Artur Šnicler

Novela o snu

petra/bojana888
I

„Dvadeset četiri mrka roba gonila su veslima raskošnu

galiju, koja je trebalo da donese princa Amgiada do Kalifova
dvorca. A princ je, uvijen u svoj purpurni ogrtač, ležao sam
na palubi pod tamnomodrim noćnim nebom osutim
zvezdama i njegov pogled...”
Dotle je devojčica glasno čitala; sada joj se gotovo
iznenada zaklopiše oči. Roditelji se pogledaše, osmehujući
se. Fridolin se naže ka njoj, poljubi je u plavu kosu i zatvori
knjigu, koja je ležala na još neraspremljenom stolu. Dete
pogleda kao da su je u nečemu uhvatili.
- Devet časova - reče otac - vreme je da se ide na
spavanje. - Pa pošto se i Albertina sagla ka detetu, ruke
roditelja nađoše se na dragom čelu i njihovi se pogledi
sretoše sa nežnim osmehom, koji se više nije ticao samo
deteta. Uđe gospođica i opomenu malu da kaže roditeljima
laku noć; ona se poslušno podiže, isturi ocu i majci usne na
poljubac i pusti da je gospođica mirno izvede iz sobe. A
Fridolin i Albertina, pošto su ostali nasamo pod crvenkastom
svetlošću lustera, najednom užurbano obnoviše razgovor o
doživljajima na jučerašnjem balu pod maskama, započet
pred večeru.
To je bio njihov prvi bal ove godine: odlučili su se da
učestvuju na njemu još pre završetka karnevala. Fridolina su
odmah prilikom ulaska u dvoranu pozdravila dva crvena
domina kao nestrpljivo očekivanog prijatelja. Njihove ličnosti
nije mogao sebi jasno da predstavi, iako su ona neobično
tačno znala svakojake zgode iz njegovih studentskih dana i
doba kad je bio u bolnici. Iz lože, u koju su ga pozvala sa
srdačnošću od koje se moglo mnogo očekivati, ona su se
udaljila uz obećanje da će se vrlo brzo vratiti, i to
nemaskirana, ali su se toliko zadržala da se on, postavši
nestrpljiv, uputio u parter, gde se nadao da će opet sresti
ove dve zagonetne pojave. Koliko god je napregnuto motrio
unaokolo, nigde nije mogao da ih ugleda; ali umesto njih,
drugo žensko biće neočekivano mu se obesi o ruku: njegova
supruga, koja se upravo naglo oslobodila neznanca, čije ju je
melanholično-blazirano biće i stranu, verovatno poljski
naglasak isprva privukao, ali koji ju je odjednom uvredio, pa
i prestrašio neočekivano izbačenom ružnom i bestidnom
rečju. I tako muž i žena, u osnovi radosni što su umakli igri
maski, banalnoj do razočaranja, gotovo kao dvoje
zaljubljenih, sedoše među druge zaljubljene parove, u bife
kraj ostriga i šampanjca, ćaskajući zadovoljno, kao da su se
tek upoznali, u komediji galantnosti, odbijanja, zavođenja i
ispunjavanja; pa posle brze vožnje kolima kroz belu zimsku
noć padoše kod kuće jedno drugom u naručje, ispunjeni
ljubavnom srećom koju već odavno nisu tako strasno
doživeli. Svitanje ih prebrzo probudi. Supruga je poziv vukao
posteljama njegovih bolesnika; dužnosti domaćice i majke
jedva da su dopuštale Albertini da spava duže. Kako su
časovi protekli bezbojno i po unapred utvrđenom redu u
svakidašnjim brigama i radu, prošla noć, od početka do
kraja, bila je izbledela; i tek sada, kad su oboje završili
dnevne poslove, dete otišlo na počinak i kad nisu očekivali
niotkud da ih nešto uznemiri, vratile su se u stvarnost
tajanstvene osobe sa bala pod maskama, melanholični
neznanac i crvena domina; i oni neznatni doživljaji bejahu
odjednom čarobno i bolno optočeni varljivim prividom
propuštenih mogućnosti. Potekoše bezazlena pitanja, koja su
ipak vrebala prepredeni, dvosmisleni odgovori; ni jednom od
njih nije izmaklo da ono drugo nije do kraja iskreno, pa su
oboje bili raspoloženi za malu osvetu. Oboje su
preuveličavali meru privlačnosti kojom ih je ozračio
nepoznati partner na balu pod maskama, podsmevali se
ljubomori koju su zapažali kod drugog, i poricali vlastitu. Ali
lako ćeretanje o prolaznoj pustolovini protekle noći preraslo
je u ozbiljan razgovor o onim skrivenim, jedva slućenim
željama koje mogu i u najčistijoj i najnevinijoj duši da
uzvitlaju mutan i opasan vrtlog, i oni govorahu o tajnim
oblastima, za kojima gotovo nisu ni čeznuli, a kuda ih je
neshvatljivi vetar sudbine ipak jednom mogao odneti, pa
bilo to i samo u snu. Jer ma koliko da su jedno drugom
pripadali osećanjem i čulima, znali su da ih juče nije prvi put
dodirnuo dah pustolovine, slobode i opasnosti; bojažljivo,
mučeći sami sebe, sa nečistom radoznalošću, pokušavali su
da izmame jedno drugom priznanja i, bojeći se da se
primaknu bliže, svak je u sebi tragao za bilo kakvom
činjenicom, što nevažnijom, za doživljajem, što je mogućno
ništavnijim, koji bi važio kao izraz neizrecivog i iskreno
poveravanje kojeg bi, možda, moglo da ih oslobodi napetosti
i nepoverenja, koje je postepeno postajalo nepodnošljivo.
Albertina, da li zato što je bila nestrpljivija, poštenija ili bolja,
prva se odvažila da otvoreno saopšti; i nešto drhtavim
glasom zapita Fridolina da li se seća mladića koji je prošlog
leta na danskoj obali jedne večeri sedeo sa dva oficira za
susednim stolom, za vreme večere primio telegram i na to
se brzo oprostio od svojih prijatelja.
Fridolin klimnu glavom. „Šta je bilo s njim?” zapita.
- Ja sam ga već videla toga jutra - odvrati Albertina - dok
se peo hotelskim stepeništem, sa žutom ručnom torbom.
Letimično me je osmotrio, ali je tek nekoliko stepenica više
zastao, okrenuo se k meni i naši pogledi su morali da se
sretnu. Nije se osmehivao, štaviše, pre mi se činilo da se
njegovo lice natmurilo, i ja sam se slično osećala, jer sam
bila uzbuđena kao nikad, čitavog dana ležala sam besano na
plaži. Da me je pozvao - mislila sam da sam sigurna u to -
ne bih se mogla usprotiviti. Verovala sam da sam spremna
na sve; da žrtvujem tebe, dete, svoju budućnost, verovala
sam čvrsto i odlučno, a istovremeno - hoćeš li to razumeti? -
bio si mi draži nego ikad. Baš tog popodneva, svakako se još
sećaš, dogodilo se da smo ćaskali tako prisno o hiljadu
stvari, pa i o svojoj zajedničkoj budućnosti, i o detetu, kao
što odavno nismo činili. Prilikom zalaska sunca sedeli smo
na balkonu, ti i ja, kad je on prošao dole plažom, a da nije ni
pogledao nagore, i ja sam bila srećna što ga vidim. Ali sam
tebe pomilovala po čelu i poljubila te u kosu, i u mojoj
ljubavi prema tebi bilo je u isti mah mnogo bolnog saučešća.
Uveče sam bila vrlo lepa, sam si mi to kazao, i nosila sam
belu ružu u pojasu. Možda nije bilo slučajno što je tuđinac
sedeo blizu nas sa svojim prijateljima. Nije gledao prema
meni, ali ja sam maštala o tome da ustanem, priđem
njegovom stolu i kažem mu: Ovde sam, očekivani moj, moj
dragi - uzmi me. U tom trenutku doneli su mu telegram; on
ga je pročitao, pobledeo, došapnuo mlađem od dvojice
oficira nekoliko reči i, kosnuvši me se zagonetnim pogledom,
napustio dvoranu.
- I? - zapita Fridolin suvo, dok je ona ćutala.
- Ništa više. Znam samo da sam se sledećeg jutra
probudila sa nekom bojazni. Od čega sam više strahovala -
od toga da je on otputovao ili od toga da je još mogao biti tu
- ne znam, to nisam znala ni onda. Pa ipak, kad ga nije bilo
ni o ručku, odahnula sam. Ne ispituj me više Fridoline, rekla
sam ti celu istinu. Pa i ti si na onoj plaži nešto doživeo - ja to
znam.
Fridolin ustade, prođe nekoliko puta tamo-amo po sobi,
a onda reče: „U pravu si.” On stade kraj prozora licem u
tami. „Ujutro”, poče potmulim, malo neprijateljskim glasom,
„katkad još vrlo rano, pre no što bi ti ustala, običavao sam
da hodam duž obale izvan mesta; i ma koliko bilo rano,
sunce se uvek nalazilo svetlo i jako nad morem. Tamo
daleko na obali postoje mali letnjikovci, kao što znaš, od
kojih svaki stoji tu kao sićušan svet za sebe, nekoji sa
ograđenim vrtovima, nekoji samo okruženi šumom, dok su
kućice za kupače bile odvojene od kuća drumom i delom
obale. U tako rane časove gotovo nikad nisam sretao ljude;
ni kupači se uopšte nikad nisu videli. Ali jednog jutra opazio
sam sasvim iznenada žensko biće, koje je upravo još bilo
nevidljivo, na uskoj terasi kućice za kupače, pobodene u
pesak, kako se oprezno kreće, stupajući nogu pred nogu i
oslonivši se raširenim rukama pozadi o drven zid. Bilo je to
sasvim mlado, možda petnaestogodišnje devojče,
raspletene plave kose, koja joj je padala preko ramena a sa
jedne strane preko nežnih grudi. Devojče je gledalo preda
se, nadole ka vodi, lagano klizilo dalje duž zida, očiju uprtih
prema drugom uglu, i odjednom stade baš naspram mene;
rukama se hvatala daleko iza sebe, kao da je htela da se
jače učvrsti, diže pogled i najednom me ugleda. Drhtaj
prođe njenim telom kao da će se stropoštati ili uteći. Ali
pošto je mogla da se kreće samo sasvim lagano dalje po
uzanoj dasci, ona odluči da se zaustavi - i stajaše tu, isprva
uplašenog, zatim srditog i najzad zbunjenog lica. Najednom
se, ipak, osmehnu, osmehnu se čudesno; bio je to pozdrav,
čak mig očima - i istovremeno lak podsmeh, uz koji ona
sasvim ovlaš dodirnu vodu ispod svojih nogu, koja me je
razdvajala od nje. Tada ona visoko istegnu mlado vitko telo,
kao da se raduje svojoj lepoti i, kao što je moglo lako da se
zapazi, gorda i slatko uzbuđena sjajem mog pogleda, koji je
osećala na sebi. Tako smo stajali jedno prema drugom
možda deset sekundi, poluotvorenih usana i svetlucavih
očiju. Nehotice raširih svoje ruke prema njoj, predanost i
radost bejahu u njenom pogledu. Najednom ona žustro
zatrese glavom, odvoji jednu ruku od zida, nagoveštavajući
zapovednički da treba da se udaljim; pa pošto nisam hteo
odmah da poslušam, u njenim detinjim očima ukaza se
takva molba, takvo preklinjanje da mi ništa drugo nije
preostalo nego da se okrenem što sam brže mogao,
nastavih opet svoj put; ne osvrnuh se nijednom, zapravo ne
iz obzira, poslušnosti, predusretljivosti, nego zato jer sam
pod njenim poslednjim pogledom osetio takvo uzbuđenje
koje je prevazilazilo sve što sam ikad doživeo, da sam bio
gotovo nemoćan.” I on zaćuta.
 - I koliko si često - zapita Albertina, pogleda uprta ispred
sebe i bez ikakvog naglaska - posle toga išao istim putem?
- Ono što sam ti ispričao - odgovori Fridolin - slučajno se
dogodilo poslednjeg dana našeg boravka u Danskoj. Ni ja ne
znam šta bi bilo u drugim okolnostima. Ne pitaj ni ti više,
Albertina.
Još uvek je stajao kraj prozora, nepomičan. Albertina
ustade, priđe mu, njene oči bejahu vlažne i tamne, čelo
blago namršteno. „Takve stvari ćemo ubuduće uvek jedno
drugom odmah ispričati”, reče ona.
On ćutke klimnu glavom.
- Obećaj mi.
On je privuče sebi. „Zar nisi sigurna u to?” zapita; ali
njegov glas još uvek je odjekivao tvrdo.
Ona ga uhvati za ruke, pomilova ih i pogleda ga
zamagljenim očima, na čijem dnu je mogao da pročita njene
misli. Sada je ona mislila o njegovim drugim, stvarnijim,
mislila je o njegovim mladalačkim doživljajima, na neke u
koje je bila posvećena, pošto joj je on, odveć dragovoljno
popustivši njenoj ljubomornoj radoznalosti, poneku otkrio u
prvim godinama braka, čak, dižući ruke, kako mu se često
činilo, od onoga što bi radije zadržao za sebe. U ovom času,
znao je, njoj se nužno nameće neko sećanje i on se gotovo
nije ni začudio kad je ona, kao iza sna, izgovorila
poluzaboravljeno ime neke dragane njegove mladosti. Ipak
ono mu zazvuča kao prekor, čak kao blaga pretnja.
On privuče njene šake svojim usnama.
- U svakom biću, veruj mi, iako to može da zvuči i
jeftino, u svakom biću koje sam mislio da volim, uvek sam
tražio samo tebe. To znam bolje no što ti možeš da razumeš,
Albertina.
Ona se sumorno osmehnu. „A da se i meni prohtelo da
prvo pođem u potragu?” reče ona. Njen pogled se promeni,
postade hladan i neprobojan. On ispusti njene šake iz svojih,
kao da je hteo da je uhvati u neistini, u prevari; ali ona reče:
„Ah, kad biste vi znali”, i opet ućuta.
 - Kad bismo znali...? Šta hoćeš time da kažeš?
Ona odvrati neobično grubo: „Otprilike ono što ti
zamišljaš, dragi moj.”
- Albertina... onda postoji nešto što si mi prećutala?
Ona klimnu glavom i pogleda ispred sebe sa čudnim
smeškom.
Neshvatljive, besmislene sumnje probudiše se u njemu.
- Ne razumem dobro - reče on. - Ti si imala jedva
sedamnaest godina kad smo se zaručili.
- Nešto više od šesnaest, čak, Fridoline. Pa ipak... -
gledala mu je otvoreno u oči - nije moja zasluga što sam još
bila devojka kad sam ti postala žena.
- Albertina...!
I ona ispriča:
1
- Bilo je to na Verterskom jezeru, sasvim kratko vreme
pred našu veridbu, Fridoline. Jedne lepe letnje večeri, vrlo
lep mlad čovek stajao je kraj mog prozora, koji je bio
okrenut prema prostranim dalekim livadama; ćaskali smo i u
toku ovog razgovora zamišljala sam, štaviše, sećam se
samo onoga što sam zamišljala: Kako je to drag, zanosan,
mlad čovek; kad bi sada kazao samo jednu reč, dakako,
morala bi da bude prava, izašla bih k njemu na livadu i
šetala sa njim kud god zaželi, možda u šumu; ili bi bilo još
lepše da se izvezemo čamcem na jezero... i on bi mogao da
čini sa mnom te noći sve što ushte. Da, tako sam mislila. Ali
on mi ne izgovori tu reč, zanosni mladi čovek; on me samo
nežno poljubi u ruku... i sledećeg jutra me zapita hoću li da
mu postanem žena. A ja odgovorih da hoću.
Fridolin zlovoljno ispusti njenu ruku. „A da je te večeri”,
reče on tada, „slučajno kraj tvog prozora stajao neko drugi i
da mu je pala na um prava reč, na primer...”, razmišljao je
koje bi ime izgovorio, ali ona već ispruži ruke kao da se
brani.
- Drugi, ma ko to bio, mogao bi da kaže što god hoće...
malo bi mu pomagalo. I da nisi to ti stajao ispred prozora -
osmehnu mu se ona - ni letnje veče ne bi bilo toliko lepo.
On podrugljivo razvuče usta. „Tako govoriš u ovom času,
tako, možda, i misliš u ovom času. Ali...”
Začu se kucanje. Uđe sobarica i saopšti da je došla
vratarka iz Ulice Šrajfogel da pozove gospodina doktora
dvorskom savetniku, kome se stanje opet veoma pogoršalo.
Fridolin pođe u predsoblje, saznade od poslužiteljke da
je dvorski savetnik pretrpeo srčani napad i da se oseća
veoma, rđavo, i obeća da će odmah doći.
- Odlaziš...? - zapita ga Albertina dok se on brzo
spremao za odlazak, tako ljutitim tonom kao da joj je
hotimično naneo nepravdu.
Fridolin odgovori gotovo začuđeno: „Zbilja moram.”
Ona tiho uzdahnu.
- Nadam se da mu nije tako zlo - reče Fridolin - dosad su
mu tri kubna centimetra morfija pomagala da se povrati od
napada.
Sobarica donese krzneni kaput, Fridolin poljubi Albertinu
prilično rasejano u čelo i usta, kao da mu se razgovor
poslednjih časova već izbrisao iz pamćenja, i pohita odatle.
II

Na ulici je morao da otkopča krzneni kaput. Odjednom je

odjužilo, sneg na pešačkoj stazi se skoro istopio i u vazduhu
je pirio dah proleća koje dolazi. Od Fridolinova stana u
Jozefštatu blizu Opšte bolnice bilo je jedva četvrt časa do
Ulice Šrajfogel, te se Fridolin uskoro pope rđavo osvetljenim
zavojitim stepeništem stare kuće na drugi sprat i povuče
zvono; ali pre no što se čuo starinski zvuk zvonceta, on
zapazi da su vrata samo pritvorena, uđe kroz neosvetljeno
predvorje u dnevnu sobu i odmah vide da je stigao
prekasno. Petrolejka sa zelenim zastorom, koja je visila sa
niske tavanice, bacala je mutnu svetlost na prekrivač, ispod
kojeg je nepomično ležalo opruženo mršavo telo. Mrtvačevo
lice bilo je zasenčeno, ali Fridolin ga je tako dobro poznavao
da mu se činilo kako ga sasvim razgovetno vidi - suvonjavo,
smežurano, visoka čela, sa belom kratkom punom bradom,
upadljivo ružnim ušima pokrivenim belim maljama.
Marijana, savetnikova kći, sedela je na donjem kraju kreveta
sa opuštenim rukama, kao u najtežem zamoru. Zaudaralo je
na stari nameštaj, lekove, petrolej, kuhinju; malo i na
kolonjsku vodu i sapun od ruže, a Fridolin odnekud oseti i
sladunjavo bljutav miris ove blede devojke, koja je još bila
mlada, a već je mesecima, godinama lagano venula u
teškom kućnom radu, napregnutoj nezi bolesnika i bdenju.
Kad je lekar ušao, ona okrenu pogled ka njemu, ali u
oskudnoj svetlosti teško da je on video kako su njeni obrazi
pocrveneli, kao i inače kad se on pojavi. Ona htede da
ustane, jedan Fridolinov pokret rukom uskrati joj to. Ona mu
u znak pozdrava klimnu glavom sa krupnim, ali setnim
očima. On priđe gornjem delu postelje, mehanički dodirnu
mrtvačevo čelo, njegove ruke, koje su u dugim otkopčanim
rukavima košulje ležale preko prekrivača, zatim sleže
ramenima sa površnim sažaljenjem, metnu ruku u džepove
svog krznenog kaputa, baci pogled unaokolo po sobi i najzad
ga zaustavi na Marijani. Kosa joj je bila gusta i plava, ali
suva, vrat lepo uobličen i vitak, ali ne sasvim bez bora i
žućkastog preliva, a usne tanke kao od mnogih
neizgovorenih reči.
- E, pa - reče on šapatom i gotovo zbunjeno - moja
draga gospođice, ovo vas, svakako, nije zadesilo
nepripremljenu.
Ona mu pruži ruku. On je prihvati pun saučešća, zapita,
shodno dužnosti, o toku poslednjeg smrtnog napada. Ona ga
obavesti stvarno i ukratko, i ispriča o poslednjim, srazmerno
mirnim danima otkad Fridolin nije video bolesnika. Fridolin
primače stolicu, sede prema Marijani i pruži joj utehu da
misli kako njen otac u poslednjim časovima jedva da je
patio; onda upita da li su obavešteni rođaci. Da; vratarka je
već otišla stricu, a, u svakom slučaju, uskoro će se pojaviti
doktor Rediger, „moj zaručnik”, dodade ona i pogleda
Fridolinu u čelo umesto u oči.
Fridolin samo klimnu glavom. On je sreo doktora
Redigera u toku godine dva ili tri puta ovde u kući. Preterano
vitak, bled mlad čovek sa kratkom, plavom, punom bradom i
naočarima, docent za istoriju Bečkog univerziteta, veoma
mu se dopao, ne pobuđujući više njegovu zainteresovanost.
Marijana bi sigurno bolje izgledala kad bi bila njegova
dragana. Njena kosa bila bi manje suva, a usne rumenije i
punije. Koliko li ima godina? pitao se dalje. Kad su me prvi
put pozvali dvorskom savetniku, pre tri ili četiri godine,
imala je dvadeset tri. Tada je još bila živa njena mati. U to
vreme i ona beše vedrija. Nije li kratko vreme učila pevanje?
Dakle, za ovog docenta će se udati. Zašto to čini? Jamačno,
nije zaljubljena u nj, a ni mnogo novca on ne može da ima.
Kakav će to biti brak? Pa, brak kao hiljadu drugih, šta se to
mene tiče. Vrlo je verovatno da je nikad više neću videti, jer
u ovoj kući nemam više nikakva posla. Ah, koliko ljudi koji su
mi bliži od nje neću više nikad videti.
Dok su mu ove misli prolazile kroz glavu, Marijana je
počela da govori o umrlom da bi se utešila sa očevidnom
ponesenošću, kao da je on jednostavnom činjenicom svoje
smrti odjednom postao značajniji čovek. Zar je doista imao
tek pedeset četiri godine? Istina, mnoge brige i razočaranja,
supruga koja je neprestano bila bolesna - i sin mu je zadao
toliko muka! Kako, ona ima brata? Dabome. Pa, ona je to
jednom već pričala doktoru. Brat je živeo sada negde u
inostranstvu, a tamo u Marijaninu kabinetu visi slika koju je
on slikao kao petnaestogodišnjak. Ona prikazuje oficira koji
skače sa brežuljka. Otac se uvek pretvarao da uopšte ne vidi
sliku. Ali to je bila dobra slika. Brat bi ionako mogao da je
nastavi u povoljnijim okolnostima.
Kako uzbuđeno govori, razmišljao je Fridolin, i kako joj
oči sijaju! Groznica? Mogućno! Smršala je u poslednje
vreme. Po svoj prilici, katar plućnih vršaka.
Ona je neprestano govorila dalje, ali njemu se činilo kao
da ona više ne zna tačno kome govori; ili kao da govori
samoj sebi. Već dvanaest godina brat je daleko od kuće,
upravo, bio je još dete kad je iznenada nestao. Pre četiri ili
pet godina, za Božić, dobili su poslednju vest od njega iz
malog italijanskog grada. Čudno, zaboravila je ime. Tako je
govorila još neko vreme o stvarima koje se nisu nikoga
ticale, bez nužde, skoro nepovezano, dok najednom ne
ućuta i ostade da sedi tu sa glavom u šakama. Fridolin je bio
umoran i još više mu je bilo dosadno; čežnjivo je iščekivao
da neko dođe, rođaci ili zaručnik. Ćutanje je teško
pritiskivalo u prostoru. Činilo mu se kao da mrtvac ćuti sa
njima; možda ne zato što stvarno sada nije mogao da
govori, nego namerno i zlurado.
I pogledavši iskosa na nj, Fridolin rece: „U svakom
slučaju, i bar kako stvari stoje, dobro je, gospođice Marijana,
što nećete morati još predugo ostati u ovom stanu” - pa
pošto ona malo podiže glavu, ali ne pogleda Fridolina,
dodade: „Vaš verenik će svakako uskoro postati profesor. Na
filozofskom fakultetu prilike su u tom pogledu povoljnije
nego kod nas.” Mislio je na to kako je pre više godina i sam
težio akademskoj karijeri, ali se, zbog svoje sklonosti ka
udobnijem životu, najzad opredelio za praktičnu primenu
svog poziva; i odjednom se učini sebi ništavan u poređenju
sa izvrsnim doktorom Redigerom.
- Na jesen ćemo se preseliti - reče Marijana ne
pokrenuvši se - njega zovu u Getingen.
- Ah - reče Fridolin i htede na neki način da poželi sreću,
ali to mu se nije činilo mnogo podesno u ovom trenutku i u
ovim okolnostima. On pogleda ka zatvorenom prozoru i, ne
zapitavši prethodno za dozvolu, kao da ispunjava lekarsko
pravo, otvori oba krila i pusti unutra vazduh, koji je u
međuvremenu još otoplio i postao prolećniji, kao da donosi
sa sobom blag miris probuđenih dalekih šuma. Kad se opet
osvrnuo prema sobi, ugleda Marijanine oči upitno upravljene
ka njemu. On joj se približi i napomenu: - Svež vazduh će
vam svakako prijati. Baš je otoplilo, a noćas... - hteo je da
kaže: vraćali smo se sa bala pod maskama kući kroz
mećavu, ali brzo preinači rečenicu i dovrši: - Sinoć je na
ulicama još bio sneg visok pola metra.
Teško da je ona čula šta je rekao. Njene oči se ovlažiše,
krupne suze potekoše joj niz obraze i ona opet sakri lice u
šake. On joj nehotice položi ruku na teme i pomilova je po
čelu. Osećao je kao njeno telo počinje da drhti, ona zajeca u
sebi, isprva jedva čujno, postepeno sve glasnije i najzad bez
ikakvog uzdržavanja. Najednom ona skliznu sa sedišta, nađe
se pred Fridolinom, obgrli rukama njegova kolena i pritisnu
uz njih svoje lice. Zatim pogleda u nj široko otvorenim, bolno
divljim očima i prošaputa vatreno: „Neću da idem odavde. I
ako nikad više ne dođete, i ako vas nikad više ne budem
videla; hoću da živim u vašoj blizini.”
 On je bio više tronut negoli začuđen, jer ipak je znao da
je zaljubljena u njega, ili da to bar uobražava.
- Ali ustanite, Marijana - reče on lagano, sagnu se k njoj,
blago je podiže i pomisli: naravno, tu je i histerija.
On pogleda iskosa na mrtvog oca. Nije li sve čuo,
pomisli. Možda je obamro? Možda je svaki čovek u prvim
časovima pošto premine samo obamro?... Držao je Marijanu
u zagrljaju, ali u isti mah nešto udaljenu od sebe, i pritisnu
skoro nehotice poljubac na njeno čelo, što mu se samom
učini malo smešno. Namah se seti jednog romana koji je
čitao pre mnogo godina i u kojem je sasvim mladog čoveka,
gotovo dete, uz majčinu samrtničku postelju zavela, tačnije,
silovala, njena prijateljica. U istom trenutku, ne znajući
zašto, morao je da pomisli na svoju ženu. U njemu je rasla
gorčina prema njoj i potmula mržnja prema gospodinu u
Danskoj sa žutom putnom torbom na hotelskom stepeništu.
On privuče Marijanu čvršće sebi, ali ne oseti ni najmanje
uzbuđenje; prizor suve kose bez sjaja, sladunjavo bljutavi
miris njene neprovetrene odeće pre izazva u njemu jaku
odvratnost. Kad napolju odjeknu zvono, on se oseti kao da je
spasen, poljubi hitro Marijanu u ruku, kao u znak
zahvalnosti, i ode da otvori. Na vratima je stajao doktor
2
Rediger, u tamnosivom haveloku, sa kaljačama i
kišobranom, ozbiljna izraza lica, prema prilici. Muškarci se
neusiljeno pokloniše jedan drugom, kao što je odgovaralo
njihovim stvarnim odnosima. Zatim obojica uđoše u sobu.
Rediger izjavi Marijani saučešće pošto je snebivljivo
pogledao mrtvaca. Fridolin se uputi u susednu sobu da bi
sastavio lekarski zaključak o smrti, odvrnu više plamičak
petrolejke iznad pisaćeg stola i pogled mu pade na portret
oficira u beloj uniformi, koji skače sa brežuljka, vitlajući
sabljom na nevidljivog neprijatelja. Slika je bila u uzanom
okviru boje starog zlata i nije delovala mnogo bolje od
skromne oleografije.
 Sa ispunjenom umrlicom Fridolin se vrati u drugu sobu,
gde su na očevu krevetu, sa rukom u ruci, sedeli verenici.
Opet odjeknu zvono na vratima, doktor Rediger ustade i
ode da otvori; u tom trenutku Marijana reče gotovo nečujno,
gledajući u pod: „Volim te.” Fridolin samo odvrati,
izgovorivši, ne bez nežnosti, Marijanino ime. Rediger se vrati
sa starijim bračnim parom. To su bili Marijanini stric i strina;
bilo je izmenjeno nekoliko reči u skladu sa okolnostima, sa
zbunjenošću koju obično širi oko sebe prisustvo čoveka koji
je upravo umro. Mala soba izgledala je odjednom kao da je
prepuna gostiju u koroti. Fridolinu se učini da je suvišan,
preporuči se, i do vrata ga otprati Rediger, koji se oseti
obavezan da se zahvali nekolikim rečima i da izrazi nadu da
ću se uskoro opet sresti.
III

