ČINGIZ AJTMATOV:

I DUŽE OD VEKA TRAJE DAN

Čingiz Ajtmatov, sovjetski kirgiski

književnik, predstavnik je generacije pisaca
koja stupa na književnu scenu šezdesetih
godina. Snagom svog pripovedačkog dara
probio se među vodeće stvaraoce svoje zemlje.
Njegovo najnovije i najbolje prozno delo je
roman „I duže od veka traje dan“. Ta uzbudljiva
proza iz savremenog života ima tri sloja, od
kojih jedan spada u fantastiku i opisuje
sovjetske i američke kosmonaute u poseti
zagalaktičkoj svemirskoj civilizaciji dosad
nepoznatoj. Drugi sloj opisuje sasvim realistički
i izbliza zbivanja među pružnim radnicima u
azijskom delu zemlje, U jezgru knjige javlja se
sasvim iznenadan iako dugo i smišljeno
pripreman novi sloj, koji nosi politički naboj.
Taj sloj vezan je za sudbinu jednog sovjetskog
vojnika iz drugog svetskog rata, koji biva
zarobljen, beži iz nemačkog ropstva u
Jugoslaviju i tu ratuje sa partizanima. Način na
koji je Ajtmatov prikazao sudbinu ovog čoveka
pokazuje da je u svoj knjizi reč o sasvim
određenoj kritici društvenih prilika u
Sovjetskom savezu za vreme Staljina. Kroz
sudbinu običnog čoveka pružnog radnika
Jedigeja pisac je ispričao povest jednog
pokolenja, a narodna predanja puna kolorita
daju osobeni lirski ton njegovom kazivanju.
Dostojanstvo čovekove ličnosti, njegova težnja
za samosvojnošću, pravo na nesputanost misli i
osećanja, smisao su bitisanja.
Ajtmatov je u svoj knjizi dao bogatu
panoramu savremenog života oplemenjujući je
svežinom novine.
SAVREMENI STRANI PISCI
KOLO DEVETO

50

Urednici
PETAR DžADžIĆ
MILORAD PAVIĆ

Sken: jocamx
Obrada: solicitor
www.balkandownload.org
 ČINGIZ AJTMATOV

I DUŽE OD VEKA
TRAJE DAN

ROMAN

Naslov originala
ЧИНГИЗ АЙТМАТОВ
И ДОЛЬШЕ ВЕКА ДЛИТСЯ ДЕНЬ...

Prevela s ruskog
DANICA JAKŠIĆ

Pogovor
MILIVOJE JOVANOVIĆ

PROSVETA
BEOGRAD 1981
I DUŽE OD VEKA

TRAJE DAN
 I knjiga ova je umesto tela moga,
I reč ova — umesto duše moje...

Grigor Narekaci,
„Knjiga tuge“, X vek

Veliko strpljenje beše potrebno u potrazi za plenom po sasušenim

jarcima i ogolelim uvalama. Njuškajući do besvesti zamršene,
usplahirene tragove malenog rovkaškog stvora, čas grozničavo razgrćući
lisičju jamu, čas iščekujući da majušni skočimiš, pritajen pod točilom
stare vododerine, iskoči najzad na otvoreno mesto gde bi ga mogla za tili
čas pridaviti, gladna lisica koja je lovila miševe izdaleka se lagano ali
odlučno približavala železničkoj pruzi, onome sumrakom već
zahvaćenom nasipu u stepi koji se pravo protezao, koji je životinju i
mamio i plašio istovremeno, i po kojem su, čas na jednu čas na drugu
stranu, potresajući iz dubine zemlju unaokolo, jurcali vozovi uz tutnjavu,
ostavljajući iza sebe, s dimom i gareži, silno razdražujuće mirise koje je
vetar gonio po zemlji.
Pred samo veče lisica bi se zavukla ustranu od telegrafske linije, na
dno jarka, u gusto i visoko ostrvce sasušenog konjskog kiseljaka i,
sklupčana u plameno rićkastu loptu kraj tamnocrvenih, gusto
osemenjenih stabljika, strpljivo je čekala noć, nervozno strižući ušima,
neprekidno osluškujući piskutavo fijukanje nizinskog vetra po mrtvoj
travi koja je tvrdo šuštala. I telegrafski stubovi su neprijatno gudeli. Ali
lisica se njih nije bojala. Stubovi uvek ostaju tu gde su, oni se ne mogu
dati u poteru.
Ali zaglušujući šumovi vozova koji periodično protutnje, svaki put bi
je prisilili da napeto uzdrhti i da se još više skvrči. Od tla koje je brujalo,
ona je svojim krhkim telašcem, rebrima, osećala tu čudovišnu snagu koja
ugiba zemlju i silovito kreće kompozicije, pa ipak, savlađujući strah i
odvratnost prema nepoznatim mirisima, nije napuštala jarak, čekala je
svoj trenutak, kad će s nastupanjem noći na pruzi nastati relativni mir.
Ovamo je dolazila vrlo retko, samo kad bi dobro izgladnela...
 Izmeću dva voza u stepi bi nastupala tišina, kao posle usova, i u toj
apsolutnoj tišini lisica bi lovila u vazduhu nekakav zvuk koji ju je terao na
opreznost, nerazgovetan, visok, gotovo nečujan, koji je lebdeo nad
stepom i koji nikome nije pripadao. Da li je to bila igra vazdušnih struja,
ili je nagoveštavalo skoru promenu vremena? Zverčica je to instinktivno
osećala i žalosno se pritajivala ne mičući se, dolazilo joj je da zakevće, da
počne da zavija na sav glas od nejasnog predosećanja neke opšte nesreće.
Ali glad je zaglušivala čak i taj upozoravajući signal prirode.
Ližući u jurnjavi nabijene jastučiće na svojim šapama, lisica je samo
tiho cvilela.
Tih dana uveče bi već bivalo svežije, bližila se jesen. Preko noći se
zemlja brzo hladila, a pred zoru stepa se pokrivala kao slatina beličastim
slojem kratkovekog inja. Oskudno i neveselo vreme bližilo se za stepske
zveri. Ona retka divljač koja je u tim krajevima obitavala preko leta,
nestala je — svako na svoju stranu, neko u toplije krajeve, neko u jazbine,
neko da prezimi u peščanim stepama. Sada je svaka lisica sama sebi
dobavljala hranu, cunjajući po stepi potpuno sama, kao da je na svetu
gotovo izumro čitav lisičji rod. Podmladak te godine već je poodrastao i
razmileo se na sve strane, a vreme za parenje još nije došlo, vreme kada
se lisice počnu zimi okupljati sa svih strana za nove sastanke, kada se
mužjaci stanu obarati u tučnjavi sa snagom kakvom je život obdaren još
od postanja sveta...
Kad se noć spustila, lisica se izvukla iz jarka. Iščekivala je osluškujući i
zacupkala prema železničkom nasipu, nečujno pretrčavajući čas na
jednu, čas na drugu stranu šina. Tu je tragala za ogrizinama koje su
putnici bacili kroz prozore vagona. Dugo je morala da trči duž kosine,
njuškajući svakojake predmete koji su dražili i odvratno mirisali, dok ne
bi nabasala na nešto što je iole vredelo. Duž cele pruge kojom su vozovi
prolazili valjali su se papirići i zgužvane novine, razbijene boce, opušci,
ulubljene limenke i drugo nepotrebno smeće. Posebno neprijatan vonj
širio se iz grlića boca koje su ostale čitave — udarao je opijum. Pošto joj
se jednom ili dvaput zavrtelo u glavi, lisica je sad izbegavala da udiše taj
miris alkohola. Frktala je, odskakujući u stranu.
A onog što je njoj bilo potrebno, radi čega se ona tako dugo
pripremala, savlađujući sopstveni strah, kao za inat nema. I u nadi da će
joj još poći za rukom da se bilo čim prehrani, lisica je neumorno trčala po
železničkoj pruzi, svaki čas ševrdajući s jedne na drugu stranu nasipa.
 Ali najednom se onako u trku ukoči, pridigavši prednju šapu, baš kao
da je iznenada zatečena na delu. Rasplinjujući se u oskudnoj svetlosti
visokog maglenog meseca, ona je, ne mičući se, kao avet stajala izmeću
šina. Daleko brujanje koje je unosilo nemir u nju, nije nestalo. Zasad je
bilo isuviše udaljeno. Još uvek držeći podignut rep, lisica se neodlučno
premestila s noge na nogu, spremajući se da se skloni sa pruge. Ali,
umesto toga, ona se najednom užurba, poče da njuška po padinama još
uvek se nadajući da će nabasati na nešto što će joj biti od koristi. Njuhom
je osećala da tek što nije naletela na svoje otkriće, iako je iz daljine
neodoljivo nadirao i rastao strašni zveket železa uz kloparanje stotine
točkova. Lisica se zamaja samo delić trenutka i to bi dovoljno da se
uzvrpolji, počne prevrtati kao ošamućeni leptir, kad <najednom sa okuke
ošinuše bliža i udaljenija svetla lokomotiva, zakačenih jedna za drugu,
kada snažni farovi, osvetljavajući i zaslepljujući sav predeo ispred sebe,
za tren izbeleše stepu, nemilosrdno ogoljujući njenu mrtvu sparušenost.
A voz se rušilački skotrljao po šinama. U vazduhu se oseti zadah ljute
gareži i prašine, udari vetar.
Lisica je strmoglavce odjurnula što dalje, svaki čas se obazirući i u
strahu poležući po zemlji. A čudovište sa pokretnim svetlima dugo je još
grmelo i letelo, dugo još kloparalo točkovima. Lisica je skakala i ponovo
se davala u beg iz sve snage...
Onda bi se izduvala i opet ju je nešto vuklo tamo, ka železničkoj pruzi,
gde bi se mogla utoliti glad. Ali napred na pruzi ponovo se pojaviše
svetla, ponovo je par lokomotiva vukao dugačku natovarenu
kompoziciju.
Tad lisica potrča da obigra stepu, odlučivši da izbije na železničku
krugu kod mesta gde vozovi ne prolaze...

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana...
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

U ponoć se neka prilika dugo i uporno probijala k njemu, u

skretničarskoj stražari, najpre pravo preko železničkih pragova, a zatim,
kad bi se ispred nje pojavio voz koji joj dolazi u susret, sjurivala bi se niz
stranu, probijala kao kroz mećavu, štiteći se rukama od vetra i prašine
koju su nabacivali njegovi udarci, ispod brzog teretnog voza (zelenom
ulicom prolazila je specijalna kompozicija — voz sa posebnim
rasporedom koji je potom skretao na poseban kolosek prema zatvorenoj
zoni Sari-Ozek-1, oni tamo imaju svoju, posebnu železničku službu,
odlazio je na kosmodrom, zbog čega je, kraće rečeno, voz prolazio
pokriven ceradama i s vojničkom stražom na platformama). Jedigej se
odmah doseti da to žena hita k njemu; da ne hita tek onako i da ima za to
neki veoma ozbiljan razlog. Kasnije se tako i pokazalo. Ali zbog službe
nije imao pravo da napusti mesto dok ne prođe i poslednji vagon sa
kondukterom na otvorenoj platformi. Fenjerima su jedan drugom davali
signale da je na pruzi sve u redu i tek tada se Jedigej, gotovo zaglušen od
neprekidne buke, okrenu prispeloj ženi:
— Šta je?
Ona ga uznemireno pogleda i usne joj se pomakoše. Jedigej nije čuo,
ali je shvatio — tako je i mislio.
— Sklonimo se od vetra. — Poveo ju je u stražaru.
Ali pre no što će iz njenih usta čuti ono što je već i sam pretpostavljao,
tog trenutka ga je zaprepastilo nešto sasvim drugo. Mada je i pre zapažao
da je starost na pragu, ali ovoga puta po tome koliko se ona zadihala od
brzog hoda, kako joj neprijatno krči i šišti u grudima i kako se pri tom;
neprirodno visoko podižu omršala ramena, njega uhvati neka žalost zbog
nje. Jaka električna svetlost u malenoj, lepo okrečenoj skretničarskoj
kućici najednom jasno otkri do tada neuočene bore na modrikasto
potamnelim Ukubalinim obrazima (a bila je prava crnka sa zlatastim
prelivom, oči su joj uvek sijale crnim bleskom), pa još ta škrbava usta
koja su ga ponovo uveravala da čak ni žena kojoj je njeno žensko vreme
prohujalo, ne treba da bude bezuba (odavno je trebalo da je odvede na
stanicu da joj stave one metalne zube, sada svi, i staro i mlado, nose
takve), i uz sve to sedi, beli-belcijati pramenovi kose, popadale preko lica
ispod smaknute marame, bolno su mu usnuli srce. „Ee, kako si mi
ostarela“, požali je u duši s osećanjem neke sopstvene krivice koja ga je
tištala. I to ga ispuni još većom nemom zahvalnošću koja se javi za sve
najednom, za sve ono što su zajedno preživeli tokom tolikih godina, a
osobito za to što je sad dotrčala prugom, usred noći, na najudaljeniju
tačku železničke rasputice1 iz poštovanja i osećanja duga, jer je znala
kako je to važno za Jedigeja, dotrčala da kaže za smrt nesrećnog starca
Kazangapa, usamljenog starca koji je umro u pustoj kolibi od naboja, jer
je shvatila — samo će Jedigej jedan jedini na svetu primiti k srcu smrt
čoveka kojeg su svi napustili, mada pokojnik nije dolazio mužu ni rod ni
pomozi bog.
— Sedi, izduvaj se — reče Jedigej kad uđoše u kućicu.
— Sedi i ti — reče ona mužu.
Sedoše.
— Šta se desilo?
— Kazangap je umro.
— Kada?
— Maločas sam navratila — kamo je, mislim se, možda mu nešto
treba. Ulazim, svetlost upaljena, i on na ovom mestu, samo mu brada
nekako štrči, uvis dignuta. Priđem. Kazake, velim, Kazake, možda biste
vrućeg čaja, a on već gotov. — Glas joj se prekide, suze navreše na
pocrvenele i istanjene kapke. Ukubala tiho zaplaka. — Eto kako na kraju
ispade. Kakav je čovek bio! A umre, i nemade ko da mu oči sklopi —
ucveljeno je plakala. — Ko bi to mogao i da pomisli! I tako umre čovek...
— Spremala se da kaže — kao pas kraj plota, ali oćuta, nije trebalo da do
kraja razjasni, ionako je bilo jasno.
Dok je slušao ženu, Burani Jedigej, tako su ga prozvali u okrugu pošto
je bio sa službom na železničkoj rasputici Boranli-Burani još od onih
dana kada se vratio iz rata, smrknuto je sedeo na klupi prislonjenoj uza
zid, položivši ruke, krupne kao čvornovato drvo, na kolena. Štit
železničarske kape, dobro umašćene i pohabane, zaklanjao je njegove oči.
O čemu li je razmišljao?
— Šta ćemo sad da radimo? — reče žena.
Jedigej podiže glavu, pogleda je s gorkim osmehom.
— Šta ćemo da radimo? Pa šta se radi u takvim prilikama!
Sahranićemo ga. — On se pridiže kao čovek koji je već doneo odluku. —
Znaš šta, ženo, vraćaj se odmah. A sad me slušaj.
— Slušam.
— Probudi Ospana. Ne osvrći se na to što je on šef rasputice, nema
značaja, pred smrću smo svi jednaki. Reci mu da je Kazangap umro.
Četrdeset i četiri godine proveo je on radeći na ovom mestu. Ospan se,
možda, nije ni rodio kada je Kazangap počinjao ovde, i ni pseto se ne bi
moglo, ni za kakve pare, dovući tad ovamo, u sarozeke. Koliko je samo
vozova prošlo ovuda za njegovog života — više nego kose na glavi... Nek
promisli. Tako mu reci. Slušaj još...
— Slušam.
— Razbuđuj sve odreda. Lupaj u prozore. Koliko je ljudi kod nas —
osam kuća, na prste da izbrojiš... Diži ove na noge. Niko ne sme da spava
danas, kada je umro takav čovek. Diži sve na noge.
— A ako počnu da psuju?
— Naše je da svakoga obavestimo, pa neka psuju. Reci da sam ja
naredio da ih budiš. Savesti treba imati. Stani!
— Šta još?
— Trkni najpre do dežurnog, danas je Šajmerden dispečer, prenesi
mu sve šta je i kako je, nek porazmisli šta da radimo. Možda će mi ovoga
puta naći zamenu. Ako ima nešto, neka me obavesti. Jesi li razumela, tako
mu kaži!
— Kazaću, kazaću — odgovarala je Ukubala, a onda se trže kao da se
najednom priseti onog najglavnijeg što nikako nije smela da zaboravi.
— A njegova deca! Umalo da zaboravimo! Treba ih hitno obavestiti,
red je! Otac im je umro...
Jedigej se odsutno namršti kod tih reči, postade još trublji. Ništa ne
odgovori.
— Kakvi su da su, deca su mu, na kraju krajeva
— nastavi Ukubala kao da se pravda, znajući da je Jedigeju neprijatno
da to sluša.
— Da, znam — odmahnu on rukom. — Šta ćeš, nikako to ne shvatam!
U tome baš i jeste, ne može se bez njih, mada, kad bih se ja pitao, ne bih
puštao ni blizu da priđu!
— To nije naša stvar, Jedigeju. Neka dođu i neka ga sami pokopaju.
Posle će biti priča, nikad se nećeš oprati...
— Pa šta, zar im ja smetam? Nek dođu.
— A ako sin ne stigne iz grada?
— Stići će, ako bude hteo. Još sam mu prekjuče, kad sam bio na
stanici, lično poslao telegram, takva i takva stvar, velim, otac ta je na
samrti. Šta ćeš više! On sebe smatra pametnim, pa zna šta je šta...
— Pa kad je tako, u redu — preko volje se pomiri žena s Jedigejevim
razlozima pa, još uvek misleći o nečem što ju je uznemiravalo, reče: —
Dobro bi bilo da mu se i žena pojavi, ipak, svekra sahranjuje, a ne bilo
koga...
 — To već nek sami reše. Ne treba im govoriti, nisu deca.
— Da, u pravu si, naravno — još uvek sumnjajući, složi se Ukubala.
I zaćutaše.
— Nemoj se zadržavati, poći — podseti je Jedigej.
Žena je, međutim, imala još nešto da kaže:
— A sirota njegova kćerka, Ajzada — na stanici je s mužem, onom
pijandurom što se nikad ne trezni, i s decom, i ona mora stići na sahranu.
Jedigej se i nehotice nasmeši, potapša ženu po ramenu.
— Ee, sad ćeš ti početi da se žalostiš za svakoga... Ajzada nam je tu,
nadohvat ruke, izjutra će trknuti neko na stanicu i reći. Stići će, naravno.
Ti, ženo, utuvi sebi u glavu jedno — i od Ajzade, a tim pre od Sabidžana,
iako je sin, muškarac, vajde nema. Videćeš, kad dođu, neće se ni maknuti
s mesta, stajaće kao gosti sa strane, a pokopaćemo ga mi, tako mu to
dođe... Idi i uradi onako kako sam ti kazao.
Žena pođe, onda zastade neodlučno i ponovo krenu. Ali je tad pozva
sam Jedigej:
— Nemoj da zaboraviš najpre kod dežurnog, Šajmerdena, neka
pošalje nekog umesto mene, posle ću odraditi. Pokojnik leži u praznoj
kući, nikoga kraj njega, kako je to moguće... Tako reci...
Žena klimnu glavom i pođe. Za to vreme na signalnoj tabli zabrujao je
i crvenom svetlošću zatreptao signalizator — železničkoj rasputici
Boranli-Burani približavala se nova kompozicija. Prema komandi
dežurnog, trebalo ju je primiti na pomoćni kolosek kako bi se propustila
kompozicija koja je dolazila iz suprotnog pravca i takođe se nalazila na
ulasku u raskrsnicu, samo kraj skretničkog uređaja na drugom kraju.
Običan manevar. Dok su se vozovi kretali svojim kolosecima, Jedigej se
povremeno osvrtao na Ukubalu koja se udaljavala ivicom pruge, kao da je
nešto zaboravio da joj kaže. Imao je, naravno, šta da joj kaže, zar je malo
posla uoči sahrane, svega se odmah ne možeš setiti, ali on se nije osvrtao
zbog toga, jednostavno, on je upravo sad sa gorčinom primetio kako je
ostarela, kako se pogurila u poslednje vreme, i to je bilo baš uočljivo u
žućkastom dimu mutnog pružnog osvetljena.
„Izgleda da nam je starost već za vratom“, pomislio je. „Dočekasmo,
eto — starac i starica!“ I mada ga je zdravlje služilo, još je bio krepak, ali
godine su se već naslagale — šezdeset i nešto jače, šezdeset i jedna.
„Bogme, kroz godinu-dve mogu da zatražim i penziju“, reče u sebi Jedigej,
ne bez podsmeha. Ali on je znao da neće tako brzo otići u penziju, da nije
tako jednostavno naći čoveka kaji će doći u ove predele na njegovo mesto
nadzornika pruge i remontnog radnika, skretničar je bio samo pokatkad,
kad bi se neko razboleo ili odlazio na odmor. Zar će se ko polakomiti na
dopunsku platu za te puste, udaljene i bezvodne krajeve? Teško da će.
Nađi ako možeš sad takve među današnjom omladinom.
Da bi se živelo na sarozečkim letećim železničkim rasputicama valja
imati moralnu snagu, inače ćeš istrunuti. Stepa je ogromna a čovek nije
velik. Stepa je ravnodušna, njoj je svejedno da li je tebi rđavo ili dobro,
primaj je takvu kakva je, a čoveku nije svejedno šta je i kako je na svetu, i
muči se, grize ga, čini mu se da bi na nekom drugom mestu, među drugim
ljudima imao više sreće, a ovde je greškom sudbine... I zbog toga
upropašćuje sebe suočen sa tom velikom, neumoljivom stepom, prazni se
duhom, kao onaj akumulator sa Šajmerdenovog motocikla na tri točka.
Taj ga jednako čuva, sam se ne vozi i drugima ne daje. I tako stoji motor,
ne radi, a kad treba — neće da upali, istrošila se snaga koja ga pokreće.
Tako i čovek na sarozečkim rasputicama: ne prione li na posao, ne stane
li čvrsto na stepu, ne saživi li se teško će opstati. Poneki, gledajući iz
vagona koji proleću, za glavu se hvataju — gospode, kako ljudi tu mogu
da žive?! Unaokolo samo stepa i kamile! Pa ipak žive, koliko ko strpljenja
ima. Tri godine, na jedvite jade ako četiri sastavi, i tamam2: raskusura se i
odlazi nekud dalje...
Na Boranli-Buranom samo su dvojica pustili korene za čitav život —
Kazangap i on, Burani Jedigej. A koliko ih je u međuvremenu bilo! Teško
je da sudi o sebi, živeo je ne predajući se, a Kazangap je odradio tu
četrdeset četiri godine ne zato što je bio gori od drugih. Ne bi Jedigej
promenio Kazangapa ni za desetine drugih... Nema sada njega, nema
Kazangapa...
Vozovi su se mimoišli, jedan je otišao na istok, drugi na zapad.
Opusteli su za neko vreme ukrsni koloseci Boranli-Buranog. I najednom
je sve unaokolo ogolelo — zvezde na tamnom nebu kao da su zasvetlile
jače, jasnije, i vetar je vragolastije počeo da se poigrava po stranama, po
železničkim pragovima, po šljunkovitom sloju izmeću tračnica koje su
slabo odzvanjale i kvrcale.
Jedigej nije odlazio u stražaru. Zamislio se, prislonio uz stub. Daleko
napred, preko železničke pruge, nazirao je nejasne siluete kamila koje su
pasle u polju. Stajale su na mesecu, ukočene, nepomično čekale noć. I
među njima raspoznao je svog dvogrbog, krupnoglavog nara — najjačeg,
bogme, u sarozekama i brzohodnog kojeg su kao i gazdu zvali Burani
Karanar. Jedigej se njime ponosio, životinja retke snage, mada nije bilo
lako njime upravljati, jer je Karanar ostao atan — u mladosti ga Jedigej
nije kastrirao, a onda ga je pustio na miru.
Setio se Jedigej da između ostalih poslova za sutra valja mu rano
izjutra doterati Karanara kući i osedlati ga. Dobro će doći za odlazak na
ukop. I još su mu na pamet padali razni poslovi...
A na rasputici ljudi su još uvek mirno spavali. Sa omalenim pomoćnim
železničkim zgradama, s jedne i s druge strane pruge, s kućicama pod
jednakim škriljastim krovovima na dve vode, ukupno je bilo šest
montažnih kućica od dasaka koje je podigla železnička uprava, pa još
Jedigejeva kućica koju je on sam izgradio, i koliba od naboja pokojnog
Kazangapa, pa još raznorazne dvorišne peći, prigradnje, trskom ograđeni
torovi za stoku i drugu potrebu, a u centru vetro-elektrocrpna a kad
ustreba i ručna vodena pumpa, koja se ovde pojavila poslednjih godina
— to je i bilo celo naselje Boranli-Burani.
Takva je kakva je, kraj velike železničke pruge, kraj velike sarozečke
stepe, mala karika u, kao krvni sudovi, razgranatom sistemu ostalih
rasputica, stanica, železničkih čvorova, gradova... Takva je kakva je, kao
na ispovesti otvorena za sve vetrove na svetu, osobito zimske kada brišu
sarozečke mećave, zatrpavajući smetovima kuće do prozora a železničku
prugu brdima zbijenog smrznutog svejanca... Zato se ova stepska
železnička rasputica i zvala Boranli-Burani, a i natpis je visio dvojak:
Boranli — na kazaškom, Burani — na ruskom...
Seti se Jedigej da pre no što se izmeću dve rasputice pojaviše
raznorazni snegočistači — koji su bacali sneg u mlazevima i razbacivali
ga u stranu noževima-raonicima — i sve ostalo, on i Kazangap behu
prisiljeni da se na pruzi bore sa snežnim nanosima, slobodno se može
reći, na život i smrt. A kanda to beše nedavno. Pedeset prve, pedeset
druge godine — kakve su samo ljute zime bile. Samo se na frontu tako
moralo, kad je život trošen na jednu-jedincatu stvar — na jedan napad,
na jedno bacanje granate pod tenk... Bivalo je tako i ovde. Premda te niko
nije ubijao. Ali zato si se sam ubijao. Koliko su samo nanosa rukom
prebacili, izvukli na vlakama, čak i u vrećama prtili sneg na brdo, na
sedmom kilometru, tamo pruga prolazi kroz uvek, i svaki put se činilo da
je to poslednji koštac s kovitlacem vejavice i da bi se zbog toga bez
razmišljanja mogao poslati do đavola ovaj život, samo da se ne sluša kako
urliču lokomotive u stepi — put im raščisti!
Ali oni snegovi su se istopili, oni vozovi protutnjali, one godine
prohujale... Nikome više nije do toga. Bilo pa prošlo. Današnji pružni
radnici stižu ovamo u naletima, nakratko, bučni neki tipovi — kontrolno-
remontne brigade, ne bi se reklo da ne veruju, ali ne shvataju, u glavu im
ne ide kako je sve to moglo da bude: sarozečki snežni nanosi — i na
razdaljinama izmeću dve rasputice nekoliko ljudi s lopatama! Čudo
pravo! A među njima poneko se i otvoreno smeje: šta im je sve to trebalo
— takve muke uzimati na sebe, zašto sebe ugrobiti, zbog čega! Mi tako
nešto ne bismo — ni po koju cenu! Ma, da ste sve to poslali k vragu, digli
se — i na drugo mesto, u najgorem slučaju na neko gradilište ili tako
nešto, gde je normalno. Koliko uradiš — toliko ti plate. A dođe li do nečeg
neplaniranog — skupi ljude i plati im prekovremeno... „Vas stare su ko
budale iskorišćavali, i ko budale ćete i umreti!...“
Kad bi se susreo s takvim „sudijama po svršenoj stvari“, Kazangap
nije obraćao pažnju na njih, kao da se to nije ticalo njega, samo se
smeškao, kao da je znao nešto više, nešto što njima nije dostupno, a
Jedigej — taj ne bi otrpeo, planuo bi, prepirao se i stalno se uzrujavao.
A izmeću njega i Kazangapa dolazilo je do razgovora kojima bi se sad
podsmevali ovi tipovi što stižu kontrolno-remontnim specijalnim
vagonima, i o mnogo čemu drugom i ranijih godina kada su ovi
pametnjakovići sigurno još trčkarali bez gaća, dok su oni još tada lupali
glavu, koliko im je pamet dopuštala, šta da rade i kako da žive, a onda
neprestano, mnogo je vode proteklo otada — od četrdeset pete, a osobito
otkako je Kazangap otišao u penziju, i to je nekako nesrećno ispalo:
otišao u grad da živi kod sina a vratio se već posle dva-tri meseca. O
mnogo čemu su oni tada naširoko i nadugačko raspredali, kako je i šta je
na svetu. Mudar je čovek bio Kazangap. Ima čega i da se seća... Najednom
Jedigej savršeno jasno i s nastupom oštre gorčine koja ga zapljusnu
shvati da mu odsad ostaje jedino da se seća...
Jedigej pohita u stražaru, kad začu kako kvrcnu, uključi se indukcioni
telefon. U toj glupavoj napravi zašušta, zapišta, kao u snežnoj mećavi, pre
no što se javi glas.
— Jedike, halo, Jedike — prošišta Šajmerden, dežurni rasputice —
čuješ li me? Odazovi se!
— Čujem! Čujem!
— Čuješ li?
 — Čujem, čujem!
— Kako me čuješ?
— Kao sa onoga sveta!
— Zašto kao sa onoga sveta?
— Pa tako!
— Aa... Znači, stari Kazangap je, ovaj...
— Šta ovaj?
— Pa umro je, znači. — Šajmerden se trudio da nađe odgovarajuće
reči za ovu priliku. — Pa, kako da kažem? Znači, završio je, ovaj, pa to,
svoj put.
— Da — kratko odgovori Jedigej.
„Eto šta je šašavi hajvan3“, pomisli on, „ne ume ni o smrti ljudski da se
izrazi.“
Šajmerden se ućuta za trenutak. Iz aparata još jače pokulja šuštanje,
krčanje, šum disanja. Zatim Šajmerden zapišta:
— Jedike, dragi, nemoj me samo, ovaj, zaluđivati. Umro, pa šta ćemo
sad... Ljudi nemam. Šta ti je naspelo da sediš pored njega? Pokojnik se od
toga, ovaj, neće dići, tako mislim...
— A ja mislim da ti ni o čemu pojma nemaš! — uzruja se Jedigej. —
Šta znači to da te ne zaluđujem! Ti si ovde drugu godinu, a nas dvojica
smo ovde radili zajedno trideset godina. Možeš li da zamisliš? Umro je
čovek među nama, ne možemo, takav je red, pokojnik se ne ostavlja sam
u pustoj kući.
— A otkud on zna, ovaj, da li je sam ili nije?
— Zato mi znamo!
— U redu, ne diži galamu, ovaj, ne diži galamu, stari!
— Ja ti objašnjavam.
— Pa šta bi ti hteo? Ljude nemam. Šta ćeš gamo da radiš celu-celcijatu
noć?
— Moliću se. Pokojnika ću pripremati. Molitve ću da držim.
— Molićeš se? Ti, Burani Jedigej?
— Da, ja. Znam ja molitve.
— Šta je ovo sad — šezdeset godina, ovaj, sovjetske vlasti.
— Ma pusti to, kakve veze ima s tim sovjetska vlast! Ljudi se, otkako
je sveta i veka, mole za umrlim. Umro je čovek a ne marva!
— U redu, moli se, samo nemoj, ovaj, galamiti. Poslaću po Ediljbaja,
ako pristane, ovaj, zameniće te... A sad, spremi za drugi pomoćni, stiže sto
sedamnaestica...
I na tome se Šajmerden isključi, kvrcnu prekidač za isključenje
telefonskog aparata. Jedigej pohita ka skretnici i dok je obavljao svoj
posao, razmišljao je hoće li pristati Edilbaj, hoće li doći. I ponada se,
imaju ljudi savesti, kad vide kako zasvetleše prozori na nekim kućama.
Psi zalajaše. Znači, žena ih budi, diže Boranlince na noge.
Za to vreme sto sedamnaestica je stala na pomoćni kolosek. S drugog
kraja primicala se kompozicija za prevoženje nafte — same cisterne.
Razmimoišli su se, jedan — na istok, drugi na zapad...
Bilo je već dva časa po ponoći. Zvezde na nebu su se razgorevale,
svaka zvezda se izdvajala za sebe. I mesec je nad sarozekama zasjao
malko jače popunjavajući se nekakvom dodatnom snagom koja mu je
odnekud priticala. A pod zvezdanim nebom daleko, u beskraj, prostirale
su se sarozeke, samo konture kamila — i među njima dvogrbi džin
Burani Karanar — i nejasni obrisi najbližih skupina razaznavali su se, a
sve ostalo s obe strane železničke pruge gubilo se u noćnu beskonačnost.
A i vetar nije spavao, jednako je fijukao, šuškajući po otpacima unaokolo
razbacanim.
Jedigej je čas ulazio čas izlazio iz stražare, čekao hoće li se Ediljbaj
pokazati na pruzi. I tada ugleda malo po strani nekakvu zverčicu.
Pokazalo se da je to lisica. Oči su joj se sijale zelenkastim treptavim
prelivom. Stajala je oborene glave ispod telegrafskog stuba, ne
pokazujući nameru ni da se približi, ni da pobegne.
— Šta ćeš ti tu! — promrmlja Jedigej, pripretivši joj u šali prstom.
Lisica se ne uplaši. — Gle ti nje! Daću ja tebi! — I trupnu nogom.
Lisica odskoči malo dalje i sede, okrenuta prema njemu. Netremice i
tužno gledala je, ne skidajući očiju, kako mu se činilo, u njega ili u nešto
kraj njega. Šta ju je moglo privući, zašto li se ovde pojavila? Da li ju je
namamilo električno svetlo, ili je došla od gladi? Čudnim se učini Jedigeju
njeno ponašanje. A zašto da je ne tresne kamenčinom, kad je već takva
stvar, kad mu se plen sam trpa u ruke. Jedigej napipa na zemlji kamen,
poveći. Odmeri i, zamahnuvši, pusti ruku. Ispusti kamen pred noge. Čak
ga i znoj probi. Gle, šta sve čoveku ne padne na pamet! Svakojaka
besmislica! Spremajući se da udari lisicu, seti se najednom kako je neko
pričao, da li neko od onih tipova što su dolazili, ili fotograf s kojim je o
Bogu razgovarao, ili neko drugi, a ne, Sabidžan je pričao, s milim bogom
nek ide, vazda on o nekakvim čudesima, samo da mu drugi pažnju
poklone, samo da druge zaprepašćuje. Sabidžan, Kazangapov sin, pričao
je o posmrtnom seljenju duša.
Na svoju golu štetu iškolovaše tog bezvrednog brbljivca. Na prvi
pogled — reklo bi se, dobar momak. Sve on zna, sve je slušao, ali vajda od
toga nikakva. Učili su ga po internatima, učili po fakultetima, a ne ispade
od njega bogzna kakav čovek. Voli da se hvališe, da popije, majstor je da
drži zdravice, alʼ rezultat nikakav. Šupljoglavac, jednom rečju, zato je i
tanak naspram Kazangapa, iako diplomom maše. Ne, promašio je, sin se
nije umetnuo na oca. Ma nek ide s milim bogom, šta da se radi, takav je
kakav je.
Jednom prilikom je on, dakle, pričao da u Indiji veruju u učenje po
kojem se smatra da kad čovek umre, njegova duša se seli u telo nekog
drugog živog stvora, bilo kog, čak i mrava. I smatra se da je svaki čovek
nekada, još pre svoga rođenja, bio ptica, ili kakva zver, ili insekt. Zato je
kod njih greh ubiti bilo koju životinju, čak ako na putu naiđe na zmiju,
kobru, niko je ne dira, već se samo pokloni i ukloni s puta.
Kakvih li sve čuda nema na ovome svetu! Koliko je sve to tačno, ko će
ga znati. Svet je velik, a čoveku nije dato sve da zna. I tako pomisli kad
htede da tresne lisicu kamenom: šta ako je odsad u njoj Kazangapova
duša? Šta ako je, preselivši se u lisicu, Kazangap došao svome najboljem
prijatelju, jer je u kolibi posle njegove smrti pusto, nema nikoga, tužno?...
„E baš počinjem da matunim!“ prekorevao je sebe, stideći se. „Kako mi
tako nešto može pasti na um? Pih! Oglupavio si, nema šta!“
Pa ipak, primičući se oprezno lisici, govorio je kao da je ona mogla da
razume njegov govor:
— Idi, nije ti mesto ovde, idi u svoju stepu! Čuješ li? Idi, idi. Nemoj
samo tuda — tamo su psi. Pođi s mirom, idi u stepu, gde ti je mesto.
Lisica se okrete i otcupka. Osvrnuvši se jedared-dvared, izgubi se u
mraku.
U rasputicu je, međutim, ulazila sledeća železnička kompozicija.
Tutnjeći, voz je postepeno usporavao hod, noseći sa sobom svetlucavu
maglu kretanja — leteću prašinu nad krovovima vagona. Kad se zaustavi,
iz lokomotive koja je uzdržano brujala okretanjem motora naprazno,
proviri mašinovođa:
— Hej, Jedike, Burani, asalam-alejkum!
— Alekim-asalam!
Jedigej zabaci glavu ne bi li bolje video ko bi to mogao da bude. Na
svoj trasi svi su se međusobno poznavali. Bio je to poznat momak. Po
njemu Jedigej poruči da u Kumbelju obaveste Ajzadu, koja je tamo živela,
o očevoj smrti. Mašinovođa rado pristade da ispuni tu molbu iz
poštovanja prema uspomeni na Kazangapa, utoliko pre što je u Kumbelju
vršena smena voznog osoblja, i obeća čak da će pri povratku dovesti
Ajzadu s porodicom, ako se dotle spremi.
Čovek je bio pouzdan. Jedigej čak oseti olakšanje. Dakle, jedan posao
je obavljen.
Voz krenu posle nekoliko minuta i Jedigej, opraštajući se s
mašinovođom, spazi kako nekakav dugajlija ide prema njemu ivicom
pruge, duž kompozicije koja je ubrzavala hod. Jedigej se zagleda, bio je to
Ediljbaj.
Dok je Jedigej predao omenu, dok su on i Dugački Ediljbaj popričali o
onome što se desilo, pouzdahnuli, poprisećali se Kazangapa, na Boranli-
Burani su ušle i mimoišle se još dve kompozicije. I kada je, oslobodivši se
svih tih obaveza, Jedigej krenuo kući, tek se putem seti da je maločas
zaboravio da podseti ženu, tačnije da se posavetuje kako svoje kćeri i
zetove da obavesti o smrti staroga Kazangapa. Dve Jedigejeve udate kćeri
živele su na sasvim drugoj strani — kod Kizil-Orde. Starija na sovhozu za
uzgajanje pirinča, muž joj je bio traktorista. Mlađa je najpre živela na
stanici kod Kazalinska, posle je prešla s porodicom bliže sestri, u taj isti
sovhoz, muž joj je radio kao šofer. I mada im Kazangap nije dolazio
nikakav rod, na čiju bi sahranu valjalo neizostavno doći, Jedigej je
smatrao da je Kazangap bio njima draži od bilo kojeg rođaka. Kćeri su se i
rodile dok je on bio u Boranli-Buranom. Tu su odrasle, učile školu u
staničnom internatu u Kumbelju, kud su ih na smenu odvozili Jedigej i
Kazangap. Setio se devojčica. Setio se kako su ih na raspust ili sa raspusta
vodili jašući na kamili. Mlađa napred, otac u sredini, starija pozadi — i
krenu sve troje. Dva-tri časa, a zimi i duže, širokim kasom trčao je
Karanar od Boranli-Buranog do Kumbelja. A kad Jedigej nije imao kad,
vodio ih je Kazangap. Bio im je kao otac. Jedigej odluči da im ujutro
pošalje telegram, pa kako budu mogle... Ali neka znaju da nema više
staroga Kazangapa...
Onda je išao i razmišljao o tome da ujutro najpre mora da dotera s
ispaše svog Karanara, biće preko potreban. Umreti nije jednostavno, a
sahraniti čoveka onako kako je to red i običaj, na ovom svetu isto tako
nije lako... Uvek se pokaže, te nema ovoga, te nema onoga, da sve što
treba valja na brzinu dobavljati, počev od ćefina4 pa do drva za pomen.
Baš u tom trenutku u vazduhu se nešto zanjiha, podseti ga na front,
udaljeni udar snažnog eksplozivnog talasa, i zemlja zadrhta pod nogama.
I on ugleda pravo ispred sebe, kako daleko u stepi, na onoj strani gde se,
koliko je njemu bilo poznato, prostirao sarozečki kosmodrom, nešto vinu
u nebo kao plameni, uvis rastući ognjeni ciklon. I prenerazi se — raketa
se dizala u kosmos. Tako nešto još nikada nije video. On je, kao i svi
Sarozečani, znao da postoji kosmodrom Sari-Ozek-1, na četrdesetak ili
malko manje kilometara odavde, znao je i to da je do tamo postavljen
poseban kolosek koji se račvao od stanice Togrek-Tam, a pričalo se čak
da je na onoj strani stepe nikao veliki grad s velikim radnjama, slušao je
bezbroj puta preko radija, u razgovorima, čitao u novinama o
kosmonautima, o kosmičkim letovima. Sve se to događalo tu u blizini, u
svakom slučaju, na koncertu samoaktivnosti u oblasnom gradu u kojem
je živeo Sabidžan, a taj grad se nalazio kudikamo dalje — dan i po vozom
— deca su u horu pevala peomicu o tome da su ona najsrećnija deca na
svetu, zato što čike kosmonauti odlaze u kosmos sa njihove zemlje; ali
pošto je sve što je okružavalo kosmodrom smatrano zatvorenom zonom,
to se Jedigej, prebivajući ne tako daleko od tog mesta, zadovoljavao onim
što je slušao i saznavao sa strane. I, eto, prvi put je svojim očima
posmatrao kako se strelovito dizala u uskovitlanom nejenjavajućem
plamenu kosmička raketa u tamnu, zvezdanu visinu, obasjavajući okolinu
treperavim svetlosnim munjama. Jedigeju bi neprijatno — zar u toj
vatruštini sedi čovek? Jedan ili dvojica? I zašto nikada ranije, otkada živi
tu, nije video trenutak uzletanja, a koliko puta se letelo u kosmos, ni broja
se ne zna. Možebiti da su tad kosmički brodovi poletali danju. Na
sunčanoj svetlosti s takve udaljenosti teško da bi se što razaznalo. A ovaj
je, ko će ga znati zašto, jurnuo noću? Znači, žurilo mu se ili tako treba? A
možda se on podiže sa zemlje noću, a tamo odmah dođe u dan? Sabidžan
je jednom pričao, kao da je sam tamo bio, da se u kosmosu navodno
svakih pola časa smenjuju dan i noć. Moraće da se raspita kod Sabidžana.
Sabidžan sve zna. Mnogo mu je stalo da bude sveznadar, važan čovek. Šta
je da je, tek radi u oblasnom gradu. Kad se ne bi pravio važan. Zašto?
Budi ono što jesi. „Bio sam s tim i tim, s jednim uglednim čovekom, tome i
tome sam to i to rekao.“ A Dugački Ediljbaj je pričao — došao on jednom
k njemu na radno mesto. Samo trčkara, veli, naš Sabidžan od telefona ka
vratima kabineta i predsoblja, samo dospe da kaže: „Razumem, Aljžapare
Kaharmanoviču! Tako je, Aljžapare Kaharmanoviču! Odmah, Aljžapare
Kaharmanoviču!“ A onaj, veli, sedi u kabinetu i sve dugmićima tera. Tako
ti nismo čestito ni progovorili... Takav ti je, veli, ispao naš zemljak
boranlinski. Ma nek ide s milim bogom, takav je kakav je... Žao mi je samo
Kazangapa. On je mnogo patio zbog sina. Do poslednjeg časa ništa rđavo
nije govorio o njemu. Prešao je čak u grad, da živi kod sina i snahe, sami
su ga molili, sami odvezli, a šta je ispalo... Ali, to je posebna priča...
S takvim mislima odlazio je Jedigej te duboke noći, otprativši
kosmičku raketu sve dok nije potpuno iščezla. Dugo je pogledom pratio
to čudo. I kada je ognjeni brod, skupljajući se i smanjujući utonuo u crnu
bezdan, pretvorivši se u belu maglenu tačkicu, on zavrte glavom i pođe,
osećajući čudna, protivrečna osećanja. Ushićavajući se onim što je video,
u isti mah je shvatao da je to za njega nešto tuđe, što izaziva i divljenje i
strah. Prisećao se najednom one lisice koja je dotrčala do železničke
pruge. Kako je njoj bilo kad ju je u pustoj stepi zatekao taj ciklon na nebu.
Zacelo nije znala kud će sa sobom...
Ali on, Burani Jedigej, svedok noćnog uzletanja rakete u kosmos, nije
ni slutio, a nije ni trebalo da zna, da je to bio vanredan let kosmičkog
broda sa kosmonautom radi otklanjanja havarije — bez ikakvih
svečanosti, novinara i izveštaja, u vezi s nepredviđenim događajem na
kosmičkoj stanici „Paritet“ koja se već više od godinu i po dana nalazila
prema zajedničkom američko-sovjetskom programu na orbiti, uslovno
nazvanoj „Trambulin“. Otkud bi Jedigej mogao sve to da zna. Nije ni slutio
da će se taj događaj dotaći i njega, njegovog života, i to ne samo zbog
neraskidive veze čoveka i čovečanstva u njihovom sveopštem značenju,
već na najkonkretniji i najneposredniji način. Još manje je mogao znati, a
nije ni pretpostavljao, da se samo kratko vreme, pošto je brod startovao
sa Sari-Ozeka, na drugom kraju planete, u Nevadi, uputio sa kosmodroma
američki brod sa istim zadatkom, na onu istu stanicu „Paritet“, na onu
istu orbitu „Trambulin“, samo sa obrnutim omerom kruženja.
Brodovi su bili hitno upućeni u kosmos prema komandi dobijenoj sa
naučnoistraživačkog nosača aviona „Konvencija“, koji je predstavljao
ploveću bazu Ujedinjenog sovjetsko-američkog centra za upravljanje
programom „Demijurg“.
Nosač aviona „Konvencija“ nalazio se u rejonu svog stalnog boravišta
— na Tihom okeanu, južno od Aleutskih ostrva, u kvadratu približno
jednako udaljenom od Vladivostoka i od San Fransiska. Ujedinjeni centar
za upravljanje — UCU — u tom času je intenzivno pratio izlazak oba
broda na orbitu „Trambulin“. Dotle je sve teklo uspešno. Predstojali su
manevri za spajanje s kompleksom „Paritet“. Zadatak je bio veoma
složen, spajanje nije smelo da se vrši sukcesivno, jedno za drugim, uz
neophodan interval redosleda, već istovremeno, apsolutno
sinhronizovano, s dva različita prilaza stanici.
„Paritet“ nije reagovao na signale UCU-a sa „Konvencije“ više od
dvanaest časova, nije reagovao ni na signale brodova koji su se kretali ka
njemu radi spajanja... Trebalo je razjasniti šta se dogodilo s posadom
„Pariteta“.
 II

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka pa zapad i sa zapada na istok...

S jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana...
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Od rasputice Boranli-Burani do pradedovskog najmanskog groblja

Ana-Bejit bilo je najmanje tridesetak kilometara po strani od železničke
pruge, i to pod uslovom da se ide prečicom, nasumice po sarozekama.
Ako se pak ne želi rizik da se kojim slučajem zaluta u stepi, onda je bolje
ići običnom stazom koja sve vreme vodi uz železničku prugu, ali tad će
rastojanje do groblja biti još veće. Moraće se podobro zaobilaziti od
okuke kod Kijsišajske padine ka Ana-Bejitu. Drugog izlaza nema. I tako
mu dođe, u najboljem slučaju, trideset vrsta u jednom pravcu i isto toliko
u drugom. No, sem Jedigeja, niko od današnjih Boranlinaca nije čestito ni
znao kako se dospeva donde, mada su o tom drevnom Bejitu slušali priče
i priče, istinite ilʼ izmišljene, ali dotle niko nije imao prilike tamo da ide.
Potrebe nije ni bilo. Za toliko godina ovo je bio prvi slučaj u Boranli-
Buranom, malenom naselju od osam kuća kraj pruge, da je umro čovek i
da je predstojao ukop. Dotle, pre nekoliko godina, kada je za jedan čas
umrla devojčica od gušenja u grudima, roditelji su je preneli u svoj
zavičaj, u Uralsku oblast. A Kazangapova žena, starica Bukej, počivala je
na staničnom groblju u Kumbelju — umrla je u tamošnjoj bolnici pre
nekoliko godina, i tad su odlučili da je tamo i sahrane. Nije imalo smisla
prenositi pokojnicu u Boranli-Burani. A Kumbelj je najveća raskrsnica u
Sari-Ozekama, sem toga tamo živi kćer Ajzada i zet, nikakav doduše,
pijandura, ali je ipak blizak rod. Brinuće se, kʼo veli, o grobu. Ali tada je
bio živ Kazangap, sam je odlučivao kako da postupi.
A sad su lupali glavom šta će i kako će.
Jedigej je, ipak, uporno ostajao pri svome.
— Ma okanite se nedžigitskih reči — ubeđivao je mlađe. — Takvog
čoveka ćemo saʼraniti na Ana-Bejitu, tamo gde preci leže. Tamo, gde je
sam pokojnik zaveštao. Deder, da pređemo s reči na delo, da se
pripremamo. Predstoji nam dalek put. Sutra ćemo zorom krenuti...
Svi su shvatali — Jedigej je imao prava da donese odluku. U tome su
se složili. Istina, Sabidžan je pokušao da se usprotivi. Stigao je tog istog
dana usputnim teretnim vozom, putnički se tu nisu zaustavljali. I to što je
stigao na očevu sahranu, mada nije znao da li je ovaj živ ili nije, već samo
to dirnulo je, pa čak i obradovalo Jedigeja. Bilo je trenutaka kad su se
grlili i plakali, sjedinjeni zajedničkom tugom i žalošću. Jedigej se posle
samom sebi čudio. Privijajući Sabidžana uz grudi i plačući, nije mogao da
se savlada, jednako je govorio jecajući: „Baš dobro što si došao, rođeni,
baš dobro što si došao!“ — kao da je njegov dolazak mogao da vaskrsne
Kazangapa. I zašto se Jedigej tako rasplakao, ni sam nije mogao da shvati,
nikada mu se tako što nije dogodilo. Dugo su plakali u dvorištu, kraj vrata
opustele Kazangapove kolibe. Nešto ga je raznežilo. Setio se da je
Sabidžan odrastao pred njegovim očima, bio je švrća, očev ljubimac,
vodili su ga u kumbeljsku školu-internat za decu železničara, kad bi ko
imao slobodno vreme, odlazili da ga posete — ili usputnim vozom, ili
jašući na kamilama. Kako mu je tamo u internatu, nije li mu ko učinio
nešto nažao, da nije uradio (nešto što nije u redu, kako uči, šta o njemu
kažu nastavnici... A o raspustu koliko su ga puta, umotanog u bundu,
vodili jašući na kamilama kroz snežne sarozeke, po mrazu i mećavi, samo
da ne bi zakasnio u školu.
Eh, nepovratni dani! Sve je to otišlo, otplovilo, kao san. A sad, eto, stoji
odrastao čovek koji tek izdaleka podseća na onoga, kakav je bio u
detinjstvu — krupnook i nasmejan, a sad s naočarima, sa izgnječenim
šeširom, s iznošenom kravatom. Radi sad u oblasnom centru i mnogo mu
je stalo da izgleda važan i uticajan, a život ti je gadna stvar, nije baš tako
lako postati šef, kako se i on sam žalio, ako nemaš dobru podršku ili
poznanstvo ili rođačke veze, a ko je on — sin nekog Kazangapa s neke
železničke rasputice Boranli-Burani. Nesrećnik! Ali sad ni takvog oca
nema, a hiljadu puta je bolje imati i najbeznačajnijeg oca, ali živog, nego
najslavnijeg mrtvog. A sad ni takvoga nema...
A onda su se suze zaustavile. Prešli su na razgovore, na stvar. I tad se
otkrilo da sinak mili, sveznalica, nije došao da oca sahrani, nego samo da
se izvuče, pokopa ga kako bilo i što pre ode. Počeo je da razlaže — čemu,
veli, da se vučemo bogu iza leća na Ana-Bejit, a koliko je prostora oko nas
— pusta stepa Sari-Ozek od samog praga do na kraj sveta. Može se
iskopati raka negde bliže, na kakvom brežuljku, pokraj železničke pruge,
pa da leži stari pružni nadzornik i sluša kako vozovi tutnje ovom
deonicom izmeću dve rasputice, na kojoj je on radeći proveo čitav svoj
život. Setio se čak i prigodne stare izreke: ako hoćeš da se što pre izbaviš
mrtvaca, a ti ga što pre pokopaj. Čemu otezati, čemu mudrovati, nije li
svejedno gde će biti pokopan, u takvom slučaju što pre, to bolje.
Tako je on to razlagao, a sam kao da se pravdao, da ga hitni i važni
poslovi čekaju i da mu je vreme do u sekundu izračunato, zna se, šta se
njegovih šefova tiče da li je ovde groblje blizu ili daleko, da mu je
naređeno da ima da se javi na posao tog i tog dana, u taj i taj čas, i
svršeno. Šefovi su šefovi a grad je grad...
Jedigej nagrdi sebe u duši kao pravu staru budalu. Stid ga i žao mu
beše što je glasno jecao, ganut pojavom ovoga tipa, makar je i sin
pokojnog Kazangapa. Jedigej ustade, petorica su sedela na starim
železničkim pragovima nameštenim kraj zida umesto klupa, i trebalo mu
je mnogo snage da se uzdrži i da na takav dan ne kaže pred ljudima
štogod neprijatno, uvredljivo. Poštedi uspomenu na Kazangapa. Reče
samo:
— Ima ovde mesta puno, naravno, koliko ti volja. Samo ljudi nemaju
običaj da sahranjuju svoje bliske gde stignu. Mora da to nije tek onako.
Inače, zar je kome do zemlje? — I zastade, a Boranlinci su ga ćutke
slušali. Rešavajte, promislite, a ja odoh da vidim šta tamo rade.
I pođe, potamnelog, smrknutog lica, što dalje od greha. Veće mu se
skupiše na prekonosici. Surov beše on, prgav — Burani ga prozvaše zato
što mu je i karakter odgovarao tome. Pa, eto, i sad, da je on nasamo sa
Sabidžanom, rekao bi mu u bestidne oči sve što je ovaj zasluživao. I to
tako, da to ovaj za ceo život upamti! Ali nije hteo da se uvlači u ženske
priče. Žene šapuću ozlojeđene — došʼo, vele, sinak oca da saʼranjuje kao
da je došʼo u goste. S praznim rukama u džepovima. Da je bar paklicu čaja
doneo, a da i ne govorimo o drugom. A i žena, snaja varoška, mogla je, iz
poštovanja, da dođe, poplače i zaleleče, ko što je red. Ni stida, ni obraza.
Kad je starac bio živ a i imetak imao — par muznih kamila, petnaestak
ovaca s jagnjadima — tad je bio dobar. Tad je navraćala, dok nije postigla
svoje — da se sve proda. Odveli starca tobož k sebi, a sami pokupovali
nameštaj i auto pride, a onda ispalo da je starac nepotreban. Sad ni nos
da pomoli. Žene već htedoše da dignu galamu, ali Jedigej ne dopusti. Da
se niste, veli, usudile da na ovakav dan usta otvorite, to nije naša stvar, i
neka oni sami to izmeću sebe rasprave...
On se uputi ka toru kraj kojeg je, retko ali ljutito se derući, stajao za
direk privezan Burani Karanar, kojeg on beše doterao sa ispaše. Ako se
ne računa da je jedno dvaput dolazio s krdom vodu da pije s bunara kraj
pumpe za vodu, skoro celu nedelju dana, danju i noću šetao se on na
punoj slobodi. Iz ruku se otrgao, zlotvor, i sad je, eto, izražavao svoje
nezadovoljstvo — besno razjapivši zubatu čeljust, zavijao je s vremena
na vreme: stara priča — opet ropstvo, a na nj se valja priviknuti.
Jedigej mu priđe, ljut i posle razgovora sa Sabidžanom, iako je
unapred znao da će tako biti. Ispalo je — Sabidžan im čini milost što će
prisustvovati sahrani vlastitog oca. Za njega je to teret kojeg se treba što
pre osloboditi. Jedigej nije hteo da troši suvišne reči, nije vredelo, jer će i
ovako i onako morati sve sam da svrši, a ni susedi nisu sedeli skrštenih
ruku. Svi koji nisu bili zauzeti na pruzi pomagali su u pripremama za
sutrašnju sahranu i podušje. Žene su prikupljale posuće po kućama,
čistile samovare, testo pripremale i već počinjale da peku hlebove,
muškarci su nosili vodu, cepali za drva stare železničke pragove koji su
odslužili svoje — ogrev je u goloj stepi uvek najpreča potreba, kao i voda.
A samo se Sabidžan vrzmao tu, ometao posao, pričao o ovome, onome, ko
je na kakvom položaju u oblasti, ko je smaknut s posla, ko dignut. A to što
njegova žena nije došla da sahrani svekra, to ga nimalo nije zbunjivalo.
Neverovatno, časna reč! Znate, ona ima nekakvu konferenciju, a njoj
treba da prisustvuju neki gosti iz inostranstva. A o unucima ni reči. Oni se
tamo bore za što bolji uspeh i bolji prosek, ne bi li dobili što bolje
svedočanstvo za upis na fakultet. „Kakvi su to ljudi, kakav je to svet!“
negodovao je u duši Jedigej. „Za njih je sve na svetu važno, sem smrti!“ I
to mu nije davalo mira: „Ako smrt za njih nije ništa, onda mu ispada da ni
život nema vrednosti. U čemu je smisao, za šta oni tamo žive i kako?“
Jedigej srdito podviknu na Karanara:
— Šta se dernjaš, krokodilu nijedan! Šta se dernjaš u nebo kao da te
tamo sam Bog sluša? — Jedigej je nazivao svoju kamilu krokodilom samo
u krajnjem slučaju, kad već nije znao za sebe od besa. Pružni radnici
došljaci su izmislili takav nadimak za Buranog Karanara zbog njegove
zubate čeljusti n zle ćudi. — Dobićeš ti već svoje, krokodilu nijedan, zube
ću ti polomiti!
Valjalo je podići sedlo na kamilu i Jedigej, pristupajući poslu, malko se
odmače, smekša. Zagleda ga sa uživanjem. Snažan i lep beše Burani
Karanar. Rukom mu glavu ne možeš dosegnuti, iako je Jedigej bio
poprilično visok. Jedigej spretnim pokretom povi kamili vrat i, lupkajući
bičem po koščatim kolenima i strogim glasom joj se namećući, natera je
da se spusti. Glasno protestujući, kamila se ipak povinova gazdinoj volji i
kad naposletku, turivši noge poda se, prileže grudima na zemlju i primiri
se, Jedigej pristupi poslu.
Osedlati kamilu kako valja — velik je posao, baš kao kuću podići.
Sedlo se priprema svaki put iznova, moraš biti spretan a i prilično
snažan, utoliko pre ako se sedla jedna takva ogromna kamila kao što je
Karanar.
Karanar, to jest Crni nar nije nosio to ime tek onako, bez razloga. Crna
kosmata glava s jakom bradom do najnižeg dela grive, vrat odozdo sav u
crnim čupercima koji su visili do kolena kao gusta neukrotiva griva —
glavni ukras mužjaka — par gipkih grba koje su se kao crne kule uzdizale
na lećima. I kao završetak svega, crni krajičak kusog repa. A sve ostalo —
gornji deo vrata, grudi, sapi, noge, trbuh — naprotiv, bilo je svetlo,
svetlokestenjaste boje. U tome je i bila lepota Buranog Karanara, u tome
njegova slava — u stasitosti i boji. A baš u to vreme bio je u svojoj
najboljoj atanovskoj zrelosti — ušao je Karanar u treću deceniju života.
Kamile dugo žive. Zbog toga, po svoj prilici, i mladunčad kote u petoj
godini a zatim ne svake godine, već svake druge, i plod nose u utrobi
duže od svih ostalih životinja — dvanaest meseci. Najvažnije je kamilje
mladunče odgajiti prvih godinu i po, sačuvati od nazeba, od stepskog
vetra, a onda ono raste kao iz vode, i tad mu ništa ne smeta — ni
hladnoća, ni žega, ni bezvodica...
Jedigej se dobro razumeo u te stvari — držao je Buranog Karanara
uvek u redu. Prvo obeležje zdravlja i snage — crne grbe — štrčale su na
njemu kao da su od livenog gvožđa. Davno još Kazangap mu je poklonio
kamilče, još na sisi, malecno, paperjasto kao pače, onih prvih godina, kad
se Jedigej vratio iz rata i smestio na železničku rasputicu Boranli-Burani.
A sam Jedigej beše još mlad, ai-i! Da je znao, nije, da će tu provesti vek do
same starosti. Ponekad pogleda stare fotografije i sam sebi ne veruje. Baš
se promenio — posedeo. Čak su mu i obrve pobelele. I u licu se, naravno,
izmenio. U telu nije otežao, kao što to biva u tim godinama. Ispalo je
nekako samo od sebe — prvo je pustio brkove, pa onda bradu. A sad već
ne može nikako bez brade, isto kao kad bi go išao. Slobodno se može reći
da je večnost prohujala od tog doba.
Pa eto i sad, sedlajući Karanara koji je ležao na zemlji, priprećujući
mu čas glasom, čas zamahom ruke, dok bi se ovaj malo-malo kezio, ričući
kao lav, okrećući crnu kosmatu glavu na dugačkom vratu, Jedigej se, dok
je radio, prisećao danas onoga što je i kako je bilo tih godina. I duša ga je
bolela...
Dugo se baktao, jednako je nameštao, popravljao opremu. Ovoga
puta, pre no što će da namesti sedlo, on je pokrio Karanara najlepšom
prazničnom ašom, starinske izrade, s raznobojnim dugačkim kićankama,
sa šarama kao na ćilimu. Nije se više ni sećao kada je poslednji put
ukrašavao Karanara tom retkom opremom koju je Ukubala ljubomorno
čuvala. I sad, sto, takva prilika...
Kad Burani Karanar beše osedlan, Jedigej ga natera da stane na noge i
beše vrlo zadovoljan. Čak ga obuze i ponos zbog svog rada. Karanar je
izgledao veličanstveno, ukrašen ašom s kićankama i majstorski
nameštenim sedlom izmeću grba. Tako, nek mladi vide i neka se dive,
osobito Sabidžan, neka shvate: sahrana čoveka koji je dostojanstveno
proživeo svoj veka nije kuluk, niti smetnja, već velik, doduše tužan
događaj, i on mora imati svoje odgovarajuće počasti. Kod jednih se svira
muzika, nose zastave, kod drugih se puca uvis, kod trećih se cveće posipa
i venci nose...
A on, Burani Jedigej, sutra će još izjutra pojahati Karanara, ukrašenog
ašom s kićankama, i staviti se na čelo povorke prema Ana-Bejitu, prateći
Kazantapa do njegovog poslednjeg i večnog prebivališta... I celim putem
Jedigej će misliti o njemu dok bude prelazio ogromne i puste sarozeke. I u
mislima njemu upućenim predaće ga zemlji na pradedovskom groblju,
onako kako se to njih dvojica i sporazumeše. Da, takav dogovor je
postojao. Da li treba daleko ili blizu putovati, ali ʼniko ga neće odvratiti od
toga da ispuni Kazangaeovu volju, čak ni pokojnikov rođeni sin...
Neka svi znaju da će tako biti, i njegov Karanar je za to spreman i
opremljen.
Neka ovi vide. Jedigej povede Karanara oko svih kuća i priveza ga
uzdom uz direk pred Kazangapovom kolibom. Neka svi vide. Ne može on,
Burani Jedigej, da ne održi svoju reč. Ali nije ni trebalo da to dokazuje.
Dok se Jedigej vrzmao oko opreme, Dugački Ediljbaj, ulučivši trenutak,
pozva Sabidžana u stranu:
— Hajdemote u hlad, da malo popričamo.
 Razgovor ne potraja dugo. Ediljbaj se, bez oko lišenja, izjasni
otvoreno:
— Znaš šta, Sabidžane, hvali Boga što postoji na svetu jedan ovakav
Burani Jedigej, prijatelj tvoga oca. I nemoj nas ometati da sahranimo
čoveka kako priliči. Ako žuriš, mi te ne držimo. Ja ću umesto tebe baciti
grumen zemlje pride!
— To je moj otac, znam i sam... — taman poče Sabidžan, ali ga Ediljbaj
preseče u pola reči:
— Otac jesʼ tvoj, ali ti si se izgubio.
— Pa sad... — poče Sabidžan da uzmiče. — U redu, nećemo na ovakav
dan. Neka bude Ana-Bejit, nema razlike, mislio sam samo — malo je
daleko...
Na tome se njihov razgovor završio. I kada se Jedigej, prošetavši
Karanara tako da ga svi vide, vratio i rekao Boranlincima: „Okanite se
nedžigitskih reči. Ovakvog čoveka sahranićemo na Ana-Bejitu...“, niko se
ne usprotivi, svi se bez reči složiše...
Veče i noć toga dana kratili su svi zajedno, komšijski, u dvorištu pred
pokojnikovom kućom, srećom i vreme je tome pogodovalo. Posle dnevne
žege nastupila je oštra predjesenja svežina sarozeka. Velika, sutonska
tišina u bezvetarju obgrli svet. I već u sumrak odraše ovna zaklanog za
sutrašnje podušje. A za to vreme su pili čaj kraj samovara koji su se pušili
i ćaskali o ovome, onome... Gotovo sve pripreme za sahranu bile su
privedene kraju, i sad je jedino preostalo da se čeka jutro, pa da se krene
na Ana-Bejit. Tiho i umirujuće proticali su ti večernji sati, kao što i
pristoji kad umre star čovek, ne priliči naricati...
A na železničku rasputicu Boranli-Burani, kao i uvek, dolazili su i
odlazili vozovi — sastajali se sa istoka i zapada i rastajali ka istoku i
zapadu...
Tako su stajale stvari te večeri uoči odlaska na Ana-Bejit, i sve bi bilo
u redu da se nije dogodio jedan neprijatan slučaj. Usputnim teretnim
vozom na očevu sahranu upravo je stigla i Ajzada sa svojim mužem. I čim
oglasi svoj dolazak glavnim jecanjem, žene je okružiše i udariše u plač.
Posebno je Ukubala jadovala, tugovala zajedno sa Ajzadom. Žalila ju je.
Mnogo su plakale i naricale. Jedigej pokuša da smiri Ajzadu: šta ćeš, veli,
ne možeš sad umreti za njim, moraš se pomiriti sa sudbinom. Ali Ajzada
ne prestaje.
Tako to često biva — očeva smrt bila je za nju povod da se isplače, da
pred svetom izlije otvoreno sve ono što joj je davno ležalo na duši.
Kukajući, obraćajući se umrlom ocu, raščupana i otečena, gorko se jadala,
onako ženski, na svoju hudu sudbinu, da nema ko ni da je razume, ni da
je sebi privije, da joj je život od mladih dana nesrećan, muž — pijanica,
deca od jutra do mraka vise na stanici bez nadzora i strogosti, pa su tako
postali mangupi a sutra će, ko zna, postati možda i razbojnici, vozove će
početi da pljačkaju, upozorili su je — uskoro će stvar doći pred
tužilaštvo. A šta može da učini ona sama sa njih šestoro! A oca, baš
briga...
A ovoga je zaista bilo baš briga, njen muž je sedeo pognute glave,
smušen, tužna i odsutna izgleda, ipak, došao je na tastovu sahranu i ćutke
je pušio smrdljive cigare poslednje sorte. Nije mu to bilo novina. Znao je
on: žena će da se izgalami, pa će i da se umori... Ali tada se baš u nedoba
umeša brat — Sabidžan. Tako je i počelo. Sabidžan poče da prekoreva
sestru: ko je to video, kakav je to način, zašto je došla — oca da
sahranjuje ili sebe da bruka? Zar priliči kazaškoj kćeri da tako oplakuje
svog uvaženog oca? Zar velike tužbalice kazaških žena nisu postale
legenda i pesma za naraštaje budućih stotina i stotina godina? Takve
tužbalice samo nisu mogle mrtve da ožive, ali su svi prisutni živi
potocima suze prolivali. A umrlom je odavana hvala i sve njegove vrline
uzdizane su do nebesa — tako su nekad tužile žene. A ona?
Udarila u kuknjavu, kao siroče, kako joj je život jadan i čemeran!
Ajzada baš kao da je to i čekala! Vrisnu s novom snagom i žestinom.
Gle, kako ti ispade mudar i učevan! Ti, veli, najpre nauči svoju ženu. Te
lepe reči najpre njojzi rastumači! A što nije ona došla i pokazala nam te
mnogohvaljene tužbalice! Ne bi pogrešila i da ocu našem oda dužno
poštovanje, jer ona, beštija, a i ti, podli papučiću, opelješiste i opljačkaste
starca do gole kože. Moj muž, jesʼ da je alkoholičar alʼ je bar ovde, a gde je
tvoja mudrijašica?
Sabidžan tad poče vikati na njenog muža da on natera Ajzadu da
umukne, a ovaj se najednom raspomami i polete da davi Sabidžana...
Boranlinci s mukom nekako primiriše razjarene rođake. Svima je bilo
neprijatno i bilo ih je stid. Jedigej se prosto izgubio. Znao je on koliko svi
oni vrede, ali takav obrt nije očekivao. I ljutito ih upozori strogim glasom:
ako već ne poštujete jedno drugo, onda bar nemojte sramotiti uspomenu
na oca, inače nikome od vas neću dozvoliti da ostane, neću se ni na šta
obazirati, sami ćete biti krivi...
 Da, eto takav se neprijatan događaj odigrao uoči sahrane. Mnogo se
smrknuo Jedigej. I opet su se napeto skupile veće na namrštenom čelu, i
opet su ga mučila pitanja — odakle su ovi, deca njihova, i zašto su postali
takvi? Zar su on i Kazangap o tome maštali kad su ih po žezi i studi vodili
u kumbeljski internat, da bi se iškolovali, postali ljudi, da ne ostanu da
čame na nekakvoj rasputici u sarozekama, da ne bi posle proklinjali
sudbinu: eto, roditelji se, vele, nisu postarali. A sve ispade obrnuto...
Zašto, šta im je zasmetalo da postanu ljudi, od kojih se duša ne bi
okretala?...
I opet je Dugački Ediljbaj spasao stvar, pokazao da ima sluha za
realnost, čime je umnogome olakšao Jedigejev položaj te večeri. On je
shvatao kako je Jedigeju. Deca preminulog roditelja uvek su glavne
ličnosti na sahrani, takav je to red. I nemaš kud s njima, nikud da ih
udaljiš, makar kako bila bestidna i nikakva. Da bi nekako zagladio svađu
između brata i sestre koja ih je sve oneraspoložila, Ediljbaj pozva sve
muškarce u svoju kuću. Šta je, veli, nećemo valjda u dvorištu zvezde na
nebu brojati, hajdmo na čaj, da malo posedimo u kući...
U kući Dugačkog Ediljbaja Jedigej kao da je dospeo u drugi svet. On je
i ranije navraćao onako komšijski i svaki put bi osećao zadovoljstvo, duša
mu se ispunjavala radošću zbog Ediljbajeve porodice. Toga dana želeo je
da se što duže zadrži u toj kući, osećao je takvu potrebu — kao da je u toj
kući trebalo da nadoknadi neku izgubljenu snagu.
Dugački Edilbaj je bio isto tako pružni radnik kao i ostali, nije
zarađivao više od drugih, živeo je kao i svi, u polovini montažne kućice
od dve sobe i kuhinje, međutim, tu je vladao sasvimdrugačiji život —
čisto, udobno, svetlo. Onaj isti čaj kao kod drugih, u Ediljbajevim
pialama5 činio se proziran med u saću. Ediljbajeva žena i zgodna i dobra
domaćica, a deca kao deca... Ostaće u sarozekama koliko mogu, mislio je
Jedigej u sebi, pa će se preseliti gde im bude bilo bolje. Žao će mi biti
samo kad budu otišli odavde...
Skinuvši svoje čizme od kerzija6 još na tremu, sedeo je Jedigej u sobi
podavivši pod sebe noge u čarapama, i prvi put u toku dana osetio je da
se zamorio i ogladneo. Leđima se prislonio uz daščani zid i ućutao. A oko
oniske sofre smestili su se ostali gosti, tiho razgovarajući o svemu i
svačemu...
Pravi razgovor zapodenuo se kasnije, čudan razgovor je započeo.
Jedigej je već i zaboravio na kosmički brod lansiran prošle noći. A ljudi
koji su se ponešto razumevali u to rekoše nešto nad čim se i on sam
zamisli. Ne bi se baš reklo da je to bilo otkriće za njega, jednostavno se
začudio njihovim razmišljanjima i svom nepoznavanju tih stvari. Ali on
nije pri to<m osećao unutrašnju grižnju — za njega su svi ti kosmički
letovi, koji su toliko zanimali sve ostale, bili veoma daleki, gotovo
magična i njemu strana stvar. Stoga je i njegov odnos prema svemu tome
bio obazrivo uvažavajući, kao prema pojavi neke moćne nejasne bezlike
volje koju u najboljem slučaju ima prava samo da primi k znanju. Pa ipak,
prizor broda koji se vinuo u kosmos potresao ga je i ushitio.
O tome se i povela reč u kući Dugačkog Ediljbaja.
Isprva su sedeli i pili šubat — piće od prevrelog kamiljeg mleka.
Šubat beše izvrstan, hladnjikav, penast, malko je rezio. Kontrolno-
remontni železnički inženjeri, kad god bi dolazili rado su ga pili, zvali su
ga sarozeškim pivom. A za toplu zakusku našla se u svoj kući i votka. U
takvoj prilici Burani Jedigej uglavnom nije odbijao, pio bi zbog društva,
ali ovoga puta nije hteo i time je, kako je smatrao, i ostalima dao do
znanja da im ne savetuje da se zanose nečim drugim — da ih sutra čeka
težak dan, predstoji im dalek put. Uznemiravalo ga je to što su ostali,
osobito Sabidžan, navalili, zalivajući votku šubatom. Šubat i votka
odlično idu, kao par dobrih konja što dobro idu u jednoj zaprezi —
podižu čoveku raspoloženje. Danas to ničemu nije vodilo. Ali kako
odraslim ljudima da narediš da ne piju? Sami moraju da znaju meru.
Privirivalo ga je bar to što se Ajzadin muž zasad uzdržavao od votke, ne
treba mnogo jednom alkoholičaru, odmah bi se opio, ali on je pio samo
šubat, očito je ipak shvatao da bi to bilo preko svake mere — teturati se
mrtav pijan na tastovoj sahrani. Ali koliko će izdržati — bog će ga znati.
Tako su sedeli pričajući o svemu i svačemu kada se Ediljbaj, nudeći
goste šubatom — su mu dugačke, pružaju se i savijaju kao kašika bagera
— najednom priseti, dok je Jedigej pružao pialu s drugog kraja stola:
— Jedike, juče, tek što vas smenih na dežurstvu, tek što se udaljiste,
kad nešto uzdrhta U vazduhu, Ja se bogme i zanjihah. Pogledah kad ono
raketa s kosmodroma polete u nebo! Ogromna Kao ruda! Jeste li videli?
— Kako da ne! Zinuo sam! Kakva je to snaga!
Sva plamti u ognju i sve uvis, uvis, nigde ni kraja ni konca! Jeza me
spopade. Koliko živim ovde a nikad tako nešto nisam video.
— I ja sam prvi put svojim očima video — priznade Ediljbaj.
— E, vala, ako si ti prvi put, kako smo tek onda mogli mi ostali da
vidimo — našali seSabidžan na račun njegovog rasta.
Dugački Ediljbaj se na to tek ovlaš nasmeši.
— Ma šta ja! — odmahnu rukom. — Gledam i sam sebi ne verujem —
sam oganj tutnji u visini! Opet je neko krenuo u kosmos, mislim se ja.
Srećan put! I počeh brže-bolje da vrtim tranzistor, uvek ga nosim sa
sobom. Sad će, mislim se, zasigurno reći preko radija. Obično je odmah
prenos sa kosmodroma. A spiker kao na praznik, kao na mitingu govori.
Žmarci me podilazeʼ Baš sam, Jedike, silno želeo da doznam koga sam to
lično video kad Je poletao. Ali nisam doznao
— A što? — prvi istrča, iznenadi se Sabidžan, značajno i važno
smičući obrve. Piće je već počelo da ga hvata. Oznojio se, zajapurio.
— Ne znam. Nisu ništa saopštili. Sve vreme sam „Svetionik“ držao na
tim talasima ni rečju nisu pomenuli...
— Nemoguće! Tu nešto nije u reduʼ — izazovno posumnja Sabidžan,
brzo zalivajući gutljaj votke šubatom. — Svaki let u kosmos je svetski
događaj... Shvataš? To je naš prestiž u nauci i politici!
— Ne znam zašto. I u poslednjim vestima sam specijalno slušao,
slušao sam i pregled listova...
— Hm! — zavrte glavom Sabidžan. — Da sam tamo, na svojoj službi,
znao bih, naravno! Baš mi je krivo, đavo da ga nosi! Da, možda, tu nešto
nije u redu?
— Ko bi ga znao da lʼ je u redu ilʼ nije, a i meni lično krivo je, časna reč
— dobrodušno je ubacivao Dugački Ediljbaj. — Meni taj kosmonaut dođe
kao neki rod rođeni. Gledao sam kad je poletao. Možda je, mislim se, neko
od naših ljudi pošao. Alʼ će biti veselja. Najednom se negde sretnemo, baš
bi to bilo lepo...
Sabidžan ga žurno prekide, uzbuđen zbog nečega čega se setio:
— Aa, razumem! To su lansirali brod bez posade. Zbog eksperimenta,
sigurno.
— Kako to? — iskosi se Ediljbaj.
— Pa, eksperimentalna varijanta. Shvataš, to je proba. Transport bez
posade poleteo je da se spoji ili izbije na orbitu, pa se zasad ne zna kako
će sve ispasti. Ako se sve završi srećno, daće se saopštenje i preko radija i
u novinama. Ako ne, onda se ne mora ni davati informacija. Jednostavno
— naučni eksperiment.
— A ja mislio — Ediljbaj se ožalošćeno počeška po čelu — da je
poleteo živ čovek.
 Svi se umiriše, unekoliko razočarani Sabidžanovim objašnjenjem i
razgovor bi se na tome, možda, i prekinuo, da ga sam Jedigej i nehotice ne
prebaci na novi krug:
— Prema tome, džigiti, kako ja razumedoh, u kosmos ode raketa bez
čoveka? A ko upravlja njome?
— Kako ko? — pljesnu u čudu rukama Sabidžan i likujući pogleda u
neupućenog Jedigeja. — Tamo ti se, Jedike, sve preko radija obavlja.
Po komandi Zemlje, iz centra za upravljanje. Svim se operacijama
preko radija upravlja. Razumeš li? Čak ako je kosmonaut u brodu,
svejedno se letom rakete upravlja preko radija. A kosmonaut mora da
dobije dozvolu da bi sam nešto preduzimao... To, koketaju7 dragi, nije
kao kad na Karanaru jašiš po sarozekama, sve ti je tamo složeno...
— Vidi molim te — promrsi Jedigej.
Buranom Jedigeju bio je nerazumljiv sam princip upravljanja preko
radija. U njegovoj predstavi radio — to su reči, zvuci koji kroz etar dopiru
sa velikih udaljenosti. Ali kako se može na takav način upravljati mrtvim
predmetom? Ako se čovek nalazi u tom predmetu, to je već nešto drugo:
on izvršava uputstva — postupi ovako, postupi onako. Zaželi Jedigej da
se potanko raspita o svemu tome, ali zaključi da ne vredi. Duša mu se
zbog nečega protivila. Oćuta. Isuviše je pokroviteljskim tonom Sabidžan
iznosio svoje znanje. Kʼo veli, ništa ne znate a još mene smatrate da
nisam ni za šta, a zet, poslednja pijandura, kidisao da me guši, a ja se više
od svih vas razumem u takve stvari. ,,Ma idi ti s milim bogom“, pomisli
Jedigej. Zar smo te za to učili celog života. Pa moraš bar nešto znati više
od nas, neukih.“ I još pomisli Burani Jedigej: „Šta bi bilo kad bi se takav
čovek vlasti dokopao — svima bi dušu pojeo, naterao bi potčinjene da se
prave sveznalice, druge ne bi podnosio. Sad mu je posao da trčkara, a
opet sav gori od želje da mu drugi pilje u usta, bar ovde, u sarozekama...“
A Sabidžan je, izgleda, zaista sebi postavio cilj da do kraja prenerazi,
zadivi i prikaže neznalicama Boranlince, možda da bi tako podigao sebi
cenu u njihovim očima posle sramnog skandala sa sestrom i zetom. Hteo
je da zataška stvar, skrene pažnju. I počeo je da im priča o neverovatnim
čudesima, o naučnim dostignućima, a pri tom je neprekidno pijuckao
votku, gutljajčić po gutljajčić, i zalivao je šubatom. To ga je sve više
raspaljivalo i počeo je da priča takve neverovatne stvari, da siroti
Boranlinci nisu više znali čemu da veruju a čemu da ne veruju.
— Prosudite sami — govorio je, bleskajući naočarima i gledajući ih
raspaljenim, opčinjavajućim pogledom — mi, ako se porazmisli, mi smo
najsrećniji ljudi u istoriji čovečanstva. Eto, ti, Jedike, ti si najstariji među
nama. Ti, Jedike, znaš kako je nekad bilo a kako je sad. Ma šta i da se
priča. Ranije su ljudi verovali u bogove. U staroj Grčkoj oni su tobož živeli
na planini Olimp. Ali kakvi su to bili bogovi?! Na svoju ruku. Šta su
mogli?! Meću sobom se nisu slagali i time su se i proslavili, a da promene
čovekov način života nisu mogli, a nisu na to ni mislili. Nisu oni ni
postojali, ti bogovi. Sve su to mitovi. Priče. A naši bogovi — oni žive kraj
nas, eto tu, na kosmodromu, na našoj sarozečkoj zemlji, čime se i
ponosimo pred licem celoga sveta. Njih niko od nas ne vidi, niko ne zna, a
i ne treba, nije red da svakom Mirkinbaju-Šijkimbaju potura ruku: zdravo
da bi mi, kako živiš? Ali oni su pravi bogovi! Ti se, Jedike, eto, čudiš tome
kako oni preko radija upravljaju kosmičkim brodovima. Ma to je sitnica,
prevaziđena etapa! To aparatura, sprave dejstvuju prema programu. A
doći će vreme kada će se pomoću radija upravljati ljudima kao onim
automatima. Shvatate li — ljudima, svima odreda, od malog do velikog.
Postoje već takvi naučni podaci. Nauka je i to postigla, polazeći od viših
interesa.
— Stani, stani, ti s neba pa u rebra — viši interesi! — prekide ga
Dugački Ediljbaj. — Objasni ti meni, nešto mi baš ne ide u glavu. Ispada
da svako od nas treba uvek da nosi sa sobom mali radio-prijemnik, na
priliku kao tranzistor, da bi slušao komandu? Pa toga već svugde ima!
— E baš si mi ti! Kao da se o tome radi? To su gluposti, detinjarije!
Niko ne mora ništa da nosi sa sobom. Možeš, ako hoćeš, go da hodaš.
Samo će nevidljivi radio-talasi — takozvane bio-struje — stalno uticati
na tebe, na tvoju svest. I kud ćeš onda?
— Tako, znači!
— A šta si ti mislio! Čovek će sve raditi prema programu iz centra.
Njemu se čini da živi i radi po svome, po svojoj slobodnoj volji, a, u stvari,
on radi po direktivi odozgo. I sve po strogom rasporedu. Treba da pevaš
— signal — ti ćeš da pevaš. Treba da igraš — signal — ti ćeš da igraš.
Treba da radiš — radićeš, i te kako! Lopovluk, siledžijstvo, zločinstvo —
sve će otići u zaborav, o tome će se samo u starim knjigama čitati. Zato
što će sve biti unapred predviđeno u čovekovom ponašanju — svi
postupci, sve misli, sva htenja. Eto, recimo, u svetu je sad demografska
eksplozija, to jest namnožilo se isuviše ljudi, nemaju čime da se hrane.
Šta treba da se radi? Da se omanji priraštaj. Sa ženom ćeš imati posla tek
onda kad dobiješ signal za to, polazeći od interesa društva.
— Viših interesa? — ne bez jetkosti razjasni Dugački Ediljbaj.
— Upravo tako, državni interesi su iznad svega.
— A ako se i bez tih interesa meni prohte ono sa ženom ili nešto
drugo?
— Ediljbaju, dragi, ništa od svega toga. Tebi takva misao neće ni pasti
na pamet. Makar ti pokazali i prvu lepoticu, ništa ti na pamet neće pasti.
Zato što će biti uključene negativne bio-struje. Tako da će se i u toj stvari
uvesti potpun red. Budi uveren. Ili da uzmemo vojsku. Sve će biti na
signal. Ako treba u vatru — u vatru, ako treba s padobranom — ni okom
nećeš trepnuti, treba otići u vazduh s atomskom minom pod tenkom —
molim lepo, ni časa nećeš časiti. Zašto, upitaćete me? Data je bio-struja
neustrašivosti — i gotovo, nikakvog straha kod čoveka... Tako je to!...
— Uh, vešt bi i u laganju! Ide ti! Čemu su te tolike godine učili? —
ikreno se iščuđavao Ediljbaj.
Svi prisutni su se otvoreno ismejavali, vrpoljili se, vrteli glavama, kʼo
vele, maže li momak, maže, ali su ipak i dalje slušali — đavolke stvari
priča, ali zanimljivo, nikad to čuli nisu, iako su svi shvatali da se on već
pošteno podnapio, zalivajući pomalo votku šubatom, šta ćeš od njega,
nek brblja. Negde je čovek nešto čuo, a šta je tu istina a šta laž, zar vredi
zbog toga lupati glavu. Da, ali Jedigeja najednom obuze neko teško
osećanje — ne grakće naš brbljivac tek onako, uhvati ga neki nemir,
mora da je negde pročitao ili krajičkom uva načuo, jer on sve doznaje u
letu, gde šta nije u redu. A šta ako zaista postoje takvi ljudi, uz to veliki
učenjaci, koji uistinu žude da upravljaju nama kao bogovi?...
Sabidžan nije prestajao da gnjavi, srećom još su ga slušali. Zenice iza
zamagljenih stakala raširile su se, kao mačje oči u mraku, a on je jednako
pijuckao čas votku, čas šubat. Sada je, mlatarajući rukama, pričao bajku o
nekakvom bermudskom trouglu u okeanu, gde tajanstveno nestaju
brodovi i iščezavaju avioni koji lete nad tim mestom.
— Kod nas u oblasti jedan se rukama i nogama borio da ide u
inostranstvo. Šta sve nije radio, razumete li? I otišao o glavu svoju. Druge
išćuškao, poleteo nekud preko okeana, da lʼ u Urugvaj, ili u Paragvaj — i
gotovo. Baš nad bermudskim trouglom avion nestao, kao da ga nikad nije
ni bilo. Nema ga, šlus! I zato, prijatelji, čemu nekog moljakati, boriti se za
dozvolu, ćuškati nekog u stranu, možemo mi i bez bermudskih trouglova,
živi na sopstvenoj zemlji, za sopstveno zdravlje. Hajte da popijemo za
naše zdravlje!
„Krenulo je!“ opsova u sebi Jedigej. „Sad će udariti u svoju omiljenu
priču. Eh, strahota jedna! Čim popije, popuste sve kočnice!“ Tako je i
ispalo.
— Da popijemo za naše zdravlje! — ponovi Sabidžan prelazeći preko
prisutnih mutnim pogledom koji se nije zadržavao, ali sileći se da prida
izrazu ovog lica neku višestruku važnost.
— A naše zdravlje je najveće bogatstvo zemlje. Prema tome, naše
zdravlje je od državne vrednosti. Tako je to! Nismo mi baš neki mačji
kašalj, i mi smo državnici! Hoću još da kažem...
Burani Jedigej naglo ustade ne čekajući da ovaj završi svoju zdravicu,
i izađe iz kuće. Tandrčući u tremu — nešto mu se motalo pod nogama,
prazna kofa, šta li — on u hodu navuče svoje čohane čizme koje su se za
to vreme rashladile na otvorenom vazduhu, i pođe kući ogorčen i besan.
„Siromaʼ Kazangap!“ nečujno zaječa, grizući brk od gneva. „Šta je ovo —
niti je smrt smrt, niti je tuga tuga! Sedi, pije kao da je na gozbi, i baš ga
briga! Izmislio tu blesavu priču
— državno zdravlje, i uvek tako. Daj bože da sutra obavimo sve kako
priliči, a čim ga sahranimo i podušje damo, noga mu više ovamo neće
kročiti, oslobodićemo se, kome je ovde potreban i ko je njemu
potreban?!“
Pa ipak ispade da su svi zasedeli u kući Dugačkog Ediljbaja. I ponoć se
primakla. Jedigej je punim grudima udisao ostuđeni vazduh noćnih
sarozeka. Vreme je za sutra obećavalo da će biti, kao i obično, vedro i
suvo, prilično toplo. Uvek je tako. Preko dana vrućina, a noću sveže, da
drhtiš. Zato su tu stepe i sušne — teško je rastinju da se prilagodi. Preko
dana hrli ka suncu, ispravlja se, žudno čeka vlagu, a noću ga studen bije.
Ostaje samo ono koje to izdrži. Razne boce, pelen, i na nanosima iz jaruga
svakojaka travuljina, može se za seno nakositi.
Geolog Jelizarov, davnašnji prijatelj Buranog Jedigeja, pričao je,
opisujući u najlepšim bojama da su tu nekada bili bogati zeleni predeli,
klima je bila drugačija, kiše je padalo triput više. I, jasno, život je bio
drugačiji. Dželepi, tabuni, stada ovaca tumarala su po sarozekama.
Jamačno je to bilo davno, moguće pre no što su se tu pojavili oni grozno
svirepi došljaci — Žuanjžuani, kojima se i trag kroz stoleća zameo, samo
glas o njima ostao. Inače kako bi se moglo smestiti toliko naroda u
sarozekama. Nije zaludu Jelizarov govorio: sarozeke su zaboravljena
knjiga stepske istorije... Smatrao je da ni istorija groblja Ana-Bejit nije
»nimalo slučajna. Ima pismoznanaca koji za istoriju priznaju samo ono
što je zapisano. A ako u to vreme knjige još nisu bile pisane, šta ćemo
onda?...
Osluškujući vozove koji su prolazili kroz rasputicu, Jedigej se po nekoj
čudnoj analogiji seti bura na Aralskom moru8, na čijoj se obali rodio,
odrastao i živeo do rata. A i Kazangap je bio aralski Kazah. Zato su se i
zbližili kad su se našli na železničkoj pruzi, i često su tugovali u
sarozekama za svojim morem, a kratko vreme pred Kazangapovu smrt
otišli su obojica na Aral, ispalo je da je starac išao da se oprosti s morem.
Ali bolje bi bilo da nisu išli. Samo su se nasekirali. More se povuklo,
izgleda. Nestaje, isušuje Aral. Desetak kilometara su hodali po
negdašnjem dnu, po goloj peščanici izmešanoj s ilovačom, dok nisu
dospeli do ivice vode. I tad je Kazangap rekao: „Otkad postoji zemlja —
postoji i Aralsko more. Sad i ono presušuje, a šta da se kaže za čovekov
život.“ I još je tad kazao: „Ti me sahrani na Ana-Bejitu, Jedigeju. A s
morem se vidim poslednji put!“...
Burani Jedigej rukavom obrisa navrelu suzu, iskašlja se da mu u grlu
ne ostane čemerne promuklosti, i uputi se ka Kazangapovoj kolibi, gde su
sedele, držeći se reda u takvim prilikama, Ajzada, Ukubala i s njima druge
žene. Boranlinoke žene su dolazile čas jedna čas druga, izmeću poslova,
da bi odsedele malo, pomogle u čemu, ako ustreba.
Prolazeći pokraj tora, Jedigej zastade za trenutak kraj panja ukopanog
u zemlju, pokraj kojeg je, osedlan i spreman, okićen ašom i kićankama,
stajao Burani Karanar. Na mesečini kamila je izgledala ogromna, snažna,
nepomična kao slon. Jedigej ne izdrža, potapša je po sapima.
— E, baš si mi snažan!
Već na samom pragu, seti se Jedigej ko zna zašto, čak ni sam ne
shvatajući zbog čega, sinoćne večeri. Kako je na prugu dotrčala stepska
lisica, kako se nije usudio, predomislio da je udari kamenom, i kako je
posle, kad je već krenuo kući, startovao sa kosmodroma u daljini ognjeni
brod u crnu bezdan...
 III

