David Morrell - Bljesak

Dejvid Morel
BLJESAK
Piščeva napomena
Fenomen o kojem se govori u ovom romanu je vidljiv tokom

mnogih noći u blizini gradića Marfa, u zapadnom Teksasu. Ova
svetla postoje još od perioda kada su starosedeoci Amerike
živeli u ovoj oblasti. Niko ih do sada nije objasnio na pravi
način.
Nije li malo dana mojih?
Prestani, dakle, i okani me se da se malo oporavim.
Pre nego otidem odakle se neću vratiti,
U zemlju tamnu i u sen smrtni,
Gde nema promene i gde je videlo kao tama. 1
Knjiga o Jovu
PRVI DEO
PRIVLAČENJE
1.
Sa č etiri hiljade metara iznad zemlje, plavi kamionet se č inio kao

Meč boks igrač ka. U svakom drugom sluč aju ne bi bio primeć en u
saobrać aju, ali ovog vedrog utorka popodne, poč etkom juna, pilot je
gledao kako kamionet pretič e druga vozila i prelazi iz jedne u drugu
traku, u pokušaju da pronađe i najmanji slobodan prostor.
Avion je bio Cesna 172 sa visoko postavljenim krilima i jednim
propelerom. Pilot je bio č etrdesetogodiš nji policajac po imenu Dag
Pejdž . Znao je da je vozač kamioneta muš karac jer je u sluš alicama
pratio policijsku radio komunikaciju, gde je č uo kako je ovaj pre deset
minuta ubio č oveka u obrač unu dilera droge u Fort Mersi parku.
Policajac koji je tuda prolazio automobilom, video je pucnjavu. Kada
je skrenuo u park, napadač je zapucao u vetrobransko staklo i ubio ga.
Radnici u parku, koji su videli ubistvo, opisali su ubicu kao mrš avog
belca oko dvadeset godina starosti, obrijane glave. Bio je u beloj
majici kratkih rukava ispod koje se videla velika tetovaž a na levoj
ruci.
Ovo je bio Pejdž ov slobodan dan. Už ivao je leteć i u svojoj Cesni sa
jednog malog aerodroma u Santa Feu, da bi se, kako je on to voleo da
kaž e, „uzdigao iznad svega.“ Kada je preko policijskog radija č uo za
poteru, krenuo je, preko 6 km velikog grada, ka mestu gde je
kamionet poslednji put viđen, u nadi da ć e ga opaziti među zgradama
Santa Fea i tako navoditi svoje kolege koje su uč estvovale u poteri
policijskim automobilima. Pet minuta kasnije, već ga je bio naš ao.
Frenetič na krivudava vož nja kamioneta teš ko bi se pratila sa zemlje,
ali je iz vazduha to bilo vrlo lako.
„Vozi istoč no, Peraltom.“ - rekao je Pejdž u mikrofon na svojim
slušalicama. „Sada skreće desno na Guadalupe, u smeru ka gradu.“
„Ja sam pet blokova ispred njega.“ - brzo je odgovorio drugi
policijski glas. „Mogu da ga presretnem."
„Sačekaj. Sad je uleteo na Agua Fria.“
Pejdž je bespomoć no gledao dole kako su kola iz suprotnog smera
naglo skrenula da bi izbegla kamionet, izletela na trotoar i udarila u
zid iz kog su cigle popadale na haubu. Zamislio je zvuk lomljave, jer
se, zbog udaljenosti, silina činila još većom.
„Vratio se na Santa Fe ulicu.“ - upozorio je Pejdž.
„Ako vozi ka auto-putu, blokiran je preprekama." - odgovorio je
jedan uzbuđeni glas.
Kamionet je iznenada ponovo promenio pravac.
„Skreće desno u ulicu Seriljos.“ - povikao je Pejdž.
„Preseći ću ga na Kordovi!“ - uleteo je drugi glas.
Gledajuć i na trotoar ispod sebe, Pejdž je primetio peš ake kako
skač u u stranu da bi izbegli kamionet. Jedan automobil morao je da
skrene s puta.
„Prekasno! Već je prošao Kordovu!“
„Napravićemo blokadu na Sent Majkls ulici.“
„Bolje bi bilo na Rodeo ulici! Vozi toliko brzo da za Sent Majkls
nećete imati dovoljno vremena!"
Brzina kojom se kamionet kretao bila je zaista neverovatna. Cinilo
se kao da druga vozila na Seriljos ulici stoje.
Oh, Bože, mora da vozi preko 160, pomislio je Pejdž.
Drugi vozači mora da su u retrovizoru primetili kamionet kako juri
ka njima ili je begunac mož da koristio sirenu. Bilo kako bilo, vozila su
se sklanjala u stranu.
„Blokirali smo raskrsnicu Seriljos i Rodeo ulica!“ - uzviknuo je glas.
Kamionet je odmah skrenuo u sledeću sporednu ulicu.
Pejdž je najzad shvatio zašto. „Mislim da ima policijski radio!“
„Šta?“
„Menja pravac kad god mi kaž ete koju ste ulicu blokirali! Mora da
nas prisluškuje! Sad skreće na Louvs parking!“
Kupci koji su izlazili iz ogromne prodavnice građevinskog
materijala, poskakali su u stranu dok je kamionet jurio ka bioskopu na
kraju parkinga i nestao u garaži.
Kruž eć i iznad njih, Pejdž je traž io č oveka u beloj majici kratkih
rukava koji izlazi iz garaž e u pokuš aju da pobegne peš ke. Ali, mnogi
muš karci su nosili majice kratkih rukava u junu, i sa ove visine, bilo je
skoro nemoguć e razaznati boje na odeć i. Staviš e, boja i nije bila važ na
- vozač je mogao da primora nekog u garaž i da mu da majicu druge
boje kako bi prošao neprimećen.
Pejdž je nastavio da kruži.
Jedan automobil je izašao iz garaže.
Gledao je kako se sić uš ne igure peš aka kreć u ka ulazu u bioskop.
Tražio je nekoga za koga mu se činilo da je u žurbi.
Jedan kombi je izašao iz garaže.
On može promeniti vozilo isto tako lako kao i majicu, zaključ io je
Pejdž.
Jedan sportski automobil je izašao iz garaže.
Pejdž je iz vazduha pratio sva tri vozila i opisao ih policajcima na
zemlji. Prvo je uš lo u traku koja je vodila levo, ka ulici Seriljos. Kombi
je uš ao u istu traku i skrenuo u suprotnom pravcu ka sporednoj ulici.
Sportski automobil se kretao nazad, ka parkingu ispred prodavnice
građevinskog materijala.
Tri različita smera.
U međuvremenu, policijski automobili iz potere okupili su se u tom
područ ju. Pejdž je video njihova rotirajuć a svetla i zamiš ljao zavijanje
njihovih sirena.
Nijedno drugo vozilo nije izaš lo iz garaž e. Policijski automobil
zaustavio je sportski automobil na parkingu prodavnice građevinskog
materijala. Pejdž je nastavio da prati prvi automobil koji je izaš ao iz
garaž e. Zaustavljen je na poč etku ulice Seriljos, dok je č ekao da se
uključ i u saobrać aj. Za razliku od njih, kombi nije imao nikakvih
problema, vozeć i lagano u suprotnom smeru, trakom za skretanje u
sporednu ulicu.
Pejdž je imao predoseć aj i pratio ga je. Spustio se stotinak metara
niž e bez naglih manevara, niš ta š to Savezna uprava za
vazduhoplovstvo ne bi dozvolila, ali i pored toga, poniranje je uč inilo
motor bučnijim.
Činilo se da je kombi vozio malo brže.
Spustio se još stotinak metara, što je učinilo motor još bučnijim.
Kombi je ubrzao.
„Nalazi se ispod mene u kombiju!" - Pejdž je povikao u mikrofon,
pokuš avajuć i da potvrdi svoju tezu, poniruć i još stotinak metara niž e,
u pokušaju da izazove nekakvu reakciju.
To mu je poš lo za rukom. Vozilo je ubrzalo i, uz š kripu guma,
skrenulo u sporednu ulicu.
„Kreće se u pravcu puta za aerodrom!"
Kombi je izleteo na put sa više traka, presecajući saobraćaj takvom
brzinom da su se ostali automobili zanosili kako bi se sklonili s puta.
Dva su se sudarila. Svaki put kad bi kombi iznenada promenio traku,
malo bi se zaljuljao - nije bio stabilan kao kamionet.
Pejdž je pogledao niz put za aerodrom i ostao bez daha kada je
video cisternu za gorivo kako izlazi sa benzinske pumpe. Oh, Bože...
Kad je kombi ponovo promenio traku, malo se zaneo zbog
iznenadne promene pravca. Umesto da se prevrne, nekako je uspevao
da se vrati na sva č etiri toč ka. Ali, dok je vozač pokuš avao da pronađe
prostor u drugoj traci, mora da je naglo okrenuo volan. Vozilo se još
više zanelo, ostalo na dva točka i palo na stranu.
Ostavljajući mlaz varnica iza sebe, klizilo je niz put.
Ne!
Kombi je udario u cisternu, rascepao donji deo i zapalio se, dok su
varnice zapalile benzin koji je curio iz cisterne.
Vatrena lopta vinula se u nebo. Pokuš avajuć i da se skloni, Pejdž je
osetio udarni talas. Bilo mu je potrebno par sekundi da povrati glas i
uspostavi radio-vezu kako bi pozvao hitnu pomoć.
Tamni oblak dima prošao je pored njega.
2.
Soba za sastanke sastojala se od stolica poredanih u redove i table.

Fluoroscentna svetla, od kojih su svi izgledali bledo, su zujala dok je
š ef stanice sluš ao njihove izveš taje. Pejdž je pogledao kroz prozor i
video nekoliko kombija televizijskih stanica na parkingu ispred
policijske stanice.
„Dobro, isprič ali ste mi š ta ste uradili pravilno. Sad mi recite š ta ste
uradili pogrešno." - zatraž io je š ef. „Konferencija za novinare je za
petnaest minuta. Ne želim nikakva iznenađenja."
„Nismo ga jurili.“ - insistirao je jedan od policajaca, Anđelo. „Ni u
jednom trenutku nismo doveli u opasnost ni jednog civila. Samo smo
pokušali da ga prestignemo i presečemo mu put.“
„Tako je.“ - dodao je drugi policajac, Rafael. „Iako je dripac pucao
u Bobija, nismo preterali sa reakcijom."
„Vozio je 100 milja na sat.“ - rekao je policajac po imenu Vera.
„Pravo je č udo da je jedini koga je ubio onaj nesreč nik vozač za
volanom cisterne sa gorivom."
Šef je pogledao u Pejdža.
„A ti?“
Pejdž je pokušao da ne misli na agoniju vozača cisterne.
„Poš to je policijski helikopter na redovnom servisu u hangaru,
jedina letelica koja je bila na raspolaganju policiji bio je moj avion.
Upozorio sam kontrolu leta na aerodromu da preusmeri druge avione
da ne lete iznad grada. Leteo sam iznad minimalne dozvoljene visine.
Ni jedno pravilo Federalne Uprave za letenje nije prekrš eno. Niko nije
bio u opasnosti."
Sef je pogledom preš ao preko cele grupe. „Ima li ko š ta da doda?
Neke greške za koje bi trebalo da znam?"
Grupa je ostala nema.
„Onda, spreman sam da razgovaram sa novinarima."
Policajcima kao da je laknulo.
Pejdž je stajao po strani kad su svi ustali i krenuli da izlaze iz
prostorije.
„Hoćeš li sa nama na pivo?“ - upitao ga je Anđelo.
„Cim javim supruzi da sam dobro." - odgovorio je Pejdž . Nije
morao da pita gde ć e biti. Uvek su iš li na isto mesto - sportski kafe u
ulici Seriljos.
Kada je ostao sam u sobi za sastanke, uzeo je mobilni telefon da
pozove kuć u. Bio je to č etvrti put od kako je sleteo - i č etvrti put je č uo
svoj sopstveni glas kako kaže: „Molim Vas ostavite poruku."
Pokuš ao je da dobije Tori na mobilni telefon, i č etvrti put je č uo
njen glas koji kaže:“Molim Vas ostavite poruku"
Pogledao je na sat, gde je na digitalnom displeju bilo 7:23. Gde li je
ona? - zapitao se.
3.
Dok je skretao na parking ispred svoje prizemne kuć e, Pejdž je

pritisnuo daljinski ključ za otvaranje garaž nih vrata koji je visio na
š titniku od sunca u njegovom kombiju. I dok su se vrata dizala, video
je kako Torin saturn nije unutra. Parkirao se unutra, ugasio motor,
izašao iz svog grand čirokija i spustio garažna vrata.
Ulazeć i u zatamljenu kuhinju, primetio je koliko je bilo tiho u kuć i.
Na stolu se nalazila poruka:
Otišla sam da posetim mamu.
Pejdž se namrš ito jer je Torina majka ž ivela u San Antoniu u

Teksasu, osam stotina milja odavde, a Tori nije pomenula da ž eli da
poseti majku. Sta je to moglo da je primora na ovako ishitren put? -
zapitao se.
Jedino objaš njenje koje mu je padalo na pamet bilo je: Neka vrsta
hitnog slučaja. Majka je nazvala da joj saopšti lošu vest - o sebi - i ona je
kupila kartu za prvi let i požurila u Alberkerki.
Jedini već i aerodrom u celoj drž avi bio je onaj u Alberkerkiju.
Vož nja do Santa Fea trajala je sat i petnaest minuta. Pejdž i Tori su
obič no koristili njegov avion kada su iš li u posetu njenoj majci. S
obzirom na to da je bio u vazduhu i nije mogao da se javi na svoj
mobilni telefon, Tori nije mogla da mu kaže šta se desilo.
Naravno. To ima smisla, pomislio je Pejdž.
I pored toga, nije mogao, a da se ne češka po čelu.
Čak iako nisam mogao da se javim na svoj mobilni telefon, to je ne
bi sprečilo da ostavi poruku.
Telefon u kuhinji je visio pored friž idera. Pejdž mu je priš ao,
pogledao na papir zalepljen sa strane, naš ao broj koji je traž io i
pritusnuo tipke. Oč ekivao je automatsku sekretaricu, ali javio se stariji
glas.
„Halo?“
„Margaret? Jeste li to Vi?“
Pejdž nije č esto razgovaro sa Torinom majkom, ali ona je
prepoznala njegov glas.
„Naravno da sam to ja, Den. Zašto zvučiš tako iznenađeno?"
„Mislio sam da se neć ete javiti. Pomislio sam da niste bolesni... ili
tako nešto."
„Bolesna? Zašto bi uopšte tako nešto pomislio?"
„Doš ao sam kuć i i naš ao poruku od Tori da je otiš la da Vas poseti.
To je tako iznenada - mislim, kada sam jutros otiš ao nije pomenula ni
reč o putovanju - pretpostavio sam da se neš to ozbiljno desilo. Da ste
imali nesreću ili nešto slično. Jeste li sigurni da ste dobro?"
„Pa, umorna sam od rada u baš ti celo popodne. Osim toga, oseć am
se sasvim dobro. Kad je Tori nazvala i rekla da dolazi da me vidi, bila
sam iznenađena isto kao i ti."
Pejdž je jako stisnuo slušalicu. „Ona Vas je nazvala? Kada?"
„Jutros oko deset."
Cim sam otiš ao na aerodrom, pomislio je. Tori je bila agent za
prodaju nekretnina, č esto je pre podne provodila kuć i, pripremajuć i
ponude ili obavljajući telefonske pozive.
Pejdž je brzo izrač unao. Nije bilo direktih letova između
Alberkerkija i San Antonia. Tori bi morala da preseda u Dalasu. Ceo
put, od vrata do vrata, trajao bi oko sedam sati. U zavisnosti od toga
kada je imala let, trebalo je već da stigne u San Antonio do sada,
pomislio je.
„Je li ona tu? Hteo bih da porazgovaram sa njom."
„Nije, ne oč ekujem je za još nekoliko sati," odgovorio je stariji glas,
„možda ne do sutra."
„Sutra?" - Pejdž a je zabolela glava koliko je bio iznenađen. „Mora
da je na letu koji stiže vrlo kasno."
„Ne ide avionom."
To nije imalo smisla. „Ne ide avionom? Ali kako onda... Hoć ete da
mi kažete da ona putuje kolima!“
„Tako mi je rekla. I meni se č inilo da nema smisla. Osam stotina
milja - ali rekla mi je da to ž eli da uradi. Ti stvarno nisi znao niš ta o
ovome?“
„Ništa. Apsolutno ništa.“
„Pitala sam je zaš to ide kolima. Odgovorila je da hoć e da ode u
prirodu i razmiš lja. Ali nije mi rekla š ta je imala na umu. Den, ne znam
kako drugačije da te pitam. Je li sve u redu između Tori i tebe?"
Hteo je odmah da izvali: Apsolutno. Divno se slažemo. Bolje ne može
biti.
Ali reči su ostale zaglavljene u ustima.
Izvukao je drugač iji odgovor. „Sve š to je trebalo, to je da mi kaž e
da ž eli da Vas poseti. Mož da bih č ak i ja krenuo sa njom. To nije
morala da bude tajna. Ako vozi bez zaustavljanja i stigne več eras,
recite joj da me nazove čim stigne, bez obzira koliko kasno bilo.
„Računaj na mene. Reći ću joj."
„Ne samo reć i, Margaret. Molim Vas, postarajte se da to i uradi.
Stavite joj slušalicu u ruku i postarajte se da me nazove."
4.
Poš to je spustio sluš alicu, Pejdž je razgledao po kuhinji. Tori je

sklonila tanjire od doruč ka. Radne površ ine u kuhinji bile su č iste i sve
je bilo na svom mestu, kao da je kuć a bila spremna za razgledanje
potencijalnog kupca.
Preš ao je u dnevni boravak. Casopisi koji su bili razbacani po stolu
sad su bili uredno poslagani. Jastuč ić i koji su bili u totalnom neredu
još od proš le več eri kada su on i Tori gledali televiziju, bili su na
svojim mestima. Prisetio se da ona odavno nije gledala televiziju, da je
rano otišla u krevet, rekavši da želi da čita.
Proš etao je niz hodnik i zavirio u Torinu kancelariju. Njenog
laptop kompjutera nije bilo. Osim lampe, ničega nije bilo na stolu.
Uš ao je u spavać u sobu. Krevet je bio spremljen, sve savrš eno
poslagano. Razgledajuć i po plakaru, primetio je da nedostaju dva
kofera. Paž ljivo je razgledao prazne veš alice i zaključ io da je Tori
uzela već inu svoje neformalne odeć e, ali niš ta od svojih poslovnih
kostima. Pregledao je ioke u njenoj komodi iz kojih su sve č arape i
rublje bili odneti. Pogledao je na njenu stranu kreveta. Kao strastveni
čitalac, obično je imala gomilu knjiga poslaganu pored.
Ništa od toga, takođe, nije bilo tu.
Pejdž je stajao u mestu neko vreme. Kada je primetio da se napolju
spušta noć, otišao je u dnevnu sobu i sedeo u tami.
5.
Kada se probudio u sredu ujutru, Pejdž se okrenuo ka

zastraš ujuć oj praznini na Torinoj strani kreveta. Gledao je tako
nekoliko trenutaka, a onda je brzo ustao, obukao farmerke, izaš ao
napolje da pokupi novine sa trotoara, ž ureć i nazad da sluč ajno ne č uje
zvono telefona. Telefon nije zazvonio.
Naslov udarne vesti u novinama najavljivao je PUCNJAVA,
POTERA I EKSPLOZIJA CISTERNE. Na fotogra iji je bio Badi u
uniformi. Na drugoj je bio vozač cisterne. Na treć oj je bio prikazan
iskrivljeni metal kombija i cisterne za gorivo, koji su, posle pož ara, bili
zavareni jedno za drugo.
Pejdž je okrenuo novine, skrivajuć i fotogra ije. Ne mogavš i viš e da
čeka, podigao je slušalicu i pritisnuo brojke.
„Margaret, ovde Den.“
Odgovorila je bez uobičajenih pozdrava: „Torin još nije stigla"
Pejdž ovo grlo odjednom je postalo straš no suvo. Poš to je uspeo da
proguta, pokuš ao je da govori. „Mora da se umorila i prespavala u
nekom motelu.“ I dok je izgovarao reč enicu, ni on nije verovao u tako
nešto.
„A zaš to me onda nije nazvala da se ne brinem? Jer to je upravo
ono što radim.“ Zadrhtao je stariji glas. „Šta ako je imala nesreću?"
„Ne verujem da je tako neš to moguć e, jer č uo bih neš to o tome.“
Pejdž je pokušao da zvuči uverljivo. „Ipak, raspitaću se.“
***
Tri sata kasnije, kada je bio na putu da istraž i borbu nož evima u
jednoj srednjoj školi, primo je poziv od dežurnog u policijskoj stanici.
„Nema evidencije da je Tori imala saobrać ajnu nezgodu niti u Nju
Meksiku niti u Teksasu, i niš ta o tome da je primljena u neku bolnicu
duž puta kojm je vozila."
Pejdž je odahnuo sa olakš anjem, ali je znao š ta ovakvi izveš taji
znače i šta je morao sledeće da učini - nije imao drugog izbora.
„Stavi je na listu nestalih osoba."
6.
U č etvrtak rano ujutru, telefon je zazvonio. Pejdž je spustio svoju

šolju kafe i zgrabio slušalicu.
„Halo?“
„Den Pejdž ?“ - upitao je muš ki glas. Imao je hrapav juž njač ki
naglasak kao da je bio pušač.
„Ja sam." Pejdž je primetio koliko čvrsto je držao slušalicu.
„Ovde je načelnik policije Rodžer Kostigan iz Rostova u Teksasu."
„Gde?" Pejdžu se zavrtelo u glavi. Uzeo je olovku.
„Rostov, Teksas. Nalazimo se jugoistoč no od El Pasa, oko pedeset
milja od Meksičke granice."
Pejdž je osetio kako mu se ž eludac stež e. „Jeste li naš li moju
suprugu?"
„Viktorija Pejdž ," rekao je glas koji kao da je č itao sa papira. „Bele
rase. Visoka metar š ezdeset. Pedeset pet kilograma. Crvena kosa.
Zelene oč i. Vozi tamno plavi saturn autluk 2008 godiš te." Glas je
pročitao broj registarskih tablica.
„To je ona." Pejdž je osetio hladan znoj na čelu.
„Rano jutros jedan od mojih policajaca primetio je njen automobil
parkiran pored puta. Nju je našao nedaleko odatle."
Pejdž je imao osećaj kao da zadržava dah. „Da li je...?“
„Dobro je. O tome ne morate da brinete. Nije povređena. Nije bila
ni u kakvoj opasnosti."
„Nije bilo nezgode?"
„Ne, gospodine."
„Nije bila povređena?"
„Tako je, gospodine Pejdž. Ona je sasvim dobro."
Hvala Bogu, pomislio je Pejdž . Ali ona muč na pitanja poč ela su da
ga opsedaju.
„Ako nije bila povređena, zaš to je onda njen automobil bio
parkiran pored puta?“
„To je teže objasniti."
„Ne razumem. Da li je ona tu? Možete li da joj date slušalicu?"
„Ne, gospodine. Ona nije sa mnom."
„Pa onda, kako mogu da razgovaram sa njom?"
„Cini mi se da je to na njoj da odluč i." - odgovorio je glas. „Rekli
smo joj da je tražite, ali ona nije reagovala na to"
„Niste mi objasnili. Da li je ona sama?“
„Koliko mogu da vidim."
„Onda, š ta, za ime Boga, radi u ..." Pejdž je pogledao papir na kom
je zapisao. „Rostov, Teksas?"
„Malo je komplikovano. Bilo bi Vam jasnije kada bih Vam to lič no
isprič ao. Najvaž nije je da nijedan zakon nije prekš en. Ovde je
svojevoljno."
„Kažete da bi bilo bolje da mi to lično ispričate?"
„Možda pokažem, bolje rečeno."
„Zašto ste tako prokleto zagonetni, načelniče?"
„Nisam. Ovo je neobič an sluč aj, verujte mi. Plaš im se da Vam ne
mogu objasniti preko telefona. Morate sami doći da se uverite."
„Sta god da se deš ava, budite sigurni da ć ete mi pokazati danas
poslepodne.“
„Gospodine Pejdž , plaš im se da ć e Vam trebati mnogo viš e od toga
da bi ste stigli dovde. Vi ste u Santa Feu, zar ne?"
„Tako je."
„Najbliž i već i aerodrom je u El Pasu, a mi smo par stotina milja
dalje. Nemoguće je da stignete dovde do poslepodneva."
„Imate li bilo kakav aerodrom?"
„Ima jedan mali koji koriste rančeri, ali ..."
„Onda se vidimo u pet."
7.
Pejdž je nazvao policijsku stanicu i rekao dež urnom policajcu da

toga dana neć e moć i da dođe na posao i da ć e biti odsutan do
ponedeljka. Spakovao je kofer, zgrabio svoju letač ku torbu i odvezao
se do malog aeorodroma u Santa Feu. Poš to je uneo svoj prtljag do
recepcije, pozdravio se sa mladom devojkom za pultom. Tu, na pultu
ispred nje, nalazile su se novine, ali pre nego je uspela da pomene
č lanak sa naslovne strane, skrenuo je levo u sobu sa kompjuterima,
gde je prouč io vremensku prognozu u Nju Meksiku i Teksasu.
Prognoza je najavljivala moguć nost nevremena za nekoliko dana, ali
bez trenutnih problema.
Poslednje š to je uvek gledao su upozorenja o zabranjenim
zonama. Ona su upozoravala pilote o vazduš nom prostoru u koji nisu
smeli da uđu, najč eš će iz bezbednosnih razloga. Pilot koji bi bez
odobrenja uleteo u zabranjeni prostor, mogao je da oč ekuje vojni
avion koji bi mu strogo naredio da sleti na najbliži aerodrom.
Nije bilo nikakvih zabranjenih zona u Nju Meksiku, ali Pejdž je bio
iznenađen kad je video da područ je oko Rostova u Teksasu ima tako
nešto. Pomalo zbunjen, kliknuo je tu stavku na ekranu kako bi se bolje
informisao, samo da bi saznao da se zabrana odnosila na niz
astronomskih radio-antena dvadeset milja severozapadno od grada.
Zabrana se nije odnosila na drž avnu bezbednost, već na opservatoriju,
jer avioni koji bi preletali iznad antena mogli bi da proizvedu
elektronske smetnje koje bi blokirale prikupljanje radio-signala od
astronomskih fenomena kao š to su solarne erupcije i spiralne
galaksije.
U redu - kloniću se toga, zaključio je Pejdž.
Izvadio je karte iz svoje letač ke torbe i brzo ucrtao plan leta za
Rostov. Kao š to mu je nač elnik Kostigan rekao, grad je bio udaljen par
stotina milja jugoistočno od El Pasa. Ni blizu San Antonia.
Pejdž je izaš ao na aerodromsku stanicu prepun emocija. Tamo su
na toplom suncu brojni mali avioni bili privezani za beton konopcima
koji su na drugom kraju bili vezani za njihova krila i repove. Jedan od
njih bila je Pejdž ova Cesna. Oseć ajuć i se kao da mu vreme istič e,
podseć ao je sebe da uspori sa spoljaš nom inspekcijom aviona. Posle
svakog leta, uvek bi napunio rezervoare za gorivo. Sad je ispumpao
malu količ inu goriva u š oljicu kako bi se uverio da nema vazduš nih
mehurića ili drugih zagađivača.
Ne gubi strpljenje, rekao je sebi.
Poš to je odvezao avion, uš ao je unutra, postavio karte i plan leta
na tablicu pričvršćenu za svoju butinu i duboko udahnuo.
Koncentriši se, pomislio je. Bez obzira koliko želeo da sam sa Tori,
sada je važniji avion. Skoncentriši se na letenje.
Još jednom je duboko udahnuo i proš ao kroz listu provera pre
poletanja.
Šta za ime Boga Tori radi u Rostovu u Teksasu?
Radio-vezom zatraž io je dovolu od kontrole leta za prelazak na
pistu za poletanje. Pet minuta kasnije - manje od dva sata od kad je
primio poziv od nač elnika policije Kostigana - bio je u vazduhu, leteć i
ka Teksasu.
8.
Covek sa M4 karabinom stajao je u senci male zgrade od betonskih

blokova i už ivao u poslednjem dimu svoje cigarete. Temperatura je
bila prijatnih, suvih 30 stepeni, ali navike posle dve ture u Iraku su
ostale - klonio se direktne sunčeve svetlosti što je više mogao.
S obzirom da je bilo jutro i da je sunce bilo na suprotnoj strani
male zgrade, Eri Halovej nije bio u prilici da už iva u krš evitoj lepoti
planina Dejvis na severu. Umesto toga, imao je pogled na, kako mu se
činilo, beskrajno busenje proredene braonkaste trave.
Kolutovi suve trave bili su zapleteni u ogradu osiguranu lancima
dvadeset metara od njega. Ograda je bila visoka č etiri metra sa
bodljikavom žicom na vrhu. Na tablama duž ograde pisalo je:
NAUČNO ISTRAŽIVAČKA ZONA

ZABRANJEN PRISTUP
Levo od Haloveja, devet ogromnih opservatorijš kih tanjira radio-

antena bili su usmereni u različ itim pravcima ka nebu, dok je jedan
bio tako podeš en da je stajao horizontalno. Kamion je bio parkiran
pored njega, sa skelom i malom dizalicom, kao da su popravke bile u
toku. Tanjiri su se mogli videti izdaleka, kao prilič no neobič na
građevina u pejsažu koji ih je okruživao.
Deset milja niz put, slič no upozorenje stajalo je na kapiji koja je
spreč avala prilaz putu. Ljudi koji bi zaustavili svoje automobile da
pogledaju tanjire u daljini, zadrž ali bi se na kratko dok ih dosada ne bi
naterala da nastave put.
Ograda osigurana lancem bila je samo jedna od tri koje su
okruž ivale tanjire. Nije bilo struje u njoj - niko u objektu nije ž eleo da
se maltretira sa ranč erima č ija bi stoka odlutala do ograde i bila
sprž ena. I pored toga, nije zabelež en sluč aj da bi iko bio dovoljno lud
da pokuš a da se penje po ogradi. Druga ograda sastojala se isključ ivo
od bodljikave ž ice, dok je kroz treć u ogradu bila provedena struja, sa
brojnim vidljivim upozorenjima: OPASNOST! VISOKI NAPON!
Halovej je mogao da sedi u klimatizovanoj kancelariji obezbeđenja
i gleda u monitore koji bi zabeležili svaki neuspeli pokušaj uljeza da se
prebace preko treć e ograde. Ako bi se tako neš to ikad i desilo, on i
ostali č uvari bi izaš li da poč iste nered. U ovakvom objektu puš enje
nije bilo dozvoljeno, tako da je njegova puš -pauza bila jedini razlog
zbog kog je morao da izađe napolje. Svoju zavisnost objaš njavao je
samom sebi č injenicom da kamere - i monitori nisu mogli zameniti
ljudsko oko, pa je on izlazio kako bi lič no osmotrio okolinu i uverio se
da je sve mirno, kao š to se č inilo. Na kraju krajeva, jedan od njegovih
ratnih drugova, rendžera u Iraku, bio je snajperista koji se mogao tako
maskirati da je neprijatelj mogao proć i pored njega, ne znajuć i da je
snajperista tu, osim ako ne stane na njega.
Ova pomisao delovala je uznemirujuć e na Haloveja. Jedino š to je
ž eleo je da na miru ispuš i cigaretu, a sad se opreteć uje snajperistima.
Vreme je da se vratim unutra, odluč io je. Poš to je povukao poslednji
dim cigarete, bacio je na zemlju, zgazio je č izmom i bacio poslednji
pogled na pusto okruženje.
Dvadeset milja jugozapadno nalazio se grad po imenu Rostov, ali
tamo nikad nije bio - niko iz objekta nikad nije bio tamo. To je bilo
strogo zabranjeno za njih. Ne želimo im dati razlog da razmišljaju o
nama, strogo mu je naglaš eno kad se prijavio za neš to š to je trebalo
da bude lak zadatak.
Ali posle tri meseca, koliko je proveo ovde, Halovej nije mogao
doč ekati da mu dođe smena - š to je trebalo da se desi za samo još dve
nedelje. Hrana je, naravno, bila bolja od one u Iraku. Osim toga, ovde
je bilo alkohola, koji nije mogao naći u Iraku. Nije se mogao ž aliti na
najnovije ilmove koje je skidao sa Interneta, od kojih neki još nisu bili
dostupni ni na DVD-u.
Ali ono što mu je stvarno nedostajalo bio je seks.
Razmiš ljajuć i o snajperistima, ukucao je š ifru na tabli pored ulaza.
Kada je č uo zvuk koji je znač io da je brava otključ ana, otvorio je
metalna vrata i zakorač io kroz njih. Odmah ga je zapljusnuo iltrirani,
hladni, sterilni vazduh opservatorije. Povukao je teš ka vrata za
sobom, proveravajuć i da li je elektronska brava zaključ ana. Onda je
otključ ao druga vrata, proš ao kroz njih, zatvorio ih i spustio se niz
metalne stepenice koje su završ avale dugač kim hodnikom osvetljenim
nizom sijalica na plafonu.
9.
Podzemni objekat bio je velik, ispunjen jedva primetnom

vibracijom.
Kada je pre tri meseca Halovej stigao ovde, nije primeć ivao
vibraciju, ali kako su dani prolazili, sve viš e je primeć ivao blagi
sveprisutni š um za koji je mislio da ima veze sa generatorom za struju
- ili sa radom velikih antenskih tanjira. Ostali kao da to nisu
primeć ivali, ali za njega je postalo toliko zamorno, da iako je nosio
čepove za uši kad bi krenuo na spavanje, nije mogao dobro da spava.
Proš ao je kroz dvoja vrata sa leve strane i skrenuo desno u veliku
prostoriju punu monitora zatvorenog sigurnosnog sistema na kojima
se mogao videti svaki prilaz objektu. Slike su bile u boji u visokoj
de iniciji. Noć u su bile u zelenoj nijansi dok su toplotni senzori
registrovali travu koja se brzo hladila i stalnu temperaturu ž ivotinja ili
ljudi.
Njegov kolega u smeni, č ovek sa velikim i jakim rukama, sedeo je
u metalnoj stolici listajuć i sportski č asopis, povremeno bacajuć i
pogled na monitore. To nije bilo po pravilima, ali posle nekoliko
meseci, ne radeć i niš ta drugo, Halovej je shvatio koliko je teš ko buljiti
u te monitore.
„Puš enje š teti zdravlju." - rekao je č ovek bez dizanja pogleda. Zvao
se Tagard.
„Kao i kada neko puca na tebe. Mislim da je metak već a briga od
cigarete."
„Nismo u Iraku."
„Hvala na č asu geogra ije. Viš ak kilograma takođe nije dobar za
tebe, ali te to nije spreč ilo da tamaniš te č okoladice koje č uvaš u ioci.
Koliko toga pojedeš dnevno? Deset? Petnaest?
Tagard se nasmejao. Poš to nisu imali č ime da se zanimaju, stalno
su zadirkivali jedan drugog. „Da, stvarno bi trebalo da sam na steperu
umesto da čitam ovaj časopis. Od sutra počinjem."
„Idem do toaleta." - rekao je Halovej.
„Posle toga mož da bi mogao da sedneš ovde neko vreme, a ja da
malo prošetam."
Sad je došao red na Haloveja da se nasmeje.
Izaš ao je u hodnik i produž io dalje. Na vratima sa leve strane
pisalo je ANALIZA PODATAKA. Kroz odš krinuta vrata, č uo je š um
statič kih smetnji i video ć elavog istraž ivač a sa naoč arima, koji se
dosađivao gledajuć i u monitor. Na policama koje su prekrivale zidove
prostorije bili su postavljeni razni elektronski instrumenti. Crveni
indikatori su bili upaljeni, igle su pulsirale. Jedan od instrumenata je
davao vizuelni prikaz statič kih smetnji, koji je izgledao kao tač ke koje
su se haotič no pomerale. Zvuk je bio neprijatan i pucketav i podsetio
je Haloveja na zvuk traženja stanica na radiju.
Što se upravo ovde i radi, zaključio je.
Blaga vibracija se pojač ala, od č ega je Haloveja poč ela da boli
glava.
„Zvuč i malo drugač ije nego juč e.“ - rekao je, š to je nateralo č oveka
sa naočarima da podigne pogled.
„Zdravo Erl.“ - odgovorio je istraž ivač . „Da, imamo već u aktivnost,
koja postaje glasnija. Cele nedelje se pojačava."
„Šta misliš, šta se dešava?"
„Verovatno niš ta. Ponekad se č ini da se statič ki š um poveć ava iz
nekog razloga. Onda se utiš a. Prema podacima iz kompjutera, takav je
ritam još od kad je opservatorija sagrađena, pre petnaest godina."
Istraž ivač se okrenuo nizu dugmić a. „Preusmerić u tanjir da vidim da li
ć e ova forma dobiti bolju de iniciju. Prać enje električ nog praž njenja u
okolini je dobar nač in da se uverimo da li oprema pravilno
funkcioniše.“
Halovej je znao da je tanjir na koji je istraž ivač mislio bio onaj koji
je bio usmeren horizontalno, kao da se popravlja. U njegovoj glavi nije
bilo sumlje da je tanjir usmeren upravo tamo gde je trebalo da bude -
jugozapad, u pravcu područja pored Rostova.
Teoretski, antene su sakupljale i povezivale radio-talase iz dalekog
svemira. Istraž ivač i su objasnili da mnogobrojna svemirska tela
odaš ilju talase, dok su druga još bila samo eho Velike Eksplozije.
Slož eni kompjuterski program pretvarao je signale u slike koje su
izgledale kao fotogra ije, prikazujuć i nebule, nove, crne rupe i druge
astronomske fenomene.
Halovej nije znao š ta one znač e kada je, pre tri meseca, stigao u
ovaj objekat, ali je svakodnevna jednolikost toliko dosadila
istraž ivač u da mu je bilo viš e nego drago da objasni kako funkcioniš e
radio-teleskopska opservatorija. Uprkos objaš njenjima, Halovej se
nije dao zavarati š ta se u stvari ovde deš avalo. Radio-teleskopska
opservatorija nije trebala bodljikavu ž icu i struju provedenu kroz
ogradu. M4 kojim je bio naoruž an bila je jedna od najboljih puš aka na
planeti, u kompletu sa bacač em bombi i laserskim niš anom. To je
predstavljalo đavolski ozbiljno obezbeđenje za objekat koji prouč ava
crne rupe.
Cak i pre nego ga je helikopter prevezao u ovaj zabač eni deo
zapadnog Teksasa, Halovej je bio ubeđen da se ovde viš e radi o
š pijunskoj operaciji, pre nego projektu Nacionalne fondacije za
nauku. U svega nekoliko dana po dolasku, dovoljno je proč itao na
svom laptopu koristeć i informacije sa Gugla, o tome kako radio-
teleskopske opservatorije mogu da se koriste od strane š pijunskih
agencija. Bio je uveren da tanjiri iznad ogromnog bunkera nisu
usmereni ka nebulama, novama i crnim rupama. Bili su usmereni ka
satelitima koji su prikupljali radio singnale iz atmosfere. Takođe, bili
su usmereni ka mesecu. Radio signali š irom sveta „cure“ u svemir,
objasnio mu je njegov Internet pretraž ivač . Mnoge od njih preseč e
mesec, i pravilno usmerena radio-opservatorija mož e ih prikupiti
kako se odbijaju ka Zemlji. Sortiranjem brojnih frekvencija,
selektovanjem onih koje koriste velike teroristič ke organizacije ili
strane vlade neprijateljski nastrojene prema SAD, objekat kao ovaj
mož e preneti važ ne podatke obaveš tajnim analitič arima, koji se
nalaze u mestima kao što je Fort Mid nedaleko od Vašingtona DC.
Halovej nije sluč ajno izabrao ovu lokaciju. Fort Mid je bio sediš te
Nacionalne agencije za bezbednost. Da, ovo je prokleta š pijunska
operacija, bio je uveren u to, ali ako je tehnič ar - koji se zvao Gordon -
hteo da nastavi sa laž ima, tvrdeć i da je ovo nauč ni projekt koji je
mapirao daleki svemir, Halovej nije imao niš ta protiv. Mali igrokaz
koji su glumili bilo je jedino š to ga je zanimalo. To, i tajna zaš to je
jedan tanjir bio horizontalno usmeren ka Rostovu. Tehnič ar je mogao
da blebeće šta je hteo o „praćenju električnog pražnjena u okolini.“
Nemoj me zajebavati, pomislio je Halovej. Nešto se dešava pored
Rostova, i ovaj milijardu dolara vredan objekat se u velikoj meri koristi
da bi se otkrilo o čemu se tu radi.
10.
Pejdž je na pola puta sleteo na aerodrom nedaleko od Rosvela u

Novom Meksiku. Prostor obasjan suncem bio je mesto gde je
američ ka NLO groznica započ ela 1947, kada je ranč er otkrio ostatke
velikog predmeta koji je pao, a koji je vojska opisala prvo kao leteć i
tanjir, a potom kao meteorološ ki balon. Različ ita objaš njenja mogla su
biti samo prost primer pogreš ne komunikacije, ali teoretič ari zavere
uhvatili su se ovih razlika kako bi tvrdili da vlada neš to krije. Od tada
je Rosvel postao nezvanič ni glavni grad NLO, toliko da se svakog 4.
jula u gradu održ ava festival NLO gde skeptici i samozvani eksperti
diskutuju, dok glumci iz nauč nofantastič nih ilmova dele autograme, a
zaljubljenici se oblače u „male zelene ljude".
Pejdž i Tori su par godina ranije doleteli na festival i už ivali u
karnevalskoj atmosferi parade, takmič enja u kostimima i koncertima,
od kojih je na jednom glavna zvezda bila grupa koja je svirala muziku
sa albuma „Tamna strana meseca“ grupe Pink Flojd. Retko su nalazili
vremena da zajedno idu na odmor - njegov posao je bio suviš e
zahtevan - i seć a se kako se slatko smejala gledajuć i grupu
„Klingonaca“ kako ozbiljno izvode scenu venčanja.
Od ovakvih gorkoslatkih priseć anja Pejdž je postao još zabrinutiji
za Tori. Zeleo je da š to pre stigne do nje. Gledao je dok je cisterna
punila njegov avion gorivom. Proverio je da je gorivo odgovarajuć e
boje - plavo - za tip koji mu je trebao i da nije bilo nikakve prljavš tine.
Popeo se u avion i uzleteo, nastavljajući let u pravcu jugoistoka.
Paž ljivo izabrana ruta omoguć avala mu je da prati koridor koji je
prolazio preko velikih vojnih područ ja na severu, istoku, jugu i
zapadu. Ona su bila vidno označ ena na njegovoj karti sa naznakama
gde su borbeni mlaž njaci izvodili vež be. Dalje na zapadu bilo je još
ozbiljnije vojno područ je koje se nalazilo iznad Vajt Sends raketne
baze, koja se ranije zvala Alamogordo, poligon za bombardere i
artiljeriju, gde je obavljena prva atomska proba 1945. godine.
Krš ni pejzaž ostavljao je posmatrač a bez daha. Oni koji nisu
pilotirali č esto, pretpostavljali su da je draž letenja bila už ivanje u
pogledu. Ali Pejdž je postao pilot jer je voleo oseć aj kretanja u tri
dimenzije. Istini za volju, održ avanje visine i brzine, drž eć i se
određenog pravca, prać enje radio-komunikacije i poređenje karte sa
terenom na zemlji, zahteva toliko koncentracije da pilot i nema puno
vremena za razgledanje.
Bio je tu i još jedan element letenja, prilič no slič an pić u sa
kolegama policajcima posle smene, koje je služ ilo kao trenutak
opuš tanja. Pejdž u je prijalo letenje jer mu je pomagalo da ne misli na
straš ne patnje koje su ljudi nanosili jedni drugima. Video je previš e
puta kako se ž ivoti uniš tavaju piš toljima, nož evima, pivskim laš ama,
š rafcigerima, palicama za bejzbol, č ak i piš toljem za eksere. Pre š est
meseci bio je prvi policajac na mestu saobraćajne nesreće gde je pijani
vozač naleteo na vozilo koje se kretalo i ubio petoro dece i ž enu koja
ih je vozila na rođendan. Toliko je krvi bilo unaokolo da je Pejdž i
dalje imao noćne more izazvane tim događajem.
Prijatelji su mislili da se š ali kada im je rekao da je nagrada bila
„izdizanje iznad svega toga“, a on je mislio ozbiljno. Različ ite
aktivnosti vezane za upravljanje avionom, isključ ile bi sve č ega nije
želeo da se seti.
To mu je sada pomagalo. Zbunjen, u ž urbi, ž eljan odgovora - takva
oseć anja bi ga uzdrmala na zemlji, ali onog trenutka kada se naš ao u
vazduhu, disciplina upravljanja Cesnom primorala ga je da se oseć a
smirenim kao i sam avion. Na mirnom nebu, okruž en ujednač enim,
priguš enim brujanjem motora, avion je stvarao smirujuć i oseć aj. To
mu je prijalo, iako nije mogao, a da ne strepi, pitajuć i se š ta ga č eka na
zemlji.
***
Kada je uš ao u Teksas, planine Dejvis prostirale su se sa njegove
leve strane sve dokle mu je pogled sezao. One teš ko da su bile
karakteristič an prizor za ostatak drž ave, i u stvari su ga podseć ale na
predele jasike i bora na koje se bio navikao u Nju Meksiku.
Pratio je radio-frekvenciju aerodroma u Rostovu. Još od vremena
pripreme leta znao je da tamo nije bilo kontrolnog tornja i da je
morao direktno da komunicira sa bilo kojim avionom u blizini, kako
bi bio siguran da im se putanje ne ukrš taju. Za vreme prilaza koji je
prilič no dugo trajao, č uo je samo jednog drugog pilota, ž enu sa jakim
teksaškim akcentom koja je javljala da leti u suprotnom pravcu.
Na karti vazduš nog prostora, jasno su bile naznač ene zone
zabranjenog leta gde se nalazila opservatorija, ali č ak i bez karte,
Pejdž nije mogao, a da ne primeti objekat. Veliki beli tanjiri, o koje se
odbijala sunč eva svetlost, bili su izuzetan prizor. Bila je to gigantska
verzija satelitskog tanjira koji je imao na krovu svoje kuć e u Sante
Feu. Potpuno odudarajuć i od okoline gde su bili smeš teni, ostavljali su
utisak sirove snage koji ih je činio još većim iz daleka.
Bio je zbunjen š to je opservatorija bila smeš tena na relativno
niskom nivou, posebno u poređenju sa planinama u daljini. Zar
opservatorije ne funkcioniš u najbolje kad su smeš tene na š to već oj
visini? Ali njegovo razmiš ljanje o tome prestalo je kada je praktič no
interesovanje vezano za pilotiranje nadjač alo njegovu radoznalost.
Drž eć i dovoljnu distancu od tanjira, nastavio je svoj let na putu ka
Rostovu.
Mala mesta je č esto vrlo teš ko uoč iti iz vazduha, ni Rostov nije bio
izuzetak, stapajuć i se sa naizgled beskonač nom prerijom, koja se
prostirala svuda unaokolo. Pejdž je na trenutak osetio jeziv oseć aj kao
da je ovde već bio, da je već ranije leteo iznad ovog istog predela i da
je video isto raštrkano krdo koje je paslo.
Posebno je bio zateč en ž ivopisnom vetrenjač om pored jezera sa
kog se pojila stoka, prizor za koji je bio uveren da ga je video ranije.
Ali nikad pre nije bio u ovom delu Teksasa.
Ovo samo liči na predele preko kojih si leteo u nekom drugom delu
zemlje, govorio je samom sebi. Pazi šta radiš.
Na njegovoj karti nalazila se ucrtana ž eleznič ka pruga i put kojim
se prolazi kroz Rostov. Leteć i paralelno pored puta - koji je bilo lakš e
uočiti - ubrzo je ispred sebe video malu grupu niskih građevina.
Na karti je bio ucrtan aerodrom tri milje severoistoč no od grada,
ali kad ga je Pejdž opazio i spremio se da okrene avion u tom pravcu,
iznenadio se kada se druga pista pojavila na drugom kraju grada, na
jugoistoku. Ona nije bila upisana na karti. Kako se u međuvremenu
spustio na manju visinu, mogao je bolje da osmotri i da vidi da je pista
bila ispucala i izrovana, već i deo je prekriven peskom, sa rastinjem i
kakstusima koji su rasli iz pukotina. Uruš eni hangari bili su odmah
pored. Mnogo hangara, primetio je zač uđeno. Pre mnogo godina ovo
je bio veliki objekat.
Šta se desilo sa njima? - pitao se Pejdž.
Primetio je još neš to: neobič nu topografsku pojavu koja se
protezala iza uruš ene piste. Nasuprot grubim braonkastim
paš njacima, nalazila se ogromna površ ina koja se č inila kao veliki crni
ugarci, kao potvrda vulkanske aktivnosti koja je pre mnogo godina
izbacila podzemni pepeo na površ inu. Ugarci su formirali okvir
vulkanskog kratera koji je vremenom erodirao da bi samo polovina
bila stvarno vidljiva, jedva se uzdižući iznad zemlje.
Od siline erupcija, kad god da se desila, delovi su bili razbacani
svuda unaokolo. Pejdž je video slič ne predele kada je leteo preko
Arizone. Uobič ajeni naziv za njih bio je „loš a zemlja", prikladno ime za
neš to š to je izgledalo tako golo i nepristupač no. Nije se mogao oteti
utisku da je predeo izgledao isto kao što se i on osećao.
Nestrpljiv da š to pre nađe Tori, preleteo je preko uruš ene,
neupisane piste ka aerodromu koji se nalazio na karti. I ponovo je
preciznost onoga š to mora da uradi bila jedina stvar koja je mogla da
okupira njegove misli. Poš to je radio-vezom javio da namerava da
sleti i proverio u kom smcru je okrenut vetrokaz, smanjio je gas
motora i poč eo da klizi na dole. Kada je doš ao u ravan sa središ njom
linijom na pisti, poravnao je avion, osetio da klizi, da se smiruje,
polako popustio unazad ruč icu upravljač a i lagano dotaknuo pistu
toč kovima, puš tajuć i da se prednji toč ak na nosu aviona spusti sam od
sebe, pazeći tako nosač na kom se nalazio.
Odvezao se do prostora za vezivanje aviona pored zgrade koja je
lič ila na staru benzinsku pumpu, samo š to nije bilo pumpi ispred nje.
Umesto toga, gorivo se č uvalo u malom kamionu-cisterni. Brzo je
izbrisao seć anje na cisternu koju je video kada je eksplodirala pre par
dana u Santa Feu. Pored nje nalazio se hangar č ija su vrata bila
otvorena, gde se nalazio helikopter i Lir Dž et avion. Njihovo prisustvo
u ovako malom mestu moglo bi se smatrati neobič nim, da ovo nije bio
deo Teksasa poznat po uzgoju goveda. Cetiri aviona na elisni pogon
bila su vezana, sva č etiri već a i jač a od Pejdž ove Cesne, š to je bila još
jedna ilustracija bogatstva ovoga kraja.
Izlazeć i iz kabine, zakoč io je avion i izvadio torbe sa zadnjeg
sediš ta. Ali sada, kada su obaveze prema avionu prestale, primetio je
da ne mož e da hoda. Oseć ao se kao paralizovan, konfuzija se iskrala iz
mentalne ioke u koju je privremeno uspeo da je zatvori. Viš e nije bio
iznad svega. Nije viš e imao brojne radnje koje je morao obaviti da bi
kontrolisao avion. I odjednom ga je preplavio pritisak prethodna dva
dana.
Zašto je Tori otišla, a da mi se nije javila?
Šta radi ovde?
Šta se, do đavola, ovde dešava?
Uprkos slutnjama koje su ga obuzele, Pejdž je pokuš ao da natera
noge da rade i poneo torbe preko vrelog betona. Zgrada koja ga je
podseć ela na staru benzinsku pumpu, imala je zidove od nepeč ene
cigle i krov od talasastog lima, koji je bio toliko zarđao da je
pokazivao koliko je zgrada bila stara.
Otvarajuć i vrata uz š kripu, uš ao je u malu prijemnu kancelariju
gde se nalazio izlizani drveni sto i pohabani kož ni kauč . Maš ina za
prodaju bombona stajala je pored aparata za vodu i telefona koji je
bio prikač en na zid. Druga vrata sa desne strane vodila su u
kancelariju iz koje se pojavio visoki, krupni, sedokosi č ovek. Na sebi
je imao izbledeli mehanič arski kombinezon, brisao je krpom mast sa
ruku. Pejdž je spustio torbe i rukovao se sa č ovekom, ne obrać ajuć i
pažnju na mast, znajući da je tako zadobio njegovo poštovanje.
„Zvao sam Vas jutros iz Santa Fea u vezi sa iznajmljivanjem
automobila."
„Vi ste Don Pejdž?“
„Ja sam. Ne znam koliko ću ostati, ali ostavio bih Vam broj kreditne
kartice kako bi ste mogli da mi naplatite parking za avion. Takođe,
trebalo bi dopuniti rezervoar gorivom 100 LL“. Već ina aviona na elisni
pogon koristila je tu vrstu goriva. LL je bila skrać enica za nizak nivo
olova, jedno od retkih goriva sa olovom koje je i dalje bilo u prodaji u
SAD.
„Dobro - kola su iza zgrade." - rekao je mehanič ar. „Spremio sam
papire da ih potpišete."
Paž ljivo skrivajuć i emotivni haos u kom se nalazio, Pejdž mu je
dao vozačku dozvolu i kreditnu karticu.
„Nemamo puno stranaca koji ovde lete." - dodao je mehanič ar, š to
je bio ljubazni teksaški način da pita Pejdža zašto je došao u grad.
Pejdž je i samog sebe iznenadio odgovorom.
„Imam neke bračne probleme koje moram da rešim."
11.
Automobil je bila crvena tojota selika. Talas vreline zapljusnuo je

Pejdž a kada je otvorio vozač eva vrata. Ostavio ih je otvorenim dok je
spakovao torbe u gepek, ali kada je seo za volan, i volan i sediš te bili
su toliko vreli da nije mogao da ih dodirne. Upalio je motor i uključ io
klima-uređaj. Cim je osetio hladan vazduh, duboko je udahnuo i
pokuš ao da se smiri. Odvezao se sa aerodroma do mesta gde se
makadamski put, koji je vodio samo u jednom pravcu, uključ ivao na
asfaltni put za Rostov.
Vodeni toranj nadvisio je niske zgrade ispred sebe. Sa desne
strane, pored pruge, prostirali su se obori za stoku. Na periferiji
Rostova ulice su postale duplo š ire, najverovatnije zaostavš tina iz
vremena osvajanja Zapada, kada se stoka terala kroz grad.
Proš ao je pored veterinarske apoteke i prodavnice stoč ne hrane,
prodavnice kaubojskih č izama i konjskih sedala, i prodavnice
fordovih automobila, koja kao da se specijalizovala za prodaju
kamioneta. Doš ao je do stambenih blokova sa kuć ama koje su bile
ofarbane u boje zemlje, od bež , preko tamno ž ute do braon. Nasuprot
tome, ulazna vrata na njima bila su zelena, plava ili crvena.
Raznobojno cveće u baštama samo je naglašavalo prizemne kuće.
Na mestu gde se š iroka ulica ukrš tala sa drugom, nalazile su se
samo poslovne zgrade - restoran, banka, hotel, agencija za prodaju
nekretinina (Pejdž se odmah setio Tori), prodavnica odeć e. I ovde su
boje bile jako primetne. Jedna zgrada je bila crvena dok je druga bila
ljubič asta, treć a ž uta, a sledeć a zelena. Nijedan blok nije imao dve
zgrade iste boje. Uprkos svež em izgledu zgrada, Pejdž je imao utisak
da su mnoge od njih vrlo stare i da su svojevremeno bile skoro za
ruš enje. Osetio je još neš to: da je ove zgrade već negde video, ne u
trenutnom ž ivopisnom izdanju, već kakve su nekad bile, kao š to je
oseć ao da je video i prizor goveda koja pasu van grada, iako je ovde
bio po prvi put.
Na ulicama nije bilo mnogo vozila. Zena je gurala kolica sa bebom.
Mladić je sedeo na klupi i svirao usnu harmoniku koja se jedva č ula
kroz č vrsto zatvorene prozore automobila. Na kraju ulice sa desne
strane, Pejdž je spazio ž eleznič ku stanicu iz nekih prethodnih
vremena. Sa leve strane, video je igrališ te za decu i crkvu. Preko puta
njih, sudeći po velikoj kupoli na zgradi, pretpostavio je da je sudnica.
12.
Pod je bio od tamnog mermera. Na vratima sa leve strane bilo je

zamagljeno staklo na kome je crnim slovima pisalo:
POLICIJSKA STANICA
Unutra, iza pulta, bila je starija ž ena sa kož nim prslukom na sebi.
Pogledala ga je i nasmešila se.
„Izvolite, gospodine?"
„Zovem se Den Pejdž . Imam zakazan sastanak sa nač elnikom
Kostiganom. Dogovorili smo se da dođem u pet sati.“
„I došli ste tačno na vreme." - čuo se hrapavi glas.
Pejdž je prepoznao glas koji je č uo tog jutra preko telefona.
Okrenuo se ka vratima, odakle ga je posmatrao visoki mrš avi č ovek.
Njegovo lice bilo je usko i naborano, sivkaste boje kož e,
karakteristič no za puš ač e. Imao je brkove i mali ož iljak na bradi.
Njegova proseda crna kosa bila je oš iš ana vrlo kratko. Nosio je braon
uniformu. Iako je za opasač em sa opremom imao moderni Glok
pištolj, Pejdža nije iznenadilo što je nosio kaubojske čizme.
„Bio sam radoznao kada ste mi isprič ali ono o aerodromu, pa sam
zamolio Harija da tamo pripazi na Vas. Javio mi je kad ste stigli. Imate
svoj avion?"
„Cesnu 172."
„Ja se oseć am neprijatno u avionu." Kostigan je pokazao rukom ka
svojoj kancelariji. „Izvolite unutra."
Rukovali su se kad je Pejdž prošao i kročio unutra.
„Ne znam ni za jednog policajca koji sebi mož e priuš titi avion."
Kostigan je seo za stari drveni sto. Njegova radna stolica glasno je
zaškripala.
„Nasledio sam ga od svog oca. Bio je aviomehanič ar u Ratnom
vazduhoplovstvu. Cujte, nadam se da mi neć ete zameriti ako
preskoč imo ć askanje. Moram da znam š ta je sa mojom suprugom.
Rekli ste da je jedan od Vaših pomoćnika jutros našao njen auto.“
„U pravu ste, gospodine. Pored puta. Tač nije, pored platforme za
osmatranje.“
„Platforme za osmatranje?"
„To je jedna od stvari za koju sam mislio da biste je bolje razumeli
ako Vam pokažem, pre nego da Vam pričam o tome.“
Pejdž je čekao da opširnije objasni, ali Kostigan nije ni pokušao.
„Gledajte, ja ovde ništa ne razumem. Pejdž mu se oš tro obratio.
„Sigurni ste da moja supruga nije povređena?"
„Apsolutno siguran."
„I nije ni sa kim?"
„Sama je. Odsela je u motelu - Poslednji trag. Odveš ću Vas do nje
kada bude gotova." Kostigan se nagnuo napred, paž ljivo ga gledajuć i.
„Koliko dugo ste policajac?"
„Petnaest godina."
Kostigan se zagledao u desnu stranu Pejdž ovog kaiš a, gde je
zaseč eni deo pokazivao da je č esto nosio futrolu. „Uvek se oseć am kao
da mi neš to fali kada ne nosim svoje oruž je. Da li ste poneli svoje sa
sobom?"
„Da li znate i za jednog policajca koji svoj pištolj ostavlja kod kuće?
Da li Vi igde idete bez svog, čak i kad niste na dužnosti?"
Kostigan ga je i dalje pažljivo gledao.
„Ovo nije moj služ beni piš tolj. Ovo je moj lič ni piš tolj." - rekao je
Pejdž . „Imam dozvolu za njega, nosim ga kao prikriveno oruž je.
Teksas i Nju Meksiko imaju uzajamni dogovor."
„Znam zakon, Gospodine Pejdž. Niste mi odgovorili na pitanje."
„Piš tolj mi je u koferu, zaključ an u automobilu koji sam iznajmio.
Zašto pitate?"
„Imajuć i u vidu okolnosti u kojima se nalazite, mislim da bi bilo,
dobro da ga tamo i ostavite."
„Okolnosti?" Pejdž je bio zbunjen ovim reč ima, dok nije shvatio na
š ta je Kostigan mislio. „Isuse, sigurno ne mislite da mogu predstavljati
opasnost za svoju suprugu?"
„Porodične rasprave i oružje ne idu zajedno."
„Ali ovo nije porodična rasprava." Pejdž se trudio da ne povisi glas.
„Stvarno? Zaš to ste onda pitali da li je sa nekim? Zaš to je rekla
majci da dolazi u San Antonio da je vidi, a nije se potrudila da i Vama
išta kaže pre nego je otišla?"
Pejdž nije odmah odgovorio. Nije znao š ta da kaž e. Onda je
bespomoćno raširio ruke, trudeći se da zvuči smireno.
„Dobro, tač no je da ne znam kako to da objasnim. Nemam pojma
zaš to je otiš la i zaš to mi nije rekla i sigurno da nemam blage veze š ta
traži ovde u Rostovu."
„Sta traž i ovde - shvatić ete več eras. Sto se tič e odnosa između vas
dvoje..."
„Obeć ali ste da ć ete me odvesti do nje." Pejdž je ustao. „Gubimo
vreme. Idemo."
„Nismo završili naš razgovor. Sedite. Ispričaću vam priču."
„Prič u?" Pejdž je zač uđeno pogledao u č oveka s druge strane stola.
„Kakvu ludu..."
„Da, prič u. Uč inite mi toliko - radi se o mom ocu. On je bio nač elnik
policije ovde u Rostovu."
„Kakve to veze ima sa..."
„Još niste seli, gospodine Pejdž."
Zestok pogled nač elnika policije, naterao ga je da na trenutak
zastane.
„I onda ću Vas odvesti do Vaše supruge."
Pejdž je seo sa nestrpljenjem. „Ispričajte mi svoju priču."
„Jedne več eri moj otac je primio poziv prestraš enog deč aka koji
mu je rekao da njegov tata tuč e mamu. Kada mu je deč ak rekao
prezime, moj otac se nije odmah setio. Porodica se par meseci pre
toga doselila iz Fort Vorta. Muž je bio bez posla, a njegov rođak koji je
živeo ovde, našao mu je posao oko obora za stoku."
„Kada nije radio, muž je voleo da ode do obliž njeg bara, napije se i
potuč e. Bio je to najtoplili septembar koji se pamti, ali i pored toga,
ona je uvek nosila bluze zakopč ane do vrata sa dugač kim rukavima.
Kasnije je postalo jasno da je to radila kako bi sakrila modrice. Deč ak
je bio tih u š koli i uvek se trzao kao da se plaš io da ć e neš to pogreš iti i
da će biti kažnjen za to.“
„Te noći kada je dečak nazvao, u strahu da će otac ubiti majku, moj
otac je seo u auto i odjurio tamo. Kuć a je bila blizu stoč nih obora,
oronula, od ć erpič a sa komadima maltera koji su otpali sa zidova.
Svetla su bila upaljena. Kada je moj otac č uo viku i plač , pokucao je na
vrata i predstavio se kao policajac. Tako bar mislim da je bilo. O tome
sam razmišljao više puta nego što mogu da se setim.“
„Galama je prestala. Moj otac je pokucao još jednom, a sač mara
koja je opalila s druge strane prepolovila je vrata. Skoro da je i mog
oca prepolovila. Sumnjam da je pož iveo dovoljno dugo da oseti kako
pada na zemlju.“
Pejdž se nagnuo napred u stolici.
„Kada se moj otac nije javio narednih pola sata, pomoć nik se
odvezao do kuć e, gde je naš ao mog oca rastrgnutog, na zemlji. Poš to
se pomoć nik ispovrać ao, uspeo je da se povrati taman toliko da radio-
vezom pozove hitnu pomoć . U to vreme nije bilo viš e ni jednog
policajca. Jedina opcija bila je da pozove saobrać ajnu policiju, ali oni
su odgovorili da ne mogu stić i u narednih pola sata, tako da se
pomoćnik sabrao, izvukao pištolj i ušao u kuću.
„Zena je lež ala na podu sa glavom otkinutom od pucnja. Krv je bila
svuda unaokolo. Pomoć nik je uš ao u kuhinju. Tamo nije bilo nikog.
Otiš ao je u veliku spavać u sobu. Niko. Uš ao je u manju spavać u sobu -
deč akovu - gde je prozor bio otvoren. Otac mora da je č uo deč aka
kako se iskrada. Ono š to je potera zatekla sledeć eg jutra jasno je
navodilo da je otac jurio sina sa druge strane puta, u polje. Sta mislite
zašto je to uradio?"
Pejdž je polako udahnuo. „Takav č ovek krivi porodicu za svoje
nezadovoljstvo. Oni su krivi za sve i zato moraju biti kažnjeni."
„Jeste li pohađali kurs psihologije?"
„Veći platni razred."
Kostiganov pogled se izgubio iza Pejdž a, kao da se priseć ao noć i
kada su mu rekli da je njegov otac ubijen sač marom. Pogled se brzo
izoštrio.
„Ono š to ste rekli ima smisla. Ali postoji još jedno objaš njenje. Neki
ljudi su jednostavno loš i. U njihovom je karakteru da nanose bol.
Toliko su mrač ni iznutra da je mož da jedina reč koja to mož e opisati -
zlo."
„Da. Upoznao sam takve ljude." - rekao je Pejdž. „Previše njih."
„To sledeće jutro, potera je našla leš dečaka u žbunju, kilometar od
kuć e. Otac je lež ao pored njega. Poš to je ubio sina, stavio je cev
sač mare u usta i povukao oroz. Kojoti su stigli do njih pre nego su
njihova tela pronađena."
Pejdž je osetio poznat kiseli ukus u ustima. To ga je podsetilo na
automobil na koji je naleteo pijani vozač , u kom je bilo petoro dece i
ž ena, koji su poginuli na licu mesta. Pomislio je na dilera droge koji je
ubio njegovog prijatelja Bobija, samo dva dana ranije.
„Žao mi je zbog Vašeg oca."
„Ne prođe ni jedan dan, a da ga se ne setim. Nikad neć u biti č ovek
kakav je on bio. Ali on nije bio savrš en i ono š to se dogodilo te noć i
samo je potvrdilo tako neš to. Nije smeo dozvoliti da mu se to dogodi.
Koja je najopasnija situacija u kojoj policajac može da se nađe?"
„Porodična svađa."
„Tač no. Zato š to su toliko pune emocija i nepredvidive. Kada je
moj otac pokucao na vrata, trebalo je da se pomeri u stranu,
izbegavajuć i vrata i prozore. U stvari, trebalo je da ostane pored
automobila i upotrebi megafon da pozove muža da izađe iz kuće. Da je
izaš ao sa sač marom, moj otac bi barem imao š ansu da se odbrani. Nije
trebalo da se desi kako se desilo. Ali, moj otac je imao slabost. Nije
podnosio siledž ije." Kostigan je pogledao Pejdž a u oč i. „Posebno kada
su tukli žene."
„Dobro.“ - rekao je Pejdž . „Shvato sam poruku. Ali rekao sam Vam
da se supruga i ja nismo posvađali. Ovo nije slučaj svađe u porodici."
„To Vi kaž ete. Ali dok ne budem siguran da ne predstavljate
pretnju za nju, nećete je videti bez mene pored Vas.“
13.
Iako je sunce zalazilo za horizont, zraci su mu se č inili