Pred ulaznim vratima Fridolin pogleda prema prozoru

koji je nedavno sam otvorio. Krila su lako podrhtavala na
ranom prolećnom vetru. Ljudi koji su tamo gore ostali, živi
isto kao i mrtvac, bejahu mu podjednako avetinjski
nestvarni. Učini mu se kao da je umakao; ne toliko nekom
doživljaju koliko setnoj čaroliji, koja nije ovladala njime. Kao
jedinu posledicu on oseti čudno odsustvo volje da pođe kući.
Sneg sa ulica se istopio, levo i desno naslagale su se male
prljavobele gomile, gasni plamenovi u fenjerima su treperili,
sa obližnje crkve odzvanjalo je jedanaest. Fridolin odluči da
pre odlaska na spavanje provede još pola časa u mirnom
kutku neke kafane blizu svog stana i uputi se kroz park
Gradske većnice. Na klupama u senci sedelo je tu i tamo po
dvoje, čvrsto priljubljeno jedno uz drugo, kao da je proleće
već stvarno nastalo i da varljivo topao vazduh nije bio
bremenit opasnostima. Na jednoj klupi, ispružen po dužini,
namaknuvši šešir na čelo, ležao je prilično odrpan čovek.
Kako bi bilo da ga probudim, razmišljao je Fridolin, i da mu
dam novac za prenoćište? Eh, šta bih time učinio, promisli
dalje, morao bih i sutra da se, pobrinem za nj, inače ne bi
imalo smisla, i najzad bi još posumnjali da sam sa njim u
nedozvoljenim odnosima. I on ubrza korak, kao da hoće što
je mogućno pre da pobegne od svake vrste odgovornosti i
iskušenja. Zašto baš njemu? zapita se. Samo u Beču postoje
hiljade takvih nesrećnika. Kad bi se trebalo brinuti o svima
njima - o sudbinama svih neznanaca! I on se seti mrtvaca
koga je upravo napustio, pa sa izvesnom jezom, ne bez
gađenja, pomisli kako su u opruženom mršavom telu ispod
mrkog flanelskog pokrivača već počeli da deluju večni
zakoni truljenja i raspadanja. I on se radovao što još živi, što
su za njega, po svoj prilici, sve ove odvratne stvari još
daleko; što se još nalazi u jeku mladosti, ima vlastitu ženu,
dražesnu i dostojnu ljubavi, a može da ima, povrh toga, još
jednu ili više ako mu se baš prohte. Za to, dakako, treba više
slobodnog vremena no što ga on ima; i on se seti da će
sutra u osam izjutra biti u odeljenju, od jedanaest do jedan
obilaziti privatne pacijente, po podne od tri do pet mora da
drži ordinaciju, i da mu za večernje časove predstoji još
nekoliko poseta bolesnicima. Pa... verovatno se bar neće
opet zadržati do ponoći, kao što mu se danas dogodilo.
On preseče trg pred Gradskom većnicom, koji je mutno
blistao kao smeđa bara, i okrenu prema Jozefštatu, gde je
stanovao. Iz daljine je čuo potmule, ravnomerne korake i
video, još prilično udaljen, tek što je skrenuo za ugao ulice,
3
kako mu u susret dolazi grupa obojenih studenata, njih šest
ili osam. Kad mladi ljudi dojezdiše na svetlost fenjera, učini
mu se da u njima prepoznaje plave alemane.4 On nikad nije
pripadao nijednoj družini, ali u svoje vreme pobedio je u
nekoliko studentskih dvoboja sabljama. U vezi sa ovim
sećanjem na doba kad je studirao padoše mu na um crvena
domina koja su ga prošle noći namamila u ložu i ubrzo opet
uvredljivo napustila. Studenti su bili sasvim blizu, govorili su
glasno i smejali se; ne bi li mogao nekog od njih da
prepozna iz bolnice? Ali pri nesigurnom osvetljenju bilo je
nemogućno jasno razaznati fizionomije. Morao je da se drži
sasvim blizu zida kako se ne bi sudario sa njima; sada su bili
prošli; samo dugački momak u raskopčanom zimskom
kaputu, sa prevezom preko levog oka, koji je išao poslednji,
kao da baš namerno zaostade delić puta i munu ga
izbočenim laktom. To nije moglo da bude slučajno. Šta li je
momak naumio, pomisli Fridolin i nehotice stade; onaj posle
dva koraka učini isto i tako su gledali trenutak jedan drugom
u oči sa umerenog odstojanja. Ali Fridolin se odjednom opet
okrenu i pođe dalje, čuo je za sobom kratak smeh - skoro je
hteo da se još jednom okrene i pokaže momku, ali oseti đa
mu srce čudno lupa - baš kao jednom pre dvanaest ili
četrnaest godina kad je neko tako žestoko zalupao na
njegova vrata dok se kod njega nalazilo ljupko devojče, koje
je uvek volelo da izmišlja mladoženju koji je živeo daleko i,
verovatno, nije nikad ni postojao; u stvari, tako preteći,
kucao je samo poštar. I sad je osećao kako mu srce kuca baš
kao onda. Šta je to, zapita se ljutito i opazi da mu kolena
malo podrhtavaju. Strah?... Besmislica, odvrati sam sebi.
Treba li da se suprotstavljam pijanom studentu, ja, čovek sa
trideset pet godina, lekar praktičar, oženjen, otac jednog
5
deteta! - Kontrahaža! Svedoci! Dvoboj! I na kraju, zbog
takve glupe čarke - udarac u ruku? I nekoliko sedmica
nesposoban za rad? Ili iskopano oko? Ili bar trovanje krvi?... I
za osam dana daleko kao gospodin u Ulici Šrajfogel ispod
pokrivača od mrkog flanela! Strah?... On je pobedio u tri
dvoboja sabljama, a jednom je već bio spreman i za dvoboj
pištoljima, i nije on dao povod da se tada stvar prijateljski
izgladi. A njegov poziv! Opasnost sa svih strana i u svakom
trenutku - samo se to obično zaboravlja. Koliko je prošlo
vremena otkako mu se dete bolesno od difterije nakašljalo u
lice? Tri ili četiri dana, ne više. To je ipak opasnije nego tamo
neka borba sabljama. A on o tome uopšte nije više mislio.
Pa, ako opet sretne momka, stvar se još uvek može
raščistiti. On nipošto nije bio obavezan u ponoć na putu od
bolesnika ili ka bolesniku, konačno, moglo je i tako da se
dogodi - ne, on stvarno nije bio obavezan da reaguje na
takvo budalasto studentsko zadirkivanje. Kad bi sad, na
primer, susreo mladog Danca sa Albertinom - ah, ne, šta mu
je samo palo na pamet? Pa - to ipak nije bilo drukčije nego
kad bi ona bila njegova dragana. Još gore. Da, kad bi taj
sada naišao. O, to bi bila prava slast, stati naspram njega
negde na proplanku i uperiti cev pištolja u čelo sa
zaglađenom plavom kosom.
On se, najednom, nađe daleko od cilja u uskoj uličici,
kojom je skitalo samo nekoliko bednih bludnica u noćnom
lovu za muškarcima. Avetinjski, pomisli on. I studenti sa
plavim kapama postadoše mu u sećanju slični priviđenjima,
isto kao i Marijana, njen zaručnik, stric i strina, koje je on
sada zamišljao sve poređane oko samrtničke postelje starog
dvorskog savetnika; i Albertina mu sada iskrsnu u mislima
kako duboko spava sa rukama skrštenim ispod zatiljka - čak
i njegovo dete, koje je sada ležalo sklupčano u uzanom
belom mesinganom krevetiću, i gospođica rumenih obraza
sa mladežom na levoj slepoočnici - svi su mu se bili sasvim
pretvorili u privid. I u ovom osećanju, mada se od njega
pomalo ježio, bilo je istovremeno nečeg što kao da ga
oslobađa svih odgovornosti, čak razrešuje svakog ljudskog
obzira.
Jedna od devojaka koje su tumarale unaokolo pozva ga
da pođe s njom. To je bilo ljupko, još sasvim mlado biće, vrlo
bledo, sa narumenjenim usnama. Mogao bih baš na taj
način da završim, mislio je, samo ne tako brzo! Opet
bojažljivost? U osnovi. Čuo je za sobom njene korake, a
uskoro i njen glas. „Zar nećeš sa mnom, doktore?”
On se nehotice osvrnu. „Odakle me poznaješ?” zapita.
- Ne poznajem vas - reče ona - ali u ovom kraju svi su
doktori.
Otkako je bio u gimnaziji nije imao nikakva posla sa
devojčurama. Da li se odjednom vratio u godine svog
dečaštva te ga je ovo biće privuklo? On se seti jednog
prolaznog poznanika, elegantnog mladića, kome se
pripisivala čudesna sreća kod žena, sa kojim je on kao
student posle nekog bala sedeo u noćnom lokalu i koji je,
pre no što se udaljio sa jednom prostitutkom, na Fridolinov
nešto začuđen pogled odvratio rečima: „Uvek ostaje ono što
je najugodnije; a to nisu ni one najgore.”
- Kako se zoveš? - zapita Fridolin.
 - Pa, kako se mi zovemo? Naravno, Mici. - Već je
okrenula ključ u ulaznim vratima, ušla u hodnik i čekala da
Fridolin pođe za njom.
- Brzo! - reče ona dok je on oklevao. Odjednom on se
nađe kraj nje, vrata se zatvoriše za njim, ona zaključa, upali
voštanu svećicu i osvetli mu. Jesam li poludeo? zapita se on.
Naravno, neću je ni dotaći.
U njenoj sobi gorela je uljanica. Ona odvrnu fitilj. Bila je
to sasvim udobna prostorija, uredno održavana, i, u svakom
slučaju, mirisalo je znatno prijatnije negoli, na primer, u
Marijaninu stanu. Dakako, ovde nije mesecima ležao
bolestan starac. Devojka se osmehivala, približi se
nenametljivo Fridolinu, koji je blago odbi. Zatim pokaza na
stolicu za ljuljanje, u koju bi se rado spustio.
- Zaista si vrlo umoran - izrazi ona svoje mišljenje. On
klimnu glavom. A ona, dok se svlačila bez žurbe:
- Pa da, čovek koji radi po ceo dan. Ovakvima kao što
smo mi lakše je.
On opazi da joj usne nisu namazane, nego da su
prirodno rumene, i načini joj za to kompliment.
- A zašto bih se mazala? - zapita ona. - šta misliš, koliko
mi je godina?
- Dvadeset? - nagađao je Fridolin.
- Sedamnaest - reče ona, sede mu u krilo i obgrli mu kao
dete rukom zatiljak.
Ko bi na svetu mogao pretpostaviti, mišljaše on, da se
sada nalazim baš u ovoj prostoriji? Jesam li pre jednog časa,
pre deset minuta smatrao to mogućnim? A - zašto? Zašto?
Ona je tražila svojim usnama njegove, on se povi unazad,
ona ga pogleda začuđeno i malo tužno, skliznu sa njegovog
krila. Skoro mu beše žao, jer je u njenom zagrljaju bilo
mnogo utešne nežnosti.
Ona obuče crvenu kućnu haljinu, koja je visila preko
naslona raspremljene postelje, zavuče se unutra i stisnu
ruke preko grudi, tako da je cela bila pokrivena.
 - Je li ti sada pravo? - zapita ona bez podsmeha, gotovo
bojažljivo, kao da se napreže da shvati. On je jedva znao šta
da odgovori.
- Tačno si pogodila - reče on onda - stvarno sam umoran
i vrlo mi je prijatno što sedim ovde u stolici za ljuljanje i što
te jednostavno slušam. Ti imaš tako mio, blag glas. Samo
govori, pričaj mi štogod.
Ona sede u krevetu i zatrese glavom.
- Ti se bojiš - reče ona lagano - a onda za sebe, jedva
čujno - šteta!
Ove poslednje reči učiniše da mu krv uzavri. On joj
priđe, htede da je zagrli, objašnjavaše joj da mu ona uliva
potpuno poverenje i da time govori suštu istinu. Privlačio ju
je sebi, osvajao, kao devojku, kao voljenu ženu. Ona se
opirala. On se zastide i najzad odustade.
Ona reče:
- Ko bi ga znao, jednom to ipak mora doći. Potpuno si u
pravu što se bojiš. A ako se štogod desi, mogao bi me
prokleti.
Novčanice koje joj je pružio ona odbi sa takvom
odlučnošću da nije mogao dalje da navaljuje. Ona se
zaogrnu uzanim plavim vunenim šalom, upali sveću, osvetli
mu, otprati ga dole i otvori vrata. „Danas ostajem kod
kuće”, reče ona. On uze njenu ruku i nehotice je poljubi. Ona
pogleda u nj zaprepašćeno, gotovo uplašeno, zatim se
nasmeja zbunjeno i srećno. „Kao neku gospođicu”, reče.
Vrata se zatvoriše za njim i Fridolin brzim pogledom
ureza u pamćenje kućni broj kako bi mogao sutra da pošalje
dragoj sirotici vino i slatkiše.
IV