U tom času na Tihom okeanu, u njegovim severnim širinama, bilo je

već jutro, osam časova. Zaslepljujuće sunce razlilo se beskonačnom
svetlošću nad nepreglednim svetlucavim velikim zatišjem. I, osim vode i
neba, u tim prostranstvima ništa drugo nije postojalo. Ali baš tu, na
palubi nosača aviona „Konvencija“, zbivala se svetska drama, za koju
dotle niko izvan broda nije znao, u vezi sa nezapamćenim slučajem u
istoriji osvajanja kosmosa, na američko-sovjetskoj orbitalnoj stanici
„Paritet“.
Nosač aviona „Konvencija“ — naučno-strategijski štab UCU-a za
zajednički planetološki program „Demijurg“ — koji je iz tih razloga
smesta prekinuo svaki kontakt sa ostalim svetom, nije izmenio mesto
ovog stalnog boravka južno od Aleutskih ostrva u Tihom okeanu, već,
naprotiv, koordinovao se još tačnije u tom rejonu na strogo podjednakoj
vazdušnoj udaljenosti od Vladivostoka i od San Fransiska.
Na samom naučnom brodu takođe je došlo do nekih izmena. Po
direktivi generalnih rukovodilaca programa, američkog i sovjetskog, oba
dežurna operatora bloka za kosmičku vezu — jedan sovjetski, drugi
američki — koji su primili informaciju o neočekivanom događaju na
„Paritetu“, bili su privremeno, ali strogo izolovani kako bi se izbegla
mogućnost da procuri informacija o onome što se zbilo...
Meću osobljem „Konvencijeʼʼ bilo je zavedeno stanje povećane
spremnosti, iako brod nije imao vojnu namenu, i utoliko pre nikakvo
naoružanje, i uživao je status međunarodnog imuniteta prema
specijalnoj odluci OUN. Bio je to jedini na svetu nosač aviona koji nije bio
vojni.
U jedanaest časova pre podne sa intervalom od pet minuta na
„Konvenciji“ je očekivan dolazak odgovornih komisija obe zemlje,
potpuno ovlašćenih da mogu donositi vanredne odluke i praktične mere,
koje one budu smatrale neophodnim u interesu bezbednosti svojih
zemalja i sveta.
Dakle, nosač aviona „Konvencija“ nalazio se u tom trenutku na
otvorenom okeanu južno od Aleuta, podjednako udaljen od Vladivostoka
i od San Fransiska. Takav izbor mesta nije bio slučajan. Kao nikada ranije,
ovoga puta su se sasvim očito od samog početka ispoljavale pronicljivost
i dalekovidost tvoraca programa „Demijurg“, jer je čak i lokacija broda na
kojem je oživotvoravan zajednički razvraćeni plan planetoloških
istraživanja, odražavao principe pune ravnopravnosti, apsolutno
paritetnih načela ove jedinstvene naučno-tehničke međunarodne
saradnje.
Nosač aviona „Konvencija“ sa svom opremom, aparaturom,
energetskim rezervama pripadao je podjednako obema zemljama i
predstavljao je, na taj način, kooperativni brod država-saradnica. On je
imao direktnu i istovremeno dejstvujuću radio-telefonsko-telegrafsku
vezu sa ʼkosmodromima u Nevadi i Sari-Ozeki. Na nosaču aviona nalazilo
se osam, po četiri sa svake strane, reaktivnih aviona koji su održavali
stalni saobraćaj, materijala i ljudstva, neophodan UCU u njegovim
svakodnevnim vezama sa kopnom. Na „Konvenciji“ su se nalazila dva
paritet-kapetana — sovjetski i američki: paritet-kapetan 1-2 i paritet-
kapetan 2-1; svaki od njih bio je glavni u trenutku ovog dežurstva.
Celokupna brodska posada bila je respective duplirana — pomoćnici
paritet-kapetana, oficiri-navigatori, mehaničari, električari, mornari,
stjuardi...
Po tom istom sistemu bila je izgrađena struktura naučno-tehničkog
personala UCU-a na „Konvenciji“. Počev od generalnih korukovodilaca
programa sa svake strane — glavnih paritet-planetologa 1-2 i 2-1, i ostali
naučni radnici svih struka su takođe respective duplirani, predstavljajući
u jednakom stepenu obe strane. Stoga se i kosmička stanica, koja se
nalazila na orbiti „Trambulin“, dotle najudaljenijoj od Zemljine kugle,
zvala „Paritet“, odražavajući suštinu zemaljskih odnosa.
Svemu tome, naravno, prethodio je ogroman, raznovrstan pripremni
rad naučnih, diplomatskih, administrativnih ustanova u obe zemlje. Bilo
je potrebno ne malo godina dok nisu obe strane na bezbrojnim
sastancima i savetovanjima došle do usaglašavanja svih opštih i
pojedinačnih pitanja programa „Demijurg“.
Program „Demijurg“ postavio je kolosalan zadatak kosmoloških
problema stoleća — izučavanje planete Iks u cilju korišćenja njenih
mineralnih resursa koji su krili u sebi, po zemaljskim predstavama,
nezamislive rezerve unutrašnje energije. Sto tona iksijanske rude, koja
gotovo slobodno leži na površini zvezdanog tela, moglo bi uz
odgovarajuću obradu da oslobodi toliko unutrašnje energije koliko bi
bilo dovoljno u vidu električne struje i goriva celoj Evropi za čitavu jednu
godinu. Takva se pokazala energetska priroda materije na Iksu, nastala u
posebnim uslovima Galaksije pod uticajem dugotrajne planetarne
evolucije tokom više milijardi godina. O tome su svedočili i uzorci tla koje
su više puta dopremali kosmički aparati sa površine Iksa, o tome su
govorili i rezultati ekspedicija koje su se nekoliko puta nakratko iskrcale
na tu crvenu planetu našeg Sunčevog sistema.
Odlučujući faktor u prilog projekta osvajanja Iksa bilo je ono čega ni
na jednoj drugoj poznatoj planeti, uključujući Mesec i Veneru, nije bilo —
postojanje slobodne vode u nedrima na izgled tako pustinjske iksijanske
zvezde. Neosporno postojanje vode na Iksu potvrđeno je uzorcima iz
bušotina. Prema proračunima naučnika, pod površinom Iksa mogao se
nalaziti sloj vode od nekoliko kilometara, koji su držali u
nepromenjenom stanju slojevi hladnih kamenitih ruda, što su ležale
ispod sloja vode.
Upravo je postojanje tako ogromne količine vode na iksijanskoj
zvezdi obezbeđivalo realnost programa „Demijurg“. Voda u ovom slučaju
nije predstavljala samo izvor vlage, već i polazni materijal sintetizovanja
ostalih elemenata, neophodnih za održavanje života i normalno
funkcionisanje ljudskog organizma u inoplanetarnim uslovima, pre svega
vazduha za disanje. Sem toga, sa proizvodne tačke gledišta voda je igrala
osnovnu ulogu u tehnologiji primarne flotacije iksijanske rude pred
njeno utovarivanje u transkosmičke kontejnere.
Pretresano je pitanje gde treba izvlačiti iksijansku energiju: na
orbitalne stanice u kosmosu, da bi se zatim prenosila na Zemlju po
geosinhronim orbitama, ili pak neposredno na samu Zemlju. Vremena je
još bilo.
Već je pripremana velika ekspedicija za vremenski dugotrajnije
iskrcavanje trupe bušača i hidrologa koji bi imali zadatak da obezbede
stalni i automatski dirigovani priliv vode iz dubine tla Iksa u sistem
vodovodnih cevi. Orbitalna stanica „Paritet“ predstavljala je,
primenjujući terminologiju alpinista, glavni bazni logor na putu ka Iksu.
Na „Paritetu“ su već bile izgrađene neophodne konstrukcije za
pristajanje, istovar i utovar transportnih „čunića“ koji će saobraćati
izmeću Iksa i „Pariteta“. Vremenom, dogradnjom blokova, na „Paritetu“
bi se moglo smestiti više od stotinu ljudi u veoma komfornim uslovima,
uključujući i stalni prijem televizijskih programa sa Zemlje.
U ovom velikom kosmičkom poduhvatu dobijanje i analiza iksijanske
vode bili bi prvi akt proizvodnog rada koji je ikada čovek ostvario izvan
granica svoje planete...
I taj dan se bližio... Sve je išlo ka tome...
Na kosmodromima u Sari-Ozeki i Nevadi završavane su poslednje
pripreme za hidrološke operacije na Iksu. „Paritet“, koji se nalazio na
orbiti „Trambulin“, bio je spreman za prihvatanje i prebacivanje na Iks
prve radne grupe kosmičkih pionira.
U suštini, savremeno čovečanstvo nalazilo se na izvorima početka
svoje vanzemaljske civilizacije...
I baš u tom momentu, uoči slanja prve grupe hidrologa na Iks, dva
paritet-kosmonauta koji su se nalazili na orbiti „Trambulin“ na
dugotrajnom kosmičkom dežurstvu na „Paritetu“, iščezli su bez traga...
Najednom su prestali da odgovaraju na bilo kakve signale — ni u
određeno vreme seansi veze, ni u drugo vreme. Utisak je bio više nego
mučan. Osim predajnika, koji su stalno obeležavali lokaciju stanice, i
kanala korekcije njenog kretanja, svi ostali sistemi radio-televizijske veze
nisu funkcionisali.
Vreme je proticalo. „Paritet“ se nije odazivao ni na kakve pozive.
Uznemirenost na „Konvenciji“ je rasla. Pravili su svakojake kombinacije i
pretpostavke. Šta je s njima, s paritet-kosmonautima? U čemu je razlog
njihovog ćutanja? Da se nisu razboleli, otrovali nekom nepodesnom
hranom? I da li su uopšte živi?
Naposletku su pribegli poslednjem sredstvu — poslali su signal za
uključivanje sistema opšte protivpožarne uzbune na stanici. Nikakve
reakcije nije bilo ni na taj zastrašujući postupak.
Nad program „Demijurg“ nadvila se ozbiljna opasnost. I tada je UCU
na „Konvenciji“ pribegao svojoj poslednjoj mogućnosti za razjašnjavanje
čudnih okolnosti. Ka „Paritetu“ bila su vanredno lansirana dva kosmička
broda sa dvojicom kosmonauta — sa kosmodroma u Nevadi i Sari-Ozeki,
radi spajanja sa stanicom.
Kada je izvedeno sinhrono spajanje, što je samo po sebi bilo veoma
složen zadatak, prva vest dobijena od kosmonauta-kontrolora, koji su se
probili do „Pariteta“, bila je zaprepašćujuća: obnšavši sve odseke, sve
laboratorije, sve spratove, sve do poslednjeg kutka, izjavili su da u stanici
nisu našli paritet-kosmonaute. Tamo ih nije bilo — ni živih, ni mrtvih...
 Tako nešto nikome nije moglo pasti na pamet. Nikakva uobrazilja nije
bila u stanju da zamisli šta se desilo, kud su se najednom denula dva
čoveka koja su se nalazila više od tri meseca na orbitalnoj stanici i koji su
dotle precizno obavljali sve poverene im funkcije. Nisu valjda isparili!
Nisu valjda otišli u otvoren kosmos!
Seansa istraživanja „Pariteta“ vršena je uz direktnu radio-televizijsku
vezu sa „Konvencijom“, uz neposredno učešće obojice generalnih
korukovodilaca — glavnih paritet-planetologa. Na mnoštvu ekrana UCU-
a lepo se videlo kako su kosmonauti-kontrolori, međusobno
razgovarajući, obilazili, ploveći u bestežinskom stanju, sve blokove i
prostorije orbitalne stanice. Pregledali su stanicu korak po korak,
izveštavajući pri tom o svojim zapažanjima. Taj razgovor bio je zabeležen
na magnetofonskoj traci:
„Paritet“. Posmatrate li? Na stanici nema nikoga. Nikoga nismo našli.
„Konvencija“. Ima li tragova kakvih razbijenih predmeta, nereda, loma
na stanici?
„Paritet“. Ne. Sve izgleda kako treba, sve je u redu. Sve je na svom
mestu.
„Konvencija“. Da niste naišli na tragove krvi?
„Paritet“. Ni na kakve, apsolutno.
„Konvencija“. Gde se nalaze i u kakvom stanju su lične svari paritet-
kosmonauta?
„Paritet“. Pa, čini nam se, ove je na svom mestu.
„Konvencija“. Ipak?
„Paritet“. Utisak je da su oni bili ovde nedavno. Knjige, časovnik,
gramofon i sve ostale stvari — sve je na svom mestu.
„Konvencija“. U redu. Ima li kakvih zapisa negde na zidu ili na
papiru?...
„Paritet“. Ništa slično nismo zapazili. Mada, čekajte! Brodski dnevnik
je otvoren na nekakvom velikom zapisu. Da ne bi plovio u bestežinskom
stanju pričvršćen je čavlićima i okrenut otvorenim s granicama prema
onome ko bude ušao...
„Konvencija“. Čitajte, šta piše tamo!
„Paritet“. Sad ćemo da pokušamo. To su dva teksta u dva uporedna
stupca na engleskom i ruskom jeziku...
„Konvencija“. Čitajte, što oklevate!
„Paritet“. Zaglavlje — „Poruka Zemljanima“. A u zagradi —
objašnjenje.
„Konvencija“. Stop. Nemojte čitati. Veza se prekida. Čekajte. Uskoro
ćemo vas ponovo pozvati. Budite spremni.
„Paritet“. Okej.
Na tom mestu dijalog izmeću orbitalne stanice i UCU-a je prekinut.
Posavetovavši se između sebe, generalni korukovodioci programa
„Demijurg“ zamolili su sva lica, osim dvojice dežurnih paritet-operatera,
da se skinu sa bloka kosmičke veze. Tek posle toga ponovo je
uspostavljena seansa obostrane veze. Evo teksta koji su paritet-
kosmonauti ostavili na orbiti „Trambulin“:
„Poštovane kolege, pošto napuštamo orbitalnu stanicu .Paritetʼ pod
veoma neobičnim okolnostima, na neodređeno vreme, možda i na
beskonačno dugo, sve će zavisiti od niza faktora vezanih za naš poduhvat
bez presedana, smatramo svojim neizostavnim dugom da razjasnimo
motive našeg postupka.
Potpuno smo svesni da će naš postupak izgledati, van svake sumnje,
ne samo neočekivan već, razume se, i nedopustiv sa gledišta elementarne
discipline. Međutim, izuzetna činjenica sa kojom smo se suočili nalazeći
se na orbitalnoj stanici u kosmosu, činjenica kojoj je teško naći sličnu u
celokupnoj istoriji ljudske kulture, dopušta nam da očekujemo bar
razumevanje...
Pre izvesnog vremena počeli smo među bezbrojnim mnoštvom radio-
impulsa koji dolaze iz kosmičke okoline a u znatnom stepenu i od same
zemljine jonosfere, zasićene beskrajnim šumovima i smetnjama, da
hvatamo jedan radio-signal upravljen u visokofrekventni pojas koji se,
budući najviši i stoga lako izdvojiv, javljao regularno, uvek u jedno isto
vreme i uvek u jednakim intervalima. Iz početka nismo na njega obraćali
posebnu pažnju. No on je nastavio uporno da podseća na sebe,
sistematski polazeći od strogo određene tačke Vasione, strogo se
orijentišući, sudeći po svemu, na našu orbitalnu stanicu. Sad znamo
određeno: ti veštački upućivani radio-talasi stizali su u etar i ranije dugo
pre našeg dežurstva, trećeg po redu, jer „Paritet“ se nalazi na orbiti
,Trambulinʼ u dalekom kosmosu već više od godinu i po dana.
Teško je objasniti zašto, verovatno igrom slučaja, tek mi smo se prvi
zainteresovali za emitovanje tog signala iz Vasione. Bilo kako bilo, počeli
smo da posmatramo, fiksiramo, izučavamo prirodu te pojave i
postepeno, sve više se uveravajući, došli smo do zaključka o njenom
veštačkom poreklu.
Ali nismo se tako brzo privikli na tu misao. Sumnje nas sve vreme
nisu napuštale. Kako smo mogli da tvrdimo da postoji vanzemaljska
civilizacija, oslanjajući se samo na jednu činjenicu veštačkog, kako smo
smatrali, radio-signala koji potiče iz neznanih dubina vasionskog sveta?
Zadržavala nas je okolnost da su se svi prethodni pokušaji nauke, često
preduzimani s najminimalnijim zadatkom — da se otkriju makar neki
znaci života, u najprostijem obliku, makar i na najbližim planetama —
kao što je poznato, pokazali mučno besplodni. Traganja za
vanzemaljskim razumom smatrana su malo verovatnim, a zatim i
jednostavno nerealnim, utopijskim zanimanjem, jer je sa svakim novim
korakom u istraživanju kosmičkih prostranstava, tih šansi, čak i na
teorijskom planu, bivalo sve manje, da ne kažemo da su se one praktično
svele na nulu. Nismo se usuđivali da iznesemo svoje pretpostavke. Nismo
imali nameru da osporavamo već davno utvrđenu ideju jedinstvenosti
života kao biološkog fenomena samo na planeti Zemlja. Nismo se
smatrali obaveznim da izražavamo sumnju u tom pogledu, pošto u
programu naših radnih obaveza na orbitalnoj stanici nisu bila
predviđena takva zapažanja. Pošteno govoreći, nismo želeli, izmeću
ostalog, da dođemo u položaj onog kosmonauta kome se jedinom
pričinilo da krava promiče u letu, livada kraj reke i stado koje pase na
njoj, pa je od tada prozvan ,kravljim kosmonautomʼ.
A kada se pojavio još jedan slučaj, kao poslednji dokaz postojanja u
svetu razumnog života osim zemaljskog, za nas je već bilo kasno. Doživeli
smo skok svesti, preokret, preobražaj u svojim predstavama o uređenju
sveta i najednom otkrili da smo počeli da razmišljamo u potpuno
drugačijim kategorijama nego dotle. Kvalitativno novo osmišljavanje
strukture vasione, otkriće novog naseljenog prostranstva, postojanje još
jednog moćnog ognjišta misaone energije doveli su nas do zaključka da
se zasad moramo uzdržati da obavestimo Zemljane o našem otkriću,
polazeći od novih shvatanja brige o Zemlji. Do te odluke došli smo u
interesu samog savremenog društva.
A sad o suštini stvari. Kako se to dogodilo.
Ljubopitljivosti radi, odlučili smo jednom da odgovorimo na radio-
signal približno u istom spektru frekvencije, usmerivši ga u onu tačku
Vasione odakle su stalno priticali tajanstveni regularni radio-impulsi.
Dogodilo se čudo! Naš signal bio je momentalno primljen! Bio je uhvaćen i
protumačen! Kao odgovor, na našoj prijemnoj traci počeo je da radi još
jedan dubl pored ranijeg, pa onda još jedan — bio je to pozdravni trio, tri
sinhrona radio-signala iz Vasione nekoliko časova uzastopce, kao svečani
marš, nosila su trijumfalnu vest o razumnim bićima izvan naše Galaksije,
koja poseduju najvišu sposobnost kontakta sa sebi sličnim bićima na
superudaljenim rastojanjima. Bila je to revolucija u našim predstavama o
kosmičkoj biologiji, u našim poznavanjima strukture vremena,
prostranstva, rastojanja... Zar je moguće da nismo sami na svetu, da
nismo jedinstveni u svojoj vrsti u nezamislivo pustoj beskonačnosti
sveta, zar čovekovo iskustvo na Zemlji nije jedinstvena tekovina duha u
Vasioni?
Da bismo proverili realnost otkrića vanzemaljske civilizacije, poslali
smo preko radija formulu mase Zemljine kugle, ono na čemu je pradavno
nastao a i sad počiva naš život. Odgovor nam je dešifrovao, masa njihove
planete ima približno istu formulu. Iz toga smo izvukli zaključak da je ta
nastanjena planeta prilično velikih razmera i s potpuno prihvatljivom
silom teže.
Tako smo razmenili prva znanja fizičkih zakona, tako smo prvi put
stupili u kontakt sa vanzemaljskim nosiocima razuma.
Žitelji druge planete pokazali su se kao aktivni partneri u smislu
produbljivanja naših veza i zbližavanja sa nama. Zahvaljujući njima naši
kontakti su se brzo ispunjavali novim sadržajima. Ubrzo smo doznali da
poseduju letelice čija je brzina kretanja jednaka brzini svetlosti. Sve to i
druge stvari doznavali smo zahvaljujući tome što smo bili u stanju da
razmenjujemo misli najpre putem matematičkih i hemijskih formula, a
onda su nam stavili do znanja da umeju i da razgovaraju. Ispostavilo se
da već više godina, otkako su Zemljani, savladavši Zemljinu težu, izišli u
kosmos i počeli u njemu stabilno da obitavaju, oni izučavaju naše jezike
pomoću snažne audio-astronomske aparature koja dopire duboko u
Galaksiju. Hvatajući sistematsku radio-vezu izmeću kosmosa i Zemlje, oni
su se dosetili da putem poređenja i analize dešifruju za sebe značenje
naših reči i rečenica. U to smo se i sami uverili kad su pokušali da se
sporazumeju s nama na engleskom i ruskom jeziku. Za nas je to bilo još
jedno neverovatno, zaprepašćujuće otkriće...
A sad o onom najglavnijem. Mi smo se odvažili da posetimo tu
planetu vanzemaljske civilizacije. Šumske Grudi — tako smo približno
dešifrovali za sebe naziv njihove planete. Šumskogruđani su nas sami
pozvali, to je njihova ideja. A mi smo se posle ozbiljnog razmišljanja
odlučili. Objasnili su nam da će njihova letelica, koja ima brzinu svetlosti,
stići do naše orbitalne stanice za dvadeset šest - dvadeset sedam časova.
Šumskogruđani se obavezuju da nas za isto toliko vreme vrate nazad, čim
to ushtednemo. Na naše pitanje o spajanju, objasnili su nam da to nije
problem pošto šumskogrudska letelica poseduje sposobnost
hermetičkog prianjanja svakom predmetu bez obzira na konfiguraciju i
konstrukciju. Mora da je to nekakvo svojstvo elektromagnetskog
prianjanja. Zaključili smo da će za nas biti najbolje ako se njihova letelica
prilepi za otvor našeg izlaza u otvoreni kosmos, kroz koji bismo se mogli
premestiti k njima iz orbitalne stanice. Na taj isti način nameravamo da
se vratimo nazad, naravno, ako se putovanje u Šumskogrudiju srećno
okonča...
Dakle, u ,Paritetuʼ ostavljamo svoju poruku, ako hoćete, objašnjenje,
otvoreno pismo, apel... Nije suština u tome... Dovoljno trezveno shvatamo
kuda idemo i kakvo je breme odgovornosti koje smo preuzeli na sebe.
Svesni smo toga da je sudbina baš nas odabrala da obavimo takav
zadatak za čovečanstvo, iznad kojeg nismo u stanju nijedan drugi da
stavimo...
Pa ipak, za nas je najmučnije bilo savladavanje osećanja dužnosti,
vezanosti, obaveznosti, discipline, naposletku... Onoga što su odnegovale
u svakom od nas davnašnje tradicije, zakoni, društvene norme morala.
Napuštamo „Paritet“, ne obaveštavajući vas, rukovodioce UCU-a i uopšte
nikoga od Zemljana, ne usaglašavajući svoje ciljeve i zadatke ni sa kim i
ni u kakvom obliku, ne zato što potcenjujemo pravila društvenog života
na Zemlji. Za nas je to bila tema najmučnijih razmišljanja. Prisiljeni smo
da postupimo na ovaj način, jer nije teško zamisliti kakva bi se
raspoloženja, protivurečnosti, strasti razbuktale čim bi se pokrenule
snage koje čak i u svakom hokejaškom golu vide političku pobedu i
preimućstvo svog državnog sistema. Avaj, mi suviše dobro poznajemo
našu zemaljsku stvarnost! Ko može jamčiti da mogućnost kontakata sa
vanzemaljskom civilizacijom neće postati još jedan povod za svetske
razmirice Zemljana?
Na Zemlji je teško ili gotovo nemoguće udaljiti se od političke borbe.
Ali nalazeći se duže vreme — mnogo dana i nedelja — u dalekom
kosmosu, odakle Zemljina kugla ne izgleda veća od automobilskog točka,
s bolom i bespomoćnim gnevom mislimo da sadašnja energetska kriza
koja dovodi čovečanstvo do ludila, očajanja koje se graniči sa željom
pojedinih zemalja da se late atomske bombe — da je to samo jedan veći
tehnički problem, kada bi te zemlje bile u stanju da se dogovore da je
važnije...
Iz bojazni da ćemo uzburkati, iskomplikovati ionako opasnostima
bremenit položaj Zemljana, usudili smo se da na sebe primimo nečuvenu
odgovornost — da istupimo pred nosiocima vanzemaljskog razuma u
ime celog ljudskog roda, u skladu sa svojim ubeđenjima i savešću.
Nadamo se i uvereni smo da izvršavamo svoju dobrovoljnu misiju na
dostojan način.
Najzad, ono poslednje. U svojim razmišljanjima, sumnjama i
kolebanjima u priličnoj meri bili smo zabrinuti da ne nanesemo štetu
programu .Demijurgʼ — najvećem poduhvatu u geokosmičkoj istoriji
čovečanstva do kojeg su došle naše zemlje nakon dugih godina
uzajamnog nepoverenja, plima i oseka saradnje. Ipak je razum
trijumfovao — mi smo savesno obavljali naš zajednički zadatak, prema
svojim snagama i sposobnostima. Međutim, odvagnuvši jedno i drugo i
ne želeći da program .Demijurgʼ izložimo iskušenjima zbog napred
izloženih opasnosti, opredelili smo se — privremeno, napuštamo
.Paritetʼ, s tim da po povratku produžimo naše dežurstvo. Ako nestanemo
zauvek ili ako nas rukovodstvo bude smatralo nedostojnim da ostanemo
na .Paritetuʼ, neće biti nimalo teško zameniti nas. Uvek će se naći podesni
momci koji neće raditi ništa gore od nas.
Odlazimo u neizvesnost. Tamo nas vuče žudnja za znanjem i iskonska
čovekova čežnja da otkrije u drugim svetovima sebi slična razumna bića,
s tim da se razum udruži sa razumom. Ali niko ne zna šta krije u sebi
iskustvo vanzemaljske civilizacije — dobro ili zlo za čovečanstvo?
Potrudićemo se da budemo objektivni u svojim ocenama. Ako osetimo da
naše otkriće nosi u sebi nešto preteće, nešto razorno za našu Zemlju,
kunemo se da ćemo se ponašati tako da ne navučemo na Zemlju nikakvu
nevolju.
I još jednom, na kraju. Opraštamo se. Kroz naše prozorčiće vidimo
Zemlju sa strane. Ona sjaji kao blistavi brilijant u crnom moru
prostranstva. Zemlja je predivna svojim neverovatnim, čudesnim
plavetnilom i odavde je majušna, kao glava novorođenčeta. Odavde nam
se čini da su svi ljudi koji žive na Zemlji naše sestre i braća, i bez njih mi
ne možemo sebe ni da zamislimo, mada znamo da na samoj Zemlji to ni
izdaleka nije tako...
Opraštamo se od Zemljine kugle. Kroz nekoliko časova napustićemo
orbitu ,Trambulinʼ i tada će se Zemlja izgubiti iz vida i uskoro je više
nećemo videti. Žitelji druge planete — Šumskogruđani — već su na putu.
Uskoro će stići. Kroz nekoliko časova. Preostalo je sasvim malo. Čekamo.
Još nešto. Ostavićemo pisma za svoje porodice. Molimo sve vas koji se
budete ovim bavili, da predate naša pisma na naznačene adrese...
R. 3. Obaveštenje za onoga ko bude došao na „Paritet“ umesto nas. U
dnevniku smo označili prijemno-predajni kanal i frekvenciju radio-talasa
pomoću kojih smo stupili u kontakt sa stanovnicima druge planete.
Prema potrebi mi ćemo se povezati s vama tim kanalom i preneti vam
naše izveštaje. Koliko smo mogli da shvatimo iz dosadašnjih radio-
kontakata sa Šumskogruđanima, najpodesniji i jedini način veze su
sistemi orbitalne stanice, jer radio-signali upućeni iz Vasione neposredno
na Zemlju ne stižu do njene površine zbog nesavladive prepreke —
moćne jonizirajuće sfere u atmosferskom okruženju Zemlje.
To je sve. Zbogom. Vreme nam je.
Identičan tekst poruke sačinjen je na dva jezika — na engleskom i na
ruskom.

Paritet-kosmonaut 1-2
Paritet-kosmonaut 2-1
Orbitalna stanica „Paritet“
Treće dežurstvo. 94. dan.“

Tačno u određeni čas, u jedanaest časova po dalekoistočnom

vremenu, na palubu nosača aviona „Konvencija“ jedan za drugim spustila
su se dva reaktivna aviona sa opunomoćenim komisijama — sa američke
i sovjetske strane.
Članovi komisije dočekani su strogo po protokolu. Odmah su bili
obavešteni da za ručak imaju pola časa. Posle ručka članovi komisije su
se okupili u oficirskoj kantini na zatvorenom savetovanju u vezi sa
izvanrednim stanjem na orbitalnoj stanici „Paritet“.
Međutim, savetovanje, koje tek što je počelo, naglo je prekinuto.
Kosmonauti-kontrolori na „Paritetu“ preneli su Ujedinjenom centru za
upravljanje prvo saopštenje dobijeno od paritet-kosmonauta 1-2 i 2-1 sa
susedne Galaksije, sa planete Šumske Grudi.
 IV

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana...
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Pričajte vi što god hoćete, ali pradedovsko groblje Ana-Bejit ipak nije
nadohvat ruke — trideset vrsta, i to ako sve vreme onako odoka ideš
prečicom po sarozekama.
Burani Jedigej ustao je tog dana rano. Skoro da nije ni spavao. Pred
zoru je tek malo dremnuo. A dotle je bio zauzet — gasulio9 je pokojnoga
Kazangapa. To se obično radi na dan sahrane, pred samo iznošenje, pred
zajedničku molitvu u kući preminuloga — uoči dženaze10. A sad se sve to
moralo svršiti noć uoči sahrane da bi ujutro, bez zadržavanja, krenuli na
put. Sam je obavio sve što je trebalo, ako se ne računa da je Dugački
Ediljbaj donosio zagrejanu vodu za kupanje. Ediljbaj se malko plašio,
zazirao od pokojnika. Bilo mu je, naravno, nelagodno, strah. Jedigej mu
reče onako, uz put:
— Gledaj samo Ediljbaju. Valjaće ti u životu. Kad se već ljudi rađaju,
moraju se i saʼranjivati.
— Da, razumem — nesigurno se odazva Ediljbaj.
— Pa i ja to velim. Onako, uz reč, sutra ako umrem, šta ćete, zar se
niko neće naći da me gasuli? Zar ćete me strpati tek onako u neku jamu?
— Ma otkud! — zbuni se Ediljbaj, osvetljavajući sijalicom i
pokušavajući da se privikne kraj pokojnika. — Bez vas će biti ovde
nezanimljivo. Bolje će biti da poživite. A jama nek popričeka.
Oko čas i po otišlo je na gasul. Ali je zato Jedigej bio zadovoljan.
Okupao je pokojnika kako je red, ruke i noge mu ispravio i položio kako
je red, bele ćefine skrojio i uvio u njih Kazangapa kako je red, ne žaleći
platna za to. A dok je radio, pokazivao je Ediljbaju kako ćefine valja
krojiti. A onda je i sebe doveo u red. Lepo se obrijao, brkove potkresao. I
oni su u njega bili isti kao i veđe, gusti i jaki. Samo su se tek malo
progrušali. Posedeo je. Nije Jedigej zaboravio ni svoje vojničke medalje,
ordenje i udarničke značke je prikačio na sako, spremio se za sutrašnji
dan.
Tako je i noć promicala. I jednako se Burani Jedigej čudio samom sebi
— kako je jednostavno i mirno sve to obavljao. A da mu je neko ranije
kazao, ne bi verovao da će mu tako ići od ruke i to tužno zanimanje.
Izgleda da mu je na rođenju pisano — da mu je suđeno da on sahranjuje
Kazangapa. Sudbina.
E, baš to. Ko bi mogao na to i pomisliti kad su se njih dvojica prvi put
sreli na stanici Kumbelj. Jedigeja su demobilisali posle kontuzije, krajem
četrdeset četvrte. Spolja sve u najboljem redu — ruke, noge na mestu,
glava na ramenu, ali u glavi kao da nešto nije valjalo. Šumelo mu je u
ušima, kao da neprestano vetar huji. Prođe nekoliko koračaji — zatetura
se, u glavi se vrti, muka mu. A znoj ga probija, čas hladan, čas opet vreo. I
jezik kadikad neće da ga sluša — reč da izgovori veliki mu napor. Dobro
ga je drmnuo eksplozivni talas od nemačke granate. Da ga je ubilo, nije,
ali ni takav život nema nikakvog smisla. Jedigej se tad potpuno snuždio.
Na izgled mlad, zdrav, a kad se vrati kući na Aralsko more — šta će da
radi, za šta je? Na sreću, naišao je na dobrog lekara. Nije ga čak ni lečio
već samo pažljivo pogledao, proslušao, proverio, kao sad se seća —
krupan riđ čovečurda u belom mantilu i kapi, svetlook, nosat, veselo ga je
potapšao po ramenu, nasmejao se.
— Vidiš — reče — prijatelju moj, rat će se uskoro završiti, a kad ne bi
bilo tako, ja bih te vratio u stroj, malo bih, doduše, popričekao, još bi se ti
naratovao. Ovako, u redu, nekako ćemo se već dokoturati do pobede.
Nemoj samo da sumnjaš, kroz godinicu, a možda i manje, sve će biti u
najboljem redu, zdrav ćeš biti kao dren. Pamti dobro šta sam ti kazao. A
sad, spremaj se, i put pod noge u svoj kraj. I ne sekiraj se. Takvi kao ti i do
stote doguraju...
Ispada da je istinu govorio onaj riđi lekar. Tako je i bilo. Istina, lako je
repi — godinica dana. Čim je izišao iz bolnice — u izgužvanom šinjelu, sa
zavežljajčićem preko ramena, sa štakom za svaki slučaj — i krenuo po
gradu, kao da se izgubio. U glavi mu šumi, noge mu drhte, pred očima
mrak. A na stanici šta se koga tiče, u vozovima — silesija naroda, ko jači
taj se i ugura, a tebe svako ćuška u stranu. Pa ipak se dočepao, dovukao.
Posle skoro mesec dana tumaranja voz se noću zaustavio na stanici
Araljsk. „Petsto sedmi, veselnik“ zvao se taj „slavni“ voz, nikad i nikome
ne dao bog da putuje takvim vozom...
I tad je i time bio zadovoljan. Sišao je u mrklom mraku iz vagona kao
sa planine, zastao smušeno, a oko njega ni prst pred okom se ne vidi,
samo su tu i tamo svetlucala stanična svetla. Bilo je vetrovito. I taj ga je,
eto, vetar i dočekao. Njegov, zavičajni, aralski vetar! More mu je udarilo u
lice. Tada je ono bilo tu blizu, talasi su mu dopirali gotovo do same
železničke pruge. A sad ga ni kroz dvogled ne možeš videti...
Dah mu je zastao — iz stepe je dopirao skoro neuhvatljivi miris
pelenove truleži, dah proleća koje se nanovo budi nad zaaralskim
prostranstvima. Evo opet rodnog kraja!
Jedigej je dobro poznavao stanicu, stanično naselje na obali mora s
njegovim krivudavim uličicama. Blato se lepilo na čizme. Uputio se
svojim poznanicima da kod njih prenoći i izjutra krene u svoj ribarski
aul11 Žangeljdi do kojeg je imalo dosta da se ide. Ni sam nije primetio
kako ga je uličica izvela na periferiju, na samu obalu. Tu Jedigej nije
izdržao, prišao je moru. Zastao je kraj linije koja je zapljuskivala pesak.
Tamom skriveno, more se naslućivalo po nejasnim bleskovima, po
grebenima talasa koji su nastajali šumnim cifrastim ispisivanjem i istog
časa se gubili. Mesec je već bio onaj predjutarnji — belasao se kao
usamljena mrlja iza oblaka visoko u nebu.
I tako se susretoše.
— Zdravo, Arale — prošapta Jedigej.
A onda prisede na kamen, zapali cigaretu, iako su mu doktori
savetovali da nikako ne puši posle kontuzije. Posle se manuo te rđave
navike. A tad se uzbudio — ma kakav duvanski dim — ovde nije jasno
kako dalje da živi. Na more ići — valja imati jake ruke, jaka krsta i, što je
glavno, jaku glavu da ti se ne zavrti u peniši12. Bio je ribar pre fronta, a
šta je sad? Da je invalid, nije, a nije ni za šta. A prvo i prvo glava za
ribarski posao ne vredi, to je bilo jasno.
Jedigej se već spremao da ustane, kad se na obali odnekud pojavi
jedno belo pseto... Trčalo je pocupkujući kraj ivice vode. Kadikad bi
zastalo, važno njuškajući vlažan pesak. Jedigej ga pozva. Pas s
poverenjem priđe, zastade kraj njega mašući repom. Jedigej ga počeška
po kosmatom vratu.
— Odakle si, a? Otkud trčiš? A kako se zoveš? Arstan? Žolbars?
Boribasar13? Aa, razumem, tražiš ribu na obali. Sila si ti, sila! Samo more
ne izbacuje uvek pred noge mrtvu ribu. Ali šta se tu može! Moraćeš da
trčiš. Zato si tako i mršav. A ja se, druškane, vraćam kući. Od Kenigsberga.
Tek što pristigoh do tog grada kad me tresnu granata, jedva živ ostadoh.
Pa se sad premišljam šta ću i kako ću. Što me tako gledaš? Nemam ti ja
ništa za tebe. Ordenje i medalje. Rat je, drugar, glad svuda. Inače bih se
sažalio... Čekaj malo, imam kisele bombone, nosim ih za sina, trči već,
moralo bi...
Jedigeja nije mrzelo, odreši polupraznu vreću za stvari u kojoj je
nosio pregršt bombona umotanih u novinski papir, maramu, kupljenu na
usputnoj stanici, i komad-dva sapuna, kupljenog takođe od špekulanata.
U vreći su bila još dva para vojničkog rublja, kaiš, vojnička kapa, rezervna
vojnička bluza, pantalone — to je bio sav prtljag.
Pas jezikom skide s dlana bombonu, zakrcka mašući repom i pažljivo,
odano gledajući pun nade očima koje zasjaše.
— A sad u zdravlje.
Jedigej ustade i krenu duž obale. Odlučio je da ne uznemirava ljude u
staničnom naselju, bližila se zora, valjalo je bez zadržavanja poći u svoj
rodni aul Žangeljdi.
Tek oko podne istoga dana stigao je u Žangeljdi, idući sve vreme
obalom mora. A pre kontuzije bi za sat-dva preleteo to rastojanje. I tu ga
pogodi strašna vest — ispade da njegovog sinčića već odavno nema
među živima. Kad je Jedigej bio mobilisan, mališan je imao pola godine. I
ne beše mu suđeno — detence umre u jedanaestom mesecu. Razbole se
od ospica i ne izdrža unutrašnju vatru, sagore, preseče se. Ocu na front ne
htedoše da pišu. Kuda da pišu i zašto da pišu? U ratu je i bez toga mnogo
gorkih zalogaja. Ako se vrati živ — saznaće po dolasku, tugovaće malo pa
će se i smiriti, zaključiše na svoj način rođaci i Ukubalu nagovoriše da ga
ne izveštava o tome. Mladi ste, rekoše, rat će se završiti, izrodićete još
dece, daće Bog. „Grančica se polomila — ništa zato, glavno je da stablo
činare14 ostane celo.“ A bilo je i razloga, doduše, ne glasno izgovorenih no
koje su svi shvatali: ako se štogod desi, rat je rat, ako metak pogodi, neka
se bar s nadom oprosti u poslednjem času sa ovim belim svetom —
ostade mi kod kuće naslednik, pleme mi se neće zatrti...
A Ukubala je za sve krivila samo sebe. Van sebe od plača, grlila je
muža koji se beše vratio. Jer ona je čekala taj dan s nadom i bolom
neprebolnim, razdirući se u mučnom vinovničkom iščekivanju. Ispričala
je sva u suzama da su je babe odmah upozorile: dete ima ospice, to je
podmukla stvar, valja ga što bolje utopliti u ćebad od kamilje dlake, i
držati u potpunom mraku, i pojiti sve vreme ohlađenom vodicom, pa će,
ako bog da te izdrži vatru, preživeti. A ona, zlehuda bejbak15, ne posluša
babe iz aula. Zamoli kola od suseda i poveze bolesno dete u stanicu
doktorki. A kad stiže do Araljska na tim kolima koja su se drmusala, sve
već beše kasno. Dečačić izgore na putu. Doktorka ju je ispsovala na ova
usta. Trebalo je, veli, da poslušaš babe...
Takve su, eto, vesti čekale Jedigeja kod kuće čim je prestupio prag.
Skamenio se, potamneo tugom od tog časa. Nikada pre toga nije ni
pretpostavljao da će toliko tugovati za malešnim detetom, za svojim
prvencem, kojeg čestito nije ni pomazio. I zbog toga mu je bilo još teže da
shvati gubitak. Nikako nije mogao da zaboravi onaj detinji osmejak,
bezubi, svetao, pun poverenja, i dugo ga je tištalo u grudima kad bi se
toga setio.
Tako je i počelo. Omrazio se Jedigeju aul. Nekada je tu, na priobalnom,
gliničasto peskovitom bregu bilo pedesetak domaćinstava. Lovili su
aralsku ribu. Postojala je i zadruga. Od toga su i živeli. A sad je ostalo
svega desetak udžerica od naboja pod obronkom. Ni jedan muškarac —
ove ih je rat istrebio. Stare i mlade na prste da prebrojiš. Mnogi su se
razišli po kolhoznim aulima, stočarskim, da ne pocrkaju od gladi.
Zadruga se raspala. Nije imao ko da ide na more.
Ukubala je mogla da ode svojima, rodom je bila iz stepskih plemena.
Po nju su dolazili rođaci, hteli da je povedu k sebi. Sačekaćeš kod nas,
vele, dok prođu ova zla vremena, a kad Jedigej dođe s fronta — niko te
neće zadržavati, vratićeš se odmah u svoje ribarsko naselje Žangeljdi. Ali
Ukubala je to bez premišljanja odbijala: „Sinčića sam izgubila. Čekaću
muža. Ako se i sam vrati živ, nek makar mene zatekne kod kuće. Nisam ja
ovde sama, ima i starih i mladih, pomagaću im, zajednički da preživimo.“
Ispravno je postupila. Samo Jedigej je od prvih dana počeo da govori
da mu je nepodnošljivo da ostane tu, kraj mora, a da ne radi. U tome je i
on bio u pravu. Ukubalini rođaci, koji su došli da se vide s Jedigejem,
predlagali su da pređe k njima. Poživećeš kod nas u stepi, vele, kraj stada
ovaca. Pa će ti se i zdravlje popraviti, prihvatićeš se nekog posla, stoku
umeš da čuvaš... Jedigej se zahvalio, ali nije pristao. Znao je da će mu biti
teško. Dan-dva da bude u gostima kod ženinih bliskih rođaka, u redu. A
onda, ne prihvatiš li se posla, kome si potreban.
I tad on i Ukubala odlučiše da krenu na rizik. Odlučiše da pođu na
železničku prutu. Mislili su, ispašće kakav zgodan posao za Jedigeja —
čuvar, nadzornik ili negde na prelazu preko pruge da diže i spušta
rampu. Pa moraju izići u susret invalidu-borcu.
Tako i odoše u proleće. Bili su mladi i slobodni. U prvo vreme noćivali
su po raznim stanicama. Ali odgovarajući posao da nađu nije im nikako
polazilo za rukom. A sa smeštajem bilo je još gore. Živeli su gde su stigli,
prihvatali se svakojakog, slučajnog posla na železnici. Ukubala je tad
nosila glavni teret — zdrava i mlada, ona je uglavnom radila. Jedigej je,
kao muškarac na izgled zdrav, uzimao posao na istovaru i utovaru, a
Ukubala je, u stvari, radila.
Tako su jednoga dana, bila je već sredina proleća, dospeli na veliku
železničku raskrsnicu Kumbelj. Ugalj su istovarivali. Vagoni sa ugljem
doturani su sporednim kolosekom direktno u zadnja dvorišta depoa. Tu
su najpre ugalj istovarivali na zemlju, kako bi se što pre oslobodili
vagoni, a onda su ga u tačkama prevozili gore i izručivali u trapove,
ogromne kao kuća. Rezerva za celu godinu. Rad je bio izuzetno težak,
prašnjav, prljav. Ali i živeti se moralo. Jedigej je lopatom tovario ugalj u
tačke, a Ukubala ih je gurala gore preko daske, tamo ih prevrtala i vraćala
se dole. Jedigej bi ponovo nabacio ugalj u tačke i ponovo je Ukubala, kao
rabadžijsko kljuse, poslednjim snagama izgurivala težak tovar koji je
prevazilazio žensku snagu. Sem toga, dan je prigrejavao sve više, bivalo je
vruće i od te vrućine i ugljene prašine u vazduhu Jedigeju je bilo muka,
teralo ga je na povraćanje. Osećao je kako mu snage ponestaje.
Obuzimala ga je želja da legne na zemlju, pravo u gomilu uglja, i da više
nikad ne ustane. Ali ponajviše ga je ubijalo to što je žena morala, grcajući
u crnoj prašinčini, da radi ono što bi trebalo da radi on. Teško mu je bilo
da je gleda. Od glave do pete pod crnim slojem uglja, svetle samo
beonjače i zubi. A sva mokra od znoja. Ugljenocrn znoj curio joj je
prljavim curkom niz vrat, niz prsa, leđa. Da je u pređašnjoj snazi, zar bi
dopustio tako nešto! Sam bi prebacio desetak vagona tog prokletog uglja,
samo da ne gleda ženine muke.
Kad su napuštali svoj opusteli ribarski aul Žangeljdi, u nadi da će
Jedigej, kao ranjeni bivši borac, naći nekakav odgovarajući posao, jedno
nisu imali u vidu: da je takvih bivših boraca bilo svugde koliko god hoćeš.
I svi su oni morali da se ponovo prilagođavaju na život. Dobro je bar što
je Jedigej imao ruke i noge. A koliko je obogaljenih — bez nogu, bez ruku,
na štakama i protezama — tumaralo tada po železničkim prugama. U
dugim večerima kada su, smešteni u kakav ugao u prepunoj smrdljivoj
staničnoj prostoriji, čekali da se spusti noć, Ukubala je, unapred izmolivši
oproštaj, upućivala svoju nemu zahvalnost Bogu što muž pokraj nje nije
ratom obogaljen tako strašno i bezizlazno kao oni, koje je gledala po
stanicama, i koji su izazivali u njoj užas i patnju. Izmučeni ljudi bez ruku,
bez nogu, u pohabanim šinjelima i svakojakim prnjama, na kolicima, na
štakama, sa slepčovođama, beskućnici, ne mogavši se skrasiti tumarali su
po vozovima i stanicama, tiskali su se silom da uđu u restorane i bifee,
razdirući dušu pijanom drekom i kuknjavom... Šta je u budućnosti čekalo
svakog od njih, čime se moglo nadoknaditi ono ničim nenadoknadivo? I
samo zato što ju je takva nesreća zaobišla, a mogla je i da ne zaobiđe, zato
što se njen muž vratio, kontuzovan doduše, ali ne osakaćen, Ukubala je
bila spremna da odradi to najtežim radom. I zato nije roptala, nije se
predavala, nije se na njoj videlo čak ni kada joj je ponestajalo snage da
vuče noge, kada je, čini se, svakom trpljenju dolazio kraj.
Ali Jedigeju zbog toga nije bilo lakše. Valjalo je nešto preduzimati,
nekako se skrasiti u životu. Neće valjda ceo vek skitarati. I sve češće su
mu padale na pamet misli: a šta ako kaže sebi „taubakelj“16 i krene nekud
u grad, ko zna, možda će imati sreće? Samo da se zdravlje povrati, samo
da dođe k sebi od te proklete kontuzije. Tad bi se još i mogao uhvatiti
ukoštac, odbraniti se. Naravno, u gradu bi se sve moglo okrenuti i ovako i
onako, moguće da bi se s vremenom i privikli i postali građani, kao mnogi
drugi, ali sudbina je htela drukčije. Da, tu se umešala sudbina, kako bi se
inače moglo nazvati sve ovo...
Tih dana, dok su se oni potucali po stanici Kumbelj, prihvativši se da
istovaruju i prevoze ugalj iz vagona, u dvorištu depoa gde je bio ugalj
pojavio se nekako jedan Kazah na kamili, koji je, po svoj prilici, došao iz
stepe nekim svojim poslom. Tako je bar izgledalo. Pridošlica je sapeo
kamilu da tu pase na obližnjem zapuštenom mestu, pa se uputio s
praznom vrećom pod miškom.
— Hej, prijatelju — obrati se on u prolazu Jedigeju — budi dobar,
pripazi der da dečurlija ne mahnitaju. Imaju rđavu naviku — draže i tuku
životinju. A mogu je i odrešiti, zabave radi. Odmah ću ja, neću se dugo
zadržati.
— Idi ti samo, idi, pripaziću — obeća Jedigej, radeći lopatom i brišući
se crnom krpom otežalom od znoja.
Znoj je neprekidno curio sa lica. Jedigej je ionako tapkao na mestu
kraj gomile uglja tovareći tačke, i ništa ga nije stajalo da izmeću dva
tovarenja pripazi kako stanični odrpanci ne bi dosađivali kamili. Video je
on već njihove marifetluke — životinju bi razdraživali ove dok ne bi
počela razjareno da se dere, da bali i juri za njima. A njima je baš to
pričinjavalo zadovoljstvo, i kao praistorijski lovci, s divljačkim urlikom
okružujući životinju, udarali bi je kamenicama i štapovima. Sirota kamila
izvukla bi deblji kraj ukoliko se ne bi pojavio gazda...
I ovoga puta, kao za inat, odnekud se pojavila bučna banda odrpanaca
i počela da igra fudbal. Šutirali su iz sve snage loptu pravo u sapetu
kamilu. Kamila se malo izmakne, a oni loptom gruvaju po slabinama ko
će jače i ko će veštije. Kad neki pogodi — likuju, kao da je dao gol...
— Hej vi, gubite se odatle, ne dosađujte! — Jedigej im mahnu
lopatom. — Inače ću vam sad pokazati!
Dečaci uzmakoše računajući da je to, zacelo, gazda, ili je pak suviše
zastrašujuće izgledao utovarivač uglja, a šta ako je pijan, tad se neće
dobro provesti, i otrčaše dalje, pikajući loptu. Nisu znali da su mogli
nekažnjeno izluđivati kamilu do mile volje, Jedigej je tek onako pripretio
lopatom, a, u stvari, u stanju u kojem se tad nalazio, ne bi ih ni mogao
pojuriti. Svaka lopata uglja koju bi izbacio u tačke, stajala ga je velikih
napora. Nikada nije ni pomišljao da je tako ružno, tako ponižavajuće biti
slab, bolestan, nikakav. U glavi mu se sve vreme vrtelo. I znoj ga je
izmučio. Gubio je snagu Jedigej, onemoćavao, i od ugljene prašine teško je
disao, a u grudima ga je pritiskivao crni opori šlajm. Ukubala se trsila da
na sebe uzme veći deo posla, ne bi li on malo predahnuo, seo u stranu, a
za to vreme sama bi tovarila tačke i gurala ih prema trapu. Ali Jedigej
ipak nije mogao mirno da gleda kako se ona zlopati, ponovo bi ustajao i,
teturajući se, prihvatao se posla...
Onaj čovek koji je zamolio da pripaze na kamilu, ubrzo se vratio s
vrećom na lećima. Smestivši prtljag i spremajući se već da krene na put,
prišao je Jedigeju da razmeni reč-dve s njim. I nekako odmah upustili su
se u razgovor. To je bio Kazangap sa železničke rasputice Boranli-
Burani...
Ispostavilo se da su zemljaci. Kazangap je ispričao da je i on rodom iz
priobalnih aralskih aula. To ih je brzo zbližilo.
Tada još niko nije ni pomišljao da će taj susret opredeliti sav kasniji
život Jedigeja i Ukubale. Kazangap ih je jednostavno ubedio da pođu s
njim na železničku rasputicu Boranli-Burani, da tamo žive i rade. Postoje
takvi ljudi koji plene od prvog trenutka. U Kazangapu nije bilo ničeg
osobenog, naprotiv, jednostavnost je obeležavala u njemu čoveka koji je
mudrost stekao životnim lekcijama. Spolja, bio je to običan Kazah u
izbledelom, dugo nošenom odelu koje je poprimilo oblike udobne za
njega. Čakšire od štavljene kože na njemu takođe nisu bile bez razloga —
bile su udobne za jahanje na kamili. Ali on je znao i cenu stvarima —
relativno nova, čuvana za izlaske železničarska kapa ukrašavala je
njegovu krupnu glavu, a čizme od telećeg boksa, nošene tolike godine,
bile su brižljivo zakrpljene i prošivene dretvom na mnogim mestima. Da
je rođeni stepski čovek, veliki radnik, moglo se primetiti po njegovom, od
vrelog sunca i stalnog vetra kao štavljenom, mrkom licu i jakim, žilavim
rukama. Pogurena pre vremena od rada, njegova pleća, koja su govorila o
velikoj snazi, obesila su se, pa se otuda vrat činio dug, istegnut, kao kod
gusana, a bio je srednjeg rasta. Oči su mu bile čudesne — smeće, pune
pažnje, razumevanja, nasmejane, sa borama koje su se zrakasto razilazile
kad bi zažmirio.
Kazangap je tada imao četrdesetak godina. Sasvim je mogućno da je i
stariji izgledao zato što su i njegovi brkovi, potkresani kao četka, i
nevelika mrka brada odavali životnu zrelost. Ali poverenje je zadobijao
ponajviše rečju. Ukubala je odmah osetila poštovanje prema tom čoveku.
Sve što je govorio, bilo je na svom mestu. A govorio je razumne stvari.
Kad je već, veli, takva nevolja, kontuzija još u snazi, zašto zdravlju svome
uditi. Ja sam, veli, Jedigeju, odmah primetio, na silu radiš ti ovaj posao.
Nisi još ojačao za takav rad. Noge jedva vučeš. Sad bi trebalo da budeš
gde je lakše, na svežem vazduhu, da piješ do mile volje neobranog mleka.
Eto, da kažemo, kod nas na rasputici, ljudi su potrebni ko ʼleb za pružne
poslove. Novi šef rasputice svaki put poteže jedno isto: ti si, veli, ovdašnji
čuvar, domami ovamo odgovarajuće ljude. A gde su takvi ljudi? Svi su u
ratu. A oni koji su svoje vojevanje završili, ti imaju posla i na drugim
mestima. Naravski, život kod nas nije baš raj. U teškom kraju živimo —
unaokolo sarozeke, bezljudno i bezvodno. Voda se doprema cisternom za
nedelju dana. A događa se da nekad voda i ne stigne. Događa se i to. Tad
se mora jahati na daleke izvore u stepi, i u mešinama je donositi, izjutra
kreneš, a tek navečer se vratiš. Pa svejedno je, govorio je Kazangap, bolje
u sarozekama biti po strani, nego mučiti se po raznim mestima. Krov nad
glavom ćeš imati, stalan posao, pokazaćemo, naučićemo te šta treba da se
radi, svoje domaćinstvo možeš zasnovati. Samo se prijaviš. Udvoje ćete,
veli, dovoljnozaraditi za život. A kad se zdravlje povrati, vreme će da
pokaže, zaželite li — krenite nekud gde je bolje...
To je on rekao. Jedigej malo promisli i pristade. I istoga dana krenuše
oni zajedno sa Kazangapom u sarozeke, na železničku rasputicu Boranli-
Burani, srećom Jedigej i Ukubala čak ni u to vreme nisu imali mnogo da
se pakuju. Skupili su ono malo jada — i put pod noge. Ništa ih tada to nije
stajalo — odlučili su da okušaju i tu sreću. A kako je sve posle ispalo, to je
bila njihova sudbina.
Za čitav život zapamtio je Jedigej taj put po sarozekama od Kumbelja
do Boranli-Buranog. Isprva su išli duž železničke pruge, ali postepeno su
se udaljavali i preko uvala skrenuli u stranu. Kako je Kazangap objasnio,
prečicom su presekli desetak kilometara, jer je pruga pravila ovde veliku
okuku, obilazeći dno velikog takira — presušenog slanog jezera koje je
negda postojalo. So i močvarna vlaga izbijaju iz dubina takira još i dan-
danas. Svakog proleća slana ravnica se budila — pretvarala se u
močvaru, razmekšavala, postajala gotovo neprohodna, a pred leto
pokrivala se belim tvrdim slojem soli i očvršćavala kao kamen, do
sledećeg proleća. O tome kako je nekada tu postojalo prostrano slano
jezero, Kazangap je pričao prema rečima geologa Jelizarova koji je
istraživao sarozeke, a s kojim će se kasnije Burani Jedigej blisko
sprijateljiti. Pametan je čovek bio.
A Jedigej, tada još ne Burani Jedigej, već jednostavno aralski Kazah,
ranjeni bivši borac, nesređenog života, koji se poverio Kazangapu, i koji
je slučajno susreo mesnog železničkog inženjera, krenuo je sa ženom u
potragu za poslom i utočištem na nepoznatu rasputicu Boranli-Buran, ne
pretpostavljajući da će tamo ostati čitav život.
Velika neizmerna prostranstva sarozeka što su se kratko U proleće
zelenela, ošamutila su Jedigeja. I oko Aralskog mora ima mnogo stepa i
ravnica, koliki je samo Ustjurski plato, ali takvu pustu širinu video je prvi
put. I kao što je Jedigej tek kasnije shvatio, samo onaj ko je bio u stanju da
uskladi veličinu pustare sa vlastitim duhom, mogao je da ostane nasamo
sa ćutnjom sarozeka. Da, sarozeke su goleme, ali čovekova živa misao će
obuhvatiti i to. Mudar je bio Jelizarov, umeo je da objasni ono što je
potajno sazrevalo u nejasnim slutnjama.
Ko zna kako bi se osećali Jedigej i Ukubala, zalazeći ove dublje u
sarozeke, da nije bilo Kazangapa koji je čvrsto i odlučno koračao ispred
njih, vodeći kamilu na povodu. Jedigej je jahao okružen svakojakim
prtljagom. Trebalo je, naravno, da Ukubala jaše, a ne on. Ali Kazangap, a
osobito sama Ukubala namolili su, gotovo prisilili Jedigeja da se uspentra
na kamilu: „Mi smo zdravi ljudi, a ti zasad treba da pričuvaš snagu, nemoj
se prepirati, nemoj nas zadržavati, čeka nas dalek put.“ Kamila beše još
mlada, još slabašna za velik teret, zato jedvoje koračalo pokraj nje, a treći
je jahao. Na današnjem Jedigejevom Karanaru mirne duše bi se smestilo
sve troje i mnogo brže bi, za tri i po do četiri časa oštrog kasa> stigli. A
oni su se tad dovukli do Boranli-Buranog tek kasno u noć.
Ali taj put je U ćaskanju i razgledanju nepoznatih predela prošao
neosetno. Kazangap je putem pričao o tamošnjem životu — o tome kako
je dospeo tamo, U sarozečke krajeve, na železničku prugu. Nije imao
mnogo godina, izgleda da je ušao u trideset šestu one godine pred
završetak rata. Rodom je bio od priaralskih Kazaha. Njegov aul Bešagač
bio je udaljen od Žangeljdija tridesetak kilometara uz obalu. I mada je
Kazangap davno otišao odande, otad je prošlo toliko godina, nijednom
nije posetio svoj Bešagač. Imalo je to svoje razloge. Izgleda da mu je otac
bio prognan u likvidaciji kulaštva kao klase, pa je ubrzo umro na putu,
vraćajući se iz progonstva, kada se razjasnilo da on nije nikakav kulak, da
je žrtva zastranjivanja i da se bez razloga, tačnije rečeno, pogrešno
postupilo tako surovo sa srednjacima-domaćinima kao što je bio on.
Porodica — braća i sestre — rasturila se za to vreme kud je ko stigao,
samo dalje od očiju. I od tada kao da su u zemlju propali. Kazangapa, tad
mladog momka, posebno revnosni aktivisti jednako su terali da istupa na
sastancima osuđujući oca, da javno izjavljuje kako vatreno podržava
liniju, da je njegov otac kao tuđ element bio ispravno osuđen, da se on
odrekao takvog oca i da takvim klasnim neprijateljima, kao što je njegov
otac, nema mesta na zemlji i da ih svuda treba neizostavno progoniti.
Morao je Kazangap da krene u daleke, veoma daleke krajeve ne bi li
izbegao takvu sramotu. Celih šest godina radio je u Betpak-Dalu — u
Gladnoj stepi kod Samarkanda. Tu zemlju, stolećima netaknutu, počeli su
da pripremaju za plantaže pamuka. Ljudi su bili potrebni kao hleb. Živeli
su u barakama, kopali kanale. On je i kopao zemlju, bio je i traktorista,
bio je i brigadir, dobio je Kazangap i počasnu povelju za udarnički rad.
Tamo se i oženio. U Gladnu stepu hrlili su tad za zaradom ljudi iz svih
krajeva. Od Hive došla je Karakalpačka17 Bukej zajedno s bratovljevom
porodicom na betpakdalske radove. Ispalo je da im je bilo suđeno da se
sretnu. Uzeli su se u Betpak-Dalu i odlučili da se vrate u Kazangapov
zavičaj, na Aralsko more, svojim ljudima i na svoju zemlju. Ali nisu
dokraja o svemu dobro promislili. Putovali su dugo, s presedanjima,
„maksimima“18, a na jednom presedanju u Kumbelju, Kazangap je
slučajno sreo svoje aralske zemljake i shvatio iz razgovora da ne bi
trebalo da se vraća u Bešagač. Ispada da su tamo na rukovodećim
mestima bili oni isti sektaši. Kad je već tako, predomislio se Kazangap. Ne
zato što se nečega bojao, sad je on imao dokument samog Uzbekistana.
Nije želeo da vidi ljude kako likuju i podsmevaju mu se. Oni su dotle
prošli nekažnjeno, i kako se posle svega toga mogao mirno pozdravljati,
praveći se kao da ništa i nije bilo!
Kazangap nije voleo da se toga seća i nije shvatao da niko, sem njega,
o tome već odavno i ne misli. Tokom dugih, dugih godina koje su usledile
po dolasku u sarozeke, samo dva puta se moglo osetiti da on to nije
zaboravio. Jedanput ga je sin mnogo razljutio, a drugi put se Jedigej
nespretno našalio.
Za vreme jednog Sabidžanovog dolaska sedeli su svi za čajem,
razgovarali, gradske novosti slušali. Izmeću ostalog Sabidžan je pričao,
podsmevajući se, kako se oni Kazasi i Kirgizi, koji su u vreme
kolektivizacije otišli u Sikjang, sad ponovo vraćaju. Tamo ih je Kina tako
pritisla u komunama — ljudima je zabranjeno da jedu kod kuće, samo iz
zajedničkog kazana tri puta dnevno, i veliki i mali u red sa zdelicama.
Kinezi su se pokazali tako da oni beže otuda kao ošureni, manuvši se
svakog imetka. Klanja ju se do zemlje, samo da ih puste nazad.
— Pa šta je tu lepo? — smrknu se Kazangap i usne mu zadrhtaše od
gneva. Njemu se to događalo veoma retko, i isto tako retko, da ne kažemo
— skoro nikad, nije razgovarao takvim tonom sa sinom kojeg je
obožavao, učio, ništa mu nije odbijao, verujući da će od njega postati
velik čovek. — Zašto se podsmevaš tome? — dodade muklo, sve više se
napinjući od krvi koja mu je udarila u glavu. — To je ljudska nesreća.
— A kako da govorim? Čudno! — usprotivi se Sabidžan. — Govorim
onako kako jeste.
Otac nije ništa odgovorio, odgurnuvši od sebe pialu s čajem. Njegovo
ćutanje postajalo je nepodnošljivo.
— I, na kraju krajeva, na koga se ljutiti? — začuđeno sležući
ramenima poče Sabidžan. — Ne razumem. Još jednom ponavljam — na
koga se ljutiti? Na vreme — ono je neuhvatljivo. Na vlast — nemaš prava.
— Znaš, Sabidžane, što se mene tiče, ja gledam svoja posla. U druge
svari se ja ne mešam. Ali upamti, sinko, mislio sam da si svojom glavom
počeo da mućkaš, upamti ovo. Samo se na Boga ne možeš ljutiti — ako ti
smrt pošalje, znači da je tvoj život došao do kraja, zato si se i rodio — a za
sve ostalo na zemlji mora se i treba polagati račun! — Kazangap ustade i,
ne gledajući ni u koga, ljutito, ćutke iziđe iz kuće i ode nekud...
A drugi put, mnogo godina posle kumbeljskog ishoda, kad su se
smestili, privikli u Boranli-Buranom, kad su se izrodila i narasla deca,
terajući stoku pred veče u tor, bilo je to nekako u proleće, Jedigej se
našali, gledajući umnožene ovce s jaganjcima:
— Obogatismo ti se mi, Kazake, vreme je da nas ponovo raskulačuju!
Kazangap ga ošinu oštrim pogledom, čak mu se i brci nakostrešiše.
— Čovek treba da priča a ne da lapara jezikom!
— Pa zar ti ne razumeš šalu?
— Sa tim se ne šali.
— Ma pusti, Kazake. Sto godina je prošlo...
— U tome i jeste. Oduzmu ti dobro — propasti nećeš, preživećeš. A
duša kad ostane zgažena, to se ničim ne izgladi...
Ali onoga dana kad su se zaputili kroz sarozeke iz Kumbelja u
Boranli-Burani, do tih razgovora bilo je još vrlo daleko. I niko još nije
znao kako će se i čime završiti njihov dolazak na železničku rasputicu
Boranli-Burani, hoće li uspeti tamo da se održe malo ili mnogo, hoće li se
priviknuti ili će poći dalje u svet. Razgovor se prosto vrteo oko
svakidašnjeg života i, reč po reč, Jedigej se zainteresova kako to da
Kazangap nije dospeo na front, da mu nisu kakvu bolest otkrili?
— Ne, Bogu hvala, zdrav sam — odgovarao je Kazangap — nikakvih
bolesti nisam imao i, mislim, ne bih ratovao gore od ostalih. A tu se sve
okrenulo drugačije...
Kad se Kazangap odlučio da se ne vraća u Bešagač, oni ostadoše u
Kumbelju, nisu imali kud. Da ponovo idu u Gladnu stepu — suviše je
daleko, a i zašto, onda nije trebalo ni da idu odande. Na Aral, opet su se
predomislili. A šef stanice, dobra duša, primetio ih je, jadnike, i, raspitavši
se otkuda su i šta nameravaju da rade, smestio je Kazangapa i Bukej na
usputni teretni ʼvoz do rasputice Boranli-Burani. Tamo su, rekao je,
potrebni ljudi, a vi ste par koji taman odgovara za to. Napisao je ceduljicu
šefu rasputice. Koliko god se pokazalo teško čak i u poređenju s Gladnom
stepom — tamo je bilo mnogo sveta, radilo se punom parom — koliko
god bilo strašno u bezvodnim sarozekama, oni su se malo-pomalo
privikli, prilagodili i počeli normalno da žive. Skučeno, ali bar
samostalno. Oboje su radili kao pružni radnici na održavanju pruge
izmeću dve rasputice, radili su i ove ostalo što je bilo potrebno na
rasputici. Tako je, zapravo, i počeo njihov zajednički život, Kazangapov i
njegove mlade žene Bukej, na pustoj sarozečkoj železničkoj rasputici
Boranli-Burani. Istina, tih godina su jednom ili dvaput hteli, prikupivši
novac, da pređu u neko drugo mesto, bliže stanici ili gradu, ali dok su se
spremali, rat je počeo.
I krenuli su ešeloni kroz Boranli-Burani na zapad sa vojnicima, na
istok s evakuisanima, na zapad sa žitom, na istok s ranjenicima. Čak i na
takvoj zabitoj postaji kao što je Boranli-Burani, odmah se osetilo kako se
naglo preinačio život u svojim tokovima...
Jedna za drugom urlale su lokomotive, zahtevajući otvaranje
semafora, a iz drugog pravca isto toliko pisaka... Pragovi nisu izdržavali
teret, krivili su se, šine su se pre vremena habale, deformišući se od
težine prepunjenih vagona. Tek što bi uspeli da zamene nasip na jednom
mestu, a već je hitno zahtevan remont pruge na drugom...
I ni kraja ni konca — otkud je samo crpljena ta neizmerna ljudska
vojnica, ešelon za ešelonom jurio je na front danju i noću, nedeljama,
mesecima, a onda godinama i godinama. I sve na zapad — tamo gde su se
svetovi uhvatili u borbu na život i smrt...
Ubrzo je došao red i na Kazangapa. Pozvan je u rat. Iz Kumbelja je
stigao poziv — da se javi na zborno mesto. Šef rasputice uhvatio se za
glavu, zaječao — oduzimali su mu najboljeg pružnog radnika, a ionako ih
je u Boranli-Buranom bilo malo. Ali šta je on tu mogao, ko bi ga slušao da
propusna moć rasputice nije guma... Lokomotive urlaju ispred semafora...
Počeće da se smeju ako kaže da je hitno potreban još jedan rezervni
kolosek. Kome je sad do toga — neprijatelj je kod Moskve...
I već je na prag stupila prva ratna zima, rana, požurivana sutonima,
maglovita, prožimajući jezom. A uoči tog jutra pao je sneg. Noću je počeo
da pada. Najpre je pršio, a onda je navalio gusto i svojski. I usred velike
ćutnje sarozeka, beskrajno se prostirući po ravnicama, dolovima,
uvalama, spustila se kao >neki pokrov čista nebeska belina. I sarozečki
vetrovi se namah pokrenuše, lako se poigravajući još neuleglim slojem.
Bili su to tek početni, probni vetrovi, a potom će se uskovitlati, uzvihoriti,
podići velike mećave. I šta će tad biti s tanušnom niti železničke pruge
koja je s kraja na kraj presecala Središne zemlje velikih žutih stepa, kao
žila na slepoočnici? Kucala je žila — kretali su se vozovi, kretali na jednu i
na drugu stranu...
Tog jutra polazio je Kazangap na front. Odlazio je sam, niko ga nije
ispraćao. Kad su izišli iz kuće, Bukej je zastala, rekla da joj se od snega
zavrtelo u glavi. Kazangap je prihvatio umotano dete iz njenih ruku. U to
vreme Ajzada je već bila rođena. I krenuli su, možda poslednji put
ostavljajući za osobom tragove na snegu. Ali žena nije pratila Kazangapa,
nego ju je on naposletku doveo do skretničarske kućice, pre no što će se
popeti u usputni teretni voz do Kumbelja. Sada je Bukej ostala da umesto
muža bude skretničarka. Tu su se oprostili. Sve što je trebalo reći, bilo je
rečeno i isplakano još te noći. Lokomotiva je već stajala pod parom.
Mašinovođa je požurivao, zvao Kazangapa k sebi. I čim se Kazangap
popeo, lokomotiva je otegnuto zapištala i, ubrzavajući, krenula, prelazeći
točkovima spoj, kroz skretnicu, gde je, otvorivši im put, stajala Bukej,
čvrsto povezane marame, opasana, u muževljevim čizmama, s barjačićem
u jednoj i detetom u drugoj ruci. Poslednji put su mahnuli jedno
drugom... Promakli su — lice, pogled, ruka, semafor...
A voz je za to vreme već jurio, ispunjavajući tutnjavom mlečno
zasnežje sarozeka koje su nemo nadolazile i nemo promicale sa strana
kao beli san. Vetar je udarao u lokomotivu pridonoseći neuništivom
mirisu sagorele šljake u ložištu miris svežeg, devičanskog stepskog
snega... Kazangap se trudio da što duže zadrži u plućima taj zimski dah
sarozečkih prostranstava n shvatio da odsad nije ravnodušan prema toj
zemlji...
U Kumbelju je vršeno otpremanje mobilisanih. Svi su postrojavani u
redove, vršena je prozivka i rasporećivani su po vagonima. I tu se
dogodilo čudo. Kada se Kazangap sa svojom kolonom uputio na
ukrcavanje, neko od službenika vojnog komesarijata sustigao ga je.
— Asanbajev Kazangap! Ko je ovde Asanbajev? Nek iziđe iz stroja!
Pođi za mnom!
Kazangap je postupio onako kako je rečeno.
— Ja sam Asanbajev!
— Dokumenta!... U redu. Ti si. A sad za miom.
I pošli su natrag na stanicu gde je bilo zborno mesto. Onaj čovek mu
je rekao:
— Znaš šta, Asanbajeve, ti se lepo vrati kući. Idi kući. Razumeš?
— Razumem — odgovori Kazangap, iako ništa nije razumeo.
 — Kad je tako, briši, nemoj se ovde muvati. Slobodan si.
Kazangap je ostao, u žagoru onih što su ispraćali i odlazili, potpuno
zbunjen. Isprva se čak obradovao takvom obrtu stvari, a onda ga je
najednom obuzela vatra od pomisli koja mu promače u dubini svesti. A,
tako, dakle! I počeo se probijati kroz čep ljudi ka vratima načelnika za
mobilizaciju.
— Kuda ćeš, kud se guraš? — povikali su oni što su isto tako hteli da
se probiju do načelnika.
— Hitna stvar! Ešelon odlazi, imam nešto hitno! — I probio se.
U sobi u kojoj beše pepeljastosiva magla od duvanskog dima, okružen
telefonima, aktima i ljudima, polused, promukao čovek, podiže iskošeno
lice sa stola kad se Kazangap progura do njega.
— Šta ćeš ti, po kakvom pitanju?
— Ja se ne slažem.
— Sa čim se ne slažeš?
— Moj otac je rehabilitovan kao žrtva sektašenja. On nije kulak!
Proverite sva dokumenta kod sebe! Rehabilitovan je kao srednjak.
— Stani, stani! Šta će ti to sve?
— Ako me ne uzimate iz tog razloga, onda to nije u redu.
— Slušaj, nemoj da trabunjaš. Kulak, srednjak — kome je sad do toga!
Otkud si se samo stvorio? Ko si ti?
— Asanbajev sa železničke rasputice Boranli-Burani.
Načelnik poče zagledati u spiskove.
— Što lepo ne kažeš! Zamajavaš me. Srednja, sirotinja, kulak! Na tebe
je stavljena zabrana! Greškom su te pozvali. Postoji naređenje lično
druga Staljina — železničare ne dirati, svi ostaju na svojim mestima.
Hajd, ne smetaj, briši na svoju rasputicu i radi svoj posao...
Smiraj ih je zatekao negde na putu, nedaleko od Boranli-Buranog. Sad
su se ponovo približavali železničkoj pruzi i već se čuo pisak vozova koji
su jurili na jednu i drugu stranu i mogle su se razaznati kompozicije
vagona. Izdaleka sred sarozeka one su izgledale kao igračke. Sunce se
lagano gasilo, osvetljavajući i u isto vreme senčeći čiste udoline i okolne
brežuljke i naporedo s tim nad zemljom se rađao suton, postepeno
zatamnjujući, zasićujući vazduh plavetnilom i ostuđenim dahom prolećne
zemlje, koja još beše sačuvala ostatke zimske vlage.
— Evo našeg Boranlija! — rukom pokaza Kazangap, okrećući se
Jedigeju na kamili i Ukubali koja je hitala kraj njih. — Nema još mnogo,
uskoro ćemo stići, daće Bog. Pa ćete se odmoriti.
Napred, gde je železnička pruga pravila blagu okuku, na pustinjskoj
zaravni stajalo je nekoliko kućica, a na pomoćnom koloseku kompozicija
je čekala da se otvori semafor. I dalje, sa obe strane ravno polje, blage
uvale — nemo, bezmerno prostranstvo, stepa, sama stepa...
Jedigeju se srce steglo — i sam je iz primorskih stepa, naviknut na
aralske pustinje, ali tako nešto nije očekivao. Od plavetnog. večno
promenljivog mora, na čijoj je obali odrastao, do mrtvog bezmorja! Kako
da tu živi?!
Ukubala je, idući pokraj njega, rukom dotakla Jedigejevu nogu i
korak-dva je nije sklonila. Shvatio je. „Ne mari“, govorila je, „glavno je da
ti se zdravlje povrati. Poživećemo, pa ćemo videti...“
Tako su se približavali mestu gde im je predstojalo, kako će se potom
pokazati, da provedu duge godine — sav ostatak života.
Uskoro se sunce ugasilo, i već po mraku, kada se jasno i uočljivo
počelo na sarozečkom nebu ocrtavati mnoštvo zvezda, oni stigoše do
Boranli-Buranog.
Nekoliko dana živeli su kod Kazangapa. A onda su se odvojili. Dobili
su sobu u tadašnjoj baraci za pružne radnike, i time je otpočeo njihov
život na novom mestu.
Kraj ovih nedaća u mučnoj, osobito u prvo vreme, pustoši sarozeka,
za Jedigeja su se dve stvari pokazale korisne — vazduh i kamilje mleko.
Vazduh je bio devičanski čist, drugi takav nevin svet teško da bi se našao,
a mleko je obezbedio Kazangap, dao im je jednu od dve kamile da oni
muzu.
— Ja i žena smo se posavetovali šta ćemo i kako ćemo — reče on —
mi imamo dosta mleka, a vi uzmite da muzete našu Beloglavu. Ona je
kamila mlada, mlečna, drugi put se koti. Sami je gajite i sami i koristite.
Samo pazite da sisanče ne ugine. Ono je vaše, tako smo ja i žena odlučili
— to je tebi, Jedigeju, za nakot, za početak. Ako ga sačuvaš — stado ćeš
imati. Naumiš li najednom da odeš — prodaćeš, pa ćeš imati novaca.
Beloglavino mladunče — crnoglavo, majušno, s malešnim tamnim
grbicama — okotilo se tek nedelju i po dana pre toga. I tako dirljivo okato
— ogromne, izbuljene, vlažne oči sijale su detinjom nežnošću i
ljubopitljivošću. Ponekad je počinjalo da smešno trči, poskakuje, da se
igra kraj matere i da je zove kad bi ostajalo u toru, gotovo čovečjim,
žalostivim glasićem. Ko bi mogao da pomisli — bio je to budući Burani
Karanar. Onaj isti neumorni i snažni Karanar koji će vremenom postati
znamenitost okruga. Pokazaće se da će mnogi događaji u životu Buranog
Jedigeja biti vezani za njega. A tada je sisančetu bila potrebna stalna nega.
Jedigej se veoma vezao za njega. Kad god bi imao slobodnog vremena,
baktao se oko njega. On je i pre, još na Aralu, imao iskustva u tome, a sad
mu je to dobro došlo. Do zime je mali Karanar primetno porastao i tad,
kad su nastupile hladnoće, sašili su mu toplu ašu koja se zakopčavala
ispod trbuha. S tom ašom bio je zaista smešan — virili su mu samo glava,
vrat, noge i dve grbe. Tako odeven išao je celu zimu i početak proleća —
po vasceli dan i noć u stepi pod otvorenim nebom.
Pred zimu te iste godine Jedigej oseti kako mu se postepeno vraća
snaga. Nije čak ni opazio kada su prestale vrtoglavice. Neprimetno je
nestalo i zujanja u ušima, prestao je da ga obliva znoj dok bi radio. A
sredinom zime, mogao je isto kao i ostali da izlazi na zajedničke radove
na velikim snežnim smetovima na pruzi. A onda je toliko ojačao, mlad
beše, a i po prirodi uporan, da je zaboravio čak kako se doskora loše
osećao, kako je jedva noge vukao. Zbile su se reči riđeg doktora.
U trenucima dobrog raspoloženja Jedigej se šalio, obraćajući se
kamilici, milujući je, grleći oko vrata:
— Nas dvojica mu dođemo kao braća po mleku. Vidiš kako si ti
iždžikljao na Beloglavinom mleku, a ja se, rekao bih, izvukoh iz
onemoćalosti od one kontuzije. Daj bože da je zauvek. Razlika je samo U
tome što si ti sisao iz vimena, a ja muzao i pravio šubat...
Mnogo godina kaonije, kada je Burani Karanar dostigao takvu slavu u
sarozekama, da su dolazili nekakvi ljudi da ga specijalno fotografišu, a to
je bilo kad je rat već bio zaboravljen, kad su deca učila, kad su na
rasputici dobili pumpu za vodu i problem vode tako bio konačno rešen, a
Jedigej već stavio kuću pod plehani krov — jednom rečju, kada je život
posle tolikih oskudica i mučenja najzad ušao u svoju kolotečinu, dostojnu
i normalnu za ljudski život, tada je i došlo do jednog razgovora koji je
Jedigej potom dugo pamtio.
Dolazak fotoreportera, tako su se oni sami predstavili, bio je, naravno,
redak ako ne i jedinstven slučaj u istoriji Boranli-Buranog. Žustri,
blagoglagoljivi fotoreporteri, njih trojica, nisu štedeli obećanja — zbog
toga smo, vele, i došli, da objavimo u svim listovima i časopisima slike
Buranog Karanara i njegovog gazde. Galama i trčkaranje oko Karanara
njemu se nisu baš mnogo sviđali — on se razdraženo dernjao, škrgutao
zubatom čeljusti i nedostupno zabacivao glavu, ne bi li ga ostavili na
miru. Došljaci su bili prinuđeni da sve vreme moljakaju Jedigeja da on
primiri kamilu, da je okrene ovako, onako. A Jedigej je, sa svoje strane,
svaki put zvao decu, žene i samog Kazangapa, kako bi, prema tome,
uhvatili sve zajedno, a ne samo njega, smatrao je da će tako biti bolje.
Fotoreporteri su rado pristajali na to, škljocali su raznim aparatima.
Najglavnija tačka bilo je kad su se na Buranog Karanara popela sva deca,
dvoje na vrat, a još njih petoro na leća, a u sredini sam Jedigej — kʼo veli,
eto kako je snažna ova kamila! Ala je bilo bučno i veselo! A onda su
fotoreporteri priznali da je za njih važno da snime atana samog, bez ljudi.
Izvolite, što da ne!
I tad su fotografi počeli da snimaju Buranog Karanara, vizirajući sa
strane, spreda, iz blizine, iz daljine, kako su mogli i umeli, a onda su uz
Jedigejevu i Kazangapovu pomoć počeli da vrše premeravanja — izmerili
su visinu vrata do leđa, obim grudi, obim cevanice, dužinu tela i sve su
beležili, ushićujući se:
— Veličanstven bakterian! Evo gde su geni izvanredno obavili svoje!
Klasičan tip bakteriana! Kakve snažne grudi, odličan eksterijer!
Jedigeju je, naravno, laskalo da sluša takva mišljenja, ali je bio
prisiljen da pripita šta su značile te njemu nerazumljive reči, „bakterian“,
na primer. Pokazalo se da se u nauci tako zove prastari soj dvogrbih
kamila.
— Znači, on je bakterian?
— Retke čistote. Dijamant.
— A šta će vam sva ta merenja?
— Za naučne podatke.
Što se novina i časopisa tiče došljaci su, naravno, bacili prašinu u oči
Boranlincima da bi se napravili važni, ali posle pola godine poslali su
poštom kao štampane stvari udžbenik namenjen zootehničkim
fakultetima — odsek za uzgajanje kamila, na čijim se koricama šepurio
klasični bakterian — Burani Karanar. Poslali su i celu hrpu fotografija,
među njima i u boji. Čak se i po fotografijama moglo ceniti — beše to
srećno, radosno doba. Nedaće posleratnih godina minule su, deca još
nisu prešla iz detinjstva, odrasli su svi još bili živi i zdravi, a starost nije
bila ni na pomolu.
Tog dana Jedigej je u čast gostiju zaklao ovna i priredio divnu gozbu
za sve Boranlince. Šubata, votke i svakojakih jestiva bilo je puno. Tada je
na rasputicu navraćao pokretni vagon — dućan Orsa19, u kojem je
dovoženo sve što ti duša hoće. Samo ako imaš para. Bilo je tamo
svakojakih rakova, pa crnog i crvenog kavijara, riba svakojakih vrsta,
konjaka, salame, bombona i koječega drugog. I kad je svega bilo, nisu baš
mnogo ni kupovali. Zašto da prave zalihe? Sada je taj pokretni dućan
odavno nestao s pruge...
A tad su lepo posedeli, pili su čak i za Buranog Karanara. I u
razgovoru se razjasnilo
Da su gosti čuli za Karanara od Jelizarova. To im je Jelizarov ispričao
da u sarozekama živi njegov prijatelj Burani Jedigej i da je on vlasnik
najlepše kamile na svetu — Buranog Karanara! Jelizarov, Jelizarov! Divan
čovek, poznavalac sarozeka, naučnik... Kad bi Jelizarov dolazio u Boranli-
Burani, okupili bi se utroje s Kazangapom, i toliko su puta celu bogovetnu
noć proveli u razgovoru...
Na toj sedeljci ispripovedaše oni gostima, čas Kazangap, čas opet
Jedigej, nastavljajući i dopunjavajući jedan drugog, sarozečko predanje o
istoriji praroditeljke ovdašnjeg soja kamila, o znamenitoj beloglavoj
kamili Akmaji i o njenoj ne manje znamenitoj vlasnici Najman-Ani, koja
počiva na groblju Ana-Bejit. Eto odakle je vodio svoje poreklo Burani
Karanar! Boranlinci su se ponadali da će, možebiti, u nekim novinama
objaviti tu prastaru priču. Gosti su sa interesovanjem saslušali, ali su
smatrali da je to, po svoj prilici, neka mesna legenda koja se prenosi s
naraštaja na naraštaj. A Jelizarov je, eto, bio drukčijeg mišljenja. On je
smatrao da je legenda o Akmaji pravi odraz onoga što je bilo, kako je
rekao, u toj istorijskoj stvarnosti. On je voleo da sluša takve stvari, a i
sam je znao poprilično stepskih predanja iz prošlosti...
Goste su ispratili kad je već veče padalo. Zadovoljan, ponosit bio je
Jedigej. Zato je i rekao ne promislivši. Ipak je i on popio s gostima. Ali kad
je rečeno, tu povratka nema.
— Je li, Kazake, priznaj — obrati se on Kazangapu — ne žališ li,
priznaj, što si mi Karanara poklonio kao mladunče?
Kazangap ga pogleda sa osmehom. Očevidno, tako nešto nije
očekivao. I, poćutavši, odgovori:
— Svi smo mi ljudi, naravno. Ali znaš, postoji takav zakon koji su još
dedovi kazali: mal ijesi kudajdan20. To je božja stvar. Tako je suđeno.
Karanar je baš tvoj morao da bude, a baš ti njegov gazda. Da je on, da
kažemo, dospeo u druge ruke, ko zna kakav bi bio, možda ne bi ni
preživeo, lipsao bi, i ko će ga znati šta se sve moglo dogoditi. Da padne s
obronka. Tebi je morao da pripadne. Ja sam i ranije imao kamile, i to ne
slabe. I od te iste ženke, od Beloglave, od koje je i Karanar. A ti si imao
samo njega jednog-jedinog, poklonjenog... Daj bože da te i sto godina
služi. A to što tako misliš, nemaš razloga.. .
— Ma izvini, izvini, Kazake — postide se Jedigej, žaleći što je tako
nešto bubnuo.
I u nastavku njihovog razgovora iznese Kazangap svoju priču. Po
predanju, zlatna ženka Akmaja donela je na svet sedmoro mladunčadi —
četiri ženke i tri mužjaka. I od to doba sve ženke se rađaju svetle,
beloglave, svi mužjaci, naprotiv, crnoglavi, a inače kestenjaste boje. Zato
se i Karanar rodio takav. Od beloglave ženke crna kamila. To je prvo
obeležje njegovog porekla od Akmaje, a otad ko zna koliko je godina
prošlo, dvesta, trista, petsto ili više, ali se u sarozekama rod Akmaje ne
zatire. I malo-malo pa se pojavi takva kamila-sirtan21, kao što je Burani
Karanar. A Jedigej je jednostavno bio srećne ruke. Na njegovu seljačku
sreću rodio se Karanar i dospeo u njegove ruke...
A kad je došlo vreme da se nešto učini s Karanarom — ili da se
kastrira, ili da se drži sapet, zato što je počeo da se užasno dernja, ne
puštajući ljude da mu se približe, bežao je, izgubio se na nekoliko dana —
Kazangap je otvoreno rekao Jedigeju kad je ovaj počeo da se s njim
savetuje:
— To je tvoja stvar. Ako hoćeš da mirno živiš — uškopi ga. Ako hoćeš
slavu — ne diraj ga. Ali tad preuzmi na sebe svu odgovornost, ako šta
bude. Ako imaš snage i strpljenja — sačekaj, buniće se dve-tri godine, pa
će onda ići za tobom.
Ne dirnu Jedigej Buranog Karanara. Ne, ne usudi se, ruka mu se ne
diže. Ostavi ga kao atana. Ali bilo je trenutaka — gorko se kajao...
 V