neuobič ajeno ž arkim. Sedeć i na suvozač kom sediš tu policijskog
automobila, Pejdž je stavio naoč are za sunce. Izvadio je svoj mobilni
telefon i nazvao Margaret, da joj javi da je Tori dobro i da je na putu
da je vidi. Obeć ao je da ć e je Tori nazvati, ali nije bio siguran kako ć e
održati to obećanje.
Dok su se vozili kroz Rostov, Pejdž je kroz prozor video radionicu
za popravku auspuha i roš tilj restoran pod nazivom Palata Rebarce.
Ispred njih, na periferiji grada, znak je najavljivao MOTEL POSLEDNJI
TRAG. Niz neuglednih prizemnih jedinica bio je formiran u obliku
slova U, sa recepcijom u sredini.
„Vaš a supruga je u broju 11- rekao mu je Kostigan dok je
automobil š rkipeo, kreć uć i se makadamom na parkingu i diž uć i oblak
prašine.
Ali kada su stigli do broja 11, mesto za parking bilo je slobodno.
Pejdž se oseć ao prazno, izlazeć i iz automobila. Zavese su bile
navučene, a kroz njih nije mogao videti da li je bilo ikoga tamo.
Preš li su preko makadama, otvorili vrata uz glasno š kripanje i uš li
u recepciju, u kojoj se nalazio aparat za prodaju bezalkoholnih pić a i
mali televizor u ć oš ku, sa č ijeg je ekrana novinar izveš tavao o
sportskm rezultatima.
„Dž ejk,“ obratio se nač elnik policije mladom služ beniku iza pulta,
„gospođa iz broja 11. Da li je otišla?"
„Nije. Platila je do kraja nedelje. Video sam njen automobil kako
prolazi pre dvadesetak minuta."
Kostigan je klimnuo glavom, a onda pokazao u pravcu Pejdž a.
„Dobro bi bilo da rezervišeš sobu za ovog gospodina.“
„Nema potrebe." - rekao je Pejdž nervozno. „Smestić u se sa
suprugom."
„Ako to bude njena ideja, ali u sluč aju da nije, ostavi mu jednu
sobu, Džejk."
Vrata su ponovo zaš kripela kada ih je Kostigan otvorio. Napolju,
zaklanjajuć i se od sunca, rekao je viš e za sebe: „Pred njom je duga
noć."
Šta god to značilo, pomislio je Pejdž . „Rekli ste da ju je Vaš
pomoćnik pronašao rano ujutru. Šta je radila do tada?"
„To je nešto što morate lično videti."
„Načelniče, umoran sam od svega ovoga."
Kostigan kao da ga nije č uo. „Mož da je otiš la da neš to pojede.
Pogledaćemo u Rebarcu."
Odvezli su se nazad do restorana, ali Torinog kombija nije bilo na
parkingu. Već ina klijenata je vozila kamionete, primetio je Pejdž . Na
insistiranje nač elnika, uš li su unutra. Tori nije bilo među gostima koji
su poranili to veče.
„Frede," Kostigan se obratio č oveku u kecelji iza pulta, „da li je
ovde pre dvadesetak minuta bila jedna riđokosa ž ena i uzela hranu za
poneti?"
„Naravno. Sendvič sa ćuretinom i sirom i ledeni čaj. Ćuretina se baš
ne traži puno. Imala je sreće da smo uopšte imali ćuretinu."
„Mož da bi bilo dobro da obnoviš zalihe ć uretine. Imam oseć aj da
ć e se vratiti. Daj nam dva hamburgera i pomfrit za poneti." Kostgan je
pogledao u Pejdža. „Nadam se da niste vegetarijanac."
Pejdž ga je samo pogledao. „Hamburgeri su u redu." - rekao je. „Ja
častim."
Papirna kesa imala je masnu mrlju sa jedne strane. Odneo ju je do
policijskog automobila. Uš li su unutra i vozili na istok narednih pola
sata. Braonkasto rastinje prostiralo se svuda unaokolo. Goveda su
pasla pod zracima zalazećeg sunca.
Sa desne strane bila je ograda od bodljikave ž ice iza koje su lež ale
zarđale ruš evine uruš enih metalnih baraka. U ravnomernim
razmacima duž ograde visili su natpisi.
VLASNIŠTVO VOJSKE SAD
OPASNOST
OPASNE HEMIKALIJE
NEEKSPLODIRANE MINE
„Ovo je bio vojni vazduhoplovni poligon za obuku.“ - objasnio je
Kostigan. „Davnih 40-ih.“
„Video sam to iz aviona kada sam dolazio. Pitao sam se š ta se
desilo.“
„Zatvorili su ga 1945. I otišli. Od tada se raspada."
Malo ispred njih, prolazeć i pored neč ega š to je lič ilo na neku vrstu
spomen-obelež ja, Pejdž je video nisku drvenu baraku. Imala je ravan
krov i podseć ala na tezge pored puta gde se prodavalo povrć e. U
ovom sluč aju, deo koji je bio okrenut ka putu bio je zatvoren, dok je
otvoreni deo bio usmeren ka ogradi i paš njacima koji su se prostirali
iza nje. Ma koliko se trudio, Pejdž nije mogao da shvati č emu je
služila.
Torin plavi saturn bio je parkiran sa strane.
„Da, poranila je.“ - rekao je Kostigan.
Skrenuli su s puta i stali iza saturna. Na drvenoj baraci bio je boč ni
zid koji je spreč avao Pejdž a da vidi da li je Tori unutra. U isto vreme,
on je sprečavao Tori da vidi policijski automobil.
„Pretpostavljam da je shvatila da je č ekanje ovde bolje nego u
motelskoj sobi.“ - rekao je Kostigan.
„Ovo je platforma za posmatranje koju ste pominjali?“
„Da, ovde ju je našao moj pomoćnik."
Pejdž je krenuo da otvori vrata automobila.
„Sač ekajte." - rekao je Kostigan. „Neć e još dugo. Sunce je skoro
zašlo. Čim padne mrak, shvatićete."
Pejdž je buljio u njega. „Zašto bih..."
„Do sada ste radili sve kako sam Vam rekao. Još deset minuta neć e
ništa promeniti.“
„Zašto je zalazak sunca toliko važan?"
„Pojedite hamburger pre nego se ohladi. Verujte mi na reč, ova noć
će biti duga."
14.
Erl Halovej je sedeo u klimatizovanoj kontrolnoj sobi, prateć i

brojne monitore koji su prikazivali slike područ ja oko opservatorije
sa kamera zatvorenog sigurnosnog sistema. Tagard je sedeo pored
njega, jeduć i č okoladicu. Sunce na zalasku bacalo je narandž astu
svetlost na niz satelitskih tanjira koji su se uzdizali visoko iznad
zemlje. Uskoro, č im padne mrak, slike ć e postati zelene, š to je
ukazivalo da su se aktivirali toplotni senzori na kamerama. Zivotinje
ili ljudi bili bi jasno prikazani kao svetleč e pojave, iako u tom trenutku
nije bilo niti jedne krave ili zeca na vidiku.
Halovej je uzeo sportski magazin koji je Tagard ranije č itao.
Svakog minuta bacio bi pogled na monitore. Napolju se niš ta nije
deš avalo. Napolju se nikada niš ta nije deš avalo, š to je, naravno, bilo
dobro, posebno kada se uporedi sa zasedama i bombama pored puta
koje je izbegavao u Iraku. Ali, za ime Boga, ova duž nost je bila tako
dosadna.
Halovej je čuo kako se zatvaraju vrata niže u hodniku.
„Odmah se vraćam." - rekao je svom partneru.
Tagard je klimnuo glavom, uzmajući još jedan zalogaj.
Halovej je izaš ao iz kontrolne sobe i krenuo niz hodnik do vrata
koja je č uo da se zatvaraju. Znao je koja su to vrata, jer su svake
večeri bila to ista vrata, ona na kojima je pisalo ANALIZA PODATAKA.
Gordon je ostavljao vrata otvorenim preko dana, ali preko noći
uvek ih je zatvarao, pomislio je. Zašto? Šta krije?
Dobro poznati talas dosade koji ga je preplavio, naterao je
Haloveja da dohvati kvaku i otvori vrata. Prostorija je bila ispunjena
blagim š umom svih elektronskih aparata koji su prekrivali zidove - i
još suptilnijom vibracijom koju je oseć ao svuda po objektu i koja mu
je toliko smetala da zaspi da se uvek oseć ao kao da je na ivici
glavobolje.
Gordon je nosio sluš alice preko izbrijane glave. Sedeć i za stolom
koji je bio okrenut leđima od ulaznih vrata, proučavao je nizove brojki
koji su se pojavljivali na kompjuterskom monitoru.
Kada se Halovej približ io, Gordon je osetio da se neš to kreć e i
pogledao je ka njemu. Iznenađen, skinuo je sluš alice i podigao
naočare sa nosa.
„Zar nisam zaključao vrata? Trebalo je da zaključam vrata.“
„Samo proveravam da li je sve u redu."
„Naravno da jeste. Zaš to ne bi bilo?“ - Gordon je upitao kao da se
pravdao za nešto što nije uradio.
„Za to sam ja plaćen."
Halovej je č uo zvuk iz sluš alica koje je Gordon ostavio na stolu. Bio
je mnogo tiš i u poređenju sa zvuč nicima preko kojih se č uo tokom
popodneva. I pored toga, mogao je ć uti da je sada bio prilič no
drugač iji, bez konstantnog krč enja, već niz treperavih tonova različ ite
visine, neki su bili visoki, neki niski, već ina u visokom i niskom
tonalitetnom skladu.
Imali su suptilan, senzualan treptaj. Njihov blagi, uzbudljivi ritam
naterao ga je da priđe bliže.
„Zvuči kao muzika." - rekao je.
„Ne bih da budem grub, ali morać eš izać i odavde." - odgovorio je
Gordon. „Imam posla ovde."
Halovej je digao ruke uvis. „Naravno. Izvini š to sam te
uznemiravao, Gordone. Kao š to rekoh, samo sam proveravao da li je
sve u redu."
Kad je krenuo da izađe, zvuk iz slušalica ponovo se promenio, sada
je to sigurno bila muzika. Ali to je bila muzika koju nikad pre nije čuo.
Kao tinejdž er, sanjao je da postane rok zvezda. Imao je mali bend
sa kojim je svirao u garaž i, a i dalje je vraš ki dobro svirao električ nu
gitaru. Znao je molove i durove, č etvoroč etvrtinske i troč etvrtinske
deonice. Ali ova muzika imala je tonalitet kakav do sada nikad nije
č uo, a ni ritam koji bi mogao da prepozna. Iako je bila jedva primetna,
muzika je lebdela u vazduhu, uzdizala se i padala. Tonovi su se stapali
i razdvajali u ritmu kojim je disao kad je bio na odmoru lež eć i na plaž i
u Meksiku, uživajući u slanom mirisu vazduha, upijajući toplinu sunca.
„Ne znam šta je, ali ovo je nešto najlepše što sam ikad čuo."
Gordon je skinuo svoje naoč are, i na Halovejovo zaprepaš ćenje,
ovaj put se nije bunio. Umesto toga, kada je progovorio, č inilo se kao
da mu je laknulo što ovo svoje otkriće može da podeli sa nekim.
„Ovo je predivno.“ - rekao je.
„Zašto ovo nisam čuo danas popodne?" - upitao je Halovej.
„Nemam pojma. Sta god da je, deš ava se samo posle zalaska
sunca."
„I ovo slušaš svako veče?"
„Ne. Ne ovako. Do pre dve noć i, bilo je tiho i nejasno, kao da je
lebdelo ispod statič kih smetnji. Morao sam dobro da poradim na
elektronskom filtriranju da bih stekao osećaj kako zvuči."
„Šta se desilo pre dve noći?"
„Koliko ti znaš , toliko i ja. Ali odjednom, ovo sam poč eo da
slušam."
„Ne mogu baš najbolje da č ujem." - rekao je Halovej. „Zaš to ne
prebaciš na zvučnike?"
Gordon je oklevao, vidno zabrinut da ć e na taj nač in prekrš iti
naređenje. Ali onda se predomislio, kao da je pomislio: Neka ide sve do
đavola; ne mogu više ovo da čuvam samo za sebe, i uključ io je
zvučnike.
Istog trenutka prijatna, lagana, blaga muzika, od koje se Halovej
oseć ao kao da stoji na vazduš nom jastuku, ispunila je sobu.
Instrumenti - kakvi god da su bili - imali su kvalitet sintisajzera zbog
č ega nisu mogli da se prepoznaju. Mož da je to bila samo njegova
uobrazilja, ali tonovi koji su dopirali do njegovih uš iju, č inili su mu se
kao uzbudljivi šapat žene priljubljene uz njega.
„Bože, ovo je predivno." - odgovorio je. „Odakle dolazi?"
„To pokuš avamo da saznamo od kad je ovo mesto sagrađeno."
Gordon je zastao na trenutak, a onda dodao: „I oč igledno mnogo pre
toga.“
Poslednje reč enica zvuč ala je pomalo zagonetno, ali pre nego je
Halovej mogao da postavi pitanje, Tagard se pojavio na vratima.
„Koja je to radio stanica? Nikad nisam č uo ovako neš to. Ima li je na
Internetu? Kako mogu da skinem ovo muziku?"
„Ako pokuš aš da je snimiš , neko ć e morati da te ubije." - rekao je
Gordon.
Tagard je bio iznenađen.
„Ne šalim se." - rekao mu je Gordon.
Halovej jedva da je obrać ao paž nju na njihovu prič u. Oseć ao je da
muzika koja se š irila oko njega, a onda i unutar njega, postaje deo
njegovog bić a. Vazduš ni jastuk, na kom mu se č inilo da lebdi, postao je
još mekši. U isto vreme, glavobolja koja ga je mučila, najzad je izašla iz
rupe u koju je uspeo da je ugura, kao neš to š to se vremenom
akumuliralo i viš e nije moglo da se zaustavi. Oseć aj bola bio je
predivan.
15.
Obaveš tajno bezbednosna agencija Armije SAD, poznatija kao

INSCOM, je jedan od retkih delova vojske koji je istovremeno i deo
civilnih struktura, tač nije Drž avne bezbednosne agencije (NSA),
najveć e služ be na svetu za prisluš kivanje. Iako je INSCOM ima
nekoliko baza, ona koja je vezana za NSA nalazila se u Fort Midu u
Merilendu, gde je smešteno i sedište NSA.
Kroz prozor svoje kancelarije, pukovnik Voren Roli mogao je
videti na milju udaljeno sediš te NSA, kompleks visokih zgrada sa
brojnim antenama i mikrotalasnim satelitskim tanjirima na krovu. Dve
crne masivne građevine dominirale su nad ostalim. Tokom dana, u
njihovim blješ tavim tamnim prozorima ogledalo se pet hiljada
automobila koji su ispunjavali parkinge oko njih.
Roli je mislio da je prizor bio prikladan. Dok su NSA stanari mogli
da vide napolje, niko spolja nije video unutra. Tajanstvena priroda
agencije ogledala se i na drugi nač in - iako su zgrade bile ogromne,
ispod zemlje nalazio se još veći prostor.
Njegova kancelarija nalazila se u obič noj i neupadljivoj
trospratnici. Na mesinganoj tabli pored ulaza pisalo je AGENCIJA ZA
VETRO I SOLARNI PRIRODNI RAZVOJ što je navodilo da se unutra radi
na pronalaž enju jeftinih obnovljivih izvora energije za potrebe vlade i
vojske. U stvari, tabla je bila jedna od Rolijevih š ala. Ideja da su vlada i
vojska zaiteresovane za smanjenje troš kova ili zaš titu č ovekove
okoline bila je smeš na. Za njega su poč etna slova bila skrać enica za
Eksperimentalno Strateško Naoružanje.
Brojni razvojni projekti u zgradi imali su jedva dodirnih tač aka sa
zadatkom NSA - prikupljanje informacija elektronskim putem, ali neki
- kao napori u kreiranju smrtonosnih zraka iz mikrotalasnih snopova
koji se prenose putem poruka preko mobilnih telefona - bili su logič ni
nastavak NSA oruđa. Isto se moglo reć i i za eksperimente u razvoju
komunikacijskih satelita koji bi mogli ispaljivati laserske zrake na
neprijateljske položaje.
Ali kada je u pitanju njegov lični izbor oruž ja, š to se Rolija tič e,
niš ta nije moglo nadmaš iti oseć aj vatrenog oruž ja. Na drugom od pet
podezemnih nivoa nalazio se veliki vatreni poligon na kom je bio i deo
koji su zvali kuć a za pucanje, sa lavirintom hodnika i soba, kao u
obič noj porodič noj kuć i ili poslovnoj zgradi. Duž svakog hodnika i u
svakoj sobi, bile su skrivene potencijalne opasnosti. Mete u prirodnoj
velič ini iskakale su iznenada sa svih strana, a cilj je bio prepoznati
koja je koja i eliminisati naoruž ane napadač e, bez povređivanja
neduž nih prolaznika. Cilj je takođe bio obaviti zadatak u š to krać em
vremenskom periodu, obično za manje od dva minuta.
Ovog č etvrtka poč etkom juna, u 9 uveč e, Roli je bio spreman da
obori svoj lični rekord.
„Uz vaše dopuštenje, pukovniče."
„Naredniče Lokhart, samo radite svoj posao."
„Razumem!"
Lokhart, krupan i jak kao bik, ž estoko je protresao Rolija, a onda
ga zavrteo.
„Naredniče, možete vi to bolje!"
„Razumem!"
Narednik je tako ž estoko protresao Rolija da su se i pukovnikovi
zubi protresti. Onda ga je Lokhart toliko snaž no zavrteo da je
pukovnik imao oseć aj kao da je u maš ini za veš . Na trenutak, pomislio
je da se narednik uživeo u svoj posao više nego što treba.
Lokhart ga je odjednom pustio, ubacio mu M4 u ruke i gurnuo ga u
kuću za pucanje.
Narednik je vrlo dobro uradio svoj posao. Roli se oseć ao toliko
izgubljenim da mu se č inilo kako se pod talasa, a zidovi uruš avaju.
Srce mu je ubrzano kucalo, a vid se zamutio.
Svaki put kad bi se Roli testirao u kuć i za pucanje, Lokhart bi
premestio pregrade i tako nanovo preuredio plan kuć e da mu bude
nepoznat. Jedino u š ta je Roli bio siguran bilo je oruž je u njegovim
rukama. Tokom njegove dvadeset petogodiš nje karijere, koristio je
njegovog prethodnika - M16 - u brojnim ratovima š irom sveta. Znao je
kako da rastavi i sastavi M16 u potpunom mraku i to neverovatno
brzo. Nauč io je da prepoznaje delove na dodir i speci ič ne tač ke, kao
da je sa svojom ljubavnicom. Mogao je da puca iz te stare dobre puš ke
sa velikom preciznošću, čak i kad je bila podešena na rafalnu paljbu.
Ipak, M16 je imao svoje mane, posebno duž inu cevi u uslovima
bliske gradske borbe, tako da je razvijen krać i i lakš i, M4 karabin. Kao
o icir američ ke vojske, Roli je imao drugač ije miš ljenje u odnosu na
marince, ali se potpuno slagao sa njima oko zahteva da svi njihovi
oficiri zamene svoje lično oružje sa M4.
Svi smo mi u srcu pešadinci, pomislio je Roli.
Oprezno se kreć uć i kroz jedva osvetljen hodnik, proverio je da je
M4 prekidač bio podeš en na kratke rafale po tri metka. Primorao je
glavu da prestane sa vrtoglavicom i noge da prestanu da klecaju. Uz
pomoć biotehnika koje je dugo vež bao, potrudio se da kontroliš e
svoje disanje i uspori puls.
Cilj je odjednom iskočio iz prostorije ispred njega.
Roli je naniš anio i opalio. Cilj je bi stariji č ovek sa visoko
podignutim rukama kao da se predaje.
Roli je zavirio u sobu, video da je prazna, i nastavio niz hodnik, ali
iznenadna buka iza njega naterala ga je da se okrene. Još jedan cij je
jurio ka njemu. Nekako je uspeo da se sakrije od njega. Bio je to č ovek
sa puš kom, ali pre nego se zaustavio, Roli je pritisnuo obarač , š aljuć i
tri metka u napadač evu glavu. Ispucao je još jedan rafal u glavu
starijeg č oveka, sa pretpostavkom da su bili zajedno i da bi u stvarnoj
borbi matoro đubre najverovatnije uzelo puš ku ubijenog napadač a,
istog trenutka kada bi mu Roli okrenuo leđa.
Roli je brzo pregledao ostatak hodnika. Sa puš kom na gotovs,
polako se kretao napred kroz sve već u tamu. Trik je bio u tome da
drž i ravnotež u, pazeć i da stopala nikad ne budu suviš e razmaknuta.
Kretao se napred, korač ajuć i tiho od jedne do druge strane, uvek
spreman da amortizuje trzaj M4.
Iza vrata je izleteo još jedan cilj. Roli skoro da je zapucao pre nego
je video ž enu sa detetom u naruč ju. Ali, odmah je uoč io da je beba u
stvari bila lutka iza koje je virila ruč ka piš tolja. Povukao je oroz i
poslao tri metka kroz ženin mozak.
U hodniku se već oseć ao jak miris baruta. Iako je Roli nosio
zaš titne č epove za uš i, njegova č ula bila su na tako visokom nivou da
je bio uveren da č uje zveckanje praznih č aura kako padaju na
betonski pod.
Koliko je prošlo vremena? Koliko dugo je ovde?
Ne misli o tome! Samo uradi ono zašto si ovde!
Hodnik je vodio u desnu stranu. Roli je uš ao u prostoriju u kojoj se
nalazio šalter za stranke i niz drvenih stolica ispred njega. Bez ikakvog
upozorenja, meta je iskočila iza šaltera. Čovek sa pištoljem!
Dok je Roli pucao, igura je izletela kroz vrata kancelarije - ž ena u
beloj medicinskoj bluzi. Držala je ruke podignute uvis, dok je još jedna
meta iskoč ila, ovaj put iza drugih vrata - č ovek koji se spremao da
baci bombu.
Roli je pucao u njega, a onda u metu koja je iskoč ila iza drugih
vrata, ž enu sa puš kom, onda je ubio dvojicu napadač a koji su iskoč ili
iz hodnika na suprotnoj strani šaltera.
Okrenuo se, brzo pregledavš i sve š to se nalazilo oko njega,
spreman na nove napade.
Usta su mu bila suva. Dlanovi su se znojili oko M4.
Lupanje njegovog srca bilo je toliko jako da je oseć ao pritisak u
venama na vratu. Duboko diš uć i, ali ne brzo, paž ljivo je pregledao
prizor ispred sebe. Da li su sve opasnosti eliminisane?
Ne.
Zena u beloj medicinskoj bluzi i dalje je stajala ispred njega. Bila je
bez oružja, uzdignutih ruku.
Da li mi to narednik sprema nešto?- Zapitao se Roli. Da li je ono
oružje u džepu njene bluze?
Prebacio je prekidač na svom M4 na rafalnu paljbu i ispraznio
ostatak okvira u nju. Figura od š perploč e prepolovila se od siline
paljbe.
Kroz č epove za uš i č uo je oš tar elektronski pisak, znak da je vež ba
završ ena. Izvadio je č epove za uš i i okrenuo se ka naredniku
Lokhartu, koji je dolazio niz hodnik.
„Završ io sam pre roka od devedeset sekundi." - rekao je Roli.
„Potukao sam svoj sopstveni rekord, zar ne?“
„Jeste, gospodine." - rekao je Lokhart, ali u njegovom glaso osetilo
se kolebanje. Pogledao je iza njega i Roli je znao da misli na rupe od
metaka na meti koja je predstavljala starijeg č oveka. Onda je Lokhart
pogledao ka rasturenoj meti žene u beloj medicinskoj bluzi.
„Sauč esnici." - objasnio je Roli. „Napali bi me prvom prilikom koja
bi im se ukazala."
„Naravno, gospodine." Lokhart je i dalje zvučao sumnjičavo.
„Naredniče, zar Vam se ne dopada Vaš raspored ovde?"
„Gospodine, vrlo sam zadovoljan ovde."
„Mogu srediti da Vas poš alju na neko drugo mesto koje Vam nudi
više izazova. Na primer u neko ratno područje."
„Više bih voleo da to ne učinite."
„Znaš, u ratu očvrsne karakter čoveka."
„Gospodine, bio sam u ratu. Uz duž no poš tovanje, mislim da mi
više ne treba karaktera."
„Onda ć u te poš tedeti ponavljanja tog iskustva. Ali poš to si bio u
borbi, postoji jedna stvar koju si, nadam se, naučio."
„Da, gospodine. Koja je to stvar?"
Pukovnik je pokazao na rasturenu metu ž ene u beloj medicinskoj
bluzi.
„Ne bi pož iveo dugo, ako bi troš io vreme misleć i na neduž ne
prolaznike, pogotovo kada se puca. Naravno, neka pič kica od
novinara bi te mogla optuž iti za ratni zloč in, i mož da bi vojska bila
primorana da se povinuje gunđanju gomile politič ara i poš alju te na
sud. Ali ti bi i dalje bio ž iv, i deset godina strogog zatvora je bolje nego
da te ubije navodno nedužni prolaznik koji misli da si budala š to ga
nisi ubio. Ili je nisi ubio. Mogla je da bude i samoubilač ka bomba ispod
medicinske bluze.
„Jeste, gospodine."
„Teško da će neko potući moj novi rekord."
„Jeste, gospodine." - narednik je nedvosmisleno potvrdio.
Rolijev mobilni telefon je zazujao. Izvukao ga je iz pojasa i javio se
zapovednički. „Roli ovde."
Snažno je stegnuo vilicu kada je čuo vest.
„Stižem."
16.
Cudni zvuci probijali su se kroz zatvorena vrata komandnog

centra, jedan nivo niž e od podzemnog vatrenog poligona. Roli ih je
č uo istog trenutka kada je izaš ao iz lifta. Proš ao je pored naoruž anog
stražara, ukucao šifru na tastaturi i otvorio vrata.
Istinska jač ina zvuka lebdela je oko njega. Desetak civila,
istraž ivač a, prouč avalo je različ ite monitore, procenjujuć i, mereč i,
prorač unavajuć i. Nikad do sada nije video svoj istraž ivač ki tim tako
angaž ovan. Pored brojnih svetleč ih instrumenata i potenciometara,
brzo je zatvorio vrata i pokuš ao da prepozna š ta je to sluš ao.
Podseć alo ga je na muziku, ali ovo su bili tonovi kakve do sada nikad
nije č uo. Naravno, ovi su bili obrađeni kroz kompjuterski sintisajzer,
koji im je davao sintetič ki prizvuk, ali on je od ranije znao kako zvuč i
muzika sa sintisajzera, a to nije bio osećaj koji su ovi zvuci pobuđivali.
Prvo, ritam se stapao sa njim. Kretao se tako zanosno da mu se
č inilo kao da smiruje njegove ubrzane otkucaje srca. Drugo, tonovi su
vibrirali tako da su boje u prostoriji postale jač e. Treć e, od melodije -
koja nije imala nikakav obrazac koji se mogao prepoznati - imao je
osećaj u ustima kao da je popio...
„Imate osećaj da pijete sok od narandže, zar ne, pukovniče?"
Iznenađeno ga je pogledao. Jedan od istraž ivač a je primetio kad je
jezikom oblizao usne.
„Tako je. Kako ste znali?"
„Svi imamo taj oseć aj. Da li Vam se i boje č ine jač im?" Covekove
oči zasijale su od radoznalosti.
Roli je klimnuo glavom, ž mirkajuć i kako bi smanjio jač inu sjaja
monitora.
„Skoro da muziku mož ete okusiti isto koliko je i č ujete." - nastavio
je čovek.
„Da. Talas toplote koji me prožima ispod kože."
„To se zove sinestezija."
Roli je bio obdaren enciklopedijskim pamć enjem. Brzo je
prepoznao reč . „Proces u kom stimulacija jednog č ula na neki nač in
prouzrokuje takođe stimulaciju ostalih čula."
„Upravo to.“ - rekao je istraž ivač . „U ovom sluč aju, ne samo da
čujemo ove zvuke, mi ih takođe i vidimo, oseć amo ih i probamo njihov
ukus."
Roli je gledao od jednog do drugog istraž ivač a. Prisetio se jednog
od projekata na č ijem je razvoju njegov tim radio. Omiljen mu je bio
metod emitovanja niskofrekventnih zvuč nih talasa koji su uticali na
izič ko i psihološ ko stanje neprijatelja. Neprijatelj ne bi č uo zvuk, i
shodno tome, ne bi bio svestan zvuč nog bombardovanja. A efekti bi
bili razorni. Tokom 1990-ih, prototip je testiran oko usamljenog mesta
Taos u severnom Novom Meksiku. Mesecima je dolina bila zasuta
niskotalasnim frekvencijama, koje je teoretski trebalo da budu ispod
opsega koji su ljudi i ž ivotinje mogli registrovati, ali u praksi se
ispostavilo da su se jedva mogli č uti. Lokano stanovniš tvo, koje je od
toga bilo na ivici nervnog sloma, nazvalo je to „Sum Taosa" Psi i
mač ke trpeli su oč igledan bol, č eš uć i se oko uš iju dok ne bi
prokrvarili. Greš ka je ispravljena tako da ni ljudi ni ž ivotinje viš e nisu
mogli da registruju niskotalasnu vibraciju, a Roli je už ivao u moć i da
ljude nač ini toliko razdraž ljivim - da su se č ak i tukli međusobno -
samo jednim pritiskom na dugme.
Ni jedan pojekat nije toliko obeć avao i bio toliko zbunjujuć i kao
ovaj. Razvijao se decenijama, mnogo pre nego je Roli uspeo da veš to
dovede svoju karijeru na č elo projekta 1995. Poč eci su sezali još pre
nego je INSCOM formiran 1977, č ak i pre nego je Drž avna
bezbednosna agencija formirana 1952. Ovo je bio vrhunac neč ega š to
ga je zaokupljalo još kao deč aka, i predstavljalo je priliku za
ostvarenje životnog sna.
Najzad je i na mene došao red.
Nagnut nad konzolom, gledajuć i u treperavu svetlost, postavio je
sledeće pitanje celokupnom timu.
„Obič no dobijamo samo statič ki š um. Zaš to se ovo sad odjednom
dešava?"
„Nije samo Rostov u pitanju." - promrmljala je jedna od ž enskih
č lanova tima, klimajuć i glavom kao da je ovu č udnu muziku ž elela da
otrese sa sebe.
Roli se okrenuo ka velikom kompjuterskom monitoru na kom je
bila karta sveta sa četiri crvene široko raspoređene tačke. Sve četiri su
svetlucale.
„Rostov je prvi poč eo." - rekao je č ovek sa debelim naoč arima. „A
onda su ostali počeli da rade isto. Statički šum je utihnuo, i ..." Čovek je
gestikulirao kao da se desilo čudo. „I onda smo čuli ovo."
„Ostali?" Sa ukusom pomoranđž e u ustima i dalje, Roli se približ io
karti sveta na ekranu. Jedna od treperavih tač aka nalazila se u
zapadnom Teksasu. To je bila tač ka na koju je automatski bacio
pogled jer to mesto je oduvek bilo središ te ovog istraž ivanja. Ali sad je
piljio u druge lokacije. Norveš ka, Australija i Tajland - sva mesta
poznata po fenomenima sličnim onom u zapadnom Teksasu.
„Ovo što slušate je onaj u Australiji." - nastavila je žena.
„Ali ta područ ja su još udaljenija od civilizacije nego š to je Rostov."
- prokomentarisao je Roli. „Do đavola, pa onaj na Tajlandu je na obali
reke u sred dž ungle. Onaj u Australiji je stotinama milja duboko u
pustinji. Opremu za posmatranje nemamo blizu nijedne od njih, a
kamoli radio-opservatoriju kao što je ona u zapadnom Teksasu."
„U ovom sluč aju, nema ni potrebe." - objasnio je č ovek sa debelim
naoč arima. „Signali su toliko jaki da se protež u do atmosfere.
Registrujemo ih na specijalnim frekvencijama naših satelita."
„Rekli ste da je Rostov počeo prvi sa ovim?"
„Da. Onda su se aktivirali i ostali."
Roli je izvadio svoj mobilni telefon iz pojasa i brzo ukucao brojeve.
„Narednič e, sakupite tim. Civilna odeć a. Skriveno oruž je. Kreć emo
za zapadni Teksas u zoru.“
17.
„Sad se dovoljno smrklo." - rekao je Kostigan dok se njegova

silueta jedva videla iz policijskog automobila. Nijedan od njih dvojice
nije progovorio toliko dugo da se sad činilo kao da viče.
„Najzad." - odgovorio mu je Pejdž . „Bilo je kranje vreme da mi
odgovorite kao što se obećali."
„Nisam obeć ao odgovore." - odgovorio je nač elnik policije.
„Obećao sam da ćete shvatiti."
Pejdž je nervozno odmahnuo glavom, otvorio suvozač eva vrata i
zakorač io na praš njavi parking. Protegao se kako bi opustio zategnute
miš ić e u nogama i ramenima. Njegov saputnik je otiš ao do zadnjeg
dela automobila, otvorio gepek i nešto izvadio.
„Evo." Kostigan mu je pružio jaknu. „Trebaće Vam za par sati. Ovde
zna da bude prilično hladno."
„Par sati?" Zbunjeni Pejdž je uzeo jaknu, ali je nije obukao. Sve oko
njih je dobilo senku kako je padao mrak. Jedna sijalica bila je
prič vrš ćena na boč nom zidu platforme za osmatranje, ali njen uč inak
bio je minimalan. Poslednji zrak sunca na zalasku nestao je iza
horizonta.
Dok je prolazio pored Torinog saturna, prilazeć i platformi za
osmatranje, č uo je zvuk vozila iza sebe i okrenuo se da bi video farove
volksvagen kombija koji je skrenuo s puta i zaustavio se nedaleko od
policijskog automobila. Zbunjen, zastao je da vidi ko je upravo stigao.
Farovi na kombiju su se ugasili. Onda se u njemu uključ ila sijalica, kad
su se otvorila vrata. Pejdž je video siluete sredoveč nog č oveka i ž ene
dok su izlazili. Zabacili su ramena, pokuš avajuć i da se opuste nakon
očigledno duge vožnje.
„Ovo bolje da je vredno truda." - nervozno je rekao č ovek -
„skrenuli smo stotinu i pedeset milja sa puta."
„Ti si prič ao kako ž eliš da odeš u penziju š to pre i da upoznaš
zemlju." - odgovorila je žena.
Čovek je pogledom prešao preko tamne pustare oko sebe.
„Ovde smo sigurno na zemlji, nema dileme. Policijski automobil je
ovde najverovatnije kako bi spreč io da ljudi budu opljač kani. Pa
dobro, hajde i to da uradimo."
Par je zatvorio vrata i svetla u kombiju su se ugasila. Dok su hodali
ka platformi za osmatranje, pod nogama im je škripeo šljunak.
Po ugledu na njih, Pejdž je krenuo u istom pravcu. Kostigan je
skrenuo kako bi bacio zguž vanu papirnu kesu sa ostacima njihovih
hamburgera i pomfrita u kantu za smeć e, a potom krenuo za njim. Pre
nego su preš li jedva desetak metara, Pejdž je č uo još jedno vozilo
kako prilazi, a potom i još jedno. Oba su skrenula na parking,
prelazeći farovima preko građevine, ali ovaj put se nije okrenuo.
Proš ao je iza boč nog zida i naš ao se u prostoru desetak metara
duž ine i pet š irine. Imao je drveni pod, krov, i klupu prič vrš ćenu
celom duž inom zadnjeg zida. Svako ko je tu sedeo bio je okrenut
pašnjacima koji su se prostirali iza ograde.
Jedna usamljena igura sedela je na sredini, zagledana u tamni
horizont.
Zena. Na sebi je imala patike, farmerke i dž emper. Cinila se kao da
ne primeć uje senke sredoveč nog č oveke i ž ene, koji su priš li ogradi i
piljili kroz nju u noć.
Pejdž se koncentrisao na nju, pokušavajući da razume.
„Ja ništa ne vidim." - požalio se čovek.
„Pa tek si stigao. Moraš biti malo strpljiv."
Doš la je i jedna porodica, i stala ispred platforme - roditelji sa
malim dečakom i devojčicom koji su se držali za ruke.
„Dok stignemo do motela, proć i ć e njihovo vreme za krevet." -
rekla je majka.
„Hej, s obzirom da prolazimo ovuda, nema problema ako stanemo
malo. Nije da smo skrenuli s puta." - odgovorio je otac.
„Ali temperatura se spušta. Deca će se prehladiti"
Cinilo se da ž ena na klupi nije primeć ivala ni porodicu. Nije
primećivala ni Pejdža. Samo je gledala u mrak.
Osetio je dim cigarete i bacio pogled preko ramena ka visokom,
mrš avom Kostiganu, naslonjenom na stub koji je drž ao krov
platforme. Nač elnik policije imao je kaubojski š eš ir na glavi i
primakao je cigaretu ustima. Žena nije obratila pažnju ni na to.
Zbunjen, Pejdž je pogledao u pravcu u kojem je njen pogled bio
iksiran. Iznad horizonta video je neverovatan broj zvezda, dok ih se
još viš e pojavljivalo kako se i poslednji trač ak sunč eve svetlosti gubio.
Paž ljivo je pregledao tamno prostranstvo paš njaka. Cetrdeset pet
stepeni udesno primetio je u daljini tač kice farova automobila koji su
se približ avali Rostovu iz pravca meksič ke granice, koja je bila
udaljena petnaest milja.
Šta kog đavola ja ovde treba da shvatim? - upitao se Pejdž . Poč eo
je da se oseć a kao ž rtva neke prevare, ali nikako nije mogao da shvati
kakve.
Sredoveč ni č ovek pored ograde ponovo je progovorio,
razmiš ljajuć i naglas. „Kao š to sam i rekao. Ništa. Još jedna turistič ka
prevara. Čudi me da neće ništa da nam prodaju."
„Stvarno" - odgovorila je ž ena - „ne znam samo gde toliko ž uriš .
Strpi se malo, daj joj priliku."
U međuvremenu, pored drugog dela ograde, dvoje male dece
čvrsto se držalo za ruke roditelja.
„Tata, ništa ne vidim." - rekla je devojčica.
„Hajde, podignuću te." - odgovorio je otac.
„I mene." - insistirao je dečak.
„Morać eš da sač ekaš red. Ne mogu oboje da vas podignem u isto
vreme."
„Ja ću." Majka je podigla dečaka.
„ I dalje niš ta ne vidim." - rekla je devojč ica. „Tata, plaš im se
mraka."
„Mama, ja sam gladan." - rekao je dečak.
„Dobro." - poraž eno je odgovorio tata. „Pretpostavljam da bi
trebalo da krenemo. Tamo ipak nema niš ta. Sutra ujutru, mož da
odemo da vidimo gde su snimali onaj ilm sa Dž emsom Dikonom.
Mesto bi trebalo biti negde u blizini, a č uo sam da je stara ranč erska
kuća i dalje tamo.“
Dok su roditelji nosili nemirnu decu ka automobilu, još dva vozila
su skrenula na parking. Jedan je bio kamionet, i kada je stao, tri
tinejdž era su iskoč ila iz njega. Drugi, uz Pejdž ovo zgraž avanje, bio je
autobus sa natpisom TEXAS TOURS, iz kog je izaš lo oko tridesetak
ljudi. Odmah se čula i galama jer su svi osećali potrebu da kažu šta god
im je palo na pamet u tom trenutku.
Ko su svi ovi ljudi? - zapitao se Pejdž . Oč ekivao je da ć e ovde doć i
kako bi porazgovarao sa svojom suprugom i č uje š ta ju je nateralo da
ga napusti i dođe ovde. Svaki put kada bi neko novi doš ao, miran
razgovor postajao je sve manje izvestan.
Za ž enu na klupi kao da niko od ovih ljudi nije ni postojao. Samo je
gledala u horizont, ne obaziruć i se ni za trenutak na sve već u buku
oko sebe.
Pejdž je shvatio da okleva, da uprkos naporima da stigne dovde, i
nestrpljenju, na š ta ga je Kostigan primorao, u stvari, oseć a strah od
odgovora koji će možda čuti.
Povrativš i svoje samopouzdanje, zakorač io je kroz mrak ka svojoj
supruzi.
18.
Glavu je zabacila tako da se naslanjala na drveni zid iza sebe.

Pogled je bio uperen pravo ispred nje.
Pejdž je stao sa strane i posmatrao je.
„Tori?“
Nije odgovorila.
Brbljanje ljudi iz autobusa ispunilo je noć.
Možda me nije čula, pomislio je Pejdž.
„Tori?“ - ponovio je.
Ona je i dalje gledala u horizont.
Priš ao je bliž e. Odsjaj farova sa još jednog automobila osvetlio je
njene oč i koje su bile š irom otvorene, kao da nije ni treptala. Kao da je
bila opčinjena nečim u daljini.
Ponovo je pogledao u pravcu u kom je ona gledala, ali jedino š to je
video bili su tamni paš njaci, sjajni niz zvezda i još jedan par farova sa
desne strane na putu iz Meksika.
„Tori, šta to gledaš?“
Bez odgovora.
Priš avš i još bliž e, Pejdž je bio na dva metra od nje, a krajem oka
primetio je da se i Kostigan zaš titnič ki približ io i naslonio na drugi
stub. Dim iz njegove cigarete gubio se u vazduhu.
Pejdž je iznenada čuo glas.
„Zar nisu divne?“ - upitala je Tori.
„One?“ Pejdž se okrenuo ka tamnom prostranstvu i koncentrisao.
„Šta vidiš?“
„Ne vidiš ih?“
„Ne.“
Pored dosadne prič e iza njegovih leđa, Pejdž jedva da je č uo
sledeče što mu je Tori rekla.
„Onda nije trebalo da dolaziš.“
Zbunjen, seo je pored nje.
I Kostigan se ponovo pomerio.
I dalje nije gledala u njega.
„Sta je trebalo da uradim?" - upitao je Pejdž , trudeć i se da zvuč i
smireno. „Otiš la si, a nisi se javila. Nestala si na dva dana. Plaš io sam
se da ti se neš to nije desilo. Nisi valjda oč ekivala da ć u ostati kuć i, kad
sam čuo da si ovde.“
Grupa ljudi popela se na platformu, njihovi koraci tupo su
odzvanjali na drvenom podu, njihovi glasovi su odjekivali u
zatvorenom prostoru.
„Ništa ne vidim." - rekao je jedan od njih. „Kakva prevara."
„Stanite!" - uzviknuo je neko iz gužve pored ograde. „Eno tamo!"
„Gde?"
„Tamo! Pogledajte! Četiri komada!"
„Da!“ - uzviknula je žena.
„Ne vidim ama baš ništa." - rekao je tinejdžer.
„Tamo!" - neko je rekao. Svakim uzvikom, gomila se njihala i
okretala. Zamor bi se utiš ao dok su se ljudi trudili da svu svoju paž nju
usmere u tom pravcu, a potom postajao glasniji kada neki - među
kojima i Pejdž - ne bi videli ništa.
„Mora da me zajebavate. Tamo nema nič ega." - pobunio se drugi
tinejdžer.
Komentari u grupi su postali zajedljivi. Neki ljudi su bili ushić eni,
dok su drugi bili nervozni. Nekolicina njih je postala ljuta.
Pejdž je čuo Torin glas pored sebe.
„Prekidi traju i po nekoliko sati." - rekla je.
Zač uđeno je pogledao u nju. Sedeli su u tiš ini neko vreme, i kada
su neki od posmatrač a poč eli da odlaze, farovi automobila osvetlili su
njene oč i, pokazavš i kako je intenzivno gledala u mrak. Njena riđa
kosa bila je zač eš ljana iza uš iju, š to je naglaš avalo Iepe crte njenog
lica. Hteo je da dotakne njen obraz.
„A onda se smire,“ - rekla je - „i tek onda ih mož eš videti u punom
sjaju."
„Zaš to ja ne bi seo ovde pored tebe, da sač ekamo dok se guž va ne
raziđe? Onda mi možeš pokazati."
„Da."
Pejdž je oseć ao bol u grudima. Njegova glava je bila puna pitanja
koja nije imao kome da postavi.
Naslonjen na obliž nji stub, Kostigan je bacio cigaretu i ugasio je
čizmom, sve vreme pažljivo prateći šta se dešavalo.
„Kada mi je bilo deset godina, krenula sam sa roditeljima
automobilom na put." - rekla je Tori, buljeć i u mrak. Glas joj je bio
blag.
Pejdž nije shvatao zaš to mu je to rekla. Onda, kao da se setila š ta je
počela da priča, nastavila je:
„Tada smo ž iveli u Ostinu i do ovog dela zapadnog Teksasa nismo
stigli sve do noć i." Pomerila je glavu prema neč emu u daljini. „Otac je
hteo da poseti rođaka koji je ovde tek dobio posao na ranč u. Trebalo
je da provede ovde samo par meseci." Tori je ponovo zastala, a potom
kao da se setila š ta je poč ela da prič a, izgovorila: „Kao š to znaš , svi
moji rođaci po ocu bili su lutalice."
Uključujući i njega, pomislio je Pejdž , ali paž ljivo je izbegao da je
prekine. Otac je napustio porodicu kada je Tori imala šesnaest godina.
„U svakom slučaju, došli smo ovde." - rekla je Tori.
Uzvici oduš evljenja u gomili č uli su se nasuprot prigovorima da
postaje sve hladnije i nestrpljenju onih koji nisu videli ono š to je
trebalo da vide. Pejdž u je od buke bilo sve tež e da č uje š ta Tori prič a,
ali nije mu padalo na pamet da je zamoli da prič a glasnije, iz straha da
će to imati suprotan efekat.
Nastavila je. „Iš lo mi se u toalet. Cak je i tada opš tina ovde imala
par izgrađenih poljskih toaleta. Kad su ih naš i farovi osvetlili, viknula
sam da stane, ali ocu se ž urilo da š to pre vidi rođaka. Ne bi stao da
majka nije insistirala. Uletela sam u jedan od toaleta, i kad sam izaš la,
otac me je nestrpljivo č ekao pored automobila. Neš to me je nateralo
da pogledam u pravcu pašnjaka i tada sam ih videla.“
„Šta si videla?“
Tori kao da nije čula pitanje.
„Nisam mogla odoleti da ne priđem ogradi i gledam u njih. Majka
me je uvek vodila u crkvu nedeljom, i kada je propovednik prič ao o
raju, pomislila sam da mora da je mislio na ovo. Otac mi je naredio da
uđem u auto, ali nisam mogla. Nisam mogla da skinem pogled sa
onoga š to je bilo tamo. Hteo je da zna š ta sam ja to mislila da vidim.
Pokušala sam da mu objasnim, ali jedino što je on rekao bilo je nešto o
prokletoj glupoj deč ijoj maš ti. Seć am se da sam pokuš ala da ga
odgurnem od sebe kada me je uhvatio i odneo do automobila. Vriš tala
sam i udarala ga. Doslovno me je bacio na zadnje sedište.“
„Zao mi je.“ - rekao je Pejdž . „Mož da je i dobro š to je najzad
otišao.“
Kada Tori nije nastavila prič u, Pejdž je zaž alio š to ju je prekinuo,
ali onda je shvatio da je ona stala samo zato š to je njena paž nja
ponovo bila usmerena ka tami.
„Tamo!“ - uzviknula je žena pored ograde.
„Da!“ - potvrdio je drugi čovek.
Druga žena je uperila prstom: „Eno ih pet!“
„Ja ništa ne vidim!“
Razoč arani tinejdž eri su seli u kamionet i odvezli se. Desetak ljudi
je proš etalo do autobusa, ali već i broj je neoč ekivano ostao, buljeć i u
mrak.
„Tamo, jedan sa leve strane!“ - neko je uzviknuo.
„U šta bih ja to trebalo da gledam?" - upitao je neko.
I Pejdž je pomislio to isto.
Tori je ponovo progovorila i dalje ne gledajuć i u njega. „Zaboravila
sam na ovo mesto do pre dva dana.“
„Do onog dana kada si krenula na put u posetu majci.“ - rekao je
Pejdž. Skoro da je rekao: Onog dana kada si me napustila.
„Tek š to sam proš la El Paso. Bilo je š est popodne, bila sam na
parkingu pored puta, gledala u auto-kartu i pila kafu. Preda mnom je
bio još dug put do San Antonia i pitala sam se da li ć u morati negde da
stanem i prenoć im. Međudrž avni put 10 vodi jugoistoč no duž
meksič ke granice do grada Esperanca, gde skreć e na istok za San
Antonio. Pomislila sam da bi Esperanca bila dobro mesto za odmor.“
Zastala je. „Neobično ime za grad.“
„Esperanca?“ Pejdž je dovoljno dugo ž iveo na jugositoku zemlje pa
je znao da ta reč na španskom znači „nada“.
Tori se nasmeš ila neč emu u tami. Pejdž je č ekao, oseć ajuć i polako
strah. Nastavila je minut kasnije. Njen glas je bio tako smiren da je
zvučala kao da detetu čita priču za laku noć.
„U dnu karte potraž ila sam razmeru milje-inč i kako bih izrač unala
koliko dugo još treba da vozim. Ali, dok su mi oč i letele preko imena
gradova, jedan mi je zapao za oko: Rostov. Mora da je bio skriven
negde u glavi sve ovo vreme. Neverovatno.
„Ta noć mi se iznenada ponovo vratila, tako ž ivopisna kao da je to
bilo juče. Setila sam se da je na poljskom toaletu bila tabla sa natpisom
: vlasniš tvo okruga Rostov. Setila sam se š ta sam videla u tami iza
ograde kad sam izaš la iz toaleta. Setila sam se koliko je otac bio ljut
kada nije shvatio o č emu prič am i kad me je ubacio u auto. Mogla sam
da osetim suze u oč ima, kako sam ih brisala i kako sam, dok smo
odlazili odatle, kroz zadnji prozor gledala u mrak sve dok viš e niš ta
nisam mogla videti tamo daleko.
„Toliko smo se dugo vozili da sam naposletku zaspala na zadnjem
sedištu. Čak i tada sam sanjala o njima.“
„Eno tamo!“ - uzviknuo je neko pored ograde, upirući rukom.
„Popila sam kafu, sklopila kartu i sela u auto.“ - rekla je Tori. „Kad
sam stigla u Esperancu, umesto da sam stala i prenoć ila, nastavila sam
da vozim, ali nisam skrenula istoč no, na auto-put za San Antonio.
Umesto toga, skrenula sam na manji put i nastavila na jugoistok duž
granice. Sunce je zaš lo, ali ja sam nastavila da vozim dok nisam stigla
ovde. Ova platforma za osmatranje nije postojala u ono vreme - bili su
samo toaleti. Plaš ila sam se da ć e me moje seć anje prevariti, da je ono
što sam videla te noći bila samo prokleta glupa dečija mašta, kao što je
otac rekao.“
„Eno ga još jedan!“ - uzviknuo je neko.
Tori se nasmeš ila u pravcu u kom je č ovek pokazao i ponovo
zać utala. Posle izvesnog vremena, nastavila je: „Bilo je kasno. Jedva da
je bilo ljudi. Ne mogu da opiš em olakš anje koje sam osetila kada sam
izaš la iz automobila i pogledala preko ograde i videla da ono č ega sam
se seć ala - i š to sam tek sada shvatila, a š to sam sanjala sve ove godine
- stvarno postoji. Doš la sam ovde i sela na klupu, na istom mestu na
kom sam sedela proš le noć i, i nisam htela niš ta da radim, već samo da
sedim ovde celu noć i gledam u ono š to sam videla kad mi je bilo deset
godina.
„Zivot bi mi bio mož da mnogo drugač iji da me je otac pustio da
gledam još samo malo.“
„Drugačiji?" - upitao je Pejdž. „Kako?"
Tori nije odgovorila. Zbog toga su ga proš li ž marci koji nisu imali
nikakve veze sa svežim noćnim vazduhom.
„Gledaj koliko god želiš." - rekao je Pejdž.
„Hoću.“
„Nisam došao da ti zabranim." - pokušao je da je uveri.
„Znam. Osim toga, ne bi ni mogao."
Pejdž je pogledao u Kostigana, koji je i dalje bio zaš titnič ki
naslonjen na obliž nji stub. Raš irio je ruke kao da je ž eleo da kaž e: Da
li ti je sad malo jasnije?
Pejdžu i dalje ništa nije bilo jasno, apsolutno ništa. Bio je izgubljen.
I uplaš en. Brinuo je da Tori mož da nije dož ivela neku vrstu
nervrnog sloma.
Da je tako, primetio je gledajuć i unaokolo, č inilo se da i mnogi
drugi imaju istu vrstu nervnog sloma.
„Tori..."
Nastavila je čežnjivo da se smeška u tamu.
„Volim te." - rekao je. Reč i su mu izletele pre nego je bio svestan
toga. Nije mogao da se seti kada ih je zadnji put izustio. Nije dobio
odgovor.
„Tori, reci mi šta vidiš. Pomozi mi da i ja vidim.“
„Nišam sigurna da možeš.“ - rekla je ona.
„Ali kako možeš da znaš?"
„Iz istog razloga zbog kog sam otišla."
Od saznanja kojeg se Pejdž najviš e plaš io, oseć ao se kao da ga je
neko pesnicom udario u stomak. Nekoliko dugih minuta bio je bez
reč i, pokuš avajuć i da se pribere. Trudio se da smisli š ta bi mogao da
kaže da bi stvari bile bolje.
„Ako mi pomogneš , nauč ić u.“ - rekao je on. „Sta god da sam
pogrešio, mogu ispraviti."
„Nisi ništa pogreš io. Niko nije kriv za to š to si ti takav kakav jesi. Ili
za ono što sam ja, takva kakva jesam.“
Pejdž je gledao okrenut u mrak, oč ajnič ki ž eleć i da shvati o č emu
je Tori prič ala. Iako su mnogi u gomili pokazivali rukama, jedino š to je
on video bili su paš njaci u tami, blješ tave zvezde na nebu i nekoliko
snopova farova na putu sa desne strane.
Ko je od nas ovde lud? Zapitao se.
Napregnuo je oč i, pokuš avajuć i da se privikne na mrak i
odgonetne tajnu tame. Setio se neč ega š to mu je njegov otac pokazao
kad mu je bilo petnaest godina. Zahvaljujuć i oč evom znanju, kao
vodeć em aviomehanič aru u Ratnom vazduhoplovstvu, porodica se
tokom godina selila od baze od baze, uključ ujuć i neke u Nemač koj,
Juž noj Koreji i Filipinima. Jedna je bila i vazduš na baza MekDil u
Tampi na Floridi.
Jedne nedelje u avgustu, Pejdžov otac se potrudio da provede malo
slobodnog vremena sa svojom porodicom tako š to je izveo Pejdž a i
njegovu majku u poznati Tampa akvarijum. Iš li su od jednog do
drugog akvarijuma, posmatrajuć i kroz debelo staklo različ ite
ž ivotinje: ajkule, raž e, jegulje - njegov otac už ivao je u posmatranju
bilo č ega š to je bilo opasno - i brojne ž ivopisne egzotič ne vrste. Ali
jedan akvarijum č inio se kao da je prazan, nije imao niš ta osim vode,
peska, kamenja, vodenih biljki i modela potonule brodske olupine.
„Pretpostavljam da se spremaju da ovde dopreme neš to novo." -
rekao je Pejdž kome se učinio dosadnim, i krenuo dalje.
„Ne, već je dopremljeno." - odgovorio je otac.
„Šta, čime? Ništa se ne kreće. Ovo je prazno."
„Oh, ovde ima puno života."
„Misliš na biljke."
„Ne. Mislim na sipu."
„Sipa?"
„To nisu prave ribe. One pripadaju porodici lignji."
„Sipa?“ Ponovio je Pejdž.
„Sa pipcima koji se nalaze napred. Mogu biti mali kao tvoj prst ili
dugi kao tvoja ruka, nekad i veći."
„Ovde nema ribe koja je dugačka kao moja ruka." - podsmehnuo se
on.
„Lignja." - ispravio ga je otac.
„U redu, ovde nema lignje dugačke kao moja ruka."
„U stvari, tamo ih ima desetak."
„Sigurno se šališ?"
Otac je pokazao rukom ka staklu. „Pogledaj. Dobro pogledaj."
Pejdž je odavno već znao da je njegov otac bio ponosan na svoje
neverovatno znanje o brojnim neobič nim stvarima. Kada bi njegov
otac govorio sa toliko autoriteta, postojao je samo jedan nač in na koji
bi se takav razgovor završ io. I zato je Pejdž paž ljivo gledao u vodu
ispred sebe.
„Ponekad vidimo samo ono š to oč ekujemo da ć emo videti." -
objasnio mu je otac. „Ponekad moramo nauč iti da gledamo na
drugačiji način."
To je imalo još manje smisla od imaginarne ribe. „Ne razumem š ta
..."
Odjednom mu se uč inilo da se jedan kamen pomerio. Jedva
primetno. Par milimetara. Ali bio je siguran da je video kako se
pomera. Prišao je bliže staklu.
„Oh" - rekao je Pejdž ov otac, oč igledno prepoznajuć i njegovo
iznenađenje. „Čini mi se da počinješ da shvataš."
„Onaj kamen..."
„Ali to nije kamen." - naglasio je Pejdžov otac.
Stvar se pomerila za još par milimetara i Pejdž je shvatio da je otac
bio u pravu - to nije bio kamen.
Odmah zatim, Pejdž je video glavu, a potom jedan pipak, pa onda i
drugi. Stvar se i nije baš mnogo kretala. Ali Pejdž ov pogled se
promenio - ili se to samo njegov mozak usredsredio na nešto drugo.
Otac mu je rekao: „Ponekad vidimo samo ono š to oč ekujemo da
ćemo videti.“
Poč eo je da shvata. Da su samo stvari koje su bile oč igledne bile
pesak, kamenje, vodene biljke i model potonule brodske olupine,
onda je mozak prihvatio te stvari kao takve i nije se trudio da
prepozna šta su oči videle.
Na opš te iznenađenje, još jedan kamen se pokrenuo. Malo peska
se podiglo, takođe. Deo potonule olupine se pomerio malo u stranu, a
jedna od vodenih biljaka poč ela je da se kreć e po dnu akvarijuma.
Zelene granč ice na njoj bile su u stvari pipci. Mnogo godina kasnije,
kada je Pejdž bio na obuci na policijskoj akademiji Novog Meksika,
setio se tog popodneva kada je shvatio da postoji ogromna razlika u
onome š to oč i gledaju i š ta je stvarno pred njima, da svet nije uvek
kakvim se č inio. Naž alost, kasnije je otkrio, da je onaj ruž ni deo bio
onaj koji je pred njim.
Ali ne i tog popodneva. Pun uzbuđenja, poč eo je da broji stvorenja
koja je iznenada ugledao. Činilo se kao da ih je bilo na sve strane.
„Jedan, dva, tri.“
„Četiri, pet, šest.“ - rekao je njegov otac.
„Sedam, osam, devet." - pridruž ila se i njegova majka, osmehujuć i
se.
Bilo je to leto pre nego š to je utvrđeno da ona ima rak dojke, od
čega će na kraju i umreti.
Otac je pretpostavo da ima oko desetak sipa u akvarijumu, ali
Pejdž je na kraju izbrojao osamnaest, neobič nih, ruž nih stvorenja sa
č udim nazivom za lignju, koje su nauč ile da sakriju svoju ruž noć u, i
posle izvesnog vremena uč ine se lepim. Za samo par minuta nije
mogao da vidi pesak, kamenje, vodene biljke ili model potonule
brodske olupine, jer se nisu videli od toliko sipa.
„Kao se skrivaju?" - upitao je oca, sa osmehom zaprepaš tenja na
licu.
„Niko ne zna. Kameleoni su poznati po tome da poprime boje
predmeta oko sebe. I paukovi to mogu. Ali niko od njih nije tako
dobar u tome - i tako brz u tome - kao sipe.
„Čarolija." - rekao je Pejdž.
„Priroda." - ispravio ga je otac.
19.
Pejdž se priseto tog davnog popodneva, trudeč i se da gleda u mrak

preko ograde, dok se grupa neznanaca oko njega divila neč emu š to on
nije mogao videti. Neki su se ž alili da im nije jasno č ime su se to oni
drugi oduš evljavali, i Pejdž ih je u potpunosti razumeo. Da li je
prisustvovao masovoj halucinaciji, nekoj vrsti grupne obmane gde su
ljudi ubeđivali jedni druge da vide nešto čega u stvari nije bilo?
Ali Tori nije bila u grupi kada je prvi put videla, i nije bila u grupi
kada je ovde sama doš la posle toliko godina seć anja i sanjanja. Ako je
i postojala obmana, sama je sebi to uradila.
Ili se ja možda varam, pomislio je Pejdž . Do đavola, i posle svih ovih
godina nisam mogao da pridobijem ženu da podeli sa mnom nešto
toliko važno, što ju je odvelo pravo u sred nedođije.
Ali morao je ostati miran.
Seti se sipa, rekao je samom sebi. Seti se šta ti je otac rekao.
„Ponekad vidimo samo ono što očekujemo da ćemo videti. Ponekad
moramo naučiti da gledamo na drugi način."
Bogzna, moram naučiti da gledam na drugi način.
Stvarnost koju je Pejdž mislio da poznaje, okrenula se naopač ke.
Brak koji je mislio da ima, ž ivot koji je voleo - ništa nije bilo kako se
činilo.
Zašto? Pejdž je viknuo u sebi. Kako je moguće da ovo nisam mogao
predvideti?
Ustao je sa klupe i stao na ivicu platforme za osmatranje. Jedva
primeć ujuć i Kostigana naslonjenog na stub pored njega, gledao je
preko glava oduševljenih ljudi u grupi, koncentrišući se na mrak.
I ponovo je video tač ke udaljenih farova na putu iz Meksika. Ali to
nije bilo ono š to je oduš evljavalo ljude u grupi. Oni su bili okrenuti u
potpuno drugom pravcu.
Paž ljivo se zagledao u blistavi niz zvezda, koje su bile
iznenađujuće svetle i brojnije u odnosu na ono što je navikao da viđa u
Santa Feu, koji je bio poznat po č istom noć nom nebu. Mož da je to bio
razlog š to je vlada sagradila radio-teleskope nedaleko odavde. Ali,
ljudi u grupi nisu pokazivali ka zvezdama - njihova ushić enost bila je
usmerena samo ka horizontu.
Šta li misle da vide?- Pejdž je poželeo da sazna.
Seti se sipa, terao je samog sebe.
Pogled je usmerio na tamu iznad pašnjaka.
I video skoro neprimetno kretanje, jedva da se moglo primetiti...
Samo, ovaj put je bio siguran da je video. Ili su oč i promenile
pogled, ili pak mozak. Nije to bio samo pokret - bila je to promena u
tami.
Bez ikakve najave, pojavile su se male iskrice. Neke, za koje je
mislio da su zvezde, nisu uopš te bile na nebu - lebdele su iznad
paš njaka. Pomislio je da su to mož da svici, njih desetak, ali bili su
mnogo blistaviji od svitaca i dok ih je gledao, postajali su sve veći.
Mogli su biti miljama daleko, ali č inilo se kao da su toliko blizu da
ih je mogao dotać i rukom, š to je i pokuš ao. Tek tada je shvatio da ljudi
u grupi nisu rukama pokazivali pravac- i oni su pokuš avali da ih
dotaknu.
I dok je netremice gledao, daleka svetlost poprimila je boju -
crvenu, zelenu, plavu, ž utu, i još mnogo viš e - sve boje i nijanse koje je
video na kuć ama i prodavnicama u gradu. Neki su se stapali postajuć i
već i i svetliji. Dizali se i spuš tali. Odleteli bi do horizonta i vratili se
nazad, kao da su plovili noš eni blagom strujom. Hipnotič ki su
poskakivali i okretali se.
Šta ja to vidim?
Pejdž se zbunjeno okrenuo ka Kostiganu, oč ekujuć i potvrdu da ga
oč i ne varaju, ali jedino š to je nač elnik policije uradio je bilo ponovno
širenje ruku.
Pejdž se okrenuo nazad, posveć ujuć i svoju paž nju onome š to je
video - ili mislio da vidi - na horizontu. Neki zraci svetla su se
razdvajali, dok su se drugi stapali. Než no i blago su treperili, kao da su
se privlačili.
Nikad nisam video nešto kao ovo, pomislio je. Šta je to? Iznenada,
obuzela ga je sumnja. Zašto ovo nisam video pre dva minuta? Ovo mora
da je optička iluzija.
Ili toliko želim da vidim tamo nešto, da sam napregnuo oči toliko da
sam na kraju video iskrice. Ili sam se, pak, toliko koncentrisao da sam
umislio da ih vidim. Kako mogu znati da ih i Tori vidi - ili misli da ih
vidi?
Šta ostali misle da vide?
Ne samo vide, primetio je. Bilo je tu još neš to vezano za svetlost,
neš to š to nije mogao potpuno da odredi. Bilo je to na ivici njegovih
čula, zvuk koji je jedva mogao čuti.
Dok je Pejdž zakorač io da siđe sa platforme, nameren da pita
jednu tinejdž erku koja je takođe ushić eno upirala rukama preko
ograde u pravcu paš njaka, primetio je komeš anje negde u grupi. Jedan
glas se čuo iznad ostalih.
„Zar ne vidite koliko su zli?“ - neko je upitao.
Pejdž je stao i pokuš ao da odredi smer iz kog je dopirao glas.
Zvučao je duboko, jako i ljutito. Bio je to muški glas.
„Zar ne shvatate šta vam to oni rađe?“
Sa njegove desne strane Pejdž je opazio iznenadne pokrete, ljudi
su poč eli da se guraju, a visoki krupni č ovek ih je gurao u stranu kako
je prolazio.
„Prestani da se guraš!“ - neko se požalio.
„Makni ruke sa mene!" - neko drugi je prigovorio.
Glas je bio još ljući. „Zar ne shvatate da ćete svi završiti u paklu?“
„Puška!“ - vrisnula je jedna žena. „O Bože, on ima pušku!"
Dok su izgovorene reč i bile znak za uzbunu svima u grupi, Pejdž je
instinktivno reagovao i sagnuo se. Potež uć i za piš toljem koji je skoro
uvek nosio, bio je už asnut kada je shvatio da je dozvolio Kostiganu da
ga ubedi da piš tolj ostavi u koferu, u prtljaž niku iznajmljenog
automobila, parkiranom ispred zgrade suda.
Dlanovi su počeli da mu se znoje.
Spuš tajuć i se još niž e, oseć ajuć i puls koji je bio sve jač i, pogledom
je prešao preko uspaničene grupe i trgnuo se na glasan zvuk puške, od
č ega su ga uš i zabolele, krrak. Između ljudi i ž ena koji su pokuš avali
da pobegnu, video je bljesak pucnja otkrivajuć i da se radilo o
automatskom oružju.
Krrak. Covek je ponovo zapucao, ciljajuć i preko ograde. Bljesak
pucnja bio je usmeren ka horizontu, prema neč emu š ta god da je to
bilo tamo, prema nečemu šta god je Pejdž mislio da je tamo video.
„Vratite se u pakao odakle ste i doš li!“ - č ovek je vikao u daljinu i
nastavio da puca.
Pejdž je video dovoljan deo senke oruž ja i prepoznao zakrivljeni
okvir za municiju koji se isticao u donjem delu. Bila je to silueta AK-
47.
Brzo je pogledao iza sebe, ka Kostiganu, videvš i da je nač elnik
policije izvukao svoj pištolj, pognut i napet kao što je i Pejdž bio.
Uspanič ena gomila zaklanjala je č oveka sa puš kom i na trenutak
nije ga više bilo.
Krrak. Još jedan bljesak pucnja bio je usmeren u tamu.
„Svi ste vi prokleti!" - Ali napadač viš e nije vikao ka neč emu š to ga
je hipnotisalo. Ovaj put vikao je okrenut ka gomili. Pejdž a je obuzelo
jezivo saznanje šta je sledilo.
Ne!
Covek je zapucao pravo u gomilu. Ljudi su vriš tali, sudarali se,
očajnički pokušavajući da pobegnu.
Jedan čovek se sapleo i pao.
Žena je zaplakala.
U tom trenutku Pejdž je shvatio da se č ovek nije sapleo. Sruš io ga
je metak.
Napadač je još jednom zapucao.
Pejdž se retko oseć ao tako bespomoć nim. Cak i da je imao piš tolj,
mrak i komešanje sprečili bi ga da puca na čoveka sa puškom.
Krrak. Pala je jedna žena.
Krrak. Sruš io se i jedan tinejdž er. Preplaš eni uzvici iz gomile
postali su toliko glasni da je Pejdž jedva mogao č uti rafale. Video je
kako se cev okreće u njegovom pravcu.
Tori! Pomislio je u oč aju. Okreć uć i se oko sebe, dotrč ao je do
platforme za osmatranje. Kostigana viš e nije video, ali Pejdž nije imao
vremena da razmišlja o tome šta radi načelnik policije.
Tori!
Stajala je, toliko preplavljena oseć anjima da nije nije bila prisebna
da reaguje. Pejdž ju je uč io o vatrenom oruž ju i zamolio da u svojoj
torbi nosi piš tolj. Brinuo se zbog nje kada bi povela klijente na
udaljene lokacije gde je bila sama sa njima, ali Tori nikad nije nosila
piš tolj koji joj je dao. Istini za volju, iako je bila ž ena policajca, njen
odnos prema tome bio je karakterističan za civila.
Cvrsto je zagrlio jednom rukom i povukao sa platforme. Iza njega,
metak je udario u dasku na zadnjem zidu. Kada je od straha vrisnula,
gurno je njenu glavu još niž e, nateravš i je da se sagne dok ju je ž urno
gurao iza ugla. Na suprotnoj strani, Kostigan je parkirao policijski
automobil, ali Pejdž u je laknulo kad je video vozila parkirana i sa ove
strane, i povukao ju je iza tamnog kamioneta.
„Jesli li dobro?" - upitao je, trudeć i se da je pregleda koliko je to
bilo moguće pod svetlošću zvezda.
Bila je suviše dezorjentisana da bi odgovorila.
Iza platforme za osmatranje odjeknuo je pucanj.
Tori, odgovori mi. Da li si povređena?"
Od njegovog odsečnog glasa, vratila se u stvarnost.
„Ja... Ne. Dobro sam. Nisam povređena."
„Hvala Bogu. Ostani ovde. Sakrij se iza motora. Meci mogu proć i
kroz vrata kamioneta, ali ne kroz motor. Ako ti se uč ini da napadač
ide u ovom pravcu, baci se na zemlju i pretvaraj se da si mrtva."
Gledao je pravo u nju.
„Tori, odgovori mi da li si razumela."
Nakon još dva pucnja iza platforme, č uo se vrisak. Trepnula je
nekoliko puta. „Iza motora." - rekla je ona. „Ako krene u ovom pravcu,
treba da se bacim na zemlju i pretvaram se da sam mrtva."
Krrak. Napadač je ponovo zapucao.
„Ne mogu da ostanem ovde sa tobom." - rekao je Pejdž . „Moram
pomoći da ga zaustavimo."
„Zašto on ovo radi?"
„Ne znam zašto ljudi rade bilo šta."
Sledeč i pucanj koji je č uo, zvuč ao je kao glasni pop, pre nego
krrak. Pištolj. Kostigan mora da uzvraća vatru, pomislio je.
Stisnuo je Tori za rame i otrč ao iz zaklona kamioneta. U istom
trenutku, čuo je još jedan pucanj iz pištolja, a potom i rafal.
A onda i stenjanje. Po hrapavom tonu, nije bilo sumnje da je to bio
Kostigan.
20.
Uznemireni otkucaji srca bili su u suprotnosti sa usporenim

