01

Naslov originala:
Danielle Steel

KALEIDOSCOPE

02
 Danijela Stil

KALEIDOSKOP
S engleskog preveo
Srđan Petković

03
Za tri izuzetne sestrice:
Samantu, Viktoriju i Vanesu,
divne mlade dame,

i njihovu mnogo stariju sestru, Beatris,

koja je divna,

i njihova tri starija brata.

Trevora, Toda i Nikija,
koji su takođe posebni.

Da svako od vas bude blagosloven

dobrim životima i dobrom srećom,
dobrim srcima i dobrim ljudima koji će vas voleti
i koje ćete vi voleti.
Da svi uvek budete sigurni i snažni,
i srećni... i zajedno!

I da vam svaki okret kaleidoskopa

donese radost!
Prvi okret, koji je bio naš okret
doneo vas je nama, jedno po jedno,
posebne darove, veoma voljene, predivne ljude.
I neka vam vaši okreti donesu ljubav,
i cveće... nikad demone...
Držite se čvrsto jedno za drugo, voljeni moji,
dajte snage jedni drugima, i smeh
i lepa vremena i ljubav... kao što smo
ih mi nekada darovali vama.

S mojom ljubavlju, za vas i vašeg tatu,

i s našom ljubavlju, jedno za drugo,
i za vas.
Od sveg srca.

04
D. S.

05
kaleidoskop

prvi,
treperavi trenutak
života,
kao dijamant
u moru,
blista
na podnevnom
suncu,
bleštavo obasjani
i sjajni
plamen,
potpuno novo ime,
jarka svetlost,
nežan okret
i mračna noć
dolazi
po prvi
put,
a onda srećne rime,
i nežne pesme,
srca koja pripadaju
dok jedno ne ostane
samo,
od najsvetlije
zore
do najdubljeg sumraka,
od jutarnjeg sunca
do sutonskih snova,
fantastičnih obrisa,
i života
koji ponekad
postanu loši,

06
tako sjajne
nade,
tako iznenadni preokreti,
od svetlosti
do tame
od sivila
do sjaja
od radosti
do tuge,
uvek iščekujući
sutra
i preokret
sudbine,
zračak nade...
s laganim
trikom,
promenom
svih životnih okvira
i svog njihovog obima...
sve uz jedan sićušan okret
kaleidoskopa života.

07
Prvi deo

SOLANŽ

08
 1.
Bio je prolom oblaka severoistočno od Napulja, 24. decembra 1943.
godine, a Sem Voker se skupio u svom rovu, čvrsto umotan u kabanicu.
Imao je dvadeset četiri godine i pre rata nikada nije bio u Evropi. Bio je to
đavolski način da se vidi svet, a on je video mnogo više nego što je želeo.
Nalazio se preko okeana od novembra četrdeset druge, borio se u Severnoj
Africi i učestvovao u operaciji „Baklja“ do maja četrdeset treće. Mislio je
da je u Africi grozno, s ubitačnom vrućinom i pustinjskim vetrovima i
olujama, posle kojih je čovek bio poluslep i crvenih očiju koje su pekle i
suzile danima, ali ovo je bilo gore. Ruke su mu bile toliko utrnule, da je
jedva i držao pikavac koji mu je jedan drugar poklonio za Božić, a kamoli
da je mogao da ga zapali.
Vetar s planina vam je prolazio kroz kosti, bila je to najgora zima ikada
u Italiji, barem su tako govorili, i on je iznenada poželeo žarku vrelinu
pustinje. Stigao je na Siciliju u julu, zajedno s 45. pešadijskom, dodeljenom
Klarkovoj Petoj armiji, a posle Sicilije, učestvovali su u bici za Napulj, u
oktobru. I u bici za Termoli posle toga, ali sada su već dva meseca puzali
preko stenja i kroz rovove prema Rimu, krili se po štalama kad bi naišli na
neku, kradući hranu koju bi pronašli, boreći se protiv Nemaca duž svakog
centimetra puta, krvareći na svakom koraku koji su napravili.
– Sranje... – Poslednja šibica mu je bila mokra, a sada je već bio i
pikavac, koji mu je bio jedini božićni poklon. Imao je dvadeset jednu
godinu, a kad su Japanci napali Perl Harbur, bio je na Harvardu. Harvard –
i sama pomisao na to naterala bi ga na smeh da nije bio ovako mrtav
umoran.
Harvard... Sa svojim savršenim životom i besprekornim kvadom1 i
sjajnim mladim licima, toliko sigurnim da će jednog dana vladati svetom.
Kad bi samo znali... Bilo mu je teško da sada poveruje da je ikada bio deo
svega toga. Toliko đavolski se trudio da stigne tamo. Bio je „varošanin“ iz
Samervila, i celog života je maštao da ode na Harvard. Sestra mu se
podsmevala; ona je jedino želela da se uda za nekog od momaka iz svog
maturantskog razreda – bilo kog – a i spavala je s dovoljnim brojem njih, pa

09
je mogla da napravi dobar izbor. Bila je tri godine starija od Sema i već je
bila i udata i razvedena kad se Sem konačno upisao na Harvard, nakon što
je, godinu dana posle mature, radio svakakve poslove. Roditelji su im
poginuli kad je imao petnaest godina, u saobraćajnoj nesreći koja se
dogodila na putu za Kejp Kod, a on je ostao da živi s Ajlin i njenim
osamnaestogodišnjim „mužem“. Sem je otišao četiri meseca pre Ajlininog
bivšeg bračnog druga, i jedva da su se posle toga videli. Išao je da je vidi
jednom, da se pozdravi, tri dana pošto je regrutovan. Radila je u nekom
baru, ofarbala se u plavo, i jedva da ju je prepoznao u polumraku. U
početku se činilo da joj je neprijatno, a u očima je imala istu onu
pritvornost koju je pamtio i oduvek mrzeo. Ajlin je sebi bila najvažnija i
nikada nije mnogo marila za svog mlađeg brata.
– Pa, srećno... – Stajala je i čudno buljila u njega u mračnom uglu bara,
dok se on pitao da li da je poljubi za rastanak, ali mu se učinilo da se ona
žuri da se vrati poslu i kao da nema šta više da mu kaže. – Javi mi gde ćeš
biti...
– Da... naravno... čuvaj se... – Osećao se kao da ponovo ima dvanaest
godina dok se opraštao s njom, i setio se svega što nikada nije voleo kod
svoje sestre. Bilo mu je teško da se seti bilo čega što je voleo. Uvek se
činilo kao da su njih dvoje iz različitih svetova, različitih života, skoro s
različitih planeta. Mučila ga je kad je bio mali, govoreći mu da je usvojen, i
on joj je verovao sve dok je majka jednog dana nije istukla i rekla Semu, na
svoj patetični, pripit način, da Ajlin laže. Ajlin je uvek lagala, lagala je o
svemu, i kad god je mogla, krivila je Sema za ono što je ona uradila, a
njihov otac joj je uglavnom verovao. Sem se osećao kao stranac za sve njih,
za velikog, krupnog oca koji je celog života radio na ribarskom brodu, za
majku koja je previše pila, i za sestru koja se zabavljala svake noći.
Povremeno bi ležao u krevetu, zamišljajući kako bi bilo da ima „pravu“
porodicu, u kojoj se na stolu nađe vruć obrok, i čisti čaršavi na krevetu...
možda porodicu iz Bikon Hila... koja letuje na Kejp Kodu... porodicu s
malom decom i psima, i roditeljima koji se često smeju. Nije mogao da se
seti da je ikada video svoje roditelje kako se smeju ili se drže za ruke, i
ponekad se pitao da li su to ikada radili. Potajno ih je mrzeo zbog jeftinog
života koji su vodili, na kakav su osudili i njega. Želeo je mnogo više od

10
toga. A oni su njega zauzvrat mrzeli zbog njegovih dobrih ocena, njegovog
bistrog uma, zbog glavnih uloga u školskim predstavama i zbog onoga što
im je govorio, o drugom životu, drugim svetovima, drugim ljudima. Jednom
prilikom se poverio svom ocu da bi jednog dana želeo da ode na Harvard, a
otac je zurio u njega kao da je stranac. Što je i bio, za sve njih. Kada je
konačno otišao na Harvard, bilo je to ostvarenje snova, a školarina koju je
dobio bila mu je najlepši dar u životu... najlepši dar u životu... a onda onaj
čarobni prvi dan, nakon što je toliko dugo i naporno radio, a onda, iznenada,
posle samo tri meseca, sve je bilo gotovo.
Kiša mu je udarala po smrznutim rukama i on je po prvi put čuo glas
pored sebe, kad je pogledao preko ramena.
– Hoćeš li da zapališ?
Klimnuo je glavom, naglo trgnut iz svojih sećanja, podigao pogled i
ugledao visokog, plavokosog muškarca, plavih očiju i potoke kiše koja mu
je tekla niz obraze. Svi su izgledali kao da plaču.
– Da... hvala... – Sem se nasmešio i na trenutak su mu oči zaigrale, kao
nekada davno. Bio je veoma nestašan nekada, jako davno. Sanjao je da
bude srce i duša dramske sekcije na Harvardu. – Baš lep Božić, a?
Čovek se nasmejao. Izgledao je stariji od Sema, ali i Sem je sada
izgledao stariji nego što jeste. Posle Severne Afrike i ratnih operacija u
Italiji, svi su se osećali kao starci, a neki su tako i izgledali. – Artur
Paterson. – Zvanično se predstavio i Sem se glasno nasmejao, kad ih je
udar vetra obojicu saterao uza zid rova.
– Lepo mesto, ova Italija, zar ne? Oduvek sam želeo da dođem ovde.
Zaista prelep odmor. – Gledao je oko sebe, kao da posmatra lepe devojke u
kupaćim kostimima i plaže s bezbroj prelepih tela, a Paterson se nasmešio i
nevoljno zacerekao.
– Dugo si ovde?
– Oh, oko hiljadu godina. Za prošli Božić sam bio u Severnoj Africi.
Sjajno mesto. Pozvao nas je Romel. – Sa zadovoljstvom je prihvatio vatru
od visokog, plavokosog muškarca, zapalio je pikavac i povukao dva dobra
dima pre nego što je opekao prste. Ponudio bi malo i svom novom
prijatelju, ali nije bilo vremena, jer je kiša ugasila ostatak od jedva jednog
centimetra, i on je sa žaljenjem pogledao svog dobročinitelja. – Uzgred, ja

11
sam Sem Voker.
– Odakle si?
Zaustio je da kaže s Harvarda, radi dobrih, starih vremena, ali bi to
zvučalo blesavo. – Iz Bostona.
– Ja sam iz Njujorka. – Kao da je to sada bilo važno. Sada više ništa
nije bilo važno, sve su to bila imena i mesta koja ne postoje. Sve što postoji
bili su Palermo, Sicilija, Salerno i Napulj, i Rim, njihov konačni cilj, ako
ikada stignu tamo.
Visoki plavi muškarac je pogledao oko sebe, žmirkajući od vetra i kiše.
– Bio sam advokat pre svega ovoga.
Sem bi ovim bio impresioniran, ali, kao ni mesta odakle su, tako više ni
ljudi nisu ništa značili. – Ja sam želeo da budem glumac. – To skoro nikom
nije rekao, a svakako ne svojim roditeljima pre nego što su poginuli, niti
svojoj sestri posle toga, osim nekolicini prijatelja, ali su mu se čak i oni
smejali. A nastavnici su mu govorili da mora da studira nešto ozbiljnije.
Ali, niko od njih nije razumeo šta njemu znači gluma, šta se događa kad
stane na pozornicu. Tada kao da je neka čarolija dolazila iz njegove duše,
pretvarajući ga u lik koji tumači. Nestali bi roditelji koje mrzi, sestra koju
je prezirao, a s njima i svi njegovi strahovi i nesigurnost. Ali, to izgleda
niko nije razumeo. Čak ni na Harvardu. Momci s Harvarda nisu bili glumci,
bili su doktori, advokati i biznismeni, rukovodioci korporacija i fondacija, i
ambasadori... Ponovo se tiho nasmejao u sebi. Sada je bio pravi
ambasador, s pištoljem u ruci, sa stalno pričvršćenim bajonetom, da bi
mogao da ga zabije u stomak neprijatelju, kao što je to uradio mnogo puta
za poslednjih godinu dana. Pitao se koliko ljudi je Paterson ubio i kako se
zbog toga sada oseća, ali to pitanje se nije postavljalo, čovek je samo živeo
sa svojim mislima i sećanjima na iskrivljena lica i izbuljene oči, kad bi
izvukao bajonet i obrisao ga o travu. Pogledao je Artura Patersona očima
starca i za trenutak se zapitao da li će ijedan od njih dvojice doživeti
sledeći Božić.
– Zašto si hteo da budeš glumac?
– Hmm? – Bio je iznenađen ozbiljnim pogledom u očima drugog čoveka,
kad su obojica sela na kamen postavljen u blato pored njihovih nogu, dok je
voda u rovu bućkala oko njih. – A, to... bože, ne znam... činilo mi

12
zanimljivim. – Ali, bilo je i više od toga, mnogo više od toga, bilo je jedino
vreme kad se osećao kompletnim, snažnim i sigurnim u sebe. Ali ne može
to da kaže ovom tipu. Smešno je govoriti o snovima dok sediš u rovu na
Božić.
– Ja sam bio u horu na Prinstonu. – Bila je to apsurdna opaska i Sem
Voker je iznenada prasnuo u smeh.
– Shvataš li koliko smo ludi? Pričamo o horovima i dramskim sekcijama
i Prinstonu, sedeći u ovom prokletom rovu? Da li shvataš da sledeće
nedelje verovatno nećemo da budemo živi, a ja ti pričam da sam hteo da
budem glumac... – Iznenada je poželeo da zaplače kroz smeh. Sve je bilo
toliko užasno, a ipak stvarno, bilo je toliko stvarno da su mogli da ga
okuse, osete i omirišu. Nije omirisao ništa osim smrti cele godine, i bilo mu
je muka. Svima im je bilo muka, dok su generali planirali njihov napad na
Rim. Koga uopšte briga za Rim? Ili za Napulj, ili Palermo? Za šta se bore?
Za slobodu u Bostonu, ili Njujorku i San Francisku? Oni su već slobodni, a
kod kuće, ljudi se voze na posao i igraju na zabavama za pomoć trupama i
idu u bioskop. Šta, do đavola, oni znaju o svemu ovome? Ništa. Apsolutno,
vraški ništa. Sem je podigao pogled prema visokom, plavokosom muškarcu
i odmahnuo glavom, očiju punih mudrosti i tuge, sada bez onog iznenadnog
smeha. Želeo je da ode kući... kod bilo koga... čak kod svoje sestre, koja
mu nije pisala nijednom otkad je otišao iz Bostona. On je njoj pisao dva
puta, a onda je shvatio da ne vredi truda. Pomisao na nju uvek ga je ljutila.
Blamirala ga je tokom njegovih tinejdžerskih godina, i nekoliko godina
posle toga, isto kao njegova majka... i njegov flegmatični, ćudljivi otac.
Mrzeo ih je sve, a sada je ovde, sam, s nepoznatim čovekom koji je bio u
horu na Prinstonu, ali mu se već sviđao.
– Gde si išao u školu? – Paterson je očajnički želeo da se zadrži u
prošlosti, da se se priseća starih vremena, kao da će ih razmišljanje o tome
vratiti tamo, ali Sem je znao da nije tako. Sadašnjost je upravo ovde, u
prljavštini i u zaleđenoj vodi rova.
Sem ga je pogledao s iskrivljenim osmehom, poželevši još jednu
cigaretu, ali pravu, a ne tuđi ostatak od jednog centimetra. – Na Harvard. –
Tamo je imao prave cigarete, kad god je hteo – laki strajk. Pri pomisli na to
skoro da je zaplakao od čežnje.

13
 Paterson je bio impresioniran. – I ti si želeo da postaneš glumac?
Sem je slegao ramenima. – Valjda... glavni predmet mi je bila engleska
književnost. Verovatno bih završio kao nastavnik negde, i vodio školske
predstave za balave prvake.
– Nije to tako loš život. Ja sam išao na Sent Pol, tamo smo imali sjajnu
dramsku sekciju. – Sem je zurio u njega, pitajući se da li je sve to stvarno...
Prinston, Sent Pol... šta oni rade ovde? Šta bilo ko od njih radi ovde?...
posebno momci koji su ovde poginuli.
– Jesi li oženjen? – Sem se već zainteresovao za ovog božićnog anđela
koji ga je posetio i koji se činio drugačijim na sve moguće načine, ali se
ipak činilo da imaju nešto zajedničko.
Artur je odmahnuo glavom. – Bio sam suviše zauzet pravljenjem
karijere. Radio sam za jednu advokatsku firmu u Njujorku. Bio sam tamo
godinu i po dana kad sam se prijavio. – Imao je dvadeset sedam godina i
oči su mu bile ozbiljne i tužne, dok su Semove bile pune nestašluka.
Semova kosa je bila crna koliko je Arturova bila svetla, i bio je srednje
građe snažnih ramena, predugačkih nogu i neke energije koja je Arturu
nekako nedostajala. Sve u vezi s Arturom Patersonom je bilo uzdržano,
opreznije, tiše, ali Sem je bio i mlađi.
– Imam sestru u Bostonu – ako je do sada nije već ubio neki tip u baru.
– Činilo im se važnim da razmene informacije o sebi, kao da možda neće
imati drugu priliku, i obojica su želela da ih neko upozna. Želeli su da ih
neko upozna dok ne poginu, da se s nekim sprijatelje, da ih zapamte. –
Uopšte se ne slažemo. Išao sam da je vidim pre nego što sam pošao, ali mi
od tada nije pisala. A ti? Sestre? Braća?
Artur se po prvi put nasmešio. – Ja sam jedinac. Otac mi je umro kad
sam otišao na školovanje, a majka se nije preudala. Prilično joj je teško.
Vidim to iz njenih pisama.
– Svakako. – Sem je klimnuo glavom, pokušavajući da zamisli kako
izgleda Arturova majka, pokušavajući da je predstavi u glavi: visoka,
mršava žena, sede kose, koja je nekad bila plava, verovatno iz Nove
Engleske. – Moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći kad sam imao
petnaest godina. – Nije rekao Arturu da to za njega nije bio gubitak, da ih je
mrzeo, a da oni njega nikad nisu razumeli. Bilo bi to suviše srceparateljski

14
sada, a i nije više važno. – Da li si čuo kuda idemo odavde? – Vreme je da
se ponovo razmišlja o ratu, nema smisla da se mnogo vraćaju u prošlost. To
ih nikuda neće odvesti. Realnost je ovde, severoistočno od Napulja. – Čuo
sam nešto za Kasino juče, to je negde preko planine. Trebalo bi da bude
zabavno tamo. – Onda bi mogli da brinu zbog snega, umesto zbog kiše. Sem
se pitao kakve li im muke sada spremaju generali koji su sada vlasnici
njihovih života.
– Narednik je sinoć pomenuo Ancio, na obali.
– Super. – Sem se nestašno nasmejao. – Možda možemo da idemo na
kupanje.
Artur Paterson se nasmešio, sviđao mu se ovaj otvoreni momak iz
Bostona. Čovek je osećao da u njemu, ispod gorčine rata, leži veselo srce i
bistar um, i neko s kim može da se razgovara. Rat je na mnogo načina
oštetio Artura. Razmaženom dečaku, suviše zaštićenom mladiću, posebno
posle smrti oca, dok ga je u vrlo civilizovanom svetu podizala majka koja
ga obožava, rat je došao kao surov šok. Nikada u životu nije mu bilo
neudobno, niti je bio u opasnosti, ili uplašen, a to mu se sve neprestano
događalo otkad je stigao u Evropu. Divio se Semu kako je sve to uspeo
tako uspešno da preživi.
Sem je izvadio svoj suvi dnevni obrok koji je čuvao da se počasti za
Božić i otvorio ga s kiselim osmehom. Slatkiše je već ranije podelio deci. –
Hoćeš li malo božićne ćurke? Fil je pomalo mastan, ali kesten je sjajan. –
Ponudio je jadnu konzervu uz elegantan pokret, a Artur se nasmejao. Sem
mu se mnogo dopadao. Sviđalo mu se sve u vezi s njim i instinktivno je
osećao da ima onu hrabrost koju on sam nema. Želeo je samo da preživi i
da se vrati kući u topao krevet, u čiste čaršave i ženama plave kose koje su
otišle na Velsli ili Vasar.
– Hvala, već sam jeo.
– Mmm... – Sem je ubedljivo coktao, kao da jede pečenog fazana –
izvrsna kuhinja, zar ne? Nisam znao da je u Italiji ovako dobra hrana.
– Šta je, Vokeru? – Narednik je upravo puzao pored njih, ali se
zaustavio i zurio u njih dvojicu. Nije imao problema sa Semom, ali je ipak
pazio na njega, jer je dečko bio suviše napaljen za svoje dobro i već je više
puta budalasto reskirao život. Paterson je bio druga priča, kukavica i

15
previše obrazovan. – Imaš li neki problem?
– Ne, naredniče. Samo kažem kako je ovde sjajna hrana. Hoćete li topao
biskvit? – Pružio mu je polupraznu konzervu, a narednik je zarežao.
– Prekini, Vokeru. Niko te ovamo nije pozvao na žurku.
– Do đavola... sigurno nisam dobro pročitao pozivnicu. – Ne obraćajući
pažnju na narednikove činove i gunđanje, nasmejao se i dovršio obrok, dok
je narednik prošao pored njih po pljusku, a onda ih pogledao preko ramena.
– Krećemo sutra, gospodo, ako budete mogli da nađete vremena od
svojih društvenih obaveza.
– Daćemo sve od sebe, naredniče... apsolutno sve... – Uz nevoljni
osmeh, čovek je produžio, a Artur Paterson se stresao. Narednik se divio
Semovoj sposobnosti da se nasmeje i da zasmeje druge. Bilo je to nešto što
im je svima očajnički bilo potrebno, posebno sada. A znao je i da ih čekaju
još gore stvari. Možda se čak ni Sem neće smejati.
– Taj tip mi jaše po grbači otkad sam došao – požalio se Artur Semu.
– To je deo njegovog šarma – promumlao je Sem dok je opipavao
džepove ne bi li pronašao neki zaboravljeni pikavac, a onda, kao božji dar,
Artur je izvadio skoro celu cigaretu. – Bože, čoveče. Odakle ti to? –
Razrogačio je oči od želje, dok je Artur palio i pružio mu je. – Nisam video
toliko duvana od one cigarete koju sam uzeo od mrtvog Nemca prošle
nedelje. – Artur se stresao pri pomisli na to, ali je shvatao da je Sem
sposoban za tako nešto. Tu se delimično radilo o bezosećajnosti mladosti, a
delimično o činjenici da je Sem Voker bio hrabar. Čak i kad tiho sedi u
rovu, ili priča loše viceve i govori o Harvardu, čovek je to mogao da
nasluti.
Te noći su spavali priljubljeni jedan uz drugog, a sledećeg jutra je kiša
oslabila. Narednu noć su prespavali u štali koju su preuzeli posle jednog
malog okršaja, a dva dana posle toga, krenuli su prema reci Volturno. Bio
je to surov marš, koji ih je koštao gubitka više od deset ljudi, ali su Sem i
Artur tada već bili vrlo dobri prijatelji. Sem je vukao Artura i na kraju ga
bukvalno skoro nosio, kad je ovaj rekao da više ne može da hoda, i Sem je
bio taj koji ga je spasao od snajpera koji je pretio da ih sve pobije.
Kad je invazija na Netuno i Ancio propala, breme probijanja nemačkih
linija kod Kasina palo je na Semovu i Arturovu diviziju. Tada je Artur

16
ranjen. Dobio je metak u ruku i Sem je u početku mislio da je mrtav, kad se
okrenuo prema njemu, a metak prozujao pored njega. Artur je ležao krvavih
grudi i izbuljenog pogleda, kad mu je Sem rastrgao košulju i otkrio da je
pogođen u ruku. Odneo ga je iza linije fronta kod lekara i ostao s njim dok
se nije uverio da je dobro, a onda se vratio i borio do poslednjeg
povlačenja, ali je za sve njih to bilo depresivno iskušenje.
Sledeća četiri meseca su bila noćna mora. Ukupno 59.000 ljudi je
poginulo kod Ancija. A Sem i Artur su se osećali kao da su propuzali
preko svakog centimetra blata i snega u Italiji, dok je kiša nastavljala da
pada, a oni se probijali severno prema Rimu. Artur je brzo vraćen u borbu i
Sem je bio oduševljen što je ponovo pored njega. Tih nedelja pre nego što
je Artur ranjen, njih dvojica su razvili odnos o kome nijedan nije govorio,
ali koji su obojica duboko osećali. Obojica su znali da je to prijateljstvo
koje će izdržati ispit vremena, da zajedno proživljavaju pakao koji nikada
neće zaboraviti. Prijateljstvo im je značilo mnogo više nego bilo šta iz
njihove prošlosti, a trenutno i više od bilo čega u budućnosti.
– Hajde, Patersone, diži tu lenju zadnjicu. – Odmarali su u jednoj dolini
južno od Rima, napredujući u želji da poraze Musolinija. – Narednik kaže
da je pokret za pola sata. – Paterson je prostenjao, ne pomerajući se. –
Lenji prdežu, nisi morao da se boriš ni za Kasino. – Nekoliko nedelja nakon
Arturovog ranjavanja, mučili su se da osvoje Kasino, i borili se dok od
grada nisu ostale samo ruševine. Dim je bio toliko gust da im je bilo
potrebno nekoliko sati da vide da je ogromni manastir potpuno uništen od
granata. Od tada nije bilo većih borbi, već samo stalnih čarki s Italijanima i
Nemcima. Ali, od 14. maja, pojačali su napade, kad su se pridružili Osmoj
armiji u prelasku reka Gariljano i Rapido, a već naredne nedelje svi su bili
iscrpljeni. Artur je izgledao kao da bi mogao da spava nedelju dana, kad bi
mu Sem dozvolio. – Ustaj, čoveče, ustaj! – Sem ga je gurnuo čizmom. – Ili
čekaš pozivnicu od Nemaca?
Artur je žmirnuo na jedno oko, željan da odrema još samo malo. Rana ga
je još uvek povremeno mučila i zamarao se brže nego Sem, ali tako je bilo i
pre ranjavanja. Sem je bio neumoran, ali je Artur govorio sebi da je Sem i
mlađi. – Pazi se, Vokere... počinješ da zvučiš kao narednik.
– Ima li problema, gospodo? – Kao da je uvek dolazio u najnezgodnijem

17
trenutku i kao da je imao šesto čulo da oseti kad njegovi ljudi razgovaraju o
njemu, i to ne pohvalno. Kao i uvek, stvorio se iza Sema, a Artur je brzo
skočio na noge, s pokajničkim izrazom na licu. Čovek je imao neverovatnu
sposobnost da ga zatekne u najnezgodnijim trenucima. – Opet odmaraš,
Patersone? – Sranje. Ovog čoveka je nemoguće zadovoljiti. Marširaju već
nedeljama, ali, kao i Sem, narednik kao da se nikada ne umara. – Rat je
skoro gotov, pa bi bilo lepo da ostaneš budan i vidiš kako ga dobijamo. –
Sem se cerio i otresiti narednik je buljio u njega, ali je između njih dvojice
postajao neki „savez“, neko uzajamno poštovanje, koje je potpuno izmicalo
Arturu. Mislio je za njega da je pokvaren do srži, ali da se Semu potajno
sviđa.
– I ti planiraš da pajkiš, Vokeru, ili možemo da očekujemo da ćete vas
dvojica ostati na nogama dovoljno dugo da nam se pridružite u Rimu?
– Pokušaćemo, naredniče... pokušaćemo. – Sem se ljubazno nasmešio,
dok je narednik iznad njegove glave zaurlao na ostale.
– Pokreeet! – Požurio je napred da ih sakupi i deset minuta kasnije
ponovo su išli na sever, a Arturu se činilo kao da se nisu zaustavljali sve
do 4. juna, kada se, neopisivo iscrpljen, bukvalno teturao preko Trga
Venecija u Rimu, dok su ga obasipale cvećem i ljubile vrištave Italijanke.
Svuda oko njih je bila buka i smeh, pevanje i vika njegovih ljudi, a Sem, s
nedelju dana starom bradom, u oduševljenju je vikao prema njemu i svima
u blizini.
– Uspeli smo! Uspeli smo! Uspeli smo! – Sem je u očima imao suze
radosnice, kao i žene koje su ga ljubile, debele, mršave, stare. Mlade žene u
crnini i u dronjcima, u keceljama i u kartonskim cipelama, žene koje su
možda nekad bile lepe, ali to više nisu bile, posle strahota rata, osim što su
Semu sve izgledale lepo. Jedna od njih je stavila veliki žuti cvet u cev
njegove puške, a Sem ju je držao u rukama toliko dugo da je Arturu bilo
neprijatno da gleda.
To veče su večerali u jednom malom restoranu, otvorenom samo za njih,
sa stotinak vojnika i Italijanki. Bio je to festival uzbuđenja, hrane i pesme, i
na nekoliko sati se činilo kao pravedna nagrada za agoniju koju su prošli.
Blato, prljavština i kiša, skoro da su bili zaboravljeni. Ali, ne zadugo. Imali
su tri nedelje slavlja u Rimu, a onda ih je narednik obavestio da kreću

18
dalje. Neki su ostajali u Rimu, ali Sem i Artur nisu bili među njima. Oni će
se pridružiti Bredlijevoj Prvoj armiji blizu Kutansa u Francuskoj, i oni su
neko vreme govorili sebi da to ne bi trebalo da bude težak zadatak. Bio je
početak leta, u Italiji i u Francuskoj priroda je prelepa, vazduh topao, a žene
ih jedva čekaju, zajedno s nekoliko nemačkih snajpera.
Ovog puta narednik je spasao Semovu kožu, a za uzvrat, nekoliko dana
kasnije, Sem je sprečio da ceo njihov vod upadne u zasedu. Ali, ukupno
gledano, bilo je lako, jer je nemačka armija polovinom avgusta bila u
potpunom povlačenju. Trebalo je da nastave prodor kroz Francusku,
pridruže se diviziji generala Leklera i umarširaju u Pariz. Dok se ta vest
polako širila među ljudima, Sem je tiho slavio s Arturom.
– Pariz, Arture... prokletstvo! Oduvek želim da odem tamo! – Kao da su
ga pozvali da odsedne u Ricu i ide u operu i Foli beržer.
– Nemoj mnogo da se nadaš, Vokeru. Možda nisi primetio, ali rat još
uvek traje. Možda nećemo doživeti da vidimo Pariz.
– Obožavam to kod tebe, Arture. Uvek si tako optimističan i veseo. –
Ali, ništa nije moglo da obeshrabri Sema. Samo je razmišljao o Parizu o
kome je čitao i godinama sanjao. U njegovoj mašti, ništa se nije promenilo i
sve će biti tamo, čekaće njega i Artura. Pričao je samo o tome dok su
marširali kroz sela i gradove punih uzbuđenja nakon četiri godine bolne
okupacije. Sem je bio opsednut svojim životnim snom, pa je sada čak
zaboravio i oduševljenje Rimom, dok su se dva dana borili za Šartr, a
Nemci su se strpljivo povlačili prema Parizu, kao da ih vode prema
njihovom cilju, za koji je Artur bio siguran da je potpuno uništen.
– Ti si lud. Da li ti je to neko već rekao, Vokeru? Lud. Potpuno
otkačen. Ti kao da ideš na odmor. – Artur je zurio u njega u potpunoj
neverici, dok je Sem, u pauzama ubijanja Nemaca, neprestano pričao. Čak
je zaboravljao i da im prazni džepove, toliko je bio uzbuđen.
U ranim jutarnjim satima 25. avgusta, Semov san se ostvario. I u
zloslutnoj tišini, dok su ih mnoge oči posmatrale sa svakog prozora, oni su
umarširali u Pariz. Bilo je to toliko drugačije od pobedničkog marša na
Rim. Ovde su ljudi bili uplašeni, oprezni, polako su izlazili iz svojih kuća i
skrovišta, a onda su se, malo-pomalo, pojavili, i onda su se čuli povici i
bilo je grljenja i suza, slično kao u Rimu, ali je za to bilo potrebno malo

19
više vremena.
U pola tri tog popodneva, general Fon Holtic se predao, pa su saveznici
zvanično oslobodili Pariz, a kada su, četiri dana kasnije, 29. avgusta, u
pobedničkoj paradi promarširali Jelisejskim poljima, Sem je bez stida
plakao dok je koračao sa svojim ratnim drugovima. Pomisao na to koliko
su daleko stigli i koliko su postigli, i to da su oslobodili Pariz njegovih
snova ostavljala ga je bez daha. A povici ljudi koji su stajali duž ulica
samo su ga terali da više plače, dok su trupe marširale od Trijumfalne
kapije do katedrale Notr-Dam, da prisustvuju službi zahvalnosti. Sem je
shvatio da nikada u životu nije bio toliko zahvalan koliko za to što je
ovoliko poživeo u ovom ratu i što je stigao u ovaj izuzetan grad i doneo
slobodu ovim ljudima.
Posle službe u Notr-Damu, Artur i Sem su bili ganuti dok su napuštali
katedralu i polako krenuli duž Ulice Arkol. Imali su slobodno popodne i
Sem tog trenutka nije mogao ni da zamisli šta bi želeo da radi, već je samo
želeo da hoda i sve upija i da se smeška ljudima. Zastali su da popiju kafu
u jednom sićušnom bistrou na ćošku, gde su dobili malu šolju vrele
cikorije, koju su pili i svi ostali, a od vlasnikove žene koja ih je obojicu
poljubila u obraz dobili su tanjirić kolačića. Kad je došao trenutak da pođu,
nije im dozvolila da plate, iako su insistirali. Artur je pomalo govorio
francuski, a Sem je mogao samo da se gestikulacijama zahvali i ponovo
poljubi ženu. Vrlo dobro su znali koliko malo hrane su svi imali, pa je
poklon strancima u vidu kolača bio vredan poput zlata.
Sem je ostao bez reči od strahopoštovanja dok su napuštali bistro.
Možda rat ipak nije tako loš. Možda sve ima smisla. Imao je dvadeset dve
godine i osećao se kao da je osvojio svet, ili barem onaj deo koji mu je
važan. Artur mu se smešio dok su hodali. Iz nekog razloga, Rim ga je više
dotakao. Možda zato što je tamo bio i pre rata i što je Rim za njega oduvek
bio poseban grad, onako kako je to Pariz za Sema, iako on nikada nije bio
ovde.
– Ne želim da se vraćam kući, znaš li to, Patersone? Zvuči ludo, zar ne?
– Kad je to rekao, primetio je mladu ženu koja je išla ispred njih, pa je bio
zanet dok mu je Artur odgovarao. Imala je vatrenocrvenu kosu, vezanu u
punđu, nosila tamnoplavu haljinu od krepa, koja je bila toliko stara da je

20
bila usijana, ali je isticala sve njene ženstvene obline. Ponosno je krivila
glavu, kao da nema potrebe nikome da se zahvaljuje na bilo čemu, čak ni
Amerikancima, ili saveznicima što su oslobodili Pariz. Sve što je osećala
videlo se po njenom držanju, i Sem je zurio u njene lepe noge i njihanje
bokova dok su je pratili niz ulicu, potpuno prekinuvši razgovor s Arturom.
– ... zar ne misliš? – upitao ga je Artur.
– Molim? – Sem nije mogao da se koncentriše na ono što je govorio.
Video je samo riđu kosu i vitka ramena, i ponosan način na koji se kreće.
Zastala je na uglu, a onda prešla preko mosta na Seni i skrenula na kej
Montebelo, dok ju je Sem nesvesno pratio.
– Kuda ćeš?
– Još ne znam. – Glas mu je bio napet, plave oči ozbiljne, kao da će se,
ako je za trenutak izgubi iz vida, dogoditi nešto strašno.
– Šta to radiš?
– Hmm? – Pogledao je Artura na trenutak a onda ubrzao korak, uplašen
da će je izgubiti. A onda ju je, iznenada, ugledao i Artur. Pogledao je baš
na vreme, kad se okrenula prema njima, kao da ih je iznenada osetila iza
sebe. Imala je lice kao isklesano u kamenu, bledu kožu, nežne crte i
ogromne zelene oči koje zurile pravo u njih, a njen pogled kao da se
zaustavio na Semu, kao da ga upozorava da se drži podalje.
Bio je paralisan svojim neznanjem francuskog i teškim pogledom koji
mu je uputila, ali, kad je ponovo zakoračila, pratio ju je s još većom
odlučnošću. – Jesi li ikada video takvo lice? – upitao je Artura ne gledajući
ga. – Ona je najlepša žena koju sam u životu video. – Zračila je nečim što
je veoma lako privlačilo pažnju, i snagom koju je čovek mogao da oseti čak
i na daljinu. Nije to bila devojka koja baca cveće na savezničke trupe, niti
spremna da se baci u naručje najbližem vojniku. Ova žena je preživela rat i
nije bila spremna da za to zahvaljuje bilo kome.
– Lepa devojka – složio se Artur, shvatajući neadekvatnost svojih reči, i
sam se osećajući pomalo neugodno zbog Semovog upornog praćenja svakog
njenog koraka. – Mada, mislim da nije presrećna što je pratimo. – To je,
svakako, bilo blago rečeno.
– Kaži joj nešto. – Sem je bio potpuno opčinjen njom kako se razdaljina
između njih smanjivala.

21
 – Jesi li lud? Nije nas baš prijateljski pogledala malopre. – Posmatrali
su je kako ulazi u jednu prodavnicu, dok su oni bespomoćno ostali da stoje
na trotoaru.
– Šta sad? – Arturu je bilo neprijatno što prati ovu ženu ulicama Pariza.
Oslobođenje ili ne, bilo mu je čudno to što rade i nije mu se dopadalo.
– Čekaćemo je. Hajde da je pozovemo na kafu. – Odjednom je zažalio
što nije sačuvao onaj tanjirić keksa. Bila je užasno mršava; verovatno
godinama nije videla takvo nešto, a zaslužila ih je. On je samo propuzao
preko Severne Afrike i Italije na stomaku, i promarširao kroz Francusku na
kolenima. Do đavola, šta je to u poređenju s preživljavanjem nemačke
okupacije, posebno za ženu. Odjednom je poželeo da je zaštiti od svega što
joj se ikada dogodilo, i svega što može da joj se dogodi sada, dok hiljade
savezničkih vojnika kao ludi jurcaju po Parizu.
Izašla je iz prodavnice noseći dva jajeta u korpi i veknu hleba, i
pogledala ih je s očiglednom ljutnjom kad je videla da je čekaju ispred. Oči
su joj bleštale od besa kad je rekla nešto direktno Semu, što on nije
razumeo, pa se brzo okrenuo Arturu za prevod.
– Šta je rekla? – Očigledno nije bilo ništa nežno, ali ni to mu sada nije
bilo važno. Barem im se obratila, a Artur je pomalo pocrveneo kad je besno
pogledao Sema. To uopšte nije ličilo na njega. Pristojno se ponašao u Rimu
i svuda gde su išli, s izuzetkom malo štipkanja i nekoliko zagrljaja i
poljubaca, ali ovo je bilo nešto novo, i Artur uopšte nije bio siguran da mu
se dopada.
– Kaže, ako joj priđemo još jedan korak, da će otići kod našeg starešine
i reći da nas uhapse. Iskreno, Vokeru, mislim da je ozbiljna.
– Kaži joj da si ti general. – Sem se nasmešio, kao da je povratio malo
samopouzdanja i dobrog raspoloženja, a da ga je napustilo očajanje. –
Bože... kaži joj da sam zaljubljen u nju.
– Da joj uzgred ponudim čokoladicu i svilene čarape? Zaboga, Seme,
urazumi se i ostavi devojku na miru. – U tom trenutku se zaustavila kod
druge prodavnice i bilo je očigledno da Sem nema nameru da ode. –
Hajdemo... – Artur je pokušao da ga natera da pođu, ali bezuspešno, a ona
je izašla iz prodavnice dok su njih dvojica raspravljali, ovog puta došla
pravo do njih i stala toliko blizu da je Sem pomislio da će se onesvestiti od

22
blizine njenog tela. Koža joj je bila toliko bela, da je poželeo da posegne i
dodirne joj ruku, dok je ona besnela na njih na lošem engleskom.
– Izađite! Vratite se! Idite! – govorila je, ali su, uprkos lošem izboru reči,
njih dvojica ipak shvatili poruku. Činilo se kao da će ih ošamariti, posebno
Artura, kao da je očekivala od njega da bude razuman i učini nešto u vezi
sa Semom. – C’est compris?
– Ne... – Sem se odmah bacio u paničnu konverzaciju s njom. – Ne
compris... ne govorim francuski... ja sam Amerikanac... Zovem se Sem
Voker, a ovo je Artur Paterson. Samo smo hteli da se javimo i... – Uputio
joj je svoj najšarmantniji osmeh, a nešto u njenim očima je bilo toliko ljuto i
povređeno da Sem nije mogao da razume, bilo je to nešto što nikada nije
osetio ili doživeo, i bilo mu je užasno žao.
– Non! – Mahala je rukama prema njima. – Merde! Voilà! C’est
compris?
– Merde? – Sem je bio zbunjen, pa se okrenuo Arturu za prevod. – Šta
je to merde?
– To znači sranje.
– Veoma lepo. – Sem se nasmešio kao da ih je pozvala na čaj. – Da li
biste pošli s nama na kafu... café? – Još uvek joj se smešio dok se obraćao
Arturu: – Pobogu, Patersone, kako da je pozovem na kafu? Kaži joj nešto,
hoćeš?
– Je m’excuse... – rekao je pomirljivo, pokušavajući da se priseti
francuskog iz škole, uglavnom ne uspevajući, pri pogledu na ovu
neverovatnu Francuskinju. Sem je bio u pravu. Ona zaista jeste najlepša
žena koju je u životu video. – Je regrete... mon ami est très excité...
voulez-vous un café? – rekao je zbunjeno na kraju, iznenada ni on ne želeći
da je pusti da ode. Njen odgovor je bio pun besa.
– Quel sacré culot... bande de salopards... allez-vouz faire... – A onda,
sa suzama u očima, iznenada je odmahnula glavom i projurila pored njih, u
pravcu odakle je došla, oborene glave, ali i dalje ponosnih ramena, dok je
koračala brzo u cipelama koje su bile iznošene i prevelike za nju, kao i
tamnoplava haljina koja je izgledala kao da ju je uzela od majke.
– Šta je rekla, Arture? – Sem je već žurio za njom, i morao je da se
probija kroz gomile vojnika, koji kao da su izvirali sa svih strana.

23
 – Mislim da se spremala da nas otera do đavola, a ostalo nisam baš
razumeo. Mislim da je neki argo.
– Šta je to? Neki dijalekt? – Sem se veoma zabrinuo, zato što je
francuski bio dovoljno komplikovan i bez dijalekata, ali ga je više brinulo
da je ne izgubi u gužvi.
– To je pariski sleng. – Brzo je uletela u jednu kratku uličicu, Ulicu
Gran-Degre, iznenada se zaustavila na vratima, a onda nestala, bučno
zalupivši vrata za sobom, kad se Sem zaustavio i uzdahnuo, s pobedničkim
smeškom. – Zbog čega si ti toliko zadovoljan? – upitao ga je Artur.
– Sad znamo gde živi. – Ostalo će biti lako.
– Otkud znaš da nije kod nekog u poseti? – Artur je bio očaran snagom
njegove strasti. On sam nikada nije osetio tako nešto, ali, takođe nije ni
video nikoga nalik njoj. Bila je istinski divna.
– Izaći će, pre ili kasnije. Mora da izađe.
– I ti planiraš da stojiš ovde ceo dan i čekaš je? Vokere, ti si stvarno
lud! – Artur je u očajanju odmahivao glavom. Nije imao nameru da vreme u
Parizu provede čekajući ispred vrata neke devojke... devojke koja nije
želela da razgovara s njim, kad postoje hiljade drugih koje bi bile
oduševljene da im pokažu razne vrste zahvalnosti i strasti. – Ja, zaboga,
neću da stojim ovde ceo dan... ako ti misliš...
Sem je bio zbunjen. – Onda idi. Videćemo se kasnije. U onom kafeu gde
smo pili kafu.
– A ti ćeš da čekaš ovde?
– Baš tako. – Zapalio je cigaretu i veselo se naslonio na zid, kako je
mislio, njene zgrade. Pomišljao je da uđe, ali to može da čeka. Ona će
verovatno da izađe... na kraju, a on je spreman da čeka.
Artur je stajao na trotoaru, besneo i pokušavao da ga ubedi da uradi
nešto korisnije sa svojim vremenom, ali bez uspeha. Sem nije imao nameru
da ode. Potpuno iznerviran, Artur je odustao i odlučio da ostane s njim,
delimično zato što nije želeo da ostavi Sema, a delimično što je i njemu bila
intrigantna. Izašla je posle manje od sat vremena, noseći neke knjige u
pletenoj torbi. Kosu je sada raščešljala i bila je lepša nego pre. Čim je
izašla iz kuće, odmah ih je ugledala, na trenutak kao da se povukla, a onda
se predomislila. Visoko uzdignute glave, prošla je pored njih, a Sem joj je

24
nežno dodirnuo ruku da joj privuče pažnju. U početku je izgledalo kao da
će da projuri pored njih, ali je onda stala, užarenih zelenih očiju i pogledala
ga. Pogled je govorio mnogo, ali je takođe izgledala i kao da je shvatila da
nema svrhe da kaže bilo šta, zato što je neće razumeti a, povrh toga, što to
ne želi.
– Da li hoćete da pođete da pojedete nešto s nama, madmoazel? –
Napravio je pokret kao da jede, gledajući je u oči. Bilo je nečeg veoma
uverljivog u načinu na koji je gledao, kao da želi da shvati da ne želi da je
na bilo koji način povredi, ili iskoristi. Želeo je samo da je gleda... da je
vidi... a možda i da je dodirne. – Oui? – Posmatrao je s dečačkom nadom, a
ona je odmahnula glavom.
– Non. U redu? – Njen francuski akcenat u toj jednoj reči zvučao je
toliko milo i on se nasmešio, dok je Artur sve to posmatrao, nemoćan da
progovori na svom ograničenom francuskom. Ostao je bez reči zbog nečega
u vezi s tom devojkom. – Ne... – Ponovila je pokret koji je Sem napravio
da pokaže jelo i odmahnula glavom.
– Zašto? – Mučio se da pronađe reč na francuskom. – Pourquoi? –
Iznenada je panično baci pogled na njenu ruku. Možda je udata. Možda će
je njen muž ubiti. Ali, nije bilo prstena. Činila se veoma mlada, ali je možda
udovica.
– Parce que – izgovorila je polako, pitajući se da li će je razumeti,
skoro sigurna da neće – je ne veux pas. – Artur je prošaptao.
– Kaže da ne želi.
– Zašto? – Sem je bio povređen. – Mi smo fini momci. Samo ručak –
hrana... – Ponovo je napravio pokret kao da jede – .. café... u redu?... pet
minuta? – Podigao je pet prstiju. – Važi? – Pružio je ruke, s podignutim
dlanovima, pokazujući bespomoćnost i mir, a ona je iznenada izgledala
umorno, dok je odmahivala glavom. Izgledala je kao da ovo doživljava već
godinama, da je vojnici već godinama uznemiravaju, stranci u njenoj
domovini.
– Ne Nemci... ne Amerikanci... ne... ne café... ne... – Ponovila je pokret
za jelo.
Sem je sklopio ruke u molbu i za trenutak se činilo kao da će da brizne
u plač. Ali, ona je barem još uvek tu i sluša ga. Pokazao je sebe, pa Artura.

25
– Severna Afrika... Italija... sada Francuska... – Pretvarao se da puca,
odglumio je Arturovo ranjavanje u ruku i molećivo je pogledao – Jedna
café... pet minuta... molim vas...
Izgledalo je kao da joj je skoro žao kad je ovog puta odmahnula glavom,
a onda je krenula da pođe. – Non... je regrette...
A onda se brzo udaljila, dok su oni zurili za njom. Čak je ni Sem ovog
puta nije pratio. Nije bilo svrhe. Ali, kad je Artur krenuo, Sem nije hteo da
pođe za njim.
– Hajde, čoveče, otišla je i ne želi da nas vidi.
– Baš me briga. – Zvučao je kao razočarani dečačić. – Možda će se
predomisliti kad se bude vratila.
– Jedino što će možda biti drugačije jeste da će ovog puta doći sa
svojim ocem i sedmoro braće, koji će nam izbiti sve zube. Rekla nam je ne
i to je i mislila, i zato, hajde da više ne traćimo vreme stojeći ovde. Ima
milion drugih žena u Parizu, koje jedva čekaju da pokažu zahvalnost svojim
oslobodiocima.
– Zabole me. – Sem se nije pomerao. – Ova devojka je drugačija.
– Prokleto si u pravu da jeste. – Artur je postajao ljut. Veoma ljut. –
Rekla nam je da produžimo. Ja lično imam nameru da je poslušam, bez
obzira na to koliko ima dobre noge. Ideš, ili ne?
Sem je na trenutak oklevao, a onda je pošao za njim, ali s očiglednim
žaljenjem. Gde god da su išli tog dana, on je mislio samo na prelepu
devojku riđe kose u Ulici Arkol, sa zelenim očima koje su plamtele vatrom
i tugom. Bilo je nešto u njoj što ga je mučilo, i posle večere, ostavio je
Artura za stolom s tri devojke i tiho se iskrao i došao do njene ulice, samo
da joj bude blizu. Bila je to ludost, čak je i on toga bio svestan, ali nije
mogao da se uzdrži. Hteo je da je vidi još jednom, makar samo iz daljine.
Nije se radilo samo o tome kako je izgledala, bilo je nečeg drugog u njoj.
Nečeg što nije mogao da definiše, ali je znao da želi da je upozna... ili da je
barem vidi. Morao je to.
Ušao je u mali kafe preko puta i poručio šolju gorke kafe koju su svi
pili bez mleka i bez šećera, i sedeo tako zureći u njen ulaz, a onda ju je sa
zaprepašćenjem ugledao kako ide niz ulicu s pletenom torbom, još uvek
punom knjiga, kako se polako penje uz stepenice i zaustavlja se na trenutak,

26
tražeći ključ u tašni, gledajući preko ramena, kao da želi da se uveri da je
niko ne prati. Sem je skočio na noge, spustio šaku sitnine na sto i potrčao
preko ulice, a ona je iznenađeno podigla pogled. Izgledalo je kao da će da
pobegne, ali je onda prkosno ostala. U okupiranom Parizu srela je mnogo
zlokobnije muškarce nego što je Sem, i izgledalo je kao da je spremna da se
suoči s još jednim. Ali, njen pogled je bio više umoran nego ljut, kad se
ovog puta okrenula prema njemu.
– Bonjour, madmoazel. – Sada je bio mnogo zbunjeniji nego ranije, i ona
je odmahnula glavom, kao majka koja grdi malog dečaka.
– Pourquoi vous me poursuivez?
Nije imao pojma šta mu je rekla, i ovog puta nije imao Artura da mu
pomogne, ali je ona govorila engleski bolje nego što je on u početku mislio.
Ponovila je pitanje, nežnim promuklim glasom. – Zašto raditi to?
– Želim da razgovaram s vama. – Govorio je tiho, kao da miluje
elegantne ruke koje su lagano drhtale na hladnom večernjem vazduhu. Nije
imala džemper, već samo ružnu, staru, plavu haljinu.
Neodređeno je mahnula prema ljudima na ulici, kao da mu nudi njih. –
Mnogo devojaka u Parizu... srećne razgovara s Amerikancima. – Zatim joj
je pogled postao čvršći. – Srećne razgovaraju Nemci, srećne razgovaraju
Amerikanci... – Razumeo je.
– A vi razgovarate samo s Francuzima?
Nasmešila se i slegla ramenima. – Francuzi pričaju i s Nemcima...
Amerikancima... – Htela je da mu kaže kako je Francuska izdala sebe,
koliko je sve bilo ružno, ali je bilo nemoguće da sve to izrazi s ono malo
engleskog koji je znala, a i on je ipak stranac.
– Kako se zovete? Ja se zovem Sem.
Dugo je oklevala, misleći da on te ne mora da zna, a onda je slegla
ramenima, kao da razgovara sama sa sobom. – Solanž Bertran. – Ali, nije
pružila ruku da se upozna. – Ti ideš? – Pogledala ga je s nadom, a on je
pokazao rukom prema kafeu preko puta.
– Jedna kafa, a onda idem? Molim vas.
Na trenutak je pomislio da će se ponovo naljutiti, a onda, po prvi put
opuštajući ramena, kao da je oklevala.
– Je suis très fatiguée. – Pokazala je knjige. Znao je da je nemoguće da

27
ide u školu. Sve je bilo prekinuto.
– Idete li inače u školu?
– Predajem... mali dečak kod kuće... veoma bolestan... tuberculose.
Klimnuo je glavom. Sve oko nje se činilo gospodskim. – Zar niste
gladni? – Ona kao da nije razumela i on je ponovo napravio pokret kao da
jede, i ona se ovog puta nasmejala, otkrivajući prelepe zube i osmeh, od
čega mu je srce poskočilo.
– D’accord... d’accord... – Ispružila je ruku, raširenih prstiju. – Cinq
minutes... pet minut!
– Moraćete brzo da pijete, a njihova kafa je prilično vruća... – Osećao
se kao da lebdi, dok joj je uzimao pletenu torbu uz ruke i poveo je preko
puta u kafe. Vlasnik ju je pozdravio kao da je poznaje, i kao da je bio
zaintrigiran činjenicom da je došla s američkim vojnikom. Zvala ga je
Žilijen, pa su malo proćaskali, pre nego što je poručila šolju čaja, ali nije
htela da poruči ništa za jelo, dok to Sem nije uradio umesto nje. Poručio je
malo sira i hleba i ona je, uprkos protivljenju, sve pojela. Tada je, gledajući
je izbliza, po prvi put primetio koliko je mršava. Ponosna ramena su bila
kost i koža i imala je dugačke, elegantne prste. Polako je pijuckala vruć čaj,
čini se zahvalna za vrelu tečnost.
– Zašto ovo radi? – upitala ga je kad je popila čaj. Polako je odmahnula
glavom. – Je ne comprends pas.
Nije mogao čak ni njoj da objasni zašto je osećao toliku potrebu da
razgovara s njom, ali je od trenutka kad ju je ugledao, znao da mora.
– Nisam siguran. – Izgledao je zamišljeno, a ona nije razumela. Raširio
je ruke da joj pokaže da mu nije jasno. A onda je pokušao da joj objasni,
dodirujući svoje srce, pa onda oči. – Osetio sam nešto posebno kad sam te
prvi put video.
To kao da joj se nije dopalo, pa je bacila pogled prema drugim
devojkama u kafeu, koje su sedele s američkim vojnicima, ali je on brzo
odmahnuo glavom. – Ne, ne... ne na taj način... više... – rukama je pokazao
„veće“, a ona ga je tužno pogledala, kao da joj je sve jasno.
– Ca n’existe pas... to ne postoji.
– Šta to?
Dodirnula je srce i pokazala „veće“, kao i on.

28
 – Da li ste izgubili nekog u ratu?... – Nevoljno je pitao – Muža?
Polako je odmahnula glavom, a onda, ni sama ne znajući zašto, rekla mu
je. – Moj otac... moj brat... Nemci ih ubili... moja majka umrla od
tuberculose... Moj otac, moj brat, dans la Résistance.
– A vi?
– J’soigné ma mère... ja... biti bolesna moja majka...
– Pazili ste bolesnu majku? – Klimnula je glavom.
– J’ai eu peur... – Nervozno je mahala rukama, a onda pokazala strah –
de la Résistance... zato što moja majka me mnogo trebala... Moj brat je
imao šesnaest godina... – Oči su joj se napunile suzama i on je, ne
razmišljajući pružio ruku i dotakao Solanžinu, a ona mu je, iznenađujuće,
dozvolila, barem na trenutak, pre nego što ju je povukla i uzela gutljaj čaja,
da napravi predah od emocija koje su je ophrvale.
– Imate li još nekog od porodice? – Gledala ga je prazno. – Još braće?
Sestara? Ujaka i ujni?
Odmahnula je glavom, ozbiljnog pogleda. Bila je sama već dve godine.
Sama protiv Nemaca. Davala je časove da zaradi novac za preživljavanje.
Često je razmišljala o Pokretu otpora otkad joj je majka umrla, ali je bila
suviše uplašena, a brat joj je uzalud poginuo. Nije umro za slavu, nego je
poginuo jer ga je izdao jedan komšija Francuz. Svi kao da su sarađivali i
bili izdajice. Osim šačice lojalnih Francuza, a njih su jurili i ubijali. Sve se
promenilo. I Solanž. Nasmejana, živahna devojčica kakva je nekada bila,
postala je napeta, besna, hladna žena. A ipak, ovaj momak joj je nekako
prišao i približio joj se i ona je to znala. Što je bilo još gore, to joj se
dopadalo. Ponovo se osetila kao ljudsko biće.
– Koliko imaš godina, Solanž?
– Dix-neuf... – Razmišljala je malo, pokušavajući da se seti brojeva na
engleskom. – Devedeset – rekla je tiho, a on se nasmejao i odmahnuo
glavom.
– Ne, ne bih rekao. Devetnaest? – Odjednom je shvatila šta je rekla i
takođe se nasmejala, iznenada izgledajući ponovo mlada i lepša nego ikad.
– Izgledaš sjajno za svojih devedeset godina.
– Et vous? – Postavila mu je isto pitanje.
– Dvadeset dve. – Iznenada se sve činilo kao da momak i devojka vode

29
običan razgovor bilo gde, osim što su njih dvoje toliko toga prošli u životu.
Ona u Parizu, a on sa svojim bajonetom, ubijajući Nemce.
– Vous étiez étudiant?... student?
Klimnuo je glavom. – Na univerzitetu po imenu Harvard, u Bostonu. –
Još se ponosio time, čak i sada, a u njenoj blizini to kao da je nešto značilo,
pa je bio još ponosniji kad je ugledao zračak odoravanje u njenim očima.
– ’Arvard?
– Čula si?
– Bien sûr... naravno!... kao Sorbona, ne?
– Verovatno. – Bilo mu je drago što je znala za to, pa su se nasmešili
jedno drugom. Čaj, hleb i sir su odavno pojeli, ali ona sada kao da više nije
bila toliko željna da ode. – Mogu li da te vidim i sutra, Solanž? Možda da
se prošetamo? Ili da ručamo?... večera? – Shvatao je koliko je gladna,
koliko malo hrane verovatno ima, pa je smatrao da mu je dužnost da je
nahrani.
Odmahnula je glavom i pokazala knjige u pletenoj torbi.
– Posle?... ili pre... molim te... ne znam koliko ću ostati ovde. – Već se
pričalo o njihovom odlasku iz Pariza i pokretu za Nemačku, a on nije
mogao da zamisli da će da je ostavi. Ne sada... još ne... a možda i nikada.
Bio je to prvi put da je osetio mladalačku ljubav i on je u potpunosti bio
opčinjen njom, dok je zurio u zelene oči, koje su sada izgledale mnogo
nežnije i tako pune mudrosti.
Uzdahnula je. Bio je toliko uporan. I pored svega, sviđao joj se. Tokom
cele okupacije, nije se sprijateljila ni s jednim Nemcem, a svakako ni s
jednim vojnikom, i nije videla zašto bi oslobodioci bili nešto drugo, a
ipak... a ipak, ovaj momak je bio drugačiji. I ona je to znala.
– D’accord – rekla je nevoljno.
– Nemoj toliko da se uzbuđuješ – našalio se, a ona je izgledala zbunjeno
dok se on smešio i ponovo je uhvatio za ruku. – Hvala ti.
Zatim su polako ustali i on ju je otpratio do njenih vrata preko puta
ulice. Zvanično se rukovala s njim i zahvalila mu na večeri, a onda su se, uz
odlučan zvuk, vrata zatvorila za njom. Dok je Sem polako koračao ulicama
Pariza, osećao se kao da mu se čitav život promenio za samo nekoliko sati.
Nije bio siguran kako, ali je znao da je ova žena... ova devojka... ovo

30
izvanredno stvorenje... ušla u njegov život s razlogom.

31
 2.
– Gde si ti sinoć? – Artur je zevao dok su doručkovali u trpezariji hotela u
kome su bili smešteni. Bio je to hotel Ideal, u Ulici San Sebastian, i sve
trupe su smeštene u sličnom prostoru po celom Parizu. Artur je proveo
posebno prijatno veče, koje se završilo s previše vina, ali ne s mnogo žena.
– Večerao sam sa Solanž – rekao je Sem ležerno dok je dovršavao kafu,
pokušavajući da to zvuči kao bilo koji običan sastanak, iako su obojica
znali da to nije bio.
– Ko je to? Pokupio si je kad si otišao od mene?
– Jok. – Sem ga je pogledao pravo u oči, s čuvenim smeškom punim
nestašluka. – Sećaš se... sreli smo je juče u Ulici Arkol – riđa kosa, zelene
oči, dobre noge, super hod.
– Ti to ozbiljno? – Izgledao je zapanjen, a onda se nasmejao, jer je bilo
jasno da ga Sem zafrkava. – Za trenutak sam ti poverovao. Ne, ozbiljno,
gde si bio?
– Kažem ti. Sa Solanž. – Ovog puta je bio ozbiljan.
– Vokeru, ti to ozbiljno? S onom devojkom? Gde si je, do đavola,
pronašao?
– Ispred njene kuće. Vratio sam se za svaki slučaj, i ona se vraćala kući.
Daje časove jednom klincu s tuberkulozom.
– Kako, do đavola, znaš? Koliko se ja sećam, s nama je govorila samo
francuski, i to argo. – Artur je bio zapanjen.
– Govori pomalo engleski. Ne mnogo, ali dovoljno. Osim što mi je rekla
da ima devedeset godina, sjajno smo se sporazumeli. – Nasmešio se Arturu
kao vlasnik. Bilo je jasno da je Solanž već njegova ženska i, posmatrajući
ga, Artur je osetio trunku žaljenja što nije bio uporniji. Ima nešto u Semu i
ljudima kao što je on. Oni uvek u životu pokupe sve nagrade.
– Koliko godina ima? – Sada je već bio znatiželjan. Kao i Sem, i on je
hteo da sazna sve o njoj.
– Devetnaest.
– I nije došao njen otac s mesarskim nožem?
Sem je bez reči odmahnuo glavom. – Oca i brata su joj ubili Nemci.

32
Majka joj je umrla od tuberkuloze. Sama je.
Artur je bio zadivljen. Oni su zaista razgovarali. – Hoćete se li videti
ponovo?
Sem je klimnuo glavom, a onda se iskusno nasmešio svom prijatelju. –
Da, hoćemo i, mada ona to još ne zna, Patersone, ali, posle rata, venčaćemo
se.
Artur je skoro zinuo dok je zurio u svog prijatelja, ali ovog puta se nije
trudio čak ni da mu kaže da je lud, zato što je osetio da je Sem sasvim
ozbiljan.
Sem i Solanž su se to veče ponovo našli na večeri i ovog puta mu je
pričala kako je izgledalo živeti u Parizu s Nemcima. Na neki način, bilo je
gore nego ono što je on proživeo, a ona je bila bespomoćna. Morala je da se
snalazi, da izbegne da je Nemci uhapse, ili muče, ili jednostavno siluju, zato
što su verovali da poseduju i Pariz i sve žene u njemu. A kad joj je poginuo
otac, morala je da izdržava i majku. Skoro da uopšte nisu imale hrane, a
ona i od toga, skoro sve davala majci. Na kraju su izgubile i stan, i majka
joj je umrla na rukama u iznajmljenoj sobi – u sobi u kojoj još uvek živi.
Bila je ispunjena ružnim uspomenama i tužnim duhovima, ali nije imala
kuda da ide. A nakon onoga što je iskusila za vreme rata, više nikom nije
verovala. Izdaja njenog brata je konačno uništila sva osećanja koja je
nekada imala prema Francuskoj ili svojim zemljacima, Francuzima.
– Voleo bih da jednog dana dođeš u Ameriku – rekao je kao da ispituje
teren, dok ju je posmatrao kako jede. Poručivao je hranu, zadovoljan što
ona jede.
Slegla je ramenima kao odgovor na njegov poziv, kao da je to nemogući
san, o kome ne treba ni razmišljati. – Veoma daleko... – Pokazala je, a onda
objasnila na francuskom. – C’est très loin. – U svakom slučaju, tako je
mislila.
– Nije toliko daleko.
– A ti? Ponovo ’Arvard posle rata?
– Možda. – Ako je to uopšte više važno. Bilo mu je teško da zamisli da
se ponovo vrati u klupu. Možda ipak pokuša s glumom. Razgovarao je
dosta o tome s Arturom, u rovu. Tamo je to imalo smisla. Ali, bilo je teško
reći šta će imati smisla kad se vrate kućama. Stvari će biti drugačije. –

33
Želim da budem glumac. – Isprobao je to na njoj, da vidi šta će da kaže, a
ona je izgledala zaintrigirano.
– Glumac? – A onda je klimnula glavom, kao da joj to zvuči logično, a
on je poželeo da je poljubi zbog toga. Nasmešio joj se, mada njoj nije baš
bilo jasno zašto, zatim je poručio za nju činiju voća, koje nije okusila
mesecima, niti je zamišljala da će ga okusiti. Bilo joj je malo neprijatno
zbog njegove darežljivosti, ali se ona ipak činila nekako prirodnom, kao da
su stari prijatelji. Bilo je teško zamisliti da im je ovo tek druga zajednička
večera.
Njihovo prijateljstvo kao da je cvetalo dok su šetali pored Sene,
svraćali u male bistroe i kafiće da razgovaraju i jedu, i na kraju se držali za
ruke. Sem jedva da je viđao Artura danima, i kad su se sreli za doručkom,
Semu se nije dopalo šta je ovaj imao da mu kaže. Paton je prešao Mez dva
dana nakon njihove pobedničke parade po Jelisejskim poljima, a dan
kasnije nalazio se kod Meca na Mozeli, na svom putu u Belgiju. Nije bilo
mnogo verovatno da će im dozvoliti da još dugo lenčare u Parizu. I 3.
septembra, Britanci su oslobodili Brisel, a narednog dana i Antverpen.
– Poslaće nas tamo svaki čas, pazi šta ti kažem, Seme – rekao je
Paterson smrknuto uz kafu i Sem je znao da je u pravu, ali je sada očajnički
želeo da ostane sa Solanž. A onog dana kad je Brisel pao u ruke Britanaca,
on je otišao u njenu sobu, nežno je skinuo staru plavu haljinu koja je
pripadala njenoj majci i po prvi put je vodio ljubav s njom. Na svoje
zaprepašćenje i oduševljenje, otkrio je da je bila devica. Ležala je je u
njegovom naručju posle toga, dok su joj suze radosnice kvasile lice dok ju
je on ljubio. I Sem se još više zaljubio u nju.
– Mnogo te volim, Seme. – Glas joj je bio promukao i nežan dok je
oprezno izgovarala te reči.
– I ja tebe, Solanž... i ja tebe... – Nije mogao da zamisli da će da je
ostavi, a znao da ne može ni ona. Činilo se da se sada mnogo više oslanja
na njega, da je poverljivija i otvorenija. Ali, dve nedelje kasnije, dobio je
naređenje. Kretali su na Nemački front, jer ipak još uvek traje rat, ali sada
mu se barem nazirao kraj. Svi su bili sigurni da će sada, kad je ostatak
Evrope oslobođen, i Nemačka brzo pasti... možda čak i do Božića, obećao
joj je jedne noći, dok je svojim gladnim prstima pratio obrise njenog

34
savršenog tela. Imala je kožu kao saten, kakvu nikada ranije nije dotakao, a
kosa joj je padala preko ramena i grudi, kao dobroćudna vatra dok ju je
ljubio.
– Volim te, Solanž... oh, bože, koliko te volim. – Nikada ranije nije
upoznao nikoga nalik njoj. Svakako ne u Bostonu, niti bilo gde posle toga. –
Hoćeš li da se udaš za mene kad se završi rat? – Oči su joj bile pune suza
kad je to upitao, ali nije odgovorila. Naterao ju je da ga pogleda, a njoj su
suze polako tekle niz obraze, kao da zna nešto što on ne zna. – Šta je bilo,
dušo?
Jedva je izgovorila reči, a bilo joj je još teže da to uradi na engleskom. –
Mnoge stvari se menjaju u ratu, Seme... – Obožavao je način na koji je
izgovarala njegovo ime, obožavao je kako diše, kako govori i miriše.
Obožavao je sve kod nje, sa strašću koja kao da ga je uznosila u raj.
Nikada ranije nije osetio takve emocije kakve mu je donosila ona. – Ti ideš
na ’Ardvard ponovo... après... i... – bespomoćno je slegla ramenima –
zaboravićeš Pariz. – U stvari je mislila da će zaboraviti nju, a on je
zaprepašćeno zurio.
– Zar ti stvarno misliš da mogu ovo da zaboravim? Zar stvarno misliš da
je ovo za mene neka vojnička zabava? Do đavola, volim te! – Prvi put ga je
videla ljutog i ovog puta je vodio ljubav s njom još strasnije. – Volim te.
Da li to razumeš? Ovo je važno! A kad se rat završi, vodim te kući sa
sobom. Hoćeš li?
Polako je klimnula glavom, još uvek ne verujući da će je stvarno želeti
posle rata... ako ga uopšte preživi. Nije mogla da podnese tu pomisao. Sve
je izgubila u ratu, a sada će možda izgubiti i njega. Bilo je to dovoljno da se
plaši da ga voli, ali kao i on, ni ona nije mogla da se zaustavi. Bila je to
strast veća od oboje.
Sem se osećao kao da mu dušu otkidaju od njene duše. Kad je odlazio
iz Pariza ona je došla da se pozdravi, i ona i Sem su stajali bez reči i u
suzama kad je konačno otišao. Artur ga nikada nije video takvog dok su
trupe marširale s Port Sen-Klod. Sem je morao da se primorava da se ne
osvrće, jer bi inače dezertirao. Nije mogao da podnese da je vidi kako stoji
dok oni odlaze. Ridala je kad je poslednji put video.
Kad su stigli u Arden, borio se još žešće nego ranije. Kao da je mislio

35
da će se, što se žešće bude borio, brže vratiti Solanž i odvesti je kući. Ali,
sredinom septembra, taj san je počeo da bledi, ne san o Solanž, nego da će
se kraj rata dogoditi pre Božića. Nemci nisu bili toliko oslabljeni kao što su
svi mislili, i borili su se nemilosrdno. Ahen je pao tek krajem oktobra,
povrativši malo nade Semu, Arturu i njihovim ratnim drugovima. U Arnemu
nisu imali toliko sreće, došla je zima i žestoki vetrovi i ledena hladnoća
počeli su da podsećaju Sema i Artura na prethodnu zimu, koju su proveli u
rovovima Italije.
Od novembra do decembra su se borili po ciči zimi i snegu i činilo im se
kao da ništa ne postižu. Hitler je slao nove tenkovske brigade, pa se činilo
kao da tenkovi neprekidno pristižu.
– Isuse, da li veruješ da se dešava ovakvo sranje? – Sem je izgledao
iscrpljeno dok su on i Artur sedeli u mraku jedne noći, smrznutih ruku,
oduzetih nogu, dok su ih lica peckala od hladnoće, i to je bio prvi put da ga
Artur vidi tako obeshrabrenog. Pričao je samo tome kako će provesti Božić
sa Solanž, a svima je odavno postalo jasno da se to neće dogoditi.
Bitka za Bulž počela je 16. decembra, i dobrih nedelju dana Nemci su
pritiskali saveznike. Tek kad su se 23. decembra oblaci razišli, saveznici su
uspeli da ih malo odbace, ali čak i tada saveznička pobeda nije bila sigurna.
Bilo je još više razočaravajuće kad su čuli da su Nemci 17. decembra ubili
devedeset ratnih zarobljenika u Mamediju, u izuzetno okrutnom gestu kojim
je prekršena sva etika ratovanja, ako je tako nešto još postojalo.
A na Božić, Artur i Sem su sedeli jedan pored drugog u rovu punom
snega, pokušavajući da se zgreju i deleći sledovanje.
– Ne znam, Patersone... mislim da je ćurka bila bolja prošle godine.
Misliš da bi trebalo da menjamo kuvara? – Ali, uprkos ovim rečima koje
bile karakteristične za Sema, njegove oči su bile zacaklile od iscrpljenosti,
a mršavo lice mu je bilo prekriveno jednonedeljnom bradom. Kao da je
ostario deset godina otkad je otišao iz Pariza, možda zato što je sada imao
mnogo više da izgubi. Narednik je poginuo dok su prelazili Arden, i Semu
je iznenada nedostajao on... Solanž... pa čak i sestra iz Bostona, od koje još
uvek nije dobio nikakve vesti.
– Pitam se šta sada radi u Parizu? – Sem je ovo skoro izgovorio sebi u
bradu, misleći na Solanž i, da nije bio smrznut do kostiju, Artur bi mu se

36
nasmešio.
– Verovatno razmišlja o tebi. Ti, srećno kopile. – Još uvek se sećao
koliko je lepa i žalio što nije bio uporan kao Sem da započne razgovor s
njom. On ipak zna francuski, ali... to je glupo. Ona je sada Semova
devojka.
– Hoćeš malo torte od čokolade? – Sem mu je pružio komad kao kamen
tvrdog keksa koji je nedelju dana nosio u džepu, a Artur je odbio s kiselim
izrazom lica. – Čekaš sufle? Ne zameram ti.
– Prekini, od tebe ću ogladneti. – Ali, u suštini su bili suviše umorni da
bi jeli, suviše smrznuti i suviše uplašeni.
Nemci su počeli da se povlače tek dva dana kasnije i bitka za Bulž je
konačno završena. U martu su zauzeli most kod Remagena blizu Bona, a u
aprilu su se sastali s Devetom armijom u Lipštadu, a onda zarobili 325.000
Nemaca kod Rura, pa se konačno činilo da je kraj blizu. A onda su se, 25.
aprila, kod Torgaua spojili s Rusima. Ruzvelt je umro dve nedelje ranije i ta
vest je rastužila sve, ali su ljudi na frontu bili odlučni da pobede i vrate se
kućama. Počela je bitka za Berlin, i 2. maja, Berlin je konačno utihnuo.
Nemci su se predali 7. maja, i Artur i Sem su stajali i gledali se, dok su im
suze tekla niz obraze. Da li je gotovo? Da li je to moguće? Od Severne
Afrike, do Italije i Francuske, a sada Nemačke, činilo im se kao da su prešli
pola sveta, kao što i jesu. Oslobodili su ga.
– Bože moj, Seme... – šapnuo mu je Artur kad su čuli vesti... – Gotovo
je... ne mogu da verujem. – Zagrlili su se kao braća, što su i postali, a Sem
je imao čudno nostalgično osećanje da ovaj trenutak više neće da se vrati, a
onda je trenutak kasnije bio srećan što neće. Bacio je šlem u vazduh i
glasno vrisnuo, ali sada nije razmišljao o Arturu. Bila je to Solanž... ide
kući! I, kao što joj je obećao osam meseci pre toga, povešće i nju sa sobom.

37
 3.
Dobio je tri slobodna dana pre nego što su ga poslali nazad u Sjedinjene
Države u maju 1945. godine, i Sem se odmah uputio u Pariz, gde je našao
Solanž onako kako ju je i ostavio. Na njenom licu je bio takav izraz
olakšanja kad ga je ugledala, da je bilo lako pročitati kakva su joj osećanja,
i ta tri dana su proletela brže nego što su njih dvoje mogli i da zamisle.
Mnogo je plakala ovog puta, kad ju je ostavio na stanici na putu za
Berlin, a odatle nazad u SAD, da bude pušten iz vojske. Imao je nameru da
se oženi njome pre nego što pođe iz Pariza, ali je bilo suviše birokratije, pa
je bilo lakše da se oženi u Americi. Obećao je da će joj omogućiti da dođe
do kraja leta. Ali, prvo je morao da zaradi nešto novca. Već je bio odluči
da se ne vraća na Harvard i želeo je da se oproba kao glumac. Ali, bio je
spreman da učini sve što je potrebno da plati Solanžin dolazak. Planirao je
da je dovede u SAD na turističku vizu i da se oženi njome čim stigne.
Jedva je mogao da izdrži pomisao na narednih nekoliko meseci bez nje.
Artur ga je u Njujorku nagovarao da se useli kod njega dok ne pronađe
stan, a Sem je razmišljao samo o tome da se smesti.
– Ne plači, dušo. Obećavam... najkasnije u septembru. – To mu je dalo
još četiri meseca da sve organizuje i da obezbedi dovoljno novca da može
da je izdržava. Imao je dvadeset tri godine, preživeo je rat i sada je ceo svet
bio njegov.
– Volim te, Seme – vikala je dok je voz polazio, i ostala da maše dok se
nije izgubio iz vida.
– Imaš zgodnu devojku, vojniče – rekao je jedan zadivljeni narednik kad
su se smestili u vozu, a Sem je samo klimnuo glavom. Nije želeo da
razgovara o Solanž s bilo kim, i nisu mu se dopadali stalni požudni pogledi
drugih vojnika. Bila je prelepa mlada žena, ali je bila i više od toga. Sada je
bila njegova.
Voz je stigao u stanicu Berlin u ponoć, i Sem je došao do njihovog stana
da potraži Artura. Artur se dosta zabavljao s mladim Nemicama, a posebno
je voleo visoke plavuše. U Nemačkoj je bio na sedmom nebu i Sem ga je
zbog toga stalno zadirkivao, ali kad je to veče došao kući, Artur nije bio tu,

38
pa je Sem legao da spava, dok mu je glava bila ispunjena mislima o
njegovoj budućoj mladi i životu koji će voditi u Njujorku. I, dok se
okrenuo, bilo je osam sati ujutro. Napustio je Nemačku dva dana kasnije,
dok je Artur po planu trebalo da se vrati kući dve nedelje posle njega.
Sema su odvezli u Fort Diks, u Nju Džerziju, da se razduži, a odatle je
seo na voz za Nujork i kad je sišao na stanici Pen, osećao se kao da je
sleteo na Mesec. Nakon tri godine u Evropi, borbi u prljavštini i blatu, po
kiši i snegu, činilo mu se neverovatnim da se nalazi kod kuće i da gleda
ljude koji vode normalne živote. Teško se navikavao na sve to, čak i na
mali hotel na Vest Sajdu u koji se smestio, i bio je očajnički usamljen bez
Artura i Solanž dok je teškim korakom hodao ulicama, obilazio agente i
glumačke škole i tražio poslove da preživi u međuvremenu.
Vojska mu je dala sto pedeset četiri dolara kad je demobilisan i njegova
sredstva za život su se brzo topila. Bilo mu je veliko olakšanje kad se, dve
nedelje kasnije, Artur vratio kući i on mogao da se useli kod njega i
njegove majke. Nije hteo da joj smeta pre toga. Bilo mu je zadovoljstvo da
ga opet vidi, ne samo zato što je tako štedeo novac, nego je sada barem
imao s kim da razgovara. Razgovarali su satima u zajedničkoj sobi, kao
deca, mada se Arturova majka često žalila da ih čuje i prekorno gledala
Sema kad bi razgovarala s njim, iako se to nije dešavalo često. Kao da je
nekako Sem bio kriv za rat i njihov smeh i prepričavanje nekih događaja
samo su doprinosili tome da se dokaže da su se oni tamo lepo provodili, a
ostali su toliko dugo samo da bi nju nasekirali. Kao da je Sema posmatrala
kao stalni, nesrećni podsetnik na teška vremena, pa je bilo olakšanje kad je
Artur pronašao sebi stan i smestio se u njega sa Semom. Tada se Sem
zaposlio kao konobar u restoranu Pi Džej Klark na Trećoj aveniji i upisao
se u školu glume u Zapadnoj trideset devetoj ulici, ali mu nije ponuđena
nijedna uloga. Već je počeo da se pita da nije sve to samo beznadežni san,
kad su ga konačno pozvali na audiciju za jednu vanbrodvejsku predstavu.
Nije dobio ulogu, ali je osećao da se malo približio i znao je gde je
pogrešio. Detaljno je o tome razgovarao sa svojim profesorom glume, i kad
je krajem jula ponovo otišao na audiciju, ovog puta je dobio malu ulogu u
drugoj vanbrodvejskoj predstavi i pisao o tome Solanž kao o velikoj
pobedi. Ali, za oboje bilo mnogo uzbudljivije kad joj je, u septembru,

39
konačno poslao dovoljno novca da može da dođe. Bilo je taman dovoljno
za kartu i još malo da kupi nešto odeće, i detaljno joj je objasnio da će
živeti od njegove konobarske plate i bakšiša i da će okolnosti dugo biti
teške. Ali, nije se uopšte dvoumio oko toga da želi da ona bude s njim.
Stigla je 26. septembra, turističkom klasom, brodom De Gras, koji je
još uvek bio jedini koji je isplovljavao iz Avra od završetka rata. Sem je
posmatrao palube dvogledom koji mu je dao Artur. Pažljivo je ispitivao
svako lice koje je mogao da vidi, i na trenutak se uspaničio, uplašen da se
možda nije ukrcala... a onda... na donjoj palubi, ugledao je belu haljinu i
mali beli šešir, i ispod njega crvenu kosu koju toliko voli i lice za kojim je
žudeo. Mahnito je mahao, ali je na doku bilo mnogo ljudi i znao je da ga ne
vidi.
Bilo je potrebno nekoliko sati da Solanž prođe carinu, dok je on
nestrpljivo čekao. Dan je bio blistavo sunčan i na pristaništu je bilo toplo,
uz lagani povetarac. Dan je bio savršen za njen dolazak kući. A onda je,
iznenada, bila slobodna i poletela mu je u zagrljaj, naherenog šešira, dok su
joj suze tekle niz obraze dok ju je on ljubio i držao u svojim snažnim
rukama i plakao. Bio je to trenutak koji je toliko očajnički čekao, i on se
smejao od olakšanja i sreće i ljubio ju je.
– Oh, bože, Solanž, koliko te volim. – Bila je to strast skoro van svakog
razuma i mere. Nije mogao da se odvoji od nje, propustio je većinu časova
glume nakon što je stigla i skoro da nije mogao da se natera da ide na posao
svako veče u pet sati. Pronašao je majušni studio za njih u Istočnoj
četrdesetoj ulici, ispod nadzemne železnice i svako veče, bez obzira na
hladnoću, ona ga je pratila na posao. A u pola tri, kad se vraćao s posla,
donosio joj je hranu i ona ge je uvek čekala. Jeli bi nakon vođenja ljubavi,
ponekad u četiri sata ujutro. A onda konačno, za Božić, ona je insistirala da
on mora da se pozabavi svojom karijerom i da počne ozbiljno da razmišlja
o glumi. Njemu se sve to još uvek činilo kao daleki san, a ona je bila
mnogo realnija, ali je znao da je ona u pravu. Ponekad bi išla na časove
glume s njim i bila zadivljena koliko je talentovan, a bili su zadivljeni i
ostali. Ali, profesor je bio nemilosrdan i tražio od njega sve više i više.
Ujutro bi čitao komade i pretraživao novine u potrazi za audicijama.
Povremeno su se viđali i s Arturom, ali ne onoliko često koliko bi Sem

40
želeo. Bilo je teško, zato što je Sem radio noću, a Artur je imao stalnu
devojku. Devojku koja je diplomirala na Vasaru još pre rata, govorila kroz
nos i imala ravnu plavu kosu koju je nosila u paž. Sem joj se nije baš
dopadao i uvek je koristila priliku da napomene da je Sem „konobar“.
Štaviše, svima je davala do znanja da mrzi Solanž, dovodeći Artura u
neprijatnu situaciju. A kad su bili sami, Sema i Solanž je uvek nazivala
„ciganima“. Zvala se Mardžori i nije bila dirnuta Arturovim pričama o ratu,
niti činjenicom da je Solanž preživela okupaciju Francuske i izgubila celu
porodicu. Rat je provela baveći se dobrovoljnim radom u Crvenom krstu i
Junior ligi,2 za šta je verovala da je mnogo plemenitije. Bilo je je očigledno
da je, u dvadeset osmoj godini, bila užasno uplašena da se nikada neće
udati. Bilo je mnogo devojaka sličnih njoj posle rata, devojaka koje bi se
udale mnogo ranije, samo da najbolji muškarci nisu otišli u rat, kako su one
tvrdile. Zato se veoma trudila oko Artura, ne bi li promenila svoj status.
Ali, Artur je imao svojih problema. Majka mu nije bila dobro, rekao je
Semu, i brinula se pri pomisli da će se oženiti Mardžori. Vratio se u svoju
staru advokatsku firmu i išlo mu je dobro, ali se plašio da će da uznemiri
majku, koja je mislila da bi trebalo da pronađe neku mlađu, drugačiju ili da
je ne pronađe nikada. Sem ju je prozreo dok je živeo kod njih i bilo mu je
žao Artura zbog pritisaka kojima je izložen. Njegova majka je želela da ga
drži pod kontrolom i indirektno živi kroz njega. I sve žene u njegovom
životu, pa čak i muške drugove, posmatrala je kao konkurenciju. Želela je
svog sina za sebe i pokušavala da mu stvara grižu savesti za svaki trenutak
koji ne provodi s njom.
– Il manque de courage – rekla je Solanž bez uvijanja za Artura nakon
što je stigla u SAD, mašući rukama jedne noći, tokom jedne od njihovih
ranojutarnjih večera. – On... nema... hrabrosti... – Bila je oduševljena što je
pronašla pravu reč. – Nema srčanosti... nema hrabrosti.
– Ima on dosta srčanosti, Solanž. Samo nije prodoran koliko bi trebalo.
– A i majka ga je stegla kao u mengele, ali Sem to nije rekao.
– Voilà. – Složila se. – Nema hrabrosti. Trebalo bi da se oženi Mardžori
ako to želi, ili treba da kaže au revoir, ili bi možda – nestašno je dodala –
trebalo da je istuče. – Sem se nasmejao na tu pomisao, ali nije mogao da se
ne složi s njom. – I trebalo bi da kaže svojoj majci... merde!3 – Sem se na

41
to još glasnije nasmejao. Slagali su se savršeno, u krevetu i van njega.
Delili su isto mišljenje oko mnogih stvari, imala je dobro srce, bila mu je
bezgranično odana, a čak joj je i Artur bio veoma drag, što je Semu mnogo
značilo. Bio im je kum na venčanju u gradskoj većnici, tri dana nakon što je
ona stigla De Grasom, i sredio je sve papire za Solanž. Zvala ga je svojim
grand frère, velikim bratom, i gledala ga s ljubavlju svojim krupnim
zelenim očima, a on je uvek izgledao kao da bi rado umro za nju.
Ali, Mardžori je na kraju isterala svoje i, na proleće 1946. godine,
napravili su malo venčanje u Filadelfiji, odakle je ona bila. Sem je bio
mišljenja da je Artur zamenio jednu tešku ženu drugom, ali mu to nije
rekao. Arturova majka je bila suviše bolesna da bi mogla da pođe, rekla je
da joj srce jednostavno nije dovoljno snažno da bi mogla da putuje, pa je po
savetu svog doktora, ostala kod kuće. Sem i Solanž takođe nisu išli, ali u
njihovom slučaju, zato što nisu ni pozvani. Artur je stalno objašnjavao da se
radi o malom venčanju, samo porodica, samo Mardžorini najbliži prijatelji,
da je daleko... komplikovano... da im se sigurno ne bi dopalo... mučio se s
tim svaki put kad bi video Sema, ali je Solanž videla najavu u novinama.
Bilo je to venčanje za petsto gostiju u episkopalnoj crkvi svetog Petra u
Filadelfiji, a prijem je bio u klubu Filadelfija. I Artur je video tu i vest, i
molio se da je nisu videli Vokerovi.
– To nije bilo lepo od njega, Seme. – Solanž je bila uvređena, i
razočarana zbog Sema, ali je Sem imao iznenađujuće mnogo razumevanja.
– Mardžori je za to kriva, ne on.
– Quand même... – Međutim... to je samo potvrđivalo ono što je i pre
rekla. Artur nema hrabrosti, pa se Sem plašio da će Mardžori ozbiljno
ugroziti njihovo prijateljstvo.
Vreme ga nije demantovalo, i on i Artur su se nalazili na ručku, ponekad
sa Solanž, ali ti sastanci nisu uključivali Arturovu ženu, koja je najavila,
sada kad je čvrsto nosila njegov prsten na levoj ruci, da želi da ide na
pravni fakultet i da još dugo nema nameru da ima decu. Artur se još uvek
oporavljao od tog šoka. Nadao se da će brzo imati decu, a i ona mu je
podgrevala tu nadu tokom zabavljanja.
Ali, Sem i Solanž su imali dovoljno svojih obaveza i bez vođenja brige o
Arturu i njegovoj supruzi. Solanž se potpuno posvetila Semu, dan i noć, i

42
stalno ga ohrabrivala da se ozbiljno posveti glumi. Do jeseni 1947. godine,
znala je svaku predstavu na Brodveju, uvlačila se na probe kad god je
mogla i čitala sve novine iz branše i oglase, dok je Sem svaki dan išao u
glumačku školu i na sve audicije na koje ga je ona slala. Bio je to
zajednički trud, koji je doneo rezultate pre nego što su se nadali.
Njegov veliki uspeh stigao je odmah posle Božića. Dobio je glavnu
ulogu u jednoj vanbrodvejskoj predstavi, za koju je dobio izuzetno dobre
kritike i stekao poštovanje kritičara. Predstava je skinuta s repertoara posle
četiri i po meseca, ali je to iskustvo bilo neprocenjivo. Tog leta je imao
imao niz predstava u Stokbridžu, u Masačusetsu, i dok su bili tamo, odlučio
je da potraži svoju sestru. Bilo mu je neprijatno kad je shvatio da za tri
godine otkad se vratio iz rata, nijednom nije pokušao da je pronađe, i
Solanž ga je prekorevala zbog nedostatka porodične odanosti. Dok nije
upoznala Ajlin i Džeka Džounsa, pa je onda malo bolje shvatila zašto je
više voleo da je ignoriše. Tražio ju je od starog kraja i pronašao je udatu za
bivšeg marinca, koji ih je dočekao s neprekidnom bujicom bezobraznih
viceva. Ajlin je govorila vrlo malo i bila prilično pijana, dok su sedeli u
njenoj dnevnoj sobi u ružnoj ulici ružnog predgrađa Bostona. Kosa joj je
uvek bila izblajhana, s izrascima, a haljina joj je bila toliko uska, da je
izgledalo kao da ne nosi ništa, što je očigledno prijalo njenom mužu. Bilo je
teško pretpostaviti da su ona i Sem u bilo kakvom srodstvu i Semu i Solanž
je laknulo kad su konačno pošli kući i Sem je duboko udahnuo svež vazduh
i pogledao svoju ženu sa skrušenim osmehom, pomešanim s razočaranjem.
– Pa, dušo, to je moja sestra.
– Ne razumem... šta joj se dogodilo? – Solanž je i dalje bila zapanjena,
zato što je ona s godinama bila sve lepša i lepše se oblačila, uprkos
skromnom materijalnom stanju.
– Uvek je bila takva – objasnio je Sem. – Nikad se nismo slagali. –
Uzdahnuo je. – Da budem iskren, nikad mi se nije sviđala.
– Baš šteta. – Laknulo im je što su otišli od njih. I oboje su znali da im
ona neće nedostajati u životu. Ali, oboje su žalili zbog nedovoljno čestih
viđanja s Arturom. Jednom tokom tog leta došao je da pogleda Semovu
predstavu i bio je veoma oduševljen njegovom glumom. Naravno, preneo
im je sva odgovarajuća izvinjenja od Mardžori, kojoj je bilo strahovito

43
krivo što ne može da im se pridruži, zato što je navodno otišla u posetu
svojim roditeljima u njihovu vikendicu u blizini Filadelfije. Na jesen je
trebalo da krene na pravni fakultet na Kolumbiji i bilo joj je veoma stalo da
se odmori pre početka predavanja. Naravno, Solanž i Sem ga više ništa nisu
pitali.
Ali, u septembru, Artur i Mardžori su mnogo izgubili na važnosti. Sem
je dobio ponudu za svoju prvu veliku ulogu i Solanž je bila toliko uzbuđena
da je izašla i kupila veliku bocu šampanjca, koji su u zanosu popili. Bilo je
to zbog glavne uloge u Divljini, za koju se pretpostavljalo da će postati
jedna od najvažnijih predstava na Brodveju. Bila je to sjajna uloga za Sema
i oboje su bili poludeli od uzbuđenja. Artur je sredio ugovore, Sem je
saopštio ljudima iz Pi Džej Klarka da se ne vraća na jesen i gotovo odmah
je krenuo na probe. Predstava je bila bogato finansirana, a producirao ju je
jedan od najuspešnijih brodvejskih producenata. Karijera Sema Vokera je
započela, pa je te zime trebalo da se nađe u dobrom društvu. Reks Harison
je trebalo da pojavi u Hiljadu dana Ane Bolen u Šubertu,4 zajedno s Džojs
Redman. Henri Fonda i i Dejvid Vejn su već igrali u Mister Robertsu u
Alvinu, a En Džekson je 6. oktobra imala premijeru Leta i dima, Tenesi
Vilijamsa, u Mjuzik boks pozorištu. Biće to godina koju će svi upamtiti.
Artur ih je oboje poveo na ručak u restoran 21, da proslave. Objasnio
im je da je Mardžori zauzeta na fakultetu i da ne može da pođe s njima, a
Solanž je imala svoju vest. Već je prethodne večeri saopštila Semu i on je
bio u oblacima. Odjednom su imali sve što su želeli. On i Solanž će dobiti
bebu. Trebalo je da se Solanž porodi u aprilu, a do tada će Sem odigra
veliki broj predstava. Sve je bilo savršeno, i Artur ih je setno gledao tokom
ručka. Imao je samo trideset dve godine, ali je u poslednje vreme izgledao
mnogo starije. I on je želeo decu, ali, dok Mardžori završi fakultet, imaće
trideset tri godine i želeće da se posveti karijeri. Realno, znao je da neće
imati dece, i zbog toga mu je Solanžina i Semova beba bila još važnija.
– Zavidim vam, oboma. – Ne samo zbog bebe, nego zbog svega što
imaju, zbog ljubavi koja je bila toliko očigledna, kao i zbog uzbuđenja u
vezi sa Semovom karijerom. Za njih kao da je sve počinjalo. Sem je imao
dvadeset šest godina, a Solanž dvadeset tri. Činilo se kao da je prošla
čitava večnost otkad su je prvi put videli, posle oslobođenja Pariza. Bila je

44
tako elegantna i umiljata, a sada je bila još lepša, i kao da je stalno bila
puna života i uzbuđenja.
Uzbuđenje se nije smanjilo te jeseni, dok je Sem probao predstavu noć i
dan i doveo je do savršenstva. Dolazio je uveče kući iscrpljen, ali nikada
toliko iscrpljen da ne bi vodio ljubav sa Solanž, ili da joj ne bi pričao o
glumačkoj postavi, ili izmenama u predstavi. Partnerka mu je bila Barbara
Džordž, velika zvezda Brodveja, i ona ga je mnogo toga naučila, a on je sve
pričao Solanž sa žarom u očima i smehom zbog koga ga je još više volela.
Premijera je bila 9. decembra, veče nakon Harisonove i Andersonove
predstave, i kritike za Sema su bile čak i bolje nego prethodne. Bilo je
teško poverovati... i više od toga... neverovatno... Uspeo je!