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana.
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Rano izjutra ove je bilo spremno. Čvrsto umotano u jako sukno i

spolja prevezano vunenom trakom, Kazangapovo telo sa umotanom
glavom smestiše u traktorsku prikolicu, prethodno podastrevši na dno
opiljke, šuške i sloj čistog sena. Nije trebalo baš mnogo otezati sa
polaskom, da bi do večeri, najkasnije do pet-šest sati, uspeli da se vrate s
groblja. Trideset kilometara u jednom pravcu i isto toliko u drugom, pa
još i sam ukop — ispada da bi podušje morali davati tek negde oko šest
časova. A sve je već bilo spremno. Držeći na povodniku Karanara,
osedlanog i okićenog još od sinoć, Burani Jedigej je požurivao ljude.
Večito se nešto petljaju. On sam, iako svu noć nije oka sklopio, izgledao je
uredno, usredsređeno, iako mu se lice beše obesilo. Lepo izbrijan,
sedobrki i sedoveđi Jedigej imao je na sebi sve najlepše — čizme od
boksa, široke somotske čakšire, crni kratak kaput povrh bele košulje a na
glavi praznična železničarska kapa. Na prsima mu se svetlucalo ratno
ordenje, medalje, pa čak i značke udarnika petoljetki. Sve mu je to
pristajalo i činilo ga veličanstvenim. Takav je, bogme, i morao da bude
Burani Jedigej na Kazangapovoj sahrani.
Na ispraćaj su se iskupili svi Boranlinci, i malo i veliko. Tiskali su se
oko prikolice, čekali polazak. Žene nisu prestajale da plaču. Nekako samo
od sebe dođe te Burani Jedigej reče okupljenima:
— Mi sada krećemo na Ana-Bejit, na najpoštovanije drevno groblje u
sarozekama. Pokojni Kazangapata je to zaslužio. Sam nam je ostavio u
amanet da ga tamo sahranimo. — Jedigej se zamisli, šta još da kaže, pa
nastavi: — Znači, pojeo je svoj hleb koji mu na rođenju beše namenjen.
Taj čovek je proveo radeći na našoj rasputici ravno četrdeset i četiri
godine. Može se reći — čitav život. Kad je on ovde počinjao, nije bilo ni
pumpe za vodu. Voda je dovožena cisternom za nedelju dana. Tad nije
bilo snegočistača i drugih mašina, kao sad. Nije bilo čak ni ovakvog
traktora, na kojem ga sad vozimo na poslednji put. Ali vozovi su svejedno
išli i pruga je za njih uvek bila spremna. Časno je odslužio svoj vek u
Boranli-Buranom. Bio je dobar čovek. Svi to znate. A sad ćemo krenuti.
Da svi tamo idemo, nemamo na čemu a nema ni potrebe. A nemamo ni
prava da napuštamo prugu. Tamo ćemo poći nas šestorica. I sve ćemo
učiniti kako priliči. A vi nas čekajte i spremite se, po povratku svi dođite
na podušje, pozivam vas u ime njegove dece, evo ih — njegov sin i kćer…
Mada Jedigej nije tako mislio, ispade nešto kao mali miting u znak
žalosti. Tako i krenuše. Boranlinci pođoše malo za prikolicom, pa
ostadoše u grupicama iza kuća. Neko vreme čulo se još glasno naricanje
— to su kukale Ajzada i Ukubala...
I kad se iza njih jauci stišaše i njih šestorica, sve više se odmičući od
pruge, zađoše u sarozeke, Burani Jedigej sa olakšanjem odahnu. Sada su
bili sami i on je znao šta mu valja činiti.
Sunce se već dizalo nad zemljom, štedro i radosno obasjavajući
sarozečka prostranstva. Zasad je bilo još svežikasto u stepi i spolja ništa
nije otežavalo njihovo kretanje. U celom svetu već sviknuto i nedostupno,
lebdela su u visinama samo dva jastreba i pokatkad bi ispod nogu
prhnule ševe, smušeno cvrkućući i udarajući kriocima. „Uskoro će i one
odleteti. S prvim snegom sakupiće se u jata i odleteti“, primeti u sebi
Jedigej, zamislivši za trenutak onog koji pada i ptičice što lete u tom
snežnom zastoru. I opet se zbog nečega seti one lisice u noći, što dotrča
na železničku prugu. On se čak kriomice obazre oko sebe — ne ide li za
njima. I opet pomisli na ognjenu raketu koja se one noći vinu nad
sarozekama u kosmos. Čudeći se svojim neobičnim mislima, ipak prisili
sebe da sve to zaboravi. Nije red da o tome misli u ovakvom času, iako je
put bio dalek...
Svečano sedeći na svom Karanaru, Burani Jedigej je jahao napred,
pokazujući pravac za Ana-Bejit. Širokim, krupnim kasom grabio je pod
njim Karanar, sve više se unoseći u ritam kretanja. Za onoga koji se
razume, Karanar je bio posebno lep kad je hodao. Glava kamile na gordo
izvijenom vratu kao da je plovila iznad talasa, ostajući gotovo nepomična,
a noge, dugačke i suve, strigle su vazduh, neumorno odmeravajući
korake po zemlji. Jedigej je sedeo između grba čvrsto, udobno, sigurno.
Bio je zadovoljan što Karanara ne treba nagoniti, išao je, lako i osetljivo
loveći gospodareva uputstva. Ordenje i medalje na Jedigejevim prsima
ovlaš su zveckali i bleskali na sunčevim zracima. Ali to njemu nije
smetalo...
Odmah iza njega išao je traktor „Belorusija“ s prikolicom. U kabini
pored mladog traktoriste Kalibeka sedeo je Sabidžan. Juče je ipak
pošteno popio, zabavljajući Boranlince svakojakim pričama o radio-
dirigovanim ljudima i svakojakom drugom bljezgarijom, a sada je bio
potišten i ćutljiv. Sabidžanova glava klimala se iz strane u stranu. Jedigej
je strahovao da mu se kako naočari ne slome. U prikolici pokraj
Kazangapovog tela sedeo je pokunjen Ajzadin muž. Žmirkao je od sunca i
kadikad se obazirao oko sebe. Ovaj kukavni alkoholičar ovoga puta se
pokazao sa svoje bolje strane. Ni kap nije stavio u usta. Trudio se da u
svemu pomogne, u svim poslovima i, kod iznošenja pokojnika, posebno
se starao, poturao je rame. Kada mu je Jedigej predložio da se smesti iza
njega na kamili, ovaj je odbio. „Ne“, rekao je, „ja ću sedeti pored tasta,
pratiću ga od početka do kraja.“ To je odobrio i Jedigej i svi Boranlinci. A
kada su kretali, više od svih i glasnije od svih plakao je baš on, sedeći u
prikolici i pridržavajući sukneni svitak s telom preminulog. „A šta ako se
čovek najedared opameti i okani se pića! Kakva bi to bila sreća za Ajzadu
i decu“, nada obasja čak i Jedigeja.
Tu malu i čudnu povorku u bezljudnoj stepi na čelu s jahačem na
kamili, pokrivenoj ašom s kićankama, zatvarao je bager-točkaš
„Belorusija“. U njegovoj kabini nalazili su se Ediljbaj i Žumagali. Kao
crnac crn, zdepasti Žumagali sedeo je za volanom. Obično je on upravljao
tom mašinom na raznim pružnim radovima. U Boranli-Buranom bio je
odskora, pa je još teško bilo reći hoće li se duže zadržati ovde. Pored
njega, uzdižući se za celu glavu, nalazio se Dugački Ediljbaj. Celim putem
oni su o nečemu živo razgovarali.
Valja odati priznanje šefu rasputice Ospanu. On lično je izdvojio za
sahranu svu postojeću tehniku kojom je rasputica raspolagala. Ispravno
je prosudio mladi šef rasputice — ako se ide tako daleko i još se ručno
kopa grob, teško da će uspeti da se vrate do večeri, jer valja kopati vrlo
duboku raku i s nišom sa strane, po muslimanskom običaju.
Buranog Jedigeja ovaj predlog je isprva zabrinuo. Njemu ni na pamet
nije padalo da bi nekome moglo doći u glavu da grob ne kopa vlastitim
rukama, već uz pomoć bagera. Dok su razgovarali o tome, on je sedeo
pred Ospanom, mršteći čelo od razmišljanja, pun sumnji. Ali Ospan je
našao izlaz i ubedio starca:
— Jedike, ja vam lepo kažem. Da vas ništa ne bi zbunjivalo, počnite
najpre da kopate ručno. Eto, da kažemo, prve lopate. A onda bagerom za
tili čas. Zemljište je u sarozekama tvrdo i suvo, kao kamen, znate i sami.
Bagerom ćete ići u dubinu kolikotreba a onda, pred kraj, opet se
prihvatite da ručno kopate i dajte, da kažem, onu završnu obradu. I
vreme ćete uštedeti i držaćete se svih običaja...
I kako je sve dublje zalazio u sarozeke, Jedigej je nalazio da je
Ospanov savet potpuno razuman i prihvatljiv. Čak se i začudio kako sam
nije došao do toga. Da, tako će i učiniti kad, ako bog da, dođu do Ana-
Bejita. Tako i treba — izabraće na groblju zgodno mesto da smeste
pokojnika glavom okrenutog u pravcu večne Kabe, počeće, koliko da se
zagreju, ašovom i lopatama koje nose sa sobom u prikolici, a čim uđu
malko dublje, pustiće bager da iskopa rupu do dna, a nišu sa strane —
kazanak — i ležište završiće ručno. Tako će biti i brže i bolje.
Sa tim ciljem kretali su se u tom času po sarozekama, čas se
pomaljajući kao lančić na grebenu brežuljka, čas se opet gubeći u širokim
dolovima, da bi se iznova jasno ocrtavali na udaljenosti ravnica —
napred Burani Jedigej na kamili, za njim traktor-točkaš s prikolicom, iza
prikolice kao neka buba, ćoškasti i rukati bager „Belorusija“ sa
buldožerskim priborom napred i okrenutom radnom kašikom natrag.
Osvrćući se poslednji put na rasputicu koja se gubila iz vida, Jedigej
na svoje veliko zaprepašćenje tek sad primeti riđeg psa Žolbarsa, koji je
važno cupkao kraj njih. Kad li je samo uspeo da se prilepi? Vidi, molim te!
Kad su napuštali Boranli-Burani izgleda da ga nije bilo. Da je znao da će
izvesti tako nešto, stavio bi ga na lanac. Ala je lukav! Čim spazi da se
Jedigej sprema nekud s Karanarom, on uluči trenutak i prišljamči se kao
saputnik. Pa, eto, i ovoga puta kao da je iz zemlje nikao. Ma neka ga,
zaključi Jedigej. Da ga tera nazad, bilo je već dockan, a nije trebalo ni
vreme gubiti zbog jednog psa. Neka trči. A Žolbars, kao da je odgonetnuo
gospodareve misli, preteknu traktor i smesti se ispred Karanara, malko
po strani. Jedigej mu pripreti bičem. Ali ovaj ni uhom da mrdne. Kasno je,
kʼo veli, da mi pretiš. A nije baš ni bio ružan da im se ne bi mogao
pridružiti na ovakvom putu. Prsat, kosmatog snažnog vrata, obrubljenih
ušiju i pametnog, spokojnog pogleda, riđi pas Žolbars bio je na svoj način
lep i uočljiv.
 Razne misli su, međutim, nailazile Jedigeju na putu za Ana-Bejit.
Pogledujući kako se sunce diže nad obzorjem, odmeravajući tok
vremena, on se prisećao sve jednog istog, pređašnjeg života. Prisećao se
onih dana kada su on i Kazangap bili mladi i u snazi, i bili, kad smo već
kod toga, glavni stalni radnici na rasputici, drugi se baš nisu dugo
zadržavali u Boranli-Buranom, kako su dolazili, tako su i odlazili. On i
Kazangap nisu imali kad ni da predahnu, jer su, hoćeš-nećeš, morali, ni na
šta se ne obzirući, da rade na rasputici svaki posao za kojim se ukazala
potreba. Glasno se sad prisećati toga, dođe mu nekako nezgodno —
mladi se smeju: matore budale, upropašćivali svoj život. A radi čega? Da,
stvarno, radi čega? Znači, imalo je radi čega.
Jednom su se sa smetovima dva dana i dve noći hrvali, ruke nisu
skrstili, raščišćavajući prugu od snega. Pred noć su dovezli lokomotivu s
farovima, da osvetle teren. A sneg jednako veje i vetar vitla. S jedne
strane čistiš, a s druge već smet nanelo. I hladno — ma nije to prava reč:
lice i ruke natekli. Uvučeš se u lokomotivu da se bar pet minuta zgreješ
— i opet se laćaj tog pogibeljnog sarozečkog posla. I sama lokomotiva je
već zavejana do točkova, do gore. Trojica novodošlih radnika koji su stigli
pred noć, otišli su istoga dana. Opsovali su sarozečki život najpogrdnije.
Mi nismo, rekli su, zatvorenici, pa i u zatvoru te puštaju da se ispavaš.
Tako su i otišli, a ujutro, kad su vozovi krenuli, zviznuli su za oproštaj:
— Hej, zaguljovi! Jebite se!
Na tom snežnom smetu on se potukao sa Kazangapom, ali ne zato što
su ih momci koji su navratili ispsovali, već onako, dogodilo se. Bilo je to
ovako. Noću je bilo nemoguće raditi. Sneg je padao, vetar se okomio sa
svih strana, kao ljuto pašče. Od vetra se nemaš kud skriti. Lokomotiva
pušta paru, a od toga je samo magla. I farovi se tek-tek probijaju kroz
tmušu. Kad su ona trojica otišli, on i Kazangap su ostali da odvoze sneg
na kamiljem vlaku. Bio je upregnut par kamila. Ne miču se, živ stvor, i
njima je hladno i mučno u tom krugopasu. Sneg je pri kraju do grudi.
Kazangap je vukao kamile za gubice, ne bi li išle za njim, a Jedigej na
vlaku nagoni bičem otpozadi. Tako su se lomili sve do ponoći. A kamile su
onda popadale u sneg, makar ih ubio, nisu imale više ni trunke snage. Šta
će sad? Moraće sve da ostave, dok se vreme ne smiri. Stajali su kraj
lokomotive, zaklanjajući se od vetra.
— Dosta, Kazake, da se popnemo u lokomotivu, pa ćemo videti kakvo
će vreme da bude — reče Jedigej, udarajući smrznute rukavice jednu o
drugu.
— Vreme kakvo je bilo, takvo će i da bude.
A (Naše je da raščišćavamo prugu. Uzećemo lopate, nemamo prava da
stojimo.
— Pa šta, zar mi nismo ljudi?
— Nisu se ljudi posakrivali sad po rupama — nego vukovi i svakojaka
zverad.
— Ih, baš si gad! — razjari se Jedigej. — Da bar crkneš, crknućeš ti
ovde! — i tresnu ga po obrazu.
I dograbili su se, odalamili jedan drugog po ustima. Dobro te je ložač
izleteo iz lokomotive i na vreme ih razdvojio.
Eto kakav je bio on, Kazangap. Sad takve nećeš naći. Nema sada
kazangapa. Poslednjeg voze da pokopaju. Preostalo je da skriju pokojnika
pod zemlju uz oproštajne reči nad njim — i gotovo!
Razmišljajući o tome, Burani Jedigej je u sebi ponavljao napola
zaboravljene molitve, da bi proverio utvrđeni red reči, da u pamćenju
tačnije rekonstruiše doslednost misli upućenih Bogu, jer je samo on,
neznan i nevidljiv, mogao u svesti ljudskoj da pomiri nepomirljivost
početka i kraja, života i smrti. Radi toga su, zacelo, i nastajale molitve. Jer,
Boga ne možeš doviknuti, ne možeš ga upitati zašto je, veli, tako uredio
da se rađa i umire. Tako i živi čovek otkako je svet sazdan, miri se, ali se
ne slaže. I te molitve nepromenjene su od onih dana, i u njima se govori
sve jedno te isto — da ne huliš zaludu, Da se čovek uteši. Ali te reči, koje
su milenijumi izglačali, kao poluge izlivenog zlata, poslednje su od
poslednjih reči koje je dužan živ čovek da izgovori nad mrtvim. Takav je
obred.
I mislio je još o tome da, nezavisno od toga postoji li Bog na svetu ili
ga uopšte nema, čovek ga se spomene ponajviše kada mu je zort, mada
nije lepo tako postupati. Zbog toga je, sigurno, i kazano — nevernik se
boga ne seti dok ga glava ne zaboli. Ovako ili onako, tek molitve ipak valja
znati.
Gledajući svoje mlade saputnike na traktorima, Burani Jedigej se
iskreno žalostio i sažaljevao ih — niko od njih nije znao nikakvu molitvu.
Kako će oni jedno drugo sahranjivati? Kakvim će rečima, koje obuhvataju
početak i kraj postojanja, zaključiti čovekov odlazak u nepostojanje?
„Zbogom, druže, mi ćemo te se sećati?“ Ili kakvu drugu besmislicu?
Jednom je imao prilike da prisustvuje sahrani u oblasnom gradu.
Čudom se čudio Burani Jedigej — na groblju je ama baš isto kao na
kakvom sastanku: pred pokojnikom u kovčegu istupali su govornici i
prema beleškama govorili o jednom te istom — na kakvim je dužnostima
bio, šta je radio i kako je radio, kome je služio i kako je služio, a potom je
svirala muzika i grob je zatrpavan cvećem. I nijedan od njih nije našao za
shodno da rekne nešto o smrti, kao što je to rečeno u molitvama koje su
kruna poznanja ljudi odvajkada u redosledu postojanja i nepostojanja,
kao da pre toga niko nije umirao na svetu i kao da posle toga niko i ne
sme umreti. Nesrećnici, oni su bili besmrtni! Tako su i izjavljivali uprkos
očitom: „Otišao je u besmrtnost!“...
Jedigej je dobro poznavao teren. Sem toga, sa visine Buranog
Karanara za njega, jahača, sve napred bilo je kao na dlanu. Trudio se da
drži put po sarozekama za Ana-Bejit što je moguće direktnije, skrećući
samo onda kada bi traktorima bilo zgodnije da mimoiđu kolotečine.
Ove je teklo, kako je i bilo zamišljeno. Ni brzo, ni mirno, ali trećinu
puta su već prevalili... Burani Karanar kaskao je neumornim trotom,
hvatajući svaku gazdinu zapovest. Za njim se, tandrčući, kretao traktor s
prikolicom a iza prikolice išao je bager-točkaš „Belorusija“.
Pa ipak, u bliskoj budućnosti očekivale su ih nepredviđene okolnosti
koje su, ma koliko to zvučalo neverovatno, imale neku unutrašnju vezu s
događajima koji su se odigravali na kosmodromu Sari-Ozek...
Nosač aviona „Konvencija“ nalazio se u tom času na svom mestu, u
onom istom rejonu Tihog okeana, južno od Aleuta, na strogo podjednakoj
udaljenosti vazdušnom linijom od Vladivostoka i od San Fransiska.
Vreme se na okeanu nije izmenilo. Tokom prve polovine dana još
uvek je zaslepljujuće sijalo sunce nad beskrajno treperavim vodenim
prostranstvom. Ništa na horizontu nije nagoveštavalo bilo kakve
atmosferske promene.
Na samom nosaču aviona sve službe nalazile su se u stanju napetosti
— u punoj radnoj gotovosti, uključujući avio-formaciju i grupu za
unutrašnju bezbednost, iako nikakvih konkretnih razloga za to u realnom
okruženju nije bilo. Razlozi su bili izvan granica Galaksije.
Izveštaji koji su stigli na „Konvencijuʼ preko orbite „Trambulin“ od
paritet-kosmonauta sa planete Šumske Grudi potpuno su zbunili
rukovodioce UCU-a i članove specijalno opunomoćenih komisija. Zabuna
je bila tako velika da su obe strane odlučile da najpre obave odvojena
savetovanja, kako bi ocenile nastalo stanje, polazeći pre svega od
sopstvenih interesa i pozicija, a tek onda da se okupe radi zajedničkog
razmatranja situacije.
Svet još nije znao za otkriće bez presedana u istoriji Vasione — za
postojanje vanzemaljske civilizacije na planeti Šumske Grudi. Čak i vlade
obe strane, upoznate u strogoj tajnosti sa onim što se dogodilo, zasad
nisu imale podatke o daljem razvoju događaja. Čekale su usaglašeno
gledište kompetentnih komisija. Na celoj teritoriji nosača aviona bio je
zaveden strog režim — niko, uključujući avio-formaciju, nije imao prava
da napušta svoje mesto. Niko ni pod kakvim izgovorom nije imao prava
da napušta brod, i nijedan drugi brod nije se mogao približiti
„Konvenciji“ u radijusu od pedeset kilometara. Avioni, koji su inače
proletali u tom rejonu, menjali su kurs, kako bi se držali na udaljenosti
bar trista kilometara od mesta gde se nalazio nosač aviona.
Dakle, zajednička sednica obe strane bila je prekinuta i svaka
komisija je zajedno sa svojim korukovodiocima programa „Demijurg“
razmatrala izveštaje paritet-kosmonauta 1-2 i 2-1, prenesene sa nauci
nepoznate planete Šumske Grudi.
Njihove reči stigle su iz nezamislive astronomske daljine:
„Pažnja, pažnja!
Vršimo trans-galaktičku emisiju za Zemlju!
Nemoguće je objasniti sve ono što nema zemaljski naziv. Ali ima
mnogo zajedničkog.
Oni su čovekolika bića, ljudi kao što smo i mi! Ura za svetsku
evoluciju! I ovde je evolucija stvorila model hominida prema
univerzalnom principu! To su izvanredni tipovi hominida-inoplanećana!
Crnpurasta koža, plavokosi, oči ljubičaste i zelene, s belim gustim
trepavicama.
Ugledali smo ih u apsolutno prozirnim skafanderima kad su se
približili našoj orbitalnoj stanici. Osmehnuli su se sa krme broda,
pozivajući nas k sebi.
I mi smo prekoračili iz jedne civilizacije u drugu.
Letelica sa propelerom odlepila se i mi smo brzinom svetlosti, koja se
uopšte nije osećala u brodu, krenuli, savlađujući tok vremena, u Vasionu.
Prvo na šta smo obratili pažnju i što nam je donelo neočekivano
olakšanje, to je odsustvo bestežinskog stanja. Na koji način je to
postignuto, zasad ne možemo da objasnimo. Brkajući ruske i engleske
reči, izgovorili su prvu rečenicu: ,Vel kom naš Galaktik!ʼ I tad smo shvatili
da ćemo, uz pokazivanje izvesne delikatnosti, moći da razmenjujemo
misli. Ta plavokosa bića su visokog rasta, oko dva metra — četiri
muškarca i jedna žena. Žena nije bila visoka, ali je imala prave ženske
oblike i nešto svetliju kožu. Svi Šumskogruđani su prilično crnpurasti,
nešto kao bliskoistočni Arapi. Od prvih trenutaka osetili smo poverenje
prema njima.
Trojica od njih bili su piloti letelice, a jedan muškarac i žena —
poznavaoci zemaljskih jezika. Oni su prvi, putem radio-lova u kosmosu,
izučili i sistematizovali engleske i ruske reči i tako sačinili zemaljski
rečnik. U trenutku našeg susreta oni su razumeli više od dve i po hiljade
reči i termina. Uz pomoć te lingvističke zalihe i otpočelo je naše opštenje.
Oni, pak, govore jezikom koji je nama, prirodno, potpuno nerazumljiv, ali
koji zvuči kao španski.
Jedanaest časova posle poletanja sa ,Paritetaʼ izišli smo izvan granica
Sunčevog sistema.
Taj prelazak iz jedne Galaksije u drugu izvršen je neopaženo, ničim
posebnim se nije odlikovao. Materija Vasione svud je jednaka. Ali što smo
dalje odmicali (očito je u tom momentu bio takav raspored i stanje
inosistemskih tela) postepeno se sve više širio purpurni sjaj. Taj odsjaj se
razrastao, razmicao u daljini u beskonačno svetlo prostranstvo. Za to
vreme prošli smo pored nekoliko planeta, u tom času zatamnjenih s
jedne strane, a s druge osvetljenih. Mnoštvo sunaca i meseca promicalo
je u prostranstvima dostupnim pogledu.
Kao da smo prelazili iz noći u dan. I najednom — uleteli smo u
zasenjujuće čistu i bezgraničnu svetlost koja je dolazila od velikog i
moćnog sunca na dotle neznanom nebu.
— U našoj smo Galaksiji! Evo sija naš Držatelj! Uskoro će se ukazati i
naša planeta Šumske Grudi! — obavesti žena-lingvist.
I stvarno, u neizmernoj visini nove Vasi one ugledasmo, za nas novo,
sunce zvano Držatelj. Po intenzitetu zračenja i svojoj veličini, Držatelj je
prevazilazio naše Sunce. Uzgred, upravo tim svojstvom ovdašnjeg
nebeskog tela i time što dan i noć na planeti Šumske Grudi iznose
dvadeset osam časova, mi smo skloni da objasnimo niz geobioloških
razlika izmeću ovdašnjeg sveta i našeg.
Ali o svemu tome pokušaćemo da vas izvestimo sledeći put ili po
povratku na „Paritet“, a sad uz put nekoliko značajnih obaveštenja.
Planeta Šumske Grudi, gledana sa visine, podseća na našu Zemlju,
okružena je istim takvim atmosferskim oblacima. Ali izbliza, na pet-šest
hiljada metara od površine — Šumskogruđani su izvršili za nas specijalni
osmatrački let — to je prizor neviđene lepote: planine, grebeni, brda su u
samom jarkozelenom pokrivaču, između njih su reke, mora i jezera, a u
nekim delovima planete, više na krajevima, polovima — ogromne mrlje
mrtvih pustinja, s prašnjavim burama. Ali najsnažniji utisak ostavili su na
nas gradovi i naselja. Ta ostrva konstruisanih objekata sred
šumskogrudskog pejzaža svedoče o izuzetno visokom nivou urbanizacije.
Čak se ni Menhetn ne može porediti sa onim što predstavlja
građevinarstvo plavokosih žitelja te planete.
Sami Šumskogruđani, po našem mišljenju, predstavljaju poseban
fenomen razumnih bića u Vasioni. Period bremenitosti je jedanaest
šumskogrudskih meseci. Dužina života je velika, iako je za njih
produžavanje života jedan od najvažnijih problema društva i smisao
postojanja. Oni u proseku žive sto trideset - sto pedeset godina, a poneko
doživi i dvestotu godinu. Na planeti je više od deset milijardi stanovnika.
Mi sad uopšte nismo u stanju da sistematizovano izložimo sve što se
tiče načina života plavokosih i dostignuća njihove civilizacije. Stoga
fragmentarno saopštavamo ono što nas je najviše zadivilo u tom svetu.
Oni umeju da eksploatišu energiju — Sunčevu, ili, tačnije, Držateljevu
— pretvarajući je u toplotnu i električnu s visokim koeficijentom
korisnog dejstva koji prevazilazi naše hidrotehničke metode, a takođe,
što je od izuzetnog značaja, oni sintetizuju energiju iz razlika dnevnih i
noćnih temperatura vazduha.
Oni znaju da upravljaju klimom. Kad smo izveli osmatrački let iznad
planete, letelica je zračenjem trenutno raspršila oblake i magle na
mestima njihovog sakupljanja. Saznali smo da su oni u stanju da utiču na
kretanje vazdušnih masa i vodenih tokova u morima i okeanima. Samim
tim, oni utiču na stepen vlažnosti i promene temperature na površini
planete.
Međutim, pred njima stoji ogroman problem, s kojim se, koliko je
nama poznato, mi na Zemlji još nismo suočili. Oni nemaju suša, jer je
klima pod njihovom kontrolom. Oni zasad ne znaju za deficit u
proizvodnji prehrambenih proizvoda, i to kod tolikog stanovništva koje
dva i po puta premašuje ljudski rod na Zemlji. Ali znatan deo planete
postepeno postaje nepodesan za život. Na takvim mestima izumire sve
živo. To je pojava takozvanog unutrašnjeg sušenja. Usled nekih strašnih
reakcija u nedrima planete — možda je to slično našim vulkanskim
procesima, samo, čini se, to je nekakav oblik laganog rasipanja —
površinski sloj zemljišta se razara, gubi svoju strukturu, u njemu
sagorevaju sve supstance koje obrazuju tlo. Na našem osmatračkom letu
videli smo bure prašine u jugoistočnom delu Šumskogrudije. U tom delu
Šumskogrudije pustinja velika kao Sahara iz godine u godinu postepeno
oduzima životni prostor plavokosih inoplanećana. Za njih je to najveća
nesreća. Oni još nisu naučili da upravljaju procesima koji se odvijaju u
dubinama planete. U borbi sa tom groznom pojavom unutrašnjeg sušenja
angažovane su najbolje snage, uložena ogromna naučna i materijalna
sredstva. Oni nemaju Meseca u svom sistemu galaksije, ali oni znaju za
naš Mesec i već su ga posećivali. Pretpostavljaju da se i na njemu
dogodilo nešto slično. Saznavši za to, malo smo se zamislili — Mesec od
Zemlje i nije baš tako daleko. Jesmo li mi spremni za takav susret? I
kakve mogu biti posledice, spoljašnje i unutrašnje? Neće li ljudi
posumnjati da su mnogo izgubili u svom intelektualnom razvitku zbog
večnih nesporazuma na Zemlji?
U ovome trenutku u naučnim krugovima Šumskogrudije vodi se
opšteplanetarna diskusija — treba li nastaviti napore u pokušajima da se
odgonetne tajna unutrašnjeg sušenja i da se traže metodi zaustavljanja te
potencijalne katastrofe ili, čak, treba blagovremeno naći u Vasioni novu
planetu koja odgovara njihovim životnim potrebama, i početi na vreme
masovno preseljavanje na novo stanište, u cilju prenošenja i preporoda
šumskogrudske civilizacije. Zasad još nije jasno kuda, i prema kojoj novoj
planeti su uprti njihovi pogledi. U svakom slučaju, na današnjoj planeti
oni mogu ʼda žive milione i milione godina, međutim, iznenađuje to što
oni već danas, sa takvim žarom i aktivnošću, misle o tako dalekoj
budućnosti, kao da se taj problem neposredno tiče današnjeg
stanovništva. Zar ni u jednoj glavi nije sinula podla misao: ,Posle nas
potopʼ?! Bilo nas je stid što smo mi sami pomislili nešto slično tome, kada
smo doznali da znatan deo opšteplanetarnog bruto-proizvoda ide na
program sprečavanja unutrašnjeg sušenja planete. Oni pokušavaju da
postave barijeru u dužini od nekoliko hiljada kilometara — duž granice
pustinje koja lagano nadolazi, oni buše superduboke rupe kroz koje
ubacuju u unutrašnjost tla neutralizujući supstance sa dugotrajnim
dejstvom, koje će, kako oni smatraju, uticati na internuklearne reakcije
planete.
 Razumljivo, oni moraju imati i imaju društvene probleme, ono, čime
se od iskona muči razum noseći svoj teški krst — probleme etičke,
moralne, intelektualne. Očigledno, ne teče tako jednostavno život u
zajednici više od deset milijardi žitelja, bez obzira na blagostanje koje su
dostigli. Ali ono što najviše začuđuje kod njih — oni ne znaju za državu
kao takvu, ne znaju za oružje, ne znaju za rat. Teško nam je da tvrdimo —
možda su i oni u istorijskoj prošlosti imali ratove, države, novac, i sve
prateće kategorije društvenih odnosa, ali u svoj etapi oni nemaju
predstavu o takvim institucijama nasilja, kao što je država, ni o takvim
oblicima borbe, kao što je rat. Ako budemo morali da objašnjavamo
suštinu naših bezbrojnih ratova na Zemlji, neće li im to izgledati kao
besmislen ili, čak, varvarski način razrešavanja problema?
Sav njihov život organizovan je na potpuno drugim načelima, nama
ne baš sasvim razumljivim i dostupnim, zbog našeg zemaljskog
stereotipa mišljenja.
Oni su dostigli takav nivo kolektivne planetarne svesti koja
kategorički isključuje rat kao metod borbe, pa nam preostaje samo da
pretpostavljamo da je, po svemu sudeći, taj oblik civilizacije
najnapredniji u granicama celokupnog zamislivog prostranstva u vasioni.
Moguće je da su oni dostigli onaj stepen naučnog razvitka, kada
humanizacija vremena i prostora postaje glavni smisao životnih
aktivnosti razumnih bića, pa time i produžetak evolucije sveta u njenoj
novoj, višoj, beskonačnoj fazi.
Mi nemamo nameru da poredimo neuporedive stvari. Vremenom će
ljudi i na Zemlji dostići tako velik progres, a imamo i sad čime da se
ponosimo, pa ipak nas ne napušta mračna pomisao: a šta ako
čovečanstvo na Zemlji živi u tragičnoj zabludi, uveravajući sebe da
istorija, tobože, i jeste istorija ratova? A šta ako je taj put razvoja bio od
početka pogrešan, vodio u ćorsokak? U tom slučaju, kuda mi idemo i do
čega će nas to dovesti? I, ako je to tako, hoće li čovečanstvo uspeti da
nađe u sebi odvažnosti da to prizna i izbegne totalnu kataklizmu? Budući
voljom sudbine prvi svedoci vanzemaljskog društvenog života, u nama se
rađaju složena osećanja: strah za budućnost Zemljana i nada — pošto u
svetu postoji primer velike zajednice čije postupno kretanje leži izvan
onih oblika protivrečnosti koje se razrešavaju ratovima...
Šumskogruđani znaju da postoji Zemlja u superudaljenim predelima
vaseljene. Silno žele da stupe u kontakt sa Zemljanima ne samo iz
prirodne znatiželje, već, kako oni smatraju, pre svega radi trijumfa samog
fenomena razuma, radi razmene iskustava civilizacije, radi nove ere u
razvitku misli i duha vasionskih nosilaca intelekta.
Od svega toga oni očekuju neuporedivo više no što bi se moglo
pomisliti. Njihovo interesovanje za Zemljane diktirano je i time, što u
objedinjavanju opštih napora tih dveju grana svetskog razuma oni vide
osnovni put za obezbeđivanje bezgraničnog trajanja života u prirodi,
imajući u vidu to da se svaka energija neminovno degradira i da je svaka
planeta vremenom osuđena na propast... Njih zabrinjava problem ,kraja
svetaʼ za milijarde godina unapred i već sada razrađuju kosmološke
projekte organizovanja nove baze opštenja za sve živo u Vasioni...
Raspolažući letelicama svetlosne brzine, oni bi već sada mogli da
posete našu Zemlju. Ali oni ne žele to da čine bez naše saglasnosti i
poziva samih Zemljana. Oni ne žele da upadaju na Zemlju kao nezvani
gosti. Pri tom su nam dali do znanja da odavno traže povod za
upoznavanje. Otkako su se naše kosmičke stanice pretvorile u objekte za
duži boravak na orbiti, njima postalo jasno da se bliži vreme susreta i da
treba da ispolje inicijativu. Brižljivo su se pripremali čekali su zgodnu
priliku. Ta prilika se nama ukazala, pošto smo se mi našli u sedini na
orbitalnoj stanici...
Naš boravak na njihovoj planeti izazvao je, svim razumljivo,
senzaciju. S tim u vezi u etar je bio uključen sistem globalnog
telekontaktiranja, primenjivan samo o velikim praznicima. U
svetlucavom vazduhu oko nas, videli smo na javi pred sobom lica i
predmete koji su se nalazili na udaljenosti od hiljada i hiljada kilometara
a ujedno smo mogli da uzajamno opštimo — jedan drugog da gledamo u
lice, da se osmehujemo stežemo ruke, razgovaramo, radosno, bučno
uzvikujući, smejući se, kao da se sve to događalo u neposrednom
kontaktu. Kako su svi ti Šumskogruđani lepi, i kako su svi različiti, čak i
boja njihove plave kose varira od tamnoplave do ultramarinske, a stari
ljudi sede, čini se kao kod nas. A i različitih antropoloških tipova ima, jer
oni predstavljaju razne etničke grupe.
O svemu tome i o mnogo čemu drugom, ništa zadivljujućem,
pričaćemo po povratku na „Paritet“ ili na Zemlju. A sad o onom
najvažnijem. Šumskogruđani nas mole da preko sistema veze ,Paritetaʼ
prenesemo njihovu želju da posete našu planetu onda kada to bude
odgovaralo Zemljanima. A predlažu da se dotle usaglase programi
organizacije srednje međugalaktičke stanice koja bi isprva poslužila kao
mesto prvih preliminarnih susreta, a kasnije postala stalna baza na putu
uzajamnih kretanja. Obećali smo da ćemo obavestiti svoje koplanećane o
tim predlozima. Ali nas više uznemirava s tim u vezi nešto drugo.
Da li smo mi, Zemljani, spremni za slične međugalaktičke susrete,
jesmo li dovoljno zreli za to kao misleća bića? Hoćemo li biti u stanju da
uprkos našoj razjedinjenosti i postojećih protivrečnosti, istupimo
ujedinjeni, kao zastupnici celog ljudskog roda, u ime cele Zemlje? Mi vas
molimo da odluku po ovom pitanju prenesete u OUN, kako bi se izbegao
novi povod za suparništvo, borba za lažni prioritet. Mi vas molimo da pri
tom ne zloupotrebljavate pravo veta a, možda, da ovoga puta, kao
izuzetak, to pravo anulirate. Bolno je i teško nam je da mislimo o takvim
stvarima kada se nalazimo izvan granica Galaksije, ali mi smo Zemljani i
mi znamo svoje stanište — planetu Zemlja.
Na kraju, još jednom o našem postupku. Svesni smo kakvu je
nedoumicu, i kakve vanredne mere koje su usledile iza toga, izazvao naš
nestanak sa orbitalne stanice. Duboko žalimo što smo uneli toliko
nemira. Ali to je bio slučaj bez presedana u svetskoj praksi, kada nismo
mogli, a nismo ni imali prava da se odreknemo najvećeg dela u našem
životu. Budući ljudi od reda, bili smo dužni da radi takvog cilja postupimo
uprkos utvrđenom redu.
To ostaje na našoj savesti i podnećemo odgovarajuću kaznu. Ali sad
zaboravite to. Pazite! Predali smo signal iz Vasione. Daćemo vam znak iz
dosad nepoznatog galaktičkog sistema — nebeskog tela Držatelja.
Plavokosi Šumskogruđani su tvorci najviše savremene civilizacije. Susret
s njima može izvršiti globalnu promenu u čitavom našem životu, u
sudbini celog ljudskog roda. Hoćemo li se odvažiti na to, štiteći pre svega,
naravno, interese Zemlje?...
Inoplanećani nas ničim ne ugrožavaju. Bar se nama tako čini.
Međutim, koristeći njihovo iskustvo, mogli bismo da izvršimo prevrat u
našem načinu života, počev od dobijanja energije iz materije koja
okružuje svet pa do sposobnosti da živimo bez oružja, bez nasilja, bez
ratova. Poslednje će vam se učiniti kao besmislica, ali mi vas svečano
uveravamo da je upravo tako organizovan život razumnih bića na
šumskogruđanskoj planeti, da su takvo izvanredno savršenstvo postigli,
naseljavajući isto takvo geobiološko stanište, kao što je Zemlja. Kao
nosioci vasionskog, visokocivilizovanog načina mišljenja, oni su spremni
na otvorene kontakte sa svojom sabraćom po razumu, sa Zemljanima, u
formama kakve će odgovarati potrebama i dostojanstvu obe strane.
Ushićeni, potreseni otkrićem vanzemaljske civilizacije mi, ipak, žarko
želimo da se što pre vratimo, kako bismo ljudima pričali o svemu onome
čiji smo svedoci bili, našavši se u nepoznatoj Galaksiji, na jednoj od
planeta sistema nebeskog tela Držatelj.
Nameravamo da kroz dvadeset osam časova, to jest kad minu dan i
noć, posle ove seanse radio-veze poletimo natrag na naš „Paritet“. Kad
stignemo na „Paritet“, stavićemo se na raspolaganje UCU-a.
A zasad do viđenja. Pred poletanje ka Sunčevom sistemu izvestićemo
vas o vremenu našeg dolaska na „Paritet“.
Ovim završavamo svoj prvi izveštaj sa planete Šumske Grudi. Do
skorog viđenja. Najlepše vas molimo da prenesete našim porodicama da
se ne uznemiravaju...

Paritet-kosmonaut 1-2
Paritet-kosmonaut 2-1

Odvojene sednice specijalno opunomoćenih komisija na nosaču

aviona „Konvencija“ za ispitivanje vanrednog događaja na orbitalnoj
stanici „Paritet“ završene su tako što su obe komisije u punom sastavu
odletele na konsultovanje sa višim instancama. Jedan avion poleteo je sa
palube nosača aviona prema San Fransisku, a drugi, posle nekoliko
minuta, na suprotnu stranu — prema Vladivostoku.
Nosač aviona „Konvencija“ nalazio se na istom mestu, u rejonu svog
stalnog boravišta — u Tihom okeanu, južno od Aleuta... Na nosaču aviona
vladao je strogi red. Svako je bio na svom mestu, svi u stanju
pripravnosti... I svi su o tome ćutali...

Vozovi su u tim predelima šili sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa...

Već je prevaljena trećina puta za Ana-Bejit. Sunce, već visoko iznad

zemlje, kao da se ukočilo na jednoj tački nad sarozekama. Dakle, dan je
postao dan. Počela je dnevna prigrevica.
Pogledujući čas u sat, čas u sunce, čas u stepske dolove koji su pucali
pred njim, Burani Jedigej je mislio kako zasad sve ide po planu. I dalje je
kaskao napred na kamili, za njim je išao traktor s prikolicom, a za
prikolicom bager-točkaš „Belorusija“, dok je riće kuče Žolbars trčkaralo
malo po strani.
„Izgleda da čovekova glava ni za sekundu ne može a da ne misli. Eto
kako ti je napravljena ta budalasta stvarčica — hteo-ne hteo, misao ti
izvire iz misli, i tako bez kraja i konca, sve dok ne umreš!“ Do ovog
podrugljivog otkrića Jedigej je došao uhvativši sebe da sve vreme,
neprestano, o nečem razmišlja na putu. Misli su nadolazile, kao talas za
talasom na moru. U detinjstvu je satima posmatrao kako su se na
Aralskom moru po vetrovitom vremenu u daljini pojavljivali beli
zapenušani talasi i kako su se hitro približavale njihove uskiptele grive, iz
kojih su se rađali novi talasi. U tom kretanju istovremeno se zbivalo
rađanje, rušenje i ponovno rađanje i gašenje živog ovaploćenja mora. I
tada je on, dečačić, želeo da se pretvori u galeba i da leti iznad talasa,
iznad svetlucavih prsaka da bi odozgo video kako živi velika voda.
Predjesenje sarozeke s njihovom oštrom i prodornom, setnom
otvorenošću, i ravnomerni topot kamile koja je kasala, nagonili su
Buranog Jedigeja na usputna razmišljanja, i on im se predavao ne
protiveći se, srećom, dug put ga je čekao i ništa nije ometalo njihovo
kretanje. Karanar se, kao i uvek na velikim udaljenostima, zagrejavao u
hodu i od njega je počeo da se širi oštar zadah mošusa. Od kamilje grive i
vrata, zadah mu je udarao pravo u nos. „Dede“, zadovoljno se smeškao
Jedigej za sebe, „znači, sav si već u peni! Uh, ti, ždrepcu nijedan! Baš si
ružan, ružan!“
Jedigeju su u mislima navirali prošli dani, poslovi i događaji, kada je
Kazangap još bio u snazi i zdravlju, i u tom lancu sećanja zahvati ga u zao
čas davnašnja gorka tuga. Ni molitve ne pomogoše. Mrmljao ih je naglas i
mrmljao, ponavljajući ih ne bi li odagnao, skrenuo, sakrio bol koji se beše
povratio. Ali duša se nije predavala. Smrknu se Burani Jedigej, bez
potrebe udarajući svaki čas po sapima kamilu koja je marljivo kaskala,
natuče štit na oči i više se nije okretao ka mašinama koje su ga pratile.
Nek idu za njim, ne zaostaju, šta oni, mladi i zeleni, imaju s tim
davnašnjim događajem, o kojem on ni sa ženom nije reči izmenio, ali koji
je presudio Kazangap, kao i uvek mudro i pošteno. Jedini je on i mogao
presuditi, i da ne beše njega, odavno bi Jedigej ostavio tu rasputicu
Boranli-Burani...
 Te godine, pedeset prve, već pred sam kraj, u zimu, stigla je na
rasputicu jedna porodica. Muž, žena i dvoje dece — dečačića. Starijem,
Daulu, bilo je pet, a mlađem tri godine. Mlađi se zvao Ermek. A sam
Abutalip bio je Jedigejev vršnjak. On je još do rata, kao mlad momak,
godinu dana učiteljevao u aulnoj školi, a prvih dana leta četrdeset prve
mobilisan je na front. Zaripom se oženio, ispada, već pred kraj rata ili
odmah posle njega. I ona je do njihovog dolaska bila učiteljica. A sudbina
ih je, eto, naterala, gurnula u sarozeke, na Boranli-Burani.
To da se oni nisu od dobra života našli u sarozečkoj zabiti, bilo je
jasno odmah. Abutalip i Zaripa mogli bi mirne duše da dobiju posao i u
nekom drugom mestu. Ali, kao što se vidi, okolnosti su se složile tako, da
drugog izlaza nisu imali. Isprva su Boranlinci mislili da se oni tu neće
dugo zadržati, neće izdržati, pobeći će kud ih oči vode. Koliko ih je samo
stizalo i bilo otpisivano iz Boranli-Buranog. Tog mišljenja bio je i on,
Jedigej, a i Kazangap. Međutim, odnos prema Abutalipovoj porodici,
uprkos tome, od prvog časa bio je pun poštovanja. Čestiti, kulturni ljudi.
Sirotinja. Radili su kao i svi ostali — i muž i žena. I železničke pragove
vukli na grbači i na snežnim nanosima se mrzli. Jednom rečju, sve što
treba da rade pružni radnici, radili su. I mora se reći, dobra, skladna,
složna porodica je to bila, iako nesrećna zbog toga što je Abutalip, ispada,
bio u nemačkom zarobljeništvu. Dotle su se, reklo bi se, već ohladile
strasti ratnih godina. Prema bivšim ratnim zarobljenicima nije se više
odnosilo kao prema izdajnicima i neprijateljima. Što se Boranlinaca tiče,
oni nisu razbijali oko toga glavu. Bio čovek u zarobljeništvu pa šta, rat se
završio pobedom, šta sve ljudi nisu morali da preture preko glave u tom
strašnom svetskom tumbanju. Ima ih koji i dan-danas tumaraju po svetu
i ne mogu da se smire. Avet rata još uvek se vuče za petama... I zato
Boranlinci nisu mnogo zapitkivali došljake o tome, nisu ih gnjavili, što bi
ljudima dušu trovali, mora da im je ionako jada i čemera do guše.
Vreme je učinilo da se oni nekako i neopaženo sprijatelje s
Abutalipom. Bio je to pametan čovek. Jedigeja je privlačilo u njemu to što
Abutalip u svom jadnom stanju nije izazivao sažaljenje. Držao se
dostojanstveno i bez razloga se nije jadao na sudbinu. Morao je da računa
sa onim što jeste na svetu. Čovek je, očevidno, shvatio da mu je zapala
takva sudbina. Žena njegova, Zaripa, i ona je, po svemu sudeći, bila
svesna toga. Pomirivši se u duši s neminovnošću da svako plaća svoje,
oni su nalazili smisao života u nekakvoj neobičnoj osećajnosti, uzajamnoj
bliskosti. Kako je to Jedigej kasnije shvatio, oni su živeli u tome, time su
se branili, zaklanjajući jedno drugo i decu od svirepih vetrova vremena.
Posebno Abutalip. Ni dana nije mogao bez svoje porodice. Deca, sinovi —
za njega je to bilo sve u životu. Svaki slobodan trenutak Abutalip je
posvećivao njima. Učio ih je da pišu i čitaju, pisao razne priče, zagonetke,
organizovao nekakve igre koje bi on sam smislio. Kada bi on i žena
odlazili na posao, decu su u početku ostavljali samu u baraci. Ali Ukubala
nije mogla mirno da gleda na to, počela je da dovodi dečake k sebi. U
njihovoj kući bilo je toplije, i život se do tog vremena sredio, bio
neuporedivo udobniji nego kod novodošlica. To je baš i zbližilo njihove
porodice. I Jedigeju su tih godina deca odmicala, dve devojčice, baš
vršnjakinje Abutalipove dece.
Svrativši jednom po svoje mališane posle rada, na sektoru pruge
izmeću dve rasputice, Abutalip predloži:
— Znaš šta, Jedigeju, hajde da uz put učim i tvoje devojčice. Ne
bakćem se ja odonda decom iz dokolice. Oni su se sprijateljili, zajedno se
igraju. Danju nek budu kod vas, a uveče kod nas. Zašto to kažem? Život
nam je ovde, u svoj pustolini, skučen, naravno, pa se utoliko pre treba
njima baviti. Dolaze takva vremena da će znanje biti potrebno odmalena.
Danas ti dete, maleno ko nokat, mora da zna toliko koliko je nekad znao
momčina. Drukčije se nećeš ni probiti do obrazovanja.
I opet je smisao tih Abutalipovih nastojanja Burani Jedigej dokučio
docnije, kad se nesreća dogodila. Tada je shvatio da je u Abutalipovom
položaju to bilo jedino što je on mogao da učini za svoju decu u
boranlinskim uslovima. Kao da je znao, žurio je da im da od sobe što je
moguće više, kao da je želeo da se na taj način utisne u njihovo pamćenje,
da ostane da živi u svojoj deci. Uveče, kada bi se Abutalip vraćao s posla,
on i Zaripa organizovali su nešto slično školi — dečjem vrtiću za svoju i
Jedigejevu decu. Deca su učila slova, slogove, svirala, crtala, takmičeći se
ko će bolje, slušali su knjige koje su im čitali Zaripa i Abutalip, pa su čak i
svi zajedno učili napamet neke pesmice. Nastava je ispala tako
zanimljiva, da je i sam Jedigej počeo navraćati i posmatrati kako im sve to
lepo ide. I Ukubala bi često trknula tobož nekim poslom, a, u stvari, da
pogleda svoje devojčice. Ganulo je to Buranog Jedigeja. Dušu mu je
dirnulo. Eto šta znače obrazovani ljudi, učitelji! Milina je gledati kako
umeju da se ophode s decom, kako i sami umeju da budu deca, ostajući
odrasli ljudi. Takvih večeri Jedigej se trudio da ne smeta, tiho je sedeo po
strani. A kad bi dolazio, još je s praga skidao kapu.
— Dobro veče! Javlja se i peti učenik u vaš dečji vrtić.
I deca su navikla na njegove posete. Njegove kćerkice bile su srećne.
Pred ocem su se mnogo trudile. Jedigej i Ukubala su naizmenično ložili
peć, da bi uveče u baraci bilo toplije i prijatnije za dečurliju.
Eto, takva se porodica sklonila te godine u Boranli-Buranom. Ali
najčudnije je — takvi ljudi obično nemaju sreće.
Nevolja Abutalipa Kutibajeva sastojala se u tome, što on ne samo da je
bio u nemačkom zarobljeništvu, već se, na svoju sreću ili nesreću,
pobegavši s grupom ratnih zarobljenika iz koncentracionog logora u
južnoj Bavarskoj, obreo četrdeset treće godine u redovima
jugoslovenskih partizana. U jugoslovenskoj oslobodilačkoj armiji
Abutalip se borio do kraja rata. Tamo je bio ranjen, tamo izlečen. Bio je
odlikovan jugoslovenskim ratnim odlikovanjima. Partizanske novine
pisale su o njemu, objavljene su fotografije. Bilo je to od velike pomoći
kada je raspravljan njegov slučaj u Kontrolno-filtracionoj komisiji za
povratak u domovinu četrdeset pete godine. Od onih koji su pobegli iz
konclogora živa su ostala četvorica, a bila su dvanaestorica. Sva četvorica
imala su sreću što je sovjetska kontrolna komisija stigla neposredno na
položaj jedinica oslobodilačke armije Jugoslavije i jugoslovenske
starešine dali su pismena mišljenja o borbenim i moralnim kvalitetima
bivših sovjetskih ratnih zarobljenika, o njihovom učešću u partizanskoj
borbi sa fašistima.
I tako, mesec-dva posle mnogobrojnih provera, ispitivanja,
suočavanja, iščekivanja, nada i očajanja, Abutalip Kutibajev se vratio u
svoj Kazahstan tako što mu nisu bila oduzeta građanska i politička prava,
ali nije dobio ni one privilegije koje normalno pripadaju demobilisanim
licima. Abutalip Kutibajev nije bio nezadovoljan. Pošto je do rata bio
nastavnik geografije, ponovo se vratio svome poslu. I tu je u jednoj školi
rejonskog centra sreo mladu učiteljicu osnovne škole, Zaripu. Ima takvih
slučajeva obostrane sreće, retko doduše, ali ih ima. Ne ide život bez toga.
A za to vreme protutnjale su prve pobedničke godine. Odmah nakon
trijumfa i ushićenja počele su kroz vazduh da promiču prve pahuljice
„hladnog rata“. A onda je jače steglo. I skupile su se opruge posleratne
svesti u raznim delovima sveta, na raznim kriznim tačkama...
Na jednom času geografije ta opruga je popustila. Pre ili posle, ovako
ili onako, tu ili na drugom mestu, to se moralo dogoditi. Ako ne njemu,
onda nekom drugom, njemu sličnom.
Pričajući učenicima osmog razreda o evropskom delu sveta, Abutalip
Kutibajev je spomenuo kako su ih jednom povezli iz konclogora u
južnobavarske Alpe u kamenolome i kako im je tamo pošlo za rukom da,
razoružavši stražu, pobegnu jugoslovenskim partizanima, ispričao je da
je on za vreme rata prošao pola Evrope, da je bio na obalama Jadranskog
i Sredozemnog mora, da dobro poznaje tu prirodu, život mesnog
stanovništva i da se sve to u udžbenicima ne može opisati. Nastavnik je
smatrao da obogaćuje predmet zapažanjima očevica.
Njegov štapić prelazio je preko plavozelenomrke geografske karte
Evrope, okačene na školskoj tabli, njegov štapić pratio je uzvišenja,
ravnice, reke, dotičući se malo-malo onih mesta koja su mu se i sad noću
u snu javljala, gde su vođene borbe iz dana u dan, mnoga leta i zime i, ko
zna, štapić se možda dotakao i one nerazaznatljive tačke gde se prolila
njegova krv, kada ga je sa strane neočekivano ošinuo rafal iz
neprijateljskog automata, i on se lagano skotrljao niz padinu, krvlju
bojeći travu i kamenje, ta purpurna krv mogla bi da preplavi svu
nastavnu kartu, i njemu se za tren pričinilo da se po karti razliva njegova
krv, kako mu se tad zavrtelo u glavi i smračilo i sve pred očima počelo da
plovi, kako su, dok se on kotrljao, padala brda a on povikao, dozivajući u
pomoć prijatelja — Poljaka, koji je zajedno s njim godinu pre toga
pobegao iz bavarskih kamenoloma: „Kazimire! Kazimire!“ Ali ga ovaj nije
čuo jer se njemu samo činilo da viče iz sve snage, a u stvari nije ni glasa
pustio i došao je k sebi tek u partizanskoj bolnici posle transfuzije krvi.
Pričajući učenicima o evropskom delu sveta, Abutalip Kutibajev se
sam sebi čudio kako može, posle svega što je preživeo, tako
profesionalno, tako otuđeno da govori samo o onome što se tiče
elementarne školske geografije.
I tu je naglo podignuta ruka u prvoj klupi prekinula njegovu reč:
— Agaj22, vi ste, znači, bili u zarobljeništvu?
U njega su gledale s hladnom bistrinom stroge oči. Lice šiparca bilo je
tek malo zabačeno, stajao je u stavu „mirio“ i za ceo život upamtio je, ko
zna zašto, njegove zube, imao je obrnut zagrižaj — donji red zuba bio je
isturen i prelazio preko gornjeg.
— Da, a što pitaš?
— Zašto se niste ubili?
— A zašto bi trebalo da se ubijem? Ionako sam bio ranjen.
 — Pa zato što je nedopustivo pasti živ neprijatelju u ruke, postoji
takvo naređenje!
— Čije naređenje?
— Naređenje odozgo.
— Otkud ti to znaš?
— Znam ja sve. K nama dolaze ljudi iz Alma-Ate, dolazili su čak iz
Mookve. Vi, znači, niste izvršili naređenje odozgo?
— A tvoj otac, je li bio u ratu?
— Ne, on je radio na mobilizaciji.
— U tom slučaju nas dvojica ćemo se teško razumeti. Mogu samo da
kažem da drugog izlaza nisam imao.
— Ipak je trebalo da izvršite naređenje.
— Šta si zapeo? — Ustao je drugi učenik. — Naš nastavnik se borio
zajedno s jugoslovenskim partizanima. Šta bi ti hteo?
— Ipak je trebalo da izvrši naređenje! — kategorički je ostajao pri
ovom onaj učenik.
I tad se u razredu digla graja, prsla je grobna tišina: „Trebalo je!“ „Nije
trebalo!“ „Mogao je!“ „Nije mogao!“ „U redu je!“ „Nije u redu!“ Nastavnik
lupi šakom o sto:
— Prekinite! Ovo je čas geografije! Kako sam ja ratovao i šta je sa
mnom bilo, to znaju oni koji treba da znaju i oni kojima je to potrebno. A
sad se vratimo našoj karti!
I opet niko iz razreda nije video onu teško uočljivu tačku na karti,
odakle ga je ponovo sa strane ošinuo rafal iz automata, i nastavnik koji je
stajao kraj table sa štapićem u ruci lagano se skotrljao niza stranu,
zalivajući svojom krvlju plavozelenomrku kartu Evrope...
Posle nekoliko dana pozvan je u rejon. Tamo je Kutibajevu bez mnogo
reči ponuđeno da podnese molbu kako bi bio oslobođen dužnosti po
sopstvenoj želji: bivši ratni zarobljenik nije imao moralnog prava da uči
mlado pokolenje.
Morao je Abutalip Kutibajev sa Zaripom i sinom prvencem Daulom da
se premesti u drugi rejon, dalje od oblasnog centra. Zaposlio se u školi u
jednom aulu. Činilo se da su se smestili i život sredili, mlada sposobna
učiteljica, Zaripa, postala je upravitelj škole. Ali tad su izbili događaji
četrdeset osme godine, u vezi s Jugoslavijom. Sada na Abutalipa
Kutibajeva nisu gledali samo kao na bivšeg ratnog zarobljenika, nego i
kao na sumnjivu ličnost koja je dugo vremena provela u Jugoslaviji. I
mada je on dokazivao da se s jugoslovenskim drugovima borio kao
partizan, ništa nije vredelo. Svi su to shvatali, čak i saosećali s njim, ali se
niko nije usuđivao da preuzme na sebe bilo kakvu odgovornost u tom
smislu. Ponovo je pozvan u rejon, i opet se ponovila priča s molbom da
po sopstvenoj želji...
Premeštajući se još bezbroj puta iz mesta u mesto, porodica
Abutalipa Kutibajeva se krajem pedeset prve godine, usred zime, obrela
u sarozekama, na železničkoj rasputici Boranli-Burani...
Pedeset druge godine, leto je ispalo neuobičajeno vrelo i sparno.
Zemlja se isušila, usijala, do te mere da ni sarozečki gušteri, čak ni oni
nisu znali kud će sa sobom, ne plašeći se ljudi dolazili su na sam prag,
razjapljenih čeljusti dok su im guše užasno poigravale — samo <ne bi li
se nekud skrili od sunca. A jastrebovi su u potrazi za svežinom uzletali u
bogzna kakve visine — golim okom se nisu mogli videti. Samo bi kadikad
podsećali na sebe prodornim samotnim kricima, a onda bi zadugo
zanemeli u vreloj titravoj sumaglici.
Ali služba je služba. Vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na
Istok. Koliko li se vozova razminulo u Boranli-Buranom. Nikakva žega
nije mogla da utiče na tok saobraćaja velikom državnom magistralnom
prugom.
I sve je teklo svojim redom. Na pruzi se moralo raditi u rukavicama,
golim rukama nije se mogao dotaći ni kamen a kamoli gvožđe. Sunce je
stajalo nad glavom kao mangal. Voda je, kao i uvek, dopremana
cisternom, i dok bi došla do rasputice, postajala je maltene kipuća. Odelo
bi se spržilo na plećima za nekoliko dana. Čoveku je u sarozekama zimi
po najljućem mrazu bilo, bogme, lakše no po ovakvoj žezi.
Burani Jedigej se trudio da tih dana osokoli Abutalipa.
— Nije kod nas leto uvek ovakvo. Jednostavno, godina je takva —
pravdao se kao da je on lično bio kriv za to. — Još petnaestak dana,
dvadeset uvrh glave — pa će biti lakše, popustiće vrućinčina. Baš nas
namuči, prokleta bila! A ovde, u sarozekama, pred kraj leta biva da se
vreme naglo promeni. I tad je celu-celcijatu jesen, do same zime, prava
blagodat — svežina, stoka u snazi dobija. Rekao bih — ima znakova — da
će ove godine biti takav zaokret. Pretrpite se samo, jesen će biti lepa.
— Dakle, garantuješ? — s razumevanjem se nasmeši Abutalip.
— Skoro da je tako.
— Hvala ti i na tome. Sad se osećam kao u amamu. Ali ne boli mene
duša zbog sebe. Ja n Zaripa ćemo izdržati. Trpeli smo mi i gore. Dece mi
žao... Ne mogu da gledam...
Deca Boranlinaca su malaksavala, mučila se, usukala se, a nisu imali
kud da ih sklone od sparine i iscrpljujuće žege. Ni jednog jedinog drvceta,
ni potočka, tako potrebnih dečjem svetu. U proleće, kada bi sarozeke
oživele i ne zadugo zazeleneli obližnji dolovi i humke, bilo je širine za
dečurliju. Igrali su žmurke, loptali se, trčali u stepu, vijali suslike. Milina
je bilo slušati njihove glasove koji su se nadaleko orili.
Leto je uništilo sve. I decu, koja se inače ne bi mogla skrasiti, smlavila
je preterana vrućina. Od nje su se krili u hlad pokraj zidova kuća,
izvirujući otuda samo kad bi prolazili vozovi. To je bila njihova razonoda
— brojali su koliko je vozova prošlo na jednu stranu a koliko na drugu,
koliko je od toga putničkih vagona a koliko teretnih. A kada su putničke
kompozicije, prolazeći kroz rasputicu, smanjivale brzinu, deci se činilo da
će se baš taj voz zaustaviti, te su trčali da ga stignu, zaduvani, zaklanjajući
se ručicama od sunca, možda u naivnoj nadi da će otići iz tog pakla, i
teško je bilo gledati s kakvom zavišću i nedetinjom tugom su mališani-
Boranlinci posmatrali vagone koji su se udaljavali. Putnici u tim
vagonima sa dokraja spuštenim prozorima i širom otvorenim vratima
raspamećivali su se od sparine, smrada i muva, ali oni su bar bili sigurni
da će se kroz nekoliko dana naći tamo gde su sveže reke i zelene šume.
Zbog dece su svi oni tugovali tog leta, svi odrasli, očevi i majke, ali šta
je to stajalo Abutalipa, to je, sem Zaripe, čini se, shvatao samo on, Jedigej.
Sa Zaripom je upravo i poveo prvi razgovor o tome. U tom razgovoru
odškrinulo se još ponešto od sudbine ovo dvoje.
Toga dana radili su na koloseku, obnavljali su šljunak na nasipu.
Razbacivali šoder, gurali ga u prazna mesta ispod pragova i šina i game
učvršćivali nasip koji je od vibracije klizio.
To se moralo raditi u prekidima, u intervalima izmeću dva voza.
Posao mučan, iscrpljujući po takvoj žezi. Oko podne Abutalip uze praznu
kantu i pođe, kako reče, po vruću vodu ka cisterni, na slepom koloseku, i
uz put da vidi kako su deca.
Pošao je po pragovima brzo, ne hajući što sunce prži. Hitao je da što
pre dođe dečici, nije mislio na sebe. Izbledela majica neodređene, prljave
boje visila je pokrivajući koščata ramena, na glavi izbledeli slameni šešir,
pantalone su landarale oko omršavelog tela, na notama iznošene
radničke cokule bez pertli. Išao je, udarajući đonovima po pragovima, ne
obraćajući pažnju ni na šta. Kad se iza njega pojavio voz, nije se čak ni
osvrnuo.
— Hej, Abutalipe, makni se s koloseka! Šta ti je, jesi li ogluveo? —
dreknu Jedigej.
Ali ovaj to nije čuo. I tek kada je lokomotiva zapištala, smaknuo se
niza stranu, ali ni tada nije pogledao voz koji je projurio pored njega. Nije
video ni kako mu je mašinovođa pesnicom pretio.
U ratu, u zarobljeništvu, čovek nije osedeo, naravno, bio je mlađi, na
front je pošao kao devetnaestogodišnjak, potporučnik. A tog leta pojavile
su se sede. Sarozečke. Pri tome se zasvetlucala tu i tamo nezvana belina u
jakoj, gustoj, grivastoj kosi, a na slepoočnicama počela osvajati, posedele
su slepoočnice. U dobra vremena bio bi to lep, naočit muškarac. Široka
čela, orlovskog nosa, istaknute Adamove jabučice, energičnih usnica i
kosih, bademastih očiju, bio je lepo građen, visokog rasta. Zaripa se jetko
šalila: „Nisi imao sreće, Abu, trebalo je da igraš na sceni Otela.“ Abutalip
se smeškao: „Tada bih te udavio kao poslednji idiot, šta će ti to!“
Usporena Abutalipova reakcija na voz koji ga je sustizao, ozbiljno je
uznemirila Jedigeja:
— Mogla bi da mu kažeš, šta mu je? — poluprekorno je rekao Zaripi.
— Mašinovođa neće odgovarati, nije dozvoljeno hodati prugom. Ali nije
stvar u tome. Zašto rizikovati?
Zaripa je s teškom tugom uzdahnula, brišući rukavom znoj s
pocrnelog užarenog lica.
— Bojim se za njega.
— A što?
— Bojim se, Jedike. Šta imam da krijem od tebe. Pati on i zbog dece i
zbog mene. Jer, kad sam se udavala, nisam poslušala svoje. Moj stariji
brat, bio je van sebe od besa, nikao je: „Celog života ćeš se kajati, glupačo!
Ti se ne udaješ nego srljaš u nesreću, i tvoja deca, i deca njihova, još i
nerođena, osuđena su da budu nesrećna. A tvoj ljubljeni, ako ima pameti
u glavi, ne bi trebalo da zasniva porodicu, nego da se obesi. To je najbolji
izlaz za njega!“ A mi smo postupili po svome. Nadali smo se: kad je već
rat završen, ovi računi između živih i mrtvih su prečišćeni. Klonili smo se
svih, i njegovih i mojih rođaka. A poslednji put, možeš da zamisliš, brat je
lično napisao izjavu da je on mene upozorio, da se protivio našem braku.
I da on nema ničeg zajedničkog sa mnom, a još manje s jednom takvom
ličnošću koja je dugo vremena provela u Jugoslaviji, kao Abutalip
Kutibajev. I, posle toga, sve je iznova krenulo. Kud god se maknemo, svud
su nam vrata zatvorena, i sad smo tu, dalje nemamo kud.
Ućutala je, gnevno i ogorčeno navlačeći tucanik pod pragove. Napred
se ponovo pomolila kompozicija. Smakli su se sa pruge, odnoseći lopate i
nosila.
Jedigej je osećao da bi trebalo nekako da pomogne, kad su ljudi u
takvom položaju. Ali on ništa nije mogao da izmeni, nesreća je bila daleko
izvan granica njegovih sarozeka.
— Mi smo ovde prilično dugo. Naviknućete se i vi, prilagoditi. A živeti
se mora — naglasio je, gledajući je u lice, i pomisli: „Daa, gorak je
sarozečki hleb. Kad stigoše zimus, beše bela u licu, a sad je ko crna
zemlja“, primeti, žaleći za njenom lepotom koja se naočigled gasila.
„Kakva joj je kosa — izgorela, trepavice i obrve sunce oprljilo. Usne
popucale do krvi. Teško joj je i preteško. Nije naviknuta na ovakav život.
Ali drži se, ne uzmiče. A kud i da uzmiče — dvoje dece. Ipak je junak...“
Za to vreme, uskovitlavši vreli nepomični vazduh, prugom protutnja
nova kompozicija, kao vruć rafal iz automata. Oni se opet popeše sa
alatom na nasip — da nastave rad.
— Slušaj, Zaripa — reče Jedigej, pokušavajući nekako da je ohrabri,
da je pomiri sa realnošću. — Za decu je ovde, naravno, teško, ne poričem.
I mene srce boli kad god pogledam našu decu. Ali neće ovakva žega čitav
vek trajati. Popustiće. A onda, ako malo bolje promislite, niste sami —
ovde, u sarozekama, ima ljudi oko vas, tu smo mi, na kraju krajeva. Ne
treba se sad ubijati, kad se već tako dogodilo u životu.
— Pa i ja mu to kažem, Jedike. Na sve načine se trudim da ne kažem
nijednu suvišnu reč. Razumem ja kako je njemu.
— To je u redu. To sam i ja hteo da ti kažem, Zaripa. Čekao sam
priliku. Ali ti sve znaš. Došlo je onako uz reč. Ne zameri.
— Događa se, naravno, da mi snage ponestane. Žalim i sebe, i njega
žalim, a decu najviše. Iako ništa nije kriv, oseća se krivim što nas je
dovukao ovamo. A ništa ne može da izmeni. Šta da ti pričam, u našem
zavičaju, među alatauskim brdima i rekama život je potpuno drukčiji i
klima je drukčija. Da možemo decu bar preko leta tamo da pošaljemo. Ali
kome? Starih više nema, rano su poumirali. Braća, sestre, rođaci... I njih je
teško osuđivati, šta se to njih tiče. I ranije su nas izbegavali, a pogotovo
sad. Šta će im naša deca? I mučimo se, strahujemo da ćemo se za ceo
život zakopati ovde, iako glasno o tome ne govorimo. Ali ja vidim kako
mu je... Sam Bog zna šta nas čeka u budućnosti...
Oboje utučeno ućutaše. I više se nisu vraćali na tu temu. Radili su,
propuštali vozove i ponovo se prihvatali posla. A šta je i preostalo? Kako
ih je još mogao utešiti, kako im pomoći u njihovoj nevolji? „Naravno, u
svet da krenu neće“, razmišljao je Jedigej, „imaće od čega da žive, rade
oboje. Ispada da ih niko nije ovde nasilno zatočio, alʼ izlaza odavde im
nema, nikakvog. Ni sutra, ni prekosutra.“
I čudio se još Jedigej samom sebi, svome gnevu i gorčini zbog te
porodice, kao da se njihova priča ticala njega lično. Ko su oni njemu?
Mogao je sebi da kaže — to nije njegova stvar, šta se to njega tiče? A sem
toga, ko je pa bi da bi sudio i sređivao stvari koje mu ne sleduju? Običan
radnik, žitelj stepe, kakvih ima na svetu tušta i tma, zar on da negoduje,
zar on da se buni, uznemirava svoju savest pitanjima šta je pravedno a
šta nepravedno u životu. Sigurno tamo, odakle sve to dolazi, znaju hiljadu
puta više od njega, Buranog Jedigeja. Tamo može bolje da se vidi, nego
što može on ovde, u sarozekama. Zar su to njegove brige? Ipak, nije
mogao da se smiri. I nekako ga je više duša bolela za nju, Zaripu.
Zadivljavala ga je i plenila njena odanost, čvrstina, njen očajnički koštac s
nedaćama. Ličila je na pticu koja je pokušavala krilima da zakloni gnezdo
od bure. Druga bi poplakala, poplakala i pokorila se, pognula glavu pred
rodbinom. A ona se zajedno s mužem naplaćala za prošlost rata. I baš ta
okolnost je ponajviše i uprkos svemu unosila nemir u Jedigeja, jer on
lično ničim nije mogao da zaštiti ni njenu decu, ni njenog muža... Bilo je
docnije trenutaka kada je on gorko žalio što se sudbini prohtelo da
dovede tu porodicu u Boranli-Burani. Šta će mu sve te muke? Ne bi znao,
ne bi ništa od toga doznao i živeo bi spokojno, kao pre...
 VI

U drugoj polovini dana na Tihom okeanu južno od Aleuta talasi su se

uznemirili. Jugoistočni vetar, rođen na donjim tokovima reka američkog
kopna, postepeno je skupljao snagu i lagano uzimao i utvrđivao svoj
pravac. I pokrenula se voda na ogromnom otvorenom prostranstvu,
teško se njišući, pljuskaj ući i sve češće slažući talase u redove, grebene,
jedan uz drugi. To je nagoveštavalo ako ne buru, ono bar trajnije
uznemireno more.
Za nosač aviona „Konvencija“ takvi talasi na otvorenom okeanu nisu
predstavljali opasnost. U drugoj prilici on ne bi ni pomišljao da izmeni
svoj položaj. No kako se svakog trenutka očekivalo sletanje na palubu
aviona koji su se žurno vraćali sa specijalno opunomoćenim komisijama
nakon konsultacija sa višim instancama, za nosač aviona je bilo bolje da
se okrene nasuprot vetru, kako bi ublažio bočno ljuljanje. Sve je ispalo
kako treba. Prvo se spustio avion iz San Fransiska, a potom iz
Vladivostoka.
Komisije su se vratile u punom sastavu, ali ćutljive i zabrinute. Već
posle petnaest minuta sedele su za stolom zatvorenog savetovanja. Pet
minuta posle početka rada komisije, orbitalnoj stanici „Paritet“, u
kosmosu, bio je upućen šifrovani radiogram koji je trebalo preneti
paritet-kosmonautima 1-2 i 2-1 u Galaksiji Držatelja: „Kosmonautima-
kontrolorima 1-2 i 2-1 orbitalne stanice „Paritet“. Upozoriti paritet-
kosmonaute 1-2 i 2-1, koji se nalaze izvan Sunčevog sistema, da ništa ne
preduzimaju. Da ostanu gde jesu do poslednjeg uputstva UCU-a.“
Posle toga, ne časeći ni časa, specijalno opunomoćene komisije
pristupile su izlaganju svojih stavova i predloga obeju strana za rešenje
kosmičkog problema...
Nosač aviona „Konvencija“ stajao je nasuprot vetru sred talasa Tihog
okeana koji su besomučno naletali na njega. Niko na svetu nije znao da se
na njegovoj palubi u tom času rešavala globalna sudbina planete...

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana...
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Preostalo je još sat-dva puta do groblja Ana-Bejit. Pogrebna povorka

kretala se sarozekama na isti način. Određujući pravac, napred je jahao
na kamili Burani Jedigej. Njegov Karanar je jednako grabio na čelu
krupnim neumornim hodom, ledinom ih je pratio traktor s prikolicom, u
kojoj je pored pokojnog Kazangapa osamljeno i strpljivo sedeo njegov
zet, Ajzadin muž, a za njima — bager „Belorusija“. A sa strane, čas
istrčavajući, čas zaostajući, čas opet zastajkujući iz nekog važnog razloga,
trčao je isto onako važno i sigurno riđi prsati pas Žolbars.
Sunce je peklo sve više, dižući se zenitu. Iza njih ostajao je veći deo
puta, a velike sarozeke iza svakog grebena otvarale su pogledu nove i
nove pustare koje su se prostirale do same linije horizonta. Golema je
bila stepska širina. Nekad su u ovim predelima obitavali Žuanjžuani, koji
za sobom ostaviše zao spomen, došljaci, koji nadugo osvojiše skoro svu
sarozečku zemlju. Živeli su u tim predelima i drugi nomadski narodi, i oni
su izmeću sebe neprestano ratovali oko pašnjaka i kladenaca. Čas bi jedni
pobeđivali, čas drugi. Ali i pobednici i pobeđeni su, i pored svega, ostajali
u tim krajevima, jedni stesnivši, drugi proširivši svoju teritoriju.
Jelizarov je pričao da su sarozeke kao životni prostori bili dostojni te
borbe. Ovde je u to vreme padalo više kiše i u proleće i u jesen. Trave je
bilo dovoljno za brojna stada krupne i sitne stoke. Tada su ovuda
prolazili trgovci i trgovalo se. Ali potom se, navodno, klima naglo
promenila — prestale su da padaju kiše, isušili se kladenci, sasušili se
pašnjaci. I razišli su se, kud koji, narodi i plemena koji su nekad došli u
sarozeke, a Žuanjžuani nestadoše zauvek. Uputiše se ka Edilju, tako se
tad zvala Volga, i izbrisa im se trag u priediljskoj zemlji. Niko nije znao
otkud su došli, i niko ne doznade kud su se izgubili. Pričalo se da ih je
sustiglo prokletstvo — dok su svi zajedno prelazili Edilj u zimu, led na
reci se najednom razmaknuo i svi su zajedno sa krdima konja i stadima
ovaca otišli pod led...
Starosedeoci Sarozečani — kazaški nomadi nisu u to vreme napustili
svoj zavičaj, držali su se onih mesta gde se mogla dobiti voda u nanovo
iskopanim bunarima. Ali vreme najbržeg razvoja za Sarozečane poklopilo
se sa posleratnim godinama. Pojavili su se automobili — cisterne za
vodu. Jedna takva cisterna, ako je vozač dobro poznavao kraj, mogla je da
opsluži tri do četiri katuna. Zakupci pašnjaka u sarozekama — kolhozi i
sovhozi iz susednih oblasti — već su pomišljali na izgradnju stalnih
sarozečkih stočarskih — katunskih baza. Računali su, premeravali, koliko
će takve građevine da koštaju privredu. Dobro, te ne požuriše. I nekako
neprimetno niče u okolini Ana-Bejita grad bez imena — Poštansko
Sanduče. Tako se baš i govorilo — otišao u Poštansko Sanduče, bio u
Poštanskom Sandučetu, kupili smo u Poštanskom Sandučetu, video sam
u Poštanskom Sandučetu... Poštansko Sanduče se širilo, izgrađivalo,
zatvaralo za sve one sa strane. Asfaltni put povezivao ga je s jedne strane
s kosmodromom, s druge — sa železničkom stanicom. Time je i počelo
novo, industrijsko naseljavanje sarozeka. Od sveg prohujalog, na toj
strani je samo ostalo groblje Ana-Bejit na dva brežuljka-blizanca koji su
se doticali kao kamilje grbe — Egiz-Tjube, najuvaženije mesto ukopa u
celom sarozečkom okrugu. U stara vremena ovamo su dovozili mrtvace
radi sahranjivanja ponekad iz tako udaljenih krajeva, da su ljudi bili
prisiljeni da noćivaju u stepi. Ali su se zato potomci pokopanih na Ana-
Bejitu s pravom ponosili time, što su ukazali uspomeni svojih predaka
osobitu počast. Ovde su sahranjivani najuvaženiji i najviđeniji ljudi u
narodu, oni koji su dugo živeli, mnogo znali, koji su rečju i delom zaslužili
veliku slavu. Jelizarov je sve to znao, on je to mesto nazivao sarozečkim
Panteonom.
Tamo se toga dana i približavala, u pratnji psa, čudna kamilje-
traktorska pogrebna povorka sa železničke rasputice Boranli-Burani.
Groblje Ana-Bejit imalo je svoju istoriju. Predanje je počinjalo time da
su se Žuanjžuani, koji su sarozeke osvojili u davnim vremenima, izuzetno
surovo ophodili prema zarobljenim ratnicima. Ako bi im se ukazala
prilika, oni su ih prodavali kao roblje u susedne krajeve, što je smatrano
srećom za zarobljenika, jer je prodati rob mogao pre ili posle da pobegne
u zavičaj. Čudovišna sudbina čekala je one koje su Žuanjžuani zadržavali
kao svoje robove. Oni su uništavali pamćenje roba groznim mučenjem —
stavljanjem šire na glavu žrtve. Obično bi ta sudbina zadesila mladiće
zarobljene u bojevima. Najpre bi im načisto obrijali glavu, brižljivo
sastrugali svaku dlačicu do korena. Za to vreme, dok bi brijanje bilo
privođeno kraju, iskusni koljači-Žuanjžuani bi zaklali u blizini matoru
kamilu. Derući kožu s kamile, najpre bi odvojili najčvršći i najprionljiviji
deo oko vrata. Pošto bi tu kožu s vrata podelili na parčad, odmah bi je,
onako vruću, lepili na obrijane glave zarobljenika i ona bi se začas
prilepila — nešto slično kao savremena kapa za plivanje. To je značilo —
navući širu. Onaj ko bi bio izložen takvoj proceduri ili bi umirao, ne
izdržavši mučenje, ili bi za ceo život ostajao bez pamćenja, pretvarao se u
mankurta — roba, koji se ne seća svoje prošlosti. Koža s vrata jedne
kamile bila je dovoljna za pet-šest šira. Posle navlačenja šire svaki
osuđenik bio bi stavljen u drveni jaram, da, iskušenik, ne bi mogao
glavom dotaći zemlju. U takvom stanju odvoženi su što dalje od
nastanjenih mesta, kako ne bi do ljudi dopirali njihovi očajnički urlici, i
ostavljani su tamo u polju, vezanih ruku i nogu, na pripeci, bez vode i bez
hrane. Mučenje je trajalo nekoliko dana. Samo su pojačane straže na
određenim mestima čuvale prilaze u slučaju da saplemenici zarobljenika
pokušaju da ih spasu, dok su živi. Ali do takvih pokušaja dolazilo je
veoma retko, jer se u otvorenoj stepi primećivalo svako kretanje. I ako bi
kasnije stigao glas da su tog i tog Žuanjžuani pretvorili u mankurta, onda
čak ni njegovi najrođeniji nisu hrlili da ga spasu ili otkupe, jer bi to
značilo vratiti strašilo od pređašnjeg čoveka. Samo se jedna majka,
najmanska, ostala u predanju pod imenom Najman-Ana, nije pomirila sa
sličnom sudbinom svog sina. O tome priča sarozečka legenda. I otud
naziv groblja Ana-Bejit — Za pokoj matere.
Ostavljeni u polju na grozno mučenje, oni bi većinom stradali na
sarozečkom suncu. Od petorice-šestorice jedan ili dvojica bi preživeli.
Stradali bi ne od gladi, ne čak ni od žeći, već od nepodnošljivih,
nečovečanskih muka koje im je pričinjavala sirova kamilja koža koja se
sušila i stezala na glavi. Neminovno se smanjujući pod zracima sunca
koje je pržilo, šire su stiskale, stezale obrijanu glavu roba poput železnog
obruča. Već drugoga dana počinjala bi da probija obrijana kosa
mučenika. Jaka kao žica i prava azijatska kosa katkad bi urastala u sirovu
kamilju kožu, a u većini slučajeva, ne nalazeći izlaz, dlake bi se povijale i
ponovo krajevima urastale u kožu glave, pričinjavajući još veće patnje.
Poslednja teška preživljavanja bila su praćena potpunim pomućivanjem
razuma. Tek petoga dana Žuanjžuani su dolazili da provere da li je ko od
zarobljenika preživeo. Ako bi zatekli živog makar i jednog napaćenog
mučenika, smatrano je da je cilj postignut. Njega su onda pojili vodom,
oslobađali okova i polako mu vraćali snagu, stavljali ga na noge. To je bio
taj rob — mankurt, nasilno lišen pamćenja i stoga veoma cenjen, vredeo
je koliko deset zdravih sužanja. Čak je postojalo i pravilo — u slučaju da
rob-mankurt bude u međusobnim razmiricama ubijen, otkup za takvu
štetu bio je triput veći nego za život slobodnog saplemenika.
Mankurt nije više znao ko je, iz kojeg je roda i plemena, nije znao
svoje ime, nije se sećao detinjstva, oca i majke — jednom rečju, mankurt
se nije osećao kao ljudsko biće. Lišen poimanja vlastitog „ja“, mankurt je
sa gledišta koristi posedovao niz preimućstava. Bio je jednak
beslovesnom stvoru i stoga apsolutno pokoran i bezopasan. Nikad nije
pomišljao na bekstvo. Za svakog robovlasnika najstrašniji je — ustanak
robova. Svaki rob je potencijalni pobunjenik. Mankurt je bio jedini
izuzetak u svojoj vrsti — njemu su u biti bile tuđe pobude za bunt,
nepokornost. On nije poznavao takve strasti. I zato nije ni bilo potrebe da
se on čuva, da se drži straža, a još manje da se sumnja u tajne zamisli.
Mankurt je, kao pas, priznavao samo svoje gospodare. S drugima nije
stupao u opštenje. Sve njegove misli svodile su se na zadovoljavanje
želuca. Za druge brige nije znao. Zato je poverene zadatke ispunjavao
slepo, usrdno, neumorno. Mankurte su obično terali na najprljavije,
najteže radove ili ih stavljali na najneprijatnije, najmučnije poslove koji
traže tupo strpljenje. Samo je mankurt mogao samotan da izdrži
beskrajnu gluvinu i bezljuđe sarozeka, neprestano na katunu kamiljeg
krda. On, jedan, zamenjivao je na takvoj udaljenosti množinu radnika.
Valjalo je samo snabdeti ga hranom — i tada je on bez smene ostajao na
poslu i zimi i leti, samoća mu nije padala teško i nije se žalio na oskudicu.
Gospodarevo naređenje bilo je za mankurta iznad svega. Za sebe, pak,
osim hrane i prnja, koliko da se ne smrzne u stepi, ništa nije tražio...
Kudikamo je lakše odrubiti glavu zarobljeniku ili naneti mu kakvo
drugo zlo da bi se zastrašio njegov duh, negoli oduzeti čoveku pamćenje,
razoriti razum u njemu, iščupati koren onoga što ostaje u čoveku do
poslednjeg njegovog daha, kao njegova jedina tekovina koja odlazi s njim
i koja je nedostupna drugima. Ali nomadski Žuanjžuani, iznevši iz svoje
sićušne istorije najsuroviji vid varvarstva, posegnuli su za tom skrovitom
čovekovom suštinom. Našli su način da oduzimaju robovima njihovo živo
pamćenje, nanoseći tako čovečijoj prirodi ono najteže od svih zamislivih i
nezamislivih zlodela. Nije slučajno Najman-Ana, naričući za sinom
pretvorenim u mankurta, rekla u nastupu tuge i očajanja:
„Kad ti pamćenje tvoje oteše, kad ti glavu, čedo moje, stezahu kao
orah kleštima, stiskajući lobanju laganim vitlom kamilje kože koja
sahnijaše, kad ti obruč nevidljivi na glavu navukoše, tako da ti iz očinjih
duplji iskakahu oči sukrvicom straha nalivene, kad te na bezdimnom
ognju sarozeka samrtnička žeđ morijaše i ne beše kapi da s neba pane —
da lʼ sunce koje svima život daruje posta za te mrska, zaslepljujuća
zvezda, najcrnja od svih zvezda na svetu?
Kad, razdiran bolom, tvoj vapaj očajnički lebdijaše nad pustinjom, kad
urličući i trzajući se moljaše Boga danima i noćima, kad pomoć iščekivaše
od ravnodušnoga neba, kad grcajući u bljuvotini koju izriga telo u
mukama, i valjajući se u groznoj nečisti što izbaci iz sebe telo skvrčeno u
grčevima, kad se gasijaše u smradu tom, gubeći razum što ga oblaci
mušica izjedahu — da lʼ prokle ti poslednjim snagama Boga što »nas
sazda u svetu koji on sam napusti?
Kad sumrak pomračenja prekri zanavek mučenjima obogaljeni
razum, kad pamćenje tvoje silom razlučeno u nepovrat, gubljaše ono što
ga vezivaše za prošlost, kad ti u raspomamljenom trzanju tonuše u
zaborav materin pogled, huk rečice pod bregom, gde se igraše u letnjim
danima; kad ime svoje i ime oca svoga izgubi u razorenoj svesti, kad ti
likovi ljudi među kojima ti odraste utonuše u tamu, i ime device se ugasi,
što se tebi čedno osmehivaše — zar ti tada, padajući u bezdan zaborava,
ne prokle mater svoju strašnom kletvom što se osmeli začeti te u utrobi
svojoj i roditi na ovaj božji svet zarad toga dana?...“
Ova priča odnosila se na ona vremena kada su Žuanjžuani, potisnuti
iz južnih predela nomadske Azije, nagrnuli na sever i, osvojivši zadugo
sarozeke, vodili »neprekidne ratove kako bi proširili svoje posede i
plenili robove. U prvo vreme, koristeći se iznenadnošću najezde, u
zemljama koje su ležale uz sarozeke oni su mnogo ljudi zarobili, među
njima žena i dece. Sve su ih oterali u ropstvo. Ali je otpor tuđinskoj
najezdi rastao. Počeli su ogorčeni sukobi. Žuanjžuani nisu imali nameru
da se povuku iz sarozeka, već, naprotiv, da se što više utvrde u tim
predelima prostranim za stočarstvo. Starosedelačka plemena se pak nisu
mirila s takvim gubitkom i smatrala su svojim pravom da pre ili posle
proteraju osvajače. Bilo kako bilo, tek veće ili manje borbe vođene su s
promenljivim uspehom. Ali i u tim iscrpljujućim ratovima bilo je
trenutaka zatišja.
U takvom jednom zatišju trgovci koji su s karavanom robe došli u
najmanske zemlje, pričali su, sedeći za čajem, kako su prošli kroz
sarozečke stepe bez posebnih smetnji kraj kladenaca od strane
Žuanjžuana, i pomenuše da su u sarozekama sreli jednog mladog pastira
koji je čuvao veliko krdo kamila. Trgovci zapodenuše razgovor s njim,
kad se ispostavi da je on mankurt. Na izgled zdrav, nikad se ne bi
pomislilo šta je od njega učinjeno. Zacelo negda nije bio gori od ostalih, i
razgovoran i bistar, i još sasvim mlad, usnice su mu se tek počele garaviti,
i u telu nije ružan, a progovoriš li s njim reč-dve — kao da je juče rođen,
ne pamti, siromah, ne zna ime ni svoje, ni očevo, ni materino, ni to šta su
s njim učinili Žuanjžuani, ni odakle je, ne zna. Što god ga upitaš — ćuti,
odgovara samo „da“, „ne“ i sve vreme se drži za kapu duboko natučenu
na glavu. Jestʼ da je grehota, ali ljudi se smeju i bogaljima. Kod tih reči,
podsmehnuše se tome što ima, eto, i takvih mankurta, kod kojih kamilja
koža mestimice zauvek prirasta za glavu. Za takvog mankurta gore od
svake kazne je ako ga zastrašiš: hajd da ti to odlepimo s glave. Otimaće se
kao divlji konj, ali neće dopustiti da ga takneš po glavi. Takvi kapu ne
skidaju ni danju, ni noću, s njom i spavaju... Ali, nastavili su trgovci, šala
na stranu, svoj posao mankurt dobro obavlja — budno motri dok se
karavan dovoljno ne udalji od mesta gde je paslo njegovo krdo kamila. A
jedan od goniča odluči da se malo pošali s mankurtom na rastanku:
— Čeka nas dalek put. Kome da prenesemo pozdrav, kojoj lepotici, u
kojoj zemlji? Govori, nemoj kriti. Čuješ li? Da joj, možda, predamo
maramicu u tvoje ime?
Mankurt je dugo ćutao gledajući u goniča, a onda je izustio:
— Svakoga dana gledam u mesec, a on u mene. Ali mi se ne čujemo...
Tamo neko sedi...
Tom razgovoru u jurti23 bila je prisutna i žena koja je razlivala čaj
trgovcima. Bila je to Najman-Ana. Pod tim imenom ostala je u sarozečkoj
legendi.
Najman-Ana se ničim nije odala pred gostima koji su navratili. Niko
nije primetio kako ju je čudno pogodila ta vest, kako se najednom
izmenila u licu. Želela je podrobnije da se raspita kod trgovaca za tog
mladog mankurta, ali se baš toga uplašila — da sazna više od onoga što je
rečeno. I umela je da oćuti, ugušivši u sebi nemir koji se javio, kao
ranjenu pticu koja kriknu... Za to vreme razgovor se poveo o nečem
drugom, nikome više nije bilo do zlehudog mankurta, zar je malo takvih
slučajeva u životu, a Najman-Ana je sve vreme pokušavala da savlada
strah koji je beše obuzeo, da stiša drhtaj u rukama, kao da je stvarno
ugušila onu pticu što kriknu u njoj i samo još dublje navuče na oči crnu
korotnu maramu koja je već odavno postala obična na njenoj posedeloj
glavi.
Karavan trgovaca ubrzo ode svojim putem. I u toj besanoj noći
Najman-Ana shvati da joj neće biti pokoja dok ne nađe u sarozekama
onog pastira-mankurta i ne uveri se da to nije njen sin. Ta mučna, grozna
misao ponovo ožive u materinskom srcu koje se već davno beše pritajilo
u nejasnom osećanju sumnje da je njen sin pao na bojnom polju... I bolje
je bilo, naravno, dvaput ga sahraniti nego ovako se razdirati, osećajući
nesmanjeni strah, nesmanjeni bol, nesmanjenu sumnju.
Njen sin beše ubijen u jednom od bojeva sa Žuanjžuanima u
sarozečkoj zemlji. Muž joj pogibe godinu dana pre toga. Viđen i slavan
čovek beše među Najmanima. Potom sin krenu u prvi pohod, da osveti
oca. Izginuli se nisu smeli ostavljati na bojnom polju. Rođaci su bili dužni
da donesu njegovo telo. Ali pokazalo se da to nije moguće učiniti. Mnogi
su u tom strašnom boju videli, kad su se uhvatili ukoštac s dušmaninom,
kako je on, njen sin, pao na grivu konja, a konj, žustar i uplašen od huka
bitke, poneo ga je. I tada je on pao sa sedla, ali se noga zaglavila u
stremenu i on je kao mrtav visio konju sa strane, a konj, izbezumljen od
straha, odvukao je najvećim galopom njegovo beživotno telo u stepu. Za
nesreću, konj je pojurio na neprijateljsku stranu. Ne obzirući se na krvavi
boj koji je bio u punom jeku, kada je svako bio dužan da bude na bojnom
polju, dvojica saplemenika jurili su za njima, da ih sustignu, kako bi na
vreme ščepali pomahnitalog konja i zgrabili telo ubijenog. Ali iz odreda
Žuanjžuana, koji su se nalazili u jaruzi, u zasedi, nekoliko njih s
perčinima, na konjima i uz krike presekoše im put. Jednog od Najmana
strela pogodi u trku, a drugi, teško ranjen, okrenu natrag i jedva uspe da
dojaše do svojih, te se tu sruši na zemlju. Ovaj slučaj pomogao je
Najmanima da na vreme otkriju odred Žuanjžuana u zasedi, spreman da
nanese bočni udar u najodsudnijem trenutku. Najmani se hitno povukoše
kako bi se pregrupisali i ponovo bacili u boj. I, naravno, nikome nije više
bilo do toga šta se dogodilo s njihovim mladim ratnikom, sa sinom
Najman-Ane... Ranjeni Najman, onaj što je uspeo da dojaše do svojih,
pričao je posle, kad su oni jurnuli za njim, konj koji je povukao njenog
sina brzo se izgubio iz vida u neznanom pravcu...
Nekoliko dana uzastopce izlazili su Najmani u potragu za telom. Ali ni
poginulog, ni njegovog konja, niti njegovo oružje, niti kakve druge
tragove nisu mogli da otkriju. U to da je on poginuo, niko nije sumnjao.
Čak i da je bio ranjen, on bi za to vreme umro u stepi od žeđi ili gubitka
krvi. Neko vreme su tugovali, naricali što njihov mladi srodnik ostade
nepokopan u bezljudnim sarozekama. Bila je to sramota za sve. Žene,
koje su naricale u jurti Najman-Ane, prekorevale su svoje muževe i braću,
zapevajući:
— Iskljuvaše ga strvinari, razvukoše ga šakali. Kako smete posle toga
da hodate s muškim kapama na glavama!...
I za Najman-Anu potekoše pusti dani na opusteloj zemlji. Shvatala je
ona, u ratu ljudi ginu, ali pomisao da je njen sin ostavljen na bojnom
polju, da njegovo telo nije predato zemlji, nije joj davala mira ni spokoja.
Razdirale su majku gorke, nepresušne misli. A nije imala kome da ih
kaže, da olakša tugu, i nije imala kome da se obrati, do samome Bogu...
Da bi zabranila sebi da misli o tome, ona je morala sopstvenim očima
da se uveri da je njen sin mrtav. Ko bi tad mogao da spori volju sudbine?
Najviše ju je uznemiravalo to, što se sinovljev konj izgubio bez ikakvog
traga. Konj nije bio pogođen, konj je u strahu počeo da juri. Kao i svaki
konj iz krda, pre ili posle, on se morao vratiti svom kraju i dovući za
sobom leš konjanika o stremenu. I tada bi se ona, koliko god to bilo
strašno, isplakala, iskukala, nadnela nad zemne ostatke i, parajući lice
noktima, rekla sve o sebi, nesrećnici i prokletnici, tako da bi i gore na
nebu Bogu bilo mučno, samo ako on razume inokazanje. Ali zato ne bi
nikakve sumnje nosila u duši i za smrt bi se pripremala mirno, očekujući
je svaki čas, ne hvatajući se, ne zadržavajući se čak ni u mislima, da
produži svoj život. Ali sinovljevo telo nije našla, a konj se nije vratio.
Sumnje su razdirale majku, a saplemenici su polako počeli da
zaboravljaju, jer svi gubici s vremenom otupljuju i podležu zaboravu...
Samo se ona, mati, nije mogla da smiri i zaboravi. Njene misli vrtele su se
sve u jednom istom krugu. Šta se desilo s konjem, gde je ostala oprema,
oružje — po njima bi makar posredno mogla da utvrdi šta se dogodilo sa
sinom. Jer, moglo se desiti da su konja presreli Žuanjžuani negde u
sarozekama, kad je on već posustao i pustio da ga uhvate. Jedan konj više
s dobrom opremom je takođe plen. Kako su postupili tad sa njenim
sinom koji se vukao na stremenu — jesu li ga zakopali u zemlju ili su ga
bacili da ga stepske zveri rastrgnu? A šta ako je bio živ, ako je još nekim
čudom bio živ? Jesu li ga dotukli i time prekinuli njegove muke, ili pustili
da izdiše na pustom polju, ili?... A šta ako?...
Sumnjama ne beše kraja. I kada su trgovci, u prolazu, za čajem
pomenuli mladog mankurta kojeg sretoše u sarozekama, nisu ni slutili da
su time bacili iskru u napaćenu dušu Najman-Ane. Njeno srce je zamrlo u
nemirnom predosećanju. I misao, da bi to mogao biti njen izgubljeni sin,
sve je više, sve upornije, sve jače ovladavala njenim umom i srcem. Mati
je shvatila da se neće smiriti dok ne pronađe i ne vidi tog mankurta, i ne
uveri se da to nije njen sin.
Po tim polustepskim obroncima najmanskih katuna proticale su
rečice s kamenitim dnom. Celu bogovetnu noć osluškivala je Najman-Ana
žubor vode što je proticala. O čemu joj je govorila voda, u kojoj je bilo
tako malo sazvučja s njenim pometenim duhom? Žudela je za smirenjem.
Da se nasluša i nasiti zvucima tekuće vlage, pre no što krene u gluvu
ćutnju sarozeka. Mati je znala kako je opasno i rizično krenuti sam u
sarozeke, ali nije želela nikoga da posveti u svoju zamisao. Niko to ne bi
shvatio. Čak ni njeni najbliži ne bi odobrili njenu nameru. Kako može
krenuti u potragu za davno ubijenim sinom? I ako je pukim slučajem
ostao živ i pretvoren u mankurta, utoliko je besmislenije tražiti ga,
uzaman razdirati srce, jer mankurt je samo spoljniomotač, punjeno
strašilo od pređašnjeg čoveka...
Noć uoči polaska nekoliko puta je izlazila iz jurte. Dugo je zagledala,
osluškivala, pokušavala da se sabere, sredi misli. Ponoćni mesec bio je
visoko iznad glave na bezoblačnom nebu, bacajući na zemlju jednaku
mlečnobledu svetlost. Mnoštvo belih jurti, raštrkanih na raznim mestima
po podnožju uvala ličilo je na jata krupnih ptica koje su zanoćile tu, na
obalama šumnih rečica. Pored aula, tamo gde su bili torovi za ovce i dalje,
u dolinama gde su pasli tabuni konja, čuo se pseći lavež i nejasni glasovi
ljudi. Ali najviše od svega Najman-Anu su u samo srce pogađali glasovi
devojaka koje su pevale, bdijući kraj torova na obližnjem kraju aula. I
sama je negda pevala te noćne pesme... U tim krajevima boravili su
svakog leta, koliko se seća, otkako je ovamo isprošena. Ceo život
protekao je u tim krajevima: i kad je porodica bila brojna, kad su
postavili tu četiri jurte najednom — jednu kuhinjsku, jednu gostinsku i
dve za svakidašnji život — i posle, nakon najezde Žuanjžuana, kad je
ostala sama...
Sada je i ona ostavljala svoju usamljenu jurtu... Još sinoć se spremila
za put. Snabdela se hranom i vodom. Vode je uzela što je mogla više.
Uzela je vode u dve mešine za slučaj da joj ne pođe za rukom da odmah
pronađe kladence u sarozečkim krajevima... Još od sinoć stajala je u
blizini jurte kamila Akmaja, vezana za direk. Njena uzdanica i saputnica.
Bi li ona mogla da se odvaži i krene u sarozečku gluvinu da se nije uzdala
u snagu i brzinu Akmajinu! Te godine Akmaja je ostala jalova, odmarala
se posle dva koćenja i bila je u odličnoj jahaćoj formi. Mršava, dugačkih
jakih nogu, s gipkim tabanima još neraširenim i neiskrivljenim od
preterane težine i starosti, s parom snažnih grba i na mišićavom vratu
lepo usađenom suvom, skladnom glavom s pokretljivim, kao krila od
leptira, tankim nozdrvama koje su vešto uzimale vazduh u hodu, bela
kamila Akmaja stajala je mnogo, koliko čitavo krdo. Za takvu hitricu u
punoj snazi davali su desetine žustrog podmlatka, da bi dobili potomstvo
od nje. Bilo je to poslednje blago, zlatna ženka, u rukama Najman-Ane,
poslednji spomen na njeno negdašnje bogatstvo. Ostalo se rasulo, otišlo
kao u vetar. Dugovi, četrdesetodnevne i godišnje aše — parastosi za
izginule... Za sina, za kojim je sad krenula u potragu iz predosećanja, od
bezmerne tuge i žalosti, nedavno je održala poslednji parastos na kome
se silan svet iskupio, svi Najmani iz bliže okoline.
U osvit, Najman-Ana je izišla iz jurte, već spremna za put. Izlazeći,
zastala je na pragu, prislonila se uz vrata, zamislila, pogledom prelazeći
preko usnulog aula pre no što će ga napustiti. Najman-Ana, još uvek
vitka, lepa kao nekada, bila je odevena kako i priliči za takav dalek put.
Na sebi je imala cokule, šalvare, prsluk bez rukava povrh haljine, a preko
ramena slobodno joj je visio ogrtač. Glavu je povezala belom maramom
čije je krajeve zakačila na potiljku. Tako je odlučila u svojim noćašnjim
razmišljanjima — kad se već nada da će sina videti živog, čemu onda
crnina. A ne zbude li se nada, još ima kad da stavi na glavu večnu crnu
maramu... Sumračno jutro skrivalo je posedelu kosu i tragove duboke
tuge na materinom licu — bore duboko utisnute u tužno čelo. Oči joj se u
trenu ovlažiše i ona s teškom tugom uzdahnu. Da li je mislila, ili slutila,
šta će sve da preživi. Ali se odmah pribrala. „Ašvadan lja ila hilj ala“,
prošaptala je prvi redak molitve (nema Boga do Boga) i s tim se odlučno
uputila ka kamili, spustila je na savijena kolena. Iskezivši se po običaju,
tiho režeći kao da preti, Akmaja se polako spusti grudima na zemlju.
Prebacivši hitro bisage preko sedla, Najman-Ana se pope i uzjaha kamilu,
ponuka je, ova ustade, ispravljajući noge i uznoseći istog časa
gospodaricu visoko iznad zemlje. Akmaja je razumela — put je čeka...
Niko u aulu nije znao za odlazak Najman-Ane i, sem pospane
sluškinje-usvojenice koja je svaki čas zevala širom otvarajući usta, niko je
nije u tom času ispratio. Još je sinoć rekla da ide svojim torkunima —
rođacima dok je bila devojka — da se pogosti i da će otuda, ako bude
hadžija, krenuti s njima u kipčačku zemlju, da se pokloni hramu svetog
Jasave...
Krenula je što ranije da joj niko ne bi dosađivao zapitkivanjem.
Udaljivši se od aula, Najman-Ana je okrenula put sarozeka, čija se nejasna
daljina tek nazirala u nepomičnoj pustoši pred njom...