pokretima na koje je primorao sebe kad je doš ao do kraja zida. Ruke
su mu drhtale. Trudio se da ih smiri.
Daske u zidu nisu mogle da ga zaš tite od silovitih metaka AK-47,
ali barem su ga zaklonile dok je puzao ispod visine oč iju napadač a i
provirio iza ugla.
Slaba svetlost sa suprotne strane platforme osvetljavala je noć nu
moru. Tela su lež ala svuda unaokolo. Neka su se još trzala, ali već ina
je bila nepokretna.
Napadač je oholo koračao između njih.
„Doš li su iz pakla!" - pucao je nasumice, dok ga je blesak kurš uma
iz cevi osvetljavao u grotesknom izgledu. „Vratiče se u pakao!"
Gde je Kostigan? Pejdž se grozničavo razmišljao.
Zastao mu je dah kad je video telo nač elnika policije na zemlji, na
pola puta između platforme za osmatranje i uspanič ene gomile.
Kostiganov pištolj ležao je pored ispružene desne ruke.
Napadač je zapucao u telo koje se trzalo, dok je bljesak pucnja
osvetlio krv koja je prskala unaokolo. Izbacio je prazan okvir i ubacio
novi, tako brzo da Pejdž nije imao prilike ni da pomisli da pretrč i
preko parkinga i napadne ga.
Covek je uperio puš ku ka zemlji, spreman da puca u još jedno telo
koje se pomeralo, ali je iznenada stao i spustio puš ku. Okrenuo se kao
da mu je neš to drugo privuklo paž nju. Pejdž je pogledao u istom
smeru.
Napadač je gledao u neš to š to je i u mraku bilo dovoljno upadljivo.
Bilo je bele boje i toliko veliko da nije moglo, a da se ne primeti.
Unutra, ljudi su plakali i zapomagali.
Turistički autobus.
O bože, Pejdž je shvatio, pre nego je počeo da puca, neki od putnika
vratili su se na svoja sedišta.
Napadač se uputio ka njima. Ledjima okrenut Pejdž u, gledao je u
zatamnjene prozore autobusa. Uspravio se, kao da je dobio dodatnu
snagu, i krenuo dugač kim koracima preko mrtvih tela ka svom novom
cilju. Kad je proš ao prednji deo autobusa, okreć uć i se ka vratima,
Pejdž je bio u iskuš enju da potrč i od boč nog zida platforme za
osmatranje, oč ajnič ki pokuš avajuć i da se domogne Kostiganovog
piš tolja. Ali zvuk njegovih koraka po š ljunku skoro sigurno bi skrenuo
paž nju na njega. Sanse da bi se domogao piš tolja, pre nego bi ga
napadač čuo kako prilazi i vraća se pucajući, bile su minimalne.
Pesnica je udarila u lim na suprotnoj strani autobusa.
„Otovori vrata!“ - naredio je napadač.
Pejdž je izaš ao na put i potrč ao, dok su patike utiš ale njegove
korake na asfaltu.
Pucnji su odjekivali po metalu. Napadač je pucao u autobus. Meci
AK-47 mogli su da probiju metal, bez poteš koć a i da izađu na drugoj
strani. Ljudsko telo bi ih jedva malo usporilo.
Posle sledećeg rafala u bok autobusa, čuo se vrisak.
Korač ajuć i i dalje asfaltom, kad je priš ao zadnjem delu autobusa,
Pejdž je usporio.
Sledeć i pucanj pratio je krik bola. Meci su lomili staklo. Jauci i
zapomaganje postali su glasniji.
Pejdž a je zabrinuo još jedan zvuk koji je č uo: kako se teč nost
prosipa po zemlji.
„Došli su iz pakla!“ - vikao je čovek.
Pejdž je u nosu osetio miris benzina.
„Vraćaju se tamo!“
Pejdž je na obuci nauč io da samo u ilmovima pucanj u rezervoar
automobila mož e da izazove pož ar, a još manje eksploziju. Ovaj č ovek
je mogao da puca u rezervoar autobusa celu noć , osim ako nije imao
zapaljivu municiju. Jedino š to je moglo da se desi je da napravi mnogo
rupa. I da mnogo goriva iscuri. Miris benzina postao je još jači.
Oprezno se kretao, nadajuć i se da ć e mrak iza njega sakriti
njegovu siluetu. Provirujuć i iza zadnjeg dela autobusa, video je
napadač a, koji je toliko uporno pucao u rezervoar da niš ta drugo nije
primeć ivao. Napravio je korak nazad od bare benzina koja se š irila po
zemlji.
O Bože - neće valjda...
Čovek je odložio pušku i izvadio kutiju šibica iz džepa na košulji.
Pejdž je jurnuo.
Covek je izvadio jedno drvce š ibice i prislonio na hrapavu traku.
Šibica se upalila.
Tek tada je č uo Pejdž a koji je trč ao i okrenuo se. Svetlost š ibice
bacila je senku na njegovo lice, pojač avajuć i oš tre crte na njemu.
Odsjaj vatre u očima samo je naglašavao njegov pogled.
Zapalio je celu kutiju.
Pejdž je potrč ao još brž e, urlajuć i psovke š to je ž eš će mogao,
pokuš avajuć i tako da iznenadi č oveka, da mu odvuč e paž nju od onoga
što je nameravao da učini.
Napadač je ispustio zapaljene š ibice trenutak pre nego se Pejdž
bacio na njega. Dok su padale na zemlju, Pejdž je mogao samo da se
pomoli da su se ugasile, ali u sledeć em trenutku č uo je vunuuš iza
sebe. Plamen je rasterao mrak. Osetio je vrelinu na leđima.
Pun besa, udario je č ovekovom glavom u zemlju. Kosa i kost
drobili su se pod kamenjem. Ali č ovek je samo urliknuo i zamahnuo
rukom takvom silinom da je odbacio Pejdža u stranu.
I pored č ovekove visine i korpulentne građe, bio je neverovatno
snažan. Mora da je bio na nekim halucinogenim drogama.
Plamen se dizao u visinu, zahvatajući zadnji deo autobusa. Pejdž se
izmakao unazad, kako bi izbegao vatru.
Snap, snap, snap.
Vrelina je lomila staklo na prozorima. Zapomaganje ljudi
zarobljenih u autobusu postalo je histerič no. Videvš i napadač a koji je
posegao za puš kom, Pejdž je ustao i ponovo skoč io. Od jač ine udarca
obojica su ustuknula dalje od autobusa.
Pali su na zemlju i skliznuli po š ljunku. Pejdž je pokuš ao da
pesnicom udari grkljan svog suparnika, ali č ovek se iznenada trznuo i
jedino š to je Pejdž zakač io bio je vrat. Covek je ponovo zamahnuo
rukom i udario Pejdž a u rame toliko jako da ga je zbacio sa sebe.
Udarac je skoro oš amutio Pejdž a. Jauknuvš i od bola, ispruž io je nogu i
sapleo č oveka kad je ovaj pokuš ao da se domogne puš ke. Pao je na
zemlju svom težinom uz glasan jauk.
Vatra se širila autobusom, čiju je vrelinu Pejdž osećao na licu.
„Otvorite vrata! Bež ite iz autobusa!" Doviknuo je ljudima u
autobusu.
Zgrabio je napadač a sa leđa i levom rukom č vrsto ga stegnuo oko
vrata, pokuš avajuć i da ga uguš i. Desnom rukom ga je istovremeno bez
prestanka udarao u bubrege.
Čovek se bacio unazad, udarajući Pejdža u automobil iza njega.
Dok je stenjao od siline udarca, č ovek je skoč io u suprotnom
smeru i namerno pao na leđa. Pejdž je još jednom zastenjao kada je
udario o zemlju. Oseć ao je kao da se sve u njemu lomi od tež ine
čoveka koji je pao na njega.
Ostao je bez vazduha.
Ruka oko čovekovog vrata je popustila.
Covek je brzo ustao, š utnuo Pejdž a u desni bok i ponovo jurnuo ka
puš ki. Sve to vreme vatra je buktala iz zadnjeg dela autobusa i š irila se
napred. Pejdž je osećao vrelinu ispod košulje.
Pun adrenalina, naterao je sebe da ustane.
Čovek je podigao pušku.
Pejdž je jurnuo, udario ga s leđa i gurnuo ga u vatru. Vatra je bila
toliko velika da Pejdž nije mogao videti zadnji deo autobusa, ali je č uo
tup udarac kada je čovek udario tamo.
Odeća na njemu se zapalila. Kosa je buknula.
Kad se okrenuo, č inilo se kao da se osmehuje - ili je to bio samo
efekat koji je vatra imala na njegove facijalne mišiće. Puška je ispala iz
njegovih zapaljenih ruku.
Ispružio je ruke i zakoračio napred.
Covek u plamenu nastavio je da se tetura ka njemu, sa ispruž enim
rukama koje su gorele, usta razvučenih u groteskan osmeh.
Pejdž je ustuknuo, naslonivš i se na automobil. Klizio je duž njega,
pokuš avajuć i da se skloni od plamene more koja ga je neumorno
pratila. Osmeha na č ovekovom licu viš e nije bilo, kako je meso oko
njegovih zuba izgorelo. Bio je vrlo blizu i smrad zapaljenog ljudskog
mesa bio je nesnosan.
Trenutak pre nego je prihvatio Pejdž a u vatreni zagrljaj, č ovek se
iznenada okrenuo u stranu. Zvuk pucnja skoro da je nadglasao huk
vatrene stihije. Posle drugog pucnja, poč eo je da posrć e. Lice je
okrenuo ka nebu, po prvi put pokazujući bol.
Treći i četvrti pucanj bacili su ga na kolena.
Peti pucanj prošao je kroz glavu.
Covek je pao licem na zemlju, raš irenih ruku, a njegovo sprž eno
meso rasulo se unaokolo.
Pejdž je polako krenuo unazad, gledajuć i na levu stranu. Tori je
drž ala Kostiganov piš tolj u obe š ake, ispruž enih ruku, zglobova na
ruci i laktova stegnutih, baš kako ju je Pejdž uč io. Lice je bilo
iskrivljeno od besa. Ponovo je pritisnula obarač , pucajuć i u plamen na
čoveku.
„Kreten!" - vrištala je. „Kreten!"
Vrata na autobusu su se otvorila uz prasak. Nekolicina ljudi
izletela je kroz dim. Dahtali su i kaš ljali, trč eć i ka hladnoj tami š to
dalje od autobusa, koji se pretvorio u gorući sarkofag.
Pejdž je brzo obiš ao automobil i priš ao Tori s leđa. Uprkos vrelini
koju su oseć ali, još jednom je opalila u vatru koja je prekrivala
čoveka.
„Ti si sada jedini koji će u pakao!" - vrištala je.
„Tori," - rekao je Pejdž . Stao je pored nje, dohvativš i piš tolj. -
„Dobro je. Više nikog ne može povrediti. Daj mi pištolj."
Još jednom je opalila u leđa gorućeg leša.
„Ti, kučkin sine!"
„Mrtav je.“ - rekao joj je Pejdž. „Ne treba ti pištolj više."
Stavio je desnu ruku na piš tolj i gurnuo ga na dole, pokazujuć i joj
da i ona spusti ruke.
„Daj mi to.“
Stisak u njenim rukama je lagano popuš tao. Polako je ispustila
oružje.
Pejdž je oseć ao kao da su mu obrazi oprž eni. Proveo ju je u
velikom luku oko autobusa, dalje od vatre. Kako je vazduh postajao
tamniji, tako joj je i koža postajala hladnija.
Ljudi koji su uspeli da pobegnu iz autobusa, plakali su lež eć i na
zemlji pored ograde. Tela su bila razbacana svuda unaokolo. Izbrojao
je dvadeset, ali je znao da ima još . Nekoliko je bilo zgrč eno od bola.
Većina je bila nepokretna.
„Tori, ne gledaj.“ Odveo ju je do saturna, gde se nadao da ć e se
oseć ati sigurnijom, ali kola su bila zaključ ana, i kad je prepipao
prednje dž epove Torinih farmerki, nije naš ao ključ eve. Mora da su u
tašni, pomislio je.
Odveo ju je do klupe na platformi za osmatranje. Pogledao je
unaokolo, ali u mraku nije uspeo da nađe taš nu. Kad je ubedio Tori da
sedne, rekao je: „Vraćam se odmah.“
Otrč ao je do Kostigana. Nač elnikov kaubojski š eš ir lež ao je pored
njega. Leva strana glave bile je oblivena krvlju. Pejdž je dotakao zglob
na ruci i osetio puls.
„Drži se.“ - rekao mu je.
Ključ eve od automobila naš ao je u Kostiganovim pantalonama i
otrč ao do automobila, pritiskajuć i dugme za otključ avanje na
privesku. Kada je otvorio, zgrabio je mikrofon radio stanice.
„Policajac pogođen! Policajac pogođen!"
„Ko je to?“ - pitao je ljutiti muš ki glas. „Kako si doš ao do tog
radija?"
„Policajac pogođen!" Pejdž se trudio da dođe do daha kako bi se
identi ikovao i opisao š ta se desilo. „Bio sam sa nač elnikom! Ranjen
je!“
Šta?“
„Najmanje dvadest ljudi je ranjeno. Platforma za osmatranje van
grada. Zapaljen je autobus, i..." Dok je davao dodatne informacije, tak
tada je shvatio strahotu koja se desila. „Napadač je mrtav, ali trebamo
svu pomoć koju možete obezbediti."
„Je li ovo neka šala - "
„Pogledajte ka horizontu istoč no od grada. Trabali biste videti
odsjaj vatre."
„Samo..." Tiš ina je iznanada prekinuta. „Sveti... Poslać u vam pomoć
što pre."
Pejdž je sedeo u policijskom automobilu kao da je sav utrnuo i
gledao u pustoš koja je bila sa druge strane vetrobranskog stakla.
Svetlost vatre dizala se iznad leš eva. Oseć ajuć i bol na boku, izaš ao je
iz automobila i obilazeć i lokve krvi, priš ao ljudima koji su se spasili iz
zapaljenog autobusa.
„Stiže pomoć." - rekao je.
„Hvala vam." rekla mu je ž ena kroz suze. „Hvala vam š to ste nas
spasili."
„Bio sam siguran da ć u poginuti." - rekao je jedan č ovek drhteć i.
„...Nikad se nisam tako uplašio."
„Zašto je ovo uradio?" - upitao je neko. „Zašto?"
Kroz huk vatre, Pejdž je primetio da je još prež ivelih polako
poč elo da izlazi is svojih zaklona. Neki su se sakrili ispod automobila.
Drugi su pretrčali put i sakrili se u mraku susednog polja.
Jedan stariji č ovek teturao se između leš eva. Dim se dizao iznad
njega.
„Gde je Bet? Gde je...?“ Starac je stao i zajecao. Pao je na kolena od
tuge. Zagrlio je glavu jednog od leševa.
Utučen od bola, Pejdž se vratio do platforme za osmatranje.
Tori viš e nije buljila prema paš njacima. Bila je sagnuta napred, sa
rukama na licu.
Drhtala je.
Pejdž je video jaknu na klupi. Uzeo ju je i raš irio je preko njenih
ramena. Najzad je video njenu taš nu na podu, gde mora da je pala
kada je poč ela pucnjava. Stavio je pored nje. Seo je pored nje, zagrlio
je i slušao zavijanje sirena koje su se približavale.
DRUGI DEO
MRAČNA RAVNICA
21.
Brent Loft je za kameru namestio najbolji izraz zainteresovanosti i

saoseć anja rekavš i: „U blizini parka Arojo, jedna uplakana
desetogodiš nja devojč ica mahnula je rukom policijskim kolima da
stanu i pokazala mesto gde se njena mač ka popela na vrh jednog
viskonaponskog električ nog stuba. Radnici elektrodistribucije iz El
Pasa doš li su sa kranom i vrlo paž ljivo spasli mač ku, koja se, kao š to
vidite, viš e uplaš ila spasavanja nego ostanka na vrhu stuba. Debele
elektroizolacione rukavice zaš titile su č oveka na kranu, ne samo od
struje.“
Sedeć i pored Lofta, Seron Rivera, koleginica s kojom je vodio
vesti, zasmejala se i proč itala sledeč i pasus sa telepromptera:
„Devojč ica i njen kuć ni ljubimac su konač no opet zajedno, a izgleda da
ovo nije bilo prvi put da je ova mač ka spasena. I proš log meseca
radnici komunalnog preduzeć a morali su da je izbavljaju iz kiš ne
kanalizacije."
„Još sedam ž ivota”, rekao je Brent, trudeć i se da ne zvuč i
podrugljivo. Okrenuo se č oveku sa svoje leve strane: „Frenk, kakva je
konačna prognoza vremena?”
„Sutra ć e biti još jedan vreo, sunč an dan, uz moguć nost kiš e sa
grmljavinom tokom noći”.
„Kiša nam je uvek dobrodošla”, reče Šeron.
„Kako da ne”, saglasio se Brent. „Dakle, to bi bilo sve za vesti u 10,
programa Prvi na licu mesta iz El Pasa. Gledajte naš e jutarnje vesti od
6 do 7, a mi se vidimo sutra uveč e, u 5, 6 i 10. Hvala š to ste bili sa
nama”.
Siroko se osmehujuć i, odsluš ali su pulsirajuć u odjavnu š picu svoje
emisije. Crvene lampice na kamerama su se pogasile. Jaki re lektori
iznad njihovih glava su se ugasili.
Kao i drugi voditelji vesti, Brent je skinuo mikrofon bubicu i
izvadio iz uveta mali radio prijemnik kroz koji je producent programa
mogao da mu da je uputstva da iseč e neki prilog, doda neku tek
prispelu vest ili napravi šalu.
Šeron se bubica zaplela u bujnu kosu.
„Mrzim vesti o spasenim kućnim ljubimcima”, požalio se Brent.
„U redu, ali ljudi vole da odu na poč inak s lepim oseć anjem”, reč e
sportski novinar Tom Montoja, dok je ustajao od svog stola. Tom je
nosio sako i kravatu za kameru, ali ono š to gledaoci kod svojih kuć a
nisu mogli da vide - jer je bilo sakriveno ispod stola - je da su ostatak
njegove odevne kombinacije č inili š orts, sportske sokne i patike. Uvek
je igrao koš arku između 6 i 10 i jedva bi stigao da se vrati u stanicu na
vreme, da osveži šminku.
Seron je nosila elegantan blejzer mornarsko-plave boje i
bledoplavu bluzu, č ija je pripijenost naglaš avala njene grudi. Kad je
ustala od stola za kojim je govorila vesti, otkrile su se njene farmerke,
u neskladu s ostatkom garderobe. Zbog hronič no bolnih stopala nije
nosila obuć u. Carape su joj bile od debele vune, jer su joj stopala bila
osetljiva na hladnoću koja je izbijala iz betonskog poda u studiju.
Za razliku od njih, Brent je nosio kompletno odelo, opasano
skupim kaiš em od teleć e kož e i irmirane cipele koje bi uvek
izglancao pre uključ enja u program. Cipele su bile najvaž nije. Od glave
do pete, sve je bilo bitno. Ne bi se nikad viš e pojavio u ž ivom
programu u iskrzanim cipelama, isto kao š to se ne bi pojavio bez
brižljivo isfenirane kose.
Ali, morao je da upotrebi svu svoju veš tinu da bi zvuč ao iskreno
dok je č itao prilog o toj prokletoj mač ki. Brent je obeć ao sebi da ć e
sledeć i put kad producent bude ž eleo slatku prič icu, naterati Seron da
je pročita.
„Hoćeš da odemo na piće?“, upitao je.
„Brent, koliko puta treba da ti kažem da se viđam s nekim?”
„Hej, pa ne boli da se pita. Ako ozbiljno misliš s tim momkom,
zašto ga nekad ne dovedeš da vidimo kako izgleda."
„On?”, čudno ga je pogledala.
„ Vrlo smešno", reče Brent.
„Radiš ovde tri meseca, a niko ti nije rekao da sam lezbejka?“
„Ma da, prestani da se zezaš."
„Zašto misliš da se zezam."
„Dobro, dobro, umem da prihvatim š alu." U tom trenutku
producent je uš ao u studio, spasivš i ga od Seroninog besmislenog
ponašanja.
„Brent, moram da popričam s tobom."
Brentu se nije dopao taj ton. Ne miriše na dobro, zaključio je.
Njegov uspon na televizijskom trž iš tu krenuo je od male
televizijske stanice u Oklahomi, preko jedne stanice skromne velič ine
u Kanzasu, pa do ove već e u El Pasu. Cilj svakog voditelja vesti je da
radi za najveć e kablovske informativne kanale, kao š to su CNN ili
Foks. Ili televizijske mrež e iz Los Anđelesa, Cikaga, Vaš ingtona i
Njujorka. Još bolje bi bilo, a to je sam vrh, da ga gleda cela nacija u
večernjem dnevniku na ABC, NBC ili CBS.
Brent je proleteo kroz niž erazredne stanice, ali je morao da prizna
da nije imao brzinu koja mu je bila potrebna da bi otiš ao iz El Pasa za
godinu dana, kao š to je planirao. Prvo zbog toga š to nije uspeo da se
povež e sa ekipom koja je radila vesti. Mož da su oni osetili njegovu
reš enost da tu ne ostaje duž e nego š to je potrebno. Stoga nije dobijao
reportaž e kojima bi mogao da napreduje u karijeri. Osim toga, imao je
oseć aj da se direktor redakcije vesti pokajao š to ga je zaposlio. Mož da
je mislio da je Brent suviše nežan za ovo tržište.
Sranje, verovatno će se istresti na meni zbog načina na koji sam
pročitao onu vest o prokletoj mački.
„Seron, i sa tobom bih morao da poprič am," rekao je producent.
Namrš ten, pogledao je u svoje patike kao da je hteo da izbegne
direktan pogled u oči.
„Čujte, mogu da objasnim ono oko priče o mački...", rekao je Brent.
Producent je odsutno digao glavu. „O čemu pričaš?"
Seron je tiho tapkala preko betonskog poda u svojim debelim
čarapama. „Nešto se desilo?"
„Dogodilo se masovno ubistvo.“ Producentovo namrš teno lice
poprimilo je izraz stroge odlučnosti.
„Šta?“
„Pored grada po imenu Rostov. To je oko dve stotine milja
jugoistoč no odavde. Naš kontakt u saobrać ajnoj policiji kaž e da je
preko dvadeset ljudi pogođeno, već ina od njih smrtonosno. Sve se
desilo pored puta, na mestu koje smatraju lokalnom turistič kom
atrakcijom."
Brent je priš ao bliž e. Cak i danas u ovom č udnom svetu, viš estruko
ubistvo sa pet ili šest žrtava bila je vest. Ali dvadeset?
„Ko je to uradio?“ - upitala je Šeron.
„Napadač nije identi ikovan. Navodno, ubila ga je ž ena koja se
tamo našla."
„Zena?“ - Priča je zvučala sve bolje iz minuta u minut, pomislio je
Brent.
„Detalji još pristiž u, ali ne ž elim da sve informacije o ovome naš i
gledaoci dobiju od CNN-a ili FOX-a. Ovo je prič a iz zapadnog Teksasa.
Sebe nazivamo „Prvi na licu mesta“, i tako mi svega, to ć emo i biti.
Seron, ideš u program sa „najnovijim vestima". Naš kontakt u
saobrać ajnoj policiji pristao je da ide už ivo u program preko telefona.
Brent, č eka te helikopter. Odmah letiš u Rostov. Saznaj š ta se desilo.
Nadam se da ć eš biti u toku kada Seron i reportaž na kola stignu tamo
do jutra.“
Dok je Seron pož urila do pulta za vesti, producent joj je doviknuo:
„Seron, u Rostovu ć eš se javljati už ivo sa najnovijim vestima tokom
č itavog dana. Sutra uveč e, vodić eš program sa mesta gde se desio
napad. Bić e to specijalna emisija i tako ć emo je i najavljivati. Odmori
se što više možeš. Ne želim da izgledaš izmoreno."
„Znač i, Seron i ja ć emo biti zajedno tamo?" - upitao je Brent,
zamišljajući kao će to dobro izgledati u njegovoj poslovnoj biografiji.
„Ne, Šeron ć e sama voditi program. Ti ć eš obezbediti informacije.
Sakupljać eš sve sutra ceo dan i noć , kad sutra uveč e poč ne program
izgledać eš kao da si spavao sa mač kom u dž aku Producent kao da je
naglasio reč „mač ka“, ali Brent se nadao da mu se to samo uč inilo. „A
sad, trkom u helikopter."
„Ali moram do kuć e da uzmem č istu odeć u,“ rekao je Brent. „Ovo
odelo neće biti nizašta do sutra uveče.“
„Nemaš vremena. Hoć u da budeš na licu mesta pre nego se pojave
prokleti CNN-ovi reporteri." Kako je to izgovorio, producent se
okrenuo prema trojici kamermana. „Ko ž eli da zaradi dobru lovu na
prekovremenom radu?“
„Ja.“ - rekla je jedna ž ena. „Moram da zamenim koč nice na
automobilu."
Kada se pojavila ispred opreme, Brent je prepoznao simpatič nu
hispano snimateljku koja je nedavno poč ela da radi. Zvala se Anita
neš to. U ranim dvadesetim, niska i u dobroj kondiciji, crne sjajne kose,
zač eš ljane u rep. Nosila je gojzerice i pantalone sa duplo viš e dž epova
nego obično. I na košulji je imala dosta džepova.
„Uzmi kameru i jedan od kombija," odgovorio je producent.
„Odmah kreni za Rostov. U ovo doba noć i, mož eš stić i do tamo za dva i
po sata."
„Manje," odgovorila je Anita samouvereno.
„Sta god - ne zanima me koliko ć eš kazni platiti. Samo nemoj da
slupaš kombi. Dok Brent završ i snimanje iz vazduha sa mesta zloč ina i
pripremi komentar, moraš biti blizu."
„Stani," rekao je Brent, „vi hoć ete da ja rukujem i kamerom na
helikopteru?"
Producent se nije obazirao na njega i nastavio je da govori Aniti.
„Postoji velika verovatnoć a da leš evi neć e biti uklonjeni do tada.
Kada helikopter spusti Brenta, ti i on ć ete poč eti sa intervjuima
policajaca i oč evidaca koje mož ete nać i. Brent, rekao sam ti da ideš .
Ako ovo pokrijemo iz viš e uglova, mož da CNN i ne poš alje svoje ljude.
Mož da plate da Seron radi direktno uključ ivanje sa lica mesta.
Konkurencija neće imati šanse protiv nas kad je gledanost u pitanju.“
22.
Neobič na muzika plovila je svuda unaokolo, spuš tala se i dizala.

Iako su je proizvodili instrumenti, Halovej i dalje nije mogao da
prepozna laganu i senzualnu melodiju niskih tonova. Zamiš ljao je
kako polako pleš e sa najlepš om ž enom koju je ikada upoznao. Osetio
je miris cimeta u njenoj kosi i ukus đus-vodke na usnama.
U međuvremenu, sedmoro ljudi se okupilo u prostoriji: Halovej i
njegov kolega, Tagard, još jedan par č uvara koji su dolazili i odlazili iz
sobe za osmatranje da bi č uli muziku, i istraž ivač - Gordon - kome su
se pridružila još dvojica.
Opč injeni muzikom, nisu prič ali. Halovej je zamiš ljao kako se ž ena
sa kojom je plesao privija uz njega. Disala mu je lagano u uvo.
Muzika je odjednom prestala. Žena je nestala.
„Hej, šta se desilo?" - upitao je Halovej.
Šum se čuo iz zvučnika: grub, pucketav, glasan i težak.
„Šta si uradio, Gordone?" - uzviknuo je. „Gde je muzika?“
Ali i Gordon je izlgedao iznenađen - i uznemiren - kao i svi ostali.
„Niš ta nisam uradio,“ usprotivio se, diž uć i ruke u vazduh, kako bi
to i dokazao.
„Pa šta se onda desilo? Zašto je muzika stala?"
Jedan od istraž ivač a pritiskao je dugmić e i okretao prekidač e na
nekoliko aparata. „Mož da je ovo samo prolazni problem,"
pretpostavio je.
Oštri statički eho odbijao se o zidove.
„Prolazi, malo sutra.“ Halovej je prislonio ruke na svoje uš i. „Do
đavola, pa ovo boli. Uradi nešto."
Drugi istraž ivač je okrenuo prekidač , isključ ujuć i zvuč nike. Sum je
nestao, č uo se samo iz sluš alica na stolu. Kada ih je Gordon stavio na
glavu, Halovej više ni to nije čuo.
Ono š to je č uo bilo je zujanje brojnih elektronskih aparata koji su
bili natrpani u prostoriju - i još dublju, jedva primetnu vibraciju koju
je kroz zidove slao generator struje ili veliki tanjiri iznad njih.
Muzika mu je odvukla paž nju od nesnosne glavobolje, ali bol se
sada širio kroz lobanju.
„Odakle je to došlo?"
Istraživači su se značajno pogledali, kao da nešto kriju.
„Vratite je!"
„Ne znamo ni kako je primamo, pre svega,“ Gordon je brzo
objasnio, „a kamoli kako da je ponovo nađemo."
„Samo je vratite!" - zahtevao je Halovej.
„Ne bi trebalo da ste ovde, uopš te." - Gordon je shvatio da mu
muzika viš e nije zaokupljala paž nju. „Ovde je zabranjen pristup. Vama
je mesto u sobi za osmatranje."
„Đavola. Moja duž nost je da š titim objekat. Mogu da idem gde god
hoću."
„A kako bi bilo da ga š titiš posmatrajuć i sigurnosne kamere? Dok
ste vi visili ovde, mogli su nas napasti teroristi."
Prijatelju, ako čujem ovu muziku ponovo i ne pozoveš me, Halovej
se zakleo u sebi, teroristi će biti tvoj najmanji problem.
23.
Desetine rotacionih svetala sijala su u mraku. Komeš anje crvene,

plave i bele bilo je u suprotnosti sa sjajnim bojama koje je Pejdž mislio
da je video ranije. Motor je brujao dok su vatrogasci penom zalivali
ostatke izgorelog autobusa. Osam automobila saobrać ajne policije
bilo je parkirano pored tri automobila policije iz Rostova. Policajci i
bolnič ari bili su svuda unaokolo. Pejdž je č uo zavijanje sirene kola
hitne pomoć i koja su odlazila i grmljavinu medicinskog helikoptera sa
zaslepljujućim svetlima kako se diže sa obližnje poljane.
Sa uzviš enja, nedaleko od puta, gledao je kako jedan od policajaca
ispituje Tori u njenom automobilu, parkiranom pored platforme za
osmatranje. Pejdž je već razgovarao se nekoliko policajaca i bio
uveren da ć e imati još pitanja. U ovom trenutku, prijalo mu je to š to je
uspeo da se izdvoji iz metež a i pokuš a da sagleda traumu kroz koju je
upravo prošao.
Naš ao se pored metalnog stuba na č ijem vrhu je bila prič vrš ćena
velika tabla. Reč i su bile urezane u nju. Rotirajuć a svetlost sa prispelih
vozila dovoljno ju je osvetljavala da bi mogao da pročita:
Dobrodoš li u svetlost Rostova. Mnogi su tvrdili da su je videli, ali
niko nije uspeo da je objasni. Ako ste dovoljno sreć ni da je dož ivite,
sami odlučite šta je u pitanju.
Cuo je korake koji su se približ avali. Pejdž se okrenuo i video
siluetu č oveka sa kaubojskim š eš irom. Kako se silueta približ avala,
prepoznao je saobrać ajnog policajca sa kojim je ranije već prič ao.
Oč igledno hispano porekla, č ovek je imao š iroko lice, sa jakom
vilicom i izraž enim jagodicama na licu. Imao je plavu kravatu i braon
uniformu. Prezivao se Medrano.
„Završ ili smo razgovor sa Vaš om suprugom." - rekao je zvanič no.
„Možete je odvesti gde ste odseli."
Pejdž nije hteo da ulazi u slož enu situaciju koja se krila iza ovakve
izjave.
„I sa mnom ste završili?"
„Za sada. Svi prež iveli prič aju istu prič u. Covek je bio lud. Da nije
bilo Vas i Vaš e supruge, poginulo bi mnogo viš e ljudi. I dalje nemate
pojma zaš to je to uradio?" Medrano kao da je oč ajnič ki traž io nešto
što bi objasnilo šta se desilo.
„Jedino da je pominjao da je svetlost zla.“
„Svetlost? Kako pričate o njoj... Vi ste je videli takođe?"
„Morao sam malo da se potrudim, ali da. Bar sam video nešto.“
Policajac je bio zbunjen. „Zivim u Haringtonu, oko stotinu milja
odavde. To je veliki grad zahvaljujuć i ra ineriji nafte, ali nema puno
š ta da se radi. Kad god bi nam u posetu doš li ž enini roditelji ili moj
brat sa porodicom, dolazili bi ovde da probamo da vidimo svetlost.
Sigurno sam bar deset puta bio ovde. Nikad niš ta nisam video. Ni
ženini roditelji, ni moj brat, ni njegova porodica; iako su stranci koji su
stajali pored nas tvrdili da je vide. Na kraju sam odustao i prestao da
dolazim. Kako izgleda?"
„Kao da je miljama daleko, a opet č inilo mi se da je toliko blizu da
sam pokuš ao da je dotaknem. Treperila je i plovila, spajala se i
razdvajala, i ponovo se spajala. Stalno je menjala boje. Jednom kad
sam je video, nisam mogao skinuti pogled sa nje."
Medrano je klimnuo glavom. „Tako je najčešće opisuju."
„Stvar je u tome da sam poč eo da se pitam da li sam ubedio sebe da
je to tamo. To je izgledalo kao masovna histerija i mož da sam i ja bio
uvučen u sve to."
„Da, to je jedno objaš njenje - ljudi znaju da ubede druge da vide
svetlost."
„Jedno objašnjenje? Koja su druga?"
„Fosforni gas koji izbija iz pukotina u zemlji. Druga teorija je da
podzemne stene u ovom područ ju sadrž e visok nivo kristala kvarca u
sebi. Posle vrelog dana, brzo hlađenje prouzrokuje skupljanje stena
koje proizvodi statički elektricitet."
Pejdž je pogledao pored Medrana ka rotacionim svetlima i š koljki
autobusa iz koje se dizao oblak dima - i leševi.
„Svi ovi ljudi su poginuli zbog statič kog elektriciteta?" - Odmahnuo
je glavom. „Ako je tako, onda je sve ovo još besmislenije."
„Vaš a supruga je rekla da je ubica vikao na gomilu: „Zar ne
shvatate šta vam rade?"
„Mislio je na svetlost. Onda je poč eo da puca ka horizontu. Vikao
je: „Vratite se u pakao odakle ste doš li." Pa još i „Svi ste prokleti."
Mislio sam da je ponovo mislio na svetlost, ali se ispostavilo da je on
mislio na okupljenu gomilu jer je u sledeč em trenutku poč eo da puca
na sve oko sebe."
„Neka vrsta religioznog fanatika," pretpostavio je Medrano.
„Bio je opsednut paklom, to je sigurno. „Doš li iz pakla. Vratite se u
pakao." To je ponovio nekoliko puta dok je pucao u ljude."
„Barem je vatra u kojoj je izgoreo bila dobra ilustracija gde je
otišao,“ rekao je Medrano.
„I meni je to palo na pamet. Da Ii ste saznali ko je on?"
„Još ne - sve je uniš teno č ak i da je imao neki dokument sa sobom.
Sistemom eliminacije, utvrdić emo koji je njegov automobil i pronać i
ga preko registarskih tablica."
„Osim ako nije došao autobusom."
„Sa sve AK-47 koji niko nije primetio?"
„Mož da je nosio u nekom koferu, kao š to su oni za gitare,"
pretpostavio je Pejdž.
„Da, i to je moguć e. Znate, Vi stvarno i mislite kao policajac. Ako je
napadač doš ao autobusom, bilo kakav dokaz je uniš ten u pož aru. To
će nam prilično otežati istragu."
Pejdž je zadrhtao, mož da od hladnog povetarca ili mož da zato š to
je ponovo bacio pogled na leševe.
„Dobro bi Vam došla jakna," rekao je Medrano.
„Načelnik Kostigan mi je rekao to isto. Ima li vesti kako je on?"
„Vozač kola hitne pomoć i javio mi se telefonom iz bolnice u
Rostovu. Trenutno ga operišu. A Vi? Kako se Vi držite?“
Pejdž je protrljao svoj desni bok, gde ga je napadač š utnuo. „Ne
želim ni da pogledam masnicu."
„Nisam mislio na to.“
„Znam. Ima puno toga. Za sada, samo mi je drago što sam živ.“
„Da li ste ikad bili učesnik u obračunu vatrenim oružjem?"
„Jednom. Ali niko nije poginuo. Moja supruga, sigurno nije
dož ivela tako neš to do sada. Da nije bilo nje, mož da bi me ovaj i
sustigao."
„Uč inila je neverovatnu stvar. Naš li smo š est č aura od metaka za
pištolj."
„U stvari, ona je opalila osam puta," rekao je Pejdž.
„A ona se seč a da je samo četiri puta povukla obarač . Da Vi i Vaš a
supruga radite za mene, sutra ujutru bi već prič ali sa psihijatrom, ali
ne mogu puno da učinim za strance."
„Razumem Vas. Zahvaljujem na brizi."
Medrano se okrenuo na zapad i pogledao u nebo, gde je brujanje
helikoptera postajalo sve glasnije kako se približ avao. „Dobro je. Još
jedan helikopter hitne pomoći."
„Ja ću odvesti suprugu do motela."
Rotirajuć e svetla osvetlila su siluetu Tori koja je sedela na
prednjem sediš tu njenog saturna. Dok je Pejdž hodao u tom pravcu,
helikopter je postajao sve glasniji.
Njegova svetlost je iznenada bljesnula, ali umesto da je sleteo na
obliž nju poljanu, lebdeo je iznad mesta zloč ina - dovoljno visoko od
zemlje da ne bi dizao praš inu ili oduvao predmete i tako omeo istragu.
Pažljivo se držao dozvoljene visine.
„Šta se to dešava?" - upitao se Medrano.
Pejdž je već shvatio o č emu se radi, kada je video č etiri velika
slova na boku helikoptera.
Medrano je zamahnuo pesnicom ka nebu. „To je prokleti
helikopter TV stanice."
24.
Brent je na par sekundi video svetla grada ispod sebe. A onda je

helikopter preleteo, i jedino š to je video bio je mrak. U sledeč em
trenutku, ispred sebe je na jednom mestu video svetla koja se pale i
gase.
Mnogo svetala koja se pale i gase.
Čuo je glas pilota kroz slušalice. „Eno ga tamo.“
Dim se dizao iz sagorele š koljke autobusa. Gde god je pogledao,
sve je bilo puno vatrogasaca, policajaca i medicinskog osoblja.
„Vidiš li leševe na zemlji?“ - Brent je upitao pilota. „Da! Tamo!"
Vreć e za leš eve prekrivale su oblike ljudskog tela na zemljanom
parkingu. Brent je izbrojao dvanaest. Druge su smeš tali u kola hitne
pomoći.
Njegov producent vesti č ekao ga je u studiju, na drugom kraju
radio veze. Brent je okrenuo prekidač i poč eo da govori u mikrofon.
„Stigao sam na vreme. Tek su počeli da sklanjaju leševe.“
„Ima li još koji televizijski helikopter?"
„Nijedan."
„Dobro. Znaš šta treba da radiš.“
„Jesi li naš ao podatke koje sam ti traž io?" - upitao je Brent. „Niste
mi dali vremena da sakupim bilo kakvu informaciju. Moram znati
nešto o ovom gradu."
„Nema puno," rekao je producentov glas kroz slušalice.
„Nema puno je bolje od ništa."
„Wikipedia ima mali tekst. Cini se da je grad jedino poznat po tome
što je u njemu sniman film Džejmsa Dikona Pravo na život."
„Izdat je na DVD-u prošlog meseca. Gledao sam ga," rekao je Brent.
„Ne znam kako će ti to pomoći."
„Rostov. Kakvo je to ime? Zvuči strano."
„Rusko." odgovorio je producentov glas. „Pruga koja je tu
sagrađena 1889. bila je vlasniš tvo brač nog para koji se tu zaustavio
kada je ovde bila samo cisterna za dolivanje vode. Supruga je sticajem
okolnosti č itala prevod Tolstojeve knjige Rat i Mir. Jedan od likova bio
je grof Rostov, i tako je grad dobio ime. Ako ž eliš da uspavaš naš e
gledaoce, slobodno im isprič aj ovu prič u. Takođe, postoji i napuš tena
vojna baza - ruš evina, u stvari, gde su obuč avali pilote bombardera.
Toliko ima neekspoldiranih bombi da su celo područ je morali ograditi
i postaviti natpise sa upozorenjem, ali se već odavno ništa nije desilo."
„Još nešto?"
„Ništa, osim..."
„Šta?" - upitao je Brent. „Treba mi sve što imaš."
„Ima nešto o nekoj svetlosti."
„Svetlosti?"
„Naziva ih, citiram „tajanstvena svetlost Rostova".
„Šta je to kog đavola?"
„Jedino š to je napisano je „raznobojne kugle svetlosti u polju."
Osim lokacija gde je snimano Pravo na život, ovo je takođe velika
lokalna znamenitost. Kladim se da dobri stanovnici Rostova odu u
polja i maš u baterijskim lampama u boji kako bi privukli naivne
turiste?"
„Ovo nisi očekivao. Spremi se."
Pilot je pokazao Brentu kako da rukuje kamerom koja je bila
montirana u nosu helikoptera. Sada je on rukovao konzolom koja mu
je omoguć avala da usmeri objektiv gde god je ž eleo i zumira bilo koji
detalj.
„Kreć emo za pet, č etiri, tri, dva, jedan, ide" rekao je. Monitor u
kabini prikazivao je sliku koja se prenosila u stanicu: rotaciona svetla,
kola hitne pomoći, policajce, vatrogasce, medicinsko osoblje i leševe.
Ako onaj drkadžija misli da ću biti in i dozvoliti Šeron većinu
vremena u programu, mora da je lud. Daću mu materijal koji je toliko
bolji od nje i biće primoran da drži više mene pred kamerom nego nju.
Imam osećaj da je ovo priča koja će me odvesti u Atlantu.
Pustio je da prizor napravi utisak, a onda se skoncentrisao na
oskudne informacije koje mu je našao producent.
„Ovde Brent Loft koji se javlja iz helikoptera za vesti Prvi na licu
mesta. Pokolj koji vidite ispod mene mož da bi bio prikladniji kao
prizor napada na nekom od ratišta, ali ovo nije Avganistan ili Irak. Ovo
je mirni stoč arski deo zapadnog Teksasa, nedaleko od uspavanog
gradić a Rostov. Ime je dobio po liku iz Tolstojevog romana Rat i Mir -
ali mira ove noć i nema u Rostovu. Besomuč na pucnjava, koja je izbila
na panoramskoj platformi pre dva i po sata, usmrtila je najmanje
dvadeset ljudi i postavila pitanje: „Da li je viš e ijedno mesto stvarno
sigurno?"
Dole na zemlji, jedno vozilo se udaljavalo od policijskih
automobila, hitne pomoć i i vatrogasnog kamiona. Brent je usmerio
kameru ka njemu, nadajuć i se da je to vozilo hitne pomoć i č ija ć e
rotaciona svetla na krovu ubrzo ož iveti dok bude jurio ka gradu.
Ubrzo je shvatio da je to bio obič ni, civilni kombi, pa je brzo
preusmerio kameru na vatrogasce koji su penom zasipali zadimljenu
školjku autobusa.
„Pre pola veka, nedaleko odavde, Dž ejms Dikon snimio je ilmski
klasik Pravo na život, o dugogodiš njoj svađi mladog tragač a za naftom
i ugledne teksaš ke stoč arske porodice. To je uzbudljiva prič a kako je
Stari zapad postao Novi zapad. Ali, i u bezakonju Starog zapada,
neopisivi masakr koji se dogodio več eras, bio bi nazamisliv.
Ispostavilo se da je Novi zapad mnogo nasilniji od Starog. U prvim
izveš tajima se navodi da je još neidenti ikovani napadač ubijen od
strane osobe na mestu zloč ina, neduž nog prolaznika, kojeg je on
pokuš ao da ubije. Ako je tako, motiv za ovakvo neč uveno nasilje
ostaje nejasan i neobjaš njen, koliko i misteriozna svetlost Rostova
koja je i privukla turiste na ovo mesto."
25.
Uz grmljavinu helikoptera iznad njega, Pejdž je vozio Torin saturn

š to dalje od metež a na mestu zloč ina. Dok su rotaciona svetla ostajala
iza njega, pogledao je u svoju suprugu, zabrinut zbog nač ina kako je
netremice gledala pravo ispred sebe, u tamu uskog puta iza farova
automobila. Njeno lice je bilo zategnuto. Izgledala je ošamućeno.
„Nisi imala izbora," rekao joj je. Prisetio se njenog frenetič nog
pucanja dok je neprestano povlač ila obarač , č ak i kad je napadač
prestao da se pomera. „Uradila si pravu stvar. Nemoj to nikad
zaboraviti."
Tori je mož da blago klimnula glavom ili je to mož da bilo samo od
truckanja automobila.
„Zamisli da je bilo drugač ije," rekao je Pejdž . „Da me je sustigao,
možda bih izgoreo. Oni ljudi u autobusu bi izgoreli u požaru, takođe.“
„Mož da sam jednom pucala na njega da bi tebe spasila,"
promrmljala je Tori. Usne jedva da su joj se pomerale. I dalje gledajuć i
pravo ispred sebe, morao je da se koncentriš e, kako bi razumeo š ta
ona priča.
„I mož da sam pucala još jednom da bi spasila one ljude." Udahnula
je, njene crte lica postale su oštrije. „Ali ostali meci... mnogo njih..."
Pejdž je čekao.
„... pucala sam jer je oterao svetlost. Upropastio je več e, kurvin
sin."
Unutrašnjost kombija postala je neprijatno tiha.
Kada su stigli u motel, na neonskoj reklami je pisalo: NEMA
SLOBODNIH MESTA. Pejdž se zaustavio ispred sobe broj 11 i
prepoznao jedan od automobila parkiran nekoliko mesta niž e. Audi je
pripadao majci i ocu koji su doveli decu na osmatračku platformu i bili
nestrpljivi da krenu dalje. Ili su bar majka i deca hteli da nastave dalje.
Pejdž se prisetio kako je otac bio razočaran.
Žena i deca su ti spasili život, pomislio je Pejdž.
Na jedva osvetljenom parkingu, pomogao je Tori da izađe iz
saturna, izvadio ključ iz njene taš ne i otključ ao sobu. Smrdela je na
starost i vlagu.
Upalio je svetlo i video da su u sobi bila dva kreveta. Tim bolje,
pomislio je.
Kada je č ula kako okreć e ključ u bravi, okrenula se ka njemu.
Pejdž se uplaš io da ć e reć i: „Ne ž elim te ovde.“ Umesto toga, samo je
prozborila: „Idem pod tuš.“
Otvorila je kofer, izvadila bokserice i majicu - njenu uobič ajenu
pidžamu - i otišla u kupatilo.
Zaključala je vrata iza sebe.
Sa oseć anjem praznine, Pejdž je pogledao oba kreveta i primetio
knjige na stolu pored jednog. Izabrao je onaj drugi, legao na tanki
prekrivač i sluš ao zvuk tuš a. Osetio je miris dima na svojoj koš ulji i bol
koji se polako širio na mestu gde ga je napadač šutnuo.
Slika napadač a u plamenu koji hoć e da ga zagrli, vratila je izraz
zgražavanja na njegovo lice.
Kada je Tori izaš la iz kupatila, nosila je bokserice i majicu. Kosa
osuš ena peš kirom bila je zač eš ljana unazad, tamnije crvena nego
uobič ajeno, jer je bila mokra. Otiš la je do vrata, ugasila svetlo i
zavukla se ispod pokrivača na susednom krevetu.
Miris sapuna i šampona dopirao je iz kupatila.
„Laku noć,“ rekao je Pejdž.
Ležao je u mraku, čekajući njen odgovor.
„Laku noć,“ najzad je rekla, tako tiho da je jedva čuo.
26.
Kada je Pejdž uč io da pilotira, njegovi snovi bili su ispunjeni

oseć anjima lebdenja, kao da ga je nosila blaga vazduš na struja, leteć i
iznad šuma i polja. Avion je bio tih kao jedrilica.
Lebdeo je.
Okretao se.
Plovio je kroz vazduh.
Sada je sanjao jednu drugu verziju tog sna. Nije leteo iznad š uma i
polja. Bio je u tami, visio u praznini, spuš tao se i dizao, leteo ulevo,
zaustavljao se, pa onda leteo udesno, kao da je bio na nevidljivim
talasima.
Isto kako se i svetlost kretala.
Kada se probudio, oseć ao se kao da je pijan. Polako je otvorio oč i i
sač ekao da se njegova mora slegne. Dnevna svetlost probijala se
pored jeftinih zavesa. Pogledao je na drugi krevet i video da je prazan,
sa pokrivač em naguranim u stranu. Odmah je ustao, istovremeno
shvativš i da je i dalje nosio nadimljene farmerke i koš ulju od
prethodne noći. Ni patike nije stigao da skine.
Osetio je oštar bol na boku.
„Tori?“
Vrata kupatila bila su otvorena. Pogledao je unutra, ali nje nije bilo
tamo.
Brzo je otvorio ulazna vrata, da bi mu laknulo kad je video Torin
kombi.
Oč i su ga zabolele od sunca. Pogled na sat pokazivao je da je bilo
skoro tri i petnaest. Prisetio se da je pogledao na sat, dok je vozio Tori
nazad u motel. Bilo je par minuta posle jedan. O Boze, spavao sam više
od dvanaest sati.
Tori.
Ukoč en od bola na boku, potrč ao je po popodnevnoj vrelini do
recepcije. Tamo je iza pulta bio i dalje isti mladić.
„Jeste li videli moju suprugu da je prošla?"
„Pre pola sata otiš la je niz put do Rebarca." Pogledao je Pejdž a uz
blagi prekor. „Kao š to mi je nač elnik Kostigan rekao, sač uvao sam
sobu za Vas. Mogao sam je iskoristiti kad se desila nesreć a. Mnogo
ljudi dolazi u grad."
„Platiću što je nisam koristio. Dajte je nekom drugom."
„Već jesam kada je proš lo vreme za napuš tanje soba. Jedan
novinar je u njoj."
„Novinar?"
„Ima ih na tone."
Recepcioner je pokazao na televizor pored aparata za prodaju
sokova u ć oš ku prostorije. Na ekranu je bio lep č ovek u izguž vanom
odelu, drž eć i mikrofon u ruci, napeto je gledao pravo u kameru.
Kravata je bila opuš tena i poslednje dugme na koš ulji otkopč ano.
Plava kosa je bila razbarušena. Bio je neobrijan i izgledao je umorno.
Iza njega okupljala se grupa ljudi. Policajci su mahali ljudima da
ostanu iza ograde. Iza policijskih automobila videla se platforma za
osmatranje.
„Ne prilazite. Ovo je i dalje mesto zloč ina," upozoravao je
policajac, dovoljno glasno da ga je i mikrofon registrovao.
U međuvremenu, novinar se obrać ao svojim gledaocima. „Kao š to
mož ete videti po guž vi iza nas, stvari se brzo deš avaju. Od kako su
rano jutros vesti Prvi na licu mesta poč eli da prenose slike posledica
masakra, oč i nacije uprte su u ovaj mirni grad u Teksasu.
Pretpostavlja se da su motivi napadač a bili religijska opsednutost
tajanstvenom svetloš ću Rostova koja je privukla sinoć ne ž rtve. „Doš li
ste iz pakla. Vratite se u pakao" - su prema navodima svedoka bile reč i
napadača pre nego je uperio pušku ka njima.
„Bizarne okolnosti pod kojima se desio ovaj napad, navele su
mnoge ljude da ranije započ nu svoj vikend i dođu ovde kako bi
zadovoljili svoju radoznalost vezanu za neobjaš njenu svetlost koja je
pokrenula ubistveno ludilo. Ova svetlost se viđa ovde još od davnina.
Več eras, u naš oj specijalnoj emisiji u 9, potrudić u se da vam je
pokaž em i objasnim o č emu se radi. Pre toga, Seron Rivera i ja
zajedno ć emo voditi proš ireno izdanje vesti u 5 i 6. Prolaznik koji je
ubio napadača bila je žena. Policija još nije objavila njeno ime, ali ja ću
se potruditi da saznam ko je ona i prvi porazgovaram sa njom. Ja sam
Brent Loft. Javiću vam se...“
„Sranje,“ izustio je Pejdž.
Pogledao je kroz prozor. Put pored motela je sinoć bio skoro
prazan. Sada je prolazila kolona vozila, iduć i na desnu stranu u pravcu
platforme za osmatranje.
Pejdž je primetio da su mu u dž epu bili ključ evi Torinog
automobila. Zurno je izaš ao iz recepcije, seo u saturn i sač ekao da se
ukaže praznina na putu, kako bi krenuo u suprotnom smeru, ka gradu.
Ta strana puta bila je prazna.
Prethodne več eri, parking ispred Rebarca bio je poluprazan, ali
sada je bio pretrpan vozilima, od kojih su nekolicina bili kamioneti.
Veliki broj automobila je na prednjoj polici imao dokumenta rent-a-
car kompanija od kojih su bili iznajmljeni. Policijski automobili bili su
parkirani na drugoj strani.
Pejdž je uleteo unutra, gde ga je doč ekao glasan ž amor. Poš to je
pogledom preš ao preko ljudi koji su ž ivo diskutovali za stolovima i
separeima, spazio je crvenu kosu sa leve strane i video Tori koja je
sedela za š ankom, pijuć i kafu. Isped nje je bio prazan tanjir. Sva mesta
su bila zauzeta, ali poš to je bila na kraju š anka, proš ao je i stao pored
nje.
Pogledala ga ja, ali niš ta nije rekla. Nije mogao da zaključ i da li je
bila uznemirena zbog svega š to se desilo sinoć ili zato š to je on stajao
pored nje.
„Jesi li dobro?“ - glas je bio tih.
„Kod tebe su moji ključevi od kola.“
„Prošle noći sam ih greškom stavio u džep. Izvini." Dao ih je njoj.
„Toliko si č vrsto spavao, da nisam htela da te probudim traž eć i ih
po tvojim džepovima," rekla je Tori.
„To bi bilo sasvim u redu. Ne bi se bunio da si me probudila.
Moramo da..."
„Prič amo. Da.“ Tori je izvadila pare iz taš ne i stavila ih uz rač un
koji je konobar ostavio.
Miris hamburgera i pomfrita ispunjavao je vazduh, podsetivš i
Pejdž a da je poslednji put jeo sinoć , ali hrana je bila poslednja stvar na
koju je mislio dok je izlazio za Tori.
„Gde su mi kola?“ - upitala je kad je došla do parkinga.
„Tamo. U drugom redu.“
Automobili su i dalje prolazili, vozeć i u pravcu platforme za
osmatranje.
Kad je Tori sela za upravljač , Pejdž je seo pored nje,
pretpostavljajuć i da ć e porazgovarati tu na parkingu. Nadao se da ć e
najzad č uti objaš njenje zaš to ga je ostavila. Umesto toga, upalila je
motor i izaš la na put. Sač ekala je da se napravi praznina i pridruž ila se
koloni koja je vozila u pravcu platforme. Nije rekla ni reč.
„Molim te,“ rekao je Pejdž, „pomozi mi da shvatim."
„Imam rak dojke," odgovorila je Tori.
Pejdž u je odjednom bilo hladno. I dalje u š oku, jedva je uspeo da
izusti pitanje: „Koliko je loše?"
„Imam zakazanu operaciju sledećeg utorka u San Antoniju."
„San Antonio?"
„Moj onkolog u Santa Feu je sve zakazao. Plan je da se oporavljam
kod majke, ali nisam joj to mogla reć i preko telefona. Htela sam to
lično da joj saopštim."
Pejdž se osećao kao da gubi ravnotežu. „Zašto mi nisi rekla? Koliko
dugo znaš za to?"
„Rezultati biopsije stigli su prošle nedelje."
„Imala si biopsiju?" - upitao je Pejdž. „Nisam imao pojma."
„U ordinaciji mog onkologa. Nije bilo potrebe da idem u bolnicu -
uradila je to koristeć i hipodermalnu injekciju. Kada si otiš ao na
aerodrom u utorak, nazvala me je da mi kaž e kad je zakazana
operacija."
„I ti si se samo spakovala i otiš la?“ Pejdž nije mogao da sakrije
svoje zaprepaš ćenje. „Zaš to mi nisi rekla za to? Znaš da ć u ti pomoć i
na sve moguće načine.“
Tori je sproro vozila, zbog kolone ispred sebe. Posle nekoliko
minuta ponovo je progovorila. „Moja doktorka misli da smo rak otkrili
na vreme. Ona misli da ć e operacija u kombinaciji sa zrač enjem sve
očistiti."
„Imajući sve to u vidu, ovo je još i dobra vest"
„Nisam ti rekla jer..." Tori je duboko udahnula. „Jer mi je dosta
samoće."
„Samoće?" - Pejdž je osetio ogromnu težinu u sebi. „Ne razumem."
„Zivimo u istoj kuć i, ali nisam sigurna da ž ivimo zajedno. Kad se
vratiš s posla, pitam te kako je bilo i ti nabrojiš listu krivič nih dela na
kojima si radio."
„Tako obično provodim dan na poslu."
„Kako mi sve to isprič aš , izgledaš hladan i bezoseć ajan, kao da se
to desilo nekom drugom, a tebi se zgadio ceo svet."
„Kada se sreć eš sa ruž nim stvarima iz dana u dan, one znaju da
ostave takav utisak na tebe."
„Sve č eš će si posle posla odlazio na pić e sa ostalim policajcima. Da
li i sa njima pričaš o slučajevima na kojima si radio tog dana?"
„Nije to nikakva grupna terapija ili slič no. Samo popijemo par piva
i šalimo se ili tako nešto."
„U poslednje vreme si to poč eo da radiš svakog dana. Kada najzad
dođeš kuć i, več eramo neš to š to sam na brzinu napravila. U
suprotnom, sve bi izgorelo ili se ohladilo jer nikad ne znam kad ć eš se
najzad pojaviti na vratima. Umesto da prič amo, jedemo ispred
televizora. Dok ti nastavljaš da gledaš televiziju, ja odem u krevet i
čitam."
„Ali ti to voliš da radiš," usprotivio se. „Ti voliš da čitaš.“
„Ne ž elim nikoga da krivim," rekla je Tori. „Svako od nas je ono š to
jeste. Kad ne radiš , onda si na aerodromu. Kao š to si mi jednom rekao,
oni koji ne znaju da lete misle da je pilotiranje vezano za slobodu i
už ivanje u pogledu. Ali ti voliš da letiš jer ima toliko stvari koje su
vezane za upravljanje avionom, da ne mož eš niš ta drugo ni zamisliti.
Ne dozvoljavaš da ti razmiš ljanje o poslu odvuč e paž nju dok upravljaš
avionom. To je tvoja odbrana od sveta.
Kad su mi rekli da imam rak, zamislila sam, kada ti kaž em, onaj
stegnuti izraz tvog lica - izraz koji uvek imaš kada ne ž eliš da se
suoč avaš se oseć anjima koja ne voliš . Odluč ila sam da viš e tako ne
mogu. Ako imam bolest od koje ć u umreti, nisam viš e htela da se
oseć am usamljenom. Aerodrom je tvoj beg. U utorak ujutru, posle
doktorkinog poziva i ja sam odlučila da pobegnem, ali na drugi način."
Zavladala je tišina.
Pokuš avajuć i da se sabere, Pejdž je pogledao u nebo, gde su se
gomilali oblaci na istoku. Pogledao je u desnu stranu. Iza ograde od
bodljikave ž ice video je uruš ene zarđale hangare vojnog aerodroma
koji je bio zatvoren krajem Drugog svetskog rata. Pored ograde bila
su parkirana vozila. Ispred njih, kolona je nastavila da se kreć e, ali
neki automobili su se okretali u suprotnom smeru i parkirali na
suprotnoj strani puta. Pogled na retrovizor pokazao je niz automobila
iza saturna, od kojih su neki skretali s puta i parkirali gde god se
ukazao prazan prostor.
Tori je prekinula tiš inu. „Zato sam se uzbudila kad sam se setila
svetlosti. Dok sam sedela u kafeu pored El Pasa i videla Rostov na
karti, oduš evljenje svetloš ću mi se ponovo vratilo. Pre nego š to sam se
i sabrala, nisam mogla doč ekati da stignem dovde i ponovo je vidim.
Odavno se nisam tako osećala."
„Oseć am da me porediš sa nač inom kako se tvoj otac ponaš ao te
večeri."
„Nikako. Ti si ina i pristojna osoba. Moj otac je bio nestrpljiv i
grub. Uopš te ne lič iš na njega. Ali, potreban mi je neko ko je
pozitivan."
Pejdž se setio petoro dece i ž ene koja ih je vozila i koji su poginuli
u direktnom sudaru. Pomislio je i na vozač a cisterne koji je izgoreo u
pož aru. Pomislio je na svog prijatelja, koga je ubio č ovek koji je
udario u cisternu.
Nije mogao da se oslobodi ni seć anja na ljude koji su pobijeni
prošle noći.
A sad Tori ima rak.
„Pozitivan?" - odmahnuo je glavom. „Nisam siguran da znam kako
se to radi. Ali i ja sam video svetlost. To mora da vredi nešto."
Tori nije odgovorila.
„Gledać emo ih zajedno." - rekao je Pejdž , pun nade. „Nauč ić eš me
kako."
Cuo je huk helikoptera u daljini. Ispred njega, njih trojica su
lebdela u mestu na sigurnoj udaljenosti jedan od drugog. Sa donje
strane helikoptera bila su ispisana velika slova TV stanica kojima su
pripadali. Njihove kamere bile su usmerene ka koloni automobila.
Blizu platforme za osmatranje, masa je bila ispred ograde i
policajaca koji su je č uvali. Neko je prodavao hranu iz kombija na
kom je pisalao NAJBOLJI TAKOS U TEKSASU. Novinari su stajali ispred
kamera, pored reportaž nih kola sa satelitskim antenama-odaš iljač ima
na krovu. Pejdž je prepoznao novinara kojeg je video na televiziji u
motelu, onog sa zgužvanim odelom.
„Nemoj da staješ . Tori." - upozorio ju je. „Novinari znaju da je ž ena
ubila napadač a. Pre ili kasnije, saznać e da si to bila ti. Neć e ti dati
mira."
Ona kao da niš ta nije č ula od toga. Samo je gledala u pravcu
pašnjaka gde je videla svetlost.
„Upropastiće je." - rekla je.
27.
Dok je sunce zalazilo, helikopter „crni orao“ je jurio preko neba

brzinom od skoro 260 kilometara na sat. Ne obrać ajuć i paž nju na
priguš eno treperenje motora, pukovnik Voren Roli je pogledao u levo,
ka horizontu na kojem su se prostirale planine Dejvis. Sekund kasnije,
gledao je ka oblacima koji su se polako kretali iz pravca Meksič kog
zaliva.
Ispod njega, stoka je pasla na retkim paš njacima, koji su se, č inilo
se, protezali u nedogled.
„Velika zemlja.“ Roli je čuo glas pilota u svojim slušalicama.
„Neki ranč eri dole poseduju i po pola miliona jutara.“ - izgovorio je
Roli u mikrofon. „Prilično su osamljeni."
U 6 sati tog jutra, Roli i njegova ekipa su poleteli sa aerodroma
Glen Barni, u blizini glavnog š taba Nacionalne agencije za bezbednost
u Fort Midu, u Merilendu. Leteli su avionom „falkon 2000“, koji je bio
vlasniš tvo INSCOM-a, 2 ali je bio registrovan na izmiš ljeno građansko
preduzeć e. Preleteli su dve treć ine kontinenta dok nisu stigli do vojne
avio-baze u Fort Blisu u El Pasu, u Teksasu. Tamo je trebalo da
preuzmu opremu koju je Roli traž io da im pripreme i da im se
pridruž e još dva č lana ekipe. Jedan je bio č ovek - vojni kerovođa.
Drugi je bio nemački ovčar.
Helikopter kojim je trebalo da se prevezu nije imao oruž je.
Izgledom, koji je ukazivao na prevoz tereta, bez lansera za projektile,
koji izgledaju zastraš ujuć e, i Getlingovog sistema, neć e privlač iti
previš e paž nje, mislio je Roli, naroč ito u oblastima gde su ih mogle
videti samo oči stoke i kojota.
Pogledao je na sat. „Trebalo bi upravo sada da stignemo tamo.“
„Baš na vreme, gospodine." Pilot je glavom pokazao ka odblesku
bele svetlosti.
Ubrzano su se približ avali satelitskim antenama. Roli je poslednji
put posetio ovu ustanovu pre tri godine. Lič no je nadgledao
instaliranje nove opreme i sredio da jedna od antena bude uperena ka
oblasti Rostova. Sada je jedva čekao da se vrati.
Kroz sluš alice je č uo vodnika Lokharta kako govori ljudima:
„Minut do sletanja."
Roli je posmatrao kako su im antene sve bliž e. Svaka je bila toliko
velika da je prema njoj borbeni helikopter izgledao kao patuljak.
Poredane u redu, nisu bile samo ogromne. Jedina reč koja je Roliju
pala na pamet bila je - monumentalne. Iako je bilo teško ostaviti utisak
na njega, nije mogao, a da ne primeti kako su se antene fenomenalno
belele.
Kada se helikopter spustio pored tri koncentrič na reda ograda,
njegove elise su podigle pravu oluju od prašine. Osetio je da su točkovi
dodirnuli tlo i kako se helikopter smirio. Potom se brzina okretanja
elise smanjila, njihov zvuk je postao kao zviž duk i Lokhart je otvorio
vrata u zadnjem delu, pokazujuć i ljudima da uzmu svoje ranč eve i da
požure da izađu.
Roli je salutiranjem uzvratio pilotu i skoč io na zemlju, pridruž ivš i
se timu na bezbednoj udaljenosti od uskomeš ane praš ine. Dok se
helikopter podizao i kretao ka Fort Blisu, na horizontu se ukazao
drugi - „crni jastreb".
Osmorica ljudi su bili dvadesetih godina. Bili su kratko oš iš ani, ali
nisu izgledali kao vojnici. Svi su nosili vojne cipele, malo već e
farmerice, majice kratkih rukava i š iroku koš ulju, koja im je visila
preko kaiš a, prikrivajuć i devetomilimetarsku beretu. Taj ruč ni piš tolj
se nije mogao meriti sa Rolijevom omiljenom puš kom M4, ali dok
neko ne smisli dobar nač in da prikrije karabin, morać e se zadovoljiti
piš toljem. Osim toga, u sanducima sa opremom koje je poruč io,
nalazilo se nekoliko pušaka M4.
Osim velič anstvenih satelitskih antena, jedine građevine iznad tla
su bile kuć ice sagrađene od betonskih blokova, iz kojih su na svetlost
sunca izaš la dvojica vojnika, odevena u uniforme ž utomrke boje.
Nač in na koji su nosili svoje karabine je zavaravao; Roli je primetio
da, ako zatreba, mogu u trenutku upotrebiti oružje.
Izraz lica jednog od čuvara je bio stegnut, kao da je trpeo bol.
„Čujem glas koji vi ne možete čuti.“ - rekao je čuvar.
U drugim okolnostima, Roli bi se, na ovu naizgled poremeć enu
izjavu, namrš tio, ali je sada odmah odgovorio: „Koji kaž e da ne smem
ostati."
Čuvar je nastavio: „Vidim ruku koju vi ne vidite."
„Koja mi pokazuje da odem." - rekao je Roli.
Kada su završ ili sa razmenom lozinki, č uvar je pozdravio
salutiranjem. „Dobrodošli u bazu, pukovniče."
„Tvoje ime je...?“
„Eri Halovej, gospodine."
Roli se prisetio imena iz dokumenata koje je č itao tokom puta.
„Učestvovao u borbama u Iraku. Bivši vojni rendžer. Je li tako?"
„Tako je, gospodine."
„Onda više nema potrebe da mi salutiraš."
„Salutiranje je dobra navika, gospodine."
„Jeste. U sluč aju da te zanima, ti stihovi pripadaju engleskom
pesniku iz osamnaestog veka, Tomasu Tikelu."
„Bojim se da nisam čuo za njega, gospodine."
„Niko nije č uo za njega. Potomstvo nije bilo dobro prema njemu."
Ali će biti dobro prema meni, pomislio je Roli. „Cini mi se da se ne
osećaš prijatno, Erie. Je li sve u redu?"
„Samo glavobolja, gospodine. Nije to niš ta. Uzeo sam aspirin. Već
prolazi."
Ali zgrč en izraz njegovog lica naterao je Rolija da pomisli da
glavobolja uopšte ne prolazi.
Prekinuo ih je drugi helikopter, koji je, grmeć i, prelazio iznad
ograda i spuš tao se na mesto na kojem je bio prvi helikopter. Kada se
praš ina slegla, iz njega je izaš ao kerovođa sa nemač kim ovč arom.
Drž eć i se po strani od psa, ekipa je pož urila da istovari drvene
sanduke.
„Erie," rekao je pukovnik.
„Da, gospodine?"
„Kada sam se javljao radiom, dao sam instrukcije da se u
podzemnoj garaž i pripreme dva dž ipa saburban i da budu spremni za
pokret."
„Sve je sređeno, gospodine." - odgovorio je Halovej. „Nalaze se na
drugoj strani baze."
„Onda, sve što nam treba jeste da nam date ključeve."
Halovej je oklevao. „Možda biste prvo želeli da uđete, gospodine?"
„Oh?“ - namrštio se Roli. „Zašto bih to učinio?"
„Treba da č ujete neš to." Izgledao je kao da trpi još već i bol. „Ako
sam dobro obavešten, gospodine, Vi ste ovde zbog muzike."
„Muzike?" Roli je izgledao zapanjeno. „Ti znaš za muziku?" Koliko
se bezbednost pogoršala ovde? - pitao se.
„Čuo sam je prošle noći, gospodine."
„Čuo si je?"
„Nedugo potom, kontaktirali ste nas da nas obavestite da dolazite,
pa sam shvatio da postoji veza. Antena koja je okrenuta ka Rostovu."
„Budi jasniji, Halovej."
„Pretpostavljam da je okrenuta ka izvoru iz kojeg dolazi muzika."
Roli je bio zapanjen. U pitanju je jedan od najtajnijih vojnih
projekata, a ovaj bivš i vojni vodnik govori o njemu kao da je
opštepoznat.
Pokušavao je da ne otkrije koliko je uznemiren.
„U redu, Erie, pokaži mi ono što smatraš da treba da vidim."
Ostavljajuć i ekipu da napolju priprema vozila, Roli je krenuo za
č uvarom u malu zgradu, sagrađenu od betonskih blokova. Kada su
proš li vrata koje je kontrolisalo obezbeđenje, siš li su niz metalne
stepenice kojima su odjekivali njihovi koraci, a zatim uš li u podzemni
prostor obasjan svetloš ću i ispunjen proč iš ćenim, prohladnim
vazduhom. Kada su uš li u kontrolnu prostoriju, Roli je č uo glas i prvo
je pomislio da pripada drugom č uvaru. Ali onda je primetio brojne
monitore, koji su prikazivali oblast oko satelitskih antena; iznenadio
se kada je shvatio da je jedan od monitora bio televizijski aparat.
„Ovde gledate televiziju?" Nije se ni trudio da prikrije
nezadovoljstvo.
Ekran je prikazivao okupljene ljude pred policijskom barikadom.
U prvom planu je stajao izveš tač u izguž vanom odelu, drž ao mikrofon
i bio okrenut ka kameri.
„Šta se, do đavola, dešava?" - upitao je Roli.
„Ovo su poč eli da emituju u jutarnjim vestima. Tada ste verovatno
bili u vazduhu, pa niste č uli š ta se deš ava. Proš le noć i je ubijeno
dvadeset ljudi."
„Loše stvari se uvek dešavaju. Zašto bih se brinuo zbog toga?"
Eri je pokazao prstom ka izveš tač u na ekranu. „Ovaj momak je bio
prvi na licu mesta. Neprekidno prič a o svetlima, š ta god da
predstavljaju.“
„Svetla?" Roli se primakao televizijskom ekranu. „Cekaj. Hoć eš da
kažeš da su se ubistva dogodila u Rostovu?“
„Osam kilometara odatle, na mestu koje zovu osmatrač ka
platforma. Oč igledno je ubica poludeo zbog svetlosti. Poč eo je da vič e
- Svi ćete otići u pakao! - i otvorio vatru na mnoštvo turista."
Rolijevi mišići se stegoše. Ponovo se dešava, pomislio je.
„Izveš tač tvrdi da su svetla u velikoj meri razlog ubistava, a ostali
izveš tač i ga slede." - nastavio je Halovej. „Ljudi sada dolaze iz svih
pravaca ne bi li ih videli. Grad se pretvorio u zoološ ki vrt. Smatrao
sam da treba da znate za to, ako idete tamo."
Posmatrajuć i haos na televizijskom ekranu, Roli je osetio kako mu
se puls ubrzao, kao da su ga poslali u borbu.
Baš kao i 1945.
Bože, ovo se ponovo dešava.
28.
Oblasna bolnica u Rostovu je bila skromna, dvospratna zgrada, č iji