U međuvremenu je još malo otoplilo. Povetarac je doneo

u uzanu ulicu miris vlažnih livada i dalekog planinskog
proleća. Kuda sad? mišljaše Fridolin, kao da se nije razumelo
po sebi da treba najzad da ode kući i legne da spava. Ali on
na to nije mogao da se reši. Posle neprijatnog susreta sa
alemanima činio se sebi kao beskućnik, kao da je izbačen na
ulicu... Ili posle Marijanina priznanja? Ne, još odranije - od
sinoćnog razgovora sa Albertinom odmicao se sve dalje iz
kruga u kojem je obično živeo u neki drugi, dalek, tuđ svet.
Krstario je noćnim ulicama, izložio čelo strujanju južnog
vetra, i najzad, odlučna koraka, kao da je sada dospeo na
dugo traženi cilj, uđe u nižerazrednu kafanu, starobečki
lagodnu, ne naročito prostranu, umereno osvetljenu i malo
posećenu u ove kasne sate.
U jednom uglu tri gospodina igrala su karte; kelner koji
je dotle posmatrao igru, pomože Fridolinu dok je skidao
krzneni kaput, primi porudžbinu od njega i položi mu na sto
ilustrovane novine i večernje listove. Fridolinu se učini kao
da je zbrinut i poče letimično da prelistava žurnale. Pogled
mu se zadrža tu i tamo. U nekom češkom gradu bile su
srušene ulične table na nemačkom jeziku. U Carigradu je
održana konferencija zbog izgradnje železničke pruge u
Maloj Aziji, na kojoj je učestvovao i lord Kranford. Firma
6
Benis i Vajngruber postala je insolventna. Prostitutka Ana
Tiger ubila je iz ljubomore vitriolom svoju prijateljicu
Herminu Drobicki. Večeras se održava gozba sa haringama u
Sofijinim dvoranama. Mlada devojka Marija B., sa stanom u
Šenbrunškoj glavnoj ulici 28, otrovala se živinim hloridom.
Sve ove činjenice, hladne i kukavne u svojoj suvoparnoj
svakidašnjosti, nekako su treznile i umirivale Fridolina.
Mlade devojke, Marije B., bilo mu je žao; živin hlorid, kako je
to glupo. U ovoj sekundi, dok on udobno sedi u kafani i
Albertina spokojno spava sa rukama prekrštenim iza
potiljka, a dvorski savetnik je već prevazišao sve zemaljske
jade, Marija B., Šenbrunška glavna ulica 28, uvija se u
bezumnim bolovima.
On pogleda iznad novina i ugleda dva oka upravljena
prema njemu od stola koji se nalazio naspram njega. Je li
mogućno? Nahtigal?... Ovaj ga je već bio poznao, radosno
iznenađen digao obe ruke, prišao Fridolinu, krupan, prilično
pun, skoro zdepast, još mlad čovek sa dugom, blago
kovrdžavom, plavom, već nešto prosedelom kosom i plavim
brkovima koji su visili nadole kao u Poljaka. Nosio je
raskopčan siv havelok, ispod njega malo umašćen frak,
izgužvanu košulju sa tri lažna brilijantska dugmeta,
zgužvanom kragnom i lepršavom belom svilenom kravatom.
Očni kapci bili su mu crveni, kao da je probdeo mnoge noći,
ali oči su sijale bistro i plavo.
- Ti si u Beču, Nahtigale? - povika Fridolin.
- Zar ne znaš - reče Nahtigal poljskim mekim naglaskom
sa umerenim jevrejskim prizvukom. - Kako to da ti ne znaš?
Ja sam ipak toliko čuven. - On se nasmeja glasno i
dobrodušno, i sede prema Fridolinu.
- Kako? - zapita Fridolin. - Možda si krišom postao doktor
hirurgije?
Nahtigal se nasmeja još zvonkije: „Zar me nisi sada čuo?
Baš sada?”
- Kako čuo? Ah, da! - I tek sada Fridolinu dođe u svest da
je još ranije, dok se približavao kafani, čuo kako dopiru zvuci
klavirske svirke iz neke podrumske dubine. - Dakle, to si bio
ti? - uzviknu on.
- Nego ko? - smejao se Nahtigal.
 Fridolin klimnu glavom. Naravno, ovaj osobeni energični
udar, ove čudne, malo samovoljne ali blagozvučne
harmonije leve ruke učinili su mu se odmah tako poznati.
„Dakle, ti si se potpuno posvetio tome?” zaključi on i seti se
da je Nahtigal konačno napustio studije medicine već posle
drugog prethodnog ispita iz zoologije, koji je čak uspeo da
položi, iako sa sedmogodišnjim zakašnjenjem. Ali još dugo je
on švrljao po bolnici, sali za sekciranje, laboratorijama i
slušaonicama, gde je sa svojom plavom umetničkom
glavom, svagda zgužvanom kragnom, lepršavom kravatom,
koja je nekad bila bela, predstavljao upadljivu figuru,
popularnu zbog svoje vedrine i upravo omiljenu ne samo
među kolegama već i među pojedinim profesorima. Sin
Jevrejina krčmara iz poljske zabiti, on je svojevremeno došao
iz otadžbine u Beč da studira medicinu. Neznatna roditeljska
potpora bila je od početka jedva vredna pomena i, povrh
toga, uskoro je sasvim obustavljena, što njemu nije smetalo
da se i dalje pojavljuje u Ridhofu za stalnim stolom
medicinara, kome je pripadao i Fridolin. Plaćanje njegovih
računa od izvesnog trenutka preuzimao je svaki put drugi
imućniji kolega. I komade odeće dobijao je ponekad na dar,
što je on uvek primao rado i bez lažnog ponosa. Već u svom
rodnom gradiću naučio je prve osnove sviranja na klaviru
kod jednog tamošnjeg propalog pijaniste, a u Beču kao
studiosus medicinae7 posećivao je istovremeno
konzervatorijum, gde je navodno važio kao talent koji
mnogo obećava. Ali ni tu nije bio dovoljno ozbiljan ni marljiv
da bi se dalje pravilno usavršio; i uskoro se potpuno
zadovoljio muzičkim uspesima u krugu svojih poznanika,
upravo uživanjem koje im je pričinjavao svojom svirkom na
klaviru. Neko vreme radio je kao pijanist u školi igranja u
predgrađu. Kolege sa univerziteta i drugovi koji su sa njim
jeli za stolom pokušali su da ga u tom svojstvu uvedu u bolje
kuće, ali on je u takvim prilikama uvek svirao samo ono što
se njemu sviđalo i koliko mu se sviđalo, upuštao se sa
mladim damama u razgovore koji sa njegove strane nisu
uvek bili bezazleni, i pio je više nego što je mogao da
podnese. Jednom je svirao za igru u kući nekog direktora
banke. Pošto je još pre ponoći galantnim primedbama punim
nagoveštaja zbunio mladu devojku koja je igrala u njegovoj
blizini i izazvao negodovanje njenog oca, pade mu na um da
odsvira raskalašan kankan i uza nj svojim krepkim basom
otpeva dvosmislen kuplet. Direktor banke ga je oštro
prekorio. Nahtigal, kao u oduševljenju, ustade, zagrli
direktora, ovaj, premda i sam Jevrejin, razjaren, frknu
pijanisti u lice psovku uobičajenu u zemlji, koju Nahtigal
smesta uzvrati uz snažan šamar - čime je njegova karijera u
boljim kućama grada konačno propala. U intimnijim
krugovima umeo je on uopšte uljudnije da se ponaša, iako
su i u takvim prilikama u poodmaklim časovima ponekad bili
prinuđeni da ga silom izbace iz lokala. Ali su sledećeg jutra
takve nezgode opraštali i zaboravljali svi učesnici. Jednog
dana, sve njegove kolege su već odavno završile studije, on
je iznenada iščeznuo iz grada, ne oprostivši se. Još nekoliko
meseci stizale su od njega karte s pozdravima iz raznih
ruskih i poljskih gradova; i jednom, bez daljeg objašnjenja,
Fridolina, kome je Nahtigal vazda bio osobito drag, podsetio
je na Nahtigalovo postojanje ne samo pozdrav već i molba
da mu pozajmi umeren novčani iznos. Fridolin je smesta
poslao iznos, ne primivši nikad izraz zahvalnosti ili bar znak
života od Nahtigala.
Ali u ovom trenutku, u tri četvrti časa posle ponoći,
posle osam godina, Nahtigal je nastojao da neodložno
naknadi ovaj propust, i izvadi tačno onoliko novčanica koliko
je trebalo iz prilično otrcane lisnice, koja je, uostalom, bila
pristojno napunjena, tako da Fridolin mirne duše pristade da
primi novac natrag...
- Dakle, dobro si - zaključi on smešeći se, kao da bi sam
sebe umirio.
- Ne mogu da se požalim - odvrati Nahtigal i, dok je
njegova šaka ležala na Fridolinovoj ruci, dodade: - A sada mi
reci kako si dospeo ovamo usred noći?
 Fridolin objasni svoju prisutnost u tako kasne sate
neodoljivom potrebom da popije još jednu šolju kafe posle
noćnog obilaska bolesnika; ali prećuta, i ne znajući pravo
zašto, da svog pacijenta nije više zatekao u životu. Zatim se
izrazi sasvim uopšteno o svojoj lekarskoj delatnosti na
poliklinici i o svojoj privatnoj praksi, i spomenu da je
oženjen, srećno oženjen i da je otac šestogodišnje devojčice.
Onda ispriča Nahtigal. Kao što je Fridolin tačno
pretpostavljao, on se više od godinu dana potucao kao
pijanist po svim mogućnim poljskim, rumunskim, srpskim i
bugarskim gradovima i gradićima. U Lavovu8 mu živi žena sa
četvoro dece; a on se vedro smejao, kao da je to bilo
naročito smešno što ima četvoro dece, sve u Lavovu i sve
od jedne iste žene. Od prošle jeseni opet se zadržao u Beču.
Varijete koji ga je bio angažovao odmah je propao, pa je
sada svirao po raznim lokalima, kao što se upravo dogodilo,
ponekad i u dva-tri iste noći; na primer, ovde dole, u
podrumu - ne baš tako otmenom lokalu za zabavu, kako
napomenu, upravo nekoj vrsti kuglane i što se tiče publike...
„Ali kad treba da se brineš za četvoro dece i ženu u Lavovu”
- i on se opet smejao, ništa manje veselo nego pre toga.
„Imam nekad posla i u privatnim kućama”, dodade on brzo.
Pa kao da opazi na Fridolinovu licu osmeh koji opominje -
„ne kod direktora banke i sličnih, ne, u svim mogućnim
krugovima, i višim, javnim i tajnim.”
- Tajnim?
Nahtigal pogleda preda se u isti mah mrko i prepredeno.
„Sada će opet poslati po mene.”
- Kako, danas još sviraš?
- Da, tamo, naime, počinjem tek u dva.
- To je izvrsno - reče Fridolin.
- I jeste i nije - nasmeja se Nahtigal, ali se odmah opet
uozbilji.
- I jeste i nije?... - ponovi Fridolin radoznalo.
Nahtigal se naže preko stola prema njemu.
 - Danas sviram u privatnoj kući, ali ne znam kome
pripada.
- Znači, danas sviraš tamo prvi put? - zapita Fridolin još
više zainteresovan.
- Ne, treći put. Ali to će, verovatno, opet biti druga kuća.
- Ne razumem.
- Ni ja - nasmeja se Nahtigal. - Bolje ne pitaj.
- Hm - učini Fridolin.
- Oh, ti si u zabludi. Nije ono što ti misliš. Ja sam već
video mnogo stvari u koje je teško poverovati, u takvim
malim gradovima - naročito u Rumuniji - može se doživeti
svašta. Ali ovde... - On zagrnu malo žutu prozorsku zavesu,
pogleda na ulicu i reče za sebe: - Još nisu tu - a onda
Fridolinu objasni: - naime, kola. Uvek me odvoze kolima, i
uvek drugim.
- Ti pobuđuješ moju radoznalost, Nahtigale - reče
Fridolin hladno.
- Slušaj - reče Nahtigal posle izvesnog oklevanja. - Ako
bih nekom na svetu dopustio... ali, kako se samo čini... - pa
odjednom: - Jesi li hrabar?
- Čudno pitanje - reče Fridolin tonom uvređenog
obojenog studenta.
- Nisam mislio tako.
- E pa, kako si mislio? Čemu u ovakvim prilikama tako
osobita hrabrost? Šta se to može nekome dogoditi? - I on se
nasmeja kratko i prezrivo.
- Meni se ne može ništa dogoditi, najviše da danas
budem poslednji put - a to je možda i inače tako. - On ućuta
i opet pogleda kroz razmak kraj zavese.
- Dakle?
- Šta misliš? - zapita Nahtigal kao u snu.
- Pričaj dalje. Kad si već počeo... Tajna organizacija?
Zatvoreno društvo? Zvanice?
- Ne znam. Onomad je bilo trideset ljudi, a prvi put samo
šesnaest.
- Bal?
 - Naravno, bal. - Kao da se sada pokajao što je uopšte
rekao.
- I ti tamo sviraš?
- Kako to tamo? Ja ne znam gde. Stvarno, ne znam.
Svirao sam, svirao sam - vezanih očiju.
- Nahtigale, Nahtigale, kakvu ti to pesmu pevaš!
Nahtigal tiho uzdahnu. „Ali, na žalost, ne sasvim
vezanih. Ne tako da baš ništa ne vidim. Naime, u ogledalu
sam video kroz crn svileni rubac preko mojih očiju...” I opet
ućuta.
- Jednom rečju - reče Fridolin nestrpljivo i prezrivo, ali se
osećao čudno uzbuđen - gole devojčure.
- Ne govori devojčure, Fridoline - odvrati Nahtigal gotovo
uvređeno - takve žene još nikad nisi video.
Fridolin se lako nakašlja. „I koliko staje ulaz?” zapita
uzgred.
- Misliš, ulaznice, a? Tja, šta ti pada na pamet.
- Pa kako se obezbeđuje pristup? - procedi Fridolin i
zadobova po stolu.
- Moraš da znaš lozinku, a svaki put je druga.
- A današnja?
- Još ne znam. Saznaću je tek od kočijaša.
- Povedi me sa sobom, Nahtigale.
- Nemogućno, suviše je opasno.
- Pa, malopre si sam nameravao... da mi „dopustiš”.
Moći će se već nekako.
Nahtigal ga je posmatrao ispitivački. „Takav kakav si ne
možeš ni u kojem slučaju, pošto su svi maskirani, i gospoda i
dame. Imaš li uza se masku, a? Nemogućno. Možda sledeći
put. Nešto ću izmudrovati.” On oslušnu i opet pogleda kroz
razmak kraj zavese na ulicu, pa, odahnuvši, reče: „Tu su
9
kola. Adieu.”
Fridolin ga je čvrsto držao za ruku. „Nećeš tek tako otići
od mene. Povešćeš me sa sobom.”
- Ali, kolega...
 - Prepusti meni sve ostalo. Ja već znam da je „opasno” -
možda me baš to i privlači.
- Ali rekao sam ti već - bez kostima il obrazine...
- Postoje biroi za pozajmicu maski.
- U jedan izjutra!...
- Poslušaj me jednom, Nahtigale. Na uglu Vikenburške
ulice nalazi se takav biro. Svakog dana prolazim onuda na
obed. - I užurbano, sa uzbuđenjem koje je raslo, dodade: -
Ostani ovde još četvrt časa, Nahtigale, za to vreme okušaću
tamo svoju sreću. Vlasnik pozajmnog biroa stanuje, po svoj
prilici, u istoj kući. Ako ne - ja odustajem. Neka odluči
sudbina. U istoj kući je kafana, mislim da se zove
10
„Vindobona”. Reći ćeš kočijašu da si u kafani nešto
zaboravio, ući ćeš onamo, ja ću te čekati blizu vrata, ti ćeš
mi brzo reći lozinku i opet ćeš se popeti u kola; a ja, ako mi
pođe za rukom da dobijem kostim, uzeću brzo druga kola i
krenuću za tobom - ostalo će se pokazati. Nahtigale, dajem
ti časnu reč, snosiću tvoj rizik u svakom slučaju.
Nahtigal je nekoliko puta pokušavao da prekine
Fridolina, ali uzalud. Fridolin baci na sto novac za račun sa
odveć bogatom napojnicom, kako mu se činilo da priliči stilu
ove noći, i ode. Napolju su stajala zatvorena kola, na sedištu
je nepokretno sedeo kočijaš, sav u crnom, sa visokim
cilindrom - kao mrtvačka kola, pomisli Fridolin. Posle
nekoliko minuta trkom je stigao do zgrade na uglu koju je
tražio, zazvonio, raspitao se kod nastojnika da li ovde u kući
stanuje pozajmljivač maski Gibizer, nadajući se u potaji da
nije tako. Ali Gibizer je stvarno stanovao tu, na spratu ispod
biroa za pozajmicu; nastojnik čak nije bio iznenađen zbog
pozne posete, nego odobrovoljen Fridolinovom krupnom
napojnicom, napomenu da za vreme poklada ljudi dolaze
veoma često čak i noću da bi pozajmili kostime. On je
osvetljavao svećom odozdo sve dok Fridolin ne zazvoni na
prvom spratu. Gospodin Gibizer, kao da je očekivao na
vratima, otvori sam. Bio je mršav, ćosav, ćelav, nosio je
staromodan kućni kaput ukrašen cvetovima i tursku kapu sa
kićankom, tako da je izgledao kao smešan starac iz
pozorišta. Fridolin izreče svoju želju i dodade da cena nije
važna, na šta gospodin Gibizer skoro prezrivo napomenu:
„Ja tražim ono što mi piripada, ne više.”
On povede Fridolina zavojitim stepeništem gore u
skladište. Ono je mirisalo na svilu, parfeme, prašinu i suvo
cveće; iz kolebljive tame sevalo je srebrno i crveno; i
najednom zasija mnoštvo malih lampica između otvorenih
ormana uzanog dugog hodnika, koji se pozadi gubio u tami.
Desno i levo visili su kostimi svih vrsta; na jednoj strani
vitezi, paževi, seljaci, lovci, naučnici, istočnjaci, budale, na
drugoj - dvorkinje, plemkinje, seljanke, sobarice, kraljice
noći. Iznad kostima mogle su se videti kape koje njima
odgovaraju, i Fridolin se oseti kao da korača alejom
obešenih, koji se spremaju da pozovu jedni druge na igru.
Gospodin Gibizer je koračao za njim. „Ima li gospodin kakvu
posebnu želju? Luj četrnaesti? Direktorijum?
Staronemačku?”
- Meni treba tamna kaluđerska mantija i crna obrazina,
ništa više.
U tom trenutku s kraja hodnika odjeknu zveket stakla.
Fridolin uplašeno pogleda u lice pozajmljivaču maski, kao da
je ovaj obavezan da odmah objasni. Ali Gibizer se ne
pokrenu, napipa prekidač koji je bio negde skriven - i namah
se zaslepljujuća svetlost razli do kraja hodnika, gde se
mogao videti malen zastrt stočić sa tanjirima, čašama i
bocama. Sa dve stolice desno i levo podiže se po jedan
11
femrihter u crvenom talaru, dok u istom trenutku jedno
ljupko svetlokoso biće iščeznu. Gibizer se sjuri tamo, uhvati
preko stola belu vlasulju i držaše je u ruci dok se ispod stola
iskobelja dražesna sasvim mlada devojka, gotovo još dete, u
kostimu Pjerete sa belim svilenim čarapama, i dotrča
hodnikom do Fridolina, koji je nehotice dočeka u naručje.
Gibizer ispusti belu periku na sto i čvrsto uhvati femrihtere
za nabore njihovih talara. Istovremeno doviknu Fridolinu:
„Gospodine, čvrsto mi držite curicu.” Mala se priljubi uz
Fridolina, kao da on mora da je zaštiti. Njeno sitno uzano lice
bilo je belo napudrano, pokriveno nekolikim veštačkim
mladežima; od njenih grudi dopirao je miris ruža i pudera -
iz njenih očiju smešili su se šeretluk i zadovoljstvo.
- Gospodo - povika Gibizer - ostaćete ovde dotle dok vas
ne predam policiji.
- Šta vam pada na um? - povikaše obojica. I kao jednim
glasom dodadoše: - Mi smo se odazvali gospođičinom
pozivu.
Gibizer pusti obojicu i Fridolin začu kako im kaže: „O
tome ćete dati bliža obaveštenja. Ili niste odmah videli da
imate posla sa ludim stvorenjem?” pa se okrenu Fridolinu:
„Izvinite zbog neugodnog događaja, gospodine.”
- Oh, ništa zato - reče Fridolin. Najradije bi ostao ovde ili
bi malu odmah poveo sa sobom, ma kuda - i ma šta otuda
proisteklo. Ona ga je gledala mameći ga i detinjasto, kao
očarana. Femrihteri na kraju hodnika uzrujano su
razgovarali. Gibizer se poslovno obrati Fridolžnu pitanjem:
„Vi želite mantiju, gospodine, hodočasnički šešir, obrazinu?”
- Ne - reče Pjereta blistavih očiju - ogrtač od hermelina
moraš da daš ovom gospodinu i grudnjak od crvene svile.
- Ti se ne miči od mene - reče Gibizer i pokaza na tamnu
12
mantiju, koja je visila između landsknehta i venecijanskog
senatora. - Ova odgovara vašoj veličini, evo šešira koji se
slaže, uzmite, brzo.
Sada se iznova javiše femrihteri: „Smesta nas pustite
napolje, gospodine Žibizje.” Na Fridolinovo čuđenje oni su
izgovarali Gibizerovo ime francuski.
- Ni govora o tome - odvrati podrugljivo pozajmljivač
maski - prethodno ćete biti ljubazni da sačekate ovde moj
povratak.
Za to vreme Fridolin namaknu hitro mantiju, zaveza
krajeve opuštenog belog gajtana u čvor, Gibizer mu, stojeći
na uskim lestvicama, dohvati crn hodočasnički šešir sa
širokim obodom i Fridolin ga stavi na glavu; ali sve ovo je
činio kao pod nekom prinudom, jer se sve jače osećao
obavezan da ostane i bude kraj Pjerete u slučaju opasnosti
koja joj preti. Obrazina koju mu je Gibizer zatim tutnuo u
ruku i koju je odmah probao mirisala je na neobičan, malo
neprijatan parfem.
- Ti ćeš ići ispred mene - reče Gibizer maloj i pokaza
zapovednički u pravcu stepenica. Pjereta se okrenu, pogleda
prema kraju hodnika i baci setno-veseo oproštajni pozdrav.
Fridolin je sledio njen pogled; tamo više nisu stajali
femrihteri nego dva vitka mlađa čoveka u frakovima i sa
belim kravatama, ali obojica još sa crvenim obrazinama
preko lica. Pjereta slete niz zavojito stepenište, Gibizer pođe
za njom, Fridolin ih je sledio. Dole u predsoblju Gibizer otvori
vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije i reče Pjereti: -
Smesta odlazi u krevet, pokvareni stvore, razgovaraćemo
čim se gore obračunam sa gospodom.
Stajala je na vratima, bela i nežna, i zatresla glavom,
tužno gledajući u Fridolina. Fridolin ugleda u velikom zidnom
ogledalu desno suvonjavog hodočasnika, koji nije bio niko
drugi do on sam, i začudi se šta se to dogodilo sa tako
prirodnim stvarima.
Pjereta je nestala, stari iznajmljivač maski zaključa za
njom. Zatim otvori vrata stana i izgura Fridolina na
stepenište.
- Izvinite - reče Fridolin - mojom krivicom...
- Pustite, gospodine, platićete kad budete vraćali,
verujem vam.
Ali Fridolin se ne pomače. „Zakunite mi se da nećete
učiniti ništa nažao jadnom detetu.”
- Šta se to vas tiče, gospodine?
- Čuo sam kako ste malu malopre označili kao ludu, a
sada ste je nazvali pokvarenim stvorom. Čudna
protivrečnost, priznaćete.
 - Pa, gospodine - odgovori Gibizer tonom kao u pozorištu
- zar lud nije pokvaren pred bogom?
Fridolin se zgrozi.
- Kao i uvek - napomenu on tada - može se pronaći izlaz.
Ja sam lekar. Sutra ćemo nastaviti razgovor o tome.
Gibizer se smejao podsmešljivo i bezglasno. Na
stepeništu odjednom zasja svetlost, vrata između Gibizera i
Fridolina se zatvoriše i odmah beše namaknut šip. Dok je
silazio niza stepenice Fridolin se oslobodi šešira, mantije,
maske, uze sve pod ruku, nastojnik otvori vrata. Mrtvačka
kola su stajala na drugoj strani sa nepokretnim vozačem na
sedištu. Nahtigal se upravo spremao da napusti kafanu i ne
bi se reklo da mu je naročito prijatno što vidi da je Fridolin
stvarno spreman.
- Dakle, zbilja si nabavio kostim?
- Kao što vidiš. A lozinka?
- Znači, ti insistiraš?
- Bezuslovno.
- E pa... lozinka je Danska.
- Jesi li šenuo, Nahtigale?
- Zašto šenuo?
- Ništa, ništa. Slučajno sam ovog leta bio na danskom
primorju. Pa, penji se... ali ne odmah, kako bih imao
vremena da uzmem kola preko.
Nahtigal klimnu glavom, zapali natenane cigaretu, dok
je Fridolin hitro prešao ulicu, uzeo fijaker i uputio svog
kočijaša bezazlenim tonom, kao da je posredi šala, da sledi
mrtvačka kola, koja su upravo kretala ispred njih.
Ona su vozila Alzerovom ulicom, zatim ispod železničkog
vijadukta u predgrađu i dalje rđavo osvetljenim pustim
sporednim ulicama. Fridolin pomisli da kočijaš njegovih kola
nije, možda, izgubio trag prethodnih, ali koliko god je puta
promolio glavu kroz otvoren prozor u neprirodno topao
vazduh, uvek je ispred sebe video druga kola na umerenom
odstojanju i kočijaša sa visokim crnim cilindrom koji je
nepokretno sedeo na sedištu. Moglo bi i rđavo da se svrši,
razmišljao je Fridolin. Pri tome je još uvek osećao miris ruža i
pudera, koji je do njega dopro sa Pjeretinih grudi. Kakvog li
sam se čudnog romana dotakao u prolazu? pitao se. Ne bi
trebalo da idem dalje, možda ne bih ni smeo. Gde sam,
zapravo, sada?
Put je vodio laganim usponom između skromnih vila.
Sad je Fridolin držao da razabira gde se nalazi; pre više
godina šetao je ponekad naovamo: brdo na koje se peo
moralo je biti Galicin. Sa leve strane u dubini video je grad
zamagljen parom kako svetluca hiljadama svetiljki. Začu
kotrljanje točkova iza sebe i pogleda nazad kroz prozor. Za
njim su se kretala dvoja kola i to mu beše drago, jer, u
svakom slučaju, više nije mogao da sumnja u kočijaša
mrtvačkih kola.
Odjednom, uz vrlo snažan trzaj, kola skrenuše u stranu i
između rešetaka, ograda, padina pođoše nizbrdo kao u neku
klisuru. Fridolin se seti da je poslednji čas da se maskira.
Skide krzneni kaput, navuče mantiju isto onako kao što se
obično svako jutro u odeljenju bolnice uvlačio u rukave svog
platnenog radnog mantila; i kao na nešto spasonosno,
pomisli kako će već za nekoliko časova, ako sve prođe
dobro, kao i svakog jutra, obilaziti krevete svojih bolesnika -
lekar spreman da pomogne.
Kola se zaustaviše. Kako bi bilo, pomisli Fridolin, da ne
siđem, nego da se odmah vratim? Ali kuda? Maloj Pjereti? Ili
bludinčici iz Ulice Buhfeld? Ili Marijani, pokojnikovoj kćeri? Ili
kući? I on sa lakom jezom oseti da nikud nije manje želeo
nego baš tamo. Ili je to bilo zato što mu se ovaj put činio
najduži? Ne, ne mogu natrag, pomisli. Moram dalje, ma i u
smrt. Sam se nasmeja krupnoj reči, ali pri tome ne beše tako
vedro raspoložen.
Kapija vrta bila je širom otvorena. Kočijaš mrtvačkih kola
ispred njega vozio je sve dublje naniže u klanac ili u tamu,
kako mu se činilo. Dakle, Nahtigal je svakako već sišao.
Fridolin hitro iskoči iz kola, naloži kočijašu da ga sačeka gore
na onoj okuci koliko god bude trebalo. I da bi se obezbedio,
dade mu bogat predujam i obeća mu isti iznos za povratak.
Kola koja su sledila njegova bejahu stigla. Fridolin spazi kako
iz prvih silazi umotana ženska prilika. On uđe u vrt, i stavi
masku. Uzana staza osvetljena od kuće vodila je do vrata;
dvoja krila se naglo otvoriše i Fridolin se nađe u uskom