45
 4.
Beba se rodila dok su još uživali u njegovom ogromnom uspehu na
Brodveju. Solanž je sve savršeno vremenski rasporedila, jer su joj trudovi
počeli posle spuštanja zavese u subotu uveče, a beba se rodila u deset sati
ujutro u bolnici Doktors na Aveniji Ist end. Porođaj je bio prirodan i dobili
su devojčicu, i kad ju je Sem prvi put video, ugnjezdila se u maminom
naručju, crne kose na oca i zelenih očiju na majku. Bio je zapanjen koliko je
bila lepa i kako Solanž lepo izgleda, umorna, ali ponosna, kao da je otkrila
veoma važnu tajnu, ali se za to veoma pomučila.
Artur je bio prvi posetilac sledećeg dana, i oči su mu ovlažile dok je
kroz staklo posmatrao bebu. Dali su joj ime Hilari, koje je i Solanž
obožavala, iako joj je bilo teško da ga izgovori. Nikada nije savladala
američko „h“, pa ju je zvala „Ilari“ i šaputala joj na francuskom kad bi joj je
doneli na podoj. Zamolili su Artura da joj bude kum i on je bio duboko
dirnut, ali, umesto Mardžori, Sem je zamolio svoju partnerku, Barbaru
Džordž, da detetu bude kuma.
Krštenje je obavljeno u katedrali svetog Patrika, uz veliku pompu. Beba
je nosila prelepu čipkanu haljinu, koju joj je kuma kupila kod Bergdorf
Gudmana. Solanž je nosila novu bundu od nerca i dijamantski prsten koji
joj je Sem kupio za porođaj. Finansijska situacija im se značajno popravila
posle Divljine, pa su se preselili u veći stan na Aveniji Leksington, koji nije
bio luksuzan, ali je bio mnogo lepši od onog ispod nadzemne železnice u
Trećoj aveniji. Beba je stigla u svoju novu sobu, iznad male bašte, a Solanž
i Sem su imali svoju, prijatnu sobicu i komfornu dnevnu sobu, u kojoj su
primali svoje prijatelje. U njihov stan kao da su stalno dolazili ljudi, novi
prijatelji, uglavnom glumci, kao i ljudi iz Semove predstave. Solanž nisu
smetali, naprotiv, to joj se dopadalo.
Predstava je igrana celu godinu i skinuta je posle Božića 1949. godine.
Sem je u roku od mesec dana dobio mnogo ponuda, i kad je konačno
odabrao ulogu koja mu se svidela, jedva da je imao vremena da predahne
sa Solanž i Hilari pre nego što je počeo s probama. Hilari je već napunila
devet meseci i puzala je na sve strane. Neprestano gučući, pojavljivala bi

46
mu se pored nogu dok se brijao i ispod stola dok je ujutro pio kafu, što ga
je oduševljavalo. Želeo je uskoro drugo dete, ovog puta dečaka, ali je
Solanž želela da sačeka. Bila je zadovoljna malom Hilari i htela da joj pruži
punu pažnju. Bila je požrtvovana majka, i kao da je još više volela Sema
sada kad se rodila beba. Kao da je porođaj udesetostručio njenu ljubav.
A majčinstvo svakako nije uticalo na njen izgled. Bila je neverovatno
lepa devojka, sada čak i lepša, pa je i štampa počela sve više da piše o njoj
kao o prelepoj ženi Sema Vokera. Intervjuisali su je više puta, ali je ona
uvek skretala pažnju na Sema, govoreći koliko je on važan glumac. Kritičari
su se više nego ikad složili s njom posle premijere njegove nove predstave.
Ostala je na repertoaru dve godine, i kad je konačno skinuta, Sem je
odlučio da se malo odmori i Solanž je skoro istog trenutka ostala u drugom
stanju. Devet meseci kasnije, još jedna ćerka, ovog puta riđokosa na majku,
rođena je na dan premijere Semovog novog komada. Solanž je morala da
požuri u bolnicu s Arturom odmah posle podizanja zavese. Bilo joj je
strašno što neće gledati Semovu premijeru, ali je jedva stigla do bolnice,
stežući Artura za ruku, dok je on preklinjao vozača da vozi brže.
Aleksandra je rođena deset minuta nakon što su stigli, na nosilima ispred
sobe za porođaje. Beba je glasno zaplakala, a Solanž se, uz tihi jecaj,
spustila na nosila, iscrpljena od napora. Artur je došao da je vidi čim su je
smestili u sobu i zadirkivao ju je da će se vratiti taman na vreme za
poslednji čin, zajedno s bebom. Solanž se svidela ta ideja i poželela je da to
stvarno može da uradi. Ali, ipak ga je samo naterala da obeća da će dovesti
Sema kasnije, i Artur je otišao, obećavši da će je posetiti narednog dana.
Sem je došao u bolnicu tek sledećeg jutra. Objasnio je da je bio zauzet
beskrajnim zabavama i pretvarao se da ne vidi uvređen pogled u njenim
očima. Čekala ga je celu noć, a on joj se nije ni javio. Doneo joj je
predivnu smaragdnu ogrlicu, ali je ona ipak imala prećutna pitanja o tome
gde je bio i bila je očajnički povređena što nije došao da je vidi. Bio je
mnogo manje pažljiv tih dana, zato što je predstava zahtevna, govorio je, a i
ona je znala da mu je to najteža uloga, ali, ipak... za nju, njihova beba je
bila mnogo važnija. Ali, on je govorio samo o svojoj glavnoj glumici. Kao
da je bio opsednut njom. Artur je odveo Solanž i Aleksandru kući iz
bolnice, dok je Sem bio na probi. On kao da je stalno bio odsutan i ona mu

47
nije ništa govorila kad bi, kasno uveče došao kući, ali je sve primećivala.
Posebno je primetila težak miris tuđeg ženskog parfema, i iako mu to nije
rekla, bila je svesna da je njihov brak u poslednje vreme drugačiji. Kao
rezultat toga, osećala je ništavilo u svom životu, prazninu koja je donosila
stalan bol, i to kao da je samo Artur razumeo. On je bio jedini s kim je
mogla da razgovara. I on je imao svojih problema. Još uvek je želeo decu,
ali Mardžori nije htela ni da čuje. Po Arturovom mišljenju, Sem je bio
prokleta budala, ali to nikada nije rekao. Samo se trudio da oraspoloži
Solanž prilikom njihovih čestih ručkova. Nije bilo fer povređivati ženu koja
je toliko zaljubljena u svog muža. Često je sebe hvatao u želji da ju je,
mnogo godina ranije, osvojio on umesto Sema, ali sada je bilo kasno.
Solanž je bila udata za Sema i obožavala ga je.
– A ti, Arture, šta je s tobom, jesi li srećan? Ne, naravno da nisi –
odgovorila je umesto njega, a on se nije bunio. Kako neko može da bude
srećan sa ženom kao što je Mardžori? Bila je sebična ambiciozna santa
leda. – Trebalo bi da je nateraš da imate decu ako ih želiš. – Bila je
ozbiljna, a on se nasmejao. Bilo je nemoguće naterati Mardžori da uradi
bilo šta što ne želi. Barem za njega. Nije bio takva osoba.
– Ne možeš da nateraš ženu da rodi dete. – Tužno se nasmešio. – Tako
bi samo dobio nesrećnu majku i konačno nesrećno dete. Ne bi bila kao
tvoja deca. – Bili su savršeni mali anđelčići, njena deca, Hilari i
Aleksandra. Hilari je još uvek bila tamnokosa na Sema, dok je Aleksandra
imala svetlocrvenu kosu i krupne zelene oči. Nasmešio se prema Solanž, i
tada ugledao tugu na njenom licu. Znala je šta Sem radi, kao što su znali svi
u Njujorku, čula je glasine, a i novine su stalno pisale o njemu.
– On je prokleta budala. Ima trideset jednu godinu i drži svet na dlanu...
i ženu za koju bi većina muškaraca dala desnu ruku da mogu da je imaju.
– Šta bih ja radila s desnom rukom? – Filozofski mu se nasmešila,
izgledajući veoma francuski. – Ja želim njegovo srce, ne njegovu ruku... ni
sav taj skupi nakit. Uvek znam kad nešto nije u redu – dolazi kući s
kutijama punim dijamanata.
– Znam. – Artur se namrštio. Još uvek je savetovao Sema o njegovim
poslovima i već neko vreme ga je terao da štedi novac. Ali, Sem se još
uvek igrao i uživao je u početnim plodovima svog uspeha. Samo je

48
kupovao, kupovao i kupovao: igračke za devojčice, krzno i nakit za svoju
ženu, odeću za sebe i skupe poklone za svoje ljubavnice. Artur je znao za
nekoliko njih, bio je protiv toga i uvek se nadao da Solanž ne zna za njih.
Ali, osećao je da je ovog puta drugačije. Bio je ovo prvi put da je osećao
da je zaista nesrećna.
– Ne znam šta da radim, Arture. Ne znam da li da napravim scenu, da
mu kažem da znam šta se dešava, ili da mirno sedim i čekam da se sve
završi. Zato što će se uskoro završiti. Tako je to kod Sema... a onda mi se
vrati. – Nasmešila se tako da bi Artur pao na kolena, da je stajao, i da se to
odnosilo na njega, ali, nije.
– Ti si vrlo razumna žena, Solanž. Mnoge Amerikanke nisu. Mnoge žene
u ovoj zemlji polude ako misle da ih muževi varaju. Iznajmljuju detektive,
podnose tužbe za razvod braka, uzmu mu sve što ima... – Stvarno je bila
izuzetna žena.
Ali, ona mu se samo ponovo nasmešila, uputila mu onaj mudri lagani
osmeh koji je govorio da ima hiljadu godina, iako izgleda kao da ima
dvadeset. – Ja ne želim ’stvari’, Arture. Ja samo želim svog muža. – Bilo je
očigledno da ga obožava. Artur je zavideo svom prijatelju, mada ne prvi
put. Uvek se pitao šta bi se dogodilo da je bio uporniji kod Solanž, da je
razgovarao s njom onog dana u Ulici Arkol. Šta bi bilo... bilo je to nešto što
će se budalasto pitati celog života. Ali, to više nije važno. Sem je bio
srećnik. Srećniji nego što je svestan. Kopile.
– Pretpostavljam da će se smiriti. – Solanž je uzdahnula i dovršila svoje
vino. – Sada sa svakom glavnom glumicom imamo mali problem, a onda
mu na kraju dosade. Teško mu je, toliko se unosi u predstavu... teško mu je
u pozorištu. Sve je toliko zahtevno. – Izgledalo je kao da zaista veruje u
ono što govori, ali je Artur odmahnuo glavom.
– Nije toliko zahtevno. On je razmažen. Razmazio ga je uspeh, razmazile
su ga žene koje upoznaje... i ti, Solanž. Ponašaš se prema njemu kao prema
bogu, za ime sveta.
– On to i jeste – za mene. On mi je sve. – Svojim krupnim očima
pogledala je Artura, a njene reči su ga kosnule.
– Onda se smiri. Vratiće se kući. On se samo igra, Solanž. Ako to tako
shvatiš, možda sve i nije toliko važno.

49
 Klimnula je glavom. Bio je to dobar savet. I ona je uvek bila spremna da
se smiri, dok sve ne prođe. Radije bi umrla, nego da ga izgubi.
Ta afera je trajala šest meseci, a onda se brutalno završila, pokušajem
samoubistva njegove glavne glumice. Nakon čega je napustila predstavu, iz
razloga „lošeg zdravlja“, i Semov život se vratio u normalu. Bilo je to na
neki način bezobzirno od njega, ali je Solanž laknulo. Za sada, pretnja je
nestala. Došla je već 1954. godina, on je ostao u predstavi još godinu dana
i, kao i obično, vratio se svojoj ženi i ćerkama. Bilo je to najduže
prikazivanje neke njegove predstave i oboje su bili tužni kad je završena.
Posle toga je odveo je nju i devojčice u Evropu, na letovanje u Sen Trope.
O tome je stalno pričao. Bio je tamo tokom rata, samo jedan dan, ali je
uvek želeo da tamo vrati.
Poslali su Arturu razglednicu iz Sen Tropea, i još jednu iz Kana, a onda
su otišli na neku vrstu hodočašća u Pariz, gde je Solanž pokazala deci gde
je živela kao dete. Taj povratak ju je raznežio. Prošlo je deset godina otkad
je otišla, i za to mesto su je vezivale bolne uspomene, ali i one lepe. Hilari
je imala samo šest godina, ali se Solanž ipak nadala da će uživati u
putovanju, a Aleksandra je bila tek beba. Sa sobom su poveli i dadilju, da
im pomogne oko dece. Bila je to potpuna suprotnost od načina na koji je
Solanž napustila Francusku, s kartom za parobrod u džepu i s tek malo
hrane. Otišla je s tri haljine i dva para cipela i šeširom na glavi, i starim,
iznošenim kaputom, koji je pripadao njenoj majci. A sad je imala pune
kofere odeće. Doputovali su prvom klasom na brodu Liberte i odseli u
Ricu. Sem ju je vodio u Živanši, Šanel i kod Diora da kupi garderobu, kao i
kod Kartijea, gde je insistirao da joj kupi novu dijamantsku narukvicu.
– Ali, ne treba mi, Seme! – s osmehom se pobunila dok joj je on silu
stavljao na ruku. Bio je nežan kao nekada, ugađao joj kao da je nova
ljubavnica. Poslednjih godina je stekao neke skupe navike i to je ponekad
plašilo Solanž. Kao i Artur, i ona je od njega očekivala da štedi novac za
decu.
– Svakoj devojci je potrebna dijamantska narukvica, Solanž.
– Ali, imam ih tri! – Povukla je ruku uz osmeh i odmahnula glavom. –
Non, chéri! Je ne veux pas! Želim da štediš naš novac. – U njegovom
pogledu je odmah videla da se iznervirao.

50
 – Zvučiš kao Artur.
– Pa, on je u pravu. Moramo da počnemo da mislimo na budućnost.
– Dobro. – Pokazao je još jednu narukvicu u fioci, pokazujući
prodavačici da je izvadi. – Uzećemo dve.
– Ah non, Sem! Quand même voyonds! – Otkad su došli u Pariz ponovo
je prešla na francuski, a bilo joj je drago što ga i Hilari govori s lakoćom. S
devojčicama je govorila samo francuski, a Hilari je tečno govorila oba
jezika. Aleksandra još uvek nije progovorila, ali kad progovori, govoriće i
francuski. Na neki način, Solanž se nije potpuno odrekla svoje domovine. I
lepo se osećala što se vratila. Bilo je tu mesta i sećanja koja su joj budila
emocije i, kad su došli na Trg Vandom uveče, sa svetlima i Napoleonovom
bistom, srce joj je uzletelo kao što nije otkad je otišla iz Pariza.
To veče su večerali kod Maksima, a sledećeg dana kod La tur
d’aržana, a kad su polazili iz Pariza, Sem joj je poklonio obe narukvice i
novi prsten. Solanž je pokušala da ga odgovori, ali je znala da je to
beznadežno i, dok su plovili prema Sjedinjenim Državama, pomislila je
kako je to bilo divno putovanje. Bilo jo je lepo da se vrati u Francusku, ali
joj je bilo lepo i da se vrati kući. Njujork joj je sada bio dom. Živela je tu
već deset godina i to joj je mnogo značilo. Sada su imali stan u Saton
Plejsu,5 s divnim pogledom na reku i divnim sobama za devojčice. Bio je to
stan na dva nivoa i omogućavao im je da se raskošno zabavljaju, a i Merilin
Monro je imala stan u blizini. Bila je dobra Semova prijateljica i uvek se
družila s njim kad je bila u Nujorku, ali je Solanž znala da nikada nisu bili u
vezi. Merilin joj se veoma dopadala, bila je zabavna devojka i stalno je
govorila Solanž da bi trebalo da bude glumica, na šta bi se Solanž samo
nasmejala.
– Dovoljna je jedna zvezda u porodici! – govorila je, s još uvek
primetnim francuskim akcentom.
Te jeseni su Semu ponudili ulogu u novoj predstavi, ali je on odbio.
Mislio je da nije dovoljan izazov za njega. I iznenadio je sve kad je pristao
da snimi film. Zbog snimanja su otišli u Holivud, koji je za Solanž bio
čudesan, pun izuzetnih ljudi, koji ne razlikuju fantaziju i stvarni život. Živeli
su u apartmanu u hotelu Beverli Hils i imali su još jedan, za decu i dadilju,
i godinu dana, vodili potpuno nestvaran život. Solanž je mislila da je film

51
odličan, ali Sem nije bio zadovoljan, pa mu je laknulo kad su se vratili u
Njujork, gde je, u januaru 1956. godine, počeo probe za novi komad.
Ponovo se potpuno posvetio svom zanatu, a posle dva meseca, posvetio se
i svojoj glavnoj glumici. Ovoga puta, Solanž je bila ozbiljno ljuta. Redovno
je išla na ručak s Arturom, i više nego što je želela, plakala mu je na
ramenu. Arturov brak postojao je samo na papiru. Mardžori je uvek bila
negde zauzeta, a i majka mu je umrla dok su prethodne godine bili u
Kaliforniji. Odjednom se osećao strahovito usamljenim, baš kao što se
osećala i Solanž, uprkos Semovom poricanju i stalnim poklonima, a
posebno je bio nežan prema njihovim ćerkama kad je osećao grižu savesti.
– Zašto? Zašto mi ovo radiš? – Mahala je trač rubrikom u novinama
jedno jutro za vreme doručka.
– Ponovo izmišljaš neke stvari, Solanž. Radiš to svaki put kad počnem
da radim na novoj predstavi.
– Ah... – Bacila je novine u sudoperu. – To je zato što ti spavaš sa
svojom glavnom glumicom svaki put kad počneš rad na novoj predstavi.
Moraš da radiš i na novoj glavnoj glumici? Zar to ne može da uradi neki
drugi glumac? Možda neka tvoja zamena. Zar to ne bi mogla da bude jedna
od njegovih obaveza?
Sem se nasmejao i privukao je k sebi, spuštajući je na svoje krilo,
mirišući njenu bujnu riđu kosu, koja je bila lepša nego ikad. – Volim te,
ludice.
– Ne nazivaj me ludom. Vrlo dobro te poznajem, gospodine Voker. Ne
možeš da me prevariš. Ni za trenutak! – Pretila mu je prstom, ali mu je
nekako uvek opraštala. Previše je pio, a kad bi se to dešavalo, ponekad je
bio neprijatan i razdražljiv kad bi došao kući. Ali, nije mogla dugo da
ostane besna na njega. Suviše ga je volela. Suviše za svoje dobro, govorio
je Artur, i možda je bio u pravu. Ali, bilo je to jedino što bi kod Sema
promenila. Te njegove druge žene. Ostalo je volela onako kako jeste. Na
proleće je ponovo zatrudnela, a beba je rođena odmah posle Božića, dok je
Sem bio u Kaliforniji. Ponovo je bila devojčica, i nazvali su je Megan.
Ponovo ju je Artur odveo u bolnicu i bilo joj je potrebno dva dana da
pronađe Sema u Kaliforniji. Ponovo je čula glasine, i znala je šta radi u
Holivudu. Ovog puta joj je bilo dosta i to mu je rekla kad se vratio u

52
Njujork, kad je beba napunila tri nedelje. Čak mu je zapretila da će se
razvesti od njega, što uopšte nije ličilo na nju.
– Ponižavaš me pred svima... praviš budalu od mene, i očekuješ da
sedim ovde i trpim to. Želim razvod, Seme.
– Ti nisi pri sebi. Umišljaš stvari. S kim si pričala? S Arturom? – Ali
delovao je zabrinuto.
– Artur nema veze s tim. Čovek treba samo da čita novine. Piše u
svakom članku, odavde do Los Anđelesa, Seme. Svake godine, svakog
meseca, za svaki film, za svaku predstavu, uvek je neka nova plesačica,
nova glavna glumica, neka nova žena. Radiš to predugo. Samo se igraš, i
toliko si impresioniran samim sobom, da misliš da to duguješ sebi. Onda, u
redu, ali i ja sebi nešto nešto dugujem. Dugujem sebi muža koji me voli i
koji je uz to spreman i da bude veran.
– A ti? – Pokušao je da prebaci krivicu na nju, iako je znao koliko
očajnički mu je verna. – Šta ćemo sa svim onim prokletim ručkovima s
Arturom?
– Nemam s kim drugim da razgovaram, Seme. On barem neće zvati
novinare da im kaže šta sam pričala. – Oboje su znali da bi to uradio svako
drugi. Bila je u pravu. Ipak je ona žena Sema Vokera. A on je sada velika
zvezda. – Barem mogu da mu plačem na ramenu.
– Dok on tebi plače u supu. Vas dvoje ste najpatetičniji par za koji sam
čuo. I zapamti šta sam ti rekao, Solanž. Ne dam ti razvod. I tačka. Amin. I
ne pitaj me više.
– Ne moram da te pitam. – Bio je to prvi put da mu je otvoreno
zapretila.
– Oh, ne? – Osetio se tračak straha u njegovom glasu, pažljivo
zamaskiran, ali je ona to prepoznala.
– Treba samo da platim nekom da te prati. Do sada sam mogla da se
razvedem od tebe pedeset puta.
Zalupio je vrata kuće ne rekavši ništa, a sutradan je otišao za
Kaliforniju. To je odložilo početak proba predstave za mesec dana, ali
Semu Vokeru se uvek sve opraštalo.
Kad se vratio, situacija sa Solanž je bila jednako uzburkana. Znala je
koga je vodio na Zapadnu obalu i konačno joj se smučio. Te večeri kad se

53
vratio i video da ga čeka, i kad mu se suprotstavila, svađali su se toliko
bučno, da su probudili Hilari. Aleksandrina soba je bila niže u hodniku, a
Megan je tada imala samo jedanaest meseci. Ali, Hilari je imala osam
godina. I sve je zapamtila. Kola hitne pomoći i policiju... sirene... i kako
njenu majku iznose u čaršavima... zapamtila je šta su govorili... i svog oca
kako plače dok ga odvode. Nije je čak ni primetio kako stoji pored vrata i
gleda. Zapamtila je i kako je medicinska sestra onda pozvala čika Artura.
Stigao je gotovo istog trenutka, siv u licu. Nije mogao da poveruje u
ono što su mu rekli. Mora da je u pitanju neka greška... sigurno je to... to
nije moguće. Znao je da u poslednje vreme imaju problema, ali Sem ju je
obožavao, isto kao što je i ona volela njega. Bila je to ljubav koja je često
prevazilazila zdrav razum, ljubav koja mu je sve opraštala, ljubav koja ga je
naterala da je prati kao pas niz Ulicu Arkol, od samog početka. Bila je to
ljubav koja je dirnula svakog ko se našao u njihovoj blizini... ljubav koja
je... jednostavno nije mogao da razume, dok je sedeo u njihovom stanu dok
se promaljala zora, a vratar doneo papir na sprat i diskretno pokucao na
ulazna vrata. Ali, sve je bilo tu, dok je Artur pružao drhtavu ruku i uzimao
papir. Sve je bilo tu... završetak jednog sna... kraj jednog života... Sem ju je
ubio.

54
Drugi deo

ARTUR

55
 5.
Vrata pritvorske ćelije bučno su se zalupila iza Artura kad je seo da ga
čeka da ga vidi. Sema su držali u 17. stanici u Pedeset prvoj ulici i već je
prošlo podne kad su Arturu dozvolili da ga vidi. Ispitivali su ga do tada,
satima, iako nisu imali potrebe. Priznao je sve. Jecao je. Zurio je staklenim
pogledom... sećao se svakog minuta onih prvih sati u Parizu. Nije mogao da
shvati zašto je to uradio... znao je samo da je bio pijan... uplašila ga je kad
je rekla da odlazi. Ali, ipak... nije mogao da razume zašto je to uradio, osim
što nije želeo da je izgubi i ona je rekla... rekla je... S izrazom očajanja
podigao je pogled prema Arturu kad su ga uveli. Sem skoro da ga nije ni
video.
– Seme... – Arturov glas je bio promukao. Celo pre podne je plakao.
Pružio je ruku da dodirne Sema, kao da ga povlači s ruba ambisa. Sem je
izgledao kao da i sam želi da umre. Stao je na sredinu sobe kad su ga
pustili, i samo zurio u Artura.
– Ubio sam je, Arture... ubio sam je. – Kao da ga ne vidi... samo njeno
lice dok je davio... crvenu kosu koju je toliko voleo... zašto?... zašto je to
uradio?... zašto mu je rekla sve one užasne stvari? Slepo je gledao svog
prijatelja, a suze su mu ponovo potekle niz obraze.
– Sedi, Seme... hajde. – Nežno mu je pomogao da sedne na jednu od
dve stolice s ravnim naslonom, postavljene jedna nasuprot drugoj, iza
uzanog, ofucanog stola. – Moramo da razgovaramo. – Sem skoro da nije bio
pri sebi, ali, morali su da razgovaraju. – Želiš li da razgovaraš o onome što
se dogodilo?
Sem je samo zurio u njega. Stvar je bila suviše jednostavna. – Ubio sam
je.
– To znam, Seme. Ali, šta se dogodilo pre toga? Da li te je
isprovocirala? – Mora da mu pronađe dobrog branioca, ali, pre toga mora
da zna kako stoje stvari. Sem sada nije više bio samo njegov najbolji
prijatelj, bio je indirektno i klijent. – Da li te je udarila?
Sem je odmahnuo glavom, izgubljenog i zamućenog pogleda. – Rekla je
mnogo groznih stvari... bila je veoma ljuta.

56
 Artur je skoro znao zašto, ali je ipak upitao. – Zašto je bila ljuta?
Sem je buljio u pod, prisećajući se Solanžinog besa. Nikada je nije
video takvu. Znao je da je u tom trenutku preterao. A očajnički je želeo da
izbegne da je izgubi. A ipak ju je izgubio... jedinu ženu koju je voleo... U
očaju je pogledao Artura. – Znala je da ponovo imam ljubavnicu... to nije
ništa značilo... nikada...
– Osim za Solanž, Seme. – Glas mu je bio tih i morao je da se podseti
da sada brani Sema, ne Solanž.
Sem ga je čudno pogledao umesto odgovora, i dugo je ćutao.
– Da li je pretila da će da se razvede?
Klimnuo je glavom, a onda je morao da raščisti stvari. Mora da ga pita.
Mora da zna. Bio je to, na neki način, razlog zbog koga ju je ubio. Takođe,
bio je i pijan i izgubio je kontrolu, a i stvari koje je rekla bile su užasne, a
on je bio užasnut pomišlju da ona to zaista misli i da će je izgubiti. – Rekla
je da ste vas dvoje bili u vezi. Da li je to tačno? – Pogledom je prostrelio
svog prijatelja, a Artur je njega posmatrao s tugom.
– Šta ti misliš?
– Nikada nisam razmišljao o tome. Znam da ste bili bliski... često ste
išli na ručak zajedno...
– A da li je ona to ikada krila? – Kao svi dobri advokati, znao je
odgovor i pre nego što je postavio pitanje.
– Ne... uvek mi je govorila... barem mislim da jeste...
– Zar ne misliš da je time pokušavala da ti vrati za sav bol koji si joj
naneo, a i šta je drugo mogla?
Sada, kada je jasnije razmišljao, znao je to. Ali, prethodne noći, u žaru
strasti, Sem joj je poverovao... poludeo je... i ubio ju je. Pri pomisli na to, u
grlu mu se podigla panika, kao da neka ruka poseže iz stomaka da ga
zadavi, i on je znao da to zaslužuje. Zaslužuje da umre zbog onoga što je
uradio Solanž. Ponovo je zaplakao, a Artur ga je držao za ramena.
– Šta će sada biti s devojčicama? – Iznenada je pogledao Artura, s
novom panikom u očima.
Artur je celo jutro razmišljao o tome. – Siguran sam da imaš dovoljno
novca da se pobrineš za njih dok ovo traje. – Imao je i medicinsku sestru i
sluškinju. Živele su izuzetno dobro u stanu u Saton Plejsu.

57
 Sem je turobno zurio u svog prijatelja. – Koliko će me sve to koštati? –
Solanž je koštalo života, a sada... Artur je morao neprestano da se bori
protiv svojih osećanja. Kako je to mogao da joj uradi? A s druge strane,
Sem mu je prijatelj, i više od toga, skoro da mu je brat. Preživeli su rat
zajedno, Sem ga je nosio preko planina do lekara, kad je bio ranjen kod
Kasina. Oslobodili su Pariz i Rim... Pariz... i Ulicu Arkol gde su je prvi put
ugledali. Sve je bilo povezano, a sada se više nije radilo samo o Semu i
Solanž, trebalo je misliti i na njihove ćerke. Hilari, Aleksandru i Megan. Ali
Artur je pokušao da se prisili da razmišlja o tome da odgovori na Semovo
pitanje. Zanimalo ga je koliko će da ga košta odbrana.
– Zavisi od toga koga angažuješ da te brani. Treba da razmislim koga da
ti preporučim. Ali, treba da uzmeš najboljeg. Biće ovo veoma veliko
suđenje, a biće i dosta saosećanja se Solanž. Poslednjih godina se dosta
pisalo o tebi i tvojim ljubavnicama, Seme, i to neće da ti pomogne.
Ali, Sem je odlučno odmahivao glavom. – Ne želim nekog drugog.
Želim da me ti braniš. – Podigao je pogled prema Arturu i Artur se skoro
primetno stresao.
– Ne mogu ja to. – Glas mu je odzvanjao u prostoriji.
– Zašto?
– Zato što sam ti prijatelj. I zato što se ne bavim krivičnim slučajevima.
– Nije važno. Ti si najbolji. Ne želim nikog drugog. Želim tebe. – Oči
su mu bile pune suza, sve je to bilo strašno, da čovek ne poveruje, ali se
ipak dešava, stvarno je. On je učinio da bude stvarno. On je iz košmara
stvorio stvarnost.
Arturovo lice je iznenada bilo prekriveno tankim slojem znoja. Kao da
sve nije dovoljno strašno, još mora i njega da brani. Jednostavno ne može. –
Mislim da to ne mogu da uradim, Seme. Nemam iskustva u ovoj oblasti. To
bi ti mnogo štetilo. Ne možeš to da uradiš... obojici... – O, bože, molim te.
Plakalo mu se. Ali, Sem je bio nepokolebljiv kad ga molećivo pogledao.
– Moraš. Za mene, za devojčice... za Solanž... molim te... – Za Solanž?
Pobogu, pa on ju je ubio. Ali, najgore je bilo to što je znao da bi Solanž
želela da uradi sve što Sem želi. On je najbolje znao koliko beznadežno ga
je volela.
– Obojica moramo da razmislimo, ali sam ubeđen da bi to bila užasna

58
greška. Tebi je potreban najbolji, Seme, a ne neki poreski advokat koga si
na ovo naterao zbog pogrešno protumačene vernosti. Ne mogu! Jednostavno
ne mogu! – Sem nikada nije čuo emotivnijeg Artura, ali je ipak želeo da ga
on brani. – Ali, ono što je sada mnogo važnije, da li želiš da pozovem nekog
zbog devojčica?
Sem je malo razmislio, a onda je odmahnuo glavom. Ni s kim nisu bile
bliske kao s Arturom, a imale su hiljade poznanika iz pozorišta. Ali, Solanž
nije imala bliske prijatelje. Potpuno se posvetila Semovom životu, njegovoj
deci i njegovoj karijeri. Nikada nije imala vremena za druge, a nije bila
posebno ni zainteresovana.
– Mogu li da pozovem nekog od porodice? – Bio je svestan da bi to
trebalo da zna posle tolikih godina koje su proveli zajedno u Evropi, ali,
iznenada nije mogao da se seti. Znao je da su Semovi roditelji umrli, ali nije
mogao da se seti da li je imao još nekog, nekog daljeg rođaka koga bi
mogao da pozove, ali je Sem samo odmahnuo glavom.
– Nikoga ko bi bi bio važan za devojčice. Imam sestru u Bostonu, ali,
zaboga, nemoj nju da zoveš.
– Zašto?
– Nisam je video godinama, još pre nego što se rodila Hilari. Ona je
prava skitnica. Zaboravi je.
Ali Artur sada nije sebi mogao da priušti da zaboravi bilo koga. Možda
je baš tetka ono što je devojčicama sada potrebno.
– Kako se zove? Za svaki slučaj. Nikad ne znaš u ovakvoj situaciji...
– Ajlin. Ajlin Džouns. Udata je za bivšeg marinca koji se zove Džek.
Žive u Čarlstaunu. Ali, veruj mi, neće ti se dopasti. – Sem je ustao, prišao
golom prozoru i zagledao se kroz njega.
– Nemam nameru da ih zovem na vikend, pobogu, ali sada ti neki rođaci
mogu biti od koristi. – Ima tri ćerke, od kojih su dve skoro bebe, a nema
nikog na svetu da se pobrine za njih, osim medicinske sestre i služavke... i
Artura...
Zatim se Sem ponovo okrenuo prema Arturu. – Mogu li da ih vidim? –
Oči su mu se napunile suzama na tu pomisao. Njegovi anđelčići, njegove
bebe. Kako je to mogao da im uradi? Oduzeo im je majku, majku koja bi
im obezbedila srećno detinjstvo i savršen život, majku koja ih nikada nije

59
razočarala, koja je uvek bila tu za njih, koja ih je ljubila, grlila, kupala,
igrala s njima svaku igru, pročitala svaku priču, i šaputala im kad ih je
uspavljivala, uz kikotanje, golicanje i zagrljaje, a sada... stresao se od
pomisli. Pitao se da li će uopšte moći da vodi računa o njima kad izađe.
Ali, nije nema svrhe da sada razmišlja o tome. Moraće.
Sada je Artur gledao u njega. – Da li zaista hoćeš da se vidiš s njima
ovde?
– Bolje ne. – Semov glas je bio najtiši šapat. – Samo sam mislio... hteo
sam da pokušam da objasnim... barem Hilari...
– To možeš i kasnije. Trenutno, moramo da te izvučemo iz ovoga.
– Misliš da ćeš moći? – Bilo je to prvi put da ga Sem to pita, a Arturu
se izgledi nisu dopadali.
– Mislim da bi neko drugi imao više šansi da to uradi.
– Nije važno. Već sam ti rekao, Arture, hoću samo tebe za branioca.
– Mislim da će biti teško... za bilo koga... da budem iskren, Seme. –
Nije voleo što to mora da kaže, ali ipak mu je dugovao istinu. – Moraćeš
da se pozoveš na ludilo... na zločin iz strasti... sve si priznao. Sve je
prilično jasno, a poslednjih nekoliko godina si stekao i priličnu reputaciju. –
To je bila istina, obojica su to znali, i Artur je oduvek želeo da mu kaže
kolika je budala, ali iz drugog razloga. Mrzeo ga je što povređuje Solanž, i
to toliko nepotrebno, ali, s druge strane, prijatelji su, a Semov uspeh je
stigao toliko iznenadno i snažno da je Artur bio mišljenja da mu je bilo
teško da se s tim suoči. Ima trideset pet godina, a postao je velika zvezda
još u srednjim dvadesetim. Nije to bilo lako da se izdrži, niti je bilo lako
održati, i on je za to platio ceh, ali, platila je i ona. Mnogo više nego što je
Sem bio svestan. Mnogo toga u vezi sa Solanž nije primećivao, toliko je bio
zanet svojom karijerom, da je poslednjih godina postao egocentričan i
razmažen. Čak su i njegove ćerke to primetile. Aleksandra je to čak rekla
Arturu nedavno. – Moramo mnogo da se posvetimo tati kad dođe kući,
inače se mnogo naljuti. Našem tati je potrebno mnogo pažnje. – To je bila
istina i Solanž im je to objasnila, učeći ih da mu ne smetaju kad je umoran,
ili ih je učila da mu nose male poklone, čokoladice koje je voleo, tanjir
svežeg voća, neko hladno piće ili da mu otpevaju neku pesmicu koju ih je
naučila samo zbog njega. Celo domaćinstvo je bilo obučeno da se okreće

60
oko tate.
A sada su izgubili i Solanž i Sema. Artur je razmišljao o tome sve
vreme dok se tog popodneva vraćao u kancelariju, nakon što se rastao sa
Semom. Na svoju ruku je odlučio da pozove njihove kumove i vidi da li
može da ih zainteresuje. Sada kad je Sem u zatvoru, a Solanž mrtva, deca
nemaju nikoga osim Artura. Ali, kumovi su odabrani zbog svojih zvučnih
imena i lepih lica, većina su bili poznati glumci, i niko nije bio posebno
zainteresovan za decu. Mnogo više ih je zanimalo da s Arturom razgovaraju
o onome što se dogodilo, zašto je Sem to uradio, da li je poludeo, da li je
Solanž uradila nešto da ga isprovocira, šta će se sada desiti, kada će
suđenje? Ali, apsolutno ništa o deci, što ga je vratilo na početak, zato što je
ostao jedina osoba na koju mogu da se oslone u Semovom odsustvu. Za
svaki slučaj će zapamtiti ime njihove tetke, ali u međuvremenu će slediti
Semova uputstva da je ne zove.
Sledeće što je uradio bilo je da proveri Semove bankarske račune, kako
bi mogao da sredi njegove poslove. Bio je užasnut onim što je otkrio. Saldo
je bio mnogo manji nego što je očekivao. Sem je potrošio sve što je
zarađivao, uglavnom na svoj način života i ljubavnice. U stvari, već se
unapred zadužio na bazi buduće plate za narednu predstavu, i osim malog
iznosa u gotovini na računu, bio je u dugovima do guše. Jedva da je bilo
dovoljno za plate sluškinji i dadilji za narednih nekoliko meseci, dok se ne
završi suđenje. Bilo je užasno dovesti devojčice u takvu situaciju, i Artur
se sećao da mu je Solanž upravo to govorila odavno. Uvek je želela da Sem
misli na devojčice i da uštedi malo novca. Ali, on joj je kupovao
dijamantske narukvice i bunde, a sam bog zna koliko je trošio na druge
žene. Bio je poznat kao darežljiv čovek i nikada nije škrtario ako je nešto
mogao da priušti. Ali, sada je ostao s deset hiljada dolara u banci i deset
puta toliko dugova. Zanimljivo koliko čovek malo zna o svojim prijateljima,
a Artur je žalio što mnogo ranije nije s njim oštrije razgovarao o tome.
Uopšte nije bio svestan da je Sem toliko neodgovoran, a sada je to značilo
katastrofu za njegovu decu.
Artur je pokušao o tome da razgovara s Mardžori, pokušavajući da joj
predstavi tužnu sudbinu dece, nadajući se da će uspeti da u njoj probudi
neke emocije. Ali, bio je razočaran, zato što je ona imala samo grube reči

61
za njih, napominjući da su sigurno cigani, kao i njihovi roditelji. Nije imala
nimalo saosećanja prema njima.
Ali, narednih nekoliko dana jedva je i viđao svoju ženu. Imao je pune
ruke posla oko Sema i devojčica, jer su ih novinari stalno uznemiravali, čak
i decu, a morao je i da organizuje Solanžinu sahranu. Nije bilo nikog drugog
da to uradi.
Sahrana je zakazana tri dana nakon što je Sem smešten u zatvor. Dva
dana je ležala na odru, a trećeg dana su održali pomen. Artur se zapanjio
koliko ljudi je došlo, uglavnom iz poštovanja prema Semu, ali je bilo i
mnogo ljudi koji su i nju poznavali i voleli. – Bila je divna devojka... – čuo
je mnoge komentare – ... apsolutno prelepa... ne zna koliko bio srećan...
trebalo je da bude glumica... oduvek sam želeo da mi pozira... divna prema
deci... sjajna devojka... srećan je onaj ko ima takvu ženu... bila je prava
Francuskinja... neverovatna žena... ne razumem zašto je to uradio... bila je
luda za njim... – Komentari su se nizali, a Artur je sedeo u prvom redu, s
devojčicama i njihovom dadiljom, pokušavajući da ne zaplače kad su
spustili poklopac sanduka. Hilari je sedela ukočeno pored njega, ustala je i
zagledala se u Solanž, zatim ju je poljubila i vratila se na svoje mesto s
kamenim izrazom bola na licu, kao da je utrnula od ogromne količine bola,
ali nije dozvolila Arturu da je dodirne. U stvari, nije nikome dozvoljavala
da joj se približi. Samo je Aleksandru držala čvrsto za ruku, odgovarajući
na njena pitanja zašto mama spava u kutiji pokrivenoj belim ružama. Artur
je platio cveće, zato što nije želeo da dalje umanjuje njihova sredstva, čak
ni zbog sahrane njihove majke.
Aleksandra je mislila da Solanž izgleda kao Snežana nakon što je pojela
jabuku, i stalno je zapitkivala Hilari kada će da se probudi... i da li će tata
da dođe da je poljubi.
– Ne, ostaće tako da spava, Aksi. – Glas joj bio tih dok su orgulje
svirale „Ave Marija“.
– Zašto?
– Zato što hoće. – Utišala je. – Ćuti sad. – Jače je stegla sestri ruku, a
lice joj je mrtvački prebledelo dok je posmatrala kako sanduk njene majke
polako klizi pored nje. Bez reči je ustala, a onda je iznenada pružila ruku i
uzela dve bele ruže s debelog pokrivača od ruža na sanduku i jednu pružila

62
Aleksandri. Aleksandra je zaplakala i prošaptala da želi da se mama
probudi i da neće moći da diše ako zatvore sanduk. Kao da je znala da joj
mama mrtva, ali kao da nijedna od njih nije mogla s tim da se pomiri. Čak
je i mala Megan počela da plače, kao da je i ona shvatila, pa je dadilja
morala da je izvede napolje, gde je jecala na zimskom suncu. Delovalo je
neprilično da bude sahranjena po ovako lepom danu, a možda i nije... sve u
vezi sa Solanž je uvek bilo ispunjeno svetlošću i suncem, od njene
vatrenocrvene kose, do sjajnih zelenih očiju, pa do vitkog tela koje je uvek
bilo u pokretu.
Artur je limuzinom vratio devojčice u stan, a onda se vratio na groblje,
da vidi da li je sve završeno kako treba. A onda je otišao da poseti Sema u
zatvoru Rajkers. Poneo mu je jednu belu ružu sa sanduka, istu kakvu je
Hilari dala Aksi.
Artur izgledao veoma visok i bled dok je ulazio u pritvorsku ćeliju u
tamnom odelu, sa šeširom u ruci. Izgledao je kao anđeo smrti, a neki način
je to i bio. Sem je podigao pogled prema njemu i zadrhtao.
– Mislio sam da bi voleo da imaš ovo. – Pružio mu je belu ružu i Sem
ju je, drhtavom rukom, uzeo.
– Kako su devojčice?
– Vrlo dobro se drže. Hilari ih drži na okupu. Kao da je preuzela ulogu
Solanž, kao njihove majke.
Sem se svalio u stolicu u stavio glavu u šake, još uvek stežući ružu koju
mu je Artur doneo, ali je ona imala miris smrti, tuge i sahrana. Nije više
bilo radosti u njegovoj ljubavi prema njoj, ili njegovom životu; osećao se
kao da je sve gotovo. A sve je i bilo gotovo. Ležao je u svojoj ćeliji dan i
noć i samo razmišljao o Solanž. Čak su mu se i devojčice činile dalekim.
Pitao se koliko će ga mrzeti kasnije, kad saznaju i u potpunosti shvate da
im je ubio majku. To će u potpunosti onemogućiti bilo kakav odnos među
njima. Sada je sve nemoguće. A život više nema smisla. Sve je to već
rekao Arturu, koji mu je rekao da mora da misli na devojčice. Sve im
duguje. Ali, šta on ima da im pruži? Svoje dugove? Svoju grižu savesti?
Svoje loše navike? Svoje ogromno kajanje zbog ubistva jedine žene koju je
voleo... bio je siguran da one to nikada neće razumeti.
– Razmišljao sam o devojčicama, Seme. – Artur se nakašljao, moleći se

63
da mu se Sem ne suprotstavi. – Hteo bih da prodam sav Solanžin nakit, da
bi one imale nešto novca, a i tebi će biti potrebno prilično novca za
advokata, posebno ako uspem da te ubedim da uzmeš drugog advokata.
Kad sam ja u pitanju, moramo da platimo firmi za moje vreme. Ja ne želim
ništa za sebe. – Poslednje što je želeo bilo je da zaradi novac braneći Sema.
Ali još uvek nije želeo to da radi. Sem je ubio jedinu ženu koju je on ikada
voleo i kojoj se divio, u stvari, skoro je obožavao, i bez obzira koliko su
bili bliski i koliko je snažna njihova povezanost, Arturu bi bilo skoro
nemoguće da ga brani. Pokušao je to da mu objasni, ali Sem nije hteo ni da
čuje.
– Šta misliš o prodaji nakita? – Pogledao je Sema, koji se okrenuo
prema njemu sa samrtnički bledim licem, pokrivenim čekinjastom bradom.
– Može. Ako će to da pomogne devojčicama, otarasi ga se. Da li ti
trebaju ključevi od sefa u banci?
– Već sam ih pronašao. Solanž je sve držala u izuzetnom redu.
Sem je samo klimnuo glavom, nemoćan da mu odgovori. To nije bilo
neko iznenađenje. Bila je izuzetna žena. Ali to su obojica znali. A sada više
nije važno. Nje više nema. U sanduku je koji su spustili u zemlju samo
nekoliko sati ranije. Pomisao na to ga je još uvek opsedala, lebdela je kao
aura tuge oko njega, i Sem je to mogao da oseti.
– Srediću to ove nedelje. – Želeo je da ima što više novca, za devojčice
i za Semovu odbranu.
Suđenje je zakazano za jun, za nekoliko meseci, i Artur je želeo da bude
siguran da devojčice nemaju nikakvih problema. Novac će im biti potreban
i za opsežna psihijatrijska ispitivanja za Sema. Artur je imao nameru da ga
brani privremenom neuračunljivošću, što je bila jedina moguća odbrana, s
obzirom na činjenicu da je priznao zločin.
Vreme je teklo neobično sporo. Dadilja nije bila posebno prijatna prema
njima. Solanž nikada nije birala dadilje posebno pažljivo, zato što je ionako
bila kod kuće sve vreme, i sama je vodila računa o devojčicama kad god je
mogla, tako da šarm i veština dadilje nikada nisu bili posebno važni. I Božić
je bio grozan. Bez roditelja, deca su već izgledala kao siročići.
Artur je izveo Aleksandru i Hilari na ručak za Božić, ali je izlazak više
bio depresivan nego veseo. I Aleksandra je to primetila. Ozbiljno ih je

64
posmatrala, a onda je podigla pogled prema Hilari, s tugom i zbunjenošću.
– Zašto si ljuta na čika Artura?
– Nisam. – Hilari je gledala u tanjir, a onda je nakratko pogledala svoju
mlađu sestru.
– Jesi. Trgla si ruku kad je hteo da te uhvati.
– Jedi svoju ćuretinu, Aksi.
Hilari kao da nije bila svesna božićnih pesama koje su violine svirale u
restoranu Palm kort hotela Plaza. Bila je zadubljena u svoje misli, a Arturu
je bilo žao što Mardžori nije pošla s njim. Otišla je na ručak u klub Koloni,
s jednom koleginicom pravnicom. Preklinjao ju je da pođe s njim, ali je ona
glatko odbila.
– Ne zanimaju me ta deca, a ni ti ne bi trebalo da ih izvodiš. Nisi im ti
porodica, jednostavno moraju da se naviknu na realnost svoje situacije.
– S pet i osam godina? Božić je, pobogu. Najmanje što možemo da
uradimo je...
– Ne želim ni da čujem. Ako želiš da izigravaš plemenitog spasioca,
nemoj mene u to da uvlačiš. – Rekavši to, izašla je iz sobe, tako da je
morao da pođe sam s Hilari i Aleksandrom.
U stvari, Mardžorin nepokolebljiv stav prema devojčicama bio je samo
produžetak njenog opšteg neodobravanja prema porodici Voker, a
konkretnije neodobravanja njegovih čestih ručkova sa Solanž. Nije bila
ljubomorna. Više se radilo o tome da joj se nije sviđalo njeno umilno
francusko ponašanje, kao i činjenica da je Sem glumac, ma kako uspešan da
je bio.
Tog Božića Sem nije imao apsolutno nikakav kontakt s devojčicama.
Nije mu bilo dozvoljeno da ih zove, što on ne bi ni učinio, zato što je bio
suviše depresivan da bi mislio na bilo koga, osim na Solanž i na to zašto ju
je ubio. Nije mogao da misli ni o deci.
Artur je pokušao da mu donese njihove slike, ali, on je tih dana bio
potpuno povučen u sebe i govorio je samo o Solanž i o prošlosti,
neprestano se prisećajući svojih grehova, grešaka i prestupa. Bio je kako
starac, čiji život je prošao. Artur je teško uspevao da ga zainteresuje za
slučaj. Kao da ga odbrana nije zanimala, često je govorio da bi trebalo da
bude kažnjen, što nimalo nije ohrabrivalo Artura.

65
 Ostatak zime je protekao bolno sporo. Činilo se da Hilari vodi
domaćinstvo i više nego uspešno, a i mlađe devojčice su bile dobro, iako je
Hilari u očima stalno imala izgled bola i patnje, što je plašilo Artura. Ali,
nije želela nikakvu utehu od njega i, u stvari, od majčine smrti, nije mu ni
prišla. Podsećao je da joj je kum i da je veoma voli, ali je ona stajala i
učtivo slušala, ne odgovarajući. Bila je čudna, hladna devojka,
neuobičajeno ćutljiva posle Solanžine smrti, i govorila je o ocu kao da ga
ne poznaje, kao da je umro mnogo pre njene majke. Bilo je očigledno da je
duboko povređena zbog onoga što se dogodilo, i bilo je teško pomisliti da
ima samo osam godina. Činila se veoma pogođenom ovom tragedijom i bilo
je bolno da se vidi koliko je zbog toga naglo sazrela.
Artur je pokušavao da večera s njima kad god je mogao, a bivao je sve
zabrinutiji zbog plaćanja sluškinja, njihove škole i stana. Mala Megan je
bila bolesna nekoliko puta, pa je trebalo platiti doktora, kao i nove cipele.
Veći deo novca od Solanžinog nakita otišao je na Semovu odbranu, a ono
što je ostalo skoro da više nije bilo vredno pomena. Njihova oskudna
sredstva su se polako topila. U nekim trenucima se pitao da li Hilari to zna.
Sve ih je terala da štede, naučila je da sama krpi svoju odeću, na Arturovo
veliko zaprepašćenje. Megan je zaista počela Hilari da gleda kao majku.
Do proleća, Sem je oslabio petnaest kilograma, a sva psihijatrijska
ispitivanja bila su završena. Doktori koji su ga pregledali rekli su da pati od
duboke depresije. Takođe su bili spremni da svedoče da je, kad je ubio
Solanž, postupao u afektu i da je verovatno u tom trenutku bio neuračunljiv,
mada su svi smatrali da je inače mentalno zdrav, normalan i inteligentan.
Njegov jedini problem bila je razumljiva depresija. Artur skoro kao da je
imao osećaj da ne može da dopre do njega, a Sem nije činio ništa da
pomogne da se pripremi njegova odbrana. Kao da ga nisu zanimali Arturovi
napori, a Artur je mesecima radio na njegovoj odbrani svake noći,
istražujući slične slučajeve iz prošlosti, tražeći formalne propuste i
očajnički tražeći nove pristupe.
Ali samo suđenje bilo je košmar. Tužilac je bio spretan i siguran, i
pronašao je sve skitnice, kurve i starlete s kojima je Sem spavao.
Prodefilovala je gomila žena, koje su izjavile da je mnogo pio, da je
ponekad bio nasilan kad je bio pijan i da nema nimalo morala. A Artur je

66
teško mogao da se složi sa slikom Solanž kako ju je tužilac predstavio.
Opisali su ženu velike inteligencije, duhovitosti i šarma i skoro svetačke
posvećenosti svom mužu, spremnu da za njega učini sve, da mu pomogne u
karijeri, da ga usrećuje, istovremeno izuzetno vodeći računa o njihovim
trima ćerkama. Pričalo se da divno održava kuću, da se drži podalje od
neprilika u koje su sve žene brodvejskih i holivudskih zvezda upadale, i
otvoreno je rečeno da, i pored detaljne istrage, tužilaštvo ne može da kaže
da misli da je Solanž ikada prevarila svog muža. Bili su mišljenja da mu je
bila apsolutno verna, i u stvari su svi s kojima su razgovarali rekli da je
Solanž Voker obožavala svog muža. Tužilaštvo je takođe naglasilo da on
nije imao apsolutno nikakvog razloga da je ubije. Nije bilo crime
passionnel,6 da mu nije dala nikakvog povoda da se razbesni, niti da
postane privremeno neuračunljiv i da ju je jednostavno nemilosrdno,
neoprezno i zločinački ubio. Čak su pokušali i da zatraže ubistvo s
predumišljajem, s obrazloženjem da je želeo da je se oslobodi kako bi
mogao da se posveti svojim ostalim ženama. Artur je s druge strane,
pokušao da se izbori za ubistvo iz nehata, naglašavajući da je sve bio samo
nesrećan slučaj. Ali, na kraju, posle jedva jednodnevnog većanja, i posle
tronedeljnog suđenja, porota ga je proglasila krivim za ubistvo. Artur se
osećao kao da ga je kamen udario u glavu, dok su Sema izvodili iz sudnice
staklenog pogleda i bledog. Bilo je očigledno da je u šoku, a i depresija mu
se pogoršala tokom suđenja. Bilo je teško izvući bilo kakva osećanja iz
njega kad je svedočio, ili poverovati da je zaista voleo svoju ženu. Ali on je
bio toliko preplavljen grižom savesti i depresijom, da više nije bio u stanju
da izrazi i tračak pravih emocija, a Artur se plašio da će mu mnogo odmoći
kod porote.
Artur je tražio da vidi svog klijenta u pritvorskoj ćeliji odmah posle
presude, ali je Sem odbio da se vidi s njim, a i odbili su njegov zahtev da
ga vidi u ćeliji. Artur je otišao potpuno očajan i besan, osećajući da je u
potpunosti izneverio svog prijatelja. Ali, upozorio ga je i preklinjao ga da
uzme advokata koji se bavi krivičnim delima. Artur je zamerao sebi sve
vreme dok se vraćao u svoj stan što je dozvolio Semu da ga natera da ga
brani. Popio je dva žestoka pića, pomislio da ode da vidi devojčice, a onda
je shvatio da nije u stanju. Mardžori mu je ostavila poruku da neće doći

67
kući za večeru. Dok je sedeo za stolom u mraku, nije mu bilo ni važno. Ona
ionako nikad nije mnogo volela Sema, a ono što je Arturu zaista bilo
potrebno bio je topao dodir i bezuslovna Solanžina ljubav. To je bilo
potrebno svima, a toga ih je Sem lišio. Artur je u trenutku uhvatio sebe da
razmišlja da li je porota bila u pravu, i kad se stresao od sopstvenih misli,
zazvonio je telefon. Bio je to narednik iz zatvora, koji mu je rekao da ima
novosti o njegovom prijatelju. Možda Sem ipak hoće da se vidi s njim,
pomislio je Artur dok je u letnji sumrak čkiljio na sat. Bilo je osam i
petnaest i on je bio umoran i pripit, ali zbog Sema, rešio je da ode.
– Vaš klijent je pre sat vremena izvršio samoubistvo u svojoj ćeliji,
gospodine Patersone. Upravo smo ga našli.
Artur je osetio kako mu staje srce, a zatim kako mu se diže želudac.
Povratiće, ili će se onesvestiti, ili će možda jednostavno umreti. – Molim? –
Jedva da je prošaptao. Narednik je ponovio isto, a Artur se sručio u fotelju
naježen, dok mu se celo telo treslo. – Bože, zašto niste pazili na njega? –
Depresivan je mesecima, trebalo je da obrate pažnju na to. U stvari, jedan
psihijatar ih je na to i upozorio. Ali, niko nije stvarno mislio... a sada su
oboje mrtvi. Bilo je to skoro više nego što Artur može da izdrži... njegov
jedini prijatelj... i jedina žena koju je stvarno voleo... a sada mora da misli
na devojčice. Šta će, za ime boga, da radi s njima? Moraće ozbiljno da
razgovara o tome s Mardžori kad dođe kući. Sada više nemaju nikoga. I
Sem i Solanž su mrtvi, a njihove ćerke su sada stvarno siročići.

68
 6.
– Jesi li ti poludeo, Arture? – Mardžori je zurila u njega u potpunoj
neverici. Gledala ga je kao da je skinuo sa sebe svu odeću na javnom
mestu. Čekao je da dođe kući. I skoro uopšte nije odreagovala kad joj je
rekao za Semovo samoubistvo. Ali, zaprepastio je Arturov predlog da uzmu
Hilari, Aleksandru i Megan. To je bilo jedino rešenje koje mu je padalo na
pamet. Nisu imale ni novca ni porodicu, i u većem stanu i sa stalnom
služavkom, on i Mardžori bi to lako izveli – ako mu ona to dozvoli. – Jesi li
ti lud? Šta ćemo, za ime boga, da radimo s troje male dece? Nismo želeli ni
svoju decu, pa zašto bismo onda pretumbali svoje živote zbog dece nekih
stranaca?
Progutao je knedlu, pokušavajući da sredi misli, i zažalio što nije
sačekao do jutra. Već je previše popio pre nego što je ona došla kući i
bojao se da njegovi argumenti neće biti ubedljivi. – Sem Voker mi je bio
najbolji prijatelj. Spasao mi je život u ratu... ta deca nisu stranci za nas,
Mardžori, mada bi ti volela tako da misliš.
– Ali imaš li ti predstavu kakva je odgovornost imati i jedno dete, a
kamoli troje?
– Hilari im je kao majka. Ona će ti sve olakšati, Mardžori. Stvarno. –
Osećao se kao da ponovo ima šesnaest godina, da moli majku da mu da
auto, i kao da ponovo gubi tu bitku. – A ja sam oduvek želeo decu. Ti si
bila ta koja je odlučila da ne možeš da podneseš decu i karijeru... –
Pokušao je da je gleda prekorno, ali ona kao da nije marila. Nije imala
grižu savesti, samo pravedničko ogorčenje.
– Neću da uzmem troje dece. Nemamo ni mesta, ni vremena, ni takav
život. Ti si zauzet koliko i ja. Osim toga, podizanje tri devojčice košta
čitavo bogatstvo. Ne! Zaboravi, Arture. Smesti ih u dom. – A tragedija je,
dok ju je Artur slušao kako se sprema da legne u krevet, bila u tome što je
ona to ozbiljno mislila.
Pokušao je još jednom sutradan, za doručkom, ali bez uspeha. Donela je
odluku, a on nije imao ni snage, ni dosetljivosti da je promeni.
– Kad ne želim svoju decu, zašto bih želela tuđu? I to njihovu! Pobogu,

69
Arture, oduvek sam znala da si tupav, ali nisam mislila da si glup. Čovek je
bio ubica, da ne pominjem ostalo, možeš li da zamisliš kakve osobine će ta
deca da naslede? A njihova majka... – Artur se smrknuo dok se ona ponovo
uzbuđivala, ali je ona bila suviše zaneta svojim govorom da bi to primetila.
– Uvek mi je ličila na francusku kurvu. Sam bog zna šta je tamo radila
tokom rata, pre nego što je uhvatila Sema Vokera.
– Dosta, Mardžori. Ne znaš o čemu pričaš. Ja sam bio tamo kad ju je
Sem upoznao.
– U bordelu? – upitala je zlobno, a Artur je iznenada poželeo da je
ošamari. Ali, nije bilo svrhe. Pobedila je. Neće moći da uzme Semovu
decu.
– Neću da razgovaram o bordelima s tobom, Mardžori, a mogu da ti
kažem da Solanž Voker nikada nije kročila nogom u njih. Samo mi je žao
što nisi spremna da budeš malo saosećajnija oko ovoga, Mardžori. Mnogo
si me razočarala. – Ali, ona nije nimalo marila. Otišla je na posao ne
progovorivši više nijednu reč s Arturom.
Što se nje ticalo, to je bio njegov problem. I jeste. Njihovi roditelji su
bili njegovi najbolji prijatelji. Bio je Hilarin kum. Njemu ta deca nisu bila
stranci, bez obzira šta Mardžori želela. Bile su mu rod i on ih je voleo.
Voleli su ih i Sem i Solanž. Arturu je bilo strahovito važno da ne izgube
taj osećaj, ili da se ne osete kao da su napuštene. Pomisao da ih da na
usvajanje mu je zvučala surovo, ali on jednostavno nije znao šta drugo da
radi s njima. A stvari su se pogoršale naredne nedelje, kad su i služavka i
dadilja najavile da odlaze. Već su dovoljno ostale u groznim uslovima.
Želele su pravi dom s roditeljima za devojčice, i bračni par, a ne ubijenu
ženu i muža koji je u zatvoru. Bile su besne zbog skandala koji je nametnut
njima i imale začuđujuće malo sažaljenja prema deci. A za Artura, to je
značilo da mora da pronađe nove ljude da ih čuvaju, što se sada činilo još
komplikovanijim. Konačno, krajem te nedelje, pronašao je ime koje mu je
Sem dao, ime njegove sestre. Ajlin Džouns. Pitao se da li će uopšte da je
pronađe u Bostonu. Ali, mislio je, ako je pronađe, možda će uspeti da je
ubedi da ih pripazi neko vreme. Onda bi mogao da se odrekne stana u Saton
Plejsu, što bi im sačuvalo dosta novca. Ionako su skoro sve potrošili. Ako
bi devojčice smestio kod tetke, Artur bi dobio malo vremena da sredi ostale

70
stvari, ili ubedi Mardžori da moraju da ih uzmu. U svakom slučaju,
potrebno mu je vreme, a ako bi ostale kod Semove sestre, to bi mu dalo
potreban predah. Više od svega želeo je da ubedi Mardžori da je ono što
želi ispravno, a ne ludost, kao što ona uporno tvrdi. Potrebno je izvesno
prilagođavanje, to je istina, ali njih tri su mala živa bića i za njih se vredi
prilagoditi, iako ona ne misli tako. A, šta onda? Ako ih ne uzmu oni, ko će
ih, za ime sveta, uzeti? To je brinulo Artura.
Ali, prvo mora da pronađe njihovu tetku i vidi da li će ona da ih uzme,
makar preko leta. Ne može biti toliko loša kao što je Sem tvrdio. Ipak mu
je ona sestra, a krv nije voda. Naložio je sekretarici da pozove informacije
u Bostonu, i oni su konačno pronašli Džeka i Ajlin Džouns u Čarlstonu,
predgrađu koje je moglo da se pohvali vojnim brodogradilištem, za koje mu
je sekretarica rekla da je na samoj obali. Zvučalo je savršeno za kratak
letnji odmor, i Artur je bez odlaganja pozvao. Bila je zapanjena što ga čuje,
rekla je da je čitala o suđenju i o bratovljevom kasnijem samoubistvu. Nije
zvučala preterano pogođena njegovom smrću, i otvoreno je upitala Artura
da li je Sem ostavio neki novac.
– Ne mnogo, bojim se, zato i zovem. – Odlučio je da odmah pređe na
stvar i da vidi da li će hteti da mu pomogne. Sada više nije imao kome
drugom da se obrati. – Kao što možda znate, Sem i Solanž su imali tri
devojčice, Hilari, Aleksandru i Megan, i trenutno bukvalno nema nikog ko
bi ih čuvao. Želeo sam da razgovaram s vama o mogućnosti da... da
razmislite da li biste bili zainteresovani da im pružite dom, privremeno ili za
stalno, šta god vam odgovara.
S druge strane je nastala tišina zaprepašćenja. A onda je progovorila
grubim glasom, koji nije imao ni trunku finoće glasa njenog brata. – Boga ti.
Da li se vi to šalite, gospodine? Troje dece? Pa ja nemam ni svoju. Zašto
bih želela Semova tri derišta?
– Zato što ste im potrebni. Ako biste ih pričuvali samo tokom leta,
dobio bih malo vremena da im pronađem neki odgovarajući smeštaj. Ali,
trenutno, nemaju gde. – Pokušao je da igra na kartu njenih emocija, ali Ajlin
Džouns je imala drugu ideju.
– Hoćete li da mi platite da ih uzmem?
Artur je zastao, ali samo nakratko. – Svakako mogu da vam dam

71
dovoljno novca za njihove potrebe dok su kod vas.
– Nisam to mislila, ali prihvatiću i to.
– Razumem. – Artur je mogao da razume zašto je Sem nije voleo, ali
sada više nije imao kome drugom da se obrati. – Da li bi vam odgovaralo
trista dolara kao naknada za vas, gospođo Džouns? Po sto dolara za svako
dete?
– Za koje vreme? – Zvučala je sumnjičavo. Sumnjičavo i pohlepno.
– Dok im ne pronađem dom... nekoliko nedelja, mesec dana, možda
preko leta.
– Ne duže od toga. Ne vodim ja ovde sirotište, znate. A ni mom mužu
se to neće svideti. – Ali je znala da će mu se svideti trista dolara, a nadala
se da moći da izvuče još malo od Artura.
– Imate li mesta za njih, gospođo Džouns?
– Imam jednu praznu sobu. Dve mogu da spavaju u jednom krevetu, a
za treću ćemo nešto da smislimo.
– To je Megan. Njoj će biti potrebna kolevka. Ima tek nešto više od
godinu dana. – Hteo je da je pita da li se razume u bebe. Hteo je da je pita
dosta toga, ali se nije usudio. Nije imao izbora. Jednostavno je morao da
veruje da će dati sve od sebe, zbog Sema. A deca su bila toliko draga, da je
bio siguran da će se zaljubiti u njih čim ih ugleda.
Ali nije se baš desila ljubav na prvi pogled kad je Artur prvi put doveo
devojčice u Čarlstaun. Dan pre toga objasnio je Hilari da će preko leta biti
kod tetke Ajlin. Rekao je služavki da im spakuje stvari i tiho joj objasnio
da će ona i dadilja moći slobodno da odu čim devojčice ujutro odu.
Predložio je da Hilari i Aleksandra ponesu svoje omiljene igračke. Nikom
nije rekao da će stan zaključati i sve prodati čim deca odu. Biće im bolje da
izvuče koliko god novca uspe za nameštaj, nego da ga troše za
iznajmljivanje stana u Saton Plejsu. Semovi dugovi su još uvek bili
astronomski, a novac im više nije dolazio niotkuda. Bilo mu je drago što će
se rešiti stana i dve služavke.
Hilari ga je sumnjičavo posmatrala kad im je rekao za put u Boston.
Kao da se njena naklonost prema njemu značajno smanjila od smrti njene
majke, ali je bilo teško reći da li je to bio način na koji je izražavala svoj
bol, ili iz nekog drugog razloga.

72
 – Zašto nas vodiš od kuće?
– Zato što će vam tamo biti bolje nego ovde. Vaša tetka živi pored mora
u Bostonu. Biće vam svežije, ako ništa drugo, a i ne možete da sedite u
Njujorku celo leto, Hilari.
– Ali vratićemo se, zar ne?
– Naravno. – Osetio je kako ga prekriva talas griže savesti i straha. Šta
ako može da vidi da je laže?
– Zašto nam je onda tetka Mili spakovala sve stvari?
– Zato što sam mislio da će vam zatrebati. Hajde, ne budi nerazumna,
Hilari. Biće vam lepo da upoznate tatinu sestru.
Hilari je vrlo tiho stajala u sredini sobe, u žutoj haljinici od organdina,
obrubljenoj pikeom, dok joj je sjajna crna kosa – kao Semova – bila
savršeno očešljana u dve uredne kikice, krupne zelene oči bile mudre kao
Solanžine, bele čarapice besprekorne, a lakirane cipele izglancane do
savršenstva. Proučavala ga je, kao da zna da nešto krije od nje. Na neki
način ga je plašila, toliko je bila iskusna i hladna, i toliko je bila žestoko
zaštitnički naklonjena prema svojim sestrama. Stoički je primila vest o
samoubistvu oca. Skoro da nije zaplakala, tešila je Aleksandru i
objašnjavala joj da je tata otišao u raj s mamom. Aleksandri je to bilo
veoma teško da razume, ipak je imala samo pet godina, ali joj je Hilari sve
olakšavala, što je činila i za ostale. Činilo se kao da ju je Solanž ostavila da
vodi računa o svima njima umesto nje.
– Zašto nismo ranije upoznali tetka Ajlin? Zar je moj tata nije voleo? –
Bila je razborita kao što je bila i Solanž i nije prihvatala gluposti. Pogled
kojim ga je ošinula, veoma ga je podsetio na njenu majku.
– Mislim da nisu bili bliski, Hilari, ali to ne znači da ona nije dobra
osoba.
Hilari je klimnula glavom, zato što je bila spremna da se uzdrži od
komentara. Privremeno. Ali, bilo je lako videti šta misli kad su stigli u
Čarlstaun.
Kuća je bila mala i drvena i u mračnoj ulici, a roletne su joj otpale od
jakih vetrova prethodne zime. Boja se svuda ljuštila, dvorište je bilo zaraslo
u korov, a dva stepenika na ulazu su bila polomljena. Nije to bio preterano
lep doček, dok se Hilari pela uz stepenice, držeći Aleksandru za ruku, a

73
Artur nosio bebu. Dadilja je došla s njima, samo zbog puta, ali se vraćala u
Njujork s Arturom.
Pozvonio je, bez rezultata, pa je shvatio da je i zvono pokvareno. Onda
je snažno pokucao na prozor. Osećao je Hilarin pogled na sebi i njeno nemo
pitanje, zašto su došli ovde. Nije se usudio da je pogleda, ne bi podneo da
ga sada pogledaju Solanžine oči, ispunjene hladnim prekorom i obuzdanim
besom.
– Da? – Vrata su se konačno otvorila, i žena u iznošenom i prljavom
bademantilu, s plavom, masnom kosom naglo ih je trgnula. – Šta vi hoćete?
– Zurila je u grupu na stepenicama s očiglednom zlovoljom, sa cigaretom
koja joj je visila u uglu usana, žmirkajući da se zaštiti od dima, a onda je
shvatila ko su. Zbunjeno se nasmešila, i na delić sekunde, učinilo se da liči
na Sema, ali jedva. Čovek bi morao da se potrudi da pronađe sličnost.
– Gospođo Džouns? – Arturovo srce je polako silazilo u pete, a nije se
bolje osetio ni kad su ušli u dnevnu sobu. Unutra se nalazio polomljeni
kauč, tri pohabane stolice iz kojih je virilo punjenje, stočić koji je svakako
video bolje dane i mali sto za ručavanje od ultrapasa, dok je iz daljine urlao
televizor. Kuća je unutra izgledala još gore nego spolja. Ajlin Džouns
očigledno nije trošila mnogo vremena na održavanje kuće za svog muža.
Bila je subota popodne i na radiju je grmeo prenos bejzbol utakmice,
dok je na televizoru bio Gabi Hejz.7 Buka je bila zaglušujuća, i deca su
stajala ošamućena. Stajale su na sredini sobe i zgledale se.
– Hoćete li pivo? – Gledala je Artura, ne obraćajući pažnju na decu.
Bilo je teško poverovati da je to sestra Sema Vokera. On je bio tako
besprekorno sređen, tako zgodan muškarac, imao je takav nastup, snagu i
magnetizam. Sem je odmah privlačio ljude, a on i Solanž su činili sjajan
par. Ali, ova žena je bila slika svega jeftinog, propalog i ružnog. Izgledala je
kao da ima mnogo više od svojih trideset devet godina, a štetnost pića je
rano uzela svoj danak na njoj. Možda je nekada bila privlačna, ali sve
prijatno je odavno nestalo iz njenog izgleda. Sada je izgledala samo grubo,
ogorčeno i ružno. Ofarbana kosa joj je bila proređena, prljava i
neodržavana, ošišana odmah iznad ušiju i visila opuštena i masna. Imala je
Semove bleštave, plave oči, ali je u njima bilo tuposti, s groznim
podočnjacima od alkohola. Koža joj je bila opuštena, a struk proširen od

74
piva, a noge su joj ličile na dve male čačkalice. Nije ličila ni na šta što su
devojčice ikada videle, a Artur je primetio kako Hilari zuri u nju u šoku i s
užasom.
– Ovo je Hilari. – Pokušao je da je ohrabri da priđe i rukuje se s tom
ženom, ali je ona nije htela ni da mrdne. – A ovo je Aleksandra – koja je
njuškala miris ustajalog piva koji je ispunjavao vazduh i napravila grimasu
posmatrajući Hilarino očigledno neodobravanje – i Megan. – Pokazao je
bebu, koja je širom otvorenih očiju posmatrala ovu ofucanu plavušu. Ona
jedina nije bila zabrinuta, ni zbog ovog letnjikovca, ni zbog njihove
domaćice. Druge dve devojčice su bile užasnute, a Hilari je morala da se
bori da ne zaplače kad je videla sobu koju su dobile. Ajlin Džouns ih je
dovela do nje bez formalnosti, pokazavši rukom na ulegli, uzani krevet koji
je nenamešten stajao u uglu. Soba je bila kao uzana ćelija bez prozora, u
koju je jedva stao taj krevet, s kolevkom koja je bila sklopljena i
naslonjena na zid, kao da ju je neko izvukao iz tuđeg đubreta, što je upravo
bilo mesto gde je Ajlin pronašla, ubrzo nakon što je Artur pozvao.
– Kasnije ćemo da stavimo čaršav na krevet. – Veštački se nasmešila
svojoj najstarijoj bratanici. – Možda ti možeš da mi pomogneš. – A onda,
bez nekog posebnog interesovanja, pogledala je Artura. – Ima oči na majku.
Artur je bio zbunjen. – Upoznali ste Solanž? – Solanž je nikada nije
pomenula.
– Videla sam je jednom. Sem je igrao neku predstavu ovde, ili tako
nešto.
A onda se Artur odjednom setio. Solanž ju je mrzela. Ali mrzeo ju je i
Sem. Svratili su kad je igrao u letnjem pozorištu u Stokbridžu posle rata.
Činilo se da je to bilo pre sto godina, ali sada se sve tako činilo. Artur je
gledao oko sebe s knedlom u grlu, nesrećan što mora devojčice da ostavi
ovde. Na trenutak je mrzeo svoju ženu što je osudila ove devojčice na ovo.
Kako može? Ali ona ne zna, podsetio je sebe, dok je pokušavao da odagna
osećaj sopstvene krivice i rezigniranosti. Morao je da se primorava da ne
misli na to i da se podseti da je ovo samo preko leta. A onda... to je bio
pravi problem. Šta posle? Mardžori je beskompromisna. A on je već pustio
pipke na sve strane, tražio ljude koji bi mogli da pomognu, koji bi mogli da
ih uzmu, koji i sami imaju velike porodice, ili ljude koji nemaju svoju decu,

75
ali koji bi možda bili voljni da ih uzmu. Razgovarao je sa svim partnerima
iz svoje advokatske firme.
Hilari je još uvek s nelagodom stajala na vratima svoje buduće sobe, u
užasu posmatrajući svoje nove odaje. Nije bilo nikakvog ormara, nikakve
komode s fiokama, nije bilo čak ni stolice, lampe, ili stola. S plafona je
visila samo jedna sijalica, njišući se iznad vrata.
– Imate li novac? – Ajlin se okrenula prema njemu, a on je, osećajući se
neprijatno što joj to daje pred devojčicama, posegnuo u sako da izvadi
koverat.
– Unutra ima sasvim dovoljno da pokrije njihove troškove.
Mnogo manje nežna od Artura, otvorila je koverat i pregledala ga. Dao
joj je hiljadu dolara, uključujući i honorar, i ako bude odigrala kako treba, i
hrani ih rezancima sa sirom naredna dva meseca, ostaće joj dosta novca.
Veselo se nasmejala devojčicama, gucnula malo piva i salutirala Arturu,
savršeno precizno ubacivši pikavac u sudoperu. Često je to radila. – To je
baš lepo, gospodine Patersone. Ako budemo imali nekih problema,
zvaćemo vas.
– Mislio sam da navratim za nekoliko nedelja, ako vi i vaš muž nemate
ništa protiv, da vidim kako su. – Hilari je u neverici zurila u njega. On ih u
stvari ostavlja ovde, u prljavštini, s flašama od piva i nenameštenim
krevetom... i s tom odvratnom ženom. Ako je ranije bila povučena, sada je
bila ledena, kad ih je napuštao. – Zvaću vas za nekoliko dana, Hilari, a i vi
mene slobodno pozovite ako vam nešto treba. – Samo je klimnula glavom.
Nije mogla da veruje da im to radi, posle svega što je već uradio. Na
trenutak je poželela da ga ubije. Ali se okrenula prema Aleksandri, koja je
tiho plakala.
– Ne budi smešna, Aksi. Biće zabavno. Seti se, čika Artur je rekao da
možemo da idemo na okean.
– Stvarno? – Ajlin se promuklo nasmejala, dok su slušali kako se auto
udaljava. – A gde to mislite? U brodogradilištu? – Ponovo se nasmejala.
Hiljadu dolara je đavolski dobra cena za nekoliko meseci neprijatnosti, a
ako bude sreće, stvari neće biti tako loše. Beba je izgledala kao smor, a
petogodišnjakinja kao cmizdravica, ali se činilo da najstarija devojčica drži
stvari pod kontrolom. Uz malo sreće, ona će voditi računa o svemu. Možda

76
će čak i kuvati i čistiti kuću. Ajlin se sručila na kauč ispred televizora, s
novom flašom piva, i zapalila cigaretu. Možda će da izađe na večeru s
Džekom.
– Izvinite. – Hilari je sa snebivanjem stala pored televizora, držeći bebu.
– Gde je posteljina za naš krevet?
– Na zadnjem tremu, mislim. Ako uspeš da je pronađeš. – Nije s njima
progovorila nijednu reč, dok ih je Hilari ćutke organizovala. Pronašla je
pocepanu posteljinu, koja je barem bila čista, stavila je na krevet, ali nije
bilo ni jastuka, ni ćebadi. Postavila je i improvizovani čaršav u kolevku,
postavivši je između svog kreveta i zida, bojeći se da bi se inače srušila.
Kao što je i pretpostavljala, bila je polomljena.
Zatim je umila Aleksandru i odvela je u kupatilo, promenila Megan
pelenu, pa onda svim trima sipala po čašu vode, dok su tiho sedele u svojoj
novoj sobi, gledajući oko sebe.
– Ovde je mnogo ružno – prošaputala je Aksi, plašeći se da je ne čuje
teta s cigaretom i pivom. – Da li je ona stvarno tatina sestra?
Hilari je klimnula glavom. U to je bilo teško poverovati i neprijatno o
tome razmišljati, ali ona je njihova tetka i s njom će ostati preko leta. Nisu
imale gde da ostave svoje igračke, a haljine koje im je dadilja spakovala će
morati da ostanu u koferima. Bilo je već pet sati kad ih je Ajlin ponovo
videla i, kako je i predosećala, Hilari je sve držala pod kontrolom.
– Izvinite. – Stajala je ispred nje, sa svojom blistavom crnom kosom i
krupnim, zelenim očima, kao neki mali glasnogovornik. – Možete li da date
mojim sestrama nešto da jedu? Gladne su. – Ajlin uopšte nije pomislila na
to. U kući nije bilo ničega. Otvorila je frižider i tamo je bilo samo piva,
ubuđalog limuna i bajatog hleba. Ajlin i Džek su izbegavali da jedu kod
kuće kad god su mogli. Ovde su samo pili.
– Naravno, mala. Koja si ti?
– Hilari. – Bilo je nečeg veoma rezervisanog u njenim očima, kao da ju
je poslednjih devet meseci potpuno slomilo. Imala je samo devet godina, a
već je doživela više bola i tuge nego što većina ljudi doživi u celom svom
životu.
– Možeš li da otrčiš do prodavnice i kupiš nešto za jelo? Nekoliko
konzervi tunjevine bi trebalo da bude dovoljno.