je gipsani malter na kasnom, popodnevnom suncu, izgledao
jarkonarandž ast. Sa stepeniš ta na ulazu je izbijala toplota. I pored
toga, Tori je oklevala da uđe.
Pejdž je zabrinuto posmatrao. „Jesi li dobro?“
„Samo razmišljam o narednom utorku. San Antonio. Bolnica."
U Pejdž u je još bilo ž ivo seć anje da mu je majka umrla od raka
dojke. Telom mu je prošla obamrlost. „Biću uz tebe.“
„Nisam ni sumnjala. Ali š ta ć e se dogoditi ako se ž ivot vrati u
normalu, a ja ostanem sama, čak i pored toga što ćeš ti biti uz mene?“
„Mogu se promeniti.“
„Teško.“
„Za tebe ću učiniti bilo šta. Daću otkaz u policiji."
Tori je izgledala iznenađeno.
„Zbog posla ne pokazujem svoja oseć anja.“ - rekao je Pejdž . „Da
bih poboljš ao odnos između nas dvoje, otkaz predstavlja oč igledan
potez.“
„Ali čime ćeš se baviti?"
„Čime i moj otac. Biću aviomehaničar.“
Tori ga je malo duž e gledala, a onda je duboko udahnula i priš la
ulazu u bolnicu. Vrata sa automatskim pokretanjem su se odmah
otvorila.
U hodniku, Pejdž je proš ao pored reda plastič nih stolica i stao kod
prijemnog stola, za kojim je bila žena sa naočarima.
„Ovde smo da se raspitamo o nekome. Primljen je proš le noć i sa
ranom zadobijenom u pucnjavi. Načelnik Kostigan.“
„Njemu su posete zabranjene."
„Možete li nam bar reći kako je?"
„Jeste li porodica?"
„Ne, mi smo..."
„Edit, u redu je." - začuo se glas. „Oni nisu novinari."
Pejdž se okrenuo i ugledao kapetana Medrana kako stoji kod
jednog od liftova, č ija su se vrata zatvarala iza njega. Drž ao je u
rukama svoj š eš ir marke stetson. Na gornjim delovima oba rukava
svoje ž utomrke uniforme imao je crvenu traku Patrole na auto-
putevima.
„U stvari, oni pokuš avaju da izbegnu novinare." - rekao je
Medrano. Pritisnuo je dugme za otvaranje lifta, č ija su se vrata odmah
ponovo otvorila. „Dođite, ja ću vas odvesti do njega."
Medrano je u liftu izgledao pomirljivo. „Na posletku sam morao
medijima da dam vaš a imena. Verujte mi, drž ao sam ih podalje š to
sam duž e mogao, ali je poč elo da izgleda kao da nemam kontrolu nad
istragom."
„Ako otkriju da smo u motelu..." - rekla je Tori.
„Recepcioner je obećao da će negirati da ste odseli tamo."
„Nadam se da će održati reč. Znaš li ko je pucao?" - upitao je Pejdž,
„Edvard Malen. Jedan od prež ivelih se setio da ga je video u
autobusu koji služ i za turistič ki obilazak. Kontaktirali smo kompaniju
koja poseduje autobus. Nalazi se u Ostinu. Svetla su samo mali deo
obilaska - ide se i do velike ranč erske kuć e koja je sagrađena za ilm
Džejmsa Dikona, Pravo stečeno rođenjem".
Pejdž je klimnuo. „Proš le noć i je neko, u delu predviđenom za
razgledanje, pomenuo taj film."
„Ipak, najveć im delom je u pitanju obilazak prirodnih lepota, koji
prolazi kroz planine Dejvis. Kompanija nam je dala listu svih koji su se
prijavili za taj obilazak. Sve ž rtve su imale lič na dokumenta kraj sebe.
Uporedili smo listu sa imenima poginulih i prež ivelih. Edvard Malen je
bio jedina osoba za koju nismo mogli biti odgovorni. Bili ste u pravu -
prema reč ima jednog od prež ivelih iz autobusa, imao je torbu za
gitaru. Momak se setio toga, jer je Malen imao problema da je smesti.
Mora da je u njoj sakrio pušku.“
„Imao sam sreće što sam tako pretpostavio."
„Ne. Rekao sam ti sinoć da imaš instikte dobrog policajca."
Pejdž je pogledao u Tori i primetio da je i ona gledala u njega.
Vrata lifta se otvoriš e. Dok su izlazili u bolnič ki hodnik, Pejdž je
osetio kako mu nozdrve štipa miris antiseptika.
„Ovo je bio deveti put da je Malen iš ao u ovaj obilazak." - nastavio
je Medrano.
Pejdž je zastao i namrštio se. „Deveti?"
„Kompanija koja vodi u ove obilaske nam je dala broj kreditne
kartice koju je koristio. Od kompanije koja je izdala kreditnu karticu
smo dobili njegovu adresu. Policija iz Ostina je otišla u njegov stan."
„Iznenadi me i reci mi da nije živeo sam.“
„Zena mu je umrla pre godinu dana." - rekao je Medrano. „Nije
imao dece."
„Sada mi reci da mu stan nije bio natrpan religijskim statuama i
slikama i raznovrsnom literaturom koja govori o prokletstvu."
„Trebać e mi kamion da sve to odnesem." odgovorio je Medrano.
„U iskuš enju sam da izađem sa teorijom koju sam imao i sinoć : neka
vrsta religioznog luđaka. Ali postoji problem u toj teoriji."
„Oh?“
„Malen ima brata. Kako nam je rekao, Malen nikada nije bio
religiozan - č ak nikada nije proš ao ni blizu crkve - sve do ž enine
sahrane. Oč igledno ga je njena smrt toliko pogodila da je po ceo dan
ostajao u krevetu. Brat je pokuš avao da ga zainteresuje za različ ite
stvari i desilo se da je ugledao oglas u novinama za jedan od ovih
obilazaka. Pre ž enine smrti, Malen je obož avao da ide u bioskop. Ako
je ilm sniman u Teksasu, znao ga je napamet. Zato je, kada je brat
proč itao da obilazak uključ uje obilazak mesta snimanja ilma ’Pravo
stečeno rođenjem’ jedan od Malenovih omiljenih, uspeo da ubedi
Malena - ’praktič no mu je zavrnuo ruku’ kako nam je rekao - da njih
dvojica treba da krenu u obilazak. Obilazak je uključ ivao i neke od
lokacija iz ilmova koji su snimani na planinama Dejvis. Pre nego š to
je grupa stigla do lokacija, stigli su do platforme za razgledanje. Kao i
obič no, neki ljudi, koji su bili u obilasku, tvrdili su da su ugledali
svetla, dok su se ostali pitali oko čega se stvara gužva.“
„Je li brat ugledao svetla?“ - upitao je Pejdž.
„Nije, ali je Malen tvrdio da su izgledala spektakularno. Kada se
vratio u Ostin, počeo je da puni stan religioznim statuama i slikama.“
Zazvonio je telefon i prekinuo Medrana. Zvuk je dolazio iz
prostorije u kojoj su se nalazile medicinske sestre, naspram liftova.
Pejdž se osvrnuo i primetio da su duž hodnika otvorena vrata, da su
medicinske sestre prolazile kroz neka od tih vrata, a da su ljudi
odeveni u građansku odeću izlazili iz nekih prostorija.
Medrano je pokazao ka satu u prostoriji predviđenoj za
medicinske sestre.
„Skoro je 5. Imam zakazanu konferenciju u zgradi suda. Bilo bi
bolje da vam pokažem gde je načelnik Kostigan.“
Dok su iš li hodnikom, Pejdž je ponovo pogledao u Tori koja se
č eš ala po vratu, jer su joj oč igledno smetali miris i sam boravak u
bolnici. Priš ao joj je, posegnuo rukom i diskretno joj stegnuo ruku, ali
ona nije reagovala.
Medrano je uš ao u pretposlednju prostoriju sa leve strane i izaš ao
Pejdžu iz vidokruga. „Jesi li za još posetilaca?“ - upitao je nekoga.
„Ako su lepi.“ - začuo se hrapav glas.
Medrano je mahnuo Pejdžu i Tori da uđu u prostoriju.
Kostigan je lež ao u krevetu koji je bio uzdignut, š to mu je
omoguć avalo da prati vesti na televiziji jer je televizor bio postavljen
na suprotnom zidu. Izveš tač na ekranu je bio isti onaj kojeg je Pejdž
video na televizijskom ekranu u motelu: zguž vano odelo, razbaruš ena
plava kosa, brada od nekoliko dana, unezveren, ali lepe crte lica.
„Sve je bolje od ove proklete budale koja ć e sve uzbuniti." -
hrapavim glasom je rekao Kostigan.
Nač elnik je uzeo daljinski upravljač i isključ io televizijski aparat.
Glava mu je bila umotana zavojima, a od tampona od gaze, jedna
strana glave je izgledala deblje od druge. Lice mu je izgledalo sivlje i
mršavije. Činilo se da su mu i brkovi posedeli.
„Prepoznaješ li ove ljude?" - upitao je Medrano.
„Naravno da ih prepoznajem." Za Kostiganovu levu ruku bila je
prič vrš ćena igla preko koje je primao intravensku terapiju. Ispod
bolnič ke odeć e vodile su ž ice koje su bile prič vrš ćene na njegove
grudi i koje su pratile rad srca ili merile pritisak.
„Drago mi je š to je tako." - rekao je Medrano. „To je deo testa tvoje
memorije. Moram da odem na konferenciju za novinare, ali bih ž eleo
da ovaj par obavesti medicinsku sestru ako budeš poč eo da
zaboravljaš stvari, kao š to su pedeset dolara koje sam ti pozajmio
prošle sedmice."
„Nisam ni od koga pozajmio pedeset dolara."
„U pravu si. Kad smo kod toga, pozajmio sam ti sto dolara.“
„Ma beži odavde." - rekao je Kostigan.
Poš to se iscerio, Medrano je otiš ao, a nač elnik je pokazao paru da
priđu.
„Vratili smo ti vetrovku." - rekao je Pejdž . „Hvala ti. Bila nam je od
koristi."
„Zadrž i je još neko vreme. Teš ko da ć u je koristiti u skorije
vreme." Kostigan ih je posmatrao. „Nazvao vas je „ovaj par". Znač i li to
da su se stvari među vama poboljšale?"
„Situacija je složena." - odgovorio je Pejdž.
„Zar nije sve složeno? Bar ste zajedno došli ovamo?"
Tori je promenila temu. „Jesi li mnogo povređen?"
„Oč igledno imam tvrdu glavu. Metak mi je samo oč eš ao glavu. Nije
slomio kost, ali je izazvao jak potres mozga." Kostigan se trznuo. „I još
goru glavobolju. Obavestite medicinsku sestru ako poč nem da
balavim."
Iako je bio opterećen osećanjima, Pejdž se skoro nasmejao.
„Glava Vam je bila skroz u krvi.“ - rekla je Tori. „Mislila sam da ste
mrtvi
„Rane na glavi obilato krvare. Gospođo Pejdž , č uo sam da ste uzeli
moj piš tolj i dobro ga upotrebili. Spasili ste ž ivote mnogim ljudima. Vi
ste žena vredna pažnje."
Tori je skrenula pogled.
„Izvinite. Nije mi bila namera da Vas uznemirim." Kostigan je
promenio temu. „Pretpostavljam da nemate uz sebe cigarete."
„Bojim se da nemam." - rekla je, ponovo ga pogledavši.
„Baš kao što i treba. Ionako mi ne bi dopustili da ovde pušim."
„Onda je ovo pravo vreme da prestanete." - rekla je Tori.
„Da, ova rana me samo tera da ih se drž im š to viš e mogu."
Kostigan je pogledao Pejdž a. „Pre nego š to je započ ela pucnjava,
činilo se da vidiš svetla."
Pejdž je shvatio da Tori iščekuje njegov odgovor.
„Jesam."
„Zadivljen sam." - rekao je Kostigan. „Ne vidi ih svako. Sigurno ih
je videla i tvoja supruga."
„Jesam." Tori je zvučala kao da govori o ljubavniku.
„Ali ja još nisam siguran š ta je to š to sam video." - dodao je Pejdž .
„Šta se ovde dešava, načelniče? Kakva su to svetla?"
Kostigan je pritisnuo dugme. Motor, koji se nalazio pod njegovim
krevetom je zazujao i podigao mu još malo glavu.
„Cuo sam svako objaš njenje koje se mož e zamisliti. Sve od
loptastih munja do toga da je u pitanju š ala. Ako su u pitanju š ale,
onda su dobro osmiš ljene. Kada sam doš ao u grad i postao nač elnik
nakon smrti svog oca..."
Neprijatna seć anja su naterala Kostigana da zastane. Postepeno se
vratio na svoju misao.
„Proveo sam mnogo noć i tamo, traž eć i ljude sa baterijskim
lampama ili svetiljkama, ili bilo kakvom dodatnom opremom. Dug je
to put da bi se pravila š ala. Nikada nisam video automobile parkirane
duž puteva i nikada nisam č uo zvuke koje nisam mogao da
prepoznam. Bilo bi potrebno bar š estoro ljudi da bi pokrenulo takvu
š alu, a ne vidim kako bi to mogli da urade u tiš ini. Da dodam da je
teš ko č uvati tajnu. Nakon svih ovih godina, neko u gradu bi dao
nagoveš taj o onome š to rade. A koliko š aljivdž ija je odluč no da to č ini
iz noći u noć?“
„Ono š to sam ja videla nisu bile baterijske lampe, svetiljke, niti bilo
šta šaljivo." - rekla je Tori.
„Nisu, ali ipak mora da postoji nekakvo objaš njenje. Mislim da Vam
se ono neće svideti, gospođo Pejdž.“
„Molim Vas, zovite me Tori. Šta mi se neće svideti?"
„Mislim da u vezi sa svetloš ću nema nič eg magič nog. Povremeno
su ovamo dolazili istraž ivač i, neki od njih č ak iz Japana. Postavili su
č itav set nauč nih instrumenata, maš ina kojima su analizirali svetlost i
merili udaljenost i... ne pretvaram se da to razumem. Najbolje
objaš njenje sa kojim su izaš li bilo je da je u pitanju temperaturna
inverzija."
„Šta?"
„Rekao sam da Vam se neć e svideti. Temperaturna inverzija. Kako
su mi objasnili, mi se nalazimo hiljadu i pet stotina metara iznad nivoa
mora. Na ovoj visini, kada sunce zalazi nakon vrelog dana, između
dnevnih i noć nih temperatura se mož e javiti razlika u temperaturi od
deset stepeni. To izaziva inverziju vrelog vazduha iznad hladnog. Pod
takvim uslovima, udaljena svetla - od kola u pokretu ili voza - mogu se
razlivati kroz slojeve vazduha. Svetla bivaju uveć ana. Kreć u se gore-
dole, levo i desno."
„Ali zašto bi menjala boju?"
„Naučnici to još nisu objasnili."
„Da li se svetla pojavljuju zimi?" - bila je uporna Tori. „Ako je tako,
onda ne bi bilo velike razlike između dnevnih i noć nih temperatura.
Kako bi onda moglo doć i do temperaturne inverzije po hladnom
vremenu?"
„Nauč nici nisu objasnili ni to." Kostigan je polako dodirivao glavu
umotanu zavojima. „Ova glavobolja... Harijet Vord.“
„Izvinite?" Cinilo se da je poslednja izjava doš la niotkuda. Pejdž se
zabrinuo da Kostigen ima problema da fokusira misli.
„Harijet je osoba sa kojom treba porazgovarati o svetlima. Ona je
lokalni struč njak. Vlasnik je prodavnice antikviteta, koja se nalazi
jedan blok ulica juž no od zgrade sudnice. Zivi u nekoliko prostorija
koje su u zadnjem delu prodavnice. S obzirom š ta se sve dogodilo,
sumnjam da ć e mnogo ljudi iz okoline izać i več eras, iako je petak
veče. Verovatno ćete je naći kod kuće.“
29.
Znak na ulazu je bio ispisan slovima u starinskom stilu:

ANTIKVITETI ZAPADNOG TEKSASA.
Dok se Tori parkirala kod ulaza, Pejdž je u izlogu primetio sanduk,
stolicu za ljuljanje i drvenu sudoperu. Okvir oko izloga je bio obojen
pastelnoplavom bojom koja je bila u kontrastu sa ž utom bojom okvira
umetnič ke galerije, koja se nalazila sa leve strane, i zelenom bojom
okvira kafea, sa desne strane.
„Podseća me na svetla.“ - rekla je Tori.
Pogledali su duž š iroke ulice, ka zgradi suda, gde su bila parkirana
brojna vozila, uključ ujuć i nekoliko vozila za transmisiju signala, koje
su poslale televizijske kuć e. Pejdž je procenio da je bar dve stotine
ljudi stajalo kod stepeniš ta, po svoj prilici, sluš ajuć i kapetana
Medrana, koji je vodio konferenciju za novinare.
„Automobil koji sam iznajmio je još tamo. Ne mogu doć i do njega
dok oni ne odu.“ - objasnio je Pejdž Tori.
Sunce koje je zalazilo je obasjalo ulicu grimiznocrvenom bojom.
Pik-ap kamionet se zaustavio pred njima. Sa saputnič kog mesta se
kroz prozor pomolio tinejdžer.
„Pretpostavljali smo da ovde negde ima č udnih svetlosti. Doš li smo
čak iz Luboka da ih vidimo. Znate li gde se nalaze?“
„Mi smo stranci." - odgovorio je Pejdž . „Samo smo u poseti
prijateljima."
Deč ak na srednjem sediš tu je rekao vozač u: „Ed, hajde da pitamo
nekog drugog. Da probamo u onoj gužvi tamo.“
Dok je kamionet odmicao, Pejdž je pokucao na drveni ovratak i
provirio kroz izlog, ka senovitim mestima prodavnice.
„Mož da je nač elnik pogreš io, mož da je ona izaš la u več ernju
šetnju.“ - rekao je.
Ali kada je ponovo pokucao, u zadnjem delu prodavnice su se
otvorila vrata. Pojavila se silueta, proš la kraj starih stolova i ormara.
Silueta je imala sedu kosu, oš iš anu na kratko, kao muš karac. Zatim se
upalilo svetlo, a osoba je priš la dovoljno blizu da Pejdž uoč i da je u
pitanju vitka ž ena š ezdesetih godina. Nosila je kaubojske č izme,
farmerice, laku koš ulju i kož ni prsluk. Kož a joj je bila potamnela i
izborana od izloženosti suncu.
Kada je otključala vrata i izvirila napolje, Pejdž je primetio burmu.
„Gospođo Vord, zovem se...“
„Den Pejdž . A Vaš a ž ena se zove Tori." Zena se rukovala sa njima.
„Nač elnik Kostigan mi je telefonirao i javio da dolazite. Uđite. I molim
vas, zovite me Harijet.“
Osvojen prijateljskim nastupom, Pejdž je pokazao Tori da uđe
prva, a onda je krenuo za dvema ž enama ka zadnjem delu prodavnice.
Primetio je stare puš ke na rafovima na zidu. Drveni pod je š kripao.
Sve je mirisalo na prošlost.
„Taman sam se spremala da neš to popijem, ali me mrzi da pijem
sama." - rekla je Harijet. „Zato se nadam da ćete mi se pridružiti."
Kada su uš li u malu dnevnu sobu, koja je bila oskudno nameš tena,
zatvorila je vrata. Na tepihu se videlo da je izbledeo od sunca. Pedjž
nije video ni jednog traga da je ovde ž ivi muš karac. Razmiš ljajuć i o
burmi koju je nosila Harijet, zaključio je da je udovica.
„Imam vodku, burbon i tekilu." - rekla je.
„Šta Vi pijete?" - upitala je Tori.
„Tekilu sa ledom."
„Ja ću isto."
Pejdž se iznenadio. Tori je retko pila žestoka pića.
„I za Vas tekila?" - upitala ga je Harijet.
„Samo malo. Nisam odavno jeo."
Pete na Harijetinim č izmama su udarale o drveni pod dok je
odlazila u malu kuhinju. Zač uo je kako kockice leda zveckaju dok su
padale u čaše i šuštanje tečnosti koja se prelivala preko leda.
„Nač elnik mi je rekao da vas interesuje da č ujete neš to o svetlosti."
- rekla je Harijet, vrativši se sa dve čaše.
„Kako on kaže, Vi ste lokalni stručnjak." - odgovorio je Pejdž.
„Dosta sam istraž ivala, ako je na to mislio." Harijet se vratila po
treć u č aš u i donela kesicu tortilja č ipsa, koju je pruž ila Pejdž u. „Malo
sam kopala po istoriji i otkrila na hiljade prijava, od kojih je dosta bilo
iz starih vremena. Ali, kada su svetla u pitanju, niko nije struč njak.
Niko ih zaista ne razume."
„Zašto se glas o njima nije raširio?" - pitala je Tori.
„Postojao je segment o njima u onoj staroj televizijskoj emisiji,
Nerešene misterije, a i ekipa sa kanala Histori je obavila ovde nekoliko
intervjua pre pet godina. Tu i tamo, pojavi se po koji novinski č lanak u
č asopisu. Kada se to dogodi, imamo pravu navalu posetilaca. Zato je
okrug utvrdio oblast za razgledanje i prenosne toalete. Ljudi su pravili
toliku zbrku tamo da je izgledalo bolje prilagoditi im se, nego
ignorisati ih - ispostavilo se da je dobro i za posao. Ali, naposletku,
interes je znač ajno opao. Iz nekog razloga, svetla ne uspevaju dobro
na fotogra ijama, pa su ekipe sa kamerama neumorne. Uz to, mnogi
posetioci ne vide svetla, zbog č ega je okrug postavio tablu sa
upozorenjem da ljudi ne treba da budu razoč arani ukoliko niš ta ne
ugledaju."
Harijet se kucnula čašama i sela.
Iako je Pejdž napravio č itavu predstavu u pijuckanju tekile, nije
imao nameru da je ispije do kraja. Uglavnom je koristio kao
pomagalo, kako bi ohrabrio Harijet da se oseć a prijatno i kako bi
nastavila da priča.
„Nač elnik Kostigan misli da su u pitanju svetla iz daljine, pojač ana
temperaturnim inverzijama. Ali ja ne verujem u to.“ - odluč no je rekla
Tori.
„Čućete sve moguće teorije. Od NLO do loptastih munja."
„Zašto ih neki ljudi vide, a neki ne?“ - upitao je Pejdž.
„Kao š to sam rekla, postoje sve moguć e teorije. Jedan psihijatar u
Nerešenim misterijema je tvrdio da je u pitanju forma masovne
obmane, da neki ljudi ž ele da im oč ekivanja budu ispunjena, dok su
drugi odlučni u nameri da se njima ne manipuliše."
„Ni ja ne verujem u to.“ - bila je uporna Tori, gledajuć i u Pejdž a.
„Nisam imala nikakva oč ekivanja kada sam prvi put ugledala svetla,
još kada sam imala deset godina. Sve š to sam ž elela bilo je da moj otac
zaustavi auto i da otrč im u Porta-Poti. Kada sam izaš la, poslednje š to
sam očekivala da ću ugledati, bila su svetla.“
„Fred Nolan sigurno nije imao nikakva oč ekivanja kada ih je prvi
put ugledao, još 1889.“ - rekla je Harijet.
„Fred Nolan?" - upitala je Tori.
30.
5. april 1889.
Nolan je posmatrao kako su zaposleni u vozu odvrtali slavinu iz
vodenog tornja i punili vodom odeljak parne maš ine. Primetio je
nekoliko malih zgrada š to su pruž ale skloniš te ljudima koji su vukli
drvo iz planina Dejvis i slagali ga, kako bi ga vozovi mogli koristiti kao
gorivo.
Iz stočnih vagona se čula stoka.
Drvene daske su tutnjale dok su se kopita spuš tala obasjana
suncem, na svežem vazduhu.
„Držite ih zajedno." - naredio je Nolan.
Pet stotina grla su bila mrš ava, jeftino kupljena u Koloradu, nakon
š to je veoma oš tra zima nagomilala sneg na paš njacima, kojima stoka
nije mogla da priđe. Mnoga grla su crkla od gladi. Ona koja su
preživela, izgledala su grozno.
Ali su preživela, razmišljao je Nolan. Jaka su. Daće dobro potomstvo.
Sreo se sa š efovima ž eleznice u Denveru, prepiruć i se sa njima da
je ova stanica sa vodom u zapadnom Teksasu savrš eno mesto na
kojem železnica može sagraditi grad i velike torove za stoku.
„Naravno, trave ima dovoljno, ali tamo ima dovoljno zemljiš ta po
kojem stoka mož e da pase. Bolje napreduju ako po jednom jutru
zemlje dođe jedno grlo.“
„Jutro po grlu?“ - rugao se jedan od š efova, koji je puš io cigaretu.
„U tom sluč aju bić e ti potrebno straš no mnogo zemlje da opravdaš
trošak kojem želiš da nas izložiš."
„Priznajem, moj ranč je sada mali, č etvrt miliona jutara, ali
planiram da se proširim."
„Četvrt miliona jutara?" Šef železnice je seo uspravno. „Dragi Bože,
da li ti pokuš avaš da nam kaž eš da planiraš da š alješ č etvrt miliona
grla kroz tu stanicu sa vodom?“
„Za početak. Ako sagradite torove i grad, ja ću vam slati stoku.“
Sada je Nolan gledao ka mestu na kojem ć e se nalaziti torovi,
valovi za vodu i seno, stalne platforme koje ć e voditi do vagona za
stoku. Zamiš ljao je š iroke gradske ulice kroz koju ć e stoka ić i do
torova. Prodavnice koje ć e olakš ati snabdevanje njegovog ranč a.
Domove za ljude koji ć e voditi prodavnice. Mož da i lekara i crkvu.
Mož da č ak i salun, koji ć e biti pod budnom paž njom, jer iako je Nolan
bio posveć eni prezbiterijanac, koji nikad nije okusio ni kap alkohola u
svom ž ivotu, razumeo je potrebe ljudi koje je zapoš ljavao. Rasuđivao
je da mu, ako dopusti povremene, paž ljivo kontrolisane razonode, to
može olakšati da privuče i zadrži ispomoć na ranču.
Priznavao je da je njegova ambicija bila već a od moguć nosti. Imao
je č etvrt miliona jutara zemlje, za koje su se, da bi ih sač uvali, njegov
deda i otac borili protiv Meksikanaca i Indijanaca. Ali ono š to mu je
sada bilo potrebno, bio je novac kako bi kupio jeftinu, mrš avu, ali
veoma jaku stoku. Do sada je imao krdo od pedeset hiljada grla, ali ć e
mu biti potrebno mnogo više kako bi ih odgojio do četvrt miliona, koje
je obećavao.
Pa, ovo je početak, razmiš ljao je Nolan. Naredne sedmice ću krenuti
u Oklahomu. Njihova zima je bila drugačija od one u Koloradu, bila je
toliko suva da trava neće ni iznići. Rančeri će probrati svoja krda i biće
spremni da prodaju svoja najgora grla za nekoliko penija. Misliće da
sam budala, ali ja znam da ono što preživi zimsku sušu mora biti
snažno.
„Vodite ih napolje.“ - govorio je svojim ljudima.
Ugao pod kojim je padala sunč eva svetlost ga je upozoravao da ć e
mrak pasti za pet sati, a tokom tog vremena, njegovi ljudi moraju da
odvezu stoku skoro trinaest kilometara do potoka na kojem su
postavili branu, stvarajuć i tako jezerce, na kojem bi stoka mogla da
ostane u grupama i da se napaja. Potrebno im je viš e od kilometra i po
po satu. Nakon dugog puta u stoč nim vagonima, postojao je rizik da ć e
neka od grla pasti pre nego š to stigne do vode. Ali, nakon toga ć e moć i
da se odmore i da ne rade ništa drugo nego da jedu, piju i rastu.
Jake su, razmiš ljao je Nolan. Prošle su kroz mnogo gore stvari od
ove. Stići će do potoka.
Kako se ispostavilo, dve ž ivotinje su uginule, a ostale su stigle do
vode tek posle mraka, kada je bilo mnogo tež e kontrolisati kretanje
krda, a zavijanje kojota ih je moglo lako preplaš iti. Ali, naposletku,
stoka je zaokruž ila deo potoka na kojem je bila brana, a Nolan je
rekao svom nadzorniku: „Neka polovina ljudi nadgleda krdo. Reci
ostalima da naprave logor.“
Pod svetloš ću zvezda i č etvrtine meseca koji se uzdizao, Nolan je
sjahao i skinuo sedlo sa kobile, stavio joj kanap oko vrata i poveo je
do vode, gde je vodio rač una da ne popije previš e. Iako su mu se
miš ić i na nogama grč ili, odveo je kobilu do pojasa trave, privezao je i
pustio je da pase. Trava je bila toliko oskudna da se kobila nije mogla
prejesti i razboleti nakon vode koju je popila.
Nolanovi ljudi su iz kuć e na ranč u poneli drva za ogrev do puta
koji je vodio ka pruzi i ostavili ih kod ribnjaka. Sada su ih u tami
postavili u tri gomile kako bi mogli da zapale vatru u logoru.
„Gospodine Nolane, š ta mislite, š ta je ono?" - uznemireno ga je
pitao nadzornik.
„Gde?“
„Tamo, ka jugoistoku."
Nolan se pomerio od stoke i pogledao ka mrkom horizontu.
„Ne vidim ništa. U šta bi trebalo da gledam?"
„Tamo, gospodine Nolan. Ona svetla."
„Svetla?" Nolan je gledao u tamu. „Kakva svetla? Ne vidim... Cekaj
malo."
Nolan je prvo pomislio da gleda u zvezde koje blistaju na
horizontu. Ali, iznenada je shvatio da, u š ta god da je gledao, to se
nalazilo ispod horizonta. Na pašnjaku. I svetlucalo je. U mnogo boja.
„Reci ljudima da ne pale vatru.“ - naredio je tihim, už urbanim
glasom. „Potrudi se da ne stvaraju nikakvu buku.“
Dok je nadzornik trč ao da ispuni naređenje, Nolan je pož urio ka
čoveku koji je bio na konju i koji je nadgledao krdo.
„Siđi sa konja. Spusti se dole. Ne otkrivaj svoj polož aj. Reci isto i
ostalim ljudima.“
„Nevolje, gospodine Nolan?“
„Samo uradi kako sam ti rekao.“
Osetivš i vrelinu u stomaku, Nolan je potrč ao ka narednom
konjaniku i isto mu naredio. Još uvek sagnut, pojurio je ka svom sedlu
i izvukao puš ku vinč ester iz korica. Uvek je imao po jedan metak u
cevi, pa nije bilo potrebe da barata polugom. Samo je trebalo da
povuče oroz.
Cuč nuo je i posmatrao svetla. Cinilo se da su udaljena osam do
deset kilometara. Neka su lebdela, dok su neka prelazila sa jedne
strane na drugu. Bila su različ itih boja - plava, zelena, ž uta, crvena -
mešala su se, a zatim se ponovo razdvajala.
Nolanovi ljudi su se okupili u blizini, nadzornik mu je priš ao i
promrmljao: „Misliš li da su u pitanju logorske vatre, gospodine
Nolan?"
„Nikada nisam č uo da logorske vatre prelaze sa jednog mesta na
drugo.“ Nolanov glas je bio napet i tih.
„Ko god da je tamo, možda ima baklje, pa se kreću, rade nešto."
„Šta, na primer?“
„Kao ratnič ki ples.“ - rekao je nadzornik. „Misliš li da su ono
Indijanci?"
„Ona svetla su dovoljno blizu da bismo č uli ratnič ki ples.“ -
mrmljao je Nolan, postajuć i svestan tež ine vinč esterke u svojim
rukama. „Osim toga, svi Indijanci u ovdaš njem okruž enju su uglavnom
miroljubivi."
„K’o što kažeš, gospodine Nolan, uglavnom."
„Naravno, mogli bi biti otpadnici. Ali ona svetla dolaze iz pravca
Meksika. Mislim da su u pitanju pljač kaš i iz Meksika. Ako poč nu da
pucaju, mogli bi da nateraju krdo u stampedo ka Meksiku, pre nego
što bude dovoljno dnevnog svetla da ih pojurimo."
Nolan nije skidao oč i sa svetala. Koliko god su ga plaš ila, toliko se
osećao i hipnotisan i privučen. Opčinjen.
Bez ikakvog objašnjenja, osetio je ukus limunade.
Telom mu je prošao ledeni drhtaj.
Iza njega, stoka se primirivala dok su se grla spremala za noć.
Stvorili smo dosta buke na putu dovde, pomislio je Nolan. Ko god je
kod tih svetala, mora znati gde se nalazimo.
„Reci ljudima da uzmu puš ke. Neka budu u grupama po dvojica,
kako bi jedan drugog drž ali budnim. Koga zateknem da spava, ujutro
će ostati bez posla."
„Neš to mislim, gospodine Nolan, da ih baš sad ne brine to š to bi
ostali bez posla."
„Onda reci ljudima da ć e biti dodatno nagrađeni ako sač uvaju
krdo."
„Važ i, gospodine Nolan." - rekao je nadzornik. Ostavš i sagnut,
požurio je da ljudima podeli naređenja.
U međuvremenu, Nolan je odluč nije krenuo ka blistavim svetlima.
Uzdizala su se i spuš tala. Lebdela su i talasala se. Boje su im se i dalje
menjale.
Prisetio se sluč aja od pre nekoliko godina, kada je bio u El Pasu,
tokom proslave Cetvrtog jula. Kineski trgovci su prodavali petarde i
signalne rakete, ali su prodavali i tihe vatromete, koje su nazivali
svetlucavima: splet ž ica, potopljenih u hemikalije koje su se mogle
zapaliti š ibicom. Sumom, koji se i bukvalno nije č uo, ž ice bi planule u
iskrice različ itih boja. Nolan je noć u video decu kako koriste
svetlucave vatromete kako bi ispisala svoja imena u tami.
Jesu li to doneli ovamo? Svetlucave vatromete? Ali ako su u pitanju
pljačkaši, zašto bi nam stavili do znanja da su u blizini?
Odgovor nije bilo teško zamisliti.
Da nas zaplaše.
E pa, videće da mene nije lako zaplašiti.
Iako je bilo tako, dok su svetla lebdela, menjala boje i mamila ga
tokom najduž e noć i u njegovom ž ivotu, Nolan je priznao da mu je
hrabrost bila na ispitu.
Uznemiren, čuo je tihu muziku, ali su mu melodija i instrumenti bili
nepoznati. U takvim okolnostima, mogao je pomisliti da je dolazila iz
grada sa druge strane granice, da su Meksikanci neš to proslavljali.
Moguć e je da je melodija marijač a uspela da pređe toliku daljinu, ali je
izobličila udaljenost.
Nolan nije poverovao u to. Dok se usredsređivao na zvuke koje je
jedva mogao da č uje, č inilo se da su svetla postajala još blistavija, a da
im se boja pojač avala. Kao da je između te dve stvari postojala
nekakva veza.
Stoka je postala jogunasta, njihovi su papci grebali po praš ini. Po
tihom mukanju videlo se da su na ivici nervoze. Moleć i se da ne krenu
u stampedo, Nolan je grč evito razmiš ljao kako da oč uva zemlju za
koju su se borili njegovi deda i otac, kao i o zemlji koju je nameravao
da pridoda. Razmiš ljao je o č etvrt miliona grla stoke koje je obeć ao
ako železnica sagradi grad i torove za stoku.
Legao je na tvrdu zemlju, naslonivš i puš ku na sedlo. Gledao je
preko puš ke u svetla i tiho ponavljao zapis iz Svetog pisma, iz
jevanđelja Svetog Jovana: „I svetlost svetli u tami i tama je ne obuze." 3
To je bio prvi bitan citat koji mu je pao na um, ali mu nije pruž io
potvrdu koju je traž io, pa se setio još jednog, ovoga puta Isaijinog:
„Narod koji hodi u tami videč e videlo veliko, i onima koji sede u zemlji
gde je smrtni sen zasvetliće videlo." 4
Senka smrti.
Ni taj citat Nolanu nije pruž io potvrdu koju je traž io. Osim toga,
ako su pljač kaš i doš li po njegovu stoku, senka smrti bi trebalo da je na
njima. Ako su pljačkaši bili izvor svetala i muzike.
Kada stoka ne bi krenula u stampedo.
Nolan je tako nastavio tokom duge, hladne noć i, pokuš avajuć i da
se smiri Bož ijom reč i. Iako su ga oč i bolele, nastavio je da cilja u
svetla, sve dok nisu izbledela i smanjila se sa približ avanjem zore.
Kada je napokon izaš lo sunce, ustao je ukoč en i spustio oroz na
vinčesterki.
Bolele su ga uši.
Rekao je svom nadzorniku: „Vodite krdo pravo do kuće.“
„Važi, gospodine Nolan. Čim ljudi spreme nešto za jelo."
„Ne. Uč inite to odmah. Dok jaš u, ljudi mogu jesti hladne biskvite.
Hoću da budem siguran da je stoka na sigurnom."
„Ti si gazda, gospodine Nolan." Nadzornik je izgledao uznemireno.
„Šta misliš kakva su ono svetla? Ako nisu bili pljačkaši iz Meksika..."
„Pošalji mi trojicu jahača i otkriću..."
Nolan je osedlao svoga konja i odjahao ka jugoistoku sa svojim
ljudima. Tokom noć i, procenio je da su svetla udaljena osam do deset
kilometara, ali kada je preš ao tu razdaljinu, nije naiš ao ni na kakav
trag vatre na kojoj se kuvalo, niti tragove konja, niti ugaž enu travu,
koje bi ukazivale da je tu bio logor.
Bio je siguran da su se svetla pruž ala u ovom pravcu, ali je i tama
mogla da ga zavara, pa je zato naredio ljudima: „Raš irite se."
Napravivš i razdaljinu od pedeset metara, jahao je još oko pet
kilometara, ali nije uočio ni jedan trag vatre, niti tragova konja.
Morao je da jaš e oko dela crnog, ruž nog, izuvijanog stenja, koje je
nalikovalo na mrtve ugarke. Jedan sveš tenik, sa kojim je jednom
putovao vozom kroz Arizonu, prič ao mu je da su ovakvi prizori ostali
još od vremena kada je Bog stvarao svet. Ali ako je ova oblast trebalo
da predstavlja Bož iju silu, Nolan nije shvatao zaš to su je Meksikanci
nazivali malpais.
Zla zemlja.
Prešao je još osam kilometara, ali nije naišao na tragove konja.
Siguran sam da su se svetla nalazila jugoistočno od krda,
razmišljao je. Kako sam mogao da pogrešno procenim pravac?
„Gospodine Nolan?“ - dozvao ga je jedan od ljudi iza njega.
Sa zakaš njenjem, Nolan je shvatio da ga je č ovek dozivao već neko
vreme.
Osvrnuo se.
„Gospodine, ako nastavimo ovako, završićemo u Meksiku.“
Nolan je odjednom shvatio koliko se sunce izdiglo i koliko su
daleko odjahali. Oseć ajuć i se kao da je izaš ao iz transa, gledao je
napred ka oskudnom paš njaku, koji se, č inilo se, protezao u nedogled.
Neš to je treperilo na horizontu. Mož da je to bio peš čani tornado.
Možda se vazduh uskomešao, jer ga je sunce pregrejalo.
Mogao bih ljude da povedem još dalje i da ne dođem do cilja,
pomislio je Nolan.
„Vrać amo se!“ - doviknuo je ljudima. „Prođite kroz drugi deo
paš njaka! I dalje traž ite i vič ite ukoliko otkrijete da je neko pravio
logor!“
31.
„Je li Nolan ikada saznao odgovor?" - upitao je Pejdž.

„Na njegovom ranč u je radila nekolicina Indijanaca. Shvatio je da
je bolje da ih ima kraj sebe, nego da započ inje sukob sa njima." - rekla
je Harijet. „Nikada nije odlazio u to područ je posle mraka, ali je znao
da bi Indijanci bili upuć eni ukoliko su ikada tamo uoč avali neka č udna
svetla. Bio je iznenađen kada su mu rekli da su se u tom pravcu uvek
viđala svetla. Njihovi oč evi i dedovi su govorili o svetlostima. Verovali
su da su svetlosti bile duhovi njihovih predaka."
„Sujeverje je manje uverljivo od temperaturne inverzije." - rekla je
Tori. „Bilo kako bilo, ne traž im objaš njenje za svetlosti. Ne ž elim da mi
neko oduzme njihovu posebnost time š to ć e reć i da su u pitanju samo
loptaste munje ili duhovi."
„Tako se oseć a već ina ljudi ovde." - odgovorila je Harijet. „Kada
smo moj pokojni muž i ja doš li ovde 1970, bili smo hipici u starom
karavanu na stanici, koji nam je bio i dom. Sluč ajno smo saznali za
svetla, pa smo se odvezli do mesta gde se sada nalazi oblast za
razgledanje. Otvorili smo krov, seli u naš e vreć e za spavanje, puš ili
dž oint i jeli suve kukurzne pahuljice. I dalje ne znam da li smo ugledali
svetla ili nas je u to uverio džoint.
Ali naredne noć i, nismo bili drogirani i videli smo ih, a to se
ponovilo i naredne noć i i, eto, tako nismo ni otiš li odavde. Rostov nije
bio niš ta posebno tada, ali smo uspeli da nađemo posao, a nije nam
bilo ni potrebno mnogo novca da bismo prež iveli. U osnovi, č inilo nam
se da smo posebno nagrađeni time š to smo mogli da vidimo svetla kad
god smo ž eleli. Nakon nekog vremena, nije nam ni bilo potrebno da
odlazimo tamo. Nekako smo uspeli da osetimo da su svetla tamo, a da
ih ne vidimo.
Ipak, na svaka dva meseca bismo pož eleli da ih ponovo vidimo, na
isti nač in na koji ljudi oseć aju potrebu da odu u crkvu. Dosta ljudi u
Rostovu su poput moga muž a i mene. Nameravali su da odu dalje, ali
su ih svetla zadržala."
„Ili ih dozvala nazad.“ - rekla je Tori priguš enim glasom. „Već ina
ljudi uopš te ne vidi svetla, i, naravno, ne reaguju na nač in koji sam
opisala." - rekla je Harijet. „Ali već ina ljudi koja ž ivi ovde, imala je
dovoljno sreć e da prož ivi isto iskustvo, pa smo godinama unazad
prestali da se trudimo da ga objasnimo. Jedino š to je važ no, to je da se
zbog svetala osećamo... pretpostavljam da je prava reč - blagosloveni.“
„Nije baš bilo blagosloveno sinoć.“ - odgovorio je Pejdž.
32.
Konferencija za novinare se završ ila kada su odlazili iz prodavnice

antikviteta; pogledali su ka zgradi suda. Sunce se spustilo, bacajuć i na
pustu ulicu tamnije nijanse narandžaste boje.
Pejdž je pogledao Tori.
„Moram odande da uzmem auto koji sam iznajmio." - rekao je.
„Hoćeš da me otpratiš svojim autom do motela?“
Tori nije odmah odgovorila. „Naravno."
Ali, dok je Pejdž vozio do motela, pogledao je u retrovizor, ali
Torinog plavog saturna nije bilo nigde u saobrać aju koji je iš ao od
grada do platforme za osmatranje. Na parkingu je parkirao kod dela
broj 11, izaš ao i č ekao. Pogledavš i uvis, primetio je da se navlač e
oblaci, po prvi put od kada je stigao u Rostov.
Proš lo je petnaest minuta, nije bilo ni traga od nje, pa je
naposletku uzeo svoju torbu iz prtljažnika i krenuo ka vratima.
Mrš avi motelski služ benik je izaš ao iz kancelarije i pož urio ka
njemu. Pejdž mu je zapamtio ime.
„Nešto nije u redu, Džejk?"
„Tražili su vas novinari."
„Nadam se da im nisi rekao da smo odseli ovde."
„Kapetan Medrano mi je rekao da ne govorim. Ali novinari su
nekako otkrili da je ž ena koja je uč estvovala u pucnjavi imala riđu
kosu, a Vaš a supruga je jedina riđokosa u motelu. Mislio sam da je
bolje da Vas upozorim."
„Hvala."
„Bilo je čudno."
„Od nedavno, sve je postalo č udno." - rekao je Pejdž . „Da li si imao
nešto posebno na umu?"
„Novinar koji je bio najodlučniji da Vas pronađe bio je onaj momak
sa televizije u El Pasu. Primetili ste ga na televiziji u hodniku kada smo
poslednji put razgovarali."
Pejdž je razmiš ljao na trenutak. „Ima vilicu kao ilmska zvezda.
Izgužvano odelo. Izgleda kao da nije nekoliko dana spavao."
„To je taj momak. Bio je prvi novinar koji je stigao u grad. Prič u
sagledava iz viš e uglova - iz toliko uglova da su ga ostali novinari
jednostavno pratili. Bio sam u kancelariji i gledao ga na TV-u. Onda su
se otvorila vrata, pogledao sam ka njima i, dragi Bož e, to je bio on i
iš ao je ka meni. Pretpostavljam da je neš to od onog programa koji je
iš ao už ivo bilo snimljeno. Videvš i ga na dva mesta u isto vreme, č inio
mi se nestvarnim. Cuvajte ga se. Vi ž elite svoju privatnost, ali mi je
pogled njegovih oč iju rekao da ć e uč initi bilo šta da dovede Vaš u
suprugu pred kamere i natera je da isprič a kako je upucala onog
momka."
„To se neć e dogoditi." - rekao je Pejdž . Pre nego š to je stigao da
bilo šta doda, u kancelariji je zazvonio telefon.
„Moram da se vratim na posao." Mrš avi služ benik je otrč ao ka
vratima.
Dok su se vrata zatvarala uz tresak, Pejdž je ponovo pogledao ka
putu, nadajuć i da je njihov razgovor dao vremena Tori da ga stigne.
Ali njenog saturna nije bilo na vidiku. Oblaci su se sve viš e navlač ili,
prekrivajući nebo. Bolelo ga je sa strane dok je nosio torbu u sobu.
Da su okolnosti bile drugač ije, prijalo bi mu da se obrije i istuš ira,
da spere sa sebe miris dima i nasilja, ali je Pejdž sada mislio samo na
to da bi mogao da podnese sve - č ak i ono š to se dogodilo prethodne
noć i - samo da ga je Tori pratila do motela kao š to je rekla da ć e
učiniti. Da ga samo nije ponovo ostavila.
Da samo nije imala rak.
Modrica na mestu na kojem je dobio udarac bila je veća nego što je
oč ekivao; bila je tamnoljubič asta, uokruž ena narandž astom.
Pokuš avajuć i da ne obrać a paž nju na nju, obukao je č ist par farmerica
i drugu koš ulju od dž insa. Malčice predvidljivo, drugar. Izvadio je
piš tolj kalibra 9 milimetara iz torbe, izvadio je okvir sa municijom,
proverio da li je pun, a zatim proverio da li se u cevi nalazi metak.
Proverio si ga pre nego što si juče krenuo od kuće. pomislio je, svestan
da ljudi č ije zanimanje podrazumeva noš enje oruž ja, č esto pokazuju
opsesivno-kompulzivno ponašanje.
A možda je trebalo samo da manje razmišlja.
Piš tolj je bio sigsauer 225. Imao je osam metaka u okviru i jedan u
cevi. Nije bio velike vatrene moć i u poređenju sa piš toljima sa
dvostrukim okvirima, ali je vrlina sigsauera 225 bila kompaktna
velič ina. Smatrao ga je idealnim piš toljem koji se mož e nositi i prikriti
u isto vreme. Viš e se nije proizvodio, a baš ovaj piš tolj je pripadao
njegovom ocu.
Stavio ga je u futrolu, obukao vetrovku, kako bi ga prikrio, uzeo iz
torbe kapu za bejzbol i otvorio vrata, spreman da krene da traž i Tori,
iako je znao gde će je naći: u delu za razgledanje.
Baš kada se spremao da uđe u auto, zač uo je kako gume skreć u na
š ljunak i pogledao ka putu, iznenadivš i se š to vidi plavog saturna kako
mu prilazi preko parkinga. Kroz vetrobran se videla Torina riđa kosa.
Kada se zaustavila kod dela 11 na parkingu, osetio je kako ga kolena
izdaju.
„Pretpostavio sam da si me ostavila." - rekao je kroz otvoren
prozor.
Pokazala mu je papirnu vreću. „Uzela sam ti ovo.“
Pejdž se skoro namrš tio od zbunjenosti, a onda je osetio miris
hrane.
„Rekao si da nisi jeo od juč e. Mislila sam da ć e ti hamburger i
krompirići prijati. Za sve ostalo bi trebalo mnogo vremena."
„Savrš eni su.“ Kolena su mu od oseć anja postala još nestabilnija.
„Hvala."
„Moraš da čuvaš energiju. Ovo će biti još jedna duga noć."
„Hvala. Zaista. Stvarno tako mislim."
„Upadaj." - rekla mu je, a u glasu joj se osećalo nestrpljenje.
Učinio je tako, a onda skinuo kapu za bejzbol.
„Bolje stavi ovo na glavu. Novinari traže ženu riđe kose."
Klimnula je i uzela kapu.
Dok je vozila, Pejdž je zagrizao hamburger i sa nelagodom se
prisetio kako su upravo ovakav hamburger jeli on i nač elnik Kostigan
prethodne večeri.
„Kako se osećaš?“ - upitao je.
„Kada ponovo ugledam svetla, sve ć e biti u redu. Od njih
zaboravim šta se dešavalo prethodne noći."
„Trik je da ti skrenemo misli time š to ć eš obratiti paž nju na male
detalje. Ali nisam mislio na prošlu noć. Kako se osećaš?"
Tori je oklevala. „Nikada nisam shvatala da neš to nije u redu sa
mnom dok me lekar nije pozvao telefonom da mi saopš ti rezultate sa
mamografskog pregleda. Sada sam toliko samosvesna da mogu da se
zakunem kako osećam da to raste u meni.“
„U utorak ga više neće biti.“
„Volela bih kada bih mogla da ga zgrabim i iš čupam svojim
prstima."
„Volim te.“
Tori ga je pogledala. „To si rekao i prošle noći.“
Ispred njih, naspram tamnog, oblač nog neba, uoč avale su se
siluete televizijskih helikoptera. Sa obe strane puta bili su parkirani
automobili. Prihvativš i sopstveni savet, Pejdž je sebi skrenuo paž nju
time š to se skoncentrisao na male detalje i gledao u desno, ka ruš evini
vojne baze iz Drugog svetskog rata.
Primetio je da neko otključ ava kapiju. Covek je nosio jake č izme,
š iroke pantalone, majicu kratkih rukava i koš ulju koja mu je prelazila
preko pojasa. Bio je četrdesetih godina, ćelav i snažan, krutih ramena i
autoritativne pojave. Kada je mahuo u pravcu dva š evroletova dž ipa,
tipa suburban, da uđu na posed, uč inio je to pokretom osobe koja je
bila naviknuta da izdaje naređenja.
Na kapiji je sada bila druga oznaka.
„Tori, želim nešto da proverim. Molim te, zaustavi na trenutak."
Pogledala ga je preko volje, ali je pritisnula koč nicu dok su se
približ avali kapiji. Pejdž je spustio staklo na prozoru i nagnuo se kako
bi mogao bolje da vidi pri sve slabijoj sunčevoj svetlosti.
Na staroj oznaci je stajalo upozorenje:
OPASNOST
OTROVNE HEMIKALIJE
EKSPLOZIVNA UBOJNA SREDSTVA
Na novoj je pisalo:
USKORO
AGENCIJA ZA ZAŠTITU ŽIVOTNE OKOLINE
MESTO ZA PRIJEM ŽALBI
Covek autoritativnog izgleda je izaš ao kroz kapiju, zaključ ao je i
primetio Pejdža.
„Na ovom mestu nije dozvoljeno parkiranje." Pokazao je ka
znacima na kojima je stajalo: Ograničena zona.
Pejdž je mahnuo, pokazujući da je razumeo.
Iz jednog od dž ipova je izaš ao č ovek. Sa sobom je na povocu vodio
nemač kog ovč ara. Covek autoritativnog izgleda je samo stajao tamo,
posmatrajući auto, sve dok se Tori nije odvezla.
„O čemu se tu radi?" - upitala je.
„Nisam siguran." Pejdž se osvrnuo i posmatrao kako dva dž ipa
suburban odlaze ka sruš enim, zarđalim, i u travu zaraslim, hangarima
za avione.
Naposletku, viš e ih nije mogao videti, pa je usmerio paž nju na put
ispred sebe, ka okupljenim ljudima. Dok im se Tori približ avala, Pejdž
je primetio da je okrug postavio još š est prenosivih toaleta. Ali to nije
bilo dovoljno. Okupljeni ljudi su ispunili č itav parking sve do ograde, a
posmatrač i su stajali na mestima na kojima su prethodne noć i lež ali
leš evi. Ljudi su se nalazili na putu, nateravš i tako Tori da skrene na
drugu stranu. Medrano i ostali policajci su se borili da održe red.
Tori je parkirala na ivici parkinga. Kostiganova vetrovka je bila na
prednjem sediš tu; ona je uzela i izaš la iz saturna. Ali dok je
posmatrala okupljenu gomilu, koja se nalazila nekih sto metara od
puta, posrnula je.
„Jesi li u redu?" - upitao je Pejdž.
„Previše je ljudi. Mislim da ne želim da idem dalje."
„Dobro. Ne želimo da učinimo bilo šta što ti ne želiš.“
„Mož da ć u moć i i odavde da uoč im svetla." - rekla je Tori; u glasu
joj se oseć ala nelagoda. „Mož da je zona za posmatranje samo
proizvoljno mesto.“
„Zašto ne bismo ostali ovde i uverili se u to?“ - predložio je Pejdž.
„Da.“ Drhtala je, pa je obukla vetrovku. „Nakon proš le noć i, ne
želim da se približim gomili okupljenih ljudi."
33.
Roli je čekao kod ograde sve dok plavi saturn nije stigao.
Bilo je nekoliko stvari koje su ga zabrinule kod č oveka koji se
nagnuo kroz prozor kako bi proč itao novi natpis, š to bi objasnilo
prisustvo njegovog tima ovde. Ljudi su bili dobro prikriveni, nisi
otkrivali niš ta sumnjivo š to bi mu moglo pasti na um. Kosa mu je bila
kratka - kratko oš iš ana, ali ne kratko kao kod vojnika, urednija nego
kod obič nih građana. Oč i su mu bile usredsređene, kao da je
analizirao ono što je video.
Ovo definitivno nije samo turista, pomislio je Roli.
I dalje je stajao sve dok saturn nije nestao iza dugog reda
automobila, koji su bili parkirani duž ivice puta. Onda je otiš ao do
kerovođe, koji je vodio nemačkog ovčara na kratkom povocu.
„Uteraj strah u kosti svakome ko pokuša da pređe ovu ogradu."
Dok je kerovođa uključ ivao baterijsku lampu, Roli je krenuo ka
dva tamna dž ipa, na koje je samo padala svetlost sa parkinga. Dao je
znak da ga slede; poveo ih je duž nekada davno koriš ćenog
prašnjavog puta, čiji je kolovoz sada bio pun korova.
Nakon stotinak metara, poslednji zraci sunca na zalasku su, levo
od njih, obasjali dugač ak red sruš enih hangara za avione. Valoviti
metal hangara bio je odavno zarđao. Među njima je rastao korov. Po
njima je bilo blato. Već i deo je uč inila priroda, ali je poneš to i
namerno uč injeno, kako bi se stekao utisak da je ruš evina troš nija
nego što je bila.
Roli je podigao ruku, pokazujuć i vozilima da stanu. Pregledao je
staru pistu. Beton piste se tu i tamo video, a već i deo je bio prekriven
blatom. Na mestima gde je beton ispucao zbog sunca, rastao je korov.
Nekada je ovde stajao njegov deda. Zbog č injenice da ć e se krug
ovde zatvoriti, Roli se oseć ao strahovito ponosnim; jer ć e se misija
koju je nekada davno započeo njegov deda, uskoro ispuniti.
Tokom Drugog svetskog rata, kada su hangari i pista bili tek
sagrađeni, ovo je mesto bilo centar velike buke i aktivnosti, dovoljno
da ubrza rad srca. Ovde se svakog meseca obuč avalo na stotine pilota,
uvež bavajuć i bacanje bombi i borbe u vazduhu, na mestima koja su
bila toliko daleko da je guž va na njima uznemiravala samo stoku,
kojote i zečeve. Ali obuka pilota je bila samo pokriće.
Povetarac je nosio praš inu po ruš evinama. Kada je mrak bio
dovoljno gust da ih prikrije od radoznalih oč iju, Roli je pokazao ka
hangaru, koji se č inio manje uruš enim od ostalih. Dž ipovi su ga sledili;
sklonio je deo valovitog metala, otkrivš i prostor koji je bio dovoljno
velik da kroz njega u hangar može ući vozilo.
Kada su uš li unutra, Roli je izvadio baterijsku lampu i pregledao
devet metara visoku hrpu otpada, koja je bila posledica nekog
davnaš njeg č iš ćenja. Odgurnuvš i u stranu neš to otpada, otkrio je ivicu
kamu lirane radio-antene, koja je bila uperena ka slič noj anteni u
opservatoriji. Kada se uverio da antena nije pokvarena, naslonio se iza
otpada i pritisnuo jedno dugme.
Deo betonskog poda je zatutnjao, dok se spuš tao, formirajuć i
platformu. Odozdo su zasjala svetla, koje je aktiviralo isto dugme. Dok
su mu koraci gazili praš inu, Roli je silazio niz platformu; iz prostora
ispod platforme je pokuljao hlađeni, podzemni vazduh. Dž ipovi su
polako krenuli za njim, a u trenutku kada su stigli do dna, priš ao je
zidu, na kojem je pritisnuo drugo dugme. Platforma se podigla i
postala deo plafona.
Dok su ljudi izlazili iz vozila, Roli je rekao: „Narednič e, okupite
ekipu.“
Nakoliko sekundi kasnije, stajali su u redu, ispred njega.
„Gospodo" - glas mu je odzvanjao, odbijajući se o betonske zidove -
„nalazite se ispod hangara 8, na vojnom aerodromu, koji je služ io za
obuku letač kih timova vojske SAD tokom Drugog svetskog rata.
Hangar i ovaj deo nisu bili deo tih aktivnosti. Samo je osoblju, koje je
bilo upućeno u strogo čuvane tajne, bilo dozvoljeno da uđe u hangar, a
samo nekolicini i ovde, dole. Objaš njavali su da se u hangaru sastavlja
prototip novog bombardera i da se priprema za testiranje. Piloti na
obuci su prolazili kroz program toliko brzo da nikada nisu ostali
dovoljno dugo da se zapitaju zaš to bombarder nije sastavljen i zaš to
ne leti.
Upoznati ste sa trkom u razvoju atomske bombe tokom Drugog
svetskog rata. Mesto glavnog istraž ivanja na tom projektu, Los
Alamos, nalazilo se na udaljenom uzviš enju, do kojeg je bilo teš ko
doć i, u Novom Meksiku. Ova podzemna prostorija je imala slič ne
prednosti i slič nu namenu. Ako vam se sada tako ne č ini, zamislite
koliko je zaista bila nepristupač na 1943, kada je projekat započ eo. Cilj
je bio da se razvije oruž je koje ć e biti potpuno drugač ije od atomske
bombe. Na neki nač in, Hangar 8 i Los Alamos su vodili trku jedan
protiv drugog, kao i neprijatelj. Naravno, Los Alamos je dobio trku. U
stvari, detonacija prve atomske bombe se dogodila na mestu koje se
sada zove Raketni poligon Vajt Sends, a koji se nalazi neš to viš e od
č etiri stotine kilometara severno odavde. Kada su dve takve bombe
okonč ale rat u Paci iku, hitnost na razvijanju paralelnog naoruž anja je
izgubila na snazi.“
Roli je paž ljivo birao svoje sledeč e reč i. „I da dodam, u
sprovođenju istraž ivanja ovde, postojalo je neš to š to bismo mogli
nazvati teškoćama."
Odista, teškoće.
Roli je pogledao po podzemnoj prostoriji. Cak i nakon toliko
godina, na zidovima su se videle mrlje boje rđe, ali one nisu imale
nikakve veze sa rđom.
„Sa završ etkom rata, viš e nije bilo potrebe za obukom velikih
vojnih pilotskih ekipa, te je i prikrivanje izgubilo na svojoj e ikasnosti.
Zato je, iz brojnih razloga, vojni aerodrom zatvoren. Osim ove
podzemne prostorije, ostatak baze je propao. Ovaj odeljak nije bio
izlož en elementima, š taviš e, osim manjeg oš teć enja od vode, izuzetno
se dobro prilagodio mirovanju. S vremena na vreme su ga održ avali, u
sluč aju da misija ponovo bude aktivirana. Pre petnaest godina, ja sam
to i učinio.
Ponovo sam je aktivirao."
34.
„Anita, jesi li sigurna da je ovo dobar ugao?“