belom predvorju. U susret njemu dopreše zvuci
harmonijuma, dva lakeja u tamnim livrejama, lica pokrivenih
sivim obrazinama, stajahu desno i levo.
- Lozinku? - šapnuše mu u dva glasa. A on odgovori:
„Danska.” Jedan lakej primi njegov krzneni kaput i izgubi se
sa njim u susednoj prostoriji, drugi otvori vrata i Fridolin
stupi u neku sumračnu, skoro tamnu visoku dvoranu, zastrtu
unaokolo crnom svilom. Maske, sve u duhovničkoj odeći,
hodale su tamo-amo, šesnaest do dvadeset lica, kaluđera i
kaluđerica. Zvuci harmonijuma, nežno bujajući, neka
italijanska crkvena melodija, činilo se da dopiru odozgo sa
visine. U jednom uglu dvorane stajala je mala grupa, tri
kaluđerice i dva kaluđera; odande su se, reklo bi se
namerno, svaki čas letimično okretali ka njemu. Fridolin
zapazi da on jedini ima kapu, skide hodočasnički šešir i
prošeta gore-dole što je mogao bezbrižnije; jedan kaluđer
dotače njegovu ruku i pozdravi ga klimanjem glave; ali iza
maske pogled je čitavu sekundu duboko ponirao u
Fridolinove oči. Okruži ga neobičan zagušljiv miris, kao da
dopire iz vrtova južnih zemalja. Opet ga neko očeša rukom.
Sad je to bila kaluđerica. Kao i ostale, i ona je imala oko
čela, glave i potiljka obavijen crn veo, ispod crne svilene
čipke obrazine blistala su usta crvena kao krv. Gde sam?
pomisli Fridolin. Među ludacima? Među zaverenicima? Jesam
li dospeo na skup neke verske sekte? Jesu li Nahtigalu
naredili ili platili da dovede sa sobom nekog neposvećenog,
koga bi hteli da preobrate? Ipak za kostimiranu zabavu sve
mu se činilo suviše ozbiljno, jednolično, neprijatno. Zvucima
harmonijuma pridružio se ženski glas, staroitalijanska
duhovna arija razlegla se prostorom. Svi su se umirili, činilo
se da osluškuju, i Fridolin se neko vreme prepusti čudesnoj
melodiji koja je nadolazila. Odjednom iza njega prošaputa
ženski glas: „Ne okrećite se meni. Još je vreme da odete. Vi
ne spadate ovde. Ako se otkrije, rđavo ćete proći.”
Fridolin se uplaši. Jednu sekundu je mislio da se povinuje
opomeni. Ali radoznalost, iskušenje i, pre svega, njegova
gordost nadjačaše sve nedoumice. Kad sam već zašao tako
daleko, pomisli, neka se završi kako bilo. I on zavrte odlučno
glavom, ne okrenuvši se.
Tada glas iza njega prošaputa: „Bilo bi mi vas žao.”
Sada se on okrenu. Ugleda kako usta crvena kao krv
svetlucaju kroz čipku maske, crne oči utonuše u njegove.
„Ostajem”, reče on herojskim tonom, koji nije poznavao u
sebi, i opet okrenu lice od nje. Pesma se čudesno razlivala,
harmonijum je zvučao na nov, više nimalo crkven način,
nego kipeći svetovno, razbludno, kao orgulje; i gledajući oko
sebe, Fridolin zapazi da su sve kaluđerice nestale i da se u
dvorani nalaze samo još kaluđeri. I glas koji je pevao u
međuvremenu se promenio iz svoje duboke ozbiljnosti,
preko trilera koji se umetnički uzdizao, do zvonkosti i
klicanja, a namesto harmonijuma počeo je da svira zemaljski
i smelo klavir - Fridolin odmah prepozna Nahtigalov divlji
udar koji razdražuje - i dotle tako plemenit ženski glas u
poslednjem prodornom pohotnom kriku uzvi se gotovo kroz
tavanicu u beskraj. Otvoriše se vrata desno i levo: na jednoj
strani Fridolin prepozna za klavirom nejasne crte
Nahtigalove pojave, dok je prostorija na suprotnoj strani
blistala zaslepljujućom svetlošću, a žene su stajale tamo bez
pokreta, sve sa tamnim velovima oko glava, čela i zatiljaka,
crnim obrazinama od čipke preko lica, ali inače sasvim nage.
Fridolinove oči bludile su požudno od bujnih do vitkih, od
nežnih do gizdavo rascvetalih oblika; i to što je svako od
nepokrivenih bića ipak ostalo tajna i što su krupne oči iza
crnih maski zračile ka njemu kao najnerešivija zagonetka,
pretvaralo je njegovo neizrecivo zadovoljstvo posmatranja u
gotovo nepodnošljiv bol žudnje. Ali isto kao on osećali su se
i ostali. Prvi uzdasi ushićenja preobražavali su se u uzdisaje,
koji su odjekivali kao dubok jauk; tu i tamo otimao se krik - i
najednom, kao da ih neko goni, svi oni, ne više u
kaluđerskim mantijama, nego u svečanim belim, zelenim,
plavim, crvenim odelima, sjuriše se iz sumračne dvorane ka
ženama, gde ih dočeka mahnit, gotovo opak smeh. Fridolin
jedini beše ostao kao kaluđer i prikradao se, donekle
bojažljivo, najudaljenijem uglu, gde se našao blizu
Nahtigala, koji mu je bio okrenut leđima. Fridolin zbilja
ugleda da Nahtigal nosi prevez preko očiju, ali mu se,
istovremeno, učini da je opazio kako iza ovog preveza
njegove oči pilje u visoko ogledalo naspram njega, u kojem
su se šareni kavaljeri vrteli sa svojim nagim igračicama.
Odjednom jedna od žena stade kraj Fridolina i prošaputa
- jer niko, kao da su i glasovi morali da ostanu tajna, nije
izgovarao glasno nijednu reč - „Zašto si tako usamljen?
Zašto ne igraš?”
Fridolin opazi kako ga dva plemića iz drugog ugla drže
oštro na oku i posumnja da su stvorenje kraj njega - ono je
bilo dečački razvijeno i vitko - poslali k njemu da ga proveri i
iskuša. Uprkos tome, on raširi ruke prema njoj da ne bi
privukao pažnju na sebe, kad se druga žena odvoji od svog
suigrača i trčeći priđe pravo Fridolinu. On je odmah shvatio
da je to bila ona koja ga je ranije upozorila. Ona se napravi
kao da ga je ugledala prvi put i prošaputa, ali dovoljno
razgovetno da se moglo čuti i u onom drugom uglu: „Jesi li
se najzad vratio?” I dodade, smejući se veselo: „Sve je
uzalud, poznali su te.” Pa se okrenu onoj koja je ličila na
dečaka: „Prepusti mi ga samo dva minuta. Onda će opet biti
tvoj, ako hoćeš, sve do jutra.” I reče joj tiše, pretvarajući se
da je obradovana: „To je on, da, on je.” Druga se začudi:
„Zaista?” i odlete u ugao kavaljerima.
- Ne pitaj ništa - reče sada ona koja je ostala Fridolinu - i
ničemu se ne čudi. Pokušala sam da ih prevarim, ali ti
kažem odmah: to nije zadugo. Beži dok ne bude prekasno. A
svakog časa može biti prekasno. I pazi da ti ne uđu u trag.
Niko ne sme saznati ko si. Izgubio bi spokojstvo, životni mir
zauvek. Odlazi!
- Hoću li te opet videti?
- Nemogućno.
- Onda ostajem.
Njeno nago telo, koje mu se poverilo i skoro mu
pomračilo čula, zadrhta.
- U igru se ne može uložiti više od mog života - reče on -
a ti to u ovom trenutku zaslužuješ. - On je uhvati za ruke i
pokuša da je privuče sebi.
Ona opet prošaputa, skoro u očajanju: „Odlazi!”
On se nasmeja i začu sebe kao što se čuje u snu. „Ja
vidim gde sam. Vi ipak niste tu, svi vi, samo zato da bi
čovek poludeo gledajući vas! Ti se samo naročito zabavljaš
sa mnom da bi mi sasvim zavrtela mozak.”
- Biće prekasno, odlazi!
On nije hteo da je sluša. „Ne postoji li ovde tajna odaja u
koju se povlače parovi koji su se zbližili? Zar će se svi koji se
ovde nalaze rastati jedni od drugih sa učtivim poljupcima u
ruku? Ne izgledaju tako.”
I on pokaza na parove koji su prema besomučnim
zvucima klavira i dalje igrali u preosvetljenoj, blistavoj
susednoj prostoriji, užarena bela tela priljubljena uz plavu,
crvenu, žutu svilu. Učini mu se da se sada niko ne brine o
njemu i o ženi pored njega; stajali su u skoro tamnom
središtu dvorane sasvim sami.
- Jalova nada - šapnu ona. - Ovde nema odaje o kojoj
sanjaš. Poslednji je minut. Beži!
- Pođi sa mnom.
Ona u očajanju plaho zavrte glavom.
On se opet nasmeja i ne prepozna svoj smeh. „Ti me
vučeš za nos. Zar su ovi muškarci i ove žene došli ovamo
samo da bi jedni druge raspalili a onda prezrivo odbili? Ko ti
može zabraniti da odeš sa mnom ako želiš?”
Ona duboko uzdahnu i obori glavu.
 - Ah, sad razumem - reče on. - To je kazna koju ste
odredili onome ko se uvuče nepozvan. Niste mogli izmisliti
svirepiju. Oprostite mi. Smiluj mi se. Dosudi mi drugu
pokoru. Samo ne ovu - da odem bez tebe!
- Ti si lud. Ja odavde ne mogu otići s tobom isto kao ni sa
bilo kime drugim. I onaj ko pokuša da me prati uništiće i svoj
i moj život.
Fridolin je bio kao opijen, ne samo njom, njenim
mirisavim telom, njenim crveno užarenim usnima, ne samo
atmosferom ove prostorije, pohotnim tajnama koje su ga
ovde okruživale - njega su istovremeno opili i izazvali u
njemu požudu doživljaji ove noći, od kojih nijedan nije imao
svršetak; sam on, sopstvena smelost, promena koju je u
sebi osećao. I on dodirnu rukama veo koji je bio obavijen oko
njene glave kao da hoće da ga skine.
Ona ga zgrabi za ruke. „Jedne noći nekom je palo na
pamet da jednoj od nas strgne veo sa čela. Strgli su mu
obrazinu s lica i napolju ga izbičevali.”
- A... ona?
- Možda si čitao o lepoj mladoj devojci... bilo je to pre
nekoliko sedmica, koja se trovala uoči svoje svadbe.
On se seti, čak i imena. Reče ga. Nije li to bila devojka iz
kneževske kuće, koja je bila zaručena sa italijanskim
princem?
Ona klimnu glavom.
Neočekivano se tu nađe jedan od kavaljera, najotmeniji
od svih, jedini u belom odelu, i sa kratkim, doduše učtivim,
ali istovremeno zapovedničkim poklonom, pozva u igru ženu
sa kojom je Fridolin razgovarao. Fridolinu se učini da je ona
oklevala trenutak. Ali već ju je onaj drugi obuhvatio i vrteo
se sa njom prema parovima u osvetljenoj susednoj dvorani.
Fridolin se obrete sam i ova iznenadna napuštenost
obuze ga kao jeza. On pogleda oko sebe. U tom trenutku
činilo mu se da se niko ne brine o njemu. Možda je ovo još
poslednja mogućnost da se udalji nekažnjen. Šta ga je,
uprkos tome, držalo prikovanog u njegovu uglu, gde je
mogao da se oseća neviđen i neposmatran - zazor od
neslavnog i smešnog povratka, neutoljena, mučna žudnja za
čudesnim ženskim telom čiji se miris još širio oko njega; ili
pomisao da sve što se dotle događalo možda znači proveru
njegove hrabrosti i da će mu divna žena pripasti kao
nagrada - nije znao ni sam. Ali, u svakom slučaju, bilo mu je
jasno da ovu napetost ne može više podnositi i da uza svu
opasnost mora prekratiti to stanje. Na šta god da se odluči,
nije moglo da ga staje života. Možda se nalazio među
ludacima, možda među razvratnicima, jamačno ne među
nevaljalcima i zločincima. I pade mu na um misao da stane
među njih, prizna sam da je uljez i stavi im se viteški na
raspolaganje. Samo tako, kao nekim izvanrednim akordom,
smela je da se završi ova noć ako je trebalo da znači više
nego nejasan i zbrkan zbir sumornih, žalosnih, luckastih i
veselih pustolovina, od kojih ipak nijedna ne bi bila
doživljena do kraja. I pošto je odahnuo, poče da se
priprema.
Ali u tom času začu se šapat kraj njega: „Lozinku!” Jedan
crni kavaljer mu je neopaženo prišao, pa, kako Fridolin ne
odgovori odmah, postavi pitanje ponovo. „Danska”, reče
Fridolin.
- Sasvim tačno, gospodine, to je lozinka za ulazak.
Lozinku kuće, ako smem da zamolim?
Fridolin je ćutao.
- Nećete da budete dobri da nam kažete lozinku kuće? -
odjeknu oštro kao nož.
Fridolin slegnu ramenima. Onaj drugi stade u sredinu
prostorije, diže ruke, svirka klavira prestade, igra se prekinu.
Priđoše još dva kavaljera, jedan u žutom, drugi u crvenom.
„Lozinku, gospodine”, rekoše obojica istovremeno.
- Zaboravio sam je - odvrati Fridolin sa praznim
osmehom. Osećao se sasvim spokojan.
- To je nevolja - reče čovek u žutom - jer ovde, ako
zaboravite lozinku, važi isto, kao da je nikad niste ni znali.
 Ostale muške maske stuštiše se unutra, vrata sa obe
strane se zatvoriše. Fridolin je stajao sam u kaluđerskoj
mantiji među raznobojnim kavaljerima.
- Masku dole! - povikaše nekoliko njih uglas. Fridolin je
držao ispružene ruke ispred sebe kao da bi se zaštitio. Učini
mu se da bi bilo hiljada puta gore stati otkrivena lica među
bučnim maskama negoli iznenada se pojaviti nag među
obučenima. I on reče čvrstim glasom: - Ako neko od
gospode smatra da mu je moja pojava povredila čast,
izjavljujem da sam spreman da mu pružim zadovoljenje na
uobičajen način. Ali svoju masku skinuću samo u slučaju da
to svi odmah učinite, gospođo.
- Ovde nije reč o zadovoljenju - reče kavaljer odeven u
crveno, koji dotle još ništa nije rekao - nego o ispaštanju.
- Masku dole - naredi opet drugi zvonkim drskim glasom,
koji podseti Fridolina na ton komande nekog oficira.
- Reći će vam se u lice šta vas čeka, a ne u vašu
obrazinu.
- Neću je skinuti - reče Fridolin još oštrijim tonom - i
teško onome ko se usudi da me dodirne.
Po neka ruka hitro se maši ka njegovom licu, kao da bi
mu strgla masku, kad se iznenada otvoriše vrata i jedna
žena - Fridolin nije mogao da sumnja u to ko je ona - priđe, u
kaluđerskoj odeći, kao što ju je isprva ugledao. A iza nje u
preosvetljenoj prostoriji mogle su se videti ostale, nage sa
pokrivenim licima, pribijene jedna uz drugu, neme,
preplašen čopor. Ali vrata se odmah zatvoriše.
- Pustite ga - reče kaluđerica - ja sam spremna da ga
iskupim.
Kratko duboko ćutanje, kao da se dogodilo nešto
strahovito, a zatim se crni kaluđer, koji je prvi zatražio
lozinku od Fridolina, obrati kaluđerici rečima: „Ti znaš šta
time preuzimaš na sebe.”
- Znam.
Kao da dubok uzdah prostruja prostorijom.
 - Vi ste slobodni - reče kavaljer Fridolinu - bez oklevanja
napustite ovu kuću i čuvajte se da tragate dalje za tajnama
u čije ste se predvorje ušuljali. Pokušate li ma koga da
navedete na naš trag, pošlo vam to za rukom ili ne - bićete
izgubljeni.
Fridolin se ne pomače. „Na koji način treba ova žena da
me iskupi?” zapita.
Ne odgovoriše mu. Nekoliko ruku pokaza na vrata, kao
znak da treba neodložno da ode.
Fridolin zatrese glavom. „Dosudite mi, gospodo, što god
želite, neću dopustiti da drugo ljudsko biće plaća za mene.”
- Sudbinu ove žene - reče crni kavaljer sada sasvim tiho
- ipak ne biste mogli više niukoliko izmeniti. Kad se ovde
neko zarekne, nema povratka.
Kaluđerica lagano klimnu glavom, kao da potvrđuje.
„Odlazi!” reče ona Fridolinu.
- Ne - odgovori on povišenim tonom. - Život za mene
više ništa ne vredi ako treba da odem odavde bez tebe.
Odakle dolaziš, ko si - ne pitam. Šta može vama, nepoznata
gospodo, da znači hoćete li ovu pokladnu komediju, pa bila
ona sračunata i na ozbiljan završetak, odigrati do kraja ili
ne. Ma ko vi bili, gospodo, vi, u svakom slučaju, vodite još
jedan život osim ovog. Ali ja ne izigravam nikakvu komediju,
pa ni ovde, i ako sam dosad bio prinuđen da to činim, sada
odustajem od toga. Osećam da me je zadesila sudbina koja
nema više ničeg zajedničkog sa ovom maskaradom. Reći ću
vam svoje ime, skinući svoju obrazinu i primiću sve
posledice na sebe.
- Čuvaj se! - uzviknu kaluđerica. - Upropastićeš sebe, a
mene nećeš izbaviti! Odlazi! - I okrenu se ostalima: - Evo
me, uzmite me... svi!
Taman kostim spade sa nje kao u čaroliji, ona je stajala
tu u sjaju svoga belog tela, maši se vela koji je bio obavijen
oko njenog čela, glave i zatiljka, i odvi ga čudnim kružnim
pokretom. On skliznu na pod, tamna kosa joj pade preko
ramena, grudi i bedara - ali pre no što je Fridolin mogao da
ulovi sliku njenog lica, zgrabile su ga ruke kojima se nije
mogao oteti, povukle ga i dogurale do vrata; trenutak zatim
obreo se u predvorju, vrata za njim bila su zatvorena, jedan
lakej sa obrazinom donese mu krzneni kaput, pomože mu da
se obuče i spoljna vrata se otvoriše. Kao gonjen nevidljivom
silom, on pohita dalje, nađe se na ulici, svetlost iza njega
nestade, on se osvrnu i ugleda kuću kako nemo leži sa
zatvorenim prozorima iz kojih nije prodirao ni zračak. Samo
da sve tačno zapamtim, pomisli najpre. Moram ponovo
pronaći tu kuću, sve će se ostalo pokazati.
Noć je bila oko njega. Na izvesnoj udaljenosti od njega,
tamo gde je trebalo da ga čekaju kola, svetleo je fenjer
mutno crvenkasto. Iz dubine ulice kočijaš doveze mrtvačka
kola, kao da ih je on pozvao. Lakej otvori vrata.
- Ja imam svoja kola - reče Fridolin. Lakej zavrte glavom.
- Ako su ona otišla odavde, vratiću se u grad pešice.
Lakej odgovori pokretom ruke tako malo lakejskim da je
isključivao svako protivljenje. Kočijašev cilindar dizao se
smešno visoko u noć. Vetar je plaho duvao, nebom su plovili
ljubičasti oblaci. Posle onoga što je dotad doživeo Fridolin se
nije mogao zavaravati da mu ne preostaje ništa nego da se
popne u kola, koja u isti mah smesta krenuše.
Fridolin se osećao spreman da se, uprkos svoj opasnosti,
lati rasvetljavanja pustolovine čim to bude mogućno. Njegov
život, činilo mu se, nema ni najmanje smisla ako ne uspe
opet da pronađe zagonetnu ženu koja u ovom času plaća
cenu njegova izbavljenja. Kakvu, to je bilo suviše lako
odgonetnuti. Ali kakav je razlog imala da se žrtvuje za nj?
Da se žrtvuje?... Da li je ona uopšte bila žena za koju ono što
joj je sada predstojalo, što sada podnosi - znači žrtvu? Ako je
ona učestvovala na ovim poselima - a to nije moglo biti prvi
put večeras, pošto se pokazala tako posvećena u običaje -
šta je za nju moglo značiti to što će se podati jednom od
ovih kavaljera ili svima njima? Da, je li ona uopšte mogla biti
nešto drugo nego bludnica? Jesu li sve te žene mogle biti
išta drugo? Bludnice - bez sumnje. I ako su sve one, pored
ovog, vodile još neki drugi, u neku ruku građanski život, to je
upravo bio život bludnice. I nije li sve to što je baš doživeo
bilo, možda, samo sramna šala, koju su sebi dopustili? Šala
koju su, za slučaj da se jednom neko nepozvan uvuče
ovamo, već predvideli, pripremili, možda čak i brižljivo
proučili. Pa ipak, kad je opet zamislio ovu ženu koja ga je od
početka upozoravala, koja je sada bila spremna da plati za
nj - u njenom glasu, u njenom držanju, u kraljevskoj
plemenitosti njenog nepokrivenog tela bilo je nešto što
nipošto nije moglo biti laž. Ili je možda samo njegova,
Fridolinova iznenadna pojava uticala kao čudo da se ona
preobrazi? Posle svega što ga je zadesilo ove noći, ni takvo
čudo nije smatrao nemogućnim - i nije bio svestan ludosti te
misli. Možda postoje časovi, noći, razmišljao je, kad tako
retkom, neodoljivom draži zrače muškarci kojima u običnim
okolnostima nije svojstvena osobita moć nad drugim polom?
Kola su se još uvek pela na brežuljak. Odavno bi, da su
bila čista posla, morala okrenuti u glavnu ulicu, šta su
naumili s njim? Kuda je trebalo da ga odvezu ta kola? Treba
li komedija, možda, da dobije i nastavak? I kakav bi on
trebalo da bude? Možda rasplet? Veseo ponovni sastanak na
drugom mestu? Nagrada posle slavno izdržane probe,
prijem u tajno društvo? Nesmetano ovladavanje ljupkom
kaluđericom?... Prozori kola bili su zatvoreni. Fridolin pokuša
do pogleda napolje - bili su neprozirni. Htede da otvori
prozor: desno, levo - to je bilo nemogućno; i isto tako
neprozirna, isto tako čvrsto zatvorena bila je i staklena
pregrada između njega i kočijaševog sedišta. On zalupa na
prozorsko okno, povika, kriknu, kola su se kretala dalje.
Pokuša da otvori vrata, desno, levo, ona nisu popuštala na
pritisak. Njegov ponovljeni uzvik uguši se u kloparanju
točkova, u hučanju vetra. Kola počeše da se truckaju:
kretala su se nizbrdo, sve brže. Fridolinu, uznemirenom i
uplašenom, dođe da razbije jedan od slepih prozora kad se
kola iznenada zaustaviše. Oba vrata se otvoriše
istovremeno, kao pomoću nekog mehanizma, kao da
ironično pružaju Fridolinu da bira između desnih i levih. On
iskoči, vrata se zalupiše - pa kola odoše odatle preko čistine
u noć, a da kočijaš ni najmanje nije hajao za Fridolina.
Nebo je bilo oblačno, oblaci su jurili, vetar zviždao,
Fridolin je stajao u snegu, koji je bledo svetleo unaokolo.
Stajao je sam, sa raskopčanim krznenim kaputom preko
svog kaluđerskog ruha, sa hodočasničkim šeširom na glavi i
nije se osećao baš ugodno. Na izvesnoj udaljenosti pružala
se široka ulica. Povorka fenjera koji su mutno treperili
pokazivala je pravac prema gradu. Ali Fridolin pođe pravo
naniže, skraćujući put, preko golemog polja koje se lagano
spuštalo, pokriveno snegom, da bi što pre dospeo među
ljude. Promočenih nogu došao je u neku uzanu, skoro
neosvetljenu uličicu i zakoračio najpre između visokih
plotova, koji su ječali na oluji; iza sledećeg ugla nađe se u
nešto široj ulici, gde su se smenjivale retke male kuće i
prazno zemljište za gradnju. Sa nekog zvonika izbiše tri
časa. Neko je dolazio u susret Fridolinu, u kratkom kaputu,
sa rukama u džepovima, glave uvučene u ramena, sa
šeširom nisko natučenim na čelo. Fridolin se spremi kao da
bi se branio ako ga onaj napade, ali sasvim neočekivano
skitnica se iznenada okrenu i pobeže. Šta to znači? zapita se
Fridolin. Onda se seti da verovatno izgleda dosta zloslutno,
skide hodočasnički šešir sa glave, zakopča kaput ispod kojeg
je kaluđerski habit lelujao preko članaka. Opet zađe za ugao;
stupi u glavnu ulicu predgrađa. Seljački odeven čovek prođe
kraj njega i pozdravi ga kao što se pozdravlja sveštenik.
Mlaz svetlosti jednog fenjera padao je na kućnu tablicu
zgrade na uglu. Libhartstal - dakle, ne tako daleko od kuće
koju je napustio pre jedva jednog časa. Jednu sekundu ga je
mamilo da se vrati i da u blizini kuće sačeka dalji razvoj
događaja. Ali odustade odmah, s obzirom na to da bi se
izložio velikoj opasnosti, a ipak teško da bi se približio
rešenju zagonetke. Pomisao na ono što se moglo baš sada
dešavati u vili ispuni ga besom, očajanjem, stidom i
strahom. Ovo duševno stanje bilo je tako nepodnošljivo da
je Fridolin gotovo požalio što ga nije napala skitnica koju je
sreo, čak je gotovo zažalio što ne leži uboden nožem između
rebara uz plot u izgubljenoj ulici. Tako je ova besmislena noć
sa svojim budalastim, nepovezanim pustolovinama na kraju
ipak dobila nekakav smisao. Vratiti se tako kući, kao što je
sada pojmio, činilo mu se prosto smešno. Ali još nije ništa
izgubljeno. I sutra je bio dan. On se zakle da se neće smiriti
dok opet ne pronađe lepu ženu čija ga je zaslepljujuća
nagota opila. I tek sada pomisli na Albertinu, ali tako kao da
i nju treba tek da osvoji, kao da ona nije mogla, nije smela
opet da postane njegova dok je on ne prevari sa svim
drugima ove noći, sa nagom ženom, sa Pjeretom, sa
Mariljanom, sa bludničicom iz tesne ulice. I ne bi li trebalo
da se on potrudi i nađe drskog studenta koji ga je munuo, da
bi ga pozvao na dvoboj sabljama, još bolje - pištoljima? Šta
mu je stalo za tuđ, šta za sopstveni život? Treba li uvek
staviti život na kocku samo zbog dužnosti, zbog
samopožrtvovanja, nikad zbog ćudljivosti, zbog strasti ili,
jednostavno, da bi se odmerio sa sudbinom!?
I opet mu pade na pamet da, možda, već nosi u telu
klicu smrtonosne bolesti. Zar ne bi bilo glupo da umre zato
što mu se jedno dete obolelo od difterije nakašljalo u lice?
Možda je već bio bolestan. Nema li groznicu? Ne leži li u
ovom trenutku kod kuće u postelji, a sve što je verovao da je
doživeo nije li, u stvari, delirijum?
Fridolin razrogači oči što je mogao više, pređe rukom
preko čela i obraza, opipa bilo. Neznatno ubrzano. Sve je u
redu. Bio je potpuno budan.
Išao je dalje ulicom prema gradu. Nekoliko kola za pijacu
približavalo mu se od pozadi, protadrkalo mimo njega.
Ovde-onde sretao je sirotinjski odevene ljude, za koje je dan
upravo počinjao. S one strane prozora jedne kafane, za
stolom nad kojim je treperio plamičak gasa, sedeo je debeo
čovek sa šalom oko vrata, glave oslonjene na ruke, i spavao.
Kuće su još bile u tami, po neki usamljeni prozor bio je
osvetljen. Fridolinu se činilo da oseća kako se ljudi malo-
pomalo bude, rekao bi da ih vidi kako se protežu u svojim
krevetima i spremaju za svoj kukavan, tegoban dan. I njemu
je predstojao jedan, ali ipak ne kukavan i sumoran. I uz
neobično kucanje srca, on postade svestan radosti što će
već za koji čas u belom platnenom radnom mantilu prolaziti
između kreveta svojih bolesnika. Na sledećem uglu stajala je
zaprega sa jednim konjem, kočijaš je spavao na sedištu.
Fridolin ga probudi, reče mu svoju adresu i pope se.
V