77
 – Tunjevine? – Hilari je imala izraz lica kao da nikada nije čula tu reč.
Bila je naviknuta da joj tople obroke priprema služavka u Saton Plejsu, a
pre toga njena majka. Guste čorbe i bogati gulaši, srednje pečeni odresci,
pa onda čokoladni kolači, preliveni sladoledom od vanile. – Tunjevina, kao
riba?
– Jeste. Evo ti nešto novca. – Pružila joj je nekoliko dolara, kao da od
nje očekuje da stvori celu večeru s dva dolara. Čak je i Hilari znala da je to
nemoguće. Dadilja joj je davala više novca samo za sladoled. – Radnja je
na ćošku, ne možeš da je promašiš. Kupi i meni jedno pivo, hoćeš? – Uvek
se plašila da će joj nestati, čak i kad je ga je imala dosta.
Hilari je povela sestre sa sobom, samo zato što se plašila šta će se desiti
ako ih ne povede. A i prodavnica je izgledala mračno kao i sve ostalo oko
njih. Na većini kuća cigla je bila okrunjena, ili su bile od drveta s kog se
gulila boja. Ceo kraj je izgledao kao da je ofucan, izanđao i uništen. Hilari
je kupila dve konzerve tunjevine, teglicu hrane za bebe, veknu hleba,
majonez, puter, šest jaja, mleko i konzervu piva za njihovu domaćicu. Hilari
je smatrala da će moći da napravi nekakvu večeru od toga, a ostatak hleba i
jaja će moći da sačuva za doručak.
Ali, kad je stigla pred ulazna vrata, mučeći se s kesama i Megan, držeći
Aksi za ruku, Ajlin je postavila dva pitanja.
– Gde mi je pivo?
– U kesi.
– Daj ga ovamo – brecnula se na Hilari, a Aksi je počela tiho da cvili.
Mrzela je ljude koji viču na nju, ili na njene sestre. Njihova majka to nikad
nije radila, čak ni dadilja nije vikala na njih, iako je nisu mnogo volele i
govorila je ružne stvari o njihovim roditeljima.
Hilari je Ajlin pružila pivo što je brže mogla, a Ajlin se upiljila u nju i
postavila joj drugo pitanje. – Gde je kusur?
Hilari joj je pružila tri centa, a Ajlin ih je bacila na nju, jednim od njih
skoro pogodivši bebu u oko. – Šta si radila, kupila si sebi ceo biftek? Nije
ti ovo Park avenija, znaš. Gde ti je, bre, ostatak novca? – Kao da je
zaboravila onih hiljadu dolara koje je joj je Artur dao baš za ovu svrhu.
– Morala sam da im kupim večeru – objasnila je Hilari. – A nije bilo
ništa ni za doručak za sutra.

78
 – Kad budem htela da kupiš nešto za doručak, reći ću ti. Kapiraš?
Sledeći put nemoj da potrošiš toliko prokletog novca.
Hilari je bila zapanjena onim što je čula i ruke su joj se tresle dok je
spremala večeru. Sa stručnom lakoćom, jelo je spremila za deset minuta.
Meko kuvano jaje, tost i hrana za Megan, a sendviči s tunjevinom i
majonezom za nju i Aksi, i velike čaše mleka za sve tri, što su i popile sa
zadovoljstvom. Bile su gladne i iscrpljene posle vožnje iz Njujorka i
emocionalnog šoka od susreta s Ajlin i Čarlstaunom.
Hilari nije tetki ponudila ništa za jelo, a ni Ajlin nije pokazala nikakvo
interesovanje šta one rade. Hilari im je jelo postavila u njihovoj sobi. Zbog
istovremenog urlanja radija i televizora, bilo je nemoguće da se razgovara, a
i Ajlin ih je sve plašila, čak i bebu. Ali, baš kad je Hilari stavljala njihove
sudove u sudoperu i spremala se da ih opere, Ajlinin muž je stigao kući, i
Hilari se još više uplašila kad ga je videla. Bio je krupan, snažan muškarac,
s ogromnim rukama i moćnim ramenima, i nosio je radne pantalone i
potkošulju. Oblak alkoholnih isparenja koji ga je okruživao, stigao je čak
do kuhinje. Počeo je da urla na Ajlin gotovo istog trenutka kad je ušao na
vrata, ali, pre nego što je stigao da je udari, ona je mahnula ispred njega
kovertom i pokazala mu ono što je on mislio da je sav novac. Pet stotina
dolara. Glupavo se nacerio, uopšte ne sumnjajući da je njegova žena isto
toliko novca sakrila među stare čarape, gde je držala svoj novac.
– Opaaa... dušo! Vidi ti to! Zar nije lepo? – Hilari ga je posmatrala
dugo, mnogo ranije nego što je on ugledao nju. – Za šta je to?
– Za njih. – Nehajno je mahnula pre zadnjem delu kuće, a Džek je
iznenada spazio Hilari u kuhinji.
– Ko je to? – Gledao je tupo, a Hilari je primetila da ima izuzetno glup
izraz lica, a njegove oči su je podsećale na svinjske. Odmah ga je zamrzela,
bio je gori čak i od Ajlin, a i izgledao je opasnije.
– Sećaš se dece mog brata o kome sam ti pričala?
– Onog što je koknuo ženu?
– Da. Njega. Pa, došle su danas.
– Kol’ko dugo treba da ih čuvamo? – Nije izgledao nimalo zadovoljno
dok je posmatrao Hilari kao komad mesa. Njihov dolazak nije smatrao
lepom vešću, uprkos neočekivanom prilivu novca.

79
 – Nekoliko nedelja, dok im onaj advokat ne pronađe neki smeštaj.
Znači, tako stoje stvari. Hilari je drhteći prihvatila ovu vest. Artur im to
nije objasnio kad su polazili i ona se iznenada upitala šta će biti s njihovim
stanom.
Ali Ajlin se smešila svom mužu, dok ih je Hilari posmatrala. Bila je
potpuno nesvesna dece u drugoj sobi, isto kao i on. Kao da nisu ni
postojale, a za Džounsove, i nisu. – Hej, dušo, hajdemo večeras na ples. –
Hilari su se učinili suviše pijani za to, ali se Džeku Džounsu ideja izgleda
dopala. Imao je masno lice i retku kosu, a njegove debele šake su ličile na
šunke.
– Možemo da ostavimo decu?
– Naravno, što da ne? Najstarija sve radi.
– Sve? – Iskosa je pogledao svoju ženu i primakao joj se, što je Hilari
sa zebnjom shvatila kao nepristojan potez, ali se Ajlin samo nasmešila i
privukla ga k sebi.
– Ma, hajde, napaljeni mornaru... ima samo devet godina, pobogu... –
Ajlin se smejala kad je priljubio svoje usne na njene i gurnuo debelu šaku
ispod njene odeće.
– A koliko si ti imala prvi put?
– Trinaest – rekla je afektirajući, zato što su oboje znali da laže, a onda
je, uz promukao smeh, pošla da uzme još jedno pivo i ugledala Hilari kako
ih posmatra. – Što ti ovde radiš, špijuniraš nas, ti malo derište?
– Samo sam... sređivala posle večere... izvinite... ja...
– Marš u sobu! – dreknula je, besno zalupivši vrata frižidera. – Prokleta
deca. – Znala je da će biti prave napasti dok ih se ne otarasi, ali dok Džek
ne počne da se buni, isplate se.
Džounsovi su to veče izašli u osam sati. Megan i Aleksandra su već
spavale u svojoj uzanoj, zagušljivoj sobi, dok je Hilari ležala u mraku,
razmišljajući o majci. Ona nikada ne bi dozvolila da im se dogodi nešto
ovako. Nikada. Očitala bi bukvicu Ajlin, odvela decu kući i negde, nekako,
stvorila bi im dom, a to sada mora da uradi Hilari. I to je dobro znala. Mora
da pronađe način, i mesto gde će da odu... i dovoljno novca za sve to. Neće
dozvoliti da se išta dogodi njenim sestricama. Učiniće sve da ih zaštiti. A u
međuvremenu samo mora da ih drži podalje od Džeka i Ajlin, da ih zabavi,

80
ili napolju, u korovom zaraslom dvorištu, ili u njihovoj sobi. Kuvaće im,
kupaće ih, voditi računa o njihovoj odeći. Ležala je u krevetu i planirala
dok nije zaspala i probudila se tek ujutro, kad je Megan probudila u šest i
petnaest, s prljavom pelenom. Bila je dobrodušno dete, majčine riđe kose,
koja je padala u bujnim, bakarnim loknama i imala očeve krupne, plave oči,
baš kao što je Hilari imala očevu crnu kosu, a majčine zelene oči. Ali,
Aleksandra je baš ličila na majku i Hilari je ponekad bolela duša što toliko
liči na Solanž, a kad bi se smejala, i zvučala bi kao ona.
Spremila je devojčicama doručak pre nego što su Džek i Ajlin ustali, pa
ih je izvela napolje da se igraju, pre toga ih obukavši u iste plave haljinice
od cica. Ona je obukla crvenu haljinicu s malom keceljom. Majka joj ju je
kupila pred smrt i ona je još uvek najviše volela. Osim toga, sada ju je
tešilo da je nosi i misli na majku.
Bilo je podne kad se Ajlin Džouns pojavila na vratima i zurila u njih.
Izgledala kao da joj je muka, i da su bile starije, devojčice bi znale da je
užasno mamurna.
– Zašto, bre, ne umuknete? Bučnije ste od celog komšiluka. Bože! –
Klizna vrata su se zalupila i ona se vratila u sobu, i nisu je videli do posle
ručka. Bila je unutra ceo dan, gledala televiziju i pila pivo, a Džek je
izgleda otišao da pije negde drugde. Jedina promene te nedelje bila je u
tome što je Džek odlazio od kuće ranije, obučen u radnu odeću. Retko im
se obraćao, osim što bi s vremena na vreme prišao Hilari i rekao joj da će
jednog dana biti zgodna, a ona nije znala šta da mu odgovori. Ajlin nije
uopšte razgovarala s njima. I, kao da je prošla večnost pre nego što se
pojavio Artur. Došao je tačno nedelju dana nakon što ih je ostavio i pitao
kako stoje stvari. Hilari mu je mehanički rekla da su dobro, ali bi svakome
bilo jasno da nisu. Aksi je počela da dobija košmare, a Megan se budila
noću. U sobi je bilo vrelo, a hrana nije bila odgovarajuća. Hilari je činila
sve što je mogla da to nadoknadi, ali nije mogla mnogo da učini. Ipak je
imala samo devet godina, i polako se gubila.
Ali, ništa nije rekla Arturu.
– Dobro smo. – Ali, zvučala je umorno i bezvoljno.
– Doći ću opet za nekoliko dana. – Ali nije došao. Imao je pune ruke
posla u kancelariji oko nekog teškog slučaja, a još uvek je pokušavao da

81
sredi Semove poslove i da pronađe nekoga ko će da se brine za devojčice,
ali u avgustu je bilo očigledno da to neće da se dogodi. A odustao je i od
ubeđivanja svoje žene. Konačno mu je rekla da se odluči, ili ona, ili deca.
Kocka je bačena. Artur ih neće uzeti.

82
 7.
Krajem leta dvoje Arturovih kolega su mu se obratili nenametljivo, i
prilično neočekivano, i ponudili se da reše njegov problem.
Prvi je bio jedan najstarijih partnera u firmi. Džordž Goram se bližio
penziji, ali samo godinu dana ranije oženio se izuzetno privlačnom mladom
devojkom iz otmenih krugova, u ranim dvadesetim. Margaret Milington je
bila jedna od najlepših devojaka kad je uvedena u društvo, a zatim je sve
impresionirala kad je postigla izvanredne rezultate na koledžu Vasar. Ali,
onda je iskočila iz očekivanog kalupa i, umesto da se uda za nekog od
mladića kako su želeli njeni roditelji, ušla je u vezu s Džordžom Goramom.
Udovac i četrdeset godina stariji od nje, bio je savršen za nju u svakom
pogledu. Osim što nije mogao da ima dece. Bio je iskren prema njoj, a ona
je bila pri čvrstom stavu da nije važno. Ali, on se plašio da će možda biti
važno jednog dana, a nije želeo da je izgubi. Mala Aleksandra bi popunila
jedinu prazninu između njih dvoje. Razgovarao je s Margaret o tome da
usvoje svu decu Vokerovih i da ne rasturaju tu porodicu ali, mada se to
činilo kao plemenito delo, ipak bi to bilo previše za njih. Nije se osećao
dovoljno mladim da može da uzme dete mlado kao što je Megan, a dete
koje ima godina kao Hilari bi moglo da predstavlja problem. Ali,
petogodišnjakinja im se činila idealnom i Margaret je bila van sebe od
sreće.
Istog dana kad se Džordž obratio Arturu u vezi s usvajanjem
Aleksandre, Dejvid Abrams je došao u privatnu posetu Arturu. Imao je
samo trideset četiri godine i on i njegova žena Rebeka su bili advokati,
mada je Rebeka radila u drugoj firmi, malo liberalnijih shvatanja. Bili su
braku od poslednje godine koledža i pokušavali da dobiju dete od završne
godine studija, bez uspeha. Na kraju im je rečeno da je situacija
beznadežna. Rebeka nije mogla da ima decu. Bio je to veliki udarac za
oboje, posebno zato što su se nadali da će imati nekoliko dece, a sada su
saznali da mogu da budu zahvalni ako budu imali i jedno, što je u stvari
bilo i sve što su u tom trenutku mogli sebi da priušte. Isto kao i Goramovi,
nakratko su razmišljali da usvoje sve tri, ali nisu mogli da se odvaže na

83
tako veliki teret. Želeli su da usvoje bebu Megan.
Tako je ostala samo Hilari. I Artur, koji je morao da donese ogromnu
odluku. Da li da rasturi porodicu? Da li ima pravo na to? Ali, ipak, Sam je
ubio Solanž, i time je svima uništio živote. Možda Artur jedino može da
spasava jedno po jedno. Goramovi su bili divni ljudi i izuzetno imućni.
Artur nije imao nikakvu dilemu oko toga da će Aleksandra imati sve što joj
bude potrebno, a prema onome što je rekao Džordž, bilo je očigledno da će
je iskreno voleti. Što je još važnije, biće blizu i Artur će moći da pazi na
sve. Mada to u slučaju Džordža i Margaret Goram to ne bi ni bilo potrebno.
Iako Rebeka i Dejvid Abrams nisu bili toliko dobro situirani kao
Džordž, bili su svakako dvoje vrednih mladih ljudi, s izglednim karijerama
pred sobom, porodice su im živele u Nujorku, pa nije bilo mnogo verovatno
da će u bilo kom pogledu zastraniti, pa bi u njihovom slučaju Artur mogao
da bude Meganin anđeo čuvar.
Ali, najviše ga je brinula Hilari. Šta će sada biti s njom? Šteta što ni
Goramovi ni Abramsovi ne žele da uzmu još jedno dete, ali kad ih je
ponovo pitao, i jedni i drugi su to odlučno odbili. Pomenuo je to Mardžori
još jednom, ali je odgovor bio odlučno „ne“. Osećao je da bi njihov odnos
mogao da bude ozbiljno ugrožen ako bude insistirao. Pre više nedelja
obećao joj je da to pitanje neće ponovo da pominje. Ali, to je značilo da
Hilari ostaje gde jeste, s Džounsovima u Bostonu, ako i oni budu hteli da je
zadrže. Kad se sva Semova imovina proda ostaće oko deset hiljada dolara i
Artur je razmišljao da to ponudi Džounsovima za Hilarin smeštaj i ishranu,
dokle god bude potrebno. To je bilo više nego ništa, ali ne baš mnogo, i on
nije bio previše zadovoljan tim rešenjem, dok je sređivao stvari za druge
dve devojčice. Dokumentacija je bila spremna i oba para su bila presrećna.
Rebeka je planirala da uzme mesec dana odmora, a Margaret i Džordž su
planirali da otputuju u Evropu na jesen sa svojom novom ćerkom. Džordž
je već opustošio prodavnicu igračaka Švarc i Aleksandrina nova soba je
ličila na prodavnicu igračaka, dok je Rebeka kupila džempera i skafandera
kao za petorke. Njih dve su bile dve veoma srećne devojčice i njihov
dolazak je očekivan s velikim uzbuđenjem. Ali, Artura je i dalje mučila
Hilari.
Sredinom avgusta imao je kratak razgovor s Ajlin Džouns i objasnio joj

84
situaciju. Ona mu je bez uvijanja rekla da će je za deset hiljada dolara
čuvati neograničeno vreme, ali da ne vidi zašto mora da je usvoji. Može
jednostavno da živi s njima. I da kuva i čisti, ali te detalje nije saopštila
Arturu. Bilo je to kao da ima služavku, jer ju je ona ionako već primoravala
da radi sve, a Hilari je se toliko užasno plašila da je radila sve što joj ona
naredi. Jednom je jako ošamarila Aleksandru, zbog nekog beznačajnog
prekršaja koji nikada nije objasnila, a bebu je udarila više puta, kad god bi
pipnula televizor ili radio, ili ako bi izašla iz svoje sobe, što je za nju bilo
teško da ne uradi. Soba je bila premala za njih tri, posebno za bebu koja još
nije imala ni dve godine i nije razumela da joj je kretanje ograničeno.
U svakom slučaju, Ajlin je pristala da zadrži Hilari, ako dobije deset
hiljada dolara u gotovini. Pokazala se kao veoma profitabilan poslić za
Ajlin. Ovog puta će reći Džeku za dve hiljade dolara, a osam će da zadrži
za sebe, a predstaviće mu kao da to čini zbog uspomene na svog brata.
– Mislio sam da ga baš i nisi volela.
– Ipak mi je bio brat... i ona je ipak njegovo dete. Osim toga, prilično je
dobro dete i vredna je.
– Deca su smor. – Džek je to dobro znao. Njegova prethodna žena ih je
imala troje i izluđivali su ga. – Ali, ako hoćeš da vodiš računa o njoj, to je
tvoj problem, ne moj. Samo da me ne smara.
– Ako te bude smarala, slobodno je zvizni.
– Aha. – To ga je izgleda smirilo, pa se složio da je Ajlin zadrži. Ona se
te noći zaključala u kupatilo i proverila da li joj je sav novac tu i došla do
zaključka da će s ovih osam hiljada koje je zadržala od čeka za Hilari, imati
skoro deset hiljada dolara sakrivenih među halterima i najlonskim
čarapama. To joj je pružalo dobar osećaj, ako ikada odluči da napusti
muža. Možda će povesti devojčicu sa sobom, a možda i neće. Zavisi od
toga da li će joj biti od koristi, a ako ne, ostaviće je Džeku da se brine za
njeno izdržavanje, ili neka je uzme advokat. Ništa joj ne duguje. Ali, ona
duguje njoj. Ipak, složila se da je zadrži, zar ne? Dosta joj duguje, s Ajlinine
tačke gledišta. A Ajlin njoj ne duguje ništa.
Artur je stigao smrknut, s dadiljom koju je angažovao za taj dan, i
zapanjio se kad je video koliko je Hilari mršava, a ostale dve devojčice
veoma blede, posle tih nekoliko meseci provedenih u Bostonu. Izgledale su

85
kao male skitnice i on se zapitao da li su zdrave. Zamolio je Hilari da izađe
napolje s njim, da popričaju. Zanimalo ga je kako je, ali, kad su izašli, ona
mu nije rekla ništa. Izgledalo je kao da se još više otuđila, a on nije mogao
ni da sanja koliko ga mrzi što ih je ostavio u tom paklu. Dva meseca je
pokušavala da namakne dovoljno hrane za svoje sestre, jedva uspevajući da
nahrani i njih, a kamoli sebe, od bednih sredstava koje joj je Ajlin davala.
Prala je, ribala, kuvala i čuvala sestre, neprestano ih čuvajući od mogućih
batina tetke i teče. A noću im je pevala uspavanke i grlila ih kad bi plakale
za majkom. A Artur nije znao ništa od ovoga dok je posmatrao Hilarino lice
i pitao se zašto je toliko hladna.
A sada je morao da joj saopšti vest za koju je niko nije pripremio.
Njene sestre odlaze odavde, a ona ne. Nikada više neće biti zajedno, osim
poseta, ako im budući roditelji to dozvole, a Artur je već znao da
Abramsovi neće. Nisu želeli da Megan zna išta o svom prethodnom životu,
roditeljima, pa čak ni o sestrama. Nestaće u novom životu. Zauvek.
– Hilari... – zaustio je zbunjeno, sedeći na zadnjim stepenicama kuće
Džounsovih, na verandi za sušenje veša, dok se korov širio, a muve zujale
oko njih. – Ja... mislio sam... imam... nešto da ti kažem. – Voleo bi da
može da joj kaže bilo šta, ali ne ovo. Znao je koliko je vezana za njih, ali
nije on kriv što je došlo do toga, podsećao je sam sebe. On je učinio sve
što je mogao... eh, samo da je Mardžori htela da ih primi...
– Nešto nije u redu, čika Arture? – Možda će sada da joj kaže da se
vraćaju u svoj stan, ali Ajlin im je već rekla da je prodat, i ona se s tim već
pomirila. Dok su zajedno, samo je to važno, pa čak i ovde. Podigla je svoje
krupne zelene oči prema njemu, a on imao osećaj kao da ga Solanž
dodiruje, ali se zbog toga osećao samo gore.
– Ja... tvoje sestre odlaze na neko vreme. Nije mogao drugačije da joj
kaže, osim direktno.
– Megan i Aksi? – Izgledala je zapanjeno i zbunjeno kad mu je ponovo
uputila svoj poznati smaragdni pogled.
– Zašto? Zašto idu?
– Zato. – O, bože... molim te, ne teraj me da joj ovo radim. U grudima
mu je zastao jecaj patnje. Ali, mora da joj kaže. – Zato, Hilari, što više ne
možete da ostanete zajedno. Vaša tetka misli da ne može, a takođe ni bilo

86
ko drugi. Megan i Aleksandra idu u dve vrlo fine porodice u Njujorku, da
žive s njima. A ti ostaješ ovde, sa svojom tetkom u Bostonu. – Bilo bi mu
lakše da joj je nožem probo srce, a kad je video kako joj suze teku niz
obraze, zavideo je Semu na laganoj sudbini koju je odabrao, i odjednom ga
je zbog toga mrzeo. – Hilari, molim te... dušo, pokušao sam, stvarno sam
pokušao... – Pružio je ruku prema njoj, ali se ona izmakla, pojurivši kroz
korov prema prednjem delu kuće, kao da su već otišle, vičući prema njemu.
– Ne! Ne! Ne dozvoljavam! – Utrčala je unutra i ne objašnjavajući ništa,
uletela u njihovu ružnu sobu i zagrlila obe devojčice. Ostavila ih je da se
igraju na njenom krevetu, a Aksi je čuvala Megan. Snažno ih je grlila, dok
su joj suze tekle niz lice, osećajući se očajno i bespomoćno, svesna da
nema načina da se izbori s njim. Nije imala kuda da ode, ni novca da ih
negde odvede, nikoga da joj pomogne, ima samo devet godina. Ali, ne mogu
to da joj urade... ne mogu... one su sve što ima... majka i otac su je izdali...
kao i čika Artur... tetka i teča je mrze i ona mrzi njih... sve što ima na svetu
su Megan i Aksi.
– Šta je bilo, Hili? – Aleksandra je zurila u nju svojim krupnim plavim
očima, a Megan je plakala dok je Hilari čvrsto grlila, pa je ona samo pustila
i prigrlila Aksi.
– Volim te... samo to... jednostavno te volim... svim svojim srcem.
Hoćeš li to zauvek da zapamtiš, Aksi?
– Hoću. – Njen glasić je bio trezven, kao da zna da se dešava nešto
važno. Dosta toga su prošle zajedno, njih tri, i imale su neku čudnu
povezanost, kao da su osećale raspoloženja jedna drugoj i moguću
opasnost. – Da li će nešto loše da se dogodi, Hili? Kao s mamom i tatom?
Da li i ti ideš nekud?
Zaplakala je, a Hilari je brzo odmahnula glavom. – Ne, ne. Ne boj se,
Aksi. Čika Artur hoće da povede tebe i Megan na put u Njujork, u posetu
kod nekih njegovih prijatelja. – Znala je da njima mora da olakša, bez
obzira koliko je njoj teško. Ali, zbog njih će sve da istrpi. Ali, za Megan će
biti najlakše. Plakaće kad je budu odvodili od njenih sestara, ali neće se
sećati... nikada... a Hilari ih nikada neće zaboraviti. Nosiće ih u sebi do
kraja svog života, a jednog dana će ih pronaći. Zaklela se sebi dok je držala
Aleksandru, a trenutak kasnije, Artur i iznajmljena dadilja su se pojavili na

87
vratima.
– Uskoro polazimo, Hilari.
Klimnula je glavom, zaslepljena suzama, a onda je odjednom
Aleksandra počela da plače. – Ne želim da napustim Hili. – Čvrsto je
držala za ruku, a Hilari ju je, brišući suze, nežno poljubila.
– Moraš da pomogneš Megan, da se ne plaši. U redu? Hoćeš li da je
čuvaš umesto mene?
Aleksandra je klimnula glavom kroz suze. Bez obzira šta joj rekli, znala
je da će se desiti nešto strašno, a kad je Hilari uzela njene stvari, bila je
sigurna u to. Ajlin se nije pojavljivala. Bila je toliko uzbuđena zbog novih
zelenih novčanica koje joj je Artur dao, da je samo sedela zaključana u
kupatilu i brojala ih. Veći deo će da sakrije od Džeka, ali prvo želi da ih
sve gleda.
Tako je Hilari bila sama dok je pomagala Aleksandri i Megan da uđu
kola. Devojčice su sele pozadi s dadiljom, Megan je pružala ruke prema
Hilari plačući, a Aleksandra je nekontrolisano jecala, dok je Artur sedao za
volan i bacio poslednji pogled prema Hilari.
– Uskoro ću doći da te vidim. – Nije mu rekla ništa. Izdao je. A plač sa
zadnjeg sedišta ju je skoro skrhao dok se borila da zadrži kontrolu, pa je
zakoračila unazad, mašući im i vičući prema kolima, sve dok su mogle da
je čuju.
– Volim te, Aksi... volim te, Megan... volim vas... – Glas joj je pukao u
jecaj dok je stajala na ulici, mašući prema automobilu koji je odlazio, sve
dok nije skrenuo iza krivine i nestao, odnoseći sa sobom ceo njen život. A
kad je automobil nestao s vidika, pala je na kolena jecajući njihova imena,
želeći da je neko ubije. Nije bila svesna ničega, sve dok nije osetila da je
neko drma, a teška ruka je udara po licu. Podigla je pogled, još uvek
zaslepljena od suza, i ugledala Ajlin kako stoji iznad nje, držeći svoju
ofucanu tašnu s pobedničkim izrazom lica.
Grubo joj se obratila, kao i uvek. – Šta to, do đavola, radiš? – A onda je
shvatila da su otišle. – Plakanje ti neće pomoći. Idi unutra i čisti, ti mala
budalo. Ljudi će da misle da loše postupamo s tobom. – Grubo ju je
podigla na noge i uvukla u kuću, dok je Hilari nekontrolisano jecala, a još
jedan šamar nije joj nimalo pomogao. Teturajući se ušla je u svoju sobu i

88
bacila se na krevet, koji je još mirisao na dve devojčice koje su upravo
otišle. Osećala je puder kojim je pre samo nekoliko trenutaka namazala
Megan kad je presvlačila, i šampon s Aksinih svetloriđih kovrdža. Nije
mogla da izdrži toliku patnju.
Ležala je i jecala satima, sve dok konačno nije zaspala, iscrpljena,
isceđena, slomljena realnošću svog života. Utonula je u dubok, rastrzan san,
u kome je trčala... i trčala... i trčala za kolima... pokušavajući da ih
pronađe... svuda ih je tražila... a sve što je u daljini čula, bio je Ajlinin
pijani smeh.

89
Treći deo

HILARI

90
 8.
Te godine, nakon teškog perioda, Artur je više puta zvao Hilari, ali je ona
odbila da priča s njim, i na kraju ga je osećaj griže savesti naveo da je zove
manje i ređe. Znao je da su druge devojke dobro. Goramovi su bili
oduševljeni Aleksandrom, ona je bila divna devojčica, i Abramsovi su bili
zaljubljeni u „svoju“ bebu. Ali, sada nije imao kontrolu nad Hilari, nije
imao pojma kako je, zato što mu Ajlin nije davala nikakve informacije, a
Hilari nije htela da priča s njim preko telefona.
Jednom je otišao u Boston da je vidi, malo pre Dana zahvalnosti. Ali,
Hilari je sedela u dnevnoj sobi, kao da je gluva. Nije imala ništa da mu
kaže, i on je otišao s osećajem krivice i tihog očaja. Osećao se kao da je
uništio dete, ali kakav izbor je imao, a i Ajlin joj je ipak bila tetka. Hiljadu
puta je pričao sebi priče da smiri svoju savest dok se vozio kući, i bio je
Božić kada ju je opet zvao, ali ovog puta se niko nije javio, i posle toga je
bio zauzet svojim životom. Džordž Goram je umro iznenada, i Dejvid
Abrams je iznenada odlučio da se preseli u Kaliforniju, što je značilo da
dosta posla pada na Arturova pleća. Bilo je, naravno, još partnera u firmi,
ali Artur je bio među starijima i dosta odluka je palo na njega, posebno u
vezi s Džordžovim imanjem. Video je Margaret na sahrani, naravno, ali ona
je odlučila da ne dovede Aleksandru.
Bilo je proleće kada je Artur ponovo video Hilari, i učinila mu se još
više povučena, s bledim izrazom očaja koji je bio zastrašujuć. Kuća je bila
besprekorna, što ga je malo umirilo, makar se Ajlin trudi. Nije znao da je
koristila Hilari kao kućnu pomoćnicu. S deset godina, morala je da radi sve,
da iskopava korov napolju, pere i pegla odeću svoje tetke i teče, da čisti,
kuva i pere veš. Bilo je neverovatno da je dobila pristojne ocene u školi, ali
nekako je to uvek uspevala, uprkos svemu. Nije imala prijatelje, a ni želju
da sklapa prijateljstva. Šta je imala zajedničko s njima? Druga deca u školi
su imala normalne domove, imala su majke, očeve i sestre. Ona je imala
tetku i teču koji ju je mrzeo i pio previše, i hiljadu poslova koje je morala
da obavi pre nego što završi domaći i išla je u krevet oko ponoći. U
poslednje vreme, Ajlin se nije osećala dobro. Sve vreme je pričala o svom

91
zdravlju, i posetila je više doktora. Načula je da Džek pominje Floridu.
Tamo su imali prijatelje koji su radili u vojnoj luci i mislili su da će mu
naći posao. On je mislio da će topla klima biti dobra za Ajlin, i mogli su da
se presele tamo pre sledeće zime.
Ali Hilari ovo nikada nije spomenula Arturu. Nije mu bilo bitno. I više
nije marila za njega, niti za bilo šta. Jedina je brinula kako da pronađe Aksi
i Megan, i znala je da će jednog dana uspeti. Sve što treba da radi je da
čeka dok ne napuni osamnaest godina, i onda će ih naći. Sanjala je to
noćima, i još uvek je mogla da oseti Aksine mekane, crvene kovrdže na
svom obrazu na krevetu pored sebe, i Meganine tihe bebeće uzdisaje dok je
držala... i jednog dana... jednog dana... će ih pronaći.
Tog oktobra su se preselili u Džeksonvil na Floridi, i tada je Ajlin već
bila veoma bolesna. Teško je jela i hodala, i do Božića je bila prikovana za
krevet, i Hilari je instinktivno znala da umire. Džeka izgleda nije ni
zanimala, a on je stalno bio napolju i opijao se, i ponekad ga je viđala po
komšiluku, kako izlazi iz nečije kuće i kako ljubi drugu ženu. A njen posao
je bio da se brine o Ajlin, da radi sve što treba za ženu koja umire. Nije
htela da ide u bolnicu, i Džek je rekao da ne mogu to da priušte. Tako je
Hilari radila sve, otkad dođe iz škole do sledećeg jutra. Ponekad nije ni
spavala. Samo je ležala na podu pored Ajlininog kreveta, i pazila na nju
koliko je bilo potrebno. Džek, uostalom, više nije ni spavao u njenoj sobi.
Spavao je na velikom tremu za spavanje iza kuće, i dolazio i izlazio onako
kako mu je odgovaralo, i ponekada danima nije viđao svoju ženu. Ajlin je
plakala i pitala Hilari gde je on noću, a Hilari bi je slagala i rekla da spava.
Ali, čak ni bolest nije u njoj izazvala nikakvu dobrotu, nežnost i nikakvu
zahvalnost za nemoguće zadatke koje je Hilari obavljala. Očekivala je to od
nje, i čak i tako slaba, ako je mislila da Hilari može da uradi više, pretila joj
je da će je pretući. To je sada bila prazna pretnja, ali Hilari ju je i dalje
mrzela, mrzela ju je od prvog dana kada je videla.
Ajlin je živela još godinu i po dana nakon što su se doselili na Floridu, i
kada je Hilari imala dvanaest godina, konačno je umrla, zureći u Hilari kao
da je htela nešto da kaže, ali Hilari je bila sigurna da to ne bi bilo ništa
ljubazno.
Posle toga, život je na neki način bio jednostavniji, a s druge strane,

92
komplikovaniji. Više nije morala da se brine ni o kome. Ali, morala je da se
kloni Džeka i žena koje je dovlačio sa sobom. Rekao joj je grubo, dan
nakon što je Ajlin umrla, da će je pustiti da ostane pod njegovim krovom
samo ako ne pravi nikakve nevolje. Takođe joj je rekao da isprazni tetkine
stvari, da zadrži šta hoće, a da ostatak baci. Izgleda da nije hteo da ga bilo
šta podseća na nju. Polako je to uradila, nekako osećajući da će se Ajlin
vratiti i kazniti je što joj pretura po stvarima, ali je konačno završila. Odeću
je poklonila crkvenoj prodavnici, i bacila svu jeftinu šminku. Htela je da
baci i njen donji veš, kada je primetila malu vrećicu od tkanine u jednoj od
fioka, i proverila šta je, samo da bi bila sigurna da nije ništa važno. Tu je
bilo preko deset hiljada dolara, većinom u malim apoenima, i par
pedesetica, kao da je to godinama skupljala, skrivajući od svakoga, a
verovatno i od Džeka. Hilari je dugo sedela i gledala u vrećicu, zatim je
tiho stavila u džep, a te noći je sakrila među svojim stvarima. To je bilo
upravo ono što joj je trebalo da pobegne jednog dana, i da nađe Megan i
Aleksandru.
Tokom sledeće godine Džek skoro da nije ni obraćao pažnju na nju. Bio
je previše zauzet jureći sve žene iz komšiluka. Do tada je izgubio dosta
poslova, ali je izgleda uvek uspevao da nađe drugi. Nije ga bilo briga šta
radi, sve dok ima krov nad glavom, ženu u krevetu uveče, i paket piva u
frižideru. Ali, kad je Hilari napunila trinaest godina, odjednom je postao
zahtevniji. Sve vreme se žalio, i zahtevao da radi stvari za njega. Mislio je
da nedovoljno brine o kući, i kada bi došao kući na večeru, što je bila
retkost, žalio se da je hrana očajna. Odjednom ničim nije bio zadovoljan, i
ponašao se kao da mu je to bitno, dok pre toga nije ni obraćao pažnju na
nju. Sada je čak kritikovao i način na koji se oblačila i rekao da joj je
odeća previše vrećasta i da su joj suknje predugačke. Bila je to 1962.
godina i mini suknje su bile u modi, i rekao joj je da bi trebala da se oblači
više kao devojke koje je viđao po časopisima ili na televiziji.
– Zar ne želiš da te momci gledaju? – pitao ju je jednog popodneva,
zaplićući jezikom. Tek se vratio kući s partije softbola, koji je igrao sa
svojim prijateljima, od kojih su većina bili bivši marinci kao on, ali imao je
četrdeset pet godina, a tri decenije napijanja su uzele svoj danak na njemu.
Bio je gojazan, i imao je pivski stomak koji mu je visio preko farmerki. –

93
Zar ne voliš momke, Hilari?
Nastavio je da je proganja i njoj se to smučilo. Nikada nije imala
vremena da primećuje momke. Bila je prezauzeta školom i čišćenjem kuće
za njega. Na jesen je pošla u deveti razred, godinu dana ranije. I sada je
imala deset hiljada dolara sakrivenih u fioci. Imala je sve što joj treba.
– Ne posebno – konačno mu je odgovorila. – Nemam vremena za
momke.
– Oh, da? Šta je s muškarcima? Imaš li vremena za muškarce, mala
Hili?
Nije se trudila da mu odgovori. Umesto toga, otišla je u kuhinju da
skuva večeru, razmišljajući o tome kako je postao južnjak nakon samo
nekoliko godina. Pričao je razvlačeći reči, i imao je južnjački akcenat kao
da je rođen na Floridi. Čovek nikad ne bi rekao da je iz Bostona.
Razmišljajući o tome, opet se vratila na podsećanje nakratko vreme
provedeno s njima... još uvek joj je to bilo mesto gde je izgubila Megan i
Aksi. Nikada se nije više čula s Arturom Patersonom, ne otkako su se
preselili na Floridu, uostalom, nije je bilo briga. Mrzela ga je. I nikada joj
nije palo na pamet da je razlog zbog koga nije zvao bio taj što mu Džek i
Ajlin nisu ostavili adresu kad su se preselili. Nestali su bez traga i glasa, i
Artur nije imao pojma kako da ih pronađe. Tada je ionako imao pune ruke
posla oko svog života. Kad su se Džounsovi odselili na Floridu, Mardžori
ga je ostavila.
– Šta ima za večeru? – Džek se pojavio u kuhinji s limenkom piva i
cigaretom u ruci. Izgleda da je više posmatrao ovih dana, i to joj se nije
sviđalo. Bilo joj je neprijatno, i osećala se kao da joj pogledom skida
odeću.
– Hamburgeri.
– To je lepo. – Ali, buljio je u njene čvrste mlade grudi dok je to rekao.
Imala je dugačke lepe noge i tanak struk, a gusta crna kosa, koju je
nasledila od Sema, spuštala joj se do struka. Bila je prelepa devojka, i to
postalo sve teže sakriti. Izgledala je mnogo starije nego što je bila, i u
očima joj je video životni bol.
Džek ju je potapšao po zadnjici i očešao je dok je prolazio pored nje,
bez ikakve potrebe, i po prvi put je stajao pored nje sve vreme dok je

94
spremala večeru za njega. Bilo joj je toliko neprijatno da nije mogla da
jede, kada su hamburgeri bili gotovi. Gurala je hranu po svom tanjiru, i
izašla iz kuhinje što je brže mogla, nakon što je oprala sudove. Tada je čula
da izlazi, i malo kasnije je zaspala u svom krevetu u sobi pored kuhinje,
mnogo pre nego što je on došao kući oko ponoći. Pljuštala je tropska kiša,
bilo je munja i gromova, i on se zateturao u kuću, veoma pijan, ali s
namerom da uradi nešto... samo kad bi mogao da se seti šta je to hteo... do
đavola... zaboravio je... još uvek je psovao kad je prolazio pored njene
sobe, zatim se iznenada setio, i nasmejao se dok je, prilično dugo, stajao
ispred njenih vrata.
Nije se trudio da pokuca, već je samo okrenuo kvaku i ušao u njenu
sobu, a njegove mokre cipele su otiskivale vodu na patos od linoleuma i
disao je teško, od godina pušenja, ali ona ga nije čula. Crna kosa padala joj
je preko lica, a jedna ruka joj je bila prebačena preko glave, dok je spavala
preko pokrivača u detinjastoj pamučnoj spavaćici.
– Lepoticeeee... – Promrmljao je za sebe i zakašljao se, što ju je skoro
probudilo. Promeškoljila se i okrenula, otkrivajući zanosan kuk i jednu
dugačku nogu dok je spavala, samo nekoliko centimetara od njega. Polako
je počeo da otkopčava svoju košulju dok nije pala na mokar pod. Otkopčao
je svoje farmerke i skinuo ih zajedno s cipelama, i stao pored nje u donjem
vešu i čarapama, a trenutak kasnije su i oni bili s ostatkom njegove odeće
pored kreveta. Jedino ga je neverovatna količina alkohola koji je popio
sprečavala da dobije veću erekciju. Polako je dolazio sebi, gledajući je,
umirući od čežnje i od tajne požude koju je godinama krio, ali sada je bila
dovoljno odrasla... do đavola, mogao je da je ima godinama, njegov mali
komad baš tu kod kuće... pre nego što odraste i odseli se, a možda posle
ovoga to nikada neće ni hteti. Stenjao je dok je ležao u krevet pored nje, i
oblak isparavanja alkohola koji je izdahnuo zajedno sa smradom znoja ju je
probudio.
– Hmm... – Otvorila je jedno oko i nije bila sigurna gde je, a zatim je
uzela vazduh i iskočila iz kreveta. Ali, on je bio brži od nje i čvrsto je
uhvatio za spavaćicu. Skliznula je s njenog vitkog tela dok je držao, i
stajala je gola i drhtala pred njim, dok je on ležao u njenom krevetu i
posmatrao je.

95
 – Vidi vidi... nije li to lep prizor, mala Hili? – Pokušala je da se pokrije
i htela je da zaplače ili da pobegne, ali nije bila sigurna šta da uradi. Samo
je stajala tamo, preplašena. Znala je da će je uhvatiti ako pokuša da
pobegne. – Vrati se u krevet, još nije vreme za ustajanje. Prvo tvoj teča
Džek treba da ti pokaže nekoliko stvari. – Gledala ga je onako krupnog,
čvrstog i zlokobnog dok je ležao, i bila je dovoljno stara da zna šta
namerava da joj uradi, ali pre će umreti nego što će mu to dopustiti.
– Ne dodiruj me! – protrčala je kroz otvorena vrata do kuhinje, i on ju je
pratio u tami, posrćući nag i klizajući se na mokre fleke koje je napravio
malo ranije.
– Ajde, mala droljo... znaš šta hoćeš. I ja ću ti to i dati. – Dok je to
izgovarao, krenuo je da je uhvati za ruku i pokušao je da je odvuče natrag u
sobu. Ali, ona se borila kao mačka, i izgrebala ga po licu i ruci,
pokušavajući da ga šutne dok ju je vukao.
– Pusti me! – Istrgla se iz njegovog stiska i skoro da je stigla do zadnjih
vrata kad ju je opet uhvatio, ali na sekundu je imala vremena da uzme nešto
čega se upravo setila s cediljke. Pažljivo je to sakrila od njega, i naizgled se
smirila i pustila ga da je odvede u sobu. To je bilo hrabro s njene strane, ali
pre bi ga ubila nego da mu dopusti da je siluje.
– To je dobra devojka... znači, želiš starog čika Džeka, zar ne, mala
Hili... – Nije ništa odgovorila i on nije primetio, dok ju je grubo gurnuo na
krevet i spremao se da legne na nju, ali iznenadnim bleskom srebra je osetio
da je nešto hladno, oštro i ružno upereno u njegov stomak.
– Ako me dotakneš, odseći ću ti jaja... ozbiljna sam... – Sve u njenom
glasu je govorilo da će to uraditi i on joj je poverovao. Povukao se
nekoliko centimetara i ona ga je pratila s uperenim nožem. – Izlazi iz moje
sobe.
– Dobro, dobro... bože... – promucao je dok je izlazio iz sobe i zamalo
nije pao preko praga. – Skloni tu stvar, pobogu, hoćeš li?
– Ne dok ne izađeš odavde. – Pratila ga je s nožem još uvek uperenim u
njegove testise, što ga je izgleda veoma brinulo.
– Mala kučko... tome vas uče u školi? U moje vreme su devojke bile
mnogo pristojnije. – Nije mu odgovorila i on se povukao, a zatim joj je
iznenada udarcem izbacio nož iz ruke i toliko je jako udario po licu da je

96
udarila o suprotan zid i nije bila sigurna šta je više bolelo, nos koji je obilno
krvario, ili potiljak, za koji je mislila da je smrskao. – Eto ti kučko mala,
kako ti je sad?
Ona je mumlala i pokušavala da se pridigne, još uvek odlučna da zaštiti
svoje dostojanstvo, ali to njega više nije zanimalo, samo je hteo da je kazni
što ga je ponizila. Znao je da uvek kasnije može da dobije šta hoće od nje.
Do đavola, sad nema gde da ode. Sad je njegova. Praktično je poseduje.
– E sad, hoćeš li da budeš dobra prema čika Džeku sledeći put? –
Ponovo joj je lupio šamar, oči su mu zlo svetlucale, i ovog puta je pala na
stolicu i prikleštila rebra, duboko posekavši dojku, pa je mogla da oseti da
i tu krvari. U ušima joj je odzvanjalo, i usna joj je bila rascepana, mislila je
da joj je vilica možda polomljena, i imala je duboku ranu na jednoj dojci
pre nego što se sve završilo, i ona otpuzala od njega. On je do tada zaspao
na kauču, još uvek go, potpuno pijan, i zadovoljan svojim večernjim
poslom. Sledeći put neće moći da mu se odupre. Bio je siguran u to. Dobro
joj je pokazao. Toliko dobro, da je ona puzala, gola na pljusku, dok se nije
onesvestila na pragu njihovih komšija. Satima je tu ležala, bez svesti na
kiši, i krvarila, dok gospođa Arčer nije otvorila vrata da pokupi novine.
– Oh, bože!... oh, moj bože! – vrištala je, vraćajući se u kuću, dok je
trčala da pronađe svog muža. – Moj bože... Berte, na pragu nam je mrtva i
gola žena! – On je dotrčao do vrata i video je, ležala je na pola vrata, još
uvek je krvarila i bila u nesvesti.
– Pobogu... to je dete iz kuće pored nas, ona čija je tetka umrla... ona
koju nikad ne viđaš... moramo da zovemo policiju. – Ali, Moli je već
okretala broj. Policija je stigla skoro odmah, a hitna pomoć je stigla čak i
pre njih. Odveli su je u bolnicu Bruster i pola sata kasnije je dolazila sebi i
videla Arčerove kako bulje u nju u urgentnom centru. Gospođa Arčer je
počela da plače, mnogo ju je podsećala na njenu ćerku. Bilo je očigledno da
je pretučena i silovana i ostavljena na njihovom pragu. Ali, kasniji pregled
je pokazao da nije bila silovana, samo je skoro na smrt prebijena. Imala je
konce na više mesta, i rana na njenoj dojci je bila velika, ali najgori je bio
potres mozga koji je dobila kad ju je prvi put bacio na zid. Povratila je čim
se probudila i gubila svest više puta, ali doktori su uveravali gospođu
Arčer da će biti u redu, i ostavili su je da leži nekoliko sati. Nije htela da

97
priča o tome ko ju je pretukao, ali policija nije završila svoju istragu.
– Šta misliš, ko bi mogao da joj uradi ovako nešto? – Gospođa Arčer je
pitala svog muža kad su se vraćali kući, ali je prošlo nekoliko dana pre
nego što je istina izašla na videlo, a nju im nije rekla Hilari. Džek je sam
priznao kad ga je policija po treći put posetila, pa su podigli optužnicu
protiv njega, ali Hilari ih je molila da je povuku.
– Ubiće me ako to uradite. – Sada je bila preplašena. Sada će je sigurno
ubiti, ili nešto još gore.
Ali policija je promenila sve. – Hilari, ne moraš da se vratiš. Možeš da
odeš u hraniteljsku porodicu.
– Šta je to? – Njene oči su se raširile od straha, ali šta može da bude
gore od onog gde je živela?
– To je privremeni dom, čak i dugotrajni ponekad, mesto gde žive deca
koja nemaju gde drugde da odu.
– Mislite, kao neka institucija?
Poručnik je odmahnuo glavom. – Ne, kao pravi ljudi koji prihvate decu
kao tebe u svoj dom. Šta misliš?
– Mislim da bih volela to da uradim. – Da bi se to sredilo, morala je da
bude zavedena kroz sudove u Floridi kao beskućni maloletnik. Ispostavilo
se da je mnogo lakše nego što su svi mislili, kad je objasnila da je siroče i
da je tetka i teča nikada nisu usvojili. Samo se jedanput vratila da ga vidi, i
Moli Arčer je pošla s njom i neugodno stajala na vratima. Hilari je htela da
uzme svoje stvari i plašila se da se suoči s Džekom. To je bio prvi put da
ga je videla od noći kad ju je pretukao, i bila je preplašena šta će joj uraditi
zbog toga što mu je namestila policiju. Ali, on je samo buljio u nju s
ogorčenim besom i nije se usuđivao mnogo da priča s gospođom Arčer koja
je stajala pored nje.
Spakovala je svoje stvari u jedini kofer koji je imala, i pažljivo stavila
malu pamučnu vrećicu u postavu. Znala je da mora dobro da se brine o
tome sad, to joj je bio jedini prijatelj na svetu... njen novac za beg da nađe
svoje sestre... njenih deset hiljada dolara. Da je Džek znao da to postoji i
da je kod nje, sigurno bi je ubio zbog toga.
Džek je zalupio vrata kad je izašla i glasno ih zaključao, a ona je tiho
prešla preko dvorišta do kuće gospođe Arčer i sačekala odeljenje za

98
maloletnike da je ponovo pokupi. Imali su hraniteljsku porodicu za nju i
ljudi će doći po nju ujutru. Sve je bilo tako lako, i na trenutak je dozvolila
je sebi da pomisli da će sada sve biti lako. Lagana plovidba, a onda će se
za nekoliko godina vratiti u Njujork, da pronađe Megan i Aksi, i one će
jednog dana živeti s njom i opet će paziti na njih. Moći će da uradi to, s
vrećicom sreće koju je pronašla među Ajlininim donjim rubljem. To je bila
jedina lepa stvar koju je njena tetka ikada uradila za nju, a čak ni to nije
nameravala. Ali sada nije bilo bitno. Novac je bio u Hilarinom koferu i
nameravala je da ga čuva životom. Za nju, to je bilo potpuno bogatstvo.
Socijalna radnica je došla po nju, kao što je obećano, ujutru, i nakon
kratkog pojavljivanja na sudu, odvela ju je do porodice u oronulu kuću u
siromašnom predgrađu Džeksonvila. Žena je otvorila vrata, s toplim
osmehom i keceljom na sebi, bilo je još petoro dece unutra starosti između
deset i četrnaest godina koliko je Hilari mogla da vidi, i mesto je odmah
podsetilo na kuću u kojoj su Džek i Ajlin živeli u Bostonu. Imala je isti
smrad, pohaban nameštaj, i oronuo izgled. Ali, sa šestoro dece unutra, nije
ni čudo.
Žena se zvala Luiz i pokazala je Hilari njenu sobu, sobu koju će deliti s
tri druge devojčice, koje su sve živele na uskim vojnim krevetima koje je
Luiz kupila u vojnoj prodavnici. Crna devojčica je sedela na jednom od
njih, bila je visoka i vitka, s krupnim crnim očima, i radoznalo je gledala
Hilari dok je ulazila u sobu i spustila stvari kad ih je socijalna radnica
upoznala.
– Hilari, ovo je Majda. Ona je ovde već devet meseci. – Socijalna
radnica se nasmešila i nestala, natrag kod Luiz i gomile dece u kuhinji.
Kuća je izgledala užurbano i prepuno, ali nekako nije bila gostoprimljiva, i
Hilari se osećala kao da su je upravo ostavili u radnom kampu.
– Hilari... Kakvo je to ime? – Majda je sada neprijateljski gledala, kad
je socijalna radnica otišla i merkala ju je od kragne njene ružne haljine do
jeftinih cipela koje joj je Ajlin kupila. To nije bila lepa odeća i bila je
daleko od haljinica i ruža njenog detinjstva, što je sada bio zaboravljen
luksuz. Svojim ozbiljnim zelenim očima je gledala crnu devojčicu i pitala se
kakav će život biti ovde. – Odakle si, devojko?
– Njujork... Boston... ovde sam već dve godine.

99
 Crna devojčica je klimnula glavom, bila je mršava kao trska i Hilari je
videla kako krišom gricka nokte. Bila je visoka, ljuta i nervozna. – Zaista?
Pa, zašto si došla ovde? Tvoji mama i tata su u zatvoru? – Njeni su bili.
Njena majka je bila prostitutka, a otac makro i diler.
– Moji roditelji su mrtvi. – Hilarin glas je takođe bio mrtav dok je to
govorila, i obazrivo je gledala dok je stajala tik unutar praga.
– Imaš li braću i sestre? – Nije videla zbog čega je to bitno i htela je da
kaže da, ali se onda predomislila i blago odmahnula glavom. Majda je
izgledala zadovoljna njenim odgovorom. – Naradićeš se za Luiz, dušo. Ona
je kučka za koju radimo. – To nije bila u potpunosti dobrodošla
informacija, ali je Hilari nekako posumnjala, čim je ušla kroz vrata, da ovo
neće biti tako lako kao što su joj rekli.
– Pa, šta morate da radite?
– Da čistimo kuću, vodimo računa o njenoj deci, dvorištu, o bašti iza
kuće... da peremo veš... sve što ti kaže da uradiš. Nešto poput ropstva,
osim što možeš da spavaš u glavnoj kući i što te pušta da jedeš ovde. – U
Majdinim očima je bio zlokoban osmeh i Hilari nije bila sigurna da li da se
smeje ili ne. – Ali, ipak je bolje od doma za nezbrinutu decu.
– Šta je to? – Bila je početnik u svemu ovome, za hraniteljske porodice i
domove, i za roditelje koji su otišli u zatvor, iako je njen otac tamo umro.
Bilo joj je teško da prihvati promene koje joj je napravio u životu za jednu
noć razuzdanog besa. Hilari je često razmišljala o tome do kasno u noć,
kada je dozvoljavala sebi da misli o tome, da je mogao da ubije i nju
zajedno s njenom majkom. Bilo bi mnogo jednostavnije, umesto ove spore
smrti na koju ju je osudio, daleko od kuće i onih koje voli, napuštena među
strancima.
– Gde ti živiš, devojko? – Majda je izgledala nervozno. – Razumeš,
dom... dom za decu bez roditelja... – Naglasila je to, dok je Hilari klimala
glavom. – To je zatvor za decu. Ako ti ne nađu hraniteljsku porodicu ideš
tamo, i zaključaju te i postupaju s tobom kao prema govnetu. Radije ću da
rintam za Luiz dok moja mama ponovo ne izađe iz zatvora. Izaći će uskoro i
onda ću ići kući. – Ovog puta su je uhvatili u razmeni droge s njenim
„mužem“. – Šta je s tobom? Šta misliš, koliko dugo ćeš biti ovde? Je l’
imaš neke rođake kod kojih bi mogla da odeš? – Mislila je da su Hilarini

100
roditelji tek umrli i da je ovo možda samo privremeni smeštaj. Bilo je nešto
drugačije kod Hilari, nešto u načinu na koji je pričala, na koji se kretala,
kako je tiho gledala na sve, kao da ne pripada zaista ovde. Ali, odmahnula
je glavom u odgovoru na Majdino pitanje, baš kad je socijalna radnica ušla
na vrata.
– Upoznajete se, devojke? – Žena se nasmešila kao da je potpuno
nesvesna džungle u kojoj radi. Za nju, ovo su sve bila dobra deca, nalazila
im je divne domove, i svi su bili srećni.
Obe devojčice su je gledale kao da je luda, ali Majda je prva
progovorila. – Da. Upravo to radimo... upoznajemo se. Je l’ tako Hilari? –
Hilari je klimnula glavom, pitajući se šta treba da kaže i odahnula je kada
ju je socijalna radnica odvela natrag u kuhinju. Nešto u vezi s Majdom ju je
plašilo.
– Majda se veoma dobro snašla ovde – poverila joj se socijalna radnica
dok su hodale kroz sumoran hodnik do kuhinje.
Deca su se izašla napolje i Luiz ih je čekala, ali svi tragovi hrane koju
su jeli su nestali, i Hilari je osetila da joj zavija želudac, dok se pitala da li
će joj dati nešto da jede, ili će morati da čeka večeru.
– Jesi li spremna da kreneš da radiš? – pitala je Luiz i Hilari je klimnula
glavom. Socijalna radnica kao da je nestala i Luiz je poslala napolje po
lopatu i par grabulja. Rekla joj je da iskopa rov i obećala je da će joj neki
dečaci pomoći, ali nisu se pojavili. Dečaci su pušili cigarete iza štale, i
Hilari je ostala sama da rukuje lopatom, stenjući i znojeći se. Poslednje
četiri godine je radila naporno, ali nikada fizički. Čistila je Ajlininu i
Džekovu kuću, prala im veš, kuvala za njih i brinula se o Ajlin dok nije
umrla, ali ovo je bilo teže nego bilo šta što je ikada radila, i u očima su joj
bile suze od umora kada ih je Luiz konačno pozvala unutra s tropske
vrućine i rekla im da dođu na večeru.
Tamo je zatekla Majdu, koja je izgledala pobedonosno dok je stajala
pored šporeta. Njoj je zapao ženstveni zadatak spremanja večere, ako bi
tako mogao da se nazove. Bilo je tu nekoliko komada mesa i hrskavice koji
su plutali u moru vodnjikave masti, što je Luiz radosno nazivala gulašem
dok je sipala male porcije svakom od njih i sela da se pomoli. Uprkos bolu
od gladi koji je osetila, i vrtoglavice od celodnevnog boravka na suncu,

101
Hilari nije mogla da se natera da to pojede.
– Hajde, jedi, moraš da ostaneš jaka. – Luiz joj se odvratno nasmešila,
sve je izgledalo kao neka užasna bajka o veštici koja će pojesti decu. Hilari
se setila takvih priča iz svog detinjstva, ali nikada nisu izgledale realno kao
ova, i veštica je uvek umirala, a deca su postajala prinčevi i princeze.
– Žao mi je... nisam mnogo gladna... – Hilari se slabašno izvinila dok su
joj se dečaci smejali.
– Bolesna si? – Luiz je izgledala iznervirano. – Nisu mi rekli da si
bolesna... – Izgledala je kao da će je vratiti u neku nepoznatu sudbinu i
Hilari se setila Majdinog neprijatnog opisa „doma“. Zatvor za decu. Samo
joj to treba. Ali, sada nije imala kuda da ode. Nije mogla da se vrati kod
Džeka. Znala je šta bi joj uradio ovog puta. Tako da je bilo, ili Luiz, ili
dom.
– Ne, ne, nisam bolesna... loše mi je zbog sunca... napolju je bilo
vrelo...
– Aaa... – Druga deca su brzo zbijala šalu na njen račun i Majda ju je
jako uštinula dok joj je pomogla da opere sudove. Bilo je čudno, Hilari je
ponovo shvatila. Nisu bili prijatelji ni porodica, Luiz se nije pretvarala da
se brine o njima, bili su samo kao radna snaga koju je dovela da obavlja
njen posao, i isto tako su i oni tretirali nju. Sve je izgledalo veoma
privremeno i udaljeno. Luizin muž je svraćao i odlazio. Izgubio je jednu
nogu u ratu, a druga mu je bila u lošem stanju. Zbog toga nije mogao da
radi, i Luiz je primila ovu decu da obavljaju njegov deo posla, kao i njen, i
zbog novca koji joj je to donosilo. Država joj je plaćala za svako dete koje
je prihvatila, i nije se obogatila na tome, ali je imala pristojan novac.
Maksimalno je mogla da prihvati sedmoro, i znali su da će uskoro doći još
jedno, zato što ih s Hilari ima ukupno šest. Tu je bila jedna bleda,
petnaestogodišnjakinja po imenu Džordžina, kao i Majda, i tri mangupa u
ranim tinejdžerskim godinama. Dvojica od njih su namigivali Hilari od
večere. Nijedno dete nije bilo lepo, i samo nekoliko njih je čak izgledalo
zdravo. Bilo bi to i teško na ishrani koju su imali. Luiz je smanjivala
troškove gde god je mogla, ali Hilari je navikla na to još kad je živela s
Ajlin i Džekom, iako je Luiz izgleda još više usavršila tu veštinu.
U pola osam je viknula deci da se spreme za spavanje. Sedeli su u

102
svojim sobama, pričali, žalili se, razmenjivali priče o roditeljima u zatvoru i
njihovim iskustvima iz doma. To sve je za Hilari bilo potpuno nepoznato,
dok je sedela na svom krevetu u zastrašujućoj tišini. Dečaci su imali svoju
sobu pored, a Džordžina i Majda su pričale kao da Hilari nije tu. Na kraju
su se progurale pored nje u svojim spavaćicama i zalupile joj vrata ispred
lica kada su otišle u kupatilo.
Izdržaću, rekla je sebi... bolje je nego kod Džeka... ovo nije tako
strašno... Setila se novca skrivenog u koferu i molila se da ga niko ne
pronađe. Morala je da preživi još samo pet godina... pet godina hraniteljskih
porodica ili doma... ili Džeka... osetila je kako joj suze bodu oči dok je
konačno zatvorila vrata od kupatila, sela i tiho jecala u iscepan i pohaban
peškir koji joj je Luiz dala tog jutra. Bilo joj je nemoguće da poveruje da
joj se život u ovo pretvorio. I kroz nekoliko minuta, dečaci su upali na vrata
i morala je da im prepusti kupatilo, dok je niz bubašvaba pretrčavao preko
kade.
– Šta radiš unutra, mala? Je l’ ti treba pomoć? – pitao je jedan od crnih
dečaka, a drugi su se smejali njegovom sjajnom smislu za humor. Hilari je
samo prošla pored njih i otišla u svoju sobu, baš kad je Majda ugasila
svetlo. Trenutak kasnije, Hilari je bila zaprepašćena kada se Luiz pojavila u
hodniku, sa svežnjem ključeva u jednoj ruci. Izgledala je kao da će ih
zaključati, ali Hilari je znala da je to nemoguće, ili je makar tako mislila.
Mogla je da čuje hrapav smeh iz sobe dečaka.
– Zaključavanje – Majda je pružila tu informaciju i u tom je Luiz
zalupila vrata, i mogli su da čuju ključ kako se okreće u bravi. Dve druge
devojke su izgledale kao da je to savršeno normalno, a Hilari je buljila u
njih u prigušenom svetlu s prozora.
– Zašto je to uradila?
– Da se ne bi sastajale s momcima. Ona voli kad je sve čisto i zdravo. –
Zatim se Majda iznenadno nasmejala kao da je to neka veoma smešna šala,
a takođe i Džordžina. Hilari se činilo kao da se bez prestanka smeju dok ih
je Hilari posmatrala.
– Šta ako moramo da idemo u kupatilo?
– Pišaš u krevet – odgovorila je Džordžina.
– Ali to očistiš ujutru – dodala je Majda, i zatim su se ponovo kikotale.

103
 – Šta ako izbije požar? – Hilari je bila užasnuta, ali Majda se opet
ponovo smejala.
– Onda se pržiš, dušo. Kao mali krompir, a tvoja mala bela koža postaje
smeđa kao moja. – U stvari, mogle su da razbiju prozor i da pobegnu, ali
Hilari se nije toga setila dok je osećala rastuće talase panike. Legla je u
svoj krevet i povukla čaršave, pokušavajući da ne misli o svim užasnim
stvarima koje mogu da se dese. Niko je nije pre zaključao u sobu, i to
iskustvo je bilo najužasnije u njenom životu.
Ležala je tiho, buljeći u plafon, i disala je plitko i brzo. Osetila se kao
da je neko guši jastukom, i mogla je da čuje dve druge devojke kako
šapuću, a zatim je čula kako se čaršavi gužvaju i kikotanje. Okrenula se
samo da vidi šta se dešava i nije bila spremna za ono što je videla. Majda
je bila naga u Džordžininom krevetu, Džordžina je bacila svoju iscepanu
pidžamu na pod, i one su se mazile na mesečini, ljubeći se i milujući se,
dok je Majda stenjala i prevrtala očima. Hilari je htela da se okrene, ali bila
je toliko užasnuta da se nije ni pomakla, a starija devojka je videla i
obratila joj se.
– Šta je bilo dušo, nikad nisi videla dve devojke zajedno? – Hilari je u
tišini odmahnula glavom, a kad je Majda smestila glavu između
Džordžininih nogu, nasmejala se glasno i zatim je odgurnula u još jednom
naletu smeha. – Sačekaj malo. – Okrenula se ka Hilari – Hoćeš li da
probaš? – Hilari je ponovo odmahnula glavom, užasnuta, ali nije mogla da
pobegne od njih. Vrata su bila zaključana i morala je da leži i da ih sluša,
čak i da ih ne gleda. – Možda će ti se svideti.
– Ne... ne... – Upravo ovo je i dovelo ovde... osim što je to bio Džek, a
ne dve devojke, i nije mogla ni da zamisli šta će joj uraditi, ali su zaboravili
brzo na nju kad su nastavili sa svojim večernjim zadovoljavanjem. Stenjale
su i grčile se, i Majda je jedanput zavrištala, toliko glasno da se Hilari
uplašila da će Luiz doći i istući ih sve, ali nije bilo ni jednog zvuka u tišini
osim Majdinog i Džordžininog, zvuka teškog disanja, dahtanja i jecanja, i
onda konačno, dok je Hilari tiho plakala u krevetu, one su legle izmorene i
zaspale zagrljene, a Hilari je ležala budna do jutra.
Sledećeg dana su ponovo radili naporno. Hilari se vratila kopanju u
bašti, a rekli su joj da očisti i unutrašnjost šupe. Dečaci su je zadirkivali

104
kao i pre, a ovog puta su joj rekli da skuva ručak. Pokušala je da napravi
nešto pristojno za njih sve, ali bilo je nemoguće sa skromnim zalihama koje
je Luiz ostavila. Jeli su tanke parčiće mesnog nareska i ostatke zamrznutog
pomfrita. Bilo je jedva dovoljno da se preživi kad radiš naporno na suncu, a
te noći je morala da sluša Majdu i Džordžin kako prolaze kroz svoje ječanje
i dahtanje. Ovog puta im je okrenula leđa, navukla čaršave preko glave i
pokušala da se pretvara da ih ne čuje. Ali dva dana kasnije se Džordžin
uvukla u njen krevet i počela nežno da joj mazi leđa ispod spavaćice. To je
bio prvi nežan dodir koji je osetila otkad joj je majka umrla, ali ovo je bilo
drugačije, znala je Hilari, i nije bilo dobrodošlo.
– Nemoj, molim te... – Hilari se odmakla od nje, skoro ispadajući iz
kreveta, ali devojka ju je čvrsto uhvatila, obavijajući ruku kao od čelika
oko njenog struka, držeći je blizu sebi dok je ležala iza nje. Hilari je mogla
da oseti grudi starije devojčice na svojim leđima i njenu slobodnu ruku
kako je mazi po bradavicama.
– Hajde, dušo, zar to nije lepo... da... to je lepo... Majdi i meni je
dosadilo da se zabavljamo samo jedna s drugom, hoćemo to da podelimo i s
tobom... sad možeš da budeš naša drugarica. – U tom trenutku, ruka koja je
mazila Hilarine čvrste mlade grudi zalutala dole, ka njenim butinama, koje
su se čvrsto zgrčile od užasa.
– Oh, molim te... molim te... nemoj! – Jecala je i plakala, na neki način
je ovo bilo gore neko Džek. Nije imala izlaza, nije imala mesarski nož, i
nikuda da ode. Nije mogla da pobegne ovim devojkama, zaključana s njima
u sobi, a Džordžin ju je tako uhvatila da Hilari nije mogla da joj se otme, i
dok je držala, a njene noge su bile obmotane oko Hilarinih kao čelične
zmije, Majda je tiho došla iz drugog kreveta i počela da je pipka, dok joj je
Džordžina razdvojila noge najviše što je mogla od Hilarinog odupiranja.
– Ovako... vidiš... – Majda joj je pokazivala stvari koje nije htela da
zna, i ulazila u mesta koja Hilari nikad nije sama dirala, kad je počela da
vrišti u užasu. Ali Džordžina je stavila jednu ruku čvrsto na njena usta i
pustila Majdu da je dodiruje. Izgledalo je kao da su je mazile čitavu
večnost, u početku sporo, a kasnije čvršće i jače, dok je jecala i jecala u
njihovim rukama, i konačno su završile s njom, ali kad je Džordžina izlazila
iz kreveta Hilari je obilno krvarila. – Sranje, dobila si menstruaciju? –

105
Izgledala je iznervirano kad je videla haos na krevetu i na njenim nogama.
Moglo je da se vidi čak i na mesečini. Ali Majda je znala o čemu se radi,
uradila je sve što je htela da uradi. Nasmešila se Džordžini i pogledala u
zatečenu devojku.
– Ne... bila je devica.
Džordžina se zlokobno nasmešila. Predomisliće se, znala je. Uvek se
predomisle. Posle prvog puta. A ako ne, malo će je izudarati pa će to
učiniti od straha.
Narednog dana, Hilari je oprala svoje čaršave čim je Luiz otključala
vrata i izvinila se kada je vikala na nju što je napravila haos. Dečaci su joj
se čak i smejali kada su je videli kako čisti. Osećala se kao da joj se sav
bol i poniženje na svetu sakupilo na glavi, kao da je neko hteo da je uništi.
Pitala se gde su joj sestre i molila se da se da im se ništa ovakvo ne
dogodi. Ali, znala je da neće.
Išle su u kuće prijatelja Artura Petersona, a takvi ljudi ne rade ovakve
stvari... ne znaju za mučenja koja ljudi poput Ajlin, Džeka i Luiz, Majde i
Džordžine mogu da izvrše, i dok je prala čaršave i kopala rov za koji je
Luiz zahtevala da bude dublji, Hilari se molila da njena žrtva bude
dovoljna, da Aksi i Megan budu bezbedne od ovakvih života. Obećala je
bogu da može da joj uradi šta god hoće, samo da su one bezbedne... molim
te, bože... molim te... promrmljala je na vrelom suncu, kad joj je Džordžina
prišla s leđa.
– Ćao, dušo, pričaš sama sa sobom?
– Ja... ne... – brzo se okrenula tako da Džordžina ne može da vidi kako
crveni.
– Ono sinoć je bilo lepo... više će ti se svideti sledeći put.
Ali, Hilari se naglo okrenula prema njoj, i iako to nije znala, izgledala je
potpuno kao njena majka. – Ne! Neće! Nemoj da si me više dotakla, je l’
me čuješ? – Preteći je stiskala lopatu, a Džordžina se smejala dok je
odlazila. Znala je da Hilari neće imati nikakvo oružje te večeri u sobi, i
naravno, nije imala. Uradili su joj istu stvar, i sledećeg dana Hilari je bila
bleda. Nije mogla da im pobegne, i kada je socijalna radnica došla ponovo
za nedelju dana, pogledala je Hilari i pitala je da li previše radi. Hilari je
oklevala, a zatim odmahnula glavom. Džordžina joj je rekla da ako se

106
požali, da će završiti u domu, i da tamo svi to rade, ponekad čak koriste
cevi i flaše od soka... „ne kao ja i Majda“. I Hilari im je poverovala. Sada
je sve moguće. Svaka agonija. Svako mučenje. Samo je klimnula glavom i
rekla socijalnoj radnici da je sve u redu i nastavila da živi svoj tihi košmar.
To se nastavilo sedam meseci, dok Džordžina nije napunila šesnaest
godina, pa su je pustili kao emancipovanu maloletnicu, a Majdina majka je
puštena na uslovnu slobodu iz zatvora, Majda se vratila kod nje, pa je
Hilari je bila jedina devojka s tri dečaka, dok su čekali dve nove devojke
da zamene ostale. Ali, nekoliko dana, Hilari je bila sama s dečacima u sobi
pored njene, a Luiz je mislila da jedna devojka i tri dečaka nisu opasna
kombinacija, tako da nije zaključavala Hilarina vrata, što ju je ostavilo
potpuno bez zaštite. Dečaci su tiho ušli jedne noći, Hilari je ležala budna,
užasnuta, kad ih je ugledala kako ulaze u njenu sobu i tiho zatvaraju vrata.
Tukla se s njima kao mačka, ali su je savladali na snagu i uradili su joj
tačno ono po šta su došli, a sledećeg jutra Hilari je zvala socijalnu radnicu i
zamolila da je prebace u dom za nezbrinutu decu. Nije htela da objasni
razlog, a Luiz se izgleda nije brinula kada su je odveli dva dana kasnije.
Hilari je ukrala viljušku i nož sa stola i drugi put je bila veoma spremna za
ponoćne posetioce. Jedan dečko je zamalo izgubio ruku, pa su se povukli u
užasu. Ali, ipak joj je bilo drago što je napustila Luizin smeštaj, i nije ništa
rekla socijalnoj radnici o onome što se dogodilo.
U popravnom domu su je smestili u samicu, zato što je samo bila
snuždena i nije htela da odgovara ni na čija pitanja. Trebalo im je dve
nedelje da bi odlučili da nije bolesna. Bila je mršava kao trska i slaba zbog
odbijanja da ustane, ali su mislili da će se oraspoložiti kad je stave s
drugom decom. Njenu „bolest“ su nazvali „tinejdžerskom psihozom“.
Rasporedili su je da pere veš i smestili je u spavaonicu s petnaest
devojčica, a noću je čula isto jecanje i vrištanje koje je naučila od Majde.
Ali ovoga puta je niko nije maltretirao, niko nije pričao s njom, niko je nije
dodirivao. Mesec dana kasnije su je prebacili u drugu hraniteljsku
porodicu, s tri druge devojčice. Žena koja je bila glavna ovog puta je bila
ljubazna, ne nežna, ali je bila pristojna, religiozna na ozbiljan, neveseo
način, i često je pričala o bogu koji će ih kazniti ako ga ne prihvate. Uporno
su pokušavali da probiju njen oklop, znali su da je vesela devojka, ali ih je

107
na kraju njena ledena tišina obeshrabrila. Nije mogla da se približi nikome.
Posle dva meseca su je vratili u dom i „razmenili“ je za drugu devojčicu,
veselu jedanaestogodišnjakinju koja je pričala i smejala se i radila sve
stvari koje Hilari nije htela.
Hilari se ovog puta za stalno vratila u dom za nezbrinutu decu i tamo
nije stekla prijatelje. Išla je u školu, radila svoj posao i čitala šta je stigla.
Dosetila se jedne stvari. Izaći će, obrazovati se, i što više bude radila, to će
joj biti jedini spas. Unosila je sebe u školu i maturirala sa sedamnaest
godina uz pohvale, i narednog dana je njena socijalna radnica pozvala u
svoju kancelariju.
– Čestitam, Hilari, čuli smo kako si dobro prošla. – Ali, niko nije bio tu.
Niko nikad nije bio tu za Hilari, za devet godina, i sada je znala da nikada i
neće biti. To je bila njena sudbina, prihvatila je to. Osim ako bi našla
Megan i Aleksandru... ali čak i ta nada je sada bila prigušena. Još uvek je
imala deset hiljada dolara, sakrivenih u postavi kofera, ali njena nada da ih
pronađe je sada bila mala... osim ako ne ode kod Artura... ali hoće li je se
setiti? Aleksandra će imati dvanaest godina, a Megan samo devet... za njih
će ona biti stranac. Sve što joj je ostalo je ona sama. Znala je to sada, dok
je gledala u socijalnu radnicu bez ikakvog tračka emocije.
– Hvala vam.
– Sada moraš da napraviš izbor.
– Da? – Sigurno ništa prijatno. Hilari je toliko naučila i bila je uvek
spremna da se odbrani od patnji koje je neko hteo da joj nanese. Naučila je
dosta od njene prve hraniteljske porodice i prvih dana u domu.
– Obično naši štićenici ostaju ovde dok ne napune osamnaest godina,
kao što znaš, ali u slučaju kao što je tvoj, kada maturiraš pre tog datuma,
imaš izbor da odeš kao slobodan maloletnik.
– Što znači šta? – Hilari je sumnjičavo gledala iza čeličnih zidova.
Njene svetle zelene oči su bile samo zarezi.
– To znači da si slobodna, Hilari, ako hoćeš da budeš. Ili možeš da
ostaneš ovde dok ne odlučiš šta želiš da radiš kad odeš odavde. Da li si
razmišljala o tome? – Samo četiri godine.
– Nešto malo.
– I? – Razgovor s njom je bio kao vađenje zuba, ali mnoge su bile takve,

108
previše povređene životom da bi verovale bilo kome. To je bila tragedija,
ali nije bilo šanse da se promeni. – Hoćeš li da mi kažeš svoje planove?
– Da li moram da bih izašla? – Kao uslovni otpust o kome je toliko toga
čula. Svi koje je znala u domu su imali roditelje u zatvoru, koje su čekali
da izađu na uslovnu. Ovo nije bilo ništa drugačije. Ali socijalna radnica je
odmahnula glavom.
– Ne, ne moraš, Hilari. Ali, volela bih da ti pomognem ako mogu.
– Biću u redu.
– Gde hoćeš da ideš?
– U Njujork verovatno. Odatle potičem. To mesto znam. – Iako nije
tamo više od polovine svog života i dalje joj je to bio dom. I, naravno, tamo
su njene sestre...
– To je veliki grad. Da li imaš prijatelje tamo?
Odmahnula je glavom. Da ih ima, da li bi provela četiri godine u domu
za nezbrinutu decu u Džeksonvilu? To je bilo glupo pitanje. Makar još
uvek ima svojih deset hiljada dolara. To će joj biti spas. Nisu joj potrebni
prijatelji. Sve što joj treba je posao i smeštaj. Ali, jedna stvar je bila
sigurna, neće ostati ovde. – Pretpostavljam da ću krenuti uskoro. Kad mogu
da odem? – Njene oči su se prvi put ozarile na pomisao na odlazak.
– Možemo da sredimo tvoje papire za otpust do sledeće nedelje. Da li ti
to odgovara? – Socijalna radnica se nasmejala sa žaljenjem. Teško su
omanuli s njom. Ponekad se tako događalo, to je bila nesreća kada se desi,
ali bilo je teško prognozirati ko će preživeti sistem, a ko neće. Ustala je i
pružila ruku, koju je Hilari protresla s oprezom. Nije verovala ničemu i
nikome. – Obavestićemo te čim budeš mogla da kreneš.
– Hvala vam. – Tiho je napustila sobu i otišla u jednokrevetnu sobu u
kojoj je živela. Više nije morala da spava u spavaonici, ili da je deli s
nekim. Sada je smatraju punoletnom i za nekoliko dana će otići. Nasmejana
je ležala na krevetu i buljila u plafon. Sve je gotovo, agonija, bol, poniženje,
užas njenog života u proteklih devet godina. Sada će biti svoja na svome.
Ležala je tamo i smejala se kao što nije godinama. I nedelju dana kasnije,
na isti dan, bila je u autobusu, bez kajanja, bez tuge, bez prijatelja koje
ostavlja. Njene oči su bile hladne, čvrste i zelene, i sanjale su o svetu koji
još uvek ne poznaje. A prošlost je bila košmar koji je ostavila iza sebe.

109
 9.
Autobus se zaustavio u Savani, Raliju, Ričmondu, Vašingtonu i Baltimoru, i
trebalo mu je dva dana da dođe do Njujorka, dok je Hilari ćutke gledala
kroz prozor. Drugi putnici bi rekli nekoliko reči kada bi se zaustavili na
pauzi za ručak, ili kada su se protezali uveče, dva mornara su čak pokušala
i da je zavedu, ali je ona bila veoma odlučna i posle toga joj niko nije
prilazio. Bila je usamljena kad je izašla iz autobusa u Njujorku i u srcu je
osetila užasno drhtanje. Bila je kod kuće... posle devet godina... otišla je
odavde kao devojčica kod tetke u Boston, nedelju dana nakon što je njen
otac izvršio samoubistvo. Sve ove godine su joj bile potrebne da dođe kući,
ali uspela je.
Odsek za maloletnike u Floridi joj je dao dvesta osamdeset sedam
dolara da započne novi život, a imala je i deset hiljada od Ajlin. Prvo što je
uradila bilo je da ode u banku u Četrdeset drugoj ulici. Druga stvar je bila
da ode u hotelsku sobu. Uzela je sobu u malom otrcanom hotelu u na Ist
Sajdu, ali njena soba je bila jednostavna i oskudno nameštena i niko joj nije
smetao kada je ulazila ili izlazila. Jela je u kafiću na ćošku i čitala oglase
za posao. Bila je na kursu daktilografije u srednjoj školi, ali nije imala
nikakve druge veštine i nije se zavaravala onim što dolazi. Morala je da
počne od dna. Ali, imala je i druge planove. Neće se zaustaviti tu.
Raznolike žene koje je videla u proteklih devet godina, ostavile su svoj
trag. Nikada neće biti kao one. Radiće, uveče će ići na koledž i radiće sve
što mora. Jednog dana će biti važna ličnost, obećala je sebi. Jednog dana će
biti neko.
Drugog dana u Njujorku je otišla u Aleksandrov butik na Aveniji
Leksington i potrošila petsto dolara na odeću. To joj se činilo kao ogroman
deo njenog bogatstva, ali znala je da će morati da izgleda dobro ako hoće
da nađe posao. Izabrala je tamne boje, jednostavne stilove, nekoliko suknji i
bluza, crne cipele sa štiklom i torbu u istoj boji. Izgledala je kao lepa
devojčica dok je probala stvari u svojoj sobi u centru, i niko neće
posumnjati na užase koje je pretrpela otkad su joj roditelji umrli.
Otišla je na prvi razgovor za posao i rekli su joj da je previše mlada, a

110
zatim na još tri, koji su zahtevali znanje stenografije koje nije imala, i
konačno u računovodstvenoj kancelariji gde ju je intervjuisao ćelavi,
gojazan čovek, koji je disao glasno s vlažnom maramicom zgužvanom u
jednoj ruci.
– Znate da kucate? – Buljio je u nju, dok ga je ona gledala. Imala je
posla i s gorima, i nije je plašio. I trebao joj je posao. Ne može zauvek da
živi na svom budžetu koji se topi. Mora brzo da nađe posao i čak bi i radila
za njega, ako bude pristojan. – A stenografija? – Odmahnula je glavom, a
njega kao da nije bilo briga. – Koliko imate godina?
– Devetnaest – slagala je. To je naučila u prvom razgovoru za posao.
Niko nije hteo da zaposli sedamnaestogodišnju devojku. Zato ih je lagala.
– Da li si išla u školu za sekretarice? – Ponovo je odmahnula glavom,
on je slegao ramenima, zatim je ustao, s papirima u ruci, i hodao je oko
stola, kao da hoće da joj pokaže papire, ali kada je došao do nje, dodirnuo
je po grudima, a ona je u trenutku skočila na noge i ošamarila ga pre nego
što je i razmislila o tome, i oboje su uzdahnuli u isto vreme dok je on buljio
u nju.
– Ako me opet dodirnete, vrištaću toliko glasno da ću vam dovesti
policiju ovde – upozorila ga je, a njene zelene oči su sevale u njega, celo
telo joj je bilo zategnuto, a ruke su joj drhtale dok ga je gledala. – Kako se
usuđujete to da radite? – Zašto joj svi rade takve stvari?... njen teča Džek...
devojke u hraniteljskoj porodici... i dečaci kod Luiz... to joj se stalno
događa. Nije razumela da je to zato što je bila prelepa. Gledala je na to kao
neku vrstu kazne, nešto što je uradila kao dete, pa joj se sad vraća. Nije
bilo fer što joj se to stalno dešava, i polako se odmakla ka vratima, ne
prestajući da ga gleda.
– Slušajte, žao mi je... nije ništa strašno... gospođice... kako se
zovete?... hajde... – Teturao se ka njoj brzo, a ona mu je zalupila vrata u
lice i trčala niz stepenice što je brže mogla. Pešice je došla do hotela,
osećajući se prljavo i depresivno, pitajući se da li će ikad pronaći posao.
Ali konačno jeste, u agenciji za zapošljavanje, na recepciji. Svidelo im
se kako izgleda, sumnjali su da je mlađa nego što je rekla, ali bila je
inteligentna, uredna i čista, kucala je skoro pristojno i umela je da se javi na
telefon, i to im je bilo dovoljno. Ponudili su joj devedeset pet dolara

111
nedeljno, i to joj se činilo kao izuzetno veliki novac. Prihvatila je posao i
hitro se vratila do hotela da se spremi za sutrašnji radni dan. Dobila je svoj
prvi posao!
I brzo će se uspinjati odatle. Još uvek nije znala šta hoće da radi, ali je
već znala gde hoće da ide u školu. Čitala je sve oglase iz novina i obavila
nekoliko poziva. Već se prijavila i čekala je njihov odgovor, a onda će
zaista biti na pravom putu.
Sada bi trebalo da uradi još jednu stvar i odlučila je da se pozabavi time
tog popodneva. Posle toga, nije znala kad će imati vremena, a nije htela da
ga zove. Htela je da ga vidi uživo. Samo jednom. Dobiće informacije od
njega i onda samo treba da pozove... na tu pomisao je zadrhtala dok se
ponovo presvlačila. Nosila je jednostavnu plavu haljinu, crne čarape i crne
kožne cipele. Suknja je bila kratka, ali pristojna. Vezala je kosu u
jednostavan rep, što je činilo da izgledala starije. Umila se, obrisala se
hotelskim grubim peškirom i ponovo sišla. Ovog puta nije išla autobusom.
Nije htela da troši vreme. Umesto toga je uzela taksi i stala ispred,
gledajući gore kad je stigla na ugao Četrdeset osme ulice i Park avenije.
Zgrada je bila sva od stakla oivičenog hromom, i izgledalo je kao da se
proteže do neba.
Lift se tresao dok je išao ka trideset osmom spratu, a ona je zadržala
vazduh, pitajući se da li će se zaglaviti. Nikada nije bila na ovakvom mestu,
barem se toga ne seća... doduše, seća se nekih drugih stvari... put s
roditeljima u Francusku na Liberteu... stan u Saton Plejsu... čaj u Plazi sa
Solanž, mali kolači i topla čokolada s tonama šlaga... i setila se noći kada
je njena majka umrla i stvari koje su ona i Sem govorili...
Vrata lifta su se otvorila lagano i ona se obrela u čekaonici s debelim,
zelenim tepisima, i mladom devojkom za šalterom. Nosila je roze pamučno
odelo, imala je kratku plavu kosu i drzak izgled kakav se očekuje od
sekretarice. To je podsetilo Hilari na posao koji počinje sledećeg dana. Ali,
znala je da nikada neće izgledati tako. Nije izgledala „slatko“, kosa joj nije
bila plava, i nije izgledala kao da će poskočiti s mesta ako je neko zamoli.
Umesto toga, Hilari je izgledala ćutljivo i ozbiljno dok se približavala i
gledala je devojku pravo u oči.
– Došla sam da vidim gospodina Patersona.