Brent je glasnije govorio, kako bi ga mogla č uti od buč ne gomile.
On i ž ena koja je snimala televizijskom kamerom su stajali na vrhu
vinebago prikolice, č iji je vlasnik - oblasni prodavač automobila -
pristao i pustio ih da koriste prikolicu u zamenu za besplatnu reklamu.
Poput Brenta, i Anita je imala samo nekoliko sati sna od kako je
doš la u Rostov. Uskoro ć e biti previš e ljudi da bi ih mogli intervjuisati,
previš e mesta koja je potrebno istraž iti. Oč i su joj, pod kapom za
bejzbol, izgledale umorne. Njena odeć a, sa mnogo dž epova, izgledala
je još vrećastije nego u trenutku kada su počeli sa radom.
Moje odelo izgleda još gore, razmiš ljao je Brent. Zbog toga bi, samo
dan ranije, pao u depresiju, ali sada - dok je posmatrao svoje
izgrebane, prljave cipele - skoro se nasmejao novom imidž u koji je
stvarao o sebi.
„Bić eš na onoj strani ekrana na kojoj treba da budeš .“ - odgovorila
je Anita. „Horizont ć e biti sa tvoje leve strane." Izgledala je tako
umorno da se pitao kako je imala snage da mirno drž i kameru na
ramenu. „Snimak je jasan. Kada bismo ovo pokuš ali na zemlji, imali
bismo okupljene u snimku, ali sa visine, kao sada, neć e biti u kadru,
osim ako me ne zamoliš da ih snimim."
„Sjajno. Usmeri snimak na mene, osim ako ti ne kaž em drugač ije.
Reci Dž eku i momku u helikopteru da sve vreme prelaze kamerom po
okupljenim ljudima, u slučaju da se nešto dogodi."
„U slučaju da se dogodi - šta?"
„Samo se postaraj da budu spremni. A ja de initivno ž elim snimak
tog momka." Brent je pokazao prstom ka visokom čoveku, sede brade,
koji je nosio odeć u kao iz biblijskog vremena, drž ao je visoku palicu i
izgledao kao Čarlton Heston kada je igrao Mojsija u filmu Deset Božijih
zapovesti.
Namrš teno je pogledao ka istoku, gde su se gomilali tamni oblaci.
Bilo bi bolje da kiša sačeka dok ne završim sa izveštavanjem, pomislio
je.
„U redu, vreme je da se pripremimo za gosta.“
„Zakopčaj košulju. Pričvrsti kravatu." - savetovala ga je Anita.
„Ni sluč ajno." Brent je protrljao svoju č ekinjastu bradu. „Zelim da
CNN vidi koliko sam vredan.“
„Koliko smo svi vredni."
„U pravu si."
U zoru, nakon noć i u kojoj je jurio da obavi š to već i broj intervjua,
Brent je osetio trenutak snaž ne inspiracije kada je ugledao svoj odraz
u prozoru automobila, i preplaš io se kada je video na š ta lič i. Podsetio
se starog crno-belog ilma o novinaru koji se trka sa vremenom kako
bi dokazao nevinost zatvorenika koji je trebalo da bude pogubljen na
električ noj stolici u zatvoru. U ilmu, novinar jedva da je imao
vremena da jede, nije se presvlač io, niti brijao. Na kraju ilma, kada
bane u guvernerovu kancelariju sa dokazom, izgledao je kao da je
prošao kroz pakao samo da bi došao do priče.
U tom trenutku, pala mu je na um ideja: Kako će gledaoci ili
rukovodioci CNN-a znati da se jako trudim ako sve izgleda prosto? Sve
vreme sam pogrešno radio. Što bi gledaoce zanimalo da li nosim
savršeno ispeglano odelo? Većina nema ni sportsku jaknu. Za njih,
oblačenje u džins predstavlja doterivanje.
Moram da ih nateram da shvate da sam jedan od njih - da se
ubijam da bih došao do priče samo zbog njih.
I sa tim prosvetljenjem, učinio je potpuni zaokret.
Pored iscrpljenosti, Brent je popio previš e kafe i premalo jeo
prave hrane. Jeo je samo krofne i takose, i to uvek u pokretu. Nikada
nije imao prilike da sedne, osim kada se vozio sa Anitom, a nije se
odmarao č ak i u takvim prilikama. Zurno je pravio zabeleš ke ili
razgovarao mobilnim telefonom - š to nije bilo lako jer je ovde prijem
signala bio jako slab.
Nije smeo da popusti. Morao je da se postara da vidi svakoga ko bi
mogao imati i najmanju informaciju, a do njih je morao doć i pre
ostalih izveš tač a. Zeleo je da svi ostali imaju oseć aj da kaskaju za njim,
da bude uveren da ć e sve š to oni budu uč inili, lič iti na imitaciju svega
što je on postigao.
Ali postojala je i cena toga. U stomaku je oseć ao oš tar bol, kao da
mu je utroba gorela. Ruke su mu podrhtavale. Oseć ao je nesvesticu od
iscrpljenosti i gladi.
Stegnutih miš ić a na nogama, siš ao je niz merdevine do okupljene
gomile. Od buke koju su stvarali njihovi nestrpljivi razgovori, zabolela
ga je glava. Smrač ilo se, a nebo je bilo tamno i bez zvezda, ali je bilo
dovoljno drugih izvora svetlosti: farovi, re lektori, koje su postavile
oblasne vlasti i televizijske ekipe, baterijske lampe, koje su nosili
radoznalci. Jarko osvetljene ljudske igure bacale su oš tre senke,
dajući prizoru nadrealan izgled.
Njegova koleginica, Seron, č ekala ga je u podnož ju merdevina;
kosa joj je bila savršeno nameštena. Od besa je izgledala još lepša.
„Moram ti odati priznanje." - oš tro je rekla. „Najzad si dobio ono
što si želeo - zaista si me danas zeznuo."
„Je li to bilo dobro za tebe kao što je bilo za mene?"
Neko ih je, probijajući se kroz gomilu, gurnuo.
„Nastavi da se kreć eš ." - pož urivala je ž ena svog muš kog pratioca.
„Ne vidimo ništa odavde. Približi se ogradi."
„Trebalo je da ja budem ta koja ć e slati izveš taje CNN-u." - ž alila se
Šeron. „Trebalo je da ja budem ta koja ć e se uključ ivati u program, sve
to trebalo je da ja uradim."
„E, pa, dok si ti lečila svoja bolna stopala, ja sam vodio intervjue."
Neko ih je ponovo gurnuo, skoro ih priljubivši jedno uz drugo-
„Ako mene pitaš , sva ta svetla su samo gomila sranja." - ž alio se
jedan č ovek svom pratiocu. „Ne znam zaš to si me nagovorio da
dođemo ovamo. Bilo nam je, pobogu, potrebno šest sati. Da sam znao
da će biti ovoliko ljudi...“
Brent se ponovo suoč io sa Seron. „Mož da bi trebalo da, za
promenu, pokuš aš da budeš reporter. Izvuci š to je viš e moguć e prič a o
izbavljenim mačkama i ljudima koji ih vole.“
Jedan č ovek je gurao ž enu u invalidskim kolicima, skoro izbacivš i
Brenta iz ravnotež e; vikao je: „Sklonite se sa puta! Pustite nas da
prođemo. Moja ž ena mora da vidi svetla! Ona ć e je izleč iti! Sklonite se
sa puta..."
Brent je iskoristio ovaj prekid i okrenuo se ka kamionetu iz kojeg
su obavljali televizijske prenose, koji je bio parkiran u blizini
prikolice.
„Gospodine Hamilton," - pozvao je nekoga iz kamioneta - „spremni
smo za vaš intervju."
Iz kamioneta je izaš ao č ovek na kojem se videlo da se nelagodno
oseć a. Bio je pretež ak, srednjih č etrdesetih godina, nosio je kaubojske
č izme i dž ins, naboran na sredini nogavica. Njegova plava karirana
košulja je, umesto dugmadi, imala metalne kopče.
„Bio sam na auto-putu smrti u Prvom zalivskom ratu, ali niš ta me
toliko nije učinilo nervoznim kao ovo.“
Hamiltonovi podbuli obrazi su se zarumeneli. Nasmejao se
sopstvenoj iskrenosti.
„Jeste li bili na televiziji? Mislio sam da su trgovci automobilima
naviknuti na to, zbog televizijskih reklama." - rekao mu je Brent dok je
pričvršćivao mikrofon na čovekovu košulju.
„U Rostovu nema televizijske stanice. Do đavola, nikada nisam
video ni jednu televiziju iznutra."
„Ne brinite zbog toga. Postavić u Vam nekoliko lakih pitanja o
onome š to ste mi rekli ovog popodneva. Nikada nisam č uo neš to tako
fascinantno. Sve š to treba da uradite je da zaboravite na kameru i da
sa mnom razgovarate na način na koji to činite sa kupcima."
„To svakako mogu da uradim." Hamilton je podigao pogled; bio je
nesiguran. „Ali nikada nisam pokuš avao da bilo kome prodam neš to
sa vrha prikolice, niti u mraku."
Brent je provirio u kamionet za televizijske prenose. „Hari, hoč eš
da pojač aš ovde svetlo? Evo, gospodine Hamilton, sve je u redu.
Mislim da čete uživati u pogledu."
Tako su otišli do prikolice vinebago.
„Nadam se da ne oč ekujete mnogo." - rekao je Hamilton dok se
peo merdevinama.
Samo ulaznicu za Atlantu, pomislio je Brent.
Na vrhu prikolice, postavio je Hamiltona tako da je bio udaljen
nekoliko stopa, dok je ispod njih bila gomila ljudi, a u pozadini se
videla ravnica.
„Moram da porazgovaram sa nekim na trenutak. Potom ć emo
obaviti intervju."
Brent je podesio sluš alicu u svom uvu, kako ne bi bila upadljiva.
Kroz nju je sluš ao producenta, koji je sedeo ispod njega, u kamionetu
za televizijske prenose.
„Krećemo za deset sekundi." - začuo je glas producenta.
Pored Anitine kamere, na monitoru se pojavilo lice, grube crte
jednog od najpoznatijih televizijskih likova.
Hamilton je pokazao prstom. „Zar ono nije...?"
Drž eć i desnu ruku po strani, Brent mu je pokazao da se utiš a. Bio
je uznemiren zato što mu se ruka tresla.
Producentov glas je završio sa odbrojavanjem.
„Krenite."
Na monitoru, tanke usne CNN-ovog prezentera vesti su se
pomerile, ali nije bilo tona. Ipak, Brent ga je mogao čuti kroz slušalicu.
„Narednih sat vremena imamo specijalno uključenje u vezi sa
pričom koja je zapanjila naciju. Prošle noći, poludeli naoružani čovek je
ubio dvadeset članova turističke grupe, nedaleko od udaljenog grada
Rostova u zapadnom Teksasu. Ubičin bes su, očigledno, pokrenula
tajanstvena svetla, koja se skoro svake noći pojavljuju u toj oblasti. Sa
mesta ubistva, uživo nam se priključuje Brent Loft, izveštač televizijske
stanice u El Pasa..." Najavu iz stanice je izgovarala poznata lič nost,
čijoj se slavi Brent nadao.
Brente, izgledaš kao da ova priča uzima danak na tebi.“
„Ovde su emocije veoma ustalasane." Brent je izgovarao reč i u
mali mikrofon, prikač en za njegov praš njavi rever. „Verujte mi, ima
još toliko informacija kojima moramo ući u trag."
„Pretpostavljam da ćeš nam reći malo više o tajanstvenosti tih
svetlosti i zašto su ona naterala naoružanog čoveka u ubistveno ludilo."
„U pravu ste. Svetla su oblasni fenomen, koja se ovde odvajkada
pojavljuju. Tokom noć i, ona se pojavljuju na ravnici iza mene - ali ih
ne vide svi. Neki ljudi vide svetla, dok ih ostali ne vide, š to je
podjednako tajanstveno, kao uzrok njihove pojave. Za nekoliko
trenutaka, usmerić emo naš e kamere u tom pravcu, da vidimo da li
ćemo biti srećne ruke.
Ali prvo, moram da objasnim š ta oč ekuje radoznala gomila ljudi
ispod mene. Da bih to objasnio, ž eleo bih da predstavim Lutera
Hamiltona, trgovca automobilima iz Rostova, koji verovatno o
svetlima zna kao i bilo ko drugi. On je jedan od nekoliko ljudi koji su
videli svetla iz blizine. U stvari, njegovo iskustvo sa svetlima ga je
umalo koštalo života."
„Gospodine Hamilton." Brent je koraknuo ka gostu, kako bi obojica
stali u Anitin kadar. Gomila ispod njih je nestrpljivo milela. „U leto
1980, učestvovali ste u veoma neobičnom događaju."
„Svakako nije bio uobičajen, to mogu potvrditi." - složio se Luter.
„A dogodio se u ovoj oblasti?"
„Baš u ovoj oblasti. Baš ovde, gde svi stoje, ispod nas. Tih dana nije
postojala platforma za osmatranje, samo poš ljunč ani parking kraj
puta. Cetvrtog jula, 1980, u Rostovu se proslavljalo uz vatromet. Kada
je završeno, dovezli smo se dovde."
„Koliko ljudi je učestvovalo?"
„Skoro isto koliko ih ima sada. Bar četiri stotine."
„Šta ste planirali da radite? Da li ste imali ime za tu pojavu?"
„Zvali smo je Lov na rostovska sablasna svetla."
35.
Luter je po drugi put u istom danu opisivao š ta se dogodilo tog

davnog leta i sada je shvatio da nervoza o kojoj je govorio nije imala
mnogo veze sa njegovom zabrinutoš ću da ć e pred televizijskim
kamerama zaboraviti š ta je ž eleo da kaž e. Ta nervoza je imala veze sa
onim č ega je poč eo da se seć a. Tog popodneva, kada je izveš tač u
prič ao o potrazi, kao kroz izmaglicu se priseć ao događaja od pre
nekoliko decenija, a sada mu je seć anje bilo usredsređeno, jer je jasno
oživljavao svaki detalj i sa užasom se vraćao u to vreme.
Bože, zašto li sam pristao na ovaj intervju, pomislio je. Nadao se da
ć e mu publicitet pomoć i da prodaje automobile, ali mu odjednom, ni
to više nije bilo važno.
Vatromet za proslavu Cetvrtog jula 1980, u Rostovu bio je
uobič ajena š ala. Vatromet je zapaljen na srednjoš kolskom fudbalskom
igrališ tu: svetleć e rakete su letele manje od deset minuta, a neke su
samo pukle, umesto da se rasprsnu na nebu. Nekoliko raketa nije ni
poletelo, a direktor je napravio veliku predstavu zalivš i ih kofama
vode. Klovn iz viš ih razreda, Dž eb Raterford, opekao se jednom od
raketa. Komadić i spaljenog papira su leprš ali sa neba, a devojci Kala
Bejlija je komadić upao u oko. Kal je morao da je odveze u bolnicu.
Veliki završ etak je predstavljala raketa koja se rasprš ila u obliku
velike američ ke zastave i bljesnula iznad okupljene gomile. Dim i
miris baruta su se svuda oseć ali. Jedanaest godina kasnije, Luter ć e taj
miris povezivati sa mirisom iz artiljerijskog oruž ja u Prvom zalivskom
ratu.
Predstava je bila završ ena. Rik Cejmbers, predsednik Studentskog
saveta, doš apnuo je Luteru da je vatromet trajao koliko i seks. Svi su
pohrlili ka svojim automobilima ili kamionetima, ali je dosta njih znalo
gde proslava upravo poč inje; nisu se samo srednjoš kolci uputili izvan
grada, ka poš ljunč anom parkingu. Tamo je poš lo i dosta roditelja, a
porodice su stigle i iz obližnjih mesta.
Dž oni Vitlok - kapiten fudbalskog tima - je bio momak koji je
razmiš ljao o tome. Dž oni je uvek dolazio sa ludim kombinacijama,
poput predloga da se u plesnu tač ku povodom povratka kuć i uključ i i
havajska muzika, jer niko nije napuš tao Rostov, te se stoga ne mož e
govoriti o povratku kuć i. Mož da bi se plesna tač ka mogla zvati „Voleo
bih da sam mogao da odem od kuć e“. Taj predlog je dobio samo jedan
glas - Dž onijev. Drugom prilikom se priš unjao š koli u sred noć i i uspeo
da dođe do jarbola, a da ga pri tome nisu primetili ni č uvar, niti
policajac koji je u automobilu prolazio tuda. Narednog jutra, kada su
uč enici stigli, primetili su zastavu sa iscerenim Mikijem Mausom kako
se vijori iznad š kole. Direktor je bio besan. Na hitno sazvanoj
skupš tini, dreč ao je kako je neko uvredio ne samo š kolu, nego i
američ ku zastavu i zahtevao da se sazna ko je poč inilac. Samo su
Luter i još nekolicina momaka znali da je u pitanju Dž oni i naravno,
niko od njih nije rekao ni reč - bar ne do završ etka proslave Cetvrtog
jula, kada više nije bilo ni važno.
„Hajde da ovog leta uč inimo neš to veliko.“ - rekao je Dž oni Luteru i
šestorici momaka, nakon poslednjeg časa te školske godine.
Jeli su hamburgere u Rib Palasu; Luter je odgovorio: „Da, š ta, na
primer? Znaš i sam da ovde nema mnogo š ta da se uradi.“ Dž oni je
ž vakao i razmiš ljao, a onda se iscerio. „Sve š to imamo u okolini su
svetla, je l’ tako?“
„I ona stara kuć a na ranč u, gde su snimali ilm sa Dž ejmsom
Dikonom.“ - dodao je Kal Bejli.
„Koga briga za tu staru rupu? Ona se već raspada. Ne, svetla su
jedino š to nam preostaje. Koliko ste puta pokuš ali da odgonetnete š ta
je to?“
Svi su slegnuli ramenima. Postojao je pravi ritual, da se na
dvanaesti rođendan iskradeš iz kuć e kada roditelji odu na spavanje.
Otiš ao bi biciklom do parkinga, gde bi č ekala ostala deca da vide da li
ć eš imati dovoljno petlje da se uspneš uz ogradu i odeš u polje da
proveriš š ta je uzrok svetlosti. Bilo je tež e nego š to je izgledalo, jer se
polje pruž alo sve do Meksika, a bilo je lako izgubiti se u mraku.
Mnogo dece nije videlo svetla, pa već ina nije znala ni š ta traž i, zbog
č ega su starija deca pokuš avala da uč ine sve straš nijim, nazivajuć i ih
„Sablasna svetla".
Pre nego š to bi deč ak, koji je punio dvanaest godina doš ao, ostala
deca bi se posakrivala u polju. Kada bi se deč ak popeo na ogradu i
krenuo u tamu, oni bi podigli lampe, ali č im bi on krenuo u njihovom
pravcu, oni bi prekrili svetlo. Zbog toga bi deč ak zbunjeno tumarao.
Zatim bi ugledao još svetala - a to su bile dodatne lampe - i krenuo ka
njima. A onda bi i one nestale. Sala se završ avala kada deca sa
lampama više nisu mogla da se uzdrže od smeha.
Ali ponekad su deca, koja su se skrivala, videla druga svetla; bilo je
oč igledno da ta svetla ne mogu biti lampe, jer su neka od njih lebdela
visoko iznad tla. Kretala su se tamo - ovamo, spajala su se i menjala
boje, uveć avala se i približ avala. Bio je to drugi nač in na koji se š ala
završ avala - kada viš e nije bilo zabavno i kada bi deca sa lampama
odluč ila da je vreme da idu kuć ama. Ritual se okonč ao nakon proslave
Cetvrtog jula, 1980. Niko nije ž eleo da ode u polje nakon toga, a kada
je nač elnik Kostigan stigao u grad da zameni svoga oca, kojeg su
upucali, polje je postalo nedostupno, jer je nač elnik Kostigan tamo
neprekidno vozio u toku noć i, pokuš avajuć i da odgonetne š ta
predstavljaju ta svetla.
„Naravno, zbijali smo š ale u vezi sa svetlima." - rekao je Dž oni toga
juna, spuš tajuć i svoj hamburger. „Ali je istina da niko ne zna š ta ona
predstavljaju."
„Svetla nisu niš ta." - rekao je Dž asper Konklin. „Mogu sa
sigurnoš ću da kaž em da sam tamo bio stotinu puta. Nikada ih nisam
vid’o. Oni što kažu da i’ vide vas lažu."
„E, pa, ja sam i’ vid’o." - rekao je Džoni.
„A i ja sam." - dodao je Luter. „A i moji mama i tata su ih videli."
„Hajde da uradimo neš to drugač ije i da uč inimo neš to š to ć e grad
dugo pamtiti," rekao je Dž oni. „Hajde da otkrijemo š ta ih izaziva.
Hajde da krenemo u lov na sablasna svetla."
Bio je to tipič an Dž onijev predlog, ali sam naziv akcije dao joj je
sablasan ton; predlož io je da to uč ine nakon usranog vatrometa na
proslavi četvrtog jula i da naprave pravo slavlje.
„Zaš to da ne?" - rekao je Dž asper. „Ionako nemamo niš ta
pametnije da radimo."
Proneli su glas o tome po gradu, a potom su i njihovi roditelji č uli o
tome, a neki od njih su pomislili - naroč ito urednik nedeljnog č asopisa
- kako bi to moglo biti zanimljivo. Tako je u č asopisu izaš ao č lanak, a
potom je održ an sastanak u sportskoj dvorani u srednjoj š koli. Mnogo
ljudi nije ž elelo da ima bilo kakve veze sa lovom - bili su zadovoljni
postojeć im stanjem i smatrali su da neke stvari treba da ostanu
nerazjaš njene. Već ina ljudi je bila razoč arana time š to ne znaju š ta
svetla predstavljaju, a nekolicina je imala lič ne razloge da podrž i
akciju.
„Do đavola, pre neg’ š to je umro, moj deda mi je isprič ao kako je
video svetla još tokom Prvog svetskog rata." - rekao je Dž oš Mekini.
On je bio vlasnik jedinog bioskopa u Rostovu. „U to vreme, ljudi u
gradu su se plaš ili da su u pitanju nemač ki š pijuni koji se š unjaju duž
meksič ke granice. Na teren je izaš la vojska i nije mogla da zaključ i o
č emu se radi, pa su, kako bi bili na bezbednoj udaljenosti, sagradili
teren za obuku. Svetla su se potom pojavila tokom Drugog svetskog
rata, kada se vojska zbog njih ponovo unervozila. Sve ove godine, ljudi
koji su ž iveli u okruž enju su pokuš avali da odgonetnu š ta svetla
predstavljaju, š to nikada nikome nije poš lo za rukom. Lič no, mislim da
ni ovoga puta tamo neć ete niš ta nać i, ali podrž avam pokuš aj, jer kada
budete omanuli, to ć e svetla uč initi još tajanstvenijim i imać emo još
više turista."
„I još viš e posetilaca u tvom bioskopu, je l’ Dž oš e?" - naš alio se
neko od okupljenih.
„Neć u odbaciti moguć nost da prodam viš e kokica." Nač in na koji
se Dž oš iscerio, izazvao je smeh, svi su poč eli u glas da razgovaraju, ali
se gradonač elnik nije trudio da ih utiš a, jer je bilo oč igledno da ć e se
organizovati Lov na sablasna svetla. Oni koji su ga podrž avali trebalo
je da sami razrade detalje.
I tako se, tog Cetvrtog jula, na stotine ljudi okupilo na
poš ljunč anom parkingu izvan grada. Uključ eni farovi predstavljaju
dož ivljaj sami po sebi, pomislio je Luter, a zagluš ujuć a buka brojnih
motora, uglavnom od pik-ap kamioneta, bila je fenomenalna. Dž oni je
stigao na svom motociklu. Luter je imao dž ip napravljen u vojnom
stilu, iz 1960, koji je kupio na otpadu izvan El Pasoa. Kao rođeni
automehanič ar, popravio ga je i obojio u ž uto. Nekolicina kauboja je
stigla na konjima.
Svi su prič ali u tolikoj meri da je Vejlan Kreg - vlasnik gvož đare -
morao da upotrebi rog od bika kako bi zadobio pažnju svih.
„Isključ ite motore!“ - Pojač an ton njegovog glasa se borio sa
bukom automobila.
Nekolicina je posluš ala, a odmah zatim i ostali. Uskoro, Luter je
mogao da čuje sve što je Vejlan izgovarao.
„I isključ ite te farove! Mislio sam da mi neć e trebati naoč are za
sunce u ovo doba!“
Nekolicina se zacerekala; uskoro su bili uključ eni farovi tek da se
ljudi ne bi saplitali u mraku. Luter je pogledao u vedro nebo i uoč io
kako se zvezde Mlečnog puta blistajući šire nebom.
„Doneo sam osam parova voki-tokija iz svoje prodavnice.“ -
objavio je Vejlan. „Cim se organizujete po grupama, podelić u ih.
Naravna, voleo bi’ da mi i’ vratite kad završimo - osim ako neko od vas
ne želi da kupi par.“
Ponovo se začulo kikotanje.
„Trebalo bi da imate svoje baterijske lampe.“ - nastavio je Vejlan,
dok su mu reč i odjekivale mrač nim paš njakom. „Ali u sluč aju da ste ih
zaboravili, doneo sam nekoliko ovih iz moje prodavnice.“
„A i njih hoć eš nazad, osim ako ne odluč imo da ih kupimo.“ -
doviknuo je neko iz gomile.
„Ove nedelje su deo specijalne ponude.“
Okupljeni se ponovo zakikotaše.
Nije Vejlan baš toliko bio smeš an. Dosta ljudi u gomili je imalo
zalihe piva, a već ina muš karaca je pila iz konzervi. Nekolicina je otiš la
do svojih kamioneta, kako bi pila iz boca, koje su se nalazile u
papirnim vreć icama. Luter je primetio da je nekoliko tinejdž era imalo
konzerve piva u rukama, drž ali su ih kraj sebe, pokuš avajuć i da ne
upadaju u oči. Povetarac je kroz gomilu nosio miris alkohola.
Sve to je dovelo do toga da im je bio potreban još jedan sat da se
organizuju. Neko je iz kamioneta poneo kleš ta za presecanje ž ice i
napravio veliki otvor na ogradi od bodljikave žice.
„Zelimo da budemo sigurni da ć e ž ica biti popravljena kada
završimo." - rekao je Vejlan.
„Imaš li koji alat da nam prodaš kako bismo to obavili?" - doviknuo
je neko.
Cetiri grupe osmatrač a su se raspodelile po strateš kim delovima,
duž ograde u razmaku od sedamdeset pet metara. Svaka grupa je
imala teleskop, kompas i voki-toki. Proš li su kroz otvor na ogradi i
raširili se u liniji širokoj trideset metara.
Gradonačelnik Akerman je preuzeo rog od bika.
„Kada jednom krenemo, samo nastavite da se kreć ete pravo,
napred. Koristite svoje voki-tokije kako bi nam rekli ukoliko ugledate
svetla. Cini sve iskoordiniramo na mapi, u tom smeru ć emo poslati
kamionete. Oni ć e tamo stić i toliko brzo, tako da ono š to izaziva svetla
neće imati mogućnost da umakne.“
„Moj motocikl će tamo stići brže." - rekao je Džoni.
Luter umalo nije dodao: „A i moj džip."
„Moj konj mož e da stigne do mesta na koja niko drugi ne mož e." -
rekao je jedan kauboj.
„Svač ija pomoć je dobrodoš la." - uveravao ih je gradonač elnik,
govoreć i kroz rog bika. „Vi, koji kreć ete, nemojte koristiti svoje
baterijske lampe ukoliko zaista ne morate. Zbog njih neć ete moć i
dobro da vidite u mraku. Osim toga..." Visina njegovog glasa je
ukazvala da ć e se naš aliti. „Ne ž elimo da uplaš imo onoga ko stvara ta
svetla. Do đavola, mož da smo i mi njima tajanstveni onoliko koliko su
oni nama."
Ali ovo nije izazvalo smeh, pa je Luter shvatio da su neki među
okupljenima verovali da je gradonačelnik bio u pravu.
Konač no, svi su krenuli pola sata pre ponoć i. U stvari, ne svi. Neki
ljudi su se umorili, bilo im je hladno i vratili su se kuć ama. Neki su
popili previš e, pa su zaspali u kamionetima. Na njihovu sreć u. Ali
većina se pažljivo raširila i krenula ka tami pašnjaka.
„Srećan Četvrti juli!“ - doviknuo je neko.
Luter je bio u zadnjim redovima, sa Dž onijem, spreman da se
doveze u polje ukoliko neko neš to primeti. Neko vreme, leđa ljudi koji
su se kretali paš njakom osvetljavalo je nekoliko preostalih uključ enih
farova. Ali uprkos vedrom nebu, na paš njaku je vladao mrkli mrak, a
kada su nestali u tami, sve je nalikovalo magičnom triku.
Dok se naprezao da uoč i bilo kakav pokret, Luterovo lice je
rashlađivao povetarac.
„Vidim jedno!" - začuo se glas posmatrača.
„Gde?“ - pitao je njegov partner.
„Ne! Pogreš io sam! Izvinjavam se svima! U pitanju je baterijska
lampa koju je neko uključio i isključio!"
Još jedno svetlo je zatreperilo i nestalo. Luter je mogao da kaž e da
je i ono poticalo od baterijske lampe. A onda je zatreperilo nekoliko
svetala. Iskuš enje da se na tlu uoč i ono š to je bilo pred ljudima bilo je,
oč igledno, zarazno. Uključ ivanje i isključ ivanje baterijskih lampi
nalikovalo je na ogromne sviće koji su se brzo i nasumično kretali.
Jedan od posmatrač a je viknuo u svoj voki-toki, govoreć i ljudima
na paš njaku: „Isključ ite baterije! Otež avate nam da vidimo ono š to se
nalazi ispred vas!"
„Isključite baterijske lampe!" - doviknuo je drugi posmatrač.
Postepeno, baterijske lampe su se isključ ile i sve š to je Luter
mogao da vidi bila je tama. Nebo je bilo drugač ije. Kada je uspeo da
pogleda uvis, ugledao je treperava svetla aviona koji je hitao ka
nekom udaljenom odrediš tu. Drugo svetlo koje se kretalo - i koje nije
treperelo - dopiralo je, verovatno od satelita.
„Sranje." - rekao je Dž oni, obgrlivš i se. „Da sam znao da ć e biti
ovako dosadno, nikada ne bih predlož io da dođemo ovamo.
Smrzavam se. Ovo je još gore od glupavog vatrometa."
Luter je taman ž eleo da se slož i, kada je pogledao ka paš njaku, a
paž nju mu je privukao oseć aj da se jedan zamrač eni deo malo
zasvetleo.
Verovatno još jedna baterijska lampa, zaključio je.
Ali, ispostavilo se da se ta svetlost nalazi mnogo dalje od polož aja
na kojem su bili tragači i bila je drugačija od tame koja je okruživala.
„Džoni." Luter je pokazao prstom. „Da li ti...“
„Vidim nešto!" - oglasio se jedan od tragača.
„I ja!" - uzviknuo je još neko.
I Luter je video neš to. Nedvosmisleno. Kuglu ž utog svetla, negde u
daljini. Onda joj se pridruž ila zelena kugla. Kretale su se brzo, kao da
plutaju u vodi, a onda su se spojile u jednu veliku kuglu crvene boje.
Nekoliko sekundi kasnije, lebdele su razdvojene i bilo ih je tri: plava,
narandžasta i zelena, ali drugačije nijanse.
Luter je shvatio da je podigao ruku do levog uva. Skoro
neprimetan, visoki ton mu je iritirao bubnu opnu. Podsetio ga je na
vibraciju koju je č uo kada je posmatrao jednog č oveka kako popravlja
stari klavir, koji se uvek nalazio u uglu š kolske sportske sale. Covek je
koristio sjajni, metalni predmet iz svoje kutije sa alatom. Imao je
drš ku i rač vastu viljuš ku. Njome je udarao po klaviru, a viljuš ka bi
vibrirala uz š um. Covek bi na taj nač in š timovao ž icu na klaviru, sve
dok zvučna viljuška i klavir ne bi postigli identičan zvuk.
Luter je sada č uo neš to slič no, kao zvuk iz klavira koji je emitovao
č udne tonove, samo š to je ovoga puta jedva č ujni ton bio iritirajuć i i
terao ga da zamisli kako mu vrela igla probija obe bubne opne.
„Vidim još jedno!" - povikao je jedan od tragača.
„Na dve stotine stepeni!" - povikao je njegov partner, gledajuć i u
kompas.
„Stotinu i osamdeset!" - viknuo je još neko sa druge strane ograde.
I ostali posmatrači su dostavljali svoje prijave.
„Stotinu i sedamdeset!"
„Stotinu i šezdeset pet!"
Zurno, gradonač elnik i dva č lana gradskog već a su se nagnuli
preko haube pik-ap kamioneta, jedan od njih je drž ao mapu, dok je
drugi drž ao baterijsku lampu, a gradonač elnik je povlač io linije po
papiru.
„Ukrš taju se na stotinu i sedamdeset i pet stepeni!" - povikao je
gradonač elnik. Koristio je lenjir kako bi izmerio razmak na mapi i
uporedio ga sa skalom u dnu mape. „Cini se kao da je trinaest
kilometara udaljeno!" - uzviknuo je u svoj voki-toki. Stojeć i u blizini,
Luter je č uo odgovor iz gradonač elnikovog voki-tokija. „Trinaest
kilometara? U tami? Za toliku udaljenost će trebati cela noć!"
„Samo nastavite istim smerom! Idite ka svetlima i potrudite se da
se ništa ne nađe oko vas! Poslaćemo odmah kamionete! Stižu odmah!"
Luter je č uo zvuk trenutnog paljenja motora i shvatio da je Dž oni
pokrenuo svoj motocikl. Krenula su i dva kamioneta, ali je Dž oni prvi
proš ao kroz otvor na ogradi. Farovi su mu bili zamuć eni, a kada su
ubrzo za njim krenuli kamioneti, oni su uključ ili samo svetla koja
koriste za parkiranje. I pored toga, Luter je mogao da vidi praš inu
koju su podizali, a crvena svetla na zadnjem delu kamioneta su
otkrivala siluete dvojice konjanika, koji su jahali nedaleko od njih.
Po zvuku motora koji su bivali sve dalji, Luter je mogao da zaključ i
da niko nije poveć avao brzinu, ali da je u mraku, uz minimalno
osvetljenje, ubrzanje predstavljalo relativan termin. Cetrdeset
kilometara na sat bi bila dovoljna brzina kretanja.
Odjednom, shvatio je da je zaostao.
Njegov dž ip nije imao krov. Preskoč io je preko vrata, seo na
sediš te za vozač a i okrenuo ključ . Dok je motor brujao, a svetla
njegovih farova osvetljavala ogradu, zurio je u otvor na ogradi.
Amortizeri na njegovom dž ipu su bili prenapregnuti. Od kretanja
džipa preko grubog tla na pašnjaku, glava bi mu se trzala unazad.
Čoveče, nadam se da će me ostali klinci videti kada budem načinio
taj skok. Luter se priseć ao starog ilma koji je voleo da gleda kad god
se prikazivao na televiziji: Bulit. U njemu je prikazana najbolja trka
automobila, a Stiv Mekvin je oduvek bio najbolji vozač automobila, ali
ni Mekvin ne bi mogao bolje da izvede ovaj skok.
Prednji toč kovi Luterovog dž ipa su udarali po krupnijem kamenju.
Jedan zec mu je presekao put. Noć ni povetarac mu je mrsio dugu
kosu. Iz dž epa svoje koš ulje je izvadio kompas koji je svetleo, brzo
pogledao u njega i skrenuo za stotinu i sedamdeset pet stepeni.
Sa obe strane, mrak je stvarao zid. Čak i pri smanjenoj brzini, Luter
je imao oseć aj kao da leti kroz svemir. Kratka svetla su mu
omoguć avala da vidi samo tridesetak metara ispred sebe. U
kombinaciji sa poskakivanjem dž ipa preko rupa i kamenja, bilo mu je
teš ko da ima jasan, stabilan pogled na oblast ka kojoj se uputio.
Nekada je bilo teš ko videti sablasna svetla, č ak i ako bi mirno, bez
daha, stajao na poš ljunč anom parkingu, ali je sada shvatio da, pod
ovakvim uslovima, nije mogao da oč ekuje da ih ugleda sve dok se ne
primakne dovoljno blizu.
Iznenada je ispred sebe ugledao kako se neš to kreć e. Ljudi u
pokretu! - shvatio je. Siluete su postale stvarne. Raš irile su se u stranu,
kao da su se sklanjale od Dž onijevog motocikla, kamioneta i
konjanika. Dvoje ljudi je na zemlji jaukalo od bolova, dok su neki
vikali u svoje voki-tokije. Onda je Luter primetio jednog konja kako
lež i na zemlji i mlati nogama; jedna od nogu mu je bila neprirodno
iskrivljena. Pored njega je ležao kauboj. Nije se kretao.
Narednog sekunda, naletao je na kamenje i busenje trave, hitajuć i
ka nedostižnoj tami, koja se protezala pred njegovim farovima.
Ako ne budem vodio računa, naleteću na nekoga, shvatio je.
Oprezno, uključ io je farove i otvorenih usta preš ao preko crnih
oblih stena, nalik na ugarke, koje su se iznenada pojavile pred njim.
Pružale su se duž desne strane. Da je išao brže, udario bi ih džipom, ali
je skrenuo naglo ulevo i podigao praš inu koja se mu se zakovitlala
oko glave, zaklanjajući mu vidik.
Nastavi da skrećeš! Nastavi da skrećeš!
Prokleta Zla zemlja. Izvukavš i se od stena i kaš ljuć i od praš ine,
primetio je svetlo ispred sebe.
Mora da sam bliže svetlima nego što sam mislio.
Svetla su se uveć avala sve dok ga oč i nisu bolele, jer su ubrzano
postajala sve već a i svetlija. Prvo je pomislio da je to zato š to se on
kreć e ka njima, ali dok su se svetla pojač avala, shvatio je da se i ona
kreću.
Kreću se ka meni!
Luter nije znao zaš to ga je to prestraš ilo. Cilj ovog lova je bio da se
približ e svetlima i objasne ono š to ih je stvaralo, ali dok su se svetla
uvećavala, osetio je grčenje u stomaku.
Dva svetla nisu bila u boji. Bila su bliž e tlu i brž e se približ avala. U
trenutku, Luter je na č udan nač in shvatio da su to farovi pik-ap
kamioneta.
Udariće u mene!
Skrenuo je u desno, osetivš i kako je kamionet u brzini proš ao
pored njega; bio je toliko blizu da je osetio da mu vazduh, koji je
kamionet podigao, ubacuje sitan š ljunak u oč i. Naglo je zakoč io, a dž ip
se zaneo na kamenju i travi. Od udarca, vilica mu se stegla. U strahu,
protrljao je oč i, pokuš avajuć i da povrati vid. Pluć a su mu se ispunila
prašinom, zbog čega je ponovo počeo da kašlje.
Zatim mu se vid vratio u tolikoj meri da je mogao da vidi kako
prema njemu juri usplahireni konj. Na njemu nije bilo jahač a.
Izbezumljen, Luter je podigao ruke preko lica, siguran da ć e se
prestraš ena ž ivotinja sudariti sa dž ipom. Zamislio je jake bolove kada
se tež ina ž ivotinje obruš i na njega, kada ga polomi. Ali, narednog
trenutka, topot kopita je prošao pored njega.
Osvrnuo se. Daleko iza njega, udaljene povike pratila je treperava
svetlost baterijskih lampi, koja se sada č inila razasuta po celom
paš njaku. Ljudi su č uli kamionet i konja koji je jurio ka njima, pa su se
razbežali kako bi izbegli sudar.
Jedna ž ena je vrisnula. Konj je zanjiš tao. A mož da je taj ž ivotinjski
krik došao i od ljudskog bića?
Luter se oseć ao oduzetim u nastalom haosu. Zatim ga je brujanje
drugog motora nateralo da ponovo pogleda ispred sebe. Ugledao je
kako obojena svetla jure za farovima kamioneta koji je naglo skrenuo
u desno, kako bi izbegao Luterov dž ip. Pored kamioneta je projurila
svetlost jednog fara - bio je to Dž onijev motocikl. I dalje skreć uć i
udesno, kamionet je projurio kroz ogradu od bodljikave ž ice i odvalio
oznaku, koja je poletela uvis. Oznaka umalo nije udarila Dž onijev
motocikl.
Luter je tač no znao š ta je napisano na oznaci. Već je viđao
istovetne oznake na ogradi koja je okruživala ovu oblast.
OPASNOST
OTROVNE HEMIKALIJE
EKSPLOZIVNA UBOJNA SREDSTVA
Zadnja svetla vozila su lagano nestajala, za njima su jurila obojena
svetla, koja su takođe nestala, a onda je Lutera okruž io mrak na
pašnjaku.
Udaljena tutnjava je zvuč ala kao grmljavina. Nekoliko munja je
zasvetlelo na horizontu, a mož da je to bio vatromet iz nekog
udaljenog grada. Ali, Luter nije sumnjao š ta je izazvalo tutnjavu i
sevanje. Uprkos daljini, učinilo mu se da čuje Džonijev vrisak.
36.
„Znač i znak nije preuvelič avao?" - upitao je Brent dok su stajali na

vrhu jako osvetljenog kamioneta za televizijske prenose, dok se ispod
njih, na delimič no zamrač enom parkingu, okupljena gomila
nestrpljivo komešala. Anita je nastavila da snima njega i Hamiltona.
„Tokom Drugog svetskog rata, u toj oblasti je postojao aktivan
vojni aerodrom." Hamilton je zvuč ao kao da je trpeo bol. „Ova oblast
je toliko udaljena, da predstavlja savrš eno mesto za pilote za vež banje
bombardovanja. Ono š to bi bacili obič no nije sadrž alo eksplozive ili
detonatore. Ali ponekad je bilo stvarno - piloti su koristili bombe. Nisu
sve eksplodirale kada bi udarile o tlo. Nakon mnogo godina,
detonatori bi postali nestabilni."
„A Vaš prijatelj - da li je preživeo?"
„Dž oni?" Hamilton je napravio grimasu, kao da se sve dogodilo
juč e. „On i dvojica ljudi iz pik-ap kamioneta su razneti na komade,
kada su prešli preko nekoliko bombi."
„Zao mi je zbog toga." Brent je to, naravno, već znao. Hamilton mu
je sve to već isprič ao tokom dana. Ali Brent je morao da na licu ima
izraz stvarnog saosećanja.
„Niko se nije usudio da ih traž i po mraku." - nastavio je Hamilton.
„Zena pilot, koja ž ivi u blizini je poletela u zoru. Nadletala je oblast,
uoč ila olupine i dojavila detalje o mestu na kojem se nalaze. Ali č ak i
tada, spasilač ka ekipa nije mogla da brzo reaguje iz straha da ć e
aktivirati preostale bombe. Stigli su tamo tek sredinom popodneva."
Odmahnuo je glavom i izgledao kao neko ko se razboleo. „Do tada,
kojoti su pojeli ono što je ostalo od tela i..."
Brent je predlož io da promene temu razgovora. Program je, i bez
objavljivanja detalja o tome kako su ž ivotinje pojele tela, bio na ivici
da bude tabloidan.
„A svetla? Šta se dogodilo sa njima?"
„Jednostavno su nestala. Naredne noć i se nisu pojavila - a ni noć
kasnije. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što su se ponovo vratila."
„Rekli ste da su svetla progonila motocikl Vaš eg prijatelja i
kamionet?"
„I još jedan kamionet i dvojicu kauboja. Meni je tako izgledalo.
Naravno, mož da je bila u pitanju optič ka iluzija. Tokom istrage,
psihijatar je tvrdio da su se svi zaneli, da smo videli svetla zato š to smo
želeli da ih vidimo, a kada se jedna osoba uspanič ila, svi ostali su
postupili na isti nač in. Ne znam u š ta da verujem. Te noć i, svetla su
izgledala stvarno i u potpunosti je izgledalo da imaju svoju volju.
Jednog od konja su toliko prestraš ila da je slomio nogu, a drugi je
zbacio svog jahač a i odjurio. To je bio konj kojeg sam video da juri ka
meni. Kauboj je slomio ruku i ključnu kost.“
„A š ta se dogodilo sa Vama? Iz onoga š to ste nam isprič ali, svetla
Vam nisu naudila."
„Dugo sam sedeo u tami, pokuš avajuć i da shvatim ono š to sam
video. Pokuš avao sam sebi da objasnim da su me oč i prevarile. Ali ako
sam video nekakvu halucinaciju, onda su i Dž oni i momci u
kamionetima videli baš istu halucinaciju. Zaš to bi, inač e, vozili toliko
brzo da umaknu? Kada sam konač no smogao snage da okrenem dž ip i
vratim se na parking, shvatio sam da mi je kragna na koš ulji skroz
mokra.“
„Mokra?"
„Od krvi."
„Šta?“ Hamilton mu o ovome nije ranije pričao.
„Čuo se zvuk."
„Zvuk?"
„Zvuk visokog tona. Skoro ga je bilo nemoguć e č uti. Oseć ao sam
kao da mi vrela igla probija bubnu opnu. Pukle su."
„Pukle?"
„Moje bubne opne. Krv je tekla iz mojih uš iju. Tri meseca nisam
mogao niš ta da č ujem. Lekar se plaš io da ć u ostati dož ivotno gluv.
Zapanjujuć e je koliko sam stvari zaboravio o toj noć i. Sad, kada
ponovo pričam o tome...“
Hamilton je, u stvari, izgledao kao da će zaplakati.
Vreme je da završavam, pomislio je Brent. Pokazao je prstom ka
tami.
„A sada, nakon toliko godina, još jedna tragedija se dogodila zbog
svetala. Napravić emo kratku pauzu, č im se vratimo, usmerić emo naš e
kamere ka oblasti iza mene i pokuš ać emo da dobijemo neke od
odgovora o...“
„Vidim jedno!" - povikao je neko iz gomile.
„Gde?"
„Tamo! Na desno!“
„I ja je vidim!"
Brent osetio kako se kamionet pod njim trese kada je rulja pojurila
u pokazanom pravcu.
„Pogledajte! Ima ih šest!"
Brent je pretpostavio da će se Anita kretati napred sa kamerom.
„Gde?" - povikao je neko. „Ja ih još uvek ne vidim!"
„Na desno!" - povikao je neko.
Brent je zurio u pravcu u kojem je mnogo ljudi pokazivalo. Video
je samo tamu. Nadao se da ć e kamermani na tlu i helikopter slediti
njegove instrukcije i usredsrediti se na okupljene. Ljudi su bili prič a.
Postajali su pomamljeni.
„Da! Bože, prelepa su!" - uzviknula je jedna žena.
Odjednom, Brent je primetio neš to u daljini. Cinilo se da š est
svetala lebdi. Stapala su se u parovima, a potom se razdvajala.
„Vidim ih!" Brent se obrać ao gledaocima kod kuć a. „Ovo je
izvanredno. Vi ste prva publika koja už ivo mož e da posmatra
tajanstvena svetla iz Rostova."
Anita je sada bila kraj njega, usmeravajuć i kameru ka svetlima.
Napet izraz na njenom licu je govorio Brentu da snima fenomenalne
kadrove.
„Mož da ć e nam ovo pomoć i da shvatimo š ta ih uzrokuje." - rekao
je svojim gledaocima.
„To nisu svetla." - prekinuo ga je Hamilton.
Brent je nastavio. „Možda ćemo moći..."
„Kaž em Vam da to nisu svetla iz Rostova." - bio je uporan
Hamilton.
„Ali ja ih vidim. Očigledno je da su tamo."
„To su farovi."
„Šta?"
„Gledate u put koji vodi ka Meksiku. To su farovi automobila koji
voze auto-putem. Put se protež e uzbrdo u tom pravcu. Zato se č ini da
svetla lebde. Mnoge ljude je prevario taj put."
„Ali..."
„Svetla nisu ni nalik tome. Osim toga, to je pogreš an smer. To je
jugozapad. Treba da gledate ka jugoistoku."
„Tamo!" - povikao je jedan čovek.
Kao po komandi, gomila se okrenula ka jugoistoku, a televizijski
kamionet se opet zatresao. Nekolicina je nedvosimisleno pokazivala u
tom smeru.
„Tamo!"
Brent se okrenuo i pogledao u novom smeru i osetio kako ga
prizor obuzima. Prvo š to je primetio bile su boje. Odrastao je u
Mič igenu. Jednog uznemirujuć eg leta, kada je imao deset godina,
naš ao se napolju nakon zalaska sunca i uoč io kako preko neba lete
brojne trake u boji. Kretale su se sa severa i ispunile nebo, sablasno
blistave, okrećući se kao da su žive.
Utrčao je u kuću i upozorio majku: „Umrećemo!"
„Šta?"
„Nebo gori! Kraj je sveta!" Otac mu je umro od srč anog udara š est
meseci ranije. Zato je Brentu, verovatno, smrt bila na umu.
Kada mu je majka shvatila o č emu se radi, uzela ga je za ruku i
povela ga napolje.
Borio se sa njom. „Ne! Ubiće nas!"
„Nema razloga da se plašiš. Ono što vidiš je aurora borealis.“
„Šta je to?“
„Severna svetla. Jednom sam č ula objaš njenje š ta ih izaziva. U
svakom sluč aju, to su magnetna svetla sa Sunca, koja se odbijaju o
severni ledeni pol.“
Ono š to je Brent sada posmatrao - u daljini - nateralo ga je da
pomisli da su se Severna svetla saž ela u sedam blistavih kugli.
Prelivale su se u svim duginim bojama, talasale su se među sobom,
odajuć i utisak da ih neš to komeš a u samom jezgru. Njihov sjaj je bio
opč injavajuć i, dok su plovile i lebdele, spuš tale se, uzdizale i plutale.
Iako su bile daleko, Brent je pokušao da posegne rukom i dodirne ih.
Mnogi u gomili su se isto osećali. Pružili su ruke ka tami.
„Sklanjaj mi se sa puta!" - uzviknuo je jedan čovek.
„Zaklanjaš mi vidik!“ - žalio se neko.
„Skloni se!“ - govorila je jedna ž ena. „Moram da im pridem! Moram
da se izlečim!“
„Prekinite da se gurate!“
„Ne, nemojte..."
Svi su pojurili ka ogradi.
„Ne mogu da dišem!"
Ljudi su naleteli na kamionet za televizijsko emitovanje. Dok su ga
drmali, Brent se borio da održ i ravnotež u. Kada je naiš lo još viš e ljudi,
kamionet se ž estoko drmao. Posegao je za neč im da se održ i, ali je
rukama samo mogao da zgrabi vazduh. Kada se kamionet zadrmao
narednog puta, kolena su mu popustila. Odjednom se naš ao u
vazduhu, padajuć i u gomilu. Pao je između ljudi, udario o š ljunak i
jauknuo kada je masa krenula preko njega.
37.
Eri Halovej je sedeo u jako osvetljenoj nadzornoj prostoriji, koja

se nalazila ispod opservatorijskih antena. Upravo je progutao š est
aspirina, š to je već bila polovina boč ice, ali ga glavobolja nije
prolazila. Stomak mu je goreo. Sum iz generatora ili iz antena, ili iz
bilo č ega š to ga je stvaralo, postajao je sve glasniji, zbog č ega je
š krgutao zubima u pokuš aju da se oslobodi pritiska koji je oseć ao iza
ušiju.
Nije bila Halovejeva smena; nije bilo nač ina da se natera da gleda
ilm na kompjuterskom monitoru u svojoj sobi. Pokuš avao je da ugasi
svetla i da legne u krevet sa mokrom krpom preko sklopljenih oč iju.
Ali glavobolja ga je toliko muč ila, da nije mogao mirno da lež i, pa je
doš ao u kancelariju za bezbednosni nadzor u nadi da bi korisnim
radom mogao da odagna misli sa glavobolje.
Jaka svetlost je samo učinila pritisak u glavi jačim.
„Jesi li dobro?“ - upitao ga je jedan od čuvara.
„Zašto ne bih bio?“
„Grozno izgledaš."
Halovej je odustao od ideje da natera sve da poveruju u šum. Činilo
se da ga niko više ne čuje.
„Svaki dan je isti. Samo gledamo u ove monitore. Nikada se niš ta
ne dešava."
„Meni se tako dopada." - rekao je drugi č uvar. „Ti bi radije da nas
neko napadne, samo zbog uzbuđenja? Mož da nisu dovoljno pucali na
tebe u Iraku."
„Kao da je teroriste briga za opservatoriju." - rekao je prvi č uvar.
„Nemam pojma zašto smo ovde, ali dobro plaćaju."
„Imaš pravo. Dobro plać aju. Onda, Erie, samo umukni i prestani da
se žališ."
Nekoliko sati pre toga, na kamerama sa spoljne strane je
aktivirana funkcija za rad u noć nim uslovima. Na monitorima su
antene, ograde, grmlje, praš ina i kilometri pustare, izgledale kao
obojene zelenom bojom. Na jednom od monitora videla su se tri
kojota kako trč karaju. Zbog svoje telesne toplote izgledali su svetlije
na monitoru. Na drugom ekranu, zec je podigao glavu. Osetivš i kojote,
zec je pobegao u panici. I on je, takođe, bio neprirodno svetliji.
Nekoliko trenutaka kasnije, na treć em monitoru su se videli kojoti
kako jure zeca kroz zelenu tamu.
„Ko kaž e da se nikad niš ta ne deš ava?“ - upitao je prvi č uvar.
„Hoćete da se kladite ko će pobediti?“
„Ja se kladim na zeca.“ - odgovorio je drugi čuvar.
„Koliko novca? Ops, prekasno. Baš nisi imao dovoljno vremena da
daš ponudu za opkladu."
Halovej je mrko gledao na ekran. „Coveč e, č ak i krv izgleda zeleno
u tehnici za noć no osmatranje." Ustao je i krenuo ka hodniku,
spotaknuvši se.
„Idi i naspavaj se.“ - rekao je drugi čuvar.
„Kad bih mogao." Halovej je izaš ao iz prostorije i krenuo duž
hodnika. Zvuk njegovih koraka je odjekivao, iritirajući ga.
Vrata Odeljenja za analizu podataka su bila zatvorena. Jauknuvš i
od glavobolje, naslonio je levo uvo na vrata.
Ne bi trebalo da budeš ovde, rekao mu je istraž ivač , koji se zvao
Gordon, kada je Halovej pokuš ao da se sprijatelji sa njim. Gordonov
pogled iza naoč ara je bio strog. Ovde je ograničen pristup. Ti treba da
budeš u sobi za sigurnosni nadzor.
Potrudiš se da budeš dobar prema ljudima, a oni ti ne uzvrate istom
merom, pomislio je Halovej.
Priljubio je uvo uz hladna metalna vrata. Samo je č uo š um. Celog
poslepodneva se trudio da sazna š ta ga izaziva. Pretraž io je sve
prostorije u zgradi - toalete, odeljenja za spavanje, kuhinju, menzu,
prostoriju u kojoj se nalazio generator, teretanu, sobu za sigurnosni
nadzor - a još nije došao do bilo kakvih odgovora.
Nisam imao priliku da ponovo proverim prostoriju za istraživanje,
razmiš ljao je u sebi. Onaj kučkin sin, Gordon, je zaključio da nisam
dovoljno dobar da bi mi se dozvolilo da ovde ostanem duže.
Sum je ispunjavao Halovejev um. Jedino vreme kada ga glava nije
bolela, bilo je sinoć , kada je sluš ao muziku - predivnu muziku, zbog
koje se oseć ao kao da pleš e sa najlepš om ž enom koju je ikada video,
osećao miris njene svetlosmeđe kose, pijuckajući đus i vodku.
Uhvatio je bravu i okrenuo je.
Niš ta se nije dogodilo. Prokleti Gordon ih je zatvorio. Halovej je
pokucao na vrata, ali mu niko nije odgovorio. Počeo je jače da lupa.
Niz hodnik, jedan od Cuvara je promolio glavu iz sobe za
sigurnosni nadzor. „Šta to radiš?“
„Šta misliš, šta radim?"
„Rečeno ti je da ne ideš tamo.“
„Učinilo mi se da čujem nekoga da zove pomoć.“
Halovej je lupao toliko jako da ga je ruka zabolela, ali se taj bol
nije mogao porediti sa njegovom glavoboljom.
Iznenada, vrata se sa trzajem otvoriš e. Stojeć i obasjan jarkim
svetlima u Odeljenju za istraž ivanje, Gordon ga je posmatrao kroz
naoč are od kornjač inog oklopa. Lice mu je bilo crveno. „Sta se događa
sa tobom? Pobogu, pridržavaj se pravila.“
Halovej je pogledao iza njega, ka ostalim istraž ivač ima. Svi su
nosili sluš alice, sedeć i među gomilom uključ enih elektronskih
instrumenata. Jedan par sluš alica - verovatno Gordonovih - lež ao je na
stolu.
„Slušate muziku, zar ne? A niste hteli da me obavestite o tome.“
„Ne znaš u š ta se uplić eš . Ako ne ž eliš da izgubiš posao, ostavi nas
na miru.“
Gordon je krenuo da zatvori vrata.
Halovej je naslonio ruku na vrata i zaustavio ga. „To radite, zar ne?
Slušate muziku.“
Gordon je jače pogurao vrata.
Halovej ih je uz tresak otvorio, odgurnuvši ga.
„Hej!“ - povikao je Gordon.
Halovej je proš ao pored njega, priš avš i stolu. Ostali istraž ivač i su
mislili da je krenuo na njih, pa su ustuknuli. Ali, njemu je jedino bilo
stalo do sluš alica. Iz njih je dopirala tiha muzika. Predivna, umirujuć a
muzika.
„Gordone, vratili ste je, a niste me obavestili.“
„Naravno da te nismo obavestili. Ti si samo prokleti čuvar."
„Pokušao sam da se sprijateljim." - rekao je Halovej.
„Šta?“
„Tebi prijateljstvo ne znači mnogo."
„O čemu ti govoriš?"
Na vratima se pojavio čuvar. Nosio je pušku M4.
„Je li sve u redu?“
„Zatvori ovog č oveka dok helikopter ne dođe po njega." - rekao je
Gordon. „Otpušten je.“
Halovej je podigao slušalice.
Prišao mu je čuvar. „Čuo si ga, Erie. Žele da odeš odavde."
Halovej je prineo slušalice ušima.
Cuvar ga je zgrabio za levu nadlakticu. „Muzika se nas ne tič e, Erie.
Olakšaj nam svima. Hajdemo odavde."
Halovej je spustio slušalice.
Cuvaru je laknulo. „Dobro. Ostavić emo ove ljude da obavljaju svoj
posao."
Halovej je udario čuvara u grlo.
„Uh..“
Cuvar je ispustio puš ku M4 i podigao obe ruke do smrskanog
grkljana.
Halovej je podigao puš ku i ispalio tri metka Gordonu u lice.
Naočare od kornjačinog oklopa se polomiše.
Zač uvš i vriske iza sebe, okrenuo se i uoč io kako ostali nauč nici
traže zaklon.
Ne gađaj u opremu, upozoravao je sam sebe.
Kada je drugi č uvar dojurio u prostoriju, Halovej ga je pogodio u
grudi.
Uspanič eni nauč nici su pojurili kroz vrata. Laknulo mu je š to su se
odmakli od opreme; svima je pucao u leđa.
Podigao je puš ku M4 koju je kraj sebe imao drugi č uvar i proverio
da li je lež iš te za metke puno. Dok je izlazio u hodnik, ugledao je
Tagarda kako juri ka njemu. Halovej mu je razneo glavu.
Pretraž io je zgradu i ubio dvojicu radnika na održ avanju, koji su
č uč ali iza kutija u skladiš tu. Otkrio je jednu nauč nicu kako se krije
ispod ležaja i ubio je.
Sve vreme, bio je svestan prisustva už asnog š uma. Vratio se u
Odeljenje za istraž ivanje, zadovoljan š to je prvi č uvar najzad bio
mrtav; potom je stavio slušalice.
Glavobolja mu je nestala, dok je muzika tekla i lepršala.
38.
Ispod vojne vazduhoplovne baze, Roli je otključ ao metalna vrata i

ušao u prostoriju u kojoj nije bio tri godine.
Miris vlage i buđi lebdeo je u vazduhu. Video je mala crvena i bela
svetla, koja su sigurno bila oč i ž ivotinja, ali kada je pritisnuo prekidač
na zidu, svetlo iznad glave mu je otkrilo da je u pitanju ogroman niz
elektronskih instrumenata, naslaganih poput polica, od plafona do
poda. Kontrolne igle na njima su pulsirale, a tastature sa brojkama
svetlele. Dok ih je prouč avao izbliza, primetio je da registruju
neuobičajeno visok stepen aktivnosti.
Savršeno, pomislio je.
Kada je ranije lič no pregledao instalacije u ovom nizu, oprema je
predstavljala vrhunac tehnike. Od tada, zbog velikog napretka u
tehnici, instrumenti su se morali unaprediti dodatnim uređajima, koje
je ekipa donela. I pored toga, postojeć a oprema je obavljala svoje
zadatke, pojač avajuć i energiju iz izvora i prenoseć i je do antene, koja
je bila prikrivena u ruš evinama hangara iznad njega. Ta prikrivena
antena je bila usklađena sa horizontalnom antenom u opservatoriji.
Sutra uveč e, signal ć e se pojač ati u još već oj meri i usmerić e se ka
vertikalnoj anteni, koja je bila povezana sa satelitom.
U prethodnim eksperimentima, veze nisu funkcionisale,
završ avajuć i se ponekada poraž avajuć im rezultatima. Ali, s obzirom
na poboljš ane elektronske uređaje koje je njegov tim instalirao i
neuobič ajeno snaž nom energijom koju je emitovao izvor, Roli je
verovao da ć a ovoga puta najzad moć i da završ i putovanje koje je,
inspirisan svojim dedom, započeo još kao dečak.
Pritisnuo je jedno dugme i aktivirao niz monitora preko kojih se
vrš io nadzor. Zeleno svetlo noć nog vizira je prikazalo sruš ene
hangare kao i oblast oko vojnog aerodroma. Snaž na soč iva na
skrivenim kamerama su mu dozvoljavala da uvelič a slike do
neverovatnih velič ina. Posmatrao je kako kerovođa i nemač ki ovč ar
patroliraju duž ograde.
Paž nju mu je privukla oblast za posmatranje niz drum, gde se
gomila nekontrolisano ponaš ala, jureć i ka ogradi. Nije rač unao na to
da ć e imati ljudsku zamorč ad. Cinjenica da ih je bilo na stotine,
obećavala je veću korist.
Ali ono š to je bilo važ nije, znao je, bila su zamorč ad koju je poveo
sa sobom. Reakcija ljudi u njegovoj ekipi ć e odrediti da li ć e se
projekat pouzdano nastaviti. Oni nisu znali da su, pokretanjem ovog
eksperimenta, oni bili njegovi ključni delovi.
39.
Neč ija cipela je udarila Brenta po č elu. Na trenutak mu se zamutilo

pred očima.
„Neka kamera nastavi da snima!“ - povikao je u mikrofon na svom
reveru, dok su ga ljudi gazili. Brinuo se da ć e direktor u kontrolnoj
sobi televizijske stanice prekinuti prenos ako pomisli da je Brent
ozbiljno povređen, pa je dao sve od sebe da zvuč i kao da stvari drž i
pod kontrolom.
Iz Brentove perspektive, na š ljunku, sve je predstavljalo meš avinu
nogavica i haljina. A imao je oseć aj da se guš i. Još jedna cipela ga je
udarila, ovoga puta u vrat. Zakrkljao je i otkotrljao se, pokuš avajuć i
da se skloni od kamioneta za televizijski prenos. Sljunak ga je grebao.
Ramenom je udario o donji deo kamioneta iz kojeg je vrš en prenos. U
očaju, uvukao se ispod vozila što je dalje mogao.
Iz ove tač ke, video je kako pored njega promič u cipele, č izme i
nogavice. Boleo ga je vrat.
Da su me udarili samo malo bliže grkljanu, mogli su me ubiti,
pomislio je. Iznenada, gomila je proš la i on je ispuzao ispod
kamioneta.
„Dobro sam! Dobro sam!‘- povikao je u mikrofon.
Bože, nadam se da se ovo snima iz helikoptera, pomislio je. Levi
rukav na njegovom sakou je bio pocepan. Sa čela mu je tekla krv.
Kada je č uo povike i vriske iz gomile, bio je spreman da se ponovo
popne na kamionet i da nastavi sa prenosom, ali je nenadano ugledao
Anitu i Lutera Hamiltona kako lež e na š ljunku. Kamera je lež ala na
strani, još uključena.
Pritrč ao je Aniti i č uo je kako stenje. „Jesi li dobro? Mož eš li da
stojiš?" - upitao je zabrinuto. „Moram da te odvedem iz ove gužve!“
Stavio je njenu ruku oko svog vrata i podigao je. Zateturala se.
„Hajde, odvešću te na bezbedno mesto.“
Producent i njegova ekipa su ž urno izaš li iz kamioneta. Brent im je
ostavio Anitu i ž urno se vratio do Lutera Hamiltona, koji je kaš ljao i
borio se da se uspravi. Brent mu je pomogao da ustane i poveo ga do
zadnjeg dela kamioneta.
„Potrebna nam je hitna pomoć!“
„Sigurno." Producent je uperio prstom.
Brent se okrenuo i otvorenih usta posmatrao š estoro ljudi koji su
ležali na šljunku.
U zadnjem delu parkinga, ljudi su napadali jedni druge, probijajuć i
se ka tami, iza ograde.
„Vidim ih!"
„Prelepa su!"
„Sklanjaj se sa puta!"
„Ne mogu da dišem!"
Brent je podigao Anitinu kameru i dodao je producentu. „Seć aš li
se kako se koriste ove kamere?"
„Naravno. Još uvek plaćam sindikalnu članarinu."
„Onda idemo gore, na kamionet."
Brent je zgrabio sruš ene merdevine i naslonio ih na kamionet.
Podrhtavanje desne ruke ga je uplaš ilo. Iako se oseć ao kao da ć e se
onesvestiti, borio se da ostane na nogama. Na vrhu kamioneta,
primetio je da je helikopter televizijske stanice uključ io svetla za
prizemljenje, osvetlivši tako okupljenu gomilu.
Promukao od udarca u grlo, poč eo je da govori u prič vrš ćeni
mikrofon, opisujuć i ono š to je video. „Ljudi iz pozadine teraju ostale
napred. Oni u sredini su pregaž eni. Ljudi u prvim redovima su
pritisnuti uz bodljikavu žicu."
Brent je začuo kako se lomi drvo.
„Mislim da će žica uskoro..."
Nekoliko stubova je puklo. Ograda se sruš ila. Ljudi iz prvih redova
su poleteli preko nje, vriš teć i, jer su pali preko bodljikave ž ice. Ostali
su prejurili preko njihovih leđa, nastavljajući da se kreću ka polju.
U daljini, svetla su i dalje treperila.
„Cujem nekakav zvuk.“ - govorio je Brent u mikrofon. „Luter
Hamilton je pomenuo da svetla ponekad prati zvuk. Pitam se da li se
to i sada deš ava. Ne, greš im. Zvuk nema nikakve veze sa svetlima. To
je...“
40.
Stojeć i pored automobila parkiranog kraj puta, Pejdž je otvorenih

usta posmatrao deo za posmatrač e, gde je okupljena gomila bila van
kontrole. Da je bio sam, potrč ao bi da pomogne policiji, iako nije
mogao da zamisli kako bi i desetostruko već e policijske snage mogle
da reše situaciju kojoj je prisustvao.
Sada mu je bilo stalo samo do Tori.
„Imala si pravo što smo ostali izvan gužve.“ - rekao je.
Okrenuo se.
Nije stajala kraj njega.
Namrš teno je pogledao ka mrač nom putu, a onda krenuo ka
prostoru između parkiranih automobila, ali je i dalje nije video.
„Tori?“
Zurno se vratio do saturna. Nije sedela u automobilu. Pogledom je
istraž ivao tamu na drugoj strani, gde su bili parkirani automobili. Nije
joj bilo ni traga.
„Tori!"
Pejdž je sumnjao da je otiš la ka gomili, koja se pretvorila u
jednolič nu masu š to je iš la preko bodljikave ž ice, gazila ljude i
nestajala u mraku.
Ali ako nije otiš la u tom pravcu, postojalo je još samo jedno
rešenje.
Razlegla se grmljavina.
Pejdž je skrenuo ka mrač nom paš njaku i potrč ao ka njemu. Tori je
bila u pravu kada je pretpostavila da je deo za posmatrač e bilo
proizvoljno izabrano mesto za posmatranje svetala. Mogla su se videti
i sa drugih mesta duž puta, a več eras ga je iznenadilo to š to ih je jasno
video. Kada je Tori uzbuđeno pokazala ka mračnom horizontu, odmah
ih je ugledao.
Verovatno sam naučio kako da ih vidim, pomislio je. Na isti način
na koji sam naučio da gledam i sipe.
Ili se samo zavaravam?
U daljini, svetla su se brzo kretala i lebdela. Pejdž ne samo da ih je
ugledao brž e nego prethodnih puta, nego ih je video i jasnije. Kao da
mu je neko sa oč iju skinuo izmaglicu. Bila su blistava, okretala su se,
bila su daleka, a opet dovoljno blizu. Činilo mu se kao da se ježi.
„Tori!“
Jače je zagrmelo; oluja se brže primicala.
Pejdž se uputio ka ogradi. Zahvaljujuć i svojoj obuci za pilote, znao
je da je najbolji nač in za snalaž enje u mraku da se orjentiš e u odnosu
na periferne objekte. Zurenje u tač ku u tami pred sobom bi dalo
manje rezultata nego kada bi posmatrao predmete koji su mu bili u
uglovima vidnog polja, jer su ć elije u oku, nazvane š tapić i, namenjene
gledanju u noćnim uslovima, smeštene u perifernim delovima oka.
Gledao je iskosa preko bodljikave ž ice. Sa desne strane je č uo
povike koji su dopirali sa platforme za posmatranje. Tamo su se
senke, nalik na utvare privuč ene svetlima, kretale sve dalje kroz
pašnjak. Čuo je i jauke.
„Do vraga, rekao sam da prestanete da me gurate!“ - neko je
povikao.
Sevnula je munja, osvetlivš i siluete ljudi koji su se tukli. Jedan
č ovek je udario drugog u stomak. Kada se drugi č ovek presavio, prvi
ga je oborio na zemlju i udario u glavu. Drugi ljudi su uč estvovali u
slič nim tuč ama; bilo ih je toliko da je Pejdž znao da ne mož e da ih
zaustavi.
Onda je ponovo naiš la tama, č inilo se da je dublja od prethodne,
jer je Pejdž ov vid u mraku bio poremeć en. Ne mogavš i da sač eka da
mu se vid ponovo privikne na tamu, doš ao je do stuba, popeo se na
njega, koristeć i se bodljikavom ž icom kao merdevinama, a zatim je
skoč io na tlo sa druge strane ograde. Piš tolj, koji mu je bio u futroli,
udario ga je pri padu.
„Tori!“
Iznenadni vetar mu je naneo praš inu u lice. Podigao je levu ruku
kako bi zaš titio oč i i krenuo napred, ka mrač nom paš njaku. Osetio je
kako mu pod patikama krčka rastinje. Kap kiše mu je pala na nos.
Umalo je pao preko jedne stene. Kada je vratio ravnotež u, krenuo
je napred i trudio se da hoda pravolinijski, ka udaljenim svetlima. Na
trenutak je, zbog praš ine, morao da zatvori oč i. Po č elu su mu padale
kapi kiše.
U narednom bljesku munje je primetio da su mu siluete još bliž e.
Kada je okupljena gomila stigla do paš njaka, svi su se razdvojili,
oč ajnič ki se trudeć i da izbegnu sukob sa ljudima koji su ih gurali
preko sruš ene ograde. Izgledali su zbunjeno, kao da su odjednom
shvatili gde se nalaze.
Od grmljavine, Pejdž u je htelo da iskoč i srce iz grudi. Na trenutak,
ponovo ništa nije mogao da vidi, obavijen tamom.
Narednog trena je poč elo da pljuš ti; morao je da se sagne od jač ine
pljuska. Kiš a je bila iznenađujuć e hladna, potpuno ga je obavila,
zaklonivš i udaljena svetla. Bez njih, nije imao orjentir. Cak se ni svetla
na platformi za osmatranje više nisu mogla videti.
„Tori!“
Naleti kiš e su ga udarali po licu. Mokra odeć a mu se zalepila za
kožu, drhtao je od hladnoće. Munja je bljesnula u blizini. Video je kako
se munja rač va i č uo prasak. Bljesak, koji je trajao dve sekunde, otkrio
mu je iguru osobe koja se pred njim saplitala. Onda ga je ponovo
obuzela tama. Gonjen grmljavinom, krenuo je ka mestu na kojem mu
se učinilo da je ugledao tu osobu.
Iznenada se sudario sa njom. Odmah je shvatio da je u pitanju Tori.
Za deset godina braka nije mogao, a da ne raspozna njeno telo u
mraku.
„Hvala Bogu, naš ao sam te.“ - rekao je. „Hajde. Moramo da se
vratimo do automobila."
„Neću."
Učinilo mu se da zbog tutnjave grmljavine nije čuo dobro. „Šta?"
„Ostavi me na miru.“
„Nisi bezbedna ovde.“
Pejdž je zgrabio Tori za ruku, ali njena kož a je od kiš e postala
klizava, pa se lako izvukla i počela da beži od njega.
„Tori!“ - povikao je. „Moramo da se vratimo do automobila!"
U jednom trenutku, Pejdž a je obuzela panika i nije mogao da je
vidi. A onda je munja obasjala iguru njenog tela, pa je pojurio za
njom.
„Tori, mogla bi da pogineš tamo!“
Pejdž je zgrabio za ramena. Stojeć i iza nje, pokuš avao je da je
okrene u pravcu iz kog je doš ao. Udarila ga je laktom u stomak,
odgurnuvši ga.
Od neoč ekivanog udarca se borio za vazduh. Drž eć i se za stomak,
shvatio je da mu je opet umakla.
Kada je ponovo sevnulo, uoč io je da je odmakla dalje nego š to je
oč ekivao. Potrč ao je da je sustigne. Ponovo je zgrabio s leđa, ali ovoga
puta joj je rukama pritisnuo laktove uz telo. Obavio je ruke oko
njenog stomaka i podigao je, pokušavajući da je odnese nazad.
Udarala ga je petama po kolenima. Kada je zbog bola u nogama
morao da je spusti, ona se brzo okrenula.
„Prokletniče, da me nisi ponovo odvojio od svetla!“
„Ponovo?"
„Da si me pustio da ostanem, da me nisi zgrabio i uneo u auto...“
Zapanjen, Pejdž je shvatio da ona od njega misli da je neko drugi.
„Tori, ja nisam tvoj otac.“
„Sve š to ž elim jeste da vidim svetla! Kuč kin sine, uvek si vikao na
mamu! Oduvek si pokušavao da me dodiruješ!“
Pejdž je bio iznenađen potonjim otkrićem.
„Tori, tvoj otac je odavno umro! To sam ja! Tvoj muž! Ja te volim!“
Munja je osvetlila njenu pomamljenu pojavu; podigla je pesnicu.
Natopljen kišom, očekivao je udarac.
Prvi udarac ga je pogodio u usta. Od udarca, glava mu se zabacila
unazad; ali je uspeo da se održ i na nogama. Oseć ao je ukus krvi,
pripremivši se za drugi udarac.
Ponovo je zamahnula. Onda je nestala u tami. Kada je ponovo
sevnulo, Pejdž je ugledao kako ga unezvereno posmatra.
Ubrzano je disala. Pomislio je kako kapi koje su joj tekle niz lice
nisu bile samo kapi kiš e, nego i suze. Stajala je otvorenih usta, ječ eć i
od bola. Kada ga je š čepala, snaž no ga stegnuvš i, oseć ao se kao da ga
je snaž no udarila. Njene ruke su ga č vrsto stezale. Nekontrolisano je
jecala, naslonivši glavu na njegove grudi.
„Prestrašena sam.“ - jecala je.
Jedva je mogao da je čuje od urlika vetra i kiše.
„I ja sam prestraš en. Ali, sve ć e biti u redu.“ - obeć avao joj je,
oseć ajuć i krv na otekloj usni. „Sve ć u uč initi za tebe. Molim te, pusti
me da ti pomognem."
„Ne znam šta se dešava sa mnom.“
„Ni ja ne znam š ta se deš ava sa mnom.“ - rekao je Pejdž , priljubivš i
se uz njen obraz. „Ali, veruj mi, otkrićemo šta je u pitanju."
Obgrlivš i je, oč ekivao je naredni bljesak munje. Rascepila je nebo
toliko blizu njih da je uzdrhtao, ali mu je sjaj omoguć io da se orjentiš e.
Iza sebe je ugledao obrise oblasti za posmatranje i poč eo da
raspoznaje slabu svetlost farova i rotirajućih svetala hitne pomoći.
Verovatno ih je videla i Tori. Zagrmelo je u isto vreme kada je
ponovo nastupila tama; gegajuć i se, krenula je napred, kroz pljusak.
Pejdž je uzeo za ruku i kretao se pored nje. Da im munje nisu pruž ale
svetlost za orjentaciju, rizikovali bi kretanje u krug po pašnjaku.
Tlo je postalo blatnjavo, patike su im tonule u njega.
„Hladno mi je.“ - promrmljala je Tori.
„Misli na toplo kupatilo." - rekao joj je Pejdž . „Suvu odeć u. Vruć u
kafu. Tople pokrivače u krevetu."
„Izgubljena sam." - rekla je Tori.
„Onda smo zajedno izgubljeni."
Munja je rasparala nebo.
Tori je pokazala prstom. „Ograda."
Patike su im bile teš ke od blata. Kliznuli su u blato, pridrž avajuć i
jedno drugo.
Kada su stigli do ograde, Pejdž je glasno viknuo, kako bi ga č ula od
vetra. „Razdvojiću žicu! Pokušaj da se provučeš kroz otvor!"
Koristeć i obe ruke, povukao je središ nju ž icu na gore, a
blatnjavom patikom je pogurao donju na dole; plaš io se da ć e munja
udariti u ogradu, proći kroz žice i oboje ih spržiti.
„Prošla sam!" - povikala je Tori.
Pejdž se popeo na stub i skoč io na tlo, gde je skliznuo u blato i pao
na desno koleno. Munja je udarila vrlo blizu njega, da je skoro mogao
osetiti.
„Jesi li dobro?" - upitala je Tori.
„Biću za trenutak." Pejdž se uspravio.
Niz put, uz svetlost farova, primetili su kolone automobila i ljude
koji su bež ali u potrazi za skroviš tem. Pljusak ih je š ibao. Nekima je
odeća bila pocepana i pridržavali su se kao da su ozbiljno povređeni.
„Jesi li siguran da si dobro?" - povikala je Tori.
„Bolje sam od njih." - odgovorio je Pejdž . On i Tori su potrč ali duž
redova automobila, sve dok nisu stigli do saturna.
Kada su uš li unutra, Tori je već izvadila ključ eve iz dž epova.
Pokrenula je motor i uključ ila grejanje, ali je vazduh bio hladan, pa ga
je odmah isključila.
Dok je kiša udarala po vetrobranu, Pejdž je drhtao.
Tori je cvokotala. Riđa kosa joj je bila slepljena. Sa bluze joj je
kapala voda, a blatnjava odeća joj je prionula za telo.
Kraj njih, prostor je bio osvetljen farovima, dok su se automobili
izvlačili i kretali ka Rostovu. Auto se zatresao od udara groma.
Tori mu je sa usne obrisala krv.
„Žao mi je." - rekla mu je.
Pejdž je dodirnuo po ruci. „Nisi me ti udarila."
„Poslednjih nekoliko dana se oseć am kao da ne ž ivim svoj ž ivot.
Više sama sebe ne razumem. Šta se, do đavola, dešava?“
„Sta god da je, deš ava nam se oboma.“ Pejdž je zagrlio, zahvalan
š to mu je to dopustila. Voleo je toliko da je jedva mogao to da iskaž e.
„Zajedno ćemo naći izlaz iz toga.“
TREĆI DEO
POSMATRAČKO OKO
41.
Drhteć i pod natopljenom odeć om, Brent je stajao kod prozora u