Bilo je četiri časa ujutro kad se popeo stepenicama do

svoga stana. Uputio se najpre u sobu za prijem, brižljivo
sklonio kostim za maskaradu u ormar i, izbegavajući da
probudi Albertinu, skinuo cipele i odelo pre no što je ušao u
spavaću sobu. Obazrivo uključi prigušenu svetlost svoje
noćne lampe. Albertina je ležala mirno, ruku zabačenih iza
potiljka, usne joj bejahu poluotvorene, oko njih su se
protezale bolne senke; to je bilo lice koje Fridolin nije
poznavao. On se naže nad njeno čelo, koje se odmah, kao
prilikom dodira, nabora, izraz lica joj se čudno izobliči; i
najednom, još uvek u snu, ona se nasmeja tako piskavo da
se Fridolin uplaši. Nehotice je pozva po imenu. Ona se
ponovo nasmeja, kao da odgovara, sasvim tuđe, skoro
neprijatno. Fridolin je pozva još jednom glasnije. Sad ona
otvori oči, polako, sa naporom, širom, pogleda ga ukočeno,
kao da ga ne prepoznaje.
- Albertina! - pozva je on treći put. Kao da ona tek sada
dođe svesti. U njenim očima pojavi se izraz odbojnosti,
straha, čak užasa. Ispruži ruke uvis, nesvesno i kao u
očajanju, usta joj ostadoše otvorena.
- Šta ti je? - zapita Fridolin zadržavajući dah. Pa pošto ga
je ona još uvek ukočeno posmatrala sa užasom, dodade ne
bi li je umirio: - To sam ja, Albertina.
Ona duboko uzdahnu, pokuša da se osmehne, spusti
ruke na pokrivač i zapita kao iz daljine: „Zar je već jutro?”
- Skoro - odgovori Fridolin. - Prošlo je četiri. Tek što sam
stigao kući. - Ona je ćutala. On produži: - Dvorski savetnik je
mrtav. Već je bio na samrti kad sam došao... i, naravno,
nisam mogao... odmah da ostavim rođake same.
Ona klimnu glavom, ali se činilo da ga je jedva čula ili
razumela, kao da je gledala kroz nj u prazninu, i njemu dođe
- tako besmislen mu se samom pokaza upad u ovom času -
kao da ona jamačno zna šta je on ove noći doživeo. Naže se
nad nju i dotače njeno čelo. Ona lako uzdrhta.
- Šta ti je? - zapita on opet.
Ona samo lagano zavrte glavom. On je pomilova po
kosi. „Albertina, šta ti je?”
- Sanjala sam - reče ona odsutno.
- Pa šta si to sanjala? - zapita on blago.
- Ah, toliko. Ne mogu tačno da se setim.
- Možda ćeš se ipak setiti.
- Bilo je tako zbrkano... i umorna sam. Pa i ti si, svakako,
umoran?
- Ni najmanje, Albertina. Teško da ću uopšte i spavati. Ti
znaš, kad tako kasno dođem kući... najpametnije bi bilo, u
stvari, da sednem odmah za pisaći sto - upravo u te jutarnje
časove... - On prekide. - Ali nećeš li radije da mi ispričaš svoj
san? - On se nasmeja usiljeno.
Ona odgovori: „Trebalo bi ipak još malo da poležiš.”
On je oklevao neko vreme, a onda učini kako je ona
želela i ispruži se okrenut prema njoj. Ali čuvao se da je
dotakne. Mač između nas, pomisli, setivši se polušaljive
napomene koju je već jednom stavio sličnom prigodom.
Ćutali su oboje, ležali sa otvorenih očiju, osećali uzajamno
svoju bliskost, svoju udaljenost. Posle izvesnog vremena on
nasloni glavu na njenu ruku, posmatraše je dugo, kao da
može videti više, a ne samo crte njenog lica.
- Tvoj san! - ponovi on iznenada, i učini se kao da je ona
samo čekala ovaj poziv. Ona mu pruži ruku; on je uze i po
navici, više rasejano nego nežno, držaše ukrštene njene
tanke prste kao da se igra. A ona poče:
- Sećaš li se još sobe u maloj vili na Verterskom jezeru,
gde sam stanovala sa roditeljima onog leta kad smo se
verili?
On klimnu glavom.
- Baš tako je počeo san, kao da sam ušla u tu sobu, ne
znam odakle - kao glumica na scenu. Znala sam samo da su
se roditelji nalazili na putu i da su me ostavili samu. Tome
sam se čudila, jer je sutra trebalo da bude naša svadba. Ali
još nije bilo venčanice. Ili sam se, možda, prevarila? Otvorila
sam orman da proverim: umesto venčanice, tu je visila
čitava gomila drugih haljina, upravo kostima, kao za operu,
raskošnih, istočnjačkih. Ali koju li bih samo obukla za
svadbu? razmišljala sam. Uto se orman iznenada opet
zatvorio ili je nestao, više ne znam. Soba je bila potpuno
svetla, ali s one strane prozora vladala je mrka noć...
Odjednom si ti stajao ispred njega, galioti su te, veslajući,
dovezli, videla sam ih baš kad su iščeznuli u tami. Bio si vrlo
skupoceno odeven, u zlato i svilu, na boku si imao kamu sa
srebrnim priveskom i izneo si me kroz prozor. I ja sam sada
divno obučena, kao princeza. Oboje smo stajali napolju u
polumraku i nežna magla dosezala nam je do članka. Bio je
to dobro poznat kraj: tamo je bilo jezero, pred nama
planinski predeo, i seoske kuće sam videla, stajale su tu kao
iz kutije sa igračkama. Ali nas dvoje, ti i ja, lebdeli smo, ne,
leteli smo iznad magle i ja sam mislila: dakle ovo je naš
svadbeni put. Ali uskoro nismo više leteli, išli smo šumskom
stazom, onom prema Elizabetinom vrhu, i najednom se
obreli vrlo visoko u planini na nekoj vrsti proplanka, sa tri
strane ograđenom šumom, dok se pozadi dizala u visinu
vrletna litica. A iznad nas bilo je razapeto tako plavo i
prostrano zvezdano nebo kakvo uopšte ne postoji u
stvarnosti, i to je bio krov naše bračne odaje. Ti si me zagrlio
i silno si me voleo.
- Nadam se i ti mene - napomenu Fridolin sa nevidljivim
zlim osmehom.
- Ja mislim još mnogo više - odvrati Albertina ozbiljno. -
Ali, kako bih ti objasnila... uprkos najprisnijem grljenju, naša
nežnost bila je potištena, kao ispunjena slutnjom bola koji je
predstojao. Odjednom je nastalo jutro. Livada je bila svetla i
šarena, šuma unaokolo izdašno orošena, a iznad litice
prodrhtavali su sunčevi zraci. I nas dvoje trebalo je da se
opet vratimo u svet, među ljude, već je bilo vreme. Ali tada
se dogodilo nešto strahovito. Naša odeća je nestala. Obuzeo
me je nečuven užas, žestok stid koji je pretio da me uništi
iznutra, istovremeno gnev prema tebi, kao da si ti jedini kriv
za nesreću... i sve to: užas, stid, gnev, po jačini se nije
moglo uporediti ni sa čim što sam ikad osetila na javi. A ti si
se, svestan svoje krivice, stuštio odatle onako nag da nam
dole nabaviš odeću. Kad si se izgubio, sasvim mi je laknulo.
Niti sam te žalila, niti sam se brinula za tebe; samo sam se
radovala što sam sama, potrčala sam unaokolo po livadi i
zapevala: bila je to melodija za igru koju smo čuli na balu
pod maskama. Moj glas je zvučao čudesno i ja sam poželela
da me čuju dole u gradu. Taj grad nisam videla, ali sam ga
poznavala. Ležao je duboko poda mnom i bio okružen
visokim zidom; sasvim fantastičan grad, koji ne bih mogla
opisati. Ni istočnjački, ali ni pravi staronemački, a ipak čas
jedan, čas drugi, u svakom slučaju, odavno i zauvek
zaboravljen grad. Ja, pak, najednom legoh na livadu
opružena prema suncu - mnogo lepša no što sam ikad bila u
stvarnosti, i dok sam tako ležala, iz šume izađe muškarac,
mlad čovek, u svetlom modernom odelu. Izgledao je, kako
se sada sećam, otprilike kao Danac o kome sam ti juče
pričala. Išao je svojim putem, javio se vrlo učtivo dok je
prolazio pored mene, ali se nije više osvrtao; išao je pravo
na liticu i pažljivo je posmatrao, kao da promišlja kako bi se
mogla savladati. Ali u isto vreme ugledala sam i tebe. Hitao
si u zaboravljenom gradu od kuće do kuće, od jedne do
druge trgovine, sad ispod venjaka, sad kroz neku vrstu
turskog bazara, i kupovao najlepše stvari koje si samo
mogao naći za mene: haljine, rublje, cipele, nakit - i sve to
stavljao si u malu ručnu torbu od žute kože, u kojoj se ipak
za sve našlo mesta. Ali sve dalje te je gonila gomila ljudi,
koju nisam opažala, čula sam samo njeno potmulo preteće
urlanje. A onda se opet pojavi onaj drugi, Danac, koji se
ranije bio zaustavio ispred litice. On se opet uputi k meni iz
šume - i ja sam znala da je u međuvremenu obišao ceo svet.
Izgledao je drukčije nego pre toga, ali ipak bio je isti.
Zaustavio se kao i prvi put ispred litice, opet iščezao, zatim
opet izašao iz šume, iščezao, izašao iz šume; to se ponovilo
dva, tri ili stotinu puta. Bio je uvek isti i uvek drukčiji, svaki
put mi se javljao kad bi prošao kraj mene, ali najzad stade
preda me, pogleda me ispitivački, ja se izazovno nasmejah,
kako se nikad u životu nisam smejala, on ispruži ruke prema
meni, sada sam htela da bežim, ali nisam mogla... i on se
spusti k meni na livadu.
Ona zaćuta. Fridolinu beše suvo grlo, u tami sobe on
zapazi kako Albertina drži lice gotovo skriveno u šakama.
- Čudnovat san - reče on. - Je li već pri kraju? Pa pošto
ona odreče, dodade: - Onda pričaj dalje.
- To nije tako lako - poče ona ponovo. - Rečima se te
stvari, zapravo, jedva mogu izraziti. Dakle - činilo mi se kao
da sam preživela bezbroj dana i noći, nije bilo ni vremena ni
prostora, nije bilo više ni proplanka ograđenog šumom i
stenom, na kojem sam se nalazila, bila je to široka, nadaleko
rasprostrta cvetno šarena ravan, koja se na sve strane
gubila na horizontu. Ni ja već odavno - čudno: to odavno! -
više nisam bila na livadi sama sa ovim čovekom. Ali da li su
osim mene tu bila još dva para ili deset, ili još hiljadu
parova, da li sam ih videla ili ne, da li sam pripadala onom
jednom ili i drugima, ne mogu da kažem. Ali kao što je ono
ranije osećanje užasa i srama prevazišlo sve što se na javi
može zamisliti, tako izvesno ne postoji ništa u našem
svesnom životu što se može izjednačiti sa odrešenošću,
slobodom, srećom koje sam tada u tom snu osetila. I pri
tome nijednog trenutka nisam izgubila svest o tebi. Da,
videla sam te, videla kako su te uhvatili, mislim da su to bili
vojnici, među njima je bilo i sveštenika; neko, divovski
krupan čovek, okovao ti je ruke, i ja sam znala da treba da
budeš pogubljen. Znala sam to bez saučešća, bez jeze,
sasvim izdaleka. Odveli su te u jedno dvorište, kao dvorište
zamka. Tu si stajao sa rukama okovanim pozadi i nag. I kao
što sam ja tebe videla mada sam bila drugde, tako si i ti
video mene, i čoveka koji me je držao u naručju, i sve ostale
parove, tu beskrajnu bujicu nagosti, koja je penušala oko
mene i čiji smo samo talas predstavljali ja i čovek koji me je
držao obgrljenu. Dok si ti stajao u dvorištu zamka, pojavi se,
na visokom zasvođenom prozoru između crvenih zavesa,
mlada žena sa dijademom na glavi i u purpurnom ogrtaču.
To je bila gospodarica zemlje. Ona te je gledala strogim
upitnim pogledom. Ti si stajao sam, ostali, koliko god ih je
bilo, držali su se po strani, priljubljeni uza zidove, čula sam
podmuklo mrmljanje i žamor, koji su pretili opasnošću. Tada
se gospodarica naže preko ograde balkona. Nastade mir, a
gospodarica ti dade znak, kao da ti naređuje da se popneš k
njoj, i ja sam znala da je odlučila da te pomiluje. Ali nisi
opazio njen pogled ili nisi hteo da ga opaziš. No iznenada,
još uvek sa okovanim rukama, ali ogrnut crnim ogrtačem,
stao si prema njoj, ne u nekoj odaji, nego negde na
otvorenom prostoru, gotovo lebdeći. Ona je držala u ruci list
pergamenta, tvoju smrtnu presudu, u kojoj su bili zabeleženi
i tvoja krivica i razlozi za presudu. Ona te zapita - ja nisam
čula reči, ali sam to znala - da li si spreman da joj postaneš
dragan, u kojem slučaju bi ti se oprostila smrtna kazna.
Odrečno si zavrteo glavom. Nisam se začudila, jer je to bilo
potpuno u redu i nije moglo biti drukčije nego da moraš,
uprkos svoj opasnosti i večno, da mi ostaneš veran. Na to
gospodarica slegnu ramenima, dade znak u prazno, i ti si se
odjednom našao u podzemnoj podrumskoj prostoriji, i udarci
bičeva su sa fijukom padali po tebi, a da nisam videla ljude
koji zamahuju bičevima. Krv je tekla sa tebe potocima, ja
sam gledala kako teče, bila sam svesna svoje svireposti, a
nisam joj se čudila. Tada ti priđe gospodarica. Kosa joj je bila
raspuštena i padala joj je oko tela, dijademu je obema
rukama držala prema tebi - i ja sam znala da je to bila
devojka sa danske obale, koju si jednom ujutro video nagu
na terasi kućice za kupače. Ona nije izgovorila ni reč, ali
smisao njene prisutnosti, njenog ćutanja, bio je: hoćeš li
postati njen suprug i vladar zemlje. Pa pošto si opet odbio,
ona najednom nestade, ali ja u tom času ugledah kako
podižu krst za tebe; ne dole u dvorištu zamka, ne, na
beskrajnoj livadi posutoj cvećem, gde sam ja bila u naručju
dragana, među svim ostalim ljubavnim parovima. Videla
sam te kako koračaš drevnim ulicama bez ikakve straže, ali
sam znala da je tvoj put obeležen i da je svako bekstvo
nemogućno. Sad si se peo uzbrdo šumskom stazom.
Očekivala sam te sa napetošću, ali bez ikakvog saosećanja.
Telo ti je bilo izbrazdano, ali više nije krvarilo. Peo si se sve
više, staza se širila, šuma se povukla na obe strane i ti si
sada stajao na ivici livade neizmerno i neshvatljivo daleko.
Ipak, pozdravio si me osmehujući se očima, kao da time
daješ znak da si ispunio moju želju i doneo sve što mi je
trebalo: haljine, i cipele, i nakit. Ali ja sam tvoje ponašanje
smatrala preko svake mere budalastim i besmislenim, i
mamilo me je da te ismejavam, da ti se smejem u lice - i to
baš zato što si iz vernosti prema meni odbio ruku jedne
kneginje, podneo muke i sada se doteturao amo gore da bi
pretrpeo strašnu smrt. Potrčala sam prema tebi, i ti si
zagrabio sve bržim korakom - počela sam da lebdim, i ti si
lebdeo u vazduhu; ali najednom se izgubismo jedno od
drugog, i ja sam znala: proleteli smo jedno kraj drugog. Tada
zaželeh da čuješ bar moj smeh, i to baš dok te zakivaju na
krst. I tako sam se smejala što god sam mogla piskavije, što
god sam mogla glasnije. To je bio smeh, Fridoline - sa kojim
sam se probudila.
Ona zaćuta i ostade sasvim nepokretna. Ni on se ne
pokrenu i ne kaza nijednu reč. Svak bi se u ovom času
pokazao smožden, neiskren i malodušan. Što je ona dalje
odmicala sa svojom pričom, to su se njemu činili smešniji i
ništavniji sopstveni doživljaji, ma koliko da su se oni dotle
razvili, i on se zaricao da će ih sve doživeti do kraja, a onda
joj ih verno ispričati i tako izvršiti odmazdu nad ovom ženom
koja se u svom snu otkrila onakva kakva je u stvari:
neverna, nemilosrdna i spremna da izda, i koju je on u ovom
trenutku mislio da mrzi dublje nego što ju je ikad voleo.
Tek sada zapazi da još uvek drži njene prste u svojim
šakama i da, koliko god bi hteo da mrzi ovu ženu, oseća
nepromenjenu, samo bolniju, nežnost prema tim tankim,
hladnim, njemu tako dragim prstima; i nehotice, čak protiv
svoje volje - pre no što je tu dobru znanu ruku pustio iz
svojih, blago je dotače svojim usnama.
Albertina još uvek nije otvorila oči, Fridolinu se činilo da
vidi kako se njena usta, njeno čelo, celo njeno lice osmehuje
sa usrećenim, ozarenim izrazom punim nevinosti, i on oseti
njemu samom nepojmljivu želju da se nagne nad Albertinu i
pritisne poljubac na njeno bledo čelo. Ali se savlada, svestan
da je to bio samo suviše razumljiv zamor posle uzbudljivih
događaja poslednjih časova, koji se u varljivoj atmosferi
bračne sobe prerušio u čežnjivu nežnost.
Ali kao što je obično bivalo sa njim u takvim trenucima -
ma šta trebalo da odluči u najskorije vreme - u tom času bilo
je najpreče da bar za izvesno vreme utekne u san i zaborav.
I u noći posle smrti svoje majke, on je spavao, mogao je da
spava duboko i bez snova, pa zar nije trebalo i ove? I on se
okrenu prema Albertini, koja je već, činilo se, zadremala.
Mač između nas, pomisli on opet. A onda: ležimo ovde jedno
kraj drugog kao smrtni neprijatelji. Ali to je bila samo reč.
VI