112
 – Da li vas očekuje? – nasmešila se, ali joj Hilari nije uzvratila osmeh.
Iskreno je odmahnula glavom i progovorila uzdržanim glasom. U sebi se
plašila okruženja, ali to nije ispoljavala. Izgledala je savršeno opušteno i
potpuno pod kontrolom.
– Ne, ne očekuje me. Ali, volela bih da ga vidim sada.
– Vaše ime? – Mala „gospođica smeh“ se pretvorila u ozaren pogled.
– Hilari Voker. – Zatim je dodala, kao da će to nešto značiti. – On je
moj kum.
– Oh. Naravno – rekla je mala plavuša i zatim je pritisnula niz dugmića i
podigla slušalicu, govoreći nerazumljivo u nju. To je bio još jedan deo
posla, pričanje telefonom tako da niko drugi ne može da čuje... Gospodin
Taj i Taj je ovde da vas vidi, gospodine... oh, izašli ste?... da mu kažem,
šta?... To je bila veština koju će Hilari morati da usavrši u agenciji za
zapošljavanje. A onda je devojka oduševila Hilari. Pogledala ju je svojim
savršenim osmehom i pokazala prema vratima s njene desne strane. –
Možete da uđete odmah. Sekretarica gospodina Patersona će vas sačekati
da vas odvede u njegovu kancelariju. – Izgledala je zadivljeno. Nije bilo
lako videti se s Arturom Patersonom, ali ova devojka je ipak njegovo
kumče.
Hilari je ušla unutra i pogledala duž dugačkog hodnika prekrivenog
tepisima. Firma je zauzimala čitav sprat i mogla je da vidi sve do kraja, do
kancelarije na ćošku koja je bila udaljena od nje za čitav blok. To je bio
impresivan hodnik, oivičen ukoričenim pravničkim knjigama i pun
sekretarica koje su sedele za svojim stolovima ispred advokatskih
kancelarija. Nikada nije bila ovde, čak ni kao dete, a i preselili su se.
– Gospođica Voker? – Starija žena s kratkom, sedom kosom i ljubaznim
osmehom joj je prišla i pokazala u daljinu niz hodnik.
– Da.
– Gospodin Paterson vas očekuje. – Kao da je bilo isplanirano, kao da
je znao da će doći, kao da ju je čekao devet godina. Ali, šta on može da
zna, dok sedi ovde? Šta može da zna o Ajlininom i Džekovom životu, o
tome što je brinula o njoj kad je umirala, ili što se branila od njega velikim
nožem, o gladovanju u njihovoj kući svih tih godina, i hraniteljskoj porodici
u Džeksonvilu, o Majdi i Džordžini... i o domu... i čak i o malom znojavom

113
čoveku koji ju je „intervjuisao“ pre nekoliko dana. Šta je on znao o svemu
tome? I sve što je ona znala jeste to da je on ubio njenu majku, sigurno kao
da je to uradio sopstvenim rukama, i njenog oca takođe, na kraju. A sada
sedi ovde, a ona hoće od njega samo jednu stvar, a zatim će otići i više ga
nikad neće videti. Nije htela više nikad da ga vidi posle današnjeg dana.
Sekretarica se zaustavila na vratima i pokucala. Na diskretnom,
mesinganom natpisu na vratima pisalo je Artur Paterson, a zatim je čula
njegov glas. Još uvek joj je bio poznat. Još uvek je mogla da se seti kako je
laže, pre osam godina... Samo ću ih odvesti nakratko, Hilari... Vratiću se po
tebe. Nikada to nije uradio, i nju nije bilo briga, svejedno ga je mrzela.
Mogla je da se seti kako je klečala na ulici kad je otišao, dozivajući sestre i
morala je ponovo da zadrži suze, ali sada je skoro gotovo... skoro. Prošlo je
tačno osam godina otkad ih je poslednji put videla.
– Možete da uđete. – Sekretarica se nasmešila i pomerila se u stranu
dok je otvarala vrata i Hilari je tiho ušla. Isprva nije videla sto, a zatim ga
je ugledala, jednostavna ploča od stakla i hroma, ispred prozora koji pruža
pogled na ceo Njujork, i tu je sedeo on, u neskladu s modernim dekorom.
Imao je pedeset godina i izgledao je bar deset godina stariji, visok, mršav,
ćelavio je, s tužnim očima i bledim licem. Ali, sada je bio čak i bleđi nego
obično, dok je stajao i gledao je. Izgledao je kao da je video duha, dok je
stajala ispred njega. Bila je prelepa i visoka, sa Semovom sjajnom crnom
kosom, ali tu se zaustavila sličnost s njim... Imala je Solanžine oči... i na
isti način je pomerala glavu... i stajala je ispred njega s istim ponosom kao
što je Solanž hodala Ulicom Arkol u Parizu pre dvadeset dve godine. Kao
da je video duha... ako čovek crnu kosu zamisli kao riđu... to je ponovo
Solanž... ali s ljutim, ogorčenim očima, s nekim besom na licu koji Solanž
nikad nije imala, nešto što je govorilo – ako mi priđeš, ubiću te pre nego što
ti dozvolim da me dotakneš, i Artur se odmah uplašio toga šta je moglo da
joj se desi, zbog čega izgleda tako? Ipak, očigledno je dobro, i stoji ispred
njega u njegovoj kancelariji, potpuno odrasla i veoma lepa. To je bilo čudo,
polako je zakoračio prema njoj, držeći ispruženu ruku, s nadom da će
povratiti prošlost. To je bio način da povrati Sema i Solanž, da još jednom
učestvuje i njihovoj čaroliji. Hilari će mu to sve vratiti. Ali, dok se
približavao, mogao je da oseti zid oko devojke, ona je počela da se povlači

114
kad joj se približio, i instinktivno je stao.
– Hilari, jesi li dobro? – Bilo je malo kasno za to pitanje, i ona je mrzela
slabost koju je videla u njegovim očima. Nikada do tad nije shvatila koliko
je zaista bio kukavica. Nije imao petlju, sada shvatila, zato ju je i napustio,
nakon što ih je sve izdao... nije znao da stisne zube... to je bilo nešto za šta
ga je Solanž optužila pre mnogo vremena, iako Hilari to nije znala.
– Dobro sam. – Nije traćila vreme s njim. Nije došla na srdačan susret s
porodičnim prijateljem, samo je došla da ga pita za jedinu stvar koja ju je
brinula, jedinu stvar o kojoj je brinula osam godina. – Hoću da saznam gde
su mi sestre. – Oči su joj bile ledenočvrste i nijedno od njih dvoje se nije
pomaklo dok je gledala njegovo lice, nije bila sigurna šta vidi, užas ili
pokajanje, i ne dišući čekala ono što će sledeće reći.
Ali, ako je pre bio bled, sada je izgledao kao duh. Shvatio je da ne može
da je umiri, da ne želi da ima ništa s njim. Samo je htela njih, a on nije
mogao da joj ih da, bez obzira koliko je želeo. – Hilari... zašto ne
sednemo... – Pokazao je prema stolici i ona je odmahnula glavom, očima
prikovanim za njega.
– Nisam zainteresovana da sedim s vama. Ubili ste mi roditelje, uništili
ste mi porodicu. Nemam ništa da vam kažem. Ali, hoću da znam gde su
Aleksandra i Megan. To je sve što želim. Kad mi to kažete, otići ću. –
Strpljivo je čekala, s glavom nagnutom s istim ponosom koji je Solanž
učinio tako jedinstvenom... tako neobičnom... gledao je u nju videći nekog
drugog, ali nije mogao da pobegne od Hilari. Ona je bila sila s kojom se
trebalo suočiti i to je sada potpuno razumeo. Takođe je osećao da ona zna
više nego što je tako dugo mislio, ali nije je sada ispitivao. Rekao joj je
istinu, oči su mu bile pune kajanja i vlažne od suza zbog onoga šta je bilo, a
čega više nema. Porodica je umrla na njegovim rukama. Bila je u pravu.
Nikada to nije preboleo. Nije osnovao svoju porodicu i Mardžori ga je
odavno napustila. Žena koju je voleo je umrla, a njena deca su bila
razbacana po vetru. Smatrao je sebe odgovornim za ono što im se svima
desilo, čak i Semu. Ali, nije bilo načina da to objasni ovoj devojci, ili da se
izvini, makar njoj. Samo je bog znao kroz šta je prošla za ovih osam godina.
– Ne znam gde su, Hilari. Ne znam čak ni gde si ti bila. Kad sam otišao
u Boston da te posetim pre sedam godina, svi ste otišli... Džounsovi nisu

115
nikome ostavili adresu. Nisam mogao da te nađem... – Glas mu se izgubio,
pun pokajanja, zato što je njegova krivica bila tako velika, zato što mu je
potajno laknulo što neće morati da se suoči s njom ponovo, a sada je
sumnjao da ona to zna o njemu. Imala je svevideće oči i izgledala je kao da
ima srce koje ne oprašta. Nije bilo ništa toplo u vezi s ovom devojkom,
ništa nežno, ili ljubazno. Bila je u potpunosti napravljena od granita i
bodljikave žice, čeličnih kopalja i slomljenog stakla. Bilo je ružnih stvari u
ovoj devojci, mogao je to da vidi u njenim očima, i na trenutak ga je
uplašila kao da bi mogla, ako joj se pruži prilika, da mu napravi neku štetu.
A pod ovim okolnostima, nije siguran da bi je krivio za to.
– Niste se baš mnogo trudili da me pronađete. – Njen glas je bio čvrst.
Nisu je zanimala njegova objašnjenja ili izvinjenja. – Otišli smo na Floridu.
– A onda? – Hteo je da zna šta joj se desilo, zašto izgleda ovako. Mora
da zna... i da... osetio je jecaj koji mu zahvata grlo i molio se da ne zaplače
pred njom. – Šta ti se desilo? – Poželeo je da sedne... da mogu da pričaju...
da ga sasluša... sada može da priča s njom. Može da joj kaže nešto o
Mardžori, koja je sada bila sudija u Vrhovnom sudu. Može da joj ispriča
zašto nije mogao da ih povede da žive s njim... zašto niko nije želeo njih
tri... zašto je uradio to što je uradio. – Da li su Džek i Ajlin još uvek... da li
su bili dobri prema tebi?
Gorko se nasmejala, zvučeći veoma staro, a njene oči su bile veoma
zelene. Razmišljala je o Džeku i toj večeri... i o patetičnoj aveti koja je
Ajlin postala pre nego što je umrla. – Ajlin je umrla, i ja sam bila štićenica
džeksonvilskih maloletničkih domova poslednje četiri godine. Bila sam u
hraniteljskim porodicama i domu za nezbrinutu decu, a sada sam slobodna,
gospodine Paterson. Nikome ne dugujem ništa, a pogotovo ne vama. Sve
što želim su moje sestre. – Srce joj je lupalo kad je shvatila da ih je
izgubio.
– Zašto me nisi pozvala kada je umrla? – Zvučao je užasnuto. – Sigurno
nisi morala da ideš u hraniteljske porodice... u dom... – To su bila mesta o
kojima nikada nije razmišljao, a ni sada to nije mogao da podnese. – Hilari,
toliko mi je žao.
Ali njene oči su opet bleštale zelenom vatrom, a onda je mahnula rukom
prema njemu. – Poštedite me tih gluposti. Nikad vas nije bilo briga za nas,

116
kao ni sada. Lako je vama da zvučite tako pobožno i da mi govorite koliko
vam je žao. Da budem iskrena, baš me briga. To ne menja ništa što mi se
desilo. Sve što hoću od vas su adrese gde žive moje sestre, i ne govorite mi
da ne znate. Morate da znate. Vi ste ih tamo odveli. – Nije joj palo na
pamet da je možda izgubio trag o njima kao o njoj. To je bilo nemoguće.
Morao je da zna, i sada je pretraživala njegove oči, ali sve što je videla je
bio strah. Videla je pokajanje i krivicu i čoveka koji je zaista bio uplašen
njome.
Seo je u stolicu i odmahnuo glavom u očaju, a zatim je pogledao gore ka
njoj, tužnim, praznim očima.
– Aleksandra je otišla kod jednog od mojih partnera ovde iz firme. Imao
je divnu ženicu, iz dobre porodice. Bila je mnogo mlađa od njega. Nisu
imali dece i bili su očajni da usvoje Aleksandru kada sam im rekao za nju. I
to su i uradili... obožavali su je. – Pogledao je Hilari kao da se nada da će
je donekle smekšati, ali nije bilo koristi od toga, njene oči su bile kao zeleni
led, a ruke su joj drhtale dok je tiho sedela u stolici i slušala šta ima da
kaže. – Vodili su je u Evropu, išli su svugde s njom... ali, šest meseci
kasnije, Džordž je umro od srčanog udara. Margaret je bila u šoku i odvela
je Aleksandru sa sobom. Poslednji put kad sam se čuo s njima, bili su na
jugu Francuske... slali smo papire o nasledstvu u Parizu pre nekoliko
godina... a posle toga ne znam ništa. Mislim da je ostala tamo, ali nisam
zaista siguran. Nismo imali razloga da ostanemo u kontaktu s njom, i... –
njegov glas se izgubio, dok su se dve suze kotrljale niz njegove obraze.
– Znači ne znate gde je Aleksandra. – Hilari je zvučala umrtvljeno. – A
kako se zove ta žena?
– Goram. Margaret Goram. Ali, možda se ponovo udala do sada... dosta
stvari je moglo da se desi. Možda je ponovo negde u Americi. Ne verujem
da se vratila u Njujork, čuo bih da je ovde. – Neuverljivo je gledao.
– A Megan?
– Nju su usvojili Dejvid i Rebeka Abrams, kad sam je ja... kad je ona...
– Jedva je mogao da se kontrolišete i Hilari je drhtala od glave do pete. –...
nakon što sam je vratio u Njujork. On nije bio partner u firmi, samo je radio
za nas, i otišli su nekoliko meseci kasnije. I ona je bila advokat, dobili su
ponudu iz advokatske kancelarije iz Los Anđelesa gde su hteli njih oboje.

117
Svejedno su jedva čekali da započnu novi život i jasno su mi naglasili da ne
žele da ostanu u kontaktu. Hteli su da pruže Megan novi život, daleko od
svega što joj se desilo. Nisam se čuo s njima otkako su otišli. Ako je on
član kalifornijske advokatske komore, možda bih mogao da ga nađem, ako
je još uvek tamo... ne znam...
– Kurvin sine. – Gledala ga je s mržnjom na licu. – Sve ste nas pustili
niz vodu. Pustili ste nas niz vodu, kao da bi se rešavanjem nas oslobodili
svoje krivice, ali niste, zar ne? – Savršeno ga je pročitala. – To je uništilo i
vaš život i to zaslužujete. Trunite u paklu, Arture Patersone. Živećete s tim
do kraja života. Ubili ste dvoje ljudi i uništili još tri života. To je pet ljudi
na vašoj duši. Možete li da živite s tim? – Došla je do mesta gde je sedeo i
pogledala ga s prezirom koji nije odgovarao njenim godinama. – Možete li
da spavate noću? Ne verujem da možete... i sam bog zna šta se desilo s
njima dvema. Sam bog zna na kakve živote ste ih osudili. Znam kakav je
moj. Ali, još uvek nije gotovo. Neću vam dozvoliti da mi upropastite život.
Napraviću nešto od sebe... i možda ću jednog dana naći svoje sestre...
možda... Ali, u međuvremenu – polako je došla do vrata, dok su joj suze
polako tekle niz lice, očekivala je toliko od njega, i njeno razočaranje je
sada bilo veliko – Ne želim više nikada da vas vidim, Arture Patersone.
Nikada. Nećete umiriti svoju savest preko mene. Nećemo biti ’prijatelji’
ponovo, dragi kume. – Stajala je i gledala ga dugo, pre svojih završnih reči i
prošaputala tako da su ga proganjale do kraja života. – Nikada vam neću
oprostiti za ono što ste nam uradili... nikada... i mrzeću vas do kraja života.
Zapamtite to... zapamtite šta ste uradili i koliko vas mrzim. – A onda je,
kao duh, zatvorila vrata njegove kancelarije i otišla, a on nije imao hrabrosti
da pođe za njom. Slomljeno je seo u fotelju, kao starac, sećajući se Solanž,
i plakao je zbog onog što joj je uradio. Hilari je bila u pravu, ne može da
bude oslobođen od onoga što im je svima uradio. Ne može da oprosti sebi
i, kao i Hilari, sada se pitao gde su druge dve devojčice.
Ali, nije bilo odgovora na to. Hilari je iz kancelarije u Park aveniji otišla
do javne biblioteke i uradila jedinu stvar koju je znala da uradi. Otvorila je
telefonski imenik Menhetna i tu nije pronašla Džordža ili Margaret Goram.
Pronašla je samo pet ukupno, i kada ih je zvala niko od njih nije imao
pojma o Margaret i Aleksandri, i bilo je očigledno da nikada nisu čuli za

118
njih. Spisak advokata kalifornijske advokatske komore bio je podjednako
obeshrabrujuć. Nije bilo Dejvida Abramsa, što je značilo da je odavno
napustio Kaliforniju, i samo je bog znao kuda je otišao. Nije imala načina
da učini nešto više od toga, nije mogla da ih lovi. Nije mogla ništa da uradi.
Računala je da će Artur znati, a on nije znao ništa. Njene sestre su otišle.
Ovoga puta zauvek. I san koji ju je održavao u životu je tiho iskliznuo iz
njenog srca i kao kamen joj pao na stopala. Polako je hodala do svog
hotela, a suze su joj se slivale niz obraze. Osećala se kao da su najzad
umrle, dok se prisećala belih ruža na sahrani svoje majke. Više nisu
postojale u njenom životu, nisu već godinama... i kada ga je videla ponovo,
to je podsetilo na taj užasan dan kada su ih odveli od nje... Aksi, volim
te!... još uvek se sećala kako izgovara reči dok su kola odlazila i kako je
pala na kolena u prašini. Izgledalo je kao da od tada nikada nije ustala. Ali,
sada će ustati... mora... Uspeće sama, kao što je uspela svih ovih godina...
ali uvek će ih se sećati. Uvek.
Osetila je kako joj iščezavaju dok je ulazila u hotel, kao ljudi koje je
volela, a koji su konačno umrli. Sama je, kao što je oduvek i bila.

119
 Četvrti deo

ALEKSANDRA

120
 10.
Kuća na Aveniji Foš je bila zaštićena visokom, besprekorno urednom živom
ogradom koje je štitila sve iza nje od pogleda prolaznika. Tu si bile bašte
besprekorno doterane, i vila sagrađena u osamnaestom veku, s lepim,
izrezbarenim vratima, mesinganim zvekirima i kvakama, prelepim roletnama
u tamnozelenoj boji, sa svilenim i ružičastim zavesama koje su visile na
prozorima.
To je bila kuća odvojena od sveta, zaštićena od svakog publiciteta, kuća
u kojoj je vladala savršenost, ispunjena faberže stvarima, kristalnim
lusterima i besprekornim antikvitetima. To je bila kuća barona i baronice
Anri de Morinji, jedne od najstarijih francuskih porodica. Kuća velikog
plemstva i iščezavajućeg bogatstva, dok se nije oženio divnom ćerkom
starog grofa De Borna pre četrnaest godina. Kuća na Aveniji Foš bila je
grofov svadbeni poklon, a kao poklon Anriju, Aleksandra je restaurirala
njegovo porodično prebivalište, lep zamak u Dordonji, i kućicu za lov u
Solonji. A posle toga su kupili letnjikovac u Sen-Žan-Kap-Ferau, gde su
svake godine išli sa svojom decom. To je bio život velikog luksuza i
beskrajnog glamura. To je bio jedini život za koji je Aleksandra de Morinji
znala i igrala je ulogu savršene žene sve vreme za svog muža. Održavala je
njegovu kuću, planirala njegove večere, zabavljala njegove prijatelje, pratila
njegova uputstva i podizala njihove dve ćerke, Aksel i Mari-Luiz, do
savršenstva. Devojke su bile najveća radost u njenom životu i tog
popodneva je sedela za svojim stolom s tihim osmehom, razmišljajući o
njima. Uskoro će se vratiti iz škole i ona će prošetati pse s njima u Boau.
To je bila dobra prilika da pričaju, da sazna šta se dešava, ko im se sviđa, a
koga mrze, ko može da ima probleme u školi, a zatim će se vratiti kući da
devojke završe svoje obaveze, okupaju se, večeraju, poigraju se i idu u
krevet. Aleksandra je uvek ostajala s njima do večere s Anrijem. Imale su
šest i dvanaest godina, razlikovale se kao dan i noć i bile su radost i smeh u
njenom životu. Mari-Luiz je bila ozbiljna i veoma je ličila na Anrija, a
Aksel je bila ista ona kad je bila dete, malo stidljiva, veoma poverljiva i
neverovatno srdačna. Bilo je divno samo provoditi vreme s njom, maziti

121
njene bledoriđe kovrže i gledati u te krupne plave oči. Aleksandrino srce je
pevalo samo na pomisao na to. Sedela je i smeškala se dok je gledala u
prazno, i nije čula njegove korake na ispoliranom parketu, kad je ušao u
sobu i posmatrao je. Bio je skoro ispred nje kad se trgla iz svog maštanja, i
podigla pogled i ugledala visokog zgodnog muškarca za koga je bila udata.
Imao je pedeset devet godina, bio je snažno građen, s jakim crtama lica i
oštrim očima koje su se usecale u nju, kao i uvek, kao da će je pitati neko
veoma važno pitanje. To je bilo lice koje nije često bilo razigrano, ali on je
bio čovek kome je verovala i na koga je mogla da se osloni. I poštovala ga
je. Zaljubila se u njega kad je imala devetnaest godina i bili su vereni dve
godine. Njen otac je hteo da bude siguran da ne pravi grešku i da ne radi
ništa na brzinu. Anri je ipak bio dvadeset pet godina stariji od nje, ali ona je
bila apsolutno sigurna. Htela je nekog poput svog oca, starog grofa De
Borna. Imao je šezdeset godina kad se ona rodila, odnosno, imao bi.
Usvojio ju je kad je imala šest godina i obožavao ju je. Nikada nije imao
svoju decu, i tek je izgubio svoju ženu s kojom je bio četrdeset godina, kad
se oženio njenom majkom. Otišao je na jug Francuske da tuguje, a umesto
toga je upoznao Margaret Goram, koja je činila istu stvar posle smrti njenog
muža. Imala je dvadeset sedam godina i to je bila strastvena ljubav –
venčali su se u roku od šest meseci i Pjer de Born je usvojio Aleksandru. I
samo su on i Margaret delili tajnu da je već jednom bila usvojena, kad je
došla do Margaret i Džordža Gorama s pet godina u Njujorku. To nije bilo
nešto što bi bilo ko trebalo da zna, i više nije bilo važno. Ona je bila
Aleksandra de Born i grof ju je voleo kao da je bila njegova rođena ćerka.
Možda i više. Odrasla je razmažena i obožavana, kao malo koje dete, a
zauzvrat, obožavala je čoveka koga je znala kao svog oca. Pjeru se
obraćala za svaku nevolju, želju ili san, delila je sve tajne s njim, priznavala
mu nestašluke, kojih je bilo malo, dok je Margaret izgledala zadovoljno na
svaki način, ispunjena ljubavlju prema svom mužu i detetu, i prepuna svojih
nestašluka. Margaret je, na neki način bila dete u porodici, zbijala je šale s
njima, neočekivano se sakrivala i nosila smešne kostime da bi ih nasmejala.
Bila je veliko dete koje je volelo da se smeje i uživala je u svakom
trenutku. A Aleksandra je, začudo, bila poput Pjera, simpatična, stidljiva i
ispunjena divljenjem prema Margaretinim ludim šalama i neodoljivom

122
smehu.
Aleksandra je bila zaštićena i veoma voljena i sve je iznenadilo kada se
zaljubila s devetnaest godina i rekla da hoće da se uda. Pjer de Born nije
bio zadovoljan na pomisao da se njegova ćerka udaje za Anrija de
Morinjija, uglavnom zato što je mnogo stariji. Takođe je mislio da je
previše ozbiljan i težak čovek za pogodbe. Morinji se nikada nije ženio i
stari grof je znao da je čekao pravu devojku, s važnom porodicom i jednako
važnim bogatstvom, i ako je ikako moguće, s titulom. A Aleksandra je to
svakako mogla da mu ponudi. Ali, šta je on ponudio njoj, pitao ju je otac.
Da li je nežan, da li će biti ljubazan prema njoj? Pjer je stalno pričao
Margaret o tome i ona je bila podjednako zabrinuta kao i on. Ali,
Aleksandra je bila sigurna da želi Anrija i ni za trenutak se nije
predomišljala. Udala se u dvadeset prvoj godini, u crkvi na njihovom
seoskom imanju u Rambujeu. Sedamsto ljudi je došlo, iz najboljih
evropskih porodica. Medeni mesec su proveli na Tahitiju, pijući egzotične
koktele i vodeći ljubav na privatnoj plaži kuće koju je Anri iznajmio za nju.
A kad su se vratili u Pariz, Aleksandra ga je volela s još većom strašću
nego pre i sve što je htela, bilo je da mu rodi decu. Trebalo im je preko
godinu dana da zatrudni, uprkos Anrijevim najromantičnijim pokušajima.
Njen otac je živeo dovoljno dugo da drži svoje prvo unuče, dve godine
nakon Aleksandrinog venčanja. Zatim je umro mirno, u snu, u osamdeset
trećoj godini. Margaret je bila uplakana, a Aleksandra zatečena, nije mogla
da zamisli život bez njega, nije mogla da zamisli da neće moći da ga uhvati
za ruku, da pogleda u njegove mudre oči. To ju je učinilo veoma zavisnom
od Anrija, koga je obožavala, ali ga se takođe malo i bojala. Iznenada joj je
postao sve na svetu i bila je opsednuta strahovima da ne izgubi i njega, a
znala je ne bi to podnela. Aleksandra je uvek imala nerazuman strah od
gubitka ljudi koje voli i koji nju vole. To je veoma zabrinjavalo Margaret,
zato što je mislila da Anri to koristi da bi je kontrolisao. Na neki način je
postupao s Aleksandrom kao s detetom, s nekim koga treba izgrditi, s kim
treba pričati čvrstim glasom i govoriti joj šta da radi, kao da sama to ne zna.
U Margaretinim očima, on je bio više otac nego muž i Aleksandra je radila
sve da mu udovolji, bez obzira koliko je to bilo jednostavno ili budalasto.
Imao je želju da se bavi politikom, i to ga je učinilo manijakalnim što se

123
tiče pojavljivanja u javnosti. Sve je moralo da bude savršeno, stalno
promišljeno, Aleksandra je sve vreme morala da bude besprekorna, deca su
morala da budu deset puta pristojnija nego sva ostala. Za Margaret je bilo
iscrpljujuće da samo popije čaj s njima, i povremeno ju je brinulo što je
Aleksandra izgleda mislila da je to sve normalno. Sve je bilo u redu, dok to
zadovoljava njenog muža.
– Jednostavno je takav, mama. Ne želi ništa loše. On je ozbiljan čovek i
hoće da sve bude savršeno. – Aleksandrin otac nikada nije bio toliko
zahtevan prema svojoj ćerki, ili ženi, i imao je sjajan smisao za humor.
Margaret je Anri bio smrtno dosadan u poređenju s njenim pokojnim
mužem, ali nikada to nije rekla. Sve što je htela jeste da Aleksandra bude
srećna, to je i Pjer jedino hteo za nju. Ostavio joj je veći deo bogatstva
kada je umro, ostavljajući Margaret više nego dovoljno da se zabavlja još
četrdeset godina. Imala je samo četrdeset pet godina kada je on umro, ali je
izgledala mnogo mlađe, uglavnom zato što je toliko uživala, i još uvek je
bila veoma privlačna. Bila je tri godine mlađa od Aleksandrinog muža.
Margaret de Born se uvek zabavljala, imala je nešto zabavno da kaže, i
nešto ludo i simpatično da uradi. Jurili su je svi slobodni muškarci u
Evropi, a ona nije imala nikakvu želju da se ponovo udaje. Bila je srećna s
Džordžom pre dosta godina, i imala je sve što je htela s Pjerom. Nije imalo
smisla da pokuša da to nadmaši, znala je da nikada neće moći i nije htela ni
da pokušava. Ali, Aleksandra je bila druga priča i Margaret se brinula za
nju više nego što je Aleksandra sumnjala.
Anri je očekivao toliko toga od nje. Toliko, da su Pjer i Margaret
odlučili da mu ne govore o Aleksandrinom poreklu, koga se ni ona sama
nije sećala. Samo se sećala „papa“, kako je zvala Pjera, iako je Margaret
znala da ima i neka druga bleda sećanja, ali su ona već odavno zakopana.
Više izgleda nije imala nikakvo sećanje na Džordža Gorama. Jednostavno
su joj rekli da je duboko u njenoj memoriji zakopana činjenica da ju je
usvojio Pjer nakon što je njen otac umro, čovek koga se više ne seća, a
nikada joj nije to palo na pamet, niti joj je iko rekao, da je zapravo ćerka
potpuno drugih roditelja i da Margaret uopšte nije njena majka, da je već
jednom bila usvojena, nakon tragične smrti njenih roditelja. Pjer je bio
nepopustljiv s Margaret pre nego što je umro. Nije hteo da Aleksandrin muž

124
zna bilo šta o njena oba usvajanja. Ali, nije rekao ništa o tome Aleksandri,
nije hteo da uzburka sećanja, ili njenu savest. Bila je tako pristojna devojka
da bi možda mislila da je obavezna da to kaže svom mužu. Bilo je mnogo
lakše ako se ne seća. Njen otac je dovoljno dobro znao Anrija, da bi znao
kakav je manijak kad se radi o njegovoj lozi.
Margaret se nije protivila svom mužu u vezi s njihovim zetom, tako da
je zbog Aleksandre i ona ćutala. I neverovatno, nakon toliko godina, niko se
nije ni sećao da je Aleksandra usvojena.
Margaret se radovala kad se Mari-Luiz rodila, a onda je tugovala kad je
Aleksandra izgubila bebu dečaka, godinu dana kasnije. A onda je stigla
Aksel, nakon bolne trudnoće i beskrajnog porođaja. Nakon toga, doktor je
insistirao da ne pokušava ponovo. Rekao joj je da ne može da ima više
dece a da ne ugrozi svoj život. A ona je bila zadovoljna dvema
devojčicama koje su imali. Samo je Anri bio gorko razočaran i dugo je
mrzeo to što mu nije rodila sina. Godinama nakon što se Aksel rodila,
govorio joj je to kada se naljuti. Zbog toga je uvek osećala malu grižu
savesti prema mužu, kao da ga je za nešto uskratila, i da mu duguje mnogo
više zbog svog neuspeha.
Gubitak sina je bio teret koji je Anri morao da nosi, a to što mu je
Margaret de Born tašta, bio je drugi. Izluđivala ga je svojim dugačkim,
američkim nogama, svojim beskrajnim korakom, koji je proglasio
neženstvenim, svojim gromoglasnim smehom – previše glasnim – svojim
jezivim izgovorom francuskog jezika, koji je za njega bio kao grebanje
noktima po tabli. Mrzeo je njene šale, prezirao njen smisao za humor, i
mrštio se skoro očigledno kad god bi došla, donoseći pištolje na vodu u
obliku ruža za devojčice, jeftine igračke koje su obožavale, ili, kao drugu
krajnost, kutije i kutije odeće iz Njujorka, uključujući iste teget kapute s
malim krznenim mufovima, za koje je Aleksandri rekao da su veoma
vulgarni. Prezirao je sve što je donosila i sve što je govorila, i bio zahvalan
što Aleksandra nije nimalo kao ona. Nikada nije mogao da shvati zašto se
stari grof oženio takvom ženom. I zahvaljivao se bogu svaki dan što je
Aleksandra toliko povučenija od svoje majke. Aleksandra je bila pametna,
ljubazna i diskretna, a opet veoma stidljiva, poslušna, što je bio jedan od
kvaliteta koji je najviše voleo kod nje.

125
 Gledao ju je dok je sedela za svojim stolom, i smešio joj se na tih,
hladan način. On nije bio čovek koji pokazuje svoje emocije, ali, iako je
očekivao dosta od Aleksandre, i nije pokazivao ljubav, ipak je gajio
duboka osećanja prema njoj. Znao je da bez nje njegov život ne bi bio isti,
ne samo finansijski, nego i na suptilnije načine, koji su bili čak i važniji.
Divno mu je održavala kuću, imala je elegancije i stila i njeno besprekorno
poreklo se pokazivalo na bezbroj načina. Aleksandra de Born Morinji bila
je dama do srži.
– Izgledaš kao da sanjaš, Aleksandra. – Obratio joj se tiho, s blagim
prekorom. Nikada nije podigao glas na nju, niti na bilo koga, nije imao
potrebe. Ljudi su trčali da poslušaju njegova naređenja samo na jedan
pogled, kao i Aleksandra. Bio je slavan i moćan, s crnim očima i sedom
kosom. Bio je veoma zgodan, živahan i atletski tip u mladosti, a ostario je
izvrsno. Još uvek je imao moćan torzo i lepo lice i nije izgledalo kao da ima
pedeset devet godina, ništa više nego što je Aleksandra izgledala da ima
trideset četiri, sa svojim velikim, nevinim, zelenim očima i svilenkastom,
plavom kosom koju je obično vezivala u elegantne francuske mašne i
punđe.
– Da li si organizovala sve za večeru sledeće nedelje? – Dodao joj je
spisak stvari koje mora još jedanput da pređe. Imala je sekretaricu da joj
pomaže s takvim stvarima, ali je volela da veći deo posla uradi sama. Na
taj način je mogla da ga uveri u savršenstvo koje je očekivao.
– Sve je sređeno. – Nasmešila mu se s poštovanjem u očima prepunim
divljenja, a on je izgledao ozbiljno, kao i uvek, i malo udaljeno.
– Molim te, postaraj se za to. – Gledao je s upozorenjem kao što se
gleda dete, a ona mu se nasmešila. Ponekada ju je plašio, ali ne tako često.
Znala je koliko je dobronameran, ispod stalnih zahteva za savršenstvo.
– Sutra uveče večeramo u Jelisejskoj palati – obavestio je.
– To je lepo. Neki poseban razlog? – Nasmešila mu se, nezadivljeno.
Često su tamo obedovali.
– Najavljuju novog ministra odbrane. – To joj nije zvučalo fascinirajuće,
ali večere u Jelisejskoj palati nikada to nisu ni bile. Ali, Anri je mislio da
su veoma važne. Još uvek se poigravao s idejom političke karijere kad se
povuče iz svoje banke, što se neće dogoditi još nekoliko godina.

126
 – Sutra ću ručati kod majke. Ali, vratiću se na vreme da se spremim za
veče. – Pogledala je u stranu, gledajući papire na svom stolu, ne želeći da
vidi neodobravanje u njegovim očima. Mrzela je to, uvek je to mrzela.
Uvek se nadala da će zavoleti njenu majku, ali odustala je od toga
poslednjih godina, i bila je javna tajna da Anri ne voli Margaret.
Skoro kao osveta, njegov glas je počeo da biva sve hladniji kada je
ponovo progovorio. – Ja ću večeras ići negde na večeru. – Nije rekao ni
razlog ni povod, a svejedno ga ne bi ni pitala. – Pretpostavljam da ćeš ti
hteti da večeraš s decom.
Klimnula je glavom, ponovo se susrećući s njegovim pogledom, pitajući
se kuda ide. Znala je da je imao jednu ljubavnicu samo nekoliko godina
ranije, i nadala se da to nije nešto s čim ponovo počinje. To je bilo nešto
što je prihvatila u vezi s njim. Teško da je to bilo neobično u Francuskoj. –
Reći ću kuvaru. – Volela je da jede s devojčicama, ako to ne znači nešto
opasno između njih, a ovog puta nije baš sigurna. – Poslovna večera, dušo?
– pokušala je da zadrži veseo glas dok ga je gledala.
Gledao ju je s neodobravanjem. Pitanje je bilo neprimereno i on je
klimnuo glavom, kad su njegove ćerke ušetale u sobu, ne očekujući da ga
vide tu. Začuli su se vrisci oduševljenja, i Mari-Luizine dugačke, živahne
noge u kratkoj teget suknji, sa stidljivim očima i divljenjem što je ugledala
Anrija, a zatim topao zagrljaj za majku. Nikada nije pokazivao ljubav
prema Aleksandri pred njima. Ali, Aksel je bila njena kopija, izgledala je
kao minijatura, dok je srećna sedela na majčinom krilu, igrajući se stvarima
na stolu, i zamalo prevrnula flašicu s mastilom, dok se Anri ukočio,
očekujući katastrofu.
– Aksel! – rekao je čvrsto dok je gledala u njega, bez brige i straha, s
beskrajnim nestašlukom u očima. Na trenutke se brinuo da će postati kao
njena baka s majčine strane, i zbog toga je bio strog. – Pazi šta radiš u
majčinoj sobi.
– Pazim, tata. – Nasmešila mu se svojim anđeoskim plavim očima. Usne
su joj se prirodno pućile, i još uvek je bila malo buckasta, kao mala
devojčica, za razliku od Mari-Luiz, koja je bila izdužena, visoka i elegantna,
i već je više ličila na svog oca. – Izbacili su me iz učionice danas u školi –
Aksel je ponosno objavila svima u sobi, i Aleksandra se nasmejala. Bilo joj

127
je žao što njen otac nije živ da ih vidi obe, znala je da bi bio potpuno
zaljubljen u Aksel i, naravno, veoma ponosan i na Mari-Luiz. Obe su bile
divne devojčice i Aleksandra je bila veoma ponosna na njih.
– To nije za pohvalu, gospođice. Šta si uradila? – Anri je postavljao
pitanja, gledajući ih sa skrivenim ponosom. Voleo ih je obe, iako to nikad
nije rekao i još uvek mu je bilo žao što nema sina koji će nositi njegovo
prezime. Često je razmišljao kako je šteta što Aleksandra nije mogla to da
mu pruži, i o tome mislio kao o njenom jedinom neuspehu. A ona je to
osećala.
– Mogu li da dobijem žvaku? – Aksel je šapnula da svi čuju i
Aleksandra je pocrvenela. To je bila poslastica koju im je ponekad davala
kada Anri nije bio tu, zato što im je to otac branio. Ali, Aksel ju je uvek
odavala. Mari-Luiz je volela sladić i čokoladu, ali Aksel je volela da
naduva ogromne balone od žvake.
– Naravno da ne. – Anri je coktao na sve tri, podsećajući Aleksandru na
spisak koji je ostavio na njenom stolu, i otišao u svoju radnu sobu odmah
pored, čvrsto zatvarajući vrata za sobom, a zatim ih samo malo otvorio,
gledao je s osmehom kako njegova žena daje devojčicama slatkiše i žvake.
Voleo je da gleda Aksel s lepljivom žvakom preko celog lica, ali je mislio
da nije prigodno za njega da to prizna. Tiho je zatvorio vrata i otišao za svoj
sto s uzdahom, dok su devojčice uživale u vremenu koje su provodile s
majkom.
– Tata se ranije vratio. – Mari-Luiz je ćutljivo primetila dok se
graciozno spuštala u fotelju u stilu Luja XV, pored majčinog stola, žvaćući i
parče sladića. Imala je crne brižne oči i bila prirodno elegantna. Za nekoliko
godina će biti prelepa devojka, a već je to na neki način i bila. Ali, Aksel je
bila primetnija, i njena kosa je imala prirodno riđu boju kao i majčina, iako
je Aleksandra posvetljivala kosu da bi prigušila crvenu i bila plavuša
godinama, zato što je Anri to više voleo. Mislio je da je riđa kosa
„neprikladna“, iako je u njenom slučaju to bila prirodna boja. Ali, imala je
plavu kosu da bi zadovoljila svog muža.
– Izlazi večeras – Aleksandra je rekla polako, dodajući Aksel još jednu
žvaku, a Mari-Luiz čokoladu.
– I ti ideš s njim? – Akseline oči su se u trenutku napunile suzama, iako

128
je brzo uzela žvaku iz ruke svoje majke, a Aleksandra se nasmejala i
odmahnula glavom.
– Ne, ne idem. Ide na poslovnu večeru, a ja večeram s vama večeras.
– Ura! – povikala je Aksel s punim ustima žvakaće gume, a Mari-Luiz
se nasmešila. Volela je kada njena majka jede s njima, posebno kad njihov
otac izađe. Uvek su se mnogo smejale i pričala im je priče kada je bila
devojčica, i o divnim trikovima koje je izvodila ocu, u kojima joj je
pomagala baka.
– Da li vaša dadilja zna da ste kod kuće? – pitala je devojčice, ali iz
Akselinih prljavih ruku i lica je mogla da vidi da su se vratile kući bez
znanja dadilje. Ona ih je uvek slala kući besprekorno obučene i savršeno
doterane, a ona ih je više volela ovakve, malo prirodnije i potpuno opuštene
u njenom prisustvu.
– Mislim da smo zaboravile da kažemo dadilji da smo kod kuće –
priznala je Mari-Luiz, dok je Aksel naduvala sjajan balon od roze žvake, pa
su se sve tri nasmejale.
– Bolje da joj ne date da vidi to. – Aleksandra se nasmejala i vratila
Aksel na noge. – Bolje da joj kažete da ste stigle kući. – Šofer ih je obično
dovozio kući iz škole u sitroenu, iako je Aleksandra volela da ih pokupi
kad god je mogla. – Moram da uradim neke stvari sada. – Htela je da pređe
kroz Anrijev spisak, da bude sigurna da nije zaboravila ništa za njegovu
večeru sledeće nedelje. Već je znala ko će biti gosti. Pozvala je sve pre tri
nedelje, preko formalnih pozivnica, i podsetnici su poslati, svečano
ugravirani i oivičeni zlatnim, obaveštavajući goste da ih baron i baronica De
Morinji očekuju u Aveniji Foš broj 14, na večeri u večernjoj toaleti, u osam
sati. Već je znala šta će nositi, cveće je naručeno, a meni je bio pripremljen.
Sve je bilo u redu, videla je, i kad su devojčice napustile sobu, pažljivo je
pročitala spisak. Znala je da će se Anri pobrinuti za najbolja vina za tu
priliku. Verovatno šato margo iz 1961, ili lafit rotšild iz 1945. Biće kristal
šampanjca i šato dikem posle toga, a na kraju poar i dosta drugog pića dok
muškarci puše cigare, a dame se povuku u drugu sobu rezervisanu za njih
dok gospoda uživaju u svojim cigarama, brendiju i navodno bludnim
pričama. To je bio običaj koji je malo ljudi poštovalo, ali Anri je voleo
stare običaje, a Aleksandra je uvek radila stvari onako kako ih je Anri

129
voleo. Nikada joj nije palo na pamet da mu predloži nešto drugačije. Uvek
je radila stvari na njegov način. Uvek. Do savršenstva.
Tiho je sedela u svojoj radnoj sobi nakon što su devojčice otišle,
razmišljajući o svom mužu i pitajući se šta će raditi te večeri, a zatim je
počela da razmišlja o svojim ćerkama. Čula je njihove glasove iz bašte i
znala je da se igraju s dadiljom. Uskoro će završiti školu, i ići će u Kap
Fera kao i uvek svakog leta. Tamo je bilo dobro za decu, a Anri će im se
pridružiti posle nekoliko nedelja, nakon što sredi stvari u svojoj kancelariji
u Parizu. Sigurno će se pridružiti prijateljima na njihovoj jahti, i možda otići
u Italiju ili Grčku na nekoliko dana, ostavljajući decu samu s dadiljom i
drugim slugama. To je bio zlatan život, jedini za koji je Aleksandra znala,
ali ipak, ponekad, veoma retko, Aleksandra bi dozvolila sebi da se zapita
kakav bi bio život da se udala za drugog čoveka, nekog opuštenijeg, ili
možda mlađeg. A onda, osećajući se krivom zbog te pomisli, odbacila bi je
i shvatila koliko je srećna što je udata za svog muža.
Kada je videla Anrija ponovo te večeri, pre nego što je izašao, izgledao
je zgodno i besprekorno u prelepo skrojenom teget odelu, sa savršeno
belom košuljom, teget kravatom, dugmadima za manžetne od safira koja su
diskretno sijala na njegovim zglobovima, a oči su mu bile svetle i živahne.
Uvek je izgledao kao da je pun energije, pun neke tajne rezerve i snage koje
je odudarala od njegovih skoro šezdeset godina i činila ga da izgleda mnogo
mlađe.
– Veoma si zgodan, kao i obično – nasmešila mu se. Presvukla se u roze
satensku haljinu s istim papučama, a kosa joj je bila skupljena na glavi s
kaskadom kovrdža koje su slobodno padale. Izgledala je prelepo, ali bilo je
očigledno iz pogleda u njenim očima da je potpuno nesvesna toga.
– Hvala ti, dušo. Neću se kasno vratiti. – Njegove reči su bile
jednostavne, ali pogled u njegovim očima je bio nežan i pun ljubavi. Znao je
da će ga sačekati kao i uvek, u svojoj sobi s upaljenim svetlima, i ako bude
hteo, moći će da dođe kod nje. U većini slučajeva bi pokucao lagano na
vrata i ulazio da je poseti pre nego što ode u krevet, u svoju sobu, pored
njene. Voleo je podeljene spavaće sobe. Insistirao je na tome otkad su se
venčali. Plakala je nedeljama zbog toga u početku i pokušala da ga
odgovori od toga prvih nekoliko meseci, ako ne i godina. Ali, Anri je bio

130
čvrst s njom. Bio mu je potreban njegov prostor, njegova privatnost, i
uveravao ju je da će s vremenom to i njoj trebati. To je i mislio. To je
jednostavno bila njegova navika, kao i mnogo drugih. Na kraju, navikla se
na to. Imali su zajednička vrata za lakši pristup sobama, a vrata između njih
ga nisu sprečavala da se pojavi u njenoj sobi u pidžami, kasno uveče, s
učestalošću koja ju je uvek zadovoljavala. I još uvek je osećao čežnju kada
ju je gledao, kao i sada. Ali, bilo je i drugih žena koje su ga privlačile.
Uvek se trudio da bude diskretan, iako je sumnjao da je povremeno znala,
makar instinktivno. Žene su imale jeziv osećaj za takve stvari. To je otkrio
u mladosti i imao je dosta poštovanja za to.
– Lepo se provedi. – Poljubila ga je u obraz i otišla dole u malu
trpezariju, da bi večerala s devojčicama. Čula je kako njegova kola odlaze
nekoliko trenutaka kasnije, i okrenula se da pomogne Aksel da iseče šniclu,
pokušavajući da ne razmišlja o tome kuda ide.
– Zašto tata izlazi sam? – Aksel je opušteno pitala s punim ustima
hrane, a Mari-Luiz je frktala u neslaganju.
– Nepristojno je da to pitaš – prekorila je, ali se Aleksandra nasmejala.
– U redu je. Ponekad ima poslovne večere, na koje više voli da ide sam.
– Jesu li veoma dosadne? – sve je zanimalo.
– Ponekad. – Aleksandra se nasmejala. – Ja više volim da budem ovde
s vama.
– Drago mi je. – Aksel se nasmejala i najavila zub koji će ispasti, dok
se Mari-Luiz trgla u gađenju na svoju mlađu sestru. Ona je prošla sve to i
Akselina ponuda da ga razmrda ju je još više nervirala.
– Prestani s tim! Muka mi je od tebe! – Napravila je čudan izraz lica i
Aleksandra im se obema nasmešila. Nikada nije bila srećnija nego kad je s
ćerkama. To veče je provela malo vremena u sobi Mari-Luiz i otkrila da
ima novu najbolju drugaricu u školi, zatim je čitala priče Aksel i poljubila
ih obe i pomolila se s njima pre nego što je otišla u svoju sobu. Bilo je
čudno. Ponekad je Mari-Luiz podsećala na nekog drugog, ali nije bila
sigurna na koga. Možda na Anrija... možda je to to... a zatim je to odagnala
iz misli, skinula haljinu, okupala se u kadi i na kraju uskočila u krevet s
novom knjigom.
Prošla je ponoć kad je Anri konačno stigao kući, i čula ga je u njegovoj

131
sobi, pre nego što je konačno došao da joj kaže laku noć. – Još uvek si
budna? – Klimnula je glavom s osmehom. Volela je da ga čeka, ponekad je
bio opušteniji uveče i više je hteo da joj se otvori, o svojim idejama,
planovima ili problemima.
– Da li je bilo lepo?
– Bilo je u redu. – Njegove oči kao da su tražile njene, a zatim je rekao
nešto neobično za njega, nešto što je njoj prijalo više nego što je mogao da
zamisli. Možda ipak nema novu ljubavnicu, pomislila je s velikim
olakšanjem. – Trebalo je da te povedem. Bilo mi je dosadno bez tebe. –
Nije ličilo na njega da joj uputi takav kompliment, i ona se nasmešila i
potapšala krevet da bi on seo, a kada je seo nagnula se i poljubila ga.
– Hvala ti, Anri. I ti si meni nedostajao... – glas joj je bio nežan a osmeh
je bio onaj intiman, koji ga je uvek uskomešao. – Lepo sam se provela s
devojčicama večeras. Mari-Luiz je ozbiljna i toliko je odrasla sada, a Aksel
je još uvek... pa, još uvek je dete. – Nasmejala se i on se nasmešio. I on je
bio je ponosan na njih, iako to nije pokazivao.
– One su dobre devojčice. – Nagnuo se i poljubio ju je u vrat. – Baš
kao njihova mama... i ti si dobra devojka, dušo. – To su bile nežne reči
koje je volela da čuje i koje su joj prijale.
– Jesam li? – nasmešila mu se nestašno. – Kakva šteta... – Nasmejala
se, i on je legao pored nje, dodirujući joj grudi jednom rukom, ljubeći je s
punom merom svoje strasti. Nije nameravao da vodi ljubav s njom te
večeri, ali je izgledala tako ljupko dok je ležala u svom krevetu, s
ružičasto-crnom posteljinom, u svojoj roze satenskoj spavaćici. Ponekad
mu je bilo toliko teško da joj kaže koliko je voli. Bilo mu je lakše da joj to
pokaže ovde, pod prigušenim svetlima njenog budoara. Voleo je njihove
sate provede u krevetu, njihove noći jedno pored drugog dok on ne ode tiho
do svoje sobe ujutru. Bio je duboko povezan s njom i s devojčicama, ali
uvek mu je bilo teško da to pokaže. I očekivao je toliko od nje... od sebe...
hteo je od nje da bude sve što je ikada sanjao na neki način, i na neki način
je upravo zato oženio. Nikada ne bi mogao da se oženi ženom manje
savršenom od Aleksandre. Ali, ćerka grofa De Borna je bila pravog porekla
za njega, njeno vaspitanje joj je savršeno poslužilo da postane njegova žena,
i u prethodnih četrnaest godina mu je pokazala da je bio u pravu. Bio je

132
ponosan na nju i na sve što ju je naučio. Bila je savršena u svakom smislu i
nikada ne bi pristao na nešto manje od Aleksandre. Želeo ju je na
pijedestalu... osim ovih retkih trenutaka... u njegovim rukama... u njenom
krevetu... onda joj je dozvoljavao da bude neka druga, makar na nekoliko
trenutaka. I sa zadovoljnim uzdahom, i poslednjim pogledom na nju posle
toga, kad mu se srećno smeškala, okrenuo se i zaspao, potpuno zadovoljan.

133
 11.
Šofer je vozio sitroen preko mosta Aleksandra Trećeg do Leve obale i
nekoliko trenutaka kasnije, kad je prošao Trg Invalida, bio je na Ulici de
Varen. Uvek se osećala kao da ide kući. Koliko god da je vila na Aveniji
Foš bila lepa, koliko god da je lepo uređena, posle svih ovih godina, kuća
njenih roditelja u Ulici de Varen je još uvek bila dom za Aleksandru.
Srce joj je uvek poskakivalo od sreće kad bi videla kuću, i čuvar je
otvorio kapiju da bi mogli da uđu u dvorište, a zatim je bio taj trenutak
tuge, taj mali trzaj, kad je shvatila da njen otac više nikad neće biti tu.
Nakon svih ovih godina, još uvek je tužno osećala njegovo odsustvo. Ali,
pomisao da će da vidi majku, bila joj je uteha i radost, i svaki put kad bi je
videla, bilo je kao da se vraća kući.
Njihov stari batler je stajao smejući se pored ulaznih vrata i držao ih
otvorenim za dobrodošlicu. Iza njega, Aleksandra je mogla da vidi
neprocenjive umetnine koje su njeni roditelji sakupili. Prelepo složen
nameštaj, sanduci iz doba Luja XV prekriveni ružičastim draguljima,
presvučeni lepom bronzom. Urne koje su kupili na aukciji u Londonu. I
slike Renoara, Dega, Tarnera, Van Goga i Kasatove, koje je njena majka
veoma volela. To je bila kuća ispunjena prelepim stvarima, koje će jednog
dana biti njene, o čemu čak nije ni volela da razmišlja, ali to je bila jedina
stvar koja je tešila Anrija u ogorčenju što je u srodstvu s Margaret.
– Dušo, da li si stigla? – poznati glas začuo se sa sprata, iz sobe koja
gleda na baštu koju je toliko volela. Aleksandra je požurila da se popne uz
mermerne stepenice, ponovo se osećajući kao dete, sa srećnim osmehom,
uzbuđena što će videti svoju majku. Zatekla ju je kako sedi na kauču i veze
goblen, s naočarima na vrhu nosa i čašom vina na stolu pored nje, a njen
labrador je bio ispružen pored kamina. Aksel i Mari-Luiz su volele tog psa,
koji je bio star i dobronameran, ali Anri se uvek žalio kako balavi, liže,
ljubi i ostavlja dlake na svakome koga dotakne. – Dušo! – Margaret je
bacila goblen i stala ispred nje, visoka sto osamdeset centimetara, lepa žena
s plavom kosom i zelenim očima, ne kao Aleksandrinim, u svetloroze šanel
kostimu s teget bluzom i odgovarajućim cipelama, i minđušama od rubina

134
veličine pesnice. – Pobogu, ko je umro? – Iznenada se udaljila kad je
poljubila Aleksandru.
Čudno je gledala svoju ćerku i Aleksandra joj se nasmešila. Njena
majka je uvek nosila svetlu, upadljivu odeću vrhunskih kreatora – Šanel,
Živanši, Dior i De Rib – i skoro uvek u jarkim bojama. Pristajale su i njoj,
ali je Anri više voleo da nosi crne, teget i bež boje, a kada su u letnjikovcu
sivi flanel. Došla je kod majke u novoj, crnoj dior haljini, s prigodnim
blejzerom. – Prekini s tim. Ovo je novo, a i Anriju se sviđa. – Za razliku od
razgovora s mužem i decom. Aleksandra je s majkom uvek govorila
engleski i, iako je dobro govorila, imala je primetan francuski naglasak.
– Izgleda odvratno. Trebalo bi to da spališ. – Margaret de Born je
ponovo sela na kauč, pokazala batleru da sipa Aleksandri čašu vina i
vratila se svom goblenu, srećno se smeškajući svojoj ćerki. Uvek je uživala
u njenim posetama i privatnim razgovorima. Volela je i da izlazi s njom, ali
ovo je uvek bilo nešto posebno. Obe su izlazile više nego što im je bilo
potrebno, tako da im nije trebalo uzajamno opravdanje da odu na najnovija
pomodna mesta. Umesto toga, više su volele da pojedu jednostavan ručak
koji se sastojao od salate, sira i voća s poslužavnika u Margaretinoj sobi
koja gleda na baštu. Ponovo je pogledala u svoju ćerku i odmahnula
glavom u očiglednom neodobravanju. – Volela bih da prekineš da farbaš
kosu u tu boju, dušo. Izgledaš kao jedna od onih bledih plavuša iz
Kalifornije. Da ja imam kosu tvoje boje, paradirala bih s njom. Ofarbala bih
je u još crveniju boju! – Odmahnula je naočarima prema njoj da bi naglasila
važnost toga, pre nego što je sela da pijucka vino. Uvek je volela crvenu
nijansu Aleksandrine kose pre nego što je počela da se farba u plavo. To
joj je izgledalo kao bacanje jednog od najlepših darova prirode. Njenoj
kosi, doduše, sada je bila je potrebna značajna pomoć dva puta mesečno
kod frizera.
– Znaš da Anri mrzi riđu. Previše je drečava. Misli da je ovako
ženstvenije.
– Anri... Siroti čovek se toliko plaši da bude malo preko granice
običnog. Iznenađena sam da te ne tera da nosiš crnu periku i da prekriješ
celu glavu. Ozbiljno, dušo, bog ti je dao riđu kosu i trebalo bi da uživaš u
njoj.

135
 – Ne smeta mi da bude ovakva. – Lagano se nasmešila i uzela gutljaj
vina. Navikla je na žalbe svoje majke na njenog muža. On se mnogo više
žalio na Margaret. Aleksandra je živela s tim četrnaest godina. Samo joj je
bilo žao što se nikada neće voleti, ali odavno je odustala. Bilo je očigledno
da se nikada neće zaljubiti jedno u drugo.
– Previše si dobra. Šta misliš o ovima, kad smo već kod toga? – Srećno
se nasmešila, pokazujući nove minđuše s rubinom koje je nosila. Mogla je
sebi da priušti da se prepusti, delom zahvaljujući Pjerovoj darežljivosti
kada je umro, a delom zahvaljujući sopstvenom značajnom bogatstvu. –
Tek sam ih kupila.
– Tako sam i mislila. – Aleksandra se nasmejala. Njena majka je uvek
kupovala lepu odeću i divan nakit. To je bilo dobro za nju, izgledala je
dobro u onome što je kupovala i bila je srećna, uprkos tome šta je Anri
govorio za ženu koja troši „toliki novac“. – Veoma su lepe i savršeno ti
stoje.
– Van Klif . – Margaret je izgledala zadovoljno sobom. – I neverovatno
jeftine.
Na to se Aleksandra srdačno smejala dok je spuštala čašu vina. – Mogu
da zamislim.
– Ne, stvarno! Koštale su manje od sto hiljada.
– Dolara ili franaka?
– Šališ se? Dolara naravno. – Margaret se nasmejala bez traga krivice
dok joj se Aleksandra smejala.
– Tako sam i mislila. – Aleksandra se nasmešila. To nije baš cena koju
bi Anri odobrio. I posle trideset godina u Francuskoj, njena majka je još
uvek govorila više engleski nego francuski i sve je računala u dolarima. –
Šta se još dešava kod tebe?
– Uobičajeno. Juče sam bila na ručku s Mimi de San Bre. – Ona je bila
još jedna Amerikanka koja se udala za Francuza s titulom, i poput
Margaret, bila je dobronamerna i imala je veliki smisao za humor. – Idemo
zajedno u Njujork sledeće nedelje.
– Zbog čega?
– Samo da sredimo kosu i malo da kupujemo. Mesecima nisam bila i
mislila sam da bi bilo zabavno otići pre leta. Posle toga se nalazim s

136
prijateljima u Rimu, pa sam mislila da odem u San Remo na nekoliko
nedelja. Još uvek se nisam odlučila.
– Zašto posle toga ne ostaneš kod nas na nekoliko nedelja? –
Aleksandra je izgledala oduševljena tim planom, ali njena majka je
izgledala oprezno.
– Ne želim da uznemiravam tvog muža.
– Samo nemoj da doneseš devojčicama one jastuke za prdenje i šokere
za rukovanje i sve će biti u redu. – Obe su se nasmejale prisećajući se.
Anri se skoro onesvestio kada je seo u dnevnu sobu s gostima i spustio se
na jedan od jastuka za prdenje koje su Margaret i deca postavili.
– Da li se sećaš koliko je to bilo užasno? – Margaret je jedva mogla da
prestane da se smeje na to, a u Aleksandrinim očima su bile suze kada je
prestala da se smeje. To je za Anrija bilo užasno, ali stvarno je bilo veoma
smešno, posle toga su sve bile proterane u svoje sobe, uključujući
Margaret, koja je naučila Mari-Luiz kako da napravi šalu tako što bi
presavila prekrivač na krevetu tako da izgleda kao da ih ima dva, a onda bi
osoba koja pokuša da se pokrije mogla da se pokrije samo do polovine.
Niko nije mogao ni da posumnja u to da ona nije Anrijev omiljeni gost. –
Zapravo, mislila sam da im pronađem nešto u Njujorku... ništa preterano,
naravno... – Ali oči su joj zatreperile na tu pomisao. Kupovala je takve
budalaste šale za svog pokojnog muža, i on ih je uvek voleo. Za njega je
brak s Margaret bio kao da ima još jedno dete. Aleksandra je uvek bila
ozbiljnija, čak i kao devojčica, a pogotovo kad se udala.
– Reći ću Anriju da ćeš doći.
Margaret se nacerila. – Sačekaj dok ne budeš zaista htela da ga
iznerviraš.
– Majko! – smejala se Aleksandra. Njena majka nije imala mnogo
iluzija. – Pretvaraš ga u nešto užasno, a on to nije! – Uvek je branila svog
muža, a kod Anrija je branila svoju majku. Bila im je oboma lojalna.
– On nije užasan, dušo – nacerila se Margaret. – Samo je malo krut.
Popodne kao da je proletelo, kao i uvek kad su bile zajedno, i u pola pet
je Aleksandra pogledala u svoj sat i sa žaljenjem se protegla. Bilo joj je
toliko prijatno u udobnoj sobi koja gleda na baštu, u društvu njene majke.
Uvek su se lepo provodile zajedno. Margaret je uvek bila njen najbliži

137
prijatelj.
– Trebalo bi da krenem... koliko god da ne želim... – Aleksandra je
ustala s očiglednim kajanjem dok ju je Margaret posmatrala.
– Zašto? Da li pravite žurku večeras?
– Ne, to je sledeće nedelje. Večeras večeramo u Jelisejskoj palati i Anri
će biti nervozan ako ne dođem kući ranije i počnem da se spremam.
– Trebalo bi da uradiš nešto divno da ga iznenadiš, na primer da obučeš
tesnu haljinu prekrivenu veštačkim dijamantima i da podigneš kosu. Dobro
bi im došlo to u Jelisejskoj palati. – Zakikotala se na to i Aleksandra se
nasmešila. Njena majka bi verovatno uradila tako nešto, i Anri bi pozvao
svoje advokate ujutru. S njim je to uvek bilo tako. Jedan pogrešan korak i...
Aleksandra nikad nije proveravala njegovu narav u tom pravcu. Volela ga
je previše da bi rizikovala sve zbog šale poput onih kakve je pravila njena
majka. Osim toga, nije bila takva.
– Ti si mnogo hrabrija od mene, mama.
– To je samo zato što nisam udata za tvog muža. Sada mogu da radim
šta hoću. I pre toga, tvoj otac mi je uvek dozvoljavao da uradim sve što
sam htela. Bila sam veoma srećna. – Nežno se nasmešila svojoj ćerki.
– Tata je bio srećan, takođe. I znao je to. – Aleksandra je podsetila i
njih dve su se zagrlile i polako se spustile niz stepenice, dok je batler sa
svojim uobičajenim toplim osmehom čekao da joj otvori vrata. Bio je s
njima otkad je bila devojčica i nazvao je „madam Aleksandra“ dok joj je
pomagao da uđe u kola i čvrsto zatvorio vrata. Mahala je svojoj majci dok
je vozač odvozio kući u sitroenu, i osetila je istu tugu kao i uvek kad je
odlazila od svoje majke. Život je bio tako jednostavan u Ulici de Varen,
dok je živela sa svojim roditeljima... pre... ali, ni to nije bilo fer. Volela je
Anrija i, naravno, decu. Oni su bili pokretačka snaga u njenom životu. Ali,
kad je videla majku uvek je žudela za jednostavnijim životom i za
vremenom kad nije morala da se dokazuje.
Još uvek je razmišljala o tome kad je skinula haljinu, okupala se i
izvadila ozbiljnu, prilično zatvorenu crnu večernju haljinu za njihovu večeru
te noći u Jelisejskoj palati.
Devojke su došle da je pozdrave dok je bila u kadi, i čula je Anrija
kako ulazi u svoju sobu dok se oblačila, ali nije došao da razgovara s njom

138
i nije ga videla dok se nisu našli u predvorju, spremni da izađu. Njena
haljina je imala dugačke rukave i visoku kragnu i dugačku, tanku suknju s
prelepim zlatnim vezom. Bila je posebno šivena, iz stare kolekcije Sen
Lorana. Nosila je s kratkom bundom i sjajnim dijamantskim minđušama
koje joj je poklonio njen otac.
– Izgledaš divno večeras. – Njegove oči su bile zadivljene, glas uzdržan,
a njegovo ponašanje besprekorno formalno.
– Hvala ti. – Okrenula se prema njemu sa svojim dobrim izgledom
plavuše, kosa joj je bila smotana u elegantnu francusku punđu, tačno kao
što je pre mnogo godina nosila Grejs Keli. To je bio dobar izgled za
Aleksandru, i Anri ga je odobravao. – Jesi li lepo proveo dan? – Njene oči
su izgledale usamljeno i odjednom je poželela da je poljubi, ali nije to
učinio.
– Veoma prijatno, hvala ti – odgovorio je. Ponekad su bili kao dva
potpuna stranca, i intimnost u prethodnoj noći je bila naizgled zaboravljena
u formalnosti ovog trenutka. Pomogao joj je da uđe u kola i vozač je
krenuo, dok su oboje bili izgubljeni u različitim svetovima na zadnjem
sedištu, a dve male devojčice u spavaćicama ih gledale s prozora na spratu.

139
 12.
Dan nakon što je Hilari videla Artura Patersona, kad joj je rekao da ne zna
kako da pronađe sestre, Hilari se osećala kao da se dogodio smak sveta.
Imala je sedamnaest godina i osećala se kao da joj je život gotov.
Godinama je živela samo da pronađe Megan i Aksi. A sada nije bilo nade.
Nestale su zauvek.
Započela je svoj prvi posao sledećeg dana s bolnom prazninom u
grudima, ali lice joj je bilo smireno, oči hladne, i niko ne bi otkrio očaj u
kome je bila. Jedina stvar zbog koje je gurala dalje bila je njena odlučnost
da preživi uprkos svemu, i njena mržnja prema Arturu.
Osetila se kao mašina dok je prolazila kroz dane i noći, ali dobro je
obavljala svoj posao. Poboljšala se u kucanju, učila stenografiju iz knjiga, a
noću išla na koledž, baš kao što je sebi i obećala pre nekoliko godina.
Uradila je sve što je rekla da će uraditi, ali kroz to sve nije imala toliki
osećaj uspeha, već bezdušne odlučnosti. Uspeće po svaku cenu, ali ni sama
nije znala zašto hoće da uspe. Nije imala kome bilo šta da dokazuje. Nije
bilo nikog ko je brinuo. Nikoga koga voli ili ko voli nju.
Radila je tu samo godinu dana, a posle je našla bolji posao. Saznala je
za oglas pre svih drugih, u agenciji za zapošljavanje gde je radila, i otišla je
na razgovor pre nego što su ostali i čuli. To je bio posao za recepcionarku
na CBA vestima. To je bio sjajan posao, plata je bila skoro duplo veća od
onoga što je trenutno primala i morala je da bude brza, pametna i dobra, i
bila je sve to. Žena koja je razgovarala s njom bila je oduševljena. Dobila
je posao i uspela da ostane u školi. I od tada je dobijala stalne povišice. Na
kraju je postala sekretarica, zatim asistent produkcije, a posle pet godina,
producent. Bila je neverovatno bistra i do tada je diplomirala na koledžu.
Imala je dvadeset tri godine i bila je na dobrom putu da napravi pravu
karijeru. Njeni nadređeni su je poštovali, a neki zaposleni su je se plašili,
većina zapravo, i imala je malo prijatelja na poslu. Bila je rezervisana i
radila vredno, uglavnom ostajala do kasno i predavala projekte koji su
zasluživali pohvale koje je dobijala. Bila je sjajna devojka, i kada je
postala jedna od glavnih producenata večernjih vesti, s dvadeset pet godina,

140
Adam Kejn, čovek koji je bio glavni za vesti, pozvao ju je da proslave.
Oklevala je, a onda odlučila da ne bi bilo politički mudro da ga odbije.
Srdačno je prihvatila, i zatekla se kako večera s njim u Briselu, pije
šampanjac i priča o poslu, diskutujući kako je televizija važna i gde se nada
da će otići na kraju. On je bio iznenađen što čuje da ima dugoročne ciljeve,
posebno pošto su bili ambiciozniji nego njegovi planovi za budućnost.
– Hej, čekaj... šta je ovo? Sastanak feministkinja? – Bio je privlačan
muškarac smeđe kose i nežnih smeđih očiju i gledao je filozofski na život. –
Čemu tako veliki planovi? – Ona je bila prva žena koju je poznavao koja
mu je priznala svoje ambicije, a on je njoj priznao da mu je to zastrašujuće.
Upravo se razveo od žene zato što što više nije želela da bude „žena“ i to je
ga ozbiljno potreslo. Imali su dva dečaka i kuću u Derijenu, i sada je
iznenada živeo sam na Vest Sajdu i žene su mu pričale o „ciljevima u
korporativnom menadžmentu“. Tiho se smejao dok ju je gledao. Bila je
tako prelepa, tako mlada i tako energična, a opet nešto je tu falilo. – Šta se
desilo sa ženama koje hoće da imaju decu i da žive u predgrađu? Je l’ to
potpuno izašlo iz mode?
Nasmešila mu se, svesna da je možda malo preterala, ali tako je retko
izlazila s muškarcima. Zaboravila je da mora da ćuti u vezi s nekim
stvarima, a ovaj je bio fin. Volela je da radi za njega. – Pretpostavljam da
jeste za neke od nas. – Nije se izvinila. Znala je gde hoće da stigne i ništa je
neće sprečiti na putu do tamo. Još uvek je bežala od demona iz proteklih
šesnaest godina i znala je da će to verovatno morati zauvek. Prihvatila je to
sada, mada mu to nije objasnila. Nikome to nije rekla. Živela je sama, išla
na posao i osim toga, ništa drugo je nije zanimalo. On je to sada osećao i
plašilo ga je, zbog nje. Znao je koliko drugih stvari postoji u životu. Imao je
trideset osam godina a oženio se s dvadeset tri. I sada je otkrivao beskrajne
nove horizonte.
– Zar ne želiš muža i decu jednog dana?
Odmahnula je glavom. Izgledao je kao da može da bude iskrena prema
njemu. – To mi nije veoma važno. – Više od toga, nije želela da ima nekog
koga može da izgubi... a najmanje dve devojčice... dva deteta koja neko
može da joj oduzme... Znala je da nikada neće dozvoliti da joj se to dogodi.
Htela je da bude sama i bila je, i samo bi je povremeno zabolelo, kao sada,

141
dok gleda ovog čoveka i pita se kako bi izgledalo da mu je bliska. Ili je to
samo zbog šampanjca, pitala se.
– Deca su najbolja stvar u mom životu, Hilari. Ne beži od toga. – Nije
mogla da mu kaže da je na neki način već imala decu. Nikada nikome to
nije rekla i znala je da neće. Nikad.
– Zašto svi misle da moraš da imaš decu ako hoćeš da budeš
kompletan?
– Ovih dana ne misle. Većina žena razmišlja kao ti, ali varaju se. Hilari,
žene koje nemaju decu sada, počeće da paniče za deset ili petnaest godina,
upamti šta sam rekao, videćemo celu novu generaciju žena koje se bore sa
svojom biologijom pre nego što bude prekasno. Ali, sada su sve opuštene,
razmišljaju kako imaju još dosta godina pred sobom. Ali, greška je odbiti
to. Nikada nisi bila udata? – Gledao je u njene oči i sviđalo mu se šta vidi
tu, hrabrost, iskrenost, integritet i inteligenciju. Ali, video je i strah. Bežala
je od nečega i nije mogao da shvati šta je to što ju je povredilo. Možda,
možda je imala loše iskustvo s nekim... slično kao njegovo s Barb. Još
uvek nije mogao da veruje da ga je napustila i odvela njegovu decu.
Hilari je odmahnula glavom. – Ne, nikada nisam bila udata. – Zatim se
nasmejala. – Tek mi je dvadeset pet godina. Čemu tolika žurba?
– Ovih dana nije nikakva. Samo sam radoznao. Ja sam imao dvadeset tri
kad sam se oženio. Moja žena dvadeset jednu. To nam je bilo veoma bitno.
Ali, to je bilo pre petnaest godina, stvari su se mnogo promenile od tada.
Sad je 1974. godina. Venčali smo se 1959. godine. – Tada joj se nasmešio
preko čaše šampanjca. – Šta si ti radila tada? Verovatno si bila samo dete.
Njene oči su se tada zamračile, dok je razmišljala. Hiljadu devetsto
pedeset deveta godina... tada je bila u Bostonu, s Ajlin i Džekom... ili su
tada već bili u Džeksonvilu?... skoro da joj je bilo muka na tu pomisao.
Aksi i Megan su već bile nestale. – Oh, ništa specijalno. Tada sam živela s
tetkom u Bostonu. – Pokušala je da učini to običnim, skoro zabavnim.
– Gde su bili tvoji roditelji?
– Umrli su kada sam imala osam godina... i devet...
– Odvojeno? – Klimnula je glavom, željna da ponovo vrati temu na
posao. Nije htela da mu priča o ovome. Ni njemu, ni bilo kome. – Kako
užasno. U nesrećama? – Neobavezno je klimnula glavom i dovršila

142
šampanjac u jednom gutljaju. – Jesi li bila jedinica?
Gledala ga je u oči s nečim hladnim i teškim što nije razumeo i klimnula
mu je glavom. – Da, jesam.
– Ne zvuči baš zabavno. – Bilo mu je žao, a ona je i to mrzela. Nije
želela sažaljenje ni od njega, ni od bilo koga. Pokušala je da mu se nasmeši
da popravi raspoloženje, ali je on sada posmatrao tako duboko, da je bila
nervozna.
– Možda zbog toga toliko volim svoj posao. To je za mene dom. – To
mu je zvučalo tužno, ali nije to rekao.
– Gde si se školovala?
– Na Njujorškom univerzitetu. – Ali, nije mu rekla da je išla uveče, dok
je radila.
Klimnuo je glavom. – Barb i ja smo išli na Berkli.
– To je sigurno bilo zabavno. – Nasmešila se i on je posegnuo za
njenom rukom, ne želeći više da priča o svojoj bivšoj ženi već samo o njoj.
– Drago mi je što smo izašli na večeru večeras. Već dugo želim da
razgovaram s tobom. Obavljaš sjajan posao na televiziji.
– I trebalo bi. – Nasmešila se – Dovoljno dugo sam u CBA. Godinama.
– Šest godina guranja i probijanja, dok nije postala producent. Imala je
pravo da bude ponosna na sebe i bila je. To je bilo daleko, daleko od doma
u Džeksonvilu, ili hraniteljskih porodica u kojima je bila, čak i od njenog
života s Džekom i Ajlin u Bostonu.
– Misliš da ćeš ostati? – upitao je, a ona ga je pogledala.
– U CBA? Zašto bih išla nekud drugde?
– Zato što se u ovom poslu ljudi dosta premeštaju. – On svakako jeste i
to nije bilo neobično u njihovoj struci.
Odmahnula mu je glavom, s odlučnim pogledom u očima, koji ga je
iznenadio. – Ne idem ja nikud, moj prijatelju. Merkam kancelariju skrooooz
na vrhu. – I on je osetio da to misli više nego što je mislila bilo šta drugo
što je kazala te večeri.
– Zašto? – Nije razumeo takvu ambiciju. Bio je uspešan i voleo je svoj
posao, ali nikad nije težio velikim uspesima, i nije mogao da zamisli da
neko to želi, posebno ne ako je prelepa devojka.
– Zato što mi je to važno. – Bila je iskrena prema njemu. – To znači

143
sigurnost. I uspeh. I to je nešto opipljivo što mogu da ponesem kući sa
sobom uveče.
Ali, znao je da to nije sve. – Dok te ne otpuste i zaposle nekog drugog.
Ne pružaj sve svom poslu, Hilari. Jednog dana ćeš završiti sama i
razočarana.
– To me ne plaši. – Bila je sama celog života. Navikla se na to.
Zapravo, volela je tako, niko nije mogao da je povredi ili izneveri, ili da je
izda na taj način.
Bila je čudna devojka, mislio je, i nikada nije upoznao nekog nezavisnog
kao što je bila ona. Otpratio ju je do kuće te večeri i nadao se da će ga
pozvati gore, ali se ona samo rukovala s njim s toplim osmehom i zahvalila
mu na večeri. Otišao je kući toliko zagrejan za nju, da ju je, čim je stigao
kući, pozvao. Nije ga ni bilo briga ako je probudi, sumnjao je da je već
zaspala.
Njen glas je bio promukao kada je podigla slušalicu, i zatvorio je oči,
slušajući je. Bio je dobar čovek i mrzeo je što živi sam. A ona je bila toliko
prokleto lepa... znao je da bi se svidela i njegovim dečacima... – Halo?
– Ćao, Hilari... Samo sam hteo da ti kažem da sam se lepo proveo
večeras.
Nežno mu se nasmejala, a svideo mu se i taj zvuk. – Takođe. Ali, ne
pokušavaj da mi skrećeš pažnju na poslu, gospodine Kejn. Ne planiram da
izgubim posao zbog nekoga. Čak ni zbog tebe.
– Shvatam. Hoćeš da ručamo ove nedelje?
– Naravno. Ako ne budem previše zauzeta.
– Može sutra?
Ponovo se nasmejala, s prelepom mešavinom vrelog dima i ledene
hladnoće. – Zašto se ne opustiš, Adame. Rekla sam ti, ne idem nikud.
– Odlično. Hajde onda da to iskoristimo. Pokupiću te kod tvoje
kancelarije u dvanaest i petnaest. Važi? – Zvučao je kao malo dete, i ona se
smeškala u mraku, ležeći u krevetu i, koliko god to nije htela da prizna, čak
ni sebi, uradio joj je nešto što nije nijedan muškarac do tad. I verovala mu
je. Možda je bilo u redu... samo na ručak, dva... šta tu može da bude loše?
Nije sebi dozvolila ništa više otkad je došla u Njujork, i čudno, nikada nije
želela nikoga. Druge devojke su imale momke, afere i slomljena srca. Sve

144
što je Hilari želela bila su unapređenja, povišice i posao. To je bio njen
ljubavnik i do sada je bio dobar prema njoj. – Dvanaest i petnaest? –
Ponovio je u nakon njenog ćutanja.
– U redu. – Njen glas je preleteo preko te jedne reči, a on se osetio kao
da leti kad je spustio slušalicu.
Sutradan je zatekla jednu ružu na svom stolu, ručali su u restoranu Vo
d’oro, i nije se vratila u svoju kancelariju do tri sata.
– Ovo je užasno, Adame. Nikada ne radim ovakve stvari. – Prebacila je
dugačku crnu kosu preko ramena i podvrnula rukave košulje. Bio je
predivan topao dan i nije joj se ni išlo na posao. – Loše utičeš na mene.
Tek sam dobila unapređenje i nagrabusiću zbog tebe.
– Dobro, hoćeš li onda da se udaš za mene? Možemo da se preselimo u
Nju Džerzi i da imamo desetoro dece.
– Depresivno. – Pogledala ga je svojim ledenozelenim očima, i on je
osetio nešto što nije nikada pre. Ona je postala izazov. Oko nje je postojao
zid, za koji bi uradio sve da pređe, ali još uvek nije bio siguran koliko
daleko će ga pustiti da ode. Još uvek su oprezno odmeravali jedno drugo,
ali imao je toliko da joj kaže, a ona je bila inteligentno društvo. Privlačio ju
je na način na koji nije niko pre. Bila je to opasna kombinacija i ponekad je
se plašila, posebno kada je odvlačio s posla, ali, ipak joj je bio šef.
Pozvao je na večeru u subotu, ali je odbila, kao i sledeća dva poziva na
ručak, ali izgledao je toliko nesrećno kad bi zastao da priča s njom, da je
konačno popustila i pristala da izađe s njim sledećeg petka. Otišli su u Pi
Džej Klark, na hamburger, a zatim se prošetali Trećom avenijom do njenog
novog stana u Pedeset devetoj ulici.
– Zašto držiš takvu distancu između nas? – Izgledao je iskreno tužan
zbog toga. Bio je lud za njom i žarko je želeo da mu dozvoli da joj se
približi.
– Nisam sigurna da je tako dobra ideja. Moglo bi užasno da
zakomplikuje stvari na poslu. Ti si mi šef, Adame.
Nasmešila mu se i, koliko god ju je privlačio, plašila se posledica na
poslu.
A onda joj se nasmešio sa žaljenjem. – Ne zadugo, bojim se, ako ti to
nešto znači. Prebacuju me u prodaju za dve nedelje. Tek sam danas čuo za

145
to.
– Kako se osećaš u vezi s tim? – Brinula je za njega. To je bio skoro
korak unazad, i ona bi na njegovom mestu bila snuždena, ali on nije
izgledao previše uznemireno kad je slegnuo ramenima i nasmešio joj se.
– Ništa strašno. Možda mi se više svidi nego ovo sad... osim tebe,
naravno. Hoćeš li se onda viđati sa mnom češće? – Svakako bi joj to
olakšalo stvari, ali još uvek nije bila sigurna da li hoće da bude s njim.
Život je bio toliko lakši u celibatu.
Celibat je za nju postao način života, a odricanje od toga je značilo da
rizikuje da izgubi deo sebe. – Hilari? – Gledao ju je dok su se šetali, i
nežno je uhvatio za ruku. Izgledao je veoma mlad i nasmešio joj se, a na
neki način je još uvek i bio. – Hoću da budem s tobom... mnogo mi
značiš...
– Adame, ti čak ne znaš ni ko sam ja... mogu da budem bilo ko... La
femme aux yeux verts... – reči su joj iskliznule i nasmejala se.
– Šta to znači?
– To je na francuskom. – Podsetila se svog znanja iz francuskog na
koledžu, i bila je iznenađena što je još uvek imala u sebi, latentan ali ne i
mrtav, poslednji poklon svoje majke. – To znači žena sa zelenim očima.
– Otkud to da govoriš francuski? – Hteo je da zna sve o njoj, a ona je
toliko malo htela da mu kaže.
– Govorila sam ga davno... kad sam bila devojčica. Obnovila sam ga na
koledžu.
– Da li su tvoji roditelji govorili francuski? – Mogla je da mu kaže tada,
mogla je da počne da mu se otvara, mogla je da kaže nešto o Solanž, ali je
odlučila da je sigurnije da mu ne kaže.
– Ne, samo sam ga naučila u školi. – Klimnuo je glavom, zadovoljan
odgovorom koji mu je dala, a kada su stigli do njenog stana, nakon trenutka
oklevanja, pozvala ga je gore. Slušali su Robertu Flek na njenoj muzičkoj
liniji i pričali satima uz flašu vina, i on je tužno ustao oko jedan sat i
pogledao je željnim osmehom.
– Voleo bih da provedem noć s tobom, Hilari, ali osećam da nisi
spremna za to... zar ne? – Odmahnula je glavom, nesigurna da li će ikada
biti. Ljudi su pokušavali da joj se približe ali nije bila čak ni najmanje u

146
iskušenju. – Viđaš li se s nekim? – Mislio je da je to pita i ranije, ali je
odložio. Odmahnula je glavom, čudno ga gledajući.
– Ne, ne viđam se... nisam već... dugo...
– Iz nekog posebnog razloga?
– Dosta njih. Većinom su previše komplikovani da se objasne. – Seo je
na njen kauč i gledao je tiho.
– Zašto ne probaš sa mnom?
Ponovo je slegla ramenima. Nije htela da mu ispriča kroz šta je prošla.
To se nije nikoga ticalo. Sada je vodila drugačiji život, u drugom mestu,
drugom svetu. Nije htela da vuče te stvari sa sobom, a opet vukla ih je,
uprkos svim naporima da ih odbaci. – Žao mi je, Adame... ne mogu...
– Zašto? – Posegnuo je ka njoj i uhvatio je za ruke. – Ne veruješ mi?
– Ne radi se o tome. – Osetila je da joj se oči pune suzama i mrzela
sebe zbog toga. – Ne želim da pričam o tome... stvarno... – Ustala je i
udaljila se, a njena ponosna ramena su se ispravila protiv sveta i svega što
joj je uradio. Izgledala je potpuno isto kao njena majka, a da toga nije bila
svesna.
– Hilari... – Prišao joj je s leđa i zagrlio je. – Zašto se ne opustiš? Znam
koliko si jaka, video sam na poslu, ali ovo je drugačije... ovo smo mi... ovo
nije ratna zona.
Glas joj je bio umoran dok mu je govorila pognute glave. – Život jeste
ratna zona, Adame.
– Ne mora da bude. – Bio je toliko nežan, i toliko nevin. Zavidela je
njemu i njegovom jednostavnom životu. Najteža stvar koja mu se ikada
desila bila je odluka njegove žene da hoće da bude slobodna i neudata. Ali,
nije ništa znao o agonijama koje je Hilari izdržala. Čak nije mogao ni da
počne da ih shvata. – Život može da bude tako sladak... ako zaboraviš...
– Nije to tako lako. – Uzdahnula je i pogledala ga. – Ne verujem da
možeš da razumeš život koji sam vodila, a mislim da ne mogu ni da ti
objasnim.
– Zašto onda ne nastaviš odavde? Zar to nije moguće, da ostaviš
prošlost iza sebe?
– Možda. – Nije bila sigurna da je to moguće, ali je htela da pokuša. On
joj se približio i poljubio je, isprva nežno, a onda iznenada s još više strasti.

147
Želeo ju je nedeljama, mesecima, od prvog trenutka kad ju je video, i sada
nije mogao da se suzdrži. Skidao je odeću s nje i bacao svoju, odneo je u
krevet, gde je počeo da vodi ljubav s njom. Ali, ona je ležala udaljena i
hladna, i tajno uplašena. Neke stvari koje joj je radio su bile iste one koje
su joj radile Majda i Džordžina... a neke stvari su je podsećale na dečake
koji su je silovali dan nakon što su Majda i Džordžina otišle. To je bilo
previše, čak i s dobrim čovekom kao što je Adam. Nije mu bilo potrebno
mnogo da shvati da ona ne želi da nastavi. Odmaknuo se, još uvek ludeći
od želje za njom, ne shvatajući šta se desilo.
– Šta nije u redu?... – Glas mu je bio promukao, a oči zamagljene zbog
zadržane strasti. – Mnogo te želim.
– Izvini... – Prošaputala je i okrenula se na stranu, gledajući u zid,
pitajući se da li će ikada biti normalna. Možda nikad neće preboleti
prošlost. Ima dvadeset pet godina i počinje da sumnja u to. Ima toliko
mnogo ljudi koje mrzi... Artur Paterson... Džek Džouns... dečaci koji su je
silovali... Majda i Džordžina... Ajlin... ljude u domu... a u dalekoj prošlosti,
čak i njen otac. Bio je to preveliki teret da bi joj dozvolio da funkcioniše
kao žena. – Nije problem u tebi – pokušala je da objasni. – Jednostavno ne
mogu.
– Zašto? Moraš da mi kažeš. – Pokušao je da sedne mirno na ivicu
kreveta, pokušavajući da joj se približi i da je razume. A ona se polako
pridigla i okrenula. Možda je bolje da ga šokira nego da ga povredi.
– Silovana sam pre mnogo godina... – Nije htela da kaže ništa više, i
nadala se da će to biti dovoljno, ali naravno, nije.
– Kako?... ko te je silovao?
– To je duga priča. – Koju da mu ispriča? Za Majdu i Džordžinu, koje
su bile prve, ili dečake koji su došli posle? Ili za Džeka koji se potrudio da
ih sve preduhitri, a onda je pretukao skoro na smrt kada nije dobio ono što
je želeo. Svi su bili posebni kandidati za tu ulogu, ali nije mogla ni da
zamisli da će Adam izdržati bilo koju od tih istina.
– Kad je bilo to?
– Kad sam imala trinaest godina... – Barem je to bila istina.
Sve se to desilo pre njenog četrnaestog rođendana. Duboko je udahnula.
– I od tad nisam imala nikog. Pretpostavljam da je trebalo da ti kažem.