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana...
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Sa nosača aviona „Konvencija“ otišao je još jedan šifrovani radiogram

kosmonautima-kontrolorima na orbitalnu stanicu „Paritet“. U tom
radiogramu u onom istom kategoričko-upozoravajućem tonu savetovano
je da se ne stupa u radio-vezu sa paritet-kosmonautima 1-2 i 2-1, koji
borave izvan Sunčeve galaksije, radi dobijanja u vremenu i mogućnosti
njihovog povratka na orbitalnu stanicu, te da se i dalje čekaju uputstva
UCU-a.
Na okeanu bura je valjala s pola snage. Nosač aviona se primetno
ljuljao na talasima. Penušala se, poigravala tihookeanska voda duž krme
džinovskog broda. A sunce je isto onako sijalo nad morskim
prostranstvom, zahvaćeno beskonačnim uskiptelim belo zapenušanim
kretanjem talasa. Vetar se nije pojačavao.
Sve službe na nosaču aviona „Konvencija“, uključujući i avioformaciju
i grupe za bezbednost državnih interesa, bile su na oprezu — u punoj
gotovosti...
Jednolično tiho zavijajući u hodu i gotovo nečujno stružući nogama,
grabila je širokim kasom bela kamila Akmaja po uvalama i ravnicama
velike sarozečke stepe ko zna koji dan, a gospodarica ju je jednako
nagonila i požurivala po vrelim, pustim krajevima. Tek bi se pred noć
zaustavljale kraj retkih kladenaca. A izjutra bi se ponovo dizale u potragu
za velikim krdom kamila, izgubljenim u beskonačnim sarozekama. Tu, u
tom delu sarozeka, nedaleko od peščanog crvenkastog obronka
Malakumdičap, koji se kilometrima prostirao, naišli su trgovci koji su
tuda nedavno prolazili na onog pastira-mankurta, kojeg je sad tražila
Najman-Ana. Evo već drugi dan kako krstari oko Malakumdičapa,
strahujući da ne nabasa na Žuanjžuane, no koliko god zagledala, koliko
god pretraživala, svud je bila stepa i stepa, i varljive fatamorgane.
Jednom je, povevši se za tim priviđenjem, prevalila velik krivudav put ka
vazdušnom gradu sa džamijama i tvrđavskim zidinama. Možda je tamo
njen sin, na tržnici robljem? I tad bi ga mogla posaditi na Akmaju iza
sebe, pa nek pokušaju da ih stignu... Mučno je bilo u pustinji, zato joj se to
i prividelo.
Naravno da je teško pronaći čoveka u sarozekama, čovek je tamo
zrnce peska, ali ako je on pored kamiljeg krda koje pase na velikoj širini,
onda ćeš pre ili posle opaziti životinju, onu na kraju, a potom ćeš naći i
ostale, a pokraj krda i samog pastira. Na to je računala Najman-Ana.
Ali dotle nigde ništa nije otkrila. I već je počela strahovati da nisu
premestili krdo na drugo mesto ili čak — da nisu Žuanjžuani sve kamile
džumle oterali na prodaju u Hivu ili Buharu. Hoće li se ikad vratiti onaj
pastir iz tako dalekih krajeva?... Kad je mati napuštala aul, razdirana
čežnjom i sumnjama, maštala je samo o jednom — da joj je da vidi sina
živog, makar bio i mankurt, šta bilo, makar se ničega i ne sećao niti
shvatao, samo neka to bude njen sin, živ, jednostavno živ... Zar je to malo!
Ali, zalazeći sve dublje u sarozeke, približavajući se mestu gde bi mogao
biti onaj pastir kojeg su sreli trgovci nedavno prolazeći u karavanu, sve
više se bojala da će videti u sinu umno obogaljeno biće, taj strah ju je
pritiskivao i morio. I tad bi molila Boga da to ne bude on, njen sin, nego
neki drugi nesrećnik, i bila je spremna da se bez reči pomiri s tim da
njenog sina nema i da ne može biti među živima. A ide samo zato da bi
videla tog mankurta i uverila se da su njene sumnje bile bezrazložne i,
kada se uveri, vratiće se i prestaće da se muči i vek će svoj dokonavati
kako joj je sudbina odredila... A onda bi se ponovo predavala čežnji i želji
da u sarozekama ne nađe nikog drugog do baš svog sina, pa ma šta bio...
Razdirana tim osećanjima najednom je ugledala, pošto je prešla blagu
uzvišicu, brojno krdo kamila, stotine grla koja su slobodno pasla po
širokom dolu. Mrke, uhranjene kamile tumarale su između sitnog
šipražja i gustih boca, otkidajući njihove vrhove. Najman-Ana udari malo
svoju Akmaju, jurnu iz sve snage i isprva se prosto zagrcnu od radosti što
je, eto, najzad, pronašla krdo, a onda se uplaši, jeza je podiđe, toliko se
prestravi od pomisli da će sad ugledati sina pretvorenog u mankurta.
Onda se ponovo obradova i više čestito nije ni znala šta se to s njom
zbiva.
Eno ga krdo, pase, ali gde je pastir? Mora da je tu negde. I spazi na
drugom kraju dola čoveka. Izdaleka nije mogla raspoznati ko je. Pastir je
stajao s dugačkim štapom, držeći na povocu iza sebe jahaću kamilu s
bisagama, i mirno gledao ispod duboko natučene kape kako se ona
približava.
I kada se približila, kada je prepoznala sina, Najman-Ana nije znala
kako se skotrljala s kamilinih leđa. Učinilo joj se da je pala, ali zar joj je do
toga!
— Sine moj dragi! A ja te svud tražim! — Poletela je k njemu kao kroz
čestar što ih je razdvajao. — Ja sam tvoja mati!
I namah je sve shvatila i zaridala, gorko i strašno, nogama trupkajući
po zemlji, u grču kriveći usne koje su podrhtavale, pokušavajući da se
zaustavi, ali nemajući snage da se savlada. Da bi se održala na nogama,
čvrsto se uhvatila za rame ravnodušnog sina i plakala, plakala, zaglušena
nesrećom koja se beše davno nadvila a sad sručila, pritiskujući i
pokopavajući je. I, ridajući, pogledom se upijala kroz suze, kroz
pramenove vlažne, ulepljene sede kose, kroz prste koji su drhtali i
razmazivali po licu prašinu od puta, u dobro znane sinovljeve crte i
jednako pokušavala da ulovi njegov pogled, još uvek iščekujući, nadajući
se da će je on prepoznati, pa to je tako jednostavno — prepoznati vlastitu
mater!
Ali njeno pojavljivanje nije proizvelo na njega nikakav utisak, kao da
je ona tu boravila stalno i svakodnevno ga posećivala u stepi. Nije čak ni
upitao ko je i zbog čega plače. U jednom trenutku pastir je sklonio njenu
ruku s ramena i krenuo, vukući za sobom jahaću kamilu s bisagama, od
koje se nije razdvajao, na drugi kraj krda, da pogleda nisu li suviše daleko
otrčale razigrane mlade životinje.
Najman-Ana zastade, čučnu, jecajući, stežući lice rukama, i tako
ostade ne dižući glavu. Potom prikupi snagu i pođe prema sinu, trudeći
se da ostane mirna. Sinmankurt, kao da se ništa nije dogodilo, pogleda je
besmisleno i ravnodušno ispod duboko natučene kape, i nešto kao
slabašan smešak kliznu preko njegovog izmoždenog i vetrom išibanog,
ogrubelog lica. Ali oči, izražavajući dremljivo odsustvo interesa za bilo
šta na svetu, ostadoše, kao i malopre, ravnodušne.
 — Sedi da popričamo — s teškim uzdahom reče Najman-Ana.
I sedoše na zemlju.
— Da li me prepoznaješ? — upita mati.
Mankurt odreče glavom.
— A kako se zoveš?
— Mankurt — odgovori on.
— To te sad tako zovu. A sećaš li se svog ranijeg imena? Seti se svog
pravog imena.
Mankurt je ćutao. Mati je videla da je on pokušavao da se seti, na
prekonosici mu se od naprezanja pojaviše krupne kapi znoja a oči se
prevukoše drhtavom maglinom. Ali pred njim mora da se isprečio
neprobojan zid i on ga ne mogade savladati.
— A kako se zvao tvoj otac? A ti, ko si, odakle si? Gde si rođen, to bar
znaš?
Ne, on se ničega nije sećao i ništa nije znao.
— Šta su učinili s tobom! — prošapta mati i opet joj usnice mimo
volje zaskakutaše i, grcajući od očajanja, gneva i jada, poče ponovo jecati,
bezuspešno pokušavajući da se smiri. Materina tuga nije ni najmanje
takla mankurta.
— Može se oduzeti zemlja, može se oduzeti bogatstvo, može se
oduzeti i život — reče ona glasno — ali kome na um pade, ko se usudi da
posegne za čovekovim pamćenjem! O, Gospode, ako te ima, zašto
nagovori ljude na tako što? Zar je malo zla na zemlji i bez toga?
I tad kaza, gledajući u sinamankurta, svoje znamenito žalobitno slovo
o suncu, o Bogu, o sebi, koje prepričavaju ljudi i dan-danas, kad bi se reč
povela o sarozečkoj istoriji...
I tad ona poče svoju tužbalicu koje se i sad spominju ljudi:
— Men botasi olgen boz maja, tulibin kelip iskegen24...
I tad iz njene duše pokulja jadikovka, dugi neutešni vapaji sred
beskrajnih nemih sarozeka...
Ali sina, mankurta, ništa nije ganulo.
I tad Najman-Ana odluči da mu nametanjem, a ne ispitivanjem,
pokuša da dadne do znanja ko je on.
— Tvoje je ime Žolaman. Čuješ li? Ti si Žolaman. A otac tvoj zvao se
Donenbaj. Zar ne pamtiš oca? Ta on te je još od malih nogu učio da
strelom gađaš. A ja sam tvoja mati. A ti si moj sin. Ti si iz plemena
Najmana, razumeš li? Ti si Najman...
 Sve što mu je ona govorila, slušao je s potpunim odsustvom
interesovanja za njene reči, kao da se ni o čemu nije ni govorilo. Tako je,
po svoj prilici, slušao pevanje cvrčka u travi.
I tad Najman-Ana upita sinamankurta:
— A šta je bilo pre no što si došao ovamo?
— Ništa nije bilo — odgovori on.
— Beše li noć ili dan?
— Ništa nije bilo — odgovori on.
— Sa kim bi hteo da porazgovoriš?
— S mesecom. Ali mi ne čujemo jedno drugo. Tamo neko sedi...
— A šta bi još hteo?
— Perčin na glavi, kao kod gospodara.
— Daj da vidim šta su učinili s tvojom glavom — krenu Najman-Ana.
Mankurt naglo odskoči, odmače se, uhvati se rukama za kapu i više
nije gledao u majku. Ona shvati da nikad ne treba da spominje njegovu
glavu.
Za to vreme u daljini se ukaza čovek koji je jahao na kamili. Uputi se
prema njima.
— Ko je to? — upita Najman-Ana.
— On mi donosi hranu — odgovori sin.
Najman-Ana se uznemiri. Trebalo je da se što pre sakrije dok je
Žuanjžuan, koji se u nedoba pojavio, ne spazi. Ona nagna kamilu da se
spusti na zemlju i pope se u sedlo.
— Ne govori ništa. Brzo ću doći — reče Najman-Ana.
Sin ne odgovori. Bilo mu je svejedno.
Najman-Ana je shvatila da je pogrešila što se udaljila jašući kroz krdo
koje je paslo. Ali već je bilo dockan. Žuanjžuan, koji se beše zaputio ka
krdu, mogao je, naravno, da je opazi kako pojahuje belu kamilu. Trebalo
je da se skloni pešice, skrivajući se izmeću životinja koje su pasle.
Udaljivši se poprilično od pašnjaka, Najman-Ana se zavukla u duboku
jarugu po ivicama obraslu pelenom. Tu je sjahala i smestila Akmaju na
dno jaruge. I otud je počela da osmatra. Da, upravo se pokazalo kao što je
i mislila. Ipak ju je spazio. Posle nekog vremena, goneći kamilu kasom,
pokazao se onaj Žuanjžuan. Bio je naoružan kratkim kopljem i strelama.
Žuanjžuan je bio očito zabrinut, zbunjen, osvrtao se oko sebe — kud se
denuo jahač na beloj kamili kojeg je izdaleka primetio? Nije baš bio
siguran u kom pravcu da krene. Pođe na jednu, pa na drugu stranu.
Poslednji put projaha sasvim blizu jaruge. Dobro te se Najman-Ana
dosetila da maramom pokrije Akmajinu čeljust. Mogla bi kamila u zao čas
da se oglasi. Skrivajući se iza pelena na kraju obronka, Najman-Ana
mogade da vidi Žuanjžuana prilično jasno. Jahao je na kosmatoj kamili,
osvrćući se na sve strane, lice mu beše podbulo, napeto, na glavi crni
šešir, kao čun, s krajevima povijenim uvis, a pozadi je klatarao,
bleskajući, crni, suvi perčin, spleten u dva zuba. Žuanjžuan se pridiže na
stremenima, držeći koplje pripravno, obazirao se, vrteo glavom, a oči su
mu svetlucale. Bio je to jedan od dušmana koji su osvojili sarozeke, koji
su oterali u ropstvo toliko naroda i pričinili toliko nesreće njenoj
porodici. Ali šta je mogla ona, nenaoružana žena, protiv svirepog ratnika-
Žuanjžuana? Razmišljala je o tome kakav je život, šta je to što je dovelo te
ljude do takve svireposti, divljaštva — da uništavaju pamćenje
robovima...
Cunjajući levo-desno, Žuanjžuan se ubrzo udalji i vrati se krdu.
Već je palo veče. Sunce je zašlo, ali je rumeni odsjaj još dugo ostao
nad stepom. Onda se najednom smrklo. I nastupila je gluva noć.
Najman-Ana provede tu noć u potpunoj samoći u stepi, negde u
blizini svog zlosrećnog sinamankurta. Da se vrati k njemu — pribojavala
se. Onaj Žuanjžuan od maločas mogao je i zanoćiti kod krda.
I ona donese odluku da ne ostavlja sina u ropstvu, da pokuša da ga
povede sa sobom. Neka je i mankurt, nek ništa ne razume, ali bolje nek
bude kod svoje kuće, među svojima, nego da bude pastir kod Žuanjžuana
u bezljudnim stepama. To joj je govorila njena materinska duša. Ona nije
mogla da se pomiri sa onim, sa čim su se mirili drugi. Nije mogla da krv
svoju ostavi u ropstvu. A šta ako se u rodnom zavičaju njemu najednom
vrati razum, ako se seti svog detinjstva...
Ujutro je Najman-Ana ponovo pojahala Akmaju. Dalekim, zaobilaznim
putevima dugo se prikradala krdu koje se u toku noći pomerilo
poprilično daleko. Pošto se približila krdu, pažljivo je osmatrala nema li
koga od Žuanjžuana, pa tek pošto se uveri da nema nikoga, pozva sina po
imenu:
— Žolamane! Žolamane! Zdravo!
Sin se osvrte, mati kriknu od radosti, ali odmah shvati da se on
obazreo prosto na njen glas.
Ponovo je Najman-Ana pokušavala da u sinu probudi oduzeto
pamćenje.
 — Seti se kako se zoveš, seti se imena svog — molila je i ubeđivala ga.
— Tvoj otac je Donenbaj, zar ne znaš? A tvoje ime nije Mankurt, već
Žolaman25. Nazvali smo te tako što si rođen na putu, pri velikoj seobi
Najmana. I kad si ti rođen, zadržali smo se na odmoru tri dana. Tri dana
se proslavljalo.
I mada sve to na sinamankurta nije ostavilo nikakav utisak, mati je
nastavila da priča, uzalud se nadajući da će možda najednom nešto sinuti
u njegovoj pomračenoj svesti. Ali ona je udarala u čvrsto zamandaljena
vrata. Pa ipak je nastavila uporno da ponavlja svoje:
— Seti se kako ti je ime Tvoj otac je Donenbaj!
Potom ga je nahranila, napojila onim što beše ponela sa sobom i
počela mu pevati uspavanke.
Pesmice su mu se neobično svidele. Bilo mu je prijatno da ih sluša, i
nešto živo, nekakvo otopljenje pojavilo se na njegovom sleđenom, do
crnila okorelom licu. I tad ga mati poče ubeđivati da napusti to mesto, da
napusti Žuanjžuane i krene s njom u svoj rodni kraj. Mankurt nije mogao
ni da zamisli da može tek tako ustati i otići nekud — a krdo, šta će s njim?
Ne, gospodar mu je zapovedio da se ne odmiče od krda. Tako mu je rekao
gospodar. I neće se on nikud maći od krda...
I ponovo, po ko zna koji put, Najman-Ana je pokušala da prodre kroz
čvrsto zatvorena vrata razorenog pamćenja i jednako ponavljala:
— Seti se čiji si! Kako ti je ime? Tvoj otac je Donenbaj!
Mati nije ni opazila u uzaludnom nastojanju koliko je vremena prošlo,
trgla se tek kada se na kraju krda opet pojavio Žuanjžuan na kamili.
Ovoga puta se našao mnogo bliže i jahao je žurno, terajući sve brže.
Najman-Ana je ne oklevajući pojahala Akmaju. I udaljila se. Ali s druge
strane, presecajući joj put, pojavio se još jedan Žuanjžuan na kamili. Tada
je Najman-Ana, nagoneći Akmaju, prošla između njih. Brzonoga bela
Akmaja ju je na vreme iznela napred, a Žuanjžuani su je gonili, vičući i
mlatarajući kopljima. Kako da se mere sa Akmajom! Sve više su
zaostajali, truckajući se na svojim kosmatim kamilama, a Akmaja je,
dišući sve brže, jurila kroz sarozeke nedostižnom brzinom, odnoseći
Najman-Anu sve dalje od potere što joj je pogibijom pretila.
Međutim, ona nije znala da su ozlojeđeni Žuanjžuani, vrativši se,
počeli da tuku mankurta. Ali šta od njega da izvučeš. Jednako je
odgovarao:
— Govorila je da je ona moja mati.
 — Nikakva ti ona nije mati! Ti matere i nemaš! Znaš zašto je dolazila?
Znaš li? Hoće da ti skine kapu i odvoji od glave! — zastrašivali su
zlosrećnog mankurta.
Kod tih reči mankurt je prebledeo, lice mu je postalo kao crna zemlja.
Uvukao je glavu u ramena i, uhvativši se za kapu, počeo se obazirati oko
sebe kao zver.
— Ma ne boj se! Deder, drži! — Stariji Žuanjžuan mu je tutnuo u ruke
luk sa strelama.
— Hajd, ciljaj! — Mladi Žuanjžuan hitnu svoj šešir visoko u vazduh.
Strela probi šešir. — Gle! — iznenadi se vlasnik šešira. — Pamćenje mu je
ostalo u ruci!
Kao ptica s gnezda uplašena, kružila je Najman-Ana po sarozečkoj
okolini. I nije znala šta da čini, šta da čeka. Hoće li sad Žuanjžuani oterati
celo krdo i s njim i njenog sinamankurta na drugo mesto, za nju
nedostupno, bliže svojoj hordi, ili će vrebati da je uhvate? Raspametivši
se od silnih pretpostavki, jahala je, obilazeći izdalje, skrivenim mestima i
spazila, veoma se obradovala kad je ugledala da su ona dvojica
Žuanjžuana napustila krdo. Udaljili su se i ne osvrnuvši se, jašući jedan
kraj drugog. Najman-Ana dugo nije skidala očiju s njih i kad su se izgubili
u daljini, odlučila je da se vrati sinu. Sad je želela po svaku cenu da
povede sina sa sobom. Kakav god da je — nije njegova krivica što se
sudbina tako obrnula, što su se dušmani na ovaj način poigrali s njim, ali
majka ga u ropstvu neće ostaviti. I neka Najmani vide kako osvajači
obogaljuju zarobljene džigite, kako ih ponižavaju i lišavaju razuma, nek
se gnevom ispune i late oružja. Nije stvar u zemlji. Zemlje bi bilo dovoljno
za sve. Ali žuanjžuansko zlo nepodnošljivo je čak i za udaljeno
susedstvo...
U tim mislima vraćala se Najman-Ana sinu i sve je smišljala kako da
ga ubedi, da ga nagovori da još te noći pobegne.
Već se hvatao mrak. Nad velike sarozeke spuštala se, nevidljivo se
prikradajući po uvalama i dolovima rumenkastim sutonom, još jedna noć
iz beskrajnog niza prošlih i predstojećih noći. Bela kamila Akmaja lako i
slobodno nosila je svoju gospodaricu ka velikom tabunu. Zraci sunca koje
je gasnulo jasno su osvetljavali njenu figuru na kamiljem međugrblju. Sva
na oprezi i zabrinuta, Najman-Ana bila je bleda i stroga. Sedina, bore,
misli na čelu i u očima, kao taj suton sarozečki, neprebolan bol... Stigla je
do krda, krenula kroz životinje koje su pasle, počela se osvrtati oko sebe,
ali sina nema. Njegova jahaća kamila s bisagama ko zna zašto pasla je
slobodno, vukući za sobom povodac po zemlji... Ali njega nije bilo. Šta je s
njim?
— Žolamane! Sine moj, Žolamane, gde si? — poče da doziva Najman-
Ana.
Niko se nije ni pojavljivao, ni odazivao.
— Žolamane! Gde si? To sam ja, tvoja mati! Gde si?
I osvrćući se nemirno oko sebe, nije ni opazila da se njen sin,
mankurt, krije u senci kamile, već spreman, s kolena ciljajući strelom
napetom na tetivi. Odsjaj sunca mu je smetao i on je čekao pogodan
trenutak da pusti strelu.
— Žolamane! Sine moj! — dozivala je Najman-Ana u strahu da mu se
nije štogod desilo. Okrenula se u sedlu. — Nemoj! — uspela je da krikne i
taman da ponuka belu kamilu Akmaju da se licem okrene, kad strela
kratko fijuknu zabadajući se u levu stranu pod rukom.
Beše to smrtni pogodak. Najman-Ana se nagnu i poče lagano da pada,
hvatajući se za kamilin vrat. No pre toga smače joj se bela marama s
glave, u vazduhu se pretvori u pticu i s krikom polete: „Seti se čiji si! Kako
ti je ime! Tvoj otac je Donenbaj! Donenbaj! Donenbaj!“
Od to doba, priča se, U sarozekama noću poče da leti ptica Donenbaj.
Kad naiđe na putnika, Donenbaj leti sasvim blizu i uzvikuje: „Seti se čiji
si! Čiji si? Kako ti je ime? Ime! Tvoj otad je Donenbaj! Donenbaj!
Donenbaj! Donenbaj! Donenbaj!...“
Mesto gde beše sahranjena Najman-Ana, poče se zvati u sarozekama
groblje Ana-Bejit — za pokoj matere...
Od bele kamile Akmaje ostade veliko potomstvo. Ženke su bile na nju,
beloglave kamile nadaleko poznate, a mužjaci, nasuprot njima, crni i
snažni, kao današnji Burani Karanar.
Pokojni Kazangap, kojeg su sad vozili da pokopaju na Ana-Bejitu,
uvek je dokazivao da Burani Karanar nije od običnih, već da vodi poreklo
od same Akmaje, čuvene bele kamile koja je posle pogibije Najman-Ane
ostala u sarozekama.
Jedigej je rado verovao Kazangapu. A što i ne bi... Burani Karanar je to
zasluživao... Koliko je samo bilo iskušenja i u dobra i u zla vremena — i
uvek ga je Karanar izbavljao iz nevolja... Samo postaje veoma zao kad
dođe vreme parenja, po najžešćoj zimi to uvek biva, i tad besni, strašno
besni, i zima besni, i on. Dve zime zaredom. Tad ga svladati ne možeš...
Jednom je Jedigeju takvo zlo pričinio, takvo zlo, i da je on, da kažemo, bio
čovek, pretpostavimo, razumno biće, nikad Burani Jedigej ne bi to
oprostio Buranom Karanaru... Ali šta možeš s kamilom koja je otupela,
kad joj dođe vreme? Šta tu može Burani Karanar? Kazangap je dobro
znao sve to, i on je i presudio, a da nije, ko zna kako bi sve ispalo.
 VII

Burani Jedigej se, s osobitim osećanjem negdašnje sreće, sećao kraja

leta i početka jeseni 1952. godine. Kao po nekoj čaroliji, zbila su se
Jedigejeva predviđanja. Posle one grozne žege, od koje su čak i gušteri
dolazili na kućne pragove, spasavajući se od sunca, vreme se naglo
izmenilo već sredinom avgusta. Razlila se najednom nepodnošljiva
vrućina, i postepeno je počela dolaziti svežina, bar se noću moglo mirno
spavati. Dođe do takve blagodati i u sarozekama, ne, doduše, svake
godine, ali dođe. Zime su uvek iste. Uvek surove, a leto katkad i popusti.
Do toga dolazi kad u višim slojevima vazdušnih struja, kako je to jednom
prilikom pričao Jelizarov, dolazi do krupnih pomeranja, menjaju se
pravci nebeskih reka. Voleo je Jelizarov da priča o takvim stvarima.
Govorio je da gore protiču ʼogromne nevidljive reke sa svojim obalama i
povodnjima. Te reke, budući u neprekidnom kružnom kretanju, navodno
zapljuskuju Zemljinu kuglu. I Zemlja, sva obavijena vetrovima, plovi po
svojim kružnicama, i to je, eto, tok vremena. Zanimljivo je bilo slušati
Jelizarova. Takvi ljudi se retko nalaze, čovek velike duše. Poštovao je
Burani Jedigej njega, Jelizarova, a i ovaj mu je istim uzvraćao. I tako,
dakle, ta nebeska reka, koja katkad donosi u sarozeke u vreme najveće
sparine svežinu od koje ljudima lakne, ona se ko će ga znati zašto spušta
sa svoje tavanice i, spuštajući se, nabasava na Himalaje. A Himalaji, bog te
pita koliko su daleko, no ipak u razmerama Zemljine kugle sasvim su
blizu. Vazdušna reka nabasava na Himalaje i onda se vraća; u Indiju i
Pakistan ne dospeva, i tamo nesnosna žega i ostaje, a iznad sarozeka se
razliva u svome povratku, zato što su sarozeke, slično moru, otvoreno
slobodno prostranstvo... i ha reka donosi svežinu sa Himalaja...
No bilo kako bilo, tek te godine pred kraj leta i s početka jeseni vreme
je bilo uistinu prijatno. Kiša u sarozekama je retka pojava. Svaka kiša se
može zadugo pamtiti. Ali tu kišu je Burani Jedigej upamtio za celi život.
Najpre su se oblaci navukli, bilo je čak neobično kad se skrila večno pusta
dubina vrelog, istopljenog neba sarozeka. I digla se para, sparina se
napela da prsne. Jedigej je tog dana radio na zakačinjanju vagona. Na
slepom koloseku njihove rasputice ostale su tri platforme posle istovara
šljunka i nove partije borovih pragova. Istovarili su još dan pre toga. Kao
i uvek, traže da se radi što je moguće hitnije, a onda se pokaže Aa i nije
baš tako hitno. Posle istovara, platforme su pola dana stajale na slepom
koloseku. A na istovar su se svi sjatili — Kazangap, Abutalip, Zaripa,
Ukubala, Bukej, svi, koji nisu bili na pruzi, bačeni su na taj hitan posao.
Jer, tada se moralo sve ručno tegliti. A vrućina nesnosna! Baš su
platforme imale kad da potrefe, po takvoj žezi! Ali kad se mora, mora se.
Radili su. Ukubali se zavrtelo u glavi, spopala je muka. Nije podnosila
zadah vrelih, smolom natopljenih pragova. Morali su da je pošalju kući. A
onda su pustili sve žene — deca su kod kuće izluđivala od vrućinčine.
Ostali su muškarci, zapeli su iz petnih žila, i okončali posao.
A sutradan, baš kad će kiša, vraćali su se prazni vagoni sa usputnim
teretnim vozom u Kumbelj. Dok su manevrisali i zakačinjali vagone,
Jedigej nije mogao da diše od zapare, kao u vojničkom kupatilu. Bolje bi
bilo da sunce peče. A našao se neki mašinovođa — oteže li, oteže,
kašičicu na sat. A muvati se između vagona bilo je prosto da izludiš! A
Jedigej onome mašinovođi majku majčinu... A ni ovaj mu nije ostao
dužan. Ni njemu nije bilo lako kod ložišta u lokomotivi. Prosto su otupeli
od vrućine. I teretni voz je najzad otišao, bogu hvala. Odvukao prazne
platforme.
I tad najednom udari pljusak. Prolomi se. Za svu onu beskišicu udari
jedna kiša. Zemlja zadrhta, diže se u trenu u mehurove i barice. I poče da
pljušti kiša, žestoka, pomamna, nakupivši svežinu i vlagu, ako je to tačno,
na snežnim grebenima samih Himalaja... Uh, kakvi su Himalaji! Kakva
moć! Jedigej potrča kući. Zašto, ni sam ne zna. Prosto onako. Zato što
čovek, kad kiša pada, uvek trči kući ili pod kakav krov. Navika. Da nije
toga, zašto da se krije od takve kiše? On to shvati i zastade kad vide kako
je cela porodica Kutibajevih — Abutalip, Zaripa i dva sinčića, Daul i
Ermek — uzevši se za ruke, igrala i skakala na kiši ispred svoje barake.
To je Jedigeja potreslo. Ne zato što su se igrali i radovali kiši. Već zato što
su Abutalip i Zaripa, pre no što će kiša početi, pohitali, krupnim koracima
grabeći preko pruge, s posla. Sad je shvatio. Hteli su da budu svi zajedno
na kiši, sa decom, cela porodica. Jedigeju tako nešto ni na pamet ne bi
palo. A oni su, kupajući se na kiši koja je lila kao iz kabla, plesali, grajali,
kao zalutale guske na Aralskom moru! To je bio praznik za njih, odušak s
neba. Toliko su žudeli, čeznuli u sarozekama za kišom. I neko prijatno
osećanje obuze Jedigeja, i tužno, i smešno, i žao mu beše otpadnika koji
su se hvatali za svaki svetao trenutak na železničkoj rasputici Boranli-
Burani.
— Jedigeju! Dođi! — povika kroz potoke kiše Abutalip i zamaha
rukama kao plivač.
— Čika-Jedigeju! — radosno poleteše dečaci k njemu.
Mlađi, još nije imao ni tri godine, Ermek, Jedigejev ljubimac, trčao je k
njemu raširenih ručica, široko otvorenih usta, zagrcavajući se od kiše. Oči
su mu bile pune neopisive radosti, junaštva i obešenjaštva. Jedigej ga
prihvati i zavrte u rukama. I nije znao šta dalje da čini. Uopšte nije
nameravao da se pridruži toj porodičnoj igri. Ali u tom času iza ugla
istrčaše uz glasnu ciku Jedigejeve kćeri — Saule i Šarapat. Dotrčale su na
galamu Kutibajevih. I one su bile srećne. „Tata, hajde da trčimo!“ tražile
su. I to preseče Jedigejevo kolebanje. Sad su svi zajedno, udruživši se,
ludovali na pljusku koji se nije stišavao.
Jedigej nije spuštao iz ruku maloga Ermeka, plašeći se da on u opštoj
pometnji ne upadne u baru i zagrcne se. Abutalip je digao na ramena
njegovu mlaću — Šarapat. I tako su trčali, priređujući deci zabavu. Ermek
je poskakivao na Jedigejevim rukama, vikao iz sve snage i, kad bi se
zagrcnuo, hitro bi i čvrsto priljubljivao mokru njuškicu uz Jedigejev vrat.
Bilo je to tako dirljivo da je Jedigej nekoliko puta uhvatio zahvalne i
sjajne Abutalipove i Zaripine poglede, zadovoljne što je njihovom dečkiću
tako lepo s čika-Jedigejem. Ali i Jedigeju i njegovim devojčicama je isto
tako bilo veselo u tom kišnom metežu koji je izmislila porodica
Kutibajevih. I nehotice je Jedigej obratio pažnju na to kako je lepa bila
Zaripa. Kiša je rasula njenu kosu po licu, vratu, ramenima, i voda,
slivajući se od glave do pete, štedro je klizila niz gipko, mlado telo žene,
ističući njen vrat, ruke, bedra, listove bosih nogu. A oči su sjale od radosti
i prkosa. I beli zubi su srećno svetlucali.
Od kiše za sarozeke — vajde nikakve. Snegovi lagano natapaju tlo. A
kiša, kakva god da je, kao živa na dlanu, sklizne s površine u jaruge i
uvale. Uzbulka, uzšumi — i nikom ništa.
Već posle nekoliko minuta od tako velikog pljuska razigrali su se
potoci i bujice, moćne, plahovite, zapenušane. I tad su Boranlinci počeli
da trčkaraju i preskaču preko potoka, da podmeću lavore i korita za
kišnicu. Starija deca, Daul i Saule su se čak i vozili u lavorima po
potocima. Morali su i mlađe da posade u korita, pa su i oni zaplovili...
A kiša je jednako padala. Zaneseni plovljenjem u lavorima, dospeli su
do pred samu prugu, pod nasip na početku rasputice. Ljudi, koji behu
izvirili maltene do pojasa kroz širom otvorena vrata i prozore voza, bečili
su se u čudu na njih, na zlosrećne čudake ove pustoline. Nešto su im
dovikivali, kao: „Hej, pazʼte da se ne podavite!” kikotali su se do suza,
zviždali, smejali se. Mora da su vrlo čudno izgledali. I voz je prolazio,
kišom pran, odnoseći one koji će za dan, možda dva, pričati o onome što
su videli, da bi zabavili ljude.
Jedigej ništa od svega toga ne bi zapamtio da mu se nije učinilo da
Zaripa plače. Kad niz lice teku mlazevi vode kao iz kabla, teško je reći da
li čovek plače ili ne. Pa ipak, Zaripa je plakala. Ona se pretvarala da se
smeje, da joj je ludo veselo, a, u stvari, plakala je, zadržavajući jecaje,
presecajući plač smehom i povicima. Abutalip je uznemireno uhvati za
ruku:
— Šta ti je? Je lʼ ti zlo? Hajdmo kući.
— Ma ne, štucam samo — odgovorila je Zaripa.
I ponovo su počeli da zabavljaju decu, hitajući da se zasite darovima
slučajne kiše. Jedigeju beše neprijatno. Zamisli kako mora da im je teško,
kad znaju da postoji i drugi život, otet od njih, gde kiša nije događaj, gde
se ljudi kupaju i plivaju u čistoj, prozirnoj vodi, gde su drugi uslovi, druge
razonode, druge brige o deci... I da ne bi uznemirio Abutalipa i Zaripu koji
su, naravno, samo radi dece izigravali to veselje, Jedigej nastavi da
podržava njihovu zabavu...
Navozali su se, naigrali do mile volje i deca i odrasli, a kiša je još uvek
lila. I tad su otrčali svako svojoj kući. I, gledajući za njima sa saosećanjem,
Jedigeja je milje obuzimalo kako su Kutibajevi trčali jedno kraj drugog,
otac, mati, deca. Svi mokri. Bar jedan dan sreće u sarozekama.
Držeći mlaću u naručju a stariju kćer za ruku, Jedigej se pojavio na
pragu. Ukubala je preplašeno pljesnula rukama kad ih je ugledala:
— Jaoj, šta je s vama? Na šta ličite?
— Ne plaši se, majko — umiri Jedigej ženu i nasmeja se. — Kad se
atan opija, on igra sa svojim tajlacima26.
— Pa vidim ja, vidim, na to mi i liči — osmehnu se s prekorom
Ukubala. — Hajd, svlačite se, ne stojte kao pokisle kokoši.
Kiša je kod njih prestala, ali je još uvek padala negde u sarozečkim
krajinama do same zore, sudeći po tome što je usred noći odnekud
dopirala prigušena grmljavina. Jedigej se nekoliko puta budio od toga. I
čudio se. Na Aralskom moru gromovi su pucali nad samom glavom — i
spavao je. Ali tamo je nešto drugo — oluje su tamo česte. Probudivši se, a
ne otvarajući oči, naslućivao je Jedigej kako se na prozorima odražavaju
treptavim bleskom daleke razlokane svetlice, plamsajući u stepi na
raznim mestima.
Te noći je Burani Jedigej snevao da opet na frontu leži pod
neprijateljskom vatrom. Ali granate su padale bešumno. Eksplozije su se
bezvučno dizale u zrak i rivotine, crne, stinule su, lagano i teško se
obrušavajući. Jedna od takvih eksplozija poduhvatila ga je i bacila uvis, i
on je padao vrlo dugo, padao je, premro, u jezovitu prazninu. Potom je
išao na juriš, ali se likovi nisu razaznavali, činilo se, jednostavno, idu sami
šinjeli od sebe sa automatima u rukama. I kad su šinjeli povikali „ura“,
iskrsla je na putu ispred Jedigeja, mokra od kiše, nasmejana Zaripa. Bila
je prekrasna. U cicanoj haljini, raščupane kose, lica niz koje se voda u
mlazevima slivala, ona se neprestano smejala. Jedigej nije imao kad da se
zadržava, pamtio je da je krenuo na juriš. „Zašto se tako smeješ, Zaripa?
To ne sluti na dobro“, rekao je Jedigej. „Pa ja se ne smejem, ja plačem“,
odgovorila je i produžila da se smeje pod mlazevima kiše...
Sutradan je hteo da ispriča taj san Abutalipu i njoj. Ali se predomislio,
učinilo mu se da je san ružan. Zašto da bez potrebe uznemirava ljude...
Posle te velike kiše, žega se u sarozekama prevrnula ili, kako je
govorio Kazangap, leto je ispucalo svoje adute. Bilo je još vrelih dana, ali
podnošljivijih. I otad je počela postepeno predjesenja sarozečka
blagodat. I boranlinska dečurlija su se izbavila iscrpljujuće žege. Oživeli
su, opet su zazvonili njihovi glasovi. I tad su na rasputici obavešteni iz
Kumbelja da su na stanicu stigle kizilordinske lubenice i dinje. I da, vele,
kako hoće Boranlinci — mogu njihov deo da im pošalju ili pak neka sami
dođu i uzmu. To je Jedigej i iskoristio. Ubedio je šefa rasputice da treba
sami da pođu, inače im mogu, sačuvaj bože, poslati svašta. Ovaj je pristao.
U redu, kaže, pođite s Kutibajevim i izaberite što bolje. Jedigej je samo to i
čekao. Želeo je da izvede Abutalipa i Zaripu s decom bar na jedan dan iz
Boranli-Buranog. A ni njima nije bilo naodmet da se malko provetre. I
krenuli su, dve porodice sa svom dečurlijom, rano ujutro usputnim
vozom u Kumbelj. Lepo su se obukli. Bilo je baš divno. Deci se činilo da
putuju negde u neku zemlju iz bajki. Celim putem su se glasno radovala,
zapitkivala: je lʼ tamo raste drveće? Raste. A trava, je li tamo zelena? Jeste
— zelena je. A ima i cveća. A ima i kuća, i automobili jure ulicama? A
lubenica i dinja, je lʼ ima koliko hoćeš? Ima li sladoleda? A ima li mora?
 Vetar je udarao u teretni vagon, strujao ujednačeno i prijatno kroz
odškrinuta vrata, zagrađena za svaki slučaj drvenim štitom da deca ne bi
ispala, mada su na samom prolazu, pri kraju, na praznim sanducima
sedeli Jedigej i Abutalip. Razgovarali su o svemu i svačemu, odgovarali na
dečja pitanja. Burani Jedigej bio je zadovoljan što putuju zajedno, što je
vreme lepo, što su deca vesela, ali Jedigej se nije toliko radovao zbog
dece, koliko zbog Abugalipa i Zaripe. Njihova lica su sinula. Ljudi su se
oslobodili, raskovali za neko vreme, od stalnih briga, unutrašnje
potištenosti. I pomisli Jedigej u tom raspoloženju: možda će Abutalipu
biti dozvoljeno da živi u sarozekama kako ume i koliko ume. Daj bože!
Prijatno je bilo gledati — Zaripa i Ukubala su srdačno razgovarale o
svakodnevnim stvarima. I bile su srećne. Jer tako i treba da bude, zar je
ljudima mnogo potrebno... Jedigej je iz dna duše želeo da Kutibajevi
zaborave na sve nedaće, kako bi umeli da se učvrste, prilagode njihovom
boranlinskom životu, kad već nemaju drugog izbora. Jedigej je bio
polaskan time što Abutalip sedi kraj njega, ramenom se dotiče njegovog
ramena znajući da se u Jedigeja može pouzdati, i da se oni dobro
razumeju bez suvišnih reči, ne dodirujući u svakidašnjoj užurbanosti
bolne teme, o kojima ne treba nikad razgovarati. Jedigej je cenio kod
Abutalipa um, suzdržanost, ali najviše od svega privrženost porodici, radi
koje je Abutalip živeo, nije se predavao, crpeći snagu iz nje. Slušajući
Abutalipova razlaganja, Jedigej je dolazio do zaključka da najbolje što
čovek može da učini za društvo jeste da vaspita u svojoj porodici dobru i
čestitu decu. I to bez ičije pomoći, već sam, uz dana u dan, korak po korak
da ulaže u taj zadatak sebe, da bude koliko je god moguće duže, uvek,
zajedno s decom.
Reklo bi se, eto, gde sve nije učio Sabidžan, od malih nogu po
internatima, po institutima i po raznim kursevima za usavršavanje.
Siromah Kazangap, sve što bi dobio i zaradio, davao bi na sinovljev
boravak u gradu, samo da ne bi njegov Sabidžan živeo gore od drugih —
a šta je ispalo? Da zna, zna sve, a da je nikakav, nikakav je.
Dok su tako putovali zajedno po lubenice i dinje u Kumbelj,
razmišljao je Jedigej da, kad već nema boljeg izlaza, Abutalip Kutibajev
treba da se sredi u Boranli-Buranom kako valja. Da zasnuje svoj
domazluk, da zapati stoku i podiže sinove u sarozekama kako može i
koliko može. Doduše, nije on hteo da ga uči tome, ali je shvatio iz
razgovora da i Abutalip razmišlja o tome, da ima takvu nameru.
Interesovao se kako da dođe do krompira, gde da kupi za zimu valjenke
za ženu i decu, a sam će, veli, moći da prođe i s cokulama. Raspitivao se
još da li u Kumbelju postoji biblioteka i da li daju knjige na čitanje u
rasputice.
Navečer istoga dana opet usputnim teretnim vozom vratili su se kući
sa dinjama i lubenicama koje je Ors odvojio za Boranlince. Deca su se,
naravno, uveče primirila, ali su bila veoma zadovoljna. Videli su svet u
Kumbelju, nakupovali igračaka, jeli sladoled i koješta još. Ali, zbio se
jedan mali događaj u staničnoj berbernici. Odlučili su da decu ošišaju.
Kad je došao red na malog Ermeka, podigla se takva dreka i plač, da se
dečak nikako nije mogao umiriti. Svi su se uzvrteli, a njega uhvatio strah,
otima se, vrišti, oca doziva. Abutalip je u tom momentu baš otišao u
obližnju radnju. Zaripa nije znala šta da radi, crvenela je i bledela od
stida. I jednako se pravdala da dete nisu još nijednom od rođenja šišali,
bilo im je žao — mališan je imao tako lepu, kovrdžavu kosu. I zaista,
Ermek je imao izuzetnu, gustu i talasastu kosu, na majku, i uopšte ličio je
na majku: kad mu operu glavu i raščešljaju kosu — oči da ne skidaš.
Čemu sve nisu pribegli, Ukubala je, čak, odlučila da Sauli podseče
kosu: eto, vidiš, devojčica, i ne plaši se. To je, činilo se, delovalo na malog,
ali čim je berberin uzeo u ruke mašinu, opet dreka i kuknjava, Ermek se
otimao, i tad se upravo na vratima pojavio Abutalip. Ermek je poleteo ka
ocu. Otac ga je uzeo u ruke i čvrsto privio uza se, shvatio je da ne treba
dete mučiti.
— Izvinite — rekao je berberinu. — Nekom drugom prilikom.
Prikupićemo hrabrosti, pa ćemo tad... A sad može i ovako, proći ćemo već
nekako. Ne žuri nam se... Drugi put...
U toku vanredne sednice specijalno opunomoćenih komisija na
nosaču aviona „Konvencija“, uz obostranu saglasnost, orbitalnoj stanici
„Paritet“ upućen je još jedan kodirani radiogram, predviđen da bude
predat paritet-kosmonautima 1-2 i 2-1 koji su se nalazili na planeti
vanzemaljske civilizacije — kategorički ne preduzimati bilo kakve akcije,
ostati na mestu do posebnog uputstva UCU-a.
Sednica je održana, kao i pre, iza zatvorenih vrata. Nosač aviona
„Konvencija“ nalazio se, kao i pre, na svom mestu na Tihom okeanu,
južno od Aleuta, na strogo podjednakom vazdušnom rastojanju od San
Fransiska i od Vladivostoka.
Kao i pre, niko na svetu nije znao da se zbio najveći mećugalaktički
događaj — u sistemu nebeskog tela Držatelj otkrivena je planeta
vanzemaljske civilizacije, čiji su razumni žitelji predlagali da se uspostavi
kontakt sa Zemljanima.
Na vanrednoj sednici obe strane su vodile debatu za i protiv jednog
tako neobičnog i neočekivanog problema. Na stolu ispred svakog člana
komisije, sem ostalih pomoćnih materijala, ležao je dosije s potpunim
tekstom poruke paritet-kosmonauta 1-2 i 2-1. Proučavana je svaka
misao, svaka reč dokumenta. Svaki detalj, navođen kao fakt ustrojstva
razumnog života na planeti Šumske Grudi, razmatran je pre svega sa
gledišta mogućnih posledica, kompatibilnosti ili inkompatibilnosti sa
zemaljskim iskustvom civilizacije i sa interesima vodećih zemalja
planete... S takvom vrstom problema niko od ljudi dosad nije imao prilike
da se suoči. I pitanje je zahtevalo da bude rešavano vanredno...
Na Tihom okeanu bura je valjala s pola snage...
Pošto je porodica Kutibajevih preživela najgroznije vreme sarozečkog
letnjeg pakla i nije se u očajanju dohvatila stvari, nije krenula iz Boranli-
Buranog bilo kud, samo da se ode, Boranlinci su shvatili da će ta porodica
ostati tu, da neće još odstupiti. Abutalip Kutibajev je primetno živnuo,
tačnije, uvukao se u svakidašnje probleme. Svikao se, naravno, prihvatio
uslove života na rasputici. Kao i svako drugi, i on je imao prava da kaže
kako je Boranli-Burani — najpogubnije mesto na svetu, gde se čak i voda
morala dovoziti železničkom prugom u cisternama, i za piće i za sve
ostale potrebe, a ko je hteo da se napije sveže, prave vode, taj je morao da
osedla kamilu i zaputi se s mešinama na bunar bogu iza leća, na šta se,
sem Jedigeja i Kazangapa, niko i nije usuđivao.
Da, tako je to bilo pedeset druge godine pa sve do šezdesetih, dok nije
na rasputici postavljena dubinska vetro-elektro pumpa. Ali tad još nisu ni
pomišljali na to. I, bez obzira na sve nedaće, Abutalip nikad nije ni
proklinjao, ni grdio — ni rasputicu Boranli-Burani, ni taj sarozečki kraj.
Zlo je prihvatao kao zlo, a dobro kao dobro. Na kraju krajeva, ta zemlja ni
u čemu i ni pred kim nije bila kriva. Čovek je sam morao da odlučuje da li
da tu živi ili ne...
I na toj zemlji ljudi su se trudili da svoj život urede što je moguće
podesnije. Kad su se Kutibajevi konačno pomirili s tim da im je mesto tu,
u Boranli-Buranom, i da dalje nemaju kud, već da je nužno da se srede
što bolje mogu, tad se pokazalo da nemaju baš vremena napretek za
domaće poslove. Samo po sebi se podrazumevalo da se svaki dan, svaka
smena, mora odraditi, ali i u slobodnom vremenu ispalo je da imaju briga
preko glave. Abutalip se uzvrteo, zagrejao, kad su uzeli da spremaju stan
za zimu — peć je preziđivao, vrata ušuškavao, ramove popravljao i
podešavao. Neku posebnu snalažljivost za te poslove nije imao, ali je
Jedigej i alatom i materijalom pomagao, nije ga ostavljao samog. A kad su
počeli da kopaju podrum kraj šupice, ni Kazangap nije ostao po strani.
Utroje su sredili omaleni podrum, napravili pokrivku od starih
železničkih pragova, slamom i ilovačom odozgo zatrpali, sklepali krov
čvrst, jak da ne može biti jači, kako ne bi iznenada nečija stoka provalila u
podrum. I što god da su radili, pod nogama su im se uvek muvali i vrzmali
Abutalipovi sinčići. Nekad su, doduše, i smetali, ali je tako bilo veselije i
prijatnije. Jedigej i Kazangap počeše pomišljati kako da pomognu
Abutalipu da stvori svoj domazluk, i već su ponešto i doturili. Odlučili su
da mu na proleće izdvoje jednu muznu kamilu. Glavno je da nauči da
muze. Jer, to nije krava. Kamilu valja musti stojeći. Čuvati je u stepi i, što
je glavno, čuvati sisanče, puštati ga vimenu na vreme i na vreme sklanjati.
Ima dosta brige oko toga. I tu se treba razumeti u posao...
Ali više od svega Buranog Jedigeja je radovalo to, što Abutalip ne
samo da se prihvatio domaćinstva, ne samo da se s decom obe porodice
baktao, učio ih zajedno sa Zaripom da čitaju i crtaju, nego je, štaviše,
savlađujući i nadjačavajući boranlinsku gluvotu, počeo da se bavi i
sobom. Jer, Abutalip Kutibajev je bio obrazovan čovek. Njemu je prosto
pripadalo — da knjige čita, da pravi neke svoje zabeleške. Jedigej se
potajno ponosio time što je imao takvog prijatelja. Zato ga je i vuklo k
njemu. I s Jelizarovom, sarozečkim geologom, koji je često boravio u tim
krajevima, isto tako se prijateljstvo nije slučajno začelo. Poštovao je
Jedigej ljude učene, koji mnogo znaju. I Abutalip je mnogo znao. Samo on
se trudio da što manje razmišlja naglas. Ali izmeću njih je došlo jednom
do ozbiljnog razgovora.
Pred veče su se vraćali sa rada na pruzi.. Tog dana postavljali su
protivsnežne branike na sedmom kilometru, gde uvek snežni nanosi
besne. Iako je jesen tek pribirala snagu, valjalo se na vreme spremiti za
zimu. I tako su, eto, išli kući. Bilo je veče svetlo, lepo, mamilo je na
razgovor. Takvih večeri, sarozečke širine se, kao dno Aralskog mora sa
čamca po mirnom vremenu, tek prividno slute u blagom dimu sunčevog
zalaska.
— Je li, Abu, uveče, kad god prođem pored tvoje kuće, glava ti štrči
nad prozorskom daskom. Ili nešto pišeš ili popravljaš — lampa je kraj
tebe? — upita Jedigej.
— Sve je vrlo prosto — rado se odazva Abutalip, prebacujući lopatu s
jednog ramena na drugo. — Pisaćeg stola nemam. I čim oni moji odrpanci
poležu, Zaripa nešto čita, a ja zapisujem ponešto, dok mi je u sećanju —
rat i, glavno, moje jugoslovenske godine. Vreme prolazi i prošlost se sve
više udaljava. — On poćuta. — Jednako mislim šta bih mogao da učinim
za svoju decu. Da ih hranim, pojim, vaspitavam — to se samo po sebi
podrazumeva. Koliko mogu, toliko činim. Ja sam prošao i iskusio toliko
koliko drugi ne bi, bogami, ni za stotinu godina, pa još živim i dišem,
mora da mi sudbina nije tek onako pružila takvu mogućnost. Možda zato
da bih nešto rekao, svojoj deci u prvom redu. I ja sam dužan da položim
račun pred njima za svoj život, pošto sam ih ja doveo na svet, tako bar ja
shvatam. Postoji, naravna stvar, opšta istina za sve, ali postoji još i kod
svakoga njegovo poimanje. A ono će otići s nama. Kad čovek prolazi
krugove između života i smrti u svetskom sukobu sila i kada je mogao
bar stotinu puta biti ubijen, a on preživi, njemu je tad dato da mnogo
sazna — dobrog i zla, istine i laži...
— Stani, jedno ne shvatam — začuđeno ga prekide Jedigej. — Možda
govoriš istinu, ali tvoji sinovi su mališani, balavi su još, plaše se
berberske mašine — šta bi oni shvatili?
— Zato i beležim. Hoću za njih da sačuvam. Hoću li biti živ ili ne, to
niko od nas ne zna unapred. Eto, prekjuče sam se zamislio, kao budala, i
umalo nisam dospeo pod voz. Kazangap je prileteo. Gurnuo me. A onda
me strašno ispsovao: neka, veli, tvoja deca danas na kolenima Gospoda
Boga blagosiljaju.
— Tačno. Odavno sam ti govorio. I Zaripi sam govorio — uzruja se sa
svoje strane Jedigej i iskoristi priliku da još jednom izrazi svoju bojazan.
— Zašto hodaš prugom tako kao da je lokomotiva dužna da skrene sa
šina, da tebe propusti? Postoje pravila bezbednosti. Pismen si čovek,
koliko puta ti se mora govoriti? Sad si železničar, a hodaš kao po pijaci.
Dospećeš ti pod točkove, nemoj se šaliti.
— Pa ako se tako nešto dogodi, sam ću biti kriv — mračno se složi
Abutalip. — Ali ti mene prvo čuj, pa mi onda prigovaraj.
— Ma ja onako, uz reč, pričaj.
— Nekada su ljudi deci ostavljali nasledstvo. Je li to nasledstvo
ostavljano za dobro, ili za zlo — kako kad. Koliko je samo knjiga o tome
napisano, koliko bajki, koliko se komada igra u pozorištima o onim
vremenima kad je nasledstvo deljeno i o tome šta je posle bilo sa
naslednicima. A zašto? Zato što su ta nasledstva većim delom sticana
nepravedno, na tuđim nevoljama i tuđem radu, na prevari, zato ona od
iskona kriju u sebi zlo, greh, nepravičnost. A ja se tešim time što smo mi,
hvala bogu, lišeni toga. Moje nasledstvo neće nikome pričiniti štetu. To je
samo moj duh, moji će biti zapisi, a u njima sve što sam ja shvatio i izneo
iz rata. Većeg bogatstva za decu nemam. Na ovu pomisao sam došao
ovde, u sarozečkim pustinjama. Život me je uvek gurkao nekuda, da bih
se izgubio, iščezao, a ja ću zabeležiti za njih sve što mislim, i održaću se u
njima, u deci svojoj. Ono što ja nisam uspeo, možda će oni dostići... A
živeće teže od nas. Pa nek se pameti uče od mladih dana...
Neko vreme išli su ćutke, svako obuzet svojim mislima. Za Jedigeja je
bilo čudno da sluša takve reči. Iznenadio se da se može, ispada, i tako
shvatati svoja suština na zemlji. Pa ipak je odlučio da razjasni ono što ga
je zaprepastilo:
— Svi misle, preko radija se, eto, govori, da će naša deca živeti bolje i
lakše, a tebi se čini da će njima biti teže nego nama. Atomski rat ako
bude, je lʼ zato?
— Ma ne, ne samo zato. Rata, možda, i neće biti, a ako i bude, neće
skoro. Nije reč o hlebu. Jednostavno i prosto, točak vremena se ubrzava.
Oni će morati do svega da dolaze sami, svojom pameću, i za nas
naknadno da odgovaraju. A uvek je teško misliti. Zato će njima biti teže
nego nama.
Jedigej ne htede da zapitkuje zašto smatra da je uvek teško misliti. A
pogrešio je, kasnije je mnogo žalio, prisećajući se tog razgovora. Trebalo
je da poispita, da dozna u čemu je smisao toga...
— Evo, zašto ja to kažem — kao da je odgovarao na Jedigejeve
sumnje, produži Abutalip.
— Maloj deci se odrasli uvek čine pametni, autoritativni. Kad odrastu,
vide da učitelji, to jest mi, i nismo baš tako mnogo znali i nismo baš bili
tako pametni, kao što se to činilo. Njima se možeš i podsmehnuti, čak im
se pokatkad njihovi ostareli nastavnici jadnim učine. Točak vremena se
sve brže i brže okreće. Pa ipak, mi moramo o samima sebi reći poslednju
reč. Naši preci su pokušavali da nam to ostave kroz predanja. Hteli su
potomcima da pokažu kako su oni bili veliki. I mi sad o njima sudimo po
njihovom duhu. I ja, eto, činim što mogu za sinove koji rastu. Moje
predanje su moje ratne godine. Za njih pišem svoje partizanske sveske.
Sve kako je bilo, šta sam video i preživeo. Valjaće im, kad odrastu. No,
sem toga postoje još i neke druge zamisli. Ostaće da rastu u sarozekama.
I opet, kad poodrastu, nek ne misle da su živeli na pustom mestu.
Zabeležio sam naše starinske pesme, jer kasnije nećeš doći do njih.
Pesma je, po mom shvatanju — vest iz prošlosti. Tvoja Ukubala ih zna
mnogo, izgleda. Obećala je da će se prisetiti i drugih.
— Kako i ne bi! Ipak je ona rodom Aralka! — odmah se s ponosom
javi Jedigej. — Aralski Kazasi žive kraj mora. A na moru je lepo pevati.
More, sve ono razume. Što god kažeš — iskreno je i sve pristaje na moru.
— To si dobro kazao, tačno. Pročitao sam nešto što sam nedavno
zapisao — umalo i ja i Zaripa nismo zaplakali. Tako se lepo pevalo u stara
vremena! Svaka pesma je priča za sebe. Kao da vidiš te ljude. I hteo bi da
s njima budeš blizak. I da patiš i voliš, kao oni. Eto kakav su spomen
ostavili o sebi. Ja sam i Kazangapovu Bukej izagitovao već — priseti se,
rekao sam joj, svojih karakalpačkih pesama, zabeležiću u posebnu
svesku. Imaćemo karakalpačku pesmaricu...
I tako su polako hodali duž železničke pruge. Trenutak je bio
izvanredan. Sa olakšanjem, kao dugi uzdah, zamirao je stišani kraj dana
tog predjesenjeg doba. Reklo bi se, ni šuma, ni reka, ni polja u
sarozekama, ali sunce se gasilo i stvaralo utisak punoće stepe
zahvaljujući neuhvatljivom kretanju svetlosti i senki po otvorenom liku
zemlje. Nejasano, tekuće, plavetnilo prostranstva koje je zaustavljalo dah,
uzdizalo je misli, izazivalo želju da se dugo živi i mnogo razmišlja...
— Slušaj, Jedigeju — ponovo poče Abutalip, prisetivši se onoga što je
u mislima odložio i na šta je trebalo da se vrati u zgodnoj prilici. —
Odavno se spremam da te pitam. Ptica Donenbaj. Šta ti misliš, po svoj
prilici postoji ptica u prirodi koju tako zovu — Donenbaj. Jesi li imao
prilike da vidiš takvu pticu?
— To je, brate, legenda.
— Razumem. Ali često se događa da legendu potvrđuje stvarnost, ono
što postoji u životu. Eto, na primer, postoji ptica strnadica koja kod nas u
Semirečju po ceo dan peva u planinskim voćnjacima i jednako pita: „Ko je
moj ženik?“ Tu je jednostavno igra, sazoučje. A postoji i priča zašto ona to
peva. Pa se mislim: nema li takvog sazvučja i u svoj priči? Možda u stepi
postoji neka ptica koja kriči nešto što liči na ime Donenbaj, pa je zbog
toga dospela u legendu.
 — Ne, ne znam. Nisam razmišljao o tome — sumnjičavo će Jedigej. —
Koliko već prolazim uzduž i popreko po ovim krajevima, ali na takvu
pticu nisam naišao. Sigurno i ne postoji.
— Moguće — zamišljeno se složi Abutalip.
— A šta, ako takva ptica ne postoji, ispada da je sve ono neistina? —
obespokoji se Jedigej.
— Ne, zašto? Pa zato stoji groblje Ana-Bejit, nešto je tu ipak bilo. A ja,
vidiš, još uvek mislim da takva ptica mora da postoji. Nju je nekad neko
video. Tako ću i zapisati za decu.
— E, ako je za decu — nesigurno izusti Jedigej — onda se može...
Po sećanju Buranog Jedigeja samo su dva čoveka svojevremeno
zabeležila sarozečku legendu o Najman-Ani. Prvo ju je Abutalip Kutibajev
zapisao za svoju decu, kad poodrastu, bilo je to krajem pedeset druge
godine. Taj rukopis je nestao. Koliko je zla i nevolja valjalo pretrpeti
posle toga. Zar im je i bilo do rukopisa! Nekoliko godina kasnije, pedeset
sedme godine, zapisao ju je Jelizarov, Afanasij Ivanovič. Sad nema ni
njega, Jelizarova. A rukopis, ko će ga znati, sigurno je ostao u njegovim
papirima u Alma-Ati... Obojica su je beležili pretežno po pričanju
Kazangapa. Jedigej je bio prisutan, ali više u svojstvu šaptača-podsetnika
i svojevrsnog komentatora.
„Ala prolaze godine! Kad je sve to bilo, bože gospode!“ mislio je
Burani Jedigej, truckajući se izmeću grba Karanara pokrivenog ašom. Sad
je pratio samog Kazangapa na groblje Ana-Bejit. Krug kao da se zatvarao.
Pripovedač legende je i sam sada trebalo da se upokoji na groblju, čiju je
istoriju čuvao i prenosio drugima.
„Ostadosmo samo mi — ja i Ana-Bejit. A i ja ću uskoro ovamo. Mesto
svoje da zauzmem. Stvar ide ka tome“, setno je razmišljao Jedigej na
kamili, još uvek predvodeći čudnu pogrebnu povorku koja ga je pratila
stepom na traktoru s prikolicom i na bageru-točkašu „Belorusija“, na
začelju. Riđi pas Žolbars, koji se samovoljno pridružio pogrebu,
dozvoljavao je sebi da se čas nađe na čelu, a čas na repu povorke, čas sa
strane, a i da se na neko kraće vreme izgubi... Rep je držao gazdinski
odlučno, a osvrtao se levo-desno, važno pogledujući...
Sunce se već visoko popelo, nastupalo je podne. Do groblja Ana-Bejit
nije ostalo tako mnogo...
 VIII

Pa ipak je kraj pedeset druge godine, tačnije, cela jesen i zima, koja je,
istina, došla sa zakašnjenjem ali bez mećava, bilo, bogme, najlepše doba
za tadašnju šačicu žitelja železničke rasputice Boranli-Burani. Jedigej je
kasnije često žalio za tim danima.
Kazangap, patrijarh Boranlinaca, uz to veoma taktičan, koji se nikad
nije mešao u ono što ga se ne tiče, bio je još u punoj snazi i dobrom
zdravlju. Njegov Sabidžan učio je u kumbeljskom internatu. Porodica
Kutibajevih se lepo smestila i snašla u sarozekama. Do zime su utoplili
baraku, snabdeli se krompirom, nabavili valjenke za Zaripu i decu,
dovezli ceo džak brašna iz Kumbelja, lično je Jedigej dopremio denjak iz
Orsa na mladom Karanaru koji je u to vreme ulazio u svoje najbolje
godine. Abutalip je radio sve što se tražilo, u slobodno vreme petljao se
kao i pre s decom, a noću je marljivo pisao, namestivši se s lampom
ispred prozorske daske.
Bilo je još dve-tri porodice železničkih radnika, ali, po svemu,
privremenih ljudi na rasputici. Tadašnji šef rasputice, Abilov, čini se, nije
bio loš čovek. Niko od Boranlinaca nije bolovao. Služba je tekla. Deca su
rasla. Svi predzimski radovi na zaštiti i remontu pruge obavljani su na
vreme.
Vreme je bilo da ne može biti lepše za sarozeke — mrkoriđa jesen kao
kora od hleba! A onda je stigla zima. Sneg je najednom pao. I opet lepo,
sve je unaokolo postalo tako belo. I usred velike bele ćutnje, kao crni
končić protegla se železnička pruga, a po njoj su, kao i uvek, išli vozovi. I
po strani tog kretanja sred snežnih ispupčenja šćućurilo se maleno
naselje — železnička rasputica Boranli-Burani. Nekoliko kućica i ostalo...
Putnicisu ravnodušno gledali iz vagona, ili bi se za trenutak budilo u
njima prolazno sažaljenje prema usamljenim žiteljima rasputice...
Ali nepotrebno je bilo to usputno sažaljenje. Boranlinci su preturili
dobru godinu, ako se izuzme očajni letnji pakao, ali to je već pripadalo
prošlosti. I svud se, uostalom, život malo-pomalo, uz škripanje, sređivao
posle rata. Pred Novu godinu se opet očekivalo sniženje cena za
prehrambenu i industrijsku robu, i mada u dućanima ni izdaleka nije bilo
svega koliko hoćeš, ipak je iz godine u godinu sve bolje...
Boranlinci nisu imali običaj da Novoj godini pridaju osobit značaj,
nisu ustreptali čekali ponoć. Služba na rasputici tekla je bez obzira na
sve, vozovi su išli, ni za trenutak ne vodeći računa o tome gde će i kada
nastupiti Nova godina na putu. A i u domaćinstvu se preko zime poslovi
povećavaju. Peći valja ložiti, i stoka traži više brige, i na ispaši i u toru.
Padne čovek s nogu preko dana, pa mu se čini da je najbolje da se
odmori, da legne ranije.
Tako su se i godine nizale jedna za drugom...
A uoči pedeset treće u Boranli-Buranom je bio pravi praznik. Praznik
je izmislila, naravno, porodica Kutibajevih. Jedigej se pridružio
novogodišnjim pripremama tek pred kraj. Sve je počelo od toga što su
Kutibajevi rešili da deci okite jelku. A gde u sarozekama da dođeš do
jelke, lakše ti je da nađeš fosilna jaja dinosaurusa. Jelizarov je jednom,
lutajući po geološkim stazama, otkrio u sarozekama dinosaurusova jaja,
stara milion godina. Ta jaja u kamen su se pretvorila, svako jaje bilo je
veliko kao ogromna lubenica. Iskopinu su odneli u Alma-Atu, u muzej. O
tome su i novine pisale.
Abutalip Kutibajev je otputovao po mrazu u Kumbelj i tamo se izborio
u staničnom mesnom sindikalnom komitetu da od pet jelki, koliko ih je
stiglo na tako veliku stanicu, jednu ipak izdvoje za Boranli-Burani. Od
toga je sve i počelo.
Jedigej je upravo stajao kod skladišta, dobijao od šefa rasputice nove
rukavice za rad, kad se na prvom koloseku, uz mraznu škripu, zaustavi
od stepskog vetra injem pokriven teretni voz. Dugačka kompozicija, sve
plombirani četvoroosovinski vagoni. Sa otvorene platforme poslednjeg
vagona, s mukom mičući skočanjenim nogama u smrznutim čizmama,
sišao je Abutalip. Kondukter kompozicije, sprovodnik voza, u ogromnom
kožuhu, sa čvrsto zavezanom krznenom kapom, nezgrapno se krećući po
platformi, počeo mu je dodavati nešto glomazno. Jelka, dosetio se Jedigej
i silno se iznenadio.
— Hej, Jedigeju! Burani! Prići der, pomozi čoveku! — pozva ga
kondukter, nagnuvši se celim telom sa stepenika vagona.
Jedigej pohita i kad priđe, preplaši se za Abutalipa. Sav beo do obrva, i
snežav, Abutalip se ukočio od zime tako, da mu se ni usne nisu micale.
Ruke ne može da pomeri. A pored njega jelka, to bockavo drvce zbog
kojeg Abutalip umalo ne ode na onaj svet.
 — Što kod vas ljudi tako putuju? — promuklim glasom će,
nezadovoljno, kondukter. — Dušu da ispustiš pozadi na vetruštini. Hteo
sam da skinem svoj kožuh, ali bih se i ja smrznuo.
Jedva savladavši usnice, Abutalip se izvini:
— Oprostite, tako je ispalo. Sad ću se ugrejati, evo tu.
— Govorio sam mu ja — obraćajući se Jedigeju, gunđao je kondukter.
— Ja imam na sebi kožuh, a ispod kožuha vatirano odelo, valjenke, kapu, i
dok predam odsek, oči da mi iskoče. Zar se može ovako!
Jedigeju je bilo neprijatno:
— U redu, Trofime, povešćemo o tome računa! Hvala. Kreni ti samo,
srećan ti put!
On prihvati jelku. Bila je hladna, nevelika, koliko čovek. U četinaru
oseti zimski dah šume. Srce mu se steže — seti se šuma na frontu. Tamo
je takvih smrekovih šuma bilo čudo neviđeno. Tenkovima su obarali,
granatama krčili. A nisu ni mislili da će jednoga dana dragoceno biti
udahnuti miris smreke.
— Hajdemote — reče Jedigej i pogleda u Abutalipa, prebacujući jelku
preko ramena.
Na hladnoćom stegnutom, pepeljastom Abutalipovom licu sa
smrznutim suzama na obrazima, sijale su ispod veća žive, radosne,
pobedničke oči. Jedigeju najednom bi strašno: hoće li deca ceniti njegovu
očinsku odanost? Jer, u životu često biva baš obratno. Umesto priznanja
— ravnodušnost, čak i mržnja. „Daj bože da to ne dočeka. Ima ionako
drugih jada napretek“, pomisli Jedigej.
Jelku je prvi spazio stariji Kutibajev — Daul. Radosno je povikao i
šmugnuo kroz vrata barake. Otud su bez kaputa izleteli Zaripa i Ermek.
— Jelka, jelka! Gledaj, kakva jelka! — likovao je Daul, pomamno
skačući okolo.
Zaripa se ništa manje nije obradovala:
— Ipak si uspeo da je dobiješ! Baš divno!
A Ermek, izgleda, još nikad nije video jelku.
Gledao je ne skidajući očiju sa onoga što je nosio čika Jedigej.
— Mama, je lʼ to jelka? Je lʼ lepa? Hoće li živeti u našoj kući?
— Zaripa — reče Jedigej — zbog ove, kako Rusi kažu, jelkice-motkice,
mogla si da dobiješ smrznutog muža. Hajdmo što pre u kuću da ga
zgrejemo. Najpre mu moramo čizme svući.
Čizme su se smrzle. Abutalip se mrštio, stisnuvši zube, stenjao kad su
svi složno pokušavali da mu ih svuku s nogu. Deca su se posebno starala.
Ručicama su se hvatala ovako, onako, za teške čizme od boksa koje su se
kao kamen stisle od mraza uz nogu.
— Deco, ne smetajte, deco, pustite, ja ću sama! — terala ih je mati.
Ali Jedigej je smatrao da treba tiho da joj kaže:
— Ne diraj ih, Zaripa. Neka se potrude, pusti ih.
Svim svojim bićem shvatio je da je za Abutalipa to najveća nagrada —
ljubav i pažnja njegove dece. Znači, već su ljudi, znači, već nešto
razumeju. Posebno je dirljivo i zabavno bilo posmatrati mlađega. Ermek
je, ko zna zašto, zvao oca tatika. I niko ga nije ispravljao, pošto je to bila
njegova sopstvena „modifikacija“ jedne od večnih i prvih reči na ustima
ljudi.
— Tatika! Tatika! — zabrinuto se užurbao, sav zajapuren od
uzaludnih napora. Njegove kovrdže su se rasule, oči su gorele od želje da
učini nešto veoma korisno, a bio je tako ozbiljan da je čoveku dolazilo da
se i nehotice zakikoće.
Trebalo je, naravno, učiniti tako da deca postignu svoj cilj. Jedigej je
pronašao način. Čizme su dotle već počele da se otapaju i mogle su se
skinuti ne pričinjavajući Abutalipu neki naročiti bol.
— Deder, deco, stanite iza mene. Vući ćemo jedan drugog — kao voz.
Daule, ti se drži za mene, a ti, Ermeče, uhvati se za Daula.
Abutalip je shvatio Jedigejevu zamisao i s odobravanjem je klimnuo
glavom, osmehnuo se kroz suze koje su navrle od hladnoće u toploti.
Jedigej sede naspram Abutalipa, deca se zakačiše za njega, i kad su se
spremili, Jedigej poče svlačiti čizme.
— Deder, deco, malo jače, složnije vucite! Ja sam ne mogu. Nemam
snage. Deder-deder, Daule, Ermeče! Malo jače!
Deca su dahtala iza njega, trudeći se svim silama da pomognu. Zaripa
je navijala. Jedigej je namerno izigravao da mu je tobože teško, i kad je
naposletku prva čizma bila svučena, deca su pobedonosno ciknula.
Zaripa je poletela da trlja mužu stopalo vunenim pletivom, ali ih je Jedigej
zadržao:
— Hej, deco, hej, mama! Pa šta je to? A ko će drugu čizmu da svlači? Ilʼ
da oca ostavimo ovako s jednom nogom bosom, a drugom u smrznutoj
čizmi? Je lʼ u redu tako?
I svi su se zakikotali. Dugo su se smejali, valjajući se po podu. Osobito
deca, a i sam Abutalip.
 I ko zna, tako je posle razmišljao o tome Burani Jedigej, pokušavajući
toliko puta da odgonetne onu strašnu zagonetku, ko zna, možda je baš u
tom trenutku negde daleko od Boranli-Buranog ime Abutalipa Kutibajeva
ponovo isplivalo na papirima i ljudi koji su dobili te papire rešavali su na
osnovu njih pitanje o kojem niko ni u snu nije sanjao ni u toj porodici, ni
na rasputici.
Nesreća se sručila kao grom iz vedra neba. Mada, naravno, da je,
recimo, Jedigej bio malo iskusniji u tim stvarima, malo lukaviji, ako se već
ne bi dosetio, možda bi se bar neki nejasan nemir uvukao u dušu.
A zašto bi se uznemiravao? Pred kraj godine na rasputicu je uvek
dolazio revizor odseka. On je prema rasporedu obilazio rasputicu po
rasputicu, od jedne do druge stanice. Dođe, zadrži se dan-dva, proveri
kako je plata deljena, kako su materijali trošeni i sve ostalo, napiše akt o
reviziji zajedno sa šefom rasputice i još s ponekim od radnika, i ode
prvim vozom. Koliko ima samo poslova na rasputici! Događalo se da je i
Jedigej stavljao svoj potpis na akta o reviziji. Tog puta revizor je proveo
dva-tri dana u Boranli-Buranom. Noćivao je u kućici dežurnog, u glavnoj
prostoriji železničke rasputice, gde je bila veza i sobica za šefa, nazivana
Kabinet. Šef rasputice, Abilov, jednako je trčkarao, nosio mu čaj u čajniku.
I Jedigej je svratio do revizora. Sedeo čovek i dimio nad papirima. Jedigej
je pomislio — možda je neko od onih ranijih, poznatih, ali ne, ovoga nije
poznavao. Ovaj je bio rumenih obraza, s retkim zubima, s naočarima,
prosed. Čudan, lepljivi osmeh sinuo je u njegovim očima.
A kasno uveče su se sreli. Jedigej se vraćao sa smene, gleda — revizor
se šetka ispred kućice dežurnog ispod fenjera. Zadigao kragnu od
jagnjećeg krzna, škripucka pesak pod đonovima čizama.
— Dobro veče. Izišli malo da popušite? Naradili se? — reče
blagonaklono Jedigej.
— Da, tako je — odgovori mu ovaj sa poluosmehom. Nije lako. — I
opet se napola osmehnu.
— Jasno, tako je — reče Jedigej tek reda radi.
— Sutra izjutra odlazim — saopšti revizor. — Doći će sedamnaestica,
zastaće. — Opet se napola osmehnu. Glas mu je bio prigušen, čak
izmučen. A oči su gledale u Jedigeja škiljeći. — Mora da ste vi Jedigej
Žangeljdin? — upita revizor.
— Da, ja sam.
— Tako sam i mislio. — Revizor energično ispusti dim kroz retke
zube. — Bivši ratnik. Na rasputici od četrdeset četvrte. Železničari vas
zovu Burani.
— Da, tačno — prostodušno je odgovarao Jedigej. Bilo mu je prijatno
što ovaj tako mnogo zna o njemu, ali ga u isto vreme začudi kako je i
zašto revizor sve to doznao i upamtio.
— Imam ja dobro pamćenje — polusmešeći se, nastavi revizor,
očigledno sluteći o čemu razmišlja Jedigej. — I ja pišem, kao i vaš
Kutibajev — puštajući dim, glavom pokaza u pravcu osvetljenog prozora,
u čijem je otvoru bila, kao i uvek, nagnuta nad svojim zapisima na
prozorskoj dasci, Abutalipova glava. — Već treći dan posmatram — piše
li, piše. Razumem. I sam pišem. Samo, ja se bavim stihovima. U
visokotiražnom listu našeg depoa skoro svakog meseca objavljujem.
Imamo mi tamo i literarni kružok. Ja rukovodim njime. I u oblasnim
novinama su mi štampali — jednom za Osmi mart, i na Prvi maj ove
godine.
Ućutaše. Jedigej se već spremao da se pozdravi i ode, ali revizor
ponovo progovori:
— A on piše o Jugoslaviji?
— Pošteno govoreći, i ne znam dobro — odgovori Jedigej. — Čini mi
se. Tamo je on partizanovao više godina. Piše za svoju decu.
— Čuo sam. Raspitao sam se kod Abutalipa. Bio je on i u
zarobljeništvu, koliko znam. A i učiteljevao je nekoliko godina. A sad
odlučio čovek da se iskaže preko pera — škripavo se kikotnu. — Nije to
baš tako jednostavno ko što se čini. I ja razmišljam o jednoj krupnoj
stvari. Front, pozadina, biće to veliki rad. Ali nemam vremena. Uvek na
službenom putu...
— Pa i on, samo noću. A preko dana radi — ubaci Jedigej.
Ponovo zaćutaše. I opet Jedigej ne uspe da ode.
— Piše li on, piše, glavu ne diže — opet onako polusmešeći se, iskezi
se revizor, zagledajući u Abutalipovu siluetu kraj prozora.
— Pa mora se nečim baviti — odgovori mu na to Jedigej. — Čovek je
pismen. Okolo nikog i ničeg. Pa piše.
— Aha, i to je ideja. Okolo nikog i ničeg — škiljeći i o nečemu
razmišljajući, promrmlja revizor. — A ti slobodan, a okolo nikog i ničeg, i
to je ideja... A ti slobodan...
Na tome su se i oprostili. Narednih dana malo-malo promakla bi mu
misao da ne zaboravi da ispriča Abutalipu o tom slučajnom razgovoru sa
revizorom, ali nekako nije imao prilike, a onda je potpuno i zaboravio.
Pred zimu je bilo mnogo poslova. I, što je glavno, Karanar se silno
uznemirio. Otkako je atanša27 Karanar sazreo pre dve godine, to ti je
prava božja kazna za gospodara! Ali tokom te dve godine još se nisu tako
burno ispoljavale njegove strasti, još se nekako moglo izići na kraj s njim,
zastrašiti, potčiniti kad mu se strogo pripreti. Sem toga stari mužjak u
boranlinskom krdu — davnašnja Kazangapova kamila
— nije mu davao da se još razmahne. Udarao ga je, grizao, terao od
ženki. Ali široka je stepa. S jednog kraja oteran, a on dođe s drugog. I tako
ga je stari atan gonio po celi bogovetni dan, a onda je posustao. I tad je
mladi i vatreni atanša Karanar, ako ne ovako, ono onako, ipak postigao
svoj cilj.
Ali u novoj sezoni, s nastupanjem zimske hladnoće, kada se u krvi
kamila iznova budio večiti zov prirode, Karanar je ispao glavni u
boranlinskom krdu. Dostigao je Karanar moć, dostigao razornu snagu.
Jednostavno saterao je starog Kazangapovog atana pod obronak i u
pustoj stepi izudarao, izgazio, izgrizao gotovo do smrti, srećom nije bilo
nikog da ih rastavi. U tom neumoljivom zakonu priroda je bila dosledna
— sad je došao red na Karanara da ostavlja za sobom potomstvo.
Zbog toga su se, međutim, Kazangap i Jedigej prvi put sporečkali.
Kazangap nije otrpeo videvši pred sobom bedan prizor — svog izgaženog
atana pod obronkom. Vratio se sa ispaše mračan i dobacio Jedigeju:
— Što dopuštaš tako nešto? Oni su životinje, ali mi smo ljudi! Tvoj
Karanar ga je do smrti izgazio. A ti ga mirno puštaš u stepu!
— Nisam ga ja pustio, Kazake. Sam je otišao. Reci sam, kako da ga
držim? Na lancu? Pa on lance kida. I sam znaš, nije badava još od davnina
rečeno: „Kjuš atasin tanimajdi28.“ Došlo mu vreme.
— A tebi milo. Ali pričekaj, samo nek se još jednom desi. Ti ga štediš,
nećeš da mu nozdrve probušiš za šiš29, ali zažalićeš još, jurićeš ti za njim.
Takva zver se neće smiriti u jednom krdu. Poći će da se tuče po
sarozekama. I niko ga neće moći sprečiti. Setićeš se tad mojih reči...
Nije hteo Jedigej da raspaljuje Kazangapa, poštovao ga je, a bio je
zaista u pravu. Promrmlja pomirljivo:
— Sam si mi ga poklonio dok je još sisao, a sad psuješ. U redu,
promisliću, nešto ću učiniti da ga obuzdam.
Ali da unakazuje takvog lepotana, kao što je Karanar — da mu buši
nozdrve i provlači drveni šiš — opet mu se ruka nije mogla podići. I
koliko puta se potom zaista sećao Kazangapovih reči i koliko puta se,
doveden do ludila, zaklinjao da se neće ni na šta obzirati, pa ipak kamilu
nije dirao. Jedno vreme je pomišljao da ga kastrira, i opet se nije usudio,
samog sebe nije savladao. A godine su prolazile i svaki put, čim bi
nastupila zimska hladnoća, započinjalo bi mučenje, potraga
raspomamljenog Karanara koji je ludovao u vreme parenja...
Te zime je sve i počelo. Upamtio je. I dok je smirivao Karanara i
petljao oko štale, ne bi li je što čvršće zatvorio, i Nova godina se primakla.
A Kutibajevima baš pala na um jelka. Velik je to događaj bio za svu
boranlinsku dečurliju. Ukubala se sa decom skoro preselila u baraku
Kutibajevih. Žene su po ceo dan spremale i kitile jelku. Kad je odlazio na
posao i kad se vraćao s posla, Jedigej bi prvo svratio da vidi kako jelka
kod Kutibajevih. Ona je postajala sve lepša, sve bogatija, rascvetala se u
trakama i svakojakim igračkama sopstvene izrade. Tu se ženama moralo
odati priznanje — Zaripa i Ukubala su se potrudile radi mališana, uložile
svu svoju majstoriju. Stvar, naravno, nije bila koliko u jelci, koliko u
novogodišnjim nadama, u zajedničkom priželjkivanju nekih brzih i
srećnih promena.
Abutalip se nije ni na tome smirio, izveo je dečurliju u dvorište pa su
počeli da prave velikog Sneška. Isprva je Jedigej pomislio da se oni
jednostavno zabavljaju, a posle se oduševio tom zamisli. Ogroman
Sneško, gotovo čovečijeg rasta, nekakvo smešno čudovište s crnim očima
i s crnim veđama od ćumura, s crvenim nosom i čeljusti koja se u smešak
razvukla, s olinjalom Kazangapovom lisičjom kapom s naušnicima,
načečilo se ispred rasputice, dočekujući vozove. U jednoj „ruci“ Sneško je
držao železničarski zeleni barjačić — prolaz je slobodan, a u drugoj
drvenu tablu s natpisom: „Srećna nova 1953. godina!“ Baš je lepo ispalo!
Taj Sneško je stajao i posle 1. januara...
Trideset prvog decembra, poslednjeg dana u godini koja je odlazila,
sve do same večeri boranlinska deca su se igrala oko jelke i u dvorištu.
Tamo su se vrzmali i odrasli, oni koji nisu bili dežurni. Abutalip je pričao
Jedigeju još izjutra kako su njemu u krevet rano ujutro došla deca,
šmrkću, natežu se, a on se pretvara kao da čvrsto spava.
— Ustani, ustani, tatika! — drmusa me Ermek. — Sad će deda Mraz
da dođe. Hajdmo da ga dočekamo.
— U redu — velim. — Sad ćemo se dići, umiti se, obući i krenuti.
Obećao je da će doći.
 — A kojim vozom? — To stariji pita.
— Bilo kojim — velim ja — za deda Mraza će se svaki voz zaustaviti
čak i na našoj rasputici.
— Pa onda moramo da što pre ustanemo!
I tako ti se mi spremimo svečano, ozbiljno.
— A mama? — pita Daul. — Pa i ona bi htela da vidi deda Mraza?
— Pa, naravno — kažem ja — kako da ne. Zovnite i nju.
Okupili smo se i svi zajedno izišli iz kuće. Deca su potrčala napred
prema kućici za dežurnog. Mi za njima. Trčkaraju deca okolo a deda
Mraza ni od korova.
— Tatika, pa gde je?
Znaš kakav je glas Ermekov, samo što ne zaplače.
— Sad će — velim ja — nemojte žuriti. Doznaću od dežurnog.
Uđem u kućicu, tamo sam još sinoć sakrio pisamce od deda Mraza i
vrećicu s darovima. Iziđem, a oni meni:
— Pa šta je, tatika.
— Evo, izgleda — kažem ja — deda Mraz je ostavio za vas pisamce,
evo ga: ,Dragi mališani — Daule i Ermeče! Stigao sam na vašu čuvenu
rasputicu Boranli-Burani rano ujutro, u pet časova. Vi ste još spavali, bilo
je mnogo hladno. A i ja sam sam hladan, brada mi je od mraznih dlačica.
A voz se zaustavio samo na dva minuta. Uspeo sam da vam napišem ovo
pisamce i ostavim darove. U vrećici su za svu decu na rasputici po jedna
jabuka i po dva oraha. Ne ljutite se, mnogo poslova me čeka. Idem drugoj
deci. I ona me čekaju. A za sledeću Novu godinu postaraću se da dođem
tako da se sretnemo. A sad do viđenja. Vaš deda Mraz, Ajazata.ʼ Stanʼte,
stanʼte, nešto je dopisano. Na brzinu, nerazgovetno. Sigurno je voz već
kretao. Aha, odgonetnuo sam: ,Daule, ne tuci svoju kucu. Čuo sam kako je
jednom glasno zaskičala kad si je udario kaljačom. Posle je više nisam
čuo. Sigurno se sad bolje ponašaš prema njoj. To je sve. Još jednom vaš
Ajazata.ʼ Stanʼte, stanʼte, tu je još nešto naškrabano. A, razumeo sam.
,Sneško vam je ispao sjajan. Baš ste sile. Rukovao sam se s njim.ʼ
Oni su se, naravno, obradovali. Pisamce deda Mraza ih je odmah
ubedilo. Nema ljutnje. Samo su počeli da se prepiru oko toga ko će da
ponese vrećicu s darovima. Tu je mati presudila:
— Najpre će deset koraka nositi Daul, kao stariji. A onda ćeš deset
koraka ti, Ermeče, kao mlađi...
Jedigej se od srca smejao:
 — Pa, bogme, da sam ja na njihovom mestu, i ja bih poverovao.
Ali danju je među dečurlijom čika Jedigej bio najglavniji. Organizovao
im je sankanje. Kazangap je imao neke prastare saonice. Upregli su
Kazangapovu kamilu, koja je mirno išla sa amom preko grudi, Karanara,
naravno, nisu smeli da uzimaju za takve stvari. Upregli su i svi onako
džumle krenuli. Ala je bilo galame! Jedigej je bio nešto kao kočijaš. Deca
su se otimala, svi su hteli da sede pored njega. I jednako moljakali:
„Poteraj brže, brže!“ Abutalip i Zaripa su trčkali pored njih, a na
padinama bi i seli na ivicu saonica. Otišli su kilometar-dva od rasputice,
okrenuli se na brdašcetu i spustili niz kosinu. Upregnuta kamila se baš
zaduvala. Trebalo je predahnuti.
A dan je bio lep. Nad beskrajno belim, snegom pokrivenim
sarozekama, koliko je oko i uho dopiralo, vladala je devičanska tišina.
Unaokolo, tajanstveno pokrivena snegom, prostirala se stepa — uzvišice,
brežuljci, ravnice, nebo je nad sarozekama zračilo neki nejasan
mutnjikav odsjaj i kratku podnevnu toplotu. Vetrić je gotovo nečujno
milovao uvo. A ispred njih, železničkom prugom kretala se
crvenkastooker kompozicija, koju su vukle dve crne lokomotive,
zakačene jedna za drugu, hukćući na dva dimnjaka. Dim je ostajao u
vazduhu kao kolutovi koji su plovili, lagano se rasplinjujući.
Približavajući se semaforu, prva lokomotiva je dala signal — otegnut,
snažan pisak. Oglasila se dvaput, a zatim je voz protutnjao kroz rasputicu
ne smanjujući brzinu — pored semafora i pola tuceta kućica, nespretno
priljubljenih gotovo uz samu prugu, iako je bilo toliko prostora oko njih. I
ponovo se sve utišalo i zamrlo. Nikakvog kretanja. Samo se iznad
krovova boranlinskih kućica vio pepeljastosivi dim iz peći. Čak su se i
dečica, zagrejana od vožnje u saonicama, u tom trenutku primirila. Zaripa
je tiho rekla, samo za muža:
— Kako je lepo, i kako strašio!
— U pravu si — isto tako tiho se odazvao Abutalip.
Jedigej ih je pogledao iskosa, ne okrećući glavu. Stajali su i toliko ličili
jedno na drugo. Tiho, ali razgovetno izgovorene Zaripine reči razgnevile
su Jedigeja, iako nisu bile njemu namenjene. Najednom je shvatio s
kakvom je tugom i strahom ona gledala u te kućice s dimom što se vio. Ali
Jedigej im ničim i nikako nije mogao da pomogne, jer ono što se šćućurilo
kraj železničke pruge, bilo je jedino utočište za sve njih.
Jedigej podviknu na upregnutu kamilu. Ošinu je bičem. I saonice
kliznuše nazad ka rasputici...
Uveče, uoči same novogodišnje noći, svi Boranlinci su se okupili kod
Jedigeja i Ukubale
— tako su odlučili Jedigej i Ukubala još nekoliko dana pre toga.
— Kad su već novodošli Kutibajevi mogli da prirede jelku za svu decu,
sam nam Bog veli
— rekla je Ukubala — ne treba škrtariti.
Jedigeja je to obradovalo. Istina, nikako nisu mogli svi da budu
prisutni — neko je dežurao na pruzi, nekog je dežurstvo čekalo kasnije. A
vozovi su išli, ne vodeći računa ni o praznicima, ni o radnim danima.
Kazangap je uspeo da posedi samo na početku. U devet uveče otišao je na
skretnicu, a i Jedigej je prema rasporedu morao već od šest časova izjutra
1. januara da bude na pruzi. Takva je služba. Pa ipak je veče ispalo divno.
Svi su bili veoma raspoloženi i, mada su se preko dana viđali i po
desetinu puta, za ovaj sastanak su se obukli lepo, kao neki gosti koji su
stigli izdaleka. Ukubala se pokazala — pripremila je svakojakog jestiva. A
imali su šta i da popiju — votku, šampanjac. Ko je hteo, mogao je da pije i
zimski šubat, pripravljen od jalovih kamila, zimi ih je muzla neumorna
Kazangapova Bukej.
Ali praznik je postao praznik tek kad su posle zakuske i prvih čašica
počeli da pevaju. Nastupio je trenutak kad su se slegle prve brige
domaćina, kad je nestalo napetosti gostiju i kad se moglo bez žurbe, ne
trošeći se na sitnice, predati retkom duševnom zadovoljstvu —
proveseliti se i popričati sa onima koje svaki dan viđaš i dobro znaš, ali i
u njima nalaziš novinu, jer praznik ima svojstvo da preobražava ljude.
Dešava se, i u lošem smislu. Ali ne ovde, ne među Boranlincima. Živeti u
sarozekama i još važiti za nedruževnog ili kavgadžiju... Jedigeja je piće
malo uhvatilo. Ali njemu je to vrlo dobro pristajalo. Ukubala je bez neke
veće uznemirenosti podsetila muža:
— Ne zaboravi, sutra u šest ujutro na posao.
— Sve je jasno, Uki. Razumeo sam — odgovori on.
Sedeći pored Ukubale, obgrlivši je oko vrata, on je razvukao pesmu,
istina ponekad ne bi baš pogodio, ali se trudio, i time stvarao snažan
bučan efekat. Bio je u onom izvrsnom stanju duha kada se jasnoća uma i
ushićenost osećanja spajaju bez štete. Dok je pevao, razdragano je gledao
u lica gostiju, svima darujući veseli srdačan smešak, uveren da je svima
tako lepo kao njemu. A bio je lep, tad još crnoveđi i crnobrki Burani
Jedigej, sa svetlucavim smeđim očima i snažnim nizom belih zdravih
zuba. I najveća uobrazilja ne bi bila od pomoći da se zamisli kakav će biti
on u starosti. Bio je pažljiv prema svima. Tapšući po ramenu dobru Bukej
koja je već počela da se goji, nazivao ju je boranlinskom mamom, dizao
zdravice u njenu čast, a preko nje — za ceo karakalpački narod koji živi
negde na obalama Amu-Darje i govorio da se ne sekira što je Kazangap
morao da napusti trpezu radi posla.
— I tako mi je dojadio! — prkosno je odgovarala Bukej.
Svoju Ukubalu Jedigej je te večeri zvao punim, dešifrovanim imenom:
Uku balasi — čedo sove, sovče. Za svakog se kod njega našla dobra,
srdačna reč, u tom uskom krugu svi su za njega bili braća i sestre,
zaključno sa šefom rasputice Abilovom, kome je teško padala služba
malog pružnog radnika u sarozekama, i njegovom bledom, trudnom
ženom Saken koja je uskoro trebalo da ode u Kumbelj, u stanično
porodilište. Jedigej je iskreno verovao da je sve to tako, da njega okružuju
neraskidivo bliski ljudi, a kako bi i moglo da bude drukčije, trebalo je
usred pesme samo za tren zažmuriti i pred očima je iskrsavala ogromna
snežna pustolina sarozeka i šačica ljudi u njegovoj kući, okupljenih kao
jedna porodica. Ali najviše se veselio zbog Abutalipa i Zaripe. Taj par je to
zasluživao. Zaripa je i pevala i svirala na mandolini, brzo odabirajući
motive pesama koje su smenjivale jedna drugu. Glas joj je bio zvonak i
čist. Abutalip je vodio dubokim, prigušenim glasom, otežući, pevali su
iskreno, harmonično, osobito pesme na tatarski način, pevali su ih almak-
salmak — odgovarajući jedno drugom. Pesmu su vodili oni, a ostali su ih
pratili. Mnogo su pesama propustili, starinskih i novih, i nisu posustajali,
već, naprotiv, raspevavali su se sve strasnije. Znači, gostima je bilo lepo.
Sedeći preko puta Zaripe i Abutalipa, Jedigej nije skidao očiju s njih i
obuzimalo ga je milje — takvi bi trebalo da budu uvek, da nije gorke
sudbine koja im ne da da daʼnu. Zaripa, koja je po strašnoj letnjoj žezi išla
sva pepeljasta, kao drvce nagorelo u požaru, smeće kose izbledele do
korena i crnih usnica do krvi ispucalih, sad se nije mogla prepoznati.
Crnooka, blistava pogleda, otvorena, azijatski glatkog, čistog lica, danas je
bila prekrasna. Njeno raspoloženje najbolje su prenosile njene jasne,
pokretljive veđe koje su pevale zajedno s njom, čas se izvijajući, čas se
opet mrgodeći, a čas razilazeći u letu davno poniklih pesama. Sa osobitim
osećanjem naglašavajući značenje svake reči, pratio ju je Abutalip, njišući
se čas na jednu čas na drugu stranu:
 ... Ko trag kolana na trbuhu kasača,
Dani minule ljubavi iz sećanja nestat neće...