Sobaričino tiho kucanje probudi ga u sedam časova. On

baci brz pogled na Albertinu. Ponekad, ne uvek, ovo kucanje
je budilo i nju. Danas je i dalje spavala nepomično, odveć
nepomično. Fridolin se brzo spremi. Pre no što će otići,
požele da vidi svoju malu kćer. Ona je spokojno ležala u
svom belom krevetu, šaka stisnutih u pesničice, kao što čine
mala deca. On je poljubi u čelo. I još jednom, na vrhovima
prstiju, prikrade se vratima spavaće sobe, gde je Albertina
još uvek počivala, nepokretna kao i ranije. Zatim ode. U
svojoj crnoj lekarskoj torbi, dobro sakrivene, poneo je
kaluđersku mantiju i hodočasnički šešir. Dnevni program je
sastavio brižljivo, čak sa izvesnom pedantnošću. Kao prvo
bila je poseta teško bolesnom mladom advokatu, sasvim u
blizini. Fridolin ga brižljivo pregleda, nađe da se stanje nešto
poboljšalo, izrazi svoje zadovoljstvo zbog toga na
profesionalno radostan način i obnovi stari recept. Zatim se
žurno uputi kući u čijem je podrumu sinoć Nahtigal svirao na
klaviru. Lokal je bio još zatvoren, ali u kafani gore blagajnica
je znala da Nahtigal stanuje u jednom malom hotelu
Leopoldštata. Četvrt časa kasnije Fridolin se doveze tamo. To
je bila bedna gostionica. U hodniku je mirisalo na
neprovetrene krevete, užeglu mast i kuvanu ciguru. Portir
rđavog izgleda, sa crveno oivičenim prepredenim očima,
vazda pripravan na policijsko saslušavanje, uslužno dade
obaveštenje. Gospodin Nahtigal se dovezao jutros u pet
časova u društvu dva gospodina, koji su visoko obavijenim
vratnim maramama možda namerno učinili da im se lice
skoro ne mogu raspoznati. Dok je Nahtigal otišao u svoju
sobu, gospoda su platila njegov račun za poslednje četiri
sedmice; kad se on ni posle pola časa nije vratio, jedan od
gospode ga je lično doveo odozgo, našto su se sva trojica
odvezla ka severnoj železničkoj stanici. Nahtigal je ostavljao
utisak da je vrlo uzbuđen; čak - zašto gospodinu koji toliko
uliva poverenje ne bi rekao celu istinu - pokušao je da doturi
portiru pismo, što su, pak, oba gospodina odmah sprečila.
Pisma koja bi stigla za gospodina Nahtigala - tako su
gospoda dalje objasnila - zadržavalo bi lice ovlašćeno za to.
Fridolin se oprosti. Bilo mu je prijatno što je nosio lekarsku
torbu kad je izlazio na vrata; tako ga nisu mogli smatrati
žiteljem ovog hotela, nego službenim licem. Sa Nahtigalom,
dakle, zasad nije bilo ništa. Mogao je biti vrlo oprezan i za to
je, zbilja, imao sve razloge.
Sada se odveze do radnje za iznajmljivanje maski.
Otvorio je lično gospodin Gibizer. „Evo, vraćam pozamljeni
kostim”, reče Fridolin, „i želim da izmirim svoj dug.”
Gospodin Gibizer reče umeren iznos, primi novac, zavede u
veliku računsku knjigu i pogleda od kancelarijskog stola
unekoliko začuđeno u Fridolina, koji nije nameravao da ođe.
- Ja sam, osim toga, ovde - reče Fridolin tonom islednika
- zato da bih sa vama porazgovarao o vašoj kćeri.
Nešto zadrhta oko nozdrva gospodina Gibizera:
nezadovoljstvo, podsmeh ili srdžba - nije se moglo tačno
odrediti.
- Kako to misli gospodin? - zapita on nekim takođe
potpuno neodređenim tonom.
- Vi ste juče napomenuli - reče Fridolin, koji se oslonio
šakom sa raširenim prstima na kancelarijski sto - da vaša
gospođica kći duhovno nije sasvim normalna. Situacija u
kojoj smo je zatekli bila je stvarno sasvim bliska ovoj
pretpostavci. Pa pošto me je slučaj iznenada učinio
učesnikom ili bar svedokom čudne scene, želeo bih da vam
preporučim, gospodine Gibizeru, da se obratite lekaru za
savet.
 Gibizer, obrćući tamo-amo u ruci neprirodno dugu
držalju za pero, odmeri Fridolina drskim pogledom.
- A gospodin doktor bi, možda, bio sam tako dobar da
preduzme lečenje?
- Molim da mi ne pripisujete reči - odvrati Fridolin oštro,
ali nešto promuklo - koje nisam izgovorio.
U tom trenutku otvoriše se vrata koja su vodila u
unutrašnje prostorije i izađe mlad čovek sa raskopčanim
gornjim kaputom preko fraka. Fridolin je odmah znao da to
nije niko drugi nego jedan od noćašnjih femrihtera. Bez
sumnje, on je došao iz Pjeretine sobe. Učini se da se zbunio
kad ga je Fridolin opazio, ali se odmah sabra, pozdravi
letimično Gibizera pokretom ruke, zatim upali još jednu
cigaretu, pri čemu se poslužio upaljačem koji se nalazio na
kancelarijskom stolu, i napusti stan.
- Ah, tako - napomenu Fridolin prezrivo trgnuvši uglom
usana i sa gorkim ukusom na jeziku.
- Kako to misli gospodin? - zapita Giibizer savršeno
ravnodušno.
- Dakle, vi ste odustali od toga, gospodine Gibizeru - i on
odluta pogledom od vrata stana do drugih vrata, iz kojih je
femrihter izišao - odustali ste od toga da obavestite policiju.
- Sporazumeli smo se drukčije, gospodine doktore -
napomenu Gibizer hladno i ustade kao da završava
audijenciju. Fridolin se okrene da ode, Gibizer revnosno
otvori vrata i sa nepomičnim izrazom lica reče: „Ako
gospodinu doktoru opet zatreba... To ne mora biti baš
kaluđerska odeća.”
Fridolin zalupi vrata za sobom. E pa, to je završeno,
pomisli sa srdžbom, koja mu se činila nesrazmerna. Pohita
niza stepenice, uputi se bez naročite žurbe na polikliniku i
najpre se javi telefonom kući kako bi se obavestio da li ga je
pozvao neki pacijent, da li je stigla pošta, šta je inače novo.
Samo što mu je sobarica saopštila odgovore kad Albertina
dođe aparatu i pozdravi Fridolina. Ona ponovi sve što je
sobarica već rekla, a onda prostodušno ispriča da je upravo
ustala i da hoće da doručkuje zajedno sa detetom. „Poljubi
je umesto mene”, reče Fridolin, „i neka vam je prijatno.”
Njen glas mu je godio i baš stoga joj je brzo odgovarao.
U stvari, hteo je još da je pita šta namerava tokom ovog
prepodneva. Ali šta ga se to ticalo? U dubini duše on je ipak
raskrstio s njom, ma koliko da se spoljašnji život nastavlja.
Plavokosa sestra mu pomože da se izvuče iz rukava svog
kaputa i pruži mu beo lekarski mantil. Pri tome mu se malo
osmehnu, kao što se obično sve osmehuju, bez obzira na to
da li mariš za njih ili ne.
Nekoliko minuta posle toga bio je u bolesničkoj dvorani.
Šef lekara je javio da zbog nekog konzilijuma mora iznenada
da otputuje, gospoda asistenti mogu da obiđu bolesnike bez
njega. Fridolin se osećao skoro srećan dok je, praćen
studentima, išao od kreveta do kreveta, vršio preglede,
pisao recepte, stručno razgovarao sa lekarskim
pomoćnicima i bolničarima. Bilo je svakojakih novosti.
Bravarski kalfa Karl Redel je noćas umro. Obdukcija po
podne u četiri i po. U ženskoj dvorani jedna postelja je
upražnjena, ali je već ponovo zauzeta. Ženu sa postelje
sedamnaest morali su da prenesu na hirurško odeljenje.
Ovde-onde dotaknuta su i lična pitanja. Novo postavljenje
na očnom odeljenju treba da se reši prekosutra; Higelman,
sada profesor u Marburgu, još pre četiri godine drugi
asistent kod Štelvaga, imao je najveće izglede. Brza karijera,
pomisli Fridolin. Ja neću nikad doći u obzir za rukovodioca
odeljenja već i zbog toga što mi nedostaje docentura. Suviše
kasno. Morao bih opet da počnem da radim naučno ili da se
prihvatim već započetog sa više ozbiljnosti. Od privatne
prakse još uvek ostaje dovoljno vremena.
On zamoli gospodina doktora Fukstalera da vodi
ambulantu i morade priznati da bi radije ostao ovde no što
bi se vozio na Galicinberg. Pa ipak, morao je. Nije bio
obavezan samo prema sebi da stvar ispita dalje; trebalo je
danas obaviti još štošta. I tako je, za svaki slučaj, odlučio da
poveri gospodinu doktoru Fukstaleru i večernje vizite. Mlada
devojka, za koju se sumnjalo da ima katar plućnih vršaka,
tamo u poslednjoj postelji, nasmeši mu se. To je bila ona ista
koja mu je prilikom pregleda onako poverljivo priljubila grudi
uz obraz. Fridolin neljubazno odgovori na njen pogled i
okrenu se, namrštivši čelo. Sve su iste, pomisli sa gorčinom,
i Albertina je kao ostale - ona je najgora od svih. Rastaviću
se od nje. To nikad neće moći da se popravi.
Na stepeništu razmeni još reč-dve sa kolegom sa
hirurškog odeljenja. Pa, kako je, zapravo, ženi koja je noćas
preneta? Što se njega tiče, on ne smatra da je baš nužna
operacija. Hoće li mu dati rezultat histološkog pregleda?
- Razume se, gospodine kolega.
Na uglu uze kola. Pomože se beležnicom, izigravajući
pred kočijašem smešnu komediju, kao da je morao tek sada
da se odluči. „Prema Otakringu”, reče zatim, „put ka
Galicinbergu. Reći ću vam gde treba da zaustavite.”
U kolima ga najednom opet obuze bolno-čežnjivo
uzbuđenje, gotovo svest o krivici što tokom poslednjih
časova nije skoro više ni pomislio na lepu spasiteljku. Da li
će uspeti da nađe kuću? Pa, to nije moglo biti naročito teško.
Pitanje je samo: Šta onda? Prijaviti policiji? To bi moglo baš
da izazove rđave posledice za ženu koja se možda žrtvovala
za njega ili bila spremna da se žrtvuje. Ili da se obrati
privatnom detektivu? To mu se učini prilično neukusno i ne
sasvim dostojno njega. Ali šta mu je, inače, još preostalo?
On ipak nije imao ni vremena, a verovatno ni talenta da
pravilno sprovede nužna istraživanja. Tajno društvo? Pa da,
svakako tajno. Ali oni su se ipak poznavali među sobom?
Aristokrate, možda čak gospoda sa dvora? Mislio je na neke
nadvojvode koje bi već mogle da budu sposobne za takve
šale. A dame? Po svoj prilici... skupljene iz javnih kuća. Pa, to
nipošto nije bilo sigurno. U svakom slučaju, odabrana roba.
Ali žena koja se žrtvovala za nj? Žrtvovala? Zašto li je samo
stalno hteo da predstavi kako je to stvarno bila žrtva!
Komedija. Razume se da je sve bila komedija. Trebalo je,
zapravo, da se raduje što se izvukao tako jeftino. Pa da,
sačuvao je dobro držanje. Kavaljeri su, svakako, mogli
zapaziti da on nije ma ko. I ona je to, u svakom slučaju,
zapazila. Verovatno, on joj je bio draži od svih tih
nadvojvoda ili šta su već bili.
Na kraju Libhartstala, odakle je put naglije vodio naviše,
on siđe i posla opet kola dalje, iz predostrožnosti. Nebo je
bilo bledoplavo, sa belim oblačićima, a sunce je sijalo sa
prolećnom toplinom. On se osvrnu - nije video ništa
sumnjivo. Ni kola, ni pešaka. Lagano se peo uzbrdo. Kaput
mu je otežao; on ga skinu i prebaci preko ramena. Stiže na
mesto gde je poprečna ulica u kojoj se nalazila tajanstvena
kuća morala da savija desno. Nije mogao zalutati: ona je
vodila naniže, ali nipošto onako strmo kao što mu se učinilo
noćas za vreme vožnje. Mirna ulica. U jednoj baštici pred
kućom stajali su bokori ruža, brižljivo uvijeni u slamu; u
susednoj su se nalazila dečja kolica; muškarčić, sav odeven
u plavo vuneno odelce, galamio je tamo-amo po dvorištu, sa
prozora u prizemlju posmatrala ga je mlada žena
osmehujući se. Zatim dođe neizgrađeno zemljište, potom
divlji ograđen vrt, pa mala vila, te utrina, a onda, bez
sumnje - tu je bila kuća koju je tražio. Niukoliko nije izgledala
velika ili raskošna: jednospratna vila u skromnom ampir stilu
i, očevidno, obnovljena ne tako davno. Zelene žaluzine bile
su svuda spuštene. Ništa nije nagoveštavalo da je vila
nastanjena. Fridolin pogleda oko sebe. Nikog nije bilo na
ulici; samo daleko dole išla su, udaljujući se, dva dečaka sa
knjigama pod miškom. On stade ispred kapije. I šta sad?
Jednostavno, opet odšetati nazad? To mu se činilo suviše
smešno. On potraži taster električnog zvonceta. A ako mu
otvore, šta da kaže? Pa, sasvim jednostavno - da li se lepi
letnjikovac iznajmljuje preko leta? Ali kućna vrata su se već
otvorila sama, stari lakej u jednostavnoj jutarnjoj livreji izađe
i lagano dođe uzanom stazom do baštenske kapije. Držao je
u ruci neko pismo i pruži ga kroz rešetke Fridolinu, kome je
lupalo srce.
 - Za mene? - zapita on zapinjući. Lakej klimnu glavom,
okrenu se, ode i kućna vrata se zatvoriše za njim. Šta to
znači, zapita se Fridolin. Najzad od nje? Možda kuća pripada
baš njoj?... On pođe brzo opet ulicom naviše i tek sada
zapazi da je na kovertu stajalo njegovo ime napisano
uspravnim dostojanstvenim rukopisom. Na uglu otvori
pismo, raširi list i pročita: „Napustite svoje traganje, koje je
potpuno uzaludno, i shvatite ove reči kao drugu opomenu.
Nadamo se, u vašem interesu, da više neće biti nužne.” On
ispusti list.
Ova vest razočarala ga je u svakom pogledu; u svakom
slučaju, ona je bila drukčija nego što je on budalasto
smatrao mogućnim. Ipak, ton je bio čudno uzdržljiv, sasvim
bez oštrine. On je dopuštao da se razazna kako se ljudi koji
su poslali ovu vest nipošto ne osećaju sigurni.
Druga opomena?... Kako to? Ah, da, noćas mu je bila
saopštena prva. Ali zašto druga, a ne poslednja? Jesu li hteli
još jednom da provere njegovu hrabrost? Da li je trebalo da
podnese još jedno iskušenje? I odakle su saznali njegovo
ime? Pa, to i nije bilo tako čudno: verovatno su naterali
Nahtigala da ga oda. A povrh toga - on se nehotice nasmeja
svojoj rasejanosti - na postavi njegovog krznenog kaputa bili
su ušiveni njegov monogram i tačna adresa.
Ipak, iako nije bio dalje nego pre, pismo ga je sasvim
umirilo, a da on, pravo govoreći, nije znao zašto. Posebno je
bio ubeđen da se žena za čiju je sudbinu strepeo još nalazila
u životu i da je zavisilo samo od njega da je nađe ako
oprezno i lukavo pristupi poslu.
Kada je, malo umoran ali u retko živahnom raspoloženju,
koje je istovremeno ipak osećao kao varljivo, stigao kući -
Albertina i dete su već ručale, ali su mu pravile društvo dok
je obedovao. Naspram njega je sedela ona, koja ga je noćas
mirno zakucala na krst, sa anđeoskim pogledom, domaćički-
materinski, i on, na svoje čuđenje, ne oseti nikakvu mržnju
prema njoj. Jeo je sa apetitom; bio je nešto uzbuđen, ali, u
stvari, vedro raspoložen, i na svoj način ispriča vrlo živo o
sitnim događajima sa posla toga dana, naročito o ličnim
pitanjima lekara, o kojima je običavao da uvek tačno
obavesti Albertinu. Pričao je kako se ne može sumnjati da će
Higelman biti postavljen i saopštio joj svoju odluku da opet
pristupi naučnom radu sa nešto više energije. Albertina je
poznavala ovo raspoloženje, znala je da ono obično ne traje
predugo, i lak osmeh odade njenu sumnju. Fridolin se
ražesti, na šta Albertina poče da miluje njegovu kosu,
umirujući ga. Tada se on lako strese i okrenu se detetu, te
oslobodi svoje čelo mučnog dodira. On uze malu u krilo, lati
se da je ljulja na kolenima, kad sobarica javi da već čeka
nekoliko pacijenata. Fridolin ustade kao oslobođen,
napomenu još uzgred da bi Albertina i dete trebalo ipak da
iskoriste lepe sunčane popodnevne časove za šetnju, i uputi
se u svoju ordinaciju.
U toku sledeća dva časa Fridolin je primio šest starih i
dva nova pacijenta. U svakom pojedinačnom slučaju bio je
potpuno usredsređen, pregledao je, beležio, davao recepte -
i radovao se što se posle dve, gotovo bez sna provedene
noći, oseća tako čudesno svež i duhovno čio.
Pošto je završio prijem, on pogleda još jednom, kao što
je obično činio, ženu i dete, i utvrdi, ne bez zadovoljstva, da
je Albertinu upravo posetila njena majka, a da mala uči
francuski sa gospođicom. I tek na stepenicama dođe mu
opet u svest da su sav ovaj red, sva ova ujednačenost, sva
ova sigurnost njegovog života samo privid i laž.
Premda je popodnevnu vizitu otkazao, ipak ga je nešto
neodoljivo vuklo na odeljenje. Tamo su se nalazila dva
slučaja koja su naročito dolazila u obzir za naučni rad koji je
u prvom redu planirao, i on se neko vreme bavio njima
temeljnije nego što je dotle činio. Zatim je obišao još jednog
bolesnika u centru grada i tako je došlo sedam časova kad
se zaustavio pred starom kućom u Ulici Šrajfogel. Tek sad,
pošto je ugledao Marijanin prozor, njen lik, koji je u
međuvremenu sasvim izbledeo, ožive mu još više od svih
ostalih. Pa - ovde mu nije moglo biti loše. Bez naročitog
truda ovde je mogao započeti svoje osvetničko delo, ovde
za nj nije bilo teškoće, opasnosti; i ono pred čime bi drugi
možda ustuknuli, neverstvo prema zaručniku, značilo je za
nj skoro podstrek više. Da, varati, obmanjivati, lagati,
izigravati komediju, i tu i tamo, pred Marijanom, pred
Albertinom, pred tim dobrim doktorom Redigerom, pred
celim svetom; voditi neku vrstu dvostrukog života,
istovremeno biti spreman, pouzdan lekar, koji mnogo
obećava, valjan suprug i otac porodice - i razvratnik,
zavodnik, cinik koji se igra ljudima, muškarcima i ženama,
onako kako mu se prohte - to mu se u ovom trenutku činilo
kao nešto vrlo dragoceno; i najdragocenije u tome bilo je da
joj jednom kasnije, kad se Albertina uljuljka da je već
odavno zbrinuta u sigurnosti svog spokojnog bračnog i
porodičnog života, prizna, hladno se osmehujući, sve svoje
grehe, kako bi se osvetio za svu onu gorčinu i sram koje mu
je pričinila u snu.
U predvorju se nađe licem u lice sa doktorom
Redigerom, koji mu bezazleno srdačno pruži ruku.
- Kako je gospođica Marijana? - zapita Fridolin. - Da li se
malo umirila?
Doktor Rediger sleže ramenima. „Ona je dovoljno dugo
bila pripravna na kraj, gospodine doktore. Samo, kad su
danas oko podne odnosili leš...”
- Ah, jesu li to već učinili?
Doktor Rediger klimnu glavom. „Sutra u tri časa po
podne biće sahrana.”
Fridolin pogleda preda se. „Zbilja, jesu li... rođaci kod
gospođice Marijane?”
- Ne više - odgovori doktor Rediger - sad je sama. Zacelo
će se radovati da vas još jednom vidi, gospodine doktore.
Sutra je, naime, vodimo u Medling, moja mati i ja. - I na
Fridolinov učtivo upitan pogled dodade: - Moji roditelji imaju,
naime, tamo malenu kućicu. Do viđenja, gospodine doktore.
Moram još svašta da posvršavam. Da, šta sve treba da se
uradi u takvom slučaju! Nadam se da ćemo se još sresti
gore, gospodine doktore, kad se vratim. - Pa izađe kroz
ulazna vrata na ulicu.
Fridolin oklevaše trenutak, a onda lagano pođe
stepenicama nagore. Zazvoni i Marijana mu otvori. Bila je
13
odevena u crno. Oko vrata je nosila crnu ogrlicu od gagata,
koju još nikad nije video na njoj. Lice joj lako pocrvene.
- Pustili ste me da dugo čekam - reče ona sa slabašnim
osmehom.
- Oprostite, gospođice Marijana, imao sam danas
naročito napet dan.
On prođe za njom kroz pokojnikovu sobu, u kojoj je
krevet sada stajao prazan, u susednu sobu, gde je juče
ispod slike oficira u beloj uniformi napisao umrlicu za
savetnika. Na pisaćem stolu već je gorela mala lampa, tako
da je soba bila dvostruko osvetljena. Marijana mu pokaza
mesto na crnom kožnom divanu, a ona sede naspram njega
za pisaći sto.
- Upravo sam u predvorju sreo gospodina doktora
Redigera. Dakle, već sutra putujete na selo?
Marijana ga pogleda kao da se čudi hladnom tonu
njegovog pitanja i sleže ramenima, dok je on nastavio
gotovo surovim glasom: „Smatram da je to vrlo razborito.” I
poslovno objasni kako će na nju povoljno delovati dobar
vazduh i nova okolina.
Ona je sedela nepokretno, a suze su joj tekle niz obraze.
On je to gledao bez saosećanja, pre sa nestrpljenjem; i
pomisao da će ona, možda, sledećeg minuta opet ležati kod
njegovih nogu, da može ponoviti svoje jučerašnje priznanje,
ispunjavala ga je strahom. Pa pošto je ona ćutala, on naglo
ustade. „Toliko mi je žao, gospođice Marijana...” On pogleda
na časovnik.
Ona podiže glavu, pogleda u Fridolina, a suze su joj i
dalje tekle. On bi joj rado kazao neku lepu reč, ali nije
mogao.
 - Vi, svakako, ostajete na selu nekoliko dana - poče on
usiljeno. - Nadam se da ćete mi se javiti... Uostalom, doktor
Rediger mi je saopštio da će uskoro biti svadba. Dopustite
mi da vam već danas poželim sreću.
Ona se ne pokrenu, kao da joj nije doprla do svesti
njegova čestitka, niti uopšte odlazak. On joj pruži ruku, koju
ona ne prihvati; i skoro prekornim tonom ponovi: „Dakle, ja
se pouzdano nadam da ćete mi javiti kako ste.” Ona je
sedela kao skamenjena. On pođe, sekundu se zadrža na
vratima, kao da joj pruža i poslednju priliku da ga pozove
natrag. Ona je kao i dotle držala okrenutu glavu, i tada on
zatvori vrata za sobom. Dok je izlazio napolje, oseti nešto
kao kajanje. Za trenutak pomisli da se vrati, ali je osećao da
bi to, pre svega, bilo vrlo smešno.
Ali šta sad? Kući? Kuda inače! Danas ipak nije mogao
preduzimati ništa više. A sutra? Šta? I kako? Osećao se
nespretan, bespomoćan, sve mu je izmicalo iz ruku; sve je
postajalo nestvarno, čak i njegov dom, njegova žena,
njegovo dete, njegov poziv, pa i sam on, koliko god da je
hodao mehanički sve dalje večernim ulicama, sa mislima
koje lutaju.
Sa časovnika na kuli Gradske većnice izbi sedam i po.
Uostalom, svejedno je koliko je časova; pred njim je bilo
potpuno izlišno vreme. Ništa i niko ga se nije ticao. On oseti
izvesno sažaljenje prema sebi. Sasvim letimično, ne baš kao
naum, dođe mu misao da ode na neku železničku stanicu,
da otputuje, svejedno kuda, da iščezne za sve ljude koji ga
poznaju, da se pojavi opet negde u tuđini i započne nov
život kao drugi, nov čovek. Seti se nekih neobičnih slučajeva
oboljenja za koje je znao iz psihijatrijskih knjiga, takozvanih
dvostrukih života: čovek je odjednom iščezao iz potpuno
sređenih prilika, nestao je, vratio se posle više meseci ili
godina, nije se ni sećao gde je bio za to vreme, ali kasnije ga
je prepoznao neko ko se sa njim sreo negde u nekoj dalekoj
zemlji, a čovek koji se vratio kući nije ništa znao o tome.
Takve stvari su se, naravno, zbivale retko, ali, ipak, bile su
dokazane. I u blažem obliku poneko ih je, svakako, doživeo.
Kako se čovek vraća iz snova, na primer? Naravno, seća