148
 – Bože. – Izgledao je duboko potresen njenim rečima. – Svakako bi
pomoglo. Kako sam mogao da znam nešto tako?
– Nisam mislila da je bitno.
– Oh, zaista? Silovali su te pre dvanaest godina, od tada nisi imala
odnose ni sa kim, i zaista si pomislila da nije bitno? Kako možeš to da
uradiš sebi, i meni, pobogu? Šta je sa savetovalištem? Jesi bila mnogo puta
od tada? – Pretpostavio je da jeste, naravno, sve koje je znao su imali
terapije. On je otišao pravo kod svog psihijatra kad ga je žena ostavila.
– Ne. – Izgovorila je veoma mirno i ustala da obuče bademantil. Imala
je vitko, vretenasto telo i prelepe elegantne noge zbog kojih je opet čeznuo
za njom, ali pokušao je da se natera da ne misli o tome.
– Kako to misliš „ne“? Potražila si pomoć posle silovanja, zar ne? Jesi
li? Jesam li u pravu?
Nasmešila mu se. Jedva. – Ne. Pogrešio si. Pretpostavljam da mi nije
bila potrebna pomoć.
– Jesi li ti normalna?
– U redu, hajde da kažemo da mi pomoć tada nije bila dostupna.
– Gde si bila? Na Severnom polu? Gde to u modernom svetu pomoć
nije dostupna? – Oh bože, uopšte nije razumeo kakav joj je bio život.
Terapija? Gde? U Luizinoj kući, ili u domu?
– Rekla sam ti, Adame. – Nervirala se, ali on je postajao neobuzdan. –
Ne želim da pričam o tome. Previše je komplikovano.
– Previše komplikovano, ili previše bolno? – Ona je prevrtala očima,
tako da ne može da vidi bol koji je već izazvao.
– Zašto jednostavno ne zaboravimo?
– Na šta, na vezu? Zašto? Ti ne odustaješ, Hilari. – Sada je zaista bio
ljut. Uradila bi sve za svoj posao, ali ne i za njega, ili za vezu koju bi mogli
da imaju, kad bi ona to htela.
– Zašto jednostavno ne zaboravimo taj problem, Adame. Na kraju će
sam iščeznuti.
– Zaista? Koliko je prošlo? Dvanaest godina, rekla si, i ne bih baš rekao
da si izlečena. Koliko bi htela da čekaš da to „iščezne“? Trideset godina
možda? A šta misliš o pedeset? Tada bi trebalo da se osećaš mnogo bolje i,
pobogu, imaćeš samo šezdeset tri godine, moći ćeš da imaš sjajan seksualni

149
život, Hilari, uozbilji se! – Uhvatio ju je za ruku i povukao je na krevet
pored sebe, ali hteo je previše od nje i Hilari je već znala da to ne može da
mu pruži. Hteo je sve, srce i dušu, obaveze i brak i decu. Mogla je da oseti
to u njemu, hteo je sve što je njegova žena uzela, i više od toga. Bila je
potpuno sigurna da to nema u sebi. Nije imala šta da mu dâ. Sve što je
mogla da uradi bilo je da uzima, ili da se možda potrudi nakratko, ako neko
ne traži previše, ali osim toga nije imala ništa. Sva njena ljubav je nestala
odavno i sva njena energija je bila rezervisana za posao u televiziji. – Hoću
da odeš na terapiju. – Sedeo je gledajući je, kao da je najavljivao da hoće
da ode na operaciju mozga, a ona nije nameravala da ga posluša. Samo bog
zna šta bi tamo pronašli.
– Ne mogu.
– To su gluposti. Zašto?
– Nemam vremena.
– Imaš dvadeset pet godina i imaš problem.
– To nije nešto s čim ne mogu da živim.
– Ti ne živiš, ti preživljavaš. – Ali, polako, i ona je postajala ljuta. Nije
imao prava da sudi o njenom životu samo zato što nije htela da vodi ljubav
s njim.
– Možda će biti bolje. – Ali, nije zvučala kao da to zaista misli, i to ga
je uznemirivalo.
– Samo od sebe? – Klimnula je glavom. – Sumnjam.
– Pusti malo vremena da prođe, Adame. Ovo je tek prvi put.
Dugo je sedeo ćuteći i gledao je. Video je više nego što je ona htela. –
Ima još mnogo toga što mi nisi rekla, zar ne?
Nasmejala se, kao sfinga. – Nije toliko bitno, Adame.
– Ne verujem ti. Mislim da ceo život živiš iza betonskih zidina.
– Živela sam... pre mnogo vremena...
– Zašto?
– Zato što je bilo dosta ljudi koji su hteli da me povrede.
– A sada?
– Ne dozvoljavam im to.
Bilo mu je žao i nagnuo se da je poljubi, a ruka mu je nežno dodirivala
njeno rame, dok su sedeli na ivici njenog nenameštenog kreveta, gde je

150
njihova strast bila tako neuspešna. – Neću te povrediti, Hil... kunem se... –
u njegovim očima su bile suze, i ona je poželela da može da oseti nešto
prema njemu, ali nije. Nije mogla da oseti ništa prema bilo kome, i znala je
to sada, osim ako ne probudi neku nepostojeću strast u njoj, ali nije mogla
ni to da zamisli. – Volim te...
Nije imala odgovor na te reči i samo ga je tužno gledala. Zatim joj se
nasmešio i ponovo je poljubio. Razumeo je, i to ju je dirnulo. – U redu je...
ne moraš ništa da kažeš... samo mi dozvoli da te volim... – Naslonio je na
jastuke i nežno joj prelazio preko tela jednim prstom, crtajući sve bliže
njenom centru, a zatim, pomerivši ga, lutao je oko njenih grudi sve do
njenog stomaka, pa zatim ponovo gore, dodirujući je jezikom, srcem i
prstima, ničim drugim, i posle nekoliko sati, ona se izvijala i molila ga za
još, ali on nije hteo. Umesto toga, pustio je da ona oseti njega i nežno je
dodirnuo svojim pulsirajućim organom. Prelazio je njim preko nje kao
satenskom rukom, i ona se sagla i počela da ga ljubi, i dodirivala ga nežno
dok nije jecao kao i ona, a zatim, prvo usnama, a onda i prstima, dodirivao
ju je i osetio je kako je sve uplašenija i ukrućenija.
– U redu je, Hil... sve je u redu... neću te povrediti... ja... molim te,
dušo... molim te pusti me... molim te... oh bože, koliko si lepa... – tiho joj
je tepao, kao majka bebi i polako ušao u nju, i smirivao je dok nije došao
do vrhunca, ali je znao da mu se nije pridružila. Ali, makar je bilo malo
bolje. – Izvini, Hil... – Hteo je više za nju, hteo je sve što je i sam osetio, ali
je tražio previše.
– Ne treba da ti bude žao. Bilo je divno. – Tiho je ležala pored njega, i
na kraju je zaspao, a ona ga je posmatrala, pitajući se da li će ikada osetiti
prema njemu ono što je hteo, da li će ikada nešto osetiti prema nekome, ili
je njeno telo prepuno mržnje.
Otišao je sledećeg jutra pre nego što se obukla za posao i pozvao je na
ručak kasnije tog jutra, ali ona je rekla da je previše zauzeta. Hteo je da je
vidi te večeri, ali je ona imala sastanak. U očajanju je pitao da se u nedelju
pridruži njemu i dečacima. Bili su kod njega za vikend. Izgledala je kao da
čudno okleva, kao da će reći ne, ali je on izgledao toliko povređeno, da je
pristala.
– Oni su sjajna deca, svideće ti se.

151
 – Sigurna sam da hoće. – Nasmešila se. Ali, bila je ispunjena strepnjom.
Godinama je izbegavala decu i nije želela da upozna njegovu, ni da se veže
za njih. Odavno je bila sita dece. Jedino dvoje koje je ikada volela je
oduzeto od nje.
Dogovorili su se da se nađu u Central parku, i u nedelju ujutro je obukla
farmerke i majicu i otišla je da se nađe s njim. Obećao je da će da ponese
bejzbol palice, korpu za piknik i decu. Kad ih je primetila ispod drveta, s
najmlađim detetom koje mu je sedelo u krilu i šestogodišnjaka koji je sedeo
pored njih, osetila je nekakvo komešanje u srcu kojeg nije bilo toliko dugo,
da skoro nije mogla da izdrži. Zaustavila se i htela da pobegne, ali nije
mogla to da mu uradi. Ali, dok se približavala, bilo je sve gore. U njegovim
očima je videla istu ljubav koju je imala prema Megan i Aksi.
Nije htela da ostane na ručku. Gledala ih je kako bacaju bejzbol lopte
pola sata, a onda se požalila na užasnu glavobolju. Pobegla je iz parka u
suzama i otišla skroz do svog stana bez zaustavljanja na semaforu, ispred
kola ili neke osobe.
Ceo dan je ležala u krevetu i plakala, a zatim se primorala da ponovo
shvati da su Megan i Aleksandra zauvek nestale iz njenog života. Morala je
da se natera da zapamti to. Nije imalo smisla razmišljati o njima. Svejedno,
niko nije znao gde su i bilo bi nemoguće pronaći ih. Nije imalo smisla da
muči sebe sada. I više nisu bile devojčice, bile su žene. Aleksandra bi sada
imala dvadeset dve godine, a Megan osamnaest. Ali, nema smisla više
razmišljati o njima. One više nisu izgubljena deca, i nikada ih neće ponovo
videti. Ali, nije htela ni da gleda drugu decu. Ne može to da podnese.
Kada je telefon počeo da zvoni te večeri, tiho je podigla slušalicu i
spustila je pored. Sledećeg dana se ponašala kao da se ništa nije desilo.
Bila je ljubazna, raspoložena za posao i prijateljski nastrojena, ali i
udaljena, a Adam nije bio svestan šta ga je snašlo. Po planu, naredne
nedelje je prebačen u prodaju i više nikada nije izašao s Hilari. Ona se
pobrinula da čak nikad i ne nalete jedno na drugo. I više nikada nije
prihvatala njegove pozive. Bilo je kao da se ništa nije dogodilo. A ono što
ona nije znala, bilo je da je njemu bilo žao. Ali, na kraju je shvatio da ne
može da joj pomogne.

152
Sledećih nekoliko godina, Hilari se još više koncentrisala na svoju karijeru.
Do tada se izdigla na višu poziciju u produkciji i imala je dvadeset sedam
godina, i pažljivo se klonila svih ljubavnih veza od svog susreta s Adamom.
Bila je prezauzeta uspinjanjem na vrh da bi želela bilo šta drugo u svom
životu, a svi muškarci koje je upoznavala bili su ili razvedeni, ili imali
decu. Dok nije upoznala Vilijama Broka, novog voditelja CBA-ja. Visok,
plav i zgodan, bio je zvezda američkog fudbala i skoro je dobio posao na
televiziji. Dva puta razveden, nije imao dece, niti želje da ih ima. S
uživanjem je izlazio sa ženama iz stanice, dok nije stigao do Hilari, i njene
ledene zelene oči su ga fascinirale. Postupao je oprezno s njom i s
poštovanjem i slao joj sve, od cveća do bunde.
– To je bilo simpatično, Bile. – Bacila je na njegov sto, kutije i sve, na
putu do svoje kancelarije jednog jutra.
– Nije tvoja veličina, dušo?
– Nije moj stil, gospodine Brok. Na svaki mogući način. – Nisu joj se
sviđale romanse na poslu, ili bilo gde drugde, a poslednja stvar koju je
želela je da bude još jedna recka u svesci Bila Broka. Pozvao je na nedelju
dana u Honolulu, na vikend na Jamajci, skijanje u Vermontu, večeru u Kot
bask, i na sve ostalo čega je mogao da se seti. Ali, nije imao šanse, sve do
jedne olujne večeri, kad nije mogla da uhvati taksi do kuće i on ju je
povezao u svom ferariju. Iz stanice se uputio prema centru grada, ali ga je
Hilari potapšala po ramenu. – Dobar pokušaj, Bile. Živim u Pedeset devetoj
ulici.
– Ja živim na uglu Pete avenije i Jedanaeste ulice.
– Čestitam, a sad me vozi kući, ili moram da izađem i da idem peške? –
Nije se šalila i on se zaustavio, ali pre nego što je mogla bilo šta da kaže,
on ju je poljubio.
– Tvoj stan ili moj, madam producentkinjo, ili ćemo uraditi nešto
potpuno ludo i otići u Plazu? – Smejala se napadnoj naravi i zahtevala je da
je odveze kući, ali više nije bila iznenađena kada se zaustavio na putu do
tamo, da je odvede na večeru. Stali su da pojedu hamburger u jednom od
njegovih omiljenih lokala, i bila je iznenađena koliko je inteligentan, ispod
te maske plejboja i prerazvijenog muškog tela. – A šta je s tobom, lepa
damo? Šta te pokreće, iza tih zelenih očiju koje izgledaju kao smaragdi?

153
 – Ambicija. – Bio je prva osoba s kojom je bila toliko iskrena, ali na
neki način je mislila da će on to razumeti.
– I ja sam je probao. Čovek može da se navuče kad počne.
– Znam. – Ali, to je bilo jedino što joj je pružalo snagu... stizanje na vrh,
da više nikad ništa ne može da je dotakne. Neće se osećati bezbedno dok
ne stigne tamo. Ali, to mu nije objasnila. – Ne postoji ništa poput toga, zar
ne? Da li ti je bilo žao što si prestao da igraš američki fudbal, Bile?
– Na neki način. To je sjajna igra, ali smučilo mi se da mi šutiraju
kolena i lome nos. Ne možeš doveka da trpiš takve udarce. – Nasmejao joj
se na način koji je topio srca većine žena, platio račun i otpratio je do
ferarija. Odbacio ju je do njenog stana bez svađe i njoj je skoro bilo žao
dok je ulazila u stan. Nekako, očekivala je nešto više od toga, makar
pokušaj, nešto. Već se presvukla u spavaćicu, pola sata kasnije, kada se
začulo zvono.
– Ko je? – pitala je na interfonu.
– Bil. Zaboravio sam da te pitam nešto o emisiji sutra. – Namrštila se, a
zatim se nacerila. Zvučao je iskreno ali je to verovatno bila zamka.
Odlučila je da ostane tako i da ga pusti da stoji na snegu dok priča s njom.
– O čemu se radi?
– Molim?
– Pitam, o čemu se radi?
– Ne čujem te! – Počeo je panično da zvoni, pa je pokušala je da ga
nadglasa na interfonu, a onda je konačno odustala i pustila ga da uđe. Ako
je smicalica, postaviće ga na mesto, i brzo. Čekala ga je na pragu kada se
popeo, crven u licu, smejao se, i bio prekriven snegom koji je još uvek
padao. – Nešto nije u redu s interfonom. – Bio je zadihan i užasno zgodan.
– Oh, stvarno? Fino od tebe što si svratio. Da li ste nekada čuli za
telefon, gospodine Brok?
– Ne, gospođo, nisam. – Bez oklevanja, podigao ju je kao krpenu lutku,
ušao u njen stan i nogom zatvorio vrata iza sebe. Smejala se dok je to radio.
Bila je to tako neprimerena scena i u njemu je postojalo nešto dečački i
divno, ali ne toliko divno da želi da se upusti u vezu s njim, bez obzira na to
koliko je zgodan, ili privlačan. – Gde vam je soba, gospođice Voker? –
Pravio se nevinašce dok mu se smejala. Bio je kao školarac koji zbija šalu

154
s njom. Ali, bio je i veoma privlačan.
– Unutra. Zašto?
– Videćeš za minut. – Spustio ju je na krevet, ušao u kupatilo dok je
gledala u njega, i pet sekundi kasnije izašao, potpuno go. Bila je toliko
zaprepašćena da je samo gledala u njega. Bio je najluđi čovek koga je
poznavala, ali takođe i najprivlačniji. Bez odugovlačenja, počeo je da vodi
ljubav s njom, uprkos njenom početnom opiranju, njegova stručnost joj je
istopila svaku rezervu, ubrzo je uzdisala, i vrlo brzo, doveo ju je do
vrhunca. Ležao je zadihan u njenom naručju, a zatim se okrenuo i smeškao
dok ga je ona zapanjeno gledala. To je u njoj pobudilo osećanja za koja nije
ni znala da postoje, i pre nego što je mogla bilo šta da kaže, počeo je
ponovo da vodi ljubav s njom, i mislila je da će poludeti dok je vodio
ljubav s njom nebrojeno puta, sve do jutra. To je bilo iskustvo kakvo
nikada pre nije imala i bila je sigurna da ga nikad neće ni imati, ali je
ubedilo da nije sve u njoj potpuno mrtvo, i da će možda jednog dana da
naiđe pravi muškarac i to pronađe. Ali, u međuvremenu, Bil Brok joj je
uradio nešto što nikada neće zaboraviti. I kada je otišao sledećeg jutra, ona
ga je gledala zamišljeno dok je odlazio svojim crvenim ferarijem.
Tada je znala da će ga pamtiti čitavog života, ali nije očekivala ništa
više od njega. On nije tražio vezu, ili devojku, ljubavnicu ili ženu, čak ni
prijateljstvo. Život je za njega bio neprekidan niz lepih devojaka, a vođenje
ljubavi je nešto što je radio poput jela, spavanja i pijenja. Nije mario s kim
to radi, ili koliko često, ili da li će to da ponovi s istom. Samo je hteo da
može to da radi, kad i gde hoće i s kim hoće.
Kad je sledećeg jutra poslao Hilari veliki buket ruža i dijamantsku
ogrlicu iz Hari Vinstona, narukvicu je vratila, s osmehom, a on nije
izgledao iznenađeno. Ali, nije je ni pozvao opet da izađu. Imao je druge ribe
na udici, i ona je bila samo jedna iz čitavog univerzuma lepih žena. Bila je
razočarana, ali ne i iznenađena. Jedino se iznenadila kad je otišla kod
doktora dva meseca kasnije. Nedeljama je imala grip i, umesto da joj bude
bolje, bilo joj je sve gore. Bila je potpuno iscrpljena. Samo je htela da
spava, na pomisao na hranu joj je bilo muka, čak nije mogla da podnese ni
miris kafe kad ujutro išla na posao. Tako da je konačno, posle takvih šest
nedelja, pozvala svog doktora i zakazala pregled. Predložio je niz pregleda

155
krvi, temeljno ispitivanje, i posle pregleda krvi, razmišljao je da je stavi na
antibiotike.
– Možda je neka vrsta stomačnog virusa, gospođice Voker. Da li ste
skoro bili na nekom egzotičnom mestu?
Odmahnula je glavom, depresivna što se oseća tako loše. Osećala se
kao da ima dvesta godina i samo je htela da spusti glavu i da spava po ceo
dan. Bilo je depresivno što se oseća tako očajno. Ali, dva dana kasnije
znala je i zašto. Rezultati su stigli i doktor nije predložio antibiotike. Bila je
u drugom stanju. Uradio je rutinski test za trudnoću, kao i VDRL test,
proveravajući da li ima sifilis. Kada je čula vesti, pomislila je da bi radije
želela ovo drugo, nego prvo. Spustila je slušalicu u šoku, gledajući po
kancelariji. Znala je tačno čije je. Bio je jedini čovek s kim je spavala u
poslednje dve godine, i nije uzimala zaštitu, a nije ni on. Nije joj to nije
palo na pamet, a i nije je ni imala. Bio je tek drugi čovek s kim je spavala
kao odrasla, od tragedija njene mladosti. A sada je trudna.
Postojalo je samo jedno rešenje za problem. Pozvala je doktora u roku
od sat vremena, i zakazala termin. Napustila je kancelariju u vreme ručka u
stanju šoka, i otišla kući da razmišlja o nezgodnoj situaciji u kojoj se nalazi.
Da li da mu kaže? Da li da mu ne kaže? Da li će se smejati? Da li će reći
da je to samo njen problem? A šta je s abortusom? Da li je to pogrešno? Da
li je to greh? Deo nje je hteo da se otarasi toga odmah, a drugi deo nje se
setio Aksi kao bebe, i male Megan, ponovo... taj slatki miris pudera i
svilenkaste kose ušuškane u njene ruke uveče. Setila se malih zvukova koje
je pravila pre nego što je odlazila na spavanje, i odjednom je Hilari
zaključila da ne može to da uradi. Već je izgubila dvoje dece koje je volela,
kako može da ubije i ovo? Možda je ovo način na koji bog želi da joj se
iskupi, način da sve popravi, dajući joj jedno od dece koje je izgubila, da
ispuni prazne godine pred njom nečim drugim osim poslom... i beba će biti
tako lepa s ocem kao što je Bil Brok, a on nikada ne mora da sazna... mogla
bi da bude samo njena... samo njena... i odjednom je svakim delom sebe
želela da je zaštiti.
Odjednom je shvatila zašto su joj suknje sve tešnje, iako je gubila na
težini. Njen struk je rastao, i osetila je sićušnu izraslinu u stomaku. Doktor
joj je rekao, kad je razgovarala s njim, da je u osmoj nedelji trudnoće.

156
Osam nedelja... dva meseca... i u njoj je bila mala beba. Nije mogla sebi da
dopusti da je ubije. Ipak, mora, kakvu bi karijeru imala s bebom na vratu,
ko će joj pomagati? Ali taj miris i slatki plač... Još uvek se prisećala
trenutka kada je prvi put ugledala Aksi... ali, šta ako joj neko uzme ovo
bebu, kao što su uzeli Megan i Aksi, šta ako Bil Brok bude saznao i hteo
svoje dete. Do kraja nedelje, Hilari je bila uništena sve većom panikom.
Nije imala s kim da razgovara, nikoga kome može da se okrene. Ostala je
sama sa svojom krivicom, zbunjenošću i panikom. Očajnički je htela da
zadrži bebu, ali nije mogla da zamisli kako će, ali još važnije, bila je
uplašena da će je jednog dana izgubiti, da će je neko, nekako uzeti od nje, a
nije htela više nikada da voli nekog toliko. Strah je bio odlučujući faktor.
To je bilo previše za nju, sa svim ostalim je mogla da se izbori, ali ne s
užasnim strahom od gubitka, predobro je znala kakvu će joj patnju to
doneti. Više nikad nije mogla to da rizikuje, sa svojim detetom, ili bilo
čijim. Žrtvovaće ovo dete u sećanje na Megan i Aksi. U njenom srcu i
životu više nikada neće biti dece. I dok je ulazila u doktorovu kancelariju
tog petka popodne, pomislila je da će se onesvestiti kad je prešla prag.
Rekla je sestri svoje ime i potpisala formular drhtavim rukama, a zatim
su je pustili da sat vremena sedi u čekaonici. Uzela je slobodno popodne na
poslu, i bila je budna čitavu prethodnu noć. Jedan deo nje je vikao da spase
život ove bebe. Ali, glas prošlosti joj je bio previše važan. Nadvikivao je
sve ostale i podsećao je na užasan bol od gubitka Megan i Aksi.
Razmišljala je o danu kada su ih odveli, na nepodnošljivu patnju zbog
toga... ali, patnja od odvajanja ovog deteta od nje nije bila manja.
Dok je sestra vodila kroz hodnik u malu sobu, osetila je kako joj kolena
klecaju. Rekli su joj da skine svu odeću, obuče ogrtač i kartonske papuče i
da se javi sestri na kraju sale.
– Hvala vam – prošaputala je Hilari, skoro nečujno, nadajući se da će je
neko zaustaviti pre nego što bude prekasno. Ali, nije bilo nikog.
Sestra na kraju sale ju je gledala kao da je počinila zločin protiv države
i dala joj fasciklu s još formulara koji treba da potpiše. Hilari se osetila
bolesnom na sam pogled na njih i spustila se na usku drvenu klupicu.
– Jeste li dobro? – pitala je žena nezainteresovano.
– Malo mi se vrti u glavi.

157
 Klimnula je glavom, nezabrinuta i rekla joj da legne na sto.
– Doktor će stići za nekoliko minuta. – Ali, sat i po vremena kasnije,
Hilari je još uvek čekala. Počela je da se trese od glave do pete još pre
dobrih sat vremena, i na kraju je povratila od čiste nervoze. Nije jela ništa
od tog jutra. Sestra s fasciklom se konačno vratila, pogledala je, omirisala
vazduh, a Hilari je pocrvenela.
– Izvinite, ja... nije mi dobro.
– Verovatno će se opet desiti kasnije – rekla je ubeđeno. – Stići će
svakog trenutka. Imali smo mali problem u sali. – Hilari je mogla samo da
misli o tome kako je beba još uvek živa u njoj, što se više budu zadržali,
duže će biti živa, a uskoro će morati da je ubiju. Osetila je da je očaj guši,
ali nije bilo drugog rešenja, nije mogla da dozvoli sebi da voli ovu bebu,
nije mogla ponovo da prolazi kroz to. Deo nje je pokušao da joj kaže da je
ovo drugačije, ali ostatak nje je znao da nije. Volela je Megan i Aksi kao
svoju decu... i izgubila ih je. A jednog dana će neko i ovu bebu uzeti od
nje. Nije mogla da dozvoli da se to desi. Morala to da prekine odmah... pre
nego što je uništi.
– Jeste li spremni, mlada damo? – Doktor je uleteo u sobu kao uragan, u
hirurškoj odeći, sa zelenom kapom koja je pokrivala njegovu kosu i malom
maskom koja mu je visila oko vrata. Mogla je skoro da oseti kako krv
kaplje s njega od poslednjeg abortusa.
– Ja... jesam... – Glas joj je bio jedva čujni izdisaj i osetila se kao da će
ponovo povratiti i početi da plače. – Da li ćete mi dati nešto da zaspim? –
Nisu joj ništa rekli o tome.
– Ne treba vam ništa od toga. Sve će biti gotovo za nekoliko minuta. –
Koliko je to nekoliko minuta? Koliko vremena će biti potrebno? Šta će
uraditi njenoj bebi?
Ležala je na stolu, sestra joj je stavila noge u remenje, bili su širi nego
obično, i sestra ih je osigurala vezovima da Hilari ne može da se pomera, pa
je osetila iznenadni napad panike.
– Zašto to radite?
– Da se ne biste povredili. – Htela je da veže i Hilarine ruke, ali je ona
preklinjala da to ne čini.
– Obećavam da neću pipnuti ništa... kunem se... molim vas... –

158
Izgledalo je kao neko srednjovekovno mučenje, sestra se okrenula ka
doktoru i on je klimnuo glavom, dok je stavljao novu masku.
– Samo se opustite. Neće trajati dugo, a onda ćete se otarasiti ovoga. –
... otarasiti ovoga... pokušala je da se uteši rečima, ali nije uspela. Govorila
je sebi da radi pravu stvar, ali je sve u njoj vrištalo da ubija bebu. Megan i
Aksi su samo odveli, niko ih nije ubio. Bilo je pogrešno, to je bio greh, bilo
je užasno... želela je... osetila je kako lokalna anestezija ulazi oštro u nju i
htela da zaplače, htela je da moli sestru da je drži za ruku, ali je ona
izgledala nezainteresovano i pomagala je doktoru. Odjednom je Hilari čula
užasnu mašinu, zvučala je kao da će pojesti zidove. Bio je to vakum.
– Šta je to? – Pridigla se u polusedeći položaj, nemoćna da pomera
noge, ali je ipak osetila oštar bol kad su uboli iglu u grlić njene materice.
– To što čujete. Vakum. Sada, lezite. Bićemo spremni za minut. Brojite
do deset. – Osetila je neverovatan bol dok je nešto oštro i metalno ulazilo u
nju. Nijedno mučenje koje su sprovodile Majda i Džordžina nije moglo da
se meri s ovim... čak ni dečaci sa svojim teškim telima pritisnutim na
njeno... ovo je bilo užasno, nije moglo ni da se podnese, bilo je... vrisnula
je i osetila je metal u sebi kao da je rastavlja. Otvarao je njenu matericu,
šireći je da bi mogli da izvade bebu. – Duže ste u drugom stanju nego što
smo mislili, gospođice Voker, moraćemo da otvorimo malo šire. – Lokalna
anestezija kao da nije delovala i bol je bio užasan dok su joj noge jako
drhtale, a doktor je ispustio zvuk zadovoljstva. – To je to. – Rekao je nešto
sestri, dok je Hilari povraćala po sebi, ali sestra je bila prezauzeta
asistiranjem doktoru da bi primetila, ili joj pomogla. A onda je iznenada
Hilari shvatila da je ovo pogrešna stvar... ne može to da uradi... trebalo je
da zadrži bebu, ponovo je podigla glavu, pokušavajući da ne povrati, da bi
mogla da mu kaže.
– Ne, molim vas... nemojte... molim vas... Stanite! – Ali, on joj se samo
umirujuće obratio. Sada bilo prekasno da stane. Moraju da dovrše ono što
su započeli.
– Skoro je gotovo, Hilari. Samo još malo.
– Ne... molim vas, ne mogu da podnesem... ne želim... beba... – Ponovo
joj se zavrtelo u glavi, a celo telo joj se grčevito treslo.
– Biće dosta beba u tvom životu... ti si mlada devojka, a jednog dana će

159
biti ona prava. – Još jednom je zlokobno zagroktao, i znala je da to znači da
će još više da je boli, i iznenada je ubacio vakuum. Osetila je kao da joj ta
mašina izvlači svaki deo tela, i ponovo je povratila dok se to neprekidno
nastavljalo, a onda je konačno nastala tišina.
– Sada samo malo struganja – objasnio je, i soba se naginjala dok je
osetila da struže ono što je ostalo od nje, ali beba je već odavno otišla...
druge je izgubila, a sad je ubila ovu. Samo je o tome mogla da misli dok je
ležala tamo, želeći da umre kao njena beba. Sada je bila ubica, baš kao i
njen otac. Njen otac je ubio svoju ženu, a sada je ona ubila svoju bebu.
– Gotovo. – Čula je glas koji je već zamrzela, pa su izvadili sve
instrumente i ostavili je da leži, još uvek je drhtala i bila je vezana za sto.
Mogla je da oseti kako nešto mokro i toplo curi iz nje, znala je da obilno
krvari, ali više nije marila šta će da joj urade. Nije marila ako umre.
Zapravo, nadala se tome. – Samo se malo odmori, Hilari. – Gledao je u
njeno lice, potapšao je po ramenu i napustio sobu za odzvanjajućim
udarcem, dok je ona ležala privezana za sto i jecala u bari svoje povraćke.
Vratili su se kod nje za sat vremena, dali joj vlažnu krpu i papir s
uputstvima. Trebalo je da ih zove ako previše krvari, a inače je trebalo da
ostane u krevetu dvadeset četiri sata i biće dobro. To je to. Sve je gotovo.
Teturajući je izašla kad se obukla, još uvek drhteći, pozvala je taksi i rekla
svoju adresu. Bila je šokirana kad je shvatila da je šest sati. Bila je u
doktorovoj ordinaciji skoro šest sati.
– Šta je, gospođo, jeste li bolesni? – Izgledala je užasno, čak i njemu,
čak i u mraku. Njene oči su odjednom postale crne, lice zeleno i toliko se
tresla da je jedva mogla da govori. Samo je klimnula glavom kao odgovor.
– Da... imam... grip... – Zubi su joj cvokotali i on je klimnuo glavom.
– Svi imaju grip. – Nasmešio joj se, verovatno je bila lepa devojka kad
nije bolesna. – Samo nemojte da me poljubite. – Pokušala je da mu se
nasmeši, ali nije mogla. Osetila se kao da se više nikada neće nasmešiti,
nikome. Kako i može? Kako ikada da se pogleda u ogledalo? Ubila je
bebu.
Upuzala je u svoj krevet kada je stigla kući, a da se nije ni skinula i
spavala do četiri sata ujutru u nedelju. Grčevi su je probudili, ali kada je
proverila, sve je izgleda bilo u redu. Preživela je. Uspela je. I znala je da

160
nikada neće zaboraviti.
U ponedeljak je otišla na posao bleda i iznurena, ali otišla je, uradila
svoj posao i ponovo se vratila kući, s hrpom papira. Zatrpaće se poslom i
radiće sve da bi umrtvila sebe, i tako je i bilo. Radila je kao mašina
sledećih šest meseci i još godinu dana posle toga. Postala je vunderkind
mreže CBA. Postala je žena kojoj su se ljudi divili i svi je se plašili, osoba
s kojom niko nije hteo da priča.
– Užasna je, zar ne? – Rekla je jedna od novih sekretarica na dan
Hilarinog tridesetog rođendana. – Živi i udiše samo ovu mrežu, i bog nek ti
je u pomoći ako je naljutiš. Tako kažu. Lično, mene plaši. – Druga devojka
se složila i otišle su u kupatilo da diskutuju o dvojici novih muškaraca iz
deska. Ali, Hilari je i tu bila imuna. Izgleda da je niko nije zanimao, osim
njenog posla, karijere i televizije.
S trideset dve godine, postala je potpredsednik, a dve godine posle toga,
dobila je još jedno unapređenje. S trideset šest, bila je žena s najvišim
položajem u upravi, a s trideset osam bila je treća osoba u televiziji i niko
nije ni sumnjao da će je jednog dana i voditi. Njujork tajms je ubrzo
objavio veliki članak o njoj, u kome je pričala o svojoj politici i planovima,
a Volstrit džurnal je objavio još jednu priču o njoj ubrzo posle toga. Hilari
Voker je uspela.

161
 13.
Vazduh na Park aveniji kao da ga je gušio, kad je napustio ordinaciju svog
doktora dva sata kasnije. Nije bio iznenađen. Očekivao je to, a ipak... Artur
Paterson se tajno nadao nečemu drugom. Ali, bol je bio toliko jak. Pilule su
mu jedva pomagale u proteklih mesec dana, a ipak je pokušao da kaže sebi
da je nešto drugo u pitanju. Stao je da uhvati vazduh kad je stigao do ugla.
Bilo je pola pet i bio je potpuno iscrpljen dok je bol ponovo cepao njegove
grudi, i prenaglašeno je kašljao. Prolaznik je stao da pogleda, pitajući se da
li da pomogne, ali je Artur uhvatio vazduh i vratio se u kola, ni ne
progovarajući s vozačem.
Još uvek je razmišljao o doktorovim rečima i strašnim predviđanjima.
Nije imao prava da traži nešto više, razumljivo. Imao je skoro sedamdeset
dve godine i vodio je pun život... manje više... jednom je bio u braku.
Mardžori je umrla pre tri godine i otišao je na njenu sahranu, iznenađen
otkrićem da se ponovo udala nekoliko godina ranije, za kongresmena u
penziji. Pitao se dok je stajao tamo, u prigušenom svetlu katedrale svetog
Džejmsa, da li je bila zadovoljna svojim životom... da li je ikada bila zaista
srećna.
A sada će i on umreti. Bilo je čudno što ga to više nije plašilo. Samo mu
je bilo žao. Imao je toliko malo stvari da ostavi na svetu, advokatsku
kancelariju koja slabo radi već godinama, iako još uvek ide svaki dan u
kancelariju, ili kad mu je dovoljno dobro. Pitao se da li će nedostajati
svojim partnerima kada ode. Svakako neće biti nikog drugo ko će primetiti
njegovo odsustvo, osim možda njegove sekretarice, koja će samo biti
prebačena kod nekog drugog advokata.
Vratar mu je pomogao dok je izlazio iz taksija, pa je pošao liftom gore,
neobavezno razgovarajući s liftbojem, kao što je uvek radio. Pričali su o
preranom letu, o bejzbol rezultatima, i u stan je ušao s uzdahom
iscrpljenosti. Bilo je toliko čudno razmišljati o tome sada. Uskoro će sve
nestati... i kad je ušao u dnevnu sobu, počeo je da plače. Bez ikakvog
razloga, Solanž mu je došla u misli... Solanž, sa svojom vatrenocrvenom
kosom i smaragdnim očima... toliko je voleo, pre mnogo godina. Pitao se da

162
li će je videti sada, kada umre, ako ima života posle smrti... raj i pakao, kao
što su ga učili kad je bio dečak... Zatvorio je oči i duboko utonuo u
fotelju... Solanž... šaputao je njeno ime dok su mu suze tekle niz obraze, i
otvorio je oči ponovo, iznenada se osećao očajno. Tako je očajno izneverio,
i Sema... ćerke koje su toliko voleli bile su razbacane na vetru i potpuno su
nestale. On je dozvolio da nestanu. Sve je to njegova krivica. Mogao je da
ih primi, samo da je imao hrabrosti. Ali, sada je prekasno. Prekasno. Solanž
je umrla pre više od trideset godina... i Sem... a ipak, znao je sa sigurnošću
šta sada mora da uradi. Mora da uradi poslednju stvar. Mora da ih pronađe.
Sedeo je u istoj fotelji dok se u sobi nije smračilo, razmišljajući o
godinama, sve do rovova pored Kasina, do njegove rane i trenutka kada ga
je Sem spasao... i oslobođenja Pariza i prvog puta kada ju je video. Nema
više nazad. Ne može da promeni ono što se desilo. Možda sada neće ni biti
važno. Ali, znao je da pre nego što umre, mora da ih pronađe, da im
objasni... da ih ponovo spoji, poslednji put, i s bolnom patnjom sećanja,
prisetio se tog dana u Čarlstaunu kada je otišao po Megan i Aleksandru, a
Hilari ga je tako žalosno preklinjala da ih ne uzima.
Skoro celo veče je ležao budan u krevetu, razmišljajući o devojčicama,
pitajući se kako će ih pronaći, ili da li može da ih pronađe u tom roku.
Samo je jednu stvar mogao da im ostavi. Ostatak su bile akcije i obveznice.
Ali, možda će im kuća u Konektikatu značiti nešto. Kupio ju je pre mnogo
godina, kao letnjikovac, ali je retko koristio. To je bila velika, prevelika
stara viktorijanska kuća, voleo je da ide tamo, ali je više čuvao kao dom za
godine kada će stariti uz zalaske sunca. A sada je zalazak sunca dolazio.
Neće biti vremena za penziju, za mirno vrtlarstvo, za duge šetnje pored
obale. Za njega, sve je gotovo. Doktor je rekao da je previše kasno za
operaciju. Rendgen je ispričao svoju priču. Rak se previše proširio, i sada
je bio previše bolestan da podnese bilo kakav dramatični tretman. Bilo je
teško predvideti koliko mu je još ostalo. Tri meseca, možda šest ili manje,
ako se bolest raširi prebrzo.
Ustao je oko ponoći da popije pilulu za spavanje, ali svanulo je pre
nego što je zaspao, spavajući s prekidima i sanjajući o Hilarinim jecajima
dok je odlazio od nje, nešto mu pokazujući, nije bio siguran šta, a onda je
iznenada Hilarino lice postalo lice njene majke, i sada je Solanž plakala u

163
njegovim rukama, pitajući ga zašto ju je ubio.

164
 14.
Artur Paterson je napustio svoju kancelariju u podne sledećeg dana,
iscrpljen od besane noći, ali odlučan da se vrati. Sastao se s jednim od
svojih partnera u jedanaest sati i dobio ime čoveka za koga se pričalo da je
najbolji u poslu. Nije objasnio zašto mu je potreban, a partner ga ništa nije
pitao.
Artur ga je lično pozvao i bio je iznenađen što je Džon Čepmen hteo da
se vidi s njim istog dana, kad mu je rekao da je hitno. Ali Čepmen je znao
ko je on, a bilo je retko da je glavni partner iz važne advokatske kancelarije
zove lično i s tako očiglednim očajem. Rekao je da će se naći malo posle
podneva, iako je imao samo sat vremena na raspolaganju. Artur mu je
zahvalio i brzo izašao iz kancelarije, opipavajući džep da proveri da li su
mu tu pilule. Nije smeo da bude bez njih.
– Hoćete li se vratiti posle ručka, gospodine Paterson? – pitala ga je
njegova sekretarica kad je prozujao pored nje kašljući, što je sada bila
njegova navika.
– Ne verujem – rekao je jedva, a ona je odmahnula glavom dok je ulazio
u lift. Izgledao je užasno i sada je bio previše star da bi dolazio na posao
svakog dana. Poželela je da neko može da ga natera da ode u penziju.
Vožnja taksijem je trajala kratko, od Arturove kancelarije do
Čepmenove, i bio je impresioniran kada je video dobro situirane
Čepmenove kancelarije na Pedeset sedmoj ulici, kod Pete avenije. To je
bila manja zgrada nego ona u kojoj su bili Brokau, Miler i Paterson, ali bila
je ugledna i uredna, a Čepmen je imao kancelariju na spratu, s diskretnim
natpisom na vratima na kome je samo pisalo DŽON ČEPMEN. Sekretarica
ga je pitala za ime, a nekoliko drugih ljudi su izgleda čekali Čepmenove
saradnike. Većina ljudi u čekaonici je izgledala kao advokati.
– Gospodin Čepmen će vas sada primiti – rekla je mlada žena i uvela ga
unutra. Čepmenova kancelarija je bila visoko iznad Pedeset sedme ulice, s
debelim tepisima i engleskim antikvitetima, i kao i njegova kancelarija, bila
je prepuna pravničkih knjiga. Isprva je bio uplašen da će mesto na koje su
ga poslali biti jadno i bilo je olakšanje što nije.

165
 Vrata su se otvorila i iza njih se pojavio zgodan plavokos čovek u sakou
od tvida i sivim pantalonama, sa živahnim zelenim očima, koji je izgledao
kao neko ko je išao na Prinston ili Harvard. Zapravo, išao je na oba.
Studirao je na Prinstonu, a pohađao je Pravni fakultet na Harvardu.
– Gospodin Paterson? – Lagano mu je prišao, zaobilazeći sto, i rukovao
se s Arturom, isprva zapanjen kako je krhko izgledao njegov stisak. Igrao je
američki fudbal na koledžu, i iako je bio visok, Artur je izgledao kao kepec
pored mladog advokata koji je bio trideset godina mlađi od njega. – Sedite,
molim vas. – Izvukao mu je stolicu s toplim osmehom, i seo na stolicu do
Artura.
– Veoma sam vam zahvalan... – nakašljao se Artur, pokušavajući da
uhvati vazduh – ... što ste me primili u tako kratkom roku. Veoma je hitno i
važno, a plašim se da... nemam previše vremena. – Mislio je onako kako je
i zvučalo dok se ponovo nakašljao, ali Džon Čepmen je pretpostavio da se
to odnosi na rok koji je povezan s nekim suđenjem.
– Impresioniran sam što se sami hvatate u koštac s ovim, gospodine.
– Hvala vam.
Znao je ko je Artur i bilo je neobično za starijeg partnera u firmi da sam
kontaktira istraživačku službu, bez obzira na to koliko je firma čuvena, a
Džon Čepmen je bio jedan od najpoznatijih u zemlji. To je funkcionisalo
više kao advokatska firma nego istraživački biro, a njegovo pravno iskustvo
je bilo od velike pomoći. Uzeo je papir i olovku dok se Artur ponovo
zakašljao, i pripremio se da zapiše nešto o tome šta Artur želi.
– Hoćete li da mi objasnite, gospodine Patersone, da bih mogao da
vidim kako mogu da vam budem na usluzi? – Bio je tih i profesionalan i
imao je preciznu dikciju više klase, a ipak je izgledao čudno liberalan,
skoro opušten, i zaintrigirao je Patersona. Zašto nije otišao u firmu svog
oca? Njegov otac je bio na čelu najjače advokatske firme u Bostonu, a
njegova dva brata su bili istaknuti advokati u Njujorku. A ipak, izabrao je
ovu prilično neobičnu karijeru. Bilo je zanimljivo, ali Artur sada nije imao
vremena da razmišlja o tome. Morao je da sačuva snagu da mu kaže ono
što je hteo.
– To je lična... stvar. – Zašištao je, a zatim uzeo gutljaj vode koju mu je
Čepmen tiho sipao dok je čekao. – Od najvažnije poverljivosti i važnosti.

166
Nećete pričati nikome o ovome. – Artur ga je oštro gledao, ali trud je bio
uzaludan na Čepmenu.
– Ne pričam o svojim slučajevima ni sa kim, gospodine Paterson. I
tačka.
– Takođe bih voleo da ovo sami uradite, ako je moguće. Jedan od mojih
saradnika mi kaže da ste najbolji u poslu. Hoću da zaposlim taj talenat,
nijedan drugi.
Čepmen se napućio, čekajući da čuje ostatak, ne obećavajući Arturu
ništa. – To zavisi od slučaja. Trudim se da budem deo svih naših slučajeva,
što više mogu.
– Hoću da ovo sami uradite. Nemamo mnogo vremena. – Nakašljao se i
uzeo još jedan gutljaj vode. – Umirem.
Čepmen ga je pažljivo gledao, sada već radoznao. Starac se tresao od
iščekivanja, i stezao fasciklu koju je izvadio iz aktovke. Možda je to neki
stari, nerešen slučaj koji je hteo da reši pre nego što umre. Čudne su stvari
koje ljudi rade kada umiru.
– Doktor misli da mi je ostalo još tri meseca, možda šest, možda i
manje. Mislim da će ipak biti tri meseca. Hoću da pronađem tri mlade žene.
– Čepmen je izgledao iznenađeno. To je bio čudan zahtev od starca, osim
ako to nisu njegove ćerke. – To su ćerke mojih bliskih prijatelja, mojih
najbližih prijatelja. Njihovi roditelji su umrli pre trideset godina, dve su
usvojene brzo posle toga, treća je ostala s tetkom i tečom. Imale su jednu,
pet, i devet godina kada sam izgubio kontakt s njima, i nemam pojma gde su
sada. Znam ko je usvojio dve mlađe devojke i znam da je najstarija završila
u Džeksonvilu, na Floridi, a onda došla u Njujork, pre dvadeset jednu
godinu, ali to je sve što znam. U ovu fasciklu sam stavio sve informacije
koje imam, uključujući i podatke o njihovim roditeljima. Njihov otac je bio
veoma poznati glumac s Brodveja.
– Da li su roditelji umrli u isto vreme u nesreći? – Samo je bio
radoznao. Do sada, priča je bila zanimljiva.
– Ne. – Artur je duboko udahnuo i nastavio. – On je ubio njihovu
majku, niko nije znao zašto, osim što su imali raspravu i on kao da je
poludeo. Branio sam ga 1958. godine. – Arturovo lice je bilo sve bleđe dok
ga je Čepmen gledao, iznenađen što je prihvatio slučaj ubistva. Sigurno je

167
bilo više u toj priči od onog što je govorio. – Bio je osuđen i počinio je
samoubistvo u svojoj ćeliji one noći kad je osuđen. Pokušao sam da
smestim devojke u isti dom. – Izgledao je kao da će da se slomi, dok ga je
Džon Čepmen gledao, očigledno mu je to bilo bolno sećanje, i još gore što
ga prepričava ovom strancu. Svaki advokat bi osećao odgovornost... ali ne
toliku odgovornost da traži decu posle trideset godina. Ili je osećao krivicu?
– Ali, niko nije hteo da ih primi sve tri. Morao sam da ih stavim u odvojene
domove, a da najstariju ostavim s tetkom i tečom. – Nije mu rekao da je
razmišljao da ih sam sve prihvati, ali da to nije uradio zato što mu tadašnja
žena nije dozvolila. – Takođe je bio skoriji članak o mladoj ženi iz CBA
mreže – nastavio je – koja se isto zove kao i najstarija devojka. Mislim da
je moguće da je to ona, ali može da bude i slučajnost. Stavio sam taj
članak, trebalo bi da ga proverite. – Čepmen je klimnuo glavom. Artur se
setio kako je našao taj članak u Tajmsu pre nekoliko nedelja, i molio se da
je to prava Hilari Voker. Ruka mu je drhtala dok je držao članak koji je
isekao i gledao u sliku. Nije izgledala kao neko koga poznaje, ali to nije
značilo ništa. Slike iz novina često nisu bile merodavne. – To je to,
Čepmene. Hoću da nađem te tri mlade devojke. – Možda su njemu mlade,
ali su svakako odrasle, pomislio je u sebi Čepmen. Brzo je izračunao i
shvatio da sad imaju trideset osam, trideset četiri, i trideset godina. Neće
biti lako pronaći ih. Artur je to potvrdio. – Roditelji koji su usvojili dve
mlađe devojke su se odavno odselili i nemam pojma kuda su otišli... Samo
se nadam da ćete moći da ih pronađete.
– Takođe. – Čepmen je uzeo fasciklu i izgledao smrknuto kad je upitao
Artura. – A kada ih pronađem?
– Prvo, hoću da pronađete njihove lokacije, a onda da dođete kod mene
i kažete mi da ste ih pronašli. Onda hoću da im objasnite ko su one, ko sam
ja, da sam stari porodični prijatelj i da hoću da ih ujedinim s njihovim
sestrama. Hoću da uradim to u svojoj kući u Konektikatu, ako je to
moguće... plašim se da više ne mogu da putujem... moraće da dođu ovde.
– A ako odbiju? – Bilo je moguće. Sve je moguće. Video je sve, za
sedamnaest godina, koliko se bavi ovim poslom.
– Ne smete to da im dozvolite.
– Možda se neće ni sećati da imaju sestre, njih dve u svakom slučaju, i

168
to može da bude neverovatan šok i uznemirenje za njih. – Pitao se da li je
poprilično nasledstvo vezano za to, ali nije hteo da pritiska Artura na tu
temu.
– Dugujem im da ih spojim ponovo. Mojom greškom su i rastavljene...
zbog toga što nisam mogao da im svima nađem dom. Hoću da znam da su
dobro, da im ništa nije potrebno... Toliko dugujem njihovim roditeljima.
Džon je bio u iskušenju da mu kaže da je malo prekasno, ali nije hteo da
bude neučtiv. S trideset osam, trideset četiri i trideset godina, neće im biti
veoma bitno zašto su odvojene od svojih sestara, ako se čak sećaju i da
imaju sestre. Ali, nije njegova stvar da ispituje mudrost poslednjih želja
Artura Patersona. Artur je sedeo i posmatrao ga s nemim očajem.
– Hoćete li to da uradite? – To je bio jedva čujni šapat.
– Pokušaću.
– Hoćete li sami to da uradite?
– Veći deo, ako je moguće. Prvo hoću da pročitam podatke, pre nego
što definitivno odlučim. Možda već imam operativce na mestima za koje
smo zainteresovani, koji mogu da obave posao brže i bolje nego ja. – Artur
je klimnuo glavom, to mu je bilo razumno. – Baciću se na podatke čim
budem mogao i pozvaću vas kad procenim situaciju.
Artur je bio užasno iskren prema njemu. – Nema tu mnogo toga,
Čepmene. Ništa više od onog što sam vam rekao.
– To je u redu. Nešto može da iskoči. – Diskretno je pogledao na sat
koji je video preko Arturovog levog ramena. Bilo je skoro jedan i petnaest,
a mrzeo je da ga Saša čeka. – Pozvaću vas za dan-dva. – Ustao je i Artur
ga je ispratio, uznemiren.
– Duboko sam vam zahvalan, Čepmene.
– U redu je, gospodine Paterson. Nadam se da nećete biti razočarani. –
Artur je zamišljeno klimnuo glavom, jedva sposoban da pomisli na to.
Čepmen mora da ih pronađe. – Trebalo bi da vas upozorim, ovo može da
bude skup projekat. – Artur ga je pogledao s ledenim osmehom.
– Nemam na šta drugo da potrošim pare sada, zar ne?
Čepmen mu se nasmešio. Na to pitanje je bilo teško odgovoriti i ispratio
ga je u tišini do spoljne kancelarije, rukovao se s njim, zahvalio mu što je
došao, a zatim požurio u svoju kancelariju da zaključa tanušnu fasciklu u

169
sef i užurbano se zaputio prema vratima. Saša će ga ubiti.

170
 15.
Džon Čepmen je izleteo iz svoje zgrade u Pedeset sedmoj ulici i pretrčao
dva dugačka bloka ka zapadu, bacajući pogled na sat, gledajući svoj odraz
u izlozima. Tifani... ja. Miler... Henri Bendel... kao da su mu bili potrebni
sati da stigne tamo, a znao koliko mrzi kad kasni, ali ipak nije mogao da
najuri Artura Patersona iz kancelarije. Čovek je bio star i umirao je, a
Čepmena je slučaj zaintrigirao. Ali, takođe je znao i da Saša to neće
razumeti.
Imala je dvadeset osam godina, žilava od glave do pete, i svaki njen
gram je bio disciplinovan do savršenstva. Imala je plavu kosu toliko
zategnutu u rep, da je izgledalo kao da joj je naslikana na glavi, njene
zelene oči su bile slovenski iskošene i usne su joj stalno bile napućene, što
ga je zavelo od prvog puta kada ju je ugledao. Upoznali su se u kući
zajedničkog prijatelja, baletskog igrača, koji je samo pričao o njenom
talentu i kako je bila izuzetna kad je bila devojčica. A sada je bila još
izuzetnija kao velika. Kao ćerka ruskih emigranata, godinama je studirala u
Školi ruskog baleta Monte Karlo, a zatim je otišla na Džulijard još kao
devojka, gde je bila zvezda već u ranim tinejdžerskim godinama. S dvadeset
godina je pozvana da se pridruži Američkom baletskom pozorištu. S
dvadeset osam godina, nije bila primabalerina, ali je bila dobra igračica sa
solidnom karijerom, na koju može da bude ponosna. Prepuštala se
ljubomori svog ansambla i nerviralo je to što nije bila jedna od
primabalerina, ali uistinu bila je premala da bude nešto više od normalne
igračice. Uteha joj je bila to što je bila veoma dobra, i govorila je to Džonu
kad god je mogla, kad se nije žalila na svoja stopala ili činjenicu da kasni
na sastanak s njom. Ali, iako nije bilo jednostavno slagati se s njom,
mesecima je Džonu Čepmenu bila očaravajuća... njena disciplina, njena
jaka rutina, njen talenat se slagao s njenim sićušnim licem, njena stopala
koja kao da su hodala na krilima leptira, kad je plesala, krupne zelene oči...
bilo je nešto veoma posebno kod nje.
– Kasniš pola sata. – Pogledala ga je preko činije boršča, kad je bez
daha stigao za njen sto u Ruskoj čajdžinici. Atmosfera je bila ista kao i

171
prethodnih pedeset godina, i oboje su voleli palačinke i kavijar. Osim toga,
bilo je blizu njenog prostora za probe i sastajali su se tamo šest puta
nedeljno, na ručku ili posle proba, ili čak i posle predstava, kasno uveče, da
nešto brzo prezalogaje pre nego što odu u njegov stan. Živela je s još četiri
plesačice i bilo je nemoguće pričati, a pogotovo voditi ljubav, u zgradi bez
lifta koja je uvek bila prljava i ofucana. Ali, njene zelene oči su gledale u
njega s prekorom kad se izvinio i seo. – Razmišljala sam da odem. –
Izgledala je kao ljuto dete a on je shvatio, kao i uvek, koliko je voli.
– Drago mi je što nisi. – Nežno je dodirnuo njenu ruku i nasmešio se
poznatom konobaru. To je bio stari Rus koji je pričao sa Sašom na
njihovom maternjem jeziku. Rođena je u Parizu, ali je još uvek sa svojim
roditeljima govorila ruski.
– Bila sam gladna. – Njene oči su bez milosti uronile u njegove. – Samo
sam zbog toga čekala.
– Izvini. Imao sam važan slučaj. Čelnik jedne od glavnih advokatskih
firmi je zatražio pomoć, nisam mogao da ga izguram kroz vrata. – Nasmešio
joj se pomirljivo, pitajući se koliko će joj trebati da mu oprosti. Obično ne
dugo njen bes je bio težak i brzo se rasplamsavao, ali obično se smirivao
prilično brzo. – Izvini, dušo. – Ponovo joj je dodirnuo ruku i izgledala je
samo malo razmekšana njegovim pokajanjem.
– Imala sam veoma teško jutro. – Izgledala je mrzovoljno i lepša nego
ikad.
– Nešto nije u redu? – Znao je koliko je brinula o svojim stopalima,
nogama i rukama... nije bilo lako biti plesačica. Istegnut mišić, pokidan
ligament, i život će joj se zauvek promeniti.
– Pokušali su da uvedu novog koreografa i nemoguć je. Pored njega i
Balanšin izgleda lenj. Ovaj čovek je lud. Ne možeš da igraš kako on od
tebe zahteva.
– Ti možeš. – Čepmen joj se ponosno nasmešio. Mislio je da je sjajna
plesačica. Ovog puta, ona se njemu nasmešila. Skoro da mu je oprošteno.
– Pokušavam. Ali, mislim da on pokušava da nas ubije. – Uzdahnula je i
dovršila boršč. Nije htela da jede previše pre probe tog popodneva, ali je
još uvek bila gladna. On je tek naručio palačinke, i ona je bila u iskušenju,
ali joj je to bilo preteško kada pleše. – Možda ću naručiti salatu. – Rekla je

172
nešto konobaru na ruskom i on je klimnuo glavom i nestao, dok je ona
pričala Džonu o svojim jutarnjim nevoljama. Nije ga ništa pitala o
njegovom slučaju. Nikada ga nije pitala. Samo je mislila o plesanju.
– Imaš li probu večeras? – pitao je s očima punim razumevanja. Bio je
ljubazan čovek i nije mu smetalo da se njihov život vrti oko njenog posla.
Navikao je na to. Njegova bivša žena je bila spisateljica i on je sedam
godina strpljivo sedeo dok je ona mućkala misterije koje su na kraju
postajale veliki bestseleri. Poštovao ju je kao ženu i prijatelja, ali to i nije
bio neki brak. Sve je dolazilo posle njenog posla, čak i njen muž. Bila je
teška žena. Ceo svet se zaustavljao kada je započinjala knjigu, i očekivala
je da je Džon zaštiti od svakog mogućeg prekida. I on je to dobro obavljao,
dok ga nije obuzela usamljenost zbog života s njom. Njeni jedini prijatelji
su bili glavni likovi, svaka radnja je za nju postajala stvarna, i nije čak htela
ni da priča s njim dok je radila. Radila je od osam ujutru do ponoći, svakog
dana, a onda odlazila u krevet, nepokretna od iscrpljenosti. Ujutro bi
ponovo počinjala, ali nije pričala s njim dok su pili kafu, zato što je već
razmišljala o knjizi. Brak s Eloiz je bio usamljen. Pisala je pod imenom
Eloiz Vorton. A kad nije radila na knjizi, ili je bila u velikoj depresiji zato
što ne radi, ili je bila na turneji u trideset gradova za četrdeset pet dana,
promovišući svoju najnoviju priču. Izračunao je, pre nego što joj je zatražio
razvod, da su u proseku pričali oko trideset sati godišnje, što je bilo nešto
manje od onoga što mu je trebalo za srećan brak. Voleli su se, ali je ona
više volela svoj posao. I nije bio čak ni siguran koliko je razumela kada je
ostavio. Duboko se uživela u knjigu i i bilo je samo nejasnih odgovora kad
je rekao zbogom i kad je zatvorila ulazna vrata kad je izašao. To je bilo
olakšanje, čudno, i otkrio je da je manje usamljen kad je sam nego kad je s
njom. Mogao je da pusti muziku, peva kada hoće, mogli su da mu dođu
prijatelji koji su pravili koliko god buke je hteo. Izlazio je s drugim ženama.
Život je bio lep. Jedino je zažalio zbog toga što nikad nisu imali decu. On i
Eloiz su pet godina bili razvedeni, a on je tek sada počeo da razmišlja o
ponovnoj ženidbi. Zapravo, razmišljao je dosta o tome u poslednje vreme.
Saša je klimnula glavom u odgovoru na njegovo pitanje o probi. –
Vežbamo do jedanaest. – Još uvek je govorila engleski kao strankinja, a
ipak nije imala primetan naglasak.

173
 – Mogu li da dođem po tebe? – Oči su mu se ispunile nadom, i rekao je
sebi da ne ponavlja isti obrazac. Život mu se nije potpuno vrteo oko
Sašinog plesa. Osim toga, bila je toliko življa od Eloiz. Tako puna života i
uzbudljiva. Eloiz je živela u mračnoj sobi, sa samo jednim svetlom iznad
glave, progonjena ljudima iz mašte. I nije se promenila u poslednjih pet
godina. Samo je postala uspešnija. Bila je jedna od najuspešnijih pisaca
misterija u zemlji. Nova Agata Kristi, Njujork tajms ju je hvalio, a
Pablišers vikli se složio. Imala je četrdeset jednu godinu i živela je u
zamišljenom svetu. Ne kao Saša... uopšte ne tako...
– Hvala ti. Biću na zadnjem ulazu u jedanaest i deset. – Znao je da to i
misli. Imala je hiruršku preciznost. – Nemoj da kasniš. – Coknula je i
elegantno mahnula prstom.
Nasmešio joj se i dodirnuo joj koleno ispod stola. – Neću. Ne radim
večeras. – Samo je hteo da pročita sadržaj fascikle koju mu je Artur
Paterson ostavio, a za to mu nije trebalo više od sat vremena, možda i
manje. Zapravo, toga se i plašio, da tamo nema ničega opipljivog. – Samo
ću da pregledam ovaj novi slučaj.
– Nemoj previše da se zainteresuješ. – Namrštila se na njega. Radio je
to ranije i dolazio sat vremena posle predstave. To neće tolerisati ni njemu,
ni bilo kome zapravo. Ne mora. Kao što mu je redovno stavljala do znanja,
ona je prava umetnica.
– Hoćeš da te vratim? – Bio je pun nade, kao učenik nervozan da je
zadovolji. Bilo je nešto u njemu, što je zadovoljavalo svaku ženu s kojom
je bio u vezi, čak i Sašu, iako to nije htela da mu prizna. Nikad mu nije
rekla koliko ga voli, ili koliko voli da bude s njim. Bilo je ispod njenog
nivoa da govori te stvari, a on to i ne mora da zna.
– Nalazim se s ostalima za pet minuta, Džone. Na uglu. Vidimo se
večeras? – Ustala je, mala i neverovatno pravilna, njena leđa su bila kao
prelepo oblikovan komad mermera, a jedna obrva joj se izdigla iznad
maslinastozelenih očiju. – Na vreme, da?
– Ti si tiranin. – Ustao je da je poljubi i posmatrao je kako odlazi, dok
je pijuckao svoj čaj, a onda platio račun. Nešto u njoj ga je uvek ostavljalo
nervoznim i uzbuđenim. Kao da je hteo više, kao da nije mogao da dobije
dovoljno, kao da mu nikada neće dozvoliti da je poseduje. Bilo je kao da je

174
plesom bežala iz njegovog zahvata, svaki put kad bi krenuo ka njoj, ali na
neki način mu se to sviđalo. Voleo je da je juri. Voleo je sve na njoj. Bila
je toliko življa od Eloiz i od bezbroj ženskih advokata i direktorki
marketinga s kojima je izlazio u pet godina otkad se razveo od nje. Saša je
bila potpuno drugačija.
Vratio se do kancelarije, ovoga puta sporije, prvo razmišljajući o Saši, a
onda o Arturu Patersonu i tri žene koje je trebalo da pronađe. To je bila
čudna priča i pitao se da li tu ima više nego što mu Artur govori. Nekako je
nedostajao neki delić slagalice, možda čak i više njih. Zašto hoće da ih
pronađe? Šta će značiti ako se susretnu sada? Sada su odrasle žene, vodile
su zasebne živote, šta mogu da imaju zajedničko? I zašto Artur Paterson
oseća grižu savesti? Šta je uradio? Ili, šta nije uradio? I ko su bili roditelji
ovih žena? Džonov mozak se vrteo oko ovih pitanja dok je hodao. Bio je
dobar u svom poslu zato što je imao sirov talenat da primeti delove koji
nedostaju i zatim ih pronađe, poput igle u plastu sena. Pronašao je više njih
i bio je najbitnija karika u nekoliko velikih slučajeva. Njegov najbolji
posao je bio na polju krivičnog prava i poštovali su ga advokati i sudovi
širom zemlje. Artur Paterson je došao na pravo mesto. Ali, Džon Čepmen
se pitao da li može da pronađe nestale žene.
Odneo je fasciklu kući sa sobom te večeri i piljio u ono malo što je bilo
tu. Bilo je jadno koliko je tu malo informacija. Artur je bio u pravu. Tu
nema mnogo toga što može da mu pomogne. Samo ono što je rekao u
kancelariji. Tu su bili podaci sa suđenja, koje je Džon prvo pročitao,
zaintrigiran neizgovorenim detaljima te priče. Zašto je Sem Voker ubio
svoju ženu? Da li je to bilo s predumišljajem, kao što su neki mislili, ili je
to bio zločin iz strasti? Šta mu je ta žena uradila i ko je ona bila? Na neki
način, nisu mu bile potrebne te informacije, ali ipak, ta pitanja su ga
intrigirala. Čitao je kritike nekoliko Vokerovih komada i prisetio se da ga je
jednom gledao kad je bio dečak. Samo se sećao da je to bila sjajna
predstava i da je bio veoma zgodan. Ali, nije mogao ničeg drugog da se
seti.
Artur je drhtavom rukom napisao poruku, koja je objašnjavala da su on i
Sem Voker bili drugari u vojsci. Bio je tu i spisak mesta na kojima su bili i
opis njihovog prvog susreta sa Solanž, koji je bio iznenađujuće lirski za

175
čoveka njegovih godina i za nekog ko u životu nije pisao ništa osim pravnih
dokumenata i izveštaja. Džon se pitao da li se tu nalaze neki odgovori.
Možda je Artur bio zaljubljen u nju. Ili možda to nije ni bitno. Činjenice su,
svejedno, iste. Sem je ubio Solanž, iz nekog razloga, a njihovo troje dece su
ostali siročići.
Najstarija je otišla kod rođaka u Čarlstaun, u Masačusetsu, kod Ajlin i
Džeka Džounsa, i Artur je znao da je odatle otišla u Džeksonvil, zato što
mu je to rekla kada je svratila u njegovu kancelariju 1966. godine, pitajući
za adrese svojih sestara. Artur je u fusnoti spomenuo da nije bila baš
ljubazna. Rekao je i da je spomenula da je bila u popravnom domu u
Džeksonvilu, a Džon se pitao da li je kršila zakon kad je bila devojčica.
Ako jeste, možda je to i ponovila, pa će moći da pronađe njen dosje. To će
mu svakako olakšati potragu, pogotovo ako negde sedi u zatvoru. Ali,
makar će moći da kaže Patersonu da ju je pronašao.
Druga je otišla kod jednog od Arturovih partnera, koji je posle toga
umro, a udovica je ko zna gde i ponovo se udala za ko zna koga. Ovo je bio
zdrav slučaj. Morao bi da počne s Goramovim dokumentima u firmi i da se
pomoli da su morali da je kontaktiraju zbog nečega u poslednjih nekoliko
godina, možda zbog neke imovine ili dosadnog detalja o imovini o kojoj
Artur nije imao pojma, pošto nije bio jedan od Goramovih poverenika... a
tu je i beba.
Najmlađe dete je bukvalno nestalo, ali ne bez upozorenja. Artur mu je
rekao da je Dejvid Abrams čvrsto insistirao da Paterson nema kontakte s
detetom, da hoće da joj pruže novi život, potpuno odvojen od njene
prošlosti, i hteli su da se pobrinu da tako i bude. Džon se čak i pitao da li je
to bio razlog njihovog preseljenja u Kaliforniju, da bi započeli nov život,
gde niko nije ni znao da je dete usvojeno. Posle toga, nije bilo više ničega.
Bio je jedan isečak na pozadini fascikle, onaj koji je Artur spomenuo, ali
uprkos sličnosti u imenu, i Džon, kao i Artur, mislio je da je to malo
verovatno. To je bio članak iz Njujork tajmsa o unapređenju Hilari Voker u
CBA mreži i bilo je malo verovatno da je to ista devojka. Čak je ni Artur
nije prepoznao, a i bilo je previše simpatično i lako da je pronađe nadohvat
ruke, i tako uspešnu. Džon je bio u poslu pronalaženja ljudi dovoljno dugo
da zna da prepozna lažnu nadu kad je vidi. Ispitaće to, naravno, ali je bio

176
siguran da će to na kraju biti druga Hilari Voker.
I to je bilo to. Nije imao ništa drugo. Sedeo je u svojoj fotelji i
razmišljao o sve tri. Kako da ih pronađe, odakle da krene. Točkovi su se
već okretali. A onda je iznenada bacio pogled na svoj sat.
– Do đavola... – promrmljao je sebi u bradu. Prošlo je pola jedanaest.
Uzeo je jaknu s naslona stolice i brzo se spustio niz tri sprata svoje kuće od
mrkog peščara. Imao je sprat na vrhu divne kuće u Istočnoj Šezdeset
devetoj ulici. Imao je dovoljno sreće da skoro odmah uhvati taksi, ali sa
saobraćajem posle predstava, jedva je stigao do zadnjih vrata na vreme da
sačeka Sašu.
Izašla je u tačno jedanaest i deset, kao što je i znao, bila je umorna, u
farmerkama i patikama i nosila torbu za ples.
– Kako je bilo? – Uvek je postojala nervoza da je neko napravio veliku
operaciju, nimalo nalik Eloizinim mukama s teškim završecima u fabuli.
Ali, nekako je ovo bilo uzbudljivije.
– Bilo je užasno.
Znao je da ne treba da joj veruje i zaštitnički je zagrlio jednom rukom
dok je uzimao njenu torbu. – Previše očekuješ od sebe, malena. – Bila je
tako sitna i zbog toga je uvek bio zaštitnički nastrojen prema njoj, a u
svakom slučaju, bio je takva osoba.
– Ne, bilo je užasno. Stopala su me ubijala. Padaće kiša večeras. Uvek
mogu da osetim. – Džon je naučio da su stopala plesača stalni izvor patnje i
stalna tema za razgovor.
– Izmasiraću ih kad stignemo kući – obećao je dok su ulazili u taksi i
zaputili se natrag ka Istočnoj Šezdeset devetoj ulici.
Stan je bio miran i tih kad su stigli. Bili su jedina dva stanara u zgradi,
treći je bio doktor koji izgleda nikad nije bio tu. Bio je mlađi od Džona, i
kad nije bio na poslu, porađajući bebe u Njujorškoj bolnici, izgleda da je
živeo s probranim ženama. A četvrti stanar je bila žena koja je radila za
IBM i putovala osam do deset meseci godišnje. Tako da je većinu vremena
bio sam u zgradi. Imao je pogled na malu baštu ispred i veće bašte gradskih
kuća u Šezdeset osmoj ulici. – Hoćeš li nešto da popiješ? – pitao je,
provirujući iz lepo uređene kuhinje.
– Samo čaj, hvala. – Sela je na kauč uzdišući, i protegla ruke, leđa i

177
noge. Nikada nije kuvala u njegovoj maloj kuhinji. Nikada joj nije palo na
pamet da radi takve stvari za njega ili sebe. Džon je uvek to radio za nju.
Izašao je nekoliko minuta kasnije, donoseći čaj u čaši, onako kako je
ona volela. To je bila ruska tradicija koju je zavoleo i kupio je posebne
staklene šolje samo zbog toga. Isto tako je nekada bio stručnjak za
spremanje grickalica za Eloiz dok je radila. Ali, zauzvrat, ona je za njega
kuvala divne večere između pisanja knjiga. Volela je da peče kolače i
veoma ju je privlačila francuska kuhinja. Za razliku od Saše, koja je mislila
da je uvreda prema njoj kao umetnici, ako neko očekuje od nje da napravi
tost.
– Dolaziš li na predstavu sutra? – Pitala je dok je polako izvlačila
ukosnice iz kose, koja je počela je da pada u talasima na njena ramena.
Džon ju je gledao s kajanjem. Mrzeo je da je podseća. Znao je da kad
god to uradi, da će nastati svađa. Nju je nerviralo kad on ide nekud.
Očekivala je da uvek bude blizu nje. Sutradan popodne je imao let za
Boston.
– Idem na Kejp za vikend, Saša. Spomenuo sam ti to pre nekoliko
nedelja, ali si verovatno zaboravila. Moja majka slavi rođendan. Pokušao
sam da izbegnem, ali zaista nisam mogao. Ovo joj je sedamdeseti, i važno
je. – Oba njegova brata će biti tu, i njihove žene, i njihova deca. Uvek se
nekako osećao neprikladno, da ide tamo bez pratnje i pokaže godine
provedene u braku i probranim romansama. Sve što su imali je bilo
opipljivo i očigledno: žene koje su imale lepe safire, ili dijamante u
vereničkom prstenju, kao i poklone za godišnjice, decu s odranim kolenima,
kojoj su nedostajali zubi, a u slučaju njegovog najstarijeg sestrića, čak i
diplomu srednje škole. Biće to dugačak vikend. Ali, znao je i da će biti
zabavno. Voleo je svoja dva brata, jedan je bio stariji, a drugi mlađi.
Njegove snaje su bile pomalo naporne, ali deca su bila sjajna. I nema šanse
da će povesti Sašu. Čak i u njegovim godinama, njegovi roditelji se ne bi
obradovali da dovede neku ženu sa sobom za porodično okupljanje. –
Vratiću se u nedelju.
– Ne moraš. – Ispravila se i elegantno spustila noge na pod. – Imam
probu u nedelju popodne. Ne zanimaju me mrvice sa stola tvojih roditelja.
– Izgledala je tako besno, da je mogao samo da se nasmeje na njen izbor

178
reči. Nekada je njen engleski bio neobičan.
– Jesam li ja to, Saša? Mrvica? – Bilo je više nego očigledno da je to i
mislila.
– Ne razumem šta je toliko sveto u vezi s tvojom porodicom. Upoznao
si moje roditelje, moju tetku, moju baku. Jesu li tvoji roditelji toliko bolji
od mojih? Ne bi odobrili našu vezu zato što sam plesačica? – Zvučala je
užasno ruski i izgledala veoma dramatično dok je koračala po sobi, kosa joj
je letela svuda i ruke su joj bile nabijene u zadnje džepove farmerki, a
njeno sićušno telo je bilo nabijeno emocijama.
– Veoma su povučeni, to je sve. – I veoma bostonski vaspitani. I
spisateljica je bila dovoljan problem. Balerina bi potpuno izludela njegovu
majku. Imala je neku dozu poštovanja za umetnost, ali više da je posmatra
na bini, ne u spavaćoj sobi svog sina. – Ne razumeju veze kao što je naša.
– Ni ja ih ne razumem. Jesmo li zajedno, ili ne? – Stajala je ispred njega
kao začarani vilenjak, ali vilenjak koji je bio izuzetno ljut. Osetila se
odbačenom od porodice s kojom je nikad nije upoznao, i bez njegovog
potvrđivanja, bila je svesna njihovog neodobravanja.
– Naravno da smo zajedno. Ali, što se njih tiče, ne priznaješ takve stvari
dok se ne venčaš, ili makar veriš. – Ona je bila ta koja se tome opirala.
Nije shvatala potrebu za trajnim obavezivanjem.
– Misle da smo nemoralni?
– Možda. Više vole da ne misle o tome. Ne žele da se suoče s ovakvim
stvarima, tako da to i ne rade. Kao njihov sin, moram to da poštujem.
Veoma su stari, Saš. Moja majka puni sedamdeset godina u subotu, moj
otac ima sedamdeset devet. Malo je kasno da ih primoram da shvate
moderne veze.
– To je besmisleno. – Ponovo se sjurila niz sobu i zatim stala na prag
kuhinje, zureći u njega. – Da si uopšte neki muškarac, poveo bi me sa
sobom i primorao ih da priznaju moje postojanje.
– Radije bi ih pozvao da te gledaju kako plešeš, kad dođu sledeći put.
To bi bilo bolje upoznavanje. Zar ne misliš tako?
Saša je razmislila o tome dok se ponovo prošetala kroz sobu, samo malo
omekšana, a onda je sela na kauč i počela da se obuva. Znao je da je to loš
znak. Uvek je odlazila u dva ujutru i vraćala se u svoj stan.

179
 – Šta to radiš?
– Idem kući. Tamo gde pripadam. – Pakosno ga je pogledala i on je
uzdahnuo. Mrzeo je svađe, a ona ih je volela. Izgleda da su bile deo njene
umetničke forme.
– Ne glupiraj se. – Pružio je ruku i dodirnuo njeno rame. Ispod prstiju
kao da je osetio kamen. – Oboje imamo stvari u našim životima koje
moramo da uradimo sami. Ti imaš svoj posao i prijatelje s baleta i svoje
probe. Ja imam svoj posao, i nekoliko drugih obaveza.
– Neću ništa da čujem. Istina je, gospodine Čepmen – ustala je i gledala
ga, stavljajući torbu za ples na rame – da si ti snob i plašiš se da tvoji
roditelji ne pomisle da nisam dovoljno dobra. I znaš šta? Baš me briga. Eto
ti tvoj Mejflauer i tvoj Plimut Rok i tvoj Boston. Ne moram da budem u
društvenom registru, biću u Ko je ko jednog dana. I ako to nije dovoljno
dobro – mahnula je rukom i time rekla sve, i krenula ka vratima. I po prvi
put, nije je zaustavio. Znao je da će se ohladiti do nedelje i da ne bi mogao
da je zadovolji time da ne ode.
– Žao mi je što se tako osećaš, Saš. – Kao odgovor na to, zalupila je
vratima, a on je seo uzdahnuvši. Ponekad je bila neverovatno detinjasta. I
samoživa. Nije često razmišljao o tome, ali nijednom ga nije pitala ništa o
njegovom novom slučaju. Jedini put kada je primetila njegov život bilo je
kad ju je, iz bilo kog razloga, razbesneo.
Isključio je svetla u dnevnoj sobi i otišao u krevet a da prethodno nije
stavio čaše u sudoperu. Čistačica će to uraditi ujutro. Dok je ležao u
krevetu, razmišljao je o njenim optužbama... da je snob... i da je njegovi
roditelji ne bi odobrili. Na neki način, bila je u pravu. Njegovi roditelji ne
bi bili očarani Sašom Rivom. Mislili bi da je previše ograničena i veoma
naporna, neadekvatno obrazovana, loše informisana, i da, bilo bi im bitno to
što nije u „registru“. To nije nešto što mu je mnogo značilo, ali znao je da je
njima to bitno. Eloiz je bila nešto drugo. Njegova majka i ona se nikada
nisu slagale i mislila je da su njegove snaje neverovatno dosadne. Ali,
dolazila je iz sjajne porodice i diplomirala je na Jejlu s najboljim ocenama.
Eloizino poreklo nije dolazilo u pitanje, niti njeno obrazovanje. I bila je
inteligentna i veoma dovitljiva, što je nije činilo dobrom ženom. Daleko od
toga. Ni Saša ne pokazuje mnogo više od toga. Razmišljao je o tome da

180
pozove Sašu kad dođe kući, ali bio je previše umoran da bi je lovio, da
budi njene cimerke i moli je za oproštaj zato što ide u Kejp Kod da vidi
svoju majku. Umesto toga, utonuo je u jastuk i zaspao i nije se probudio
dok alarm nije zazvonio, sledećeg jutra.
Istuširao se i obrijao, napravio sebi kafu i otišao na posao, i dok je čitao
novine u metrou, primetio je da Eloiz ima novi bestseler. Svaka joj čast. To
je sve što ima u životu i znao je koliko je srećna zbog toga. Ponekad joj je
zavideo. Voleo bi da bude tako ispunjen, opsednut, tako potpuno očaran
svojim poslom, da mu nije bilo bitno šta mu se drugo događa u životu.
Voleo je svoj posao, ali hteo je mnogo više od toga. A do sada to nije
pronašao. To je bio jedan od razloga zbog kojih je bio uzbuđen oko
Patersonovog slučaja. U tome je bilo nešto što ga je uzbuđivalo i godinama
nije bio ovoliko uzbuđen zbog posla. Prvo je hteo da pronađe najstariju,
Hilari. Nešto u vezi s njom ga je kopkalo. Sam bog zna šta joj se desilo
nakon što ju je Artur napustio u Čarlstaunu. Znao je, posle njene kasnije
posete Arturu, da je završila u Džeksonvilu, na Floridi. Nekako, ali kako,
kada i zašto, niko od njih nije znao, a možda nije ni bilo bitno. Misterija je
bila i šta joj se desilo posle toga. Više nikada nije stupila u kontakt s
Arturom. Jednostavno je nestala. A tu je bio i isečak iz Njujork tajmsa koji
mu je Artur dao, o ženi po imenu Hilari Voker na televiziji CBA. Ali, da li
je to ista žena? Sumnjao je u to. Činilo se malo verovatnim.

181
 16.
Džon je stigao u kancelariju pre devet ujutru. Imao je dosta posla da završi
pre nego što ode ranije na vikend, i bilo je nešto što je hteo da uradi pre
nego što pođe. Hteo je da pokuša da pozove Hilari Voker iz Arturovog
članka. Verovatno to nije žena koja mu je potrebna, ali je vredelo pokušati.
To je bio trag, a nije mogao sebi da priušti da ga ignoriše. Može da bude u
CBA mreži, njima ispred nosa, i da radi u vrhu velike televizije.
Bacio je pogledao na sat. Bilo je devet i petnaest, pa je podigao
slušalicu. Pozvao je informacije, a onda okrenuo broj.
– Mogu li dobiti Hilari Voker, molim. – Usta su mu bila malo suva, i bio
je iznenađen. Nije znao zašto se toliko brine za Patersonov slučaj, osim što
mu se možda nešto desilo kad se zapitao šta se desilo s devojčicom iz
Čarlstauna.
Sekretarica se javila i on je ponovo tražio.
– Mogu li da znam ko zove? – pitao je glas.
– Džon Čepmen iz firme Čepmen i saradnici, ne poznaje me, a prilično
je hitno, ako biste bili ljubazni da joj to kažete.
– Samo trenutak, molim vas. – Devojka na drugom kraju telefona nije
ništa odavala. Pozvala je Hilari preko interkoma, a ona nije mogla da shvati
ko je Džon Čepmen i zašto uopšte zove. Imala je veliki produkcijski
sastanak koji je počinjao u deset sati i nije imala vremena za lažne pozive.
– Pitaj ga da li mogu da ga pozovem kasnije – rekla je sekretarici, a
zatim promenila svoje naređenje. – Oh, nema veze, primiću poziv. –
Pritisnula je dugme koje je svetlelo i njen hladan, dubok glas se javio. –
Da? Ovde Hilari Voker. – Na trenutak, Džon se setio dubokog glasa svoje
majke. Ona je bila je jedina druga žena kod koje je čuo tako dubok glas, ali
je brzo prešao na posao. Bila ona prava Hilari Voker ili ne, ovo je jedna
veoma zauzeta žena.
– Hvala što ste prihvatili moj poziv, cenim to, i biću direktan s vama da
bi uštedeli na vremenu. Ja sam Džon Čepmen, direktor Čepmen asošijets i
tražim ženu po imenu Hilari Voker. Njen otac se zvao Sem, a majka Solanž,
i živela je s parom po imenu Džek i Ajlin Džouns u Bostonu. Da li ste vi ta

182
žena? – Bio je srećan što nije mogao da vidi njeno lice. Bila je bleda kao
krpa i drhtala je od glave do pete dok se jednom rukom držala za sto, ali
njen glas nije ništa odavao.
– Ne, nisam. O čemu se radi? – Njen prvi instinkt je bio da negira, ali
morala je da zna zašto je traži. Da li zbog drugih? Više nije ni bilo važno.
Odavno su nestale, a verovatno je se ni ne sećaju. Pre mnogo godina je
odustala od svega toga. Sve što sada ima jeste televizija. A verovatnije je
da je to zbog Artura. Ðubre.
– Obavljam istragu za klijenta. Nada se da će pronaći tu gospođicu
Voker. Video je članke o vama u Tajmsu i Volstrit džurnalu i nadao se da
ćete vi biti ona prava. To je bio malo verovatan pokušaj i žao mi je što sam
vas uznemirio. – Mogao je da čuje u njenom glasu da nije prava i morao je
da prizna da se razočarao.
– Veoma mi je žao što ne mogu da vam pomognem, gospodine Čepmen.
– Glas joj je bio smiren i hladan, ali sigurno je nije dotaklo njegovo pitanje.
Bilo bi previše jednostavno da je ona ta.
– Hvala vam na vremenu, gospođice Voker.
– Nema na čemu. – Prekinula je vezu, a i on je tiho spustio slušalicu.
Promašio je. Ali, nije mogao da vidi ženu koja je sedela bleda i drhtala za
svojim stolom, na drugom kraju grada. Kao da je duh pozvao. Bila je
sigurna da je Artur traži, stari kučkin sin, pa, nikada je neće pronaći. Nije
imala razloga da mu pruži ruku, da mu umiri savest. Nikada nije ništa
uradio za nju i njene sestre. Do đavola s njim. I sa Džonom Čepmenom. I
svima njima. Nisu joj potrebni.
Ušla je na sastanak u deset sati i cedila zaposlene do kraja dana. Ali,
još uvek je bila potresena kada je završila sastanak, kao i svi ostali.
Otpustila je tri producenta, i pretila svima ostalima na sastanku. Bila je
nemilosrdna, ali, po tome je i ranije bila poznata. Bila je samo malo gora
nakon poziva Džona Čepmena.

183
 17.
U svojoj kancelariji, Džon Čepmen je, u razočaranju, gledao u prazno. Žena
iz članka nije Hilari Voker koja im je bila potrebna... koja je njemu bila
potrebna... Duboko je udahnuo i vratio isečak u fasciklu, obeležavajući ga.
Kasnije će morati da pozove Artura i da ga obavesti. Ali, dva njegova
saradnika su jedva čekala da popričaju s njim u međuvremenu.
Tri njihova najveća slučaja su pristizala na sud, i u sva tri su imali dosta
dokaza. To je bilo veoma ohrabrujuće. U podne, Džon je pogledao na sat i
odlučio. Završio je uglavnom sve što je planirao, a ostatak može da sačeka
do ponedeljka. Njegovi roditelji su ga očekivali na večeri, i ako stigne na
avion u dva sata s La Gvardije, biće u Bostonu u tri, a može da svrati u
Čarlstaun na putu do njegovih. Još uvek će stići na vreme, a hteo je da vidi
da li može da pronađe nešto o Hilari Voker. Imao je šta mu je trebalo da
ode pravo u Džeksonvil zbog nje, ali je ipak voleo da bude temeljan u
svojim istragama. Put u Čarlstaun će mu možda koristiti da pronađe nešto o
drugima. U svakom slučaju, vredelo je da potraži, a to mu je usput.
Rekao je svojoj sekretarici gde će biti za slučaj da joj je potreban i
taksijem se vratio do svog stana. Trebalo mu je deset minuta da se spakuje.
Znao je šta mu tačno treba za vikend u kući na farmi. U jedan je već bio na
putu za La Gvardiju. Kupio je kartu za redovni let, stigao u tri i deset i
iznajmio kola na aerodromu. Odatle mu je trebalo pola sata vožnje do
Čarlstauna.
Ponovo je proverio informacije iz fajla i uverio se da je adresa tačna, i
malo se zgrčio kad je krenuo ulicama Čarlstauna. To je bilo jedno od onih
mesta koje je bilo ružno pre četrdeset godina, a nije se prolepšavalo s
godinama. Bilo je drugih oblasti koje su imale sreće poslednjih godina, koje
su održavale vredne ruke, ali ove kuće nisu bile među njima. I ako su bile
ružne kad je Hilari živela ovde, sada su bile još gore. Bile su zaista
odvratne. Prljave, slomljene, kreč se svugde gulio, a mnoge kuće su bile
zakrpljene i u stanju raspadanja. Bili su znakovi tu i tamo, na kućama koje
je grad osudio, i Džon je skoro mogao da oseti pacove koji su čekali da se
iskradu kada padne mrak. Mesto je bilo užasno, a kuća kod koje se

184
zaustavio je bila jedna od najgorih. Na trenutak je zastao, gledajući je s
trotoara, korenje u dvorištu je bilo do ramena, miris đubreta se osećao u
vazduhu, a ulazna vrata su skoro spadala sa šarki.
Uz strepnju, popeo se uz prednje stepenište, pokušavajući da izbegne
dve slomljene stepenice da ne bi propao, a onda jako pokucao na vrata.
Zvono je visilo na žici i očigledno je bilo pokvareno. Iako je čuo glasove
unutra, niko dugo nije dolazio do vrata, a onda je konačno stara žena bez
zuba otvorila. Buljila je u njega, zbunjena, a onda ga pitala šta želi.
– Tražim Ajlin i Džeka Džounsa. Živeli su ovde pre mnogo vremena. Da
li ste ih poznavali? – govorio je glasno, u slučaju da je gluva. Ali, ona nije
izgledala toliko gluva, koliko je izgledala glupa.
– Nikad čula. Zašto ne pitate Čarlija preko puta. Živi ovde od rata.
Možda ih on poznaje.
– Hvala vam. – Pogled u kuću je rekao Džonu da je neverovatno
depresivno, i samo se nadao da je bilo prijatnije kada su Hilari i njene
sestre živele tamo. Iako je bilo teško zamisliti da je bilo i malo bolje. Ulica
je postala sirotinjski kraj, ali nije izgledala kao da je ikad bila lepa. – Hvala
vam mnogo. – Ljubazno se nasmešio, a ona mu je zalupila vrata u lice, ne
zato što je bila iznervirana, već samo zato što nije znala da to može da uradi
na neki drugi način.
Pogledao je uz i niz ulicu i hteo da popriča s drugim stanarima. Ali, prvo
je otišao u kuću koju mu je pokazala. Pitao se da li će neko biti kod kuće u
četiri popodne u petak, ali starac koga je ona nazvala „Čarli“, sedeo je na
svom tremu, pušio lulu i pričao sa starim, ofucanim psom, koji je ležao
pored njega.
– Zdravo. – Bio je ljubazan i nasmešio se Džonu dok je prilazio
stepenicama.
– Dobar dan. Da li ste vi Čarli? – Džon se prijatno nasmešio. Bio je
dobar u ovome, nekada kad je radio na terenu. Sada je samo odlučivao sa
svog stola u Pedeset sedmoj ulici, ali osećao je određeno uzbuđenje dok je
ponovo ovo radio. Jednom je pokušao da objasni Saši koliko to voli. Ali
ona nije mogla to da razume. Za nju je postojao samo ples... i Linkolnov
centar... i probe. Ništa drugo nije bilo bitno. Ponekad se i sam pitao da li i
on razume.