A Zaripine ruke, prebirajući strune mandoline, primoravale su

muziku da odzvanja i ječi u novogodišnjoj noći. Plovila je Zaripa u pesmi,
i Jedigeju se pričinjavalo da je negde daleko, da trči, dišući lako i
slobodno, po snegu sarozeka u toj svojoj pletenoj bluzici boje jorgovana s
belom kragnicom, sa mandolinom koja zvoni, i tama se oko njih razmiče
i, udaljavajući se, ona se gubi u magli, samo se čuje mandolina, ali setivši
se da i na boranlinskoj rasputici ima ljudi i da njima neće biti dobro bez
nje, vraća se Zaripa i ponovo javlja pevajući za stolom...
Onda je Abutalip pokazivao kako su igrali u partizanima, stavivši
jedan drugom ruke na ramena i preplićući nogama po taktu. Zaripa je
poigravala, a Abutalip je pevao prkosnu srpsku pesmicu, i svi su igrali u
kolu, stavivši jedan drugom ruke na ramena, podvriskujući: „Hopa,
hopa...“
Onda su još pevali, i još pili, kucali se, čestitali Novu godinu, neko je
odlazio, neko dolazio... Šef rasputice i njegova trudna žena otišli su još
pre igre. I tako je tekla noć.
Zaripa je izišla da se nadiše, a za njom i Abutalip. Ukubala ih je terala
da se obuku, da ne izlaze zagrejani na hladnoću. Zaripa i Abutalip se dugo
nisu vraćali. Jedigej je odlučio da pođe po njih, bez njih praznik nije bio
ono pravo. Viknula ga je Ukubala:
— Obuci se, Jedigeju, kud ćeš takav, nazepšćeš!
— Sad ću ja. — Jedigej iziđe na prag u hladnu vedrinu ponoći.
— Abutalipe, Zaripa! — pozva, osvrćući se oko sebe.
Niko se nije odazvao. Iza kuće su se čuli glasovi. I on stade neodlučno,
ne znajući šta da radi: da li da ode, ili da im priđe i povede ih u kuću.
Nešto se izmeću njih zbivalo.
— Nisam želela da ti vidiš — jecala je Zaripa. — Oprosti. Jednostavno,
bilo mi je teško. Oprosti, molim te.
— Razumem — smirivao ju je Abutalip. — Sve ja razumem. Ali stvar
nije u meni, što sam ja baš takav. Kad bi se to ticalo samo mene. Bože
moj, da je jednog života više, drugog manje. Čovek bi mogao i da se ne
drži tako grčevito. — Poćutali su, a onda je on kazao: — Deca naša će se
osloboditi... I sva nada je u tome...
 Ne shvatajući do kraja o čemu se radi, Jedigej je oprezno ustuknuo,
smičući ramenima od hladnoće, i nečujno se vratio. Kad je ušao u kuću,
učinilo mu se da je sve potamnelo i da je praznik iscrpljen. Nova godina
za Novu godinu, ali valja znati i za pojas zadenuti.
Petog januara 1953. godine u pet časova ujutro na rasputici Boranli-
Burani zaustavio se putnički voz, iako mu je pruga bila otvorena i mogao
je, kao i uvek, da prođe bez zadržavanja. Voz je stajao svega minut i po.
To je, izgleda, bilo sasvim dovoljno. Trojica — svi u crnim čizmama od
boksa istog fazona — sišla su sa papučice jednog vagona i uputili se
pravo u sobu za dežurnog. Išli su ćutke i sigurno, ne gledajući oko sebe,
samo su za tren zastali kod Sneška. Kutke su pogledali natpis na
komadiću šperploče, koji im je čestitao novu godinu, bacili pogled na
glupavu krznenu kapu s naušnicima, staru, olinjalu Kazangapovu kapu,
nataknutu na glavu Sneška. I tako su stigli u sobu za dežurnog.
Posle nekog vremena na vrata izlete šef rasputice, Abilov. Umalo da
naleti na Sneška. Opsova i žurno ode dalje, gotovo otrča, što se njemu
nikad nije događalo. Već posle desetak minuta, sav zaduvan, vraćao se
natrag, vodeći sa sobom Abutalipa Kutibajeva, kojeg je hitno pronašao na
poslu. Abutalip je bio bled, kapu je držao u ruci. Zajedno sa Abilovim on
uđe u dežurnu prostoriju. Međutim, vrlo brzo iziđe otuda u pratnji
dvojice došljaka u čizmama od boksa, i svi se zaputiše prema baraci gde
su živeli Kutibajevi. Otuda se ubrzo vratiše, ona dvojica opet u stopu
prateći Abutalipa i noseći nekakve papire, koje su uzeli u njegovoj kući.
Potom se sve utišalo. Niko nije ni izlazio ni ulazio u prostoriju za
dežurnog.
Jedigej je doznao od Ukubale šta se dogodilo. Ona je dotrčala po
Abilovljevoj poruci na četvrti kilometar, gde su tog dana obavljani radovi
na remontu. Pozvala je Jedigeja u stranu:
— Abutalipa ispituju.
— Ko ispituje?
— Ne znam. Neki ljudi što su došli. Abilov je rekao da ti prenesem,
ako te ne budu pitali, nemoj ni reći da smo na Novu godinu bili zajedno sa
Abutalipom i Zaripom.
— Pa šta ima u tome?
— Ne znam. Molio je da ti to kažem. I rekao ti je da u dva sata budeš
tamo. I tebe hoće nešto da pitaju, da nešto doznaju u vezi Abutalipa.
— Šta da doznaju?
 — Otkud ja znam. Abilov je došao sav preplašen i veli — tako i tako. A
ja tebi prenosim.
U dva sata Jedigej je ionako išao kući na ručak. Dok se vraćao kući, a i
kod kuće, jednako je pokušavao da shvati šta se to desilo. Odgovor nije
nalazio. Sem ako je u vezi s prošlošću, sa zarobljeništvom? Pa to su već
odavno proverili. A šta bi još moglo da bude? Nekakav nemir i zlo zahvati
njegovu dušu. Srknu kašiku-dve čorbe sa rezancima i odgurnu u stranu.
Pogleda u sat. Pet minuta do dva. Kad su rekli u dva, onda u dva. Iziđe iz
kuće. Ispred kućice za dežurnog šetkao se gore-dole Abilov. Potišten,
smlavljen, jadan.
— Šta se desilo?
— Nesreća, nesreća, Jedike — reče Abilov, bojažljivo pogledujući u
vrata. Usne su mu sitno podrhtavale. — Kutibajev je uhapšen.
— Zbog čega?
— Našli su kod njega neke zabranjene spise. Svake večeri je nešto
pisao. To svi znaju. I napisao, bogme, svoje.
— Pa on je to za svoju decu.
— Ne znam ja, ne znam za koga. Ništa ja ne znam. Idi, čekaju te.
U sobičku šefa rasputice, nazvanom kabinet, očekivao ga je čovek
približno istih, tridesetih godina ili nešto malo mlađi od njega, nabijen,
glavat, podšišan a la jež. Mesnat nos s krupnim nozdrvama znojio se od
napregnutog razmišljanja, nešto je čitao. Obrisao je nos maramicom,
mršteći krupno visoko čelo. I kaonije, tokom celog njihovog razgovora,
svaki čas je brisao nos koji se stalno znojio. Iz kutije „kazbeka“ koja je
ležala na stolu, izvukao je dugačku cigaretu, provrteo je, pripalio i,
podigavši na Jedigeja koji je stajao kraj vrata, svetle, žućkaste oči, kao u
kopca, rekao kratko:
— Sedi.
Jedigej je seo na okruglu stoličicu ispred stola.
— Dakle, da ne bi bilo nikakvih sumnji — izgovorio je kobacooki,
izvadio iz spoljnjeg cepa na grudima civilne bluze neke mrke korice i
istog časa ih sklonio, promrsivši pri tome nešto, da li „Tansikbajev“, da li
„Tisikbajev“, Jedigej nije čestito ni upamtio njegovo prezime.
— Jasno? — upita kobacooki.
— Jasno — Jedigej bi prisiljen da odgovori.
— E pa, u tom slučaju, da pređemo na stvar. Kažu da si ti najbolji
prijatelj i drug Kutibajeva?
 — Možda je i tako, a što?
— Možda je i tako — ponovi kobacooki, dublje uvlačeći dim kazbeka,
kao da pojašnjava ono što je čuo. — Možda je i tako. Pretpostavimo.
Jasno. — I dodade najednom s neočekivanim smeškom, s radosnim
zadovoljstvom, u kojem je unapred uživao, koje blesnu u njegovim očima
prozirnim kao staklo: — Dakle, dragi druže, pisanjem se bavimo?
— Kojim pisanjem? — zbuni se Jedigej.
— To bih i ja hteo da znam.
— Ne razumem, o čemu je reč?
— Zar? A? Deder, promisli malo!
— Ne razumem o čemu je reč.
— A šta piše Kutibajev?
— Ne znam.
— Kako ne znaš? Svi znaju, a ti ne znaš?
— Znam samo da nešto piše. A šta, zapravo, otkud ja da znam! Šta se
to mene tiče? Volja čoveku da piše — pa nek piše. Šta se to koga tiče?
— To jest, kako to misliš, šta se koga tiče? — iznenađeno se trgnu
kobacooki, ustremljujući u njega zenice, probojne kao metak. — Znači,
nek piše svako šta hoće? To te je on ubedio?
— Ništa on mene nije ubeđivao.
Ali kobacooki ne obrati pažnju na njegov odgovor. Bio je ljut:
— Eto, to je ta neprijateljska agitacija! Jesi li ti pomislio šta će biti ako
se svako počne baviti piskaranjem? Jesi li pomislio šta će biti? A onda
svaka šuša počne da izlaže sve što joj na um padne! Je lʼ tako? Otkud tebi
te strane ideje? Ne, dragi moj, tako nešto nećemo dozvoliti. Takva
kontrarevolucija neće proći!
Jedigej je ćutao, potišten, i utučen rečima koje su se sručile na njega. I
mnogo se čudio što se ništa oko njega nije izmenilo. Kao da se ništa i nije
događalo. Video je kroz prozor kako je prošao, promakao, taškentski voz,
i zamislio za tren: putuju ljudi u vagonima svojim poslom i potrebama,
piju čaj ili votku, vode svoje razgovore i nikoga se ne tiče što u to vreme
na rasputici Boranli-Burani on sedi pred kobacookim koji se bog bi ga
znao otkud stvorio; i steže ga u grudima, dođe mu da izleti iz sobice,
sustigne voz koji se udaljavao i pođe makar na kraj sveta, samo da nije
sad ovde.
— Pa šta je? Dopire li do tebe suština pitanja? — nastavi kobacooki.
— Dopire, dopire — odgovori Jedigej. — Jedno bih samo hteo da
doznam. On je hteo da za svoju decu opiše svoje uspomene. Kako, i šta je
bilo, da kažemo, s njim na frontu, u zarobljeništvu, u partizanima. Čega
ima tu lošeg?
— Za decu! — uzviknu ovaj. — Ma, ko će u to da poveruje! Ko piše za
svoju decu, one balave upišance! Priče! Eto kako radi iskusni neprijatelj!
Sakrio se u zabit kraj, gde nikoga i ničega nema okolo, gde ga niko ne
prati, pa se latio da piskara svoje uspomene!
— Pa, prohtelo se čoveku — usprotivi se Jedigej. — Došlo mu, eto,
sigurno, da svoju ličnu reč kaže, nešto svoje, neke svoje misli, da bi, eto,
ta njegova deca mogla da pročitaju, kad odrastu.
— Kakva pa sad lična reč? Šta je sad pa ovo? — s prekorom vrteći
glavom, uzdahnu kobacooki. — Kakve sad svoje misli, šta znači to —
lična reč? Lični pogled, tako nešto, a? Posebno, svoje mišljenje, je lʼ tako,
a? Nikakva lična reč ne sme da postoji. Sve što je napisano, to već nije
lična reč. Štono se kod nas veli, što se perom napiše, ni sekirom se ne
saseče. Sad će svakom pasti na um da iskazuje svoje misli. Dokle bismo
tad dogurali! Evo tih njegovih takozvanih „Partizanskih svezaka“, evo i
zaglavlja — „Dani i noći u Jugoslaviji“, evo!
— On tresnu na sto tri pozamašne sveske u povezu od mušeme. —
Drskost! A ti mi tu još pokušavaš da izvučeš svog prijatelja. Razobličili
smo mi njega!
— A u čemu ste ga razobličili?
Kobacooki se promeškolji na stolici i opet dobaci s neočekivanim
smeškom, sa uživanjem i zluradošću u kojima je unapred uživao, ne
trepćući i ne skidajući sa Jedigeja svoje svetle, prozirne oči:
— Dozvoli da mi znamo u čemu smo ga razobličili. — Sladeći se
svakom reči, izgovori, opijajući se proizvedenim efektom: — To je naša
stvar. Neću, valjda, svakom da podnosim izveštaj o tome.
— Pa, kad je već tako — zbunjeno se oglasi Jedigej.
— Neće proći tek tako njegova neprijateljska sećanja — primeti
kobacooki i uze nešto brzo da piše, govoreći pri tom: — Mislio sam da si
pametniji, da si naš čovek. Dobar radnik. Bivši borac. Da ćeš nam pomoći
da razotkrijemo neprijatelja.
Jedigej se naroguši i reče dosta tiho, ali razgovetno, tonom koji ne
ostavlja sumnju:
— Ništa ja potpisati neću. To vam odmah kažem.
Kobacooki mu dobaci uništavajući pogled.
 — Nije nama ni potreban tvoj potpis. Misliš, valjda, da će stvar leći
ako ti ništa ne potpišeš? Grešiš. Imamo mi dovoljno materijala da ga
pozovemo na odgovornost, i te kakvu, i bez tvog potpisa.
Jedigej ućuta, oseti se ponižen, užasno opustošen. U isto vreme, kao
talas na Aralskom moru, rasla je u njemu ozlojeđenost, negodovanje,
neslaganje sa onim što se događa. Došlo mu je odjednom da zadavi ovog
kobacookog, kao besno pseto, i znao je da bi mogao to da učini. A takav je
žilav i snažan vrat bio u onog fašiste, kojeg je morao da zadavi
sopstvenim rukama. Drugog izlaza nije bilo. Sudario se s njim
neočekivano, licem u lice, u rovu, kada su zbacivali protivnika s njegovih
odbrambenih položaja. Zašli su s boka, zasipajući rov granatama i
gađajući prolaze rafalima iz automata, i već su očistili liniju i pod borbom
se ustremili dalje, kad se najednom sudario s njim onako, izbliza. Bio je
to, očevidno, mitraljezac koji je do poslednjeg brisao svoj prostor ispred
rova. Bolje bi bilo zarobiti ga. Ta misao sinula je u Jedigejevoj svesti. Ali
ovaj je već uspeo da podigne nož iznad sebe. Jedigej ga je gurnuo šlemom
u lice, i obojica su pali. I ništa mu nije preostalo no da ga ščepa za gušu. A
ovaj se koprcao, krkljao, prstima pipao oko sebe ne bi li napipao nož,
izbijen iz njegove ruke. Jedigej je svakog trena čekao da mu se nož zarije
u leća, i zato je, ne puštajući, neljudskim, zverskim naporom stezao,
stiskao, režeći, vrat koji je krckao, vrat iskeženog i već pomodrelog
neprijatelja. I kad je ovaj izgubio dah i oštro zavonjala mokraća, on je
razdvojio prste slepljene u grču. I tu odmah počeo je da povraća i, poliven
sopstvenom bljuvotinom, počeo da puzi dalje, ječeći, a pred očima mu se
sve mutilo. O tome nikada nije pričao ni tada, ni posle. Taj košmar dolazio
bi mu ponekad u san, i sutradan ne bi mogao da se skrasi, mrzak mu je
bio život... Toga se setio Jedigej sad, sa odvratnošću i drhteći. Ali, bio je
svestan da ga kobacooki savlađuje, lukavošću i nadmoćnošću uma. To ga
je taklo u živac. Dok je ovaj pisao, Jedigej je pokušavao da nađe slabo
mesto u razlozima kobacookog. Iz onoga što je kobacooki rekao jedna
misao je zaprepastila Jedigeja svojom alogičnošću, nekakvim satanskim
neskladom: kako je moguće nekog optuživati zbog „neprijateljskih
sećanja“? Zar čovekova sećanja mogu biti neprijateljska ili
neneprijateljska, jer sećanja — pa to je ono što je nekada, u prošlosti,
bilo, to je ono čega više nema, što je bilo u vremenu koje je prohujalo.
Znači, čovek se seća onoga čega je u stvarnosti bilo.
— Hteo bih da znam — izgovori Jedigej osećajući da mu se grlo suši
od uzbuđenja. Ali prisili sebe da te reči izgovori čak vrlo spokojno. — Eto,
ti veliš... — On ga namerno oslovi sa „tiʼʼ, da bi mu dao do znanja da nema
razloga da mu se ulaguje i da se plaši, dalje od sarozeka nemaju ga kud
oterati. — Eto, ti veliš — ponovi — neprijateljska sećanja. Kako da se to
shvati? Zar sećanja mogu biti neprijateljska ili neneprijateljska? Po meni,
čovek se seća onoga što je bilo i kako je bilo nekada, čega već odavno
nema. Ili, ispada, ako je dobro — sećaj se, ako je ružno, nezgodno —
nemoj se ni sećati, zaboravi? Kao da ga nikad nije ni bilo. Ili, ispada, ako
usniš kakav san, treba li se i njega sećati? A ako je san strašan, ako je za
koga nezgodan? ..
— Vidi ti njega! Hm, đavo da ga nosi! — iznenadi se kobacooki. —
Voliš ti da filozofiraš, debatu hoćeš. Ti mu dođeš kao neki mesni filozof. U
redu. — Napravi pauzu. I kao da se dovi, spremi, izgovori: — U životu
koješta. može biti u smislu istorijskih događaja. Zar je malo čega bilo i
kako je bilo! Važno je sećati se, naslikati prošlost usmeno ili, utolikoʼ pre,
pismeno onako kako to zahteva sadašnji trenutak, kako je to nama sada
potrebno. A sve onoʼ što nama ne ide u prilog, toga se i ne treba sećati.
Ako se, pak, ne držiš toga, stupaš u neprijateljsku akciju.
— Ne slažem se — reče Jedigej. — To ne ide.
— Nikome i nije potrebna tvoja saglasnost. To ja onako, uz reč. Pitaš
me, a ja ti iz svoje dobrote objašnjavam. Inače nisam uopšte dužan da
stupam s tobom u bilo kakav razgovor. U redu, hajd sad da pređemo sa
reči na delo. Reci ti meni je li ti nekad Kutibajev, onako, da kažemo, u
otvorenom, iskrenom razgovoru, da kažemo, za pićem, pominjao neka
engleska imena?
— A zašto to? — iskreno se začudi Jedigej.
— Evo zašto. — Kobacooki otvori jednu od Abutalipovih
„Partizanskih svezaka“ i poče da čita mesto podvučeno crvenom
olovkom: — „27. septembra na naš položaj stigla je engleska misija —
jedan pukovnik i dva majora. Prošli smo ispred njih paradnim maršem.
Oni su nas pozdravili. Onda je održan zajednički ručak u šatoru naših
starešina. Pozvali su i nas, nekolicinu stranaca-partizana među
Jugoslovenima. Kad su me predstavili pukovniku, on mi je vrlo ljubazno
stegao ruku i raspitivao se preko prevodioca odakle sam i kako sam
dospeo ovamo. Ispričao sam ukratko. Natočili su mi vina, i ja sam popio
zajedno s njima. Posle smo još dugo razgovarali. Svidelo mi se što su
Englezi jednostavni, otvoreni ljudi. Pukovnik je rekao da nam je velika
sreća idi, kako se on to izrazio, proviđenje pomoglo što smo se svi u
Evropi ujedinili protiv fašizma. Bez toga bi borba sa Hitlerom bila još
teža, a možda bi imala i tragičan ishod za razjedinjene narode“, i tako
dalje. — Završivši s čitanjem, kobacooki odloži svesku u stranu. Pripali
još jednu cigaretu i, poćutavši, ispusti dim pa nastavi: — Ispada da
Kutibajev nije odvratio engleskom pukovniku da bi bez Staljinovog genija
pobeda bila nemoguća, koliko god se vrteli tamo, u Evropi, u partizanima,
ili gde mu drago. Znači, on nije tad ni mislio na druga Staljina! Shvataš li
ti to?
— Ko će ga znati, možda je i govorio o tome — Jedigej je pokušavao
da odbrani Abutalipa — samo jednostavno zaboravio da napiše.
— A gde se o tome govori? Nećeš to dokazati! Štaviše, uporedili smo
ovo sa izjavama Kutibajeva četrdeset pete godine, kad je o njegovom
slučaju raspravljano na kontrolnoj komisiji po povratku iz
jugoslovenskih partizana. Događaj sa engleskom misijom se ne pominje.
Tu, dakle, nisu čista posla. Ko može jamčiti da on nije bio povezan sa
engleskom obaveštajnom službom!
Jedigeju opet bi teško i bolno. Nije mogao da se snađe šta je tu šta i
kud cilja kobacooki.
— Da ti nije Kutibajev šta govorio, promisli, da nije spominjao
engleska imena? Važno nam je da znamo ko su bili ti, iz engleske misije.
— A kakva su obično njihova imena?
— Pa, na primer, Džon, Klark, Smit, Džek...
— U životu nisam čuo
Kobacooki se zamisli, smrknu, očito nije bio baš zadovoljan
razgovorom sa Jedigejem. A onda reče pomalo lukavo:
— Ovde je, koliko znam, neku školu otvarao, decu učio?
— Ma, kakva škola! — Jedigej se i nehotice nasmeja. — On ima dvoje
dečice. A ja imam dve devojčice. To ti je cela škola. Stariji imaju po pet, a
mlađi po tri godine. Nemamo kud s decom, pustinja je oko nas. I tako, oni
decu uče, vaspitavaju. Ipak su oni bivši učitelji — i on i njegova žena.
Tamo oni čitaju, crtaju, uče da nešto pišu, računaju. To ti je cela škola.
— Kakve su pesmice pevali?
— Pa svakojake. Dečije. Ni ne sećam se.
— A čemu ih je učio? Šta su pisali?
— Slova. Nekakve obične reči.
— Kakve reči, na primer?
 — Kako kakve? Ne sećam se.
— Je lʼ ove! — Kobacooki pronađe među papirima listove iz đačkih
sveščica s dečjim škrabopisom. — To su, evo, prve reči. — Na listiću je
bilo dečjom rukom napisano: „naša kuća“. — Eto vidiš, prve reči koje piše
dete su — „naša kuća“. A zašto ne bi „naša pobeda“? Prve reči treba da su
ti sad na ustima, hajd, promisli, šta? Treba da budu — „naša pobeda“. Zar
nije tako? A njemu to ni na pamet ne pada? Pobeda i Staljin su
nerazdvojni.
Jedigej se uzvrpolji. Osećao se toliko poniženim zbog svega toga i beše
mu tako žao Abutalipa i Zaripe, koji su toliko snage i vremena posvećivali
tom baktanju s nerazumnom dečicom, obuze ga takav bes, da se osmeli:
— Ako je već tako, onda bi u prvom redu trebalo pisati „naš Lenjin“.
Ipak je Lenjin na prvom mestu.
Kobacookome stade dah od iznenađenja, dugo je potom ispuštao dim
iz pluća. Ustao je. Očito je osetio potrebu da hoda, ali u tom sobičku nije
imao kud.
— Kad kažemo Staljin — pod tim podrazumevamo i Lenjina! —
izgovori odsečno i oštro. Potom odahnu sa olakšanjem, kao posle trčanja,
i dodade pomirljivije: — U redu, smatraćemo kao da ovog razgovora
izmeću nas nije ni bilo.
Sede, i ponovo se na nedokučivom licu jasno istakoše hladne, svetle,
žućkaste oči, kao kod kopca.
— Imam obaveštenja da je Kutibajev istupao protiv školovanja dece u
internatima. Šta veliš, to je, čini se, bilo pred tobom?
— Otkud ta obaveštenja? Ko je dao takva obaveštenja? — zaprepasti
se Jedigej i odmah se doseti: Abilov, šef rasputice je za sve kriv, on je
prijavio, jer taj razgovor je vođen u njegovom prisustvu.
Jedigejevo pitanje ozbiljno naljuti kobacookog:
— Slušaj, već sam ti stavio do znanja: otkud nam obaveštenja, kakva
obaveštenja — to je naša briga. Ni pred kim mi ne polažemo račun.
Upamti to. Izloži, šta je govorio?
— Pa, šta je govorio? Moram da se setim. Dakle, sin našeg najstarijeg
radnika na rasputici, Kazangapa, uči u internatu u stanici Kumbelj. I
deran, jasna stvar, pomalo se mangupira, laže. I prvoga septembra počeli
su Sabidžana ponovo da spremaju za školu. Otac ga je odveo na kamili. A
mati, Kazangapova žena, znači, Bukej, počela je da plače, jada se — zlo,
kaže, otkako je pošao u internat, kanda je tuđinac postao.
 Nije više srcem i dušom vezan za kuću, za oca, majku, ko nekad. Ona
je žena skoro nepismena. Naravski, sina treba školovati, a uvek je
odvojen, daleko...
— U redu — preseče ga kobacooki. — A šta je Kutibajev rekao na to?
— I on je bio među nama. Rekao je da mati, veli, srcem oseća da tu
nešto nije u redu. Zato što školovanje u internatu ne dolazi od dobra
života. Internat, tako mu dođe, oduzima, ma ne, ne oduzima, udaljuje
dete od porodice, od oca, matere. Da je to, u stvari, vrlo teško pitanje. Za
sve teško — i za njega, i za ostale. Ali šta se tu može, kad nema drugih
mogućnosti. Ja ga razumem. I meni deca rastu. I sad me već Duša boli šta
će biti, šta će sve ispasti iz toga. Zlo, naravski...
— O tome posle — prekide ga kobacooki. — Znači, on je govorio da je
sovjetski internat — zlo?
— Nije on govorio „sovjetski“. On je jednostavno govorio — internat.
U Kumbelju je naš internat. To ja velim „zlo“.
— Pusti, to nije važno. Kumbelj je u Sovjetskom Savezu.
— Kako nije važno! — planu Jedigej, osećajući kako ga ovaj zapliće. —
Zašto čoveku pripisivati ono što nije rekao? I ja isto tako mislim. Da živim
na drugom mestu, a ne na rasputici, ni za živu glavu ne bih poslao decu u
internat. Eto tako, isto i ja mislim. Pa šta s tim?...
— Misli ti, misli! — reče kobacooki, prekidajući razgovor. I, poćutavši,
dodade: — Taako, prema tome da zaključimo. On je, dakle, protiv
kolektivnog vaspitavanja, zar ne?
— Ništa on nije protiv! — ne otrpe Jedigej.
— Čemu klevetati! Kako je to moguće!
— Pusti to, pusti — odmahnu kobacooki, ne smatrajući za potrebno
da ulazi u razjašnjavanje.
— A sad mi kaži, kakva je to sveska pod imenom „Ptica Donenbaj“?
Kutibajev tvrdi da je to zabeležio prema rečima Kazangapa, a delimično i
tvojim. Je li tako?
— Tačno je tako — živnu Jedigej. — To je ovde, u sarozekama,
postojala takva priča, legenda, dakle. Nedaleko odavde je najmansko
groblje, nekada je bilo najmansko, a sad je opšte, zove se Ana-Bejit, tamo
je bila sahranjena Najman-Ana, koju je ubio njen sinmankurt...
— U redu, dovoljno, pročitaćemo to, videćemo šta se krije iza te ptice
— reče kobacooki i poče prelistavati svesku, opet razmišljaj ući naglas i
time izražavajući svoj stav: — Ptica Donenbaj, hm, ništa bolje ne možeš
ni izmisliti. Ptica sa imenom čoveka. Baš se našao pisac. Novi Muhtar
Auezov rođen. Pomisli, pisac feudalne starine. Ptica Donenbaj, hm. Misli,
nećemo dokučiti... A piskaranjem počeo da se bavi onako ispod žita, za
decu, veliš. A šta je ovo? Je li i ovo, po tvom mišljenju, za decu?
— Kobacooki turi pod nos Jedigeju još jednu svesku u koricama od
mušeme.
— Šta je to? — ne shvati Jedigej.
— Šta je? Pa ti to moraš da znaš. Evo naslova: „Reč Rajmali-age bratu
Abdiljhanu“.
— Mora da je i to legenda — poče Jedigej.
— To je priča. Stari ljudi znaju tu priču...
— Ne sekiraj se, znam je i ja — prekide ga kobacooki. — Slušao sam
krajičkom uva. Starac, izlapeli, zaljubljuje se u mladu,
devetnaestogodišnju devojku. Zar tu ima nečeg lepog? Taj Kutibajev ne
samo da je neprijatelj, nego i moralno izopačen čovek, ispada. Gle, kako
se samo trudio, podrobno je zapisao sav taj marazam.
Jedigej pocrvene. Ne od stida. Gnevom mu se ispuni duša, jer veće
nepravde u odnosu na Abutalipa nije moglo biti. I reče, jedva se
suzdržavajući:
— Znaš šta, ja ne znam kakav si ti tamo šef, ali to mu ne diraj. Daj
bože svakom od nas da budemo takvi očevi i muževi, svako će ti ovde reći
kakav je on čovek. Nas ovde možeš na prste da prebrojiš, i svi mi znamo
jedan drugog.
— U redu, u redu, smiri se — odgovori kobacooki. — Oči vam je
zamazao. Neprijatelj se uvek pretvara. Ali mi ćemo ga raskrinkati. To je
sve, možeš da ideš.
Jedigej ustade. Ušeprtlja se dok je stavljao kapu.
— Ovaj, šta će biti onda s njim? Kako sad? Samo zbog toga što je
pisao, hapsiti čoveka?
Kobacooki naglo ustade od stola.
— Slušaj, još jednom ti ponavljam: to nije tvoja stvar! Zbog čega ćemo
da gonimo neprijatelja, kako ćemo se ophoditi prema njemu, kakvu
kaznu ćemo da mu odredimo — to mi znamo! Tebe nek ne boli glava.
Vodi svoju brigu. Idi sad!
Tog istog dana, kasno uveče, na železničkoj rasputici Boranli-Burani
još jednom se zaustavio putnički voz. Samo, sad je išao u suprotnom
pravcu. I opet se nije dugo zadržao. Dva-tri minuta.
 Očekujući u mraku dolazak voza, kraj prvog koloseka stajala su ona
trojica u čizmama od boksa, a vodili su sa sobom Abutalipa Kutibajeva,
postrance od njih, ograđeni njihovim neprobojnim lećima koja su
zaklanjala Abutalipa, stajali su Boranlinci — Zaripa s decom, Jedigej i
Ukubala, i šef rasputice, Abilov, koji se jednako muvao tamo-amo i
usplahirio, bedno i ništavno, jer je voz, suprotno voznom redu, kasnio
pola časa. Ali šta je on imao s tim? Mogao bi da stoji s mirom. A Kazangap,
koji je takođe prošao kroz saslušanje povodom zlosrećnih legendi,
otkrivenih kod Abutalipa, nalazio se u tom času na skretnici. On je
svojeručno trebalo da uputi voz na onaj kolosek koji će Abutalipa odvesti
daleko od sarozeka. Bukej je ostala kod kuće sa Jedigejevim devojčicama.
Ona trojica u čizmama, sa ravnodušno zadignutim kragnama zbog
vetra, ograđujući lećima
Abutalipa, napeto su ćutali. Boranlinci, koji su se rastajali s
Abutalipom takođe su ćutali.
Vetar je brisao. Gonio je po zemlji pršić, šušteći i gotovo neuhvatljivo
fijučući. Čini se, mećava se spremala. Studena magla u neprozirnim
sarozečkim nebesima bubrila je, napinjala se. Čudno, setno i pusto, mesec
se s mukom probijao kao izbledela, usamljena mrlja. Mraz je štipao za
obraze.
Zaripa je nečujno plakala, držeći u rukama zavežljajčić s hranom i
odećom, nameravajući da ga preda mužu. Para iz usta Ukubale odavala je
njene teške uzdisaje. Krila je pod bundu Daula. Daul je, očigledno, nešto
predosećao, uznemireno je ćutao, privivši se uz teta-Ukubalu. Ali najteže
je bilo s Ermekom kojeg je, zaklanjajući ga od vetra, držao u naručju sam
Jedigej. Mališan ništa nije ni slutio.
— Tatika, tatika! — dozivao je oca. — Doći ovamo. I mi ćemo da
pođemo s tobom!
Abutalip je uzdrhtavao na njegov glas, nehotice pokušavajući da se
okrene i nešto odgovori detetu, ali mu to nije bilo dozvoljeno. Jedan od
one trojice ne izdrža:
— Ne stojte tu! Čujete li! Idite odavde, prići ćete posle.
Morali su da se odmaknu malo dalje.
Iz daljine su se pomolila svetla lokomotive, i svi su se počeli micati,
pokrenuli se u mestu. Zaripa nije izdržala, zajecala je glasnije. Zaplakala
je s njom i Ukubala. Voz je donosio rastanak. Probijajući čeonom
svetlošću debeli sloj mrazne leteće magle u vazduhu, on se preteći
približavao, izrastajući iz kovitlaca mrene kao mračna ustutnjala masa. S
njegovim približavanjem, nad zemljom su se sve više dizali plamteći
farovi lokomotive, sve razaznatljivije se vrteo u svetlosnoj traci
uskomešani pršić dignut izmeću šina, sve čujnije i nemirnije dopirala
izmoždena buka motornih poluga i klipova. Evo, već se naziru obrisi
voza.
— Tatika, tatika! Gledaj, ide voz! — vikao je Ermek i ućutao, začuđen
što mu se otac ne odaziva. I ponovo je pokušavao da skrene njegovu
pažnju: — Tatika, tatika!
Šef rasputice, Abilov, koji se vrzmao tuda, priđe onoj trojici:
— Poštanski vagon biće na čelu kompozicije. Molim, izvolite proći
napred. Evo ovuda.
Svi su krenuli u pokazanom pravcu prilično brzim korakom, voz se
već poravnavao s njima. Napred je, ne osvrćući se, išao kobacooki s
tašnom, iza njega, prateći Abutalipa, dvojica njegovih plećatih
pomoćnika, a na izvesnoj udaljenosti, za njima su hitali: Zaripa, za njom
Ukubala, vodeći za ruku Daula, i Jedigej — po strani i malko pozadi — s
Ermekom u naručju. On nije mogao sebi da dozvoli da se rasplače pred
ženama i decom. I dok su išli, borio se sa sobom, pokušavao da se
savlada, a u grlu mu je nešto stalo, steglo.
— Ti si pametan dečak, Ermeče. Je lʼ da si pametan, a? Ti si pametan,
nećeš plakati, važi? — mrmljao je nepovezano, stežući mališana uza se.
A voz se za to vreme, usporavajući hod, približavao stanici. Dečak na
Jedigejevim rukama zadrhta kada lokomotiva, poravnavajući se s njima i
još se malo krećući, s reskim šumom izbaci paru i razleže se prodorna
pištaljka konduktera.
— Ne boj se, ne boj se! — reče Jedigej. — Ništa se ti ne boj kad sam ja
s tobom. Uvek ću ja biti s tobom.
Voz se zaustavi uz dugo, teško škripanje, vagoni, šareni od inja i
snežne prašine, napola slepi od skrame leda na staklima, ukopaše se na
mestu. I sve se utiša. Ali lokomotiva istog časa uz šištanje pusti paru,
spremajući se da ponovo krene. Poštanski vagon bio je odmah posle
prtljažnog do lokomotive. Prozori poštanskog vagona bili su pokriveni
rešetkama, a dvokrilna vrata nalazila su se na sredini. Vrata su otvorena
iznutra. Provirili su muškarac i žena sa poštanskim kapama, u vatiranim
pantalonama i jaknama. Žena s fenjerom bila je, očevidno, starija. Bila je
krupna i prsata.
 — To ste vi? — rekla je, držeći fenjer u visini glave tako da sve osvetli.
— Čekamo vas. Mesto vam je spremno.
Prvi se popeo kobacooki s velikom tašnom.
— Hajde, hajde, bez zadržavanja! — počeše odmah da požuruju ona
dvojica.
— Uskoro ću se vratiti! Ovo je neki nesporazum! — užurbano je
govorio Abutalip. — Uskoro ću se vratiti, čekajte!
Ukubala ne izdrža. Glasno zajeca kad Abutalip poče da se oprašta od
dece. Iz sve snage ih je stezao uza se, ljubio i nešto im govorio,
preplašenim i bezazlenim. A lokomotiva je već bila sva u pari. Sve se to
događalo pri svetlosti ručnog fenjera. I tad se opet razleže, parajući dušu,
prodoran zvižduk, proletevši duž kompozicije kao elektricitet.
— Dosta je, hajde, hajde, penji se! — ona dvojica povukoše Abutalipa
ka stepenicama vagona.
Jedigej i Abutalip uspeše da se najposle čvrsto zagrle i za trenutak
zamreše, shvatajući sve — umom, srcem, svim svojim bićem —
pritiskujući vlažni čekinjasti obraz uz obraz.
— Pričaj im o moru! — šapnu Abutalip.
To su bile njegove poslednje reči. Jedigej je shvatio. Otac ga je molio
da sinovima priča o Aralskom moru.
— Dosta je sad, hajde, ma hajde, penji se već jednom! — rastavljali su
ih.
Podupirući otpozadi leđima, ona dvojica uguraše Abutalipa u vagon. I
tek tada dopre do dece strašna suština rastajanja. Oni u jedan mah
zaplakaše glasno, u isti mah povikaše:
— Tatika! Tata! Tatika! Tata!
I krenu Jedigej s Ermekom u naručju ka vagonu.
— Kuda ćeš? Kuda ćeš? Bog s tobom! — gnevno ga je gurala u grudi
žena s fenjerom, zaklanjajući gojnim ramenima pristup vratima.
Ali niko u tom trenutku nije shvatao da je Jedigej bio spreman, kad bi
se to moglo, da sam krene umesto Abutalipa, da na putu zadavi
kobacookog sopstvenim rukama, tako mu je bilo nepodnošljivo bolno
kad su deca počela da vrište.
— Nemojte stajati tu! Odlazite odavde, odlazite! — drala se žena s
fenjerom. I para iz njenih usta udari u Jedigejevo lice jakim zadahom
duvana i luka.
Zaripa se seti da je zavežljaj ostao u njenim rukama.
 — Uzmite, predajte mu, to je hrana! — hitnu zavežljaj u vagon.
I vrata poštanskog vagona se zalupiše. Sve utihnu. Lokomotiva dade
znak i krenu s mesta. Pođe, škripavo obrćući točkove, lagano ubrzavajući
hod po mrazu.
Boranlinci i nehotice pođoše za vozom koji je odlazio, idući naporedo
sa zatvorenim vagonima. Prva dođe k sebi Ukubala. Ona zgrabi Zaripu,
pritište je uz grudi i ne puštaše je.
— Daule, ne idi! Stani, stani tu! Drži mamu za ruku! — glasno mu
zapovedi, nadjačavajući lupu točkova koji su sve ubrzanije prolazili mimo
njih.
A Jedigej sa Ermekom u naručju još potrča naporedo sa vozom, i tek
kad promače i poslednji vagon, zastade. Voz je otišao, odnoseći sa sobom
buku koja je tihnula i proređena svetla koja su gasnula... Začu se i
poslednji otegnuti pisak...
Jedigej se okrete nazad. I dugo nije mogao da umiri rasplakanog
dečaka...
Tek kod kuće, sedeći kao ošamućen kraj peći, on se usred noći seti
Abilova. Jedigej tiho ustade i poče se oblačiti. Ukubala se odmah dosetila.
— Kuda ćeš? — ščepa muža. — Ne diraj ga, ne smeš ga ni prstom
taknuti! Žena mu je trudna. A nemaš ni prava. Kako ćeš dokazati?
— Ne sekiraj se — spokojno odgovori Jedigej. — Neću ga dirati, ali on
mora da zna da je za njega bolje da se prebaci na drugo mesto. Obećavam
ti — neće mu ni dlaka s glave faliti. Veruj mi! — izvuče ruku i iziđe iz
kuće.
Prozori kod Abilovih još su svetleli. Znači, nisu spavali.
Oštro škripeći po snežnoj stazi, Jedigej priđe hladnim vratima i glasno
pokuca. Vrata otvori Abilov.
— A, Jedike, ući, ući — preplašeno reče i, bledeći, ustuknu.
Jedigej uđe ćutke zajedno sa kolutovima mrazne pare. Zastade na
pragu i pritvori vrata za sobom.
— Zašto one nesrećnike napravi siročićima? — reče, trudeći se da se
što je moguće više suzdrži.
Abilov pade na kolena i poče bukvalno da puzi, hvatajući se za peševe
Jedigejeve kratke bunde.
— Nisam ja, Jedike, časna reč! Eto, žena mi se ne porodila dabogda! —
zakle se strašno, okrećući se ukočenoj od straha trudnoj ženi i poče,
brzajući i brkajući: — Časna reč, nisam ja, Jedike. Kako bih ja mogao! To
je onaj revizor! Seti se. On je jednako izvlačio i ispitivao šta piše, zašto
piše. To je on, onaj revizor! Kako bih ja mogao! Eto, žena mi se ne
porodila dabogda! Ma i ja, maločas kod voza, nisam znao kud bih sa
sobom, u zemlju da propadnem došlo mi, samo da ne gledam! Onaj
revizor mi se u dušu zavlačio i raspitivao o svemu, otkud sam znao... A da
sam znao…
— U redu — prekide ga Jedigej. — Digni se, da porazgovaramo kao
ljudi. Eto, pred tvojom ženom. Neka se ona srećno porodi. Nije sad reč o
tome. Čak i ako nisi kriv. Tebi je svejedno gde ćeš biti. A mi ćemo ovde
ostati, moguće, i do same smrti. Pa razmisli. Sigurno ćeš morati s
vremenom da se prebaciš na drugi posao. To ti je moj savet. I to je sve.
Više se na ovaj razgovor nećemo vraćati. Samo sam to hteo da kažem i
ništa više...
I Jedigej iziđe, zatvorivši vrata za sobom.
 IX

Na Tihom okeanu, južno od Aleuta, podne je već davno prevalilo. Još

uvek je bura s pola snage besnela, još uvek su se po celom vidljivom
prostranstvu valjali uspenušani grebeni talasa, jedan za drugim, prizor
nepreglednog kretanja vodene stihije od horizonta do horizonta. Nosač
aviona „Konvencija“ blago se ljuljao na talasima. Nalazio se na
pređašnjem mestu, na strogo podjednakoj vazdušnoj udaljenosti od San
Fransiska i od Vladivostoka. Sve službe na brodu međunarodnog
naučnog programa nalazile su se u napetom stanju, potpuno spremne za
akciju.
U tom času na nosaču aviona završavana je vanredna sednica
specijalno opunomoćenih komisija za ispitivanje vanrednog stanja
nastalog kao rezultat otkrića vanzemaljske civilizacije u sistemu
nebeskog tela Držatelj. Paritet-kosmonauti 1-2 i 2-1, koji su se
samovoljno udaljili sa inoplanećanima, još uvek su se nalazili na planeti
Šumske Grudi, triput upozoreni preko radio-veze orbitalne stanice
„Paritet“ od strane UCU-a — da ni u kom slučaju ništa ne preduzimaju,
sve do posebnih uputstava UCU-a.
Ti kategorički zahtevi UCU-a u stvarnosti su odražavali ne toliko
pometenost umova, koliko izuzetnu složenost situacije koja se
nezadrživo zaoštravala, neslaganje u uzajamnim odnosima do usijanja,
što je sve pretilo potpunim raskidom saradnje, štaviše — otvorenom
konfrontacijom. Ono, što je do nedavno zbližavalo obe strane u interesu
integrisanja naučno-tehničke moći vodećih država — program
„Demijurg“ je sam po sebi otišao u drugi plan i namah izgubio svoj
pređašnji značaj suočen sa superproblemom, iskrslim neočekivano u vezi
s otkrićem vanzemaljske civilizacije. Članovima komisije bilo je jasno
jedno: da je ovo nečuveno otkriće, koje se ni sa čim nije moglo porediti,
podvrgavalo kardinalnom ispitivanju same osnove savremenog svetskog
zajedništva, sve ono što je propovedano, kultivisano, izgrađivano u svesti
pokolenja iz veka u vek — sveukupnost pravila njegovog postojanja. Da li
se iko mogao odvažiti na takav riskantan korak, a da se ne govori o
razlozima totalne bezbednosti zemaljskog sveta?
 I ovde su se još jednom, kao i uvek u kriznim momentima istorije,
snažno razotkrivale korenite protivrečnosti dva različita
društvenopolitička sistema na Zemlji.
Pretresanje pitanja preraslo je u vatrene debate. Razlika u gledištima,
razlika u pristupu sve više je poprimala karakter nepomirljivih pozicija.
Stvar se munjevito kretala ka sukobu, ka uzajamnim pretnjama, takvim
konfliktima koji bi, izvukavši se ispod kontrole, bili spremni da se
neminovno pretvore u svetski rat. Svaka strana se, stoga, uzdržavala od
krajnosti pred opštom opasnošću sličnog razvoja događaja, ali faktor koji
je još više kočio bilo je odbijanje, tačnije rečeno, pretnja od eksplozije
zemaljskog saznanja, što se stihijno moglo dogoditi ako bi vest o
iznenadnoj civilizaciji postala činjenica dostupna javnosti... Niko nije
mogao jamčiti kakve bi bile posledice takvog ishoda stvari...
I razum je prevagnuo, obe strane su došle do kompromisa —
prisilnog i opet na strogo izbalansiranoj osnovi. S tim u vezi orbitalnoj
stanici „Paritet“ predat je kodirani radiogram UCU-a sledeće sadržine:
„Kosmonautima-kontrolorima 1-2, 2-1. Stavlja vam se u dužnost da
hitno, bez odlaganja stupite u radio-kontakt pomoću sistema „Pariteta“
sa paritet-kosmonautima 1-2 i 2-1, koji se nalaze u vansunčevoj Galaksiji,
u takozvanom sistemu nebeskog tela Držatelj. na planeti Šumske Grudi.
Hitno ih obavestiti da, na osnovu zaključaka dvostranih komisija, nastalih
po izučavanju informacije o vanzemaljskoj civilizaciji a koju su otkrili
paritet-kosmonauti 1-2 i 2-1, UCU do nosi odluku koja ne podleže reviziji:
a) ne dopustiti povratak bivšim paritet-kosmonautima 1-2 i 2-1 na
orbitalnu stanicu „Paritet“ i samim tim i na Zemlju, kao licima
nepoželjnim za zemaljsku civilizaciju; b) obavestiti žitelje planete
Šumske Grudi da mi odbijamo kontakte s njima u bilo kom vidu, kao
nespojive sa istorijskim iskustvom, nasušnim interesima i osobenostima
sadašnjeg razvoja ljudskog društva na Zemlji; v) upozoriti bivše paritet-
kosmonaute 1-2 i 2-1, kao i inoplanećane koji su s njima u kontaktu, da
ne pokušavaju da uspostave vezu sa Zemljanima, niti da prodru u sfere
koje okružuju Zemlju, kao što je to bilo u slučaju posete inoplanećana
orbitalnoj stanici „Paritet“ na orbiti „Trambulin“; g) u cilju izolacije
kosmičkog prostranstva oko Zemlje od mogućnog prodora letelica
inoplanetarnog porekla, UCU obaveštava da će biti uspostavljen po
najhitnijem postupku vanredni transkosmički režim pod nazivom
operacija ,Obručʼ, i isprogramirana serija, po zadatim orbitama,
baražirajućih bojevih raketa-robota, sračunatih na uništenje nuklearno-
laserskim zracima svakog predmeta koji se u kosmosu približi Zemljinoj
kugli; d) upoznati bivše paritet-kosmonaute, koji su samovoljno stupili u
kontakt sa inoplanetarnim bićima, da se u cilju bezbednosti, očuvanja
nastale stabilnosti geopolitičke strukture Zemljana, isključuje bilo kakva
mogućnost veze sa njima. A potom će biti preduzete sve mere držanja u
najstrožoj tajnosti događaja koji se zbio, kao i mere zabrane obnavljanja
kontakata. U tom cilju orbita stanice „Paritet“ biće smesta izmenjena, a
kanali radio-veze stanica biće ponovo kodirani; e) još jednom upozoriti
inoplanećane o opasnosti približavanja zonama ,Obručaʼ oko Zemljine
kugle.

Ujedinjeni centar za upravljanje.

Nosač aviona ,Konvencijaʼ.“

Pribegavajući tim zaprečnim merama, UCU je bio prisiljen da na

neodređeno vreme zamrzne celokupan program „Demijurg“ osvajanja
planete Iks. Orbitalna stanica „Paritet“ morala se prebaciti na druge
parametre rotacije i iskoristiti za tekuća kosmička osmatranja. Odlučeno
je da se kooperativni naučnoistraživački nosač aviona „Konvencija“
preda na čuvanje neutralnoj Finskoj. Posle lansiranja u daleki kosmos
sistema „Obruč“, sve paritetne službe, svi naučni i administrativni
radnici, sve pomoćno osoblje trebalo je rasformirati uz najstrožu
pismenu obavezu da se do same smrti ne razglašavaju razlozi
obustavljanja rada UCU-a.
Široku javnost trebalo je obavestiti da se rad na programu „Demijurg“
obustavlja na neodređeno vreme u vezi sa iskrslom potrebom kapitalnih
istraživanja i korekcija na planeti Iks.
Sve je bilo brižljivo razmotreno. I do svega toga trebalo je da dođe
odmah po vanrednom lansiranju „Obruča“ oko Zemljine kugle.
Pre toga, neposredno po završetku sednice komisija, sva
dokumentacija, sve šifre, sve informacije bivših paritet-kosmonauta, svi
zapisnici, sve trake i papiri koji su imali bilo kakvu vezu sa ovim žalosnim
događajem, bili su uništeni.
Na Tihom okeanu, južno od Aleuta, dan se primicao kraju. Vreme je
bilo još uvek relativno podnošljivo. Pa ipak su talasi na okeanu bivali
postepeno sve jači. I već se čuo huk uskiptelih talasa.
 Služba avio-formacije na nosaču aviona napeto je iščekivala trenutak
izlaska članova specijalno opunomoćenih komisija, koji će se po
završetku sednice uputiti ka avionima. Izišli su svi. Oprostili su se. Jedni
su krenuli da se ukrcaju u jedan avion, drugi — u drugi.
Poletanje je prošlo odlično, bez obzira na ljuljanje. Jedan od aviona
uzeo je kurs prema San Fransisku, druga na suprotnu stranu — prema
Vladivostoku.
Zapljuskivana visinskim vetrovima Zemlja je plovila po svojim
večnim krugovima. Plovila je Zemlja... Bilo je to maleno zrnce peska u
neizmernoj beskonačnosti Vasione. Takvih zrnaca peska bilo je u svetu
ogromno mnoštvo. Ali samo na jednom, na planeta Zemlja, živeli su ljudi.
Živeli su kako su mogli i kako su umeli i ponekad, obuzimani znatiželjom,
pokušavali da dokuče nema li još negde na drugim mestima njima sličnih
bića. Sporili su se, pravili hipoteze, iskrcavali se na Mesec, slali
automatske uređaje na druga nebeska tela, ali su se svaki put s gorčinom
uveravali da nigde u blizini Sunčevog sistema nema nikog i ničeg njima
sličnog, a ni života uopšte. A onda bi na to zaboravljali, nije im bilo do
toga, nije im baš bilo jednostavno da žive i slažu se među sobom, a i do
hleba nasušnog da dođu trebalo je mnogo truda... Mnoga su jednostavno
smatrali da to nije njihova stvar. I Zemlja je plovila sama od sebe...
Čitav taj januar bio je veoma mrazan i maglovit. I otkud je nagnalo
toliku hladnoću u sarozeke! Vozovi su išli sa smrznutim ležajevima
osovina, ledenom studeni dovedeni do belog usijanja. Čudno je bilo
gledati — crne cisterne sa naftom zaustavljale su se na železničkoj
rasputici, u belom, zavejanom, injem obavijenom nizu. A vozovima
nimalo nije bilo lako da krenu s mesta. Lokomotive zakačene u parovima,
kao da su jedna drugu u leđa gurale, cimajući, trzajući, bukvalno su
otkidale sa šina prilepljene točkove. I to upinjanje lokomotiva da
pokrenu vagone, odjekivalo je u reskom vazduhu nadaleko kao tutnjava
železa koje zvekeće. Deca Boranlinaca noću su se preplašeno budila od
grmljavine.
A onda su počeli još i snežni smetovi na pruzi. Zlo nikad samo.
Vetrovi su pomahnitali. U sarozekama su imali prostora do mile volje, i
nikad da pogodiš s koje strane će udariti snežna mećava. I činilo se
Boranlincima da je vetar i snovao kako da nabaca smetove baš na
železničku prugu. Vrebao svaku pukotinu, da zgomila, zamećavi, zatrpa
prugu teškim svejancem.
 Jedigej, Kazangap i još trojica pružnih radnika jedva su stizali s kraja
na kraj odseka da raščiste prugu, čas ovde, čas onde, pa onda opet na
pređašnjem mestu. Dobro su im dolazile kamilje vlake. Sav onaj teški
gornji sloj smeta odvozili su na ivicu pruge vlakom, a ostatak su morali
da ručno završavaju. Jedigej nije žalio Karanara i bio je zadovoljan
mogućnošću da ga iznuri, primiri u njemu neobuzdanu snagu, uprezao ga
je u paru s drugom kamilom koja mu je po snazi odgovarala, i gonio ih
bičem, izvlačeći snežne smetove poprečnom daskom sa protivtežom
pozadi, na kojoj je on sam stajao, pritiskujući vlaku sopstvenom težinom.
Drugih uređaja tada nije bilo. Pričalo se da su fabrike već proizvele
specijalne snegočistače, lokomotive koje su razbacivale smetove u
stranu. Obećavali su da će i njima uskoro poslati takve mašine, ali
obećanje je zasad ostalo samo na rečima.
Ako je letos mesec-dva peklo do ludila, sad je bilo užasno udahnuti
mrazni vazduh — činilo se da će ti pluća poprskati. A vozovi su i dalje išli
i posao se morao obavljati. Jedigej je obrastao u čekinjastu bradu, prvi
put se te zime počele tu i tamo belasati sede vlasi, oči su oticale od
nespavanja, lice — odvratno da se i u ogledalo pogleda: crno kao zemlja.
Iz kratke bunde nije se izvlačio, a preko nje je stalno nosio kabanicu od
nepromočivog platna s kapuljačom. Na nogama valjenke.
Međutim, čime god se bavio, koliko god mu teško padalo, Jedigeju iz
glave nije izlazilo ono što se zbilo sa Abutalipom Kutibajevim. Bolno je to
odjeknulo u Jedigeju. Često su on i Kazangap razgovarali i nagađali —
kako je do toga došlo i kako će se svršiti. Kazangap je više ćutao, mršteći
se, napregnuto je razmišljao o nečem svom. A jednom je rekao:
— Oduvek je tako bilo. Dok ne ispitaju... Nije se nekada davno badava
govorilo: „Han nije bog. Ne zna on uvek šta rade oni oko njega, a oni, što
su oko njega, ne znaju za one koji po pijacama mito uzimaju.“ Oduvek je
bilo tako.
— Ma šta ti je, čuj ti njega — mudraca! — nezadovoljno ga ismeja
Jedigej. — Otkad su ti raznorazni hanovi dobili svoje! Kao da je stvar u
tome!
— A u čemu je? — s pravom upita Kazangap.
— U čemu je, u čemu! — razdraženo ponovi Jedigej, ali ne odgovori. I
hodao je s tim pitanjem koje mu se urezalo u mozak, ne nalazeći
odgovora.
Kao što se zna, nesreća nikad ne dolazi sama. Stariji Kutibajev, Daul,
ozbiljno je nazebao. Oborila dečaka temperatura, buncao je, kašalj ga
mučio, grlo bolelo. Zaripa je govorila da ima anginu. Lečila ga raznim
tabletama. Ali nije mogla da bude stalno uz decu: radila je kao
skretničarka, živeti se moralo. Dežurstvo joj je padalo čas noću, čas
danju. Ukubala je morala da preuzme na sebe te brige. Njenih dvoje, pa
još i ovo dvoje, sa njih četvoro se borila, shvatajući u kakvom se
bezizlaznom položaju našla Abutalipova porodica. I Jedigej je pomagao
koliko je mogao. Rano izjutra donosio bi im ugalj iz šupe u baraku i, ako
bi dospeo, ložio je i peć. Treba biti vičan loženju kamenim ugljem. Odmah
bi izručio kofu i po uglja, kako bi deci celoga dana bilo toplo. I vodu iz
cisterne na slepom koloseku je sam donosio, drva za potpalu cepao. Ništa
njemu nije bilo da uradi ovo, ono, da drva nacepka, vodu da donese i sve
ostalo... Najteže je bilo nešto drugo. Prosto je bilo nemoguće,
nepodnošljivo, mučno, gledati u oči Abutalipovoj deci i odgovarati na
njihova pitanja. Stariji je ležao bolestan, po prirodi je bio uzdržan dečak,
ali mlađi, Ermek, onaj što je bio na majku, živahan, umiljat, beskrajno
osećajan i ranjiv, sʼ njim je bilo teško. Kad je Jedigej donosio izjutra ugalj i
ložio peć, trudio se da ne razbudi decu. Ali retko kad mu je polazilo za
rukom da ode neopažen. Kudravi, crnoglavi Ermek bi se odmah
probudio. I prvo njegovo pitanje, čim biʼ se probudio, bilo je:
— Čika-Jedigeju, hoće li danas tatika da dođe?
Mališan je trčao k njemu neobučen, bos, i s neuništivom nadom u
očima, da samo Jedigej treba da kaže „da“ — i otac će se neizosgavno
vratiti i opet će biti s njima kod kuće. Jedigej bi ga zgrabio u naručje,
mršuljavog, toplog, i ponovo stavljao u krevet. Razgovarao je kao sa
odraslim:
— Ne znam, Ermeče, hoće li danas doći ili ne tvoj tatika, ali nas sa
stanice moraju preko veze obavestiti kojim će se vozom vratiti. Sam znaš
da se kod nas putnički vozovi ne zaustavljaju. Samo po ličnom naređenju
glavnog dispečera. Mislim da ćemo ovih dana s njim imati vezu. I tad
ćemo ti i ja, i Daul, ako dotle ozdravi, izići i dočekati voz.
— Mi ćemo da kažemo: tatika, evo nas! Je lʼ tako? — razvijao je
dečačić priču odrasloga.
— Pa naravno! Baš tako ćemo reći — bodrio ga je Jedigej.
Ali razložnog mališana nije bilo baš tako jednostavno prevariti.
— Čika-Jedigeju, ajde kao onda da sednemo na teretni voz i odemo
tom glavnom dispečeru. Pa ćemo da mu kažemo da zaustavi kod nas voz
kojim će stići tatika.
Sad je morao da se izvlači.
— Ali tada je bilo leto, toplo. A kako ćeš sad da putuješ teretnim
vozom? Užasno je hladno. Vetrina. Evo, vidiš kako su se stakla zamrzla.
Ne bismo ni stigli donde, smrzli bismo se, ko led-ledencijati. A, ne, to je
veoma opasno.
Dečak bi tužno ućutao.
— Lezi ti sad, a ja ću da vidim šta je s Daulom — pronalazio je izgovor
Jedigej, prilazio postelji bolesnika, stavljao krupnu čvornovatu ruku na
dečakovo vrelo čelo... Ovaj je s mukom napola otvarao oči, slabo se
osmehivao usnicama spečenim od toplote. Još uvek je imao temperaturu.
— Nemoj da se otkrivaš. Znojav si. Čuješ li, Daule? Još ćeš više da
nazebeš. A ti, Ermeče, donesi mu lavor, kad hoće da piški. Čuješ li? Da ne
ustaje. Sad će vaša mama doći s dežurstva. I teta Ukubala će odmah doći,
nahraniće vas. A kad Daul ozdravi, dolazićete k nama, da se igrate sa
Saule i Šarapat. Moram na posao, vidite koliki je sneg, vozovi će da stanu
— zagovarao je Jedigej decu pre no što će otići.
Ali Ermek je bio neumoljiv.
— Čika-Jedigeju — govorio mu je, dok je ovaj već bio na pragu. — Ako
snega bude mnogo, kad se tatikin voz zaustavi, i ja ću poći da čistim sneg.
Imam ja lopaticu.
Jedigej je odlazio od njih s teškim bolom u srcu. Tištali su ga i pekli
uvreda, bespomoćnost i sažaljenje. Bio je kivan na ceo svet. I iskaljivao je
svoj gnev na snegu, vetru, smetovima, na kamilama, koje nije štedeo na
poslu. Radio je kao zver, kao da je on sam mogao da zaustavi svu tu
sarozečku pomamnu mećavu...
A dani su tekli, kao kapi koje padaju s neizbežnom odmerenošću,
jedna za drugom. I januar je, eto, minuo i hladnoće su počele polako da
popuštaju. Od Abutalipa Kutibajeva nije bilo nikakvih vesti. Jedigej i
Kazangap su se gubili u nagađanjima — svašta su preturali po glavi,
prosuđivali ljudi. I jednom i drugom se činilo da ga uskoro moraju pustiti,
da u onome tamo nema ničeg tako strašnog — pisao nešto za sebe, ne za
nekog drugog. Takvu nadu su gajili, i tu nadu su, koliko su mogli i umeli,
nametali Zaripi, da bi se držala, da ne bi klonula duhom. Ona je i sama
znala da radi dece mora da bude kamena. I zaista je postala kamena.
Zatvorila se, usnice nije razmicala, samo su joj oči nemirno bleskale. Ko
zna koliko bi ona još mogla da izdrži.
 Burani Jedigej je u tom času bio slobodan, nije radio. Odlučio je da
prođe po stepi, pogleda kako pase dželep kamila i, što je glavno, kako se
ponaša Karanar. Da nije koga u krdu ozledio? Da nije pomahnitao, vreme
mu je. Krenuo je na skijama, to nije bilo daleko. Vratio se na vreme. I
spremao se da izvesti Kazangapa da je sve u redu. Pasu životinje u
Lisorepoj udoljici, snega tamo gotovo i nema, vetar duva pa je pasište
otvoreno, zasad nema razloga za strah. Ali Jedigej odluči da najpre svrati
kući i ostavi skije. Starija kći Saule proviri kroz vrata preplašena:
— Tata, mama plače! — I izgubi se.
Jedigej baci skije i uznemiren pohita u kuću. Ukubala je tako jecala da
Jedigeju zastade dah.
— Šta je? Šta se desilo?
— Neka je prokleto sve na ovom prokletom svetu! — Ukubala zakuka,
grcajući od plača.
Nikad Jedigej nije video svoju ženu u takvom stanju. Ukubala je bila
čvrsta, trezvena žena.
— To si ti, ti si za sve kriv!
— Zašto? Za šta sam ja kriv? — zaprepasti se Jedigej.
— Svašta si napričao onoj nesrećnoj dečici. A maločas, ma nema ni
nekoliko minuta, zaustavio se putnički, imao je voz ispred sebe.
Zaustavio se da ga propusti. I otkud da se baš mimoilaze na našoj
rasputici? A Abutalipova deca, kad videše da se putnički voz zaustavio,
poleteše vičući: „Tata! Tatika! Tatika došao!“ I pravo na voz! Ja za njima.
A oni trče od vagona do vagona i viču iz sve snage: „Tata, tatika! Gde je
naš tatika?“ Mislila sam da će pasti pod voz. Trče oni duž cele
kompozicije, oca zovu! Nijedna vrata se nisu otvorila. A oni trče. A
kompozicija se otegla, gluva. A oni trče! I dok sam ih stigla, dok sam
uhvatila onog mlađeg, pa dok sam onog drugog ščepala za ruku, voz je
krenuo. A oni se otimaju: „Tamo je naš tatika, nije uspeo da siđe iz voza!“
— i udarili u takvu vrisku. Srce da mi prepukne, mislila sam da ću
poludeti, tako su vriskali i plakali. S Ermekom je zlo! Idi, umiri dete! To si
im ti rekao da će se otac vratiti kad se zaustavi putnički voz. Da si video
šta se od njih činilo kad je voz otišao, a otac se nije pojavio! Da si video! I
zašto je to tako u životu, zašto se tako strašno vezuje otac za dete, a dete
za oca? Čemu takve patnje?
Jedigej je krenuo k njima kao na gubilište. Samo je jedno molio Boga:
da se smilostivi i oprosti mu pred pogubljenje tu nevoljnu obmanu malih
lakovernih duša. Ta on im nije želeo zla. I šta sad da kaže, šta da
odgovori?
Kad se Jedigej pojavi, Ermek i Daul, uplakani i natečeni da se
prepoznati ne mogu, s novom snagom udariše u plač, jecajući pritrčaše i,
gušeći se u suzama, ridajući, plačući, trudili su se da mu, prekidajući
jedan drugog, objasne da se voz zaustavio na rasputici, a otac nije uspeo
da siđe i neka on, čika Jedigej, zaustavi voz...
— Sagindim30, papikamdi! Sagindim, sagindim! — vrištao je Ermek,
preklinjući ga svojim izgledom, svojim poverenjem, svojom nadom,
svojim jadom.
— Sad ću ja da doznam. Tiše, tiše, nemojte plakati — pokušavao je
Jedigej nekako da urazumi, umiri decu obeznanjenu od plača. A još je
teže bilo njemu — samo da izdrži, da se ne preda, da se ne promeni u
licu, da deca ne bi videla u njemu slabog, bespomoćnog čoveka. — Sad
ćemo da pođemo, sad! — „Kuda da pođemo? Kuda? Kome da pođemo?
Šta da radim? Šta ću?“ mislio je pri tom. — Sad ćemo da krenemo pa
ćemo da promislimo, porazgovaramo — obeća Jedigej nešto neodređeno,
mrmljajući nešto nepovezano.
On priđe Zaripi. Ona je ležala na krevetu kao proštac, glave zarivene u
jastuk.
— Zaripa, Zaripa! — Jedigej je taknu za rame.
Ali ona i ne podiže glavu.
— Idemo malo napolje, proći ćemo okolo, a onda ćemo svratiti kod
nas — reče joj. — Idem s decom.
To je bilo jedino što je mogao da smisli, da bi ih nekako primirio,
odvukao, a i sam se pribrao. Ermeka je stavio na leća, a Daula uzeo za
ruku. I pošli su besciljno duž železničke pruge. Nikad još Burani Jedigej
nije osećao toliko saučešća prema tuđoj nesreći. Ermek mu je sedeo na
lećima još uvek jecajući, vlažno i ojađeno mu dišući u zatiljak. Malo
ljudsko biće, iznureno čežnjom, s takvim se poverenjem privilo uz njega,
s takvim se poverenjem uhvatilo za njegova ramena, a drugo, isto takvo
biće s takvim poverenjem ga je držalo za ruku, da je Jedigeju došlo da
urliče od bola i sažaljenja prema njima.
Tako su išli duž železničke pruge sred pustih sarozeka, samo su
vozovi prolazili, tutnjeći, čas na jednu, čas na drugu stranu... Dolazili i
odlazili...
I opet je Jedigej bio prisiljen da deci kaže neistinu. On im je rekao da
su oni pogrešili. Onaj voz, koji se slučajno zaustavio na njihovoj rasputici,
išao je na jednu stranu, a njihov ta tika treba da dođe s druge strane. Ali
on se, sigurno neće vratiti tako brzo. Izgleda da su ga poslali na neko
more kao mornara, i čim brod doplovi sa tog dalekog putovanja, on će
doći kući. Zasad moraju da sačekaju. Po njegovom shvatanju, ta neistina
trebalo je da im pomogne da izdrže, dok neistina ne postane istina.
Jedigej nije sumnjao u to da će se Abutalip Kutibajev vratiti. Neko vreme
će da prođe, stvari će se razjasniti, i on će se vratiti, ni jedne sekunde se
neće zadržati, čim ga oslobode. Otac, koji tako voli svoju decu, neće
oklevati ni sekunde... I zato je Jedigej govorio neistinu... Dovoljno dobro
poznajući Abutalipa, Jedigej je bolje no iko drugi mogao da zamisli kako
je tom čoveku rastavljenom od svoje porodice. Neko drugi, možda, ne bi
tako silno, tako teško doživljavao privremenu razdvojenost, makar i ne
po svojoj volji, ali s nadom da će se uskoro vratiti kući. A za Abutalipa je
to, Jedigej nije sumnjao, bilo ravno najvećoj kazni. I plašio se Jedigej za
njega. Hoće li izdržati, dočekati, dok se tamo bude sudilo i presuđivalo...
Zaripa je dotle otpremila već nekoliko pisama odgovarajućim
ustanovama raspitujući se za muža i molila da je izveste može li se s njim
videti. Do tog vremena nikakav odgovor nije stigao. I Kazangap i Jedigej
su lupali glavu. Oni su, međutim, kao muškarci, bili skloni da to objasne
time što železnička rasputica Boranli Burani nije imala direktnu
poštansku vezu. Pisma su se morala slati preko nekoga ili nositi na
stanicu Kumbelj. I sva pošta je stizala preko Kumbelja, i opet zahvaljujući
prijateljskim uslugama. A takav način veze, kao što se zna, nije uvek
najbrži.
Tako se to jednom i dogodilo...
Poslednjih dana februara otišao je Kazangap u Kumbelj da poseti u
internatu sina Sabidžana. Krenuo je na kamili. U usputnim teretnim
vozovima zimi putovati bilo je suviše hladno.
U vagon da uđeš — zabranjeno je, a na otvorenim platformama vetar
je nepodnošljiv. Na kamili pak, ako se dobro odeneš, može se uz dobar
hod mirne duše tamo i natrag otići za jedan dan.
Kazangap se vratio istoga dana, pred veče. Dok je ujahivao, Jedigej je
pomislio — nešto je Kazangap neraspoložen, nešto je mnogo smrknut,
mora da je sin u internatu nešto zabrljao, a možda se i umorio, truckajući
se ceo dan tamo i ovamo.
— Pa, kako si putovao? — oglasi se Jedigej.
 — Onako — muklo se odazva Kazangap, zauzet oko svog prtljaga.
Onda se okrenu i, promislivši, reče: — Hoćeš li biti kod kuće?
— Da, biću.
— Imam nešto s tobom. Sad ću svratiti do tebe.
— Svrati.
Na Kazangapa se nije moralo čekati. Došao je sa svojom Bukej. On
napred, žena za njim. Oboje su bili nešto mnogo zabrinuti. Kazangap je
izgledao umorno, vrat mu se još više istegao, ramena obesila, brkovi
opustili. Debela Bukej je teško disala, kao da joj je srce tako lupalo da nije
mogla da dođe do daha.
— A vas dvoje, kanda ste se posvađali? — nasmeja se Ukubala. —
Došli na pomirenje. Sedite.
— Kamo puste sreće da smo se posvađali — krupnim glasom
odgovori Bukej, isto onako teško dišući.
Osvrćući se levo-desno, Kazangap se zainteresova:
— A devojčice vaše, gde su?
— Kod Zaripe, igraju se s decom — odgovori Jedigej. — Šta će ti one?
— Rđave vesti imam — progovori Kazangap, pogledavši u Jedigeja i
Ukubalu. — Nesreća velika. Deca zasad ne treba da znaju. Umro je naš
Abutalip!
— Ma šta ti je?! — Jedigej poskoči, a Ukabala, kratko kriknuvši,
pritište usta dlanom i pobele kao kreč.
— Umro je! Umro! Nesrećna deca, nesrećni siročići! —
polupromuklo-polušapatom zakuka Bukej.
— Kako umro? — još uvek ne verujući u ono što je čuo, prestravljeno
se primače Jedigej Kazangapu.
— Došao takav papir na stanicu.
I svi najednom ućutaše, ne gledajući jedno drugo.
— Jaoj, nesreće! Jaoj, nesreće! — uhvati se Ukubala za glavu i zaječa,
klateći se s jedne na drugu stranu...
— Gde je taj papir? — upita najzad Jedigej.
— Papir je tamo, na stanici — poče da priča Kazangap. — Bio sam u
internatu i hajd, mislim se, da svrnem u onaj dućančić na stanici, onaj u
čekaonici. Bukej me molila da kupim sapuna. Taman ja na vrata, a meni u
susret ide sam šef stanice Černov. Pozdravismo se, znamo se mi odavno,
a on će meni: „Baš si naišao ko poručen, svratimo u moju kancelariju,
imam jedno pismo, ponećeš ga na rasputicu.“ Otvori svoju kancelariju, te
uđosmo. Izvadi iz stola koverat sa štampanim slovima. „Abutalip
Kutibajev, veli, je lʼ radio kod vas na rasputici?“ Jest, velim, a što? „Pa evo,
prekjuče je stigao ovaj dokument, a nisam imao po kome da ga pošaljem
u Boranli-Burani. Na, predaj ga njegovoj ženi. Tu je odgovor na njeno
traženje obaveštenja. On je umro, kako tu stoji“ i reče meni neku
nerazumljivu reč. Od infarkta, veli. A šta je to infarkt, kažem ja. A on će —
od srčane kapi. Puklo mu srce. Kako sam sedeo, tako sam se i skamenio.
Isprva nisam poverovao. Uzeh u ruke onaj papir. Tamo stoji: šefu stanice
Kumbelj, da prenese na rasputicu Boranli-Burani zvaničan odgovor
građanki toj i toj na njeno traženje obaveštenja — i dalje o tome da je
pomenuti Abutalip Kutibajev umro od srčanog napada. Tako stoji. Ja
pročitam, gledam u njega i ne znam šta da radim. „Eto kako stoje stvari“,
veli Černov i širi ruke. „Uzmi, predaj joj.“ Ja mu rekoh — ne, kod nas to ne
ide tako. Ne želim ja da budem glasnik crnih vesti. U nje su mala deca,
kako bih smeo da ih uništim, ne, velim ja njemu. Mi, Boranlinci, kažem,
najpre ćemo se posavetovati, pa onda odlučiti. Ili će ko od nas doći
posebno po taj papir i doneti ga, ko što i priliči da se donosi takva teška
vest, jer čovek je nastradao a ne vrabac, ili će, ponajpre, doći njegova
žena, Zaripa Kutibajeva, i dobiti papir iz vaših ruku. I vi ćete joj sami
objasniti i ispričati kako se sve to desilo. A on će meni: „Tvoja volja, radi
kako hoćeš. Samo šta imam ja tu da objašnjavam i pričam. Nikakve ti ja
pojedinosti ne znam. Moje je da papir predam kome je upućen, i svršena
stvar.“ E pa, velim ja, oprostite, ali zasad papir nek ostane kod vas, a da
ću ja to usmeno preneti, preneću, pa ćemo se svi tamo na licu mesta
posavetovati. „U redu, veli, ti znaš to bolje.“ I tako iziđoh od njega i celim
putem sam gonio kamilu, a srce mi se steglo: šta da radimo? ko će od nas
imati snage da im kaže tako nešto...
Kazangap ućuta. Jedigej skoči kao da mu se brdo sručilo na pleća.
— Šta ćemo sad? — upita Jedigej, ali mu niko ne odgovori.
— Znao sam ja — tužno zavrte glavom Jedigej. — Nije mogao da
izdrži rastanak s decom. To je ono čega sam se najviše bojao. Nije podneo
rastanak. A čežnja je — strašna stvar. Njegova deca toliko čeznu za ocem
— da nemam snage da ih gledam. A da je on drugi čovek pa neka ga,
recimo, optuže ne znam ti ja zašto, i neka ga osude. Odsedeo bi godinu,
dve, ili šta ti ja znam koliko, i vratio bi se. Bio je on u nemačkom
zarobljeništvu, u koncentracionim logorima koliko je prepatio, a ni u
partizanima nije bilo baš med i mleko, i sve te godine ratovao je u tuđim
krajevima pa se nije slomio, ali zato što je tad bio sam, sam za sebe
odgovarao, tad nije imao porodicu. A sad su ga, štono se kaže, sa živim
mesom otrgli, od njemu najdražeg, od dece. I desila se nesreća...
— Daa, i ja tako mislim — odazva se Kazangap. — Nisam verovao da
čovek može da umre od rastanka. E, da nije tako, bio je mlad, i pametan, i
pismen, dočekao bi da bude oslobođen. A nije kriv ni za šta. On je to
razumom shvatao, naravski, ali srce, ispada, ne mogade da izdrži. Kako je
voleo svoju decu, o glavu svoju...
Još su dugo sedeli, razmišljali o položaju u kojem su se našli, smišljali
kako da pripreme Zaripu za tu vest, ali koliko god lupali glavu, sve je
vodilo u ćorsokak — porodica je ostala bez oca, deca su osirotela, Zaripa
obudovela, i tome se ništa nije moglo ni dodati, ni oduzeti. Najrazumnije
rešenje, međutim, predloži sama Ukubala:
— Neka Zaripa sama uzme taj papir na stanici. Neka taj udarac primi
tamo, a ne ovde, pored dece. I neka odluči — tamo, na stanici, a dok se
bude vraćala imaće vremena da smisli, šta će i kako će. Da li deca zasad
treba to da znaju ili ne. Možda će odlučiti da pričeka, dok malčice
poodrastu i bar malo zaborave oca. Teško je reći...
— Dobro kažeš — podrža je Jedigej. — Ona je mati, neka sama odluči
hoće li ili neće reći deci za Abutalipovu smrt. Ja lično ne mogu... — Dalje
Jedigej nije mogao da izgovori, jezik ga nije slušao, zakašlja se da potisne
nastup sažaljenja koji ga steže u grlu.
Kad se svi složiše, Ukubala posavetova Kazangapa još i ovo:
— Trebalo bi vi, Kazake, da kažete Zaripi da je kod šefa stanice čekaju
neka pisma. Recite da su stigli odgovori na njena pisma. Ali su je molili da
dođe lično, tako se mora, recite. A drugo — nastavi ona — u ovakvom
času ne smemo Zaripu da šaljemo tamo samu. Oni nemaju ovde ni
rođaka, nikoga svoga. A u tuzi nema ničeg strašnijeg od usamljenosti. Ti,
Jedigeju, pođi s njom, budi kraj nje u tom času. Svašta se može dogoditi u
takvoj nesreći. Kaži da imaš neka posla na stanici, pa krenite zajedno. A
deca će ostati sa mnom.
_ u redu — složi se Jedigej sa ženinim razlozima. — Sutra ću reći
Abilovu da Zaripu treba odvesti u Kumbelj u bolnicu. Neka na minut
zaustavi voz koji bude prolazio.
Kod te odluke i ostadoše. Ali u Kumbelj su uspeli da odu tek posle
nekoliko dana, vozom koji se, na molbu šefa rasputice, zaustavio na
pruzi. Bilo je to 5. marta. Burani Jedigej je zauvek upamtio taj dan.
 Putovali su u grupnom vagonu. Putovao je svakojaki svet, s
porodicama, s decom, s onim neizbežnim životom na putu, zadahom
šome, s neprekidnim šetkanjem tamo-amo, s kartanjem do iznemoglosti i
ženskim uzajamnim poluprigušenim ispovestima o teškom živovanju, o
pijančevanju muškaraca, o razvodima, o svadbama, o sahranama... Ljudi
su putovali daleko. I pratilo ih je sve što Je sačinjavalo njihov svakidašnji
život... Njima su se nakratko pridružili sa svojom mukom i nesrećom
Zaripa i Jedigej.
Zaripa se, naravno, nije dobro osećala. Potištena, uznemirena, celim
putem je ćutala, razmišljajući, najverovatnije, o tome kakav je odgovor
čeka kod šefa stanice. I Jedigej je više ćutao.
Ima na svetu osećajnih, bolećivih ljudi koji od prvog pogleda
primećuju da s čovekom nešto nije u redu. Kad je Zaripa ustala sa klupe i
uputila se kroz vagon na zatvorenu platformu da malo stane kraj
prozora, jedna starica, Ruskinja, koja je sedela na klupi naspram Jedigeja,
rekla je, pogledavši ga plemenitim, nekada plavim a sad od starosti
izbledelim očima:
_Šta je, sinko, žena ti bolesna?
Jedigej čak uzdrhta.
— Nije mi to žena, majko, sestra mi je. Vodim je u bolnicu.
— Vidim ja, ne može da se skrasi, sirotica. Zlo je njoj, bogme, i to
mnogo. Oči joj se od tuge smutile. Strah joj u dušu ušao. Boji se da joj ne
otkriju u bolnici kakvu strašnu boljku. Eh, živote naš kukavni! Ako se ne
rodiš — sveta nećeš videti, a rodiš li se — suđeno ti je da se zlopatiš.
Tako mu to dođe. Ali Gospod je milostiv, mlada je još, biće sve u redu,
valjda — raspredala je, hvatajući i na neki način razumevajući onu
smušenost i tugu koje su ispunjavale Zaripu sve jače kako je stanica
bivala sve bliže.
Do Kumbelja ima sat i po vožnje. Putnicima u vozu bilo je svejedno
kroz kakve predele prolaze toga dana. Pitali su samo koja je sledeća
stanica. A velike sarozeke ležale su još u snegu, u ćutljivom i beskrajnom
carstvu nedruževne širine. Ali već su se nazirali prvi znaci povlačenja
zime. Crneli su se mestimice otopljeni proćelavi zalisci na padinama,
nazirale nejednake ivice jaruga, bleskale mrlje na brežuljcima, a svugde
se sneg počeo slegati od vlažne jugovine, probuđene u stepi dolaskom
marta. Ali sunce se još zatvaralo u zbijenim niskim oblacima, čak vidljivo
sivim i vodnjikavim. Zima je još bila živa — vlažan sneg mogao bi da
padne, a mogla bi se i mećava naposletku pozabaviti...
Pogledujući kroz prozor, Jedigej se nije dizao sa svog mesta, preko
puta bolećive starice, razmenjujući po koju reč s njom, ali Zaripi nije
prilazio. Neka bude sama, mislio je, neka postoji kraj prozora vagona, nek
razmisli o svom položaju. Možda će joj neko unutrašnje predosećanje
reći štogod. Možda će se setiti onog putovanja početkom jeseni prošle
godine, kada su se svi zajedno, obe porodice sa svom dečurlijom, popeli
na usputni teretni voz i krenuli u Kumbelj po dinje i lubenice, i bili vrlo
srećni, a za decu to bio nezaboravni praznik. Činilo se da je to bilo tu
skoro. Sedeli su oni tad, Jedigej i Abutalip, kraj odškrinutih vrata vagona
na vetriću, i razgovarali o svemu i svačemu, deca su se vrzmala oko njih,
širom otvorenih očiju gledala u predele što su promicali, a žene, Ukubala
i Zaripa, vodile neke svoje, iskrene razgovore. Onda su išli po dućanima i
staničnom parkiću, bili su i u bioskopu, u berbernici. Deca su jela
sladoled. Ali najtragikomičnije je bilo kad svi zajedno nisu uspeli da
nagovore Ermeka da se ošiša. Bojao se, ko će ga znati zašto, da mu
mašina ne dodirne glavu. Setio se Jedigej kako se u tom trenutku na
vratima berbernice pojavio Abutalip i kako je sinčić poleteo k njemu, a
ovaj ga zgrabio i, privijajući ga k sebi, kao da ga instinktivno štiti od
berberina, rekao da će, kad prikupe hrabrosti, učiniti to sledeći put, a
zasad može i ovako da ostane. Kudravi, crni Ermečik raste još uvek
nešišan, ali sad bez oca...
I ponovo je, po ko zna koji put, Burani Jedigej pokušavao da dokuči,
shvati, razjasni sebi zašto je Abutalip Kutibajev umro, ne dočekavši da se
njegova stvar reši. I ponovo je dolazio do jedinog objašnjivog zaključka
— samo mu je očajna tuga i čežnja za decom satrla srce. Samo ga je
rastanak, čiju težinu ni izbliza ne mogu svi da podnesu, samo ga je mučno
saznanje da su mu sinovi, a bez njih on nije mogao da zamisli ne život —
već ni vazduh, bez kojeg se namah prekida i sam život, ostali otrgnuti,
prepušteni na milost i nemilost sudbini na nekakvoj tamo železničkoj
rasputici, u bezljudnim, bezvodnim sarozekama, samo ga je to ubilo...
Samo je o tome mislio Jedigej dok je sedeo na klupi u parkiću ispred
stanice, očekujući Zaripu. Dogovorili su se da će je on čekati tu, na toj
klupi, dok ona ode po papire kod šefa stanice.
Bilo je već podne, ali vreme nije bilo lepo. Nisko, oblačno nebo, nikako
da se razvedri. Odozgo je nešto retko padalo — da lʼ sneg, da lʼ kapljice
kiše doticali su lice. Od stepe je duvao vlažan vetar, mirisao je na uležali
sneg koji tek što je počeo da se topi. Jedigeju je bilo zimogrožljivo i
neprijatno. On je obično voleo da se, kad je bilo prilike, promuva između
ljudi u staničnoj žurbi i vrevi, nikud ne putuje, ništa ga ne brine, pa tek
onako vozove da pogleda, putnike kako iskaču i žurno se motaju po
peronu, unoseći u život nešto iz bioskopa: gužva — voz stigao, nema
gužve — voz otišao.
Ovoga puta sve ga to nije zanimalo. Čudio se kako su lica u ljudi
odsutna, kako su bezliki, ravnodušni, umorni, kako su udaljeni jedno od
drugog... Sem toga ta muzika, prenošena preko razglasnika koji je
prozeblo krčao da se orio ceo stanični trg, izazivala je tugu i setu svojom
jednoličnom monotonošću. Kakva je to muzika? Šta su zaintačili! Od nje
se ne čuje ni veličanstveno izveštačeni glas spikera. Zaintačili s tom
muzikom!...
Prošlo je već dvadesetak minuta, možda i više, otkako se Zaripa
izgubila u staničnoj zgradi. Jedigej je već počeo da se uznemirava, i mada
su se čvrsto dogovorili da će je on čekati na svoj klupi, baš na svoj, gde su
prošlog puta s Abutalipom i decom sedeli i jeli sladoled, rešio je da pođe
pred nju, da vidi šta je.
I tad ju je ugledao na vratima i nehotice se trgao. Bila je uočljiva,
usred gomile koja je ulazila i izlazila, svojom otuđenošću od svega što je
bilo oko nje. Lice joj je bilo samrtnički bledo, išla je nikud ne gledajući,
kao u snu, uspravno i tužno držeći glavu, čvrsto stisnuvši usnice išla je
kao pustinjom ni na koga i ni na šta ne nalećući, baš kao da oko nje ništa i
nije postojalo. Jedigej ustade kad vide da se ona približava. Prilazila je,
činilo se, vrlo dugo, opet kao u snu, toliko je strašno bilo njeno odsutno
približavanje sa opustošenim očima. Minula je, možebiti, i čitava večnost,
bezdan hladnog, mračnog, nepodnošljivo dugog iščekivanja, dok je prišla
sasvim blizu, držeći u rukama onaj isti papir u čvrstoj koverti sa
štampanim, kako se to Kazangap izrazio, slovima i, prišavši, rekla,
razmaknuvši usnice:
— Znao si?
On lagano obori glavu.
Zaripa se spusti na klupu i, pokrivši lice rukama, jako stežući glavu
kao da se glava mogla raspući, razleteti na komade, gorko zajeca,
uvukavši se sva u sebe, u svoj bol i gubitak. Plakala je, skupivši se u
mučno drhtavo klupko, gubila se, tonula, propadajući sve dublje u sebe, u
svoju bezmernu patnju, a on je sedeo pored nje i bio spreman, kao onda
kad su odvodili Abutalipa, da bude umesto njega, na njegovom mestu, i
primi na sebe i ne razmišljajući svaku muku, samo da zaštiti, da izbavi tu
ženu od udaraca. Pri tom je dobro znao da je ničim ne može utešiti, ni
primiriti, dok ne presahne prvi zaglušujući talas nesreće.
I tako su sedeli na klupi staničnog parkića. Zaripa je plakala, tresla se
jecajući, i u jednom trenutku, ne gledajući, bacila na zemlju zgužvani
koverat sa zlosrećnim papirom. Kome je sad on potreban, kad njega više
nema među živima? Ali Jedigej pokupi koverat i stavi ga u svoj džep.
Onda izvadi maramicu i na silu, razmičući joj prste, prisili uplakanu
Zaripu da uzme maramicu i utre suze. Ali to nije pomoglo.
A preko razglasne stanice svirala je muzika, kao za inat, tužna,
beskrajno mučna. Martovsko sivo i vlažno nebo nadnelo se nad glavu,
vetar je svojim udarima mučio dušu. Prolaznici su iskosa pogledavali u
taj par, u Zaripu i Jedigeja, mislili su, verovatno: eto, posvađali se ljudi.
Mora da ju je pošteno uvredio... Ali, izgleda, nisu svi tako mislili.
— Plačite, dobri ljudi... Plačite — začuše kraj sebe glas pun
saosećanja. — Ostadosmo bez rođenog oca! Kako ćemo sad?
Jedigej podiže glavu i spazi ženu koja je prolazila kraj njih, u starom
šinjelu, na štakama. Jedna noga bila joj je odsečena do samog kuka.
Poznavao ju je. Bivši borac, radila je na staničnoj biletarnici. Kasirica je
bila sva uplakana, naglas je kukala: „Plačite. Plačite. Kako ćemo sad?“ I,
jecajući, udaljila se, sviknuto premećući, uz tupo udaranje, štake pod
neprirodno podignutim ramenima, vukući na svaka dva udarca štake
đonom jedine noge koja je pohabavala staru vojničku cokulu...
Smisao njenih reči dopre do Jedigeja kad vide kako se ljudi tiskaju
pred ulazom u stanicu. Podigavši glave, gledali su kako je nekoliko ljudi,
prislonivši lestve, kačilo visoko iznad vrata veliku ratnu fotografiju
Staljina, uokvirenu u crno, u znak žalosti.
On shvati zašto je muzika preko radija tako tužno zvučala. U nekom
drugom trenutku i on bi ustao, stao među ljude i doznao šta se to desilo s
tim velikim čovekom, bez kojeg, mislili su, ni Zemlja se neće moći
okretati, ali mu je sada i njegovoga jada bilo dosta. Nije izustio ni reči. Ni
Zaripi nije bilo ni do koga i ni do čega...
A vozovi su išli, kako je i predviđeno da idu, ma šta se dogodilo na
svetu. Za pola časa trebalo je da prođe voz duge pruge sa brojem
sedamnaest. Kao i svi putnički, ni on se nije zaustavljao na takvim
rasputicama, kao što je Boranli-Burani. On je i išao, računajući s tim.
Nikome, međutim, nije moglo ni na pamet da padne da će se tog puta voz
broj sedamnaest zaustaviti u Boranli-Buranom. Tako je Jedigej odlučio, i
to čvrsto i mirno. Zaripi je samo rekao:
— Moramo uskoro da krenemo, Zaripa. Ostalo nam je pola sata. Ti
sad treba dobro da promisliš, kako ćeš — hoćeš li deci reći za očevu smrt,
ili ćeš zasad odložiti. Ja te neću umirivati, niti savetovati, ti i sama umeš
da misliš svojom glavom. Ti si im sada i otac i mati. Ali o tome treba da
promisliš dok smo na putu. Ako odlučiš da zasad deci ne govoriš, onda se
svladaj. Pred njima ne smeš suze da liješ. Hoćeš li moći, hoćeš li imati
snage? I mi moramo znati kako da se ponašamo pred njima. Razumeš? U
tome je, vidiš, pitanje.
— Da, da, sve razumem — odgovori kroz suze Zaripa. — Dok dođemo
do kuće, ja ću promisliti i reći šta da radimo. A sad ću se potruditi da se
priberem. Sad ću...
U vozu je pri povratku bilo isto. Ljudi su putovali zajedno, u
duvanskom dimu, isto onako brazdajući veliku zemlju s kraja na kraj.
Zaripa i Jedigej dospeli su u vagon s kupeima. Tu je putnika bilo nešto
manje, i oni se smestiše u hodnik kraj prozora, na sam kraj, da drugima
ne smetaju i da porazgovore o svome. Jedigej je sedeo na pomoćnom
sedištu u hodniku, a Zaripa je stajala pored njega i gledala kroz prozor,
iako joj je on nudio svoje mesto.
— Ovako će mi biti bolje — rekla je.
I sada, još uvek povremeno jecajući, savlađujući se, boreći se s
nesrećom koja se sručila na njenu glavu, pokušavala je da se usredsredi,
gledajući kroz prozor, da promisli bar za početak o svom novom —
udovičkom — životu. Ako je ranije postojala nada da će se sve prekinuti
jednog lepog dana kao košmarni san, da će se Abutalip pre ili posle
vratiti, jer nije moguće da se ne razjasni takav nesporazum, i da će
ponovo biti zajedno, cela porodica, a sve ostalo će se već nekako srediti
— našli bi načina, koliko god bilo teško da prežive, izdrže i sinove
vaspitaju, sad te nade više nije bilo. Imala je o čemu i da razmišlja...
O tome je razmišljao i Burani Jedigej, jer nije mogao da se ne
uznemirava zbog sudbine te porodice. Tako je to ispalo. Ali on je smatrao
da sad više no ikada mora da bude suzdržan i miran, da bi joj time ulio
bar neku sigurnost. Nije je požurivao. I ispravno je postupio. Isplakavši
se, sama je započela razgovor.
— Moraću zasad da krijem od dece da njihovog oca više nema —
progovorila je Zaripa isprekidanim glasom, gutajući plač i saterujući ga u
sebe. — Sad ne mogu. Posebno Ermek... Otkud takva privrženost, to je
strašno... Kako ih lišiti maštanja? Šta će biti s njima? Pa oni samo od toga i
žive... Čekaju, čekaju iz dana u dan, svakog trenutka... Moraću se s
vremenom iščupati odavde, promeniti mesto... Nek malo poodrastu. Za
Ermeka mnogo strahujem. Bar malko da poraste... I tad ću im reći, a i oni
će se sami pomalo dosetiti... A sad ne, nemam snage... Neka sam i sama...
Napisaću pisma braći i sestrama, svojim i njegovim. Šta imaju sad da nas
se plaše? Javiće se, nadam se, pomoći da odem... Pa ću onda videti... Meni
je sad jedino do toga da Abutalipovu decu odgajim, kad već njega nema...
Tako je Zaripa rasuđivala, a Burani Jedigej je ćutke slušao, shvatajući i
primajući smisao svake njene reči, znajući nasigurno da je to samo mali
deo, samo onaj površni deo onoga što je kao vihor protutnjalo i projurilo
kroz njene misli. Sve se ne može izgovoriti u takvim prilikama... Zato je
rekao, trudeći se da nimalo ne proširi granice razgovora:
— Mislim da si u pravu, Zaripa... Kad ne bih poznavao tvoju decu,
posumnjao bih. Ali na tvom mestu ni ja se ne bih usudio da im kažem
tako nešto. Mora se malo popričekati. A dok se tvoja rodbina ne javi,
nemoj ni da sumnjaš, što se nas tiče. Onako kako smo se dosad ponašali,
tako će i ostati. Radi kao i pre, deca će biti zajedno s našom. I sama znaš,
Ukubala ih voli kao svoju. A ostalo će se videti...
I još je u tom razgovoru rekla Zaripa s teškim uzdahom:
— Eto kako je ove uređeno u životu. Tako strašno, tako mudro, i
uzajamno povezano. Kraj, početak, produžetak... Da nije dece, dajem ti
reč, Jedigeju, ne bih više živela. Odlučila bih se čak i na taj korak. Zašto da
živim? Ali deca, ona obavezuju, ona prisiljavaju, ona me zadržavaju. I u
tome je spasenje i u tome produžetak... I sad ne mislim sa strahom o
trenutku kada budu doznali istinu, od toga se nema kud pobeći, već o
tome šta će dalje biti. Oni će uvek krvariti zbog ovoga što se dogodilo s
njihovim ocem. U svakom slučaju, hoće li ići u školu, na posao, ili ako
treba da napreduju u društvu, s tim prezimenom nikud neće stići... I kad
razmišljam o tome, čini mi se da postoji nekakva svemoćna prepreka za
nas. Ja i Abutalip smo izbegavali takve razgovore. Ja sam štedela njega, a
on mene. S njim bi, u to sam bila sigurna, naši sinovi izrasli u prave ljude.
I to nas je štitilo od razaranja, od nedaća... A sada ne znam... Ja ne mogu
da im ga zamenim... Zato što je on — on bi... On bi sve postigao. On kao da
je želeo da se preseli, da se ovaploti u svojoj deci. Zato je i umro, zato, što
su ga odvojili od njih...
Jedigej ju je pažljivo slušao. To što je Zaripa pokazivala te skrivene
misli njemu kao najbližem čoveku, izazivalo je u njemu iskrenu želju da
se nekako odazove, zaštiti je, pomogne, ali ga je saznanje o sopstvenoj
nemoći pritiskivalo, izazivalo potmulu, skrovitu razdraženost.
Već su se približavali rasputici Boranli-Burani. Po poznatim mestima,
po odseku, na kojem je sam Burani Jedigej radio mnoga leta i zime...
— Spremi se — rekao je Zaripi. — Stižemo. Znači, odlučili smo — deci
zasad ni reči. Dobro, da znamo. Ti, Zaripa, gledaj da se ne odaš. A sad
malo dovedi sebe u red. I idi na platformu. Stoj kod vrata. Čim voz stane,
mirno siđi iz vagona i čekaj me. Izići ću i ja, pa ćemo krenuti.
— Šta hoćeš da uradiš?
— Ništa. To prepusti meni. Na kraju krajeva, imaš pravo da siđeš s
voza.
Kao i uvek, putnički voz broj sedamnaest prolazio je kroz rasputicu
bez zaustavljanja, doduše smanjujući brzinu ispred semafora. Upravo u
tom času, pri ulasku u Boranli-Burani, voz je naglo zakočio uz šištanje i
strašnu škripu ležajeva osovina. Svi su preplašeno poskakali sa mesta.
Začuli su se povici, zviždanje kroz ceo voz.
— Šta je to?
— Neko povukao ručnu kočnicu?
— Ko?
— Gde?
— U vagonu s kupeima!
Jedigej za to vreme otvori vrata Zaripi i ona siđe s voza. A on pričeka
dok na platformu ne upadoše sprovodnik i kondukter.
— Stoj! Ko je povukao ručnu kočnicu?
— Ja — odgovori Burani Jedigej.
— Ko si ti? S kojim pravom?
— Morao sam.
— Kako to — morao? Šta je tebi, hoćeš na sud?
— Ne mari. Zapišite u svom aktu koji ćete podneti sudu ili tamo gde
već to predajete. Evo mojih isprava. Zapišite da je bivši borac, ratnik,
pružni radnik Jedigej Žangeljdin povukao ručnu kočnicu i zaustavio voz
na rasputici Boranli-Burani u znak žalosti na dan smrti druga Staljina.
— Kako? Zar je Staljin umro?
— Da, javili su preko radija. Treba da slušate.
 — Onda je druga stvar — preneraziše se ovi i više nisu zadržavali
Jedigeja. — Idi sad, kad je već takva stvar.
Posle nekoliko minuta voz broj sedamnaest nastavio je svoj put...

I ponovo su išli vozovi sa istoka na zapad i sa zapada na istok.