se... Ali, sigurno, ima snova koji se potpuno zaborave, od
kojih ne ostane ništa osim neko zagonetno raspoloženje,
tajanstvena ošamućenost, ili se setiš tek kasnije, mnogo
kasnije, pa više ne znaš da li si nešto doživeo ili samo
sanjao. Samo... samo!...
I dok je tako išao dalje i nehotice se upućivao prema
svom stanu, dospe u blizinu tamne, prilično ozloglašene
ulice, u kojoj je pre manje od dvadeset četiri časa pošao za
jednim propalim bićem u njeno bedno pa ipak prijatno
prebivalište. Propala, baš ona? I baš ova ulica ozloglašena?
Kako neprestano, zavedeni rečima, po tromoj navici
nazivamo i ocenjujemo ulice, sudbine, ljude. Nije li ova
mlada devojka u osnovi bila najljupkija, pa čak i najnevinija
od svih sa kojima su ga poslednje noći dovodili u vezu čudni
slučajevi? Osetio je izvesnu ganutost kad je pomislio na nju.
I tada se seti svoje jučerašnje namere. Pošto je brzo odlučio,
kupio je u obližnjoj prodavnici razne đakonije; i dok je sa
malim zamotuljkom koračao duž kućnih zidova, osećao se
upravo radostan zbog svesti da se baš sprema da obavi, u
najmanju ruku razborit, možda čak i pohvalan čin. Ipak je
visoko podigao okovratnik dok je ulazio u predvorje i
preskakao po nekoliko stepenica odjednom penjući se
stepeništem, a zvono stana odjeknu mu u uhu sa odbojnom
prodornošću; i odahnuo je kad ga je žensko lice rđavog
izgleda obavestilo da gospođica Mici nije kod kuće. Ali pre
no što je žena uspela da primi zamotuljak za odsutnu, u
predsoblje uđe druga, još mlada devojčura, ne bez
privlačnosti, ogrnuta nekom vrstom ogrtača za kupanje, i
reče: „Koga traži gospodin? Gospođicu Mici? Ona se neće
tako skoro vratiti kući.”
Stara joj dade znak da ćuti; ali Fridolin, kao da je želeo
da smesta dobije potvrdu za ono što je nekako već slutio,
jednostavno napomenu: „Ona je u bolnici, zar ne?”
 - E pa, kad gospodin već zna. Ali ja sam zdrava, hvala
bogu - uzviknu ona radosno i priđe tik uz Fridolina, sa
poluotvorenim usnama i drsko zabacivši svoje bujno telo,
tako da se ogrtač otvorio. Fridolin reče, odbijajući je: „Ja sam
samo svratio u prolazu da bih Mici nešto doneo”, i on se
učini sebi odjednom kao kakav gimnazijalac. I novim,
poslovnim tonom, zapita: „Na kojem odeljenju leži?”
Mlada mu reče ime profesora na čijoj je klinici pre
nekoliko godina Fridolin bio drugi lekar. 14 „Dajte ga ovamo,
smotuljak, odneću joj ga sutra. Možete se pouzdati da neću
ništa štrbnuti. I pozdraviću je u vaše ime i isporučiti joj da je
niste izneverili.”
Ali mu istovremeno priđe bliže i osmehnu mu se. Ipak
kad on malo uzmače, ona odmah odustade i napomenu
utešno: „Za šest, najkasnije osam sedmica, rekao je lekar,
biće opet kod kuće.”
Kad je Fridolin sa ulaznih vrata stupio na ulicu, oseti
suze u grlu; ali je znao da to ne znači toliko tronutost koliko
da mu živci postepeno otkazuju. On namerno zakorača brže
i življe, kao što je odgovaralo njegovom raspoloženju. Da li
je ovaj doživljaj bio još jedan, poslednji znak da mora u
svemu da pretrpi neuspeh? Zašto? To što je izbegao tako
krupnu opasnost moglo je ipak biti i dobar znak. A da li mu
je stalo baš do toga: da izbegne opasnost? Predstojalo mu je
još štošta. Nikako nije pomišljao da napusti traganje za
noćašnjom divnom ženom. Sada, naravno, nije više bilo
vremena za to. Osim toga, moralo je tačno da se prosudi na
koji način bi se nastavilo ovo traganje. Da, kad bi imao bar
nekog sa kim bi se posavetovao! Ali on nije znao nikog koga
bi rado posvetio u svoju pustolovinu od prošle noći. Već
godinama ni sa jednim čovekom nije bio stvarno prisan osim
sa svojom ženom, a sa njom u ovom slučaju ipak teško da bi
se mogao posavetovati, ni u ovom, ni u nekom drugom. Jer,
kako god da se shvati: noćas je ona dopustila da ga prikuju
na krst.
 I sada je znao zašto su ga koraci, umesto u pravcu
njegove kuće, nehotice vodili sve dalje u suprotnom smeru.
On nije hteo, nije mogao sada da sretne Albertinu.
Najpametnije bi bilo da večera negde van kuće, zatim da
pogleda svoja dva slučaja na odeljenju... i da se nipošto ne
vrati kući - „kući!” - pre no što bude siguran da će Albertinu
zateći kako već spava.
On uđe u kafanu, jednu od otmenijih i mirnijih, u blizini
Gradske većnice, javi kući telefonom da ga ne čekaju na
večeri, brzo okonča razgovor kako Albertina ne bi prišla
telefonu, zatim sede do prozora i navuče zavesu. U
udaljenom uglu upravo zauze mesto neki čovek; u tamnom
gornjem kaputu, a i inače sasvim neupadljivo odeven.
Fridolin se seti da je ovu fizionomiju u toku dana već negde
video. To je, dakako, moglo biti i slučajno. On uze u ruke
večernji list i poče da čita po neki red na preskok, kao što je
prošle noći činio u drugoj kafani: vesti o političkim
događajima, pozorištu, umetnosti, književnosti, o malim i
velikim nesrećnim slučajevima svake vrste. U nekom
američkom gradu, čije ime nikad nije čuo, izgorelo je
pozorište. Dimničar Peter Konrad bacio se kroz prozor.
Fridolinu se učini nekako čudno da se ponekad i dimničari
ubijaju, i on se nehotice zapita da li se taj čovek prethodno
brižljivo oprao ili se bacio u ponor onako crn kao što je bio. U
jednom otmenom hotelu u centru grada jutros se otrovala
neka žena, dama koja je tamo odsela pre nekoliko dana pod
imenom baronice D., neobično lepa dama. Fridolina smesta
obuze slutnja. Dama je jutros oko četiri časa došla kući u
pratnji dva gospodina, koja su se na ulazu oprostila od nje.
Četiri časa. Upravo u vreme kad je i on stigao kući. A oko
podne su je našli - stajalo je dalje - u postelji sa znacima
teškog trovanja... Neobično lepa mlada dama... Pa, postoje
mnoge neobično lepe mlade dame... Nije bilo razloga da se
pretpostavi kako baronica D., upravo dama koja je odsela u
hotelu pod imenom baronice D., i izvesna druga žena
predstavljaju jedno te isto lice. Pa ipak - srce mu je lupalo i
list je podrhtavao u njegovoj ruci. U otmenom gradskom
hotelu... U kojem?... Zašto tako tajanstveno?... Tako
diskretno?
On spusti list i vide kako čovek tamo u udaljenom uglu
stavlja novine, velike ilustrovane novine, kao zavesu ispred
lica. I Fridolin se odmah opet prihvati svog lista, i u tom
trenutku je znao da baronica D. ne može biti niko drugi nego
noćašnja žena... U otmenom gradskom hotelu... Nema ih
tako mnogo koji bi došli u obzir - za jednu baronicu D... I ma
šta se sada dogodilo - ovaj trag je morao slediti. On pozva
kelnera, plati i pođe. Na vratima se još jednom okrenu ka
sumnjivom čoveku u uglu. Ali ovaj je na čudan način već
iščezao...
Teško trovanje... Ali ona je živa... U trenutku kad su je
našli bila je još živa. I, najzad, nije bilo osnova za sumnju da
je nisu spasli. Obavezno, bila ona živa ili mrtva - on će je
naći. I videće je - u svakom slučaju - mrtvu ili živu. Mora je
videti; niko ga na svetu ne bi mogao sprečiti da vidi ženu
koja je zbog njega, da, koja je umesto njega pošla u smrt.
On je bio kriv za njenu smrt - samo on - ako je to bila ona.
Da, to je bila ona. Oko četiri časa ujutro došla je kući u
pratnji dva gospodina! Verovatno, ona ista koja su neki čas
kasnije odvezla Nahtigala na železničku stanicu. Nisu bila
osobito čiste savesti ta gospoda.
Stajao je na prostranom širokom trgu ispred Gradske
većnice i gledao na sve strane. U njegovom vidnom polju
bilo je malo ljudi, sumnjivi čovek iz kafane nije bio među
njima. Pa čak i ako je tako - gospoda su strahovala da je on
nadmoćan. Fridolin požuri dalje, na trgu uze kola, odveze se
najpre do hotela „Bristol” i raspita se kod portira, kao da je
za to bio ovlašćen, da li je gospođa baronica D., koja se
jutros, kao što je poznato, otrovala, stanovala ovde u hotelu.
Portir još uvek kao da nije bio začuđen, možda je smatrao
Fridolina čovekom iz policije ili inače službenim licem, u
svakom slučaju, odgovorio je učtivo da se tužan slučaj nije
dogodio ovde, nego u hotelu „Nadvojvoda Karl”...
 Fridolin se odmah odveze u naznačeni hotel i tamo dobi
obaveštenje da je baronica D., čim su je našli, preneta u
Opštu bolnicu. Fridolin se raspita na koji je način otkriven
pokušaj samoubistva. Šta ih je navelo da se već u podne
zabrinu za damu koja je, ipak, došla kući tek oko četiri časa
izjutra? To je sasvim jednostavno: dva gospodina (dakle,
opet dva gospodina!) pitala su za nju oko jedanaest časova
pre podne. Pa pošto se dama posle ponovljenog telefonskog
poziva nije javila, sobarica je zakucala na vrata; kako se ni
na to ništa nije pokrenulo a vrata su ostala zatvorena širom
iznutra, nije preostalo drugo nego da se provale, i onda su
našli baronicu bez svesti u postelji. Odmah su obavešteni
društvo za spasavanje i policija.
- A dva gospodina? - zapita Fridolin oštro i učini se sam
sebi kao agent tajne policije.
- Da, gospoda, o tome dakako treba razmisliti, oni su u
međuvremenu nestali bez traga. Uostalom, nipošto ne može
biti reč o baronici Dubjeski, pod čijim se imenom dama
prijavila u hotelu. Ona je prvi put odsela u ovom hotelu i
uopšte ne postoji porodica sa takvim imenom, bar ne
plemićka.
Fridolin zahvali za obaveštenja i udalji se prilično brzo,
pošto je jedan od direktora hotela, koji je upravo stigao,
počeo da ga ispituje sa neprijatnom radoznalošću; pope se
opet u kola i naloži da ga odvezu do bolnice. Nekoliko
minuta kasnije, u prijemnoj kancelariji, saznade ne samo da
je takozvana baronica Dubjeski odneta na drugu internu
kliniku nego i da je oko pet popodne, uprkos svim naporima
lekara - ne dolazeći ponovo svesti - umrla.
Fridolin duboko uzdahnu, tako je bar verovao, ali to što
mu se otelo bio je težak uzdisaj. Dežurni činovnik pogleda
ga sa izvesnim čuđenjem. Fridolin odmah povrati prisebnost,
učtivo se pozdravi i nađe se u sledećem minutu napolju.
Bolnički vrt bio je gotovo pust. Jednom od obližnjih aleja
ispod fenjera upravo je išla bolničarka u plavo-belom
prugastom mantilu i sa belom kapicom. „Mrtva”, reče
Fridolin za sebe. Ako je to ona. A ako nije ona? Ako je još
živa, kako bih je mogao naći?
Gde se u ovom trenutku nalazio leš nepoznate, na to
pitanje mogao je sebi lako da odgovori. Pošto je umrla tek
pre nekoliko časova, svakako je ležala u mrtvačnici, samo
nekoliko stotina koraka odatle. Njemu kao lekaru, naravno,
nije bilo teško da uđe tamo ni u ovako pozne časove. Ali -
šta bi on tamo? Poznavao je samo njeno telo, njeno lice nije
nikad video, upravo samo je ulovio njegov kratkotrajan
blesak u trenutku kad je noćas napuštao dvoranu za igranje,
ili, tačnije, kad je isteran iz dvorane. Ali to što o ovoj
okolnosti dosad uopšte nije razmišljao dolazilo je otuda što
je samoubicu, čije lice nije poznavao, tokom svih ovih
poslednjih časova otkako je pročitao novinsku belešku,
zamišljao sa Albertininim crtama, čak što je njemu - kako je
tek sad užasnut shvatio - neprestano pred očima lebdela
njegova supruga kao žena koju je tražio. I još jednom se
zapita šta bi, zapravo, tražio u mrtvačnici. Da, kad bi je
ponovo našao živu, danas, sutra - posle više godina, bilo
kad, bilo gde i u bilo kojoj okolini - po njenom hodu, njenom
držanju, njenom glasu pre svega, on bi je, bio je uveren u to,
neosporno prepoznao. Ali sada bi ponovo video samo telo,
mrtvo žensko telo, i lice na kojem nije poznavao ništa osim
očiju - očiju koje su sada bile ugašene. Da, poznavao je te
oči i kosu, koja se u onom poslednjem trenutku pre no što su
ga isterali iz dvorane odjednom rasula i pokrila nagu priliku.
Da li bi to bilo dovoljno da pouzdano utvrdi je li to ona ili
nije?
I laganim neodlučnim korakom uputi se dobro poznatim
dvorištem prema Patološko-anatomskom institutu. Zateče
vrata nezaključana, tako da nije morao da zvoni. Kameni
pod odjekivao je od njegovih koraka dok je prolazio rđavo
osvetljenim hodnikom. Poznat, unekoliko blizak miris raznih
hemikalija, koji je nadjačavao sopstveni miris ove zgrade,
okruži Fridolina. On zakuca na vrata histološkog kabineta,
pretpostavljajući da će zateći još nekog asistenta u radu. Na
nešto neljubazno „slobodno”, uđe Fridolin u visoku, suviše
svečano osvetljenu prostoriju, u čijem središtu, upravo
odvajajući oči od mikroskopa, gotovo kao da je očekivao
Fridolina, ustade sa stolice njegov stari kolega sa studija,
asistent Instituta doktor Adler.
- O, dragi kolega - pozdravi ga doktor Adler još uvek
nešto zlovoljno, ali, istovremeno, začuđeno - otkud meni ta
čast u tako neobično vreme?
- Izvini što te uznemiravam - reče Fridolin. - Ti si baš
usred posla.
- Razume se - odgovori Adler oštrim tonom, koji mu je
bio svojstven još iz studentskog doba. I blaže dodade: - Šta
bi se inače moglo raditi u ovim svetim dvoranama u ponoć?
Ali ti mi, naravno, ni najmanje ne smetaš. Čime ti mogu
pomoći?
15
Pa pošto Fridolin ne odgovori odmah: „Adison koga ste
nam danas poslali još leži tamo preko, ljupko nepokretan.
Obdukcija sutra ujutro u osam časova i trideset.”
I na Fridolinov odrečan pokret: „Ah, tako - tumor pluća!
16
E pa - histološko ispitivanje je pokazalo nepobitan sarkom.
Ni zbog toga, dakle, ne treba da se žalostite.”
Fridolin opet zavrte glavom. „Nije reč o službenoj
stvari.”
- Pa, utoliko bolje - reče Adler - već sam pomislio da te u
gluvo doba dovodi amo rđava savest.
- Sa rđavom savešću ili bar sa savešću uopšte nalazi se
to u vezi još odranije - odvrati Fridolin.
- O!
- Ukratko - on se potrudi da govori bezbrižno suvim
tonom - želeo bih obaveštenje o jednoj ženi koja je večeras
na drugoj klinici umrla od trovanja morfijumom i sada,
verovatno, leži dole... izvesna baronica Dubjeski. - Pa
nastavi brže: - Naime, sumnjam da je ta takozvana baronica
Dubjeski jedna ličnost koju sam kratko vreme poznavao pre
nekoliko godina. Zanimalo bi me da li je moja sumnja tačna.
 17
- Suicidium? - zapita doktor Adler.
Fridolin klimnu glavom. „Da. Samoubistvo” prevede, kao
da je na taj način želeo da vrati predmetu njegov privatni
karakter.
Adler pokaza na Fridolina šaljivo ispruženim kažiprstom:
„Nesrećna ljubav prema vašem visokoblagorodstvu?”
Fridolin odreče malo ljutito. „Samoubistvo te baronice
Dubjeski nema ni najmanje veze sa mojom ličnošću.”
- Molim, molim, neću da budem indiskretan. Možemo se
odmah uveriti. Koliko znam, večeras nije stigao nikakav
sudskomedicinski zahtev. Dakle, svakako...
Susska obdukcija, sinu Fridolinu kroz mozak. Zbilja,
moglo bi i to da se desi. Ko zna da li je samoubistvo uopšte
bilo dobrovoljno? Opet mu padoše na um dva gospodina,
koja su odjednom nestala iz hotela čim su saznala za
pokušaj samoubistva. Stvar bi, zbilja, još mogla da se
pretvori u kriminalnu aferu prvog reda. I da li on - Fridolin -
ne bi bio pozvan kao svedok - čak, ne bi li on upravo bio
dužan da se dobrovoljno prijavi sudu?
Pošao je za doktorom Adlerom preko hodnika, vratima
koja su se nalazila na suprotnoj strani i bila poluotvorena.
Nenameštena visoka prostorija bila je rđavo osvetljena, sa
dva otvorena, malo uvrnuta plamena dvokrakog lustera na
gas. Od dvanaest ili četrnaest mrtvačkih stolova samo manji
broj bio je zauzet. Nekoja tela ležala su naga, preko drugih
bili su razastrti pokrovi. Fridolin priđe prvom stolu odmah
kod vrata i obazrivo skide pokrov sa glave leša. Bleštav mlaz
svetlosti električne džepne lampe doktora Adlera odjednom
pade na nju. Fridolin ugleda žuto muško lice sa sedom
bradom i odmah ga ponovo prekri pokrovom. Na sledećem
stolu ležalo je mršavo nago telo mladića. Doktor Adler od
drugog stola reče: „Jedna između šezdeset i sedamdeset,
koja, verovatno, takođe nije u pitanju.”
Ali Fridolin, kao da ga je iznenada nešto povuklo onamo,
pođe prema kraju dvorane, odakle je prema njemu bledo
sijalo žensko telo. Glava je bila spuštena na stranu; dugi
tamni pramenovi kose padali su skoro do poda. Fridolin
nehotice ispruži ruku da vrati glavu kako treba, ali se
pokoleba sa zazorom koji mu je, kao lekaru, inače bio stran.
Doktor Adler je prišao i napomenu otpozadi, objašnjavajući:
„Ako sve ne dolaze u obzir... znači, ova?” I on osvetli
električnom lampom žensku glavu, koju je Fridolin upravo,
savlađujući zazor, uhvatio obema rukama i malo podigao.
Belo lice sa poluotvorenim usnama zurilo je u njega. Donja
vilica mlitavo je visila, ispod tanke, naviše podignute gornje
usne mogli su da se vide modrikaste desni i niz belih zuba.
Da li je ovo lice ikad, da li je, možda, još juče bilo lepo -
Fridolin nije mogao da kaže: bilo je to sasvim beznačajno,
prazno, bilo je to mrtvo lice. Ono je moglo podjednako da
pripada osamnaestgodišnjoj kao i trideset osmogodišnjoj
ženi.
- Je li to ona - zapita doktor Adler.
Fridolin se nehotice savi niže, kao da je njegov prodorni
pogled mogao istrgnuti odgovor iz ukočenih crta. Pa ipak, on
je istovremeno znao da i kad bi to stvarno bilo njeno lice,
njene oči, iste one koje su juče tako životno žarko
obasjavale njegove, on to ne bi znao, ne bi mogao, najzad -
ne bi hteo da zna. I on blago položi glavu opet na ploču i
poče da luta pogledom duž mrtvog tela, vođen pokretljivom
svetlošću električne lampe. Je li to bilo njeno telo - divno,
bujno, još juče tako bolno privlačno? Video je žućkast,
naboran vrat, video je dve male a ipak nešto omlitavele
devojačke dojke, između kojih se, kao da je posao
raspadanja već pripremljen, grudna kost jezivo jasno
ocrtavala ispod blede kože, video je oblinu mutno mrkog
donjeg trbuha, video je kako se iz tamne senke, koja je sada
izgubila tajnovitost i postala besmislena, ravnodušno šire
lepo uobličene butine, video je ispupčenja kolena, blago
povijena napolje, oštre ivice cevanica i uzana stopala sa
zgrčenim prstima. Sve to jedno za drugim opet brzo utonu u
tamu, pošto kupa svetlosti električne lampe pređe isti put
unazad mnogo brže, dok se najzad ne zaustavi lako
podrhtavajući iznad bledog lica. Nehotice, kao da ga
prisiljava i vodi neka nevidljiva sila, Fridolin dodirnu obema
rukama čelo, obraze, ramena, ruke mrtve žene; zatim ukrsti
svoje prste sa njenim, kao da započinje ljubavnu igru, u kojoj
pokojničini, ma koliko da su bili ukočeni, učini mu se kao da
pokušavaju da se pokrenu i uhvate njegove; čak bi rekao da
ispod poluotvorenih očnih kapaka dalek bezbojan pogled
doluta ka njegovom; i kao da ga je nešto magično privuklo.
On se naže.
Tada se odjednom iza njega začu šapat: „Ali šta ti to
radiš?”
Fridolin se naglo pribra. On izvuče svoje prste iz
pokojničinih, obuhvati njene uzane zglavke i brižljivo, čak sa
izvesnom pedantnošću, položi kao led hladne ruke pored
trupa. I njemu se učini kao da je ova žena umrla tek sada,
upravo tek u ovom času. Zatim se okrenu, uputi se vratima i
preko hodnika koji je odjekivao vrati se u radni kabinet koji
su ranije napustili. Doktor Adler ga je ćutke pratio i zatvori
za njima.
Fridolin priđe umivaoniku. „Dopuštaš?” reče i opra
brižljivo ruke lizolom i sapunom. U međuvremenu, doktor
Adler bez ustručavanja poče da se priprema da nastavi svoj
prekinuti rad. On ponovo uključi podesan svetlosni uređaj,
okrenu mikrometarski zavrtanj i pogleda u mikroskop. Kad
mu je Fridolin prišao da se oprosti, doktor Adler je bio
potpuno udubljen u svoj rad.
- Hoćeš li jednom da pogledaš preparat? - zapita on.
- Zašto? - zapita Fridolin rasejano.
- Pa, da bi umirio savest - odvrati doktor Adler, kao da je
ipak pretpostavljao da je cilj Fridolinove posete bio samo
medicinsko naučni.
- Da li se razabiraš? - zapita on dok je Fridolin gledao u
mikroskop. - Naime, to je prilično nov metod bojenja.
Fridolin klimnu glavom, ne odvajajući oko od stakla.
„Prosto idealno”, zapazi on, „slika veličanstvenih boja, može
se reći.”
I on poče da se raspituje o raznim pojedinostima nove
tehnike.
Doktor Adler mu dade željena objašnjenja i Fridolin izrazi
mišljenje da bi mu ovaj novi metod mogao, verovatno,
dobro poslužiti u jednom poslu koji namerava uskoro da
preduzme. On izmoli dopuštenje da sutra ili prekosutra opet
dođe kako bi dobio dalja obaveštenja.
- Uvek sam rado na usluzi - reče doktor Adler, isprati
Fridolina preko kamenih ploča koje su odjekivale, do vrata,
koja su u međuvremenu bila zaključana, i otključa ih
sopstvenim ključem.
- Ti još ostaješ - zapita Fridolin.
- Naravno - odgovori doktor Adler - to su najlepši časovi
za rad - od ponoći do jutra. Tada si bar prilično siguran od
uznemiravanja.
- E pa - reče Fridolin sa slabim osmehom, kao da je
svestan krivice.
Doktor Adler položi šaku na Fridolinovu mišicu, umirujući
ga, zatim zapita sa izvesnom smotrenošću: „Dakle, je li to
bila ona?”
Fridolin je oklevao trenutak, a onda klimnu glavom bez
reči i jedva da je sam bio svestan da je ova potvrda možda
značila neistinu. Jer bilo da je žena koja je sada ležala tamo
u mrtvačnici bila ona ista koju je pre dvadeset četiri časa uz
divlje zvuke Nahtigalove klavirske svirke držao nagu u
naručju, bilo da je pokojnica bila neka druga, nepoznata,
sasvim tuđa, koju nikad ranije nije sreo - znao je: i kad bi još
bila u životu žena koju je tražio, koju je želeo, koju je,
možda, jedan čas voleo, i, kao i obično, još uvek živela tim
životom - ono što je tu iza njega ležalo u zasvođenoj
dvorani, pri treperavoj svetlosti gasnih plamenova, senka
među drugim senkama, tamna, besmislena i netajanstvena
kao i one... njemu je značilo, njemu nije moglo više ništa
drugo da znači nego bledu lešinu prošle noći, namenjenu
neopozivom raspadanju.
VII