185
 – Da, ja sam Čarli – odgovorio je starac. – Ko pita?
Džon je ispružio ruku. – Ja sam Džon Čepmen. Tražim neke ljude koji
su davno živeli ovde. U onoj kući. – Pokazao je rukom. – Ajlin i Džek
Džouns. Da li ih se uopšte sećate, gospodine? – Uvek je bio ljubazan,
pristojan, opušten, čovek s kojim su želeli da razgovaraju.
– Naravno. Jednom sam našao Džeku posao. Nije ga dugo zadržao,
naravno. Pio je kao kučkin sin. I ona. Čuo sam da ju je to na kraju ubilo. –
Džon je klimao glavom, kao da je to nešto što već zna. To je bio deo te
umetničke forme. – Ja sam radio u vojsci. I to je bio sjajan posao, tokom
rata. Radio sam u regrutnoj službi, zato što sam imao reumatični grip kao
dečak. Proveo sam ceo rat ovde, blizu kuće, sa svojom ženom i decom.
Sada zvuči malo nepatriotski, ali imao sam sreće.
– Znači, imali ste decu, zar ne? – Džon ga je zainteresovano pogledao.
– Sad su svi odrasli. – Ljuljao se napred-nazad, a tužan pogled mu se
uselio u oči, dok je žvakao svoju lulu. – A žena mi je mrtva. Umrla je u
isto ovo vreme, na leto, pre četrnaest godina. Bila je dobra žena. – Džon je
ponovo klimnuo glavom, puštajući starca da brblja. – Moji sinovi s
vremena na vreme dođu da me posete, kad stignu. Ćerka mi živi u Čikagu.
Otišao sam da je posetim prošle godine, na Božić, bilo je hladnije nego u
zamrzivaču. Ona ima šestoro dece. Muž joj je propovednik. – Bila je to
zanimljiva priča i Džon je mazio psa dok je slušao.
– Da li se sećate tri devojčice koje su došle da žive ovde s
Džounsovima pre otprilike trideset godina... baš u ovo doba godine... to je
bilo leto 1958, da budem precizan. Tri devojčice. Jedna je imala oko devet
godina, jedna pet, a najmlađa je bila beba. Imala je oko godinu dana.
– Ne... ne sećam se... Nikad nisu imali decu, Džek i Ajlin. Još bolje.
Nisu bili baš fini ljudi. To dvoje su imali neke opasne tuče. Jedne noći sam
zamalo pozvao policiju. Mislio sam da će je ubiti. – Zvučalo je kao divan
dom za ostavljanje troje dece.
– To su bila deca njenog brata. Bile su ovde samo jedno leto, ali je
jedna ostala i posle toga... – Pustio je da mu glas odluta, nadajući se da će
podstaknuti Čarlijevo pamćenje, i odjednom ga je starac namršteno
pogledao i uperio lulu u Džonovo lice s izrazom prepoznavanja.
– Sad kada kažeš to sve, sećam se... neka užasna stvar... ubio je svoju

186
ženu i devojčice su ostale siročići. Video sam ih samo nekoliko puta, ali
sećam se da mi je Rut, to je moja žena, govorila kako su slatke i kako je
Ajlin bila užasna prema njima, i da je zločin ostaviti onu decu s njom.
Izgladnjivala ih je, to mi je Rut rekla, odnela im je neku večeru jedanput il’
dvaput, ali je bila sigurna da su je Džek i Ajlin pojeli, a da nisu ništa dali
deci. Ne znam šta se dogodilo s njima. Otišli su prilično brzo posle toga.
Ajlin je uzela bolovanje i otišli su negde. U Arizonu, mislim... u
Kaliforniju... na neko toplo mesto poput... ali, svejedno je umrla. Prepila se
do smrti, što se mene tiče. Vidiš, ne znam šta se desilo s tim devojčicama.
Pretpostavljam da ih je Džek zadržao.
– Samo jednu. Druge dve su otišle tog leta. Samo su najstariju zadržali.
– Pretpostavljam da je Rut znala to. Zaboravljam. – Zavalio se u fotelji,
kao da se priseća više osim Džeka i Ajlin, ali bilo je tako davno, i njegova
žena je tada bila živa... bilo je gorko i slatko u isto vreme, prisećati se tih
davnih vremena... kao da je zaboravio Džona, dok se ljuljao u svojoj
naslonjači, a Džonu je dao ono za šta je došao. Nije saznao ništa što je
očajnički želeo da zna, ali bio je to mali deo slagalice. Objasnilo je neki
deo Arturove krivice. Sigurno je znao koliko su užasni bili, a ipak ih je
ostavio tamo... i ostavio im je Hilari... na neki način, prepustio ju im je.
Samo je mogao da započne razmišljanje o njenom životu u kući preko puta,
s ljudima kakve mu je Čarli opisao. Džon je zadrhtao na tu pomisao.
– Da li mislite da ih se možda još neko odavde seća? – pitao je Džon,
ali je Čarli odmahnuo glavom, još uvek izgubljen u svom sanjarenju, a onda
je pogledao Džona i odgovorio mu.
– Niko ovde ne živi toliko dugo, osim mene. Drugi su bili ovde deset,
petnaest godina... većina i manje. Ostanu godinu, dve, pa se odsele. – Bilo
je lako videti razlog. – Moj najstariji sin hoće da dođem da živim s njim, ali
sviđa mi se ovde... živeo sam ovde s njegovom mamom... umreću ovde
jednog dana. – Filozofski je rekao. To je njemu bilo u redu. – Ne idem
nikud.
– Hvala vam na vremenu. Veoma ste mi pomogli. – Nasmešio se Čarliju
koji ga je pogledao, po prvi put otvoreno radoznao.
– Zašto hoćeš da pronađeš Ajlin i Džeka? Neko im je ostavio neki
novac? – To nije bilo verovatno, čak ni njemu, ali je bila zanimljiva ideja, a

187
Džon je brzo odmahnuo glavom.
– Ne. Zapravo ja tražim te tri devojčice. Prijatelj njihovog oca želi da ih
pronađem.
– To je bilo previše davno da izgubiš nekog, a onda kreneš da ih tražiš.
– Džon je predobro znao koliko je to istina.
– Znam. Zato ste mi veoma pomogli. Slažete sliku s malim delovima
sećanja nekih ljudi, i tu i tamo vam se posreći, kao meni s vama. Hvala
vam, Čarli. – Rukovao se sa starcem, a Čarli mu je mahnuo lulom.
– Je l’ vam dobro plaćaju za takav posao? Meni to izgleda kao jurcanje
u prazno.
– Ponekad i jeste. – Nije odgovorio na prethodno pitanje, i mahnuo mu
dok je silazio s trema i krenuo ka svojim kolima. Bilo je depresivno samo
se voziti niz ulicu, i kao da je osetio Hilari kako ga gleda, kao da je on bio
Artur koji ju je tu ostavio, i nije mogao da se ne zapita kako je Artur to
mogao da uradi.
Vožnja do kuće njegovih roditelja posle toga je trajala manje od sat
vremena, i njegov stariji brat je bio tu kada je stigao, pio je džin i tonik na
terasi s njegovim ocem.
– Ćao, tata. Izgledaš sjajno. – Starac je više izgledao kao da ima
šezdeset godina, a ne skoro osamdeset. Glas mu nije drhtao, još uvek je
imao kosu i iste dugačke mršave noge kao Džon, dok je koračao preko
terase da zagrli svog sina.
– Pa, kako je moja crna ovca porodice? – Uvek su ga zadirkivali, ali su
bili i ponosni na njega. Bio je uspešan, privlačan, imao je zanimljiv život.
Njegovi roditelji su samo žalili što se razveo od Eloiz, uvek su se nadali da
će ostati zajedno i imati decu. – Da li se kloniš nevolja?
– Ne, ako ne moram. Zdravo, Čarlse. – Rukovao se s bratom i nasmešili
su se jedan drugom. Uvek je postojala određena distanca između njih, a
ipak, Džon ga je voleo. Bio je partner u važnoj advokatskoj firmi u
Njujorku i uspeo je u životu. Imao je četrdeset šest godina, bio je moćan na
polju međunarodnog prava, imao je privlačnu ženu koja je bila predsednik
Juniorske lige, i troje veoma dobre dece. Po standardima Džonove
porodice, Čarls je najviše uspeo. Ali, Džon je uvek osećao da je nešto
nedostajalo u Čarlsovom životu, možda uzbuđenje, ili možda stara dobra

188
romantika.
U tom trenutku je Lesli, njegova žena, izašla iz kuće sa svojom
svekrvom, koja je oduševljeno uzviknula kad je videla Džona kako priča sa
svojim bratom i ocem.
– Bludni sin je stigao – izgovorila je svojim promuklim glasom,
privijajući ga k sebi. Još uvek je bila zgodna žena u sedamdesetoj godini i
čak i u običnoj, žutoj pamučnoj haljini, kod nje je postojala urođena
elegancija. Kosa joj je bila vezana u elegantan rep, oko vrata je imala
bisernu ogrlicu, koju joj je muž poklonio za venčanje, i prstenje koje je bilo
u njenoj porodici pet generacija. – Sjajno izgledaš, dušo! Šta se dešava?
– Malo sam radio na putu do ovde. Tek sam počeo novu istragu. –
Izgledala je zadovoljno. Uživala je u svojim sinovima. Svi su bili zgodni,
drugačiji i inteligentni i sve ih je volela, ali je potajno malo više volela
Džona od ostalih.
– Čujem da se baviš baletom – rekla je opušteno Lesli, pažljivo
gledajući Džona preko koktela bladi meri. Postojalo je nešto zlokobno u
devojci koja je uvek gnjavila Džona, ali bio je zapanjen da niko drugi to ne
primećuje. Bila je jedna od onih žena koja je imala sve i trebalo bi da uživa
u tome – dve divne ćerke, šarmantnog sina, zgodnog, uspešnog muža – a
ipak je zavidela svemu što je neko imao, posebno Džonu. Uvek je mislila
da je bolje prošao u životu nego Čarls i to ju je nerviralo. – Nisam imala
pojma da te zanima ples, Džone.
– Nikad ne znaš šta će da te snađe, zar ne? – Neobavezno se nasmešio,
zapanjen što je čak i čula za Sašu, a onda se zakikotao sebi u bradu,
razmišljajući da se sastaje s ljubavnikom u Ruskoj čajdžinici.
Ubrzo je stigao i Filip, koji je prilično pocrneo posle svog puta u
Evropu. On i njegova porodica su živeli u Konektikatu i stalno je igrao
tenis. Imao je sina, ćerku i pegavu ženu plave kose i plavih očiju. Bila je
baš onakva kako je izgledala, njegova ljubav iz detinjstva kojom se oženio
na koledžu. Imao je trideset osam godina, koliko i ona, a osvojila je sve
teniske turnire u Griniču. Bili su zaista savršena porodica, osim što se Džon
nije nikada uklapao u kalup i nikada nije radio ono očekivano.
Da je doveo Sašu ovde, stvari bi se još više zakomplikovale. I Eloiz je
bila dovoljno naporna. Kada je htela da bude društvena, bila je sjajna, a

189
kada nije, ponela bi pisaću mašinu i radila do ručka, što je izluđivalo Lesli,
a njegova majka se brinula da se ne zabavlja. Eloiz svakako nije bila laka.
Ali, Saša bi za njih svakako bila šok, sa svojim trikoima i farmerkama uz
telo, izletima drskosti i scenama prkosa. Nasmejao se sam sebi, na pomisao
na nju, dok je gledao u okean.
– Šta je smešno mom starijem bratu? – Filip ga je potapšao po leđima, i
Džon ga je pitao sve o Evropi. Najteža stvar je bila što su oni svi bili divni
ljudi, i voleo ih je, ali su mu bili užasno dosadni, i do nedeljnog popodneva
će mu prijati vožnja do aerodroma. Osetio je grižu savesti razmišljajući o
tome, ali su svi oni vodili tako normalne, prigradske živote. Do kraja
vikenda se uvek osećao kao da mu tu nije mesto. Barem je njegovoj majci
bilo lepo. Svaki od njenih sinova joj je dao nešto posebno što joj je bilo
važno. Džon joj je kupio prelep starinski broš s odgovarajućom
narukvicom, i to je bilo nešto što je znao da njegova majka voli. Čarls joj je
poklonio deonice, za šta je Džon mislio da je čudan poklon, ali izgleda je
bila zadovoljna time, a Filip joj je poklonio nešto za šta je rekla da je
godinama želela, ali nikada nije sama kupila. Koncertni klavir će biti
isporučen u kuću u Bostonu, u ponedeljak. To je baš ličilo na njega, i Džon
je mislio da je to sjajan poklon, i poželeo je da se on toga setio. Ali,
izgledala je zadovoljna brošem i narukvicom.
Vratio je iznajmljena kola na aerodrom i vratio se redovnim letom s
masom ljudi koji su se vraćali s vikenda, u osam je bio u svom stanu i
pravio sebi sendvič za večeru, i ponovo preturao po fascikli Artura
Patersona. Nije znao ništa više nego pre, osim što je saznao u kakvoj je
kući Hilari ostavljena. I tačno je znao šta će da radi sledećeg jutra.
Ali Saša nije bila nimalo oduševljena kad joj je rekao, kada se vratila u
njegov stan kasnije te večeri. – Šta? Ponovo putuješ? – bila je besna. – O
čemu se radi ovog puta?
Džon je pokušao da je smiri, što je bolje mogao, krenuli su prema
krevetu kad joj je to pomenuo, što je bila greška, shvatio je sada, ali se još
uvek nadao da će voditi ljubav s njom te večeri. Prošli su dani, a sa Sašom
je morao da pronađe pravi trenutak, kad nije previše umorna, kada njeni
mišići nisu previše osetljivi, kad nema veliku predstavu sledećeg dana. Bio
je veliki uspeh odvesti je u krevet, i nije imao nameru da to upropasti zbog

190
Arturove istrage.
– Rekao sam ti, dušo, imam veliki slučaj, a ovaj rešavam sam.
– Mislila sam da si ti šef. Koreograf, takoreći. – Nasmejao se poređenju
i klimnuo glavom.
– Jesam. Ali, ovo je izuzetak. Pristao sam da sam obavljam posao na
terenu, ako mogu. To je veoma važan slučaj za mog klijenta.
– O čemu se radi? – Sumnjičavo ga je pogledala, dok se ponovo
protezala na krevetu, još obučena.
– Tražim tri devojke... tri žene, zapravo. Izgubio je kontakt s njima pre
trideset godina, i mora da ih nađe brzo. Umire. – Nije mogao ništa više da
joj kaže, čak i to je nekakav prekršaj Arturovog poverenja, ali hteo je da
podstakne Sašino zanimanje i njenu odanost.
– Da li su to njegove ćerke? – Odmahnuo je glavom dok je otkopčavao
košulju. – Bivše žene? – ponovo je odmahnuo glavom. – Devojke? –
nasmešio se i ponovo odmahnuo glavom. – Pa, šta su mu onda?
– One su sestre.
– I na Floridi su? – Mislila je da to sve zvuči dosadno.
– Jedna je bila pre mnogo godina. Moram da počnem od početka. Mislio
sam da sam je pronašao ovde u Njujorku, ali nisam. Sada moram da se
vratim na početak.
– Koliko dugo ćeš biti na putu?
– Nekoliko dana. Trebalo bi da se vratim do petka. Možemo da uradimo
nešto lepo ovog vikenda.
– Ne, ne možemo. Imam probe. – Njen raspored bez sumnje nije bio
lagan.
– U redu, onda ćemo se tome prilagoditi. – Navikao se na to.
– Siguran si da ne ideš na Floridu samo na odmor?
– Teško. Ima mnogo mesta na koja bih išao radije, s tobom, dušo moja.
– Skliznuo je preko kreveta, iznenadio je i poljubio i ovog puta se
nasmešila. Pustila ga je da je skine i obavila svoje oblikovane noge oko
njegovog tela, na način koji ga je izluđivao, kad su počeli da vode ljubav, a
onda se iznenada odmaknula, a on se uplašio da je nije povredio. Gledao ju
je kroz veo čežnje i prošaptao promuklim glasom. – Jesi li dobro?
Klimnula je glavom, ali je izgledala zabrinuto. – Da li znaš šta mogu da

191
uradim sebi u takvim pozama? – Ali, izgleda da je zaboravila na to dok se
njegova žestina povećavala, a s njom i njena strast. Ali uvek je razmišljala
o sebi, o svom plesu, mišićima, stopalima, i svom telu.
– Volim te, Saš – prošaputao je dok su ležali jedno drugom u naručju
posle toga, ali bila je čudno ćutljiva. Oči su joj bile otvorene i gledala je u
najdalji zid, kao da je uznemirena. – Šta je bilo, dušo?
– Onaj kučkin sin je vikao na mene celo popodne danas, kao da radim
nešto pogrešno... a znam da ne radim... – Bila je opsednuta plesom, i to ga
je na trenutak deprimiralo. Dešavalo mu se to i ranije, samo što su prošli
put bili u pitanju njeni prokleti likovi i knjige, i radnja koju nije mogla da
savlada. Žene poput nje su previše naporne. Hteo je da Saša bude
drugačija, a ipak je hteo da se brine o njemu, i u trenucima kada je bio
iskren prema sebi, nije bio siguran da se zaista brine. Nije bio siguran ni da
je sposobna za to. Bila je potpuno okupirana sobom. Kad je ustao da uzme
piće iz kuhinje, kao da nije primetila njegovo odsustvo. Dugo je sedeo na
kauču, u mraku, slušajući zvukove s ulice i pitao se da li će ikada naći ženu
koja će brinuti za njega, ženu koja ceni njegov rad, njegov život, njegove
prijatelje, njegove potrebe, i ženu koja uživa da bude s njim.
– Šta radiš ovde? – Stajala je na pragu, a mesec je elegantno pokazivao
njenu siluetu, glas joj je bio šapat u mračnoj sobi i nije mogla da vidi tugu u
njegovim očima dok ju je posmatrao.
– Razmišljam.
– O čemu? – Došla je da sedne pored njega i na trenutak je izgledalo
kao da se brine, onda je pogledala u svoja stopala i jauknula. – Bože,
moram ponovo kod lekara.
– Zašto?
– Sad me stalno bole.
– Da li si razmišljala da odustaneš od plesa, Saš?
Gledala ga je kao da je lud. – Jesi li normalan? Pre bih umrla. Da mi
kažu da ne mogu više da plešem, ubila bih se. – Zvučala je kao da je to i
mislila.
– A deca? Zar ne želiš decu? – Odavno je trebalo da je pita sve to, ali
bilo je teško odvući je od plesanja.
– Možda kasnije. – Zvučala je neodređeno. Eloiz mu je govorila istu

192
stvar. Dok nije napunila trideset šest godina i odlučila da bi joj to previše
uticalo na karijeru, i otišla je na sterilizaciju dok je on bio na poslovnom
putu. Verovatno je bila u pravu. Bila je srećnija sama.
– Ponekad ako odlažeš, ’kasnije’ se nikada ne dogodi.
– Onda nije tako suđeno. Ne trebaju mi deca da bih se osećala
ispunjeno. – Ponosno je rekla.
– Šta ti je potrebno, Saš? Da li ti je potreban muž? – Ili joj je samo
potreban balet? To je bilo pravo pitanje.
– Nikad nisam mislila da sam dovoljno odrasla da razmišljam o braku. –
Iskreno je to rekla, gledajući ga na mesečini. Ali on je imao četrdeset dve
godine, i razmišljao je o svim tim stvarima, sada već dugo vremena. Nije
hteo da zauvek ostane sam. Hteo je da ga neko voli, koga on voli, ne samo
između knjiga, baleta i proba.
– Imaš dvadeset osam godina. Trebalo bi da počneš da razmišljaš o
svojoj budućnosti.
– Razmišljam o tome svaki dan, dok onaj matori manijak viče na mene.
– Ne mislim na profesionalnu budućnost, mislim na tvoj stvarni život.
– To i jeste moj stvarni život, Džone. – A tačno se toga plašio.
– I gde se ja uklapam u sve to? – Bilo je to veče za traženje duše, a on
nije bio siguran da li je trebalo to da započinje. Ali sada je kasno. Pre ili
kasnije, morali bi da popričaju o nečem drugom osim o njenim stopalima i
probama.
– To zavisi od tebe. Trenutno ne mogu da ti ponudim ništa više osim
ovoga. Ako ti je dovoljno, divno. A, ako nije... – Slegla je ramenima.
Makar je bila iskrena. Pitao se da li može da je natera da se predomisli, ako
bi mogao da je navede da se uda za njega... da poželi dete... ali, bilo bi
ludo da to ponovo uradi. Izgleda da je imao neku neverovatnu naklonost ka
izazovima i izgubljenim slučajevima. – Trebalo bi da pokušaš da se popneš
na Everest – rekao mu je mlađi brat jednom prilikom – možda će te malo
opustiti. – Dva puta je sreo Sašu i mislio je da je Džon lud. – Hoćeš da
ostanem večeras? – pitala ga je. Htela je da pođe. Nije joj smetao haos u
njenom stanom na Vest Sajdu, s osam miliona cimera i četrnaest miliona
torbi za ples.
– Voleo bih da ostaneš. – Zapravo, hteo je mnogo više od nje. Više nego

193
što je ikada imala da pruži, a tek sada je to počinjao da shvata.
– Onda ću otići u krevet. – Odlučno je ustala i vratila se u njegovu
sobu. – Imam probu sutra rano ujutru. – A on je imao let za Džeksonvil. I
pored toga, hteo je ponovo da vodi ljubav s njom, ali je ona rekla da je
previše umorna i da je mišići bole kad se vratio kod nje u krevet.

194
 18.
Let do Džeksonvila je bio kratak i pružio je Čepmenu priliku da pročita
neke papire. Potpisao je šest stvari koje je morao da pročita, ali je njegov
mozak sve vreme lutao natrag ka Hilari... i životu koji je vodila s Ajlin i
Džekom Džouns, sudeći po opisu starca iz Čarlstauna.
U Džeksonvilu je otišao pravo u dom, tražio nekog nadležnog za
administraciju i objasnio svoju istragu. Bilo je neobično u takvim
slučajevima da neko pruži podatke bilo kome, ali prošlo je toliko godina, i
devojka bi sada trebalo da ima trideset osam godina. Sada nije bilo štete
zaviriti u prošlost. Džon ih je uverio u potpunu diskreciju.
Morali su da dobiju potpis sudije, nadležnog za dom za nezbrinutu decu,
pa su rekli Džonu da dođe narednog dana. U međuvremenu, uzeo je sobu u
motelu u gradu i besciljno lutao ulicama. Neko vreme je proveo preturajući
žute strane i našao pet Džeka Džounsa, a onda u trenutku odlučio da ih sve
pozove. Trojica su bili crnci, a četvrti nije odgovarao. Ali peti je rekao da
je njegov otac odrastao u Bostonu i da misli da je bio oženjen ženom po
imenu Ajlin, koja je umrla pre nego što se njegov otac oženio njegovom
majkom. Rekao je da ima osamnaest godina, a njegov otac je umro od
ciroze jetre pre deset godina, ali hteo je da mu kaže sve što zna. Džon ga je
pitao da li zna gde je njegov otac živeo, pre recimo dvadeset pet godina, ili
možda njegova majka zna, ali odgovor na to je bio jednostavan.
– Uvek je živeo u istoj kući. Još uvek živimo ovde. – Čepmenova
zainteresovanost je iznenada porasla i pitao je da li može da dođe i vidi to
mesto.
– Naravno. – Dao mu je adresu i Džon nije bio iznenađen kad je shvatio
da taj kraj odaje isti osećaj kao i kraj u Čarlstaunu, isto jadno depresivno
mesto, blizu kasarne, samo što je ovo bilo većinom nastanjeno crncima, a i
mladići na motorima su se vozili okolo, što je unervozilo Čepmena.
To nije bilo prijatno mesto i, kao Čarlstaun, izgledalo je kao da nikad
nije ni bilo.
Džek Džouns Junior ga je čekao, a motor mu je bio parkiran u dvorištu,
i izgledao je kao da ga je Čepmenova poseta činila važnim. Kratko je

195
pričao o svom preminulom ocu, pokazao mu neke slike i pozvao ga unutra
da upozna njegovu majku. U kući se osetio užasan smrad, ustajalog urina,
starog pića i prljavštine za ceo život. Kuća je bila više nego strašna, a žena
koju mu je Džek Junior predstavio kao svoju majku je bila jadna.
Verovatno je bila u kasnim četrdesetim, a Džon nije mogao da utvrdi da li
su njene slabosti posledica zlostavljanja, ili bolesti. Prazno mu se nasmešila
i gledala u prostor iza njega, dok se Džek Junior izvinio u njeno ime, zato
što se ne seća ničega o bratanici Džekove prethodne žene. Zapravo,
nekoliko puta kao da nije ni znala ko je njen sin. Na kraju, Džon je odustao
i krenuo je napolje, kad je Džek Junior predložio da popriča s komšijama.
Živeli su tu godinama i čak su poznavali i Džeka Seniora dok je još bio u
braku s pokojnom ženom. Džon mu se zahvalio i pokucao na vrata, i starija
žena je oprezno prišla vratima.
– Da?
– Mogu li da popričam s vama nakratko, gospođo? – Godinama nije ovo
sam radio i odjednom se setio kako je teško zadobiti nečije poverenje.
Odjednom se prisetio koliko mu je vrata zalupljeno u lice, nekad davno.
– Jesi li ti policajac? – To je bilo uobičajeno pitanje.
– Ne, nisam. Tražim ženu po imenu Hilari Voker. Živela je ovde pre
mnogo godina, kad je bila devojčica. Da li imate nekakvu ideju gde bi
mogla da bude sada.
Žena je odmahnula glavom, i kao da je merkala Džona. – Šta hoćete od
nje?
– Prijatelj njenih roditelja hoće da je pronađe.
– Trebalo je da je potraže pre dvadeset pet godina. Siroto dete... –
Odmahnula je glavom, prisećajući se, i Džon je znao da je pronašao zlato.
Još uvek je pričala s njim kroz vrata, ali ih je polako otvorila i stajala u
haljini i papučama, gledajući Džona, ali ga ne pozivajući unutra. – Taj njen
takozvani teča ju je pretukao skoro do smrti. Ispuzala je iz te kuće, po
najvećem pljusku i skoro umrla na mom pragu. Moj muž i ja smo je odveli
u bolnicu i jedva se izvukla. Rekli su da je pokušao da je siluje.
– Da li ga je neko tužio? – Čepmen je buljio u nju, užasnut. Priča se
pogoršavala. Hilarina sudbina je zaista bila noćna mora.
Ali samo je odmahnula glavom. – Bila je previše uplašena... mala

196
Hilari. – Odmahnula je glavom. – Zaboravila sam je, tokom svih ovih
godina.
– Šta se dogodilo posle toga?
– Bila je u nekoliko hraniteljskih porodica i mislim da je na kraju ostala
u domu. Otišli smo da je posetimo dva puta, mislim da je bilo toliko, ali
bilo je poput... pa, nešto je sigurno nedostajalo toj devojci, a ne možete da
je krivite zbog toga. Nije se radovala nikome. – Bilo je lako to razumeti,
zbog svega što je čuo.
– Hvala vam. Mnogo vam hvala. – Znači to je razlog što je smeštena u
dom, a ne što je prekršila zakon. Ili je možda i to uradila na kraju. Ponekad
se to dešavalo.
Ali u njenom slučaju nije. Predali su mu podatke sledećeg jutra. Sudija
je potpisao nalog bez problema. Ali dosje Hilari Voker je bio daleko od
uzbudljivog. Bila je primeran đak, nije pravila probleme državi, bila je u
dve hraniteljske porodice, čije su adrese tu napisali i provela je tri godine u
domu bez ikakvih problema. Dali su joj dvesta osamdeset sedam dolara
kad je završila poslednju godinu u srednjoj školi, i pet dana kasnije je
otišla, i nikad više nisu čuli za nju. Fascikla je bila tanka i pružila mu je
malo ali dragoceno saznanje o devojci, osim što su izveštaji njenih
nadzornika govorili da je bila povučena, da nije imala prijatelje, ali da nije
predstavljala disciplinski problem. Socijalni radnici koji su je tada
poznavali sada su odavno otišli, i mislio je da su i obe hraniteljske porodice
nestale, ali da bude siguran, otišao je na adrese iz njenog fajla. Prva žena je,
nekim čudom, bila još živa i na istoj adresi, i mislila je da se seća, iako nije
bila sigurna.
– Bila je tip devojke koja je uvek na visini. Nije ni ostala dugo. Ne
mogu da se setim kako je radila. Postala je tužna i vratili su je u dom. Sada
se samo toga sećam o njoj. – Ali bilo je dovoljno, grube reči žene o ostalim
devojkama, kao i sama kuća, pričali su svoju priču. A drugi hraniteljski
dom je srušen zbog izgradnje, pre mnogo godina. Nije ni čudo što žena iz
CBA-ja nije znala ništa o njoj. Devojka koja je bila ovde, ko zna kuda je
otišla da dovrši život u istoj patnji i bedi u kojoj je i započeo, ili je bila
osuđena s osam godina, kada je njen otac ubio njenu majku, a onda počinio
samoubistvo, i pri tom ju je njihov najbolji prijatelj napustio, kad je odveo

197
njene sestre od nje. Na neki način, Džon je mislio da ju je Artur poslao u
klanicu. I bilo je lako shvatiti zašto je došla u Arturovu kancelariju pre
dvadeset jednu godinu, da izduva svoju mržnju. Pitanje je, gde je otišla
odatle? Trag je bio hladan poput smrti i nije imao pojma gde da krene
odavde. Gde neko počinje potragu za devojkom koja je osetila toliko bola i
patnje tako mlada? Potražio je njen dosje po raznim državama i u FBI-ju, i
ništa nije pronašao, ali to nije ništa značilo. Mogla je da promeni ime, da se
uda nekoliko puta. Mogla je da umre u poslednjih dvadeset jednu godinu.
Mogla je da uradi bezbroj stvari. Ali, ako je još uvek u Njujorku, Džon je
obećao sebi da će je pronaći.
Bez kajanja je otišao iz Džeksonvila i s osećajem olakšanja što beži od
vlažnosti i bede koju je tamo video. Samo je mogao da zamisli kako se
Hilari osećala na putu do Njujorka, u potrazi za svojim sestrama, samo da
bi saznala da Artur ne zna gde su, ništa više koliko je znao gde je ona. To
je za nju sigurno bilo gorko razočaranje.
Stigao je kući u četvrtak uveče i ostavio poruku na Sašinoj sekretarici.
Znao je da je to veče njene velike predstave, ali bilo je deset sati kada je
konačno stigao kući, i bio je iscrpljen.
Sledećeg dana u kancelariji je javio Arturu Patersonu šta je otkrio, a na
drugom kraju telefona je nastala dugačka tužna tišina. Džon Čepmen nije
mogao da vidi tihe suze koje se kotrljaju niz Arturove obraze dok je slušao.
– Otkad vas je posetila, trag postaje hladan. Nemam pojma kuda je
otišla odatle, ali radim na tome. – Već je dao jednom od svojih asistenata
spisak stvari koje je hteo: hteo je da proveri škole, bolnice, agencije za
zapošljavanje, hostele, hotele, sve do 1969. godine. To nije bio jednostavan
zadatak, ali nešto će se negde pojaviti, pa će moći da krene odatle. U
međuvremenu, hteo je da počne potragu za Aleksandrom. – Moram da
dođem do vaše kancelarije u ponedeljak. Hoću da vidim podatke o imanju
Džona Gorama. Hoću da proverim da li su u skorije vreme, stupili u
kontakt s njegovom udovicom. – Artur je klimnuo glavom i obrisao suze
koje je prolio zbog Hilari. Džon Čepmen je svakako bio temeljit.
Bilo je užasno saznati kakva je bila Hilarina sudbina... ali kako je
mogao to da zna... da je samo... počeo je užasno da kašlje na tu pomisao i
na kraju prekinuo vezu. A Džon se vratio poslu. Čekalo ga je brdo

198
podataka na stolu, nakon što je cele nedelje bio na Floridi, i ostao je u
kancelariji do pola osam, a onda je svratio na hamburger u Auto pab na
putu do kuće. Bilo je devet sati kad je stigao kući i kad je zazvonio telefon.
Bila je to Saša.
– Gde si ti cele noći? – Zvučala je sumnjičavo i ljuto.
– U kancelariji. Svratio sam nešto da pojedem na putu do kuće. A kako
si ti, gospođice Riva? – Nije bilo uvoda, niti raspitivanja kako je on bio,
nije ga pozvala cele nedelje, iako je ostavio svoj broj na njenoj sekretarici,
ali znao je da će biti zauzeta probama.
– Dobro sam. Mislila sam da sam nešto uradila tetivama juče, ali hvala
bogu, nisam. – Ništa se nije promenilo u njegovom odsustvu.
– Drago mi je. Hoćeš li da svratiš na piće? – Jednim delom je hteo da je
vidi, a drugim nije. Nedelja provedena na Floridi bila je neverovatno
depresivna i bilo mu je potrebno da se razvedri, ali s druge strane nije hteo
da sluša poznate žalbe na njene ligamente i tetive.
– Mrtva sam. Već sam u stanu. Ali sam slobodna ovog vikenda. Mogli
bismo sutra nešto da radimo.
– Zašto ne odemo nekud? Na primer u Hemptons ili Fajr Ajlend? – Leto
je već počelo i svugde je bilo toplo. Biće prelep vikend.
– Dominik Montanj pravi rođendansku žurku u nedelju. Obećala sam
mu da ću doći, a ne mogu da ga izneverim. Stvarno mi je žao. – Balet,
balerine, plesači, probe, predstave. Bilo je beskonačno.
– U redu je. Možemo da idemo na jedan dan. Voleo bih da izađem iz
grada i da legnem negde na plažu.
– Takođe. – Ali znao je da će ležati tačno pola sata, a onda će početi da
se razigrava okolo i da se isteže, da se ništa ne ukruti dok se opušta.
Ponekad je bilo veoma iritantno.
– Pokupiću te u devet. U redu? – Složila se, a on je prekinuo, odjednom
tužan i neopisivo usamljen. Nikada nije bila tu za njega kad mu je bila
potrebna, a umesto toga je razmišljao o devojci koju nije poznavao, koja je
bila bacana između hraniteljskih porodica i domova pre više od dvadeset
godina. Sada je bilo ludo razmišljati o njoj. Osetio se kao Eloiz s njenim
zamišljenim likovima. Toliko mu je i imalo smisla, ali mu je postala tako
stvarna u proteklih nedelju dana. Mnogo više nego što je hteo.

199
 Sledećeg dana su on i Saša otišli na plažu. Na kraju su samo otišli u
Montok, na Long Ajlend, i bilo je opuštajuće i prijatno. On je džogirao
pored plaže dok je ona vežbala, a u povratku su svratili da večeraju
jastoge. Bilo je pola dvanaest te noći kad su se vratili u njegov stan i sručili
se u krevet kao dva deteta. Ona je bila dobro raspoložena i vodili su ljubav,
a da se Saša nijednom nije požalila da će njegova strast napraviti veliku ili
trajnu štetu njenom telu. Spavali su do deset ujutru, obavijeni jedno oko
drugog, kad je ona iskočila iz kreveta, pogledala na sat i vrisnula tako da ga
je probudila.
– Šta je bilo?... gde si?... – Čkiljio je obasjan zracima sunca koji su
upadali u njegovu sobu, video je kako utrčava u kupatilo, i čuo kad je
pustila vodu. Sklonio je čaršave i polako se zateturao da vidi o čemu se
radi. – Šta radiš unutra? – Kupatilo je bilo puno pare, kosu je zavezala u
čvor na vrhu glave, i lice joj je potpuno bilo upereno u tuš.
– Na šta ti liči?
– Zašto si ustala tako rano?
– Obećala sam Dominiku da ću biti tamo u pola dvanaest.
– Oh, pobogu. Gde se žuriš?
– Pravim ručak za sve – najavila je kad je isključila tuš i počela da se
suši.
– To je zanimljivo. Ovde nikada ne kuvaš. – Bio je iznerviran. Proveli
su tako lep dan pre toga, a sada je žurila da ga ostavi. Hteo je ponovo da
vodi ljubav s njom pre nego što ode, ali je ona bila koncentrisana na posao.
– Ovo je drugačije – objasnila je, gledajući kao da je ono što govori
imalo smisla. – Ovo su plesači.
– Je l’ oni jedu drugačije od svih ostalih?
– Ne glupiraj se. – Nije se glupirao. Samo je bio umoran od beskrajnog
nerviranja. – Pozvaću te večeras kad dođem kući.
– Ne moraš. – Izašao je iz kupatila, uzeo cigaretu s njene komode i
zapalio je. Retko je pušio, ali kada ga iznervira to mu je smirivalo napetost,
ili je dodavalo, nije bio siguran šta tačno, ali nešto je radilo.
– Džone – anđeoski mu se nasmešila dok je češljala kosu njegovom
četkom – ne budi dete. Povela bih te, ali to su sve plesači. Niko ne dovodi
autsajdere na ovakve događaje. Znaš – nasmešila se i po prvi put je video

200
osvetu u njenim očima – kao kad ti posećuješ porodicu u Bostonu. – Znači,
o tome se radi. Makar jednim delom. Pa, do đavola s njenim igrama i
njenim plesačima. – Da li se vidimo sutra uveče? – Oklevala je kao srna.
– Moguće, imam dosta posla u ponedeljak.
Prišla mu je svojim čvrstim, vitkim telom koje se pribijalo uz njegovo i
snažno ga poljubila u usta, što ga je vidno uzbudilo. Stajao je nag na pragu
svoje sobe. – Volim te. – Zadirkivala ga je na način koji je jednim delom
mrzeo, a drugim voleo, i pre nego što je stigao bilo šta da joj kaže, otišla je,
a on je hteo da viče od besa.
Pošto nije imao šta bolje da radi, pozvao je svog mlađeg brata i proveo
dan s njima u Griniču, igrajući dubl s Peti i Filipom i njihovim sinom, i
plivajući u bazenu s njihovom ćerkom. To je bio opušten, lagodan dan i
uvek ga je bilo sramota da prizna sebi, kao što je i učinio na putu do kuće,
koliko su mu bili neverovatno dosadni. Ali, bili su pristojni ljudi, a ipak su
bili porodica, i to je bio prijatan beg iz Njujorka i stvari koje ga podsećaju
na Sašu.
Telefon je zvonio kada je došao kući, ali nije se javio. Nije hteo da čuje
za Dominika, Paskala, Pjera, Andrea, Džozefa, Ivana, ili bilo kog drugog.
Bilo mu je muka od njih, a pomalo i od Saše. Sledećeg jutra, otišao je u
Arturovu advokatsku kancelariju i sam pogledao podatke o imanju Džordža
Gorama, nakon što mu je Artur dao odrešene ruke, i pronašao tačno ono što
je hteo. Artur je mogao i sam to da pronađe, pre mnogo godina, da je tražio.
Poslednji kontakt koji su ostvarili s Margaret Milington Boram bio je 1962.
godine, kad je ona već bila grofica De Born i živela u Ulici de Varen u
Parizu. Od tada nisu imali kontakte, ali sigurno je nije bilo teško pronaći. A
pretraga žutih strana u Parizu tog popodneva je pokazala da još uvek živi
na istoj adresi, upisana kao Born, de P, a i adresa je bila ista. Samo da je
još uvek živa i da može da mu kaže gde je Aleksandra, i u igri je.

201
 19.
– Ne opet! – Saša je izgledala iznervirano, ali ga ovoga puta to nije ni
dotaklo. Posao je posao. – Šta si uradio, jesi li se zaposlio u avio-
kompaniji? – bila je razjarena. Ovo mu je treće putovanje u tri nedelje.
– Neću dugo biti na putu. – Njihov odnos je sada bio malo hladniji nego
što je bio.
– Kuda ćeš ovog puta?
Nasmešio se. Nije Džeksonvil. – U Pariz. Barem su mi radni uslovi
prijatni. – Nije mu odgovorila odmah, a onda je slegla ramenima. Za nju, on
je mogao da laže i da putuje okolo s raznim devojkama. Pre svakako nije
ovoliko putovao. Bilo je čudno što odjednom sam obavlja posao na
„terenu“, kao što joj je i rekao.
– Trebalo bi da se vratim do petka. Najkasnije do ponedeljka.
– Jesi li zaboravio? Sledeće nedelje idem na tronedeljnu turneju. Neću
te videti dok se ne vratim. Osim ako ne budeš hteo da doletiš da me posetiš
jedne noći. – Ali, znao je kako to izgleda, čitava trupa plesača potpuno
histerična i na ivici, a Saša jedva sposobna da primeti da je tu.
– Biće u redu, i ja ću biti zauzet. – Ali, neće se videti mesec dana. Pre
godinu dana, to bi ga zabrinulo. Sada je mislio da će biti olakšanje, barem
za njega. Njena opsesija poslom je počinjala da ga nervira.
Te noći su spavali jedno pored drugog, nisu vodili ljubav, a on ju je
sledećeg jutra odbacio do njenog stana, na putu ka aerodromu.
– Videćemo se kad se vratiš. – Poljubio je u usta, i ona mu se
nasmešila, izgledajući veoma nevino i čisto.
– Srećan put, nedostajaćeš mi. – Neobično ljubazne reči od nje, obično
bi predviđala vreme zbog bola u svojim stopalima. Zbog njene iznenadne
nežnosti se rastužio što odlazi. Problem s njom je to što nije imala pojma
koliko je egocentrična. Za nju, to je sve bilo normalno.
Mahao joj je iz taksija i obećao da će je zvati iz Pariza dok su skretali, a
sledećeg trenutka, sedeo je izgubljen u mislima, pitajući se šta će pronaći u
Parizu. Sigurno ne život kao Hilarin, ako se Margaret Goram udala za
francuskog grofa. Barem se nadao da neće.

202
 Na Arturov zahtev, leteo je prvom klasom i sleteo u Pariz u ponoć, po
lokalnom vremenu. Otišao je pravo u hotel Bristol kad je prošao carinu, i
bio je u krevetu u dva, ali je bio previše umoran da bi spavao, pa je zaspao
tek u pet ujutru i užasnuo se kad je shvatio da je jedanaest sati kad se
probudio. Odmah je iskočio iz kreveta, naručio kafu i kroasane i okrenuo
Margaretin broj, pre nego što se istuširao.
Tražio je kontesu De Born kada se muški glas javio, na francuskom, a
on je nabadao nešto svojim slabim francuskim kada ga je batler upitao: –
De la part de qui, monsieur? – Rekao mu je svoje ime, ali nije mogao da
prevede reči ali ona mene ne poznaje. Ali, šta god je rečeno na njenom
kraju, pričala je s njim nekoliko trenutaka kasnije.
– Mesje Šapot? – upitala je na francuskom, s jakim američkim
naglaskom, zvučeći iznenađeno.
– Izvinite. – Nasmešio se. Svideo mu se njen glas. – Džon Čepmen, iz
Njujorka.
– Pobogu. Andre nikad ne može da pogodi američka imena. Da li vas
poznajem? – Bila je otvorena i direktna, ali bilo je nešto u njenom glasu što
ga je nateralo na kratak osmeh.
– Ne, gospođo. Ovde sam zbog poslovne stvari, u vezi s kojom bih hteo
da razgovaram s vama, što pre možete. – Nije hteo da joj govori preko
telefona.
– Oh. – Zvučala je malo zatečeno. – Sve moje poslovne stvari se
rešavaju u Njujorku. – Rekla mu je ime firme. – Osim onih mog muža,
naravno. Da li je ovo u vezi s nekom investicijom?
– Ne. – Nije hteo da je uplaši, ali je morao da joj kaže nešto. – Zapravo,
malo je privatnije od toga. Radi se o istrazi koju sprovodim za partnera
vašeg pokojnog muža.
– Pjer? Ali, on nije imao partnere. – Razgovor je bio veoma zbunjujući.
– Izvinite. Mislio sam na gospodina Gorama.
– Oh, siroti Džordž... ali, to je bilo tako davno. Preminuo je 1959.
godine... to je bilo pre skoro trideset godina, gospo... dine... Čepmen.
– Shvatam to, ali ovo je bilo pre mnogo godina.
– Da li nešto nije u redu? – Zvučala je zabrinuto.
– Ne, naravno. Samo smo se nadali da možete da nam pomognete da

203
pronađemo nekoga. Veoma biste nam pomogli. Ali, radije ne bih da pričam
o svemu tome preko telefona. Ako imate malo vremena, veoma bih voleo
da vas posetim...
– U redu. – Ali, nije zvučala sigurno. Poželela je da može da pita Pjera,
ili nekog, da li misle da bi trebalo da se vidi s ovim čovekom. Šta ako je
šarlatan, ili neki kriminalac... nije tako zvučao. – Možda sutra, gospodine
Čepmen? A ime vaše firme u Njujorku?
Nasmešio se. Imala je pravo da ga proveri. – Čepmen i saradnici u
Pedeset sedmoj ulici. Moje ime je Džon Čepmen. Kada biste hteli da se
nađemo?
– U jedanaest? – Htela je da završi s ovim sastankom. Zbog njega je
počinjala da biva nervozna. Ali, kada ga je proverila sa svojim advokatima
u Njujorku, znali su za firmu, a njen advokat je čak i lično poznavao Džona
Čepmena, i uverio ju je da je pošten. Jednostavno nije mogao da zamisli šta
Čepmen ima da razgovara s Margaret de Born u Parizu.
Stigao je tačno na vreme sledećeg jutra i stariji batler ga je uveo uz
naklon, a onda ga poveo na sprat da sačeka u grofičinoj sobi za sastanke.
Soba je bila ispunjena prelepim nameštajem iz doba Luja XV i malim
ruskim lusterom, s nečim što je izgledalo kao milion kristala, koji su hvatali
sunčeve zrake u sobi i razlivali ih u mnoštvo duga na zidovima. To je bila
najlepša stvar koju je Džon ikada video i nije je čak ni čuo kako ulazi, dok
je buljio u prelepa svetla i divnu baštu u daljini.
– Gospodin Čepmen? – Bila je visoka i elegantna, čvrsto se rukovala i
imala je snažan glas, a pogled u njenim očima je bio topao i ljubazan.
Nosila je žuti šanel kostim i njihove klasične cipele, kao i par prelepih
dijamantskih minđuša koje su bile poklon njenog pokojnog muža. Prijatno
se nasmešila Džonu i pokazala mu da sedne u jednu od većih fotelja u sobi.
Većina ih je bila veoma mala i nisu mamile da se sedne u njih, što ju je
uvek zasmejavalo. Smejala se dok su oboje sedali. – Plašim se da nijedan
od ovih komada nije dizajniran za ljude van proporcija. Ne koristim ovu
sobu često. Dizajnirana je kao ’damska radna soba’ i nikada je nisam
shvatila. Moja šestogodišnja unuka je jedina osoba kojoj je ovde prijatno.
Izvinjavam se.
– Nemate na čemu, grofice. Divno je. – Bilo je čudno zvati je tako,

204
pogotovo s njenim lakim osmehom i srećnim smehom, ali mislio je da
očekuje formalnost, a i bila mu je potrebna kao saveznik. – Plašim se da
sam ovde zbog nečeg veoma delikatnog. Angažovao me je Artur Paterson. –
Čekao je da ime napravi efekat na njoj, ali nije izgledala kao da joj je
poznato. – On je bio partner gospodina Gorama, pre mnogo godina i doveo
vam je Aleksandru Voker na usvajanje. – Gledao je u njene oči, i odjednom
je izgledala kao da će da se onesvesti. Lice joj je pobledelo i posmatrala ga
je. Čekala je da nastavi i nije progovorila ni reč. Ali, bilo je očigledno da se
sada setila Artura.
– On je sada veoma bolestan, i iz nekog razloga – svi su lični,
pretpostavljam – želi da pronađe sve tri devojčice Voker. Njihovi roditelji
su bili njegovi bliski prijatelji i ima obavezu da zna da su sve dobro, pre
nego što... – Dok je tražio pravu reč, ona ga je prekinula.
– Zar nije malo kasno za to, gospodine Čepmen? Sada svakako nisu
deca.
– Slažem se. Ali, izgleda da je zaboravio na to do poslednjeg časa i sada
hoće da se uveri da imaju dobar život.
– O čijem trošku?
– Molim?
Izgledala je ljuto. Ustala je i počela da korača po sobi, hodajući kroz
kišu duga. – O čijem trošku želi to uverenje? Svakako, te devojke više ne
brinu o Arturu Patersonu, ako ga čak i znaju. Ako ga i jesu poznavale, sada
ga se neće setiti. Sve su bile veoma male. – Čepmen se snuždio kad je
ugledao njene oči. Bilo je očigledno da je spremna da uradi sve da ga zadrži
podalje od svoje ćerke. – Zašto je to, pobogu, sada važno? Sve su odrasle.
Ne poznaju ga. Čak se ne znaju ni međusobno.
Džon Čepmen je uzdahnuo. Na neki način je bila u pravu. Ali, on je
radio za Artura. – Ovo je deo razloga moje istrage. – Nežno je govorio,
žarko želeći da je smiri i da joj pokaže da može da mu veruje. – Gospodin
Paterson hoće ponovo da spoji sestre.
– Oh, bože. – Ponovo je brzo sela u jednu od neudobnih, malih stolica iz
doba Luja XV. A onda je, bez kompromisa rekla: – Neću to dozvoliti. Zašto
ih mučiti? Moja ćerka ima trideset četiri godine, a ko zna koliko druge
imaju godina. Zašto bi htele da otkriju dve nepoznate sestre? To samo može

205
da im bude nelagodno, da ne pominjem da može da bude i bolno. Da li
znate koje su posledice smrti njihovih roditelja, gospodine Čepmen? –
Klimnuo je glavom, a ona je nastavila: – I ja. Ali, moja ćerka ne zna, i nema
potrebe da sazna. Džordž i ja smo je veoma voleli, kao svoje dete, a i grof
je prihvatio kao svoju ćerku. Odrasla je kao naše dete, sa svim prednostima
koja je mogla da ima, i sada vodi srećan život sa svojim mužem i decom.
Ne treba joj ta tuga. – Da se ne pominje kako bi to sakrila od muža. Sama
pomisao na to je plašila Margaret. Ne samo da je usvojena, nego je njen
biološki otac ubio njenu majku.
– Shvatam to, ali možda bi volela da upozna svoje sestre... moguće je...
možda ima pravo da sama izabere to. Da li zna da je usvojena? – Margaret
je oklevala.
– Da. I ne. Rekli smo joj... pre mnogo godina... ali nisam sigurna da se
seća. To više nije bitno. Nikome, gospodine Čepmen. Neću joj reći za vašu
posetu.
– To nije fer prema njoj. – Govorio je tiho. – I ako me naterate na to,
pronaći ću je. Voleo bih da vi pričate s njom i objasnite joj razloge moje
posete. Mislim da bi to bilo mnogo lakše za nju.
Oči Margaret de Born su se napunile besom. – To je ucena. Terate me
da joj kažem nešto što će je veoma unesrećiti.
– Ako ne želi da ih vidi, ne mora. Ima pravo da to odbije. Niko ne može
da je prisili. Ali, ima pravo da izabere. Možda bi volela da ih vidi.
– Zašto? Zašto posle trideset godina? Kakvi su oni ljudi sada? Šta ona
ima zajedničko s njima? Ništa. – To je svakako bilo istina u Hilarinom
slučaju, ali još uvek nije znao za Megan. Dok je Hilari bacana okolo i dok
je teča silovao, dok je živela u užasnim hraniteljskim domovima, njena
sestra je jahala ponije u Parizu. To nije bila fer sudbina. Makar je jedno od
njih blagosloveno, iz svih uglova, ali zbog toga je samo bio tužniji zbog
Hilari. Život nije bio ljubazan prema njoj, ni u jednom trenutku.
– Grofice... molim vas... pomozite mi da joj olakšam to. Ima pravo da
zna. I ja imam obavezu da joj kažem.
– Da joj kažete, šta?
– Da ima dve sestre negde u svetu i da one možda hoće da je vide.
– Da li ste ih pronašli?

206
 Odmahnuo je glavom. – Ne, ali mislim da hoćemo. – Bio je
optimističan, ali nije hteo da podeli svoje strahove s njom.
– Zašto se vi lepo ne vratite kad ih pronađete.
– Ne mogu da priuštim da protraćim ovo. Već sam vam rekao, gospodin
Paterson umire.
– Šteta što nije umro pre nego što se odlučio da svima upropasti živote.
– Zvučala je ogorčeno i bila je veoma ljuta. Godinama je štitila Aleksandru
od istine, a sada ovaj stranac, ovaj čovek, dolazi da je povredi. Htela je da
ga ubije, a Džonu je bilo žao zbog nje. Bila je dobra žena i prava je šteta
što je ovo toliko uznemirava.
– Žao mi je. Iskreno.
Gledala ga je čvrsto i dugo. – Možda i jeste. Zar ne možete da mu
jednostavno kažete da niste mogli da je pronađete? – Džon je odmahnuo
glavom, a ona je uzdahnula.
– Moraću da razmislim o ovome. Veoma će je šokirati, posebno ako
moram da joj kažem za njene roditelje. – Ali, pomislio je Džon u sebi,
barem je bila dovoljno odrasla da to podnese. Nije devojčica, ili dete.
Možda je baš dobro što je čekao. – Videću se sutra s njom na ručku.
Pričaću s njom o tome, ako pronađem pravi trenutak.
Klimnuo je glavom. Nije mogao da traži ništa više. – Ja sam u Bristolu.
Hteo bih sam da pričam s njom, kad joj vi kažete.
– Možda neće hteti da vas vidi, gospodine Čepmen. Zapravo, nadam se
da neće hteti. – Margaret de Born se potpuno ispravila i nije mu pružila
ruku, kad je pozvala batlera. – Hvala vam na poseti. Doviđenja, gospodine
Čepmen.
– Hvala vama, grofice.
Andre ga je ispratio do vrata, s ozbiljnim izrazom neodobravanja na licu.
Bilo mu je očigledno po načinu na koji je grofica rekla doviđenja, da je
Džon Čepmen persona non grata, i ponašao se tako prema njemu, kad je
snažno zalupio vrata za njim.

207
 20.
Aleksandra se našla sa svojom majkom, kao i obično, u maloj sobi s
cvećem koju je volela, ali nije plela kad je stigla, i nekarakteristično, njena
majka je nosila teget haljinu s malo nakita.
– Izgledaš veoma ozbiljno danas, mama. Jesi li imala sastanak s bankom
jutros? – Aleksandra ju je nežno poljubila i Margaret joj se nasmešila, ali
osmeh se činio izgubljen i neiskren. Skoro da nije spavala noć pre toga,
nakon Čepmenove posete tog jutra.
– Ne, ne, dobro sam – rekla je Margaret rastrojeno i gledala po sobi, kao
da traži izlaz. Aleksandra se namrštila, gledajući je.
– Nešto nije u redu? – Nije je videla takvu otkad je njen otac umro, i
pitala se da li je nešto uznemirilo.
– Ne, samo neki neprijatan poslovni sastanak juče. – Nervozno se
nasmešila. – Ne brini se, dušo. Ah, evo ga ručak. – Izgledala je kao da joj
je veoma laknulo, i krenula da jede salatu, pričajući Aleksandri najnoviji
trač koji je čula kod frizera, a Aleksandri je laknulo kad je čula smeh svoje
majke. Ali, bilo je očigledno da je nešto kopka i, kako se ručak privodio
kraju, čudno je ćutala.
– Mama. – Ozbiljno je gledala svoju majku. – Šta te muči? Mogu da
primetim da nešto nije u redu. Šta je bilo? – Nadala se da nije njeno
zdravlje. Izgledala je neverovatno mlado, ali svejedno... A onda se
odjednom zabrinula da je zbog toga išla u Njujork, pre nedelju dana. Možda
je išla kod doktora, a ne u kupovinu. Donela je sjajne stvari za devojčice i
prelepe galanos haljine za Aleksandru.
Ali Margaret je samo tužno gledala i poželela je da nikad nije čula za
Džona Čepmena. Duboko je udahnula i sačekala dok im je Andre sipao
kafu, a onda je diskretno napustio sobu. Nije bilo ni bitno, bio je veoma
gluv i nije znao engleski. Ali svejedno, Margaret je čekala.
– Imala sam veoma neprijatnu posetu juče. Kao duh iz prošlosti. –
Gledala je svoju ćerku i njene oči su se napunila suzama, a Aleksandra je
bila šokirana. Nikada nije videla svoju majku toliko zabrinutu.
– Kakav duh?

208
 – Ohhh... – Margaret je vukla noge i tražila oslonac. Gledala je svoju
ćerku i trljala oči. – Ne znam odakle da počnem. To je tako dugačka i
zbunjujuća priča. – Diskretno je izduvala nos u plišanu maramicu koja joj
je bila u rukavu i ispružila ruku prema Aleksandri. Aleksandra joj se
približila i čvrsto uhvatila ruku svoje majke. Bilo je očigledno da su vesti
od ovog čoveka bile jezive. Margaret je gledala i suzdržavala suze dok je
Aleksandra polako mazila po ruci, da je ohrabri. – Da li se sećaš onog
davnog, veoma davnog vremena, pre nego što sam se udala za Pjera?
– Ne baš, mama. – Sad je to sve bilo daleka izmaglica. Pretpostavila je
da, ako se baš potrudi, da će se setiti nečega. – Zašto? Čega to treba da se
sećam?
– Da li se sećaš da sam bila udata za nekoga pre tvog oca? Mislim, pre
Pjera... – Biće teško kao što je i očekivala, i Aleksandra je zamišljeno
suzila pogled, a onda klimnula glavom.
– Da... onako... pretpostavljam da je to moj pravi otac... ali, da budem
iskrena, ne sećam ga se. Sećam se samo tate.
Margaret je klimnula glavom. To je uvek mislila. – Pa, bila sam u braku
pre toga, i to je očigledno, zato što mislim da se sećaš da te je Pjer usvojio
čim smo se venčali.
Aleksandra se nasmešila bledom sećanju. Skoro da je zaboravila, dok
joj njena majka nije podstakla sećanja. Ali sada se bledo sećala. Išli su u
advokatsku kancelariju, i u gradsku većnicu, a onda su svi otišli kod
Maksima na ručak, da proslave. To je bio najlepši dan u njenom životu... i
bilo je čudno da je nekako zaboravila. – Znaš, smešno je. Mislim da sam
skoro i zaboravila da sam usvojena. – A onda je pocrvenela. –
Pretpostavljam da je trebalo da kažem Anriju, ali nikad nisam mislila da je
to važno. I tata je rekao... – Obe su znale šta joj je Pjer rekao. A ona je
instinktivno osećala da će se Anri veoma naljutiti ako sazna da je usvojena.
Tako da mu nikad nije rekla, niti je dozvolila sebi da se seća.
– Tvoj otac je tako gledao na tebe. Bila si mu kao ćerka... i više od
toga... – tiho je dodala. A onda je nastavila svoju bolnu priču. – Ali, bila si
usvojena – zastala je, kao da prikuplja hrabrost – ne samo od Pjera... nego i
od mog prethodnog pokojnog muža. Usvojili smo te kad si imala pet godina,
tvoji roditelji su bili mrtvi, a partner iz Džordžove firme je došao da priča s

209
nama u vezi s tobom... i zaljubili smo se u tebe čim smo te videli. – Suze
su obilno tekle niz njene obraze, i kapale na njene zgrčene ruke, dok je
Aleksandra gledala. Šta to govori? Na šta misli? Margaret nije njena
majka? Odjednom, njene ruke su zagrlile Margaret i držala je čvrsto, kao da
se plašila da će je izgubiti.
– Uopšte se ne sećam tog dela, mislila sam... uvek sam mislila... da si
mi ti majka... – Kako je mogla da zaboravi?... Kako je to moguće?... Nije
da to menja nešto. Ali, ko su bili njeni roditelji, i ko je njena prava majka?
Margaret je šmrcala i ponovo izduvala nos. Ovo je teže nego što je
očekivala. – Imala si skoro četiri godine kad su tvoji roditelji umrli... tvoja
majka... a tvoj otac je umro nekoliko meseci kasnije. Ostavili su te s
tetkom, ja mislim, s očeve strane, ali nije mogla da vas... da te zadrži... –
Pogrešila je i nastavila. – Pa je prijatelj tvoje porodice tražio nekog da te
usvoji. I zbog tebe smo bili najsrećniji ljudi na svetu, a šest meseci kasnije
je Džordž umro i došli smo u Francusku, a posle toga se sećaš svega. –
Preskakala je neke delove, ali je Aleksandra još uvek pokušavala da svari
činjenicu da Margaret nije njena majka.
– Kako su moji roditelji umrli? – Nastala je tišina dok su se njihove oči
susrele i gledale, a Aleksandra je osetila jezu u leđima. Duboko u srcu je
znala da se nešto užasno dogodilo. Margaret je zatvorila oči, pa ih otvorila,
i počela nežno da govori.
– Bila je velika rasprava, koju niko nije razumeo... on je bio poznati
glumac na Brodveju, a govorili su da je ona bila veoma lepa...
– Nisam te to pitala, mama... – Suze su tekle niz Aleksandrine obraze
dok je čekala. Znala je, već je znala, to je bio najgori deo, ali sada je to
morala da čuje od Margaret.
– Tvoj otac ju je ubio.
Aleksandra je jezivo šaputala, gledajući preko svoje majke, u baštu. – A
moj otac se ubio. Rekli su mi da se ubio... – Ruka joj je poletela do usana i
ispustila je jecaj, a Margaret ju je zagrlila i pustila je da plače. – A ja sam
zaboravila... zaboravila sam sve to... kako sam mogla to da zaboravim?... a
moja majka je imala riđu kosu... i... govorila je francuski, zar ne? Oh,
bože... ali, samo se toga sećam. – A onda je ponovo pogledala u Margaret i
bol sećanja joj se pojavio na licu, natopljenom suzama koje su nastale od

210
njenog iznenadnog sećanja. – Da li je bila Francuskinja?
Margaret je pričala s očiglednim bolom dok je odgovarala. Bilo je
neopisivo užasno, i mrzela je Džona Čepmena i Artura Patersona što ih
nepotrebno opterećuju time, toliko godina kasnije. – Mislim da je bila
Francuskinja... verovatno... – I verovatno je bila riđokosa, kao i
Aleksandra, kada se ne farba u plavo da zadovolji svog muža. A mala
Aksel je izgledala isto kao i Aleksandra u tim godinama. Svaki put kad bi
je videla, Margaret kao da je videla prvi put.
– Zašto se moj otac ubio? Zato što je ubio nju? – Htela je da zna. Bilo je
užasno, ali su joj odjednom bili potrebni odgovori na pitanja koja su već
odavno zaboravljena.
– Ubio se zato što su ga osudili za njeno ubistvo. To je bila užasna,
šokantna priča. I ostavio je tebe i... zbog toga si ostala siroče. – Ali, nije
mogla da izbegava ostatak priče. To je najgori deo. Morala je da joj kaže.
Ponovo je uhvatila Aleksandru za ruku i nežno mazila divne prste koji
nimalo nisu ličili na njene. Zapravo, fizički su bile veoma različite, ali
Aleksandra nikad nije razmišljala o tome. I odjednom je shvatila... ali,
mogla je samo da se seti riđe kose, i ničega više... nije se sećala lica.
Osetila je da joj srce iskače iz grudi, kao da se sećanja i bol izdižu iz nje da
je progone. – Imala si... imala si i dve sestre. – Njene reči su probole
Aleksandru kao nož i odjekivale su joj u glavi kao meci koji se odbijaju...
dve sestre... dve sestre... dve sestre... Aksi, volim te... Volim te... Bože,
kako je mogla da zaboravi? Setila se dodira, mirisa... crna, crna kosa i
krupne tužne oči... Hili... Hili... i beba. Bez razmišljanja, Aleksandra se
odmakla od svoje majke i otišla do prozora. – Nismo mogli da primimo sve
tri... nismo mislili... – Aleksandra nije slušala glas, izvinjenja, samo je čula
iste reči... „Uvek zapamti koliko te volim... Volim te, Aksi...“ A mala
devojčica je nekontrolisano jecala. Ko je ta devojčica? Da li je to njena
sestra?
– Kako su se zvale? – Morala je da zna. Morala je, ali je Margaret
odmahnula glavom. Nije mnogo znala o druge dve sestre.
– Ne znam. Samo znam da je jedna bila starija od tebe...
Aleksandra je dovršila njenu rečenicu, kao u transu – ... a druga je bila
beba. – Gledala je u Margaret kao da je u velikom bolu. – Sećam ih se,

211
mama... Sada se sećam nečega. Kako sam mogla da zaboravim?
– Možda ti je to tada bilo previše bolno. Možda ti je bilo lakše da
zaboraviš. Nisi uradila ništa pogrešno. Imala si pravo na novi život. Mnogo
smo te voleli i učinili smo sve da bi ti bila srećna. – Izgledala je tako tužno,
kao da je u trenutku izgubila svoju jedinu ćerku, a Aleksandra je prišla i
zagrlila ženu koju je trideset godina smatrala majkom.
– Ti i jesi moja majka, mama. Uvek ćeš biti. Ništa od ovoga neće to
promeniti.
– Da li to stvarno misliš? – Morala je to da čuje i bez stida je plakala
dok je Aleksandra smirivala. – Tako je užasno što su ovi ljudi došli da te
spopadaju, nemaju prava da to rade.
– Zašto su se vratili? – Aleksandra je gledala pogledom punim pitanja.
– Artur Paterson, čovek koji je sredio tvoje usvajanje, bio je prijatelj
tvoje porodice... tvojih roditelja... a sada želi da zna da ste ti i tvoje... –
Umalo se nije zagrcnula – ... sestre... dobro. I ako je to moguće, hoće da
vas spoji ponovo. – Aleksandra je izgledala šokirano.
– Da li znaju gde su njih dve?
– Ne još. Ali, traže ih. Pronašli su tebe, tako da pretpostavljam da će
pronaći i druge.
Aleksandra je klimnula glavom. Bilo je to mnogo informacija odjednom.
Iznenada, u jednom popodnevu, dobila je dve sestre i oca koji je ubio
riđokosu majku koja je verovatno bila Francuskinja, a majka koju je volela
ceo život više nije bila njena majka, da ne spominjemo da je imala dva oca
koji su je usvojili, umesto jednog. Bilo je teško progutati to za tako kratko
vreme, i slabašno se nasmešila Margaret i uzela veliki gutljaj vina, s
izvinjavajućim izrazom lica.
– Mislim da mi treba.
– I meni. – Margaret je ustala i pozvala Andrea, a kad se pojavio, rekla
mu je da joj donese dupli burbon. – Američke navike teško izumiru,
posebno u trenucima krize. – Zatim se okrenula ka Aleksandri, preko pića i
polako promešala kockice leda jednim prstom.
– Hoćeš li da ih vidiš, Aleks?
Aleksandra je zamišljeno pogledala. – Ne znam. Šta ako se svi
međusobno mrzimo i ako smo veoma različite? Trideset godina je mnogo

212
vremena.
– To sam i ja rekla Čepmenu. Zapravo, besmisleno je. Šta možete i da
imate zajedničko?
Aleksandra se složila, a ipak osetila je neospornu želju da upozna
sestre. Ali, bio je još jedan problem s kojim je prvo morala da se pozabavi,
jedan teži. Njen muž. – Šta misliš da će Anri reći na sve ovo, mama? –
Oprezno je gledala svoju majku, ali obe su znale šta će Anri reći. Biće
besan. – Da li stvarno misliš da će mu to nešto značiti? – Margaret je videla
da očajnički traži podršku. Ali nije mogla to da joj kaže. Taj skandal će
svakako biti previše za Aleksandrinog muža.
– Ne bi trebalo, ako te voli. Ali mislim da će za njega to biti šok. To je
neizbežno. Iskreno, još uvek ne shvatam zašto bi mu to rekla. Tvoj otac i ja
smo pričali o tome kad si se udavala za njega i odlučili smo da nije bitno.
Volimo te, ti si naša ćerka u svakom mogućem smislu i ono što se desilo
pre trideset godina ne tiče se nikoga. Možda čak ni tvog muža.
– Ali, to je tako nepošteno, mama. Dugujem mu da mu to kažem. Zar
ne? – Njene oči su još bile prepune pitanja.
– Zašto? Zašto bi ga nepotrebno uznemiravala? – Margaret je pokušala
da zvuči smireno, ali cela stvar se pretvarala u košmar.
– Zato što mu je veoma bitna činjenica da sam ja ćerka grofa De Borna,
mama. Veruje u sve to oko porekla, i ti to znaš. Jedva toleriše to što si
Amerikanka, pobogu, i samo činjenica što zna da si iz otmene porodice čini
da to može da podnese. Šta misliš da mu kažem da je moj otac bio glumac i
da je ubio moju majku, nepoznatog porekla. Ja sam ćerka nepoznatog ubice
i samoubice, Amerikanka do srži, s dve nepoznate sestre. – Nasmešila se
svojim rečima. To je bila teška situacija. – Iskreno, mislim da će pasti na
mestu mrtav od srčanog udara. A ako preživi, razvešće se od mene. I uzeće
moje ćerke ako bude mogao. Ali ako mu ne kažem, biću nepoštena.
– Ne glupiraj se, Aleks. Nije ovo srednji vek. Ne može da bude tako
nerazuman. A osim toga, još uvek mislim da ne bi trebalo da mu kažeš.
– Ne poznaješ mog muža. Ako mu kažem, može da ostavi i mene i
devojčice, a ostalo nije tako teško zamisliti. Posebno s njegovim političkim
težnjama. Bože, majko, on će umreti... A ako sazna na neki drugi način...
ako mu ne kažem... ako neko drugi sazna. – Aleksandra je vidno drhtala

213
dok je hodala sobom, a Margaret nije mogla da se ne složi s njom.
– Rekla sam ti. Ne govori mu.
– A, ako sazna? Ako nastane skandal? Barem ranije ni sama nisam znala
veći deo. Ali sada kad znam, kako mogu da mu ne kažem? To je pakosno.
– Bilo je i pre, ali sada je skrivala informacije od ogromne važnosti.
– Oh, ne budi tako prokleto naivna, pobogu. – Uzela je veliki gutljaj
burbona i pogledala svoju ćerku. – Ne možeš uvek da budeš savršena žena.
Moraš da misliš i na sebe, s vremena na vreme, jer to ne radiš baš često.
Bilo bi glupo ispovediti se Anriju. Čemu će to služiti, osim što će ti
napraviti velike probleme? – Teško je mogla da se ne složi sa svojom
majkom. Rizik je preveliki. Mogla bi da izgubi sve. Svog muža. Svoj brak.
Svoju decu.
– Ali šta ako odlučim da hoću da vidim sestre? Kako to da objasnim?
Kako da skoknem u Ameriku da upoznam svoje sestre? Ne mogu baš da
kažem da dolazim ovde na ručak i onda nestanem na pet dana, zar ne?
– Jesi li sigurna da hoćeš da ideš? – Margaret je bila razočarana što to
čuje, ali je Aleksandra odmahnula glavom.
– Nisam uopšte, ali ako budem htela, ne znam šta ću reći svom mužu. –
Margaretino rešenje bi bilo da uopšte ne ide, ali znala je da nije fer da to
kaže. Imala je svoje razloge zbog kojih nije htela da Aleksandra ide, bilo je
glupo, ali se plašila da će je na neki način izgubiti, zbog duha davno umrle
majke i dve sestre koje će joj pomoći da shvati da krv nije voda. Bilo je
detinjasto, ali želela je da im Aleksandra okrene leđa. Ali sada je bila
dovoljno mudra da to ne kaže.
– Mislim da ne bi trebalo ništa da mu kažeš, Aleksandra. Ništa. Bićeš
najmudrija ako zadržiš to za sebe. – Napisala je nešto na parčetu papira i
dala joj ime Džona Čepmena, naziv njegovog hotela i broj telefona. –
Gospodin Čepmen hoće da ga pozoveš, da bi mogao sve da ti objasni. Ako
hoćeš, možeš da ga pozoveš u hotel Bristol.
– Zašto je on ovde?
Margaret je oklevala, ali samo nakratko. – Da te vidi.
– Zato je došao u Pariz? – Margaret je klimnula glavom. – Onda ću ga
pozvati. Toliko mu dugujem. – Dok je gurala papirić s njegovim imenom u
tašnu, videla je koliko je sati. Prošlo je pet i bila je užasnuta. Morala je da

214
ode kući, kod Anrija i dece. Bilo je to sjajno popodne, puno neočekivanih
priznanja. Margaret ju je ispratila do vrata, zagrlila je čvrsto i dugo pre nego
što je otišla, dok je Aleksandra gledala u njene oči, a suze su joj se opet
spuštale niz obraze. – Mama, zapamti koliko te volim.
– Uvek ćeš biti moja devojčica. – Suze su ponovo počele da joj teku niz
obraze, i dve žene su se dugo grlile dok Aleksandra nije otišla. Bilo je to
šokantno popodne, i jedva da je mogla da razmišlja normalno dok se vozila
kući. Čula je glas iz davne prošlosti... Aksi... uvek zapamti koliko te
volim...

215
 21.
Aleksandra je još uvek bila u šoku kada je stigla kući. Bilo joj je teško da
upije sve što joj je majka rekla. Osetila se kao da se kreće u snu i
pokušavala je da se priseti stvari iz davne prošlosti... žene sa riđom
kosom... i devojčice koju je zvala Hili.
– Kasniš. – Anri je čekao u njenoj sobi kad je ušla, osećajući se kao da
ima olovne tegove na ramenima.
– Izvini, ja... – Poskočila je kad ga je ugledala, prepadnuta u svom
sanjarenju. Ali, zbog Anrija je izgledala kao da oseća krivicu. – Moja
majka je htela da popričam s njom oko nekih papira... nisam mislila da će
potrajati... Anri, izvini. – Oči su joj bile pune suza kad se okrenula ka
njemu i gledao je kao da joj ne veruje.
– Gde si bila?
– Rekla sam ti... – Ruke su joj drhtale dok je kačila jaknu na čiviluk.
Osećala se kao da ga je na neki način izdala. – Bila sam kod mame. –
Pokušala je da zvuči smireno, ali je zvučala nervozno, čak i sama sebi.
– Do sada? Šest sati je. – Njegov glas je bio ispunjen neodobravanjem,
ali mu je odjednom okrenula leđa i počinjala nekontrolisano da se nervira.
Trebalo joj je vremena da razmisli, da upije ono što joj je majka rekla...
trebalo joj je vremena da se seti.
– Slušaj, izvini što sam zakasnila. Kažem ti, bila sam kod mame.
Tiho se povukao, ali još uvek je izgledao ljuto. – Gledaj da ti se to ne
ponovi. Ne znam zašto te zadržava do kasno. Zna da imaš važne obaveze.
Aleksandra je stisla zube da mu ne bi odgovorila. Majka je zadržala do
kasno da bi joj rekla da je dvaput usvojena... i da je njen biološki otac ubio
njenu majku... da ima dve sestre koje je potpuno zaboravila... sitne stvari
poput tih. Ništa važno.
Brzo je obukla crnu svilenu haljinu i crne čarape. Obula je satenske
cipele, umila se, promenila šminku, namestila kosu i stavila karmin i puder
u crnu satensku tašnicu. U roku od dvadeset minuta ponovo je bila u
prizemlju, pridružujući se Anriju u ulaznoj dvorani u odlasku na večeru.
Jedva da je imala vremena da poželi laku noć devojčicama, a kada je to

216
učinila, zamalo se rasplakala. Dok ih je gledala, setila se sestara koje je
skoro zaboravila.
– Budite dobre jedna prema drugoj, vas dve – prošaputala je dok je
poljubila Mari-Luiz za laku noć. – Ne znate koliko ste srećne što imate
jedna drugu. – I život kao što je njihov, ispunjen ljudima koji ih vole,
zaštićen od zla. Ona je imala sreće što su je Margaret i Pjer usvojili. Ali
iznenada, dok je gledala Anrija, osetila se kao da čuva kažnjivu tajnu.
– Zašto se tvoja majka ne obrati svom advokatu, ili bankaru, za svoje
probleme? – Anri je pitao, ispunjen nervozom, dok su se vozili ka
restoranu, gde je trebalo da se nađu s nekim novim Anrijevim prijateljima.
Aleksandra je izgledala neodlučno, dok je gledala kroz prozor. – Mislila
je da mogu da joj pomognem. To je sve. – Nasmejao se, kao da je to
glupost.
– Mogla je da dođe kod mene. Ja sam mogao da pomognem.
Ali savršeno dobro je znala da Margaret nikad ne bi došla kod njenog
muža. Jedva su se podnosili.
Stigli su u Taleven i Aleksandra je gledala poznati enterijer dok je Anri
vodio do njihovih gostiju i predstavio je. Soba je bila puna pariskog krema,
muškaraca u tamnim odelima, i prelepih, elegantno obučenih žena. Soba je
bila sjajna kao i uvek, sa skupocenim panelima, sjajnim lusterima, i vazama
ispunjenim svežim cvećem. To je bilo mesto gde su samo najelitniji mogli
da uđu, a čak i oni su morali mesecima da čekaju rezervaciju.
To je bio Anrijev omiljeni restoran i voleo je da ide tamo s njom i
njihovim prijateljima, pa čak i poslovnim prijateljima kao večeras. Ljudi s
kojima je večerao bili su potencijalni sponzori njegove političke karijere i
Aleksandra je mogla da oseti da je veče veoma važno. Ali, bez obzira
koliko se trudila, nije mogla da se koncentriše i do kraja večeri je bila na
ivici plača, kad je Anri pogledao, a ona se očajnički borila da ostane
prisutna u razgovoru.
– Izvinite? – rekla je, bar deseti put, te večeri. Uopšte nije čula šta je
žena rekla... da li je to bilo nešto o južnoj Francuskoj?... ili je nešto o
njenoj deci? – Veoma mi je žao... – Aleksandrine oči su se napunila
suzama, pa ih je brisala salvetom, kao da kašlje. Osetila je kao da se veče
nikada neće završiti i Anri je bio besan na nju kad su pošli.

217
 – Kako si mogla to da mi uradiš? – vikao je na putu do kuće. – Tvoje
ponašanje je otvorena uvreda!
– Anri, izvini... nije mi bilo dobro... nisam mogla da se koncentrišem...
Ja... – Ali samo je mogla da razmišlja o Džonu Čepmenu u hotelu Bristol i
koliko očajnički želi da ga pozove.
– Ako ti nije bilo dobro, nije trebalo ni da polaziš. Napravila si više
štete nego koristi. – Pozeleneo je od besa.
– Izvini... pokušala sam... zaista... – Suze su joj klizile niz obraze. Nije
htela da ga izneveri, ali joj je toliko toga bilo na umu.
– Nemaš opravdanja! – vikao je. Ali imala je. A nije mogla da mu kaže.
– Neću tolerisati takvo ponašanje. – A onda, konačan udarac. – Uvek si
nemoguća kad posetiš svoju majku. – Kao da je bezobrazno dete i da ima
pravo da je grdi.
– Moja majka nema veze s ovim, Anri. – Aleksandra je mirno govorila
dok je duvala nos, a on je gledao kad su se zaustavili na semaforu na putu
do kuće. Nije mu bilo bitno ni da li ih vozač čuje.
– Pa gde si onda bila danas do šest sati? – Ponovo to. Aleksandra je
samo odmahnula glavom, pogledala kroz prozor, a zatim ponovo njega.
– Rekla sam ti. Bila sam kod mame.
– Da li je tamo bio još neko? – Nikada ranije nije sumnjao na nju, i to je
zabolelo.
– Naravno da nije. Bože, za šta me optužuješ? – Htela je da mu kaže da
ne upražnjava isti sport kao on, ali nije htela da otvara Pandorinu kutiju,
koja bi izazvala još veće probleme. Posegnula je i dodirnula mu ruku, ali
nije pokazao nikakve znake popuštanja. – Anri, molim te...
– Osramotila si me večeras.
– Žao mi je. Imala sam snažnu glavobolju.
Nije joj rekao ni reč, ali kada su stigli kući u Aveniji Foš, ljubazno joj je
otvorio vrata i otišao u svoju sobu, čvrsto zatvarajući vrata iza sebe.