A s jedne i s druge strane železničke pruge u tim predelima prostirale
su se one iste, od iskona netaknute velike pustare — Sari-Ozeke, Središne
zemlje žutih stepa.
O kosmodromu Sari-Ozek-1 tada još ne beše ni pomena u tim
predelima. Možda se on tek oblikovao u zamislima budućih tvoraca
kosmičkih letova.
A vozovi su isto onako išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Leto i jesen pedeset treće godine behu najmučniji u životu Buranog

Jedigeja. Ni pre ni posle toga, nikada, nikakvi snežni nanosi na pruzi,
nikakva sarozečka žega i bezvodica, nikakve druge nevolje i nedaće, čak
ni rat, a on je došao do Kenigsberga i mogao je hiljadu puta da bude i
ubijen, i ranjen, i osakaćen, nisu doneli, nisu pričinili Jedigeju toliko
patnje, kao ti dani...
Afanasij Ivanovič Jelizarov pričao je jednom prilikom Buranom
Jedigeju zbog čega dolazi do klizišta, tih neizbežnih pomeranja, kad se i
celo brdo obruši na jednu stranu, razmičući skrivenu utrobu zemlje. A
ljudi se užasavaju — kakvo se zlo skrivalo pod nogama. Opasnost od
klizišta je u tome, što se katastrofa primiče neopaženo, iz dana u dan, jer
podzemne vode postepeno podlokavaju iznutra osnovu minerala — i
dovoljan je mali zemljotres, grom ili jaka kiša, pa da brdo počne lagano
ali nezadrživo da klizi nadole. Do običnog obrušavanja dolazi iznenada i
najednom. Klizište je strašnije, i nema te sile koja bi ga mogla zaustaviti...
Nešto slično može se dogoditi i sa čovekom kad ostane sam, suočen sa
nesavladivim protivrečnostima u sebi i kad počne da tumara, skrhan,
nemajući smelosti da ikom o tome priča, jer niko na svetu nije u stanju da
mu pomogne, niti da ga razume. On to zna, od toga ga je strah. A to se
nadvija nad njim...
Prvi put je Jedigej osetio u sebi to pomeranje i potpuno, dokraja
postao svestan toga, kada se mesec-dva posle putovanja sa Zaripom,
ponovo poslom uputio u Kumbelj. Obećao je Zaripi da će svratiti na poštu
da vidi ima li pisma za nju, ili nema, i da će poslati tri telegrama na tri
adrese, koje mu je ona uručila. Dotada ona ni na jedno pismo nije dobila
odgovor od rodbine. I sad je jednostavno htela da zna, jesu li dobili ta
pisma ili nisu, u telegramima je tako i pisalo — ponizno vas molim da
izvestite jeste li dobili pisma, samo da ili ne, odgovor na pisma nije
obavezan. Ispadalo je da braća i sestre nisu želeli čak ni preko pošte da
održavaju veze sa Abutalipovom porodicom.
Jedigej je krenuo izjutra na svom Buranom Karanaru, s tim da se već
do večeri vrati. Naravna stvar, da je krenuo sam, bez prtljaga, svaki
poznati mašinovođa bi š s radošću prihvatio, i za sat i po bio bi u
Kumbelju. Ali on je počeo da se kloni putovanja usputnim vozovima zbog
Abutalipove dece. Obojica, stariji i mlađi, isto su onako iz dana u dan
čekali kraj železničke pruge očev povratak. U njihovim igrama,
razgovorima, zagonetkama, crtežima, u čitavom njihovom prostodušnom
detinjem životu, suštinu življenja predstavljalo je čekanje oca. I, sumnje
nema, najautoritativnija figura u tom periodu za njih je bio čika Jedigej
koji je, po njihovom uverenju, morao sve da zna i da im u svemu
pomogne.
Jedigej je i sam shvatao da će deci bez njega biti još mučnije i sirotnije
na rasputici, pa je zato, kad god je bio slobodan, pokušavao da ih nečim
zabavi, postepeno odvuče od uzaludnih iščekivanja. Pamteći Abutalipovo
zaveštanje da deci priča o moru, on se stalno prisećao novih pojedinosti
iz svoga detinjstva i ribarske mladosti, svakojakih istinitih i neistinitih
priča o Aralskom moru. Priče je, kako je znao i umeo, prilagođavao
mališanima, ali svaki put bi se iznova čudio njihovoj sposobnosti —
dovitljivosti, prijemčivosti, pamćenju. I bio veoma zadovoljan time —
ispoljavalo se u njima očevo vaspitanje. Dok je pričao, Jedigej se pre
svega okretao prema mlađem, Ermeku. Međutim, mlađi nimalo nije
zaostajao za starijim i između ova četiri njegova slušača — dece obe kuće
— on je bio Jedigeju najbliži, iako je Jedigej nastojao da ga ne izdvaja.
Ermek se pokazao kao najzainteresovaniji slušač i najbolji tumač
njegovih priča. O čemu god da je bilo reči, svaki događaj, svaki zanimljivi
obrt u radnji, on bi povezivao sa ocem. Otac je za njega bio prisutan u
svemu i svugde. Vodi se, recimo, ovakav razgovor:
— A na Aralskom moru ima takvih jezera kraj obala, gde raste gust
ševar. A u tom ševaru skrivaju se lovci s puškama. A patke lete u proleće
na Aralsko more. Prezimile su na drugim morima, gde je bilo toplije, a
čim se led istopio na Aralu, lete u hitnji danju i noću, jer su se mnogo
zaželele tih krajeva. Lete u velikim jatima, ushtednu da se iskupaju posle
puta, probrčkaju, poplivaju na vodi, sve niže i niže se spuštaju ka obali,
kad ono dim i vatra iz ševara, dum-dum! To lovci pucaju. Patke s krikom
padaju u vodu. A ostale u strahu odleću na sredinu mora i ne znaju šta će,
gde sad da žive! I kruže nad vodom, gaču. Jer, navikle su da plivaju kraj
obala. A ne smeju da se približe.
— Čika-Jedigeju, ali jedna patka je odmah odletela nazad, tamo otkud
je i doletela.
— A zašto je tamo odletela?
— Kako zašto, pa moj tatika je tamo mornar, plovi tamo na velikoj
lađi. Sam si to pričao, čika-Jedigeju.
— Da, tako je, kako da ne — priseća se Jedigej, našavši se u
nezgodnom položaju. — I šta posle toga?
— Ta patka je doletela i rekla mome tatiki da su se lovci sakrili u
ševar i da su pucali u njih. I da nemaju gde da žive!
— Da, da, to ti je tačno.
— A tatika je kazao toj patki da će brzo doći, da na rasputici ima dva
dečaka — Daula i Ermeka, i još ima i čika Jedigej. I kad on dođe, svi ćemo
se iskupiti i poći na Aralsko more i oterati iz ševara lovce, koji pucaju u
patke. I opet će patkama biti lepo na Aralskom moru... Plivaće na vodi i
brčkati se, prevrtati onako, preko glave...
Kad bi priče bile iscrpene, Burani Jedigej bi pribegavao gatanju
kamenčićima. Sada je stalno nosio pri sebi četrdeset jedan kamenčić
veličine ovećeg graška. Taj davnašnji način gatanja imao je svoju složenu
simboliku, svoju starinsku terminologiju. Kada bi Jedigej razmeštao
kamenčiće, zaklinjući ih da odgovaraju pošteno i istinito, i pitao je li živ
čovek po imenu Abutalip, gde je, da li mu skoro predstoji put, i šta mu
stoji na čelu i šta mu je na duši, deca su pažljivo slušala i ćutala, budno
prateći kako se kamenčići razmeštaju. Jednom je Jedigej čuo nekakvo
šuštanje, tihi razgovor iza ćoška. Oprezno je provirio. Bila su to
Abutalipova deca. Ermek je sada sam gatao kamenčićima. Razmeštao ih
kako je znao i umeo, prinoseći pri tom svaki kamičak čelu i usnama i
govorio mu:
— I tebe ja volim. I ti si pametan i dobar kamenčić. I nemoj grešiti,
nemoj se spoticati, govori pošteno i otvoreno, kao što govore kamenčići
čika-Jedigeja. — Onda bi počeo da starijem bratu tumači značenje
razmeštaja, doslovce ponavljajući Jedigejevu priču. — Eto vidiš, Daule,
opšta slika nije rđava, uopšte nije rđava. To je put. Put je malo u magli.
Neka magla stoji. Ali to ne mari. Čika Jedigej kaže, to su nesporazumi na
putu. Na putu se ne može bez toga. Otac se na vreme sprema za put. Hoće
da uzjaše u sedlo, ali je kolan malo popustio. Eto vidiš, kolan nije
zategnut. Njega treba jače pritegnuti. Znači, nešto još zadržava oca,
Daule. Moraćemo popričekati. A sad da vidimo šta je na desnom rebru,
šta na levom. Rebra su čitava.
To je dobro. A šta mu je na čelu? Na čelu neka namrgođenost. Brine se
mnogo za nas, Daule. Na srcu, vidiš ovaj kamenčić, na srcu mu je bol i
tuga — mnogo se zaželeo kuće. Je lʼ predstoji skoro put? Skoro. Ali jedna
potkovica na zadnjem konjskom kopitu klima. Znači, mora da se prekuje.
Moraćemo još da pričekamo. A šta je u denjcima? O, u denjcima puno
robe s pazara! A sad — hoće li mu zvezde biti naklonjene? Evo vidiš, ova
zvezda. to ti je Zlatni Konjovez. A od nje idu tragovi. Još nisu sasvim jasni.
Znači, treba uskoro da odveže konja i krene na put.
Burani Jedigej se neopaženo udalji, potresen, ojađen i iznenađen svim
tim. Od toga dana počeo je da izbegava gatanje kamenčićima...
Ali deca kao deca, njih je još nekako i bilo moguće utešiti, uliti im
nadu, a ako bi već i ka tome krenulo, uzeo bi na sebe takav greh —
obmanuti ih za neko vreme. Ali se još jedna čemermisao uvukla u dušu
Buranog Jedigeja. U tim okolnostima i u tom lancu zbivanja ona se morala
pojaviti, ona se, kao ono klizište, morala jednog dana pomaći s mesta, i on
nije bio u stanju da je zaustavi...
Mnogo je on patio zbog Zaripe. Iako među njima i nije bilo nikakvih
drugih razgovora sem običnih, svakidašnjih, iako mu ona nikada i ničim
nije davala povoda, Jedigej je neprestano mislio na nju. Ali nije je on
samo žalio, saosećao s njom, kao svako drugi, nije je jednostavno
sažaljevao što je sve znao i video kakva ju je beda snašla, o tome tad ne bi
ni trebalo govoriti. On je neprestano mislio o njoj s ljubavlju, opreman da
postane za nju čovek, u kojeg bi se ona mogla pouzdati u svemu što se
ticalo njenog života. I bio bi srećan kada bi doznao da ona,
pretpostavimo, tako isto misli, da je on, Burani Jedigej, čovek koji je njoj
najodaniji i koji je najviše voli na svetu.
To je bilo mučno — praviti se kao da on ništa posebno ne oseća
prema njoj, da izmeću njih ništa ne može niti sme da bude!...
Na putu za Kumbelj on je ove vreme bio obuzet tim mislima.
Raspametio se. Svašta je mislio. Osećao je čudno, promenljivo stanje
duha kao u očekivanju da lʼ skorog praznika, da lʼ neminovne bolesti. I u
tom stanju činilo mu se, pokatkad, da se ponovo nalazi na moru. Na moru
se čovek uvek oseća drukčije, ne kao na zemlji, čak i ako je sve unaokolo
mirno i, reklo bi se, nema nikakve opasnosti. Koliko god bilo slobodne
širine, koliko god bilo prijatno katkad brazdati po talasima, čak i ako je
čovek zauzet poslom na plovidbi, koliko god bili predivni zalasci i
rađanja sunca na vodenom ogledalu, ipak se čovek vraćao obali, svoj ili
onoj, ali obali. Večno na plovidbi ostati nećeš. A na obali te čeka sasvim
drukčiji život. More je — privremeno, kopno je stalno. Ili, ako te je strah
da pristaneš uz obalu, treba naći ostrvo, iskrcati se na njemu i znati da ti
je tu mesto, i da tu moraš biti zauvek. Čak je i zamišljao: da nađe takvo
ostrvo, poveo bi Zaripu s decom i tamo živeo. I decu bi privikao na more,
i sam bi do svoga skončanja proveo život na ostrvu sred mora, ne žaleći
se na sudbinu, nego veseleći se. Samo da zna da u svakom času može da
je vidi i da bude za nju potreban, željeni, najbliži čovek...
I odmah bi se pred samim sobom postideo zbog takvih želja — osećao
je kako mu je crvenilo udaralo u lice, iako na stotine kilometara unaokolo
nije bilo ni žive duše. Pustio mašti na volju, kao šiparac, na ostrvo mu se
prohtelo, a zašto, pita se, kako? I to se usuđuje da mašta on, koji je i
rukama i nogama vezan za sav ovaj život, za porodicu, decu, rad, za
železničku prugu, naposletku za sarozeke, koji je za njih prirastao, i ne
primećujući, i dušom i telom... A zar je on i potreban Zaripi, makar joj bilo
i rđavo, naravno, ali zašto uopšte misli tako o sebi, zašto bi i trebalo da joj
on bude drag? Što se dece tiče, nije sumnjao — on ih je bezgranično
voleo, i ona su k njemu hrlila. A zbog čega bi to Zaripa želela? Uostalom,
ima li on pravo da tako misli, kad mu je život već davno odredio mesto,
na kome će po svemu ostati do svog poslednjeg časa...
Burani Karanar je išao poznatom stazom, kojom je već toliko puta
prolazio i, znajući koliki mu put još predstoji, bez gospodarevog
nagađanja, kaskao je, pokadšto ispuštajući glas i teško stenjući u trku,
živahnim korakom pokrivajući bezmerna sarozečka rastojanja, po
prolećnim dolovima, uvalama, pokraj presahlog, nekad slanog jezera. A
Jedigej je, jašući, patio tugom obrvan, sobom obuzet... I toliko su ga ta
protivrečna osećanja ispunjavala, da se nije smirivao i duša njegova nije
mogla da nađe utočišta u bezmernim prostranstvima Sari-Ozeka... Toliko
je to prevazilazilo njegove snage...
U takvom raspoloženju stigao je u Kumbelj. On je, naravno, želeo da
Zaripa najzad dobije odgovore od rođaka, ali pri pomisli da oni mogu da
dođu po osirotelu porodicu i odvedu je u njen zavičaj ili k sebi, Jedigeja je
hvatao očaj. Na pošti, na šalteru restante, opet mu je odgovoreno da
nikakva pisma za Zaripu Kutibajevu nisu stigla. I on se neočekivano i za
sebe obradovao. Promakla mu je čak i nekakva ružna, čudna misao protiv
savesti: „Baš dobro što nema.“ Potom je savesno izvršio njenu poruku —
otpremio je tri telegrama na tri adrese. I tako se uveče i vratio...
Proleće je u to vreme smenjivalo leto. Sarozeke su već svenule, već
pomalo bile spržene. Mekana mlada trava otišla je kao lepi san. Stepa je
ponovo ožutela. Vazduh se usijao, svakim danom se sve više približavala
žega. A od rođaka Kutibajevih ni traga ni glasa. Ne, nisu odgovorili ni na
pisma, ni na telegrame. A vozovi su prolazili kroz Boranli-Burani, i život
je tekao svojim tokom...
Zaripa se nije više ni nadala, shvatila je da ne može da računa na
pomoć rodbine, da ne treba više da ih opterećuje pismima i pozivima za
pomoć... I, uveravajući se u to, žena je padala u nemo očajanje — kud će,
šta će?... Kako deci da kaže za njihovog oca, od čega da počne, kako da
preuređuje skrhani život? Odgovor zasad nije nalazila.
Jedigej je, možda ništa manje od same Zaripe, patio s njima. Slično su
osećali i svi Boranlinci, ali samo je Jedigej znao kako je tragedija te
porodice preokrenula njegov život. Nije više bio u stanju da se odvoji od
njih. Iz dana u dan živeo je sad sa njihovom sudbinom. Isto je onako bio u
napetom iščekivanju — šta će sad biti s njima, isto je onako bio u nemom
očajanju — šta će sad da rade, no pored svega toga stalno je razmišljao,
sve vreme je mučno razmišljao: šta će on da radi, kako da se savlada,
kako da uguši u sebi glas koji ga je zvao k njoj? Ne, ni on nije nalazio
nikakvog odgovora... Nikada nije ni pretpostavljao da će se jednoga dana
suočiti u životu s takvom stvari...
Više puta je Jedigej nameravao, donosio odluku da joj prizna, da kaže
otvoreno i neposredno da je voli i da je spreman ove njene teškoće da
preuzme na sebe, jer sebe ne može ni da zamisli odvojeno od njih, ali
kako da to učini? Na koji način? I hoće li ga ona shvatiti? Zar je ženi do
toga, kad se takva nesreća sručila na njenu samotnu glavu, a on još da se
nameće svojim osećanjima! Zar to ima smisla? Misleći neprekidno o
tome, bivao je smrknut, smušen, i trebalo mu je mnogo napora da spolja
ostane onakav, kakav je i priličilo da bude pred ljudima.
Jednom se ipak odao. Vraćajući se sa obilaska svog odseka pruge,
primetio je još izdaleka da je Zaripa pošla sa kofama ka cisterni po vodu.
Nešto ga gurnu k njoj. I pođe. Ne zato što je to bila zgodna prilika, da joj
kofe navodno ponese. Svaki drugi dan, a ponekad i svakoga dana, radili
su zajedno na pruzi, mogli da razgovaraju do mile volje. Ali baš u tom
trenutku Jedigej oseti neodoljivu želju da joj smesta priđe i kaže ono što
je moralo da iskulja iz njega. Pomislio je, čak, onako obuzet strasnom
željom, da je tako i bolje — neka i ne shvati, neka ga i odgurne, ali će duši
bar laknuti, smiriće se... Zaripa nije ni videla ni čula dok se on približavao.
Bila je leđima okrenuta, stojeći pored odvrnute slavine cisterne. Jedna
kofa bila je već napunjena i stajala je po strani, a pod mlazom se nalazila
druga iz koje se voda već prelivala. Slavina je bila odvrnuta do kraja.
Voda se klobučala, ispljuskivala, (okolo su se već pravile barice, a ona kao
da ništa nije opažala, stajala je oborene glave, prislonivši se ramenom uz
cisternu. Zaripa je bila u cicanoj haljini, u kojoj je prošle godine
dočekivala veliki pljusak. Jedigej je gledao uvojke kovrdžave kose, na
slepoočnici i iza uha, Ermek je bio kovrdžav na nju, u smršalo lice,
istanjeni vrat, opušteno rame i ruku prislonjenu na kuk. Da li ju je šum
vode opčinio, podsetivši je na planinske rečice i arike31 Semirečja, ili se
jednostavno povukla u sebe, zatečena u tom času gorkim razmišljanjem ?
Bog bi ga znao. Ali Jedigeja nešto nepodnošljivo steže u grudima kad je
vide, jer mu se učini beskonačno bliska, jer mu se javi želja da je istoga
trena pomiluje, sačuva, zaštiti od svega što ju je morilo. Ali to se nije
smelo učiniti. On samo ćutke zavrnu slavinu, zaustavi vodu koja je lila.
Ona ga pogleda bez čuđenja, pogledom koji se dugo rađao, kao da se on
nije nalazio tu, kraj nje, nego negde vrlo daleko.
— Šta je? Šta je s tobom?
Ona ništa ne odgovori, osmehnu se samo uglovima usana i
neodređeno podiže obrve iznad očiju kojima se vraćala bistrina, govoreći
time: pa, ništa, onako...
— Je li ti zlo? — ponovo je upita Jedigej.
— Zlo mi je — priznade i teško uzdahnu.
Jedigej zbunjeno smače ramenima.
— Zašto se tako mučiš? — sa nežnošću je prekori, iako nije imao
nameru da o tome govori. — Dokle se tako može? Od toga nema pomoći.
I nama je teško (hteo je da kaže — i meni) da gledamo tebe i decu. Shvati.
Ne sme se tako. Treba nešto raditi — govorio je, pokušavajući da odabere
reči koje bi, kako je želeo, trebalo da joj kažu da baš on više od ikog na
svetu saoseća i voli je. — Promisli i sama. Pa ako ne odgovaraju na pisma,
nek idu s milim bogom, nećete propasti. Jer s tobom smo mi (hteo je da
kaže — ja) svi ovde kao svoji. Samo nemoj da kloneš duhom. Radi, drži
se. A deca će odrasti i ovde, među nama (hteo je da kaže — sa mnom).
Sve će se malo-pomalo srediti. Zašto da ideš odavde? Svi smo mi ovde
svoji. A ja, znaš i sama, ni dana ne provedem bez tvoje dece. — I zastade,
zato što se otkrio, toliko koliko je dopuštao njegov položaj.
— Sve ja razumem, Jedike — odgovori Zaripa. — U svakom slučaju,
hvala vam. Znam ja, nećete nas ostaviti u nevolji. Ali mi se moramo
izvlačiti odavde. Da deca zaborave sve što je ovde bilo i kako je bilo. I tad
ću morati da im kažem istinu. I sam shvataš, ovako se dugo ne može... I
jednako mislim, šta da radim...
— Pa, u pravu si — Jedigej bi prinuđen da se složi. — Samo nemoj
žuriti. Promisli još. Kud ćeš s tim mališanima, kako će vam biti? A ja, kad
pomislim, užasno mi je, kako ću ja ovde bez vas...
I zaista, on se silno plašio za njih, za nju i za decu, i zato se nije
usuđivao ni da pogleda dalje od sutrašnjeg dana, mada je isto tako znao
da se dalje ovako ne može. Nekoliko dana posle ovog razgovora, dogodilo
se još jednom da se on izdao i dugo kajao, mučio posle toga, ne nalazeći
opravdanje za sebe.
Od onog nezaboravnog puta u Kumbelj kada Ermek, uplašivši se
brijaće mašine, nije dopustio da ga ošišaju, prošlo je mnogo meseci.
Dečak je tako bio nepodšišan, sav u crnim kovrdžama, i mada su ga
slobodni uvojci krasili, već je davno bilo vreme da ošišaju tvrdoglavu
kukavicu. Jedigej je u svakoj prilici uvlačio nos u mališanovo mekano i
paperjasto teme, ljubeći ga i udišući miris detinje glave. Ali kosa je
Ermeku već dopirala do ramena i smetala mu u igranju i trčanju. Kako je
mališanu morala biti tuđa i nerazumljiva ta potreba! Zato se nikome nije
ni puštao, a Kazangap, videvši kako stvar stoji, uspeo je da ga nagovori.
Čak ga je malo i zaplašio — jarići, tobož, ne vole dugokose i hoće da ih
bodu.
Problem se oko toga napravio — svetska tragedija! Kasnije je Zaripa
pričala da su jedva počeli da ga šišaju i s velikom mukom završili. Nisu ni
slutili šta će biti! Ermek je počeo da plače, da se otima, Kazangap je
morao čak i silu da primeni. Stisnuo ga je izmeću kolena i obavio stvar
mašinom. Cela rasputica se razlegala od vriske. A kad je šišanje završeno,
dobra Bukej mu je tutnula ogledalo, ne bi li ga smirila. Evo, kʼo veli,
pogledaj kako si lep postao. Dečak je pogledao i kad se ugledao, još je jače
počeo da vrišti. Zaripa ga je izvodila iz Kazangapovog dvorišta a on je još
uvek vrištao iz sve snage, kad ih na stazi susrete Jedigej.
Ošišan do glave, Ermek, nimalo nalik na sebe, ogoljenog tankog
vratića, klempavih ušiju, uplakan, otrgao se iz majčine ruke i, plačući,
poleteo prema Jedigeju:
— Čika-Jedigeju, vidi šta su uradili od mene!
I da je neko ranije rekao Buranom Jedigeju da će se njemu dogoditi
nešto slično, nikako ne bi poverovao. Podigao je mališana i, privijajući ga
uza se, svim svojim bićem primio je njegovu muku, njegovu
nezaštićenost, njegovo jadanje i poverenje, kao da se to desilo njemu
samom, počeo je da ga ljubi i govori glasom koji se kidao od gorčine i
nežnosti, ne shvatajući čestito ni sam smisao svojih reči:
— Umiri se, mili moj! Ne plači. Nikome ja neću dopustiti da ti nažao
učini, biću ti ko rođeni otac! Voleću te ko rođeni otac, samo nemoj
plakati! — I, pogledavši u Zaripu, zanemelu i ukočenu pred njim, shvati
da je prekoračio nekakvu dozvoljenu granicu, i zbuni se, zabrza,
udaljavajući se od nje s dečakom na rukama, mrmljajući zbunjeno jedno
te isto: — Nemoj plakati! Sad ću ja onog Kazangapa, sad ću mu ja
pokazati! Pokazaću ja njemu, sad ću ja onog Kazangapa, pokazaću ja
njemu! Sad ću ja, pokazaću ja njemu!...
Nekoliko dana posle ovoga Jedigej je izbegavao Zaripu. A i ona je,
koliko je on shvatao, izbegavala da se susretne s njim. Kajao se Burani
Jedigej što se tako ružno izleteo, što je smutio ženu koja ni za šta nije bila
kriva i koja je i bez toga imala dosta svojih briga i nevolja. Kako li se ona
osećala — koliko bola je pridodao njenim jadima! Jedigej nije nalazio za
sebe ni opravdanje, ni oproštaj. I zadugo, možda do svog poslednjeg
daha, pamtiće ovaj trenutak, kad je svim svojim bićem osetio
nezaštićenog, uvređenog mališana koji se privio uz njega, i kako mu je
duša zatreperila od nežnosti i jada, i kako je u njega gledala Zaripa,
preneražena tom scenom, kako ga je gledala s nemim krikom tuge u
očima.
Ućutao se za neko vreme Burani Jedigej posle ovog slučaja i sve ono
što je bio prisiljen da pritaji, da priguši, preneo je na njenu decu. Drugog
načina nije imao. Kad god bi bio slobodan, zabavljao ih je, i jednako
nastavljao da im priča, mnogo šta ponavljajući i mnogo čega se nanovo
prisećajući, o moru. Bila je to njihova najmilija tema. O galebovima, o
ribama, o ribama-poletušama, o aralskim ostrvima, na kojima su
sačuvane retke životinje, na drugim mestima već iščezle. No u tim
razgovorima s decom prisećao se Jedigej sve češće i sve jače sopstvenog
života na Aralskom moru, jedinog o čemu nije voleo nikome da priča. To
nimalo nije bila dečja stvar. O tome su znali samo njih dvoje, on i
Ukubala, ali nisu nikada započinjali razgovor o tome, jer je to bilo
povezano s njihovim umrlim prvencem. Da je on živ, ono detence, sada bi
bio mnogo stariji od boranlinske dečurlije, stariji čak i od Kazangapovog
Sabidžana godinu-dve. Ali nije preživeo. A svako dete se čeka s nadom da
će se roditi i dugo živeti, vrlo dugo, čak je teško zamisliti koliko dugo,
inače, zar bi ljudi uopšte rađali decu?...
U tom njegovom ribarskom životu, u mladim godinama, kratko vreme
do rata, on i Ukubala su doživeli jedan zanimljiv slučaj. Tako nešto se
događa, verovatno, samo jednom i nikad se ne ponavlja.
Otkako su se uzeli, Jedigej je na moru uvek želeo što pre da se vrati
kući. Voleo je on Ukubalu. Znao je da i ona njega čeka. Tad za njega nije
bilo žene koju je više želeo od nje. I ta želja da se što pre vrati k njoj
mučila ga je i zaokupljala sve njegove misli. Pokadšto mu se činilo da, u
stvari, postoji samo zato da bi sve vreme mislio na nju, upijao, skupljao u
sebi snagu mora i snagu sunca i potom ih predavao njoj, ženi koja ga
čeka, jer je iz tog predavanja nicala obostrana sreća, srž sreće — sve
ostalo, spoljašnje, samo je dopunjavalo i obogaćivalo njihovu sreću,
njihovo naslađivanje onim što je njemu darovalo sunce i more. I kad je
ona osetila da se u njoj nešto zbilo, da je zatrudnela i da će uskoro postati
majka, stalnim iščekivanjima njegovog povratka pridružilo se i
očekivanje prvenca. Bili su to vedri dani njihovog života.
Kasno u jesen, već pred sam početak zime, na Ukubalinom licu počele
su se javljati smećkaste mrlje, uočljive tek ako se pažljivo zagleda. I već se
trbuh naznačio, zaokruglio. Jednom ga je upitala kakva je to riba altin
mekre. „Da sam slušala o njoj, slušala sam, ali je nikada nisam videla.“ On
joj je rekao da je to vrlo retka riba iz porodice jesetri, živi u dubokim
vodama, prilično krupna, ali njena vrednost je u njenoj lepoti — sama
riba je plavičastopegava, a teme, peraja i hrskavičavi greben na lećima —
od glave do vrha repa — kao od čistog zlata, čudo kako svetli zlatastim
sjajem. Otud je i ime došlo — altin mekre, zlatni mekre.
Sledećeg puta Ukubala je rekla da je sanjala ribu zlatni mekre. Riba je
kao plivala oko nje, a ona pokušavala da je uhvati. Silno je to želela — da
uhvati tu ribu, a onda da je pusti. Ali, svakako, da podrži ribu u rukama,
da oseti njeno zlatno telo. Do te mere je želela da uhvati tu ribu, da je u
snu poletela za njom. Ali riba se nije dala i, probudivši se, Ukubala dugo
nije mogla da se smiri, osećajući čudnu nelagodnost, kao da uistinu nije
uspela da postigne nekakav važan cilj. Ukubala se sama sebi nasmejala,
ali je i na javi isto onako neodoljivo želela da uhvati ribu zlatni mekre.
A Jedigej je to shvatio, razmišljao o tome dok je izvlačio mreže iz
mora i, kao što se posle pokazalo, pravilno protumačio značenje njene
želje koja se javila u onu, a nije iščezla na javi. On je shvatio da mora po
svaku cenu da dođe do zlatnog mekrea, jer je ono što je osećala trudna
Ukubala njen talgak32. Mnoge žene u trudnoći osećaju tako nešto, njihov
talgak se ispoljava u tome što žele da pojedu nešto kiselo, slano, vrlo ljuto
ili gorko, a poneke silno žele da jedu pečeno meso neke divlje zveri ili
ptice. Jedigej se nije čudio ženinom talgaku. Žena jednog ribara i trebalo
je da zaželi ono što je imalo veze sa muževljevim zanimanjem. Sam Bog
joj je zapovedio da svojim očima vidi i oseti u rukama zlatno telo te velike
ribe. Jedigej je načuo da ako talgak trudne žene ostane nezadovoljen, to
može onda dovesti do štetnih posledica po dete u utrobi.
Ukubalin talgak pokazao se toliko neobičnim, da se ona sama nije
usudila glasno da prizna, a Jedigej nije ni zapitkivao, jer se nije znalo hoće
li moći da dođe do takve retke ribe. Odlučio je prvo da ulovi tu ribu, a
onda da razjasni da li je to bila njena strast.
U to vreme velika sezona ribolova na Aralskom moru bila je već na
izmaku — sezona u punom jeku je od jula do novembra. Zima je već
duvala u lice. Zadruga se spremala za zimski lov, lov pod ledom, kad se
more na svom celom kružnom prostranstvu od hiljadu i po kilometara
pokrije debelim ledom i kad se razbijaju ogromne rupe, kroz njih
spuštaju opterećene mreže i povlače sa morskog dna čekrkom, od jedne
rupe do druge, uz pomoć kamilje zaprege, tih nezamenljivih stepskih
tegljača... I kad vetar sa snegom počne da fijuče, a riba, dopala u mreže,
ne uspe ni da se praćakne kad je izvuku gore, nego se skočanji namah,
pokrije ledenim pancirom na otvorenoj aralskoj studeni... Ali otkad
Jedigej lovi ribu sa zadrugom i zimi i leti, i onu retku i onu neobičnu, ne
pamti da je ikad zlatni mekre dopao u mrežu. Ta riba mogla se katkad
uloviti na udicu ili blinker, i to je bio događaj za ribare. O tome se i posle
prepričavalo, kako je taj i taj imao sreće — izvukao zlatnog mekrea.
Tog jutra, rano, uputio se na more i rekao da će loviti za kuću, dok još
led nije stao. Ukubala ga je još prethodne večeri odgovarala:
— Kod kuće imamo svakojake ribe. Zar vredi da izlaziš? Već je
hladno.
Ali Jedigej je čvrsto odlučio.
— Što je kod kuće, kod kuće je — rekao je.
— I sama kažeš da se tetka Sagin ozbiljno razbolela. Valja je ponuditi
vrućom svežom ribljom čorbom, od bradca ili aralske mrenice. To je
pravi lek. A ko bi njoj, staroj, nalovio ribe?
Pol tim izgovorom krenu Jedigej izjutra što ranije la uhvati zlatnog
mekrea. Sve mreže i sve ostalo što mu je trebalo pripremio je
blagovremeno, pošto je prethodno brižljivo promislio. Sve je bilo
smešteno na pramac čamca. I sam se dobro utoplio, povrh svega navukao
kišnu kabanicu s kapuljačom i zaplovio.
Dan je bio tmuran, nestalan, izmeću jeseni i zime. Savlađujući pod
kosim uglom valjanje talasa, Jedigej je veslima upravljao čamac na
otvoreno more, gde su se morala nalaziti, bar kako je pretpostavljao,
pasišta zlatnog mekrea. Sve je, naravno, zavisilo od sreće, jer se najmanje
postiže u ribolovačkom zanatu pecanjem ribe na udicu. Na kopnu, ovako
ili onako, tek čovek i njegov plen nalaze se u istoj sredini, lovac može da
goni zver, prikradajući se, približavajući se, čekajući i napadajući. Na
vodi, ribar sve to ne može. Kad baci udicu, on je prisiljen da čeka hoće li
se riba pojaviti, a ako se pojavi, hoće li zagristi.
Jedigej se u duši iskreno nadao da će imati sreće, jer nije izišao na
more zbog posla, kao što je to češće bivalo, već radi volšebne želje trudne
žene.
I tako je veslao. Snažan i jak je bio mladi Jedigej na veslima.
Neumorno i ravnomerno se odupirući o vodu što je nadolazila, izvodio je
čamac na more po krivudavim, nepostojanim talasima. Takve talase
aralski ribari zovu ijrek tolkun — krivokuki talasi. Ijrek tolkuni su rani
vesnici bure koja se sprema. Ali sami po sebi oni nisu opasni, i moglo se
bez straha ploviti dalje na pučinu.
Udaljujući se od kopna, obala se sa svojim strmim glinastim
obronkom i kamenitim pojasom od ivice vode pa dokle god je more
zapljuskivalo, postepeno smanjivala, postajući sve nerazaznatljivija, i
uskoro se pretvorila u mutnu crtu koja se povremeno gubila. Oblaci su se
odozgo nadvili nepomično, a dole se zadržavao vetar koji je probijao,
ližući namreškane talasiće.
 Posle sat-dva Jedigej je zaustavio čamac, podigao vesla, usidrio se i
počeo da priprema pribor. Imao je dva kotura s palamarom, sopstvene
izrade, koji su držali kanap. Jedan je namestio na krmu, palamar s tegom
spustio je preko štapa na dubinu oko stotinu metara, a u rezervi je ostalo
dvadesetak metara. Drugi je na isti način postavio na pramac. Potom je
ponovo uzeo vesla u ruke, kako bi održavao, ispravljao čamac u
odgovarajući položaj izmeću struja i vetra. A što je glavno, da se kanapi
međusobno ne zamrse.
I počeo je da čeka. Po njegovim očekivanjima, upravo na takvim
mestima mogla je da obitava ta retka riba. Dokaza za to nije bilo, bilo je to
čisto predosećanje. Pa ipak, verovao je da se ta riba mora pojaviti.
Neizostavno, obavezno se mora pojaviti. Bez nje nije mogao da se vrati
kući. Ona mu je bila potrebna ne radi zabave, već radi veoma značajne
stvari u njegovom životu.
Ribe su se posle izvesnog vremena počele javljati. Ali to nisu bile one.
Prvo je ulovio aralsku mrenicu. Kad ju je Jedigej vukao, znao je da to nije
zlatni mekre. Nemoguće da bi otprve naišao na zlatnog mekrea. Suviše
jednostavan i nezanimljiv bio bi život na svetu. Jedigej je pristajao da se
potrudi, pričeka. Onda se na udicu uhvatio veliki bradac, jedna od
najboljih riba na Aralu, ako ne i najbolja. I njega je, ošamutivši ga, bacio
na dno čamca. U svakom slučaju za čorbu bolesne tetke Sagin bilo je više
no dovoljno. Još je uhvatio i trana — aralsku deveriku. Koji je vrag nju
doneo? Obično se tran drži pri vrhu. Ali šta mu može, sam je kriv. I posle
toga je nastupila dugačka, mučna pauza... „Ne, dočekaću“, rekao je Jedigej
samom sebi. „Iako joj nisam ništa kazao, ona zna da sam pošao po zlatnog
mekrea. I moram doći do njega, da se dete u utrobi ne muči. To dete želi
da majka vidi i podrži u rukama zlatnog mekrea. A zašto ono to želi, to
niko ne zna. I mati žudi za tim, a ja sam otac i učiniću sve da njihovu želju
ispunim.“
Poigravali su se ijrek tolkuni, vrteli su čamac, zato i jesu krivokuki,
nepouzdani, kolebljivi talasi. Jedigej se počeo smrzavati jer se malo
kretao, i sve vreme budno je motrio na koturove sa palamarom — da ne
cimne, da ne potone kanap koji miruje na štapu. Ne, ni na pramcu, ni na
krmi nikakvih znakova. Ali Jedigej nije gubio strpljenje. Znao je, verovao
je da će zlatni mekre doći k njemu. Samo da se more malo primiri —
nešto su se mnogo uzvrteli ijrek tolkuni. Na šta li slute? Ne, bure ne može
biti tako skoro. Tek pred veče ili pred noć mogu se podići olujni talasi —
alabaši, šarenoglavi drekavci. I tad će uskipeti strašni Aral s jednog kraja
na drugi, belom penom će se pokriti, i niko se tad neće osmeliti da krene
na more. A zasad se još može, zasad još ima vremena...
Naježen, cepteći od hladnoće i osvrćući se levo-desno, Jedigej je čekao
svoju ribu. „Ma što se premišljaš, ne boj se, dajem ti reč“, molio je u
mislima ribu. „Ne boj se, lepo ti kažem, pustiću te natrag. To se, veliš, ne
događa? Eto, zamisli, ima i toga. Nećemo te pojesti. Ima kod kuće i hrane i
ribe, ihaaj! Evo, na dnu čamca mi leže tri ribetine. Ko da bih ja radi hrane
čekao tebe, zlatnog mekrea! Razumeš li, čekamo mi prvenca. A ti si se
nedavno javio u snu mojoj ženi, i otad je ona mir izgubila, iako ne priča o
tome, ali sve to ja vidim. Ne mogu da objasnim zašto je to tako, ali nužda
je velika da te vidi i podrži u rukama, dajem ti reč, odmah ću te pustiti u
more. Stvar je u tome što si ti posebna, retka riba. U tebe je zlatno teme i
rep, i peraja, i hrptenjača ti je zlatna. Stavi se u naš položaj. Ona čezne da
te vidi na javi, želi da te dotakne, da te oseti u rukama, da opipom oseti
kakav si ti, zlatni mekre. Nemoj misliti, ako si ti riba, da nemaš veze sa
nama. Iako si riba, ona, ko zna zašto, čezne za tobom kao za sestrom, kao
za bratom, i žudi da te vidi pre no što se dete rodi. I dete će u utrobi biti
zadovoljno. Eto, u tome je stvar. Pomagaj, prijatelju dragi, zlatni mekreu!
Prići, neću ti ničim nauditi. Reč ti dajem. Kad bih imao zlu nameru, ti bi
već osetio. Stavio sam poveće parče mesa na udicu, ima ih dve, biraj koju
hoćeš. Meso pomalo zaudara, ali to je da bi ga ti izdaleka osetio. Prići i
nemoj misliti ništa rđavo. Da sam ti poturio blinker, to bi bilo nepošteno,
iako bi ti pre došao na blinker. Ali ako progutaš blinker, kako ćeš posle
živeti s gvožćem u trbuhu, kad te budem pustio u more? To bi bila
prevara. A ja ti pošteno ʼnudim udicu. Malko ćeš izranjaviti usne, i ništa
više. I nemoj se uznemiravati, poneo sam ja veliku mešinu. Usuću vode u
nju, pa ćeš neko vreme ležati u mešini s vodom, a onda ćeš otplivati. A ja
odavde bez tebe ne idem. A vreme ne čeka. Zar ne osećaš kako talasi
prikupljaju snagu i vetar je sve žešći, zar želiš da se moj prvenac rodi ko
siroče, bez oca? Promisli, pomozi mi...“
Već se smrkavalo na pepeljastosivim prostranstvima hladnog
predzimskog mora. Čamac se, čas izranjajući na grebenima talasa, čas
gubeći se između njih, zaputio ka obali. S mukom se kretao, boreći se s
talasima što su ga zapljuskivali, more je već hučalo, lagano uzaviralo,
njihalo se, prikupljajući olujnu snagu. Ledene kapi štrcale su u lice, a ruke
na veslima su oticale od hladnoće i vlage.
 Ukubala je šetkala po obali. Zahvaćena nemirom, odavno je već izišla
na obalu i čekala muža. Kada je pristajala da se uda za ribara, njeni
stepski rođaci-stočari govorili su joj: mogla bi da promisliš pre no što se
obećaš, na težak život se osmeljuješ, za more se udaješ i koliko puta ćeš
samo suze utirati kraj mora i svoje molbe njemu upućivati. A ona nije
odbila Jedigeja, samo je kazala: kako muž, tako ću i ja...
Tako je i ispalo. A ovoga puta nije otišao sa zadrugarima, već sam, a
već se brzo smrkavalo, a na moru hučno i nespokojno.
Ali usred zapenušanih talasa promakoše uzmasi vesala i ukaza se
čamac na talasima. Umotana u šal, s trbuhom koji je već štrčao, Ukubala
priđe uz samu ivicu gde su talasi zapljuskivali, i tu je čekala dok je Jedigej
pristajao. Talasi snažnim potiskom izbaciše čamac u plićak. Jedigej istog
trena skoči u vodu i izvuče čamac na obalu, vukući ga, kao bik. I kad se
ispravi sav mokar i slan, Ukubala mu priđe i zagrli ga oko vlažnog vrata
pod hladnom, skočanjenom kabanicom.
— Oči mi ispale gledajući. Što te tako dugo nema?
— Celoga dana se nije pojavio, i tek je pred kraj doplivao.
— Kako, zar si išao po zlatnog mekrea?
— Da, uspeo sam da ga namolim. Možeš da ga pogledaš.
Jedigej izvuče iz čamca tešku kožnu mešinu punu vode, odreši je i
ispljusnu zajedno s vodom zlatnog mekrea na šljunak. Bila je to velika
riba. Snažna i lepa. Ona poče pomamno udarati zlatnim repom, izvijajući
se, poskakujući, razbacujući okolo vlažan šljunak i, široko otvarajući
ružičastu čeljust, okrete se ka moru, pokušavajući da se dokopa rodnog
boravišta, do uskomešanih talasa. Najednom riba napeto zamre, primiri
se, pokušavajući da se privikne, osmatrajući ukočenim, besprekorno
okruglim i čistim očima ovaj svet, u kojem se nenadano našla. Čak i u
sumračnom predvečerju zimskoga dana nesviknuta svetlost udari joj u
glavu, i ona spazi usjaktele oči ljudi nagnutih nad njom, parče obale i
nebo, i u veoma dalekoj perspektivi nad morem razazna iza retkih oblaka
na horizontu nepodnošljivo bleštavo sunce koje je gasnulo.
Počela je gubiti dah. I riba zabaci glavu. Uzlepeta, uzbacaka se s
novom snagom u želji da se dočepa vode. Jedigej podiže zlatnog mekrea
ispod škrga.
— Podmetni ruke, drži — reče on Ukubali.
Ukubala prihvati ribu, kao dete, obema ruka ma i pritište je uz grudi.
— Kako je gipka! — uzviknu, osetivši pod prstima njenu elastičnu
unutrašnju snagu. — A teška, kao cepanica! I kako samo miriše na more!
I kako je lepa! Na, Jedigeju, zadovoljna sam, veoma zadovoljna. Ispunila
mi se želja. Pusti je u vodu što pre...
Jedigej ponese zlatnog mekrea ka moru. Ušavši do kolena u talas koji
je nadolazio, on pusti ribu da sklizne dole. Zakratko, dok je zlatni mekre
padao u vodu, odrazi se u gustom plavetnilu vazduha sve zlatno ruho
ribe od temena do repa i, blesnuvši, parajući vodu strelovitim telom, riba
otpliva u dubinu...
A noću se razbesne oluja na moru. Urlalo je more pod obronkom.
Jedigej se još jednom uverio: ne javljaju se bez razloga vesnici bure —
ijrek tolkuni. Bila je već gluva noć. Osluškujući u poludremežu razbesnelo
udaranje talasa, Jedigej se seti svog zavetnog mekrea. Kako je sad
njegovoj ribi? Mada se, po svoj prilici, na velikim dubinama more tako ne
potresa, u svojoj dubokoj tmini i riba osluškuje, sigurno, kako hode talasi
po površini. Jedigej se, srećan, osmehnu na to i, padajući u san, spusti
ruku na ženinu slabinu i najednom oseti trzaje u utrobi. To se javljao
njegov budući prvenac. I tome se Jedigej, srećan, osmehnu i mirno zaspa.
Da je znao da neće proći ni godina a da će buknuti rat, i sve će se
okrenuti naglavce u životu, i da će otići s mora zauvek i samo će ga se
sećati... Osobito kad nastupe teški dani...

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa...

U toj, za Buranog Jedigeja strašnoj pedeset trećoj godini i zima je

došla rano. Nikada tako nešto nije bilo u sarozekama. Krajem oktobra je
već zasnežilo, počele su hladnoće. Dobro te je uspeo dotle da iz Kumbelja
doveze krompira za sebe i Kutibajeve. Kao da je znao — požurio je.
Poslednji put je morao da krene na kamili, pobojao se da će se krompir
na otvorenoj platformi usputnog teretnog voza smrznuti. Kome je tad
potreban. Ovako je krenuo na Buranom Karanaru, natovario na njega dve
ogromne vreće — sam nije bio u stanju da ih podigne, dobro te mu ljudi
pomogoše — jednu na jednu stranu, drugu na drugu, a odozgo utopli
vreće guberom, podvrnu krajeve, da ih vetar ne bi zadizao, a on se smesti
na sam vrh izmeću vreća i mirno krenu u Boranli-Burani. Sedeo je na
Karanaru, kao na slonu. Tako je mislio i sam Jedigej. Dotle niko tamo nije
ni pojma imao o jahaćim slonovima. Te jeseni davali su na stanici prvi
indijski film. Svi Kumbeljani, i staro i mlado, pohrlilo je da gleda neviđeni
film o neviđenoj zemlji. U filmu su, sem beskrajnih pesama i igara,
prikazivani slonovi, jašući na njima odlazilo se po džunglama u lov na
tigrove. I Jedigej je uspeo da vidi taj film. On i šef rasputice bili su kao
boranlinski delegati na sindikalnoj skupštini, i tada im je po završetku
skupštine u klubu depoa prikazan indijski film. Tako je i počelo. Dok su
izlazili iz bioskopa, vođeni su svakojaki razgovori, i čudom su se čudili
železničari kako se to u Indiji jaše na slonovima. A neko je na to glasno
kazao:
— Ma šta ste zaintačili s tim slonovima, šta je pa Jedigejev Burani
Karanar gori od slona? Kad ga natovariš — gura on ko slon!
— I to je, vala, tačno — nasmejaše se oko njega.
— Ma kakav slon! — odazva se još jedan glas. — Slon može da živi
samo u žarkim predelima. A nek proba kod nas, zimi, u sarozekama. Tvoj
bi slon i kopita odbio, kud on s Karanarom da se meri!
— Slušaj, Jedigeju, slušaj Burani, što ti ne bi sklepao istu onakvu
kućicu na Karanaru, kao što su na slonovima u Indiji? I putovaćeš, bogme,
kao tamošnji bogataš!
Jedigej se nasmeja. Šalu su zbijali s njim prijatelji, ali je ipak laskavo
bilo slušati takve reči o svom čuvenom atanu...
Ali je zato te zime platio svoje Jedigej, svašta je preživeo i dobro je
potugovao zbog istog tog Karanara...
Ali to se dogodilo kad je već stegla hladnoća. A tog dana sustigao ga je
na putu prvi sneg. Sneg je i pre toga nekoliko puta padao i brzo se topio.
A sad zaredao, i to kako! Nebo se nad sarozekama sastavilo, mrkli mrak,
vetar počeo da fijuče. Gusto i teško je počeo da veje sneg u belom
uskovitlanom pramenju. Nije bilo hladno, samo vlažno i neprijatno. A što
je glavno — od snega se ništa unaokolo nije moglo razaznati. Šta sad da
radi? U sarozekama nema usputnih skloništa, gde bi se moglo pričekati
da prođe nepogoda. Preostajalo je jedno — pouzdati se u snagu i njuh
Buranog Karanara. On bi morao pronaći kuću. Jedigej prepusti atanu
punu slobodu, a sam zadiže kragnu, natuče kapu, pokri se kapuljačom i
strpljivo je sedeo, uzalud pokušavajući da nešto razabere oko sebe.
Neprozirna koprena snega, ništa više... A Karanar je išao u tom
krugopasu, ne posustajući i, po svemu sudeći, shvatajući da mu gospodar
sad nije gospodar, zato se i ućutao, primirio na denjkovima i ne pušta ni
glasa od sebe. Morao je Karanar veliku snagu da ima da bi s takvim
tovarom trčao u stepi po vejavici. Snažno je i vrelo dahtao, noseći na sebi
gospodara, i dernjao se, režao, kao zver, a i zavijao dugo, otegnuto kao
sirena, i išao neumorno i ne zaustavljajući se kroz sneg koji mu je šibao u
lice...
Nije čudo — suviše se dug učini Jedigeju taj put. „Samo da što pre
stignemo“, mislio je i zamišljao kad će stići i kako su kod kuće sigurno
uznemireni što ga nema po ovakvom vremenu. Ukubala se sekira zbog
njega, samo to neće reći glasno. Ona nije od onih što iznose sve što im je
na umu. Možda i Zaripa misli šta li je s njim? Misli, naravno. Ali ona će još
manje glasa pustiti, trudi se da mu što je moguće ređe izlazi na oči i
izbegava svaki razgovor nasamo. A što da izbegava, šta se, zapravo, to
tako loše zbilo izmeću njih? Jer, nijednom rečju, niti postupkom nije on,
Jedigej, pružio povoda za to, da bi ko mogao pomisliti da tu nešto kao nije
u redu. Sve je kao što je i bilo. Jednostavno, pošto su ispali saputnici u
životu, oni kao da su se najednom osvrnuli, idu li tim putem... I ponovo su
krenuli. To je sve. A kako je pri tom njemu, to je već njegova muka... To je
njegova sudbina — mora da mu je tako na rođenju zapisano, suđeno da
se razapinje kao izmeću dve vatre. I nikoga to nek ne uznemirava, to je
njegova stvar, kako će on sa samim sobom, sa svojom
mnogostradalničkom dušom. Šta se koga tiče šta je s njim i šta ga čeka u
budućnosti! Nije on malo dete, već će se nekako snaći, sam će razrešiti
čvrsto zategnuti čvor koji se njegovom krivicom zatezao sve jače...
Bile su to strašne misli, mučne i bezizlazne. I zima je, eto, stupila u
sarozeke, a on još uvek nije mogao da zaboravi Zaripu, a čak ni u mislima
da se odrekne Ukubale. Na svoju nesreću, bile su mu potrebne obe u isti
mah, a one, verovatno videvši i znajući to, nisu ni pokušavale da požuruju
događaje, kako bi mu pomogle da se što pre opredeli. Spolja je sve bilo
kao i uvek — isti odnosi među ženama, dečurlija obe kuće su, kao u
jednoj porodici, rasla zajedno, uvek su se njihova deca na rasputici
zajedno igrala — čas u jednoj kući, čas u drugoj... Tako je prošlo leto i
tako je minula jesen...
Sirotno i nelagodno se osećao Burani Jedigej onako sam usred te
vejavice. Oko njega je brisalo, pustoš. Karanar je svaki čas stresao s glave
grudve snega koje bi se lepile i u trku budio tišinu rikom i zovom. Zlo je
bilo gospodaru na tom putu. Jedigej ništa nije mogao da učini sa sobom,
nikako mu nije polazilo za rukom da se smiri, da se zadrži na jednom,
neospornom i bezuslovnom. Nije mogao do kraja da se otkrije pred
Zaripom, nije mogao da se odrekne ni Ukubale. I tad bi počinjao da grdi,
psuje sebe najpogrdnijim rečima: „Životinjo! Jesi li ti hajvan, ko ova tvoja
kamila! Huljo! Pseto jedno! Tikvane!“ — i još u tom smislu, šaljući sebe
izmeću toga u majčinu, mučio je sebe, zastrašivao i vređao, ne bi li se
otreznio, došao k sebi, osvestio, zaustavio... Ali ništa nije pomagalo... I bio
je kao ono klizište što je krenulo s mesta... Jedina radost i veselje koje ga
je čekalo, bila su deca. Ona su ga bez pogovora prihvatala takvog kakav
jeste, i nisu mu predstavljala poseban problem. Da im u čemu pomogne,
štogod da donese, štošta po kući da sredi — za to je uvek bio spreman s
velikim zadovoljstvom, kao što im je sad donosio krompir za zimu u dve
ogromne vreće, natovarene na Karanara. I ogrev je bio spremljen...
Misli o deci bile su za Jedigeja utočište, tamo bi uvek bio sam sa
sobom u slozi. Zamišljao je kako će da stigne do Boranli-Buranog, kako će
mališani istrčati iz kuće kad čuju da je stigao, i nećeš ih oterati natrag,
iako sneg pada, i skakaće okolo uz glasne povike: „Stigao čika Jedigej! Na
Karanaru! Krompir dovezao!“ — i to, kako će strogo i zapovednički
narediti kamili da legne ničice na zemlju i tad će, sav zasnežen, sići s
Karanara, otresajući se i uspevajući da usred posla pomiluje decu po
glavi, i kako će potom početi da skida vreće s krompirom i pogleduje
hoće li se pojaviti tu i Zaripa, ako je kod kuće, on joj ništa naročito neće
reći, a neće ni ona njemu, on će je samo pogledati u lice i biće i time
zadovoljan — i opet će se razboleti, zatugovati tako, da nema kud od toga
da pobegne, a dečica će se vrzmati kraj njega, motati se, bojažljivo mu
pritrčavati, plašiće se kamilje rike i, savlađujući strah, pokušavaće da mu
pomognu, i to će mu doneti nagradu za sve muke...
U duši se već spremao za skorašnji susret s Abutalipovom decom,
unapred je razmišljao: a o čemu će im pričati ovoga puta, svojim, kako ih
je on nazivao, nezasitim slušačima? Opet o Aralskom moru? Najmilije
priče su svakojake dogodovštine na moru koje oni sami potom
domišljavaju, uz neizostavno učešće oca, i time, i sami nesvesni toga,
nastavljaju da održavaju vezu sa njim, sa uspomenom na njega... Samo,
sve ono što je Jedigej znao i slušao o morskom životu, istanjilo se, sve im
je to već po ko zna koji put ispričao i prepričao, sem priče o zlatnom
mekreu. A kako da im to ispriča? Kome da to objasni, osim sebi samom,
sebi koji je znao šta stoji iza tog davnašnjeg događaja.
Tako je prevaljivao put u taj snežni dan. Celim putem nisu ga
napuštale njegove sumnje i razmišljanja... I celim putem je sneg padao...
Od tog snega i zima je legla u sarozekama, rana i studena od prvih
koraka.
Čim je hladnoća udarila, ponovo se Burani Karanar raspomamio,
ponovo se razjario, ponovo se pobunila u njemu mužjačka snaga, i više
niko i ništa nije moglo da posegne za njegovom slobodom. Tu je i sam
gospodar morao na vreme ustuknuti, ne upuštati se u jalov posao...
Trećeg dana otkako je sneg pao, u sarozekama je počeo da briše
mrazan vetar sa snegom, i nad stepom se najednom spustila, kao para,
napeta maglena stud. Nadaleko i jasno su po mrazu odjekivali škripavi
koraci, svaki zvuk i svaki šušanj razlegao se s najvećom jasnoćom. Vozovi
su se čuli na mnogo kilometara. A kad bi u osvit Jedigej, onako bunovan,
začuo kao zov trube Buranog Karanara u štali, kako trupće i sa škrgutom
rasklimava plot iza kuće, shvatao je kakva je opet napast spopala njegovu
kuću. Brzo se oblačio, izlazio po mraku, upućivao ka štali i razvikivao se,
bockavo derući grlo mraznim, trpkim vazduhom:
— Šta ti je! Šta ti je, je lʼ opet smak sveta! Opet teraš svoje? Opet ćeš
krv da mi piješ! Hajvanu nijedan! Umukni! Začepi gubicu, lepo ti kažem!
Nešto si mnogo rano naumio da počneš s onim svojim poslom. Da se svet
sprda s tobom!
Ali uzaman je trošio reči, bacao ih u vetar. Obuzeta probuđenom
strašću, kamila nije ni pomišljala da ga posluša. Ona je tražila svoje,
dernjala se, frktala, zastrašujuće škripala zubima, lomila štalu.
— Dakle, osetio si? — Gospodar je gnev smenjivao prekorom. — Pa
jasna stvar, ti bi hteo da smesta odjuriš tamo, u krdo. Osetio si da se
nekakvoj kajmanči33 prohtelo! Eh-eh! I šta je samo bogu naspelo da sredi
vaš kamilji soj tako, da se samo jednom u godini prisetite onoga što biste
mogli raditi svakog dana bez buke i skandala? I šta se to onda koga tiče!
Ali ne, smak sveta!...
Sve je to Burani Jedigej govorio reda radi, tek da se ne ljuti, jer je vrlo
dobro znao svoju bespomoćnost. Ništa mu nije preostalo, da ne troši reči
uzalud, nego da otvori štalu. Nije još uspeo čestito ni da odmakne teška
vrata od motki u visini čovečijeg rasta, na kojima je držao jak lanac, kad
Karanar, umalo ga ne oborivši, jurnu napolje i pobeže u stepu s
pomamnim zovom i rikom, široko grabeći štrkljastim nogama i tresući
nabijenim crnim grbama. Za tili čas izgubi se iz vida, dižući oblake snega
za sobom.
 — Fuj! — gazda pljunu za njim i dodade ljutito: — Jurcaj, jurcaj,
budalo, zakasnićeš!
Jedigej je već ujutro morao na posao. Zato mu i nije bilo druge do da
se pomiri s Karanarovim buntom. Da je znao kako će se sve to završiti, ne
bi ga ni za živu glavu pustio, makar crkao. Ali ko bi bez njega mogao kod
kuće da iziđe na kraj s pomahnitalim atanom? Nek ide samo što dalje.
Jedigej se ponadao da će se izduvati na slobodi, ohladiće se u njemu vrela
krv, primiriće se...
A u podne došao je Kazangap i rekao mu, sažaljivo se smeškajući:
— E, moj beje, loše ti se piše. Maločas sam bio na pasištu. Tvoj
Karanar je, kako mi se čini krenuo u veliki pohod. Malo mu je ovdašnjih
kajmanči.
— Je li nekud odjurio? Ma nemoj se šaliti sa mnom, reci mi ozbiljno.
— Pa šta je tu neozbiljno? Velim ti lepo nešto ga je povuklo u druga
krda. Mora da je životinja nešto osetila. Išao sam da vidim kako je tamo.
Tek što sam se odmakao od velike vododerine, vidim ja, juri neko
stepom, a zemlja podrhtava — kad ono, sam Karanar. Oči iskolačio, dere
se iz sve snage, bale mu teku iz čeljusti. I gura, kao lokomotiva. Mećavu
digao za sobom. Mislio sam, zgaziće me. Tako je projurio kraj mene,
kanda i ne vidi da ima čoveka pred sobom. Ja pođoh prema
Malakumdičapu. Tamo pod obronkom ima krda većih od naših. Ovde za
njega nije više interesantno. Njemu sad treba da se razmahne. U punoj je
snazi.
Jedigej se uistinu uznemiri. Već je predstavio sebi koliko će muke da
bude, koliko neprijatnosti.
— Ma pusti, smiri se. Naći će se i na onoj strani dobri atani, potući će
se s njim, vratiće se on među svoje, ko pretučen pas, kuda će — umiri ga
Kazangap.
Sutradan su već počele da stižu vesti, kao izveštaji s fronta, o
borbenim dejstvima Buranog Karanara. Slika, koja se stvarala, nije bila
nimalo utešna. Čim bi se zaustavio voz u Boranli-Buranom, a
mašinovođa, ili ložač, ili kondukter su, prekidajući jedan drugog, pričali o
mahnitanju i pustošenju Karanara u kamiljim krdima pri stanicama ili
rasputicama. Preneli su da je na rasputici Malakumdičap pretukao do
smrti dva atana i poterao ispred sebe u stepu četiri ženke, gazde su na
jedvite jade uspeli da ih otmu od Karanara. Ljudi su pucali iz pušaka u
vazduh. Na jednom drugom mestu Karanar je oterao s kamile gazdu koji
je jahao na njoj. Gazda, prava pravcata budalina čekao sat-dva, mislio da
će je atan, poigravši se s kamilom, pustiti s mirom, a ova, uzgred budi
rečeno, nije ni pokušavala da se izbavi od tog napasnika. Ali kad je čovek
počeo da se približava kamili, kako bi krenuo kući s njom, Karanar Je
kidisao na njega kao prava zver i oterao ga — i izgazio bi ga, da ovaj nije
uspeo da skoči u duboku jamu i tamo se pritajio kao miš, ni živ ni mrtav.
A kad se malo pribrao i izvukao kroz jarugu što dalje od mesta gde se
susreo s Buranim Karanarom, pohitao je kući srećan što je živ ostao.
I preko usmenog sarozečkog telefona stizale su i druge slične vesti o
Karanarovim svirepim avanturama, ali najalarmantnije i najstrašnije
saopštenje stiglo je u pismenoj formi sa železničke rasputice Ak-Mojnak.
Gde je samo dospeo, satana nijedna — Ak-Mojnak je iza železničke
raskrsnice Kumbelj! Otuda je svoju poslanicu uputio izvesni Kospan. Evo
šta je stajalo u ovome pismu vrednom pažnje:
Salem, uvaženi Jedigej-aga! Iako si ti viđen čovek u sarozekama, ipak
ćeš morati da poslušaš neprijatne stvari. Mislio sam da si ti čovek malo
jači. Zašto si raspustio svog razbojnika Karanara? To od tebe nismo
očekivali. On je u sve nas ovde veliki strah uneo. Obogaljio je naše atane,
a sam je oteo tri najbolje ženke, sem toga ovamo nije stigao sam —
dognao je nekakvu kamilicu osedlanu, sigurno je uz put oterao gazdu, jer
zašto bi inače kamila bila osedlana. Daklem, oteo je on one ženke, oterao
ih u stepu i nikoga ne pušta ni blizu — ni čoveka, ni životinju. Zar se to
tako može? Jedan mladi atanča je već lipsao, rebra mu je polomio. Ja
htedoh pucanjem u vazduh da zastrašim Karanara, da mu otmem naše
ženke. Ma kakvi! On se nimalo ne plaši. Spreman je da ujede, da namrtvo
izujeda koga bilo! Samo da mu niko ne smeta da tera svoje. Niti ždere,
niti pije, poda se gazi one ženke, sama se zemlja trese. Muka čoveka
spopadne kako on to zverski radi. I urla pri tome da se cela stepa ori, ko
da će smak sveta. Nema čovek snage da ga sluša! I, kako biʼ ja rekʼo,
mogao bi on tu stvar sto godina bez predaha. Takvog izroda nisam u
životu sreo. U našem naselju svi su uznemireni. Žene i deca boje se da se
udaljavaju od kuća. I zato ja tražim da smesta dođeš i odvedeš tvog
Karanara. Dajem ti rok. Ako se za jedan dan ne pojaviš i ne izbaviš nas te
napasti, onda se nemoj ljutiti, dragi aga. U mene je puška
velikokalibarska. Takvim mecima se i medvedi obaraju. Prostreliću mu
pred svedocima onu odvratnu glavurdekanju, i kraj. A kožu ću ti poslati
usputnim teretnim vozom. Neću se osvrtati na to što si ti Burani Jedigej.
A ja sam čovek koji drži do reči. Dođi, dok nije kasno.

Tvoj ak-mojnački ini34 Kospan.“

Eto kako su se stvari zakuvale. Iako je pisamce pisao neki čudan

čovek, upozorenje je u njemu bilo sasvim ozbiljno. Jedigej se posavetova
s Kazangapom i zajedno zaključiše da Jedigej mora smesta da krene na
rasputicu Ak-Mojnak.
Jednostavno je reći, ali uraditi nije baš tako lako. Trebalo je stići do
Ak-Mojnaka, uhvatiti Karanara u stepi i vratiti nazad po takvoj hladnoći,
a i mećava je svakog časa mogla da se digne. Najjednostavnije je bilo
obući se što toplije, ukrcati se na teretni voz, a odande se vratiti na
kamili. Ali ko će ga znati koliko je duboko zašao u stepu Karanar sa
svojim haremom. Sudeći po tonu pisma, Ak-Mojnakčani su bili tako ljuti,
da verovatno neće dati kamilu, pa će u tuđem kraju morati pešice da se
ganja po snežnim smetovima za Karanarom.
Ujutro je Jedigej krenuo. Ukubala mu je spremila hranu za put.
Obukao se dobro. Preko prošivenih vatiranih čaškira i jakne navukao je
ovčiju bundu, na noge valjenke, na glavu lisičju kapu s naušnicima —
tako da ga vetar ni sa strane, ni otpozadi ne produvava, glava i vrat su mu
u krznu — na rukama tople ovčije rukavice. A kada je sedlao kamilu, na
kojoj se spremao da krene u Ak-Mojnak, dotrčala su Abutalipova deca,
obojica. Daul mu je doneo rukom pleteni vuneni šal.
— Čika-Jedigeju, mama je poslala da ti vrat ne nazebe — rekao je pri
tom.
— Vrat? Kaži grlo.
Jedigej od radosti poče decu stezati uza se, ljubiti, tako je bio dirnut,
da nije mogao reči da nađe. Silno se obradovao u duši, kao kakav šiparac
— to je bio prvi znak pažnje s njene strane.
— Recite mami — kazao je deci na polasku — da ću se uskoro vratiti,
daće Bog, sutra ću stići. Ni minut duže se neću zadržavati. Pa ćemo se svi
okupiti i zajedno piti čaj.
Kako je želeo Burani Jedigej da se što pre dočepa zlosrećnog Ak-
Mojnaka i da se što pre vrati, da bi što pre video Zaripu, pogledao joj u oči
i uverio se da nije bio slučajan znak ovaj šal, koji je on pažljivo složio i
stavio u unutrašnji džep jakne. Kad je već krenuo, i posle, kad se već
podobro odmakao od kuće, jedva se savladao da ne okrene nazad, nek
ide bestraga pomahnitali Karanar, neka ga ustreli tamo neki Kospan i
pošalje mu njegovu kožu, na kraju krajeva dosta mu je petljanja oko te
kamile divlje naravi, neka je kazni sudbina. Neka! Tako joj i treba! Da,
bilo je takvih strasnih poriva! Ali se postideo. Shvatio je da bi ispao prava
pravcata budala, obrukao bi se u očima ljudi, a pre svega u očima
Ukubale, pa i same Zaripe. I ohladio se. Ubedio je sebe da ima samo jedan
način da smiri nestrpljenje — da što pre stigne i da se što pre vrati.
I tako je poterao. Mraz je bio priličan. Vetar je jednako i jako duvao.
Lice mu se pokrivalo injem, krzno lisičje kape mrzlo se
paperjastokudravim iglicama. A dah mrke kamile taložio se kao šlep po
grivi duž celoga vrata. Zima je, dakle, uzimala maha. Daljine su se
prevukle maglom. U blizini kao da je nije bilo, a kad bolje pogledaš — na
kraju vidokruta — maglovitost, koja kao da se sve vreme pred njim
udaljavala onoliko, koliko joj se približavao. Koliko god se putnik približi,
toliko ona uzmakne. Nedruževno i surovo je bilo u zimskim sarozekama,
smrznutim u vetrovitoj belini.
Mlada, lakonoga kamila gazila je pod jahačem dosta dobro, živo
sitneći ledinu. Ali za Jedigeja to nije bilo ono jahanje, to nije bila ona
brzina. Da je to Karanar, sasvim bi se drukčije jahalo. Onaj diše kudikamo
snažnije, a i razmah koraka — ne može se upoređivati. Nije badava još u
stara vremena rečeno:

U čemʼ je konj bolji od konja onog?

Hodom je bolji što nadmašuje.
U čemʼ je junak bolji od junaka onog?
Umom je bolji što nadmašuje.

Valjalo je putovati daleko i sve vreme u samoći. Dobro bi se izmučio

na putu Jedigej, da nije bilo šala koji mu je Zaripa poklonila. Celim putem
osećao je prisutnost te na izgled beznačajne stvarčice. Koliko je već na
ovome svetu, a nije ni pretpostavljao da jedna takva sitnica može tako da
zgreje dušu, ako dolazi od voljene žene. Tako malim je, eto, bio
zadovoljan na putu. Zavlačeći ruku pod pazuho, milovao je šal i blaženo
se smešio. A onda bi se zamislio. Šta će, kako dalje da živi? Pred njim
staze nije bilo, ćorsokak. Šta će? Živ čovek mora da vidi pred sobom cilj i
put ka tom cilju. A ni jednog ni drugog nije bilo.
I tada bi magla tuge prevlačila pogled Buranog Jedigeja, kao što je
mrazna magla pokrivala ćutljive sarozečke daljine. Jedigej nije nalazio
odgovora, tuga ga je obrvavala, patio je, klonuo duhom, i ponovo je sebi
ulivao nadu beznadežnim snovima...
I katkad mu je bivalo odista strašno u toj tišini i samoći. I zašto je baš
njemu takav život zapao? Zašto je dospeo u sarozeke? Zašto se stvorila u
Boranli-Buranom ta zlosrećna porodica, sudbinom gonjena? Da nije bilo
svega toga — ne bi znao ni za kakve patnje i živeo bi mirno i lepo. Ali ne,
njegova duša je neuračunljiva, i hoće ono što je nemoguće... A onda još i
onaj razbesneli Karanar, i to je teret, kazna božja, nema sreće. Ne, sem
šala, ne ide mu u životu...
Jedigej je stigao u Ak-Mojnak već pred samo veče. Kamila se zamorila
na putu. Put je bio dalek, a još i zimsko doba.
Ak-Mojnak je ista takva železnička rasputica kao Boranli-Burani,
samo oni imaju svoju vodu, bunarsku. A što se ostaloga tiče, nema nekih
posebnih razlika — iste sarozeke.
Približavajući se Ak-Mojnaku, Jedigej je upitao dečaka kojeg je sreo na
kraju uličice, gde je, veli, tu Kospan. Ovaj mu je rekao da je Kospan sad
baš na poslu, dežuran je na rasputici. Burani Jedigej se zaputio tamo.
Približio se kućici i taman se spremao da sjaše, kad se na tremu pojavi
žustar neki čovek, srednjeg rasta, koji se lukavo smeškao, u kratkoj
bundici koja kao da nije bila njegova, u iznošenim valjenkama, sa
naherenom starom kapom s naušnicima.
— Aa, Jedigej-aga! Naš dragi Boranli-aga! — odmah prepoznade
Jedigeja, skliznuvši s trema.
— Znači, stigao, a mi — čekamo li, čekamo. Razbijamo glavu, hoće li
doći ili neće.
— Probaj da ne dođeš — osmehnu se Jedigej
— kad ste takvo preteće pismo poslali.
— Pa kako bismo drukčije! Ali, pismo je cveće, Jedigej-aga. Pismo je
— papir. A ovde stvari stoje tako da nas moraš što pre izbaviti svog
Karanara, inače smo mi ovde kao u blokadi. Ne smemo u stepu. Čim vidi
koga izdaleka — juri kao mahnit, hoće da osakati! Kakva je to ludija!
Strašno je imati takvog atana. — Ućutao je, osmotrio Jedigeja na kamili i
dodao: — Samo, nešto te gledam, kako ćeš ga svladati, nećeš, valjda,
golim rukama!
— Zašto golim rukama? Evo moga oružja. — Jedigej izvadi iz bisaga
kandžiju omotanu oko držalja.
 — Zar tim bičem?
— Što da ne, ilʼ, valjda, misliš da mi protiv kamile top treba?
— Pa mi se ovde ne usuđujemo ni s puškama. Doduše, ne znam, on te
za gospodara drži, možda, u tom slučaju... Ali, teško da će to tako ići, mrak
ti je njemu pred očima...
— Pa, videćemo — odgovori Jedigej. — Zašto da gubimo vreme. Biće
da si ti taj Kospan. Ako je tako, vodi me, pokaži mi gde je, a ostalo
prepusti meni.
— To nije tako blizu — reče Kospan i poče se osvrtati levo-desno, a
onda pogleda na sat. — Znaš šta, Jedigej-aga, kasno je već. Dok mi
stignemo donde, smrknuće se, a kud ćeš ti onda u nedoba? Ne, ne ide
tako. Ne dolaze nam vazda u goste ljudi kao što si ti. Budi naš gost. A
ujutro — radi kako hoćeš.
Takav obrt Jedigej nije očekivao. Računao je, ako uspe da uhvati
Karanara, da se još iste večeri dokopa Kumbelja, tamo prenoći kod
poznanika, blizu stanice, a u zoru što ranije krene kući. Kad vide da se
Jedigej premišlja, Kospan se odlučno usprotivi:
— Ne, Jedigej-aga, ne ide tako. Za pismo, ne zameri. Alʼ drugog izlaza
nije bilo. Živeti se nije moglo. Samo, ja te pustiti neću. Ako se, ne daj bože,
štogod desi noćas u pustoj zimskoj stepi, neću da mi crn obraz bude pred
celom Sari-Ozekom. Ostani, a ujutro kako hoćeš. Eno moje kućice, na
kraju. Ja imam još sat i po da dežuram. Osećaj se kao kod svoje kuće.
Raskomoti se. Kamilu odvedi u štalu. Biće hrane. A vodu imam svoju,
koliko ti volja.
Brzo se smrklo u taj zimski dan. Pokaza se da Kospan i njegova
porodica behu neki divni ljudi. Stara mati, žena, dečak od pet-šest godina
(starija kći je, izgleda, učila u kumbeljskom internatu) i lično Kospan
činili su sve da gostu ugode. U kući je bilo baš dobro zagrejano i nekako
posebno vedro. U kuhinji se kuvalo meso od zimske koljačine. Za to
vreme pili su čaj. Stara majka sama je nalivala piale Buranom Jedigeju i
jednako se raspitivala za porodicu, za decu, kako žive, za vreme, i otkuda
je, veli, rodom, a i sama je, sa svoje strane, pričala kada su i kako stigli na
rasputicu Ak-Mojnak. Jedigej je rado prihvatao razgovor, hvalio žuto
topljeno maslo, kojim je mazao komadiće vrućih lepinjica i trpao u usta.
U sarozekama kravlje maslo je retkost. Ni ovčje, kozje, kamilje maslo nije
loše, ali kravlje je ipak najukusnije. A njima je kravlje maslo slala rodbina
sa Urala. Jedigej ih je, motajući lepinjice s tim maslom jednu za drugom,
uveravao da oseća čak i miomiris lugova, čime je osvojio staricu, te ona
poče pričati o svome zavičaju — o jaickim35 zemljama, o tamošnjim
travama, šumama i rekama...
Za to vreme stigao je šef rasputice — Erlepes, kojeg je Kospan pozvao
u vezi sa dolaskom Buranog Jedigeja. Dolaskom Erlepesa zapodenu se
nekako sam od sebe muški razgovor o službi, o saobraćaju, o snežnim
nanosima na pruzi. Sa Erlepesom se Jedigej malo poznavao i odranije,
ovaj je već odavno radio na železnici, a sad su imali prilike da se bliže
upoznaju. Erlepes je bio stariji od Jedigeja. Od kraja rata sedeo je kao šef
rasputice i osećalo se da se ovde ljudi odnose prema njemu s
poštovanjem.
Napolju je već bila noć. Kao i u Boranli-Buranom, svaki čas su s
bukom prolazili vozovi, stakla su zvečala, vetar je svirao kroz rupice na
prozorima. Pa ipak je to bilo sasvim drugačije mesto, iako na istoj pruzi u
sarozekama, a Jedigej je bio okružen potpuno drukčijim ljudima. Ovde je
bio gost, iako je došao zbog šašavog Karanara, dočekali su ga svojski.
Erlepesov dolazak još je više oraspoložio Jedigeja. Erlepes je bio
mudar sabesednik, dobro je poznavao kazašku starinu. Razgovor ubrzo
pređe na negdašnja vremena, na znamenite ljude, na starinske priče.
Jedigej je osećao prema novim, ak-mojnačkim prijateljima veliku
simpatiju. Dobro raspoloženje nisu stvarali samo razgovori, već i
prostosrdačnost domaćina i domaćice, a, bogme poprilično, i dobra
zakuska i piće. Bilo je i votke. Od mraza i od puta Jedigej popi pola čaše,
založi turšiju iznesenu na sto sušenim orkočem — lojem iz grbe mlade
kamile — i razli mu se po telu neka blagodat, a dušu mu obuze milje.
Buranog Jedigeja piće malko uhvati, pa živnu i poče se osmehivati. I
Erlepes dopusti sebi da popije malo u čast gosta, i njega obuze veselo
raspoloženje. Zato i zamoli Kospana:
— Otići der, Kospane, tako ti boga, i donesi moju dombru36.
— E, ta ti valja — odobri Jedigej. — Odmalena zavidim onima koji
sviraju na dombri.
— Neku veliku svirku ti ne obećavam, Jedike, ali ponečeg ću se
prisetiti u tvoju čast — reče Erlepes, skinuvši sako i već zasukujući
rukave od košulje.
Za razliku od prgavog, govorljivog Kospana, Erlepes je bio
suzdržaniji. Krupan u licu i u telu, ulivao je sigurnost. Kad uze dombru u
ruke, usredsredi se i kao da se udalji od svakidašnjice. To biva kada se
čovek sprema da otkrije svoje skrovite strasti. Podešavajući instrument,
Erlepes dobaci Jedigeju dug, misaon pogled, i u njegovim crnim,
ispupčenim, krupnim očima sevnuše svetle pege, odražavajući se kao u
moru. A kad udari po strunama i prelete dugačkim tankim prstima gore i
dole po visokom vratu dombre, za celu dužinu uzmaha, i izvuče
najedanput čitav grozd zvukova istovremeno vezujući čvoriće novih
grozdova koji će se potom, razvijajući temu, štedro otkidati sa struna,
Burani Jedigej shvati da slušanje ove muzike neće ni lako ni jednostavno
proći po njega. Jer, ispada, tek što se malo udaljio, tek što se malo
zaboravio u gostima, a već su ga prvi zvuci dombre ponovo vratili u
stvarnost, ponovo ga naglavce gurnuli u bezdan njegovih jada i nevolja.
Otkuda se to javi u njemu? Ispada, da su ljudi koji su sačinili tu muziku,
odavno već znali šta će se i kako desiti s Buranim Jedigejem, kakve su mu
muke i nedaće pisane na rođenju? Inače, kako bi mogli znati šta će on
osetiti kad čuje sebe u onome što je svirao Erlepes? Ustrepta Jedigejeva
duša, uzlete i zaječa, i namah se pred njom raskriliše sve dveri sveta —
radosti, tuge, utonulost u misli, nejasne želje i sumnje...
Erlepes je zaista divno svirao na dombri. Davnašnja doživljavanja.
negdašnjih ljudi oživljavala su u strunama, oslobađajući, kao suva drva
na vatri, oganj duševnog plamsanja. A Jedigej je u tom času razmišljao,
svaki čas gladeći podareni šal, skriven u unutrašnjem džepu jakne, o
tome da na ovom svetu postoji žena koju on voli, i sama pomisao na nju
naslada je i muka za njega, da živeti bez nje nije kadar, i zato će je voleti
uvek, bezmerno, neprolazno, beskonačno, makar to platio neznano
skupo. O tome je i zvonom zvonila dombra u rukama Erlepesa, čas
gasnući, čas se opet rasplamsavajući. Jedni napevi smenjivali su druge,
jedne melodije prelivale u druge, a Jedigejeva duša plovila je, kao čun po
moru. Ponovo se u mislima našao na Aralskom moru, video je pred
sobom nepregledne morske talase duž obala, njihov pravac naslućivao
po dugim i gustim, kao ženska kosa, algama koje su plivale niz struju,
istežući se na jednom istom mestu. Nekad je Ukubala imala takvu kosu,
do ispod kolena. I kad bi se kupala, kosa joj je teško plivala u stranu, kao
one alge niz morsku struju. I ona se srećno smejala, bila je lepa i
crmpurasta.
Sinuo je Burani Jedigej, ganulo ga je, tako mu je bilo lepo da sluša
dombru. Samo radi toga vredelo je da prevali ovaj današnji put kroz
zimske sarozeke. „Baš dobro što je Karanar dojurio ovamo“, pomisli
Jedigej. „Dospeo je dovde, a i mene dovukao, prosto me prisilio da
dođem. Duša će mi se makar jednom nauživati dombre. Eh, kakav je ovaj
Erlepes, silan! Veliki majstor, bogme! A nisam ni znao...“
Slušajući Erlepesove napeve, Jedigej je mislio o svom životu,
pokušavao da se uzdigne iznad njega, da ga sa strane pogleda, kao što
uskliktali jastreb nad stepom, visoko, visoko, i otuda, u potpunoj osami
lebdeći na raširenim krilima po vazdušnim strujama što se dižu, osmatra
ono što je dole. Pred njegovim pogledom ukaza se ogromna slika zimskih
sarozeka. Tamo na neprimetnoj okuci železničke pruge šćućurila se
gomilica od nekoliko kuća i nekoliko svetiljki — to je železnička
rasputica Boranli-Burani. U jednoj od kućica je Ukubala s kćerkicama.
One, sigurno, već spavaju. A Ukubala, možebiti, ne spava. Obuzeta je
mislima, mora da joj srce nešto došaptava. A u drugoj kućici — Zaripa sa
svojom decom. Ona sigurno ne spava. Teško joj je, o tome ne treba ni da
se govori. Koliko je još pred njom jada i čemera — deca još ne znaju za
oca. A kud ćeš, istinu zaobići ne možeš...
Zamišljao je kako, plamteći svetlima, jure u tom času vozovi, i kako,
tutnjeći kovitlaju snežnu prašinu, i kakva je gluva i beskonačna noć
unaokolo. A u blizini mesta gde se on sad gosti, slušajući dombru, u
mrkloj tmini i divljoj stepi, sred snegova i vetra bdi mahniti Karanar.
Njemu nije do sna, ni do pokoja. Eto kako je to priroda udesila. Preko cele
godine prikuplja snagu, iz dana u dan sakuplja i preživa hranu, sve vreme
neprestano premeće prežvakanu hranu snažnim čeljustima, prema tome
mu je i želudac podešen, najpre skuplja grubu hranu da bi je zatim vratio
radi ponovnog sitnjenja, i to kamila radi u svako doba, preživa u hodu,
čak i u snu, a sve to da bi prikupila, koncentrisala snagu u grbama, jer što
su grbe veće, nabijenije i jače, to je mast u njima zbijenija i mužjak u
vreme zimskog parenja — snažniji. I tad za njega ni snegovi, ni hladnoća,
čak ni gospodar, a još manje ostali ljudi, ne predstavljaju ništa. Tad on
besni, opijen neukrotivom snagom, tad je on sam svoj gospodar, i nema
za njega ni umora, ni straha, i ništa na svetu ne postoji — ni piće, ni
hrana, ništa, sem zadovoljavanja njegove velike i neobuzdane strasti. Za
to je on živeo celu godinu, za to je i prikupljao snagu iz dana u dan. I u
tom času Burani Jedigej se gostio i častio u toploj sobi i slušao dombru, a
negde u istom kraju, usred burovite noći, sred mesečevih snegova
mahnitao je bez skrasa Burani Karanar, veran zovu krvi, ljubomorno
čuvajući obljubljene ženke od svega sa strane, ne puštajući k njima ni
zverku, čak ni pticu, gromko, sumanuto urlajući i zastrašujuće tresući
crnim čupercima brade.
I o tome je Jedigej razmišljao uz zvuke dombre...
Muzika je u trenu prenosila njegovu misao iz prošlosti u sadašnjost i
ponovo je vraćala u prošlost. Sem toga, šta ga sutra čeka? Čudna želja mu
se pri tom pojavila — da zakloni, zaštiti od opasnosti sve što mu je drago,
ceo svet koji je zamislio, da nikome i ničemu ne bude rđavo. I to nejasno
osećanje nekakve svoje krivice pred svima onima koji su bili vezani za
njegov život, izazivalo je u njemu skrivenu tugu...
— Hej, Jedigeju — pozva ga Erlepes, zamišljeno se smešeći,
dokonavajući svirku, sitno prebirajući po strunama koje su tihnule. —
Umorio si se na putu, valja ti se odmoriti, a ja ti ovde drndam na svoj
dombri.
— Ama ne, šta je tebi, Erleke — iskreno se zbuni Jedigej, prinoseći
ruke grudima. — Naprotiv, odavno mi nije bilo ovako lepo, kao sad. Ako
se ti nisi samo zamorio, nastavi, učini mi. Sviraj.
— A šta bi ti hteo?
— Ti to bolje znaš, Erleke. Majstor sam zna šta je najzgodnije.
Starinske stvari, naravno — one mi dođu nekako bliže. Ne znam zašto, ali
me u dušu diraju, misli u meni rađaju.
Erlepes s razumevanjem klimnu glavom.
— I naš ti je Kospan takav — osmehnu se, gledajući u neuobičajeno
primirenog Kospana.
— Čim čuje dombru, kanda se topi, drugi čovek. Je lʼ tako, Kospane?
Alʼ danas imamo gosta. Nemoj da zaboraviš. Zaigraj nam malo.
— A, evo mene, sad ću — živnu Kospan i nanovo usu na dno čaša.
Oni popiše, prezalogajiše. Sačekavši, Erlepes ponovo uze dombru u
ruke, opet proveri, udarajući po strunama, je li instrument podešen.
— Kad su ti već po duši starinske stvari — reče, obraćajući se
Jedigeju, podsetiću te na jednu priču, Jedike. Mnogi je starci znaju, a mora
da je i tebi poznata. Uzgred da kažem, vaš Kazangap lepo priča, ali on
samo priča, a ja ću vam odsvirati i otpevati — pravo ću vam pozorište
napraviti. U tvoju čast, Jedike. „Reč Rajmali-age bratu Abdiljhanu“.
Jedigej sa zahvalnošću klimnu glavom, a Erlepes pređe preko struna,
pretičući kazivanje tako dobro znanom dombrinom uvertirom, i nanovo
jeknu Jedigejeva nategnuta duša, jer sve u toj pesmi odzvanjalo je u
njemu s posebnim bolom i razumevanjem.
 Brujala je dombra, a pratio ju je glas Erlepesov, pun i dubok, koji je
tako odgovarao priči o tragičnoj sudbini znamenitog žiraua37 Rajmali-
age. Rajmali-aga je već bio prevalio šezdesetu, kad se zaljubio u mladu
devojku, devetnaestogodišnju lutajuću pevačicu Begimaj, sinula je ona
kao zvezda na njegovom putu. Tačnije, ona se zaljubila u njega. Ali
Begimaj beše slobodna, svojeglava i mogla se ponašati kako je htela.
Pakosno govorkanje osudilo je Rajmali-agu. I od to doba ova ljubavna
priča ima svoje pristalice i svoje protivnike. Ravnodušnih nema. Jedni ne
prihvataju, odbacuju postupak Rajmali-age i traže da njegovo ime bude
zaboravljeno, drugi saosećaju i prenose tu gorku tugu zaljubljenoga sa
usta na usta, sa kolena na koleno. Tako i živi legenda o Rajmali-agi. U
svim vremenima Rajmali-aga ima svoje hulitelje i svoje zaštitnike.
Te večeri Jedigej se seti kako je zlobno napadao kobacooki kad je
među papirima Abutalipa Kutibajeva otkrio zapis reči Rajmali-age
upućene bratu Abdiljhanu. Sam Abutalip je najlepše mislio o toj, kako ju
je on nazvao, poemi o stepskom Geteu; ispada da su i Nemci imali velikog
i mudrog starca koji se zaljubio u mladu devojku. Abutalip je zabeležio
pesmu o Rajmali-agi prema Kazangapovim rečima u nadi da će je
pročitati njegovi sinovi, kad postanu odrasli ljudi. Abutalip je govorio da
ima pojedinačnih slučajeva, pojedinačnih ljudskih sudbina koje postaju
svojina mnogih, jer je cena tih pouka tako velika, tako mnogo sadrže te
priče u sebi, da ono što je preživeo jedan čovek kao da se rasprostire na
sve koji su živeli u to vreme, pa čak i na one koji će doći mnogo kasnije...
Pred njim je sedeo Erlepes, nadahnuto svirajući na dombri i prateći je
glasom, šef rasputice, čiji je zadatak da pre svega nadzire određeni sektor
železničke pruge, i činilo se čudnim otkud da on nosi u sebi tegobnu
priču iz davne prošlosti, priču o nesrećnom Rajmali-agi, otkud da on pati
kao da je sam bio na njegovom mestu... Eto, šta znači muzika i pravo
pevanje, mislio je Jedigej, ne kaže se badava: umri pa se opet rodi — i na
to si spreman u takvom trenutku... Eh, kako bi želeo da vazda gori u
ozarenoj duši takav oganj, od kojeg čovek jasno i slobodno razmišlja o
sebi na najbolji način...
U tuđoj kući Jedigej nije mogao odmah da zaspi, iako je pred spavanje
izlazio da se nadiše vazduha, iako su mu domaćini spremili udobnu i
toplu postelju, zastrli čistim čaršavima, koji se u svakoj kući čuvaju za
takvu priliku. Ležao je kraj prozora i slušao kako vetar grebucka i fijuče,
kako vozovi tutnje na jednu i na drugu stranu... Čekao je da svane, ne bi li
svladao buntovnog Karanara i što ranije krenuo na put, što pre stigao do
Boranli-Buranog, gde ga čekaju deca obe familije, zato što ih on sve
podjednako voli, i zato što živi da bi njima bilo dobro... Razmišljao je na
koji način da umiri Karanara. To je, bogme, problem, kod njega ništa nije
kao kod ostalog sveta, i kamila mu dopala najćudljivija i najsvirepija, ljudi
se plaše samo kad je vide i sad su spremni čak da je ustrele... Ali kako
jednu životinju da ubediš šta je dobro a šta zlo... Nije čak ovamo došao
badava — tako je to priroda udesila, a Karanar je velik i snažan, i zato za
njega nema nikakvih prepreka, i ko god mu stane na put — slomiće ga...
Šta da radi, kako da obuzda Karanara? Moraće da ga okuje u lance i drži
celu zimu u štali, inače se glave neće nanositi, ako ne Kospan, ono će ga
neko drugi ustreliti, i tu se ništa ne može... Tonući u san, još jednom se
seti Erlepesove svirke na dombri, njegovog pevanja, i baš beše
zadovoljan što mu se ukaza prilika da celo veče provede s njim. Preko te
dombre oživeše i preseliše se u dušu patnje pevača Rajmali-age koji se
zaljubi, na nesreću svoju. I mada izmeću njih ne beše ničeg zajedničkog,
Jedigej oseti u toj priči o Rajmali-agi nekakvo daleko sazvučje, nekakav
istovetni bol. Ono što je osećao Rajmali-aga pre stotinu godina, odazva se
sad kao eho u njemu, u Buranom Jedigeju, koji je živeo u pustim
sarozekama. Jedigej je teško uzdisao, vrteo se po postelji, neka tuga i jad
su ga hvatali od te nejasnoće koja se nadvijala nad njim, od tog
neodređenog stanja u njemu samom. Kuda da krene, šta da radi? Šta da
kaže Zaripi i šta da odgovori Ukubali? Ne, nije nalazio izlaz, lutao je,
zapetljavao se i, dok ga je san već hvatao, našao se najednom na
Aralskom moru... U glavi mu se zavrtelo od nepodnošljivog plavetnila i
vetra... I kao tada, u detinjstvu, jurnuo je ka moru, zamislio sebe kao
galeba koji slobodno lebdi nad uspenušanim talasima, i silno se tome
obradovao, likovao, plovio nad morskim prostranstvom i sve vreme
slušao kako bruji i odzvanja dombra, kako Erlepes peva o nesrećnoj
ljubavi Rajmali-age, i usnio je opet kako pušta u more zlatnog mekrea.
Mekre je bio gibak i težak, i dok ga je nosio ka vodi, jasno je osetio živo
telo ribe, to, kako je ona žudela da se otme ka svom obitavalištu. Išao je
duž linije gde su talasi udarali, more se valjalo njemu u susret, a on se
smejao vetru u lice, i onda je raširio ruke i zlatni mekre je, blesnuvši
živim duginim bojama u gustom plavetnilu, dugo, dugo klizio i padao u
vodu... A muzika je neprestano odnekud dopirala... Neko je plakao i jadao
se na svoju sudbinu.
 Te noći u stepi je besneo studen, žestok vetar. Mraz je stezao. Krdo
kamila, njih četiri, koje je obljubio i čuvao Burani Karanar, stajalo je u
zavetrini, u uvali ispod nevisoke čuke. Zavejavane snegom sa strane
otvorene vetru, one su se zbile u gomilu, grejući jedna drugu, stavivši
glave jedna drugoj na vrat, ali im njihov pomahnitali kosmati gospodar
Karanar nije davao mira. Jednako je jurcao i kružio oko njih, jarosno
ričući, ljubomoran na ko zna koga i ko zna šta, možda samo na mesec koji
se probijao kroz uskovitlanu maglu. Karanar nije mogao da se skrasi.
Trupkao je po dimnoj i zavejanoj tvrdoj kori snega, crna zver sa dve grbe,
s predugim vratom i čupavom glavom, rikala je. Koliko je snage bilo u
njemu! On ni sad nije bio sraskida da se pozabavi ljubavnim poslom i
jednako je dosađivao i lepio se čas uz jednu, čas uz drugu ženku, snažno
ih grizao za gležnjeve i za bedra, terao jednu od druge, ali to je već bilo
preterano s njegove strane, kamilama je bilo dosta toga i preko dana,
kada su drage volje ispunjavale njegove ćudi, ali htele su bar noću da
budu na miru. Zato su i one njemu odgovarale neprijateljskom rikom,
otimale se njegovom neumesnom dosađivanju i nisu imale nameru da
mu popuste. Htele su bar noću da budu na miru.
Već pred samu zoru Burani Karanar bi se primirio, utišao. Stajao je
kraj ženki, riknuvši pokatkad, onako bunovan, i divlje se osvrćući oko
sebe. I tad bi kamile polegale na sneg, sve četiri, jedna kraj druge, istegle
vratove, spustile glave i primirile se, zadremale. Snevale su kamilčad, onu
već rođenu, i onu koju su tek imale da izrode od crnog atana, koji je
dojurio ovamo bogzna otkuda i koji ih je zadobio boreći se s drugim
atanima. I snevale su leto, mirisavi pelen, nežan dodir mladunčeta i
vimena, a vimena su ih boluckala, probadala iz nejasne dubine,
predosećajući buduće mleko... A Burani Karanar je isto onako stajao na
straži, i vetar je svirao kroz njegove kosmate čuperke...
I plovila je Zemlja po svojim krugovima, zapljuskivana visinskim
vetrovima. Plovila je oko Sunca, i kada se, okrećući se oko sebe, okrenula
najzad onom stranom, da je nad sarozekama nastupilo jutro, vide
najednom Burani Karanar kako se u blizini pojaviše dva čoveka, jašući na
kamili. Bili su to Jedigej i Kospan. Kospan je poneo pušku.
Razjari se Burani Karanar, zadrhta, zaurla, zakipte u gnevu — kako su
se ljudi usudili da stupe u njegove posede, kako su mogli da se približe
njegovom krdu, kako su imali pravo da naruše ono njegovo vreme?
Karanar riknu gromkim, svirepim glasom i, trzajući glavom na
predugačkom vratu, zaškrguta zubima, kao aždaja, razjapivši strašnu
zubatu čeljust. I kuljala je para, kao dim, iz njegovih vrelih usta na
hladnoću i namah se na njegovoj crnoj grivi hvatalo belo inje. Od
uzbuđenja Karanar je počeo da mokri, digao se, raskrečen i pustio mlaz
protiv vetra, i u vazduhu se oseti oštar miris razbrizgane mokraće, a
ledene kapi udariše Jedigeju u lice.
Jedigej skoči na zemlju, baci bundu na sneg i, ostavši raskomoćen — u
vatiranoj jakni i čakširama — odmota bič sa držalja koji je držao u
rukama.
— Čuvaj se, Jedike, ako šta bude, ja ću njega oboriti — reče Kospan,
uperivši pušku.
— Ne, nikako. Za mene ne brini. Ja sam gazda, ja odgovaram. Ti to
pričuvaj za sebe. Ako tebe napadne, to je već nešto drugo.
— U redu — složi se Kospan, ne silazeći s kamile.
A Jedigej, pucketajući bičem tako da su u vazduhu odzvanjali reski
zvuci, pođe prema svom Karanaru. Karanar pak, kad vide da mu se on
približava, još više se razjari i zakaska, urličući i prskajući balom oko
sebe, pravo ka Jedigeju. Za to vreme i ženke poustajaše s ležišta i
nemirno se ustumaraše.
Pucketajući bičem, kojim je obično naganjao kamilju vlaku po
snežnim smetovima, Jedigej je koračao po snegu, glasno dozivajući
Karanara iz daljine, nadajući se da će mu ovaj prepoznati glas:
— Ej, Karanare, ej! Ne luduj! Ne luduj, velim ti! To sam ja! Šta je, jesi lʼ
slep? To sam ja, lepo ti kažem!
Ali Karanar nije reagovao na njegov glas, i Jedigej ustuknu kad vide
kosmati, zlobni pogled kamile i to kako ona kidiše na njega svojom
crnom gromadom s grbama na lećima što su se tresle. I tad, natukavši
kapu još dublje, Jedigej zamahnu bičem. Bič beše dug, sedam-osam
metara, spleten od jake, zasmoljene kože. Kamila je rikala, kidisala na
Jedigeja, pokušavajući da ga zgrabi zubima ili povali na zemlju i izgazi, ali
je Jedigej nije puštao blizu i udarao je bičem iz sve snage, izmicao,
uzmicao i naletao jednako vičući ovome da se osvesti i popusti. Tako su
se tukli, onako kako je svaki od njih umeo, i svaki je bio na svoj način u
pravu. Jedigej je bio zaprepašćen neukrotivom i neuračunljivom
atanovom težnjom ka sreći i shvatao je da ga lišava te sreće, ali drugog
izlaza nije bilo. Jedigej se samo jednog pribojavao: da ne izbije oko
Karanaru, ostalo će se srediti. Jedigejeva upornost slomi na kraju volju
životinje. Udarajući bičem, vičući, nasrćući na kamilu, Jedigej uspe da joj
se približi i baci na nju, a onda da je uhvati za gornju usnu, umalo je ne
otkide, tako je jako stisnuo i, ulučivši podesan trenutak, on joj spretno
nabaci već unapred spremljenu omču. Karanar riknu, zastenja od
nepodnošljivog bola koji mu zadade uže, i u njegovim razrogačenim,
ukočenim, i od straha i bola nemim očima, Jedigej vide, kao u ogledalu,
svoj jasan odraz i htede već da uzmakne, uplaši se vlastitog izgleda.
Takav je neljudski izraz iskrivio njegovo vrelo i znojavo lice i tako je sneg
oko njih bio izgažen — sve to vide u magnovenju u sumanutim
Karanarovim zenicama, i dođe mu da sve pusti do đavola i odjuri, zašto
tako da muči stvora koji ni za šta nije kriv, ali se odmah predomisli:
čekali su ga u Boranli-Buranom i nije se mogao vratiti bez Karanara, jer
će ovoga jednostavno ustreliti ak-mojnački susedi. I svlada se. Dreknu
kao u trijumfu i poče kamili da preti, prisiljavajući je da legne na zemlju.
Trebalo ga je sad osedlati. Burani Karanar se još otimao, urlikao i rikao, a
vlažan vreli dah iz čeljusti što je arlaukala udari u gospodara, ali
gospodar ostade neumoljiv. On prisili kamilu da se pokori.
— Kospane, dobaci sedlo i oteraj one kamile što dalje, iza čuke, da ih
on ne vidi! — doviknu Jedigej Kospanu.
Ovaj hitro skinu sedlo s kamile koju je jahao Jedigej, i potrča da
razgoni Karanarov čopor. Za to vreme sve je bilo svršeno — Jedigej je
brzo nabacio sedlo na Karanara, i kada je Kospan pritrčao i doneo
Jedigeju onu bačenu bundu, ovaj se brže-bolje obuče i ni časa ne časeći
uzjaha osedlanog i obuzdanog Karanara.
Razjarena kamila još uvek je pokušavala da se vrati razdvojenim
ženkama, htela je, čak, zabacujući glavu u stranu, da zubima dograbi
gospodara. Ali Jedigej je znao svoj posao. I ne osvrćući se na riku i ljuto
režanje, na neprekidno razdraženo zavijanje Karanara, Jedigej ga je
uporno gonio po snežnoj stepi i jednako pokušavao da urazumi.
— Prekini! Dosta! — govorio mu je. — Ućuti! Vratiti se ionako nećeš.
Baš si ti usijana glava! Misliš da ti zlo želim? Da nema mene, sad bi te
ustrelili kao štetnu besnu zver. I šta onda? Pomahnitao si, istina je!
Pomahnitao si, ponašaš se kao poslednji ludak! Da nije tako, šta si imao
da jurcaš ovamo, zar ti je malo tvojih ženki? Utuvi sebi jednom u glavu,
kad dođemo kući — neću više da čujem za tvoje ludorije po tuđim
krdima! Na lanac ću ja tebe, pa nećeš ni koraknuti slobodno, kad si se već
tako pokazao!
 Burani Jedigej pretio je više da bi se opravdao u sopstvenim očima.
Na silu je odvodio Karanara od njegovih ak-mojnačkih kamila. A to je, u
stvari, bilo nepravedno. Da je to bila neka mirna životinja — ne bi bilo
problema! Tako je Jedigej ostavio onu kamilu na kojoj je dojahao kod
Kospana. Kospan mu je obećao da će je prvom prilikom doterati u
Boranli-Burani — sve će biti u najboljem redu. A s ovim prokletnikom
samo neprijatnosti.
Posle nekog vremena smirio se Burani Karanar pod sedlom, i pomirio
što je ponovo dospeo pod gospodarevu nadležnost. Već se manje drao,
otimao, ubrzavao je korak i ubrzo je počeo da kasa trotom, strigao je
nogama sarozečke daljine kao navijen. I Jedigej se primirio, smestio se
udobnije izmeću gipkih grba, dobro se zakopčao, čvršće svezao kapu s
naušnicima i sad je s nestrpljenjem čekao da se približi boranlinskim
krajevima.
Ali do kuće je bilo još poprilično daleko. Dan je bio snošljiv. Pomalo
vetrovit, pomalo oblačan. Nije morao neposredno da strahuje od mećave,
ali noćas bi moglo da bude snežne bure. Burani Jedigej vraćao se
zadovoljan što je uspeo da uhvati i obuzda Karanara, a posebno zbog
sinoćne večeri kod Kospana, zbog dombre i Erlepesovog pevanja.
I Jedigej se i nevoljno vrati mislima o svome neuspelom životu. Ah,
kakva nesreća! Šta da učini da niko ne strada i da svoj bol više ne krije,
već da kaže otvoreno — takva i takva stvar, Zaripa, veli, ja tebe volim. I
ako Abutalipova deca ne budu mogla da prođu s očevim prezimenom,
onda, molim lepo, samo ako to bude po volji Zaripi, neka zapiše decu na
njegovo, Jedigejevo, prezime. On će baš biti srećan, ako njegovo prezime
bude odgovaralo Daulu i Ermeku. I neka nemaju nikakve prepreke i
smetnje u životu. I nek postižu uspehe svojim snagama i umešnošću.
Samo šteta je zarad toga odreći se prezimena! Da, i takve misli su se
javljale Buranom Jedigeju na povratku kući.
Dan je već bio na izmaku. Neumorni Karanar, koliko god se protivio,
koliko god se žestio, ali je pod jahačem išao savesno. I pred njima se
ukazaše boranlinski dolovi, evo i znanih jaruga, na zavoju železničke
pruge šćućurila se rasputica Boranli-Burani. Dim se vije iz odžaka. Šta li
rade drage porodice? Odvoji se samo na jedan dan, a nemir u njemu —
kao da celu godinu nije bio tamo. I silno se zaželeo — osobito dece.
Ugledavši naselje pred sobom, Karanar ubrza korak. Išao je znojan,
zagrejan, široko izbacujući noge, a iz usta kuljala je para. Dok se Jedigej
približavao kući, na rasputici se sretoše i mimoiđoše dva teretna voza.
Jedan ode na zapad, drugi na istok...
Jedigej se zaustavi iza kuće, u dvorištu, kako bi odmah zatvorio
Karanara u štalu. Žurio je, zato dograbi debeli lanac na kocu ukopanom u
zemlju, njime okova prednju kamilinu nogu. I ostavi je na miru. „Neka se
malo ohladi, posle ću ga rasedlati“, odluči u sebi. Zbog nečega mu se
mnogo žurilo. Ispravljajući ukočena leđa i noge, Jedigej iziđe iz štale, kad
mu pritrča starija kći — Saule. Jedigej je zagrli, nezgrapno se krećući u
bundi, poljubi je.
— Smrznućeš se — reče joj. Ona je bila lako odevena. — Trči kući. Sad
ću ja.
— Tata — reče Saule, mazeći se uz oca — a Daul i Ermek su otišli.
— Kako otišli?
— Otišli su sasvim. S mamom. Seli na voz i otišli.
— Otišli? Kad su otišli? — još uvek ne shvatajući o čemu je reč,
ponovi, gledajući kćeri u oči.
— Pa još jutros.
— Tako! — drhtavim glasom izgovori Jedigej. — Trči kući, trči —
pusti devojčicu. — Ja ću posle. Idi sad, idi...
Saule se izgubi iza ugla. A Jedigej brzo, ne zatvorivši za sobom čak ni
kapijicu od štale, onako u bundi povrh vatirane jakne, krenu pravo u
Zaripinu baraku. Išao je i nije verovao. Dete je moglo nešto da pobrka.
Tako nešto je nemoguće. Ali trem je bio sav ugažen od tragova nogu,
Jedigej naglo povuče k sebi rezu na vratima i, prekoračivši prag, ugleda
napuštenu, već davno ohlađenu sobu sa svud razbacanim nepotrebnim
starudijama. Ni dece, ni Zaripe!
— Kako je to moguće? — prošapta Jedigej u onu pustoš, još uvek ne
želeći da do kraja shvati šta se dogodilo. — Znači, otišli? — reče
iznenađeno i tužno, iako je bilo očigledno da su ljudi odavde već otišli.
I bi mu zlo, tako zlo, kao nikada dotle u životu. Stajao je u bundi
nasred sobe, kraj hladne peći, ne shvatajući šta da radi, kako dalje, kako
da zadrži u sebi uvredu i gubitak koji su zapomagali i otimali se napolje.
Na prozorskoj dasci ležali su kamenčići koje je Ermek zaboravio, za
gatanje, onih četrdeset kamenčića, na kojima su naučili da gataju kad će
se vratiti njihov davno nepostojeći otac, kamenčići ljubavi i nade. Jedigej
prikupi u šaku kamenčiće za gatanje, stisnu ih u ruku — to je, eto, sve što
je ostalo. Više nije imao snage, okrete se ka zidu, prislanjajući vrelo
ojađeno lice uz hladne daske, i zarida prigušeno i neutešno. I dok je
plakao, iz ruke su mu ispadali kamenčići na pod, jedan za drugim. On je
pokušavao grčevito da ih zadrži u drhtavoj ruci, ali se ruka nije
povinovala i kamenčići su klizili i padali na pod s tupim udarom, jedan za
drugim, padali i kotrljali se u uglove opustele kuće...
On se tad okrete, klizeći niza zid, lagano čučnu i čučao je tako u bundi
i natučenoj kapi s naušnicima, poduprevši zid leđima i gorko jecajući.
Izvadi iz džepa šal koji mu je dan pre toga poklonila Zaripa, i njime je
brisao suze...
Tako je sedeo u napuštenoj baraci i pokušavao da shvati šta se desilo.
Ispada da je Zaripa s decom otišla namerno u njegovom odsustvu. Ona je,
znači, to želela ali se plašila da ih on neće pustiti. A on ih <ni po koju cenu
ne bi ni pustio, ni za. šta na svetu. Kako god se svršilo, ali ih ne bi pustio,
da je bio ovde. Ali sad je bilo kasno nagađati kako bi i šta bi bilo da nije
otišao. Njih nema. Nema Zaripe! Nema ni dečaka! Zar bi se on rastao od
njih! Sve je to Zaripa, shvatila je da je bolje da ode u njegovom odsustvu.
Olakšala je sebi odlazak, ali nije pomislila na njega, kako će njemu biti
strašno kad zatekne opustelu baraku.
A ko joj je samo zaustavio voz na rasputici? Ko? Zna se — Kazangap,
ko bi drugi! Samo on, naravno, nije povlačio ručnu kočnicu, kao Jedigej na
dan Staljinove smrti, već se dogovorio, zamolio šefa rasputice da zaustavi
neki od putničkih vozova. To je takav tip... A i Ukubala, mora da je i ona
umešala svoje prste, da ih što pre otpremi odavde! Čekajte samo! I krv
osvete potmulo i crno uzavre, raspaljujući mozak — dođe mu da svu
snagu prikupi i razori sve i sva na svoj bogom prokletoj rasputici,
nazvanoj Boranli-Burani, da razori do temelja, da ni kamen na kamenu
ne ostane, da pojaše Karanara i ode u sarozeke, crkne tamo u samoći od
gladi i zime! Tako je sedeo na napuštenom mestu — onemoćao,
opustošen, potresen onim što se zbilo. Ostala je samo tupa nedoumica:
„Zašto je otišla, kud je otišla? Zašto je otišla, kud je otišla?
A onda se pojavio u kući. Ukubala je ćutke prihvatila od njega bundu,
kapu, valjenke odnela u ćošak. Po ukočenom, kao kamen, pepeljastom
licu Buranog Jedigeja teško je bilo odrediti šta misli i šta namerava da
preduzme. Oči su bile kao slepe. Ništa nisu izražavale, skrile su u sebi
natčovečanski napor koji je ulagao, ne bi li se savladao. Ukubala je već
nekoliko puta pristavljala samovar, očekujući muža. Samovar je vrio, u
njemu je bilo puno ćumura koji je tinjao.
 — Čaj je vruć — rekla je žena. — S vatre.
Jedigej ju je samo pogledao i uzeo da srče vrelu vodu. Vrelu vodu nije
osećao. Oboje su, napeti, čekali razgovor.
— Zaripa je s decom otišla — reče najzad Ukubala.
— Znam — ne podižući glavu s čaja, kratko promrsi Jedigej. I,
počekavši, upita, isto onako ne dižući glavu s čaja: — Kud je otišla?
— To nam nije kazala — odgovori Ukubala.
Na tome i zaćutaše. Prljeći se vrelim čajem i ne hajući za to, Jedigej je
bio obuzet samo jednim: samo da ne provali iz njega, samo da ne raznese
tu, odmah, sve u paramparčad, da ne prestravi decu, samo da ne izazove
neku nesreću...
Pošto popi čaj, ponovo se poče spremati da iziđe napolje. Ponovo
navuče valjenke, bundu, kapu.
— Kuda ćeš? — upita žena.
— Stoku da pogledam — dobaci već na vratima.
Kratki zimski dan uspeo je već dotle da se završi. Brzo, gotovo
naočice, vazduh se zgušnjavao, tamneo. I mraz je osetno stezao, sitan
sneg po zemlji, pršić, uskomeša se, uzdiže, zmijuljajući grivama što su
izmicale. Jedigej se smrknut uputi u štalu. I kad uđe, razdraženo sevnu
očima, podviknu na Karanara koji se otimao s lanca:
— Urlaš, a? Nikako da se smiriš! Platićeš ti meni, huljo jedna!
Imaćemo sad nas dvojica jedan kraći razgovor! Sad mi je ionako
svejedno!
Jedigej gnevno ćušnu Karanara u slabinu, poče gadno da psuje,
rasedla ga, hitnu sedlo sa kamilinih leđa i raskova lanac na njenoj nozi, za
koju je bio prikovan. Zatim ga uze za povodnik, drugom rukom stisnu
kandžiju omotanu oko držalja i krenu u stepu, vodeći na povodniku atana
koji je pokadšto tužno režao i od tuge zavijao. Nekoliko puta gospodar se
osvrtao, preteći zamahivao, cimao Buranog Karanara, ne bi li ovaj
prekinuo svoje ječanje i stenjanje, ali pošto to nije imalo nikakvog
dejstva, pljunu i, više ne obraćajući pažnju, išao je, turobno i strpljivo
podnoseći kamilju dreku, išao je uporno po dubokom snegu, po ledini
tek-tek poprašenoj pršićem, po sumračnom polju koje je tamnelo i
postepeno gubilo obrise. Teško je disao, ali se nije zaustavljao. Dugo je
koračao, mračno oborene glave. Odmakavši se od rasputice daleko iza
brdašceta, on zaustavi Karanara i uze da se surovo obračunava s njim.
Zbacivši bundu na sneg, Jedigej hitro priveza povod oglave za pojas
kratkog vatiranog kaputića, kako se kamila ne bi otimala i kako ne bi
pobegla, a i da ima ruke slobodne i, uhvativši se obema rukama za držalj,
poče da udara kandžijom atana, iskaljujući na njemu svu svoju nevolju.
Pomamno i bezdušno je šibao Buranog Karanara, ne prestajući,
promuklo vičući, psujući i proklinjući:
— Evo ti! Na! Podmukla životinjo! To je sve zbog tebe! Zbog tebe! Za
sve si ti kriv! I sad ću te pustiti, idi kud hoćeš, ali ću te pre toga obogaljiti!
Evo ti! Na! Nezasiti stvore! Sve ti je malo! Moraš da jurcaš okolo. A ona je
za to vreme otišla s decom! I nikoga se ne tiče kako je meni! Kako sad da
živim? Kako da živim bez nje? Ako je vama svejedno, onda je i meni. Evo
ti, evo ti, skote jedan!
Karanar je urlao, otimao se, uvijao pod udarcima kandžije i,
izbezumljen od straha i bola, oborio gospodara i pojurio, vukući ovoga za
sobom po snegu. Vukao ga je s divljom, čudovišnom snagom, vukao ga je
kao brvno, samo da se izbavi od njega, samo da se oslobodi, pobegne
tamo, otkud je na silu vraćen.
— Stani! Stani! — drao se Jedigej, grcajući, tonući u sneg po kojem ga
je vukao njegov atan.
Kapa mu je sletela, snežni smetovi su vrelinom i studi udarali u glavu,
u lice, u trbuh, zapadali mu za vrat, pod pazuh, kandžija se zaplela u
rukama, i ništa se nije moglo učiniti da se atan nekako zaustavi, da se
odveže povodnik od kaiša. A ovaj ga je vukao panično, bezumno, videći u
bekstvu spasenje. Ko zna kako bi se sve to završilo, da Jedigeju nije pošlo
za rukom da nekim čudom otkopča kaiš, trgne pređicu i time se spase,
inače bi se ugušio u smetovima. Kad je već dograbio povodnik, kamila ga
povuče još nekoliko metara i zastade, gospodar ju je zadržao poslednjim
snagama.
— Tako, dakle! — dolazeći k sebi, mrmljao je Jedigej, goreći od snega,
jedva dolazeći do daha i posrćući. — Znači, tako! Pa evo ti, životinjo! Gubi
mi se s očiju! Idi, proklet bio, da te moje oči više nikad ne vide! Bestraga
ti glava! Gubi se, odlazi! Neka te ustrele, neka te ubiju ko besno pseto! Sve
je to zbog tebe! Crkni u stepi! I da mi više ovde ne priviriš! — Karanar je s
krikom bežao u pravcu Ak-Mojnaka, a Jedigej ga je sustizao, udarao
kandžijom, lepo ga ispraćao, odričući ga se, proklinjući i psujući mu sve
na svetu. Došao je čas obračuna i rastanka. I zato je Jedigej još dugo vikao
za njim:
— Gubi se, izrode! Trči! Lipši tamo, nezasiti stvore! Neka tamo metak
u čelo dobiješ!
Karanar je trčao sve dalje i dalje po već gotovo smračenom polju
sutonom zahvaćenom, i ubrzo se izgubi u magli snežne vejavice, samo je
kadikad dopiralo njegovo resko zapevanje, kao glas trube. Jedigej već
zamisli kako će ovaj svu noć besprekidno, bez umora, juriti kroz mećavu
tamo, ak-mojnačkim ženkama.
— Fuj! — Jedigej pljunu i okrenu nazad po širokom snežnom tragu
koji je napravilo njegovo sopstveno telo. Bez kape, bez šubare, s kožom
na licu i rukama koja mu je gorela, išao je lagano kroz mrak, vukući
kandžiju, i najednom oseti potpunu opustošenost i nemoć. On pade na
kolena u sneg i, povijen do same zemlje, čvrsto stežući glavu, zajeca
prigušeno i teško. U potpunoj samoći, klečeći usred sarozeka, čuo je kako
se vetar kreće po stepi, fijučući, dižući i kovitlajući pršić, i čuo kako sneg
odozgo pada. Svaka pahuljica i milioni pahuljica, nečujno šušteći,
šuškajući u trenju kroz vazduh, činilo mu se da govore sve o jednom, da
neće podneti breme rastanka, da nema smisla živeti bez voljene žene, i
bez te dece, za koju se toliko vezao, kao malo koji otac. I želeo je da umre
tu, i da ga tu sneg zamete.
— Nema Boga! I on se razume u život koliko moje prkno! Šta onda da
čekam od drugih? Nema Boga, ne, nema ga! — reče samom sebi,
oslobođen u onoj gorkoj samoći sred noćnih pustih sarozeka. Dotle
nikada glasno nije govorio takve reči. Čak ni onda, kada ga je Jelizarov,
kome Bog nije silazio s usta, ubeđivao da sa gledišta nauke Bog ne
postoji, on u to nije verovao. A sad je poverovao...
I plovila je Zemlja po svojim krugovima, zapljuskivana visinskim
vetrovima. Plovila je oko Sunca i, obrćući se oko svoje ose, nosila na sebi
u tom času čoveka koji je klečao na snegu, sred snežne pustinje. Ni kralj,
ni imperator, nikakav vladar, niko ne bi kleknuo pred belim svetom,
skrhan zbog gubitka države i vlasti, sa takvim očajanjem, kao što je to
učinio Burani Jedigej na dan rastanka s voljenom ženom... I plovila je
Zemlja...
Dva-tri dana posle toga Kazangap je zaustavio Jedigeja kod skladišta,
gde su im izdavane klamfe i podmetači pod šine radi remonta.
— Nešto si počeo da se kloniš ljudi, Jedigeju — reče on kao uz put,
prebacujući svežanj železa na nosila. — Izbegavaš me, tuđiš se nekako,
nikako da porazgovorim koju s tobom.
Jedigej oštro i zlo pogleda u Kazangapa.
 — Ako počnemo da razgovaramo, ugušiću te da trepnuti nećeš. Ti to
znaš!
— I ne sumnjam u to da si spreman da me ugušiš, a, možda, i još
ponekog. Samo, zašto se toliko ljutiš?
— Vi ste je naterali da ode! — skresa mu u brk Jedigej ono što ga je
mučilo i nije mu davalo mira za sve to vreme.
— Pa, znaš — zavrte glavom Kazangap i lice mu se zacrvene, da lʼ od
gneva ili od stida. — Ako je tebi tako nešto palo na pamet, znači, ti rđavo
misliš ne samo o nama, nego i o njoj. Reci hvala, što se pokaza da je to
žena mudra, a ne ko ti. Jesi lʼ ikad pomišljao kako bi se sve to moglo
završiti? Ne? A ona je promislila i odlučila da ode, dok nije kasno. I ja sam
joj pomogao da ode kad me je zamolila. I nisam je ispitivao kud je krenula
s decom, a ona nije rekla, nek za to zna sudbina i niko više. Jesi lʼ shvatio?
Otišla je, ni jednom jedinom rečju ne povredivši svoje dostojanstvo, ni
dostojanstvo tvoje žene. I one su se oprostile ko ljudi. Pokloni se do
zemlje obema, što su te spasle od neminovne propasti. Takvu ženu, ko
što je Ukubala, doveka naći nećeš. Neka druga na njenom mestu priredila
bi ti takav skandal da bi pobegao na kraj sveta, brže od tvog Karanara...
Jedigej je ćutao — a i šta bi odgovorio? Kazangap je govorio, u suštini,
istinu. Samo ne, nije Kazangap mogao da shvati ono što je njemu bilo
nedostupno. I Jedigej otvoreno krenu na grubost.
— U redu! — reče i pljucnu u stranu. — Saslušao sam te, mudrijašu.
Zato ti ovde, ko neki kip, živiš dvadeset i tri godine, neprestano, glatko i
bez sukoba. Otkud se ti razumeš u to! U redu! Nemam kad da slušam. —
Ode, ne htede da razgovara.
— Pa dobro, radi kako hoćeš — začu iza sebe.
Posle tog razgovora Jedigej je pomišljao da napusti mrsku i odvratnu
rasputicu Boranli-Burani. Ozbiljno je pomišljao, jer nije nalazio spokoja,
nije nalazio snage u sebi da zaboravi, nije mogao da nadvlada tugu koja
mu je izjedala dušu. Bez Zaripe, bez njenih mališana sve oko njega se
smrklo, opustelo, osiromašilo. I tada, da bi se izbavio tih muka, Jedigej
Žangeljdin odluči da podnese molbu šefu stanice da bude razrešen
dužnosti i s porodicom krene kud ga oči vode. Samo da ne ostane tu. Nije
valjda lancima vezan zanavek za ovu bogu iza leća rasputicu, većina ljudi
živi u drugim mestima — po gradovima, selima, oni ne bi pristali ovde ni
sat da provedu. A zašto bi on čamio ceo vek u sarozekama? Za kakve to
grehe? Ne, dosta je, otići će, vratiće se na Aralsko more, ili će poći u
Karagaidu, u Alma-Atu — zar je malo mesta na svetu? Radnik je dobar,
ima ruke i noge, zdrav je, glava je zasad na ramenu, pljunuće na sve i
otići, šta ima tu da lupa glavu. Smišljao je Jedigej kako da navede Ukubalu
na taj razgovor, kako da je ubedi, a za ostalo je lako. I dok se on spremao,
birao zgodan trenutak za razgovor, prošla je nedelja dana i najednom se
pojavio Burani Karanar, kojeg je gospodar oterao u slobodan život.
Jedigej obrati pažnju na to da pas nešto jednako laje iza kuće,
uznemirio se, potrči, zalaje, pa se ponovo vrati. Jedigej iziđe da pogleda
šta je, i spazi nedaleko od štale nepoznatu životinju — kamilu, samo
nekako čudnu, stoji i ne miče se. Jedigej priđe bliže, i tek tada prepoznade
svog Karanara.
— A, to si ti, daklem? U šta si se ti pretvorio, bečara38, ala si se ofucao!
— uzviknu preneraženi Jedigej.
Od pređašnjeg Buranog Karanara ostale su samo koža i kosti.
Ogromna glava sa upalim tužnim očima klatila se na istanjenom vratu,
čuperdi kao da nisu bili njegovi, nego kanda zakačeni onako, šale radi,
visili su do ispod kolena, od negdašnjih karanarovskih grba, koje su se
uzdizale kao crne kule, nije bilo ni pomena — obe grbe oklembesile se u
stranu, kao svenule dojke u starice. Atan je toliko onemoćao da nije imao
snage da se dovuče do štale. I zastao je da predahne. Sav se, do poslednje
kapi krvi, do poslednje ćelije istrošio u parenju i sad se vratio kao
ispražnjena vreća, dovukao, dopuzio.
— Eh-he-he! — čudio se Jedigej ne bez zluradosti, zagledajući
Karanara sa svih strana. — Eto, do čega si dogurao! Ni pas te čak nije
prepoznao. A beše, bogme, atan! Da, da! I još si smeo da se pojaviš?! Ni
stida, ni obraza! Jesu li ti muda na mestu, jesi li ih dovukao ilʼ izgubio
putem? Ala bazdiš! Pišao si na noge, nisi imao snage. Gle, kako ta se na
guzici zamrzlo! Bečara! Prava si lipsotina postao!
Karanar je stajao, nemajući snage da se pomakne, i ne beše u njemu ni
negdašnje snage, ni negdašnje veličine. Tužan i jadan, samo je vrteo
glavom i trudio se da se zadrži na nogama.
Jedigeju bi žao atana. Pođe u kuću i vrati se s punim lavorom
prebranog pšeničnog zrnevlja. Posuo je odozgo s pola pregršta soli.
— Hajde, jedi — stavi hranu pred kamilu. — Možda ćeš se oporaviti.
Pa ću te odvesti do štale. Lezi malko, povratićeš se.
Istoga dana imao je razgovor s Kazangapom. Sam je otišao k njemu
kući i poveo ovakav razgovor:
 — Evo zbog čega sam došao, Kazangape. Nemoj se iznenaditi: juče mi
nije bilo do razgovora, svašta sam napričao, a danas, evo me. Stvar je
ozbiljna. Hoću da ta vratim Karanara. Došao sam da ti zahvalim. Nekad
davno poklonio si mi ga kao sisanče. Hvala ta. Poslužio me je dobro. Tu
skoro sam ga oterao, strpljenje me izdalo, a danas se dovukao. Jedva stoji
na nogama. Sad leži u štali. Za nedelju-dve će se povratiti. Biće opet
snažan i zdrav. Samo ga moram prihraniti.
— Stani — prekide ga Kazangap. — Na šta to navijaš? Otkud
najednom da rešiš da mi vratiš Karanara? Jesam li ga ja tražio?
I tad Jedigej izloži sve, jer je samo to i čekao. Takva i takva stvar, veli,
nosim se mišlju da odem s porodicom. Dojadilo mi u sarozekama, vreme
je da promenim boravište. Možda će se ove nabolje okrenuti. Kazangap
pažljivo sasluša i evo šta mu odgovori:
— Čuj, to je tvoja stvar. Samo, kako se meni čini, ti ni sam ne znaš šta
hoćeš. U redu, da odeš, ali ti ne možeš da odeš od sebe. Kud god da
kreneš, od svoje muke pobeći nećeš. Ona će vazda biti s tobom. Ne,
Jedigeju, ako si džigit, onda probaj ovde sebe da nadvladaš. A da
pobegneš — to nije nikakva hrabrost. Svako može pobeći. Ali svako ne
može da nadjača sebe.
Jedigej ne htede ni da se složi, ali ni da se spori s njim. Jednostavno se
zamislio i sedeo, teško uzdišući. „A, možda, da ipak odem, da otputujem u
druge krajeve?“ razmišljao je. „No, hoću li moći da zaboravim? A zašto bi i
trebalo da zaboravljam? I šta ću dalje? Ne treba da ne mislim, a da
mislim, teško mi je. Kako li je njoj? Gde li je sad s onom nejači? Ima li ko
da je razume i pomogne ako joj što ustreba? Ni Ukubali nije lako — već
koliko dana nemo podnosi moju otuđenost, moju turobnost... A zbog
čega?“
Kazangap shvati šta se zbiva u glavi Buranog Jedigeja, i ne bi li mu
olakšao, nakašlja se, kako bi privukao njegovu pažnju, i kad ovaj podiže
oči, reče mu:
— Uostalom, zašto bih te ja ubeđivao, Jedigeju, kao da ću ja da imam
neku vajdu od toga. I sam sve razumeš. I ako smo već kod toga, niti si ti
Rajmali-aga, niti sam ja Abdiljhan. I, što je glavno, na sto vrsta unaokolo
nema ti ovde nijedne breze, za koju bih te mogao privezati.
Slobodan si, postupaj po svome. Samo, pre no što kreneš, promisli.
Ove Kazangapove reči urezale su se u Jedigejevo pamćenje.
 X