Žurio je kući tamnim pustim ulicama i, nekoliko minuta

kasnije, pošto se, kao i pre dvadeset četiri časa, svukao već
u svojoj ordinaciji, što je tiše mogao ušao je u bračnu sobu.
Čuo je Albertinino ujednačeno disanje i video konture
njene glave kako se ocrtavaju na belom jastuku. Osećanje
nežnosti, čak izbavljenosti, koje nije očekivao, prože njegovo
srce. I on odluči da joj uskoro, možda već sutra, ispriča
istoriju prošle noći, ali tako kao da je sve što je doživeo bio
samo san - i tek onda kad ona oseti i sazna svu ništavost
njegove pustolovine, priznaće joj da je ona bila stvarnost.
Stvarnost? - zapita se on - i opazi u tom času, sasvim blizu
Albertinina lica, na susednom, na svom jastuku, nešto
tamno, oivičeno, kao osenčene linije čovečjeg lica. Samo za
trenutak srce mu stade, već u sledećem znao je u čemu je
stvar: opipa jastuk i uze u ruku masku koju je nosio prošle
noći, koja mu je neopaženo ispala dok je jutros zavijao paket
i koju je mogla da nađe sobarica ili i sama Albertina. Nije
mogao sumnjati u to da je Albertina na osnovu ovog
pronalaska štošta slutila i, po svoj prilici, još više i još gore
nego što se stvarno dogodilo. Ali način kako mu je to stavila
do znanja, njena dosetka da položi tamnu obrazinu kraj sebe
na jastuk, kao da je trebalo sada da označava njega,
supruga, njegovo lice, koje je sada postalo zagonetno, ovaj
šaljivi, skoro nestašni način, u kojem se činilo da je
istovremeno izražena blaga opomena i spremnost da mu
oprosti, dade Fridolinu čvrstu nadu da je ona, možda
sećajući se vlastitog sna - ma šta se moglo dogoditi, sklona
da to ne primi suviše teško. Fridolin, pak, najednom pri kraju
snage, oturi masku na pod, zajeca, sasvim neočekivano i
samom sebi, glasno i bolno, spusti se kraj kreveta i plakaše
tiho u jastuk.
Posle nekoliko sekundi on oseti meku ruku kako ga
miluje po kosi. Diže glavu i iz dubine srca mu se ote: „Sve ću
ti ispričati.”
Ona isprva podiže ruku, kao da se blago brani; on je
uhvati, zadrža je u svojoj, pogleda ka njoj nekako upitno i
istovremeno molećivo, ona mu klimnu glavom i on poče.
Kroz zavese je svitalo jutro kad je Fridolin završio. Ne
jednom ga je Albertina prekinula radoznalim ili nestrpljivim
pitanjem. Ona je dobro osećala da on ništa nije hteo ni
mogao da prećuti. Ležala je spokojno, ruku prekrštenih iza
potiljka, i ćutala još dugo pošto je Fridolin završio. Najzad -
ležao je ispružen, okrenut prema njoj - on se naže nad nju i,
gledajući u njeno nepomično lice sa krupnim svetlim očima,
u kojima kao da je sada isto tako nastajalo jutro, zapita
istovremeno sa sumnjom i nadom: „Šta da radimo,
Albertina?”
Ona se nasmeja i posle kratkog oklevanja odgovori: „Da
zahvalimo sudbini, mislim, što smo se iz svih pustolovina
izvukli čitavi - iz stvarnih i iz sanjanih.”
- Jesi li u to sasvim sigurna? - zapita on.
- Toliko sigurna kao što slutim da stvarnost jedne noći,
pa čak ni čitavog ljudskog života, ne znači istovremeno i
njegovu suštastvenu istinu.
- A ni jedan san - uzdahnu on tiho - nije posve san.
Ona uze njegovu glavu u ruke i položi je prisno na svoje
grudi. - Sada smo se, zbilja, probudili - reče ona -... zadugo.
Zauvek, htede on da doda, ali pre no što je izgovorio te
reči, ona mu stavi prst na usne i, kao za sebe, prošaputa:
„Nikad ne ispituj budućnost.”
Tako su ležali oboje ćutke, oboje malo dremajući i jedno
drugome besano blizu - dok kao svakog jutra u sedam
časova ne zakucaše na sobna vrata i uobičajenim šumovima
sa ulice, pobedničkim zrakom svetlosti kroz razmak kraj
zavese i zvonkim detinjskim smehom iz susedne sobe
otpoče nov dan.
 ŠNICLEROVA
PSIHOANALITIČKA NOVELA

Nevolja stvara pesnika. U toku čitavog viševekovnog

postojanja Habsburške monarhije nije nastala tako potresna,
tako svojevrsna književnost kao za vreme njenog raspada i
konačnog sloma. Teoretičar austrijskog naturalizma i osnivač
„bečke moderne” Herman Bar samo je naznačio put kojim
su se samostalno i uspešno kretali: dramski pisac i pesnik
Hugo fon Hofmanstal, pripovedač i esejist Štefan Cvajg,
romansijeri Jozef Rot i Robert Muzil. Rajner Marija Rilke,
Georg Trakl, Franc Verfel, Franc Kafka - takođe su iz tog
vremena i te sredine. Ali teško da je iko prisniji doživeo i sa
više bola opevao poslednje dane starog Beča nego „pesnik
njegove agonije” (H. Bar) - Artur Šnicler.
Sin poznatog internista, Šnicler se rodio 15. maja 1862.
u Beču. Nekoliko godina pošto je završio medicinu, trajno se
posvetio književnosti. Krajem veka, a naročito do prvog
svetskog rata, stekao je slavu uglavnom kao dramski pisac.
Posle ciklusa jednočinki Anatol, napisanog 1889-1890, čije je
prvo izdanje izašlo 1892. sa prologom mladog Hofmanstala,
Šnicler je postigao izvanredan uspeh dramom Ljubakanje,
izvedenom 1895. u bečkom Burgteatru. Sledeće godine
nastale su scene Kolo, koje su, zbog dotadašnje zabrane
cenzure, prvi put izvedene tek 1920. u Berlinu. Majstor
kratke scene i živog dijaloga, Šnicler je napisao brojne
jednočinke, koje su godinama predstavljale značajan deo
repertoara nemačkih i stranih pozorišta:Zeleni kakadu
(1899), Paracelzus (1899), Literatura (1901) Živi časovi
(1902). Poznate su mu i kasnije drame: Usamljeni put
(1903), Međuigra (1906) Daleka zemlja (1911), Profesor
Bernardi (1913), Komedija reči (1915).
Vremenom, Šnicler se sve više opredeljuje za
pripovetku. Počevši da se bavi prozom prilično rano, isprva
pod Floberovim i Mopasanovim uticajem, on je stekao ime
novelom Umiranje, a njegovu slavu potvrdile su i kasnije
pripovetke, mahom novele: Gospođa Berta Garlan
(1901),Potporučnik Gustl (1901), zbog koje je izgubio
oficirski čin. Kazanovin povratak u zavičaj (1918), Gospođica
Elza (1924),Novela o snu (1926), Igra u svitanje (1927),
Bekstvo u tamu (1931). Napisao je i romane Put u slobodu
(1908), Tereza. Hronika života jedne žene (1928). Do kraja
života bio je prijatelj sa tvorcem psihoanalize Sigmundom
Frojdom, koji je presudno uticao na njegovo delo. Umro je u
Beču 21. oktobra 1931.
Premda je u nas uglavnom poznat kao dramski pisac,
Šnicler je u naše krajeve dospeo kao pripovedač. Prvi pomen
o njemu nalazimo u „Viencu” 1898. i „Narodnim novinama”
1899: prikaz novele Umiranje i članak „Smrt u modernoj
literaturi” hrvatskog književnika i pozorišnog radnika Srđana
Tucića ukazuju i na mogućnost uticaja austrijskog
impresionista na istaknutog predstavnika naše naturalističke
dramaturgije. Zanimljivo je da je ova novela u prevodu Petra
S. Taletova (1908) bila prvo Šniclerovo pripovedačko delo na
našem jeziku. Kasnije su prevedene i novele: Mudračeva
žena i svirala, Poručnik Gustl, Slijepi Jerolim i brat mu Drago,
Gospođica Elza, Poslednje pismo. Njegovo dramsko
stvaralaštvo, pak, bilo je obilno zastupljeno u našem
pozorišnom repertoaru. Neke od njegovih drama izazvale su
čak izvesnu polemiku. Tako je objavljivanje scena iz
francuske revolucije Zeleni kakadu u „Narodnoj obrani”
propraćeno oštrom kritikom D. Jakića, a izvođenje toga dela
u Zagrebu cenzurisano iste, 1904. godine. Osim ovog
komada, u Hrvatskoj su izvođeni: Literatura, Poslednje
maske (1904), Ljubakanje (1934), a o Šnicleru su do prvog
svetskog rata pisali: O. Vilhelm i E. Kraus na nemačkom, Ivo
Tartalja, Josip Badalić i Milutin Nehajev na srpskohrvatskom
jeziku. Pored nekoliko nekrologa 1931, valja spomenuti i
napise Kalmana Mesarića iz 1934. U beogradskom
Narodnom pozorištu prikazivalo se između 1900. i 1913.
Ljubakanje pod nazivom Ašikovanje, Zeleni papagaj (Zeleni
kakadu), Drugarica, pojedine scene iz Anatola, Literatura. U
srpskoj štampi bilo je više napisa o piscu i njegovim delima:
Velimira Živojinovića Masuke, Miodraga Ibrovca, M. Kosića, a
između dva rata: M. Selakovića, E. Fincija, V. Spasića, Ranka
Mladenovića. Prikazivano u više navrata, posebno u članku
P. Taletova u „Brankovu kolu” 1903, osobito je bilo popularno
Kolo, koje je u prevodu dr. A. Dominkovića objavljeno 1921.
u Koprivnici, a prvi put izvedeno 1922. u osječkom Intimnom
pozorištu.

Ni u jednom Šniclerovu delu psihoanalitička obeležja, i

inače očevidna u njegovu stvaralaštvu, nisu tako izrazita kao
u Noveli o snu. Stoga je, radi boljeg razumevanja suštine i
sadržine pripovetke, neophodno ukratko objasniti one
osnovne stavove psihoanalitičkog učenja koji se mogu
dovesti u vezu sa Šniclerovom novelom. U prvom redu treba
se pozabaviti načelom psihičke troslojnosti: najstariji sloj je
Ono, čiju sadržinu čini sve nasleđeno, konstitucionalno,
nagonsko u čoveku; u drugoj oblasti čovekovog duševnog
života, Ja, vlada stvarnost spoljašnjeg sveta; sloj Nad-Ja
obuhvata sve stečeno, preuzeto: običaje, moralne norme
itd. Dok se snaga Ono sastoji u težnji za zadovoljenjem
vlastitih potreba pojedinačnog bića, zadatak Ja je da se te
potrebe zadovolji uspešno i bez opasnosti, s obzirom na
spoljašnji svet, u kojem brojne prepreke stoje na putu
slobodnom ispoljavanju psihičke energije; glavni cilj Nad-Ja
je da ograniči zadovoljenje želja. Premda su pojave na
periferiji Ja svesne, njemu je svojstven srednji oblik između
nesvesnog, koje vlada u Ono, i svesnog. Taj prelazni oblik
zove se predsvesno. Kao što nesvesne želje prodiru u
predsvesno te mogu dopreti u svest, tako i ono čega smo
bili svesni, ali čijem se ispoljavanju opire Nad-Ja u vidu
takozvane cenzure, može potonuti u predsvesno i biti
potisnuto čak u nesvesno. Sav taj proces najlakše se zapaža
u snu. Ono čega se budan seća o snu nije ništa drugo nego
pročelje, iza kojeg se krije prava suština sna. Reč je o razlici
između manifestovane sadržine sna i njegovih latentnih
misli. Proisticanje jednog iz drugog naziva se radom sna.
Proučavanje toka sna pokazuje kako se iskonski i potisnut
nesvesni materijal iz Ono nameće Ja, postaje predsvestan i
usled otpora Ja stiče one promene koje se nazivaju
izopačenjem sna. U suštini, san je nesvesna obrada
predsvesnih misli. Na tu gradnju psihička energija deluje
vrlo slobodno, izazivajući često zgušnjavanje i premeštanje.
Zahtev za ispunjenje želje predstavlja za snevača
poremećaj, koji njegovo Ja teži da otkloni. San i jeste, u
stvari, psihička zamena za stvarno zadovoljenje nagona,
upravo zaštita spavanja. Kao posledica konflikta, san je
kompromisna tvorevina i svojevrsna psihoza, kratkotajna i
bezazlena.
Prema ustrojstvu, i Fridolinov doživljaj i Albertinin san se
mogu smatrati snovima seksualne prirode. Analiza njihove
očigledne sadržine pokazuje da su oba sna sastavljena od
raznolikog komada stvarnih događaja i slika, slobodno
prenetih u drukčije okolnosti i sa promenjenim smislom.
Sećanje na mladića koga je najednom poželela
prethodnog leta u Danskoj izazva u Albertini raniju
uspomenu na veče kad je isto tako poželela Fridolina u kući
na Verterskom jezeru. Potiskivanje snažne nezadovoljene
želje te večeri ostavilo je na mladu devojku traumatične
posledice, koje se u braku pojačavaju muževljevom
nemarnošću prema njoj zbog zauzetnosti i njegovim
ponašanjem u kojem ima više naklonosti iz navike nego
prave strasti. Retka uzbudljiva noć posle bala pod maskama
samo je povod da se u Albertini pobude suzbijane želje. I
zanos u Danskoj je, takođe, bio izraz trenutne navale
životnih snaga u njoj, težnje da se oslobodi priličnosti
svakidašnjice i da doživi dublje zadovoljenje.
Čitav niz seksualnih simbola poznatih iz psihoanalize
objašnjava Albertinine skrivene želje, čije nezadovoljenje
nadoknađuje san: kama koju Fridolin nosi o bedru, njihovo
zajedničko lebdenje i letenje iznad magle. Strah od bola,
stid, jed prema Fridolinu pretežno potiču iz straha devojke
od željenog seksualnog čina, kao i iz uspomena na prvu
bračnu noć. Ali kasnija ozlojeđenost, pa ravnodušnost i,
najzad, gotovo prezir prema Fridolinu i njegovim mukama,
kao i predavanje mladom Dancu, svakako pre svedoče o
svećenju čoveku koji ju je svojevremeno ranio svojom
uzdržanošću, osujetio zadovoljenje njene želje, a zatim živi
sa njom jednoličnim građanskim životom bez strasti i
pustolovina. Cela ova dramatizacija zasniva se na stvarnim
likovima, mestu i predmetima: nalaženje kostima umesto
venčanice je u vezi sa nedavnim balom pod maskama;
odeća princa i princeze na Fridolinu i njoj potiču iz opisa u
bajci koju je čitala njihova kćer; Danac, sa kojim Albertina
ispunjava želju; devojka o kojoj je Fridolin pričao, sada
preobražena u gospodaricu zemlje; okolina Verterskog
jezera, gde se traumatični događaj i odigrao; zasvođen
prozor kao zamena za terasu na kojoj je Fridolin ugledao
devojku.
Fridolinov san je samo unekoliko osveta za ženinu
duhovnu prevaru u Danskoj. I njegova je suština, pre svega,
želja da se ispolji unutrašnja energija i zadovolje sputavane
želje, da se otkloni mučna cenzura građanske priličnosti i
živi potpunije i slobodnije. Kostimirani bal i ovde daje
značajnu građu za san: otuda Gibizerova radnja za
iznajmljivanje kostima sa Pjeretom i dva femrihtera, bal pod
maskama u udaljenoj vili; iz tajanstvenih domina nastaje
čitavo zagonetno društvo. U to tkivo, pak, upliću se i drugi
motivi, kao što su: smrt dvorskog savetnika, mogućnost da
je i sam Fridolin zaražen difterijom, opasnost od tuče sa
obojenim studentima, susret sa bludnicama, novinske vesti
itd. Važnu podlogu Fridolinova sna čini iznenadna svest o
jednoličnosti i možda, promašenosti sopstvenog života. Na
tu pomisao navodi ga pojava doktora Redigera. Osećanje
uskraćenosti i izaziva Fridolinovu potrebu da se istakne i da
postane središte pažnje i predmet obožavanja žena, što mu
se i događa u snu, u kojem svojim držanjem pokazuje ludu
hrabrost, a zanosna žena se žrtvuje za nj. Svojim podvigom,
željom da se žrtvuje za voljenu ženu, hrabrim i odlučnim
stavom, namerom da se posveti nauci Fridolin nastoji da u
ženinim očima - jer, konačno, ipak je ona istinska sadržina
njegovog sna - postane izuzetan, da povrati izgubljeni ugled,
da stekne crte princa iz bajke, te svoj život obogati
raznovrsnošću i ženinom privrženošću. Albertinina želja
prema mladom Dancu i njen san - premda izazivaju njegovu
ljubomoru, zlovolju, pa čak i želju za osvetom, usled čega on
i zamenjuje u snu njen lik tuđim - podstiču njegov napor da
savlada sve prepreke između njega i nje, te da je ponovo
osvoji.
Ali iako je suština i Albertinina i Fridolinova sna težnja da
se oslobode društvenih stega, koje su im život učinile
praznim i hladnim, te da slobodno ispolje svoju strast,
savladaju traume i zadovolje unutrašnje porive - konačan
rasplet se ne može protumačiti drukčije nego kao
kompromis, kao trijumf cenzure, dopuštenih htenja i
upriličenih odnosa. Posle zaključka da su se „zbilja
probudili”, oboje dočekaju „kao svakog jutra” - nov dan.
Upravo takav rasplet, čest u Šniclera, omogućuje i
sociološko tumačenje njegovog stanovišta. Nastojanje
njegovih junaka da prevaziđu sumornost sadašnjice, da se
vrate sebi, da oslobode nagonsku sadržinu, ostvare
nesvesne želje i iracionalne naume, ili ne uspeva ili služi kao
„pročišćenje” ličnosti u skladu sa građanskim obzirom,
upravo vraća je u dobri stari svet, dobrom starom moralu,
dobroj staroj porodici. Ta dvojnost, težnja slobodi ličnosti i
nemoć da ličnost otrgne od okolnosti u kojima ona sputana
životari, međutim, ne znači samo kasnu ograničenost
Šniclerova pogleda na svet, njegovu melanholičnu
privrženost građanskom društvu na zalasku, nego i osobitu
objektivnost njegovog umetničkog postupka, koja
omogućuje da propadanje građanskog društva prikaže kao
moralni i društveni sukob u porodici, raskol između
muškarca i žene, u tragičnoj protivrečnosti želja i
mogućnosti. A Šnicler to čini zaista upečatljivo: jezgrovitim
dijalogom, zanimljivim izlaganjem složene radnje, strogom
kompozicijom i živim, izrazitim likovima, u čiju psihologiju
znalački ponire.

Jovan JANIĆIJEVIĆ
 1 Najveće jezero ledničkog porekla u Koruškoj (19 km2).
Izvorno slovenačko ime: Vrpsko jezero. - (Prim. prev.)
2 Vrsta muškog ogrtača sa kratkom pelerinom (prema
engleskom generalu Haveloku). (Prim. prev.)
3 Članovi jedne od studentskih družina, nosioci boje te
družine. - (Prim. prev.)
4 Isto. - (Prim. prev.)
5 Studentski uslovi dvoboja. - (Prim. prev.)
6 Nesposobna za plaćanje. - (Prim. prev.)
7 Student medicine (lat.). - (Prim. prev.)
8 U to vreme Lavov je pripadao Poljskoj. Od 1939. nalazi
se u sastavu Ukrajinske SSR. - (Prim. prev.)
9 Zbogom (franc.). - (Prim. prev.)
10 Latinsko ime Beča. - (Prim. prev.)
11 Pripadnik srednjovekovnog kraljevskog tajnog suda u
Vestfaliji (Fema). - (Prim. prev.)
12 Nemački najamnički vojnik iz XV-XVI veka. - (Prim.
prev.)
13 Vrsta crnog ćilibara. - (Prim. prev.)
14 Lekar u bolnici bez vlastitog odeljenja (austr.). -
(Prim.prev.)
15 Pacijent oboleo od bronzane, tzv. adisonove bolesti
(prema engl. lekaru T. Adisonu). - (Prim. prev).
16 Zloćudni tumor vezivnog tkiva (grč.). - (Prim. prev.)
17 Samoubistvo (lat.). - (Prim. prev.)
 Table of Contents
I
II
III
IV
V
VI
VII
ŠNICLEROVA PSIHOANALITIČKA NOVELA