218
 22.
Čim je Anri otišao u kancelariju sledećeg jutra, Aleksandra je potražila broj
hotela Bristol i pozvala. Tražila je Džona Čepmena, osećajući da joj ruka
drhti na telefonu, i glas joj je se gubio kad mu se predstavila. To je bilo kao
velika špijunaža i bila je veoma nervozna. Da je Anri imao predstavu o
tome šta radi, ili šta je saznala, verovatno bi se razveo od nje.
– Jeste li pričali sa svojom majkom? – Čepmen je imao smiren, uglađen
glas i bilo joj je veoma lako da priča s njim.
– Juče... ja... ja sam sve zaboravila. – Čak i da je usvojena. Sve ove
godine je poricala... da ne pominjemo to što je i jednom pre bila usvojena i
Hili i ženu s riđom kosom... Ali, Čepmen je nije osuđivao.
– Možda vam je bilo lakše da zaboravite. Nije bilo potrebe za tim. –
Zastao je na trenutak, a onda joj nežno rekao. – Da li možemo danas da se
nađemo?... hm... uh... Izvinite, ne znam vaše venčano prezime. Znam samo
prezime vaše majke. – Zvučao je veoma ljubazno, lepo vaspitano i
obrazovano. Brinula se da će biti jedan od onih bednih inspektora, koji
mogu da se vide u lošim filmovima.
– De Morinji. Aleksandra de Morinji. – Nije rekla svoju titulu. Činilo
joj se da to nije potrebno.
– Hvala vam. Nadao sam se da možemo da se nađemo. Možda danas
pre podne. Voleo bih da vam pokažem podatke koje imam. Možda znate
nešto što može da bude od pomoći... u svakom slučaju, imate pravo da
znate koliko i ja.
– Hvala vam mnogo. Možemo da se nađemo u vašem hotelu... – Bacila
je pogled na sat na njenom stolu i brzo izračunala. Morala je da se okupa,
obuče i ostavi uputstva osoblju. Anriju su dolazili gosti na večeru. – U
jedanaest. Da li vam odgovara?
– Savršeno. – Uz malo sreće, moći će da stigne na let za Njujork te
večeri. Imao je dosta posla i nije hteo doveka da sedi u Parizu. – Naći
ćemo se u lobiju. Visok sam metar osamdeset sedam, imam plavu kosu
očešljanu na stranu i nosiću sako od tvida, plavu košulju i sive pantalone. –
Više je zvučao kao student s koledža, nego kao privatni detektiv, a ona se

219
nasmešila kad je zamislila odeću. Zvučao je kao jedan od onih američkih
rođaka. A onda je shvatila da on ne zna kako ona izgleda.
– I ja imam plavu kosu. Visoka sam metar šezdeset i... – A onda se
nasmejala. – Izvinite. Uvek zaboravljam koliko je to na engleskom. Metar
šezdeset pet, mislim. I nosiću sivi kostim. – Mislila je na sivi, svileni
kostim, onaj koji se sviđao Anriju, ali to nije ni bitno. Kada se obukla, na
sebi je imala roze svilenu bluzu i roze armiz šal, i bulgari minđuše, koje je
stavljala kad nije htela da nosi ništa bleštavo. Izgledala je uglađeno i šik
dok je polako ulazila u hotel Bristol, osećajući da joj srce lupa, dok su joj
štikle lupkale po mermernom podu, i gledala je oko sebe. Htela je da priđe
recepciji i da im kaže da ga pozovu, ali ga je u trenutku videla, kako sedi
mirno u stolici i drži kopiju pariskog Herald tribjuna, pa je ustao, nasmešio
joj se, hodajući ka njoj na svojim dugačkim nogama, i s osmehom koji je
malo ostavio bez daha. Imao je savršene zube, nežne oči i odmah joj se
svideo. Izgledao je kao da bi bio dobar prijatelj. Zvanično se rukovala s
njim, pokušavajući da ne gleda u aktovku koju je nosio u drugoj ruci. Znala
je da su u njoj tajne njene prošlosti, i njenih sestara.
– Izvinite što kasnim. – Govorila je malo glasnije od šapata, a on je lako
osetio da je uplašena. – Dovezla sam se sama i jedva sam našla parking
mesto. Na kraju sam samo dala kola vrataru. – Klimnuo je glavom, pa su
seli u ćošak, u dve velike crvene somotske fotelje, koje su savršeno
odgovarale prilici.
– Hoćete li neko piće? Ili čaj? – Ali, bila je previše nervozna da bi jela
ili pila, i odmahnula je glavom, dok je on izvlačio fasciklu iz aktovke. Bila
je mnogo deblja nego što je bila kada je Artur Paterson prvi put dao Džonu.
Tu je bilo ono što je sada znao o Hilarinom životu. A uskoro će biti i o
Aleksandrinom.
– Hvala, ne mogu. – Zagledala se u fasciklu. – Jeste li blizu da
pronađete ostale?
– Nadamo se. Poslednji trag koji imamo o Hilari je kada je otišla da
poseti Artura Patersona pre dvadeset godina, da bi pronašla vas i vašu
mlađu sestru, i bila je ljuta što je otkrila da nije vodio računa o vama.
Pretpostavljam da je i sama pokušala da vas pronađe, i očigledno nije
uspela. U svakom slučaju, mislila je da je on odgovoran za razdvajanje

220
vaše porodice i pretpostavljam da ga mrzi. To i nije teško razumeti, po
onome što znam o njenoj mladosti.
– Još ne znam šta se dogodilo s Megan, ali u poređenju s vama, Hilari je
izvukla najdeblji kraj. – Rekao joj je šta je znao, a Aleksandrine oči su se
napunile suzama dok je slušala, dok je razmišljala kako je to užasna
sudbina za bilo koga. Pokušala je da zamisli da se to dešava njenim
devojčicama, i bilo joj je muka. Nije ni čudo što je Hilari ogorčena. Imala
je svako pravo. Napuštena, tučena, zaboravljena. – Saznao sam da je, kad
je otišla u Njujork, otišla da vidi Patersona, a posle toga smo izgubili trag.
Ali ove nedelje obavljam veoma temeljnu istragu i mislim da će biti novijih
informacija o Hilari, kad se vratim. Već smo mislili da smo je našli, ali bila
je greška. – Pričao je o ženi iz CBA mreže. Ali gde god da je, on će je
pronaći. – Ali sledećeg puta neće biti greške.
– Bože, kakav užasan život. – Aleksandra je diskretno obrisala suze, a
on joj je ponudio fasciklu da je pogleda. Jedva da je mogla da podnese ono
što je pročitala, i konačno ga je pogledala s bolom na licu. – Kako je mogla
to da preživi? – Aleksandra je osetila da je talas krivice preplavljuje, dok je
razmišljala o svom životu, u poređenju sa životom njenih sestara. – Zašto se
ovo dogodilo?
– To ne znam. Sudbina nije uvek nežna, gospođo De Morinji.
– Znam. – Rekla je, ali nikad to nije videla tako jasno. To je bilo poput
jednog od kaleidoskopa koje je davala deci, koji se samo malo okrene i svi
isti delovi se pretvaraju u potpuno drugačije oblike. Jednog trenutka je bilo
cveće, a sledećeg dijamanti koji bljuju vatru. Izgledalo je tako pogrešno što
je Hilari ostavljena demonima. Potrudila se i okrenula misli ka Džonu
Čepmenu. – Kako mogu da vam pomognem?
– Nikako trenutno, osim ako se ne sećate nečeg posebnog što može da
nam pomogne. Ali, vaše saznanje je prestalo pre mnogo godina i mislim da
sada nije od neke koristi. Pozvaću vas čim nađemo vaše sestre, a gospodin
Paterson bi voleo da dođete u njegovu kuću u Konektikatu da ih upoznate.
To je jedina stvar koju želi da uradi pre nego što umre. – Plemenita želja,
ali manje plemenita ako zamislite bol koji im je naneo.
– Kako on izgleda? Čudno, ali ne sećam ga se uopšte. – Niti se sećala
svog oca. Pogledala je sliku Sema u fascikli Džona Čepmena i iznenadila

221
se koliko je bio zgodan i uspešan. Bile su samo dve slike njene majke,
jedna na kojoj je devojka koja se smeje, s talasastom riđom kosom, a na
neki čudan način, Aleksandrina najmlađa ćerka je pomalo ličila na nju. Na
drugoj fotografiji su bile tri devojčice, Aleksandra i Hilari, u istim belim
haljinama i blistavim, crnim cipelama, i beba u dugačkoj haljinici u naručju
svoje majke, slikano je kad se Megan rodila, za poslednji Uskrs u životu
njihove majke. Slikana je ispred njihove kuće na Saton Plejsu, ali
Aleksandri to nije bilo poznato.
– Čepmen je pokušao da odgovori na njeno pitanje. – Gospodin
Paterson je veoma star i veoma bolestan. Ne verujem da će dugo živeti.
Žarko želi da spoji vas tri, pre nego što umre. To mu mnogo znači.
– A ako umre pre nego što ih pronađete? – pitala je Aleksandra
otvoreno.
– Ostavio je nalog da se istraga nastavi i da se spojite. Ali voleo bi da
doživi da to i vidi. – Klimnula je glavom. Mislio je na sve. Samo je šteta
što nije pomislio na to pre trideset godina. Hilari bi mnogo značilo. Rekla je
to i Džonu Čepmenu. – Ako je bio toliko blizak s mojim roditeljima, zašto
nas on nije primio i zadržao zajedno?
Džon Čepmen je odmahnuo glavom. – Ne znam. Rekao je nešto da
njegova žena nije mogla da se nosi s tim. Mislim da mu je sada žao.
Ponekad napravimo ogromne greške, ali vidimo ih tek mnogo kasnije. –
Usudio se da je pita tada ono što je zanimalo Artura. – Jeste li srećni,
Aleksandra? Oprostite što pitam... – Ali, to je mnogo značilo Arturu.
Nasmešila se Džonu.
– Uvek sam bila veoma srećna. Blagoslovena sam divnim roditeljima
koje sam mnogo volela. Pjer de Born je bio izuzetan čovek i samo sam
zahvalna što je živeo toliko dugo. Bio je radost u mom životu – pocrvenela
je – i ja u njegovom. – A onda se malo više nasmešila. – A moju majku ste
upoznali juče. Ona je divna, zar ne? Ona mi je najbliži prijatelj i najveći
saveznik. Ovo joj je bilo veoma teško. – Aleksandrino lice se uozbiljilo
dok je razmišljala o suzama svoje majke prethodnog dana. – Bilo joj je
užasno teško da me podseti na prošlost. Ne mislim da će bilo kome biti
lako da ovo podnese, posebno zbog načina na koji se sve dogodilo. –
Uzdahnula je i ozbiljno ga pogledala. – Da li neko zaista zna zašto ju je

222
ubio?
– Ne zaista. – Odmahnuo je glavom. – Neka vrsta rasprave, mislim.
Verujem da je bio pijan. Privremeno neuračunljiv, kao što je rekla odbrana.
Gospodin Paterson do dana današnjeg tvrdi da ju je Sem, tvoj otac,
obožavao.
– Teško je razumeti da ljudi polaze tim putem nasilja i emocija.
Klimnula je glavom, ali je razmišljala o Hilari, a još ništa nisu pronašli o
Megan. – Nadam se da je Megan dobro. Nadam se da su obe dobro. – Kao
da ih sada poznaje, kao da su joj se već vratile, kao njena deca. – Ja imam
dve ćerke, Aksel i Mari-Luiz. Čudno je – zamislila se – mislim da Mari-
Luiz više liči na Hilari. – Bilo je čudno i što se Aleksandra vratila u rodnu
zemlju svoje majke.
A onda je Čepmen postavio teško pitanje. – Da li ste rekli svom mužu
sve o ovome?
Polako je odmahnula glavom. – Plašim se da Anri to neće razumeti.
Mislim da će biti veoma uznemiren što mu moji roditelji to nisu rekli kad
smo se venčali. I dok ne nađete druge dve, nema svrhe suočavati se s njim.
Samo će ga unesrećiti. – To je bila priča koju je ponavljala sebi od sinoć, a
sada je bila skoro ubeđena.
– A kad pronađemo vaše sestre?
– Onda ću morati da mu kažem nešto. – Nasmešila se s nelagodom. –
Obično ne idem u Ameriku kako mi se ćefne, gospodine Čepmen.
– Niste ga obmanuli, niste znali sve ovo. – Pokušao je da je uteši, ali
znala je šta je u pitanju.
– Ali jesu moji roditelji. Biće veoma ljut. Veruje da sam ja ćerka grofa
De Borna. Krvna loza mnogo znači Anriju. On zna svoju porodicu devetsto
godina unazad. Ne verujem da je imao na umu ubicu i francusku ratnu
nevestu kao babu i dedu svojoj deci. – Možda je i dobro što nisu dobili
sina. Onda nikad ne bi mogao da joj oprosti. A možda neće ni ovako.
Čepmenu je bilo žao dok je gledao. Osetio je da njen muž nije jednostavna
osoba.
– Mislim da će se prilagoditi. Očigledno ste dugo u braku. I voli vas. To
je važno.
– Ne za svakoga, gospodine Čepmen. – Zamišljeno se nasmešila. I kako

223
može da bude toliko sigurna da je Anri voli? Ni sama ponekad nije bila
sigurna. Posedovao ju je, kao komad dobrog nameštaja iz doba Luja XV, ili
veoma dobru sliku. A šta ako se ispostavi da je slika kopija? Da li će je još
uvek voleti dovoljno da je zadrži? Znala je da neki bi, ali nije bila sigurna
da je Anri među njima. Bio je opsednut kvalitetom, istinom i savršenstvom.
A sada je znala da njen pedigre ima velike mane. Nije bilo teško zamisliti
Anrijevu reakciju.
Čepmen je nežno gledao dok su tiho sedeli u ćošku njegovog hotela i
shvatio je da mu se sviđa. Bila je nežna i stidljiva, imala je iskrene oči, oči
kakve je uvek hteo da žena ima. Bila je tako graciozna i tako nežna. Nadao
se da joj Arturova istraga neće naneti bol. To ničim nije zaslužila.
– Mogu li da vas pozovem na ručak, Aleksandra? I da li ćete mi
oprostiti što sam tako neformalan? – Nasmešio se svojim dečačkim
osmehom i ona se smejala.
– Znate sve tajne mog života. Ne očekujem da me zovete po tituli mog
muža.
– Oh... znači, i on ima titulu?
– Naravno. – Ponovo se nasmejala i tako je izgledala mnogo mlađe. –
Baron Anri Eduard Antoan Ksavijer Sen-Brumije de Morinji. Divno ime, zar
ne? – Skoro da se kikotala. Bilo je veoma napeto jutro i trebalo joj je
opuštanje. Oboma.
– Da li sve stane na njegovu vozačku dozvolu?
Nasmejala se na tu ideju. A onda se uozbiljila. – A vi, gospodine
Čepmen, šta vi mislite o svemu ovome? Vi ste inteligentan čovek. Svakako
vam je veoma šokantno.
– Više mi ništa nije šokantno. Mislim da je velika šteta što su toliki
životi uništeni jednim činom ludila. I na neki način mislim da ne treba dirati
žar koji tinja. Ali, ne odlučujem ja o tome, a možda će nekom od vas biti
uteha da se ponovo spojite. Da li vas zanimaju vaše sestre? – Klimnula je
glavom. Morala je da prizna da je zanimaju.
– Malo se sećam Hilari... samo bleskovi i mali delovi, od razgovora s
mojom majkom juče. – Zatim je uzdahnula. – To je bio neverovatan šok za
nju.
– I za vas. – U njegovim očima se videlo saosećanje i hteo je da je

224
uhvati za ruku, ali nije. – Žao mi je što sam vam pričinio tolike probleme.
– Niste još. – Ali hoće, kad pronađe ostale.
– Da li mogu da vas nagovorim da odemo na ručak, uprkos svemu
tome? – Sviđala mu se, i što je bilo čudno, hteo je da je upozna. Rekao je
sebi da je to da bi mogao da podnese izveštaj svom klijentu, ali znao je da
je više od toga. Delovi misterije su počinjali da pronalaze svoje mesto, a
ona je divna žena, i sviđala mu se.
Oklevala je samo nakratko, razmišljajući kako to može da škodi i
shvatila da ne može. – Rado bih otišla na ručak.
– Imate li neki predlog? Nisam bio ovde u skorije vreme i plašim se da
ne znam koja su mesta u modi.
– Najbolja mesta su ona stara, gospodine Čepmen. – Ustala je i
nasmešila se, a on je vratio sve u aktovku i zaključao je. Na jedan trenutak
je htela da ga pita da joj da sliku nje kao devojčice s njenim sestrama, ali je
shvatila da mu je potrebna da bi je pokazao ostalima, kad ih pronađe. Sada
je iznenada shvatila zašto nema fotografija nje kao bebe. Razmišljala je o
tome dok su prolazili kroz lobi, on je insistirao da ga zove Džon, a tada je
primetio čudan pogled u njenim očima.
– Upravo sam shvatila nešto što nikad nisam razumela. Moji roditelji
nemaju mojih fotografija kao bebe. A ja sam to prihvatila kao da je
normalno.
– Niste imali razloga da sumnjate u njih. Gde idemo na ručak?
– Mislila sam da ručamo u Ricu, sa svim bakicama. – Nasmešila se i on
se nasmejao kad ga je uhvatila podruku, i kad su krenuli.
– Zvuči divno.
– Zbog njih izgledam neverovatno mlado i privlačno.
– I jeste, ili to niste primetili u poslednje vreme?
– Pokušavam da ne gledam. Samo vidim bore. – Ali, to je bio samo
neobavezan razgovor, nije čak ni izgledala kao da joj je trideset, imala je
sjajnu kožu i svilenu kosu, što ga je podsetilo da izgleda drugačije nego što
je očekivao.
– Znate, smešno je. Mislio sam da ste riđokosi.
Nasmešila se s krivicom i izgledala je veoma ženstveno, a on se ponovo
zaprepastio koliko je lepa, na suptilan način. Kao da je pokušavala to da

225
sakrije, damskim frizurama i nenametljivom odećom. Pitao se kako bi
izgledala da se zaista prepusti svojim ludostima. Verovatno bi dosta ličila
na svoju majku.
– I jesam riđokosa. – Smešak se prigušio i zatim nestao. – Mom mužu
se ne sviđa, pa je farbam u plavo. Aksel, moja mlađa ćerka, takođe je
riđokosa. Ali, godinama nemam svoju prirodnu boju. Anri misli da je
vulgarna. – Rekla je kao da se pomirila s tim, a Džon je u sebi shvatio da je
Anri očigledno idiot.
Ručak u Ricu je bio opušten, lagodan i prijatan. Pričali su o Bostonu i
Njujorku, Kejp Kodu i Sen-Žan-Kap-Ferau, gde su oboje provodili leta.
Pričali su o jedrenju, letima kad su bili deca i kako je započeo svoju
karijeru umesto da se bavi pravom, kao što je bilo očekivano. Bili su kao
stari prijatelji i oboma im je bilo žao kada ga je ostavila kod njegovog
hotela i ušla u kola koja je ostavila vrataru.
– Zovi me čim saznaš nešto, Džone.
– Obećavam. – Dodirnuo je njenu ruku na volanu, a zatim se nagnuo da
je poljubi u obraz. – Čuvaj se. I nadam se da ćeš imati vatrenocrvenu kosu
sledeći put kad se vidimo! – Oboje su se smejali, ona mu je mahnula i
uključila se u saobraćaj, osećajući se kao da je stekla novog prijatelja. Bio
je zgodan, šarmantan i pametan, i pitala se zašto nije oženjen. Samo joj je
rekao da je razveden i da je slab prema napornim ženama, i na tome je
ostalo. Ali veoma joj se svideo i nije mogla da zamisli zašto ga neka nije
dohvatila čim se razveo od prve žene.
Ali njen um se brzo vratio na razlog zbog kog je došao u Pariz da je
vidi. Bilo je sve, samo ne divno. Zapanjeno je shvatila, kad je ušla kroz
vrata, da je već četiri sata. A te večeri je priređivala večeru. Užurbano je
proverila cveće i vina, otišla kod kuvara i razgledala da bi se uverila da je
sve kako treba. Zatim je otišla da vidi ćerke, koje su se igrale u bašti s
drugaricom. Bile su uzbuđene što je škola uskoro gotova, a uskoro će otići
u Kap Fera.
U pola sedam je otišla da se obuče i čula je Anrija u njegovoj sobi, ali
nije htela da ga uznemirava. Umesto toga, napunila je kadu vodom i izvukla
svoju haljinu, haljinu do poda od bele svile. Obično ju je nosila u kompletu
s dugačkim, dijamantskim minđušama koje su pripadale Anrijevoj pokojnoj

226
majci. Upravo ih je vadila iz kutije za nakit kada su se vrata otvorila, i on
ušao u sobu izgledajući besno.
– Zdravo, dušo. – Ustala je da ga pozdravi, ali joj se osmeh zamrznuo na
licu kad ga je videla. – Nešto nije u redu? Sve sam proverila za večeru i
izgledalo mi je dobro... – Ali bilo je očigledno da se nešto užasno desilo u
međuvremenu.
– Šta radiš ti, praviš budalu od mene, po celom Parizu?
– Bože, Anri, o čemu pričaš?
– Pričam o tome da si viđena danas kako ručaš s nekim čovekom u
Ricu, a misliš da se skrivaš.
Njeno lice je pobledelo, ali je veoma mirno stajala dok je objašnjavala.
– Da sam nameravala da se krijem, ne bih otišla u Ric. To je bio poslovni
ručak. Došao je ovde iz Njujorka, zbog nekog posla za moju majku.
– Čuo sam to i juče, Aleksandra. I nećeš se dva puta izvući na to. Ali to
svakako objašnjava tvoje sinoćnje ponašanje. Nisi mogla da razmišljaš
normalno. Pa, neću tolerisati sramotu te vrste. Ujutru ćeš otići u Kap Fera.
– Proterivao ju je, kao bezobrazno dete, a njene oči su se napunile suzama
zbog njegovog nepravednog razmišljanja.
– Anri, nikad te nisam prevarila. Moraš da veruješ u to. – Nije se
usudila da mu priđe, dok su stajali na suprotnim krajevima sobe, ona u
bledom očaju, a on u besu.
– Verovao sam u to do sada. Ali ne možeš očekivati da ti poverujem i
ovoga puta.
– Istina je.
– To su gluposti. I nameravam da kažem tvojoj majci šta mislim o tome
što te štiti. Ne želim da je vidim u Kap Ferau ovog leta.
– Anri, to nije fer. Hoće da vidi decu...
– Trebalo je da razmišlja o tome pre nego što je počela da prikriva tebe
i tvoje ljubavnike.
– Ja nemam ljubavnike! – povikala je Aleksandra. – I moja majka nema
ništa s ovim...
– Aha... Mislio sam da je ovo poslovna stvar za nju. – Polako je krenuo
na nju, s pobedonosnim pogledom, a Aleksandra je utonula u fotelju,
povređena i očajnički nesrećna.

227
 – Jeste...
– Kakva je to poslovna stvar? – Grubo je podigao njenu bradu nagore
tako da je morala da ga gleda, ali znao je da mu ne govori potpunu istinu, a
ona nije mogla ništa da uradi u vezi s tim. Bilo bi mnogo gore da mu kaže
istinu. Znala je to.
– Ne mogu sada da ti objašnjavam. To su poverljivi poslovni podaci
mojih roditelja. – Bila je bleda i potresena, a on je ponovo izašao iz sobe, a
zatim se okrenuo i pogledao je s praga.
– Nikad ne bih očekivao ovo od tebe, Aleksandra. Gledaj da se to više
ne ponovi, ili ćeš se vratiti u kuću svoje majke, bez svojih ćerki. Spakuj se
za Rivijeru do sutra u podne. – Zalupio je vrata njene garderobe, a ona je
sela i plakala u očaju. Tako se lepo provela s Džonom i bilo je toliko
nevino, i kako je Anri mogao da pomisli da ga vara. Brzo je došla do
telefona na njenom stolu i rekla mu da odlaze u Kap Fera nekoliko nedelja
ranije, u slučaju da mora da je kontaktira. Dala mu je broj i ponovo mu se
zahvalila na ručku, ni na trenutak ne odajući bol koji joj je to upravo
nanelo.
– Nadam se da ćemo se čuti uskoro.
– Takođe. – Ali bilo je sramota što razmišlja o tome, iz nekoliko
razloga. Bio je tako ljubazan i pun razumevanja. Ali, ima svoj život, a ima i
ona. Imala je dovoljno problema i bez maštanja o njemu.
– Pozvaću te čim nešto saznam.
– Hvala ti, Džone. Srećan put.
– Hvala. Krećem ujutru. – Nadao se da će stići na let te večeri, ali se
vratio u hotel toliko kasno posle ručka, da nije bio raspoložen da se brzo
spakuje i krene, a i odlučio je da mu neće škoditi još jedno veče u Parizu.
Bio je opušten i zadovoljan nakon ručka s Aleksandrom, a kada je pozvao
Sašu iz hotela, bila je veoma neraspoložena. Odjednom mu se nije žurilo da
se vrati. Radovao se večeri u obližnjem bistrou i prijatnoj šetnji ulicama
Pariza.
Pozdravio se s Aleksandrom, a ona je spustila slušalicu i polako ušla u
toalet, u neverici da je Anri tako lako pomislio najgore o njoj, i pitala se
kakvo će sada biti leto. Ali, okusila ga je te večeri. Pričao je s njom
ledenim tonom i do sledećeg jutra kada su ona i devojčice otišle, tretirao je

228
kao izgnanika.
– Nećeš se nikako zabavljati dok ne dođem, da li je to jasno? Ostaćeš u
vili, i zvaću te. – Tretirao ju je kao osuđenika koji je pokušao da pobegne,
a njen bes je polako rastao kad su se pozdravili tog jutra.
– Mogu li da idem na plažu, ili moram da ostanem u sobi s kuglom i
lancem?
– Žao mi je što ti je naš brak takav teret, Aleksandra. Nisam shvatio da
te toliko guši. – Imao je odgovor na sve i po prvi put ga je mrzela dok su
kretali. Šofer i dve služavke su išli s njima na put, i stavljali su sitroen i
pežo pikap na noćni voz za Rivijeru.
– Zašto je tata bio tako loše raspoložen? – pitala je Aksel dok su se
vozili do stanice. – Je l’ ljut na tebe?
– Samo malčice. – Izravnala je bakarne kovrdže kao što joj je to Hilari
radila pre mnogo godina, i sada se nasmešila na iznenadno prisećanje na
svoju sestru. Bila je tako uzbuđena na pomisao da će ih ponovo videti.
Samo se nadala da će ih Čepmen uskoro pronaći i da će moći da ode da ih
vidi. Ali, Aksel joj nije dala vremena da razmišlja dok su se vozili kroz
Pariz.
– Tata mi nije izgledao kao da je ’malčice’ ljut. Izgledao je veoma ljuto.
Jesi li uradila nešto užasno, mama? – Aleksandra se nasmešila i uhvatila
Aksel za ruku. Biće lepo stići na Rivijeru, a možda i još bolje što će se
nekoliko nedelja ohladiti od svog muža.
– Uradila sam nešto glupavo.
– Kao kad si kupila šešir koji je mrzeo, s perjem i velom? – Aksel se
svideo, a Anri je naterao Aleksandru da ga vrati istog dana.
– Nešto poput toga.
– Da li si kupila još jedan šešir?
– Hmmm... da... uf... tako nekako...
– Da li je lep?
– Oh, da – Aleksandra se nasmešila svojoj mlađoj ćerki – veoma.
Aksel joj je uzvratila osmeh s očiglednim zadovoljstvom, kad su stigli
na stanicu.

229
 23.
Podaci koje su iskopali o Hilari, dok Džon nije bio tu, bili su sjajni i bio je
veoma zadovoljan. Našli su njenu upisnicu u večernjoj školi, posao u
agenciji za zapošljavanje, i odatle su je pratili do CBA mreže. Bilo je
savršeno. Imali su sve što im je bilo potrebno i dok je Čepmen gledao
podatke, shvatio je da je bio u pravu i prvi put. To jeste bila prava Hilari
Voker, s kojom je pričao kada je zvao mrežu CBA, i isto tako je bilo
očigledno zašto nije htela da bude nađena. Neka bude, sačekaće da pronađe
Megan, a onda će se sam suočiti s njom. Na trenutak, pustiće je da misli da
ga se otresla.
Ali, dok je razmišljao o njoj, osetio je istu težinu u srcu koju bi osetio
svaki put kad bi čitao njen slučaj. Hteo je da joj kaže da je sve u redu, da
ljudi još uvek brinu o njoj, da može da prestane da beži. Bilo je užasno
misliti o njoj kao ljutoj i samoj, a onda je shvatio da ima mnogo više toga u
njenom trenutnom životu nego što je znao. Naredio je svom asistentu da
započne potpunu istragu o Hilari Voker iz televizije CBA. Može da bude
udata, razvedena i da ima šestoro dece. Slomljena mala devojčica koju je
pratio od Bostona, preko Džeksonvila do Njujorka, sada možda ima srećan
život. I većim delom se nadao da je tako. A ipak, znao je da neće biti miran
dok je ne upozna. Bilo je ludo, ali bio je opsednut ženama u ovom slučaju,
njihovim životima i njihovom dobrom i lošom srećom. Toliko, da je zvao
svoju bivšu ženu i pozvao je na ručak i pokušao da je natera da mu ponovo
objasni šta oseća prema svojim likovima kad piše.
– Da li se nekada zaljubiš u njih, Eli? – Zbunjeno je gledao, dok su
sedeli pored fontane u hotelu Četiri godišnja doba. Tu su ručali svi važniji
ljudi iz izdavaštva i znao je da je to njeno omiljeno mesto, iako je on više
voleo senzualni, umetnički haos Ruske čajdžinice. Ali, Eloiz je bila
drugačija devojka. Bila je visoka, smirena i kontrolisana, a osmislila je
uspešnu karijeru i uspela u tome i više joj je odgovarao hladan mermer i
diskretne fontane u Četiri godišnja doba.
– Da li se zaljubim u njih? Kako to misliš? Da li planiraš da napišeš
knjigu? – pitala ga je s osmehom, a on je odmahnuo glavom.

230
 – Ne, samo radim na jednoj ludoj istrazi. Radi se o nečemu što se desilo
pre trideset godina i ljudi su mi tako prokleto stvarni, više ne mogu jasno da
razmišljam. Sanjam ih... razmišljam o njima u toku dana... devojčice koje
su sada već žene u srednjem dobu, cepaju mi srce i hoću da im pomognem.
– Više zvuči kao trovanje hranom, nego kao ljubav – nasmešila se, a
onda posegnula za njegovom rukom i potapšala je saosećajno. Još uvek joj
se sviđao. Ručali su zajedno nekoliko puta godišnje i nikad je nije upoznao
sa Sašom, ali Eloiz mu je otvoreno rekla preko telefona sutradan, da je
mislila da može da nađe mnogo bolju devojku. – Pogrešio si, mali. Izgleda
da bi trebalo da napišeš knjigu o tome.
– Niko ne bi poverovao u priču. A osim toga, ne mogu. To nije moj fah.
Znaš to. Samo što me izluđuje. Kako ljudi s papira mogu da postanu
stvarni?
– Nekako postanu.
– Da li na kraju iščeznu?
– Da, kada rešiš sve – rekla je umirujuće jedući salatu. – Kad završim
knjigu, likovi konačno nestanu. Zauvek. Ali, pre toga, kao da me
proganjaju.
– To je to! – Mahao je viljuškom prema njoj. – To je tačno to! – Hilari
ga je proganjala, a kada nije ona, razmišljao je o Aleksandri. Zvao je čim je
bio siguran da je Hilari na televiziji, a ona je bila oduševljena. Sada je
čekala na vesti o Megan, i Džon je vršio pritisak na sve operativce da
ubrzaju, zato što je Patersonu izgleda bilo sve gore. – Šta da uradim da se
otarasim ovoga?
– Završi. Završi slučaj, uradi šta god moraš i onda će otići. Tako je
barem kod mene. Da li je težak slučaj? – za razliku od Saše, nju je uvek
zanimalo, ali tada je uvek tražila nove priče.
– Veoma. Ali, odradili smo dve trećine. Samo moram da pronađem još
jedan deo slagalice i gotovo je. Malo je poput egzotične priče, ispričaću ti
kada zatvorimo slučaj.
– Dobro bi mi došla jedna sjajna priča. Počinjem novu knjigu sledeće
nedelje. Iznajmila sam stan na Long Ajlendu preko leta. – To je bilo sjajno.
Žena je radila kao zavisnik, ali je očigledno da je to volela. A onda se
nasmešila svom bivšem mužu. Njihov odnos je bio kao između brata i

231
sestre, sad kad su bili razvedeni. – Kako ti je balerina? – Rekla je to bez
pakosti. Nije bila oduševljena devojkom kad je upoznala, ali znala je da on
jeste.
Međutim, slegao je ramenima dok je odgovarao. – Onako. Ljudi iz
baleta izgleda žive u svom svetu. Izgleda da nema kontakt s realnošću,
makar ne mojom.
– Gore nego pisci? – nasmešila se Eloiz.
– Mnogo gore. Ti se makar nisi žalila na stopala ceo dan i noć i nisi se
brinula za svaki mišić u svom telu. I disanje im je opasnost, mogu sebi da
urade nešto što će ih sprečiti da igraju.
– To zvuči veoma naporno. – Pojela je salatu, uzela gutljaj vina i
nasmešila mu se. Bio je jedan od najboljih ljudi koje je poznavala i
ponekad joj je bilo žao što nisu ostali u braku. Pitala se da li je trebalo više
da se potrudi, ali je takođe bila dovoljno pametna da shvati da to nije njen
stil. I da ne bi bilo dobro za njih. Ona je morala da bude sama sa svojim
poslom i uvek je osećala da bi on trebalo da bude u braku i da ima decu. –
Nekako je ne vidim kao konačno rešenje za tebe.
– Ni ja. Ali, trebalo mi je dosta vremena da to shvatim. Nema mnogo
ljudi koji me intrigiraju. Većina nije previše pametna, ili nisu pristojni, ili ih
baš briga za sve, osim za sebe. – Bez ikakve namere, ali je shvatio da je
upravo opisao Sašu. Nervirala ga je otkad se vratio iz Pariza. – Šta je s
tobom? Da li princ na belom konju dolazi u tvom pravcu s horizonta?
Slegla je ramenima s opuštenim osmehom i mahnula izdavaču kog je
poznavala. – Nemam vremena za takve stvari. Ništa se nije promenilo što
se toga tiče. Teško je imati karijeru i stvaran život.
– Ali moguće je – uvek joj je to isticao – ako zaista želiš.
– Možda i ne želim. – Uvek je bila iskrena prema njemu. – Možda ne
želim više od onoga što imam. Svoju pisaću mašinu i stare spavaćice.
– El, to je užasno. Baš šteta.
– Ne, nije. Nikad nisam ni htela sve te stvari. Mrzela bih da imam decu.
– Zašto? – izgledalo mu je pogrešno. Ljudi bi trebalo da imaju decu. On
želi dete već dvadeset godina. Samo mu nije pošlo za rukom da ga dobije.
– Previše su zahtevni. Previše odvlače pažnju. Morala bih da dam
previše od sebe. Zato sam ti bila tako loša žena. Htela sam sve da sačuvam

232
za svoje knjige. Pretpostavljam da je to ludo, ali to me čini srećnom. – Znao
je da je tako. Oboma im je bilo bolje ovako. A onda se iznenada nasmejao.
– Uvek si bila previše iskrena. Upravo sam hteo da ti kažem kako sam
upoznao sjajnu ženu u ovom slučaju. – Eloiz je zainteresovano podigla
obrve. – Samo što je udata za francuskog barona i nije baš slobodna.
– Zvuči mnogo bolje nego tvoja balerina.
– I jeste. Ali, potpuno je obuzeta svojim životom. I zbog toga je šteta...
divna je.
– Naći ćeš pravu, ovih dana. Samo se drži podalje od umetničkih tipova.
One su loše žene. Pogledaj mene. Ja znam! – Tužno se nasmejala i nagnula
se da ga poljubi u obraz dok su ustajali.
– Ne budi tako oštra prema sebi. Oboje smo bili mladi.
– I ti si bio sjajan. – Zastala je da se pozdravi sa svojim glavnim
urednikom, pa su zajedno izašli na sunce. Zatim joj je Džon poželeo sreću s
novom knjigom, pozvao joj taksi i vratio se peške u svoju kancelariju u
Istočnoj pedeset sedmoj ulici.
Kad se vratio u kancelariju, zateklo ga je iznenađenje. Jedan od njegovih
asistenata je pronašao Abramsove u San Francisku.
– Jesi li ozbiljan? – Bio je presrećan. Pokušali su sve i ništa nisu
pronašli. Ali, konačno su odustali od potrage za Dejvidom, a onda su
pronašli Rebeku. Ispostavilo se da su napustili Los Anđeles početkom
šezdesetih i otišli na duboki Jug da marširaju s Martinom Luterom Kingom i
učestvuju u protestima i kampanjama za registraciju glasača. Obezbedili su
besplatnu pravnu službu crncima u Džordžiji, Luizijani i Misisipiju i na
kraju su uspostavili ozbiljnu agenciju za pravnu pomoć u Biloksiju. Odatle
su otišli u Atlantu. Tek 1981. godine su se vratili u Kaliforniju, ali se
Dejvid penzionisao posle ozbiljne operacije, a Rebeka je pristupila izrazito
ženskoj advokatskoj firmi u San Francisku, da bi branila žene upletene u
feminističke slučajeve. Čitavog života su bili klasični liberali.
Džonov asistent im nije ništa objasnio. Džon je ostavio stroga naređenja
da će on uspostaviti kontakt čim pronađu Megan. Njegova sekretarica je
zakazala sastanak s Rebekom Abrams i trebalo je da odleti narednog
popodneva, što je bilo savršeno. Saša je još uvek bila na turneji, a danima
je hteo nešto da uradi. To je nešto što nije godinama sam uradio, ali je sada

233
znao da mora. To je bio deo onoga što je pokušao da objasni Eloiz na
ručku... deo proganjanja.
Napustio je kancelariju malo pre četiri sata i taksijem otišao do
televizije. Pokazao je značku i policijsku propusnicu u prizemlju, obe je
bilo teško zaslužiti i gotovo nemoguće dobiti, obezbeđenje televizije je bilo
zadovoljno i odmah su ga pustili unutra.
Popeo se liftom i neupadljivo čekao u prijemnoj prostoriji. Uzeo je
telefon i pozvao njen broj, a njena sekretarica mu je rekla da je na sastanku.
– U svojoj kancelariji, ili na spratu? – Zvučao je kao neko ko zna, a
sekretarica mu je brzo rekla sve ostalo.
– Ovde je. S gospodinom Bejkerom.
– Da li znate kada će otprilike završiti?
– Rekla je da ide kući u pola šest.
– Hvala. – Čepmen je prekinuo vezu, a sekretarica nije imala pojma ko
je zvao, ali pretpostavila je da je to neko ko poznaje Hilari, očigledno neko
s više pozicije u televiziji.
Izašla je tačno u pet i petnaest i Džon ju je odmah prepoznao, čak i pre
nego što joj je recepcionerka poželela laku noć kad je projurila pored nje. –
Laku noć, gospođice Voker. – Hilari se okrenula da je oštro pogleda, a
zatim je klimnula glavom, izgleda da nije nikog primetila u prijemnom delu,
ni Džona dok je pratio do liftova i ušao u onaj pored nje. Skoro da je osetio
slabost kad je video, mogao je da vidi svaki pramen bleštavocrne kose
vezane u čvor, divne ruke, dugačak vrat, čak je mogao i da oseti oštar miris
njenog parfema. Hodala je sigurno, dugačkim korakom, i kada je naleteo na
nju, pogledala ga je svojim zelenim očima koje su ga probadale pravo kroz
dušu, očima koje su govorile ne dodiruj me, nemoj nikada da mi se
približiš. Ušla je u autobus na Aveniji Medison, umesto da pozove taksi, i
izašla je na Sedamdeset devetoj ulici. Prepešačila je sledeća dva bloka ka
severu, a on je onda shvatio da ide kod doktora. Strpljivo je čekao napolju,
a onda je ponovo pratio dok nije uhvatila taksi i otišla u Ilejns, gde se našla
s drugom ženom. Seo je u deo blizu njihovog i zanimalo ga je šta može da
čuje. Druga žena je bila dobro poznata voditeljka s televizije i izgledala je
uznemireno. Počela je da plače, a Hilari je izgledala nepomično. Posmatrala
je, nesrećna, ali ne i saosećajna. A onda se Džon setio, dok su se dve žene

234
rukovale ispred restorana, da je žena koja je bila voditeljka otpuštena dok
je on bio u Parizu. To je prouzrokovalo veliko komešanje, a ona je molila
Hilari za posao, ili joj pričala svoju stranu priče. Njeno otpuštanje je
verovatno došlo od vrha, ali je možda mislila da pridobijanjem Hilari, može
da joj se vrati posao. Ali, sudeći po Hilarinom nesrećnom izrazu lica dok je
polako hodala gradom sama, bilo je očigledno da ne može da joj pomogne.
Jednom ili dvaput je zastala da pogleda izloge, hodala je odlučnim
korakom, a ipak sa ženskim njihanjem kukova, zbog čega je bio očaran dok
ju je gledao. Konačno je skrenula u Sedamdeset drugu ulicu i hodala skroz
do reke, do stare zgrade od peščara blizu malog parka. Bilo je to lepo
mesto, a ipak sve što je osetio o njoj ukazivalo je na to da je usamljena.
Imala je samostalnu pojavu, čvrstinu i odlučnost koji su govorili da je
odavno izgradila zidove oko sebe i nije ih srušila. Kao i dok je čitao njen
dosje, bilo mu je neverovatno žao zbog nje i bio je tužan dok se vraćao
nekoliko blokova natrag do svog stana. Živela je tako blizu a kao da je
živela u sopstvenom univerzumu, univerzumu ispunjenom radom i malo čim
drugim, a ipak, nije bilo fer da on to kaže. Možda je ipak srećna, možda ima
dečka u kog je duboko zaljubljena, ali sve o njenoj sadašnjosti i prošlosti je
ukazivalo na samostalnu osobu koja nema nikog koga voli, i nikog ko nju
voli. Kad se vratio u svoj stan i upalio svetla, imao je veliki nagon da je
pozove, da joj pruži ruku, da postane njen prijatelj, da joj kaže da još uvek
znači Aleksandri... da nije sve izgubljeno... još uvek... a možda je to neće
ni zanimati. Kao što je objasnio Eloiz na ručku, osećao se kao da ga neko
progoni.
Pokušao je da spava, ali se prevrtao i okretao, i na kraju, s obzirom na
to da nije imao ništa drugo da radi, upalio je svetlo i pozvao Sašu. Bila je u
svojoj sobi, upravo se vratila iz koncertne dvorane i stopala su je ubijala.
– Drago mi je što se ništa nije promenilo. – Smejao se dok je ležao na
leđima i razmišljao o njoj. Pitao se da li je bio previše oštar dok je pričao o
njoj za ručkom. Još uvek mu je pružala uzbuđenje na neki način i te noći
mu je nedostajala. – Hoćeš da se nađemo u San Francisku?
– Kada? – zvučala je nezainteresovano.
– Idem sutra. Trebalo bi da završim za nekoliko dana. Kada ti završavaš
u Denveru?

235
 – Sutra. Idemo u Los Anđeles. San Francisko je otkazan.
– Naći ćemo se u Los Anđelesu.
– Ne verujem. – Nastala je dugačka tišina, a on se namrštio.
– Zašto?
– Možda će to uznemiriti neke druge plesače – rekla je nejasno, a on se
polako pridigao u krevetu. Nije bio budala i već je jednom igrao ovu igru.
Ali, to nije bila igra koju je voleo da igra.
– Hoće li to uznemiriti nekog posebnog, Saša?
– Oh, ne znam. Previše je kasno za priču o tome večeras. – Kad je to
rekla, čuo je muški glas u pozadini.
– Da li je to Dominik, ili Pjer, ili Petrov?
– To je Ivan – rekla je drsko. – Istegao je zadnju ložu večeras i veoma
se uznemirio.
– Izvini mu se u moje ime. Ali, tek kad mi objasniš šta se dešava. Saš,
previše sam star za ovakva sranja.
– Ne razumeš pritisak koji je na plesačima – cvilela je u telefon, a on se
naslonio na jastuke.
– Pa, pokušao sam, pobogu. Šta je tačno to što ja ne razumem?
– Igračima su potrebni drugi igrači.
– Aha... sada smo stigli u srž problema. Misliš neko poput Ivana?
– Ne, ne... pa... da... ali, nije ono što misliš.
– Kako ti možeš da znaš šta ja mislim, Saša? Toliko si zauzeta brigom o
sebi, svojim stopalima i svom dupetu i tetivama, da ne bi primetila šta neko
misli čak i da napiše to neonskim bojama.
– To nije fer! – Odjedanput je plakala, ali ga to, po prvi put posle dugo
vremena, nije zanimalo. Odjednom, u jednom telefonskom pozivu, bilo je
gotovo. Dozlogrdilo mu je.
– Možda i nije fer, dušo – pričao je svojim dubokim, nežnim glasom –
ali je istina. Mislim da je bolje da se ti i ja poklonimo jedno drugom i da se
elegantno povučemo dok zavesa pada. Ako sam tačno pročitao program,
četvrti čin se upravo završio.
– Zašto ne popričamo kad se vratim?
– O čemu? O tvojim stopalima?... ili o tome kako su igračima potrebni
drugi igrači? Ja nisam igrač, Saš. Ja sam muškarac. Imam veoma zahtevan

236
posao, imam potpun život koji hoću da podelim sa ženom koju volim i koja
mene voli. Čak hoću i da imam decu. Da li se vidiš u tome?
– Ne. – Barem je bila iskrena. Pomisao na to ju je užasavala. Nije
nameravala da odustane od plesa na godinu dana, u bilo kom dobu života, a
onda da se bori da povrati sve mišiće. – Zašto je to toliko bitno?
– Zato što jednostavno jeste, a ja imam četrdeset dve godine. Ne mogu
više da trošim vreme na ovakve igrarije. Jednom sam popustio pred
umetnicima. Dao sam svoj doprinos. Sada hoću nešto drugačije.
– To i mislim... ne razumeš pritisak koji je na igračima. Džone, deca
nisu važna.
– Meni jesu, mala. I mnogo drugih stvari za koje ti nemaš mesta. Nisam
ti potreban. Nije ti potreban niko. Budi iskrena prema sebi. – Nastala je
duga tišina dok je slušala, a on je odjednom hteo da prekine ovaj razgovor.
Više ništa nije bilo potrebno reći. Rekli su sve i odavno im je ponestalo
reči. Samo to nisu primetili. – Zbogom, Saš... čuvaj se. Videćemo se kad se
vratiš. Možda ćemo otići na ručak, ili piće. – Znao je da će hteti stvari koje
je ostavila u njegovom stanu, ali istina je da nije čak hteo ni da je vidi.
– Da li mi ti zaista govoriš da je ovo kraj? – Zvučala je šokirano i
ponovo je čuo muški glas u pozadini. Pitao se da li su delili sobu, ali nije ni
bilo bitno.
– Pretpostavljam.
– Zato si me zvao?
– Ne. Pretpostavljam da se samo dogodilo. Bilo je vreme.
– Da li imaš neku drugu? – Nasmešio se tom pitanju.
– Ne baš. – Na neki čudan način, bilo ih je tri, tri žene koje je tražio dan
i noć i koje su mu ispunjavale misli, a sada već i srce, ali ne na način na
koji je Saša mislila.
– Nikog važnog... čuvaj se, Saš. – Tiho je spustio slušalicu i isključio
svetlo. Nasmešio se sebi kad se vratio u krevet. Po prvi put posle nekoliko
meseci bio je slobodan i bilo mu je drago što je pozvao. Konačno je bilo
gotovo.

237
 24.
Let do San Franciska je bio lagodan i sleteo je u dva po podne po lokalnom
vremenu, i imao je dosta vremena da stigne u Rebekinu kancelariju u četiri
sata. Kada je stigao, zatekao je stari neuredni viktorijanski kraj. Ali,
iznenadio se kada je ušao unutra, kuća je bila dobro održavana i prijatno
dekorisana, ispunjena biljkama, a Rebeka Abrams je i sama bila privlačna
žena. Bila je u ranim šezdesetim i imala je sedu kosu vezanu u pletenicu.
Nosila je čiste farmerke i uštirkanu belu košulju, crvene espadrile i crveni
cvet u kosi i izgledala je kao veoma privlačan, veoma inteligentan i dobro
očuvani stariji hipik. Toplo se nasmešila Džonu i uvela ga u kancelariju.
Nije imala pojma šta hoće i nije izgledala uznemireno kad je ostavio svoju
aktovku u spoljašnjem delu njene kancelarije.
– Ne izgledate kao većina naših klijenata, gospodine Čepmen. – Prijatno
mu se nasmešila i pokazala na osunčanu malu kuhinju u njenoj kancelariji.
– Hoćete kafu ili čaj? Imamo dvanaest vrsta biljnih čajeva. – Ponovo mu se
nasmešila, a on je odmahnuo glavom. Nije hteo da je uznemirava, ali je
pretpostavio da će morati.
– Ovde sam zbog jedne privatne stvari, gospođo Abrams. Već duže
vreme tražim vas i vašeg muža i imao sam malih problema. Poslednja vaša
adresa koju imam je u Njujorku, 1957. godine.
Rebeka Abrams se ponovo nasmešila i mirno se naslonila u svoju
fotelju. Godinama je trenirala jogu i to se videlo u njenoj smirenoj naravi. –
Dosta smo se selili tokom godina. Proveli smo dosta vremena na jugu, a
onda smo došli ovde, gde se moj muž razboleo. Imao je četvorostruki
bajpas pre šest i po godina, pa smo oboje odlučili da je vreme za njega da
se opusti i uživa u životu. Zato sada radim sama, ili s grupom žena i
uživam. Ali, to je drugačija praksa nego ona s Dejvidom, iako se neke
stvari ne razlikuju. Bavimo se mnoštvom slučajeva u vezi s diskriminacijom
i građanskim pravima. Dugo radimo ovo.
– A vaš muž?
– On predaje dva puta nedeljno, na Boltu. Bavi se baštovanstvom.
Zauzet je i radi hiljadu stvari u kojima uživa.

238
 – A vaša ćerka? – Čepmen je zadržao vazduh.
– Ona je dobro. Još uvek je u Kentakiju. Kako znate našu porodicu,
gospodine Čepmen? – Blago se namrštila, ali osmeh nije nestao iz njenih
očiju.
– Ne znam. Plašim se da dolazim kod vas prilično indirektno. Ja sam
takođe advokat i držim firmu po imenu Čepmen i saradnici u Njujorku. Za
razliku od vas, nikad se nisam zaljubio u pravo i navukao sam se na
istraživanje pre mnogo godina, pa to i radim. A moj klijent u ovom slučaju
je Artur Paterson. Ne znam da li vam ime zvuči poznato, ali on je doprineo
da dobijete Megan 1958. godine. Siguran sam da ste se sada setili.
Klimnula je glavom, a osmeh je prerastao u ozbiljnost. – Nešto nije u
redu? Zašto bi gospodin Paterson sada hteo da nas kontaktira? – Izgledala
je uplašeno, kao da još uvek mogu da je otmu od njih. Toga se uvek
plašila.
– Jednostavno, gospođo Abrams, on umire. I hoće da zna da su devojke
u redu, da su srećne i da su dobro, i da im ništa nije potrebno. I nada se da
će ih spojiti pre nego što umre, da bi upoznale svoje sestre.
– Sada? – Izgledala je preplašeno. – Posle trideset godina? Zašto bi
uopšte htele da upoznaju svoje sestre? – Izgledala je kao da će da ga izbaci
iz kancelarije.
– Osetio je da će im to nešto značiti, a ja razumem vaša osećanja.
Trideset godina je mnogo da se čeka pre nego što se ostvari bilo kakav
kontakt.
Odmahnula je glavom kao da ne veruje. – Kad smo je usvojili, rekli smo
mu da nećemo da budemo u kontaktu s njim i drugim devojčicama. To je
glavni razlog zbog koga smo napustili Njujork i otišli u Los Anđeles. Ne
mislim da bi bilo fer prema Megan da joj sada saopštimo njenu prošlost.
– Možda bi ona trebalo da napravi taj izbor. Spomenuli ste da je još
uvek u Kentakiju.
– Završava specijalizaciju tamo, u Apalačiji. Ona je doktorka.
Specijalizuje se za akušerstvo. – Rebeka je to ponosno rekla, ali
neprijateljski je gledala Džona.
– Mogu li tamo da je kontaktiram? – Za njega je to bila formalnost, ali
za nju uvreda i malo se podigla s fotelje kad je odgovorila.

239
 – Ne, ne možete, gospodine Čepmen. – Ponovo je sela i besno ga
gledala. – Ne mogu da verujem da dolazite kod nas posle svih ovih godina i
očekujete da izložimo Megan takvom bolu i zbunjenosti. Da li ste svesni
razloga smrti njenih roditelja?
– Naravno. A Megan?
– Naravno da ne. Zapravo, reći ću vam veoma iskreno, gospodine
Čepmen, cela ova stvar ne dolazi u obzir. Moja ćerka ne zna da je
usvojena. – Gledala ga je pravo u oči, a on je osetio da mu srce preskače.
Kako su mogli da joj ne kažu? Koliko god da su liberalni, slobodoumni,
nikad joj nisu rekli da je usvojena. To je svakako dodatno otežavalo stvari
za njih.
– Da li imate još dece, gospođo Abrams?
– Ne. A moj suprug i ja smo mislili da ne mora da zna. Ona je naše
jedino dete i došla je kod nas još dok je bila beba. Nije bilo razloga da joj
kažemo kad je porasla.
– Da li biste hteli da joj kažete sada? – Gledao je duboko u njene oči i
bio je uplašen od onoga što je tamo video. Rebeka Abrams mu nimalo neće
olakšati ovo. Ali, makar je znao gde je sada Megan. Ako mora, pronaći će
je u Kentakiju. To je izgledalo kao okrutna stvar, ali ima pravo da upozna
svoje sestre.
Rebeka je dugo oklevala. – Ne znam, gospodine Čepmen. Iskreno, ne
verujem. Moraću da popričam o ovome sa svojim suprugom, a prvo s
njegovim doktorom. Nije mu dobro i neću da ga uznemiravam.
– Razumem. Hoćete li mi javiti za dan-dva? Ja sam u hotelu Mark
Hopkins.
– Javiću vam kad budem mogla. – Ustala je da bi pokazala da je
razgovor završen, kao da na sebi ima teget prugasto odelo. Bila je opasna
kao i da nosi jedno takvo. – Hoćete li da se vratite u Njujork u
međuvremenu?
– Radije ću ovde sačekati odgovor, u slučaju da vaš suprug hoće da me
vidi.
– Javiću vam. – Rukovala se s njim, ali pogled u njenim očima nije bio
prijatan dok ga je pratila do vrata i zatvorila ih. Kada je on otišao, ona se
vratila za svoj sto, stavila je glavu na ruke i plakala. Trideset godina je

240
prošlo, a oni još uvek hoće da otmu njenu bebu. Hoće da probude
radoznalost koju nikad nije imala i veze za koje nikad nije znala, i da je
upoznaju s rođenim sestrama za kojima nikad nije čeznula. Nije bilo fer,
nakon svega što su uradili za nju i koliko su je voleli.
Otišla je kod Dejvidovog doktora, tog popodneva i on je mislio da je
Dejvid dovoljno jak da podnese vesti. Ali, trebalo joj je dva dana da skupi
hrabrost i da mu kaže, a kada jeste jecala je u njegovim rukama i rekla mu
sve strahove, a on je mazio njenu dugačku, sedu kosu i grlio je, govoreći joj
koliko je voli.
– Niko nam neće oteti Megan, dušo. Kako mogu? – Dirnula ga je njena
reakcija. Kad je Megan bila devojčica, brinula se o istim stvarima. Htela je
da Megan bude njihova i ničija druga.
– Iznenada će želeti da zna sve o svojim biološkim roditeljima.
– Pa, reći ćemo joj.
– Ali, šta ako se bude osećala drugačije prema nama posle toga?
– Znaš i sama da neće, Beki. Zašto bi? Ona nas voli. U svakom bitnom
smislu te reči, mi smo njeni roditelji. Zna šta to znači kao i mi. Ali, to ne
znači da neće hteti da vidi svoje sestre. Da mi sutra neko kaže da imam dve
sestre koje nikad nisam upoznao, i ja bih hteo da ih vidim, ali zbog toga te
ne bih voleo ništa manje, ili Megan. – Ali, Rebeka je još uvek bila uplašena
i pričali su o tome do kasno u noć. Rebeka je htela da zadrži njihov pakt
ćutanja, a Dejvid je mislio da duguju Megan da joj kažu. Bio im je potreban
ceo dan da odluče. A kada su konačno pozvali, Džon je osetio da ga
obavija osećaj olakšanja i bio je oduševljen u svojoj hotelskoj sobi. Ali,
nije hteo da krene dok ne sazna kako stvari stoje; i nije hteo da ih pritiska.
Pozvala ga je u njihovu kuću u Tiburonu te večeri i pričali su dugo o
poteškoćama toga što će reći Megan da je usvojena, posle toliko godina, i
bilo je očigledno da je Rebeka još uvek uplašena, ali Dejvid je bio i
nepopustljiv i pun podrške. Rekao je Džonu da je njegov jedini zahtev da
hoće oni sami da kažu Megan, i to lično. Trebalo je da stigne kući za dve
nedelje, na kratak odmor, i tada će joj reći. Pozvaće ga čim je obaveste i
posle toga će moći da priča s njom i dogovori sastanak koji je Artur
Paterson toliko želeo. A Džon nije mogao ništa drugo, nego da prihvati. Sve
karte su bile u njihovim rukama i hteo je da učini pravu stvar za njih i za

241
Megan.
Tog vikenda je otišao kući i pozvao Artura Patersona na kućni telefon.
Bilo je očigledno da mu nije dobro i Džon je znao da je odustao od odlaska
na posao. Objasnio je da je pronašao Abramsove i da hoće sami da kažu
Megan. To je značilo da moraju dve nedelje da sačekaju, ali je Čepmen
mislio da nema drugog izbora. To je bila najmanje što mogu da urade, i
Artur se nevoljno složio, nadajući se da će poživeti dovoljno dugo da
dovrši svoju misiju.
– Šta sada ostaje? – pitao je Džona.
– Da sačekamo da se jave. Onda ću organizovati sastanak s Megan i
ostalima. Aleksandra će doći kad je pozovem, a još uvek moram da se
pozabavim s Hilari. Ali, neću to raditi do poslednjeg minuta. – Instinktivno
je osetio da što kasnije to uradi, da je veća je verovatnoća da će doći na
sastanak. – To nam daje još dve nedelje da se smirimo. Obavestiću vas ako
čujem nešto ranije.
– Hvala ti, Džone. – A onda, neočekivano: – Obavio si sjajan posao.
Zapanjen sam što si ih pronašao.
– I ja. – Džon se nasmešio. Nikad nije mislio da će uspeti, ali jeste... i
za nekoliko nedelja će ponovo biti zajedno i njegov posao će biti gotov.
Deo njega je bio tužan na tu pomisao, a drugi je osetio olakšanje i pomislio
na ono što je Eloiz rekla kad su ručali. Biće slobodan kad se sve završi.

242
 25.
Abramsovi su ga pozvali posle dve i po nedelje, kao što su i obećali, i
Džon je iz načina Dejvidovog govora mogao da oseti da im nije bilo lako da
pričaju s Megan.
– Veoma dobro je to podnela. – Njegov glas je pukao: – Bili smo veoma
ponosni na nju... uvek smo bili... – a onda je nastavio jačim glasom. –
Rekla je da će vas pozvati kad se vrati u Kentaki, ako biste hteli da
popričate s njom.
– Da li je moguće da sada popričam s njom? – Džon je pažljivo pitao,
Dejvid se konsultovao s nekim na drugom kraju, a zatim dao nekome
telefon, čiji je glas Džon u trenutku prepoznao. Bez francuskog naglaska,
zvučala je kao Aleksandra, imala je istu intonaciju, isti glas, isti smeh.
– Gospodin Čepmen?
– Da.
– Sve ovo je veliko iznenađenje. – Zvučala je iskreno, mlado, ali veoma
prijatno.
– Žao mi je zbog toga. Iskreno.
– Šta da se radi, shvatila sam da hoćete da pričate sa mnom.
– Da. Nadao sam se da ću moći da se vidim s vama u Kentakiju
nakratko, pre nego što organizujem susret. Šta mislite, kada biste mogli da
dođete u Konektikat da se nađete sa svojim sestrama?
– Neću znati to dok se ne vratim. Moj raspored neće biti postavljen dok
ne dođem. Ali, mogu tada da vas pozovem, ako vam odgovara.
– Veoma bih to voleo. – Tako je i uradila. Pozvala ga je čim je stigla i
Džon se pitao da li to znači da jedva čeka da vidi svoje sestre, ili je samo
takva osoba.
Rekla mu je da će biti slobodna da se vidi s njim, u Kentakiju, tog
nedeljnog popodneva, između jedan i pet. Moći će da dođe u Konektikat na
dva dana, za tri nedelje, ali ne pre toga.
Čepmen se namrštio dok je slušao, pitajući se da li će Artur poživeti
toliko i podelio je svoju zabrinutost s njom.
– Mogu da pokušam da se zamenim s nekim drugim doktorom, ali to

243
neće promeniti stvari za više od nekoliko dana. Imamo veliki manjak
osoblja i videćete sa čim se borimo kad dođete ovde.
– Znači, mogli biste da stignete za tri nedelje?
– Mogla bih. Osim ako ne bude bilo nekog hitnog slučaja, ali to ne mogu
da predvidim.
– Razumem. – Bila je poslovno orijentisana i veoma čvrsta za tako
mladu ženu od trideset godina, i iako je imala isti glas, činila se veoma
drugačijom od svojih sestara. Usmeravala se na jedan cilj i odgajena je s
vrednostima i tradicijama mnogo drugačijim od Hilari i Aleksandre. Bila je
odlučna da pomaže nesrećnicima i da se bori protiv siromaštva. To je bilo
nešto o čemu Aleksandra nikad nije razmišljala, a Hilari je bila previše
zauzeta preživljavanjem da bi se brinula ezoteričnijim problemima
čovečanstva. Bilo je zanimljivo koliko su različite. Džon se setio nečega što
mu je Aleksandra rekla u Parizu.
Kaleidoskop se okrenuo za još jedan stepen i proizveo potpuno
drugačiju sliku... ovog puta su se demoni pretvorili u snegom prekrivene
planine.
Pristao je da dođe u Kentaki sledeće subote popodne, da se nađe s njom
u bolnici tokom njene pauze. Zahvalio joj se što ga je primila i potvrdio joj
je sastanak s njenim sestrama. Odredili su datum za prvi septembar i
pozvao je Artura čim je prekinuo vezu. Sledećeg jutra je zvao Aleksandru u
Rivijeri. Imali su užasnu vezu, ali se na kraju signal pročistio i mogla je da
ga čuje.
– Već? – zvučala je uzbuđeno. – Pronašli ste ih obe? – Bilo je to sjajno.
– Gde je Megan?
Nasmešio se njenom nežnom glasu. Već je pričala o njoj kao o sestri
koju nikad nije izgubila, koja je samo bila na dugačkom odmoru. – Ona je
doktorka u Kentakiju.
– Oh, bože. A Hilari je dobro?
– Da. Video sam je.
– Da li je odmah pristala da dođe? – Zadržala je vazduh čekajući
odgovor i nade su joj potonule čim joj je Džon rekao da je nije pozvao.
– Neću da joj dajem previše vremena da razmisli o tome. Pozvaću je za
nekih nedelju dana.

244
 – Šta ako ode nekud? – Aleksandra je bila zabrinuta.
– Ne brini se. Pronaći ću je. – Oboje su se nasmejali, nekoliko trenutaka
kasnije su prekinuli vezu, a Aleksandra je brzo pozvala svoju majku. Ona
je bila u Kap d’Antibu, u hotelu De Kap, gde je uvek odsedala. Anri je
konačno popustio u vezi s njenim izgnanstvom.
– Mama?
– Da, dušo, da li je sve u redu? – Aleksandra je zvučala kao da nema
daha, i odjednom veoma mlado, kao jedna od svojih ćerki.
– Pronašao ih je obe.
– Obe? – Tek je ustala i pila je kafu i čitala Herald tribjun. Nije mogla
da zamisli šta je Aleksandra izgubila što je neko drugi pronašao. – O čemu,
pobogu, pričaš?
– O svojim sestrama! Čepmen ih je pronašao obe! – Zvučala je
oduševljeno, a Margaretina krv se iznenada zaledila. Nekako se nadala da
ih neće pronaći.
– Divno. – Pokušala je da se natera da zvuči srećno. – Da li su dobro?
– Jedna je doktorka, mlađa, a druga, Hilari, radi za televizijsku stanicu u
Njujorku.
– Zvuče kao da su sjajna grupa. A ti si baronica. Trebalo bi da naprave
film o vama. – Ali, nije bila oduševljena i Aleksandra je to znala.
– Ne brini se, mama. To neće promeniti ništa. Molim te da to shvatiš.
Margaret bi volela da je mogla da bude sigurna u to. Njeni strahovi se
nisu mnogo razlikovali od strahova Rebeke Abrams. – Kad se nalaziš s
njima?
– Prvog septembra. Upravo sam primila poziv. Idem u Konektikat.
– Šta ćeš da kažeš Anriju?
– To još nisam smislila. Mislila sam da mu možda kažem da idem s
tobom... ili možda poslovno zbog tebe.
– Neće poverovati u to.
– Neće. Ali, ne mogu da mu kažem istinu. Smisliću nešto. – Pričale su
još malo, a onda završile razgovor, a pet minuta kasnije je Margaret ponovo
pozvala, i njene prve reči su iznenadile Aleksandru.
– Idem s tobom.
– Šta?... Mama... ne možeš...

245
 – Zašto da ne? – Odlučila je i mislila je da je to sjajna ideja, a i da joj
pruža alibi koji joj je bio potreban. Osim toga, na taj način je mogla da drži
stvari na oku i da bude blizu Aleksandre. Užasno se plašila tog sastanka.
– To je takav problem za tebe. Čak se ne vraćaš u Pariz do kraja
septembra. Rekla si mi da ideš u Rim na nekoliko nedelja.
– Pa? Mogu da odem u Rim u oktobru. Kad se budem vraćala iz
Njujorka. Samo sam htela da posetim Marisu – jednu od svojih najstarijih
prijateljica – i da kupim neke pristojne cipele. Ali, radije bih išla s tobom u
Njujork – i onda, skoro stidljivo... – ako me primaš.
– Oh, majko... – Oči su joj zasuzile kad je pomislila na to. Osetila je
koliko je Margaret uplašena, ali nije morala da bude. Niko, ni sestre, ni
muž, ni prijatelj, ne može nju da zameni. – Naravno da bih volela da pođeš.
Samo zvuči kao nametanje.
– Ne pričaj gluposti. Poješću se od nervoze ako ostanem ovde. – A
onda joj je pala na pamet potpuno luda ideja, ali joj se svidela. – Da
povedemo Aksel i Mari-Luiz? – Aleksandrino lice je zasijalo na tu
pomisao. Nije htela da ih ostavi na kraju leta, čak ni na nekoliko dana. A
Anri ne bi nikako mogao da se usprotivi takvom porodičnom putovanju.
– To je divna ideja. Vas tri možete da ostanete u Njujorku dok ja odem
u Konektikat, a onda ćemo se malo zabaviti pre nego što se vratimo u Pariz.
Devojčicama škola počinje tek jedanaestog.
– Sjajno, pozvaću hotel Pjer i rezervisaću danas. Ti pozovi avio-
kompaniju. Kad stižemo?
– Petak je prvi... možda bi trebalo da krenemo u četvrtak, trideset prvog
avgusta.
– Savršeno. Rezervisaću na deset dana. Uvek možemo da promenimo,
ako hoćeš da se vratiš ranije.
– Mama... – U grlu joj je bila knedla veličine pesnice, kad je pomislila
na jedinu majku koju je ikad poznavala. – Volim te.
– Sve će biti u redu, dušo. Sve će biti u redu. – I po prvi put otkad se
Džon Čepmen pojavio u Ulici de Varen, zaista je tako mislila.
Aleksandra nije ništa govorila Anriju sledećih nedelju dana. A onda mu
je opušteno spomenula jednog popodneva dok su ležali na terasi.
– Moja majka hoće da pođem u Njujork s njom krajem leta. – Rekla je

246
to opušteno, ali on je ljutito pogledao. Još uvek je bio ljut na nju za nedelo
koje je mislio da je napravila pre nego što su otišli iz Pariza. Nikad nisu
popričali o tome, ali ona je znala da joj nije oprostio.
– O čemu se sada radi?
– Ni o čemu. Ima neke poslovne stvari u Njujorku. Neke investicije
njene porodice koje moraju da se pregledaju i zamolila me da pođem s
njom i da povedem devojčice.
– To je glupo. Zašto bi išla u Njujork u avgustu? – Sumnjao je u obe, i
na zaveru koju su očigledno kovale protiv njega.
– Zapravo, tek krajem avgusta. A možda će i devojčicama biti zabavno
da urade nešto drugačije.
– Gluposti. Možeš da ideš u Njujork u neko drugo vreme, ove zime bez
dece. – Ali, naježila se zbog oštrine njegovih reči. Nije znao, ali ništa je
neće sprečiti da ode, ili da povede svoju decu.
– Ne, Anri. Idem sada. Sa svojom majkom i decom.
Uspravio se u sedeći položaj i ljutito je gledao. – Da ne postaješ
samostalna malo previše brzo, Aleksandra? Da li mogu da te podsetim da ja
ovde odlučujem, za tebe, kao i za decu. – Nikad to nije rekao otvoreno, ali
bilo je istina, ili je bilo do tada. Ali, stvari su polako počele da se menjaju,
otkad je Džon Čepmen došao u Pariz.
– Mislim da ne treba da se uzbuđuješ oko ovoga, Anri. To je poziv moje
majke, za mene i devojčice.
– A ako ti zabranim da ideš? – Lice mu je pocrvenelo od uzdržanog
besa i njenog šokantnog ponašanja.
– Svakako ću morati da odem. Majka me je zamolila da pođem s njom.
– Tvoja majka nije invalid. Pozvaću je i reći joj da ne ideš. – Ali, ovoga
puta je Aleksandra ustala i pogledala ga. Govorila je smireno, ali mogao je
da se vidi čelik ispod somota.
– Ne želim da te ne poslušam, ali moram da odem u Njujork sa svojom
majkom.
– Zašto? Reci mi to. Daj mi jedan dobar razlog.
– Previše je komplikovano za objašnjavanje. To su porodične poslovne
stvari.
– Aleksandra, lažeš me. – Bio je u pravu, ali nije imala drugog izbora,

247
istina je bila previše zastrašujuća da bi mu je rekla.
– Molim te ne govori to. Neću biti dugo odsutna. Samo nekoliko dana.
– Zašto, do đavola, zašto? – Lupio je pesnicom o stakleni sto, a ona je
poskočila.
– Anri, molim te, ponašaš se nerazumno. – Uplašila se da će je prisiliti
da mu kaže. – Moja majka hoće da poseti svoju porodicu i hoće da pođem
s njom. Nema ništa loše u tome.
– Loše je što ti nisam dozvolio da ideš, i ne vidim razloga da uradiš
suprotno.
– Možda zato što želim.
– Ti ne odlučuješ sama o takvim stvarima. Ti nisi neudata žena.
– Niti sam ropkinja. Ne možeš o svemu da odlučuješ za mene, pobogu.
Ovo je dvadeseti, a ne srednji vek.
– A ti nisi neka moderna liberalna žena, da bi radila šta hoćeš. Ili, ako to
želiš, Aleksandra, nećeš to raditi pod mojim krovom. Molim te, shvati to
pre nego što počneš sama da praviš aranžmane za svoja putovanja.
– Ovo je besmisleno. Ponašaš se kao da sam počinila zločin.
– Ne, nikako. Ali, ja odlučujem šta ćeš uraditi i kada. Tako je bilo
četrnaest godina, i ne vidim razlog da se promeni.
– A, ako ja vidim? – opako ga je pitala. Po prvi put u njenom životu,
način na koji postupa s njom bio je zaista bolan. Znala je da je pristojan i
ljubazan čovek, ali je kontrolisao njen život do te mere, da više nije bila
srećna. Još gore, znao je to.
– Imaćeš problema sa mnom ako se oprobaš u ovoj nezavisnosti.
Upozoravam te sada.
– A ja ti govorim, što pristojnije mogu, da idem u Njujork sa svojom
majkom, trideset prvog avgusta.
– To ćemo još videti. A i ako te pustim, ne vodiš moje ćerke. Da li je to
jasno? – To je sve bila igra moći i odjednom ga je zamrzela zbog toga.
Samo mu je nedostajao bič da upotpuni sliku koju je pravio.
– Znači, i one su ovde zarobljenici?
– Da li tako sebe vidiš?
– U poslednje vreme, da. Otkad si me poslao ovde kao kaznu za greh
koji nisam počinila. Celo leto se ponašaš prema meni kao da sam

248
kriminalac.
– Možda se zbog sopstvene krivice tako osećaš, draga moja.
– Ne, uopšte. I odbijam da osećam krivicu zbog puta sa svojom
majkom, ili da se poklonim, da grebem po podu i da te molim, ne moram da
radim to. Ja sam odrasla žena i svakako mogu da uradim tako nešto, ako
želim.
– Ah, mlada baronica širi svoja krila. Da li mi govoriš da ti ne treba
moja podrška zbog visine tvojih prihoda?
– Nikad ne bih rekla tako nešto, Anri. – Bila je šokirana njegovom
ogorčenošću. Ali, bio je besan što nije htela da posluša njegove želje.
Pogledala ga je i u očaju odmahnula glavom. Nije shvatio da je izabrao
pogrešan problem na kome će zauzeti stav. Ništa nije moglo da je spreči da
ode. Čak ni njen muž.

249
 26.
Kada je Džon Čepmen stigao u Kentaki, osećao se kao da je sleteo na
drugu planetu. Morao je dva puta da menja avione, a džip ga je sačekao i tri
sata vozio po džombastim putevima u planine, dok ga nije ostavio u
„motelu“ s jednom sobom i poljskim toaletom. Te noći je sedeo sklupčan u
svojoj sobi, slušajući sove napolju, i zvukove koje nikada pre nije čuo i
pitao se kakva će biti Megan kad je bude upoznao sledećeg dana.
Spavao je isprekidano i probudio se rano. Otišao je do jedinog restorana
u gradu i pojeo kajganu s kačamakom i popio šolju zaista užasne kafe. Džip
je ponovo došao po njega posle ručka, s bezubim vozačem koji je imao
samo šesnaest godina i odvezao ga u bolnicu, koja je bila duboko u
planinama, ispod visokih borova i okružena kolibama u kojima su živele
neke porodice, većina s dvanaestak dece koja su trčala okolo bosa u
nečemu što bi samo moglo da se nazove krpama, a pratili su ih čopori
ofucanih pasa koji su se nadali da će pronaći neke mrvice, ili ostatke od
hrane koju su deca zaboravila. Nije mogao da poveruje da ovakvo nesrećno
mesto može da bude ušuškano u tako prelepu zemlju i na samo nekoliko
sati puta od Njujorka, Vašingtona ili Atlante. Siromaštvo koje je Džon
video je bilo neverovatno. Dečaci koji su izgledali kao bolesni starci od
loših uslova rada, lošeg zdravlja i akutne neuhranjenosti; devojke bez zuba i
s retkom kosom. Deca otečenih stomaka od manjka hrane. Džon se pitao
kako može da podnese da radi tu i ušao u bolnicu, nesiguran šta će tamo
pronaći.
Uputili su ga u kliniku s druge strane i otišao je tamo, zatekao dvadeset
ili trideset žena, koje strpljivo čekaju na klupama, okružene decom koja
vrište, očigledno su ponovo bile trudne, što je u nekim slučajevima bilo
njihovo osmo ili deveto dete, iako su imale samo dvadeset godina. To je
bio neverovatan prizor, a kada je pogledao prema stolu, video je glavu sa
svetloriđom kosom, upletenu u pletenice, na lepoj devojci koja je nosila
farmerke i čizme i krenula je prema njemu, a on je bez sumnje znao da je to
Megan. Neverovatno je ličila na Aleksandru.
– Dobar dan, doktorko. – Nasmešila se pozdravu i odvela ga u malu,

250
obližnju sobu, gde su mogli u privatnosti da popričaju. Pokazao joj je
fasciklu koju je pokazao i Aleksandri i rekao joj za Aleksandru, i objasnio
da je sastanak zakazan za prvi septembar, kao što je ona predložila. – Da li
još uvek možeš da stigneš? – Izgledao je zabrinuto, a ona ga je smirila
toplim osmehom. Imala je neke manire kao Rebeka, ali je zapravo veoma
ličila na Aleksandru.
– Mogu. Ako uspem da pobegnem od njih. – Pokazala je rukom na
armiju žena koje su čekale na klupama.
– To je strašan prizor.
– Znam. – Ozbiljno je klimnula glavom. – Zato sam i došla ovde.
Očajnički im je potrebna pomoć. Medicinska pomoć, hrana i obrazovanje.
Neverovatno je kad pomislite da ovo postoji u našoj zemlji. – Klimnuo je
glavom, slažući se s njom, impresioniran da radi nešto povodom toga.
Ponovo je pregledala dosje, zamišljeno, a onda ga pitala nešto o svojim
roditeljima. Htela je da zna iste stvari o kojima ga je i Aleksandra pitala.
Zašto je Sem ubio Solanž? A onda, šta se desilo njenim sestrama? Bila je
tužna zbog onoga što je pročitala o Hilari i nasmešila se kad je on završio
priču o Aleksandri.
– Njen život zvuči kao potpuna suprotnost od mog, zar ne? Francuska
baronica. To je daleko od Kentakija, gospodine Čepmen. – Rekla je to s
razvlačenjem u govoru, a on se smejao s njom, ali je još uvek htela da
upozna obe sestre. Bez obzira na to koliko su različite. – Znate, moju majku
veoma plaši taj sastanak.
– Osetio sam to kad smo se upoznali. Tvoj otac pokušava da je ohrabri.
– Mislim da je veoma uznemirujuće za sve roditelje koji su usvojili
decu, da njihova usvojena deca traže svoje porodice. Videla sam to tokom
svog stažiranja, pre nego što sam došla ovde. Ali, ne treba da brine ni o
čemu. – Opušteno mu se nasmešila. Tačno je znala ko je, kuda ide i zašto
hoće da ode tamo, kao i ljudi koji su je odgajili. Dejvid i Rebeka su takođe
živeli po svojim uverenjima i bili su tačno onakvi roditelji kakvi su joj bili
potrebni. Pristojni, inteligentni, puni integriteta i ljubavi prema ljudima, i
stvarima u koje su verovali. Megan je to takođe znala. Rekla je to svojoj
majci pre nego što je došla ovde. – Biće u redu. Obećala sam joj da ću je
zvati kad se sve završi. Mislim da će me verovatno posetiti posle toga,

251
znam svoje roditelje. – Oboje su se nasmejali, a Džon je posmatrao njene
oči. Bile su ispunjene svetlošću, životom i uzbuđenjem. Bila je devojka
koja je volela svoj posao i bila je ispunjena, a bilo je uzbudljivo samo biti
blizu nje. Toliko se razlikovala od devojaka poput Saše, koje su bile
potpuno opterećene sobom. Ova devojka je samo razmišljala o ljudima u
nevolji oko sebe. Po podne je morala da ode na hitan carski rez. Vratila se
posle dva sata i izvinila se što se zadržala.
– A ovo bi trebalo da bude moje slobodno popodne. Ali, uvek je ovako,
zato i ne idem daleko. – Onda ga je pozvala na večeru kod sebe kući.
Živela je u jednostavnoj kolibi, s jednostavnim nameštajem i prelepim
prekrivačima koje je kupila od nekih svojih pacijenata. Skuvala je običan
gulaš i opustili su se pričajući o njenoj mladosti, njenim roditeljima i
ljudima koje je upoznala. Izgleda da je mnogo volela svoje roditelje i bila
im je zahvalna na svemu, a ipak, kao da je zanimalo to što je nekada davno
pripadala potpuno drugačijim ljudima.
Jednom se nasmešila uz čašu vina i izgledala je veoma mlado i
devojački. – Na neki čudan način, ovo je uzbudljivo. – On se smejao i
potapšao je po ruci. Izgledala je kao najmanje uznemirena, najsigurnija, i
najsrećnija od tri žene. Radila je tačno ono što je htela.
Posle toga ga je odvezla do njegovog motela u džipu koji joj je otac
poklonio kad se preselila u planine. Džon je hteo da sedi na mesečini i
priča s njom satima, ali morala je da se vrati. Vratila se na dužnost u pola
pet sledećeg jutra.
– Hoćemo li se videti u Konektikatu prvog? – Oprezno ga je pitala, dok
je gledao na mesečini.
– Biću tu. – Nasmešio se. – Makar neko vreme. Obećao sam gospodinu
Patersonu da ću biti tu da vas sve dočekam i da vam pomognem s
upoznavanjem.
– Vidimo se tada. – Mahnula mu je dok je odlazila, a Džon je dugo
stajao gledajući za njom, dok je čuo huk sove na drvetu i osetio planinski
vazduh kako mu smekšava obraze, i na trenutak je poželeo da može da
ostane s njom zauvek.

252
 27.
Aleksandra se već spakovala i samo joj je ostalo da organizuje devojčice,
kad joj se Anri suprotstavio u hodniku i uhvatio je za ruku.
– Mislio sam da si me shvatila. Rekao sam ti, ne ideš u Njujork.
– Anri, moram. – Nije htela da se svađa s njim oko toga. To je bilo
nešto što je morala da uradi i nije bilo fer da je sada zaustavlja. Pratio je do
njihove sobe gde je gledao u tihom besu, dok su njeni koferi stajali otvoreni
na krevetu.
– Zašto si tako tajnovita oko ovoga? – Instinktivno je znao da je u
pitanju neki muškarac. Nije bilo drugog logičnog razloga.
– Zato što mi je veoma važno.
– Nisi mi ničim to potvrdila. Zašto ti sada toliko znači put u Njujork s
tvojom majkom? Da li bi mi to objasnila?
Oči su joj se napunile suzama dok ga je gledala preko kreveta. Bio je
tako neljubazan prema njoj čitavo leto i nije bilo fer s njegove strane da
sada bude naporan. – Zaista ne mogu da ti objasnim. Ima veze s nečim što
se desilo veoma davno.
– Nešto u vezi s nekim muškarcem? – Gledao je optužujućim pogledom,
i dok je ga gledala na jakom suncu Rivijere, odjednom je izgledao veoma
staro i pitala se da li ga je strah... strah da je ona u vezi s mlađim
muškarcem. Bilo joj ga je žao zbog toga i na trenutak je spustila gard, dok
je odmahivala glavom.
– Ne, nema nikakve veze ni sa kakvim muškarcem. Ima veze s mojim
roditeljima. – To je bila istina, ali nije mislila na grofa i groficu De Born.
– Šta s njima? Aleksandra, očekujem da mi kažeš šta se dešava. – A
onda iznenada, kao da više nije mogla da se svađa s njim, sela je u fotelju i
počela da plače. Ali, on joj nije prišao. Nije joj ponudio utehu. On je
smatrao da mu još uvek duguje objašnjenje, a možda i mnogo više.
– Nisam htela ovo da ti objašnjavam... to je... teško je objasniti. Ja
znam to tek od juna. – Pogledala ga je uznemireno, a on je iznenada shvatio
da je veoma pogrešio, da nedela zbog kojih je kažnjavao dva meseca možda
i nisu onakva kakva je on mislio da jesu. Griža savesti se prosecala kroz

253
njega, ali samo nakratko, dok je čekao, stojeći pored prozora, kad je ona
nastavila. – Moja majka... moji roditelji... postoji nešto što je trebalo da ti
kažu... trebalo je ja da ti kažem, samo što sam skoro i zaboravila, i rekla
sam sebi da nije važno. Ali, sada pretpostavljam da jeste... – Osetio je
unutrašnji strah u sebi dok je čekao, a ona je uhvatila vazduh i nastavila. –
Anri, ja sam usvojena. – Gledao je, potpuno zapanjen.
– Usvojena? Zašto mi niko nije rekao? Tvoj otac mi nikad ništa nije
rekao. – Bio je užasnut, ali je ona hrabro nastavila. Reći će mu sve, po
svaku cenu.
– Takođe sam bila usvojena i pre toga. Margaret i njen prethodni muž. –
Čekala je da shvati ovo, a kad jeste, polako je seo na krevet i pobledeo dok
je gledao Aleksandru.
– Jesi li ozbiljna? Ti nisi biološko dete Margaret i Pjera de Borna? –
Kao da mu je neko rekao da je Renoar kog je platio pet miliona dolara,
kopija. Njegova divna žena besprekornog porekla nije grofica po rođenju,
već je nepoznatog porekla. Klimnula je glavom. Znala je koliko je nju
šokiralo kad joj je Margaret rekla, a znala je koliko će više Anri biti
zapanjen. – A pre toga? Margaret ti čak nije ni majka? – Šaputao je, a
Aleksandra je klimnula glavom, spremna da mu kaže sve.
– Ne, nije.
Prasnuo je u gorki smeh. – Kad samo pomislim koliko sam se često
brinuo da ti i deca previše ličite na nju. Ko su ti onda roditelji? Da li uopšte
znaš? – Mogla je da bude bilo ko... devojka s ulice... iz geta... ćerka
nepoznatih roditelja i porekla. Skoro mu se smučilo na tu pomisao. Deset
vekova se njegova porodica venčavala i umnožavala s najvećom pažnjom, a
on se oženio potpunom neznankom, nepoznatog porekla.
– Znam već dva meseca. Htela sam da te poštedim toga. To je bila tajna
koju sam čuvala od tebe. Ništa više. – Ali, nije se smirio i gledao je ljutito,
besno se šetao sobom, kad je pogledao preko ramena.
– Više bih voleo da je bio u pitanju muškarac.
– Žao mi je što moram da te razočaram. – Govorila je s velikom tugom
u glasu. Izneverio ju je. U sebi se molila da će je prihvatiti... da mu to neće
značiti. Ali, znala je da neće biti tako. Ovakve stvari su previše značile
njenom mužu, da se ne obazire na ovakvo iznenađenje. Znala je to. Samo se

254
nadala da će biti drugačije, ali nije bilo.
– A tvoji roditelji? Ko su oni? Biološki roditelji...
Duboko i hrabro je udahnula, i rekla mu. – Moja majka je bila
Francuskinja, samo znam da se zvala Solanž Bertran, „obična žena“ kako bi
je ti nazvao. Moj otac ju je upoznao kad su saveznici oslobodili Pariz. Ne
znam više ništa. Moj otac je bio glumac, poznat, veoma poštovan i zvao se
Sem Voker. Za njih se pričalo da su bili veoma zaljubljeni i imali su tri
ćerke, od kojih sam ja druga. A onda... – Umalo se nije zagrcnula od svojih
reči dok mu je govorila, ali na neki čudan način je osetila olakšanje što mu
je rekla – ... vođen nekim ludilom, on ju je ubio. Kada je osuđen za taj
zločin, počinio je samoubistvo u svojoj ćeliji, ostavljajući mene i sestre bez
para i porodice. Bili smo kod tetke nekoliko meseci, a onda je porodični
prijatelj, advokat, pronašao domove za nas i dao nas na usvajanje, barem
nas dve. Imala sam mnogo sreće što su me Margaret i njen prvi muž
usvojili, on je bio advokat po imenu Džordž Goram. Tad sam imala pet
godina. Rekli su da sam imala četiri kad je moj otac ubio moju majku, zato
se i ne sećam toga. I ne sećam se ničega o Džordžu Goramu. Šest meseci
kasnije, on je umro, a moja majka... to jest Margaret... došla je u Francusku
da se oporavi i upoznala je mog oca... Pjera... a ostatak znaš. Usvojio me je
čim se oženio mojom majkom, što nisi znao, a pretpostavljam da sam ja
zaboravila, i živeli smo srećno do daljnjeg, a onda si se pojavio ti, Anri. –
Pokušala je da se nasmeši, ali njeno lice se zaledilo kad ga je pogledala.
– Kako lepa, mala priča. – Anri je gledao, jedva kontrolišući bes. –
Kako si se usudila da činiš takvu prevaru svih ovih godina? Čak i da si
zaboravila, kako kažeš, tvoja majka sigurno nije. I tvoj ’otac’, kako ga
zoveš... bande de salopards!... mogao bih da tražim razvod na osnovu
prevare... i da tražim naknadu štete!
– Da li svoje ćerke nazivaš ’štetom’, Anri? Nisam znala... stvarno... –
Suze su polako klizile niz njene obraze na žutu svilenu bluzu dok ga je
gledala, ali u njemu nije videla milosti.
– Celu ovu šaradu nazivam sramotom! I ovaj put u Njujork? O čemu se
tu radi? Ideš da staviš cveće na grobove svojih roditelja?
– Advokat koji nas je dao na usvajanje je najbliži prijatelj mojih
roditelja, a on umire. Mesecima je tražio moje sestre i želi da nas ponovo

255
spoji. Misli da nam to duguje, za bol koji nam je naneo time što nas je
razdvojio. Imala sam mnogo sreće, ali jedna od nas ipak nije.
– A šta je ona? Prostitutka iz Njujorka? Bože, ovo je neverovatno! Za
jedan sat sam nasledio ratnu mladu, ubicu, samoubistvo i sam bog zna šta
još, i očekuješ da mašem maramicom i plačem od sreće što se ponovo
spajaš sa svojim sestrama, za koje čak nisi ni brinula sve ovo vreme. A
tvoja majka? Kakvu ona ulogu igra u ovome? Da li te je ona dovela u
kontakt s advokatom? Mislila je da ti treba malo uzbuđenja u životu? Znam
da misli da sam dosadan, ali uveravam te, ovo za mene nije nikakvo
uzbuđenje.
– Nije ni njoj. – Aleksandra ga je ponosno gledala. Rekla mu je ko je, a
ako odluči da je napusti, to je njegov gubitak, njegov greh, njegov manjak
saosećanja. Uradila je sve što je mogla da ga zaštiti, a on je zahtevao
odgovor na svoja pitanja. Sada ga je dobio. I još će se videti šta će uraditi
povodom toga. – Moja majka je jedva smogla snage da mi kaže. Nikada
nije htela da se ovo sazna. Ali ja hoću da vidim svoje sestre. Ja hoću da
vidim ko su. I ne, moja sestra nije prostitutka. Ona vodi veliku televizijsku
kompaniju i imala je tragičan život. Mlađa sestra mi je doktorka, radi u
Apalačiji. I čak ni ne znam da li će mi se svideti i da li ću se ja svideti
njima. Ali, hoću da ih vidim, Anri. Hoću da znam ko su, i ko sam ja, osim
što sam tvoja žena.
– To ti više nije dovoljno zar ne? Morala si da nam doneseš ovo u dom.
Da li možeš da zamisliš šta će ovo uraditi mojoj karijeri ako se pročuje?
Šta će se desiti mojoj banci? Mojim političkim vezama? Mojim rođacima?
Da li možeš da zamisliš šta bi tvoja deca mislila da znaju da je njihov deda
ubio njihovu babu. Moj bože... – Ponovo je seo, zgrožen. – Čak ni ja ne
mogu da zamislim to.
– Ni ja. – Aleksandra je tiho rekla. – Ali, ne vidim zašto bi moralo da se
pročuje. Niko neće prenositi ovaj sastanak. Deca čak ni ne znaju zašto
idem. Misle da nas je baka pozvala i da idemo u Njujork. Provešću jednu
nedelju u Konektikatu, s ’prijateljima’, a devojčice i moja majka će ostati u
Njujorku.
– Ne razumem zašto ti one trebaju. Nema nikakvog smisla. – Ali, njoj
ima... i Margaret.

256
 – Možda su mi potrebne za emotivnu podršku. – A onda je napravila
veliki korak, onaj koji nije zamislila malopre. – I ti možeš da pođeš. Malo
je zastrašujuće vraćati se trideset godina unazad da vidiš ljude koje ne
poznaješ, ali koje si nekada voleo.
– Čak ne mogu ni da zamislim. I ne, neću poći s tobom. Zapravo,
Aleksandra... – Ustao je i tužno je pogledao. Kako je on to video, njihovi
životi su bili uništeni u njegovim očima, i šteta nije mogla da se popravi. –
Preklinjem te da ne ideš. Ne znam šta uopšte može da se spase od našeg
braka, ali nema svrhe da ideš da se vidiš s ovim ljudima. Oni su ispod tvog
nivoa. Ne možeš da se vratiš tamo... – A onda, šapatom. – Molim te,
nemoj.
Ali, ovog puta, nije mogla da ga posluša. Posle četrnaest godina
posvećenih poslušnosti Anriju de Morinjiju, nije mogla više. Morala je da
ode u Njujork, zbog sebe i, možda, zbog svoje dece. Ali, morala je da ode i
da upozna ove žene, da posegne i da ih dodirne, možda čak i da ih voli, ili
ne, i da zaboravi neke stare duhove za koje čak nije ni znala da postoje. –
Izvini, Anri... moram... Nadam se da možeš to da shvatiš. Veoma mi je
važno. I ništa od ovoga ne mora da naškodi našem braku. Radim nešto što
moram... za sebe... ne da bih tebe povredila. – Otišla je kod njega i
pokušala nežno da ga zagrli, ali on joj nije dozvolio. Tretirao je kao stranca,
što je za njega sada i bila.
– Više ni ne znam ko si.
– Da li je moje porodično stablo toliko bitno? – Ali, znala je odgovor na
to pitanje i pre nego što ga je pitala, a on je tužno odmahnuo glavom, i
izašao iz sobe, dok je ona odlučno izduvala nos i otišla niz hodnik da
spakuje svoje ćerke. Bez obzira šta se desi s njenim brakom, u sebi je
odlučila. Mora da ode u Njujork. Mora. Ide u Njujork.