dnu kamioneta za televizijske prenose i gledao u tamnu zavesu kiš e.
Iza njega, Anita i Luter Hamilton sedeli su u dnu zida, pijuckajuć i
mlaku kafu iz plastičnih čaša.
Producent vesti je posmatrao kako tehnič ar i kamerman
dovrš avaju pakovanje opreme. „Vreme je da se vratimo u motel.“
Sevnulo je; Brent je ugledao poslednje ljude kako oč ajnič ki bež e od
kiš e ka svojim automobilima. Nekolicina je hramala ili se pridrž avala
od bola.
„Da smo bar mogli ovo da snimimo."
„Neć u poslati ni jednog kamermana na ovo nevreme.” - rekao je
producent. „Predviđaju da ć e oluja trajati nekoliko sati. Ovde se
večeras više ništa neće dogoditi. Vreme je da se naspavamo.“
„Kome je potreban san pored ovako velike priče?“
„A kome treba izveštač koji umre od iscrpljenosti?"
„Gde je Šeron?“ - upitao je sumnjičavo Brent.
„Vratila se u motel. Odmara se, kako bi mogla sutra ujutru da
izvešlava odavde.“
„Nema šanse. I ja ću izveštavati sa njom.“
„Neć eš ako se ne odmoriš . Znam da ž eliš da pokaž eš gledaocima
koliko si vredan, ali sad već počinješ da izgledaš zastrašujuće."
Kada se kamion pokrenuo, od č ega se zadrmao pod, Brent je seo
pored Anite i pričvrstio sigurnosni pojas. „Jesi li povređena?“
„Imam modrice."
„Danas si obavila dobar posao.“
„I sinoć .“ - naglasila je Anita. Neš to je bljesnulo u njenim tamnim
očima.
„I sinoć ." - priznao je Brent. „Jesi li spremna da sutra ujutro uradiš
više?“
„Moram da popravim auto.“ Anitino lice je odavalo umor. Gledajući
ispod bejzbol kape, upitala je producenta: „Da li mi još plać aju
prekovremeno?"
„Naravno. CNN nam garantuje troškove."
Kamionet se zatresao dok je vozač izlazio na put.
„Ali ne znam š ta je viš e ostalo od prič e.“ - rekao je producent.
„Posle ovoga več eras, policija kaž e da ć e zatvoriti oblast za
posmatranje. Sutra uveč e nikome neć e dopustiti da tamo priđe.
Verovatno na duže.“
„Policija mož e pokuš ati, ali nakon onoga š to smo upravo preneli,
sutra ć e ovde biti još viš e radoznalaca.“ - odgovorio je Brent. „Bić e
subota. Ljudi ć e krenuti ovamo na vikend. Neć e im se dopasti da
pređu dalek put i da ne dobiju prilika da vide svetla. Policajci,
barikade, ljutita gomila - sve to ide na ruku velikoj televiziji."
„Sutra uveč e.“ - slož io se producent. „A š ta ć e biti u
međuvremenu?“
„Mnogo uglova. Moram da uđem u trag ž eni koja je pucala u ubicu.
Neko mi je, takođe, rekao da u okolini postoji radio-opservatorija.
Verujem da mogu nekako da je povež em sa prič om - sa
vanzemaljcima ili bilo č ime drugim. Zelim da istraž im i
vazduhoplovnu bazu iz Drugog svetskog rata. Mož da mož emo da
snimimo mesto na kojem je onaj momak odleteo u vazduh 1980“
„Džoni.“ - promrmljao je Hamilton.
„Šta?“
„Zvao se Džoni.“
„Tako je.“
Oglasio se producent: „Brente, ako poč neš da tumaraš po onoj
vazduhoplovnoj bazi, velika je verovatnoć a da ć eš i ti odleteti u
vazduh.“ Izgledao je zamišljeno. „Znaš, to bi bila sjajna priča.“
42.
Roli je č uo slabu grmljavinu, ali osim š to je voda tekla niz zidove,

deo ispod napuš tene vazduhoplovne baze je bio bezbeđan. Pod
hladnim sjajem svetala iznad glave, posmatrao je kako njegovi ljudi
dovršavaju sa raspakivanjem poslednjih drvenih sanduka.
„Naredniče Lokhart, okupite ekipu."
„Razumem, gospodine."
Za nekoliko sekundi, svi su stajali u redu pred njim.
„Gospodo, iza vrata koja se nalaze iza vas nać i ć ete toalete i
odeljak u kojem ć ete spavati, iako u spavaonici neć ete provoditi
mnogo vremena. Postoji i kuhinja, ali je bez zaliha. Za sada, morać ete
da se zadovoljite sledovanjima koja ste raspakovali. Kada naredni
helikopter stigne u opservatoriju, doneće šnicle.
Jedan od razloga zbog kojeg ste izabrani za ovaj zadatak je da ste
struč njaci u oblasti elektronike. Iza vrata, koja se nalaze sa vaš e desne
strane, nalazi se stanica za osmatranje. Pre tri godine bila je č udo
tehnike. Oprema koju smo doneli ć e poboljš ati performanse. Ali pre
nego š to je instalirate, ž elim da uzmete kamere sa zatvorenim
električ nim kolima, koje ste otpakovali i da ih postavite u gornje
uglove svake prostorije i svakog hodnika. Zelim da svaki milimetar
ove zgrade - uključ ujuć i i toalete - bude prikazan na monitorima za
nadzor i da svaki sekund onoga š to se ovde deš ava bude snimljen. Ako
želimo da stvaramo istoriju, onda to moramo i dokumentovati.
Tokom celokupnog vremena ovde, nosić ete svoje piš tolje u
futrolama. Potrudić ete se da vam jedna od puš aka M4, koje ste
otpakovali, bude blizu, gde god da se nađete. Osim toga, nosić ete i
čepove za uši koji se koriste na obuci za pucanje."
Roli je uočio Lokhartov zbunjeni pogled.
„Naredniče, imate li pitanje?"
„Gospodine, očekujete li da nas napadnu?"
„Samo ž elim da sprovedem mere predostrož nosti, ako uzmemo u
obzir nestabilnost koju smo videli napolju. Sto se tič e č epova za uš i, na
ovom projektu postoje određeni zvuč ni detalji koji mogu imati...
recimo da mogu izazvati štetu."
Iza Rolija su se otvorila vrata. Okrenuo se i ugledao jednog od
č lanova tima kako uvodi kerovođu i nemač kog ovč ara. Doš li su
stepenicama, č iji je elektronski prekidač bio skriven među hrpama u
hangaru. I ljudi i pas su bili u potpunosti mokri.
„Ima li gore problema?" - upitao je Roli.
„Nema, gospodine." - odgovorio je kerovođa. „Niko se nije ni
približ io oblasti. Okupljeni su bili u najveć oj meri obuzeti onim š to se
deš ava u oblasti za razgledanje kraj puta. Tamo su stvari izmakle
kontroli. Onda je počela oluja i svi su otišli.“
„Iza onih vrata ćete pronaći suvu odeću.“
„Hvala, gospodine."
Dok su kerovođa i nemač ki ovč ar napuš tali prostoriju, Roli je
mahnuo Lokhartu da mu priđe.
Roli je spustio ton svog glasa: „Ako se pas bude č udno ponaš ao, na
bilo koji način, bez obzira koliko blago..."
„Da, gospodine?"
„Ubij ga."
43.
Brisač i na saturnu su se brzo pomerali na sve jač em pljusku, koji je

dobovao po krovu i zaklanjao svetlost farova. Drhteć i, Tori je skoro
promaš ila ulaz u motel. Skrenula je, proš la kroz blatnjave barice i
stala kod dela broj 11. Kada su ona i Pejdž trč eć i stigli do vrata sobe,
Pejdž ih je otključao i širom joj otvorio vrata.
„Idi i okupaj se.“ - rekao je. „Obuci toplu odeć u. Ja ć u otić i kolima
do Rib Palasa i uzeću nam vruću kafu.“
„Ali i ti si se smrzao kao i ja. Zašto bih prvo išla ja? Nije u redu.“
„Poslednje š to nam treba je da se razboliš pred operaciju. Sta
misliš o vrućoj supi? Hoćeš da ti donesem?“
Tori nije mnogo oklevala. „Da, bilo bi sjajno."
Pejdž se ž urno vratio na pljusak, uš ao u automobil i uključ io
grejanje.
Vratio se petnaest minuta kasnije i postavio š olje sa kafom i
posude za supu od stiropora na mali stoč ić . Vrata kupatila su bila
zatvorena. Kada je č uo kako se po kadi rasprskava voda, brzo je
skinuo svoju natopljenu odeć u. U sobi nije postojao ormar, ali je
postojala š ipka sa veš alicama. Na nju je okač io svoju odeć u i obrisao
se ć ebetom koje je naš ao na polici. Iako se ogrnuo ć ebetom, nije
mogao da prestane da drhti. .
Nije spakovao mnogo odeć e, pa je bio primoran da obuč e
farmerke i koš ulju koje je nosio prethodne več eri. Još su se oseć ale na
dim, ali su bar bile suve.
Kada je Tori izaš la iz kupatila, naš la ga je sklupč anog pod
pokrivač ima na krevetu, kako pokuš ava da smiri prste, dok je obema
rukama držao šolju sa kafom.
Nosila je obič nu majicu kratkih rukava i š orts. Kosu, osuš enu
peškirom, začešljala je unazad. „Red je na tebe.“
„Nekako mi se ne sviđa ideja da se ponovo kvasim. Mislim da ć u
sačekati da se malo zagrejem."
„Ja i dalje drhtim. Kakvu si nam supu doneo?"
„Na mestu kao š to je Rib Palas imaju samo jedan izbor - zovu je
ljutito goveče."
„Zvuči baš kao nešto što mi je potrebno."
Povukla je ć ebe sa svog kreveta, obmotala ga oko sebe i sela za
sto, otvarajuć i posudu sa supom. Dok je posmatrao, Pejdž je otpio
malo kafe i osetio vrelinu teč nosti na svojoj otekloj usni. Dok je jela,
nije niš ta govorila, brzo unoseć i supu kaš ikom u usta. Zatim je otvorila
kafu i ć utala dok je ispijala. Naposletku se okrenula ka njemu; bila je
napeta od zbunjenosti. „Da nije bilo oluje, neprekidno bih hodala da
dođem do svetlosti."
„Ne.“ - rekao je Pejdž. „Da nije bilo mene."
„Nisam mogla da se oduprem. Činilo mi se kao da me zovu."
Razmišljao je o onome što je rekla, a onda je prodorno pogledao.
„Hajde da se spakujemo i odemo odavde. Ne sutra. Baš sada. Do
sutra mož emo stić i do tvoje majke. Jesi li spremna da uradiš tako
nešto?"
Tori je spustila glavu ne govoreć i; na taj nač in mu je odgovorila.
On se priseć ao onoga š to se deš avalo u polju. Nakon svega š to mu je
rekla i uč inila, nije se trudio da je natera da ode. Nije bio siguran ni da
bi mogao da je natera da ode. Zato je sam došao do odluke.
„U tom sluč aju, morać u da budem policajac još neko vreme. Ovo je
prevaziš lo tač ku u kojoj tek tako mogu da dopustim da stvari nad
nama preuzmu kontrolu. Otkriću šta se dešava."
44.
Pejdž se trgnuo iz sna, pogođen surovom istinom o onome š to mu

je Tori ispričala o svom raku i onome što se dogodilo prethodne noći.
Toliko je stvari na koje se treba priviči.
Sunč eva svetlost se probijala kroz jeftine zavese; i dalje se oseć ao
umorno, iako je, pogledavš i na sat kraj kreveta, video da je 13:14 i da
je spavao dvanaest sati.
Ovoga puta, Tori je ostala u svom krevetu.
Teturajuć i se, otiš ao je do kupatila, tiho zatvorio vrata, obrijao se,
puštajući slab mlaz vode, trudeći se da ne stvara buku.
Kada je izašao iz kupatila, Tori je oblačila farmerice.
„Izvini što sam te probudio" - rekao je.
„Nisam dobro spavala."
„Nisam ni ja." Dodirnuo je koš ulju i farmerke koje je stavio na
veš alicu. „Još su mokre." Pogledao je odeć u u kojoj je spavao. Bila je
zgužvana i još uvek se osećala na dim, od pre dve noći.
„Izgleda da ćemo morati u kupovinu." - zaključila je Tori.
Kada su izaš li iz sobe, na jaku dnevnu svetlost, Pejdž je bio
uznemiren brojem automobila koji su prolazili pored motela - bilo ih
je mnogo viš e nego prethodnog dana. Tori je trebalo znatno viš e
vremena da se uključi u saobraćaj i da izvede saturna na put.
U gradu su ulice bile zakrč ene automobilima. Sva mesta za
parkiranje su bila zauzeta. Tori je pustila Pejdž a da izađe ispred
prodavnice koja se zvala Aut iter, gde je bilo toliko turista da je morao
da č eka petnaest minuta kako bi platio novu odeć u. Trebalo mu je još
petnaest minuta da uđe u kabinu za isprobavanje odeć e. Obukao je
nove pantalone, majicu kratkih rukava i koš ulju koju je obukao preko
majice - što bi prikrilo njegov pištolj.
Kada je izaš ao napolje, sa starom odeć om u kesi, č uo je kako jedan
od kupaca govori prodavačici.
„Da li ljudi ovde stvarno vide svetla?"
„Da." odgovorila je prodavač ica. „Ali proš lo je nekoliko godina od
kada sam ja išla da ih posmatram.“
„Zar vas ne zanima šta ona predstavljaju?" - upitao je kupac.
„Kada sam bila mala, zanimalo me. Ali, navikla sam se na njih.“
Dok je Pejdž hodao ka izlazu iz prodavnice, č uo je drugog kupca
kako se obrać a drugoj prodavač ici: „Moja ž ena ima dijabetes. Culi smo
da se na ovom mestu deš avaju č uda, kao u Lurdu. Ako vidi svetla, bić e
izlečena.“
Pejdž je izaš ao na trotoar, gde ga je Tori č ekala sa dva sendvič a i
dve boce vode, koje je kupila u susednom restoranu.
Izlečena? - pomislio je. Zar to ne bi bilo lepo?
Naredna tri bloka ulica na putu ka bolnici su jeli. Na ulazu, Tori je
nervozno zastala.
„Jedan dan bliž e novom poč etku u tvom ž ivotu." - Pejdž je pokuš ao
da je ohrabri.
Udahnula je duboko i naterala sebe da uđe.
Na spratu, u blistavo osvetljenom hodniku, dok su iš li ka
Kostiganovoj sobi, činilo se da je miris dezinfekcionog sredstva jači.
Poznat, promukao nač elnikov glas je dopirao iz sobe, obrać ajuć i
se nekome: „Neka nam je Bog u pomoć i ako se naredni nemiri budu
proširili na grad. Koliko ljudi je povređeno?"
„Dvadeset i troje." - odgovorio je drugi glas. „Dvanaestoro je
ozbiljno povređeno na bodljikavoj žici."
„A ostali?"
„Sestoro je skoro pregaž eno do smrti. Ostali su povređeni u
tučama."
Pejdž u je bilo neprijatno š to prisluš kuje. Mahnuo je Tori da krene
za njim, dok je ulazio u sobu.
Zvuk njihovih koraka je naterao drugog č oveka da se okrene ka
njima. Bio je pedesetih godina, zdepast, kož e izgorele od sunca.
Sportski kaput, koji je nosio, bio je skrojen na zapadu i bio cik-cak
proš aran preko levog i desnog dela grudi. Nosio je kaiš sa velikom
kopčom i kaubojski šešir.
„Izvinjavam se š to vas prekidam." - rekao je Pejdž . „Samo smo
želeli da preverimo kako je načelnik Kostigan.“
„Mnogo bolje, hvala.“ Uspinjuć i se u krevetu, Kostigan viš e nije bio
jako bled. Brkovi su mu sada bili u kontrastu sa licem, a monitori za
prać enje rada srca i visine krvnog pritiska viš e nisu bili u sobi. U ruci
viš e nije imao cevč icu za intravenozno davanje terapije, jedino mu je
oko glave ostao veliki zavoj. „Rekli su mi da ć e me pustiti sutra kuć i,
dok god ne poč nem da lupam glavom o druge stvari. Ovo je Henk
Vagner. Vlasnik je prodavnice u gradu. Da skratim prič u, on nam je
gradonačelnik, što u ovom trenutku ne bi želeo da bude.“
Pejdž se rukovao sa Vagnerom.
„Den Pejdž. Ovo je moja supruga, Tori.“
„Nač elnik mi je govorio o vama. Vi ste par koji je spasio ljude u
autobusu u č etvrtak uveč e. Vi ste ž ena koja je...“ Videvš i da joj je
neprijatno, gradonač elnik je rekao: „Zahvalni smo vam na onome š to
ste uč inili. Bez vaš e pomoć i, situacija je mogla biti i gora.“ Pogledao je
na sat. „Morać ete da me izvinite. Moram da stignem na hitan sastanak
gradskog Veća.“
Posmatrali su ga dok je odlazio, a onda usmerili svoju paž nju na
načelnika Kostigana.
„Da li se zaista osećate bolje?“ - upitala je Tori.
„Glava me viš e ne boli onako jako. A i izvadili su mi igle koje su
zaboli u mene. Lekar mi je najzad ukinuo dijetu od č orbe i
bezukusnog ž elea.“ Kostigan je pokazao prstom ka Pejdž ovoj
ozleđenoj usni. „Izgleda da ste i Vi jedan od povređenih prošle noći.“
„Stvari su bile malo otkačene. Mogu li Vam postaviti pitanje?"
„Mož ete pitati." Kostiganov glas je visio u vazduhu, kao da je
sugerisao, ali ja možda neću odgovoriti.
„Čovek koji je ubio Vašeg oca...“
Na trenutak, Kostiganove oč i, u kojima se video bol, usredsrediš e
se na prošlost. „Kakve veze ima on?“
„Rekli ste da je stigao u Rostov nekoliko meseci pre toga.“
„Izgubio je posao u Fort Vortu kada su fabriku u kojoj je radio
preselili u Meksiko. Niš ta viš e nije mogao da nađe. Ovde je ž iveo jedan
od njegovih rođaka, koji je uspeo da mu nađe posao u torovima za
stoku.“
„Rekli ste da je bio pijanica, da se u barovima uplitao u svađe.
Njegova ž ena se zakopč avala do grla i nosila duge rukave, č ak i po
vrućini - samo da bi sakrila modrice."
„Tako je.“
„Na Vaš em mestu, s obzirom š ta se dogodilo Vaš em ocu, ja bih
sagledao svaki moguć i aspekt sluč aja. Otiš ao bih u Fort Vort i
razgovarao bih sa ljudima koji su poznavali muž a, iz perioda kada je
porodica ž ivela tamo. Jeste li otkrili da li mu se ponaš anje promenilo
nakon dolaska u Rostov?"
Kostigan je razmiš ljao o tome na trenutak. „Da, dobar ste
policajac."
„Znate i sami, baš kao š to to znam i ja, da je bitno postaviti prava
pitanja."
Kostigan je klimnuo glavom. „Istraž ivao sam malo. Muž evljevo
stanje se de initivno pogorš alo nakon dolaska ovamo. Uvek je bio
preke naravi, naroč ito kada bi se napio, ali se ovde sve pogorš alo.
Ljudi koji su ga poznavali u Fort Vortu su mislili da je bio ogorč en zato
što je morao da napusti veliki grad i da živi u sred pustare."
„Da li je ta priča prošla kod Vas?"
„Ja imam drugačiju teoriju."
„I to je pravi razlog zbog kojeg ste od mene traž ili da drž im piš tolj
u koferu kada sam otiš ao u oblast za posmatranje kako bih otkrio š ta
Tori radi tamo, zar ne?"
„Tako je."
„Šta sam propustila?" - upitala je Tori.
Kostigan je pogledao u nju. „Ljudima se ovde ili odmah svidi ili
zamrze mesto. To ste primetili u č etvrtak uveč e. Neki ljudi su izaš li iz
automobila i bili su otvoreni ka tome da ć e ugledati svetla, dok drugi
nisu mogli doč ekati da se opet vrate na put. Nekolicina je bila ljutita
jer nisu mogli da vide ono š to su drugi tvrdili da vide. Na isti nač in
magneti mogu odbijati i privlačiti jedni druge.“
„Je li č ovek koji je ubio Vaš eg oca ikada odlazio da vidi svetla?“ -
upitao je Pejdž.
„Pokuš avao je nekoliko puta. Na kraju je rekao da su ljudi koji su
mu pričali o svetlima pokušavali da naprave budalu od njega."
„A Vi ste se plaš ili da ć u se ja, ako ne budem video svetla,
razbesneti - baš kao i čovek koji je ubio Vašeg oca."
„Da.“
„Zašto mi to niste rekli?"
„Ne bi shvatio o č emu govorim. Kako sam uopš te to mogao da ti
objasnim? Rekao sam ti u telefonskom razgovoru - potrebno je da ih
sam vidiš."
„Ili da ih ne vidim." - dodao je Pejdž.
Kostigan nač ini pokret kao da je to o č emu govore beznač ajno. „Ne
postoji nač in da se kaž e ko ć e videti svetla, a ko ne, ili kako ć e ko
reagovati. Cak i oni koji ne vide svetla..." Nač elnik je protrljao svoje
previjeno č elo. „Pretpostavljaš li da je moguć e osetiti svetla, a da ih pri
tome ne vidiš?"
„Juč e ste nam rekli da je u pitanju iluzija koju stvara temperaturna
inverzija." - podsetila ga je Tori.
„Jesam."
„Ali sada se čini da mislite da se više stvari krije iza njih."
„Temperaturna inverzija. Naravno. To je razumno objaš njenje. Ali
za dvadeset godina, koliko sam policajac, jedno sam nauč io, a to je da
ljudi nisu razumni."
45.
Prodavnica antikviteta Harijet Vord je bila puna kupaca. Na sjaju

popodnevnog sunca, Pejdž u se uč inilo da unutraš njost prodavnice
izgleda mnogo blaž e. Primetio je da je jedan č ovek uzeo u ruke jednu
od starih puš aka koje je Pejdž primetio na zidu prethodne več eri,
čovek je baratao polugom na oružju, uperivši pušku ka plafonu.
„Baš kao puš ka kakvu je Dž ejms Stjuart koristio u vesternu." -
rekao je svojoj prijateljici. „Vinčester '73. Teš ko je poverovati da je
takav ilm snimljen odmah posle građanskog rata. Koliko koš ta? Dve
hiljade i osam stotina dolara? Blagi Bože, ovo bi bio dobar posao!"
„Mislim da je ne mož emo priuš titi." - rekla je ž ena. „Benzin i hrana
su skupi. Naredne sedmice dospeva na naplatu rač un za Bobijev vrtić
i...“
„Hej, ne vidi se ovako dobra cena svakog dana. Platić emo je
nekom od kreditnih kartica."
Pejdž je pogledao ka drugom kraju prodavnice i primetio stariju
ž enu, kratke, sede kose, odevene u kož ni prsluk: Harijet Vord. Dok su
joj Pejdž i Tori prilazili, ona je razgovarala sa jednim parom o
drvenom ormaru, koji je imao velike gvozdene drške na vratima.
„Naš la sam ga u jednom selu u Meksiku. Napravljen je od
mahunastog drveta, koje je tvrdo poput najtvrđeg oraha, a ne kao ove
metalne drške."
Primetila je Pejdž a i Tori i klimnula im glavom. Pet minuta kasnije
je bila kraj njih.
„Nikada u isto vreme nisam imala ovoliko ljudi u radnji." - rekla je.
„Bar postoji neka dobra stvar od onoga š to se deš avalo." - rekla je
Tori.
„Svi ž ele popust od dvadeset procenata i besplatnu dostavu. Neko
je pokuš ao da kupi starinski pribor za osvetljavanje i naljutio se kada
sam rekla da je potreban meni. Neko drugi se naljutio kada sam rekla
da nemam toalet za javnu upotrebu. Nadigla je galamu kada sam
odbila da je pustim u moj stan da koristi moj toalet. Drago mi je š to je
posao krenuo, ali sam zaboravila kako ljudi umeju da budu naporni,"
Priš la im je jedna ž ena. Imala je dugu, plavu kosu i bila obuč ena u
kitnjastu odeću, zbog čega je nalikovala kantri pevačici.
„Dženis, hvala što si došla da mi pomogneš." - rekla je Harijet.
„Nema problema." Zena se nasmejala i raš irila zelenu suknju sa
š ljokicama. „Pretpostavljala sam da treba da obuč em neš to č ega ć e se
kupci koji nisu iz naš e drž ave seć ati. Otić i ć e kuć ama i reć i kako se svi
odevamo kao da ž ivimo u nekom vesternu, u kojem svi kada ne
pucaju na loše momke pevaju."
„Misliš da ti i Viv možete voditi radnju neko vreme?"
„Naravno. Znamo šta treba da radimo."
„Samo nemojte da prodajete pribor za osvetljavanje."
Shvativš i to kao š alu, Dž enis se nasmejala, a potom otiš la da
pozdravi kupca.
Harijet je povela Pejdž a i Tori kroz vrata u zadnjem delu
prodavnice, uš la je u svoju oskudno nameš tenu dnevnu sobu,
zaključ ala vrata, sklopila oč i i duboko udahnula. Kada je najzad
otvorila oč i, rekla je: „Ovde ste da bismo prič ali o onome š to se sinoć
dogodilo?"
„Ako ste zauzeti, možemo doći neki drugi put." - rekla je Tori.
„Ne. Hajdete sa mnom - želim nešto da vam pokažem."
46.
Harijetin kamionet je hitao sada već dobro poznatim putem.

„Vodite nas opet u oblast za posmatrač e?" - upitao je Pejdž . Sedeo
je naslonjen na suvozačeva vrata; Tori je sedela kraj njega.
„Pored nje.“ - odgovorila je Harijet.
Ispred njih, sa obe strane puta bili su parkirani automobili.
Kamioni su na prikolicama imali betonske stubove. Jedan kran je
podizao stubove i postavljao ih u redove duž ulaza u oblast za
posmatrač e, stvarajuć i tako visoki zid. Dvojica ljudi u odelima su
nadzirala radove. Njihovi č vrsti š eš iri bili su u suprotnosti sa
kaubojskim š eš irima kakve su nosili Medrano i drugi policajac iz
patrole sa auto-puta.
„Izgleda da zatvaraju." - rekla je Harijet. „Ako su pametni,
zatvorić e i skloniš te, zajedno sa istorijskom oznakom, a onda ć e na te
kamione natovariti i prenosive toalete. Nikada se nisam slagala sa
onim š to je drž ava ovde č inila. Svetla ne bi trebalo da predstavljaju
turistič ko mesto. Briga me i za ekonomski promet koji doš ljaci
naprave. Svetla bi trebalo da predstavljaju tajnu. Neka ih ljudi otkriju
ako treba da ih otkriju."
„Ako treba da ih otkriju?" - upitala je Tori.
„Misliš li da ovi ljudi zasluž uju da vide svetla? Već ina to ne mož e.
Ostali nisu sposobni da cene ono š to, sreć om, mogu da vide." U
njenom glasu se osećao ton koji Pejdž nikada ranije nije čuo.
Put je bio pun ljudi koji su se ž alili zbog visoke ograde. Harijet je
bila primorana da zaustavi kamionet.
„Prestanite da zaustavljate saobrać aj!" Pejdž je č uo Medrana kako
dovikuje.
Oklevajući, okupljeni su se razdvojili.
Harijet je nastavila da vozi, proš avš i pored parkiranih automobila.
Iza bodljikave ž ice, grmlje se š irilo u oba pravca. Nakon osam
kilometara, skrenula je levo, ka jednoj kapiji. Pejdž je izaš ao, otvorio
kapiju, sačekao da kamionet prođe, a zatim je ponovo zatvorio.
Vozili su se praš njavim putem. Vrelina je tokom dana isuš ila barice
nastale proš le noć i, u oluji. Na mestima kojima su prolazili, praš ina se
podizala u malim oblacima. Sasuš eni paš njak se pruž ao ka udaljenim
planinama, oblast je bila toliko ravna i bez drveć a da je samo stoka,
koja je pasla, narušavala ravnicu.
Ček pomislio je Pejdž, gledajući u daljinu. Tamo ima nečega.
Primetio je neš to, poput mrljice na kraju puta. Nagnuvš i se napred,
pokuš avao je da pronikne o č emu se radilo. Dok se kamionet
približavao, mrljica je postajala veća.
„To je zgrada." - ljubopitljivo reče Tori.
„Zaš to imam oseć aj da sam ovde već bio?" - namrš teno je rekao
Pejdž , ož ivljavajuć i deya vu oseć aj, priseć ajuć i se kako je tuda
nadleteo nad stokom i vetrenjač om dok je prilazio Rostovu. Isti oseć aj
je imao kada je prvi put vozio duž glavne gradske ulice.
Zgrada se jasnije videla - i još ga je viš e zbunjivala. U pitanju je bila
impresivna trospratna farmerska kuć a. Pokrivena veranda se š irila
duž š ire strane kuć e. Nekoliko dimnjaka se uzdizalo sa krova. Na
desnom uglu, izdizala se č etvrtasta kula, završ avajuć i se kupolom,
usled č ega je kuć a nalikovala na dvorac. Ali, bez obzira š to je mesto
izgledalo veličanstveno, odavalo je utisak mračne, gotske zgrade.
„Ovu kuć u sam već videla." - rekla je Tori Pejdž u. Iznenada je
povezala. Film Pravo stečeno rođenjem.
„Naravno!" - rekao je Pejdž . „ Zato je sve izgledalo poznato dok
sam nadletao. Ovo je kuć a o kojoj je govorio kapetan Medrano, koju je
Malen obilazio."
Pejdž se prisetio kada je u bioskopima prikazivana rekonstruisana
verzija ilma Pravo stečeno rođenjem, u znak obelež avanja
pedesetogodiš njice ilma. On i Tori su i ranije toliko č uli o tom već
klasič nom ilmu - koji se retko prikazivao na televiziji - da su shvatili
da ima smisla pogledati ga.
„Mi volimo taj film.“ - rekla je Tori.
„Da, zaista je impresivan." - odgovorila je Harijet; kuć a je postajala
sve jasnija dok joj se približ avala. „Ovde, u Teksasu, ljudi su mu se
sigurno divili. Nisu mogli da podnesu roman, koji ih je, po njihovom
miš ljenju, prikazivao u loš em svetlu, ali su bili miš ljenja da ilm
prikazuje njihovu snagu i odluč nost, da ne pominjemo ogromna
seoska prostranstva. Tada nije bilo laž nih kompjuterskih efekata.
Kada ugledate sto hiljada grla stoke, svako od njih je pravo. Kilometri
i kilometri zemlje na jednom ranč u. Beskrajno nebo. Mislim da prizor
u ilmu nikada nije bio tako veliki. Veliki kao drž ava. A i glumci su se
mogli uporediti sa velič inom ilma. Dž ejms Dikon, Veronika Pedž ent,
Bak Rivers. Legende."
Pejdž je gledao ka kuć i, koja se pomaljala. Tamno, vremenom
istroš eno drvo, od kojeg je bila sagrađena, pojač avalo je oseć aj
sumornosti kojim je kuć a odisala. Ubrzo, kamionet je bio dovoljno
blizu da je mogao da uoč i da su neke daske pale, da postoje otvori u
zidu, da je veranda bila pred urušavanjem.
„Zar je niko ne održava?" - iznenađeno je upitala Tori.
„Filmski radnici su je ostavili ovde, a porodica u č ijem je vlasniš tvu
ranč je neko vreme vodila rač una o njoj, a onda je prestala." -
odgovorila je Harijet. „S druge strane, za koga bi je održ avali? Sigurno
nisu ž eleli da im turisti tumaraju po zemlji, ostavljaju otvorene kapije,
da im stoka izađe na put i mož da da je udare automobili. Deca su
poprilič no zaboravila na kuć u do smrti svojih roditelja. Kada su je se
najzad setili, bilo je prekasno. Kuć a je sada u tako loš em stanju, da se
ne može popraviti, a da se ne izgradi ponovo iz početka."
Zaustavila je kamionet na prilazu od trulog drveta, koji je vodio ka
sruš enim daskama na verandi. Ukraš ena vrata na ulazu su izgledala
kao da će svakog trenutka spasti sa zarđalih šarki.
Pejdž je izaš ao iz kamioneta; pod patikama mu je zaš kripao
praš njavi š ljunak. Pomogao je Tori da izađe i posmatrao Harijet kako
im se, korač ajuć i, pridruž uje. Na glavu je stavila kaubojski š eš ir. Sunce
je sada bilo toliko jako da je Pejdž pož eleo da se setio da ponese kapu
za bejzbol. Tori je stalno nosila svoju kapu, skrivajući pod njom kosu.
„U filmu, ovde se nalazio travnjak." - rekao je Pejdž.
„A krivudavi prilaz za automobile je bio uz cvetnjak.“ - dodala je
Tori. „Stoka je sve raznela u stampedu. Veronika Pedž ent i Bak Rivers
su sve ponovo doveli u red. Onda su sve morali ponovo da grade posle
tornada. Zatim dolazi strahovita suš a, ali oni nekako uspevaju da
podignu svoje carstvo."
„Teksaška odlučnost." - rekla je Harijet.
„A Dž ejms Dikon igra loš eg lika, kojeg poniž avaju, sve dok on ne
otkrije naftu i iskoristi svoj novac i moć da se izjednač i sa njima. U
jednom trenutku, on vozi svoj izubijani kamionet preko travnjaka.
Potpuno je prekriven naftom iz svog prvog izvora. Iskač e iz
kamioneta i udara Riversa." Pejdž se osvrnuo. „Ali ne vidim nijedan
naftni izvor.“
„Nalazi se oko š ezdeset i č etiri kilometra odavde." - rekla je
Harijet. „Tamo ć eš ih nać i. Jedini razlog zbog kojeg je ilm sniman
ovde bio je š to ovaj deo nije nalaziš te nafte i nije bilo ni jednog
naftnog izvora u blizini koji bi mogao naruš iti iluziju da je Teksas
ovako izgledao pre sto godina, pre otkrić a nafte.“ Zastala je. „Rekla
sam da nije bilo kompjuterskih efekata, ali to ne znač i da nije bilo
filmske magije. Prošetajte po kući i shvatićete na šta sam mislila."
Pejdž i Tori su, iz radoznalosti, uč inili kako im je predlož ila
Harijet. Kada je zaš ao za ugao, Pejdž je zastao, otvorenih usta. Sve š to
je video bio je beskrajni pašnjak.
„Ovde nema nikakve kuće.“ - zapanjeno je rekla Tori.
„Jedino su podigli prednji deo kuć e." Pejdž nije mogao da dođe
sebi od iznenađenja. „U ilmu se stič e utisak da se mož e uć i direktno u
kuću.“
„Poverovać eš u ono š to vidiš ." - rekla im je Harijet. „Ali ono š to
vidiš nije uvek stvarno."
„Baš kao i sipe“ - pomislio je Pejdž. „Mislili ste na svetla?"
„Sve je u oku posmatrač a." - odgovorila je Harijet. „Ponekad
vidimo ono š to ž elimo da vidimo, ponekad vidimo ono š to je trebalo
da vidimo, a nekada vidimo i ono što nije trebalo da vidimo.“
„Ne razumem."
„Mnogi ljudi iz grada su, kada su bili deca, bili statisti u scenama
okupljanja građana u filmu Pravo stečeno rođenjem. Raspitajte se malo
i č uć ete raznorazne prič e o tim ilmskim zvezdama koje su hodale
ulicama Rostova."
„Kakve veze to ima sa svetlima?" - upitala je Tori.
„Zvezde su ž ivele baš u samom gradu tri meseca. Rostov je onda
bio još manji, pa je sve š to su zvezde radile bilo izlož eno javnosti i nije
baš sve bilo š okirajuć e. Posla je bilo toliko malo, da je cela ilmska
ekipa - uključ ujuć i i glumce - svake nedelje posle podne igrala bejzbol
protiv gradske ekipe. Ljudi su pozivali glumce na roš tilj. Svake več eri,
rež iser bi postavio veliko platno i pokazivao svima ono š to je snimio u
nekoliko prethodnih dana. Jeste li znali da su sve tri ilmske zvezde u
to vreme imale dvadeset i tri godine?"
„Dvadeset i tri?" - ponovila je Tori. „Ali, tokom već eg dela ilma
izgledaju kao da imaju više od četrdeset, pedeset godina."
„Rež iser je imao dva izbora: da unajmi glumce u č etrdesetim
godinama i da koristi š minku kako bi izgledali mlađi u prvom delu
ilma, ili da unajmi mlađe glumce i upotrebi š minku da ih uč ini
starijima. Slava koju su už ivali Dikon, Pedž entova i Rivers ga je
naterala da privuč e mlađu publiku. Gluma i š minka su bile toliko
savrš ene da ste pomislili da je ono š to ste videli na ekranu bilo
stvarno."
„Dodatna iluzija." - rekao je Pejdž. „U redu, razumeo sam."
„Ipak, to nije ono š to sam htela da kaž em." - nastavila je Harijet.
„Dikon je igrao glavnu ulogu u tri ilma. Prvo je igrao mlađeg brata u
porodici koja plovi na ribarskom brodu u severnoj Kaliforniji."
„Bludni sin“ - rekla je Tori.
Harijet je klimnula glavom. „Zatim je igrao u ilmu o ulič noj bandi,
Pobuna u Trideset drugoj ulici. I na posletku Pravo stečeno rođenjem.
Sva tri je snimio jedan za drugim, ali je poginuo u saobrać ajnoj nesreć i
pre nego š to se bilo koji od njih pojavio u bioskopima. Nikada nije
imao priliku da otkrije koliko je velika zvezda.“
„Znao sam da je mlad umro, ali nisam znao da je to bilo pre pojave
filmova u bioskopima." - rekao je Pejdž.
„Steta." - rekla je Tori. Neš to u njenom glasu nateralo je Pejdž a da
se upita da li je mislila na svoju bolest. „Koliko je samo sjajnih ilmova
još mogao da snimi."
„Sve to vreme, njegovi obož avaoci su bili uvereni da nije stvarno
poginuo u saobrać ajnoj nesreć i." - nastavila je Harijet. „Verovali su da
je ostao unakaž en i da se skrivao od javnosti kako ne bi zapanjio ljude
i uništio svoje zaveštanje."
Zastala je, pripremajući se za ono što je htela da kaže.
„Dikon je bio problematič ni deč ko sa farme u Oklahomi. Majka mu
je pobegla sa sezonskim radnikom. Otac mu je bio strog i tuž an baš
kao i otac u Bludnom sinu. Kao tinejdž er, bio je buntovan do te mere
da je bio optuž en za krađu automobila i umalo nije otiš ao u
reformistič ku š kolu. Jedan od nastavnika ga je zainteresovao za glumu
u š kolskim predstavama. To mu se toliko svidelo da je naš ao nekoliko
poslova, uš tedeo stotinu dolara i auto-stopom otiš ao u Njujork, gde je
ubedio Lija Strazberga da ga primi na audiciju, š to mu je omoguć ilo da
pohađa časove u Ektors studiju.
Ono š to ljudi zaboravljaju je da je na poč etku svoje karijere, Dikon
igrao manje uloge u nekoliko ilmova, ali nikada nije ostavio dovoljno
dobar utisak. Imao je sporedne uloge u brojnim televizijskim
emisijama koje su se už ivo prikazivale; niko ni na njih nije obratio
paž nju - i to s pravom. Iako je studirao kod Strazberga, nije bio dobar
glumac. Nespretan, bezizraž ajan, bež ivotan. Da nije dobro izgledao,
verovatno ga nikada ne bi angažovali.
Na posletku se obeshrabrio, odustao je i preš ao celu zemlju na
motociklu. To je bilo u leto 1956. Do jeseni, vratio se u Njujork, gde je
uspeo da ubedi jednog od rež isera da mu da malu ulogu u jednom
brodvejskom komadu. Odjednom je glumio toliko sjajno da mu je
holivudski ‘lovac’ na talente ponudio probno snimanje za malu ulogu
u Bludnom sinu. Probno snimanje je bilo u toj meri spektakularno da
je rež iser traž io još jedno probno snimanje, a zatim Dikonu ponudio
glavnu ulogu. Ako je suditi po DVD-u tog ilma, ilm je bio jedna od
uspeš nih prič a u istoriji Holivuda. Sta mislite, gde je nastala
promena?"
Pejdž je slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da mu je put
motociklom dao priliku da se usredsredi."
„Ili je možda imao pomoć.“ - rekla je Harijet.
„Pomoć?“
„Tog leta, Dikon je bio na putu iz El Pasa do Nacionalnog parka Big
Bend. To je jugoistočno odavde. Desilo se da je prolazio kroz Rostov."
Teri je koraknula napred. „Video je svetla?"
„Ovde je proveo najveć i deo avgusta i ceo septembar. Svake več eri
se vozio do oblasti za posmatranje, koja u to vreme nije bila niš ta sem
parkinga. I svake več eri je ostajao do svitanja. Onda bi se odvezao u
grad i spavao u š atoru koji je podigao u parku. Tokom poslepodneva
bi š etao po gradu i druž io se sa ljudima. Bio je zgodan, pa mu nije bilo
teš ko da se sprijatelji. A onda je jednoga dana otiš ao, vratio se u
Njujork i napravio veliki proboj."
Pejdž se namrš tio. „Hoć ete da kaž ete da svetla imaju neke veze sa
time?“
„Ona su jedina predstavljala neš to drugač ije u njegovom ž ivotu." -
odgovorila je Harijet. „Mogu da ga zamislim kako je tih nedelja zurio u
svetla. Noć po noć . Opč injen. U Dikonovim ranijim ulogama, oč i su mu
bezizraž ajne. U poslednja tri ilma, oč i mu blistaju. Kada su ga
angaž ovali da bude jedna od zvezda u ilmu Pravo po rođenju, isprič ao
je rež iseru o Rostovu i kako bi ova oblast bila savrš ena za snimanje.
Bio je toliko ubedljiv da je rež iser doš ao da pogleda i odmah odluč io
da sagradi kuć u za ranč - baš ovde." Pokazala je propalu građevinu.
„Cini se da je prava sluč ajnost š to se nalazimo š esnaest kilometara od
mesta na kojem je Dikon prvi put ugledao svetla."
„Je li i režiser video svetla?" - upitao je Pejdž.
„Nije. Ljudi iz grada, koji su radili na ilmu, seć aju se kako je Dikon
odlazio tamo svake noć i i nekoliko puta sa sobom poveo Pedž entovu,
Riversa i rež isera. Nisu imali pojma o č emu im je govorio. Ni ekipa sa
snimanja ih nije videla, pa je, naposletku, Dikon bio jedini koji je
odlazio tamo."
Harijet je uzdahnula.
„Nije mu bila potrebna š minka da bi izgledao starije." - rekla je na
kraju.
Uprkos vruć ini, Pejdž je osetio hladne trnce na kož i. „Sta hoć ete da
kažete?“
„Rež iser je snimao ilm po sekvencama. Kako je Dikon trebalo da
izgleda starije, on zaista jeste postajao stariji. Po ekipi su se š irile
glasine da je, umesto da gleda svetla, kako je tvrdio, pio i drogirao se
svake več eri. Izgledao je toliko oronulo da ga je rež iser zamolio da
prestane da samog sebe zlostavlja. Proč uo se glas da ć e doć i do
prekida snimanja, kako bi se Dikon poslao u bolnicu da se oporavi.
Ali, svake več eri, kada bi se grad okupio da odgleda scene sa snimanja
od prethodnog dana, Dikon je izgledao u skladu sa likom kojeg je
igrao, bio je toliko stvaran u svojoj ulozi, da je rež iser nastavio sa
snimanjem. Sminkeri su morali da upotrebe sav svoj talenat kako bi
Pedžentova i Rivers izgledali približno stari kao Dikon.“
Stojeći u senci ruševine, Tori je upitala: „Kako se to dogodilo?"
„Sve š to mogu da kaž em jeste da je Dikon završ io snimanje svoje
poslednje scene i odvezao se na motociklu; ljudi kaž u da je izgledao
kao da ima š ezdeset godina" - odgovorila je Herijet. „Pet dana kasnije,
poginuo je, vozeć i se u svom sportskom automobilu u severnoj
Kaliforniji, nedaleko od mesta gde je snimao Bludnog sina. Vozio je
stotinu i šezdeset kilometara na sat, kada mu se na putu preprečio pik-
ap kamionet. Jedan svedok je video kako se svetlost odbija o
vetrobran kamioneta. Smatra se da je odbljesak zaslepeo Dikona i
onemogućio ga da zaobiđe kamion."
Pejdž je zurio u rascepljene daske, koje su lež ale na zemlji. „Zaš to
se o ovome nije govorilo?" '
„Dikonova smrt je zaista potresla sve koji su imali veze sa ilmom.
Tvrdili su da ga nisu razumeli, ali su poš tovali njegovu oš troumnost;
nisu ž eleli da potamne njegovu slavu tvrdnjama da je bio izgubljen od
pić a i droge. Sigurno nisu ž eleli da, pominjanjem svetala, prič aju o
njemu kao o nekome koje bio otkač en, jer u tu prič u niko nije
verovao.“
Harijet se uć utala. Na vrelom suncu, jedini zvuci koji su se č uli bili
su mukanje stoke u daljini i povetarac, koji je sudarao granč ice u
šiblju.
„Znač i, svetla su inspirisala Dikona, a zatim je postao toliko
opsednut njima, da ga je to uništilo?" - upitala je Tori.
„Zavisi š ta podrazumevaš pod uniš tavanjem. Njegova poslednja
gluma se graničila sa izuzetnošću." - odgovorila je Harijet.
„Ali, krajnji rezultat je da je poginuo." - naglasila je Tori.
„Mož da je Dikon to ž eleo. Mož da je prethodne godine ž iveo
tolikim intenzitetom da više nije mogao da podnese."
„Hoćete da kažete..."
„Odsjaj na vetrobranu kamioneta u koji je udario. Mož da je sam
sebe toliko istrošio da je rešio da se odveze u svetlost."
Povetarac se smirio, sve je postalo mirno.
„Juč e ste nam rekli kako se ljudi u gradu oseć aju blagoslovenima
zato što su videli svetla." - rekao je Pejdž.
„Tako se ja osećam."
„Ali ne osećaju se svi tako." - dodao je Pejdž . „Je li moguć e dobiti
previš e od neč ega š to je dobro? U gradu sam č uo prodavač icu kako
kaž e da je, kada je bila mlada, č esto iš la da gleda svetla, ali sada ne
ide. Juče ste i Vi rekli da ste prestali da idete da ih gledate."
Harijet je gledala u Tori. „Kada mi je juč e nač elnik Kostigan
telefonirao da mi kaž e da dolazite da se vidite sa mnom, objasnio je
koliko ste vezani za svetla. Dovela sam vas ovde da vam pokaž em da
je moguće dobiti isuviše od nečega što je dobro."
47.
Probudio ga je zvuk statičkog šuma.

I glavobolja.
I neprijatan miris.
Halovej je podigao lice sa stola. Obraz mu je utrnuo zbog toga š to
je dugo bio pritisnut o drveni sto. Na glavi su mu i dalje bile sluš alice.
Oseć ao se mamurno, kao da je popio sve, i jednu č aš u vodke i đusa,
koje je zamišljao, slušajući omamljujuću muziku.
U nozdrvama je još oseć ao miris cimeta. Oseć ao je toplinu pohotne
žene sa kojom je, u svojoj mašti, lagano plesao.
Plesao i plesao...
Sve dok se nije onesvestio.
Halovej se sruš io kraj stola. Kada je ustao, osetio je da mu je
prednji deo pantalona mokar. Podigao je glavu ka jakom svetlu iznad
sebe, od kojeg je oseć ao bol i skinuo sluš alice iz kojih je dopirao
statič ki zvuk. Sada, kada je ponovo izlož io uš i vazduhu, oseć ao je u
njima peckanje. Nadao se da ć e, ako ne bude č uo neugodno
pucketanje, njegova glavobolja prestati, a sada ga je bolelo dublje u
glavi, jer ga pucketanje viš e nije š titilo od š uma, koji je sada izbijao iz
svake površine u podzemnoj prostoriji.
Kada bih samo mogao da otkrijem šta ga izaziva.
Ali nije se pojač ala samo Halovejeva glavobolja. Od neprijatnog
mirisa se ošamutio.
Pogledao je na tela. Bilo ih je mnogo. Nauč nici. Ostali č uvari. Pod
je bio prekriven njihovom krvlju, č iji ga je miris podsetio na mesaru u
kojoj su on i rendž eri tragali za pobunjenicima u Iraku. U tom delu
Faludže nije bilo struje, pa se, na velikoj vrućini, meso kvarilo.
Ovde, u prostoriji za osmatranje, krv nije bila najgora stvar koju je
video. Gadan smrad telesnih teč nosti dopirao je iz nekoliko tela. Lica
na nekoliko leševa su se nadula.
Ovo nije trebalo da se dogodi tako brzo, pomislio je Halovej.
Pogledao je na svoj sat i video da kazaljke pokazuju sedam minuta do
4. Ubistvo je poč inio oko 9:30. U svom pomuć enom umu je uspeo da
izračuna razliku. Manje od sedam sati.
Ustao je iznenada, noš en sumnjom. Sa nelagodom je prekorač io
preko tela, trudeć i se da izbegne da stane u krv. Uš ao je u hodnik i
pronaš ao drugog mrtvog č uvara, koji je bio toliko unakaž en mecima
da mu se lice nije ni raspoznavalo.
Halovej je skrenuo nadesno i krenuo hodnikom; glasan odjek
njegovih koraka nije nadjač ao š um. Uš ao je u sobu za nadzor, zinuvš i
od č uda kada je ugledao slike na monitoru. Ni na jednom nije bilo
zelene slike kakvu daje kamera za snimanje u noć nim uslovima.
Satelitske antene, tri reda ograde, kilometri ž bunja, udaljene planine -
sve se kupalo u vrelini sunčanog sjaja.
Nije prošlo sedam sati, pomislio je. Devetnaest.
Dragi Bože, nikada u životu nisam toliko dugo spavao.
Zazvonio je telefon. Bio je to jedan od č etiri telefona u prostoriji;
svi su imali uređaj za deš ifrovanje. Zurio je u aparat, a kada je drugi
put zazvonio, podigao je slušalicu.
„Stanica Zulu.“ - rekao je.
„Ovde Alfa Kontrola." - nestrpljivo je rekao č ovek sa druge strane.
„Identifikujte se.“
„Eri Halovej. Ja sam jedan od čuvara."
„Halovej." - odgovorio je glas. „Bivš i vodnik rendž era. Borba
testerama u Iraku."
Halovej je prepoznao hladni, naređivač ki ton glasa. Pripadao je
č oveku koji je predvodio tim koji je juč e posle podne stigao
helikopterom. Pukovnik Roli. „Jeste, gospodine."
„Pa, bivši vodnič e Halovej..." u Rolijevom glasu se osetila zloba,
„pokuš avam da pozovem vaš u stanicu već š est sati. Zaš to se, pobogu,
niko ne javlja na telefon?"
Nalet adrenalina je raš čistio Halovejeve pomuć ene misli.
„Gospodine, sinoć je ovde bila oluja.“ Nejasno se seć ao da je č uo
tutnjavu dok je pio vodku i đus, osećao miris cimeta i plesao.
„Cuo sam sve o toj prokletoj oluji. Samo sam tridesetak kilometara
udaljen od vas. I mi smo je osetili.“
„Gospodine, ovde je udario grom.“ Sada je već brž e razmiš ljao.
„Uticao je na naše mogućnosti da komuniciramo."
„Hoć eš da mi kaž eš da neki od najboljih nauč nika koji rade za
vladu ne znaju da poprave š tetu koju nanese električ na oluja? Taj
prostor je uzemljen sve do pakla. Teš ko mi je da poverujem da udar
groma može naneti bilo kakvu štetu."
„Gospodine, uz duž no poš tovanje, ja nisam struč njak u oblasti
komunikacija. Samo ponavljam ono š to su mi tehnič ari rekli. Do sada
su otklanjali štetu."
„A u međuvremenu, ni jedan podatak nije primljen niti poslat u
Fort Mid?" Pukovnik je sada zvučao još razjarenije.
„Rečeno mi je da je tako, gospodine."
„Prokletstvo, kada se ovo okonč a, otkrić u ko nije obavio svoj deo
posla. Sada hoću da prebaciš ovaj poziv u kontrolnu sobu."
Halovej je u trenutku osetio nalet panike. „Gospodine, bojim se da
ne mogu to da učinim."
„Ne možeš? O čemu govoriš?"
„Telefon koji koristim, ovaj u sobi za nadzor, jedini je koji se mož e
koristiti."
Sa druge strane je zavladala tiš ina. Halovej je zamiš ljao kako mož e
da oseti narastajuć i pukovnikov bes. Bilo mu je drago š to je među
njima bezbedna udaljenost.
„Bivš i vodnič e Halovej, hoć u da odete do kontrolne sobe i
dovedete Gordona do telefona."
„Gospodine? Jeste li tamo? Ne čujem Vas."
„Šta ti to znači, ne čuješ me?"
„Gospodine?"
„Prokletstvo, ja tebe mogu odlič no da č ujem." - odgovorio je Roli,
podižući ton svoga glasa.
„Gospodine? Ako ste još uvek na vezi, ne č ujem Vas. Mora da je
sistem ponovo pao.“
„Dovedi Gordona na telefon, vodniče!“
„Gospodine? Gospodine?"
Halovej je vratio telefonsku slušalicu u ležište, prekidajući vezu.
Pogledao je u pod i usredsredio se. Zatim je izaš ao u hodnik i
vratio se u kontrolnu sobu. Iako je bio oč vrsnut u borbi, služ eć i u dva
navrata u delovima Iraka sa najveć im stepenom nasilja, od smrada mu
se zavrtelo u glavi.
Moram da počistim ovo mesto, pomislio je. Ne mogu se diviti muzici
ako osećam mučninu u stomaku.
Naredna misao doprinela je njegovoj rešenosti.
A ne mogu ni braniti ovo mesto ako se loše osećam.
Kada je pogledao svoj sat, sa jezom je primetio da je sada skoro 5
sati. Nekako je pregurao pedeset minuta. Izgledalo mu je kao da se
ponovo onesvestio. Vreme se nije ponašalo na način na koji je trebalo.
Kreni, rekao je sam sebi.
Halovej je krenuo ka Gordonovom telu, zgrabivš i ga za ukoč ene
ruke, vukuć i telo po podu. Na hodniku, nastavio je da se kreć e unazad
pored sobe za nadzor, ka stepenicama. Pokuš ao je da vuč e Gordona
uz stepenice, ali se kaiš sa mrtvog č oveka zakač io za ivicu metalnog
stepenika. Nakon nekoliko koraka, zakačila se Gordonova cipela.
Ovo predugo traje.
Povukao je Gordonove ukoč ene ruke na gore, sve dok nije
izgledalo kao da leš stoji nekoliko koraka ispod njega. Stavio je ruku
preko Gordonovih leđa, zatim ispod kolena - koja se nisu savila - i
podigao ga.
Od težine, Halovej je jauknuo.
Kako je, do đavola, moguće, pomislio je, da mrtav čovek od
osamdeset kilograma teži više od živog čoveka iste težine? Mora da
postoji neki drugi način ili nešto nije u redu.
Teš ko diš uć i, nosio je leš uz stepenice. Koraci su mu tupo i glasno
odjekivali, zbog tereta koji je nosio.
Na vrhu se zateturao i umalo nije pao na leđa. Kada je uspeo da
povrati ravnotež u, naslonio je Gordona na metalnu ogradu i otvorio
prva bezbednosna vrata.
Pokušavao sam da se sprijateljim sa tobom, Gordone, ali mi nisi
dopustio. Trebalo je samo da budeš dasa i pustiš me da slušam muziku,
ali ne - hteo si je samo za sebe. Vidiš šta se dešava kada se ponašaš kao
đubre?
Odvukao je Gordona do drugih bezbednosnih vrata. Pokret ga je
podsetio na ples. Naslonivš i leš na zid, otvorio je druga vrata i
zatreptao od jačine sunčeve svetlosti.
Povetarac je bio sladak nakon smrada onoliko leševa.
Iza satelitskih antena se nalazi pojas zemlje kojiu niko nikada ne
vidi, pomislio je Halovej.
Spustio je Gordona i poč eo da ga vuč e u tom pravcu. A onda je
opsovao sebe što je ispao glup.
Koristi prokleti kamionet.
Niski kamionet je uvek bio parkiran kraj antene koja je bila
horizontalno postavljena. Ključ za pokretanje je bio uvek u
kamionetu. Poš to je kamionet bio zaš tić en trima ogradama - od kojih
je jedna bila napravljena od materijala kojim se prave brijač i, druga je
bila elektri ikovana - teš ko da bi ikome moglo pasti na pamet da ga
ukrade.
Po ž estokom suncu, otrč ao je do kamioneta i primetio da otež ano
diše.
Niz satelitskih antena nadvijao se nad njim; metalne grede koje su
ih drž ale, lič ile su na noge. Zaslepljujuć e bela, svaka antena je bila
visoka petnaest metara. Nalazile su se u redu dugom oko osam stotina
metara i dok je Halovej trčao pored njih, osećao se kao patuljak.
Beznačajan.
U opasnosti...
Dok je stigao do kamioneta, koš ulja mu je bila natopljena znojem.
Uleteo je u kabinu; ključ je bio unutra. Okrenuo ga je, ali motor je
zabrektao.
Akumulator je skoro potpuno prazan!
Vratio je ključ i ponovo ga okrenuo. Motor je još sporije radio.
Hajde! Hajde!
Iznenada, motor se vratio u ž ivot. Uz mukli, pobednič ki uzvik,
ubacio je u brzinu i napravio kamionetom polukrug. Ostavljajuć i za
sobom oblak izduvnih gasova, pojurio je ka betonskoj hali. Iskoč io je
iz kamioneta, podigao Gordona, osetivš i kako mu srce lupa od napora
da ubaci leš u zadnji deo kamioneta.
Sad imam sistem. Sa ostalima ne bi trebalo da bude ovako teško.
Moram da požurim. Moram da završim pre nego što počne muzika da
svira.
Od naredne misli se namrštio.
Ili pre nego što pukovnik odluči da nas iznenada poseti.
Halovej je ponovo pogledao na sat i ostao otvorenih usta. Sada je
bilo skoro dvadeset minuta do 6. Proš lo je č etrdeset minuta, a on bi se
mogao zakleti da je proš lo dvadeset. Pritisnuo je brojke na
sigurnosnom brojč aniku, otvorio teš ka, metalna vrata i posegao ka
unutrašnjim vratima.
Moram da pokupim puške M4 i svu municiju koju budem mogao da
pronađem. Moram da nađem granate za bacače. Ovo mesto je stvoreno
da izdrži žestok napad. Ako se pukovnik pojavi i pokuša da provali,
poželeće da me je ostavio na miru.
Sve što želim je da slušam muziku.
Dok je silazio niz metalne stepenice, ponovo se oš amutivš i od
smrada, shvatio je da ć e morati da zakopa tela, a ne da ih baci. U
suprotnom, lešinari će se ustremiti na leševe i privući pažnju. Morao je
dodatno da bude siguran da pukovnik neć e posumnjati ni u š ta š to se
ovde dogodilo.
Bager, priseć ao se Eri. Ostavili su ga kada su kopali kanal i
dodavali još jednu ogradu. Iskoristiću ga da iskopam rupu. Savršeno.
Sve će dobro funkcionisati.
48.
„Gospodine? Ako ste još uvek na vezi, ne č ujem Vas. Verovatno je

ponovo pao sistem.“
„Dovedi Gordona do telefona, vodniče!“
„Gospodine? Gospodine?"
Veza se prekinula.
Mrš teć i se, Roli je spustio sluš alicu. Tokom razgovora, Halovejev
glas je bio priguš en, pa je Roli rizikovao, vadeć i iz desnog uva č epić ,
koji se koristi u streljanama radi priguš enja zvuka, a zatim je uz to uvo
prislonio slušalicu.
Sada je ponovo vratio čepić u uvo.
U kontrolnoj sobi, ispod napuš tene vazduhoplovne baze,
posmatrao je kako se njegova ekipa raspoređuje ispred opreme koju
su instalirali. Citavi nizovi elektronskih instrumenata su treperili i
svetlucali - povezujuć i stare komponente sa novima. Na nekim
kompjuterskim monitorima, posmatrao je statič ku sliku koja je
vizuelno dočaravala statički zvuk, na koji su prijemnici bili podešeni.
Kamere, skrivene među sruš enim hangarima iznad njih, pruž ale su
uveć ane slike aktivnosti u okruž enju. Na mestu na kom se nalazila
platforma za posmatranje, ugledao je dizalicu, koja je postavljala
poslednju betonsku prepreku, dok su se nezadovoljni ljudi okupljali u
sve već em broju, a policijska patrola sa auto-puta vodila rač una da ne
dođe do nevolja.
Podseća me delimično na Irak, gde su samo zidovi sprečavali sunite
i šite da se međusobno ne poubijaju, pomislio je Roli.
Na drugom televizijskom monitoru, posmatrao je kerovođu i
nemač kog ovč ara kako patroliraju duž ograde koja je bila najbliž a
posmatrač koj platformi. Njihov zadatak je bio da vode rač una da ne bi
bilo ko od okupljenih pokušao da pređe barikadu, želeći da vidi svetla,
tako š to bi preš ao na teren vazduhoplovne baze. Nekoliko civila je
priš lo veoma blizu, ali je pas izgledao toliko zastraš ujuć e da se č inilo
da niko nema nameru da učini tako nešto.
Roli se prisetio naređenja koje je dao Lokhartu prethodne noć i,
kada su se nemač ki ovč ar i kerovođa sklonili od kiš e. Ako se pas bude
čudno ponašao, na bilo koji način, bez obzira koliko blago... Ubij ga.
Grmljavina.
Zar Halovej zaista očekuje da mu poverujem da je električna oluja
oborila uređaje za komunikaciju u posmatračkoj sobi? Ovo je prokleta
NSA, a ne telefonska kompanija.
„Gospodine? Ako ste još uvek na vezi, ne čujem Vas. Verovatno je
ponovo pao sistem."
Sranje, sa gađenjem je pomislio Roli.
„Vodniče." - rekao je odrešito.
„Da, gospodine." Lokhartov glas je bio prigušen zbog čepića koje je
Roli imao u ušima.
„Pođi sa mnom.“
Ostavili su ekipu sa opremom za nadzor i kroz vrata proš li u
nadzemnu komoru, gde su bila parkirana dva dž ipa tipa suburban;
zbog snaž ne svetlosti iznad njihovih glava, u prostoriji je izgledalo kao
da je stalno 3 sata ujutro. .
Roli je pogledao u kamere koje su bile postavljene na gornjoj
strani zida u svakoj prostoriji. Slič ne kamere su se nalazile u
posmatrač koj sobi i u celoj zgradi. Sve š to se događalo bilo je
snimljeno.
Ovoga puta neće biti pitanja bez odgovora, pomislio je Roli. Bog
zna da ih je prošli put bilo mnogo.
„Vodnice, stavi pušku M4 u ranac i mnogo municije."
„Očekujete li nevolje, gospodine?"
„Ako me sećanje služi, ti voliš motocikle."
„Tako je, gospodine. Kada sam bio dete, uč estvovao sam na
trkama."
„Mož da si, kada si stigao ovamo, primetio u krajnjem uglu Harli
Dejvidsona."
„Jesam, gospodine.“
„Ovde je, u sluč aju da je neophodan hitan prevoz. U savrš enim je
radnim uslovima, postavljen na stalke, kako mu gume ne bi dodirivale
beton i tako se raspadale. Proverić eš da li su dovoljno naduvane i
proveri akumulator. Iza se nalazi kanta sa gorivom. Ako odavde
izađeš u suburbanu ona gomila tamo ć e primetiti. Ali ako budeš gurao
harlija do kapije i ne pokreneš motor dok ne izađeš na put, postoje
dobre šanse da ćeš izaći, a da pri tome ne privučeš pažnju."
„Gde želite da odem, gospodine?"
Roli mu je ispričao.
Lokhart se namrštio.
„Verovatno nije niš ta." - rekao je Roli. „Ali idi do opservatorije i
lič no se uveri. Ovo je ključ od kapije. Koristi ovaj dvosmerni radio.
Kada dođeš u opservatoriju, govori mi sve š to budeš radio. Korak po
korak."
„Apsolutno, gospodine."
„Helikopter „crni soko“ bi uskoro trebalo da stigne sa dodatnom
opremom. Ako dođe do nevolje, u pomoć mož emo pozvati ljude koji
se nalaze u helikopteru."
„Drago mi je, gospodine." Lokhart je salutirao i proš ao pored
džipova, ka motociklu.
Dok ga je Roli posmatrao, sam je sebe podsetio da odredi još
nekoga u ekipi da ubije nemač kog ovč ara ako se pas bude č udno
ponašao, makar i na najblaži način.
Paž nju mu je privukla mrlja na zidu, koju je i ranije primetio; bila
je bledocrvena, izgledala je kao davno izbledela rđa, iako to nije bila.
49.
Okupljena gomila se opet nevoljno razdvojila kako bi propustila