Rajmali-aga bio je u svoje vreme veoma poznat pevač. Proslavio se od

mladih dana. Milošću božijom postade žirau koji je spojio u sebi tri
predivne iskonske strasti: bio je i pesnik, i kompozitor vlastitih pesama, i
nesvakidašnji izvođač, pevač velike snage. Svoje savremenike Rajmali-
aga je zadivljavao. Tek što bi prešao preko struna, za muzikom je
odzvanjala pesma, rađajući se tu, pred slušaocima. I već sledećeg dana ta
pesma je kružila od usta do usta, jer ko god bi začuo pevanje Rajmali-age,
prenosio bi ga po aulima i nomadskim naseobinama. Njegovu su pesmu
pevali tadašnji džigiti:

Vode sveže ukus spoznaje konj vatreni,

Kad na reku popaʼne, s brda jureć.
A ja kao jašem k tebi, da sa sedla na usne tvoje paʼnem,
Radost življenja na ovom svetu spoznajem...

Rajmali-aga se lepo i upadljivo oblačio, to mu je sam Bog naredio.

Osobito je voleo raskošne kape opervažene najboljim krznom, različite za
zimu, leto i proleće. A imao je i konja nerazdvojnog — svima poznatog
zlatastoriđeg s belom grivom i repom ahatelkinca Saralu, kojeg su mu
poklonili Turkmeni na jednoj svečanoj gozbi. Sarala nije bio ništa manje
slavljen od svog gospodara. Uživajući u njegovom hodu, prefinjenom i
veličanstvenom, dobri znalci su se samo ushićivali. Zato su oni, koji bi
radi bili da se našale, govorili: sve bogatstvo Rajmali-age jeste zvuk
dombre i hod Sarale.
A tako je i bilo. Sav svoj život Rajmali-aga je proveo u sedlu i s
dombrom u rukama. Bogatstvo nije stekao, mada je imao ogromnu slavu.
Živeo je kao majski slavuj, vazda na gozbama, u veselju, okružen
počastima i lepom reči. A konju nega i hrana. Ali bilo je i nekih moćnih i
imućnih ljudi koji ga nisu voleli — raskalašno je, vele, i nerazumno
proveo svoj vek, kao vetar u polju. A tako su govorkali i iza leća.
Ali kad bi se Rajmali-aga pojavljivao na gozbi, s prvim zvucima
njegove dombre i pesme svi bi se utišali, svi su kao opčinjeni gledali u
njegove ruke, oči i lice, čak i oni koji nisu odobravali njegov način života.
U ruke su gledali, jer ne beše osećanja u čovečijem srcu, za koje te ruke
ne bi našle sazvučje u strunama; u oči gledali, jer je sva snaga misli i duha
plamtela u njegovim očima, koje su se neprestano preobražavale; u lice
su gledali, jer beše lep i produhovljen. Dok bi pevao, lice mu se menjalo,
kao more po vetrovitom danu...
Žene su odlazile od njega, gubivši svaku nadu i strpljenje, ali su
mnoge od njih noću krišom plakale, maštajući o njemu.
Tako je tekao njegov život, od pesme do pesme, od svadbe do svadbe,
od gozbe do gozbe, i starost se neopaženo došunja. Najpre brkovi
progrušaše, a onda i brada osede. A i Sarala ne beše više onaj — u telu je
smršao, rep i griva se iskrzali, samo se po hodu moglo suditi da to beše
negda divan konj. I stupi Rajmali-aga u svoju zimu, kao jablan oštrovrhi
koji se suši u gordoj samoći... I tad se pokaza da on nema ni porodice, ni
doma, ni stada, ni kakvog drugog bogatstva. Prihvati ga njegov mlađi brat
Abdiljhai, ali pre toga izrazi u krugu najbliže rodbine nezadovoljstvo i
prekore. Pa ipak, zapovedi da mu se postavi zasebna jurta, naredi da ga
hrane i peru...
Rajmali-aga poče o starosti pevati, poče na smrt pomišljati. Velike i
tužne pesme rađale su se tih dana. I dođe red na njega da u dokolici
razmišlja o onome što od iskona muči mislioce — zašto se čovek uopšte
rađa? I nije više odlazio, kao negda, po gozbama i svadbama, sve je više
sedeo kod kuće, sve je češće svirao na dombri setne melodije, živeo od
uspomena, i sve je duže sedeo sa glavarima u razgovorima o prolaznosti
sveta...
I spokojno bi dokonao svoje dane Rajmali-aga, Bog mu je svedok, da
se ne dogodi nešto što ga potrese pod njegove stare dane.
Jednoga dana Rajmali-aga ne izdrža, osedla svoga prestarelog Saralu i
uputi se na veliki praznik, dosadu da razbije. Za svaki slučaj ponese i
dombru. Mnogo su ga uvaženi ljudi molili da dođe na svadbu, ako ne da
peva, ono da se počasti. I tako je Rajmali-aga i krenuo — laka srca, u
nameri da se brzo vrati.
Dočekan je s velikim poštovanjem, pozvan je u najlepšu jurtu s belom
kupolom. Sedeo je tamo u krugu viđenih ljudi, pijuckao kumis39, vodio
razgovore kakvi priliče i izražavao svoje dobre želje.
A u aulu slavlje beše u punom jeku, sa svih strana orila se pesma,
smeh, glasovi mladih, svirka i zabava. Čulo se kako se u čast mladenaca
pripremaju trke na konjima, kako kuvari posluju kraj vatri, kako tabuni
žamore na stepskoj širini, kako se paščad bezbrižno poigrava, kako vetar
dopire sa stepe, donoseći miris trava u cvetu... Ali sluh Rajmali-age je
ponajviše i najpažljivije lovio muziku i pesmu u susednim jurtama,
devojački smeh koji je ciktao, prisiljavajući i njega da se napne kao
struna...
Patila je i mučila se duša staroga pevača. Sabesednicima to nije
pokazivao, ali je Rajmali-aga u mislima plovio po prošlosti, vratio se u
one dane kada je i sam bio mlad i lep, kada je jurio drumovima na
mladom i žustrom jahaćem konju Sarali, kada su trave, povijajući se pod
kopitima, plakale i smejale se, kad je sunce, začuvši njegovu pesmu, hrlilo
u susret, kad vetar nije mogao da stane u grudi, kad se od zvukova
njegove dombre palila krv u srcima ljudi, kad su svaku njegovu reč
hvatali u letu, kada je umeo da pati, umeo da voli, i kažnjava sebe, i suze
da lije, opraštajući se nagnut u stremenu... Čemu i zašto je sve to bilo? Da
bi posle žalio i gasio se u starosti, kao oganj što tinja pod sivim pepelom?
Tuga je obuzela Rajmali-agu, sve je više ćutao, povučen u sebe. I
najednom začu kako se jurti približavaju koraci, glasovi i zveckanje
ćerdana, i njegovo uvo uhvati poznati šum haljina. Neko spolja visoko
zadiže vezenu polu nad vratima jurte i na pragu se pojavi devojka s
dombrom koju je stisla uz grudi, otkrivena lica, pogleda obešenjačkog i
gordog, s obrvama nategnutim kao tetiva, što je odavao odvažan
karakter, i sva ona, crnooka, bila je skladna, kao sazdana veštim rukama
— i rastom, i obličjem, i devojačkim ruhom. Stajala je kraj vrata
poklonivši se, u pratnji drugarica i nekolicine džigita, moleći za oproštaj
uvažene starine. Ali niko nije uspeo ni usta da otvori, kad devojka
odlučno udari po strunama i, obraćajući se Rajmali-agi, zapeva
pozdravnu pesmu:
„Kao karavandžija što izdaleka hodi ka studencu da žeđ svoju ugasi, ja
dođoh k tebi, pevaču slavni, Rajmali-ago, da ti reknem reči pozdrava. Ne
zameri što upadosmo kao rulja bučna — ta ovde je pir, veselje, svadba se
slavi. Ne čudi se smelosti mojoj, Rajmali-ago, odvažih se k tebi s pesmom
svojom, sa istim takvim drhtajem i skrovitim strahom, jer htedoh da
priznam ljubav svoju prema tebi. Oprosti, Rajmali-ago, ja smelosti sam
puna, ko puška draga barutom što je. Živim slobodno na gozbama i
svadbama, alʼ se za susret ovaj ceo život gotovljah, ko pčela ona što med
po kaplju sakuplja. Gotovljah se ko cvetak onaj u pupoljku, što suđeno mu
je u čas urečen otvorit se. I čas taj dođe, evo...“
„Dopusti, ali ko si ti, neznanko prekrasna?“ htede već da zapita
Rajmali-aga, ali se ne drznu da tuđu pesmu u pola reči prekida. No sav se
okrete k njoj u čuđenju i zanosu. Duša se u njemu uzburka, vrelom krvlju
zapljusnu u grlo, i da su u tom času ljudi bili kadri bolje gledati, spazili bi
kako on ustrepta, kako krilima uzmahnu, poput carskog orla u letu. Oči
mu živnuše i zasjaktiše, sav se u treptaj pretvori, kao da zov nebeski,
željeni, začu. I podiže glavu Rajmali-aga, zaboravivši na godine...
A devojka-pevačica nastavljala je:
„Čuj priču moju, žirau veliki, kad se već na ovaj korak odlučih. Ja te od
najranije mladosti ljubim, pevaču Bogom dani, Rajmali-ago. Svud sam te
pratila, Rajmali-ago, gde god da pojaše, kud god da iđaše. Ne osuđuj me.
Moj san beše da postanem akin40 kakav ti beše, kakav si i sad, veliki
majstor pesme, Rajmali-ago. I prateć te svuda kao sena nevidljiva, ni reči
tvoje ne propustiv, tvoje napeve ponavljajuć kao molitve, učih se, stihove
tvoje, kao zakletvu, ponavljah. Maštah i Boga moljah da mi pošlje velike
snage dar, kako mogla bih te pozdravit u jedan srećan dan, da ti ljubav
svoju priznam, u obožavanju davnašnjem otpevam pesme, sačinjene pred
tobom i još, neka mi Bog sam oprosti što se drznuh, s tobom, veliki
majstore, da se takmičim, maštah, neka i budem pobeđena. O, Rajmali-
ago, o tom danu snevah, kao poneko o svadbi svojoj. Ali bejah mala, a ti
— tako velik, tako od sviju voljen, tolikom slavom i počastima okružen,
da, avaj, mene, devojčicu nejaku, ni ne mogade opaziti u narodu, ne
mogade uočiti u onom mnogoljuđu na pirovima. A ja, zanoseći se
pesmama tvojim, goreći od stida, u potaji snevah o tebi i htedoh žena što
pre postati, da dođem k tebi i smelo pristupim. I zakletvu sebi zadadoh
da spoznam umetnost reči, da spoznam prirodu muzike tako duboko i
naučim pevati tako, kao ti, učitelju moj, da dođem k tebi, ne kloneći se i
ne zazirući od pogleda strogog, da te pozdravim, ljubav svoju izjavim i
bacim izazov svoj, ne skrivajuć ga više. I evo me. Tu sam pred vama,
činite sa mnom što vam je volja. Dok sam rasla, dok hitah da žena
postanem ne kasneći ni časa, vreme lagano proticaše i evo, proleća ovog
navrših svoju devetnaestu godinu od rođenja. A ti, Rajmali-ago, u mome
devojačkom svetu vazda si onaj, što beše, samo tek malo sed postade. Ali
to ne smeta meni da te ljubim, ko što se mogu ne ljubiti oni koji jošte ne
posedeše. I evo me. Sad, dopusti da ti reknem odlučno i jasno, odbaciti
me kao devojku slobodan si, ali kao pevačicu — ne smeš me odbacivati,
jer dođoh s tobom nad metati se u krasnorečivosti... Tebi bacam izazov,
majstore, i tebi reč prepuštam!“
— Ali ko si ti? Otkuda si? — uskliknu Rajmali-aga i ustade. — Kako se
zoveš?
— Moje ime je Begimaj.
— Begimaj? Gde si bila do sada? Otkud dođe, Begimaj ? — i nehotice
se ote Rajmali-agi, i glavu obori smrknuto.
— Rekoh ti već, Rajmali-ago. Bejah mala, rasla sam.
— Sve razumem — odgovori on. — Ne razumem samo jedno —
sudbinu svoju ne razumem! Zašto joj po volji beše da te odgaji tako
predivnu na zalasku leta mojih predzimskih! Zašto? Da reknem da sve
što beše pređe, ne beše ono pravo, da uzaman življah na svetu, ne znajuć
da ću kao kaznu neba radosno mučenje spoznati, slušati i gledati u te?
Zašto sudba nemilost svoju tako surovo iskaza?
— Zaludu se jadaš tako gorko, Rajmali-ago — reče Begimaj. — Ako ti
se već sudbina javi u meni, onda ne sumnjaj u mene, Rajmali-ago. Ništa
mi neće bita draže do da znam da ta radost mogu pričiniti devojačkim
milovanjem, pesmom i ljubavlju požrtvovanom. U mene ne sumnjaj,
Rajmali-ago. No ako sumnje svladati ne možeš, ako mi vrata pred sobom
zatvoriš, ja ću i tad, ljubeći te bezmerno, držati za čast osobitu s tobom se
nadmetati u veštini, spremna na sva iskušenja.
— O čemu to govoriš! Šta je iskušenje rečju, Begimaj! Šta je
nadmetanje u veštini, kad postoje iskušenja strašnija — ljubavi,
nespojive s onim redom u kojem živimo. Ne, Begimaj, ne obećavam ti da
ću se nadmetati s tobom u krasnorečivosti. Ne zato što mi snage
nedostaje, ne zato što je reč umrla u meni, ne zato što mi je glas
potamneo. Ne zato. Ja se mogu tobom samo ushićavati, Begimaj. Ja te
samo mogu voleti na nesreću svoju, Begimaj, i samo se s tobom
nadmetati u ljubavi, Begimaj.
Kod tih reči Rajmali-aga uze dombru, podesi je drukčije i zapeva novu
pesmu, zapeva je kao u negdašnje dane — kako je vetar jedva čujan u
travi, kako oluja grmi i tutnji na beličastoplavom nebu. Od to doba i
ostade na zemlji ta pesma. Peoma „Begimaj“:
„... Ako dođe izdaleka, vode da srkneš sa izvora, ja ću ko lahor doleteti
i pred noge tvoje pasti, Begimaj. Ako mi danas najposlednji dan sudba na
rođenju zapisa, ja danas umreti neću, Begimaj. I doveka umreti neću,
Begimaj, oživeću i snova ću živeti, Begimaj, da ne ostanem bez tebe,
Begimaj, bez tebe, ko bez očiju, Begimaj...“
Eto kako je Rajmali-aga pevao pesmu „Begimaj“.
Taj dan se zadugo urezao u pamćenje ljudi. Koliko se priča namah
diglo oko Rajmali-age i Begimaj. A kad bi pratili nevestu ženiku, sred
prazničnih belih jurti, sred konjanika na kićenim konjima, sred šarene
praznične gomile, na čelu karavana jahali su konjʼma poigravajući
Rajmali-aga i Begimaj s pesmama pozdravnim. Jahali su bok o bok,
stremen uz stremen, izdvajali se lepotom, obraćali se Bogu, obraćali se
dobrim silama, mladencima sreću želeli, na dombrama svirali, na
sviralama svirali, pesme pevali — on, pa ona, on, pa ona...
I divili su se ljudi oko njih što takve pesme slušaju, i trava se oko njih
smejala, dim sa vatri sterao se oko njih, i ptice su letele oko njih, veselila
se deca, na dvogocima skakala oko njih...
Ljudi nisu prepoznavali starog pevača Rajmali-agu. Iznova mu je glas
zvonio, kao negda, iznova je gibak i vešt postao, kao negda, a oči blistale
kao dve žiške u beloj jurti na zelenoj livadi. Čak je i njegov konj Sarala
vrat ispravio i uzoholio se.
Ali ne beše to ovima po volji. U gomili beše i onih što su pljuvali,
gledajući u Rajmali-agu. Svojta, saplemenici, bili su gnevni — Barakbai
tako se zvalo to pleme. Barakbai su se žestili, kad bi se našli na svadbi.
Zar to priliči — Rajmali-aga je šenuo pod starost. Počeli su da ga
opanjkavaju kod brata Abdiljhana. Kako tebe da biramo za starešinu,
ismejaće nas ostali na izborima, kad nas staro pseto Rajmali bruka i
sramoti! Čuješ li šta peva, ko ždrebac mlad se kikoće. A ona, devojčura ta,
čuješ li, šta odgovara? Bruka i sramota! Pred svima nama zaluđuje ga. Na
dobro to izići neće. Što se spetljao s tom devojčurom? Pritegnuti njega
treba, da rđav glas ne pukne po aulima...
Abdiljhan je već odavno bio ljut na raskalašnog brata, koji je do svoje
sede kose terao svoje raspusno zanimanje. Mislio je — ostareo je,
uozbiljio se, kad gle: čitav rod Barakbaja sramoti.
I tad obode svoga konja Abdiljhan, probijajući se kroz gomilu prema
svome bratu, i poče vikati, korbačem pretiti: „Osvesti se! Kući odlazi!“ Ali
stariji brat ga ne vide i ne ču, obuzet milozvučnim pesmama. A
obožavaoci — oni koji su na konjima u zbijenoj gomili okružavali pevače,
oni koji su u pesmama svaku reč lovili, Abdiljhana za tren izguraše, a
poneko uspe čak i da korbačem oplete iza vrata. Ko će znati ko je ruku
digao. Abdiljhan odjaha...
 A pesme su pevane. U tom času nova pesma se rađala na usnama.
„Kad jelen zaljubljen dragu svoju rikom izjutra doziva, njemu klanac
planinskim ehom odgovara“, pevao je Rajmali-aga.
„Kad labud, od labudice bele rastavljen, u sunce izjutra pogleda, on
sunce vidi ko crnu mrlju“, odgovarala mu je pesmom Begimaj.
I tako su pevali oni u čast mladenaca — on, pa ona, on, pa ona...
Nije znao Rajmali-aga u tom času samozaborava s kakvim je
uskiptelim gnevom u grudima odjahao brat Abdiljhan, s kakvom su
jarošću i željom za osvetom, nepodnošljivom, krenuli za njim rođaci, sav
rod Barakbaja. Kakav su obračun u dogovoru pripremili, nije znao...
A pesme su pevane — on, pa ona, on, pa ona...
Jurio je Abdiljhan povijen na sedlu kao crni oblak. Ka aulu, ka domu
svome! Rođaci su ga, kao čopor vukova, pratili, i dovikivali mu u trku:
— Bratu se tvome razum pomuti! Polude on! Nesreća! Valja ga što pre
lečiti!
A pesme su pevane — on, pa ona, on, pa ona...
Tako su s pesmama pratili svečanu svadbenu povorku do određenoga
mesta. Tu su na rastanku još jednom otpevali pozdravnu pesmu. I,
obraćajući se ljudima, Rajmali-aga reče da je srećan što dočeka
blagoslovene dane, kad mu sudba kao nagradu posla ravnoga akina,
pevačicu mladu Begimaj. Reče da kremen samo o kremen udarajući vatru
razbuktava, tako i u umetnosti reči akini, nadmećući se u veštini, postižu
tajne savršenstva. Ali iznad svega, iznad sreće koja se uopšte može
zamisliti, on je srećan što, na kraju života, kao na zalasku, kada plamen
svom silinom bukne, ispunjen otkako je svet sazdan, on poznade ljubav,
poznade takvu snagu duha, za koju nije znao od rođenja.
— Rajmali-ago! — u svojoj reči odvrati mu Begimaj. — Ostvari se
moja mašta. Ja ću te pratiti. Kako rečeš i kud rečeš — smesta ću doći s
dombrom. Da se pesma s pesmom spaja, da te ljubim i ljubav tvoja
budem. I sudbinu svoju poveravam ti bez razmišljanja.
Tako su pesme pevane.
I tu pred čitavim stepskim narodom dogovoriše se da će se sastati
sutradan na velikom vašaru, gde će pevati za sve koji se okupe sa svih
strana.
Istoga trena, oni što se raziđoše sa ispraćaja raznesoše po celom
okrugu vest da će Rajmali-aga i Begimaj doći da pevaju na vašaru. Novost
je letela.
 — Na vašar!
— Na vašar konje sedlajte!
— Na vašar dođite akine da slušate!
Glasovi se kao eho odazivahu:
— Biće to praznik!
— Biće to zabava!
— Biće to milina!
— Kakva bruka!
— Kakva sramota!
— Kakva bestidnost!
A Rajmali-aga i Begimaj rastadoše se na sredini puta:
— Do vašara, mila Begimaj!
— Do vašara, Rajmali-ago!
I dok su se udaljavali, još su s konja dovikivali:
— Do vašaraa! Begimaaaj!
— Do vašara, Rajmali-agooo!
Dan je bio na izmaku. Ogromna stepa smireno je tonula u naplave
belog sutona stepskog leta. Trava je sazrela i tek malo širila miris
svenutosti, sveže je bilo u brdima posle kiše, jastrebovi su leteli pred
zalazak sunca nisko i bez žurbe, ptičice su cvrkutale, slaveći tiho veče...
— Kakva tišina, kakva blagodat! — reče Rajmali-aga, gladeći konja po
grivi. — Eh, Sarala, eh, starino moja, moj slavni konju, zar je život tako
divan da se čak i na izmaku njegovom može tako voleti?...
A Sarala je išao, frkćući, hitajući kući, ne bi li noge odmorio, ceo
bogovetni dan išao je osedlan, bio je željan da se napije vode sa reke i da
u polje iziđe i na mesečini pase.
A aul je kraj okuke reke. Eno jurti, eno gde se vesele vatre dime.
Rajmali-aga sjaha. Konja zaveza za direk. Ne ulazeći u jurtu, sede da
se malo odmori napolju, kraj vatre. Neko mu priđe. Momak iz susedstva.
— Rajmali-ago, mole vas ljudi da uđete ujurtu.
— Kakvi ljudi?
— Ma sve su naši, Barakbai.
Prestupivši prag, Rajmali-aga ugleda sve plemenske glavare gde sede
zbijeni u tesan krug, a među njima, malko po strani — brata Abdiljhana.
Ovaj beše smrknut. Oči nije dizao, kao da nešto skriva u pogledu.
— Mir s vama! — pozdravi Rajmali-aga rođake. — Da se nije kakva
nesreća dogodila?
 — Tebe čekamo — prozbori onaj glavni.
— Ako čekate mene, evo me — odgovori Rajmali-aga — baš kanim
mesto izabrati, da sednem u krug.
— Čekaj! Ostani kraj vrata! I na kolena! — začu zapovest.
— Šta ovo znači? Pa ja sam zasad gospodar u ovoj jurti.
— Ne, više nisi ti gospodar! Ne može biti gospodar starac kome se
razum pomutio!
— O čemu je reč?
— O tome, da ćeš se zakleti da odsad više nećeš pevati nigde i nikada,
da nećeš tumarati po gozbama i da ćeš izbaciti sebi iz glave onu
devojčuru, s kojom si danas sramne pesme pevao, zaboravivši na svoju
progrušanu bestidnu bradu,. zaboravivši na čast našu i svoju. Tako se
zakuni! Da je nikad više tvoje oči neće videti!
— Zaludu trošite reči. Ja ću prekosutra s njom na vašaru pevati pred
okupljenim narodom.
Diže se graja:
— Pa on sve nas sramoti i bruka!
— Odrekni se, dok nije kasno!
— Šenuo je!
— Odista je poludeo!
— Tiše! Ućutite! — glavni zavede red. — ,Dakle, Rajmali, reče li sve
što htede?
— Da, rekoh sve što htedoh.
— Čuste li, potomci roda Barakbaja, šta naš saplemenik, ovaj
nesrećnik Rajmali, reče?
— Čusmo.
— Tad čujte što ću vam reći. Najpre tebi da reknem, nesrećniče,
Rajmali. Čitav život u siromaštvu, s jednim konjem samo, u zabavama vek
provede, pevao si na pirovima, na dombri drndao, zabavljač-lakrdijaš si
bio. Život svoj upotrebio si za razonođavanje drugih. Mi ti opraštamo
tvoju raspusnost, jer u to vreme bio si mlad. Sad si star i smešan. Mi te
preziremo. Vreme ti je ,da o smrti razmišljaš, o smirenju. A ti se na
zabavu i zlurade priče po drugim aulima s onom devojčurom veza, kao
vetropir poslednji, pogazi običaje, zakone i ne želiš se pokoriti našem
savetu, i neka te sam Bog kazni, i nikog drugog onda ne okrivljuj. Sad čuj i
ovo još. Ustani, Abdiljhane, ti, brate njegov iste krvi, od jednog oca i jedne
matere, ti si oslonac naš i nada naša. Tebe želimo videti ko starešinu svih
Barakbaja. Ali tvoj brat potpuno izgubi razum, ne zna ni sam šta čini, i
može postati smetnja u tom delu. I zato imaš pravo da postupiš s njim
onako, kako nas podetinjili Rajmali ne bi pred ljudima sramotio, kako se
niko usudio ne bi pljunuti nam u lice, niti na podsmeh digao Barakbaje!
— Niko meni nije prorok ni sudija — prozbori Rajmali-aga,
preduhitrivši Abdiljhana. — Žao mi je vas, koji sedite i koji ne sedite
ovde, u teškoj ste zabludi, vi sudite o onom što se ne može rešavati na
zajedničkom zboru. Ne znate vi gde je istina, gde sreća na ovom svetu. Ta
zar je sramotno pevati, kad ti se peva, zar je sramotno ljubiti, kad ljubav
dođe, bogomdana u životu? Jer najveća radost na zemlji je — radovati se
zaljubljenim ljudima. Ako li vi pak mene smatrate bezumnikom samo
zato što pevam, i ljubavi koja dođe u nedoba radujem se, ja ću otići od
vas. Otići ću, ne osvrćuć se ni na što. Sad ću pojahati Saralu i otići k njoj,
ili ćemo zajedno otići u druga mesta, da vas svojim pesmama i
ponašanjem svojim ne uznemiravamo.
— Ne, nećeš ti otići! — promuklo zaurla Abdiljhan koji je za sve to
vreme ćutao. — Nikuda ti odavde nećeš. Ni na kakav vašar. Mi ćemo te
lečiti, sve dok te tvoj razum ne pronađe.
Kod tih reči brat otme dombru iz ruku akina.
— Evo, na! — I tresnu o zemlju, nogama izgazi krhki instrument, kao
što bik razjareni gazi pastira. — Odsad ćeš zaboraviti da pevaš! Hej vi,
dovedite onu kljusinu, Saralu! — I dade znak.
Oni, što su stajali napolju spremni, hitro dognaše Saralu.
— Skidaj sedlo! Bacaj ovamo! — hvatajući se za već pripremljenu
sekiru, komandovao je Abdiljhan.
Sedlo je sekirom cepao, kršeći ga u paramparčad.
— Evo! Nikuda ti nećeš poći! Ni na kakav vašar! — I u jarosti iseče na
komadiće konjsku opremu, remenje uzengija, a same uzengije baci u
žbunje, jednu na jednu, drugu na drugu stranu.
Sarala, preplašen, poče se vrteti, prisedati, rzati, grizući đem, kao da
je znao da će i njega zadesiti ista sudbina.
— Tako, dakle, spremao si se na vašar? Na Sarali? Pa evo ti, pogledaj!
— besneo je Abdiljhan.
I rođaci obališe Saralu za tili čas, za tili čas sapeše konja omčom od
kostreti. A Abdiljhan ščepa snažnom šakom konja za gubicu, pritiskujući
mu glavu naniže i nad bespomoćnim grlom nadnese nož.
Rajmali-aga se ote iz ruku onih što su ga .držali.
 — Stani! Ne ubijaj konja!
Ali ne uspede. Kako vrela krv šiknu ispod noža, tako usred dana pade
mrak na oči. I sav u krvi što se pušila, obliven Saralinom krvlju, Rajmali-
aga podiže se sa zemlje posrćući.
— Uzalud! Ja ću pešice poći. Na kolenima ću otpuziti! — reče poniženi
pevač, utirući se skutovima.
— Ne, ni pešice nećeš otići! — Abdiljhan podiže iskeženo lice sa grla
zaklanog Sarale. — Ni koraka se odavde nećeš maknuti! — prozbori tiho
i najednom dreknu: — Hvatajte ga! Vidite li da je poludeo! Vežite ga,
ubiće koga!
Nastade vika. Svi se uskomešaše, nasrnuše:
— Ovamo uže!
— Zalamaj ruke!
— Čvršće priteži!
— Šenuo je! Tako mi boga!
— Gledaj, oči kakve su mu!
— Razum je izgubio, tako mi boga!
— Vuci ga tamo, ka brezi!
— Deder, potegni!
— Vuci brže!
Mesec se već digao visoko. Na nebu i na zemlji bila je potpuna tišina.
Odnekud se pojaviše neki vrači, naložiše veliku vatru i u mahnitom plesu
počeše isterivati zle duhove koji pomračiše razum velikom pevaču.
A on je# stajao privezan uz brezu, čvrsto vezanih ruku na lećima.
Onda dođe mula. On poče čitati molitve iz Kurana. Mula ga je izvodio
na pravi put.
A on je stajao, privezan uz brezu, čvrsto vezanih ruku na lećima.
I, obraćajući se bratu Abdiljhanu, zapeva Rajmali-aga:
„Poslednji suton odnoseć sa sobom, odlazi noć, i dan sutrašnji će
izjutra snova nastupit. Alʼ za me svetlosti odsad nema. Ti sunce ote mi,
nesrećni brate moj Abdiljhane. Zadovoljan si, turobno likuješ što rastavi
me s ljubavlju što Bog mi posla na izmaku života mog. Alʼ kad bi znao
kakvu sreću nosim sa sobom, sve dok dišem, sve dok srce moje ne
umukne. Ti me sveza, konopima me sveza uz drvo, a ja već nisam ovde,
nesrećni brate moj Abdiljhane. Ovde je samo telo moje prolazno, a duh
moj, ko vetar, preleće rastojanja, ko dažd se sa zemljom spaja, i svaki tren
s njom sam nerazlučen, ko vlas na kosi vlastitoj, ko dah njen vlastiti. Kad
u zoru se probudi, ja ću ko kozorog s brda k njoj dotrčati i čekati na
kamenoj litici, dok se iz jurte ne pojavi. Kad vatru zapali, ja bit ću dim
slatki i obavijaću je. Kad na konju poleti i preko gaza rečnog stane se
probijat, ja ću ko kapi vode štrcati ispod kopita i lice njeno i ruke škropiti.
Kad pesmu počne, ja pesma bit ću...“
Nad glavom su jedva čujno šumele grančice na jutarnjoj zori. Dan se
rodi. Kad doznaše da se Rajmali-agi razum pomutio, sjatiše se susedi
znatiželjom povučeni. Ne sjahujući s konja, tiskahu se malo podalje.
A on je stajao u razderanom ruhu, privezan uz brezu, čvrsto vezanih
ruku na leđima.
I pesmu pevaše, što posle znamenita postade:

S brda crnijeh kad pleme krene,

Razveži mi ruke, brate moj Abdiljhane.
S brda plavijeh kad pleme krene,
Slobodu mi dadni, brate moj Abdiljhane.
Ne slutih, ne mišljah, da ti ćeš mi
Ruke i noge svezati.
S brda crnijeh kad pleme krene,
S brda plavijeh kad pleme krene,
Razveži mi ruke, brate moj Abdiljhane,
Voljom svojom u nebo ću poći...
S brda crnijeh kad pleme krene,
Na vašaru me biti neće, Begimaj.
S brda plavijeh kad pleme krene,
Ti ne čekaj na me, Begimaj.
Na vašaru skupa pevati nećemo,
Konj moj stići neće, niti ću ti ja doći.
S brda crnijeh kad pleme krene,
S brda plavijeh kad pleme krene,
Ti me na vašaru ne čekaj, Begimaj,
Ja voljom svojom u nebo ću poći...
Eto kakva beše ta priča...

Sada, na putu ka Ana-Bejitu, ispraćajući Kazangapa na poslednji put,

Jedigej je neprestano o tome mislio.
 XI

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok. A

s jedne i druge strane železničke pruge prostirale su se u tim predelima
velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa...
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana...
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Prošavši kroz veoma dug tesnac duž crvenkastopeščanog obronka

Malakumdičap, gde je nekada kružila Najman-Ana u potrazi za svojim
sinom-mankurtom, dospeše tako na prilaze Ana-Bejitu. Pogledujući
neprestano čas u sat, čas u sunce nad sarozekama, Burani Jedigej je
smatrao da zasad sve ide kako treba. Posle sahrane mogu mirne duše
dospeti kući na vreme, kako bi se zajednički spomenuli Kazangapa. Biće
to, naravno, tek uveče, ali glavno je da to bude istoga dana. Da, da, život je
takav! Kazangap će već počivati na Ana-Bejitu, a oni će se, pošto se vrate
kući, još jednom spomenuti njega dobrom reči...
Sve u istom onom redu — napred Jedigej na Karanaru, pokrivenom
ašom s kićankama, za njim traktor s prikolicom, a iza prikolice bager
„Belorusija“ — izbiše od Malakumdičapa na anabejitsku ravnicu u pratnji
riđeg psa Žolbarsa koji je trčkao sa strane, nezavisno i nehajno
isplaženog jezika. I tu na izlasku iz Malakumdičapa iskrsnu prva teškoća.
Neočekivano nabasaše na prepreku — na ogradu od bodljikave žice.
Jedigej se prvi zaustavi — šta je sad ovo! Čak se malo pridiže na
stremenima i s visine Karanara pogleda desno, pogleda levo — koliko je
pogled dopirao zmijuljila se gore i dole po stepi bodljikava žica, zakačena
u nekoliko redova na četvorougle stubove od armiranog betona, ukopane
u zemlju na podjednakim rastojanjima, na svakih pet metara. Ta ograda
stajala je čvrsto, temeljno. Nije se znalo ni gde počinje ni gde se završava.
A možda se nigde i nije završavala. Dalje se proći nije moglo. Šta će sad,
kako da idu dalje?
Za to vreme i traktori su se zaustavili. Prvi je iz kabine iskočio
Sabidžan a za njim Dugački Ediljbaj.
 — Šta je ovo? — Sabidžan rukom pokaza na ogradu. — Jesmo li na
pravom putu? — upita Jedigeja.
— A zašto da nismo? Na pravom smo putu, samo, odnekud se stvorila
ova žica! Đavo da je nosi!
— A zar je ranije nije bilo?
— Nije.
— Šta ćemo sad? Kako ćemo dalje?
Jedigej poćuta. Ni sam nije znao šta da rade.
— Hej, ti! Ugasi traktor! Dosta tog drndanja! — ljutito dobaci
Sabidžan Kalibeku koji proviri iz kabine.
Ovaj ugasi motor. Za njim i bager ućuta. Nastupi tišina. Potpuna
tišina. Burani Jedigej sedeo je smrknut na svojoj kamili, Sabidžan i
Ediljbaj su stajali pored njega, traktoristi Kalibek i Žumagali ostali su
u kabinama, pokojni Kazangap, umotan u belo sukno, ležao je na
prikolici, pored njega sedeo je zet-alkoholičar, Ajzadin muž, a riđi pas
Žolbars, iskoristivši trenutak, namesti se uz točak traktora, visoko
podigavši nogu.
Velika sarozečka stepa prostirala se pod nebom s kraja na kraj zemlje,
ali prolaza do groblja Ana-Bejit nije bilo. I svi se zaustaviše u nedoumici
pred bodljikavom žicom.
Prvi naruši tajac Dugački Ediljbaj:
— Šta je, Jedike, zar je ranije nije bilo?
— Nikad dosad! Prvi put je vidim.
— Ispada da su specijalno zonu ogradili. Za kosmodrom, sigurno? —
pretpostavi Dugački Ediljbaj.
— Da, tako mu dođe. Inače, čemu toliki trud — u goloj stepi
nadrndečiti ovakvu ogradu. Kome je samo to palo na pamet. Vala, rade
što im se hoće, ma nek idu u đavolsku mater! — opsova Jedigej.
— Ma šta imaš sad da psuješ! Bolje bi bilo da smo se raspitali pre no
što smo krenuli na saʼranu u ovakvu daljinu — mračno procedi Sabidžan.
Nastupi mučna pauza. Burani Jedigej pogleda neprijateljski odozgo, s
visine Karanara, na Sabidžana koji je stajao pored njega.
— Znaš šta, drugar, bolje bi ti bilo da se malo pritrpiš, da ne izlećeš —
reče, što je mogao mirnije. — Ranije ovde nikad nije bilo bodljikave žice,
ko bi znao.
— Pa ja baš to i kažem — promrsi Sabidžan i okrete se.
Opet svi zaćutaše. Dugački Ediljbaj poče nešto da razlaže.
 — Šta ćemo sad, Jedike? Šta da radimo? Ima li kakav drugi put za
groblje?
— Trebalo bi da ima — uveri ga Jedigej. — Sedajte, da krenemo.
Vreme da ne gubimo.
I ponovo kretoše. Ponovo zatandrkaše traktori. Uputiše se duž žice.
Jedigej je bio uznemiren. Veoma obeshrabren. Kako to tako, ljutio se u
duši, pozatvarali, zagradili ceo kraj a nisu ni put za groblje označili. Eto
što ti je život! Pa ipak, imao je nadu — mora da postoji nekakvo
obaveštenje i na drugoj, južnoj strani. Tako se i ispostavilo. Stigoše pravo
do jedne rampe.
Približavajući se rampi, Jedigejevu pažnju privuče solidnost, čvrstina
samog ulaza: jake betonske gromade s jednog i drugog kraja, kraj samog
ulaza, ukraj puta kućica od cigala sa širokim staklom iz jednog dela radi
bolje preglednosti, a gore, na ravnom krovu bila su postavljena dva
reflektorska svetla, očito za osvetljavanje ulaza u toku noći. Od rampe je
vodio asfaltni put. Jedigej se uznemiri kad ugleda sve to.
Kako se oni pojaviše, iz stražarske kućice iziđe mlad, sasvim mlad,
plav vojnik sa automatom preko ramena i cevi okrenute nadole.
Zakopčavajući bluzu u hodu i popravljajući kapu na glavi radi veće
važnosti, on zastade ispred prugaste rampe, nepristupačnog izraza. Kada
se Jedigej već sasvim primakao rampi koja se isprečila preko puta, on se
ipak prvi javi.
— Dobar dan — salutira stražar, pogledavši u Jedigeja svetloplavim,
još detinjim očima.
— Ko ste vi? Kud ste se uputili?
— Mi smo ovdašnji — odgovori Jedigej, smešeći se dečačkoj strogosti
stražara. — Evo, vozimo našeg čoveka, starca našeg, da ga saʼranimo na
groblju.
— Ne možete bez propusnice — odmahnu glavom mlad vojnik i ne
baš bez straha ustuknu od Karanarove zubate čeljusti koja je preživala.
— Ovde je zabranjena zona — objasni on.
— Razumem, ali mi ćemo na groblje. Ono je tu, u blizini. Šta ima tu?
Saʼranimo ga i natrag. Nikakvog zadržavanja.
— Ne mogu, nemam prava — reče stražar.
— Slušaj, prijatelju. — Jedigej se nagnu sa sedla tako da se bolje vide
njegova ratna odlikovanja i medalje. — Nismo mi nikakvi tuđinci. Mi smo
ti sa železničke rasputice Boranli-Burani. Mora da si čuo. Svoji smo ljudi.
Saʼraniti čoveka moramo. Mi ćemo samo do groblja i natrag.
— Ma razumem ja vas — taman poče stražar, naivno sležući
ramenima, ali baš tad u nedoba pristiže Sabidžan s nametljivim, važnim
izgledom poslovnog čoveka kome se žuri.
— Šta je to, u čemu je stvar? Ja sam iz oblasnog sindikalnog veća.
— Ma mene se ne tiče odakle ste vi.
— Kako to? — prenerazi se Sabidžan.
— Pa tako. Zabranjena zona, pristupa nema.
— Pa šta onda imamo i da razgovaramo? — uvredi se Sabidžan.
— Pa ja i ne razgovaram! Ja samo objašnjavam iz poštovanja prema
čoveku na kamili, a ne vama. Da bi razumeo. Inače meni nije dozvoljeno
da stupam u razgovor s ljudima sa strane. Na straži sam.
— Znači, prolaza za groblje nema?
— Nema. Ne samo za groblje. Ovde nema pravo niko da prolazi.
— Tako, dakle — naljuti se Sabidžan. — Znao sam ja! — dobaci on
Jedigeju. — Znao sam ja da će ispasti kakva glupost! Pa naravno! Ana-
Bejit! Ana-Bejit! Eto ti sad Ana-Bejit! — I udalji se uvređeno, pljujući
ljutito i nervozno.
Jedigeju bi neprijatno pred mladim stražarem.
— Ti, sinko, ne zameri — reče mu očinski. — Jasna stvar, ti vršiš
svoju službu. Ali šta ćemo sad sa pokojnikom? Nije to brvno, spustiš i
odeš.
— Ma ja vas razumem. Ali šta ja tu mogu? Meni kako kažu, tako i
radim. Nisam ja ovde načelnik.
— Daa, problem — smušeno oteže Jedigej. — A otkud si rodom?
— Od Vologde sam ja, stari — udarajući na „o“ odgovori stražar
zbunjeno i detinje radosno, smešeći se, ne skrivajući da mu je prijatno da
odgovori na to pitanje.
— Pa šta, je lʼ i kod vas u Vologdi isto tako na grobljima stražari stoje?
— Ma otkud, stari, zašto bi?! Kod nas možeš na groblje kad ti je volja i
kolʼko ti je volja. Ma nije stvar u tome. Ovde je zatvorena zona. I ti si,
stari, i sam službovao i ratovao, znaš ti dobro, služba je služba. Ne pitam
se tu ja, dužnost mi je, i šta se tu može.
— Pa tako mu dođe — slagao se Jedigej — samo kud ćemo sad s
pokojnikom?
Ućutaše. Promislivši dobro, vojnik sažaljivo odreknu beloveđom,
svetlookom glavom.
 — Ne, stari, ne mogu! Nije u mojoj nadležnosti!
— Pa šta ćemo... — prozbori do kraja zbunjeni Jedigej.
Bilo mu je teško da se okrene ka svojim saputnicima, zato što se
Sabidžan sve više raspaljivao, sad je prišao Dugačkom Ediljbaju. Čuli su
se njegovi razdraženi ispadi kraj bagera:
— Lepo sam ja govorio! Ne treba da klipšemo na takvu daljinu! To su
predrasude! Zaluđujete glavu sebi i drugima. Kakva je razlika u tome gde
zatrpati mrtvaca! Alʼ ne: crkʼo-pukʼo, ali na Ana-Bejit se mora! A i ti — idi
ti, i bez tebe ćemo ga saʼraniti! Pa eto, saʼranjujte ga sad!
Dugački Ediljbaj se ćutke odmače od njega.
— Slušaj, prijatelju — obrati se stražaru, prišavši rampi. — I ja sam
nekad služio i znam ponešto od propisa. Imaš li ti telefon?
— Naravno da imam.
— E pa onda — telefoniraj ti komandiru straže. Izvesti ga da ovdašnji
žitelji mole da im se dozvoli prolaz do groblja Ana-Bejit!
— Kako? Kako? Ana-Bejit? — ponovi stražar.
— Da. Ana-Bejit. Tako se zove naše groblje. Telefoniraj, prijatelju,
drugog izlaza nema. Nek on lično izdejstvuje dozvolu za nas. A mi — budi
siguran, osim groblja, nas ovde ništa drugo ne interesuje.
Stražar se zamisli, premeštajući se s noge na nogu, namršti čelo.
— U to uopšte nemoj da sumnjaš — reče Dugački Ediljbaj. — Sve je
po propisu. Na stražarsko mesto stigli su neki ljudi sa strane. Ti
izveštavaš komandira straže. To ti je sva mudrost. Šta si ti, u stvari? Ti si
dužan da raportiraš.
— U redu — klimnu glavom stražar. — Sad ću da telefoniram. Samo
komandir straže je uvek u obilasku po teritoriji, po stražarskim mestima.
A teritorija vidiš i sam kolika je!
— Kako bi bilo da mi dopustiš da i ja budem pored tebe? — zamoli
Dugački Ediljbaj. — U slučaju da što bude, da razjasnim.
— Hajde, u redu — pristade stražar.
I izgubiše se u stražarskoj kućici. Vrata su bila otvorena, i Jedigej je
sve mogao da čuje. Stražar je telefonirao nekud, tražio komandira straže.
Ali ovoga nije bilo.
— Ma ne, treba mi komandir straže! — objasni on. — On, lično... Ali
ne. Stvar je važna.
Jedigej se nervirao. Kud se izgubio taj komandir straže? Kad ne ide,
baš ne ide!
 Najzad ga je pronašao.
— Druže poručniče! Druže poručniče! — glasno izgovori stražar
zvonkim, uzbuđenim glasom.
I izvesti ga da su tu, veli, mesni žitelji došli da sahrane jednog čoveka
na starom groblju. Šta da radi? Jedigej se sav pretvori u uvo. Ako
poručnik kaže — pusti ih, sve će biti u redu! Sila je ovaj Dugački Ediljbaj!
Pametan momak. Ali razgovor stražara počeo se otezati Sad je jednako
odgovarao na pitanja:
— Da... Koliko? Šestorica. A s pokojnikom sedam. Umro je neki starac.
A najstariji je na kamili. Onda traktor s prikolicom. A za traktorom i
bager... Kažu da im treba, grob da kopaju, vele... Kako? A šta da kažem?
Znači, ne može? Ne dozvoljava se? Razumem!
I tad se začu glas Dugačkog Ediljbaja. Očevidno je oteo slušalicu.
— Druže poručniče! Stavite se u naš položaj. Druže poručniče, stigli
smo s rasputice Boranli-Burani. Kud ćemo sad? Stavite se u naš položaj.
Mi smo ovdašnji, ništa rđavo nećemo uraditi. Samo ćemo čoveka saʼraniti
i odmah ćemo okrenuti natrag... A? Šta? Ma kako to! Pa dođite, dođite,
sami se uverite! Tu je s nama i naš stari, ratnik je bio, borio se. Objasnite
njemu.
Dugački Ediljbaj iziđe iz stražarske kućice sav smušen, ali kaza da će
poručnik doći i sve odlučiti na licu mesta. Za njim dođe i stražar i reče to
isto. Stražar je sad osećao olakšanje, jer je komandir straže sad lično
trebalo da reši to pitanje. Sad je spokojno koračao gore-dole kraj
prugaste rampe.
Burani Jedigej se zamisli. Ko je mogao da očekuje takav obrt stvari?
Moraće sad da čekaju poručnika. Za to vreme Jedigej sjaha, odvede
kamilu do bagera i priveza je za samu kašiku. Zatim okrete nazad, ka
rampi. Traktoristi Kalibek i Žumagali tiho su razgovarali. Pušili su.
Sabidžan se nervozno šetkao gore-dole, postrance od sviju. A
Kazangapov zet, Ajzadin muž je isto onako sedeo na prikolici, kraj
pokojnikovog tela.
— Pa šta je, Jedike, hoće li nas pustiti? — upita on Jedigeja.
— Moraće da nas puste. Sad će doći komandir straže, poručnik. Što
nas ne puštaju? Šta smo mi, nismo, valjda, špijuni! Mogao bi da siđeš s
prikolice. Prošetaj se malo, protegni noge.
Bilo je već tri sata po podne. A oni još nisu došli do Ana-Bejita, iako im
nije mnogo ostalo.
 Jedigej se vrati stražaru.
— Sinko, hoćemo li dugo čekati tvog komandira? — upita ga.
— Ma ne. Sad će stići. Automobilom će. Za desetak-petnaestak
minuta.
— U redu, pričekaćemo. A jeste li davno postavili ovu bodljikavu žicu?
— Pa, poprilično davno. Mi smo je postavljali. Ja sam ovde već godinu
dana. Pa, dođe mu da smo je postavili pre nekih šest meseci.
— To je to. Nisam ni znao da je ovde takva prepreka. Sve je ovo zbog
toga. Ispada da sam ja sad kriv, zato što sam ja predložio da ga ovde
pokopamo. Imamo mi tu jedno drevno groblje — Ana-Bejit. A pokojni
Kazangap je bio mnogo dobar čovek. Trideset godina smo zajedno radili
na rasputici. Želeo sam najbolje.
Vojnik je, očito, osetio simpatiju prema Buranom Jedigeju.
— Slušaj, stari — reče on poslovno. — Kad dođe poručnik
Tansikbajev, vi mu sve recite kako jeste. Pa i on je čovek, je lʼ tako? Nek
izvesti one iznad sebe. Pa će možda i dozvoliti.
— Hvala ti na lepoj reči. Inače, šta da radimo? Kako ono reče —
Tansikbajev? Je lʼ se poručnik preziva Tansikbajev?
— Da, Tansikbajev. On je tu odskora. A što? Je lʼ ga poznajete? On je
od vaših. Možda vam dođe i neka svojta?
— Ma ne, kakvi — nasmeši se Jedigej. — Kod nas ima Tansikbajevih
ko kod vas Ivanovih. Onako, setio sam se jednog čoveka s takvim
prezimenom.
Tad zazvoni telefon u stražarnici, i stražar pohita. Jedigej ostade sam.
Opet mu se veće izviše. I, mrko pogledujući oko sebe, izgledajući hoće li
se pojaviti automobil na putu iza rampe“ Burani Jedigej zavrte glavom. „A
šta ako je to sin onog kobacookog?“ pomisli u sebi i sam sebe opsova. „Ma
kakvi! Svašta mi pada na pamet! Koliko ih ima s takvim prezimenom.
Nemoguće, ne, ne. S onim Tansikbajevim se posle razračunalo, potpuno...
Ipak ima pravde na zemlji! Ima! Bilo kako bilo, uvek će pravde biti!...“
On se odmaknu u stranu, izvadi maramicu i obrisa njome brižljivo
svoje ordenje, medalje i udarničke značke na grudima, da bi blistali, tako
da ih poručnik Tansikbajev odmah može uočiti.
 XII

A sa onim kobacookim Tansikbajevim stvar je stajala ovako.

Krajem proleća 1956. godine bio je veliki miting u kumbeljskom
depou, pozvani su svi, sa svih železničkih raskrsnica i rasputica okupili
su se pružni radnici. Ostali su samo oni koji su tog dana morali da budu
na pruzi. Koliko je raznoraznih sastanaka bilo u životu Buranog Jedigeja,
ali ovaj miting nije mogao nikad zaboraviti.
Okupili su se u odeljenju za remont lokomotiva. Bilo je dupke puno,
bilo je onih koji su se popeli gore, pod sam krov, na konzolama sedeli. Ali
što je najvažnije — kakvi su govori držani! O Beriji je razotkriveno sve,
dokraja. Žigosan je prokleti dželat, nikakve milosti nije bilo! Žestoko se
istupalo, sve do uveče, radnici depoa sami su se peli za govornicu, niko
nije otišao, kao da su svi bili prikucani za mesta. Samo su glasovi brujali,
kao šuma, odzvanjali pod svodovima zdanja. Upamtio je da je neko u
gomili pored njega rekao onako čisto ruskim rečima: „Kao more pred
buru.“ Tako je i bilo. Lupalo je srce u grudima, tako je lupalo na frontu
pred napad, i užasno je bio žedan. Usta mu se osušila. Ali kako kod
tolikog naroda da dođeš do vode. I nije mu bilo do vode, morao je da trpi.
U pauzi Jedigej se probio do partijskog sekretara depoa Černova, bivšeg
šefa stanice. Ovaj se nalazio u predsedništvu.
— Slušaj, Andreja Petroviču, mogu li i ja da istupim?
— Što da ne, ako želiš.
— Želim, i to mnogo. Samo prvo da se posavetujemo. Ti se sećaš da je
kod nas na rasputici radio Kutibajev. Abutalip Kutibajev. Još je revizor
napisao prijavu protiv njega, da on piše uspomene iz Jugoslavije.
Abutalip se tamo borio u partizanima. Svašta je još napisao revizor. A oni
Berijini su došli i odveli čoveka. On je zbog toga i umro, propao čovek na
pravdi boga! Sećaš li se?
— Da, sećam se. Žena mu je dolazila po dokument.
— Taako, tako! A onda je porodica otišla. Sad, evo, slušam, pa se nešto
mislim. S Jugoslavijom smo u prijateljstvu — nikakvih neslaganja! Pa
zbog čega stradaju nevini ljudi? Abutalipova dečica su već poodrasla, idu
u školu. Stvari treba isterati na čistinu. A ne da svako upire prstom u njih.
Deca su ionako nastradala — ostala bez oca.
— Stani, Jedigeju. Ti bi hteo o tome da govoriš?
— Pa da.
— A kako se zove taj revizor?
— Pa to se može doznati. Ja ga, doduše, nisam više video.
— Od koga bi sad saznao? Sem toga, postoji li dokumentovan dokaz
da je on baš napisao?
— Pa ko bi?
— Tu ti je čvrst dokaz potreban, dragi moj Burani. A šta ako se
pokaže da nije tako? Nije to šala. Znaš šta, Jedigeju, poslušaj moj savet.
Napiši pismo o svemu tome u Alma-Atu. Napiši sve kako je bilo, ceo taj
slučaj, i pošalji u republički CK partije. Tamo će to ispitati. Neće dugo
držati. Partija se ozbiljno uhvatila za tu stvar. Vidiš i sam.
Zajedno sa ostalima Burani Jedigej je na tom mitingu uzvikivao
gromoglasno i odlučno: „Živela Partija! Odobravamo liniju Partije!“ A
posle, pred sam kraj mitinga, neko je u zadnjim redovima zapevao
„Internacionalu“. Nekoliko glasova ga je podržalo i već trenutak kasnije
sav onaj okupljeni narod zapevao je kao jedan pod svodovima depoa
veliku himnu svih vremena, himnu svih koji su bili večno ugnjetavani.
Nikad još Jedigej nije imao prilike da peva s tolikim svetom. Kao na
talasima ponelo ga je svečano, gordo i u isto vreme gorko saznanje o
svom jedinstvu sa onima koji su najveća dragocenost zemlje. A
komunistička himna narastala je, uzvisivala se, kipteći u srcu odvažnošću
i spremnošću da se odbrani i učvrsti pravo mnogih za sreću mnogih. I
kao što se to često dešavalo Jedigeju u trenucima velikog uzbuđenja, opet
mu se činilo da je na Aralskom moru. I tamo je lebdeo njegov duh kao
slobodan galeb nad belim grebenima talasa — alabašima.
U takvom trijumfalnom raspoloženju vratio se kući. Za čajem ispričao
je Ukubali podrobno i živo sve šta je i kako je bilo na mitingu. Ispričao je
kako je hteo da istupi, i šta mu je na to odgovorio sadašnji partijski
sekretar Černov. Ukubala je slušala muža, nalivala mu iz samovara čaj,
pialu za pialom, a ovaj je samo pio.
— Ma šta ti je, isprazni mi ceo samovar! — čudila se ona, smejući se.
— Znaš, na mitingu sam toliko bio žedan. Mnogo sam se uzbudio. Gde
ću tamo, toliko sveta, ni da se makneš. Onda sam izleteo, hteo da se
napijem, kad videh — ide kompozicija u našem pravcu. Ja pravo
mašinovođi. Pokaza se — naš čovek. Žandos sa Togrek-Tama. Uz put sam
popio malo vode. Ko da je to važno!
— Da, da, baš se nešto mislim — prozbori Ukubala, sipajući mu još
jednu pialu. Pa onda reče: — Znaš šta, Jedigeju, lepo je što si se setio
Abutalipove dece. Kad je već tako, kad su došla takva vremena, da ne
gurkaju siročiće, odvaži se. Pismo je — pismo, dok se ono napiše, dok
stigne, dok se pročita, pa dok se bude razmatralo, nego bolje bi bilo da ti
lično odeš u Alma-Atu. I tamo sve lepo ispričaš kako je bilo.
— Misliš da idem u Alma-Atu? Pravo kod onih velikih šefova?
— Pa šta tu ima? Dolaziš poslom. Koliko te samo tvoj prijatelj
Jelizarov zove, a ti nikad da odeš. Svaki put ti ostavlja adresu. Kad ne
mogu ja, otidi ti. Ja ne mogu od kuće, kome ću decu? Ali nemoj odlagati.
Uzmi odsustvo. Koliko bi imao odsustva za ove protekle godine — za
stotinu godina. Uzmi bar jedared i tamo, na licu mesta, sve onim
glavešinama ispričaj.
Jedigej se zadivi ženinoj razumnosti.
— Pa, ženo, rekʼo bih da si u pravu. Moraćemo da promislimo.
— Nemoj se dugo premišljati. Nije sad prilika. Što pre, to bolje.
Afanasij Ivanovič će ti pomoći. Kuda da ideš, kome da odeš, on to bolje
zna.
— Pa nije loše.
— Pa i ja ti velim. Ne vredi odgađati. Uz put ćeš mi ponešto kupiti za
kuću. Devojčice su nam poodrasle. Saule će najesen u školu. Jesi lʼ mislio
o tome? Hoćemo li je dati u internat ili kako ćemo? Jesi lʼ mislio o tome?
— Mislio sam, mislio, kako da ne — trže se Burani Jedigej, trudeći se
da prikrije kako ga je prenerazilo to kako je brzo porasla starija kći, da joj
je vreme za školu.
— Pa ako si mislio — nastavi Ukubala — poći, ispričaj ljudima šta
smo sve preživeli za sve ove godine. Nek pomognu siročićima, bar da se
opravdaju zbog oca. A ako budeš imao vremena — proći, pogledaj, ne bi
bilo naodmet, za kćeri i za mene. I ja nisam više mlada — rekla je zbog
nečeg sa uzdržanim uzdahom.
Jedigej pogleda ženu. Čudno, možeš se stalno viđati s nekim i ne
primetiti ono što se potom vidi najedared. Ona, naravno, nije bila ʼmlada,
ali je i do starosti bilo daleko. Pa ipak, nešto novo, nepoznato osetio je u
njoj. I shvatio je — otkrio je razumnost u ženinom pogledu i prve sede
vlasi je primetio. Na slepoočnicama je bilo tri-četiri belasave niti, ne više,
pa ipak su one govorile o onom što je proživljeno i preživljeno...
 Već sutradan Jedigej je bio na železničkoj stanici Kumbelj ali sad kao
putnik. Pošto sedne na alma-atinski voz, on će ponovo proći kroz
Boranli-Burani. Jedigeju to nije bilo žao. Ipak je morao najpre da pošalje
telegram Jelizarovu da dolazi. A to je mogao samo na stanici.
Onda je stigao voz Moskva— Alma-Ata, kojim je Jedigej krenuo, i
trebalo da prođe kroz sopstvenu rasputicu Boranli-Burani. Imao je
gornje mesto u kušet-kolima. Pošto je smestio stvari, Jedigej je odmah
izišao u hodnik i stao kraj prozora, da ne bi propustio da pogleda svoju
rasputicu iz voza, kao putnik, a onda je mogao da ode u kupe, popne se na
ležaj i zaspi, srećom dva dana puta su pred njim. Tako je mislio, mada već
sutradan nije znao kud će sa sobom od prisilne dokolice. Čudio se,
gledajući poneke dembele koji su samo žderali i spavali.
Međutim, prvoga dana, osobito u prve sate, ovladalo je njime neko
praznično raspoloženje, čak i nemir, jer ne beše sviknut da naduže
napušta porodicu. Stajao je kraj prozora uzbuđen, dostojanstven, s novim
šeširom, kupljenim za tu priliku u staničnoj radnji, u čistoj košulji, u
poluotkopčanoj bluzi od uniforme iz ratnih vremena, dobro sačuvanoj
kod Kazangapa. Kazangap mu je naturio tu bluzu, veli, tako će biti bolje, s
ordenjem i medaljama na grudima, u čizmama od solidnog oficirskog
boksa. Te čizme su se mnogo dopadale Buranom Jedigeju, iako je retko
imao prilike da ih nosi. Jedigej je smatrao da čovek koji drži do sebe, pre
svega treba da ima solidne čizme i novo pokrivalo za glavu. On je imao i
jedno i drugo.
Stajao je tako kraj prozora. Prolaznici su ga s poštovanjem zaobilazili
i osvrtali se. Burani Jedigej isticao se svojim izgledom, verovatno,
izrazom dostojanstva i uzbuđenja na licu.
A voz je išao, jurio punom parom po širokim prostranstvima
prolećnih sarozeka, kao da hita ne bi li sustigao prozirni pervaz
horizonta koji mu je izmicao. Na svetu su postojale samo dve stihije —
nebo i prostrana stepa. One su se svetlo doticale u daljini, kud je hrlio i
brzi voz.
U susret mu, evo, jure boranlinski predeli. Svaki nabor zemlje poznat
mu je, svaki kamen. Kako se Boranli-Burani bližio, tako se Jedigej uzvrteo
kraj prozora, nasmešio ispod brkova, kao da su godine minule otkako
nije bio tamo. Evo i rasputice. Promakao je semafor, kućice, prigradnje,
naslagane šine i pragovi ispred skladišta i sve se to onako u letu pribilo
uz železničku prugu ogromnog pustog prostranstva. Jedigej uspe čak da
vidi i svoje kćerkice. One su, po svoj prilici, toga dana sačekivale sve
putničke vozove sa zapada na istok. Mašući rukama, pocupkujući, da
skrenu pažnju na sebe, Saule i Šarapat su se radosno smešile prozorima
vagona što su leteli kraj njih. Vitice su im pri tom smešno poskakivale, a
oči caklile. Jedigej se instinktivno pribi uz prozor, zamaha im, promrmlja
nežne reči, ali one ga nisu ni videle, niti bi ga mogle prepoznati. Pa ipak
bilo mu je milo što su kćerke čekale da on prođe. I niko od putnika nije ni
slutio da iza njega upravo ostadoše njegova deca, njegov dom, njegova
rasputica! A još manje je neko mogao da pretpostavi da je u krdu kamila
u stepi iza rasputice šetkao njegov Karanar. Jedigej ga još izdaleka odmah
prepoznade i u očima mu se javi toplina.
A onda, kada su se udaljili nekoliko stanica od kuće, Jedigej zaspa.
Spavao je dugo i slatko uz ravnomerno kloparanje točkova, uz tihi
razgovor suseda u vagonu.
A sutradan po podne granuše Alatauske planine od Čimkenta pa po
celom Semirečju. To su bile planine, kakav prizor! I koliko god je Burani
Jedigej uživao u veličanstvenom izgledu snežnih grebena koji su pratili
železničku prugu do same Alma-Ate, nije se mogao nauživati. Za njega, za
čoveka iz sarozečkih stepa, bilo je to čudo, posmatranje večnosti. Alataui
nisu u njemu izazivali samo ushićenje svojom veličanstvenošću, već i
potrebu da, dok ih gleda, razmišlja. Sviđalo mu se da nemo razmišlja dok
posmatra planine. I u mislima se spremao za susret sa onim, njemu sad
još nepoznatim odgovornim ljudima, koji su javno izjavili da grešaka iz
prošlosti više nikada neće biti, i on je zbog toga želeo da im ispriča gorku
priču Abutalipove porodice. Nek izvide, nek sad odluče kako će stvar
ispraviti. Abutalipa oživeti nećeš, bar niko decu da ne vređa, da im u
svemu bude otvoren put. Stariji, Daul, najesen će u školu, nek pođe ničeg
se ne plašeći i ništa ne skrivajući. Samo gde li su sad oni? Kako li su? Šta li
radi Zaripa?
Nešto hladno kosnu mu dušu kad se seti svega toga. Vreme je bilo da
malo pozaboravi prošlost, da pregori. Ona je i otišla zato da bi on
potpuno prestao da misli na nju. Ali sam Bog zna šta je zaboravljeno a šta
ne! Tugovao je Burani Jedigej, smirivao sebe, potčinjavajući se sudbini.
Kome to da kažeš, ko bi razumeo? Sem ova snežna brda što su poduprla
nebo, ali njima na takvoj visini i nije do čovekovih zemaljskih nedaća.
Zato ona i jesu veliki Alataui, da mnogi smrtnici dolaze i odlaze, a oni da
ostaju večno. da bi mnogi, dok ih gledaju, razmišljali, a oni nepokolebljivo
ćutali...
Seti se Jedigej kako je Abutalip, pošto je zabeležio „Reč Rajmali-age
bratu Abdiljhanu“, a mora da je mnogo razmišljao o zapisanoj legendi
jednom u razgovoru podelio sa njim misao o tome, da takvi ljudi, kao
Rajmali-aga i Begimaj, kad se sretnu na životnom putu, donose jedan
drugom koliko sreće, toliko i jada, uvlačeći jedno drugo u nerazrešivu
tragediju — u čovekovu zavisnost od suda drugih ljudi. Zato su najbliži
ljudi Rajmali-age tako i postupili prema njemu, kako su oni smatrali, za
njegovo dobro. Za Jedigeja tad su to bile samo mudre reči, i ništa više,
dok sam na sebi nije iskusio svu njihovu istinitost, dok sam nije
nastradao. Iako su on i Zaripa bili daleko od te priče kao nebo od zemlje,
ničeg i nije bilo među njima, sem što je on o njoj mislio i silno je voleo, ali
Zaripa je prva preuzela udarac na sebe, da bi se izbavila od te neizbežne
nerazrešivosti. Za sebe je odlučila, presekla jednim postupkom, kao krv
iz vene prekinula, ali nije pomislila na njega, nije pomislila šta će njega
stajati ta njena odluka. Dobro te je živ ostao. I sad ga ponekad uhvati
takva tuga i jad, da je gotov da pobegne na kraj sveta, samo da je vidi,
samo da je čuje bar jednom...
Seti se Jedigej, podemehujući se samom sebi, kako se čudio tada kad
je doznao od Abutalipa da je, navodno, u Nemačkoj postojao jedan
ugledan čovek, veliki pesnik Gete. Njegovo ime na kazaškom ne zvuči baš
lepo, ali nije suština u tome, svako nosi ime koje mu je sudbina
predodredila. Gete se već kao starac, prevalio je sedamdesetu, navodno
isto tako zaljubio u mladu devojku, a i ona je njega zavolela svim srcem.
Za to se znalo, ali niko, ipak, nije Geteu vezao ruke i noge i proglasio ga
ludim... A kako su postupili s Rajmali-agom! Ponizili su, uništili čoveka, a
želeli su dobro... I Zaripa mu je na svoj način želela dobro i postupila je
onako kako joj je savest nalagala... Zato se on na nju i ne ljuti. A zar se i
možeš ljutiti na voljenog čoveka? Pre ćeš sebe okriviti i smatrati krivim.
Nek tebi bude rđavo, samo ne njoj... I ako si u stanju, onda i tada, kad te je
ona napustila, pamti i voli je...
Tako je Burani Jedigej i krenuo, pamteći i voleću nju, pamteći
Abutalipa i njegovu osirotelu decu...
Već se približavajući Alma-Ati, Jedigej najednom pomisli: a šta ako
Jelizarov ne bude tamo! Šta će tad! Kod kuće mu to nekako nije ni palo na
um. Ni Ukubala nije mislila o tome. Sudili su po sebi. Misleći, svi žive tako
da se nikud ne miču, kao oni u sarozekama. A vrlo je moguće da Afanasija
Ivanoviča ne bude kod kuće. Čovek radi u samoj akademiji, svud ga
čekaju, zar malo posla ima takav jedan naučnik. Možda je otišao na
službeni put, ko zna na koliko. „E, onda će biti problema“, uznemiravao se
Jedigej. I mislio je da se tad obrati redakciji svog kazaškog lista, adrese
ima u svakom broju. Tamo će mu sigurno objasniti kako i kuda da se
obrati. Ko bi, ako ne novinari, znao kome da se obrati po takvom pitanju.
Kod kuće je sve izgledalo jednostavno i prosto — spremio se i krenuo. A
sad, kad se približavao mestu, Burani se uznemirio — ne kaže se badava:
rđav lovac mašta o lovu, kod kuće sedeći. Tako i on. Ali on je, naravno,
računao na Jelizarova. Jelizarov je njihov čovek, davnašnji prijatelj, toliko
puta je bio u njegovoj kući na rasputici, znao je za slučaj Abutalipa
Kutibajeva. On bi od prve reči sve razumeo. A kako da ispričaš
nepoznatim ljudima, od čega da počne i šta da govori — da svedoči, kao
na sudu, ili da iznosi, ilʼ nekako drukčije? Hoće li ga slušati i šta će mu
odgovoriti? Ko si ti, vele, i zašto je tebi baš stalo da obeliš Abutalipa
Kutibajeva? Kakve veze imaš ti sa tim? Ko si ti njemu — brat, svojta?
A voz je za to vreme već prolazio kraj gradske periferije. Putnici su se
već spremili i izišli u hodnik čekajući da voz stane. I Jedigej se spremio.
Evo i stanice, evo i kraja puta. Na peronu puno sveta — oni što su
dočekivali i oni što su putovali. Voz se lagano zaustavljao. I najednom
kroz prozor, sred lica koja su promicala, Burani Jedigej spazi na peronu
Jelizarova i obradova se silno, kao dete. Jelizarov mu mahnu šeširom u
znak pozdrava i krenu naporedo s vagonom. Baš ima sreće! Jedigej nije ni
pomišljao da će ga Jelizarov lično dočekati. Odavno se nisu videli, od
prošle jeseni. Ne, nije se izmenio Afanasij Ivanovič, iako je već bio u
godinama. Uvek onako živahan, suvonjav. Kazangap ga je nazivao
argamakom — jahaćim čistokrvnim konjem. Bila je to velika pohvala —
argamak Afanasij. Jelizarov je znao za to i dobrodušno se slagao — nek
bude po tvome, Kazangape! I pri tom dodavao — stari argamak, alʼ ipak
argamak! I na tome ti hvala! Obično je dolazio u sarozeke u radnom
odelu, u čizmama od kirsa, sa starom već otrcanom kazaškom kapicom, a
sad je imao kravatu i lepo tamnosivo odelo. I to odelo mu je baš dobro
pristajalo, i figuri i, što je glavno, boji kose — već napola sedoj.
I dok se voz zaustavljao, Afanasij Ivanovič je koračao pored voza
okrenut u stranu, smešeći se prema prozoru. Sive Jelizarovljeve oči sa
svetlim trepavicama, zračile su iskreno zadovoljstvo zbog
dugoočekivanog susreta. To je Jedigeja odmahʼ zgrejalo i sumnje od
maločas raspršiše se. „Dobar početak“, obradova se on, ,daće Bog da
putovanje bude uspešno!“
— Najzad si se nakanio! U kojem to veku! Zdravo, Jedigeju! Zdravo,
Burani! — dočeka ga Jelizarov.
Čvrsto se zagrliše. Od tolikog sveta, od radosti, Jedigej se malo zbuni.
Dok su se probijali ka trgu ispred stanice, Jelizarov ga je zasipao
pitanjima. Pitao je za sve, ko kako živi — kako su Kazangap, Ukubala,
Bukej, deca, ko je sad šef stanice, nije zaboravio ni na Karanara.
— A kako tvoj Burani Karanar? — zainteresova se, unapred se veselo
nečemu smejući. — Je lʼ još uvek riče kao lav?
— Dobro je. Kad mu dođe, riče — odgovarao je Jedigej. — U
sarozekama ima širine. Šta mu još treba?
Ispred stanice stajao je veliki crni automobil, čija se politura sva
caklila. Ovakav je Jedigej prvi put u životu video. Bio je to „zim“ —
najbolji automobil pedesetih godina.
— To ti je moj Karanar — našali se Jelizarov. — Sedi, Jedigeju —
govorio je, otvarajući prednja vrata. — Pa da pođemo.
— A ko će voziti kola? — upita Jedigej.
— Ja ću — reče Jelizarov, sedajući za volan.
— Pod stare godine mi došlo, kao što vidiš. Što smo mi gori od
Amerikanaca?
Jelizarov sa sigurnošću upali motor. I pre no što krenuše s mesta,
smešeći se pogleda upitno u gosta.
— I tako ti, eto, stiže. Reci mi odmah — hoćeš li duže ostati?
— Došao sam jednim poslom, Afanasije Ivanoviču. Kako ispadne.
Moram se s vama najpre posavetovati.
— Znao sam ja da ti dolaziš nekim poslom, inače ko bi te izvukao iz
tvojih sarozeka! U redu! Znaš šta, Jedigeju. Sad ćemo poći k meni.
Odsešćeš kod nas. Nemoj slučajno da se buniš. Nikakvi hoteli! Ti si moj
specijalni gost. Kako ja kod vas u sarozekama, tako ti kod mene. Sijdin siji
bar — tako mu dođe na kazaškom! Poštovanje iz poštovanja!
— Izgleda da je tako! — potvrdi Jedigej.
— Dakle, to smo rešili. I meni će biti veselije. Moja Julija otišla je sinu
u Moskvu, rodio mi se drugi unuk. I ona požurila na radosnu vest
mladima.
— Drugi unuk! Čestitam! — reče Jedigej.
— Ma, čuješ li ti, već drugi — kaza Jelizarov, smičući u čudu
ramenima. — Kad postaneš ded, shvatićeš me! Mada si ti još daleko od
toga. U tvoje vreme meni je još vetar duvao kroz glavu. Pa ipak, čudna
stvar, nas dvojica se razumemo, bez obzira na razliku u godinama. Hajde,
da krenemo. Proći ćemo kroz grad. Gore. Eno vidiš planine, sneg na
vrhovima? Tamo, pod brdom, u Medeo. Mislim da sam ti pričao, naša
kuća je u predgrađu, skoro u selu.
— Sećam se, Afanasije Ivanoviču, pričali ste da vam je kućica kraj
same rečice. Uvek slušate kako voda šumi.
— Sad ćeš se sam uveriti. Da krenemo. Dok se vidi, pogledaj grad. Sad
ti je kod nas lepota. Proleće, sve u cvetu.
Od stanice ulica je vodila pravo i, činilo se, beskrajno, kroz čitav grad,
izmeću topola i parkova penjući se postepeno uz brdo. Jelizarov je vozio
bez žurbe. Putem je govorio gde je šta — sve su to bile razne velike
ustanove, radnje, stambene kuće. U samom centru grada na velikom i sa
svih strana otvorenom trgu stajala je velika zgrada, koju je Jedigej odmah
prepoznao po slikama — bio je to Dom vlade.
— Tu je CK — glavom je pokazao Jelizarov.
I prošli su kraj njega i ne pretpostavljajući da će sutradan morati da
dođu zbog posla. Još je jednu zgradu prepoznao Burani Jedigej, kad su
skrenuli sa te prave ulice levo — bila je to Kazaška opera. Nakon
nekoliko kvartova oni ponovo okrenuše u pravcu brda, putem koji je
vodio u Medeo. Centar grada ostao je iza njih. Vozili su dugom ulicom
izmeću vila, parkića ispred kuća, kraj aričnih bujica što su od silne vode
žuborile, dolazeći s brda. Vrtovi su bili u cvetu.
— Ala je lepo! — reče Jedigej.
— Baš mi je milo da si došao baš u ovo doba godine — odgovori
Jelizarov. — Lepše od Alma-Ate ništa ne postoji. I zimi je lepo. Ali sad
prosto duša peva!
— Znači, dobro ste raspoloženi — obradova se Jedigej zbog
Jelizarova.
Ovaj ga hitro pogleda sivim ispupčenim očima, klimnu glavom i
uozbilji se, mršteći se, i ponovo mu se od osmeha zrakasto razleteše bore
od očiju.
— Ovo je, Jedigeju, posebno proleće. Ima promena. Zato je zanimljivo
i živeti, iako godine pritiskuju. Uvideli da su grešili, osvrnuli se. Jesi li
kadgod bolovao tako, da posle iznova osetiš ukus života?
— Nešto se ne sećam — sa svom neposrednošću odgovori Jedigej. —
Sem, možda, posle kontuzije...
— Pa ti si zdrav kao bik! — nasmeja se Jelizarov. — Nisam o tome.
Onako uz reč... Da, da. Partija je sama pokrenula stvar. Mnogo sam
zadovoljan zbog toga, iako ja lično nemam nekih razloga. Ali mi je pri
duši milo i gajim nade, kao u mladosti. Ilʼ možda, zato što zaista starim?
A?
— A ja sam, Afanasije Ivanoviču, upravo po takvoj stvari došao.
— Kako to misliš? — ne shvati Jelizarov.
— Možda se i sećate? Pričao sam vam o Abutalip Kutibajevu.
— Kako da ne, kako da ne! Vrlo dobro se sećam. Tako, dakle. Gledaš ti
duboko, bogme. Sila si ti! I došao si, ne čekajući, odmah.
— Ma nisam ja sila. Ukubali je to palo na um. Samo od čega da
počnem? Kuda da pođem?
— Od čega da počneš? Pa to ćemo već da izvidimo. Kod kuće, za
čajem, sve ćemo natenane da izvidimo šta ćemo i kako ćemo. — I,
poćutavši, Jelizarov reče značajno: — Vremena se nekako menjaju,
Jedigeju, pre dve-tri godine ne bi ti ni na pamet palo da pokreneš jednu
takvu stvar. A sad — nema bojazni. Tako, u principu, treba i da bude.
Trebalo bi da se svi, svi do jednoga držimo te pravičnosti. I nikome neka
izuzetna prava. Tako ja to shvatam.
— Bi to bolje znate, sem toga, vi ste učen čovek — reče Jedigej ono o
čemu je razmišljao — i kod nas u depou govorilo se o tome. Odmah sam
pomislio na Abutalipa, odavno je taj bol u meni. Hteo sam čak da istupim
na mitingu. Nije reč samo o pravičnosti. Iza Abutalipa su ostala deca,
rastu, stariji će u školu najesen...
— A gde su sad, ta porodica?
— Ne znam, Afanasije Ivanoviču, otkako su otišli, a ima već tri godine,
nisam čuo za njih.
— To nije strašno. Naći ćemo, pronaći ćemo ih. Sad je glavno, s
pravne tačke gledišta, pokrenuti pitanje o Abutalipovom slučaju.
— Baš tako. Odmah ste našli pravu reč. Zato sam i došao.
— Mislim da nisi uzalud došao.
Ispalo je kao što je i pretpostavljao. Vrlo brzo, bukvalno tri nedelje po
Jedigejevom povratku, stigao je dokument iz Alma-Ate u kojem je crno na
belo stajalo da je bivši radnik železničke rasputice Boranli-Burani,
Abutalip Kutibajev, koji je umro tokom islednog postupka, u potpunosti
rehabilitovan kao nevin. Tako je baš stajalo! S dokumentom je trebalo
upoznati kolektiv u kojem je radio nastradali.
Gotovo istovremeno s dokumentom stiglo je pismo od Afanasija
Ivanoviča Jelizarova. Bilo je to značajno pismo. Celoga života Jedigej je
čuvao to pismo među najvažnijim porodičnim dokumentima — dečjim
izvodima iz knjige rođenih, ratnim odlikovanjima, papirima o ranjavanju
na frontu i radnim karakteristikama...
U tom opširnom pismu Afanasij Ivanovič je pisao da je prezadovoljan
brzim razmatranjem Abutalipovog slučaja i raduje se zbog rehabilitacije.
Da je već sama ta činjenica — dobro znamenje vremena. I, kako se on
izrazio, to je pobeda nad samim sobom.
Dalje je pisao da je po Jedigejevom odlasku još jednom bio u
ustanovama koje je s Jedigejem posetio, i saznao važne novosti. Prvo i
prvo, islednik Tansikbajev udaljen je s posla, degradiran, oduzeta su mu
odlikovanja i pozvan je na odgovornost. Drugo, pisao je, kako je izvešten,
porodica Abutalipa Kutibajeva živi, izgleda, u Pavlodaru. (U kakvu daljinu
ih je odnelo!) Zaripa radi u jednoj školi kao učiteljica. Njeno sadašnje
porodično stanje — udata. Takvi su zvanični podaci stigli iz njenog mesta
prebivališta. I još, pisao je on, tvoje sumnje, Jedigeju, u pogledu onog
revizora pokazale su se opravdane u toku revizije slučaja — izgleda da je
baš on prijavio Abutalipa Kutibajeva. „Zašto je to učinio, šta ga je
podstaklo na takvo zlodelo? Mnogo sam razmišljao o tome, prisećajući se
onoga što sam znao iz sličnih slučajeva, i onoga što su mi drugi pričali,
Jedigeju. Stvorivši sliku o svemu tome, pokušavao sam da shvatim motive
njegovog postupka. Ali, teško mi je da odgovorim. Ne mogu da objasnim
šta je kod njega izazvalo takvu mržnju prema njemu potpuno
nepoznatom čoveku — Abutalip Kutibajevu. Možda je to neka bolest,
epidemija koja zahvata ljude u nekom istorijskom periodu. A možda se
takvo jedno pogubno svojstvo krije od iskona u čoveku — zavist, koja
ispodmukla pustoši dušu i vodi ka surovosti. Ali kakvu je zavist mogla da
izazove Abutalipova ličnost? Za mene to ostaje tajna. A što se tiče načina
obračuna, on je star koliko i svet. Nekada davno, trebalo je samo nekoga
prijaviti da je jeretik, pa da bude kamenovan na bazarima Buhare, a u
Evropi spaljivan na lomači. O tome smo nas dvojica, Jedigeju, razgovarali
kad si bio ovde. Posle razjašnjavanja činjenica u Abutalipovom slučaju,
još jednom se uveravam: dugo će još ljudi morati da iživljavaju u sebi taj
porok — mržnju prema ličnosti u čoveku. Koliko dugo — teško je čak i
predvideti. Uprkos svemu tome, ja slavim život zato što je pravičnost
neuništiva na zemlji. Eto, i ovoga puta ona je trijumfovala. Doduše, po
skupu cenu, ali je trijumfovala! I uvek će tako biti, dok bude sveta!
Zadovoljan sam, Jedigeju, što si se nesebično izborio za pravičnost...“
Mnogo je dana Jedigej bio pod utiskom pisma. I čudio se sebi — kako
se on sam izmenio, nešto kao da se pridodalo i razjasnilo u njemu. Tad je
prvi put pomislio da je, zacelo, došlo vreme da se sprema za starost, koja
je već kucala na vrata...
Jelizarovljevo pismo bilo je za njega kao neka međa — život pre
pisma i posle njega. Sve što je bilo pre pisma — otišlo je, rastvorilo se u
dim, udaljavajući se, kao obala od mora, sve što je bilo posle — mirno je
teklo iz dana u dan, podsećajući da će trajati dugo, ali ne i beskonačno. Ali
što je glavno — iz pisma je saznao da je Zaripa udata. Ta vest ga je
prisilila da još jednom preživi teške trenutke. Umirivao je sebe da je
znao, nekako predosećao, da se ona već udala, iako nije znao gde je, šta je
s decom i kako živi među drugim ljudima. Posebno bolno i bez prestanka
je to osećao na putu, dok se vraćao vozom kući. Teško je reći zašto mu je
to palo na pamet. Ali sigurno ne zato što mu je pri duši bilo teško, rđavo.
Naprotiv, iz Alma-Ate Jedigej je krenuo u bodrom i dobrom raspoloženju.
Svuda, gde su on i Jelizarov odlazili, primani su s razumevanjem i
dobronamernošću. I već je to samo po sebi ulivalo uverenje u ispravnost
zamisli i nadu u dobar ishod stvari. Tako se posle i pokazalo. A onoga
dana, kad je Jedigej odlazio iz Alma-Ate, Jelizarov ga je odveo na ručak u
stanični restoran. Vremena do polaska voza bilo je napretek, i lepo su
posedeli, popili, popričali onako iskreno na rastanku. U tom razgovoru,
kako je Jedigej shvatio, Afanasij Ivanovič je izrazio svoju skrovitu misao.
On, bivši moskovski komsomolac, koji se još dvadesetih godina našao u
turkestanskom kraju, koji se borio s basmačima41, i tako tu i ostao za celi
život, koji se bavi geološkom naukom, smatra da nije celi svet uzalud
polagao nadu u ono što je započela oktobarska revolucija. Koliko god se
moralo skupo plaćati za pogreške i propuste, kretanje na neistraženom
putu se nije zaustavljalo — u tome je suština istorije. Još je kazao da će se
sad krenuti s novom snagom napred. Jamstvo za to je samoispravljanje,
samočišćenje društva. „Kad možemo da sebi u lice to kažemo, znači,
imamo snage za budućnost“, tvrdio je Jelizarov. Da, lepo su se ispričali
tad za ručkom.
Utakvom raspoloženju vraćao se Burani Jedigej u svoje sarozeke.
I opet su se nizali pred pogledom plavosnežni Alataui, pružajući se u
daljini svojim lancem koji se protegao preko celog Semirečja. I tada baš,
preturajući po glavi svoj boravak u Alma-Ati, shvatio je, neki unutrašnji
glas mu je rekao da se Zaripa, po svoj prilici, već udala.
Gledajući u planine, gledajući u prolećne daljine, Jedigej je razmišljao
o tome da na svetu postoje verni ljudi — i reči i delu, takvi kao Jelizarov, i
da bi čoveku bez takvih, kao što je on, bilo na zemlji mnogo teže. I kad je
već završio sa obilaženjem okolo povodom Abutalipovog slučaja,
razmišljao je o prevrtljivostima vremena što brzo teče i menja se — da je
Abutalip ostao živ, sad bi bila skinuta s njega lažna optužba i, ko zna,
možda bi ponovo našao sreću i spokojstvo sa svojom decom. Da je živ!
Time je sve rečeno. Da je živ, Zaripa bi ga, naravno, čekala do poslednjeg
dana. To je tačno! Takva žena bi dočekala muža, ma šta je to stajalo. A
kad nema koga da čeka, onda nema šta ni da čeka, nema razloga da mlada
žena živi u samoći. A kad je već tako, ako naiđe na odgovarajućeg čoveka,
udaće se, zašto i ne bi? Jedigeja rastrojiše takve misli. Pokuša da prenese
pažnju na štogod drugo, pokuša da ne misli, da ne pušta uobrazilji na
volju. Ali nije uspevao. Tad se uputio u vagon-restoran.
Tu je bilo malo sveta i još čisto i vazduh čist, jer je putovanje tek
počelo. Jedigej je sedeo sam kraj prozora. Najpre je uzeo bocu piva, da bi
se nečim zabavio. Široki vidik iz vagon-restorana dopuštao mu je da
istovremeno posmatra i brda, i stepe, i nebo nad njima. To zeleno
prostranstvo u makovom cvetu s jedne strane, i veličanstvenost snežnih
planinskih grebena s druge strane, uzdizali su, uznosili dušu ka
neostvarljivim željama i dovodili do gorke ucveljenosti. Od gorčine
zaželeo je nešto gorko. Poručio je votku. Ispio je nekoliko čašica i nije ni
osetio ono što je popio. Tadʼ je naručio pivo i utonuo u svoja razmišljanja.
Dan je bio na izmaku. U prozirnosti prolećnog neba zemlja je letela kraj
železničke pruge. Jurila su, promičući, naselja, vrtovi, drumovi, mostovi,
ljudi i stada, ali prema svemu tome Jedigej je bio ravnodušan, jer je teška
tuga, hrupivši najednom s novom snagom, zamračivala i pritiskivala
njegovu dušu nejasnim predosećanjem da je prošlost konačno završena.
Tako je prosedeo do mraka, dok se vagon-restoran nije dupke
napunio da se jedva disalo od duvanskog dima. Jedigej nije mogao da
shvati — zašto je sav taj svet tako bezbrižan, zbog kakvih se to
beznačajnih razgovora uzrujavaju za stolom i zašto nalaze zadovoljstvo u
votki i duvanu? Neprijatne su mu bile i žene koje su tu došle s muževima.
Posebno mu je neprijatan bio njihov smeh. Ustao je, posrćući, našao
kelnericu koja je, zadihana, išla s poslužavnikom izmeću uzžamorenih
stolova, i pošto je platio račun, krenuo u svoj vagon. Trebalo je da prođe
kroz nekoliko vagona. Dok je išao, klateći se zajedno s vozom, bivalo mu
je sve mučnije i samotnije od osećanja svoje potpune usamljenosti i
otuđenosti.
Šta ima da živi, šta ima da putuje...
I sad mu je bilo potpuno svejedno odakle kuda i zašto putuje, kuda
hita kroz noć ovaj brzi voz. Na jednoj od zatvorenih platformica zastade,
pritisnu vrelo čelo uz prohladna zastakljena vrata, i tako je tu stajao, ne
osvrćući se i ne obraćajući pažnju na putnike koji su se motali kraj njega.
A voz je išao, klateći se. Mogao je da otvori vrata, jer je Jedigej, kao
železničar, imao ključ, da otvori i prestupi prag... U nekakvom pustom
kraju u mraku Jedigej razazna dva daleka svetla što su mamila. Dugo se
nisu gubila iz vida. Da li su to svetleli prozori usamljene kuće, ili su to
vatre u polju. Biće da se kraj njih nalaze i ljudi. Ko su oni? I zašto su
tamo? Eh, kada bi tamo bila Zaripa s decom? Smesta bi iskočio iz voza i
potrčao k njoj i, dotrčavši u jednom dahu,. pao joj pred noge i plakao, ne
srameći se, da isplače sav onaj nakupljeni bol i tugu...
Burani Jedigej prigušeno zastenja, gledajući ona svetla u stepi, koja su
već iščezavala po strani. I stajao je tako kraj vrata, jecajući nečujno i ne
okrećući se, ne obraćajući pažnju na bučno tumaranje putnika po vozu.
Lice mu je bilo vlažno od suza... a bila je mogućnost da otvori vrata i
prestupi prag...
A voz je išao, klateći se.