257
 28.
Samo tri dana pre zakazanog sastanka, Džon Čepmen je otišao na televiziju,
pokazao svoje propusnice i otišao na sprat u njenu kancelariju. Nasmešio
se njenoj sekretarici, i izgledao kao da tu pripada, dok je pitao da li je
Hilari u svojoj kancelariji.
– Polazi za pet minuta... – Htela je da ga pita ko je, ali je prošao pored
nje, a ona je slegla ramenima. Nije mogla da beleži svakoga ko je ulazio da
vidi gospođicu Voker. Bilo ih je mnogo, a on je izgledao dobro. Zapravo,
izgledao je mnogo bolje od toga. Nasmešila se u sebi, pitajući se da li je
ovo neko ko je u vezi s Hilari. Niko nije ništa znao o njenom privatnom
životu. Kad su se vrata tiho zatvorila iza njega, stajao je u Hilarinoj
kancelariji, a ona ga je pogledala, zapanjena.
– Da? – Mislila je da je neka isporuka, scenario, ili hitna uputstva.
Navikla je da novi likovi ulaze i izlaze iz njene kancelarije, ali ne ovaj.
Stajao je gledajući je, tiho, kao da je dobro poznaje. Čudno se osetila dok
joj je prilazio i odjednom se uplašila i posegnula za telefonom da pozove
pomoć. Ali, kad joj se nasmešio, osetila se blesavo. Izgledao je inteligentan,
pribran i zgodan, ali još uvek nije mogla da shvati ko je on i šta radi tu, dok
je govorio dubokim, nežnim glasom.
– Gospođica Voker? – Ali, nije morao da postavi to pitanje. Tačno je
znao ko je ona, možda čak i bolje nego ona sama. – Žao mi je što upadam
ovako. Moram da popričam s vama nakratko. – Ustala je od svog stola, kao
da kontroliše situaciju, dok joj je on prišao. Zelene oči su bile hladne kao
led, a glas joj je bio osoran.
– Krenula sam kući. Moraćete da dođete sutra. Iz kog ste odseka?
To je bilo teško pitanje i nije bio siguran kako da joj odgovori. Nije
hteo da pozove obezbeđenje i da ga izbace. Umesto toga, rekao je nešto
potpuno neverovatno. – Došao sam zbog Megan i Aleksandre... – Čekao je
da vidi efekat, i kao duboka rana nožem, ili metkom, nije bilo krvarenja
odmah. Oči su joj bile miran, zeleni led – ... hoće da vas vide.
– Ko ste vi? – Ovog puta joj se ruka tresla kad je krenula da uzme
telefon, a on je prestigao i stegao ga na kućištu.

258
 – Molim vas... dajte mi samo pet minuta. Neću vas povrediti. Priča je
duga, ali skratiću je što više mogu. – Odjednom je znala da je to čovek koji
je zvao, a on je znao da se setila.
– Neću da ih vidim.
– One hoće da vide vas. Obe. Aleksandra dolazi čak iz Francuske...
Megan iz Kentakija... – Odugovlačio je, a u njenim očima se video bol...
neverovatna tuga...
– Onaj stari kučkin sin vas je poslao, zar ne? Zašto sada? – Ispravila se
i gledala ga, puštajući telefon.
– Umire.
– Dobro.
– Možda hoće da se iskupi za grehe. Hoće da ponovo spoji vas tri, ovog
vikenda, u njegovoj kući u Konektikatu. Mesecima vas je tražio...
– Ðavola. – Prekinula ga je. – Znam da nije. Otišla sam kod njega pre
dvadeset godina i nije imao pojma, niti ga je zanimalo gde je bilo ko. Ko
nas je pronašao? Vi? – Klimnuo je glavom, nesiguran da li će ga mrzeti ili
ne. Samo joj je zadavao veći bol. Odavno se pomirila s prošlošću. Odustala
je od potrage za sestrama otkad je poslednji put posetila Artura. Posle
deset godina, taj san je utihnuo. Sada je prošlo više od dvadeset godina i
nije htela da ga oživljava. Nisu joj više bile potrebne. Izbacila je sve iz
života što može da je podseti na njih. Nije bilo muškaraca, dece, nikakvog
ljubavnog života. Tu joj je bio posao, utešni posao, u velikim količinama, i
ljudi koje je zgazila na putu do vrha. Nije morala da se oseća krivom. Išla
je u jednom pravcu. Sama. – Prekasno je, ko god da ste vi.
– Čepmen, Džon Čepmen.
– Pa, recite mu da nisam zainteresovana. Zakasnio je dvadeset godina...
neka bude trideset. – Izgledala je neverovatno ogorčeno kad je sela. Na
neki način, primetio je, izgledala je i mlado i staro u isto vreme. Imala je oči
koje su bile starije i tužnije od vremena.
– A šta da kažem vašim sestrama?
– Recite im... Recite im... – Glas joj je drhtao i pogledala ga je tužno. –
Recite im da sam ih volela tada, ali... sada je prekasno za mene. –
Odmahnuo je glavom i seo preko puta njenog stola, nadajući se da može da
oživi neku iskru u njenom srcu, ako je bilo šta preživelo beskrajni bol koji

259
je pretrpela u detinjstvu.
– Nije prekasno, Hilari... ne može da bude... bili ste im sve tada... –
Artur je tako rekao. Jednom je objasnio Džonu kako se brinula za druge
dve devojčice, a on se rasplakao zbog same priče o tome. – Ne možete
sada da im okrenete leđa.
Gledala je u njegove oči, pitajući se ko je ovaj čovek, kako je pronašao
i kako toliko toga zna. – Nisam im više potrebna, Čepmene. Sada su
odrasle. Šta su one? Sekretarice? Domaćice? – To je najbolja sudbina kojoj
se nadala za njih, dok je Džon Čepmen nasmešio.
– Jedna je baronica u Francuskoj, ima dvoje dece, a druga je doktorka u
Kentakiju. Obe su zanimljive žene. Mislim da bi vam se svidele. – Ali, to
nije bio smisao, iako su je zanimale.
– Koja je doktorka? – Bilo je teško zamisliti bilo koju od one dve male
devojčice kao doktorku.
– Megan. Ona je sjajna. Kao i Aleksandra. Ljubazna je, saosećajna i
pristojna.
– Uvek je bila, čak i kao beba. – Šaputala je, a onda je stavila ruke na
lice i odmahnula glavom. – Proživela sam deset godina pakla zbog nade da
ću ih pronaći. Ukrala sam deset hiljada dolara od svoje tetke i htela sam da
dođem u Njujork da ih pronađem. – Smejala se u ruke i Čepmen je mogao
da primeti suze na njenom stolu. – A onda mi je on rekao da nije pratio gde
su... nije imao pojma gde su... Ni ja nisam mogla da ih pronađem. –
Pogledala je u Džona praznim, povređenim očima. – U čemu je poenta sada,
osim da prouzrokujemo bol jedna drugoj sećanjima na ono što se desilo?
– Vi ste jedina koja ih ima, Hilari. Druge dve nemaju ništa. Aleksandra
vas se seća, a Megan ne zna ništa. Sada imate samo jedna drugu. Ono što
se desilo vašim roditeljima više nije ni bitno. Samo vas tri... sada ne možete
da okrenete leđa tome.
– To staro đubre nas je uništilo. Zašto bih mu dozvolila da umiri svoju
savest time što će nas sada spojiti? Moj život se neće promeniti ako ih ne
vidim. To je sve gotovo. One su nestale. Baš kao... moji roditelji... kao
prošlost.
– Vaši roditelji su zauvek nestali... ali vaše sestre nisu. One su stvarne i
žive i hoće da vas upoznaju. Čak i ako odete i zamrzite ih, makar ćete moći

260
sebi da kažete da ste pokušali. – Ali, polako je odmahnula glavom i ponovo
ustala, a njene oči su blesnule bisernu vatru u njega.
– Neću to uraditi. Recite Patersonu koliko ga mrzim... ne... ne možete
čak ni da zamislite koliko ga mrzim.
– Zašto? Znam da vas nije ostavio zajedno, ali da li ima još nešto? –
Hteo je da je pita to otkad je prvi put pročitao njen dosje.
– Više nije ni bitno. Zna šta nam je uradio. Neka živi s tim. Za mene...
je gotovo... Imam svoj život... svoj posao... ne treba mi ništa više od toga.
– To je užasno prazan život, Hilari. Znam to, zato što je to sve što i ja
imam. S kim pričate noćima u tišini? Ko vas drži za ruku kad ste bolesni,
umorni ili uplašeni? Imam bivšu ženu, roditelje i dva brata. Koga vi imate?
Da li možete da priuštite da okrenete leđa svojim sestrama?
– Izlazite iz moje kancelarije. – Došla je do vrata i otvorila ih. Čula je
dovoljno i nije mogla više da podnese. Ali, on je izvadio parče papira iz
džepa. Na njemu su bila uputstva kako se dolazi do Arturove kuće u
Konektikatu, prvog septembra, broj telefona, adresa, pa je pogledao u oči
kad je stavio to na sto i krenuo prema vratima.
– Živim vaš život, Hilari Voker, sad već mesecima. Plakao sam zbog
vas. Bio sam u Čarlstaunu, Džeksonvilu, pričao sam s komšinicom koja vas
je pronašla skoro mrtvu na svom pragu, bio sam u vašim hraniteljskim
porodicama. Znam koliko vas je povredio... Znam koliko ste loše prošli – u
njegovim očima su bile suze dok je gledao i rekao – ali molim vas, bože,
molim vas, ne radite ovo... ne okrećite im leđa sada. Potrebni ste im, i one
su potrebne vama... Hilari... molim vas... dođite na sastanak. Biću tu da
vam pomognem. Uradiću sve što mogu. – Zapanjeno ga je gledala, pitajući
se kako je saznao sve to. – Samo budite tamo... molim vas... – Rekavši to,
nežno joj je stisnuo ruku i napustio kancelariju, dok je ona stajala tamo i
gledala za njim, i sav bol iz prošlosti je oživeo u njoj, zajedno s novom
zbunjenošću. Nije htela da ide i da ih vidi... nije htela da se seti Aksinih
svetloriđih kovrdža i Meganinih jecaja u noći. Sada su nestale. Nestale
zauvek. I nije više mogla da se vraća. Čak ni zbog Džona Čepmena.

261
 29.
– Stvarno ideš? – Anri je stajao i posmatrao preko spavaće sobe. U Kap
Ferau su zajedno spavali, dok mu Aleksandra nije sve priznala. Te noći se
preselio u gostinjsku sobu. I taj potez nije zahtevao nikakvo objašnjavanje.
– Idem. – Izgledala je ozbiljno i odlučno. Devojčice su bile obučene i
spremne. Torbe su im bile u prizemlju, a Margaret ih je čekala na
aerodromu u Nici. Uspeli su da rezervišu direktan let do Njujorka, bez
presedanja u Parizu.
– Nećeš da razmisliš?
Polako je odmahnula glavom. – Žao mi je, dragi. Ne mogu. – Zakoračila
je prema njemu u nadi da će joj dozvoliti da ga dodirne. Ali kad je stigla do
njega, on se odmakao jedan korak i to ju je veoma pogodilo.
– Molim te, nemoj – rekao je tiho. – Onda, srećan put.
– Vraćam se najkasnije desetog. – Klimnuo je glavom. – Biću u Pjeru u
Njujorku, ako ti budem potrebna. Zvaću te.
– Neće biti potrebno. Biću veoma zauzet. – Okrenuo se i izašao na
terasu, a ona je, bacivši poslednji pogled na njegova leđa, izašla i spustila
se u prizemlje. Nije videla kako ih posmatra dok su odlazile, ni suze u
njegovim očima dok je zurio u more i razmišljao o njoj. Znao je da je
mnogo voli, a sada se osećao da ju je izgubio. Bilo mu je neverovatno...
sve što se dogodilo... jednostavno nije mogao da razume. Kako su mogli da
dozvole da se to dogodi... na neki način, shvatio je, i ona je bila žrtva
okolnosti kao i on. Ali, njemu je to bilo mnogo važnije, a sada je otišla u
lov na vetrenjače, da upozna svoje dve sestre. Voleo bi da je mogao da je
zaustavi, ali je bilo jasno da ne može.

Margaret je insistirala da putuju prvom klasom, pa su devojčice bile

očarane dok su naručivale koktele širli templ8 i duvale jedna u drugu kroz
slamčice.
– Devojke, molim vas! – prekorila ih je Aleksandra, još uvek
razmišljajući o svom suprugu, a Margaret joj je rekla da ih pusti da se malo
zabave. A onda, kad su devojčice pošle duž prolaza da vide da li mogu da

262
pronađu nekog da se igraju, Margaret je upitala kako je Anri primio vesti.
Aleksandra joj je samo nekoliko dana pre toga rekla da mu je pred put
rekla celu istinu.
– Nije to tako rekao – rekla je Aleksandra svojoj majci – ali mislim da
je gotovo. Sigurna sam da ću po povratku kući videti da je angažovao
advokate.
– Ali nisi ni ti morala njemu sve da kažeš. Mogla si samo da mu kažeš
da sam te ja odvukla u Njujork.
– Znao je on da nije samo to, mama. Morala sam nešto da mu kažem,
tako da sam mu rekla istinu. – I bez obzira na posledice, nije žalila. Barem
joj je čista savest.
– Mislim da ti je to bila velika greška. – Nije to rekla Aleksandri, ali je
mislila da su sumnje njene ćerke opravdane. Anri će gotovo sigurno tražiti
razvod. Neće čak ni tražiti, zahtevaće ga, a Aleksandra se neće protiviti.
Margaret se samo molila da joj ostavi decu. Nije joj bilo prijatno da
razmišlja o tome i bila je dekoncentrisana kad su se Aksel i Mari-Luiz
vratile i izjavile da, uprkos činjenici da su sva sedišta rasprodata i zauzeta,
„nema nikoga“ u avionu.
– Drugim rečima, nema dece? – upitala je Margaret uz smešak, a one su
se nasmejale. – Onda ćete morati da trpite nas. – Igrala je s njima karte,
naučila ih je da igraju remi i gledale su film, dok je Aleksandra sedela
izgubljena u svojim mislima. Mnogo toga joj se vrtelo po glavi... njeni
roditelji... njene sestre... i njen muž, ako ga još uvek bude imala kad se
vrati u Francusku. Ali, ipak je bila sigurna da je donela ispravnu odluku i
sledećeg jutra, posle dobro prospavane noći u Pjeru, pozvala je recepciju i
zakazala termin kod frizera. Otišla je samo nekoliko blokova dalje, do
Bergdorfa i bila je veoma zadovoljna rezultatom. Kad se našla s majkom i
ćerkama na ručku, one su bile zapanjene. Skinula je plavi preliv s kose i
ponovo je bila riđa.
– Mama, izgledaš isto kao ja! – oduševljeno je vrisnula Aksel, Margaret
se nasmejala, a Mari-Luiz je aplaudirala.
– Otkud to odjednom? – upitala je Margaret, gledajući je iznad
devojčica.
– Već dugo to želim da uradim. Možda sam sada ono što jesam, kako

263
god bilo. Ali, više ne želim da se krijem. – I dobro se osećala.
– Volim te – šapnula je Margaret dodirujući ćerkinu ruku.
Ručale su u restoranu 21, a kasnije svratile kod Švarca, da im baka kupi
„mali poklon“. Kao i obično, činila je sve da razmazi devojčice. Kako je
bilo i planirano, u četiri sata, Aleksandrina limuzina je čekala. Već je
objasnila devojčicama da će vikend da provede s nekim starim prijateljima
u Konektikatu, a da će one ostati u gradu s bakom.
– Zvaću vas večeras – obećala je dok je ulazila u auto s malim koferom,
u veoma šik lanenoj šanel haljini.
– Mi idemo u bioskop s bakom! – uzviknula je Aksel.
Čvrsto je stegla majku, zagrlila devojčice i svima trima poslala poljupce
i dugo gledala majku u oči dok se udaljavala. Bila je sigurna da vidi suze
na majčinim obrazima dok je mahala, a i njoj su suze pekle lice. Bilo je
zastrašujuće vratiti se u prošlost, ali i unapred u budućnost, sve u isto
vreme. Ali, bilo je i uzbudljivo.

264
 30.
Vožnja do Stoningtona na obali Konektikata trajala je kraće od dva sata i
Aleksandra je sedela na zadnjem sedištu i razmišljala o ljudima koje je
ostavila. O Margaret i ljubavi kojom je obasipa već trideset godina, o
Aksel i Mari-Luiz, koje su joj toliko beskrajno drage, sada više nego
ikada… i o Anriju, koji je strahovito ljut na nju, zato što misli da ga je
izdala. Razmišljala je o tome da ga pozove tog jutra pre nego što je pošla,
ali nije znala šta da mu kaže. U stvari, kao da više ništa nije ostalo da se
kaže. Znala je kako se oseća zbog njenog odlaska u Sjedinjene Države.
Zabranio joj je da ide, a po prvi put tokom njihovog braka, ona ga nije
poslušala. Odjednom, dok se vozila u zadnjem delu iznajmljene limuzine,
osetila se čudno slobodnom i drugačije nego što se dugo osećala… skoro
isto onako kako se osećala kad je bila devojčica, dok je trčala sa svojim
ocem po poljima u blizini njihove vikendice, s vetrom u kosi, potpuno
sigurna u sebe i savršeno srećna. Osećala se kao da je s njom i sada, na
njenom putovanju u prošlost, na koje je bila primorana da pođe. I bez
razmišljanja, provukla je prste kroz kosu i nasmešila se za sebe. Ponovo je
Aleksandra de Born... Aleksandra Voker, prošaputala je u tihom
automobilu. I, prvi put posle četrnaest godina, ponovo je crvenokosa.
Kad su stigli dočekala ih je elektronska kapija, kroz koju ih je propustio
nepoznati glas, ali, osim tog malog bezbednosnog detalja, imanje je
izgledalo jednostavno i neupadljivo. Uzbrdo je vodio krivudav prilaz, a iza
oštre krivine, pojavila se lepa kuća u viktorijanskom stilu, sa širokim
tremom i ograđenom platformom na krovu. Ličila je na kuću nečije bake, ili
možda bakine sestre. Na tremu se nalazilo dosta nameštaja od pruća, a iza
kuće je bio stari ambar. Izgledala je udobno i gostoljubivo i Aleksandra je
oprezno izašla iz kola, gledajući oko sebe, razmišljajući o tome koliko je
lepa i koliko će se svideti njenim ćerkama. A onda je ugledala kako je s
trema posmatra poznato lice, pa se nasmešila kad je požurio prema njoj.
– Zdravo!... kako ste putovali? – Bio je to Džon Čepmen, u bež
sportskim pantalonama i otkopčanoj plavoj košulji. Izgledao je potpuno
opušteno i pogled mu je bio topao i prijateljski dok se rukovao s njom, a

265
onda uzeo njen kofer od vozača.
– Bilo je sasvim u redu, hvala. Lepo je ovde.
– Jeste, zar ne? Čeprkam ovuda celo popodne. Ima divnih stvari u
ambaru, izgleda da gospodin Paterson dugo poseduje ovo imanje. Uđite,
svideće vam se kuća. – Polako ju je poveo, ćutke se diveći njenoj blistavoj
riđoj kosi, koja je bila toliko drugačija od tihe plavuše kakva je bila. A
onda je konačno odlučio da kaže. – Kosa vam je divna, ako nije nepristojno
da kažem.
Ali se ona samo nasmejala i odmahnula glavom. Bilo joj je drago što mu
se dopada. – Odlučila sam da vratim staru boju kose u čast ovog
putovanja. I bez dodatnog komplikovanja će nam biti teško da se
prepoznamo. – Nasmešila se i pogledi su im se sreli, a onda je konačno
skupila hrabrost da ga pita o onome što ju je najviše zanimalo. – Da li su
stigle ostale?
Nabrao je obrve i pogledao je, pokušavajući da ne izgleda uznemireno,
ali je još uvek bio zabrinut zbog Hilari. Nije ničim nagovestila da će doći i
on je bio užasno uplašen da i neće doći. – Još ne. Megan je rekla da će stići
oko šest. A Hilari... – Glas mu je utihnuo, a Aleksandra ga je pogledala
dugo i duboko, a onda je klimnula glavom. Shvatila je i to je rastužilo. Ali,
nije je iznenadilo.
– Nije pristala da dođe, zar ne?
– Nije baš tako rekla. Ali, rekao sam joj koliko je vama stalo. Mislio
sam da to treba da kažem. – Klimnula je glavom u odgovor i u sebi se
pomolila da njena sestra sakupi hrabrost da se suoči s njima. Bila je svesna
da je za nju prošlost bila veoma bolna, više nego za druge, i da će možda
odlučiti da to ne uradi. Ali, Aleksandra se nadala da će pristati. Duboko u
njoj, malo zaboravljeno dete očajnički je želelo da je vidi. – Držaćemo
palčeve – dodao je Čepmen dok su ulazili u predvorje. S desne strane je
bila mala dnevna soba, a s leve veliki salon, s prijatnim kaminom i dobro
održavanim viktorijanskim nameštajem. Pitala se gde je Artur Paterson,
njihov dobročinitelj koji ih je ponovo spojio, pa je to šapatom upitala
Džona.
– Gore je, odmara se. – Sa sobom je doveo dve nove medicinske sestre
i kad ga je Džona tog jutra video, shvatio je da je čudo da je čovek još

266
uvek živ. Izgledalo je kao da se drži samo zbog ovog i da jednostavno neće
još dugo. Za poslednja četiri meseca ostario je dvadeset godina i bilo je
jasno da trpi velike bolove. Ali, bio je svestan i živahan i željan da vidi tri
žene koje je konačno spojio.
– Jesi li siguran da će doći? – pritiskao je Džona, a Čepmen ga je u to
uveravao, moleći se da ih ne izneveri Hilari. Ali, ma koliko da je mrzela
Patersona, možda ipak ne bi bilo toliko loše ako ne dođe. Čepmen nije bio
siguran kako bi starac izdržao to suočavanje. Posle ručka, sestre su ga
smestile u krevet i zahtevale od Džona da se odmara do večere. Bio je
odlučan da uveče siđe i večera sa svojim gošćama. A plan je bio da Džon
ode posle večere. Do tada će se one smestiti, on će ih upoznati, a ostalo
zavisi od njih... i od Artura.
Aleksandra je razgledala po dnevnoj sobi, a odatle je ušetala u
trpezariju, u kojoj se nalazio dugačak engleski sto.
– Čini se da je ovde provodio dosta vremena – primetila je Aleksandra
– zato što se mesto čini kao veoma voljeno. – Nasmešio se njenom izboru
reči i rekao da nije siguran koliko vremena je Artur proveo u Konektikatu,
ali nije dodao da mu je Artur rekao da želi tu da umre.
– Da li biste želeli da se popnete na sprat?
– Hvala. – Nasmešila mu se, pitajući se koliko ima godina. Činio se
tako detinjast na neki način, a opet tako zreo. Bio je ozbiljan, a ipak
zabavan... potpuno drugačiji od Anrija, a ipak joj je izgledao detinjasto u
poređenju s njenim mužem. Toliko je navikla na Anrijev snažan stav, na
naviku da komanduje, njegovo upadanje u sobu i preuzimanje kontrole,
svojim strogim izrazom lica i snažnim ramenima, i bilo joj je čudno kako joj
to iznenada nedostaje. Pored njega su svi ostali muškarci izgledali slabi i
premladi i nekako, ma koliko fini da su bili, kao da im je nešto nedostajalo.
Pitala se da li će stvari ikada biti iste, da li će je uopšte primiti nazad kad
se vrati u Francusku... možda će ponovo morati da živi s majkom, ili će
morati da pronađe sopstveni smeštaj. Trenutno je sve bilo neizvesno.
Džon je uveo u osunčanu sobu u uglu kuće. Bilo je još uvek vruće od
popodnevnog sunca i prekrivač na krevetu je bio bleštavo beo sa čipkanim
rubom, pored njega se nalazila udobna stolica za ljuljanje i isti viktorijanski
nameštaj koji je izgleda ispunjavao celu kuću. Bio je tu i dvosed i

267
porcelanski umivaonik, neko je stavio i cveće u sobu, pa se ponovo osetila
mladom, kao devojčica koja se vraća kući. U očima su joj bile suze kad se
okrenula prema Džonu i zahvalila mu.
– Čudno mi je što sam ovde – pokušala je da mu objasni, ali nije mogla
da pronađe prave reči. – Kao da sam veoma mlada i veoma stara... kao da
se vraćam u prošlost... veoma zbunjujuće.
– Razumem. – Ostavio je da se osveži i on je brzo sišla u prizemlje, u
bež lanenom kostimu, osvežene šminke, u šanel bež i crnim cipelama, a
njena riđa kosa je sve to oživljavala. Izgledala je elegantno i pod kontrolom
i okrenula se kad je čula glasove na stepenicama. Bio je to Artur, koji je
silazio niz stepenice, uz pomoć medicinskih sestara. Bio je pognut i slab i
stenjao je posle svakog koraka, ali iznenada, kad ju je ugledao, stao je i
ispustio uzvik iznenađenja, a onda su mu suze potekle niz obraze, dok mu je
Aleksandra pošla u susret.
– Zdravo, gospodine Patersone – rekla je tiho, i dok je on drhtao,
sagnula se i poljubila ga u obraz. – Hvala vam što ste me pozvali. – Ali, on
se tresao toliko jako, da nije mogao da progovori. Samo ju je uzeo za ruku i
stegnuo je jako, poslednjim atomima snage, a onda joj dozvolio da mu
pomogne da siđe s jednom sestrom, a kad su ga smestili u udobnu fotelju u
velikoj dnevnoj sobi, podigao je pogled i najzad progovorio, glasom
promuklim od bolesti.
– Bože, toliko ličiš na nju. Da li si ti Aleksandra, ili Megan? – Još uvek
se sećao Hilarine zift crne kose, baš kao što je imao njen otac.
– Ja sam Aleksandra, gospodine. – Izgledala je ozbiljna i duboko
dirnuta, a on je ponovo zaplakao kad je progovorila.
– Imaš čak i isti akcenat. I posle toliko godina, zadržala je taj prizvuk
francuskog... – Vrteo je glavom, zapanjen sličnošću Aleksandre i njene
majke. I Aleksandri je bilo čudno da toliko liči na nekoga koga nije ni
upoznala, a taj neko je bila njena majka.
– Da li vam je bila veoma draga? – Htela je da razgovara o tome dok
čekaju ostale. Džon je ušao i ponudio joj čašu vina, što je ona ljubazno
odbila. Htela je da se koncentriše na Artura Patersona i da čeka svoje
sestre. Svakog trenutka je bila sve napetija i uzbuđenija.
On je klimnuo glavom razmišljajući o Aleksandrinom pitanju. – Da, bila

268
je veoma draga... bila je tako divna devojka... tako lepa, ponosna... tako
jaka... puna života... – Uz bledi osmeh, ispričao je Aleksandri kako su je on
i Sem upoznali u Parizu. – Mislio sam da će pozvati vojnu policiju, što bi
verovatno i uradila... samo što je tvoj otac bio tako đavolski zgodan i
šarmantan. – Nasmešio se, razmišljajući o Semu. Kako su dobri prijatelji
bili i kako im je bilo lepo zajedno tokom rata. – Bio je i izvrstan glumac. –
Ispričao joj je za neke njegove predstave, dok je ona mirno slušala, a onda
se spolja iznenada začuo zvuk automobila, Džon je izašao, i trenutak
kasnije čuli su glasove.
Slušao je i Artur i, nesvesno, posegnuo i uhvatio Aleksandru za ruku i
čvrsto je držao, kad su se otvorila ulazna vrata. S mesta gde je sedeo, video
je kako ulazi. Pogledala je okolo, isto kao Aleksandra, a onda je videla da
je posmatraju i, kao stidljivo dete, ušla u sobu, iznenada izgledajući kao
mlađa verzija Aleksandre.
Aleksandra je polako ustala i instinktivno joj prišla s ispruženim
rukama. Činilo joj se kao da je istovremeno pronašla deo prošlosti i da se
gleda u ogledalu. Jedina razlika je bila u tome što su Aleksandrine oči bile
zelene, a Meganine plave. Ali, inače, bilo je jasno da su sestre. – Megan? –
upitala je oprezno, ali je bilo očigledno da je to ona. Mlađa devojka je
klimnula glavom, a onda su pale jedna drugoj u zagrljaj, sa suzama u očima,
iako su obećale sebi da će kontrolisati emocije. I dok ju je Aleksandra
čvrsto grlila, na trenutak je osetila kao da se setila.
– Toliko ličiš na mene! – nasmejala se Megan kroz suze i ponovo je
zagrlila, a onda se odmakla i pogledala je, s ironičnim osmehom. – Samo
što se ne oblačiš tako dobro. – Ona je još uvek nosila farmerke, gojzerice i
majicu, kao u bolnici, pre polaska. Ali, to je ionako stalno nosila, baš kao
Rebeka. – Bože moj, baš si lepa. – Nasmejala se i stidljivo se udaljila, dok
ju je Aleksandra držala za ruku, a onda je na sebe preuzela da je upozna s
Arturom.
– Drago mi je, gospodine Patersone – ljubazno ga je pozdravila Megan,
skoro ko devojčica, a on je sa zadovoljstvom zurio u nju. Bila je lepa skoro
kao Solanž, ali ne potpuno, i nije imala Aleksandrinu prefinjenost, ali je
imala nešto izrazito svoje, neku vrstu čistote i inteligencije, koje su bile
urezane na njenom licu. Izgledala je kao prelepa mlada žena.

269
 – Dakle, ti si doktorka, zar ne?
– Da, gospodine. Skoro. Upravo završavam stažiranje. Biće gotovo za
Božić.
Ponovo je klimnuo glavom, posmatrajući čas jednu, čas drugu. Nije
između njih bilo ni gorčine, ni besa, imale su dobar život i to se videlo.
Napravio je pravi izbor za njih... ali ne i za sirotu Hilari. Posle
Čepmenovog upozorenja, plašio se šta će da mu kaže ako dođe, ali je ipak
želeo da je vidi.
Čekali su skoro do osam, povremeno ćutke, a povremeno svi pričajući
uglas, nervozni, s nelagodom i čudnim osećajem, dok im je Artur pričao
priče iz prošlosti, a Megan i Aleksandra pokušavale da jedna drugu i njega
upoznaju sa svojim životima. Aleksandra je ponela slike svojih devojčica,
Anrija i svojih roditelja. Megan je, takođe, ponela fotografije Rebeke i
Dejvida, kuće u Tiburonu i bolnice u Kentakiju u kojoj radi. Kao da su obe
želele što brže ponovo da upoznaju jedna drugu. Trebalo je nadoknaditi
trideset godina. Bilo je jasno koliko su im životi bili različiti. Bolnica u
Kentakiju stajala je pored fotografija devojčica ispred vile u Kap Ferau. A
Anri je izgledao kao pravi veleposednik ispred svog zamka u Dordonji, dok
su fotografije Margaret i Rebeke na trenutak stajale jedna pored druge,
jedna u farmerkama i s cvetom u kosi, a druga u večernjoj haljini pred
odlazak na bal u Monte Karlo godinu dana ranije. Megan je to pomenula uz
stidljiv smešak kad su pošli na večeru, dok je Artur, uz Džonovu pomoć,
polako išao za njima.
– Čudno koliko su nam se životi razlikovali, zar ne? A ipak smo
sestre... ipak ličimo... imamo iste roditelje i verovatno nam se iste stvari
sviđaju i ne sviđaju, i imamo iste navike, a da toga nismo ni svesne. A ipak,
pogledaj nas, ti si odrasla u svoj toj raskoši i bogatstvu u Francuskoj, a ja
sam pola detinjstva živela kod prijatelja, dok su mi roditelji bili u zatvoru
zbog svojih uverenja. – Nije zvučala nesrećno. Zvučala je kao da je
ponosna na njih, i bila je. Bilo je uzbudljivo razmišljati o svemu tome i obe
su zaćutale dok se sedale pored Artura. Džon je sedeo do Megan, a do
Aleksandre je bila prazna stolica, pa je postajalo jasno da im se Hilari neće
pridružiti. Aleksandra je osetila teskobu i neko vreme je ćaskala, dok je
Artur zadremao, a onda se iznenada spolja začuo zvuk automobila. Džon je

270
tiho ustao. Spolja su se čuli ljutiti glasovi a onda su se ulazna vrata
iznenada otvorila, dok su dve žene posmatrale, kao hipnotisane, a Artur se
probudio, kao da je osetio da je još neko došao da ga vidi.
– Nešto se dogodilo? – upitao je Aleksandru, na trenutak zbunjen zbog
buđenja, ona ga je potapšala po ruci, ne skidajući pogled s vrata, a onda je
ugledala. Visoka, mršava i tanka, kao otac, dugačkog koraka, kao zift crne
kose i zelenih očiju, kojima ih je iznenada pogledala. Na sebi je imala
izgužvani svetloplavi laneni kostim. Nije uopšte imala nameru da dođe, ali
je posle posla iznenada odlučila da iznajmi auto i dođe da kaže Arturu
jednom za sva vremena šta misli o njemu. Onda će možda da ga se oslobodi
do kraja života. Nije je bilo briga ni što će da vidi ostale. One su za nju
sada bile stranci. Zanimao ju je Artur dok je ulazila u sobu i pogledala ga,
ali je bilo nemoguće ne primetiti dve žene s riđom kosom koje su sedele
pored njega, pa je njen pogled prvo privukla Megan, a zatim Aleksandra,
dok je Džon oprezno stajao tik iza nje. Osećao je napetost u prostoriji i
patnju žene koja je stajala toliko blizu njega. Poželeo je da je zagrli, ali je
ona izgledala kao da će da eksplodira, a onda je iznenada zastala, a zatim
joj je pogled sreo Aleksandrin, i Aleksandra je polako ustala i prešla preko
sobe kao mesečar, i samo je promrmljala.
– H... Hili... – Videla je lice devojčice s dugačkom crnom kosom, a
pred njom stoji žena... s istom crnom kosom... istim zelenim očima... i, ne
znajući zašto, zaplakala je i, iako to nije želela, Hilari ju je zagrlila.
– Aksi... mala Aksi... – Prvi put je grli od onog dana kad su je otrgli od
nje i ostavili je samu s Ajlin i Džekom u Čarlstaunu, da plače za sestrama
koje je toliko volela, jedva je mogla da izdrži bol od tog sećanja, dok je
grlila visoku namirisanu, divno isfriziranu ženu iz Pariza... iako je videla
samo lice deteta koga je nekada volela, i bez prestanka je plačući
šaputala... – Volim te, Aksi... – Grlile su se tako dugo, dok je Megan tiho
posmatrala, a onda je Artur iznenada počeo da kašlje, a Džon je požurio da
mu da čašu vode. Domaćica koja im je kuvala ručak, unela je pilule koje
joj je dala medicinska sestra, Megan je proverila dozu i dala ih Džonu, dok
se Hilari polako okretala prema njima. – Ti si sigurno Megan. – Nasmešila
se kroz suze i uhvatila Aleksandru za ruku, kad su pustile jedna drugu iz
zagrljaja. – Prilično si se promenila otkad sam te poslednji put videla. – Tri

271
žene su se nasmejale, ali Hilarin pogled se smračio kad je ugledala starca, i
čvrsto je držala Aleksandru za ruku dok mu se obraćala. – Rekla sam da
neću da dođem i tako sam i mislila, Arture. – Klimnuo je glavom, gledajući
je u oči sa strahom i bolom, i u njima je video sve ono čega se bojao.
Mrzela ga je, i to se videlo kao crni otrov. Ali, bio je svestan da to
zaslužuje. Znao je to bolje od bilo koga. – Nisam želela da te ponovo
vidim.
– Drago mi je što si ipak došla, Hili – rekla je Aleksandra nežnim
glasom. – Toliko sam želela da te vidim... da vas vidim obe – dodala je,
smešeći se prema Megan, ali Hilari se sada nije smešila i ispustila je
sestrinu ruku kad je navalila na Artura.
– Zašto si nam to uradio? Zašto si nas doveo ovde posle toliko godina,
da nas mučiš onim što nismo imale, što smo propustile, onim što smo mogle
da budemo da smo ostale zajedno?
Zagušio se svojim rečima i obema rukama se čvrsto uhvatio za sto dok
je posmatrao. – Osećao sam da vam dugujem da vam nadoknadim ono što
sam uradio. – Jedva je disao dok joj je to govorio, ali nju to nije brinulo.
– I misliš da to možeš da nam nadoknadiš? – Gorko se nasmejala i svi
su saosećali s njom, ali Džon se plašio onoga što bi mogla da uradi. Čekala
je ovo trideset godina, a Džon je oduvek osećao punu jačinu njene mržnje
prema Arturu. – Da li ti zaista misliš kako možeš da izbrišeš trideset godina
usamljenosti i patnje jednom večerom?
– Tvoje sestre su imale više sreće od tebe, Hilari. – Govorio je iskreno.
– I one me ne mrze kao ti.
– One ne znaju koliko ja znam... zar ne, Arture... zar ne? – vikala je u
tihoj sobi, a reči su odzvanjale od zidova, dok se on tresao.
– To je sve prošlost, Hilari. – Bio je to razgovor samo između njih
dvoje. Samo njih dvoje su znali o čemu razgovaraju, dok su se ostali pitali
o čemu se radi.
– Stvarno? A ti? Da li si mogao da živiš sa sobom sve ove godine,
nakon što si ubio moje roditelje? – Njene zelene oči su sevale i Aleksandra
je i nežno je dotakla po ruci, ali je Hilari odgurnula.
– Hili, nemoj... nije više važno...
– Misliš? – Okrenula se prema sestri. – Otkud ti znaš? Kako to uopšte

272
možeš da znaš, kad si lepo živela u Francuskoj, dok sam ja dreždala u
popravnom domu, nakon što su me silovali, pokušavajući da smislim kako
da vas pronađem. A taj kučkin sin nije znao ni gde ste, nije znao gde je bilo
koja od nas. Nije se čak ni potrudio da nas pronađe kad vas je istrgao iz
mojih ruku tog dana, dok sam plakala i jecala... vi se toga ne sećate, ali ja
se sećam. Zapamtila sam to... zapamtila sam vas obe... – Gledala je čas
Aleksandru, čas Megan. – ... plakala sam svakog dana zato što nisam mogla
da vas pronađem. A ti mi sada kažeš da nije važno? Da ne bi trebalo da ga
mrzim što nam je ubio roditelje? Kako možeš da kažeš tako nešto? – Suze
su joj tekle niz obraze.
– Ali, nije ih on ubio. – Progovorila je Aleksandra u svoje i Meganino
ime. – Njegova jedina greška je bila u tome što nas nije zadržao na okupu i
što je tokom godina izgubio kontakt s nama, ali, možda nije mogao. –
Blagonaklono je pogledala starca, a Megan je tiho klimnula glavom, ne
shvatajući zašto ga Hilari toliko mrzi. Izneverio ih je, ali nije ih izdao kako
Hilari kaže. Ali, ona je odmahivala glavom i smejala im se kroz suze.
– Ništa vi ne znate. Bile ste bebe. Stajala sam tamo one noći kad je
mama umrla... one noći kad ju je tata ubio... slušala sam... čula sam šta su
govorili... – Zajecala je, a Džon se približio, spreman da joj pomogne ako
se sruši. Bio joj je blizu, kao i mesecima pre toga, mada ona to nije znala. –
Slušala sam njene vriske... – nastavila je Hilari – dok je on udarao, udarao i
udarao, a onda je ućutkao davljenjem, dok nije umrla... – Smirila je jecaje i
stala ispred Artura. – A znate li zašto je to uradio? – Pogled joj je bio
prikovan za Artura, zato što je čitavog života čekala ovaj trenutak. – Uradio
je to zašto što je imala aferu s njim, i to je rekla ocu... – Slušala je glasove
iz prošlosti dok je govorila i izgledala kao da se nalazi u nekom drugom
svetu, sećajući se noći kad je njen otac ubio njenu majku. – Rekla mu je da
je varao, s mnogo žena tokom godina... sa svim glavnim partnerkama, rekla
je... a on je rekao da to nije istina... rekao joj je da je luda... a ona je rekla
da ima dokaze... da zna koga je upravo vodio u Kaliforniju... s kojom je bio
prethodne noći... i rekla je da njoj to više nije važno... da i ona ima nekog, i
ako ne bude pazio, da će ga ostaviti i povesti nas sa sobom. A on joj je
rekao da će je ubiti ako to uradi, a ona se nasmejala... smejala mu se... a
onda joj je rekao da nikada ne može da mu uzme njegove devojčice... a ona

273
se nasmejala... a onda mu je rekla o kome se radi... – Toliko je plakala da
je jedva govorila, dok se Artur sve više tresao u svojoj fotelji, dok je ona
stajala samo nekoliko centimetara od njega, vičući kroz plač. – Rekla mu
je, zar ne, Arture... zar ne? – Hilari je vikala. A onda je pogledala svoje
sestre i rekla im ono što je ona oduvek znala, a one ne. – Imala je ljubavnu
vezu s Arturom, tatinim najboljim prijateljem... a on joj je rekao da će je
ubiti zbog toga, a ona se samo nasmejala, a kad joj je rekao da ne može da
nas odvede, rekla mu je da su samo dve njegove... – U sobi je nastala
zaprepašćujuća tišina, a Artur se zavalio u fotelju kao da ga je udario grom.
Hilarin glas je ovog puta bio tih kad je progovorila. Uradila je ono zbog
čega je došla. – Rekla mu je da je Megan Arturovo dete – rekla je ravnim
glasom, s ogorčenjem gledajući u njega. – A onda ju je tata ubio. – Srušila
se u fotelju pored njega, tiho plačući, Aleksandra je zagrlila, a starac je tiho
jecao u svojoj fotelji.
– Nisam imao pojma... nije mi rekla... – Patetično je pogledao Megan. –
Moraš da mi veruješ... nisam znao... mislio sam da si njegova ćerka, kao i
ostale... – Glasno je plakao, a Megan je izgledala još više šokirana nego od
prethodnog dela ove ispovesti. Artur kao da se izvinjavao svima u
prostoriji. – Da sam znao... – Ali, Hilari ga je samo pogledala i odmahnula
glavom.
– A šta bi drugačije uradio? Ostavio je da živi s tobom, a nas dve
ostavio da istrunemo? Ne bi uradio ništa. Nisi ostao ni uz moju majku, ni
uz svoje dete, izdao si najboljeg prijatelja, i to što si uradio, ubilo ih je
oboje. Njihova krv je na tvojim rukama... i naša, i bez tebe, naši životi bi
bili veoma drugačiji. Kako si mogao da živiš sa sobom sve ove godine,
znajući šta si uradio? Kako si mogao da ga braniš nakon što si ga izdao?
– Preklinjao me, Hilari... nisam to želeo. Preklinjao sam ga da mi
dozvoli da pronađem drugog advokata. Ali, nije to hteo. I iskreno, nije želeo
da živi nakon smrti vaše majke. – Glas mu je postao šapat. – A nisam ni ja.
Tada su se naši životi završili... zato što sam je ja iskreno voleo od prvog
trenutka kad sam je ugledao. – Suze su mu tekle niz obraze dok je Megan
zurila u njega. On više nije porodični prijatelj. On je njen otac.
Hilari je prazno zurila u njega, kao da ga vidi prvi put. Bio je star čovek,
na samrti, i nije bilo načina da se poništi ono što je učinio. Za njega, sve je

274
gotovo, bez obzira čija krv mu je na rukama. Ta krv se odavno osušila... a
ljudi gotovo zaboravljeni. Zatim je ustala i pogledala ga odozgo. – Došla
sam ovde da ti kažem koliko te mrzim. A znaš, stvarno je čudno, Arture,
posle ovoliko godina, nisam više sigurna da mi je to važno. – Osetila je
Aleksandrinu ruku na ramenu i okrenula se da je pogleda u oči. Bila je
iscrpljena od emocija te večeri i okrenula se da pogleda dve devojke. –
Mnogo sam vas volela nekada... ali, i to je možda daleko u prošlosti... –
Osećala se isceđeno, slomljeno, nije više imala ništa da pruži, ili uzme, ali
Aleksandra nije htela da je pusti, a i Megan je posmatrala. Ona je prva
progovorila.
– To je bilo davno za sve nas, ali smo ipak došle. Nisam te se sećala. A
nisam znala ni da mi je gospodin Paterson otac. Došle smo da ispoštujemo
prošlost, ali i da nastavimo dalje odavde. Sada imamo druge roditelje,
druge živote, stalo nam je do drugih ljudi. Nismo živele u ništavilu trideset
godina, nijedna od nas, čak ni ti, sa svojim besom i svojom mržnjom. – Bio
je to tihi prekor, ali je bio snažan i pogodio je u pravo mesto. – Ne možeš
samo da dođeš ovde i samo tako nam baciš bombu u krilo, a onda odeš.
Duguješ nam da zalečimo rane, kao što i mi tebi dugujemo da uradiš to isto.
Zato smo sve i došle. – Suze su joj polako tekle niz obraze dok je
posmatrala Hilari, a Džon Čepmen je u sebi poželeo da joj aplaudira. Ako
bi Hilari sada otišla, to bi pokvarilo sve. Zauvek bi joj uništilo život. Mora
da ostane, uprkos Arturu, i da se suoči s njim.
Hilari je pogledala Aleksandru, kao da traži odobrenje, pa je klimnula
glavom i progovorila veoma tihim glasom. – Molim te, ostani, Hili... toliko
dugo čekam ovaj trenutak. – Sve su toliko mnogo rizikovale i platile veoma
visoku cenu. Ona se usprotivila Anriju, verovatno s velikim posledicama,
sve zbog zadovoljstva da vidi svoje sestre. – Bilo je potrebno mnogo
hrabrosti da dođemo. Svima trima. Meni je muž zabranio da dođem... ne
znam ni da li će me primiti nazad. A moja majka... žena koju poznajem kao
majku, došla je sa mnom i veoma je uplašena šta će se dogoditi. Boji se da
će me posle toliko vremena izgubiti. – Oči su joj bile suzne dok se obraćala
Hilari, a i Megan je klimala glavom sa suzama u očima. Rebeka je bila
prestravljena kako će na nju uticati kad vidi sestre. Sat vremena su
razgovarale telefonom noć pre toga, i obećala je da će je pozvati čim stigne,

275
da je umiri. – Ti si izgubila najviše od svih, Hilari... ali, nisi sama... mi te
još uvek volimo. Ne možeš sada da nam okreneš leđa. – A onda je,
zagrlivši je, tiho zaplakala. – Neću ti dozvoliti. – Hilari je na trenutak stala,
onako visoka i vitka, a onda je zagrlila Aleksandru... otkud ona zna kakav
je njen život bio? Ali, nije ona kriva... ni Megan... pa možda čak ni Artur.
Mrzela je što to sada mora da prizna, ali je to moguće. Ispao je budala i
platio visoku cenu za to. Tužno je gledao Hilari preko Aleksandrinog
ramena.
– Hoćete li ikad moći da mi oprostite, sve tri? – Ali, posmatrao je
najstariju od njih, a njoj je bilo potrebno dosta vremena da odgovori.
– Ne znam... ne znam šta osećam... – Ali je čvrsto držala Aleksandru i
pogledom potražila Megan.
– U svakom slučaju, drago mi je što ste došle. Vas tri ste imale pravo
da budete zajedno. Da sam bio drugačiji, usprotivio bih se svojoj ženi i
zadržao bih vas. Želeo sam to, ali je ona bila toliko protiv, da se nisam
usudio da joj se usprotivim. Sada mi je žao, ali sada je toliko kasno da više
nije važno. – Tužno je pogledao Hilari, a onda dete koje je oterao od sebe,
a koja mu je bila ćerka. – Napravio sam užasnu grešku. Ali, debelo sam
platio za to. Celog života sam bio usamljen... otkad je vaša majka umrla...
– Nije mogao da nastavi. Samo je vrteo glavom, a onda je nesigurno ustao,
dok su Džon Čepmen i jedna medicinska sestra prilazili da mu pomognu. –
Idem gore. Svi treba mnogo da razmišljamo. – Hilarino otkriće ih je sve
šokiralo, a posebno Megan i Artura. Na neki čudan način, Megan se pitala
da li je ona kriva za smrt svoje majke... da se ona nije rodila, da li bi Sem
ubio Solanž? Ali, bilo je prekasno da se o tome razmišlja, prekasno da se
žali za onim što se desilo pre trideset godina. Vreme je da krenu dalje, na
najbolji način. Ponovo se okrenuo prema njima pre nego što je izašao iz
sobe. – Želeo bih da ostanete što duže možete... koliko god želite. Ovo će
jednog dana biti vaša kuća; ostavljam je svim trima, da biste imale gde da
dođete, da biste konačno imale zajednički dom, gde da dovedete svoju decu
i porodice. Neću vam smetati dok ste ovde, ali bih želeo da ostanete i
upoznate se. – Aleksandra i Megan su mu se tiho zahvalile, a Megan je brzo
ustala da mu pomogne da se popne uz stepenice, dok je Hilari posmatrala,
ne govoreći ništa. Kad je otišao, okrenula se prema Aleksandri i odmahnula

276
glavom.
– Ne znam da li ću ikada prestati da ga mrzim, Aksi. – Još uvek joj je
bilo normalno da je tako zove, i posle toliko godina, a mlađa žena se
nasmešila.
– Hoćeš. Moraš. Nemaš više šta da mrziš. Na samrti je. – Hilari je
klimnula glavom. Bilo je jasno da neće još dugo. – Zahvalna sam mu samo
što nas je na vreme spojio. Što mu je još uvek bilo dovoljno stalo da to
uradi. – Polako su krenule uz stepenice, držeći se za ruke, pa je Hilari ušla
u Aleksandrinu sobu, iznenada se setivši sobe koju su njih tri delile u kući
Ajlin i Džeka, sve tri u jednom krevetu, i kako je ona pokušavala da umiri
bebin plač, da ih Ajlin ne bi tukla.
– Kakva su tvoja deca? – Sela je na stolicu na ljuljanje. Bila je to
udobna soba, ali ona još uvek nije odlučila da li će da prespava. Želela je
samo malo da sedi i razgovara s Aksi.
Aleksandra se nasmešila na to pitanje. – Mari-Luiz dosta liči na tebe.
Ima tvoje oči... a Aksel liči na mene kad sam bila mala. Ima šest godina... a
Mari-Luiz ima dvanaest. Izgubila sam jednog dečačića između njih. – Hilari
se, posle mnogo godina, s bolom setila svog abortusa. Posle toga je bila
veoma oprezna i izbegavala je bilo kakav kontakt s decom, a sada iznenada
ima dve sestričine. – Da li još uvek znaš francuski?
– Pomalo. – Hilari se nasmešila. – Na žalost, ne mnogo.
– Mari-Luiz i Aksel govore engleski, zahvaljujući mojoj majci.
– Kakav je tvoj muž? – Hilari je zanimalo toliko stvari o njoj... njen
muž... njeni roditelji... njen život... njena deca... njene navike... htela je da
sazna da li su slične. Da li i posle toliko godina imaju nešto zajedničko. A
brak to svakako nije bio. Hilari ga je uporno izbegavala.
Aleksandra je uzdahnula, osećajući se iskreno. – Komplikovan je. I
inteligentan. I zahtevan. Želi da sve kontroliše, od kuće, preko kancelarije, i
obrnuto. I očekuje samo savršenstvo.
– Zar ti to ne smeta? – Delovala je zaintrigirano, dok je zelenim očima
posmatrala Aleksandru, koja je slegla ramenima i nasmešila se.
– Ne naročito. Navikla sam. Ali, ispod te njegove grube spoljašnjosti,
znam da nas voli... ili nas je voleo. – Uzdahnula je. – Ne znam šta će se
sada dogoditi. Bio je šokiran kad sam ispričala našu priču... mislim, priču o

277
našim roditeljima...
– Nije baš prijatna, zar ne?
– Naročito za Megan – tiho je dodala Aleksandra, baš kad je ova prišla
niz hodnik. Megan je smestila Artura u krevet. Imao je užasne bolove i
plakao je. Dala mu je injekciju protiv bolova.
– Neće još dugo. – Govorila je tiho dok je ulazila u sobu, a Hilari je
primetila, kao i Džon ranije, koliko je zvučala kao Aleksandra. –
Pretpostavljam da svuda ima metastaze. Ali, još uvek je veoma živahan.
– Staro kopile. – Hilari je to rekla tiho, a Megan se okrenula prema njoj
sevajući očima.
– Ne govori tako o njemu. Pokajao se za svoje grehe... doveo nas je
ovde. Šta još hoćeš od njega?
– Nešto što ne može da nam dâ – odvratila joj je Hilari. – Prošlost...
neke lepe uspomene koje bismo mogle da delimo, umesto bola zbog
razdvajanja.
– Preživele smo uprkos tome... čak i ti, Hilari. Pogledaj se, veoma si
uspešna. Imaš fantastičan posao, lep život. – Ali, njen život je bio prazan,
što je ona vrlo dobro znala, a Aleksandra naslućivala. Nije joj bilo stalo ni
do koga, i nikome nije bilo stalo do nje, ili barem ona toga nije bila svesna.
Dok su razgovarale, na vratima se pojavio Džon Čepmen. Bio se diskretno
povukao, misleći da će one pričati do duboko u noć. Imaju dosta toga da
reše i dosta toga da nauče jedna o drugoj. Njegov posao je konačno
završen.
– Hoćemo li se videti ponovo, Džone? – Aleksandra ga je prva to
upitala, a on je odmahnuo glavom, s gorko-slatkim osmehom.
– Ne, ukoliko nekada ne budete htele da tražite nekog drugog, a ja se
nadam da za to nećete imati potrebe. Moj posao je završen. – A onda je,
tihim glasom, dodao: – Nedostajaćete mi. – Živeo je sa svakom od njih
mesecima, tražio ih, pronalazio, upoznavao ih. I odjednom mu je sinulo da
će mu najviše nedostajati Hilari. Saosećao je s njom zbog njene prošlosti, a
bilo je kasno da joj pomogne. – Mnogo sreće svima.
– Hvala ti. – Ustale su i rukovale se s njim, a Megan ga je poljubila u
obraz sa sramežljivim osmehom. Zaista joj je bio drag.
– Ako ikada dođeš u Kentaki, pozovi me.

278
 – Hoćeš li dugo biti tamo? – upitao je, mrzeći što mora da pođe, ona mu
se osmehnula, kose riđe kao njena majka i kao Aleksandra.
– Završavam stažiranje u decembru, ali sam prilično sigurna da ću ostati
i posle toga. Nisam to još saopštila roditeljima – slegla je ramenima uz
lagani smeh, izgledajući ponovo mlado – ali mislim da oni to već na neki
način očekuju. Tata svakako. On zna koliko sam luda. – Toplo su se
nasmešili jedno drugom, a onda ga je zagrlila Aleksandra.
– Čuvaj se. – Vodila je računa o svima, i dirnulo ga je kad ga je
potapšala po ramenu. – Hvala na svemu.
– Ne daj da te neko nagovori da se ponovo ofarbaš... prelepa si...
– Hvala ti – pocrvenela je i on se nasmešio, a Hilari je ispružila ruku i
pomalo grubo mu zahvalila.
– Izvini što sam bila onako gruba u kancelariji... bila sam protiv svega
ovog... – A onda je, uz veliki napor, tiho izgovorila. – Ali mi je drago što
sam došla. – Pogledala je svoje sestre, oči su joj se ponovo napunile
suzama, a onda ga je ponovo pogledala i on je iznenada privukao u zagrljaj
i ona se tu smestila dok je tako držao, želeći da može tako da je drži
zauvek. Život joj je još toliko toga dugovao.
– Bićeš dobro, Hilari... sve će biti u redu... – Njegov glas dodirnuo je
nešto u njoj što je bilo zatomljeno dugo vremena, i bilo joj je žao kad se
odmakla od njega i pogledala ga u oči sramežljivo se smešeći.
– Svrati ponekad kod mene na posao.
– Hoću. Možda možemo nekad na ručak.
Klimnula je glavom, nemoćna da progovori, morala je da okrene glavu,
dok su joj suze tekle niz obraze. Posle toliko godina izolacije, okružena je
ljudima do kojih joj je iskreno stalo i koji su nju voleli.
Ovog puta ju je zagrlila Aleksandra i zagladila joj kosu, dok su pratile
Džona Čepmena niz stepenice i mahale mu dok je odlazio. Ona i Hilari su
se vratile u Hilarinu sobu. Njena soba je bila pored Aleksandrine, a Hilari
se presvukla u spavaćicu i vratila se da ćaskaju, dok su Megan i
Aleksandra razgovarale o Parizu i Kentakiju i jugu Francuske, i da li Megan
želi decu. Nije bila sigurna da li bi to smetalo njenoj karijeri, ali joj je
Aleksandra govorila da je to najveća radost, dok je Hilari sedala u stolicu
na ljuljanje i zaprepašćeno odmahivala glavom. Bilo je krajnje neobično što

279
su zajedno posle toliko godina i razgovaraju tako kao da se nikada nisu ni
rastajale.
– Nikad nisam želela decu i nikada se nisam pokajala – slagala je Hilari,
na delić sekunde pomislivši na abortus. – U stvari, ne znam... možda i
jesam kad sam bila mlađa. Sad je svejedno kasno.
– Koliko imaš godina? – namrštila se Megan. U trenutku je zaboravila.
Ona ima trideset, a Hilari je... skoro osam godina starija.
– Trideset osam.
– Danas većina žena ne rodi ni prvo dete do tih godina. Barem u ovom
delu sveta. – Nasmešila se. – Tamo gde ja radim, rađaju prvo dete već s
dvanaest, ili trinaest godina, a ponekad čak i pre toga. Zapanjujuće. – Bio je
to sasvim drugačiji svet od ove udobne stare kuće u Konektikatu i života
koje su njene sestre vodile tamo gde su živele. A onda se, iznenada,
nasmejala. – Zar nije zapanjujuće koliko smo različite, a ipak toliko slične?
Ja živim u brdima Kentakija – rekla je, gledajući Aleksandru – a ti živiš u
luksuznoj kući u Parizu i u nekom dvorcu negde, a leti u vili na jugu
Francuske – a onda se okrenula prema Hilari – a ti praktično vodiš
televizijsku mrežu. Zar to nije zadivljujuće?
– Bilo bi još više – rekla je Hilari tiho – da smo se videle pre dvadeset
pet godina. Moj život tada nije bio tako lep.
– A kakav je bio? – Megan je konačno pitala ono što je obe zanimalo i,
malo-pomalo, u sledeća dva sata, dok su joj suze tekle niz obraze, ona im je
ispričala. Sve. Ružno i ono ružnije, tragično i brutalno. Ali, pomoglo joj je
da to podeli s njima, i ako je ona bila ta koja je njih nekada štitila, one su
sada tešile nju, Aleksandra ju je držala za ruku, dok joj je Megan pričala
svoju priču, o demonstracijama u Misisipiju i kad je njen otac upucan jedne
kišne noći u istočnoj Džordžiji, kako su pristojni ljudi njeni roditelji bili i
koliko su verovali u njena ubeđenja, i koliko ih je volela. A onda im je
Aleksandra ispričala za Margaret i Pjera, pre nego što je umro, i o svom
životu s Anrijem, i kako se plaši da će se sada razvesti od nje.
– Bio bi prokleta budala ako to uradi. – Hilari je progovorila, zabacujući
dugačku crnu kosu preko ramena, što je Aleksandru veoma podsetilo na
nešto.
– Suviše je opsednut svojim poreklom, a morate da priznate da je naše

280
pomalo egzotično za nekog kao što je moj muž. – Sve tri su se nasmejale, i
dok su razgovarale, svanulo je. Otišle su na spavanje uz zevanje, poljupce i
zagrljaje i obećanje da će se ujutro ponovo videti. Spavale su do podneva,
a prva je ustala Aleksandra. Pozvala je majku i decu u hotel, ali su oni
izašli, pa je ostavila poruku da je sve u redu i da će se vratiti kući u nedelju
uveče. Onda je pomislila da pozove Anrija, ali nije znala šta da mu kaže, pa
se vratila na sprat, istuširala se i obukla, a kad je ponovo sišla, Megan je
bila dole, u čistim farmerkama, beloj bluzi i s trakom u kosi. Više je ličila
na devojčicu nego na doktorku i Aleksandra joj je to i rekla. Ćaskale su uz
kafu i pecivo, a Arturova medicinska sestra ih je obavestila da je on imao
tešku noć, pa je Megan otišla gore da vidi kako mu je, baš kad je Hilari
silazila na doručak, u šortsu i svilenoj košulji, kose čvrsto vezane u punđu.
Izgledala je nekako mnogo mlađe nego prethodne noći, a Aleksandra je
pomislila da je to slučaj sa svim trima. Vraćale su se kroz vreme i teret koji
ih je činio starijim, polako im je spadao s leđa. U njenom slučaju bio je to
strah šta će joj uraditi Anri i da je niko neće voleti kad se on razvede od
nje. Ako to i uradi, još uvek će imati Margaret i devojčice, a sada ima i ove
dve žene da je podrže. Stvari više nisu izgledale tako strašno. U stvari,
osećala se dobro, i po prvi put za dugo vremena, nije se osećala uplašeno.
– Dugo smo ostale sinoć, zar ne? – Hilari se lenjo nasmešila uz kafu. –
Šta ćemo da radimo danas? Mogle bismo da se ubijemo od priče do sutra
uveče ako ne pripazimo. – Ona i Aleksandra su se nasmejale, a onda je
Aleksandra zamišljeno pogledala. – I ti se vraćaš sutra uveče, zar ne? –
Tako je glasila poruka koju je ostavila u hotelu. Nije htela dugo da ostavlja
majku i devojčice. Obećala im je da će provesti vikend s njima u Njujorku,
a znala je da će njene ćerke brzo umoriti njenu majku.
– Moram – odgovorila je Hilari. – Za ponedeljak imam zakazane neke
važne sastanke. – Ništa novo. A kad nema obaveza? Nasmešila se. – Kada
se ti vraćaš?
– U Njujork, sutra uveče. Ostavila sam majku u Pjeru s Aksel i Mari-
Luiz. Mislim da će do sutra uveče totalno pući, iako se dobro slaže s njima.
Ali, stvarno su naporne. – Aleksandra je zastala, razmišljajući o Margaret i
o tome koliko je bila zabrinuta zbog ovog susreta. – Imam osećaj da bi
trebalo da se vratim da je umirim. Mislim da se plašila da ću prestati da je

281
volim kad ponovo sretnem svoje sestre, kao da mi više neće biti porodica.
Moram malo da je umirim.
Hilari je klimnula glavom i nasmešila se. – Mogu ja da te povezem, ako
hoćeš. Možemo da izađemo na večeru ove nedelje... ili na ručak... –
Pogledala ju je s nadom, kao što stidljivo dete posmatra novog prijatelja, a
Aleksandrine oči su blesnule kao odgovor.
– Volela bih to. Možeš da upoznaš devojčice! Ostaćemo cele nedelje. A
onda – pobednički je rekla, neka Anri de Morinji ide do đavola – možeš da
nas posetiš u Parizu!
– To je sjajna ideja! – Hilari se nasmejala, kad im se pridružila Megan.
– Šta vas dve mutite danas? – Smeškala se, ali joj je pogled bio
ozbiljan.
– Malo nestašluka u Njujorku. – Hilari joj se nasmešila. Još uvek ju je
gledala kao „bebu“. – Hoćeš li s nama? Možeš da budeš kod mene.
– Ili u Pjeru s nama – ponudila se Aleksandra, ali Megan je već donela
drugu odluku.
– Volela bih, i doći ću da vas posetim obe čim budem mogla. Ali,
ostaću ovde nekoliko dana. Čini se da mu je danas mnogo gore. –
Pogledom je pokazala na Artura na spratu. – Volela bih da budem ovde ako
se nešto desi. – A bilo je jasno da će se nešto uskoro desiti. Bilo je to
jedino što u tom trenutku može da učini za njega, njen prvi i poslednji
poklon za njega od ćerke, da bude uz njega na samrti. Kasnije je Aleksandri
pokušala da objasni kako se oseća, dok su šetale u bašti. – Izgleda tako
jadno... i tako krhko... kao da je već preminuo. Znam da ga Hilari mrzi iz
dna duše, ali ja nisam time opterećena. Imala sam lep život. Volim jedine
roditelje za koje znam... a on mi je neka vrsta zakasnelog poklona u životu.
Neko ko bi mi možda nekada nešto značio, ali je sada kasno za to. Kasno je
za bilo šta osim da se oprostim s njim i da mu pomognem da ode. I ako
mogu da mu u tome pomognem, to bi me usrećilo.
– Onda to i treba da uradiš, Megan. – Aleksandra joj se nasmešila. Na
neki čudan način, podsećala ju je na njene ćerke.
Te večeri su tiho večerale. Kućna pomoćnica je bila izuzetno diskretna i
veći deo vremena ih ostavila same, pa su konačno započele razgovor o
Džonu Čepmenu.

282
 – Mislila sam da će da me napadne kad je onako na silu upao kod mene
u kancelariju. – Hilari se nasmejala, Aleksandra se nasmešila i pocrvenela,
kao što je često radila.
– Meni se učinio prilično zgodan kad sam ga prvi put videla.
– I meni – priznala je Megan, i tri žene su se nasmejale kao tri devojčice
i razmatrale da li ima ženu.
– Mislim da je rekao da je razveden. – Aleksandra se namrštila,
pokušavajući da se priseti, ali je Hilari slegla ramenima. Godinama nije
otvorila svoje srce nikome i bilo joj je dovoljno što je to uradila pred
svojim sestrama. Bila su to naporna dvadeset četiri sata. Ali, bio je to kao
povratak kući, u toplu, udobnu vikendicu, a njihov brod kao da je ponovo
bio bezbedan u svojoj luci.

283
 31.
Sutradan, sedele su na tremu i dugo pričale. Obećale su da će se posećivati
i da će pisati, i sve tri su plakale kad su Hilari i Aleksandra ušle u kola i
odvezle se, mašući Megan dok više nisu mogle da je vide. Obećala je da će
svratiti i večerati s njima dvema u Njujorku te nedelje, pre nego što se vrati
avionom u Kentaki. Aleksandra je na prstima ušla u Arturovu sobu da se
pozdravi, ali Megan mu je tek dala injekciju i spavao je. Otvorio je jedno
oko i nasmešio joj se, kao da vidi nekog drugog, a onda je ponovo odlutao,
dok je Hilari stajala na pragu i gledala. Nije imala više ništa da mu kaže i
dugo ga je gledala, pre nego što se okrenula i sišla niz stepenice i ušla u
kola s Aleksandrom.
– Da li misliš da će umreti uskoro? – pitala je Aleksandra, kad su se
vozili nazad u Njujork. Bilo joj je žao zbog njega. Bio je tako sam i
usamljen i bilo joj je drago što je Megan odlučila da ostane s njim.
– Verovatno. Uradio je šta je hteo. – U njenom glasu nije bilo nežnosti
prema njemu, ali makar više nije bilo besa.
Stigle su u hotel malo pre večere i Aleksandra je insistirala da se popne
i upozna devojčice i Margaret, i konačno, posle malog protesta da nije lepo
obučena, bilo je prekasno... prava istina je da je bila uplašena da upozna
Aleksandrinu porodicu, šta ako je mrze? Konačno se popela na sprat s
njom. Izgledale su kao dve devojke koje se vraćaju s letovanja, malo
razbarušene, ali opuštene i srećne, a Aleksandra je ključem otvorila vrata
apartmana i čula Hilarin uzdah dok je Aksel trčala ka njoj.
– Ćao, dušo, vidi koga sam ti dovela! – Ponašala se kao da je Deda
Mraz došao s njom, a Aksel se zaustavila i gledala u visoku, crnokosu
ženu, koja je otvoreno plakala.
– Ko je ona?
– To je moja sestra – rekla je Aleksandra, dok je i ona počinjala da
plače i uhvatila Hilari za ruku. – Nismo se videle dugo, dugo vremena.
Imamo još jednu sestru koja se zove Megan... ali, ona nije mogla da dođe
večeras. Ovo je tvoja tetka Hilari. – Nežno je govorila, a Aksel je oprezno
krenula ka njoj kad je Hilari raširila ruke i počela da jeca. Samo je mogla

284
da prošapuće reči iz mladosti... – Oh, Aksi...
Mari-Luiz je sledeća prišla i svečano je poljubila, a čak je i Hilari
primetila koliko liče jedna na drugu. Osećala se kao da ima svoju ćerku, i
držale su se za ruke dok je Aleksandra predstavljala svojoj majci.
– Mama, ovo je Hilari... Hilari, ovo je moja majka. Margaret de Born...
– Odjednom su sve tri plakale, a Margaret je zagrlila Hilari, kao drugu
ćerku.
– Kako si? Jeste li obe dobro? Toliko sam se brinula!
Aleksandra se nasmešila i obrisala suze, a Hilari je uradila isto i
pogledala devojčice s osmehom na licu. – Zar nismo u haosu? Ali, nisam
videla vašu mamu dugo, dugo vremena...
– Zašto? – Bilo je malo zbunjujuće za devojčice, i Aleksandra je stavila
Aksel u krilo dok je gledala od nje do Mari-Luiz preko Hilari i njene majke.
– Dosta tužnih stvari nam se desilo davno i nismo se videle od moje
pete godine, bila sam samo malo mlađa nego Aksel. A Hilari je odrasla na
jako tužnim mestima. Mnogo smo nedostajale jedna drugoj i jednostavno
nismo mogle da se nađemo do sada.
– Oh – rekla je Aksel, kao da joj sada sve ima smisla, a Mari-Luiz je
klimnula glavom. Zatim je Aksel rekla nešto što je njoj bilo jako važno. –
Juče smo išli u Zoološki vrt u Bronksu, a onda smo videli Roketse u Redio
siti mjuzik holu! – Svi su se smejali, a Margaret je naručila šampanjac za
sve. Kad je Aleksandra stavila devojčice na spavanje, Margaret je tiho
rekla Hilari koliko joj je laknulo što je sastanak prošao dobro. Priznala je
da je bila veoma zabrinuta.
– Aleksandra vas mnogo voli – utešila ju je Hilari, iznenađena koliko joj
se sviđa. Bila je žena s toplotom, hrabrošću i stilom, i sjajnim smislom za
humor. – Ispričala nam je sve o vama i svom ocu. Ništa neće promeniti
njena osećanja prema vama i onome što ste učinili za nju. U njenom srcu, vi
ćete uvek biti njeni roditelji.
Suze su se skotrljale niz Margaretine obraze na te reči, zahvalno je
potapšala Hilari po ruci, a zatim je nešto pitala. – A Anri? Da li je njega
spominjala? – Hilari je klimnula glavom. – Nije zvao otkad smo otišle.
Loše je podneo sve ovo. To mu je bio veliki šok, i mislim da je pogrešila
što mu je rekla.

285
 – Hoće da bude prihvaćena onakva kakva jeste, ja mislim. To joj je
veoma važno. A ja moram da se složim s tim. Moraće da se prilagodi. Kao
što smo i mi. – Zvučala je kao da to i misli.
Margaret joj se skrušeno nasmešila. – Ne poznaješ njenog muža.
– O čemu pričate? – Aleksandra se vratila pošto je uspavala devojčice,
uprkos njihovim protestima da hoće da ostanu sa svojom tetkom, ali im je
obećala da će je videti sutra. – Devojčice hoće da ručaju s tobom sutra,
kad smo već kod toga. Jesi li slobodna?
– Za tebe? Nego šta, nego jesam! – nasmešila se Hilari. Jedva je čekala
da provede devojčice kroz televizijsku stanicu, da ih odvede na ručak, i u
restoran 21 na večeru. Odjednom je postala tetka i bila je zapanjena koliko
joj se to sviđa.
Isplanirali su sledeći dan i Margaret se smeškala dok ih je slušala, i
poljubila Hilari kao rođenu ćerku kad je odlazila. A onda je pogledala
duboko u Aleksandrine oči.
– Sada si srećnija, zar ne, dušo?
Aleksandra je klimnula glavom. – Da, jesam. Mnogo mi je značilo što
sam ih upoznala... čak i više nego što sam mislila. Baš mi je drago što smo
došli. – Zagrlila je Margaret i čvrsto je držala. – Toliko mi je drago što si
došla sa mnom.
– I meni. – Starija žena je ponovo morala da suzdržava suze. Sve su
mnogo plakale u poslednjih nekoliko dana. A onda joj je Aleksandra
ispričala za Megan. – Kakav šok za gospodina Patersona. – Izgledala je
užasnuto.
– Jeste. Mislila sam da će ga to ubiti. Megan ostaje s njim još nekoliko
dana. Ne veruje da će živeti duže od toga. – Bilo je tužno razmišljati o
tome, ali možda je Hilari bila u pravu. Uradio je ono što je želeo i sada će
moći da umre mirne savesti, držeći ruku svoje ćerke.

286
 32.
Njihov ručak s devojčicama sutradan bio je zabavan i Margaret je
insistirala da ih ostavi same s decom. Rekla je kako mora da obavi nešto i
htela je malo vremena za sebe, a Hilari i Aleksandra su se sjajno provele s
devojčicama. Uz malo truda, Hilari je čak i uspela da uzme slobodno
popodne, pa su otišli u park, a zatim u Plazu na čaj. Gledajući se iznad
glava devojčica, dok su jele kolače, Hilari i Aleksandra su pričale o tome
kako bi bilo da njihovi roditelji nisu umrli i da su nastavili s dobrim
životom u Njujorku, živeći u Saton Plejsu, s poznatim ocem, i da su išli na
čaj u Plazu.
– Mislim da to nikad nećemo znati, zar ne, Aksi? Ali, ni ovo nije toliko
loše – nasmešila se Hilari kad su izašli napolje i prešli ulicu do Pjera, gde
su Aleksandra i devojčice odsele. Te noći je večerala s njima, a kada se
vratila u svoj stan bila je iscrpljena. Nije bila naviknuta na decu i koliko
god bile divne, mnogo više su je umarale nego ceo dan u kancelariji.
Telefon je zvonio kad je ušla i iznenađeno je shvatila da je to Džon
Čepmen. Megan ga je zvala pre sat vremena. Artur je mirno umro u snu i
sahrana će biti za dva dana u Konektikatu. Megan će sačekati, a onda će se
vratiti u Kentaki.
– Mislio sam da bi htela to da znaš. Rado ću te odvesti tamo. – Dugo je
razmišljala, a onda je odmahnula glavom u tihom stanu.
– Ne verujem, Džone. Mislim da ne bi trebalo da budem tu. – Iako je
sumnjala da će Aleksandra ići, ali to je bilo drugačije, zato što je i sama
Aleksandra bila drugačija.
– Jesi li još uvek ljuta?
– Možda i nisam. Još uvek nisam sigurna. U svakom slučaju, sada je
gotovo. Samo mislim da ne bi trebalo da budem tamo. – U svakom slučaju,
to je bilo iskreno, i Džona je bilo sramota što je bio zahvalan za bilo kakav
razlog da je pozove, čak i ovaj.
– Kako si provela vikend?
– Bila sam najsrećnija u životu. Bilo je divno. Danas sam čitavo
popodne provela sa svojim sestričinama. Sjajne su, a i Aleksandra. I

287
Megan... – A onda je zbunjeno rekla: – Hvala ti za sve što si učinio da nas
spojiš, Džone. – Bila mu je zahvalnija nego Arturu.
– Gospodin Paterson je to omogućio. Ja sam vas samo pronašao. – ... i
razmišljao o tebi po ceo dan i noć... i brinuo za tebe i tvoje sestre... i
proveo besane noći... – Pitao sam se da li bi... da li bi htela da odemo na
ručak jednom? Na primer, možda kasnije ove nedelje, kad se vratim iz
Konektikata... – Osetio se kao petnaestogodišnjak i nasmejao se. – Ovo
verovatno zvuči glupo, ali nedostaješ mi... – Njegov glas je odlutao, a nju
su dirnule njegove reči. Odjednom je bila tako otvorena za nežnost, bol i
osećanja drugih ljudi. U njemu je osetila nešto veoma moćno i toplo i budio
je mnogo novih osećanja u njoj. Vikend joj je pružio nešto što nikad nije
imala, ne za trideset godina. Ljubav. I bila je kao cvet koji je upravo
zaliven.
– Mnogo sam brinuo za tebe. – Bilo mu je lakše da joj to kaže preko
telefona nego uživo.
– Zašto? – Bila je iznenađena. – Nisi me čak ni poznavao.
– Da, jesam... na mnogo načina... znao sam te bolje nego što mnogi ljudi
poznaju svoju decu. – Rekao je sebi da je lud što joj govori te stvari, ali
odjednom nije mogao da se zaustavi. – Sigurno misliš da sam lud.
– Pomalo. – Smejala se. – Ali na fin način lud. Čini mi se da uzimaš
svoj posao k srcu.
– Ne uvek... ali, ovog puta... Kad možemo da odemo na ručak? – Više
nego ikada se osetio kao školarac, ali na svom kraju žice, ona se smeškala.
– Da li ti odgovara u četvrtak?
– Da. – I da joj ne odgovara, otkazala bi sve što ima, možda čak i
Aleksandru. – Znaš gde je moja kancelarija. – Oboje su se smejali.
– Doći ću po tebe u dvanaest i petnaest. A ako zakasnim, opusti se.
Ponekad mi je veoma teško da izađem iz kancelarije. – Ali, za razliku od
Saše, ona je to savršeno razumela. Često je imala isti problem.
– Ne brini se. Oboje ćemo imati sreće ako ne zaglavim na nekom
sastanku. Potrudiću se da se oslobodim od dvanaest, čak iako to znači da
moram da otpustim manje ljudi. – Smejala se, a on se nasmešio u sebi kad
su prekinuli razgovor. Jedva je čekao da je vidi.

288
 33.
Kao što je Hilari i sumnjala, Aleksandra je otišla na Arturovu sahranu,
uglavnom da bi bila s Megan. Posle toga, ona, Megan i Džon su se odvezli
u Njujork u limuzini i te večeri su sestre zajedno večerale poslednji put.
Megan je u ponoć imala let za Kentaki. Upoznala je Margaret i devojčice, i
provele su još jedno prijatno veče, iako je Megan bila malo povučena. To
je bila čudna nedelja za nju, otkrila je oca koga nikad nije poznavala, a
onda ga je posmatrala kako joj umire u naručju samo nekoliko dana kasnije.
Ali, najveći poklon su bile dve sestre koje joj je ostavio.
Pričale su o kući koju im je Artur ostavio i šta će uraditi s njom. Čuvar
će ostati dok se sve ne sredi, a Artur je ostavio dovoljno novca da se vodi
računa o njoj, a i ostatak njegovog imanja će podeliti tri žene. Nije imao
druge rođake. Aleksandra je htela da sve tri isplaniraju da budu ovde
zajedno sledećeg leta.
– Mogli bismo da radimo to svake godine! Da napravimo tradiciju! –
Nasmešila im se, a Megan se nacerila.
– Mogu li da povedem neke od svojih prostaka kada dođem?
– Zašto da ne? – Hilari je dodala s misterioznim pogledom. Radovala se
ručku s Džonom Čepmenom sledećeg dana, ali nije rekla ništa svojim
sestrama. Bilo ju je malo sramota i plašila se da će shvatiti koliko joj se
sviđa.
Odvezli su Megan na aerodrom u jedanaest sati, a onda su se Hilari i
Aleksandra zajedno odvezle u grad. Hilari je odbacila svoju mlađu sestru
do hotela, a onda otišla kući. Obe su bile iscrpljene. To je bila emotivna
nedelja za sve njih. Aleksandra se radovala svom krevetu i ranoj večeri.
Svetla u njenoj sobi su bila upaljena. Vrata su bila zatvorena, i Margaret
je očigledno otišla u krevet, ali je Aleksandra čula neko komešanje u njenoj
sobi dok je stajala ispred vrata, a zatim ih je neko otvorio, a ona je gledala
u svog muža. Stigao je malo pre toga. A Margaret se mudro povukla u
svoju sobu kad ga je pozdravila. Nije joj objasnio zašto je došao i ponašao
se kao da je njegova poseta isplanirana i da ga očekuje.
– Anri? – Aleksandra je buljila u njega kao da je videla duha.

289
 – Očekivala si nekog drugog? – Ali, ovoga puta to nije bila optužba.
Smešio joj se, i zapanjeno ga je gledala. – Nadam se da nije tako. Jesu li
deca dobro?
– Da, hvala ti. Divno smo se proveli.
– To mi je i tvoja majka rekla. Video sam je kad sam stigao.
A onda Aleksandra više nije mogla da podnese ovu šaradu. Zašto je
došao? Zašto je tu? Da li će joj sada pretiti? Ali, bilo je čudno, nije je
plašio kao pre. Gledala ga je radoznalo, s drugog kraja sobe, a on je seo i
pio šampanjac koji je naručio dok je čekao. – Hoćeš malo? – Bio je veoma
nonšalantan dok joj je pružao čašu, a Aleksandra nije mogla da shvati.
– Ne, hvala ti. Anri, zašto si došao? – smireno je rekla.
– Došao sam da te vidim... i decu... – Govorio je oprezno, kao da nije
znao šta da kaže. – Mislio sam da treba da pričamo. – Gledao ju je
problematičnim pogledom.
– Mogao si da me pozoveš. – Oči su joj bile smirene, ali štitila se od
bola koji je mogao da joj nanese.
– Da li bi to više volela? – Izgledao je tako tužno i srce joj se cepalo,
iako se opirala nagonu da ga zagrli. Još uvek se plašila mogućeg odbijanja.
Možda je došao da joj kaže da hoće da se razvede. I htela je da zna odmah.
– Samo ne razumem zašto si došao ovde.
Ustao je i spustio čašu, a zatim polako krenuo ka njoj. – Da te vidim,
draga. Koliko god to bilo teško za poverovati, mnogo te volim... bez obzira
ko si – pažljivo je dodao – ili ko si postala. – Skoro stidljivo joj se
nasmešio. – Vidim da si ponovo riđokosa. Nije tako napadno kao što se
sećam. – Sada ju je posmatrao i u njenim očima tražio nešto za šta se nadao
da je još uvek tu, ako ga ovoga puta nije slomio zauvek. – Šokirao sam se
kad si mi ispričala o... o svojoj porodici. Mislim da bi se svako šokirao... i
ne mogu da dođem ovde i da ti kažem da sam se promenio, da više neću
biti zahtevan, da ću prestati da te vucaram u Jelisejsku palatu na večere...
ali te prihvatam onakvu kakva si... ako ti prihvataš mene, onakvog kakav
sam... – U njegovim očima su bile suze dok ga je Aleksandra zapanjeno
gledala. Ovo je bio čovek za kog je mislila da je mrzi... a sad je stajao tu i
govorio joj da je voli. – Mnogo te volim. I hoću da se vratiš kući... za
nekoliko dana... ako hoćeš, ostaću s tobom ovde. – Čvrsto ju je privukao u

290
naručje i sa sigurnošću je znala da se nikada neće promeniti, ali joj je prišao
raširenih ruku i dugovala mu je to. Dugovala mu je svoj život. Podigla je
svoje usne prema njegovim, s nežnim osmehom, dok se tiho nasmešio.
– Znaš, sviđa mi se tvoja kosa... – Prošao je prstima kroz svilene
pramenove riđe kose, i oboje su se nasmejali. Možda su se stvari dovoljno
promenile... možda... i da nisu, živela je s njim četrnaest godina... u dobru i
u zlu... i nije nameravala da uradi ništa drugačije.
Zatvorio je vrata i zagrlio svoju ženu, sa smeškom očekivanja i
zadovoljstva. Bilo mu je drago što je došao, a kad je osetio njene nežne
ruke na sebi, bilo mu je još draže.

291
 34.
Njihovo poslednje veče u Njujorku je bilo srećno, tužno i puno emocija.
Večerali su u Kot basku, i Anri i Aleksandra su poveli devojčice, Margaret
je došla, na insistiranje Aleksandre, a Hilari je spomenula da će dovesti
prijatelja, za šta je Aleksandra mislila da je malo neobično, ali nije se
usudila da sumnja u svoju sestru. Ali, bila je potajno oduševljena kada se
ispostavilo da je taj prijatelj Džon Čepmen. Uvek joj se sviđao i mogla je
da vidi da Anri odobrava Džona, koji je bio veoma zgodan u tamnom odelu,
onako ćutljiv, s očiglednom inteligencijom i dobrim poreklom. Grupa se
sjajno složila. Margaret ih je sve zabavljala, a Anri je čak dozvolio
devojčicama da piju šampanjac na večeri. To je bio savršen završetak puta
i svi su se izgrlili i izljubili kao da se više nikad neće videti. Doduše, Hilari
i Džon su insistirali da sledeći dan dođu na aerodrom kad ostali krenu u
Pariz.
To je bila klasična scena, s Aksel, koja je nosila ogromne lutke ispod
obe ruke, i Mari-Luiz, koja je čvrsto držala mađioničarski pribor koji je
dobila od svoje tetke Hilari, naravno. Aleksandrini trofeji iz Bergdorfa i
Bendela su izgledali skoro beskrajni, a Margaretina gomila stvari iz Luj
Vitona je značajno porasla za samo deset dana, dok je Anri pokušavao da
vodi računa o svemu tome, drži karte i spase pasoše iz Akselinih zauzetih
malih ruku. U međuvremenu, Hilari i Aleksandra su pričale sto kilometara
na sat, obećavajući jedna drugoj da će se videti, što je pre moguće. Hilari je
mislila da provede Božič s njima u Sent Moricu, osim ako Megan ne dođe u
Njujork, u tom slučaju će doći na proleće, ali uprkos svim rečima i paničnoj
priči, poslednji trenutak je došao. Margaret je uvela devojčice u avion,
mašući Hilari sve vreme, a Anri je pustio dve žene, odvajajući se od svoje
supruge, ćaskajući sa Džonom, i odjednom, Hilari je pogledala u sestrine
oči i počela da plače, dok ju je grlila.
– Aksi, ne mogu opet da te ostavim... – zagrcnula se od tih reči, a
Aleksandra ju je čvrsto zagrlila.
– Znam... obećaj mi da ćeš biti dobro. – Ponovo su plakale i Hilari je
mislila da je nikad neće pustiti ovog puta. Previše je podsećalo na prošlost,

292
riđe kovrdže u njenom naručju, mala devojčica koju je volela. – Aksi...
Volim te... Aksi, ja... – Eho prošlosti je zvonio u njenim ušima, dok ju je
Aleksandra čvrsto držala. – Videćemo se uskoro i stalno ću te zvati iz
Pariza. – Anri je požurivao ka avionu i znala je da mora da ide. Uskoro će
zatvoriti vrata, ali nije mogla da je pusti, da je ostavi samu. A onda im je
Džon tiho prišao i nežno odvojio Hilari od nje, držeći je u svojim snažnim
rukama dok je stajala tako, a suze su joj tekle niz obraze.
– Srećan put, Aleksandra. Videćemo se uskoro – rekao je Džon tihim
glasom. Aleksandra se polako odmakla, očiju zaslepljenih suzama dok je
gledala Hilari, širom otvorenih očiju, lica belog kao smrt, dok ju je Džon
tiho držao. Aleksandra je poslednji put mahnula s osmehom punim suza i
dok je Hilari gledala za njom i prošaputala poznate reči „Zbogom, Aksi“,
mahnula je i onda se polako nasmešila kroz sopstvene suze, a Aleksandra je
ušla u avion sa svojim mužem.
– U redu je, dušo... – Džon je šapnuo Hilari dok je čvrsto držao, i ona se
odjednom, po prvi put u životu, osetila bezbedno. Gledala ga je, a on se
nasmešio. – Sve je u redu, Hili... – Čvrsto ju je držao u naručju, a ona je
znala da govori istinu. – Sada će sve biti u redu.

293
1 Kvad – če​tvo​ro​u​ga​o​no dvo​ri​šte na Har​var​du. (Prim. prev.)
2 Organizacija žena dobrovoljaca, osnovana 1901. godine u Njujorku.
(Prim. prev.)
3 Fr.: mer​de – sra​nje. (Prim. prev.)
4 Pozorište Šubert, na Brodveju, koje počelo s radom 1913. godine. (Prim.
prev.)
5 Po​zna​ta i pre​sti​žna uli​ca na Men​het​nu. (Prim. prev.)
6 Fr.: zlo​čin iz stra​sti. (Prim. prev.)
7 Ame​rič​ki glu​mac, po​znat po ulo​ga​ma u ve​ster​ni​ma. (Prim. prev.)
8 Bezalkoholni koktel od đumbira, sprajta, s dodatkom višanja, ili
ko​ma​di​ma po​mo​ran​dže. (Prim. prev.)

294