Harijetin kamionet. Pejdž je primetio da je Medrano još tu i da
posmatra kran koji je postavljao poslednju betonsku prepreku na
svoje mesto. Zid je bio dovoljno visok da se preko njega niš ta nije
moglo videti.
„Harijet, možeš li da staneš ovde na trenutak?" - upitao je Pejdž.
Izaš ao je i priš ao Medranu, č ija je ž utomrka koš ulja na gornjim
delovima rukava imala vidljiva crvena obeležja Patrole auto-puta.
„Budi oprezan. Onaj televizijski reporter bi mogao biti u okolini." -
upozorio ga je Medrano. „Završ ić emo sa ispitivanjem tebe i Tori č im
se stvari malo smire. Već u prvoj polovini sedmice, ti i tvoja ž ena ć ete
moći da otputujete."
„Dobro, odgovara nam. Za moju ž enu je važ no da do utorka ujutro
bude u San Antoniju. U međuvremenu, pitao sam se da li biste mi
mogli dati neke informacije."
Medrano ga je radoznalo posmatrao. „O čemu?"
„O č oveku koji je ubio one ljude u č etvrtak uveč e. Pomenuli ste da
je policija iz Ostina razgovarala sa njegovim bratom. Tako ste otkrili
da je ubič ina supruga umrla;" Pejdž nije mogao, a da ne misli na
Torinu bolest i na nepodnošljivi bol koji bi osetio kada bi je izgubio. .
„Tako je,“ odgovorio je Medrano.
„Zanima me da li imate broj telefona njegovog brata ili biste mogli
da me povež ete sa policajcem u Ostinu, koji bi mi pomogao da
ostvarim taj kontakt."
„Sprovodite sopstvenu istragu?" Pejdž nije mogao da odredi da li je
Medranu bilo drago što to čuje ili ne.
„Imam nešto da ga pitam.“
„Nadam se da ne prič ate svima da ste policajac koji ima ovlaš ćenja
ovde, u Rostovu." Da, Medranu sigurno nije bilo drago.
„Znam pravila." - rekao je Pejdž . „Ali sve dok se predstavljam kao
zainteresovani građanin, ne vidim štetu u tome."
„Zaš to bi, pobogu, on ž eleo da razgovara sa tobom, sa suprugom
žene koja je ubila njegovog brata?"
„On ne mora da zna mnogo. Ali č ak i ako zna, nema nič eg loš eg u
tome da mu izrazim svoje saučešće."
Medrano ga je i dalje sumnjič avo posmatrao. „Sta ž eliš da ga pitaš ?
Možda policija iz Ostina može to učiniti u tvoje ime.“
„A možda biste ti ili načelnik Kostigan mogli to da obavite."
Medrano ga je prouč avao pogledom i uzdahnuo. „Zaš to imam
osećaj da si sve vreme to imao na umu?"
50.
„Gospodine Malen, ja sam kapetan Medrano iz teksaš ke patrole

auto-puta."
Kraj Kostigenovog bolničkog kreveta je bio postavljen spiker fon.
„A ja sam Rodž er Kostigan, nač elnik policije, odavde, iz Rostova."
Uprkos povredi, njegov ozbiljni glas je bio dovoljno snaž an, kako bi
ostavio utisak preko telefona. „To je grad u blizini oblasti gde..."
„Znam gde je Rostov." - muš ki glas sa druge strane je zvuč ao
umorno.
Kraj uznožja kreveta su stajali Pejdž i Tori, i slušali.
„Hvala š to ste naš li vremena da porazgovarate sa nama." - nastavio
je Medrano. „Veoma mi je žao što Vas uznemiravamo."
„Još nemam dozvolu od Vaš eg mrtvozornika da preuzmem Edovo
telo." - razdraž ljivo je uzvratio č ovek. „Cak ne znam kada da zakaž em
sahranu."
„To svakako nije u redu." - rekao je Medrano. „Ja ć u se postarati za
to.“
„Ono š to je Ed uč inio je grozno i ja još uvek ne mogu da poverujem
da je to uč inio. Ali, bez obzira na sve, on je moj brat. Majka i otac viš e
nisu ž ivi. Na meni je da se postaram da dobije odgovarajuć u sahranu.
Kladim se da bi ljudi č ije je rođake ubio rekli da je on ne zasluž uje, ali
je on ipak moj brat."
„Davno sam naučio da ne osuđujem ljude." - rekao je Kostigan.
Pejdž je znao da nač elnik laž e. Već ina policajaca od ljudi oč ekuje
ono najgore.
„O č emu ste ž eleli da razgovarate?" - upitao je umorni glas. „Sve
što sam znao, ispričao sam ostinskoj policiji."
„Postoji samo nekoliko nejasnih delova koje ž elimo da povež emo i
pokušaćemo da budemo kratki. Nakon smrti supruge Vašeg brata...“
„Rak. To je bilo tako nefer. En je oduvek bila svetica, uvek je
pomagala ljudima. Bila je jedna od najboljih, najvelikoduš nijih osoba
koje sam upoznao. Ljudi su uvek zbijali š ale sa Edom i govorili mu da
je ne zasluž uje. Kako to da serijske ubice ne dobijaju rak? Zaš to to
uvek mora da bude neko koje dobar i pristojan?"
Na pominjanje reč i rak, Pejdž se naglo pomerio unapred. Pre toga
nije znao od č ega je umrla Malenova ž ena. Pogledao je u Tori.
Prebledela je od onoga što je upravo čula.
„Rekli ste da Vaš brat nije bio religiozan pre smrti svoje supruge." -
nastavio je Medrano.
„Nikada nije proš ao ni blizu crkve, poš to su nas roditelji terali da
tamo idemo sa njima, kada smo bili mali." - odgovorio je glas.
„Ali kada je Vaš brat ugledao svetla..."
„U koja ja još ne verujem. Ako ž elite moje miš ljenje, ljudi se ili š ale
ili haluciniraju. Ja ih nisam video, a pokušao sam, verujte mi. Ali Ed..."
Pejdž je žurno napisao nešto na parčetu papira.
Medrano je pogledao u napisano. „Mož da je bol za suprugom
naterao Vaš eg brata da pomisli da je video svetla. Mislite li da je to
moguće?"
„Ima smisla kao i bilo š ta drugo. Naravno, nisam imao pojma da se
Ed toliko puta vrać ao u tu - kako je zovu - posmatrač ku oblast. Meni je
jednom bilo dovoljno. Trebalo je da ga nateram da ide kod psihijatra,
umesto da ga vodim na taj prokleti obilazak."
„Tada je poč eo da sakuplja slike i statue sa religioznom
tematikom?" - upitao je Kostigen.
Glas sa druge strane je sada zvuč ao razdraž ljivo. „Ed me nije
puš tao u svoj stan. Uvek smo se nalazili u mojoj kuć i, u parku ili
restoranu, bilo gde. Nisam imao pojma da sve to sakuplja sve dok me
policija nije kontaktirala."
„Da li je ikada govorio o Bogu?"
„Sve vreme. Pretpostavljao sam da je to zato š to mu je En toliko
nedostajala, da je bio odluč an da poveruje u raj, kako bi samog sebe
ubedio da je En na boljem mestu i da ć e joj se tamo jednoga dana
pridružiti. Smrdeo je.“
Kostigan se uspravio na bolničkom krevetu. „Smrdeo?"
„Nije se kupao. Rekao je da mu topla voda toliko prija da je oseć ao
krivicu zbog toga. Jeo je jedino stvari koje nije voleo - repu, prokelj,
svinjske kolenice. Spavao je na podu. Podeš avao je budilnik da zvoni
na svaka dva sata. Rekao je da je En toliko patila da on nije imao
pravo da už iva u bilo č emu. Govorio je da, ako bi uč inio neš to dobro,
onda bi to bilo priznanje da je nikada nije voleo onoliko koliko je
tvrdio da je voli. Sto se njega tič e, jedini nač in da dokaž e koliko ju je
voleo, bio je da kaž njava samog sebe. Bož e, ne mogu vam reć i koliko
sam puta poželeo da ga odvedem kod psihijatra."
Medrano je pogledao Pejđž a kao da ga je pitao da li ž eli da sazna
još nešto.
Rastužen onim što je upravo čuo, Pejdž je odmahnuo glavom.
„Hvala Vam na pomoć i, gospodine Malen." - rekao je Medrano.
„Izvinjavamo se ako smo Vam smetali. Porazgovarać u sa
mrtvozornikom, kako biste preuzeli bratovljevo telo.“
„Učiniću bilo šta samo da sve ovo ostavim iza sebe. Ali ne razumem
kako ć e vam pomoć i ono š to sam upravo isprič ao. Znamo da je moj
brat poubijao sve one ljude. Nema tajne o tome ko je to učinio."
„Stvar je u tome što bismo želeli da saznamo zašto je on to učinio."
„Ni to nije tajna."
„Šta ste hteli da kažete?"
„Poludeo je od duševnog bola."
„Pretpostavljam da ste u pravu." - rekao je Kostigen. „Još jednom
se zahvaljujem na pomoći" Isključio je spikerfon.
Nekoliko trenutaka su svi ć utali. Jedini zvuci su dopirali iz hodnika
- koraci, prigušeni glasovi, guranje teretnih kolica.
„Pa, šta vam ovo govori?" - na kraju je Medrano upitao Pejdža.
I Tori se okrenula ka njemu, č inilo se kao da mu postavlja isto
pitanje.
„Zar ne vidite kako su zli?" - upitao je Pejdž.
Sve troje su iznenađeno podigli obrve; č inilo se kao da su se
uplašili da je postao neuravnotežen.
„To je prvo što je Malen povikao u četvrtak uveče.“
Laknulo im je kada su shvatili na šta je mislio.
„Zatim je povikao na okupljene: Zar ne shvatate š ta vam rade? Zar
ne shvatate da ć ete svi otić i u pakao? - Kada je pucao u svetla, vikao
je: Vratite se u pakao iz kojeg ste doš li. - Baš pre nego š to je poč eo da
puca u ljude, uzviknuo je: Svi ste prokleti.“
„Buncanje č oveka koji je odnedavno postao relegiozni fanatik." -
rekao je Kostigan.
„Ali svetla nisu bila razlog zbog kojeg je Malen postao religiozni
fanatik." - uzvratio je Pejdž . „Culi ste š ta je rekao njegov brat. Malen je
iznenada imao potrebu da poveruje u Boga i raj, kako bi ubedio sebe
da mu je supruga na boljem mestu i da ć e joj se jednoga dana tamo
pridruž iti. Ali svetla su drugi problem. Razbesnelo ga je ono š to su mu
ona učinila."
Tori je bila zbunjena, baš kao i Kostigan i Medrano.
„Iskuš avala su ga.“ - objasnio je Pejdž . „Toliko su ga mamila da se,
po prvi put od kako mu je supruga umrla, oseć ao dobro. Više nego
dobro. Ispunjavala su ga zadovoljstvom. Zato se vrać ao - jer su svetla
bila kao droga. Borio se sa onim š to su mu prič injavala. Nakupovao je
još statua i slika sa religioznom tematikom. Pokuš avao je da ž ivi kao
monah i da kaž njava sebe kako bi dokazao da je voleo svoju suprugu,
da je vredan da joj se pridruž i... ali nije mogao da prestane da
razmiš lja o svetlima. Ona su bila zadovoljstvo za kojim nije mogao da
prestane da ž udi. Razbesnela su ga jer su mu pokazala koliko je slab.
Nikada neć emo saznati da li je zaista verovao da mož e uniš titi svetla
time š to ć e pucati u njih. Mož da mu je samo bila potrebna meta na
koju će usmeriti svoj bes."
„A onda je izabrao bliž e mete" - rekao je Medrano, poč injuć i da
shvata. „Mete koje je mogao da pogodi.“
Pejdž je klimnuo. „Tač no. Zaključ io je da su svetla zla i da su svi
koji su u njima uživali, takođe zli.“
„E, pa, sigurno su ti se isplatiti oni kursevi psihologije koje si
pohađao." - rekao je Kostigan.
Pejdž je osetio kako mu obrazi crvene od stida. „Priznajem da je
sve to samo teorija."
„Koju ne možemo dokazati."
„Postoji još jedna teorija." - rekao im je Pejdž.
Čekali su. Tori ga je posmatrala kao da ga vidi po prvi put.
„Pod pretpostavkom da su svetla prava..."
„Velika pretpostavka," rekao je Medrano. „Rekao sam vam, ja ih
nikada nisam video, ali ne zato što nisam nikada pokušavao."
„To me ne iznenađuje."
„Kako to?"
„Ako sam u pravu," - govorio je Pejdž - „svetla pojač avaju lič nost
osoba koje pokuš avaju da ih vide. Kao policajac, ti si profesionalni
skeptik. Taj skepticizam je tamo doš ao do izraž aja. Previš e se š titiš da
bi ih mogao ugledati."
Pejdž se okrenuo ka Kostiganu. „Covek koji je ubio Vaš eg oca je
bio pijanac i nasilnik. Rekli ste mi da je postao još gori od kada je
doš ao ovamo. Jedna teorija je govorila da se oseć ao poniž enim zato
š to je izgubio posao u Fort Vortu i morao da dođe u mali grad, gde mu
je rođak uspeo da nađe posao. Njegovo poniž enje je hranilo njegov
bes. Ali ja ne verujem to. Sto sam duž e u Rostovu, i š to viš e
razgovaram sa ljudima i sluš am ono š to prič aju, sve viš e dolazim do
zaključ ka da svetla odraž avaju ono š to je u nama. Pojač avaju još viš e
ono š to jesmo. Harijet Vorđ kaž e da je Dž ejms Dikon bio opsednut
svetlima kada se ovde snimao ilm Pravo stečeno rođenjem. Ona su
odraž avala njegovu potrebu da bude veliki glumac do tač ke u kojoj je
trebalo da izgleda stariji i gde jeste izgledao stariji."
„Ali, kao š to si rekao, to pretpostavlja da su svetla stvarna." -
istakao je Medrano.
„Cak i ako nisu stvarna, ova ideja još uvek stoji. U odgovarajuć im
okolnostima, ljudi koji ž eie da vide svetla ć e poverovati da ih vide.
Projektovaće svoje ličnosti na ono što zamišljaju. Ishod će biti isti."
„Covek koji je ubio moga oca ih nikada nije video.“ - rekao je
Kostigan.
„I to ga je razbesnelo." - odgovorio je Pejdž . „Kada smo Tori i ja bili
ranije ovde, pitali ste se da li svetla mogu uticati na ljude č ak i ako ih
oni ne vide. Mož da nisu u pitanju svetla. Mož da samo treba stajati
tamo, u mraku, nič im okruž en. Ljudi postaju ekstremnije verzije
samih sebe.“
„Ja sam ih video." - oglasio se Kostigan iz bolničkog kreveta.
Iznenađeno su ga pogledali.
„Na dan oč eve sahrane. Kada sam otiš ao sa groblja, vozio sam se
ka posmatrač koj oblasti. Zeleo sam da budem sam, a tamo nikoga nije
bilo tokom noć i. Seo sam u oč ev kruzer i razmiš ljao o onome š to mu
se dogodilo. Tada sam radio u snagama reda u Dalasu. Gradsko već e u
Rostovu me je zamolilo da preuzmem posao svoga oca i postanem
novi nač elnik policije; nisam bio siguran da li sam ž eleo da radim u
snagama reda, jer su me ljudi razoč aravali, a mnoge od njih nisam
smatrao vrednim pomoć i. Postepeno sam postao svestan da sam tamo
presedeo celo posle podne, da je sunce zalazilo.
Poč eli su da se zaustavljaju automobili. Ljudi su izlazili iz njih,
oč ekujuć i da se dovoljno smrač i kako bi videli svetla. I dalje sam
sedeo tamo. Zatim se spustio mrak, a nekolicina ljudi je pokazivala ka
horizontu. Pogledao sam u tom pravcu i, tako mi Boga, svetla su bila
tamo. Nisam mogao da poverujem. Nekih več eri, kada bih iš ao da
posetim oca, otiš ao bih tamo da pokuš am da ih vidim, ali nikada nisam
imao sreć e, a sada, tako iznenada, bila su tamo. Plesala su, lebdela,
blistala, mešala se. Boje su bile blage.
Sedeo sam tamo i smeš io se i sigurno sam zadremao, jer je
naredno č ega se seć am bilo da me je probudio radio u kruzeru. Bio je
to zamenik moga oca. U jednom baru je izbila tuč a i bila mu je
potrebna moja pomoć . Ostavio me je na miru zbog sahrane. Sada se
izvinjavao zato š to mu je bila potrebna podrš ka. Pogledao sam ka
mrač nom horizontu na kome sam ugledao svetla, ali ih nije bilo.
Rekao sam zameniku da stiž em. Ne znam š ta mi je uradilo to š to sam
video svetla, ali sam te noć i odluč io da postanem nač elnik policije u
Rostovu. Nekoliko puta potom, otiš ao sam do posmatrač ke oblasti da
proverim da li ć u otkriti decu sa lampama, kako pokuš avaju da
prevare ljude - da na neki nač in objasnim svetla - ali nikada nisam
naiš ao na š aljivdž ije, a viš e nisam ni video svetla. Još nisam siguran da
li su bila stvarna. Možda je, kako kažeš, trebalo da ih ugledam."
„Potreba." - rekao je Pejdž . „Neki ljudi moraju da pomognu
drugima. Neki ljudi moraju da mrze. Neki ljudi moraju da ispune -
svoju prazninu."
Pejdž je uspeo da ne pogleda u Tori dok je to izgovarao.
„Druga teorija." - rekao je Medrano. „Ali kako ćeš je dokazati?"
„Daću večeras sve od sebe"
„Kako?"
„Zelim da se približ im svetlima." I Kostigan i Medrano su izgledali
kao da im se ne dopada ono što je Pejdž rekao.
„Ne brinite - neć u uč initi niš ta š to ć e me dodati na listu vaš ih
problema."
„Mi." - prekinula ga je Tori. „Mi ć emo dati sve od sebe. Sta god
planiraš da uradiš, idem sa tobom."
51.
Dok su izlazili iz bolnice, Medrano se obratio Pejdž u: „Moram da

se vratim do oblasti za posmatrač e. Nadam se da si stvarno mislio da
nećeš biti na listi mojih problema."
„Ne brini. Neć u se kretati po mestima na kojima ste u blizini ti ili
okupljeni ljudi, a neć u stvarati probleme time š to ć u bez dozvole
prelaziti preko tuđih imanja."
„Voleo bih da znam šta ti je na umu.“
„Ceo izveštaj ćeš dobiti sutra ujutro."
Medrano ga je prodorno pogledao i siš ao niz stepenice ka crno-
belom patrolnom automobilu.
Pejdž i Tori su ostali na stepeništu; iz betona je izbijala vrelina.
„Znaš šta,“ - obratila mu se - „počinjem da te shvatam."
Pejdž se okrenuo ka njoj, svestan kako je crvena boja zalazeć eg
sunca naglašavala njenu riđu kosu.
„Bilo ti je potrebno deset godina braka." - rekla je.
„Nadam se da ovo nije loša vest o kojoj si govorila."
„Ne, u redu je. Juč e si rekao da je usredsređivanje na male detalje
način na koji skrećeš pažnju sa bola."
„Istina."
„Poenta je da već a slika mož e biti prevelika, ali se njeni mali delovi
mogu tolerisati - oni postaju podnošljivi." - rekla je.
„Da, tako je."
„E pa, ako je to tako, onda uč im od tebe. Juč e i danas sam se
usređsredila na male stvari. Onda, nakon nekog vremena, ono na š ta
sam se usredsredila nije bilo toliko malo. Bio si to ti. Ti si stvarno
pametan čovek."
Pejdž je pokušao da se našali. „Zar to već nisi znala?"
„Koristiš svetla da me udaljiš od razmiš ljanja o raku. Prema svemu
ovome se odnosiš kao prema kriminalističkoj istrazi."
„Sto i jeste." - priznao je. „Iako se iza svega ovoga krije mnogo viš e.
Ali to mi pomaž e da prež ivim ovaj trenutak i da se pripremim za
utorak."
„Skreće ti pažnju sa onoga o čemu oboje ne želimo da razmišljamo.
Ja na isti nač in koristim tvoju istragu. Dok god moramo da se bavimo
ovim, ostajem stabilna." Prouč avala ga je. „Nač in na koji postavljaš
pitanja. Nač in na koji precenjuješ ljude i teraš ih da rade ono š to ž eliš .
O, da, stvarno si pametan čovek."
„Osećam da koristiš moju taktiku. Pokušavaš da otkriješ nešto."
„Sta ć emo da radimo več eras? Kako da se približ imo svetlima?"
Odjednom, Tori se nasmeš ila - jedan od retkih trenutaka u kojima je
video da se smeš i. „Shvatam. Rekao si da neć emo biti blizu okupljenih
ljudi, niti ćemo neovlašćeno prelaziti preko imanja.
Upotrebićemo tvoj avion."
52.
„Potrebni su mi još jedni nemiri ili pucnjava da bih vratio ovu priču
na pravi put.“ - rekao je Brent dok je Anita vozila.
„A zaš to ne epidemija bubonske kuge?“ - rekla je, a u glasu joj se
osećao sarkazam.
„Vidi, znam da svi misle da sam đubre.“ Dok su se vozili, Brent je
razgledao skoro pust pejsaž . Svuda je bila stoka, koja je pasla oskudnu
travu. „Ali moraš priznati da sam sinoć za sve nas stekao
senzacionalan rejting. Sve je u tome na koji se nač in obrać aš . Ono š to
je č udno u vezi sa svetlima treba da zvuč i kao da je veoma važ no - kao
da je u pitanju prava vest. Ako CNN nastavi da nas plać a za nastavak
ove priče, sve mora da zvuči uverljivo, čak i ako je to najčudnije sranje
na koje naletimo."
„Zaš to se onda vozimo ka opservatoriji? Proš le noć i si pomenilo
nešto o vanzemaljcima. Iskreno se nadam da se šališ."
„Da, to je bila š ala. Vidi, ž elim da ovu prič u dodatno razvijem, važ i?
Znać u š ta mi je potrebno kada to ugledam. Osim toga, ne znam zaš to
se žališ. Imaš li pametnija posla?"
„Ne, osim da zaradim što više novca. Ne znam odakle ti pomisao da
se žalim."
Anita je zaustavila kombi kraj puta. Praš ina se kovitlala dok je
Brent proučavao natpis:
OPSERVATORIJA VLADE SAD
OGRANIČENO KRETANJE
PROTIV OSOBA KOJE UĐU BEZ OVLAŠĆENJA
BIĆE PODIGNUTA OPTUŽNICA
„Prijateljski pristup." - rekao je.„Hajde da napravimo nekoliko
snimaka kako ja stojim pored natpisa.“
Izaš avš i na jaku sunč evu svetlost, krenuo je kroz praš inu i stao
kraj natpisa. Odluč an da održ i svoj neuglađen izgled, nije se trudio da
skine praš inu sa odela. Sa razvezanom kravatom i otkopč anom
kragnom na koš ulji, prineo je mikrofon ustima. U mikrofonu se
nalazio prenosnik koji je slao ton direktno u Anitinu kameru, ali je, po
prvi put od kako je doš ao u Rostov, shvatio da ne zna š ta bi mogao da
kaže.
Ona je drž ala teš ku kameru na ramenu, usredsredivš i se na njega.
Kamera je imala takozvani mini mikrofon, koji je bio prič vrš ćen na
vrhu. Strč eć i kao cev puš ke, mikrofon je mogao da zabelež i okolne
zvuke, ali ne toliko jasno kao mikrofon koji je Brent držao u rukama.
Nakon dužeg ćutanja, pogledala ga je, skrećući pogled sa kamere. .
„Maca ti je pojela jezik?" - upitala je.
„Sarkazam nije dobrodošao."
„Tvoji obožavatelji čekaju."
„Do đavola sa time, onda. Hajde da se odvezemo u opservatoriju i
vidimo da li tamo ima neš to zanimljivo. Mogu se vratiti kasnije i na
kraju uraditi uvod.“
„Da se odvezemo? Mislim da neć e moć i.“ Anita je pokazala prstom
ka metalnoj kapiji koja se pruž ala duž puta koji je vodio ka
opservatoriji. Kapija je bila zaključana.
„Pretpostavljam da se vraćamo u grad." Krenula je da vrati kameru
u kombi.
„Možda nije." Brent je prišao drugoj strani kapije.
„Šta to radiš?"
„Jesi li ikada bila na farmi?"
„Jednom sam otišla u zoološki vrt."
„Moj deda je posedovao na stotine jutara zemlje u Ohaju. Tamo
sam svakog leta provodio po dve sedmice. Seć am se kada se
traktorom izvezao u polje, a kapija se sluč ajno zaključ ala, a on nije
imao ključ da je otvori. Nikada nikoga nisam č uo da toliko dugo
psuje.“ Nasmeš io se priseć ajuć i se, dok je prouč avao š arke na ovoj
kapiji; potom je dodao: „Pomozi mi, hoćeš?“
Spustila je kameru i prišla mu. „Tvoj deda je našao način da uđe?“
„Uhvati kapiju na ovom kraju i pomozi mi da je podignem."
Anita je slegla ramenima i č vrsto uhvatila jedan od metalnih
stubova. Pokrenuli su se na gore. Sarke su imale metalne krugove koji
su se nalazili oko metalnih stubova. Nije bilo potrebno mnogo napora
da bi se krugovi skinuli sa stubova i kapija se otvorila. Za nekoliko
minuta, uspeli su da stvore dovoljno prostora kako bi prošao kombi.
„Pretpostavljam da je vlada angaž ovala nekoga iz okoline da
postavi kapiju. Ali, zaboravili su da momku kaž u da kapija š titi
opservatoriju, a ne pašnjak."
„Mož da nisi proč itao deo natpisa na kojem piš e da ć e protiv osoba
koje uđu bez ovlašćenja biti podignuta optužnica." - rekla je Anita.
„Reć i ć emo da su š arke na kapiji bile razvaljene i zabrinuli se da se
dogodilo još neš to loš e. Doneli smo odluku da je naš a dužnost da to
istraž imo." Zastao je i pogledao je. „Ali, nemoj mi dopustiti da te
nateram da radiš nešto što ti nije prijatno. Želiš li da prekineš?"
„Nema šanse." - odgovorila mu je Anita. „Jesi li ikada čuo za čolu? 5
„Šta je to?"
„Vrsta kaktusa. To mi je bio nadimak u srednjoj školi."
„Zbog?"
„Ako bi mi se neko zamerio, imao bi oseć aj kao da se u njega
zabada trn i da mu se rana gnoji."
Brent je posmatrao. Bila je visoka jedan metar i pedeset sedam
centimetara. Mož da je imala oko pedeset kilograma. Ali ni malo nije
izgledala sić uš na. Drž eć i u rukama već duž e vremena kameru od
skoro dvanaest kilograma, postala je snaž na. A snaga se ogledala i u
njenim tamnim očima.
„Hej, veruj mi, ne pokuš avam da ti se zamerim." - rekao je. „Ako ne
želiš da ulaziš ovamo, ne moraš. Možeš me ovde sačekati."
Krenuvš i ka kombiju, Anita mu je odgovorila preko ramena:
„Naravno da ž elim da uđem tamo.“ Dok joj se konjski rep njihao na
potiljku kape za bejzbol, podigla je kameru, kao da ni malo nije teš ka i
smestila je u kombi. Zatim je ušla u vozilo i počela da turira.
Brent je sač ekao da ona uveze kombi kroz otvor koji su nač inili.
Zatim je vratio ogradu na mesto, tako da su š arke izgledale netaknuto.
Seo je na mesto suvozač a i auto je krenuo niz put. Za njima se dizala
prašina.
„Ako postoji č uvar, praš ina ć e ga upozoriti na naš dolazak mnogo
pre nego stignemo." - primetila je Anita.
„Nema problema - samo ž elim snimak zgrade. Mož da ć u videti
neš to š to ć u moć i da povež em sa svetlima, ali sada, kada smo ovde, ne
mogu ni da zamislim š ta bi to moglo da bude. Zao mi je š to moram da
priznam, ali ova prič a bi mogla da „pojede" samu sebe." Razmiš ljao je
na trenutak. „Osim ako več eras ne dođe do nove pucnjave. Tome se
uvek možemo nadati."
Pogledao je u njenu levu ruku na volanu. „Ne nosiš burmu, pa
pretpostavljam da nisi udata. Imaš li dečka?"
„Hej, nadam se da mi se ne nabacuješ."
Anita je posegla ka jednom od mnogih dž epova na svojim mrkim
pantalonama. Izvan jednog od njih je virila metalna spojnica. Otvorila
je dž ep, otkrivš i da je spojnica bila povezana sa crnim, dž epnim
nožem. Otvorila ga je palcem, pokazujući oštricu.
„Seć aš se š ta sam ti rekla u vezi sa svojim nadimkom." Napravila je
pokret nožem.
„Kunem se Bogom, samo razgovaramo. Pokuš avao sam da shvatim
kako... koju si ono reč upotrebila? ... Cola... Zvuč i kao da si bila
devojka nekog bajkera..."
„Shvatio si."
„... kako je čola postala kamerman.“
„Žena kamerman. Imala sam deč ka. Pao je sa motora, kada je
izvodio egzibicije. Poginuo je. Naravno, to š to je nosio kacigu nije bilo
od pomoć i. Par dana pre toga me je š utnuo zbog druge. Tada sam
shvatila da devojke bajkera nemaju buduć nost. Kada sam videla oglas
za obliž nji koledž , otiš la sam tamo, raspitala se kakve kurseve imaju i
shvatila da uč enje o tome kako drž ati televizijsku kameru mož e biti
„kul“.“
„A kritič ari kaž u da televizija nema pozitivan uticaj. Je li „kul"
onoliko koliko si se nadala?"
„Pogledaj divne ljude sa kojima sarađujem.“
Brent se nasmejao.
„Već neko vreme, na svakom koraku." - dodala je Anita. „Sve dok
CNN ne bude angaž ovao tebe. Tome se nadaš , zar ne? Ako se to
dogodi i ako im bude potrebna ž ena kamerman, potrudi se da kaž eš
neku lepu reč o meni."
„Računaj s tim."
„Nikada nemoj da nešto obećavaš ako to i ne misliš."
„Govorim istinu. Ako me zaposle, o tebi ć u govoriti samo dobro.
Sada možeš da spustiš nož."
Sada je bio red na Anitu da se nasmeje. „Pogledaj one antene kod
opservatorije." Pokazala je ka velikim belim oblicima, koji kao da su
nicali iz horizonta dok im se približ avala. „Podseć aju me na velike
robote iz filma Terminator?
„Dobra rečenica." - rekao je Brent. „Iskoristiću je.“
„Samo izvoli, poš to ć emo zajedno u CNN. Misliš li da imaju dobru
meksič ku hranu u Atlanti? Corizo? 6 Imaju li dosta halapenjosa 7 i
enčilada 8 sa piletinom?"
„Nekako sumnjam u to."
„U tom sluč aju, mož da ć eš samo ti u Atlantu. Da, one antene
izgledaju kao ogromni roboti."
Dok su se približ avali, Brent je bio zadivljen velič inom antena.
Sigurno su visoke kao zgrada od četiri-pet spratova, pomislio je.
Raspoređene su u širini dva-tri gradska bloka. Ma, bar ćemo napraviti
dobre snimke.
Minut kasnije, bio je dovoljno blizu da bi ih mogao izbrojati. Devet.
Zatim je shvatio da je pogreš io. Postojala je i deseta antena, koja je
bila skrivena iza ostalih. Bila je okrenuta na stranu i č inilo se da se na
njoj izvode popravke.
Potom su ugledali ogradu od ž ice, iznad koje se nalazila bodljikava
žica.
Nije u pitanju jedna ograda, pomislio je Brent. Tri. A dva
unutrašnja reda ograde izgledaju kao da su načinjena od materijala
kojim se prave brijači.
„Ovi zaista ne žele posetioce.“ - primetila je Anita.
„Verovatno se boje da će stoka zalutati i udariti o antene."
Put je vodio ka tri metra visokoj kapiji, koja je bila od toliko guste
ž ice, da se č inilo da mož e da zaustavi kamion. Na treć oj ogradi je
stajao natpis:
OPASNOST
VISOKI NAPON
„Pretpostavljam da je ograda pod visokim naponom postavljena
kako bi zaustavila stoku koja preskoč i prvu i drugu ogradu." - rekla je
Anita.
„Da, č ini mi se da se - izvini na izrazu - preteralo u izgradnji ovog
mesta." - složio se Brent.
„Mož da su klinci iz komš iluka č esto bili vandali - prskali su antene
sprejom ili činili nešto slično."
„U tom sluč aju, ograda pod visokim naponom ć e nauč iti te klince
sa koliko ozbiljnosti vlada ne odobrava pisanje grafita."
Kamionet sa otvorenim zadnjim delom je bio parkiran u senci
betonskog bloka.
„Hajde da napravimo nekoliko snimaka ovog mesta dok još imamo
priliku." - odlučio je Brent.
„Sačekaj dok okrenem kombi
„Da budemo spremni da bežimo?“
„Ne zezaj se sa Čolom.“ - upozorila ga je.
Dok se praš ina slegala, izaš li su iz kombija i na jarkom suncu,
škiljeći, posmatrali bele antene.
„Ovo ć e sjajno izgledati." Anita je izvukla kameru sa zadnjeg
sedišta i stavila u nju nove baterije.
„Stani pored kapije. Ugao ć e biti ka antenama, a onda ć u ga
spuš tati ka naptisu - visoki napon - na unutraš njim ogradama i
naposletku, na tebe.“
„Zvučiš kao da bi trebalo da budeš režiser, a ne kamerman.“
„Žena kamerman. Jesi li smislio šta ćeš ovoga puta reći?“
„Antena koja je nakrivljena u stranu..."
„Šta sa njom?"
„Čini se da je uperena u pravcu Rostova."
„Pa?"
„Možda ću ukazati na to da je uperena ka svetlima."
„Kao da dobija signal od njih? Misliš da ć e to proć i u CNN-u?" Ali,
pogledala je ka anteni kao da je sama pomisao zaintrigirala.
„To je najbolje što mi u ovom trenutku pada na pamet."
„U tom sluč aju, ja nisam jedina koja neć e ić i u Atlantu.“ Anita je
pričvrstila kameru za rame.
„Veruj mi. Dok budemo napredovali, razmiš ljać u o neč em boljem.
Samo napravi nekoliko snimaka antene koja je nakrivljena ka
Rostovu. Ako bude bilo potrebno, glas uvek mogu nasnimiti kasnije."
Odjednom, Brent je iza sebe zač uo buku. Spustio je mikrofon kraj
sebe, okrenuo se i pogledao kroz tri ograde, ka vratima koja su se
otvorila u senci betonskog bloka.
Pojavio se č ovek. Pojavljujuć i se iz mraka, kretao se unazad,
sagnut, vukuć i neš to š to Brent nije mogao da vidi. Njegova ž uto-mrka
uniforma je ukazivala na to da je bio čuvar.
Covek se osvrnuo preko ramena, kako bi bio siguran gde staje;
zaustavio se kada je ugledao kombi. Odmah je spustio ono š to je
vukao. Tama iza njega je i dalje skrivala njegov teret.
Okrenuo se i uspravio. Kosa mu je bila veoma kratka. Pojava mu je
bila čvrsta. Grudi su mu bile mišićave, a ramena široka.
Nač inio je korak napred i zaustavio se ispred kamiona.
„Pretpostavljam da ne znate da čitate."
„Izvinite?" - upitao je Brent. Mikrofon je i dalje drž ao dole,
sakriven iza svoje desne noge.
„Znak na putu. Kako ste prošli kroz zaključanu kapiju?"
„Sarke su popustile." - odgovorio je Brent. „Uz sve č udne stvari
koje su se dogodile, probudila nam se sumnja, pa smo odluč ili da se
uverimo da je sve u redu."
„Sve je u redu. Postarać u se da se kapija popravi. Sta mislite, zbog
čega su šarke popustile?"
„Možda deca.“
„Deca. Naravno."
„Ja se zovem Brent Loft. Ja sam televizijski reporter."
Brent se služ io levom rukom - onom kojom nije skrivao mikrofon -
pokazujući skraćenicu televizijske stanice na boku kombija.
„A, da, video sam te na televiziji, pričao si o pucnjavi."
„Hvala."
Strog izraz na licu č uvara je govorio da u pitanju nije bio
kompliment. I pored toga, Brent je nastavio. „Od kad smo ovde, mesto
izgleda fascinirajuć e; da li bih mogao da porazgovaram sa nekim o
snimanju?"
Nadao se da je Anita uključ ila kameru. Nije znao kuda ć e ga
razgovor odvesti, ali je sumnjao da ć e uspeti da bilo š ta snimi. Cuvar je
bio isuviš e daleko od Brentovog mikrofona koji bi mu „uhvatio" glas,
ali je Brent govorio dovoljno glasno, kako bi se ono š to govori moglo
snimiti.
Od č uvara je oč ekivao da mu odgovori da je osoba sa kojom bi
mogao da porazgovara odsutna zbog vikenda - š to je bila neka vrsta
ljubaznog odbijanja.
Strogi čuvarov odgovor - ne - ga je iznenadio.
„Ne?"
„Kako natpisi kaž u, ovo je vlasniš tvo vlade. Ako ž eliš da te izvedu
pred sud, samo izvoli, dok ja ne pozovem policiju. Ali ako ž eliš da se
ovo okonč a bez već ih problema, ulazi u taj kombi i vrać aj se nazad na
put. Sada.“
Brent je usmerio svoj pogled ka otvorenim vratima iza č oveka.
Predmet koji je vukao lež ao je u senci, unutar skroviš ta. Deo je bio
okrugao i podsećao je na loptu za fudbal.
„A mož da bih mogao da intervjuiš em tebe? - ponudio je Brent.
„Kako izgleda raditi ovde? Je li uzbudljivo biti deo ovako velikog
projekta, ili i on, kao i većina poslova, dosadi posle nekog vremena?"
Čuvar ga je oštro posmatrao.
Brent je i dalje navaljivao. „Da li opservatorija prouč ava samo
zvezde, komete i crne rupe ili je i ona deo projekta PVI?"
Čuvarov pogled je postao jasniji.
„Cuo si za PVI? - rekao je Brent. „Potraga za vanzemaljskom
inteligencijom."
Čuvar ga je sada mrko gledao. „Znam šta znači PVI.“
„Nisam imao nameru da ti držim lekciju."
„Cuo sam š alu da bi trebalo da tragamo za inteligentnim ž ivotom
na Zemlji."
Brent se ponovo usredsredio na vrata koja su bila otvorena, iza
čuvara. Činilo se da fudbalska lopta u zasenku ima kosu.
O, sranje.
Brent je pokušao da prikrije reakciju.
„Da li ž iviš ovde?" Brent je uspeo da nastavi da prič a i molio se da
je Anita zaista uključ ila kameru. „Kako izgleda kada si ovde, odvojen
od svega?"
Cuvar je spustio ruke kraj tela. Skupio je š ake u pesnice. Otvorio
ih. Sklopio. Otvorio.
„Znaš š ta. Dajem ti tač no minut da odeš odavde. Ako ne ž eliš na
sud, samo ulazi u kombi i vozi se nazad na put."
Brent je pokuš avao da bude veš t kada je skrenuo pogled na
kamionet pored č uvara. U zadnjem delu su bili nagomilani neki
predmeti. Bili su malo već i od ivica kamioneta i bilo je teš ko reć i o
č emu se radi. Ali jedan od predmeta je lič io na deo koš ulje - koja je još
bila na nečijoj ruci.
„Dobro." - rekao je, otkrivš i da mu je teš ko da ostane smiren. „Zao
mi je ako sam ti dosađivao." Iznenadno, ubrzano kucanje srca izazvalo
mu je muč ninu. „Samo sam mislio da bi ovo mesto moglo dati
zanimljivu priču. Ali, vidim da nisam bio u pravu."
I č uvar je primeć ivao stvari. Zurio je pored Brenta, u Anitu,
naroč ito u njenu kameru. Onda je shvatio da Brent kraj noge krije
mikrofon.
„Ne želimo nevolje." - rekao je Brent.
„Naravno da ne ž elite. U pravu si. Ovo mesto je zaista fascinirajuč e.
Zaš to ne ostanete tu. Idem da pronađem momka sa kojim mož ete
porazgovarati o dozvoli da snimite priču."
Pokretom im je pokazao da ostanu tu gde jesu, onda se okrenuo i
otišao u malu zgradu, gde je okrenuo predmet koji je vukao, da ga više
ne bi gledali. Zatim je nestao u tami.
„Anita, hajdemo." - rekao je ž ustro Brent. Okrenuo se i video da je
ona spustila kameru kraj sebe, što je, navodno, bio neutralan položaj.
Ali crveno svetlo na kameri je bilo upadljivo. Bez obzira na strah
koji je osećao, Brent je bio ushićen, zato što je ona uspela sve da snimi.
Kombi je bio okrenut ka izlazu. Anita je pož urila ka boč nim
vratima i spustila kameru na zadnje sedište.
„U onom kamionetu su leševi." - oštro mu je rekla.
„Da, a on je vukao još jedno telo iz one kuć ice. Sta se, do đavola,
dogodilo ovde?“ Brent je pož urio ka vratima suvozač a. Teš ko je disao,
kao da je trčao u trci na sto metara.
Anita je pož urila ka prednjem delu kombija, oč ajnič ki ž eleć i da š to
pre stigne do vozačkog sedišta.
Iz levog ramena joj je potekla krv.
Pala je.
Brent je zinuo, odjednom je postao svestan pucnjeva - jakih i brzih,
kao iz niza velikih petardi. Neš to je prozujalo pored njega. Metal je
neprekidno zveč ao. Okrenuo se ka opservatoriji i primetio č uvara koji
je stajao na vratima kuć ice i pucao u rafalu. Tri reda ograde su se
č inila kao ekrani, ž ica i njene spone su skretale putanju metaka.
Komadi su se podizali iz rasturenog metala. Poletele su i iskrice iz ž ica
pod visokim naponom.
Osetivš i vrelinu metka koji mu je okrznuo uvo, Brent je pohitao do
Anite i uvukao je u prednji deo kombija, van č uvarevog niš ana. Pre
mesec dana je napravio prič u o pucnjavi između tri pljač kaš a banke i
jednog policajca. Policajac je prež iveo jer se sklonio iza prednjeg dela
svog kruzera, iza motora, koji - kako je Brent č uo - mož e da zaustavi
bilo koji metak.
„Anita. Anita?
Laknulo mu je kada je shvatio da je svesna, ali je odmah primetio
kako su joj oč i š irom otvorene i koliko brzo trepć e od bola. Njena
tamna kož a je bila bleda. Kada je povukao, za sobom je ostavila trag
krvi u praš ini. Rana na nadlaktici je bila š iroka i dovoljno duboka da iz
nje proviri kost.
Iskrvariće do smrti.
Brent umalo nije povratio.
Naprež uć i se da se priseti onoga š to je davno nauč io na č asovima
prve pomoć i, Brent je odvezao kravatu i obmotao je oko Anitine leve
ruke, iznad rane. Jedan od instruktora je insistirao, improvizujte.
Znojeć i se, vezao je kravatu u č vor, izvukao olovku iz dž epa na koš ulji
i stavio je ispod č vora. Okrenuo je olovku, zatež uć i kravatu dovoljno
da prekine dotok krvi.
„Od ovoga ć e ti ruka malo utrnuti." Setio se kada mu je lekar to
rekao. „Možda će ti olakšati i bol.“
„Bože, nadam se da hoće.“ Anita se ugrizla za usnu.
Pucanje je prestalo. U vrelom povetarcu, Brent je osetio spaljeni
barut. Boreć i se da ne poč ne da panič i, provirio je ispred kombija. Kod
otvorenih vrata od kuć ice, č uvar je izbacio okvir za metke iz donjeg
dela puš ke i ubacio novi. Lice tog č oveka bilo je iskrivljeno u grimasu
koja je govorila da trpi bol. Napunio je puš ku, pogledao u pravcu
Brenta i zapucao u zadnje gume kombija. Ponovo su poletele iskre i
rasprš ili se metalni delovi, jer su ograde odbijale veliki broj metaka,
ali je bilo dovoljno metaka da probuš e gume. Brent je č uo kako
pucaju.
Zadnji deo kombija je propao.
Iako je ubrzano disao, činilo mu se da ne može da udahne dovoljno
vazduha. Zamiš ljao je kako č uvar baca njihova tela u zadnji deo
kamioneta, zajedno sa ostalima. Mahnito je izvukao mobilni telefon iz
pojasa i pritiskao dugmad, ali kada je prineo telefon levom uvu,
jauknuo je. Telefon je ostao nem.
Činilo se kao da je zagrizao u žuč. Ništa.
„Mogu da se kladim š ta radiš !“ - povikao je č uvar. „Pokuš avaš da
pozoveš mobilnim telefonom! Poš tedi se nevolje! Neć e proraditi!
Ovako daleko nema signala!“
„Moj š ef zna da smo poš li ovamo!“ - doviknuo mu je Brent.
„Poslaće ljude da nas traže!“
„Kada ugledaju natpis, bić e dovoljno pametni da ne upadaju na
vladin posed! Koliko ć e potrajati pre nego š to se vaš š ef upita gde ste?
Dva sata? Tri? Ako iko zaista dođe ovamo da vas potraž i, do tada -
veruj mi - neće vas naći!“
Brent se trgao dok je č uvar ispaljivao još jedan rafal. Najveć i broj
metaka je probio metal na tri ograde i razbio zadnje prozore na
kombiju.
„Zar ne ž ališ š to se niste povinovali natpisu?" - vikao je č uvar.
„Upozorio sam vas, zar ne? Rekao sam da ć ete biti na sudu! Hej,
gospodine Veliki Novinaru, imam pitanje za tebe!“
„Pitaj!“ Brent se nadao da će dobiti na vremenu.
„Jesi li išao u školu za prezentere vesti ili nešto s!ično?“
Šta je ovo do đavola... ? Brent nije imao drugog izbora osim da
zabavi ovog č oveka. Sve je bilo bolje od toga da bude upucan. „Da,
imam diplomu sa koledža u prenošenju vesti!“
„To sam shvatio! Morao si nauč iti! Niko normalan ne mož e
izgovoriti toliko sranja!"
Čuvar je napravio još nekoliko rupa u zadnjem delu kombija. Brent
je č uo kako se teč nost razliva po tlu. Nozdrve mu je š tipao jak miris
benzina koji je tekao iz otvora u rezervoaru.
Odjednom je č uo još neš to - brujanje udaljenog motora. Neko
dolazi. Pomoći će nam. Pogledao je ka putu, koji je vodio ka glavnom,
ali nije uočio oblak prašine koji bi trebalo da se približava.
Brujanje je postajalo sve bliž e i glasnije, pretvarajuć i se u
grmljavinu.
U vazduhu. Okrenuo se u pravcu zalazeć eg sunca i ugledao tamnu
siluetu helikoptera koji je hitao ka opservatoriji.
Hvala Bogu, pomislio je.
I č uvar ga je morao ugledati. „Još malo i završ ić u sa tobom,
gospodine televizijski novinaru!"
Usta suvih od straha, Brent je nagnuo glavu uz ivicu kombija i
primetio da je č uvar nestao u tami ulaza. Zgrada je bila toliko mala da
je Brent zaključ io da sigurno postoje stepenice koje vode ispod
zemlje.
Kada se poslednji put č uvar vratio unutra, vratio se sa puš kom.
Brent nije želeo ni da razmišlja o tome šta bi sada mogao da iznese.
Neki pokret ga je naterao da se okrene. Stenjuć i, Anita je uspela da
sedne i da se nasloni na prednji deo kombija.
„Ne mogu da vozim sa ovakvom rukom.“ Od bola je zadrhtala.
„Ključ je u desnom dž epu mojih pantalona.“ Niz obraze joj je tekao
znoj. „Hajde da bežimo odavde dok ga nema.“
Brent je napipavao po njenom dž epu i izvukao ključ . Uzeo je i nož
koji je ona ranije vratila u isti taj dž ep. Nije imao pojma š ta da radi sa
njim. Ipak, stavio ga je u svoje pantalone.
Anita se borila da ustane.
Brent joj je pomagao, obgrlivš i je i vodeć i je ka boč nim vratima
kombija. Dok je ubacivao na suvozač evo sediš te, njegovo ubrzano
disanje je postalo promuklo. Zatvorio je vrata, pokuš avajuć i da pravi
što je moguće manje buke i potrčao ka vozačevom sedištu. Kada je seo
za volan, noge su mu se tresle od straha. Prsti su mu toliko drhtali da
nije mogao da ubaci ključ.
Hajdel Najzad, ključ je ušao.
Okrenuo je ključ , oseć ajuć i nalet oduš evljenja kada je motor
proradio. Odjednom, se njegov osećaj trijumfa pretočio u paniku.
Pogledavš i u retrovizor, uoč io je č uvara kako trkom izleć e iz
kućice. Oko cevi puške koju je nosio, čuvar je stavio nešto debelo.
Brent je pritisnuo papuč icu za gas i osetio kako prazne zadnje
gume pokuš avaju da se pokrenu. Naplate na toč ku su se zarile u tlo,
podižući oblak prašine. Nije mogao da vidi čuvara.
Možda će ga prašina onemogućiti da nanišani!
Kombi se sporo pokrenuo napred.
„Smanji gas. Tako samo okreć eš toč kove.“ Anita je smogla snage
da mu kaže.
Brent je posluš ao. Kombi je odgovorio time š to se polako
udaljavao od opservatorije. U retrovizoru je video kako se praš ina
slež e i kako č uvar podiž e puš ku na rame. Pored zvuka motora, č uo je
kako se brujanje helikoptera, koji je sletao, približava.
Kombi se kretao malo brž e putem, a njegove prazne gume su se
borile sa prašinom.
Mahnito, Brent je ponovo pogledao u retrovizor. Cuvar je
odjednom promenio metu u koju je ciljao. Okrenuo se ka zapadu, ka
brujanju helikoptera koji se približ avao. Predmet koji je prikač io na
cev puške je izgledao još deblji.
Brent je gledao udesno, pored Anite, ka velikom helikopteru, koji
je bio dovoljno blizu da mož e da ugleda obrise pilotovog lica u kabini.
Ponovo je pogledao u retrovizor i primetio kako se puš ka trznula, kao
kada se iz nje opali. Neš to je poletelo iz predmeta koji je bio prikač en
za cev.
Prednji deo helikoptera je eksplodirao. Dok je udarni talas od
eksplozije zahvatao kombi, vatrena kugla druge eksplozije -
verovatno od rezervoara za gorivo - raznela je helikopter. Olupine su
poletele na sve strane. Ostaci rotora, delovi trupa, fragmenti motora,
padali su u praš inu. Podigao se dim. Trava se zapalila. Zapaljeni
kostur trupa helikoptera je pao na zemlju i prevrnuo se, ruš eć i deo
ograde.
„Madre de Dios.“ - rekla je Anita u šoku.
Brzinomer je pokazivao da se kreć u brzinom od osamdeset
kilometara na sat, š to je verovatno bila brzina kojom se kombi mogao
kretati sa probuš enim zadnjim gumama i naplatama koje su se
zarivale u zemlju.
„Izvući ćemo se.“ - uspela je da izgovori.
Brent je ponovo pogledao u retrovizor i osetio pritisak u grudima
kada je ugledao č uvara kako se okreć e ka kombiju, kako bi ostvario
svoj cilj.
„Anita, drži se.“
Brent je primetio kako se puš ka trznula uvis. Neš to je poletelo iz
lansera pričvršćenog za cev puške.
Još jedan udarni talas je uzdrmao kombi. Brent je u retrovizoru
video kako eksplozija diže prašinu uvis.
„Dovoljno smo mu odmakli!" - povikao je Brent. „Da, izvuć i ć emo
se!“
Reč i su mu zastale u grlu kada je video kako iza kombija izbija
plamen.
Rupe od metaka u kombiju, shvatio je. Ostavljamo za sobom trag
benzina.
Bešika mu je popustila kada su plamenovi krenuli za kombijem.
„Ne!“
Zadnji deo kombija se zanjihao kada su plamenovi stigli do
benzina koji je isticao iz rupa na rezervoaru. Udar nije nalikovao na
eksploziju granata. Nije bilo velike eksplozije. Zadnji deo kombija se
nije raspao. Udar je bio jak, a u retrovizoru su se videli dim i plamen.
Brent je zakoč io. Dok se plamen š irio ka prednjem delu kombija,
laknulo mu je kada je video kako se Anita iz sve snage naprež e da
otvori vrata i kako pada na zemlju. Otvorio je svoja vrata, iskoč io
napolje i pož urio oko kombija, ka mestu na kojem je bila Anita. Bila je
oslonjena na jedno koleno i borila se da ustane.
Zgrabio je i požurio ka jarku, u koji se srušio, gurajući je na dole.
Plamen se širio ka sredini kombija.
„Treba mi kamera." - rekao je Brent.
„Ne pokušavaj. Poginućeš.“
Srce mu je tako brzo lupalo da je bio siguran da ć e mu iskoč iti iz
grudi. Uspravio se, pojurio do boč nih vrata na kombiju i otvorio ih.
Plamenovi su ga zahvatili dok je grabio kameru.
Nešto je proletelo pored njega. Metak.
Kaš ljuć i od dima, č uč nuo je i potrč ao, drž eć i kameru sa obe ruke.
Još jedan metak je proleteo kraj njega. Stigao je do jarka i zaš titio
kameru tako što je pao na leđa.
„Ti si lud.“ Anita ga je posmatrala iskolač enih oč iju; bila je još
bleđa.
„I moja majka je tako mislila.“
Pritisnuo je dugme za snimanje i usmerio kameru ka kombiju koji
je nestajao u plamenu, pomerajuć i je od zadnjeg dela zahvać enog
vatrom, sve do prednjih sediš ta, koja su u tom trenutku planula. Zatim
je u krupnom kadru snimio probijenu zadnju gumu ka kojoj su bili
okrenuti, a koja je počela da se topi od vatre. Dim se brzo širio.
„Pogođen si." - rekla je Anita.
„Gde?“
„U desno uvo.“
Brent je podigao ruku i dodirnuo ranu, oseć ajuć i masnu krv i
duboku ranu na usnoj školjki.
„Krv ti curi niz vrat, do ramena." - promrmljala je.
„Dobro. Ako ti pomognem da namestiš kameru, hoć eš li snimiti
to?"
„Stvarno si lud."
„Oč ekuješ da č ekam ovde i da niš ta ne uč inim, dok on pokuš ava da
nas ubije. Kamera je jedino oruž je koje imam. Sve š to se događa ć u
snimiti u najveć oj moguć oj meri. Ako se izvuč emo odavde, ovo ć e biti
ž ivotna prič a." Na pomen reč i „ž ivotna prič a" je zastao. Oč ajnič ki se
trudeć i da skrene misli, dodao je: „Za ovo bih mogao da dobijem Emi
nagradu"
„Mi.“
„Šta?"
„Mi bismo mogli da dobijemo Emi nagradu."
„Tako je.“ Brent je okrenuo kameru ka njoj, naglaš avajuć i krv koja
je natopila njenu safari jaknu. Krupnim kadrom je snimio povez koji je
napravio oko njene ruke.
Helikopter, palo mu je na pamet. Moram da snimim helikopter dok
još gori.
Meš koljeć i se, kretao se jarkom, sve dok nije pretpostavio da se
nalazi dovoljno daleko i da č uvar neć e gledati u tom pravcu. Lagano
se podiž uć i, uoč io je dim i plamenove, koji su se podizali iz ostataka
helikoptera. Usmerio je kameru i zumirao deo trupa koji je sruš io deo
ograde.
Da, pomislio je. Za ovo ću dobiti Emi nagradu.
Ispravio je sam sebe. Nas dvoje ćemo dobiti Emi nagradu.
Ako preživimo.
53.
Vodnik Lokhart je proš ao motociklom kraj natpisa PROTIV OSOBA

KOJE UĐU BEZ OVLASCENJA BICE PODIGNUTA OPTUZNICA i
zaustavio se kod kapije koja je vodila ka opservatoriji. Na zapadu, č uo
je udaljeni helikopter. Sunce na zalasku ga je zaslepljivalo, pa mu je
bilo teško da uoči o kom tipu helikoptera je reč. Verovatno je u pitanju
bio „crni soko“, za koji mu je pukovnik Roli rekao da ć e dovesti
dodatnu opremu.
Za sada nije bilo problema. Sve je teklo po planu.
Osim toga, Lokhart je dobio priliku da už iva u vož nji motociklom.
U stvari, svaka prilika da se udalji od pukovnika je predstavljala
už ivanje. Pretio mu je da ć e ga poslati u ratnu zonu, a Lokhart je
poč eo da razmiš lja da li bi mu to bilo bolje od trenutnog angaž mana.
Bilo koje drugo mesto bi bilo bolje od jezive zgrade ispod napuš tene
vazđuhoplovne baze.
Pucaj u psa? O čemu se tu, do đavola, radi?
Vodnik je posegao u dž ep od farmerica i izvukao ključ koji mu je
dao pukovnik, pripremajuć i se da skine katanac sa kapije. Tada je
primetio da je prepreka već bila nestabilna. Pogledao je duž ograde i
primetio da šarke na njenom drugom kraju nisu bile stabilne.
Mrš teć i se, otvorio je kapiju. Dok je gurao motocikl ka putu koji je
vodio ka opservatoriji, buka ga je naterala da se zaustavi, a zatim da
čučne, kako bi se zaštitio. Mnogo puta je u Iraku čuo tu vrstu buke.
Odjek udaljene eksplozije.
Dolazila je iz pravca opservatorije.
Nekoliko trenutaka kasnije, usledila je naredna eksplozija.
Lokhart je pogledom pretraž ivao nebo, ali nije viš e ni video ni č uo
helikopter. Umesto njega, video je dim koji se uzdizao.
Od treće eksplozije, podigao se još veći dim.
Posegao je za platnenim rancem, koji mu je bio prič vrš ćen na
zadnjem delu motocikla. U rancu je bila sakrivena njegova puš ka M4,
zajedno sa dva dodatna okvira od po stotinu metaka i š est kutija sa
municijom - što je bila količina na kojoj je insistirao pukovnik.
U rancu se nalazio i dvosmerni radio sa opremom za š ifrovanje,
kojeg je Lokhart brzo izvadio.
54.
Drž eć i sluš alice u jednoj ruci, Roli je sluš ao uznemirujuć i izveš taj
koji mu je dolazio kroz dvosmerni radio. Usta su mu bila izuzetno
suva.
„Ne mogu da poš aljem pojač anje pre mraka.“ - govorio je u radio.
„Suburbani su jedini prevoz koji imamo. Jako su upadljivi i, ako
poš aljem ljude tokom dana, ljudi koji su se okupili duž puta ć e ih
videti. Ne možemo ugroziti sopstvenu bezbednost. Izvidi opservatoriju
iz najveće moguće blizine. Nastavi da izveštavaš.
Roli je prekinuo vezu. Kada je ponovo stavio sluš alice u uš i,
priguš ujuć i dve treć ine zvuka u sobi, primetio je da neki od ljudi koji
su sedeli ispred opreme za nadzor, radoznalo gledaju ka njemu. Iako
je proš lo 6 posle podne, zbog hladnog svetla iznad njihovih glava i
dalje su imali utisak da je 3 sata ujutro.
„Je li sve podeš eno?" Iznenadna promena tona u njegovom glasu
trgnula je jednog od ljudi, ukazujuć i da je ostalo da se obavi mnogo
stvari za jako malo vremena, umesto da se prisluš kuju njegovi
razgovori preko radio-stanice.
„Upravo završ avamo, gospodine." - brzo mu je odgovorio č ovek.
„Počinjemo da pojačavamo signale."
Roli je stao iza tog č oveka. Na kompjuterskom ekranu su se videle
nasumič no razbacane tač ke koje su odavale vizuelni prikaz statič kog
zvuka, koji je dolazio iz audio monitora, na tabli, kraj ostale
elektronske opreme. Police su bile pune prijemnika, uređaja za
analizu i dekodera. Kada bi sve proš lo kako planiraju, uskoro bi se
statič ki zvuk pretvorio u primamljivu muziku kakvu je č uo u Fort
Midu, a onda bi kompjuterski ekran pred njim bio isti kao
hipnotizujuća svetla, koja su lebdela i međusobno se stapala.
„Ne nosiš svoje slušalice, vojniče."
„Izvinite, gospodine. Bio sam toliko zauzet da sam zaboravio da ih
stavim.“
Roli je doš ao do središ njeg dela prostorije i poviš enim glasom im
se obratio.
„Slušajte me svi!“
Osmorica ljudi su podigla glave sa elektronskih sprava koje su
podešavali.
„Svi moraju nositi sluš alice." Pokazao je na sopstvene sluš alice.
„Upozorio sam vas da vam zvuč na komponenta ovog projekta mož e
oš tetiti sluh. Ne ž elim da me bilo č ija majka grdi zato š to niste sluš ali
naređenja i što ste ogluveli. Odmah stavite slušalice!"
Žurno su ga poslušali.
„Ako je potrebno, dodajte i sluš alice za smanjenje buke, koje smo
poneli."
Kada se uverio da su ga svi posluš ali, otiš ao je do metalnih vrata
koja su vodila ka unutraš njoj prostoriji u zgradi. U stvari, nije ga bilo
briga da li ć e njegovi ljudi ogluveti. Ako eksperiment propadne, to š to
su ogluveli biće im najmanji problem.
Nadao se da ć e im sluš alice - a ako je potrebno i sluš alice za
smanjenje buke - u dovoljnoj meri zaštititi sluh i održati ih u životu.
Kada je uš ao u centralnu komoru, posmatrao je monitor,
postavljen u krug, na kojem se videla napuš tena vazduhoplovna baza
koja se pruž ala nad njim. Ispod sruš enih, zarđalih vazduhoplovnih
hangara, video je kako nemač ki ovč ar i njegov trener patroliraju duž
ograde. Okupljeni ljudi su bili dovoljno daleko od oblasti za
posmatranje i neki od njih su razgovarali sa kerovođom. Zivotinja je
lajala na njih. Ljudi sa druge strane ograde su podizali ruke, kao da
žele da kažu ne želimo nikakav problem, a zatim odlazili.
Roli se pitao da li je normalno da nemač ki ovč ar bude toliko
agresivan.
Uskoro ćemo otkriti. Kada se smrkne, uvešću psa unutra. Videćemo
kako se ponaša. Njegove uši su osetljivije od naših. Ako bude problema,
reagovaće pre ljudi... a pre nego što reaguje, moramo ga ubiti.
Prouč avao je pogledom debela metalna vrata, uveć avajuć i sam
sebe da ona mogu da izdrž e udar granate. Uverio se da su njegova
puš ka M4 i nekoliko napunjenih lež iš ta sa stotinu metaka u uglu.
Otovorio je ormarić i proverio da li se pribor za prvu pomoć i zalihe za
prvu pomoć - uključ ujuć i vodu - nalaze unutra, u sluč aju da bude
primoran da se zabarikadira u ovoj prostoriji na duži period vremena.
Šta još moram da isplaniram? Uvek postoji nešto.
Trudio se da na sve misli. Ipak, zastao je kako bi razmislio o
proš losti ovog mesta i pokuš ao da se priseti neč ega š to je mož da
zaboravio. Znao je napamet svaki događaj koji se odigrao na ovom
mestu. Sve izveš taje je proč itao. Ovde su se ljudi muč ili davno pre
nego š to je vojska doš la. Jedan od izveš taja nije dolazio od istorič ara
ili taktičara.
Napisala ga je njegova prababa.
55.
22. januar, 1916.