Vozovi su u tim predelima išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok.

A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.
U tim predelima svaka udaljenost merena je prema železničkoj pruzi,
kao od griničkog meridijana.
A vozovi su išli sa istoka na zapad i sa zapada na istok...

Digavši se sa gnezdišta, sa obronka Malakumdičap, veliki jastreb-

belorepaš polete u obilazak okoline. Obletao je svoje posede dvaput —
pre podne i posle podne.
Pažljivo posmatrajući površinu stepe, zapažajući sve što se dole
micalo, sve do buba koje su puzile i hitrih guštera, jastreb je lagano leteo
nad sarozekama, dostojanstveno razmahujući krilima, postepeno se
penjući, da bi šire i dalje video stepu pod sobom i u isti mah se
približavao, premeštajući se u ravnomernim krugovima spirale, ka svom
omiljenom lovištu — teritoriji zatvorene zone. Otkako je ta prostrana
oblast bila ograđena, primetno se nakotilo svakojake živadi, raznovrsne
perutine, jer se lisice i druge zverčice njuškalice nisu usuđivale da
nesmetano ovamo prođu. Ali za jastreba ta ograda nije predstavljala
ništa. On je to i iskorišćavao. Ona mu je baš dobro došla. Doduše, kako se
uzme. Prekjuče je on osmotrio iz visine jednog zečića i kad se obrušio na
njega kao kamen, zečić je uspeo da šmugne pod žicu, a jastreb se onako iz
zaleta umalo nije nabo na bodlje. Jedva se izvio, jedva izbegao, uzleteo
naglo i gnevno uvis, perjem zakačinjući oštre žaoke bodlji. Posle se
nekoliko pera odvojilo u vazduhu i poletelo samo za sebe. Od to doba
jastreb se starao da se drži što dalje od te opasne ograde.
Tako je leteo i u tom času, dostojanstveno, bez žurbe, kao što priliči
vladaru, ničim, nijednim jedinim suvišnim uzmahom ne privlačeći na
sebe pažnju zemaljskih bića. Toga dana je još ujutro — na prvom, a i sad,
na drugom letu, primetio neko veliko komešanje ljudi i automobila na
prostranim betonskim poljima kosmodroma. Automobili su vozili gore-
dole, a osobito često su kružili oko konstrukcije sa raketama. Te rakete,
ustremljene u nebo, odavno su već stajale na svojim platformama, jastreb
se već odavno svikao na njih, ali danas se oko njih nešto zbivalo. Suviše je
mnogo automobila, suviše mnogo ljudi, suviše mnogo kretnje...
Jastrebu ne promače ni to da čovek na kamili, dva tandrkava traktora
i riđi kosmati pas, koji su se do malopre kretali, sad stoje kod bodljikave
žice spolja, baš kao da je ne mogu savladati... Riđi pas je razdraživao
jastreba svojim dokonim izgledom, a posebno time što se vrzmao oko
ljudi, ali on ničim ne pokaza svoj stav prema riđem psu, nije valjda na to
spao. On je samo kružio nad tim mestom, budno motreći šta će dalje biti,
šta će učiniti onaj riđi pas što je vrteo repom kraj ljudi...
Jedigej podiže bradato lice i ugleda na nebu jastreba gde kruži.
„Belorepaš, krupan je“, pomisli. „Eh, kada bih bio jastreb, ko bi me mogao
zaustaviti. Sam bih poleteo i spustio se na kumbezah42 Ana-Bejita!...“
Za to vreme na drumu ispred njih začu se automobil kako se
približava. „Evo ga!“ obradova se Burani Jedigej. „Daće Bog, te će se sve
srediti!“ „Gazik“ se brzo približavao rampi i naglo se zaustavio ispred
vrata stražarske kućice. Stražar je čekao da se automobil približi. Istog
trena se ispravi, pozdravi komandira straže, poručnika Tansikbajeva, kad
ovaj iziđe iz gazika, i poče raportirati:
— Druže poručniče, raportiram...
Ali komandir straže zaustavi ga gestom i, kada stražar u pola reči
spusti ruku sa štita na kapi, okrete se onima što su stajali s druge strane
rampe.
— Ko je došao? Ko čeka? Vi? — upita Buranog Jedigeja, obraćajući mu
se.
— Biz, bizgoj, karatm. Ana-Bejitke žetpej turip kaldik. Kalaj da bolsa,
žardamdeš, karagim43 — reče Jedigej, starajući se da odlikovanja na
grudima vidi i mladi oficir.
Na poručnika Tansikbajeva to ne ostavi ni kakav utisak, on se samo
suvo nakašlja, i kad stari Jedigej htede da nastavi, hladno ga upozori:
— Druže stranče, obraćajte mi se na ruskom jeziku. Ja sam lice na
službenoj dužnosti — objasni, mršteći crne veđe nad kosim očima.
Burani Jedigej se potpuno zbuni.
— Ee, izvini, izvini. Ne zameri, izvini. — I zbunjeno ućuta, izgubivši
dar govora i misao koju je nameravao da iznese.
— Druže poručniče, dopustite da vam izložim našu molbu — izvlačeći
starca, obrati se Dugački Ediljbaj.
— Izložite, samo kraće — upozori ga komandir straže.
— Trenutak samo. Nek bude prisutan pokojnikov sin — Dugački
Ediljbaj se okrete ka Sabidžanu. — Sabidžane, ej, Sabidžane, dođi ovamo!
Ali ovaj, šetkajući se malo po strani, samo ljutito odmahnu:
— Dogovarajte se sami.
Dugački Ediljbaj morade da pocrveni.
— Izvinite, druže poručniče, kivan je što je tako ispalo. To je sin
preminuloga, našeg starca Kazantapa. Tu je i njegov zet, eno ga, na
prikolici.
Zet pomisli da ga zovu i ustade te siđe s prikolice.
— Ti me detalji ne interesuju. Izložite suštinu stvari — reče mu
komandir straže.
— Dobro.
— Kratko i po redu.
— Dobro. Kratko i po redu.
Dugački Ediljbaj uze da iznosi sve kako je — ko su oni, odakle su, u
kom cilju i zašto su se tu pojavili. I dok je on govorio, Jedigej je posmatrao
lice poručnika Tansikbajeva i shvatio da se nečem dobrom ne mogu
nadati. Ovaj je stajao s druge strane rampe samo zato da bi formalno
saslušao žalbu ljudi sa strane. Jedigej je to shvatio i duša mu se rastužila.
I sve što je bilo u vezi s Kazangapovom smrću, sve njegove pripreme za
odlazak, sve što je učinio kako bi mlade ubedio da daju pristanak za ukop
na Ana-Bejitu, sva njegova razmišljanja, sve ono u čemu je video nit koja
je povezivala njega sa istorijom sarozeka — sve se to za tili čas pretvorilo
u ništa, sve se to pokazalo kao beskorisno, ništavno pred licem
Tansikbajeva. Jedigeju su bila povređena ona najlepša osećanja. Smešno
ʼmu je bilo i do suza bilo bolno zbog kukavice Sabidžana, koji je koliko
juče, zalivajući votku šubatom, naširoko i nadugačko pričao o bogovima,
o radio-dirigovanim ljudima, pokušavajući da prenerazi Boranlince
svojim znanjem, a sad nije hteo ni usta da otvori! Smešno mu je bilo i
bolno zbog Buranog Karanara, besmisleno okićenog ašom s kićankama
— šta to kome sada treba! Ovaj poručnik Tansikbajev, koji ne želi ili se
plaši da govori svojim maternjim jezikom — zar je on u stanju da oceni
Karanarovu opremu? Smešno mu je bilo i bolno zbog zlosrećnog
Kazangapovog zeta-alkoholičara koji se, ne uzevši ni kapi alkohola,
truckao na prikolici, da bi bio kraj pokojnikovog tela, a sad ustao i prišao,
po svemu sudeći, nadajući se još uvek da će ih propustiti na groblje. Čak
je i zbog riđeg psa Žolbarsa bilo smešno i bolno Buranom Jedigeju
— zašto se prikačio uz njih po svojoj volji i zašto strpljivo čeka kad će
krenuti dalje? Šta će to sve njemu, tom psu? A možda je pas i predosećao
da neće gospodar dobro proći, zato se i prilepio, da u tom času bude uz
njega. U kabinama su sedeli mladi traktoristi Kalibek i Žumagali — šta
sad da im kaže i šta će oni posle svega misliti?
Ponižen i neraspoložen, Jedigej je, međutim, jasno osećao kako u
njemu raste talas negodovanja, kako mu vrelo i besno kulja krv iz srca i,
poznajući sebe, znajući kako je opasan kad se preda zovu gneva, trudio se
da ga uguši snagom volje. Ne, nije imao prava da se ne obuzdava dok je
pokojnik još ležao na prikolici nepokopan. Ne priliči starom čoveku da se
uzrujava i podiže glas. Tako je mislio i stezao zube i vilice, da ne izda ni
rečju, ni gestom ono što se u tom času zbivalo u njemu.
Kao što je Jedigej i očekivao, razgovor Dugačkog Ediljbaja s
komandirom straže odmah se okrenuo na beznadežnu stranu.
— Ničim vam pomoći ne mogu. Pristup na teritoriju zone stranim
licima kategorički je zabranjen — reče poručnik pošto sasluša Dugačkog
Ediljbaja.
— Mi za to nismo znali, druže poručniče. Inače ne bismo ni dolazili
ovamo. Zašto, pitamo se? A sada, kad smo već ovde, zamolite vaše šefove
da nam dozvole da saʼranimo čoveka. Ne možemo ga, valjda, voziti
natrag.
— Ja sam već referisao o tome. I dobio sam uputstvo da ne puštam
nikoga ni pod kakvim izgovorom.
— Ma, kakvim izgovorom, druže poručniče?
— prenerazi se Dugački Ediljbaj. — Zar bismo mi tražili izgovor?
Zašto? Šta da vidimo u toj vašoj zoni? Da nema saʼrane, što bismo mi išli
na tako dalek put?
— Još jednom vam objašnjavam, druže stranče, da ovde nikome nije
dozvoljen pristup.
— Šta znači to — stranče! — najednom se oglasi zet-alkoholičar koji
je sve dotle ćutao.
— Ko je stranac? Zar mi? — reče on, a njegovo lice, podbulo i
alkoholom ispijeno, poče da dobija tamnocrvenu boju, usnice mu
postadoše pepeljaste.
— Stvarno: otkud to? — podrža ga Dugački Ediljbaj.
Trudeći se da ne prekorači dozvoljenu granicu, zet-alkoholičar ne
povisi glas, već samo reče, svestan toga da slabo govori ruski,
zadržavajući i ispravljajući reči:
— To je naša, naše sarozečko groblje. I mi, mi sarozečki narod ima
pravo kopati tu svoje ljude. Kad ovde nekad davno saʼranjivali Najman-
Ana, niko ne znao da tu bude zatvorena zona.
— Nemam nameru da se sa vama prepirem — odgovori na to
poručnik Tansikbajev. — Kao komandir straže u ovome trenutku, još
jedanput vam kažem — da nikakvog pristupa na teritoriju zabranjene
zone ni iz kakvih razloga nema i neće biti.
Nastupi tajac. „Samo da izdržim, samo da ga ne opsujem!“ Preklinjući
sam sebe, Burani Jedigej baci pogled u nebo i opet spazi onog jastreba
koji je mirno krstario u daljini. I ponovo pozavide toj spokojnoj i snažnoj
ptici. I odluči da dalje sudbinu ne iskušavaju, da se udalje, neće, valjda, na
silu. I pogledavši još jednom u jastreba, Jedigej reče:
— Druže poručniče, mi ćemo otići. Ali prenesi tamo onom ko je glavni
kod vas, generalu, šta znam — da to nije u redu! Ja ti to velim kao stari
vojnik — nije to ispravno.
 — Šta je ispravno a šta nije — da diskutujem o naređenju odozgo
nemam prava. I da znate za ubuduće, naređeno mi je da vam prenesem:
predviđeno je da to groblje bude likvidirano.
— Ana-Bejit? — zaprepasti se Dugački Ediljbaj.
— Da. Ako se ono tako zove.
— A zašto? Kome smeta to groblje? — pobuni se Dugački Ediljbaj.
— Tamo će biti novi mikro-rejon.
— Čudo! — raširi ruke Dugački Ediljbaj. — Zar nemate više gde, je lʼ
vam mesta fali?
— Tako je planom predviđeno.
— Slušaj, a ko ti je otac? — gledajući netremice, upita Burani Jedigej
poručnika Tansikbajeva.
Ovaj se iznenadi:
— Zašto to? Šta vi imate s tim?
— Pa tako, što ne bi smeo da nam govoriš o tome, o čemu bi bio
dužan da kažeš i tamo, onima što su naumili da unište naše groblje.
Zar ti očevi nisu umirali, da možda ni ti nikad nećeš umreti?
— To nema nikakve veze sa ovim.
— Dobro, da pređem na stvar. Pa znaš, druže poručniče, neka me taj
vaš, glavni, sasluša, ja zahtevam da mi se dozvoli da se žalim vašem
glavnom šefu. Reci da stari borac, sarozečki žitelj, Jedigej Žangeljdin želi
da mu kaže nekoliko reči!
— To ne mogu da učinim. Ja sam dobio uputstva kako da postupam.
— A šta ti uopšte možeš? — opet se umeša zet-alkoholičar. — I s
ogorčenjem kaza: — I panduri na pijaci su bolji!
— Dosta s bezobrazlukom! — ispravi se, bled, komandir straže. —
Dosta! Uklonite ovoga od rampe i sklonite te traktore s puta!
Jedigej i Dugački Ediljbaj ščepaše zeta-alkoholičara i odvukoše ga ka
traktorima na drumu, a ovaj je nastavio da se dere, osvrćući se:
— Sagan žol da žetpejdi, sagan žer da žetpejdi! Urdim sejdejdin
auzin44!
Sabidžan, koji je za sve to vreme ćutao i namršten se šetkao po strani,
najednom odluči da se pokaže, jedva dočekavši:
— Šta je? Nalevo krug! Baš je tako i trebalo! Razleteli se! Ana-Bejit!
Zaintačili! A sad podvili repove ko prebijeni psi!
— Ko je prebijen pas? — polete na njega zet-alkoholičar koji se baš
ozbiljno razbesneo. — Ako je ko pas među nama, onda si to ti, huljo
jedna! Nema razlike izmeću tebe i onoga što stoji tamo! A još se hvališeš
— ja sam čovek-državnik! Ma ti si ništa-čovek!
— A ti, pijanduro, jezik za zube! — dreknu Sabidžan i pripreti mu
tako da se čulo i na straži. — Da sam ja na njihovom mestu, smestio biʼ te
tamo da ne možeš ni blizu da prismrdiš!
Društvo bi samo imalo koristi da istrebljuje takve ko što si ti!
Kod tih reči Sabidžan okrete leđa, kʼo veli, ne marim ja ni za tebe ni za
one što su s tobom i, najednom ispoljavajući aktivnost, poče gazdinski
glasno i energično izdavati naredbe, obraćajući se traktoristima:
— A vi, šta ste zinuli? Palite traktore! Kako smo došli, tako ćemo i
otići! U vražju mater! Okreći, kad ti kažem! Dosta! Bio sam prava budala!
Poslušao ih.
Kalibek upali traktor i poče oprezno terati prikolicu unazad, a za to
vreme zet-alkoholičar uskoči u kolica i zauze opet svoje mesto kraj
pokojnika. A Žumagali je čekao dok Burani Jedigej ne odreši svog
Karanara od kašike bagera. Gledajući sve to, Sabidžan se, međutim, ne
uzdrža, nego ga, naprotiv, poče požurivati:
— A što ti ne pališ? Pali, hajde! Nema šta da čekaš! Vozi nazad! I to mi
je saʼrana! Ja sam odmah bio protiv! A sad dosta! Vozi kući!
Dok je Burani Jedigej sedao na kamilu — najpre ju je valjalo prisiliti
da prilegne, pa onda se morao smestiti u sedlo i tek onda nagnati kamilu
da ustane — traktori su krenuli napred, u povratak. Poterali su po svojim
tragovima. Nisu ga čak ni čekali. Sabidžan ih je, sedeći u prvom traktoru,
požurivao...
A na nebu je kružio onaj isti jastreb. Posmatrajući s visine riđeg psa,
koji ga je zbog nečeg nervirao svojim besciljnim ponašanjem, jastreb ga
nije ispuštao iz vida. Nije bilo jasno zašto pas, kada su traktori krenuli,
nije potrčao napred, nego je ostao kraj čoveka s kamilom, čekao da ovaj
pojaše, a onda počeo da cupka za njim.
Ljudi na traktorima, za njima jahač na kamili, a za njim riđi pas koji je
trčao skakućući, ponovo krenuše kroz sarozeke u pravcu obronka
Malakumdičap, gde je na čuki u jednoj od zabačenih vododerina bilo
jastrebovo gnezdo. U nekom drugom času jastreb bi se uznemirio,
ispuštajući nemirne krike, držao bi se tobož podalje, ali ne bi skidao oka s
došljaka, ubrzavajući let, pozvao bi svoju drugu, koja je lovila u susedstvu
na svojoj zakonitoj zemlji, da mu se pridruži za svaki slučaj, ako ustreba
da se gnezdo brani, ali ovoga puta jastreb-belorepaš se nimalo nije
uzrujavao — ptići su se davno pokrili perjem i napustili gnezdo. Svakim
danom sve više jačajući krila, jastrebići, ćilibarskih očiju i povijenih
kljunova, davno su već vodili samostalan život, imali svoje posede u
sarozečkim predelima, i sad već nisu tako prijateljski dočekivali starog
jastreba, kad bi ovaj uz put zavirio u njihove predele...
Jastreb je pogledom pratio ljude koji su krenuli nazad, navikao da
prati sve što se događa u predelima njegovih poseda. Posebnu znatiželju
izazivao je riđi kosmati pas, koji se nije odvajao od ljudi. Šta je njega
vezivalo za njih, zašto nije lovio sam za sebe, nego je trčkao, mašući
repom, za onima koji su bili obuzeti svojim poslom? Šta će mu takav
život? I naročito su jastrebovu pažnju privlačili nekakvi blistavi predmeti
na prsima čoveka koji je jahao na kamili. Upravo zato je jastreb odmah
spazio kako je čovek na kamili, koji je pratio traktore, najednom naglo
skrenuo u stranu i uputio se suvodolom iskosa, pretičući traktore i
presecajući im put, dok su ovi obilazili suvodol. Terao je kamilu sve brže i
brže, zamahujući bičem, a blistavi predmeti na njegovim prsima
poskakivali su i zveckali, kamila živo trčala, široko i dugačko izbacujući
noge, a riđi pas počeo da trči iz sve snage...
Tako je to potrajalo neko vreme. dok čovek na kamili nije zaobilazno
pretekao traktore i preprečio im put na ulasku u kanjon Malakumdičap. I
traktori su ukočili ispred njega:
— Šta je? Šta se opet dogodilo? — proviri Sabidžan iz kabine.
— Ništa. Gasi motore — naredi Jedigej. — Moramo da
porazgovaramo.
— Kakav pa sad razgovor? Nemoj nas zadržavati, navozali smo se do
guše!
— Sad ti zadržavaš. Zato što ćemo ga ovde saʼraniti.
— Dosta je bilo sprdnje! — planu Sabidžan, još više otpuštajući
kravatu oko vrata koja je ionako visila kao krpa. — Sam ću ta saʼraniti na
rasputici, i kvit! Dosta je!
— Slušaj, Sabidžane! Tvoj je otac, to niko ne spori. Ali ti nisi sam na
svetu. Ipak saslušaj. Ono što se desilo tamo, kod straže, video si, sam si
čuo. Niko od nas nije kriv. Ali pomisli o nečem drugom. Ko je to video da
se mrtav čovek sa saʼrane vraća kući? To nikad nije bilo. To je bruka i
sramota za sve nas. Otkako je veka toga nije bilo.
— Ma meni je sve svejedno — usprotivi se Sabidžan.
— To ti je sad svejedno. Čovek u vatri svašta kaže. A sutra će te biti
sramota. Promisli. Sramotu ničim nećeš sprati. Mrtav čovek, iznesen iz
kuće na ukop, ne može se vraćati natrag.
Za to vreme iz kabine bagera iziđe Dugački Ediljbaj, s prikolice se
spusti zet-alkoholičar, a i bageraš Žumagali priđe da dozna u čemu je
stvar. Burani Jedigej na Karanaru preprečio im je put.
— Slušajte, džigiti — govorio je Jedigej. — Ne idite protiv narodnog
običaja, ne idite protiv prirode! Još nije bilo da se pokojnik s groblja vraća
kući. Onaj koga su odneli da ga saʼrane, mora i biti saʼranjen. Druge nema.
Evo ove urvine Malakumdičap. I to je naša sarozečka zemlja! Ovde, na
Malakumdičapu, Najman-Ana je svoju veliku tužbalicu tužila. Poslušajte
mene, starca Jedigeja. Neka ovde bude Kazangapov grob. I moj grob nek
bude ovde. Daće Bog, sami ćete me saʼraniti. To ću da vas molim. A sad
još nije kasno, imamo još vremena, eno tamo, na samom obronku,
predaćemo pokojnika zemlji!
Dugački Ediljbaj pogleda mesto koje je pokazao Jedigej.
— Žumagali, hoće li tvoj bager proći do tamo? — upita on ovoga.
— Ma proći će, što ne bi prošao. Eno, onom stranom...
— Stani ti, onom stranom! Najpre mene upitaj! — umeša se Sabidžan.
— Pa eto, pitamo te — odgovori Žumagali.
— Jesi lʼ čuo šta je čovek rekao? Šta bi još ʼteo?
— Ja vam kažem, dosta je bilo sprdnje! To je podsmevanje! Idemo na
rasputicu!
— Ako već misliš o tome, onda će podsmevanje biti baš to kad
budemo pokojnika s groblja dovukli kući! — reče mu Žumagali. —
Promisli malo bolje.
Svi zaćutaše.
— Vi kako hoćete — dobaci Žumagali — a ja idem grob da kopam.
Moje je da iskopam rupu, što dublje. Dok je još vreme. Po mraku se to ne
može. A vi kako hoćete.
I Žumagali pođe svom bageru „Belorusija“. Upali ga ne oklevajući,
istera na ivicu i potera na uzvišicu, a odatle na vrh obronka
Malakumdičap. Za njim se pešice uputi Dugački Ediljbaj, pa i Burani
Jedigej potera svog Karanara za njima.
Zet-alkoholičar reče traktoristi Kalibeku:
— Ako ne kreneš tamo — pokaza na obronak
— ja ću leći pod traktor. Mene to ništa ne košta. — Kod tih reči on
stade pred traktor.
 — Pa šta ćemo, kuda da teram? — upita Kalibek Sabidžana.
— Svi ste vi hulje, svi ste vi pasji sinovi! — opsova naglas Sabidžan. —
Šta je, što sediš, pali, teraj za njima!
Jastreb je sada pratio kako su se ljudi na obronku uskomešali. Jedna
mašina počela je u trzajima da se trese, vadeći zemlju i bacajući je na
gomilu kraj sebe, kao krtica pored jame. Za to vreme dopuzio je otpozadi
i traktor s prikolicom. U njoj je, kao i pre, sedeo usamljen čovek pred
čudnim nepomičnim predmetom, umotanim u belo i stavljenim nasred
kolica. Riđi kosmati pas šnjovao se kraj ljudi, ali se više držao kamile,
ležao kraj njenih nogu.
Jastreb je shvatio da će ovi došljaci dugo ostati na obronku, kopajući
zemlju. Lagano napravi zaokret i, praveći široke krugove nad stepom,
polete u pravcu zatvorene zone, spremajući se da uz put što uhvati a i
zaviri šta se zbiva tamo, na kosmodromu.
Već drugi dan kako je na platformama kosmodroma vladala napetost,
radilo se neprekidno, danju i noću. Ceo kosmodrom sa svim specijalnim
službama i zonama uz njega, noću je jarko osvetljavalo stotine snažnih
reflektora. Na zemlji je bilo svetlije no danju. Desetine teških, lakih i
specijalnih mašina, mnogo naučnika i inženjera bilo je angažovano oko
pripreme za ostvarenje operacije „Obruč“.
Antisateliti, pripremljeni za uništenje letelica u kosmosu, odavno su
već stajali na posebnoj platformi kosmodroma, spremni za lansiranje. Ali
prema sporazumu OSV-7 njihova primena bila je zamrznuta do posebnog
sporazuma, isto kao i slična sredstva američke strane. Sada su oni nalazili
svoju novu primenu u vezi s vanrednim programom realizacije
transkosmičke operacije „Obruč“. Iste takve rakete-roboti pripremane su
za sinhrono lansiranje prema operaciji „Obruč“ i na američkom
kosmodromu Nevada.
Vreme starta u sarozečkim širinama određeno je za osam časova
uveče. Tačno u osam nula nula rakete su morale da startuju. Sukcesivno
u intervalu od minut i po u daleki kosmos trebalo je da krene devet
sarozečkih raketa-antisatelita, predviđenih da u ravni Zapad— Istok
obrazuju stalno dejstvujući obruč oko Zemljine kugle protiv prodiranja
inoplanetarnih letelica. Rakete-roboti iz Nevade trebalo je da uspostave
obruč Sever— Jug.
Tačno u tri časa po podne na kosmodromu Sari-Ozek-1 uključen je
kontrolno-predlansirni sistem „Petominutka“. Svakih pet minuta na svim
ekranima i tablama u svim službama i kanalima palila su se upozorenja,
praćena zvučnim, dvaput ponavljanim upozorenjem: „Do starta četiri
časa pedeset pet minuta! Do starta četiri časa pedeset minuta...“ Tri časa
pre starta morao je biti uključen sistem „Minutka“.
Za to vreme orbitalna stanica „Paritet“ uspela je da izmeni parametre
svoje lokacije u kosmosu, a istovremeno su bili i prekodirani kanali
radio-veze sistema stanica, da bi se isključila svaka mogućnost kontakata
s paritet-kosmonautima 1-2 i 2-1.
A dotle su uzaludno, uistinu kao glas vapijućeg u pustinji, iz Vasione
neprekidno dopirali radio-signali paritet-kosmonauta 1-2 i 2-1! Oni su
očajnički molili da se ne prekida veza s njima. Oni nisu osporavali odluku
UCU-a, predlažući da se još jednom prouči problem mogućih kontakata
sa šumskogrućanskom civilizacijom, polazeći, razume se, pre svega od
interesa Zemljana, oni nisu insistirali na svojoj momentalnoj
rehabilitaciji, pristajući da čekaju i čine sve, kako bi njihov boravak na
planeti Šumske Grudi služio obostranoj koristi međugalaktičkih odnosa,
ali su ustajali protiv operacije „Obruč“, koju su preduzele obe strane —
protiv one globalne samoizolacije koja, po njihovom mišljenju, vodi ka
neminovnoj istorijskoj i tehnološkoj rutini ljudskog društva, za čije će
prevladavanje biti potrebni milenijumi... Ali bilo je već kasno... Niko na
svetu nije mogao da ih čuje, niko nije ni pretpostavljao da u vasionskom
prostranstvu njihovi glasovi jednako dozivaju...
Za to vreme na kosmodromu Sari-Ozek-1 već je bio uključen sistem
„Minutka“, koji je neumitno odbrojavao približavanje starta prema
operaciji „Obruč“...
A jastreb, obavivši svoj redovni obilazak, ponovo se pojavio nad
obronkom Malakumdičap. Ljudi su tamo bili zauzeti svojim poslom —
radili su lopatama. Bager je već nakopao veliku gomilu zemlje. Sad je
spuštao kašiku duboko u jamu, izbacujući poslednje porcije zemlje.
Ubrzo je prestao da se drmusa i odmakao se, a ljudi su se prihvatili da
nešto završe na dnu rupe. Kamila je bila na svom mestu, ali riđi pas se
nije video. Kud se mogao denuti? Jastreb se spustio malo niže i, opisujući
krug nad obronkom, okrećući glavu levo-desno, ugledao je, najzad, gde
riđi pas leži pod prikolicom, prućivši se kraj samih točkova. Pas se
izvalio, odmarao, a možda i dremao, i nije hajao za jastreba. Koliko li je
danas leteo nad njim, a on čak ni jednom da pogleda u nebo. I suslik,
uspravivši se kao kakav stubić, i on se najpre obazre oko sebe i pogleda
uvis, da nema kakve opasnosti. A pas se privikao na život kraj ljudi i ničeg
se ne plaši, baš ga briga. Gle samo kako se izvalio! Jastreb je načas zastao,
napeo se i ispustio ispod repa rezak, kao pucanj, zelenkastobeli mlaz u
pravcu psa. Kʼo veli, evo ti, na!
Nešto šljepnu odozgo na rukav Buranog Jedigeja. Bio je to ptičji izmet.
Otkud to? Jedigej otrese izmet s rukava i podiže glavu: „Opet belorepaš,
onaj isti. Po koji put već. Na šta li to sluti? Kako je njemu lepo! Plovi, njiše
se u vazduhu.“ Njegovu misao prekide glas Dugačkog Ediljbaja sa dna
jame:
— Jedike, pogledaj der! Je lʼ dosta, ilʼ da još kopamo?
Jedigej se smrknut naže nad ivicu rake.
— Smakni se u ćošak — zamoli Dugačkog Ediljbaja — a ti, Kalibek,
iziđi. Hvala ti. Pa, rekao bih da je dubina dovoljna. Mislim, ipak.
Ediljbaju, da još malčice proširiš kazanak, nek bude prostraniji.
Pošto izdade ta uputstva, Burani Jedigej uze malu kantu s vodom i,
otišavši iza bagera, izvrši obred umivanja, kao što je i red, pred molitvu. I
tad mu se duša manje-više smiri — ako već nisu uspeli da pokopaju
Kazangapa na Ana-Bejitu, tek, bilo kako bilo, izbegli su veliku sramotu:
nisu dovukli pokojnika nepokopanog kući. Da nije bio uporan, tako bi i
bilo. Sad je nekako trebalo vreme podesiti tako da se do mraka vrate u
Boranli-Burani. Kod kuće ih, naravno, čekaju i sekiraju se što ih još nema.
Obećali su da će se vratiti najkasnije do šest, jer je podušje zakazano za
tad. Ali već je bilo pola pet. Još je valjalo obaviti sahranu, a pred njima je i
put kroz sarozeke. Čak i ako se budu žurili, treba im bar dva sata. A žuriti
i zbrzati sahranu, ni to se ne može. U krajnjem slučaju podušje će održati
kasno uveče. Ništa se tu ne može...
Posle umivanja Jedigej se oseti kao isceljen za obavljanje poslednjeg
rituala. Zavrnuvši otvarač na kanti za vodu, on se pojavi iza bagera sa
značajnim izrazom na licu, važno gladeći bradu i brkove.
— Sine preminulog raba božjeg Kazantapa, Sabidžane, stani s moje
leve strane, a vas četvorica prinesite telo na ivicu rake, položite
pokojnika glavom prema strani gde sunce zalazi — izgovori nekim
svečanim glasom. I kad sve bi učinjeno, on reče: — A sad se svi okrenimo
u pravcu svete Kabe. Otvorite dlanove ispred sebe, mislite na Boga, kako
bi reči vaše i misli vaše On čuo u ovome času.
Ma kako bilo čudno, Jedigej ne ulovi nikakve podsmehe, niti
mrmljanje iza svojih leća. I bio je zbog toga zadovoljan, jer mogli su
kazati: mani se, stari, šta nas zaluđuješ, ko da si nam ti pa neki mula, nego
daj da mi brže pokopamo mrtvaca, i kući da se vratimo. Štaviše, Jedigej se
osmelio i molitvu da prinosi na ukopu stojeći, a ne sedeći, jer je čuo od
upućenih ljudi da u arapskim zemljama, odakle je došla religija, na
groblju se moli stojeći uspravno. Da li je to tako ili nije, tek Jedigej je
želeo da mu glava bude bliža nebu.
Ali pre no što će otpočeti obred, klanjajući se u uvodu za obred, levoj i
deonoj strani sveta i istim takvim naklonom glave zemlji i nebu i time se
klanjajući Tvorcu za nepokolebljivo ustrojstvo sveta, u kojem čovek
nastaje slučajno, a nestaje s neminovnošću nastupanja dana i noći,
Burani Jedigej opet ugleda jastreba-belorepaša pred sobom. Ovaj je
lagano kružio, tek malo mičući krilima, ravnomerno opisujući visoko na
nebu krug za krugom. Ali jastreb ga nimalo nije odvlačio od unutrašnjeg
raspoloženja, već, naprotiv, pomagao mu je da se usredsredi u krugu
uzvišenih misli.
Pred njim na ivici rake koja je zjapila, na nosilima je ležao umotan u
belo sukno preminuli Kazangap. Izgovarajući tihim glasom pogrebne
reči, unapred predviđene za sve i svakoga, za sve i za sva vremena
unapred do skončanja sveta, reči u kojima su odiskona rečene sudbine,
neminovne i jednake za sve, za svakog čoveka, ma ko on bio i ma u kojoj
eposi živeo, u jednakoj meri neminovne i za one kojima je suđeno da se
tek rode, izgovarajući te sveobuhvatne zakone življenja, do kojih su došli
i zaveštali ih proroci, Burani Jedigej je u isti mah pokušavao da ih dopuni
sopstvenim mislima, koje dolaze iz njegove duše i ličnog iskustva. Jer,
nije čovek zaludu živeo na svetu.
„Ako ti uistinu čuješ, o Bože, moju molitvu koju ponavljam za
praočevima iz naučenih knjiga, onda čuj i mene. Mislim, da jedno drugom
neće smetati.
Stojimo, evo, ovde, na obronku Malakumdičap, kraj iskopane rake
našeg Kazangapa, na bezljudnom i pustom mestu, jer ne uspedosmo da
ga pokopamo na zaveštanom groblju. A jastreb s neba gleda u nas, kako
stojimo otvorenih dlanova i opraštamo se s Kazangapom. Ti, Uzvišeni,
ako postojiš, oprosti nam i primi na ukop raba tvoga Kazangapa s
milošću i, ako on to zaslužuje, uputi njegovu dušu na večni pokoj. Sve što
je od nas zavisilo, postarasmo se da učinimo. Ostalo je na tebi!
A sad, kad ti se već obraćam u ovakvom času, saslušaj me, dok sam još
živ i mogu da mislim. Jasna stvar, ljudi ništa drugo i ne znaju do da tebe
mole — sažali se, pomozi, sačuvaj! Su> više mnogo očekuje od tebe u
svakoj prilici — i prav i kriv. I ubica u duši priželjkuje da budeš na
njegovoj strani. A ti samo ćutiš. Šta možemo, ljudi smo, kad nas nevolja
pritisne, nama se čini, ko da ti na nebesima samo zato i postojiš. Teško je
tebi, razumem te, molbama našim nikad kraja. A ti si jedan. Ja te ništa ne
molim. Hteo bih samo da kažem u ovom času ono što mislim.
Mnogo sam tužan što je naše sveto i drago groblje, gde počiva
Najman-Ana, odsad nepristupačno. Zato bih želeo da i meni bude suđeno
da ležim na ovom mestu, na Malakumdičapu, gde je stupala njena noga. I
neka bude tako da i ja ležim pored Kazangapa, kojeg sada zemlji
predajemo. I ako je istina, da se duša posle smrti seli u nešto, zašto da
budem mrav, želeo bih da se pretvorim u jastreba-belorepaša. Da letim,
evo, ko što onaj leti, nad sarozekama i da gledam i ne nagledam se s
visine zemlje svoje. To je, eto, sve.
A što se tiče moga zaveštanja, ja ću uputiti mlade koji su stigli ovde sa
mnom. Reći ću im da im stavljam u amanet da me pokopaju ovde. Samo
ne vidim ko će obaviti molitvu nada mnom. Oni u Boga ne veruju i
nikakve molitve ne znaju. Jer niko ne zna i nikada neće saznati postoji li
Bog na svetu. Jedni govore — postoji, drugi — ne postoji. Ja hoću da
verujem da ti postojiš i da si u mislima mojim. I kada se obraćam s
molitvama tebi, ja se, u stvari, obraćam preko tebe sebi, i dato mi je da u
takvom času mislim, ko što bi ti sam mislio, Tvorče. U tome je cela stvar!
A oni, mladi, o tome ne misle i molitve preziru. I šta su u stanju da kažu
sebi i drugima u velikom času smrti? Meni je njih žao. Kako ne spoznati
skrovitost svoju ljudsku, ako nemaju načina da se uzvise u mislima tako,
kao kad bi svaki od njih najednom postao bog? Oprosti mi ovo
bogohuljenje. Niko od njih Bog neće postati, inače bi i ti prestao da
postojiš. Ako čovek nije u stanju da potajno zamisli sebe kao Boga, koji se
bori za sve, kao što bi trebalo da se i ti boriš za ljude, onda će i tebe, Bože,
takođe nestati... A ja ne bih želeo da ti nestaneš bez traga...
Eto, to je moj jad i tuga. Oprosti ako nije tako. Ja sam prost čovek,
kako umem, tako i mislim. Sad ću dovršiti poslednje reči iz svetih knjiga, i
pristupićemo ukopu. Blagoslovi nas za ovaj čin...“
— Amin — zaključi Burani Jedigej molitvu i, poćutavši, još jednom
pogleda u jastreba s oštrim bolom, lagano se okrete licem prema
mladima koji su stajali iza njega, o kojima je upravo izrazio svoje
mišljenje lično Gospodu Bogu. Završen je razgovor s Bogom. Pred njim su
stajala ona petorica s kojima je stigao ovamo i s kojima je sad trebalo
najzad obaviti sahranu koja se beše tako otegla.
— Eto — obrati im se neodlučno — što je trebalo reći u molitvi, rekao
sam za vas. A sad pristupimo.
Bacivši u stranu sako s ordenjem, Burani Jedigej sam siđe na dno
rake. Pomagao mu je Dugački Ediljbaj. Sabidžan, kao sin preminuloga,
ostajao je po strani, izražavajući svoju tugu pognutom glavom, a ona
trojica — Kalibek, Žumagali i zet-alkoholičar — skinuli su s nosila
suknenu vreću s telom i spustili ga u raku na ruke Jedigeja i Dugačkog
Ediljbaja.
„Dođe, eto, čas rastanka!“ pomisli Burani Jedigej, smeštajući
Kazangapa za večni boravak na ležište duboko u zemlji. „Oprosti, što ti
dugo ne mogadosmo odrediti mesto. Celi dan smo se petljali tamo-amo.
Ali tako mu imade. Nismo mi krivi što te ne saʼranismo na Ana-Bejitu. Ali
nemoj misliti da ću ja ovu stvar ostaviti tek tako. Doći ću ja već gde treba.
Dok sam živ, ćutati neću. Reći ću ja već njima! A ti budi spokojan na svom
mestu. Velika je, neobuhvatna zemlja, a tebi bi namenjeno mesto ovde, ko
što vidiš, desetak aršina, tako ispade. I nećeš biti ovde sam. Uskoro ću se i
ja ovde smestiti, Kazangape. Samo me malko popričekni. Nemoj da
sumnjaš. Sem ako se neka nevolja ne desi, ako umrem prirodnom smrću,
ja ću doći ovamo, pa ćemo opet biti zajedno. I pretvorićemo se u zemlju
sarozečku. Samo to nećemo znati. To možeš da znaš samo dok živiš. Zato
i ja govorim kao tebi, a, u stvari, samo sebi. Jer, onoga što si ti bio, nema
više. Tako ćemo i mi otići — iz postojanja u nepostojanje. A vozovi će
juriti kroz sarozeke, i drugi će doći umesto nas...“
I tu stari Jedigej ne izdrža, zajeca — sve ono što se preturilo preko
glave za mnoge godine njihovog života na rasputici Boranli-Burani, sve
ono, reklo bi se, ogromno trajanje u vremenu, sve nesreće, nedaće i
radosti smestile su se u tih nekoliko oproštajnih reči i nekoliko trenutaka
pokopavanja. Kako je mnogo i kako malo dato čoveku!
— Čuješ li, Ediljbaju? — progovori Jedigej, u tesnoj jami dotičući ga
ramenima. — Ti i mene ovde pokopaj, da budemo jedno kraj drugog. I
isto me tako svojim rukama spusti i smesti, ko što sad nas dvojica to
činimo, da i ja ležim udobno. Daješ mi reč?
— Prestani, Jedike, o tome ćemo posle. A sad izići der na svetlost
božju. Sam ću završiti. Smiri se, Jedike, izići. Ne muči se.
Razmazujući ilovaču po vlažnom licu, Bu rani Jedigej se uspravi u raci,
pružiše mu ruke, i on se ispe na vrh, plačući i mrmljajući neke tužne reči.
Kalibek donese kantu s vodom, da se starac umije.
Potom baciše po grumen zemlje i uzeše da zatrpavaju grob sa strane
odakle je vetar duvao. Najpre lopatama, a onda Žumagali sede za volan i
poče nabacivati zemlju buldožerom. A onda ponovo lopatama napraviše
humku nad grobom...
A jastreb-belorepaš jednako je lebdeo nad njima, posmatrajući
oblačak prašine i tu grupicu ljudi koja je obavljala nešto čudno na
obronku Malakumdičap. On zapazi da posebno živnuše kad na mestu
jame poče da raste sveža humka zemlje. I riđi pas, protežući se, podiže se
sa svog mesta, ispod prikolice, pa se sad i on vrteo oko ljudi. Nešto je
tražio? Samo stara kamila, ukrašena ašom s kićankama, isto onako je
mirno preživala, neprestano mičući čeljustima...
Izgleda da su se ljudi spremali da krenu. Ali ne, jedan od njih, vlasnik
kamile, rastavi dlanove ispred lica i svi ostali postupiše isto tako...
Vreme nije čekalo. Burani Jedigej pređe dugim i upornim pogledom
preko okupljenih i reče:
— Završismo, eto. Da lʼ dobar čovek beše Kazangap?
— Dobar — odgovoriše ovi.
— Da lʼ ostade kome dužan? Tu je sin njegov, nek on preuzme na sebe
očev dug.
Niko ništa ne odgovori. I tada Kalibek reče u ime svih:
— Ne, nikakav dug za sobom nije ostavio.
— U tom slučaju šta veliš ti, Kazangapov sine, Sabidžane? — obrati se
Jedigej k njemu.
— Hvala vam svima — kratko odgovori ovaj.
— Kad je tako, znači — da krenemo kući — reče Žumagali.
— Odmah. Samo još jednu reč — zaustavi ga Burani Jedigej. — Ja sam
ovde među vama najstariji. Imam jednu molbu za sve vas. Kad dođe do
onoga, saʼranite me ovde, bok uz bok sa Kazangapom. Jeste li čuli? To je
moj amanet, tako ga, prema tome, i primite.
— To, Jedike, niko ne zna kako će i šta će biti, zašto unapred misliti —
izrazi svoju sumnju Kalibek.
— Svejedno — ostajao je Jedigej uporan. — Moje je da vam kažem, a
vaše da saslušate. A kada dođe do toga, setite se da sam vam to ostavio u
amanet.
— Hoće li biti još kakvih velikih amaneta? Hajd, Jedike, uz put nam
reci, da znamo — našali se Dugački Ediljbaj u želji da olabavi napetost.
— Nemoj se smejati — uvredi se Jedigej. — Ja to ozbiljno.
— Upamtićemo, Jedike — umiri ga Dugački Ediljbaj. — Ako dođe do
toga, učinićemo kako ti želiš. Nemoj ni da sumnjaš.
— E, to je reč pravog džigita — zadovoljno promrsi Jedigej.
Traktori su počeli da okreću kako bi se spustili sa obronka. Vodeći za
povodnik Karanara, Burani Jedigej pođe naporedo sa Sabidžanom, dok su
se traktori polako spuštali. Hteo je da porazgovara nasamo s njim o
onome što ga je tištalo.
— Slušaj, Sabidžane, sad kad je sve gotovo, želeo bih s tobom da
porazgovaram o nečemu. Šta ćemo mi s našim grobljem, s Ana-Bejitom?
— reče mu upitnim tonom.
— Kako šta ćemo? Šta ima tu da se glava lupa? — odgovori Sabidžan.
— Plan je plan. Likvidiraće ga, zbrisati po planu. To je cela priča.
— Ma ne govorim ja o tome. Tako se od svake stvari mogu dići ruke.
Ti si rođen i odrastao ovde. Otac te je iškolovao. I sad ga, eto, saʼranismo.
Samog, u ravnom polju — jedina uteha što je na svojoj zemlji. Ti si
pismen, radiš u Oblasti, bogu hvala, možeš da razgovaraš s kim hoćeš.
Knjige si razne čitao...
— Pa šta s tim? — preseče ga Sabidžan.
— Pa to, da mi pomogneš u razgovoru, da nas dvojica pođemo, dok
nije kasno, bez odgađanja, koliko sutra ovdašnjim vlastima, sigurno ima
neko ko je u gradu glavni. Ne bi trebalo da groblje sravne sa zemljom. Pa
to je istorija.
— Ove su to stare priče, shvati, Jedike. Ovde se rešavaju svetska,
kosmička pitanja, a mi da pođemo i molimo za tamo nekakvo groblje.
Kome je to potrebno? Za njih je sve to — koješta! A ni onako nas neće
pustiti.
— Pa ako ne idemo, neće nas ni pustiti. A ako zahtevamo, pustiće nas.
Ako ne, onda može i sam šef doći da se nađemo. Nije, valjda, planina, pa
da se ne može maknuti s mesta.
Sabidžan razdraženo pogleda u Jedigeja.
— Ma ostavi se, stari, ćorava posla. A na mene ne računaj. Mene za to
nije briga.
— Što odmah ne kažeš tako. I razgovoru kraj. A ne, priče bajagi!
— A šta si ti mislio? Da ću odmah otrčati? Zbog čega? Imam ja
porodicu, decu, posao. Zašto da pišam uz vetar? Da odavde zvrcne neko
telefonom, a meni nogu u stražnjicu? A ne, hvala lepo!
— Ti svoje hvala zadrži za sebe — dobaci Burani Jedigej i gnevno
dodade: — Nogu u stražnjicu! Ispada da i živiš samo zbog stražnjice!
— A šta si ti mislio? Naravno! To je za tebe prosto — ko si ti? Niko. A
mi živimo za stražnjicu, da u kljun što slaće parče ubacimo.
— Gle, gle! Nekad se držalo do glave, a sad, ispada, do stražnjice.
— Shvati kako hoćeš. Ali drugu budalu nađi.
— Jasno. Razgovoru je kraj! — odseče Burani Jedigej. — Održi
podušje i mi se, daće Bog, nikad više nećemo susresti.
— Kad već tako mora biti — iskrivi se Sabidžan.
Tako se i raziđoše. Dok je Burani Jedigej pojahivao kamilu, traktoristi
su ga čekali, upalili motore, ali im je on odmah rekao da se ne zadržavaju,
već da idu, što brže mogu, tamo ljudi čekaju da se održi pomen, a njemu
je na kamili put svuda otvoren, on će, veli, poći sam za sebe.
Kad su se traktoristi udaljili, Jedigej se još zadrža, razmišljajući o
tome šta dalje da čini.
Sada je bio sam, u potpunoj osami sred sarozeka, ako se ne računa
verni pas Žolbars koji je najpre poleteo za traktorima koji su odlazili a
potom ponovo dotrčao, kad je shvatio da gospodar neće ići s njima. Ali
Jedigej nije obraćao pažnju na njega. Da je pas otrčao kući, on ni to ne bi
primetio. Nije mu bilo do toga. Svet mu se omrazio. Ničim nije mogao da
uguši u sebi opekotinu na duši — onu tegobnu i nemirnu opustošenost
posle razgovora sa Sabidžanom. Ta pustoš nestišavanog bola koja ga je
nagrizala, zjapila je u njemu kao probijena breša, kao pukotina kroz koju
su udarali hladnoća i mrak. Kajao se Burani Jedigej, žestoko se kajao, što
je badava zapodeo razgovor, badava bacio reči u vetar. Zar je Sabidžan
čovek kome je vredelo obraćati se za savet i pomoć? Ponadao se —
pismen je, kʼo veli, obrazovan, njemu je lakše da nađe jezik sa takvima
kao što je on sam. Pa koja vajda od toga što je učio po raznim fakultetima
i raznim institutima? Možda su njega i učili zato da postane takav kakav
jeste. Možda negde postoji neko pronicljiv, kao satana, koji je mnogo
truda uložio u Sabidžana, da Sabidžan postane Sabidžan, a ne neko drugi.
Pa sam je Sabidžan pričao i raspredao jednu takvu besmislicu o radio-
dirigovanim ljudima. Dolaze, veli, takva vremena! A šta ako njime već
upravlja preko radija onaj nevidljivi i svemoćni...
I što je više razmišljao o tome stari Jedigej, to mu je od tih misli bivalo
sve teže i bezizglednije.
 — Mankurt si ti! Pravi pravcati mankurt! — promrsi ljutito, mrzeći i
žaleći Sabidžana.
No on nikako nije imao nameru da se pomiri sa onim što se desilo, bio
je svestan toga da mora nešto da učini, nešto da preduzme, da se ne
povije do crne zemlje. Burani Jedigej je shvatio da, ako on uzmakne, to će
biti poraz u njegovim sopstvenim očima. Predosećajući da mu valja
učiniti nešto uprkos očitom izmaku dana, on zasad još nije mogao da
kaže tačno šta bi upravo trebalo da učini, od čega da počne i kako tome
da pristupi, kako bi njegove misli i nadanja povodom Ana-Bejita doprli
do onih koji stvarno mogu da izmene naređenje. Doprli i izvršili nekakav
uticaj, razuverili ih... Ali kako to da postigne? Kuda da krene, šta da
preduzme?
U tom teškom razmišljanju Jedigej se obazre oko sebe, jašući na
Karanaru. Oko njega je bila ćutljiva stepa. Predvečernje senke već su se
prikradale pod crvenkaste peščane urvine Malakumdičapa. Traktori su
već davno iščezli iz vida, ućutali. Otišla je mladež. Poslednji od onih koji
su znali i čuvali u pamćenju sarozečku priču — starac Kazangap ležao je
sad na obronku, pod sveže nasutom humkom usamljenog groba, sred
ogromne i neobuhvatne stepe. Jedigej zamisli kako će se malo-pomalo ta
humka slegati, spljeskati, stopiti s pelenovim cvetom sarozeka i biće
teško, prosto nemoguće razaznati je na tom mestu... To će i biti — niko
zemlju ne nadživi, niko zemlju ne mine...
Sunce je nabreklo, otežalo pred kraj dana, spuštajući se pod
prekomernom svojom težinom sve bliže i bliže obzorju. Boja svetlosti
koja se gubila menjala se iz trenutka u trenutak. U utrobi zalaska
neuhvatljivo se rađala tama, ispunjavajući se sutonskim plavetnilom u
blistavom zlatu ozarenog prostranstva.
Razmišljajući, razmatrajući situaciju, Burani Jedigej odluči da se
ponovo vrati rampi na ulasku u zonu. Drugo ništa nije smislio. Sada, kada
je pogreb prošao, sad kad ga niko i ništa nije vezivalo i zato se mogao
pouzdati u sebe u punoj meri toliko, kolikoje imao snage koju su mu
dodelili priroda i iskustvo, mogao je sebi da dozvoli da postupi na svoj
rizik onako, kako je smatrao da je to potrebno. Pre svega hteo je da
postigne, da prisili stražarsku službu da ga, makar stražarno sprovede do
viših šefova, ili, ako bude potrebno, da natera tog šefa da dođe do rampe i
sasluša njega, Buranog Jedigeja. I tada da mu kaže sve u lice...
O svemu tome je promislio, i Burani Jedigej je odlučio da bez
oklevanja pređe na delo — kao neposredan povod za to nameravao je da
istakne tužan slučaj s Kazangapovom sahranom. Čvrsto je odlučio da
ostane uporan kod rampe, da zahteva da ga ili puste ili dođu, odatle da
počne, da natera one iz bezbednosti da shvate da će se on boriti za svoje
sve dotle, dok ga ne sasluša neka najviša ličnost, a ne tamo nekakav
Tansikbajev...
To mu je davalo snage.
— Taubakelj! Ako pas ima gospodara, vuk ima boga! — obodrio je
sebe i pun pouzdanja udario Karanara, upućujući se u pravcu rampe.
Za to vreme sunce je zašlo i počelo se brzo omrkavati. Kad se približio
zoni, već je bio potpun mrak. Ostalo je još otprilike pola kilometra do
rampe, kad je ispred sebe jasno ugledao svetla stražarnice. Tu je, i ne
došavši do stražara, Jedigej unapred sjahao. Sišao je, spuzio sa sedla.
Kamila mu nije bila potrebna u takvom poslu. Šta će mu takav teret? Još
ako se nameri na tamo nekakvog šefa koji neće hteti s njim ni da
razgovara, nego će mu kazati: „Kupi se odavde zajedno sa svojom
kamilom. Otkud se samo stvori! Kakav prijem!“ — i ni da ga pusti u
kabinet. Što je glavno, Jedigej nije znao kako će se svršiti sve ovo što je
naumio, hoće li dugo morati da čeka rezultat, i bolje je u tom slučaju da se
pojavi sam, a Karanara zasad da ostavi sapetog u stepi. Nek pase.
— Ti me ovde pričekaj, a ja odoh, da pokušam, da vidimo šta će biti —
promrsi, obraćajući se Karanaru, ali više radi sopstvene sigurnosti. Ipak
je morao kamili da naredi da legne na zemlju, jer je trebalo iz bisaga da
izvadi bukagije, da ih namesti.
Dok se Jedigej baktao u mraku s bukagijama, unaokolo je bilo tako
tiho, vladala je takva beskrajna tišina, da je čuo sopstveno disanje i
piskutanje, zujanje nekih insekata u vazduhu. Iznad glave zasja bezbroj
zvezda, koje se najednom pojaviše na vedrom nebu. Bilo je tako tiho, kao
da se nešto čeka...
Čak i Žolbars, naviknut na sarozečku tišinu, i on se sav naćulio, cvileći
ko zna zašto. Šta je moglo da mu se ne sviđa u svoj tišini?
— Još mi se petljaš pod nogama! — nezadovoljno reče gospodar.
Potom pomisli: a kud će sa psom? I, premećući kamilje bukagije u
rukama, razmišljao je šta će sa psom. Jasna stvar, pas će ga u stopu
pratiti. I ako ga bude terao — on svejedno neće otići. Da se pojavi kao
molilac sa psom, ne ide. Ako i ne reknu, podsmehnuće mu se, pomisliće:
došao starac pravo da zastupa, a s njim niko do pas. Bolje je ipak bez psa.
I tad Jedigej odluči da ga priveže za dugačak povodnik uz kamilu. Nek
budu zajedno vezani, pas i kamila, dok se on ne vrati. I pozva psa:
„Žolbarse! Žolbarse! Doći!“ i naže se da zaveže čvor na njegovom vratu. I
baš u taj čas nešto se desi u vazduhu, nešto se pokrenu u prostranstvu s
rastućom vulkanskom grmljavinom. I tu, sasvim blizu njega, u zoni
kosmodroma, uzvi se kao stub u nebo jarki blesak strašnog plamena.
Burani Jedigej preplašeno ustuknu, a kamila s krikom poskoči s mesta...
Pas se u strahu baci ka čovekovim nogama.
To se vinula prva borbena raketa-robot iz transkosmičke zaprečne
operacije „Obruč“. U sarozekama je bilo tačno osam časova uveče. Odmah
za prvom poletela je uvis druga, pa treća, i ko zna koliko još... Rakete su
odlazile u daleki kosmos da postave oko Zemljine kugle stalno
dejstvujući kordon, kako se ništa u zemaljskim stvarima ne bi namenilo,
kako bi sve ostalo onako kako jeste...
Nebo se rušilo na glavu, cepajući se u kovitlacu plamena i dima...
Čovek, kamila i pas — ta najprostija bića, bežali su izbezumljeni.
Zahvaćeni užasom, bežali su zajedno, plašeći se da se jedno od drugog
odvoje, bežali su kroz stepu, bezdušno osvetljavanu džinovskim
ognjenim munjama...
No ma kako dugo bežali, bilo je to bežanje u mestu, jer ih je svaka
nova eksplozija natkrivala požarom sveobuhvatne svetlosti i razorne
grmljavine oko njih...
A oni su bežali — čovek, kamila i pas, bežali ne osvrćući se, i
najednom se Jedigeju učini da se odnekud sa strane pojavi bela ptica,
koja negda nastade iz bele marame Najman-Ane, dok je ona padala sa
sedla, probodena strelom sopstvenog sina-mankurta... Bela ptica hitro
polete kraj čoveka dovikujući mu u toj tutnjavi i smaku sveta:
— Čiji si? Kako ti je ime? Seti se svog imena! Tvoj otac je Donenbaj,
Donenbaj, Donenbaj, Donenbaj, Donenbaj, Donenbaj...
I dugo se još razlegao njen glas u tami koja se sastavi...
Posle nekoliko dana iz Kizil-Orde stigoše u Boranli-Burani obe
Jedigejeve kćeri, Saule i Šarapat, s muževima i s decom, pošto su dobile
telegram da je preminuo sarozečki starac Kazangap. Došle su da
spomenu, da potvrde svoju tugu, a uz put i da se pogoste dan-dva kod
roditelja, jer nema zla bez dobra.
Kad su sišli s voza i onako se svi džumle pojavili na Jedigejevom
pragu, oca nije bilo kod kuće, a Ukubala je istrčala da ih dočeka i, plačući,
grleći i ljubeći se s decom, ne mogavši da se naraduje potomcima,
jednako je govorila:
— Mnogo ti hvala, Gospode! Baš ko poručeno! Kako će se otac
obradovati! Baš dobro što se došli! I ovi zajedno ste doputovali, okupili
se i doputovali! A što će se otac obradovati!
— A gde je otac? — upita Šarapat.
— Vratiće se do večeri. Otišao je još jutros u Poštansko Sanduče,
tamošnjim vlastima. Uvek ima nekog posla! Posle ću vam ispričati. Ma što
stojite? Pa to je vaša kuća, deco moja...

Vozovi su u tim predelima isto onako išli sa zapada na istok i sa istoka

na zapad...
A s jedne i s druge strane železničke pruge prostirale su se u tim
predelima velike pustare — Sari-Ozeke, Središne zemlje žutih stepa.

Čolpon-Ata, decembar 1979 — mart 1980. godine

 POGOVOR

ŽIVOTNI I STVARALAČKI PUT ČINGIZA AJTMATOVA

Točkom poslednje dve decenije u razvoju ruske sovjetske

književnosti sve zapaženiju ulogu igra uticaj neruskih sovjetskih pisaca.
Reč je o takozvanim „dvojezičnim“ autorima, koji svoja dela štampaju
(najčešće istovremeno) i na maternjem i na ruskom jeziku. Danas se
ruskim književnicima smatraju čuvaški pesnik Genadij Ajgi, Belorus Vasil
Bikav, Uzbek Timur Pulatov, abhazijski pripovedač i romansijer Fazilj
Iskander. Ovu grupu značajnih umetnika, čije je delovanje na ruski
književni proces izuzetno naglašeno, predvodi kirgiski prozaist Čingiz
Ajtmatov, koji je već 1958. godine povešću Džamila zaslužio svetski
ugled.

Ajtmatov je rođen 12. decembra 1928. godine u aulu Šeker (u čuvenoj

Talaskoj dolini), u Kirgiziji. Njegovi roditelji, otac Torekul i mati Nahima,
isticali su se zavidnim obrazovanjem, stečenim u ruskim školama; piščev
otac je bio jedan od prvih kirgiskih komunista, partijski funkcioner i
student Instituta crvene profesure u Moskvi; 1937. je nastradao u
staljinskim čistkama. Na duhovni razvoj mladog Čingiza presudno su
uticale njegova baka po očevoj liniji Ajimkan Satankizi i njena kćerka
Karagiz, koje su mu usadile ljubav prema kirgiskoj starini, kulturi i
običajima ovog drevnog naroda. Posle očeve pogibije za porodicu
Ajtmatova su nastali crni dani; tetka Karagiz je zamenila umrlu baku, ali
je uskoro izbio rat, pa je budući pisac bio prinuđen da prekine
školovanje; radeći kao sekretar u seoskom sovjetu i običan kolhoznik,
podnosio je sve tegobe ratnih lišavanja. Godine 1948. Čingiz Ajtmatov
završava u Džambulu dvogodišnji veterinarski tehnikum, 1953 —
poljoprivredni institut u Frunzeu; nekoliko godina potom radi kao
veterinar, postepeno se ogledajući i na književnom poslu. Prvi uspesi na
ovom poprištu (priče Prodavac novina Dzujdo — 1952, Ašim — 1953. i
drugo) obezbeđuju mu preporuku za upis na dvogodišnje studije na
Višem književnom kursu u Moskvi 1956. godine. U daljem razdoblju
Ajtmatov je urednik „Književne Kirgizije“ i dopisnik „Pravde“ iz Frunzea;
moskovska spisateljska javnost ga prihvata već posle objavljivanja
povesti Suočavanje (1958), a povešću Džamila, štampanom iste godine,
prodire i u Evropu; Luj Aragon, prevodilac ovog uzbudljivog teksta na
francuski jezik, izriče najlaskaviju ocenu za mladog pisca, predstavljajući
Džamilu kao „najlepšu ljubavnu priču na svetu“. Posle Džamile pojavljuju
se priče i povesti Topolice moja u crvenoj marami, Kamilje oko (1961),
Prvi učitelj (1962), Materinsko polje (1963); za izabrana dela, objavljena
pod naslovom Povesti planina i stepa, Ajtmatov 1963. godine dobija
Lenjinovu nagradu. Novi period Ajtmatovljevog stvaralaštva počinje
1966. štampanjem povesti Zbogom, Guljsari!, za koju dve godine kasnije
zaslužuje novu, Državnu nagradu. Remek-delo Bela lađa (1970) izaziva
nedoumicu kritičara dogmatske orijentacije, koji tragični finale smatraju
„netipičnim“; međutim, autor ostaje dosledan, i u Beleškama o sebi iz
1971. neopozivo ističe kako „ne negira određeni značaj onoga što je bilo
napisano pre Zbogom, Guljsari! i Bele lađe“, ali nema nameru da se
„zaustavlja na onome što je već pređena etapa“. Svoju stvaralačku viziju
Ajtmatov u ovom tekstu predočava veoma ubedljivo: „Književnost mora
nesebično da nosi svoj krst — da prodire u složenosti života kako bi
čovek znao, voleo i brinuo se o svemu dobrom, lepom i dostojnom u sebi,
u ljudima, u društvu. U tome vidim pravu misiju umetnosti. I čini mi se —
to je moje ubeđenje — da će tako biti uvek, do beskonačnosti, jer čovek u
umetnosti traži potvrdu svojih najboljih težnji i negaciju onoga što je zlo,
što je nepravda, što ne odgovara njegovim društvenim i moralnim
idealima. To se ne postiže bez borbe, bez sumnji i nada. I tako će, zacelo,
večno ostati. I zato umetnosti večno predstoji da čoveku pripoveda o
složenosti i lepoti života.“ U duhu vernosti ovom zavetu Ajtmatov je
napisao i svoja najnovija dela — povesti Rani ždralovi (1975) i Šareni pas
što trči obalom mora (1977), kao i roman I duže od veka traje dan (1980),
koji je njegova nesumnjivo najznačajnija knjiga što nagoveštava i novo
razdoblje ovog stvaralaštva svetske reputacije.

Rani Ajtmatov je tematski određen novijom istorijom Kirgizije,

njenog društvenog i kulturnog razvoja, ali i njenih mračnih iskušenja u
godinama kolektivizacije sela i rata; prisustvo šire tradicije prošlosti
oseća se u ovim delima prevashodno u lirskim digresijama i brojnim
lajtmotivima što vodeću temu usmeravaju i prema etičkim merilima
starine. Ova linija počinje njegovim najranijim pokušajima i završava se
povešću Rani ždralovi. Osnovni vremenski okvir je rat, koji je i samom
autoru doneo gorka i nezaboravna iskustva. U Suočavanju se
pripovedanje sabira oko lične tragedije skromne i dostojanstvene Sejde,
čiji je muž Ismail dezerter. Situacija podseća na pozniju scenu
Rasputinove povesti Živi i pamti, s tom razlikom što Ismaila nije vodila
iskonska težnja za ljubavlju i mirom već sebični interes (on ukrade
jedinu kravu udovice Totoj s troje nezbrinute dece), a Sejda se u finalu
povesti pojavljuje u ulozi pravog sudije muževljevog gnusnog postupka,
nezavisno od akcije razjarenih kolhoznika. Ova povest nudi dva važna
elementa za razumevanje Ajtmatovljeve proze — dramatičnu fabulu i
shemu odnosa dobrog i zlog junaka; pored toga, fabularna okolnost da je
Mirzakul nesrećno zaljubljen u Sejdu ne samo što uvećava tragični efekat
zbivanja nego postaje jedan od glavnih pratećih motiva i kasnijih
piščevih dela, zaključno s romanom I duže od veka traje dan
(neuzvraćena ljubav Jedigeja Žangeljdina prema Abutalipovoj udovici
Zaripi). Ratni ambijent je karakterističan i za fabulu Džamile koja se, kao i
u nizu drugih Ajtmatovljevih proza, odvija u njegovom zavičaju na
obalama reke Kurkureu. Džamila je, s jedne strane, priča o mladoj i lepoj
ženi koja nije osetila muževljevu ljubav (za Sadika, povratnika iz rata
posle ranjavanja, ona je pretežno svojina), i spremna je da u ime istinskog
osećanja pogazi starinske zakone šerijata i adata; njen odlazak s
Danijarom ima snagu uzbudljivog ličnog primera ovenčanog legendom. S
druge strane, to je i povest o Džamilinom petnaestogodišnjem deveru —
naratoru i njegovom sazrevanju kroz patnju (on potajno voli svoju
snahu); pod uticajem dramatične storije i čudesne Danijarove pesme o
drevnom kirgiskom batiru Manasu, u njemu se rađa ljubav prema
zavičaju, njegovom jeziku i njegovoj junačkoj prošlosti, pa mladog
anonimnog junaka, u kome nije teško prepoznati lik samog autora, u
finalu vidimo kao slikara koji je ovekovečio uspomenu na hrabre
zaljubljenike-buntovnike, ali i kao umetnika svesnog da se „nove boje“ za
autentično stvaralaštvo mogu naći samo na rodnom tlu. Ratna tematika
uslovljava radnju i u povestima Materinsko polje i Rani ždralovi. Prva
povest je zamišljena u ključu kirgiskog folklora (tragična Tolgonaj, koja je
u ratu izgubila muža i sinove, „ispoveda se“ — polju, koje su pokojnici
podigli i negovala), a snažno asocira i na Šolohovljevu „priču-epopeju“
Čovekova sudbina; njen središnji simbol „Mlečnog puta“ — „puta
žetelaca“ preuzet je iz epa Manas, čiji se narodno-pesnički elementi
ovoga puta ugraćuju u lament nad prošlošću. Druga povest je posvećena
događajima iz 1943. godine, kada su kirgiski auli ostali bez muške radne
snage, pa su polja Aksaja prinuđeni da obrađuju ćaci; priča o
Sultanmuratu i njegovim drugarima, koji se prvi put ogledaju sa zlom u
prirodi i čoveku, rađena je kao svojevrsna paralela s drugim i trećim
delom Manasa (Semetej i Sejtek), kazujući, po obrascu važećem za čitavu
Ajtmatovljevu prozu, kako se legenda o ovom junaku epskih vremena
ostvaruje u potomstvu i u određenoj istorijskoj realnosti.
U Ajtmatovljevom stvaralaštvu prvog razdoblja izdvajaju se još dve
teme — savremenog svakodnevnog života i specifičnog
„autobiografskog“ osvrta na prošlost povodom nekog dramatičnog
događaja u sadašnjosti. Prvoj grupi pripadaju, izmeću ostalog, proze
Suparnici i Kamilje oko. Manje pretenciozni Suparnici su skica konflikta
izmeću nezrelog i neiskusnog Karataja i zrelog, ali opakog Sabirbeka;
ovaj sukob se komplikuje pojedinošću da je nadmoćniji „suparnik“ voleo
(i zacelo još voli) Karatajevu ženu Kanimgulj. Odsustvo raspleta u svoj
priči postaće Ajtmatovljev standardni postupak, sve do Ranih ždralova i
romana I duže od veka traje dan.
Pisano tehnikom naratorskog „skaza“, inače takođe uhodanim
piščevim postupkom počev od Džamile, Kamilje oko izlaže fabulu o
radnom vaspitanju mladog Kemela, koji na obradi ledine stiče i
neophodna etička iskustva; neki motivi ove povesti razviće se u kasnijim
prozama (zlog čoveka Abakira — ponajviše u Beloj lađi; nosioca
istorijskog i kulturnog pamćenja učitelja Aldijarova — u Prvom učitelju,
ali i u romanu I duže od veka traje dan), a u svojstvu melanholičnog
refrena ostaće i ovog puta zabeležen motiv neostvarene ljubavi
(fabularni tok s Kemelom i neznankom — čobanicom kraj izvora
„Kamilje oko“).
U žanru šireg retrospektivnog otkrivanja života, čiji je književni
prototip van sumnje Šolohovljeva Čovekova sudbina, Ajtmatov je napisao
i Materinsko polje; ipak, u toj povesti je granica izmeću srećnog i
nesrećnog života unekoliko prenaglašena, a intonacija folklornog
patetičnog obraćanja polju potiskuje splet fabularnih zbivanja. Povesti
Topolice moja u crvenoj marami, Prvi učitelj i, naročito, Zbogom, Guljsari!
polaze od drukčijeg principa, budući da događaj presudan za
pripovedanje-ispovest nije opšte prirode (rat), već je duboko ličan. U
Topolice moja u crvenoj marami takva su, u stvari, dva događaja, s
obzirom da su unutar okvirne priče smeštene storije šofera Iljasa
Alibajeva i putara Bajtemira Kulova; U Iljasovom životu odsudan je bio
rastanak sa Aselj, u Bajtemirovom — saznanje da Aselj, koju je on
prihvatio s detetom, nije zaboravila nevernog muža i da njegov sin Samat
svojom iskonskom čežnjom produžava tradiciju roda. Obe povesti su bez
perspektive: Iljas zna da greh ne može iskupiti i da je najlepše u životu
prošlo (otelovljeno u poetskoj viziji prolećnih labudova nad Isik-Kulom),
a i Bajtemir je pripravan na pomirenje s mišlju da mu Aselj i Samat ne
mogu zameniti voljenu Guljbaru i dve kćerke, nastradale za vreme rata u
snežnoj lavini. Osećanje krivice proganja i junakinju
Prvog učitelja — doktora filozofije i akademika Altinaj Sulajmanovu.
Ona je postigla sve što je mogla da poželi jedna siromašna kirgiska
devojčica (srećna je i u ličnom životu, kraj dece i dobrog muža), ali po
cenu greha prema čoveku koga je potajno volela i prema zavičaju koji je
zauvek napustila. Otvaranje nove, moderne škole u aulu Kurkureu —
škole „Đujšen“, povod je za njena sećanja na ovaj greh i život junaka, koji
je u teškim uslovima 1924. godine svoje mlade sunarodnike počeo da uči
pismenosti, ljubavi prema rodnoj grudi i njenoj kulturi, ali i ljudskosti,
dostojanstvu i osećanju dužnosti; budući „čovek od zakona“, on je ceo
život proveo u samoći, ostao neženja, ratovao, neko vreme živeo u
Ukrajini (pod okolnostima koje u povesti nisu rasvetljene) i u zavičaj se
vratio da dočeka smrt, radeći kao obični kolhozni poštar. Lik ovog
besprimernog pravednika, koji i na dan proslave u znaku njegovog dela
obavlja svoju redovnu dužnost, poslužio je kasnije Ajtmatovu u
formulisanju impresivne biografije jednog od dvojice glavnih junaka
romana I duže od veka traje dan — Kazangapa. Povest Zbogom, Guljsari!
završava ovaj red retrospektivnih uspomena, uvodeći u sferu junakovog
greha nove momente, vezane za fenomen staljinizma i njegove posledice,
koji će se potom produbiti u drami Uspon na Fudžijamu (1973 —
napisana u saradnji s K. Muhamedžanovom) i, posebno, u poslednjem
Ajtmatovljevom delu; uzgred, ovi momenti objašnjavaju pomenute
okolnosti u životu junaka Prvog učitelja, o kojima mladi pisac 1962.
godine još nije mogao pisati. Određena postupkom antropomorfizacije iz
epa Manas („duševna“ veza čoveka i konja), fabula povesti se odvija kao
lanac sećanja nekadašnjeg čobanina Tanabaja na strahote ere
kolektivizacije i terora, ali i na vernog druga — sada mrtvog konja
Guljsarija, koji je svojevremeno pripadao Tanabaju, a kasnije postao
kolhozno vlasništvo. Iako Zbogom, Guljsari! ima srećni završetak
(Tanabaja rehabilituju i vraćaju u partijsko članstvo), on ne umanjuje
efekat tragičnog sticaja prilika u kojima je junak po direktivi
staljinističkih funkcionera u kolhozu učestvovao u raskulačivanju
sopstvenog brata i prihvatio dužnost čobanina ogromnog stada, mada za
takvo šta nije posedovao neophodno iskustvo; krivica za propast jednog
dela stada kasnije biva pripisana njemu i Tanabaj zasluži čak žig
„narodnog neprijatelja“. U kritici staljinizma Ajtmatov ne prelazi
određene granice, ali je njegova ideja, kao i u Usponu na Fudžijamu, jasna:
Tanabaj je takođe kriv što je dopustio da bude poslušno oruđe u rukama
aparata nemilosrdne vlasti.
Ajtmatovljevo delo pedesetih-šezdesetih godina duguje i ruskoj
tradiciji (uz Šolohovljevu izdvaja se i Tolstojeva, posebno u Zbogom,
Guljsari!, koji sadrži odjeke iz Platnomera), i kirgiskom epu Manas. Iz ove
velike tvorevine kirgiskog narodnog duha pisac je preuzeo mnogo: lik
slavnog batira (od Đujšena iz Prvog učitelja do Sultanmurata i njegove
družine u Ranim ždralovima), pojavu odlučne i istrajne žene (Manasova
supruga Kanikej je neosporni prototip Sejde iz Suočavanja i Tolgonaj iz
Materinskog polja), motiv vernog druga — pobratima (Almgilbeg je
pripremio likove Alibega u Topolice moja u crvenoj marami i mladog
komsomolca što spasava Tanabaja u Zbogom, Guljsari!), ideju očuvanja
legende o Manasu — bojovniku protiv zavojevača (Danijarov lik u
Džamili), shemu antropomorfizovanja prirode i hiperbolizacije u slikanju
zbivanja, koju prate podvučena poetska atmosfera i legendarne lirske
digresije (simbolika Isik-Kula u nizu tekstova i drugo). Ipak, do
štampanja Bele lađe Ajtmatovljev realizam je isključivo poetski, situacije
njegovih fabula — svakodnevičke i bez tendencije da uopšte
problematiku ljudske egzistencije, a zalaženje u istorijsku prošlost
označeno po pravilu samo na nivou lajtmotivskih asocijacija. Bela lađa i
Šareni pas što trni obalom mora pripadaju toku magičnog realizma, o
kome je Ajtmatov u nedavnom intervjuu „Literaturnoj gazeti“ i u
autorskoj belešci uz roman I duže od veka traje dan govorio, pozivajući se
na imena Gogolja, Bulgakova i Markesa. U isti mah, piščev magični
realizam sedamdesetih godina predstavlja svojevrsni prilog nastojanju
da se uspostavi fenomen „pamćenja naroda“ i rekonstruiše slika
egzistencijalne povezanosti prošlosti, sadašnjosti i budućnosti na
području određenog nacionalnog tla sa univerzalnim porukama. Ova
orijentacija je, sudeći po Beleškama o sebi, zasnovana i na tradiciji
Ajtmatovljevog zavičaja da se linija predaka poznaje sve do sedmog
kolena, što ostavlja široki prostor za uključivanje u fabulu semantički
svrsishodnih mitova i legendi iz daleke prošlosti kirgiskog naroda u
svrhe poređenja sa situacijama iz bliže prošlosti ili sadašnjosti.
U Beloj lađi, koja je zbunila kritičare, Ajtmatov odstupa od
prikazivanja konkretne društvene problematike da bi se pozabavio
večnim pitanjima dobrog i zla. Zlo je već u Suočavanju, Džamili i Kamiljem
oku imalo svoje protagoniste (Ismaila, Osmona, Abakira), ali su oni bili
vezani za određeni socijalni status, koji se mogao savladati i pobediti; u
svoj povesti zlo je univerzalno, agresivno i usmereno protiv svetinja
kirgiskih predanja. Delovanje zla u Beloj lađi ima funkciju nasrtaja
zavojevača u Manasu; ono poseže na kult zaštitnice planina i šuma iznad
Isik-Kula — Majke Srne, čija je legenda ravna Manasovoj. Scena
fabularnog zapleta prenesena je kao doživljaj sedmogodišnjeg Dečaka,
koji živi sa svojim dedom Momunom; njegove majke nema, a otac
beskrajno dugo plovi jezerom na mitskoj „beloj lađi“. Dečak je u
dvostrukoj ulozi: posmatrača istrebljenja potomaka Majke Srne, koje
predvodi njegov stric Oroskul, i čežnje da vidi oca, da uspostavi dodir s
najbližim pretkom. Kada Oroskul svetkuje svoju krvavu pobedu, a ded
Momun i šofer Kulubek ispolje nemoć u borbi protiv zla (ded čak
nesvesno pruža podršku skrnavljenju svetinje), malom junaku ne
preostaje ništa drugo nego da pokuša da ostvari svoj san; kao
Platonovljev Aleksandar Dvanov u finalu Čevengura, on odlazi u jezero na
svoj večni put ka izgubljenom ocu. Ajtmatovljeva povest se završava
autorovim „razgovorom“ s mrtvim Dečakom koji sneva da se pretvorio u
ribu, što treba da pokaže kako zlo ipak nije konačni pobednik, jer je posle
isteka tragične fabule ostao Dečakov etički primer nepristajanja na zlo.
Dogmatska kritika, međutim, nije htela ili nije mogla da shvati
mitologizovanu poruku piščevog mikrosveta, koja je uverljivo svedočila o
neophodnosti poštovanja tradicije kao „pamćenja naroda“ (na ovaj način
Bela lađa univerzalizuje ideju povesti Zbogom, Guljsari!) i dokazivala da
je svako odvraćanje od prošlosti akcija i istorijskog zla.
Čini se da je u ovom smislu zamisao Šarenog psa što trči obalom mora
još kompleksnija, uprkos srećnom završetku (spasavanje malog Kiriska),
koji su zvanični procenjivači sa zadovoljstvom prihvatili. Šareni pas što
trči obalom mora je povest-parabola, kao i Bela lađa. Mesto i vreme
radnje su smišljeno određeni nedovoljno precizno; reč je o junacima
malog naroda Nivha, okruženim surovim uslovima Krajnjeg Severa i
situiranim u mitski položaj pretklasne zajednice, koji se ipak mogu
posmatrati i kao nosioci savremene situacije čoveka na pragu Večnosti.
Fabula povesti je veoma jednostavna; jednog dana su se u lov na more
otisnula tri odrasla čoveka i jedanaestogodišnji dečak na običnom kajaku
od debla topole (inače važnog simbola u ranim Ajtmatovljevim prozama
Džamila i Topolice moja u crvenoj marami) da bi se na obalu, posle
strašne oluje, vratio samo mali Kirisk. Motiv lova na moru u izuzetnoj
situaciji transformisan je u temu ogledanja sa smrću, ispitivanja moralne
snage da se altruističkim gestom podrži ideja roda — spasavanja
najmlađeg. Ovu proveru prolazi stari Organ — mislilac malog naroda,
koji zna da je čovek u čamcu, suočen s beskrajem, beznačajna jedinka, ali
da njegovu predstavu o saznanju jedinstva čoveka i veličanstvenog mora
valja saopštiti drugima kako bi ostala u potomstvu. Stric Milgun odlazi u
Večnost na drugi način — s manje hrabrosti, ali ipak dostojanstveno.
Otac Emrajin je nosilac krunske poruke; on je svestan da ne sme umreti
pre nego što ovekoveči ideju „produžavanja sebe u sinu“. I sva trojica
odraslih dobrovoljno ginu da bi Kirisk (zahvaljujući i mudrom
Organovom savetu da prema letu sove agukuk odredi pravac na kome se
nalazi kopno) preživeo; njegov povratak na zemlju prate sada već večni
simboli — vetar Organ, talasi Akimilguni i Emrajinova zvezda na izmicaju
tame. Neobično blizak Dečaku iz Bele lađe, Kirisk je u noći umiranja
najbližih stekao sva znanja koja čovek može posedovati o životu i smrti;
on je stoga spreman da na realnom planu nastavi podvig ovih mrtvih
batira. U mitologizovanom mikrosvetu, obeleženom egzistencijalnom
simbolikom Mora i Neba, Psa što trči obalom mora (Kopna), Ribežene,
Vode Večnosti i Praga Beskraja, izdvaja se takođe iskonski simbol mitske
Morske Plovke i njenog gnezda u Belom moru, koje gradi zemlju i
obnavlja život; takva uloga u povesti dodeljena je kajaku s mrtvim
batirima i živim Kiriskom. Filozofski odjek Psa što trči obalom mora
(Ajtmatovljevo „biti ili ne biti“ i cena kojom se ova alternativa rešava)
nepobitan je i superioran; ideja povesti i njeni junaci neposredno su
pripremili pojavu najvećeg dela ovog autora — filozofskog romana I duže
od veka traje dan. je u zamisli legende „Velikiinkvizitor“ o lažnom
izabraništvu i „srećnim robovima“. Ajtmatovu služi na čast što je
produktivnoj tradiciji priložio svoju briljantnu mitopoetsku viziju
neophodnosti da se kult vlasti i sile zameni kultom sećanja na ideale
čovečanstva i njihove dostojne zaštitnike.

Milivoje Jovanović
 ČINGIZ AJTMATOV
I DUŽE OD VEKA TRAJE DAN

Recenzenti
Marija Stojiljković
Milorad Pavić

Omot i korice
Tomislav Bogdanović

Tehnički urednik
Milorad Stojanović

Korektor
Olga Zarin

Izdavač
Izdavačka radna organizacija
PROSVETA
OOUR ,,Izdavačka delatnost“
Beograd, Dobračina 30

Štampa
Beogradski izdavačko-grafički zavod

Beograd,
Bulevar vojvode Mišića 17

Tiraž:
5000 primeraka
1981.
 NAPOMENE

1 Rasputica — dupli kolosek dužine 15—20 km na kojem se na velikim

nenaseljenim prostranstvima Sovjetskog Saveza, bez zaustavljanja,
mimoilaze vozovi, uz pomoć skretničara ili automatskih signalnih
uređaja. Prim. prev.

2 Tamam — kraj.

3 Hajvan — stoka.

4 Ćefini — bele platnene haljine za ukop kod muslimana. Prim. prev.

5 Piala — plitka, pri vrhu proširena zdelica za pijenje čaja. Upotrebljava

se u Srednjoj Aziji. Prim. prev.

6 Kerzi (engl. kerseu) — vrsta glatke tkanine slična čohi. Prim. prev.

7 Koketaj — deminutiv od milja koji u isto vreme označava pokroviteljski

odnos.

8 U geografiji poznato kao Aralsko jezero. Prim. prev.

9 Gasul ili gusul — obavezno versko kupanje pokojnika pred ukop, i od

toga gasuliti tj. kupati. Prim. prev.

10 Dženaza — pogreb, sahrana, kao i molitva s klanjanjem pred samu

sahranu. Prim. prev.

11 Aul — kavkasko selo. Prim. prev.

12 Peniša — lađa na jedra. Prim. prev.

13 Arstan, žolbars, boribasar — lav, tigar, vučjak. .

14 Činara — istočnjački platan. Prim. prev.

15 Bejbak — nesrećnica. .

16 Taubakelj — treba reskirati! .

17 Narod koji živi u Karakalpačkoj ASSR. Prim. prev.

18 „Maksimi“ — ovako su nazivani ešeloni namenjeni za prevoženje ljudi.

19 Ors — odsek za radničko snabdevanje. Prim. prev.

20 Vlasnik stoke od boga. .

21 Sirtan — nadbiće, na primer, nadpas, nadvuk. .

22 Agaj — učitelj, nastavnik. .

23 Jurta — pokretni stan, koliba, obično konusnog oblika, kod

nomadskih naroda Centralne i Srednje Azije i Južnog Sibira. Prim. prev.

24 Ja sam zlehuda kamila koja dođe da udahne miris kože svog

mladunčeta, slamom nabijenog. .

25 Žolaman — ime nastalo iz dve reči: „žol“ — put, „aman“ — zdravlje;

po smislu — zdrav bio na putu. .

26 Tajlak — mladunče kamile. Kad se atan, mužjak, opija, igra se sa

svojim mladuncima.

27 Atanša — mlad atan, mlad mužjak. .

28 Sila boga ne moli. .

29 Šiš — drvena cepčica koja se provlači kroz gornju usnicu kamile.

30 Sagindim — zaželeo sam se, izmučio sam se u čežnji. .

31 Arik — kanal za navodnjavanje u Srednjoj Aziji. Prim. prev.

32 Talgak — potreba trudne žene za hranom posebnog ukusa,

zadovoljavanje neke želje. .

33 Kajmanča — mlada kamila. .

34 Ini — mlađi brat, mlađi rođak, zemljak. .

35 Jaickim — od reči „žajik“ (slobodna, široka), tako su nekad Kazasi

nazivali Ural. .

36 Dombra — narodni kazaški instrument sa dve žice, na kojima se

trzanjem dobija zvuk. Prim. prev.

37 Žirau — stepski bard. .

38 Bečara — nesrećnik. .

39 Kumis — kobilje mleko. Prim. prev.

40 Akin — narodni pevačimprovizator kod Kazaha, Kirgaza, i dr. Prim.

prev.

41 Basmači — učesnici kontrarevolucionarnih nacionalističkih bandi u

Srednjoj Aziji u vreme učvršćenja sovjetske vlasti. Prim. prev.

42 Kumbez — grobnica. .

43 Mi smo to, mi, sinko. Ne puštaju nas na groblje. Učini nešto, pomozi
nam, sinko.

44 I puta ti je malo, i zemlje ti je malo! Mnogo je meni stalo do tebe!

break