Konj se uznemirio. Do tada se normalno ponaš ao, pa se njegov
jahač , dvadeset devetogodiš nja uč iteljica Dejni Meri Braun, oprezno
osvrnula, pretpostavljajući da se u blizini nalaze kojoti.
Jahala je praš njavim putem koji je vodio iz Rostova za Loden,
gradić udaljen dvadeset i č etiri kilometra, gde je poduč avala
č etvrtkom, petkom i subotom, nakon rada u š koli u Rostovu
ponedeljkom, utorkom i sredom. Obliž nji stoč ari su svojoj deci
dopuštali da najviše tri dana ne obavljaju poslove na farmama.
Dejni je ponekad bila u š koli od svitanja do sumraka, pripremajuć i
se za č asove ili ocenjujuć i testove kada deca nisu bila za skamijama.
Takav raspored je bio iscrpljujuć i, ali ona je odrasla u Rostovu i nije
volela da bude daleko od kuć e dok nije dobila serti ikat za uč iteljicu u
buč nom, pretrpanom El Pasu. Dugi, tihi sati u poznatom, bezbednom
kraju, bili su joj draži od haosa u nepoznatom, spoljnom svetu.
Tokom zime, poš to je sunce ranije zalazilo, Dejni je morala da se
umota u kož uh od ovč ije kož e i da po mraku jaš e između dva gradić a.
To je nije plaš ilo. Zvezde i Mesec - iako se video samo delić Meseca -
pruž ali su dovoljno svetlosti da vidi put. U oblač nim noć ima, nosila je
upaljenu lampu kako bi joj osvetlila put.
Kao iskusna jahač ica, nikada nije brinula za svoju sposobnost da
kontroliš e konja, č ija je č etvrtina tela bila boje kestena, a kojeg su joj
roditelji kupili. Ali sada, kada je ž ivotinja postajala sve ć udljivija,
zategla je uzde i nogama pritisnula uzengije, dok je sve napetije
posmatrala senoviti pejsaž . Tokom letnjih vruć ina, kojoti nisu bili
jedina opasnost koju su konji mogli osetiti - postojala je opasnost da
zveč arka ispuž e na put, kako bi iskoristila toplotu na kraju dana; to
sada nije bio sluč aj, kada je napolju bilo toliko hladno da se voda u
vedrima ledila na površini.
I pored toga, Dejna je osećala nelagodu u stomaku.
Sve do nedavno, oseć ala se sreć nom zbog izolovanosti u ovom
tihom kutku Teksasa, a onda je njen otac iz kataloga poruč io bež ič ni,
telegrafski radio, pa su sada, baš na ovom putovanju, Dejnine misli
bile uznemirene eskalacijom rata u Evropi, koji je dosegao novi
stepen u svojoj svireposti i pretio da upetlja Sjedinjene Drž ave u
borbu između Nemačke i Saveznika.
Pre nego š to je krenula na konju u Loden, nakratko je posetila
svoje roditelje i sluš ala kratak radijski izveš taj o napadima u kojima
su se koristili hlor i fozgen u obliku gasa: oba su uniš tavala pluć a.
Govorkalo se o još strasnijem razvoju događaja: koristio se iperit,
izazivao je plikove koji su kidali kož u i spolja i iznutra. Gas je ostajao
dugo aktivan, č ak i kada bi pao na zemlju, jer bi ga vojnici podigli
hodajuć i kroz polje, a zatim bi posledice bile iste kao kada bi se suoč ili
sa još jednim napadom.
To nisu bili jedini už asi. Dejni je samo mogla da zamiš lja bol i strah
koje su izazivala nedavno otkrivena oruž ja kao š to su bili tenkovi i
bacač i plamena. Tako su, na ovom, obič no mirnom putu, njene misli
bile uznemirenije nego što bi očekivala.
Paž nju joj je iznenada privuklo neš to sa njene desne strane.
Mrš teć i se, ugledala je da je juž ni horizont osvetljen. Svetla su se brzo
kretala i presecala putanju jedna drugima. Prvo je pomislila da su u
pitanju baklje koje su nosili jahač i. Staviš e, jedini pravac iz kojeg su ti
jahači mogli dolaziti bio je Meksiko.
Ta pomisao ju je ispunila strahom, jer je i Meksiko postao opasan.
Nedavna revolucija se pretvorila u borbu zarać enih frakcija u koju je
Nemač ka slala vojnike, oruž je i novac, nadajuć i se da ć e Sjedinjene
Drž ave biti usredsređene na nasilje juž no od svoje granice i da se neć e
uplitati u rat u Evropi.
Moj Bože., da li su ono Nemci, pomislila je Dejni.
Konj se i dalje opirao njenim naporima da ga savlada.
Smiri se, upozoravala je samu sebe. Konj oseća moj strah. To stvara
problem.
Ne, to ne napadaju Nemci iz Meksika, rekla je sama sebi. Kada je
malo viš e obratila paž nju, svetla nisu ni nalikovala na jahač e sa
bakljama.
Ako ono nisu baklje, šta su onda?
Postepeno, Dejni se pitala da li su to mož da svetla o kojima je
toliko sluš ala dok je odrastala. Prič e su se č inile nestvarnim, pa na njih
nije ni obrać ala paž nju, jer ih nije videla, iako su mnogi ljudi u gradu
tvrdili da jesu.
Sada su, na udaljenom horizontu, svetla poprimila oblik
osvetljenih kugli. Prelivala su se u duginim bojama. Ponekad su se
stapala jedno sa drugim, crveno i plavo svetlo je postajalo ljubič asto, a
zeleno i crveno je postajalo ž uto. Kretala su se levo i desno ili su se
podizala i spuštala, kao nošena strujom.
Izgledala su sve veća i sve svetlija.
Dejni je postala svesna š uma koji je postepeno postajao sve jač i;
pre nego što ga je i uočila, uši su je bolele.
Konj se iznenada propeo. Prionula je uz njegov vrat, č vrsto ga
stež uć i nogama oko bedara. Njiš teć i od straha, ž ivotinja se bacakala u
stranu. Ponovo je pokuš ao da se propne na zadnje noge, a onda je,
iznenada, uprkos njenim znalačkim naporima, pojurio putem.
Brzina kojom je konj jurio bi, u normalnim okolnostima, otež ala
Dejni da uoč i prepreke na putu, ali dok se borila da savlada konja,
shvatila je da je put postao neprirodno svetao i da su se ka njemu
kretale ž ivopisne boje. Bez upozorenja, boje su je obavile, uvijajuć i se
oko nje i zarobivši je u pravom vrtlogu.
Odjednom, konj se toliko jako ritnuo da je pala iz sedla. Kada je
pala na put, bol joj je sevnuo kroz rebra. Vid joj se zamutio.
Oš amuć ena, č ula je kako konj prestraš eno njiš ti. Ponovo se zač uo
topot njegovih kopita, koji se zatim izgubio u daljini.
Dejni nije imala pojma koliko je lež ala bez svesti. Kada se
osvestila, svetla su nestala. Navukli su se oblaci, koji su delimič no
prekrili zvezde i mesec. Pri slabaš noj svetlosti, uspela je da se uspravi.
Uprkos hladnoći, od bola u rebrima se preznojavala.
Slabim glasom je pozvala konja, ali se ž ivotinja nije vratila. Ponovo
ga je pozvala, a zatim odustala i s mukom potraž ila svoje stvari. U
kojem pravcu je Rostov? On je sada bio bliž e. Ako pogreš i u izboru
pravca, krenuće ka Lodenu; sumnjala je da ima snage da pešači toliko.
Pogledala je ka nebu, traž eć i Severnjač u. Bol je bio toliko jak da se
bojala da će se srušiti.
Velika kola. Moram da nađeni Velika kola.
Eno ih. Kada je bila devojč ica, otac se postarao da nauč i da se
orjentiš e po zvezdama, u sluč aju da se izgubi u mraku. Dve krajnje
zvezde Velikih kola su pokazivale ka Malim kolima, a zvezda na kraju
drške Malih kola, bila je Severnjača.
Sada je Dejni mogla da odredi u kojem je pravcu bio zapad, pravac
koji ć e je odvesti u Rostov. Teturajuć i se, krenula je po mrač nom putu,
a onda zapela. Kada je pala, bol je održ ao u svesnom stanju. Puzala je i
naposletku uspela da ponovo ustane.
Vreme je izgubilo značaj.
Osetila je još jedan snaž an nalet bola i shvatila da je naiš la na
zgradu. Tek tada je shvatila da je stigla do grada. U bunilu, dva puta je
pogrešno skrenula, pre nego što je pokucala na vrata svoga oca.
Kada ih je otvorio, srušila mu se u naručje.
***
Narednog dana se glas o njenoj nevolji raš irio Rostovim. Brojni
prijatelji su pohitali da zadovolje svoju radoznalost.
„Nemci?“ - upitao je veterinar. Poš to je bio najbliž e lekaru,
savetovao je Dejni da nosi korset dok joj rebra ne zacele.
„Ne,“ rekla je, trpeć i bol. „Mislim da nisu Nemci.“ Korset je toliko
pritiskao Dejnine grudi da se borila za dah.
„Ali rekla si nam da si videla jahač e sa bakljama." - rekao je Dejnin
otac. „Ako nisu Nemci, onda su bili Meksikanci?"
„Ne, samo sam pomislila..."
„Mogla je biti izviđač ka ekspedicija." - rekao je gradonač elnik
Rostova. „Neki od njih su se toliko primakli da su te gađali bakljama.
Karancini ljudi su u savezu sa Nemcima. To svi znaju. Mož da Karanca
ispituje koliko duboko mož e uć i u Teksas pre nego š to to neko
primeti."
„Ili je to bio onaj prokletnik Vilja.“ - rekao je gradski kovač .
„Očajnički mu treba novac i zalihe."
„Između nas i granice nema nič ega." Dejnina majka je bila
prestravljena. „Mogu nas poubijati u snu."
„Ne, to nisu bili jahači." - Dejni je bila uporna.
„Sta si onda rekla da je to bilo?" - upitao je gradonač elnik. „Sta god
da si videla, č inilo se da se nalazi na horizontu, a onda se odjednom
okretalo oko tebe. Zar nisi tako opisala?"
„Jesam." Dejni je jedva govorila, jer je korset stezao oko rebara
koja su otekla i bolela je.
„To mož e da uč ini avion. Video sam jednog kada sam poslednji put
bio u poseti kod sestre u El Pasu."
„Ali nisam čula motor."
„Rekla si da si čula nešto."
„Šum." - odgovorila je. „Nisam mogla da odredim odakle dopire."
„Dok su se oko tebe okretala zaslepljujuća svetla."
„Da, ali..."
Gradonač elnik je ustao i obukao kaput. „Kontaktirać u Fort Blis.
Potrebno je vojsku upozoriti na ovo"
„Upozoriti?"
„Mislim da Nemci isprobavaju novo oružje."
***
Dan kasnije, na svetlosti popodnevnog sunca se ugledala mala
mrlja. Brujanje motora je nateralo ljude da pogledaju ka zapadu, gde
se postepeno mogao uoč iti oblik aviona, koji je bio ž ivopisno ž ut u
odnosu na boju neba. Imao je dva para krila, jedno iznad drugog i dva
otvorena sediš ta, jedno iza drugog. Jedini putnik u tom avionu je
sedeo na zadnjem sedištu.
Kruž io je iznad grada i ljudi koji su se okupili u glavnoj ulici.
Spuš tao se, a č inilo se da lebdi kada je dotakao praš njavi put. Kada je
sleteo, lagano je odskoč io, zatim je podigao oblak praš ine, a potom se
zaustavio na delu sa sasušenom travom.
Ljudi su oduš evljeno, u grupama, krenuli ka polju; pilot je isključ io
motor i ustao sa zadnjeg sediš ta i skoč io na zemlju. Nosio je č izme,
kož ne rukavice, kož nu jaknu, ispod koje je imao ž utomrku uniformu i
š al iste boje oko vrata. Na š irokom kaiš u oko struka mu je bio
prič vrš ćen piš tolj, a neko je prepoznao da je u pitanju novi
poluautomatski „kolt 45“. Kada je skinuo naoč are sa lica, sve oko
njegovih oč iju je bilo belo, za razliku od preostalog dela lica, koje je
bilo prekriveno prašinom, uključujući i njegove brkove.
„Ja sam kapetan Dž on Roli.“ - rekao je uglađeno, glasom kojim kao
da je zahtevao paž nju. „Mož ete se približ iti, ako ž elite." Cizmom je
povukao liniju na tlu. „Dovde. Ali nemojte dirati avion.“
„Kako ovo leti?“ - upitao je zapanjeno jedan čovek.
„Propeler potiskuje vazduh pored krila. Ona su nač injena tako da
se ispod njih stvara visok pritisak, a iznad njih nizak pritisak. Razlika
između visokog i niskog pritiska podiže avion.“
Nekolicina ljudi se namrš tila, kao da im je brbljao gluposti. Ostali
su klimali glavom, verovatno se pretvarajući da razunieju.
„Čime su krila pokrivena?" - upitao je drugi čovek.
„Platnenim trakama. Prič vrš ćene su vodootpornim agensom, nalik
na šelak."
„Ne čini se da je izdržljiv."
„Dovoljno je izdrž ljiv. Avion me je doneo č ak iz El Pasa."
Izgovorivš i to, osvrnuo se, a onda se ponovo obratio okupljenima.
„Gde vam je gradonačelnik? Došao sam da razgovaram sa njim."
„To sam ja, kapetane. Zovem se Ted Mekini." Gradonač elnik je
istupio i rukovao se sa njim. „Hvala š to ste doš li tako brzo. Moja
kancelarija se nalazi dole, niz ulicu."
„Hvala Vama š to ste nas kontaktirali." - odgovorio je kapetan Roli.
„Voleo bih da odmah počnemo. Vojsku veoma zanima vaš izveštaj."
Okupljeni su se razdvojili, dok su on i gradonačelnik odlazili.
***
Gradonač elnik Mekini je bio predsednik jedine banke u Rostovu.
On i Roli su ostali sat vremena unutar zgrade od nepeč ene opeke. Na
ulici se okupilo dosta ljudi, zainteresovanih za ono o č emu su njih
dvojica razgovarali.
Kada su Roli i gradonač elnik izaš li, preš li su ulicu i otiš li do
duć ana, č iji su vlasnici bili Dejnini roditelji. Oni su ž iveli u stanu iza
dućana, gde se Dejni oporavljala.
Na ulici je bilo sve više ljudi.
Pola sata kasnije, gradonač elnik je izaš ao iz prodavnice. Vratio se
nedugo zatim, prać en zvukom kloparanja motora njegovog forda
model T.
Kapetan Roli je izaš ao iz prodavnice i drž ao otvorena vrata kako
bi izaš la Dejni, koja se ogrnula kaputom i ukoč eno krenula ka
automobilu. Kapetan joj je pomogao da sedne na sediš te suvozač a, a
zatim je seo u zadnji deo vozila. Radoznalost okupljenih je rasla dok je
gradonačelnik Mekini izlazio iz grada, ka Lodenu.
***
Zimsko sunce se spustilo dovoljno nisko da dodirne horizont, a
njegov crveni odsjaj je pojač ao braon boju Rolijeve kož ne jakne.
Kapetan se nagnuo napred sa zadnjeg sediš ta kako bi Dejni mogla da
ga čuje od kloparanja fordovog motora.
„Hvala š to ste pristali na ovo, gospođice Braun. Mnoge ž ene ne bi
imale hrabrosti da se vrate na mesto na kojem su napadnute.“
„Mislim da nije hrabrost u pitanju, kapetane Roli.“ - objasnila je
nevoljno Dejni. „Mislim da je, možda, u pitanju bes.“
„Bes?“ Bio je radoznao, a ona nije mogla, a da ne primeti da je bio
zgodan. Bilo da je stajao ili sedeo, leđa su mu bila uspravna; pomislila
je kako on ima odlike jahača.
Odbacivš i takve pomisli, nastavila je: „Neko je naš ao mog konja. Ili
bar njegov kostur, nakon š to su ga kojoti dokrajč ili. Za to je
odgovorno ono što me je napalo.“
„Zao mi je Vaš eg konja.“ Zvuč ao je kao da je to stvarno mislio.
„Imate li bar osećaj gde se napad dogodio?"
„Krenula sam nakon sumraka." Dok je sunč eva svetlost bivala sve
slabija, Dejni je lagano ostajala bez daha. Reč i su joj jedva nadirale od
bolova, kada bi automobil naleteo na dž ombe na putu. „Videla se
svetlost zvezda. I pored toga, teš ko je odrediti gde se to tač no
dogodilo na putu."
„Kada ste krenuli za Loden?"
„U 7:15.“ .
„Vrlo ste precizni."
„Moj otac ima bež ič ni radio. Bila sam kod njega kada je sluš ao
izveš taj o napadima gasom u ratu u Evropi. Izveš taj je bio u 7.“ Dejni
je terala sebe da nastavi. „Nakon deset minuta sam bila toliko
uznemirena, da sam se pozdravila sa roditeljima i krenula ka konju.
Na put sam krenula u 7:15.“
„Po nač inu na koji sedite, oč igledno trpite bol." - rekao joj je
zabrinuto. „Jeste li sigurni da možete da nastavite?"
„Spremna sam da uč inim ono š to se od mene zahteva." -
odgovorila je odlučno. „U pitanju je samo steznik."
„Steznik?" - Roli je zvučao posramljeno.
„Veterinar mi je rekao da nosim korset kako bih zaštitila rebra."
„Išli ste kod veterinara?" - iznenađeno je upitao.
„Ovo je zemlja stoč ara, kapetane Roli. Lakš e je nać i veterinara
nego lekara."
„Cim se vratite kuć i, molim Vas da odmah skinete korset. Mož e Vas
ubiti."
Dejni je jauknula kada je gradonač elnik preš ao preko još jedne
džombe na putu. „Da me ubije! O čemu govorite?"
„Vojska je prouč avala kako se rane leč e tokom rata. Uobič ajeno je
da se kod slomljenih rebara koristi lepljiva traka. Ali britanski lekari
su otkrili da se č esto, kao rezultat, javi upala pluć a. Izgleda da lepljiva
traka stvara plitko disanje koje omoguć uje skupljanje teč nosti u
pluć ima. Ono š to sledi je da se pacijent razboli od neč ega š to je mnogo
gore od slomljenih rebara. Kada skinete korset, diš ite š to dublje
mož ete. Boleć e Vas, ali je to jedini nač in da spreč ite skupljanje
tečnosti u plućima."
Gradonač elnik je uključ io svetla na modelu T. „Kada govorimo o
ratu, kapetane, hoće li se SAD priključiti borbama?"
„Da, hoć emo" - odgovorio je Roli. „Samo je pitanje kada. Zato me
je vojska poslala ovamo. Ako Nemci isprobavaju novo oružje, moramo
da se informiš emo o tome. Gospođice Braun, mož ete li da procenite
koliko ste bili na putu pre nego što ste ugledali svetla?" .
„Možda četrdeset minuta."
„Koliko ste se brzo kretali?"
„Umerenim kasom. Svetlost meseca i zvezda je bila dovoljna da mi
dozvoli kretanje tom brzinom."
„Što znači da ste prešli oko osam kilometara."
Gradonač elnik ga je posmatrao sa sve viš e poš tovanja.
„Pretpostavljam da ste bili konjanik."
„U Osmoj regimenti."
„Jeste li bili na Filipinima?"
„Gospođica Braun oč igledno nije jedina koja prati vesti." Roli je
prouč avao horizont. „Da, bio sam na Filipinima. Kada sam č uo da
vojska obuč ava pilote, odluč io sam da je bolje leteti nad dž unglom,
nego jahati kroz nju." Zastao je i zurio u sumrak. „Da li biste rekli da
smo već prešli osam kilometara?"
„Tako kaže merač pređene daljine."
„Onda, hajde da se zaustavimo i uživamo u prizoru."
Mekini je smanjio gas i povukao koč nicu. Cak i kada je stajao, auto
je kloparao od vibracija motora.
„Gospođice Braun, rekli ste da su svetla dolazila sa juga?"
„Tako je."
„Ako isključ ite motor, gospodine Mekini, hoć ete li moć i da ga
ponovo pokrenete ili ćemo ostati zaglavljeni ovde?"
„Auto održ avam u odlič nom stanju." - odgovorio je gradonač elnik.
„Krenuće.“ ,
„Hajde da onda uživamo u miru i tišini."
Gradonač elnik je isključ io motor. Motor se „zakaš ljao“, a onda
utihnuo.
„Ako budem drž ao uključ ena svetla, ispraznić e se akumulator.“ -
Mekini je rekao Roliju.
„Naravno. Molim Vas da ih isključite."
Odjednom, vozilo je bilo okruž eno tamom. Tiš ina je pojač avala
nadolazeću noć.
„Predivno.“ - rekao je Roli, dok su mu se oč i privikavale na tamu.
„U El Pasu ne mogu da vidim nebo zbog ulič nog svetla. Retko kada
vidim ovako vedro nebo."
Mekini je pokazivao prstom, oduš evljen skoro kao dete.
„Pogledajte, zvezda padalica.“
Preletela je preko neba kao tihi vatromet.
„Gospođice Braun, da li ste mož da videli ovako neš to?“ - upitao je
Roli. „Možda ste videli roj zvezda padalica?“
„Nikada nisam č ula da zvezde padalice idu preko polja i okreć u se
oko nekoga." - odgovorila je. „Niti sam čula da ispuštaju šum."
„Nisam ni ja." Roli je usmerio pogled u oblast na jugu, obavijenu
tamom. Tamo negde, čulo se kevtanje i urlikanje kojota.
Krenuli su u lov, pomislio je.
Ili možda beže od nečega.
„Moram da Vam kaž em" - rekla je Dejni - „da ja mislim da svetla
nisu bila baklje nemačkih jahača."
„Možda nisu bili Nemci. Možda su bili Karancinovi ljudi."
„Ne. Mislim da uopšte nisu bili u pitanju jahači."
„Ali ako nisu bili u pitanju jahači, šta je onda stvorilo svetla?"
„Ne znam. Ljudi odavde č esto vide svetla." - rekla je. „Ja ih lič no
nikada nisam videla, tako da ne mogu reć i kako izgledaju, a do pre
neko več e, verovala sam da ne postoje. Sada nisam sigurna šta da
mislim."
„Bojim se da ne razumem."
„Dejni govori o svetlima iz Rostova." - prekinuo ih je Mekini.
„Indijanci i prvi naseljenici su č esto govorili o njima. Ni ja ih nikada
nisam video, ali moja ž ena tvrdi da ona jeste. To je bilo kada nam je
sin umro od kolere. Verovala je da su svetla duš a naš eg deč aka. Ako
mene pitate, moja Emili je bila toliko depresivna da je ubedila sebe da
je videla svetla."
„E pa, š ta god da se deš ava, uskoro ć emo otkriti." - samouvereno je
odgovorio Roli.
„Zaista verujete u to?"
„Apsolutno." - rekao je. „Ja upravo sada vidim svetla."
„Šta?" - Mekini se osvrtao.
Roli je usmerio svu svoju paž nju ka horizontu na jugu, gde su
blistave boje poč ele polako da se pojavljuju. Uzdizale su se i spuš tale.
Lebdele su i plovile u sporom, zanosnom ritmu. Crvena se meš ala sa
plavom. Žuta se stapala sa zelenom.
„Gospodine Mekini, vidite li ih?" - Roli je spustio desnu ruku na
svoj pištolj.
Gradonačelnik nije odgovorio na trenutak.
„Bože, vidim ih."
„Gospođice Braun, da li ste ovo videli?"
„Jesam." - tiho je odgovorila. „Pre nego što su me napala."
„E pa, sigurni smo da nisu u pitanju jahač i koji nose baklje. Da li
neko oseća miris cveća?"
„Cveća?"
„Orhideja."
„Ne bih znao kako mirišu orhideje." - rekao je Mekini.
„Na Filipinima postoje stotine vrsta orhideja." - objašnjavao je Roli.
„Predivnih boja. Baš kao i ove koje sada vidim. Noć u, u dž ungli, dok
sam pokuš avao da zaspim u š atoru, miris je bio veoma jak. Orhideje
koje su oprašile pčele mirišu na cimet. To je ono što sada osećam."
„Ja osećam trulo meso." rekla je Dejni.
Mekini je prineo ruku ustima. „I ja isto."
Roli se prisetio da orhideje na Filipinima nisu uvek mirisale na
cimet. Ako bi ih opraš ile muve, onda bi ponekad imale miris mrtve
životinje, na kojoj su pre toga bile muve.
Iznenada je osetio smrad, koji ga je skoro naterao da ućuti.
Kao leševi posle bitke, pomislio je.
Dejni se nakaš ljala. Posledič na reakcija bio je bol u grudima, zbog
čega se trznula.
„Napolju ima nešto mrtvo.“ - rekla je.
Novo nemačko oružje? - pitao se Roli.
„Po Vaš oj pretpostavci, koliko su udaljena?" - Mekinijev glas je bio
nesiguran.
„Nemoguć e je znati bez metoda za merenje udaljenosti.“ -
odgovorio je Roli. „U tami nas oč i varaju. Svetla bi mogla biti
kilometrima daleko, a mož da i manje od sto metara. Ako su bila tako
blizu, to bi objasnilo kako su tako brzo stigla do Vas, gospođice
Braun."
Miris smrti je bio jači.
Nismo spremni, pomislio je Roli. Priseć ajuć i se da je odgovoran za
Dejninu bezbednost, tiho je rekao: „Hajdemo nazad, u grad."
***
Dva dana kasnije, stigao je odred konjice; oblak praš ine koji su
podizali bio je vidljiv iz daljine. Kada je sunce poč elo da zalazi, Roli je
odjahao sa njima do dela puta na kojem je ugledao svetla.
Plan im je bio da iskoriste istraž ivač ke instrumente kako bi dobili
dva odvojena podatka o polož aju svetala, zatim da ucrtaju koordinate
na mapu, š to bi im omoguć ilo da odrede koliko daleko i gde se svetla
nalaze.
Ali u trenutku kada su se svetla pojavila, konji su podivljali. Glasno
su njiš tali, udarali i ujedali jedan drugog. Konjič ki policajac, koji je bio
na zemlji, pokuš ao je da zajaš e, ali ga je konj vukao po zemlji.
Kopitom mu je smrvio lobanju. Ostali uspanič eni konji su galopom
odjurili u tamu, ostavivš i vojnike da se oprezno, peš ke, vrate do grada,
sa puškama na gotovs.
***
Nedelju dana kasnije, iz Fort Blisa je u Rostov doletelo osam vojnih
dvokrilaca. Vreme u kojem je izvrš en let, dalo je Roliju priliku da
izabere lokaciju sa koje ć e poletati i sletati i poč eti da nadgleda njenu
gradnju. Obrazlož enje za izgradnju piste bilo je da ć e pruž ati mesto
poletanja i sletanja za pilote koji se tajno obuč avaju i sa kojeg ć e
odlaziti da ratuju za Ameriku.
Stvarna svrha bila je da se uspostavi lokacija sa koje bi dvokrilci
mogli da iz vazduha nadziru prostor iza meksič ke granice, u potrazi za
oruž jem koje su Nemci mož da testirali. Kada nije bio na duž nosti, Roli
je sve više vremena provodio sa Dejni Meri Braun.
Deo obuke pilota uključ ivao je i letenje noć u. Iskoristio je noć ne
č asove kao moguć nost da poš alje svoje studente da pokuš aju da
odrede prirodu svetala, ali je bio primoran da prekine njihove misije.
Dok su leteli ka svetlima, skretali su i poč injali da napadaju jedni
druge - sa oč iglednom odluč noš ću da ubiju studenta i instruktora u
svakom avionu; zbog toga su se dva aviona i sudarila.
Zbog toga se obuka odvijala samo tokom dana.
Strah od napada iz Meksika je potvrđen 9. marta 1916, kada su
vojnici, koje je predvodio Panč o Vilja izveli noć ni napad na grad
Kolambus u Novom Meksiku. U roku od dva dana, Kongres je izglasao
odluku da goni Vilju. „Crni Dž ek“ Perš ing je poveo pet hiljada vojnika
u Meksiko, gde su ostali najveć i deo godine. Iako su bili uključ eni u
brojne bitke sa meksič kim trupama, nikada nisu uspeli da pronađu
Vilju, ali to nije bilo važ no. Sama misija je, u najveć oj meri, bila vež ba i
obuka, koja je američ kim vojnicima omoguć ila da prihvate iskustvo u
borbi.
U aprilu 1917, Amerika je ušla u rat.
Roli je uč estvovao u akciji u Meksiku, koristeć i svoj dvokrilac da
izvidi polož aje neprijatelja. Nakon toga, vratio se u Rostov i ož enio
Dejni Meri, ali je, nekoliko nedelja nakon venč anja, bio na brodu za
Francusku.
Vojska je zaboravila na svetla i moguć nost testiranja novog
nemač kog oruž ja duž meksič ke granice. Postojale su druge vrste
oruž ja o kojima je trebalo brinuti, naroč ito na gas iperit. Ali, kapetan
Roli nije razmiš ljao noć u o bitkama koje ga oč ekuju narednog dana,
čeznuo je za svojom ženom i sinom kojeg je rodila.
Kada se, u novembru 1918. rat završ io, vratio se kuć i za Bož ić .
Padao je sneg - š to je bilo neobič no, ali ne i nemoguć e za tu oblast u
Teksasu. Prež iveo je trideset i devet direktnih borbi sa nemač kim
avijatič arima i zahvaljivao Bogu š to je mogao da bude sa svojom
ž enom i sinom. Ali, iako je najzad bio na sigurnom, imao je noć ne
more. Istina, ne o ratu. Umesto rata, u uznemirujuć im snovima je
iskusio oseć aj lebdeć ih, plutajuć ih svetala. Svake več eri je iš ao da ih
posmatra. U martu 1919. kupio je dvokrilac koji je koristio u ratu, jer
je već ina tih aviona postala pristupač na po niskim cenama, s obzirom
na to da vojsci više nisu bili potrebni.
Nedelju dana po preuzimanju aviona, u sumrak je poleteo sa
zapuš tene piste, na kojoj je tri godine pre toga obuč avao pilote.
Poleteo je ka svetlima, dok se spuš tao mrak. Zvuk njegovog motora je
nestajao u tami.
Nikada više nisu videli ni njega ni avion.
56.
U vlaž noj zgradi ispod napuš tene vojne baze, pukovnik Voren Roli
se priseć ao kako je gledao fotogra ije poletnog, mladog č oveka u
uniformi, ž ene upeč atljivog izgleda kraj njega, dvokrilca iza njih.
Seć ao se prič a o svetlima u Rostovu i tajanstvenog nestanka njegovog
pradede.
Rolijeva prababa je sama odgajala sina, pokazujuć i snagu koju joj
je preneo muž . Svoja oseć anja je iskazivala jedino noć u. Dok su njeni
roditelji vodili rač una o bebi, otiš la bi u oblast u kojoj joj je nestao
muž. Posmatrala je svetla i čekala ga da se vrati.
Jednu noć za drugom, zimi i u proleća, zurila je u njih.
Na neki neobjaš njiv nač in, lice joj je postalo crveno i oteklo. Po
njemu su izaš li plikovi. Jedne noć i, kada je kosa poč ela da joj opada u
pramenovima, uč inila je neš to š to nikada ne bi pomislila da ć e uč initi -
uzela je svog sina i preselila se, iz nekada bezbednog kraja u kojem je
odrastala, i iznajmila stan u buč nom, uznemirujuć em El Pasu. Tamo je
postala krojačica, pa je šila kod kuće, dok je brinula o sinu.
Iz El Pasa je otiš la u Denver, zatim u Cikago, a naposletku u
Boston, pokuš avajuć i da ode š to dalje od svetala. Uprkos tome š to su
prošle godine, nikada se nije ponovo udala.
Umrla je od raka kože.
Rolijeve misli je prekinuo nečiji glas.
„Gospodine... Fort... zove... Vas.“
Podigao je pogled sa stola. Sluš alice u uš ima su priguš ivale zvuke.
„Ponovite, poručniče?"
„Iz Fort Mida ž ele da razgovaraju telefonom sa Vama.
Skremblovani kod 2.“
Dok je Roli podizao sluš alicu na svom stolu, poruč nik je nastavio
da govori: „A iako još nije noć, dobijamo izuzetno snažna očitavanja."
Roli je klimnuo. Ovoga puta nije ž eleo da rizikuje i da izvadi
sluš alicu iz uha; pritisnuo je telefonsku sluš alicu uz uvo i uključ io
skrembler.
„Ovde pukovnik Roli.“
„Bordenova na vezi.“ - č uo se slab ž enski glas. Ona je bila direktor
tima za istraž ivanje oruž ja u Rolijevom š tabu, u blizini Agencije za
nacionalnu bezbednost u Merilendu, koja je nalikovala na tvrđavu.
„Dobijamo neuobičajeno snažna očitavanja iz vaše opservatorije."
„Da, jedan od mojih ljudi me je upravo obavestio da i mi dobijamo
snažna očitavanja."
Bordenova je nastavila da govori: „Pregledala sam podatke
parametara iz prethodnih verzija ove studije. Koliko znamo, u pitanju
je ciklič ni obrazac. Ponekad je skoro nemoguć e detektovati signal.
Nekada su signali veoma jaki. Ali do sada su i slabi i jaki signali bili u
istom okviru. Ovo su najveć a oč itavanja koja smo do sada videli - a to
uključ uje i ono š to se deš avalo i 1945, tamo gde se nalazite. Razlog
zaš to Vas zovem nije samo da podnesete izveš taj. Traž im od Vas da još
jednom razmislite o svojoj strategiji." Zastala je na trenutak.
„Pukovniče, jeste li sigurni da želite da ostanete tu gde ste?"
Roli je pomislio kako je pitanje koje je postavila veoma delikatno.
Jedna od njegovih brojnih tajni bila je da su se on i Bordenova sretali
svakog meseca u hotelskoj sobi u Baltimoru, gde su dopustili sebi da
se pretvaraju da imaju emotivni ž ivot koji nije u vezi sa karijerom.
Njeno pitanje se nije odnosilo samo na zaš titu programa. Ukazivalo je
da je zabrinuta za njegovu bezbednost.
„Pukovniče, čujete li me?“ - upitala je Bordenova.
„Da, č ujem." - rekao je na kraju. „Cujem Vas. Hvala na
informacijama, ali mislim da ć u ostati. Sve ove godine, ovo je mesto ka
kojem je usmeren program. Bez ekipe na licu mesta, nikada neć emo
saznati istinu. Ne mogu da odem."
Nije to bilo samo mesto ka kojem je program bio usmeren. Njegov
život je bio tamo usmeren od trenutka kada je, kao deč ak, prvi put č uo
priču o svetlima.
ČETVRTI DEO
PREOBRAŽAJ
57.
Pejdž ov mobilni telefon je zazvonio dvadeset sekundi nakon

eksplozija. On i Tori su gledali ka nebu, u pravcu odakle je naiš ao
udarni vazduš ni talas. Izvukao je telefon iz pojasa i pritisnuo zeleno
dugme.
„Jesi li ih čuo?“ - upitao ga je Medrano.
„Mala eksplozija, zatim velika, pa ponovo mala.“ - odgovorio je
Pejdž. „Dolaze sa severozapada. Tamo se jedino nalazi opservatorija."
„I ja mislim da je tako. Gde ste vas dvoje?"
„Na aerodromu."
„Kakvo iznenađenje. Konač no sam shvatio da nameravate da
poletite večeras. Privatni avion može da leti gde god želi, zar ne?"
„Tako nekako."
„Najbliž i helikopter Patrole auto-puta je udaljen devedeset minuta.
Ne mogu toliko da č ekam. Zelim da odletite ka mestu tih eksplozija i
otkrijete šta se tamo, do đavola, dogodilo."
„Problem je u tome š to je jedno od mesta na koje ne mož e da
odleti privatni avion, zona zabranjenog letenja." - rekao je Pejdž.
„Hoćeš da mi kažeš da ne smeš da odeš do opservatorije?"
„Obič no je zona zabranjenog letenja povezana sa nacionalnom
bezbednoš ću. Nemam pojma kakve veze sa tim ima opservatorija, a
naposletku, ako odletim tamo, mogu da izgubim pilotsku dozvolu."
„Ni ja ne mogu da odem tamo." - rekao je Medrano. „U pitanju je
zemljiš te koje je u vlasniš tvu saveznih vlasti. Nemam ovlaš ćenje da
tamo poš aljem izvidnicu. Sluš aj, pokuš ać u da dobijem dozvolu od FBI-
a. Dok č ekam, ti bi mogao da letiš bar u blizini oblasti - mož da da se
popneš dovoljno visoko da vidiš šta se dogodilo?"
„To mogu da učinim. Imam policijski radio u svom avionu. Na kojoj
si frekvenciji?"
Pejdž je zapisao frekvenciju, prekinuo vezu i ponovo stavio telefon
oko pojasa.
Pogledao je u Tori. „Ovo bi moglo biti opasno. Mogla bi da
razmisliš o tome da ne ideš sa mnom."
„Da li bi ti dobro došao još jedan posmatrač?"
„Uvek."
„Onda ćeš imati društvo."
58.
Metak je razneo prljavš tinu blizu Brentovog levog obraza. Trgnuo

se i niže sagnuo glavu.
Tamo gde je lež ao, nalazila se peš čana staza, koja je nekada mogla
biti korito presuš enog potoka. Sasuš ena zemlja je upila vodu od
juč eraš nje kiš e, samo se njemu č inilo da se pod njim nalazi barica koja
ga je natapala. Tada je shvatio da oseć a vlagu oko svojih prepona,
pošto mu je bešika popustila.
Jedino š to ga je spreč avalo da poč ne da panič i bila je televizijska
kamera. Neću propustiti ovu priliku. Uperio je kameru ka stubu crnog
dima koji se podizao od sruš enog helikoptera. Zatim se okrenuo na
desno i uperio kameru ka karoseriji televizijskog kombija iz koje se
podizao dim.
Sada dolazi teži deo - ostati živ da bih ovo prikazao nekome,
pomislio je.
Anita se nalazila između njega i spaljenog kombija. Glava joj se
klatila i izgledala je sve slabije.
Krenuo je, puzeć i ka njoj, ali se zaustavio kada je bio na pola puta.
Cuvar u opservatoriji je mogao niš anom puš ke da razgleda veliku
površ inu. Iz ovog novog polož aja, Brent se nadao da ć e moć i da
nasloni kameru na ivicu potoka i snimi ono š to je č uvar naumio da
učini.
Moram da učinim nešto, neću samo da ležim ovde.
Duboko je uzdahnuo, napeo uzdrhtale miš ić e i oprezno se
podigao. Kroz vizir na kameri, ugledao je č uvara kako se okreć e ka
njemu i podiž e puš ku. Brent je uspeo da se sagne pre nego š to su tri
metka podigla prašinu iznad njega.
„Niste ‘teli da obratite pažnju na znak!“ - vikao je čuvar iza ograde.
Brent je izgubio mikrofon koji je drž ao u ruci. Sada se samo
oslanjao na mikrofon koji mu je bio prikač en na vrh kamere, iako nije
gajio prevelike nade da ć e njim uspeti da zabelež i č uvarov glas iz
tolike daljine.
„Morali ste da uđete unutra!" - nastavio je č uvar. „A samo sam ‘teo
da slušam muziku!"
Muziku? - pomislio je Brent.
„Rek’o sam vam da se č istite odavde!" - vikao je č uvar. „Ali bili ste
uporni! Morali ste da me sprečite da slušam muziku!"
O čemu ovaj govori, pobogu? - pitao se Brent.
„Protiv osoba koje uđu bez ovlaš ćenja bić e podignuta optuž nica!
To piše na znaku!"
Još nekoliko metaka je podiglo prašinu iznad Brentove glave.
„A čim otvorim ove kapije, osudiću vas na pakao!"
Brent je otpuzao do Anite, č ija tamna kož a nikada nije bila bleđa.
Izvukao je olovku kojom je stegao povesku i popustio je, praveć i
grimasu kada je ugledao krv koja je tekla iz njenog levog , ramena,
„Potrebno je uspostaviti cirkulaciju s vremena na vreme. U
suprotnom bi mogla dobiti gangrenu."
„To mi je previše informacija." - slabašno mu je rekla.
„Izvini."
„Hladno mi je." Anita je okrenula glavu u stranu, praveći zvuke kao
da ć e povrać ati, ali niš ta nije poteklo iz njenog stomaka. „Srce mi
ubrzano lupa. Mislim da sam u šoku."
Brent je ponovo stegnuo povesku. Istegao se i dovukao već i kamen
do nje; na njega joj je uzdigao noge. „Ovo bi trebalo da pomogne."
„Gde si sve ovo naučio?"
„Radio sam priču o ekipi koja pruža prvu pomoć."
„I sada si struč njak? Bož e, bolje da nisam pitala. Kamera." Ubrzano
diš uć i, Anita je primetila da je Brent spustio kameru i uperio je ka
njima dvoma. Crveno svetlo je bilo uključeno. „Snimaš nas?"
„Zar ne želiš da budeš zvezda?“
Na trenutak, Brentu se uč inilo da č uje zvuk motora koji se
približ ava. Srce mu je brž e zakucalo, jer se nadao da je policija č ula
eksplozije i da je na putu ka opservatoriji. Ali, slabo brujanje je
zamuklo i kroz glavu mu prođe da je sve to umislio.
Podigao je kameru i nadao se da ć e ga dim i plamen zaš tititi dok
bude hitao ka zapaljenom kombiju. Drž eć i se podalje od plamena,
uperio je kameru pored kombija i usmerio je ka č uvaru, koji je stajao
pred jednom od kapija. Činilo mu se kao da je proučava.
Nije siguran da li kroz ogradu još protiče struja, shvatio je Brent.
Da li je helikopter presekao dovod struje kada se srušio na ogradu, ili će
se ispeći ako je dotakne?
Cuvar je oč igledno bio reš en da ne rizikuje. Okrenuo se ka kuć ici,
protrčao kraj kamiona u kojem su se nalazili leševi i nestao iza vrata.
„Anita!“ Brent je pojurio do nje. „Uš ao je unutra! Mislim da ć e
isključ iti struju iz ograde. Ako sam u pravu, uskoro ć e doć i do nas.
Požuri! Moramo da krenemo!"
Liznula je svoje osuš ene usne i klimnula glavom. „Pomozi mi da
ustanem."
Kada je podigao, obavila mu je svoju desnu, nepovređenu ruku
oko vrata. On je svoju levu ruku obavio oko njenog struka. Drž eć i
kameru desnom rukom, pomogao joj je da, teturajuć i se, krene
prašnjavim putem.
59.
Aerodrom u Rostovu se nalazio na hiljadu i pet stotina metara

nadmorske visine. Pejdž je uzleteo na visinu koja je bila za skoro
kilometar i stotinu metara viš a od toga i krenuo ka zapadu, duž
oblasnog puta koji je, prema mapi, č inio jednu od granica zone
zabranjenog leta iznad opservatorije. Ta visina je pruž ala dobar
pregled ravne, oskudne ravnice na desnoj strani.
Tori je podesila mikrofon na slušalicama.
„Dva stuba dima." Pokazala je prstom.
Cak i iz daljine, bele antene iz opservatorije su bile vidljive,
uključ ujuć i i onu koja je bila nagnuta u stranu i usmerena ka
jugoistoku. Dim se uzdizao sa leve strane antena, sa praš njavog
druma, koji je vodio iz opservatorije do oblasnog puta.
Ugledavš i crni dim, Pejdž je osetio nelagodu, jer ga je podsetio na
eksploziju tankera za naftu u Santa Feu, koju je video pre četiri dana.
Dok je navodio Cesnu duž puta, on i Tori su bili paralelno
postavljeni u odnosu na pož ar sa njihove desne strane; tako su stekli
bolji pregled situacije. Uzela je dvogled iz Pejdž ove torbe i gledala
kroz njega, podešavajući fokus.
„Olupine kraj antena." Zvuč ala je još zabrinutije. „Lopatice rotora.
Izgleda kao da se srušio helikopter." Uperila je dvogled ka prašnjavom
putu. „Drugi pož ar dopire iz automobila. Kombi je u pitanju. Na njemu
se nalazi satelitska antena. Izgleda da je u pitanju kombi neke
televizijske kuće."
Pejdž je uključio policijski radio.
„Cesna četiri tri alfa zove kapetana Medrana.“
Medranov glas je, krč eć i, odmah dopro do Pejdž ovih sluš alica.
„Govori."
„Kraj opservatorije vidimo neš to š to lič i na sruš eni helikopter.
Helikopter i televizijski kombi za izveštavanje su zapaljeni."
„Šta?"
„Nije jasno š ta se dogodilo. Rekao sam ti da zaš tić ene zone letenja
obič no uključ uju nacionalnu bezbednost. Da li pretpostavljaš da se
tamo odvija neki posebni vladin projekat? Neki na koji bi teroristi
izvršili napad?" .
„FBI se mora brinuti o istom." - oš tro je rekao Medrano. „Dobio si
njihovu dozvolu da pogledaš sve iz bliza. I meni su dali dozvolu da
tamo pošaljem policijske automobile."
„Razumeo. Imam dozvolu da uletim tamo"
Skrenuo je na desno, ka stubovima dima. Kroz kupolu kabine, bele
satelitske antene su se činile još većima.
Tori je i dalje gledala kroz dvogled.
„Vidiš li preživele?" - upitao je Pejdž.
„Ne. Cekaj. Da. Ali ne kod helikoptera. Kod kombija. Vidim dvoje
ljudi koji teturaju duž puta. Idu u naš em pravcu. Covek i ž ena. Cini se
da je žena povređena."
Dok se Pejdž približ avao, ugledao ih je. Hodajuć i sa mukom duž
praš njavog puta, č ovek je levom rukom pridrž avao ž enu. U spuš tenoj,
desnoj ruci je nosio nešto.
„Je li ono televizijska kamera?" - zapanjeno je upitala Tori. „Bož e,
to je televizijski reporter koji je tragao za nama."
Zena je poklekla. Pala je, povukavš i č oveka za sobom; oboje su bili
na zemlji.
Tori je podešavala dvogled. „Žena je oblivena krvlju"
Medrano je povikao u Pejdžove slušalice.
„FBI je povukao dozvolu za tvoj let! Okreni se! Vraćaj se ovamo!"
Pejdž je namršteno pogledao u Tori. „Šta se dešava?"
Zeleo je da pritisne dugme za transmisiju, ali mu je Medrano i dalje
govorio.
„Sigurno si u pravu - ovo mora da ima veze sa nacionalnom
bezbednoš ću! Mora biti da je neko uticajan upleten u sve! Poslali su
specijalni tim!"
Pejdž je i dalje leteo ka opservatoriji.
„Cuješ li?“ - pitao ga je Medrano. „Dozvola da uđeš u zonu
zabranjenog leta više ne važi! Vrati se!“
„Neš to nije u redu sa policijskim radiom.“ - rekao je Pejdž Tori.
„Sve što čujem je statički šum.“
„Ni ja ga ne čujem.“
Pejdž je dao znak č oveku i ž eni koji su bili na stazi. Zena je lež ala
na leđima, dok je muš karac kleč ao pored nje, radeć i neš to na njenoj
levoj ruci.
„Sta misliš , koliko ć e specijalnom timu trebati da se organizuje?“ -
pitao se Pejdž . „Najbliž e mesto iz kojeg mogu doć i je El Paso. Mož da i
dalje odatle. Moja procena je da ć e biti potrebno bar dva sata da
stigne pomoć. Do tada, ova žena može umreti.“
„Da li razumeš?" - Medranov glas je bio dovoljno jak. „Nemaš viš e
dozvolu da uđeš u zonu zabranjenog leta!"
Pejdž je isključio radio. „Počinje i da se pregreva."
Iza spaljenog kombija, ugledao je tri ograde koje su okruž ivale
antene. Kamion sa otvorenom prikolicom bio je parkiran kraj zgrade
nalik na kućicu.
Antene su poč ele da se pojavljuju u daljini. Pejdž ih je preleteo na
visini od tri stotine metara, okrenuo se i krenuo ka muš karcu i ž eni
koji su ležali na putu.
Dok je avion nađletao opservatoriju, Tori je gledala dole.
„Onaj kamion kraj male zgrade." - rekla je.
„Šta sa njim?"
„Mislim da sam videla..." Iznenada je ućutala.
„Glas ti čudno zvuči. Šta nije u redu?"
„Leševi u zadnjem delu kamiona."
„Leševi?"
„Čitava gomila.“ - rekla je Tori.
Pejdž je odmah skrenuo ulevo. Kruž io je, a zatim se vratio nad
antene, krenuvš i ka kamionu. Ovoga puta je avion postavio tako da je
sa bočne strane mogao da pogleda na dole.
U zadnjem delu kamiona, tela su bila nabacana jedno preko
drugog, noge i ruke su virile na sve strane, tako da ih nije mogao
prebrajati. Na nekim telima su bile uniforme ž utomrke boje, dok su na
drugima bili laboratorijski mantili.
„Isuse.“ - rekao je.
Dok se ponovo približ avao muš karcu i ž eni na putu, č ovek je
oč ajnič ki pogledao uvis, ali se Pejdž usredsredio samo na put. Bio je
praš njav i č inilo se da je ravan, ali to nije znač ilo da nema kamenja ili
rupa koje bi mogle probuš iti gumu ili otkinuti toč ak, š to bi izazvalo
prevrtanje aviona.
„Tori, jesi li pričvrstila pojas?“
„Zar bih mogla drugačije?"
Povukao je ruč icu i avion je poč eo da se spuš ta. U isto vreme je
popustio dvokraku polugu, naginjuć i blago nos aviona uvis,
smanjujuć i brzinu. Da bi dodatno usporio, morao je maksimalno da
otpusti zakrilca.
Avion je sletao. Pri brzini od š ezdeset č vorova, Pejdž je doveo
avion u ravan sa putom i zatim osetio kako dodiruje tlo.
Pri sletanju je obič no š titio toč ak kod nosa aviona, tako š to bi prvo
sleteo na dva glavna toč ka. Ipak, za ovu vrstu sletanja, cilj je bio da se
zaustavi na š to krać em pojasu puta, š to je znač ilo da nije bilo dovoljno
vremena da se prednji toč ak lagano spusti na tlo. Pejdž je, zato, sleteo
na sva tri toč ka. U trenutku kada je osetio lagani potres, od dodira u
tlo, stopalom je pritisnuo pedale kočnica i povukao ručicu. Uspeo je da
se zaustavi jedva šezdeset metara od mesta na kojem je sleteo.
U ž urbi je isključ io motor aviona, pomalo nesvestan zvuka
otkopč avanja sigurnosnih pojasa. Otvorio je vrata, iskoč io na tlo,
dograbio pribor za prvu pomoć ispod zadnjeg sediš ta i potrč ao ka
paru na stazi.
Tori je bila kraj njega, prateći njegov užurbani korak.
Stigli su do č oveka i ž ene; taj č ovek jeste bio televizijski izveš tač ,
izgledao je još zapuš tenije, uvo mu je bilo krvavo, a odelo i plava kosa
su mu bili ulepljeni od prljavš tine. Ali Pejdž nije imao vremena za
sitnice, jer je kleknuo kraj ž ene i pokuš avao da ne misli o tome koliko
joj je krvi isteklo i natopilo odeću.
„Spustite glavu!" - rekao im je izveštač.
„Šta joj se dogodilo?"
„Pucali su na nju! Spustite glavu!"
„Pucali?" Pejdž je otkopčao zip na priboru za prvu pomoć.
„Cuvar bi se mogao do sada vratiti." Uprljan pepelom, izveš tač se
osvrtao ka opservatoriji.
„Čuvar je pucao u nju?" - zbunjeno je upitala Tori.
Pejdž je proučavao kravatu koja je služila kao stezaljka.
„Jesi li ti ovo uradio?" - upitao je izveštača.
„To je jedino što mi je palo na pamet."
„Verovatno si joj spasio život."
Pejdž je posmatrao veliku, gadnu, izlaznu ranu. Pomislio je da je
ugledao kost. Nije imao vremena da je očisti.
„Tori, otvori ove paketiće."
Dok je ona to č inila, on je iz pribora izvukao malu rolnu lepljive
trake.
„Žao mi je što nemam ništa protiv bolova." - rekao je ženi.
Nije mu odgovorila. Oči su joj bile napola otvorene.
Tori mu je predala otvorene paketić e. Iscedio je antiseptič nu
kremu u ranu i prekrio je zamotuljkom materijala koji upija krv.
„Makaze." - rekao je, preturajuć i po priboru. „Potrebne su mi
makaze."
„Uzmi ovaj nož ." Izveš tač je izvukao nož iz svojih pantalona: bio je
to crni nož-skakavac sa dugmetom kraj oštrice. „Njen je.“
Pejdž je isekao deo lepljive trake. Obmotao je traku oko ž eninog
ramena, zatim isekao još jednu traku i zalepio je.
„Ja ću seći traku, a ti lepi." - rekla je Tori, uzimajući nož i traku.
Dok je on nanosio lepljivu traku, stvarajuć i bandaž u koja ć e
pritiskati ranu, paž nju mu je privuklo crveno svetlo. Bila je to lampica
na televizijskoj kameri, koju je izveš tač usmerio u njegovom pravcu,
očigledno snimajući prizor.
Pejdž nije smeo da dopusti da mu neš to odvlač i paž nju. Dovrš io je
previjanje i otpustio stezaljku, čekajući da vidi da li će krv poteći ispod
lepljive trake.
Odjednom ga je obasula praš ina, prać ena udaljenim zvukom
pucnja.
„Šta...“
Lice mu je zasula praš ina. Među udaljenim zvucima pucnja, video
je kako se sa puta podižu pramenovi prašine.
„Neko puca na nas
„O, sranje, čuvar je otvorio kapije. Dolazi." - jeknuo je reporter.
„Zaš to puca u nas?“ - upitala je Tori. „Zaš to u onom kamionu ima
leševa?“
Pejdž je zurio pored spaljenog kombija, ka velikim antenama.
Kapije na sve tri ograde su sada bile otvorene. Izvan treć e kapije je
stajao čovek i nišanio iz puške, koja se snažno trznula.
Metak je podigao prašinu na putu. Odjeknuo je eho pucnja.
„Izvan smo dometa." - rekao je Pejdž.
Covek je krenuo napred, a onda ponovo zapucao. Nakon par
trenutaka, metak je udario malo bliže.
„Moramo da stignemo do Cesne!“ - rekao je Pejdž . „Pož urite! Pre
nego što se približi!“
Obavio je rukama ž enine noge i ramena i podigao je. Dok je iš ao
putem, oseć ao je snaž an miris njene krvi. Iako je bila mrš ava, oseć ala
se otežalom, kao da su joj bokovi tonuli, a noge i ruke padale.
Izveš tač je trč ao ispred Pejdž a, noseć i sa sobom televizijsku
kameru.
Tori je stigla do vrata za putnike na Cesni i otvorila ih, pomerajuć i
prednje sediš te unapred. Pejdž je stao ispod krila i spustio ranjenu
ženu na zadnje sedište.
„Ulazi unutra!" - rekao je izveš tač u. „Vež i joj pojas! Vež i i svoj
pojas!"
Dok je ž urio iza zadnjeg dela aviona, č uo je kako Tori pomaž e
izveš tač u da se popne u avion. Pogledavš i na brzinu niz put, primetio
je čuvara kako trči ka njima.
Čuvar je zastao i zapucao. Prašina se podigla oko Cesninog repa.
Negde u toj prašini, metak bi mogao da rikošetira, pomislio je
Pejdž.
Izvukao je svoj piš tolj i naciljao veoma visoko. Ako bude pucao
pravo ispred sebe, meci ć e pasti na tlo pre nego š to stignu do udaljene
mete. Ciljajuć i viš e, meci su dobijali luč nu putanju, koja je poveć avala
njihov domet. Kada padnu, njihova snaga ć e biti manja, ali se Pejdž
nadao da ć e udariti dovoljno blizu č uvara, kako bi ga naterali da
zastane.
Velikom brzinom, Pejdž je povukao okidač š est puta. Ispred
č uvara se podiglo š est oblač ić a praš ine, nateravš i ga da odstupi. Pejdž
je istovremeno potrč ao duž leve strane aviona i otvorio vrata, uletevš i
unutra.
Tori je bila na mestu kraj njega, vezujući pojas.
Pejdž je pritisnuo glavni prekidač , okrenuo ključ za pokretanje
motora i oslobodio ventil za dovod gasa. Kada je otpustio koč nice,
osetio je kako Cesna podrhtava duž praš njavog puta. Avion je bio tež i
zbog dodatnih putnika, što je smanjivalo snagu motora.
Hajde! - pomislio je Pejdž. Kreni!
Oseć ajuć i da Cesna sve brž e podrhtava duž puta, Pejdž je zamiš ljao
č uvara kako trč i, ne bi li ih imao u dometu. Bio je napet dok je
razmiš ljao o mecima koji bi probili zadnji vetrobran i zarili mu se u
leđa - ili bi oštetili zadnja krila i onemogućili mu da podigne Cesnu.
„Avion podiž e praš inu!" - povikao je izveš tač sa zadnjeg sediš ta.
„Ne mogu da vidim čuvara."
Što znači da čuvar ne može da vidi avion, pomislio je Pejdž . Ali to
ga neće sprečiti da puca u našem pravcu.
Kretali su se brzinom od pedeset i pet č vorova. Pejdž je povukao
ruč icu i osetio kako se avion podiž e. Leteo je nisko, ž eleć i da postigne
u brzini, pre nego š to dosegne već u visinu. Sada je u pitanju bila
razdaljina, a ne visina. Kada je pomislio da je dostigao dovoljnu
udaljenost, pustio je drugu ručicu i podigao nos aviona ka horizontu.
Odjednom je postao svestan da mu je košulja natopljena znojem.
„Tori, preuzmi kontrole."
Stavio je sluš alice na glavu. One su priguš ile brujanje motora dok
je on uključivao radio-sistem.
„Preuzimam kontrolu." - rekao je.
Nije mogao da kontaktira Medrana na policijski radio. Nakon
svega, njegovo opravdanje za ulazak u zonu zabranjenog leta bilo je
da je policijski radio prestao da radi. Umesto toga, koristio je
standardni radio koji je postojao u avionu. Iako aerodrom u Rostovu
nije imao kontrolni toranj, nadao se da će ga čuti neko u kancelariji.
„Kontrola leta u Rostovu. Cesna četiri tri alfa ima ranjenog putnika.
U pitanju je ž rtva pucanja. Potrebna su nam ambulantna kola na
aerodromu. Procenjeno vreme dolaska je oko pet minuta. Rostov."
„Cujem vas, č etiri, tri, alfa." - Pejdž je zač uo glas u sluš alicama. Bio
je to glas č oveka u pohabanoj zaš titnoj odeć i, koji je Pejdž u dao
dokumenta o iznajmljivanju automobila. „Pozvaću hitnu pomoć."
Pejdž je okrenuo glavu ka izveš tač u na zadnjem sediš tu. „Kako joj
je?"
„U nesvesti je. Ali čini se da je lepljiva traka zatvorila ranu."
Sa desne strane, Pejdž je ugledao torove izvan Rostova, ali i
sudnicu u glavnoj ulici. Cinilo se da su ljudi i automobili svuda, kao da
istraž uju grad pre nego š to se spusti noć ; kretali su se ka
posmatračkoj oblasti.
Spuš tao se ka aerodromu, koji se nalazio severoistoč no od grada,
ali je pre toga dobro osmotrio sruš ene, zarđale hangare i ispucalu,
zaraslu pistu u napuš tenoj vazduhoplovnoj bazi, koja se nalazila
nasuprot aerodroma. Nije bilo ni traga automobilima koje je video
prethodne več eri. Podalje od sruš ene zgrade vazduhoplovne baze,
mrš teć i se, gledao je velike stene koje su izgledale poput ugaraka,
razbacanih u haotič nom polukrugu; to ga je podsetilo na vulkansko
grotlo koje je izbacilo to isto stenje, eonima urjazad.
60.
Lokhart je ležao na zemlji i govorio u radio.

„Avion poleć e. Mnogo je praš ine, ali jasno vidim da č uvar još trč i i
puca.“
„Upucaj kučkinog sina." - naredio mu je Roli.
„Nije mi u dometu, gospodine"
„Približi se."
„Da, gospodine" Prouč avao je nebo. „Izgleda da je avion uspeo da
umakne."
„Do sutra viš e neć e biti moguć nosti da se ovo prikrije. Da nisam to
mesto stavio pod karantin, do sada bi tamo sve vrvelo od policijskih
automobila. Ne ž elim da bilo ko i pomisli š ta se tamo deš ava. Kada se
pobrineš za č uvara, uniš ti svu opremu u opservatoriji. Potrudi se da to
izgleda kao da je on to učinio"
„Da, gospodine."
Lež eć i nisko, Lokhart je posmatrao č uvara kako i dalje puca ka
avionu koji se udaljavao - pritiskao je okidač č ak i kada je ostao bez
municije. Dok je praš ina na zalasku sunca izgledala skerletno crveno,
č uvar je gledao ka nebu, a onda se okrenuo i dugim koracima krenuo
ka prvoj od tri ograde.
Lokhart se nalazio desno, iza č uvara, udaljen oko dve stotine
metara. Meci iz puš ke M4 su mogli da dosegnu dotle; Lokhart nije
ž eleo da razmiš lja o tome gde su sve mogli da pogode. Da bi zaustavio
čuvara, morao je da se približi, ne želeći da ga uhvati na prepad.
Zadovoljan time š to ga č uvar ne vidi, ustao je, vratio radio u torbu
od grubog sukna, koja mu je visila o ramenu, podigao je puš ku M4 i
dao se u trk. Dok je prolazio pored spaljenog kombija i približ avao se
opservatoriji, potrč ao je još brž e, torba mu je udarala o bok. Njegove
cipele sa debelim đonom su odjekivale po š ljunkastom tlu, ali mu je
vetar duvao u lice i tako nije nosio zvuk.
Nije smeo da dopusti č uvaru da stigne do vrata kuć ice. Istezao je
noge š to je viš e mogao. Trč eć i preko trave, nije se obazirao na znoj
koji mu je kapao sa lica.
Čuvar je stigao do prve kapije.
Lokhart mu se približavao.
Čuvar je stigao do druge kapije.
Lokhart se suoč io sa istom teš koć om kao i č uvar, a to je
nemoguć nost da puca kroz tri ograde. Nastavljajuć i da trč i, u isto
vreme je skrenuo ka stazi.
Moram da pucam kroz otvorene kapije, pomislio je.
Stotinu metara.
Najednom, čuvar je prestao da ide ka maloj zgradi.
Da li me čuje? - zabrinuo se Lokhart.
Cuvar se okrenuo, ali umesto da pogleda u Lokhartovom pravcu,
vratio se i pruž io ruku ka prvoj otvorenoj kapiji. Dok je zatvarao,
iznenađeno je zastao, ugledavši Lokharta kako trči ka stazi.
Lokhart je stao, podigao puš ku M4, borio se da kontroliš e dah i
naniš anio metu. Od napora su mu se tresle ruke. Godine obuke za
bitku su ga izveštile da skupi snagu kako se cev puške ne bi trznula.
Cuvar je podigao svoje oruž je i prvi pokuš ao da puca, ali se niš ta
nije dogodilo - iskoristio je svu municiju kada je pucao u avion.
Okrenuo se i potrčao ka srednjoj kapiji.
Lokhart je povukao obarač . Izborni prekidač na njegovoj puš ci je
bio podeš en tako da jednim potezanjem obarač a ispali tri metka. Prva
grupa metaka nije pogodila metu. Duboko je udahnuo, zadrž ao dah i
ponovo opalio.
Cuvar se trznuo, ali je nastavio da trč i. Proš ao je kroz drugu kapiju
i krenuo ka poslednjoj; sa svakim mahnitim korakom bio je sve dalje
od Lokharta, što ga je činilo težom metom.
Lokhart je ponovo opalio i ponovo se č inilo da se č uvar trznuo. Ali
uspeo je da prođe pored kamiona i nestao u tami iza otvorenih vrata
na zgradi.
Psujuć i, Lokhart je zapucao ka otvoru na vratima. Nestalo mu je
municije, pa je izbacio prazan š arž er, ubacio novi iz suknene torbe,
prič vrstio ga, oslobodio zatvarač i ponovo zapucao kroz otvorena
vrata.
Onda je shvatio da se nalazi na brisanom prostoru i da je izuzetno
laka meta, sada kada je č uvar dobio priliku da ponovo napuni svoju
puš ku. Pojurio je na levo od puta, zaustavljajuć i se na mestu na kojem
su mu tri kapije pruž ale kakvu-takvu zaš titu, spustio se na zemlju,
učinivši sebe manje primetnim.
Naž alost, dok su mu ograde pruž ale zaš titu, jer bi eventualno
odbile metke, one su u isto vreme štitile i čuvara.
Lokhart je posmatrao otvorena vrata.
Pogodio sam ga dva puta. Skoro sam siguran. Verovatno tamo
krvari na smrt.
Otvorena vrata kao da su mu se rugala.
Sigurno. Samo je pitanje vremena. Sačekaću malo i pustiti ga da
iskrvari. Nakon toga, neće biti problem da uđem unutra.
Tako je. Nema problema.
Odjednom su se vrata zatvorila sa treskom.
Pri sve slabijoj svetlosti, Lokhart je zurio u njih. Oprezno je ustao,
otiš ao do staze i proš ao kroz tri kapije. Traž io je tragove krvi na stazi,
ali ih nije video.
Ipak ga nisam pogodio. Sapleo se.
Drž eć i oruž je na gotovs, približ io se zatvorenim vratima. Bila su
napravljena od č vrstog metala. Juč e je, kada je stigao sa pukovnikom
Rolijem i ekipom, uoč io koliko su debela. Nije sumnjao da su se
automatski zaključavala, kao što nije sumnjao da se metal iste debljine
nalazio u celoj betonskoj strukturi. Na uređaju kraj vrata ć e biti
potrebno ukucati odgovarajuć u lozinku, a to ne bi bio problem da je
pukovnik znao brojke koje su koristili juč e - č uvar je do sada, sigurno,
promenio lozinku.
Čak i kada bih imao granate, ne bih mogao da probijem ta vrata,
pomislio je Lokhart.
Ponovo je pregledao tlo, ali nije ugledao krv.
Doš ao je do kamiona, č iji je zadnji deo bio otvoren i osetio smrad
leševa, pre nego što ih je ugledao.
Da bi dao oduš ka svom razoč aranju, upucao je bezbednosnu
kameru iznad vrata i bezbednosnu kameru na jednom od stubova, kod
ograde. Bilo je još mnogo kamera koje je trebalo uniš titi, pa je tako i
postupio, uniš tavajuć i jednu po jednu. Sada č uvar neć e moć i da vidi
š ta radi; uniš tavanjem kamera nije postigao niš ta, jer Lokhart nije
imao mogućnost da uđe unutra.
Pukovnik se neće radovati.
Lokhart je sač ekao nekoliko sekundi pre nego š to je naterao sebe
da izvadi radio iz suknene torbe.
61.
Pejdž je sleteo š to je než nije mogao, drž eč i podignut toč ak ispod
nosa aviona š to duž e, kako povređenu ž enu ne bi protresao dodir
aviona o tlo. Vozio je avion od piste ka aerodromskoj zgradi
sagrađenoj od cigle, gde je č ovek, odeven u pohabanu HTZ opremu,
stajao i čekao.
Kada je isključ io motor, Pejdž je brzo iskoč io iz aviona, povukao
sediš te napred i izvukao ž enu sa zadnjeg sediš ta. Ona je i dalje bila u
nesvesti.
Čovek u pohabanoj opremi je pohitao da mu pomogne.
„Hitna pomoć je na putu.“ rekao je dok su je lagano spuš tali na
beton, koristeć i se senkom koju je pravila Cesna, kako bi ž enu zaš titili
od sunca.
Pejdž je čuo zavijanje sirena, koje su se približavale.
„I patrola auto-puta dolazi." - rekao je čovek.
Pejdž se nije radovao tom razgovoru.
Tori i izveštač su im se pridružili.
Osvetljen crvenim suncem na zalasku, izveštač je stao pred Pejdža.
„Nisam imao priliku da se predstavim." Drž ao je televizijsku
kameru sa naporom u levoj ruci, dok je pruž ao desnu. Rukav na
njegovom sakou je bio pocepan. „Brent Loft."
„Znam ko ste Vi." - rekao je Pejdž.
Loft nije obratio paž nju na ton kojim mu se Pejdž obratio,
oč igledno zadovoljan š to ga je Pejdž prepoznao. „A i ja sasvim dobro
znam ko ste vas dvoje."'
„Izvinite?" - upitao je Pejdž.
„Vi ste riđokosa.“ - rekao je Loft, okreć uć i se ka Tori. „Vi ste par
koji traž im - Danijel i Viktorija Pejdž iz Santa Fea. Obavio sam svoj
zadatak. Zaustavili ste pucnjavu u četvrtak uveče."
„Da li je kamera i dalje uključena?" - upitao je Pejdž.
„Nije od koristi ako nije.“
Pejdž je preturio preko glave toliko toga da su ga emocije
savladale. Njegova potreba da zaštiti Tori ga je skoro naterala da otme
kameru iz Loftovih ruku i baci je na beton.
Zvuk sirena, koji se približavao, pomogao mu je da se iskontroliše.
Duboko je uzdahnuo.
„Zar ovo ne mož e da sač eka? U pitanju je neš to o č emu ne bismo
ž eleli sada da govorimo. Spasili smo vam ž ivote. Uz malo sreć e,
dovezli smo Vaš u prijateljicu ovamo na vreme. Zar to Vama niš ta ne
vredi? Pustite nas malo.“
Loft je pogledao ka svojoj nesvesnoj koleginici i klimnuo glavom.
Dok se okretao ka Tori, zvuk sirena je već bio blizu.
„Imam samo jedno pitanje."
„Očekujete da poverujem u to?“
„Zaista. Samo jedno pitanje."
„A to je?“ - upitala je Tori. „Umorna sam od skrivanja od vas. Hajde
da završimo i sa time."
„Mogu da razumem kako je Vaš muž uradio ono š to je uradio. On
je profesionalac, obuč en da reaguje u hitnim situacijama. Ali Vi ste
agent za prodaju nekretnina. Na Vaš em mestu, već ina ljudi bi se
uspanič ila. Nekako, Vi ste naš li snage da podignete piš tolj i zaustavite
napadač a. Vaš a hrabrost je zapanjujuć a. Kako ste, pobogu, naš li snage
za tako nešto?"
„Nije bilo izbora," odgovorila je Tori. „Pokuš avao je da ubije mog
muž a." Pogledala je direktno u Pejdž a, a onda ponovo skrenula
pogled ka izveštaču. „Kako da ne pokušam da zaštitim svog muža?"
„Hoćete da kažete da Vam je ljubav dala hrabrost?" - upitao je Loft.
„Da.“ Tori je ponovo pogledala u Pejdž a. „Ljubav mi je dala
hrabrost."
Loft je spustio kameru i posmatrao ih. „Hvala vam š to ste spasili
Anitu i mene."
Sirene su već bile strahovito glasne. Auto hitne pomoć i je već bio
na vidiku i zaustavio se, zanoseći se, kraj aerodromske zgrade; za njim
je dolazio automobil Patrole auto-puteva. Iz automobila hitne pomoć i
je iskoč ilo medicinsko osoblje, ž ureć i da rasklopi nosila. Jedan je
nosio pribor za hitnu pomoć , dok su trč ali ka ž eni koja je lež ala na
betonu.
Medrano je izaš ao iz patrolnog vozila, stavio na glavu š eš ir
‘stetson’, ispravio se i energičnim korakom se uputio ka Pejdžu.
Glasno je govorio. „Rekao sam ti da ne letiš u tu oblast.“
„To nisam č uo.“ - rekao je Pejdž . Kraj njega, medicinsko osoblje je
stavljalo masku sa kiseonikom preko ž eninog lica i uključ ivalo joj
infuziju. „Rekao si mi da mi je vlada dala dozvolu da uđem u zonu
zabranjenog letenja."
„I povukli su je. Upozorio sam te i rekao ti da letiš odatle."
„Ako si nam to i rekao, mi to nismo č uli." - rekla je Tori. „Policijski
radio se isključio."
Loft je koraknuo, trudeć i se da održ i televizijsku kameru na
ramenu, usmerivši je ka Medranu.
„Kapetane, ja sam Brent Loft sa vesti televizijske stanice Prvi na
licu mesta iz El Pasa. Njih dvoje su uč inili neš to sjajno. Rizikujuć i svoje
ž ivote, spustili su avion na teren u opservatoriji, na kojem ih je
vrebala opasnost, kako bi sprečili čuvara da nas ubije. U stvari, kao što
mož ete videti, on je već pogodio moju koleginicu. Ubacili su nas u
avion i poleteli. Sve vreme sam se plaš io da ć e onaj manijak ispaliti
granatu na nas."
Medrano je bio iznenađen. „Granatu?"
„Već je jednu ispalio da sruš i helikopter. Onda je drugu ispalio na
naš kombi."
„Zašto je ispaljivao granate?"
„Nemam pojma, kao š to ne znam ni zaš to je nagomilao onoliko
leševa u zadnji deo kamiona."
„Leševe... u kamionu!"
„Mnogo leš eva. Dovoljno da napuni kamion. Neprekidno je
trabunjao da ž eli da sluš a muziku." Loft je i dalje drž ao kameru
usmerenu na Medrana. „Tamo se odvija nešto loše, kapetane.
Morate tamo poslati svoje ljude pre nego š to se još bogzna š ta
dogodi."
Medrano je zinuo da neš to kaž e, a onda je odustao. Pož urio je do
svog automobila, gde je uzeo mikrofon policijskog radija i poč eo
užurbano da govori.
Loft je spustio kameru i usmerio je ka pripadnicima hitne pomoć i
dok su podizali ženu na nosila.
„Kako joj je?“ - upitao je Pejdž.
„Izgubila je dosta krvi.“ - odgovorio je jedan od tehničara.
„Izgubila bi i više da nije bilo momka sa kamerom."
„Iskoristiću to kao citat kada budem ovo emitovao.“ - rekao je Loft.
Brzo je priš ao ambulatnim kolima i poč eo da razgovara sa
medicinskim tehnič arima kroz otvorena vrata. Slobodnom rukom je
ubedljivo gestikulirao. Na kraju je uspeo da se popne u zadnji deo
vozila.
Pejdž je odmahnuo glavom. „Ne volim š to moram ovo da kaž em,
ali mislim da ćemo ga sve više gledati na televiziji."
Uz zavijanje sirene, vozilo hitne pomoći je odjurilo.
Priš ao im je č ovek u istroš enoj zaš titnoj odeć i. „Pomoć i ć u vam da
odgurate avion do hangara.“
„U stvari, ponovo polećemo.“ - rekao mu je Pejdž.
Covek je, mrš teć i se, pogledao u sve tamnije nebo. „Nikada nisam
voleo letenje noću."
„Moramo da sredimo još neke stvari. Jesam li u pravu, Tori? Ili
možda više ne osećaš potrebu za tim?“
„Viš e nego ikada.“ - odgovorila je Tori. „Hajde da ovo dovedemo
do kraja.“
62.
Sum je postao toliko jak da je Halovej oseć ao kao da mu neš to buš i

lobanju.
Uskoro, pomislio je. Uskoro ga više neću čuti. Uskoro ću čuti samo
muziku.
Ali uprkos svojoj odluč nosti, bila mu je potrebna sva snaga volje
da paž nju usredsredi na postavljanje mine. Postavljanje, koje je
nauč io u Iraku, sastojalo se iz dve ž ice za struju. Ako bi specijalni tim
nekako uspeo da, uz pomoć sile, otvori vrata onda bi, u skladu sa
svojom obukom, prvo potraž ili postavljene mine. Kada bi uoč ili ž icu i
granatu na koju je bila prikač ena, oni bi je isključ ili, a onda bi krenuli
niz stepenice. Druga ž ica - u zamrač enom delu, pruž ala se ispod niž eg
dela stepeništa - i bila je ta koja je aktivirala minu.
Dok je radio, Halovej je oseć ao da ć e ruke poč eti da mu se tresu,
ali je uspeo da se suzdrž i. Skrguć uć i zubima, privezao je ž icu na grupu
granata. Zadovoljan š to je dobro obavio posao, paž ljivo je spustio
preostale granate niz stepenice.
Kada je siš ao niz stepenice, pož urio je duž hodnika i uš ao u sobu
za nadzor, gde je primetio da su mnogi monitori ostali bez signala.
Jedan od onih koji je radio prikazivao je č oveka koji je pucao na njega
i to baš u trenutku kada je taj č ovek ponovo podigao svoju puš ku M4 i
opalio.
Još jedan monitor je ostao bez signala.
Pa, u redu, pomislio je Halovej. Ionako neću nadzirati monitore.
Podigao je puš ku M4, koju je pre toga ponovo napunio mecima i
krenuo niz hodnik, do vrata na kojima je stajao natpis ANALIZA
PODATAKA. Unutra je već ranije na stolu poredao pet puš aka M4,
zajedno sa brojnim lež iš tima sa stotinu metaka i malom zalihom
granata. Ako bi specijalni tim pokuš ao da ga spreč i da sluš a muziku,
imao je nameru da im pokaže koliko bi ga to razbesnelo.
Soba se još oseć ala na smrt, uglavnom zbog osuš ene krvi, koja je
pokrivala pod. Ali Halovej nije imao vremena da je poč isti. U svakom
sluč aju, kada poč ne da svira muzika, miris krvi ć e zameniti miris
cimeta. Poš to nije znao kako da upravlja elektronskim instrumentima,
sve će ih ostaviti uključene, baš kao i njihove monitore.
Jedini prekidač sa kojim nije imao problema u rukovanju bio je
onaj kojim su se uključ ivali bilo zvuč nici, bilo sluš alice, a jedino
dugme kojim je znao da rukuje bilo je ono za podeš avanje jač ine
zvuka. Dok je postavljao minu, pustio je da zvuk dopire iz tih
zvuč nika. Bio je dovoljno glasan da je mogao da č uje statič ki š um iz
daljine. Ali, ono š to je bilo još važ nije, mogao je da č uje kako se sve
jač a muzika probija kroz statič ki š um. Ti omamljujuć i zvuci, koje je
tek napola č uo, bili su jedini zvuci koji su mu omoguć avali da radi,
uprkos nesnosnoj glavobolji.
Sada je muzika bila mnogo viš e od nagoveš taja i odjeka. Kako je
postajala glasnija, poč ela je da struji i lebdi. Halovej je osetio kako ga
njeni jezivi tonovi podiž u. Bol nalik na buš ilicu koja prodire u njegov
mozak je polako jenjavao. Sum je nestao, a smenila ga je č ulna
melodija koja je ponovo donela ukus đusa i vodke.
Sklopio je oč i. Zena sa kojom je plesao mu je š aputala u oba uha.
Poljubila ih je. Prelazila je svojim jezikom preko njegovih ušiju.
Uš i su mu od toga bile vlaž ne. Stavio je ruke na njih i otvorio oč i
tek da bi mogao da vidi šta mu je bilo na ušima.
Iz ušiju mu je kapala krv.
63.
Roli je završ io još jedan telefonski razgovor, uspevajuć i da zadrž i

policijske snage dalje od opservatorije. Glasovi u ovim hitnim
razgovorima su mu zvuč ali udaljeno, jer nije mogao da rizikuje i da
izvadi sluš alice sada, kada je napolju skoro pao mrak, a statič ki š um
na audio-monitorima počeo da se pretvara u muziku.
Reč i „nacionalna bezbednost" su imale snaž nog odjeka. Uz
saradnju sa FBI, Roli je ponovo spreč io Patrolu auto-puta da uđe u
ograđenu oblast. Uspeo je da dogovori dopremanje opreme koja ć e
specijalnom timu pomoć i da prodre u opservatoriju. Kada eliminiš u
č uvara i oč iste zgradu, kako druge agencije ne bi dovodile u pitanje
njenu stvarnu svrhu, Roli ć e se postarati da obdukcija onog kuč kinog
sina pokaž e da je u krvi imao visoke nivoe kreka i kokaina, š to ć e
objasniti njegovo psihotično ponašanje.
Reš ivš i jednu kritič nu situaciju, ali oč ekujuć i ih viš e, spustio je
sluš alicu, izaš ao iz komandnog centra i nadgledao osmoricu ljudi koji
su se nalazili ispred brojnih elektronskih konzola. Na njihovim licima
se ogledao sjaj instrunemenata, podeš avali su brojč anike,
preč iš ćavajuć i i podeš avajuć i prijemne signale. Sluš ajuć i njegove
naredbe, isključ ili su prijem zvuka na svojim monitorima. Svi su u
ušima imali slušalice.
Roli je pomislio na svog pradedu, koji je 1919. poleteo ka svetlima
i kojeg viš e nikada niko nije video. Njegova prababa je povela
njihovog dvogodiš njeg sina i preselila se u Boston, ali uprkos daljini
između sebe i svetala, nikada nije mogla da ih izbaci iz misli. Njena
seć anja na svetla i njenog muž a postale su prič e za laku noć koje je
prič ala svom sinu, koji je odrastao sanjareć i o njima. Kada je imao
dvadeset godina i kada je rak kož e dotukao njegovu majku, stopirao
je sve do Teksasa. Morao je da stopira jer je Velika depresija i dalje
pustoš ila naciju. Peš ač enje i stopiranje su bili jedini nač ini na koji je
mogao sebi da priušti put.
***
Zvao se Edvard. Još od detinjstva je bio toliko opsednut prič om
svoje majke o oč evom nestanku, da ga je Rostov privlač io na nač in na
koji religiozne ljude privlač e sveta mesta. Bila su mu potrebna tri
meseca da stigne do tamo. Kada je, naposletku, stigao, kaiš mu je bio
već toliko stegnut, da je jedva drž ao pantalone. Na cipelama je imao
rupe. Košulja mu je bila u dronjcima. Lice mu je bilo tamno od sunca.
Duć an, o kojem je Edvardova majka govorila, je još radio - iako
jedva, sudeć i po tek nekoliko komada robe u izlogu. Kada je otvorio
vrata, zazvonilo je zvono. Sedokosi č ovek i ž ena, umornog izgleda,
koji su stajali iza tezge, upitno su ga pogledali. Uprkos njihovim
godinama, odmah je uočio sličnost.
„Ja sam vaš unuk.“ - rekao im je.
Bili su zaprepaš ćeni. Pre nego š to su stigli da mu postave bilo
kakvo pitanje, izgovorio je ono što je želeo da kaže celog života.
„Recite mi gde da idem da vidim svetla.“
Još više su se zaprepastili.
Edvard je pomagao u duć anu. Naš ao je još neke privremene
poslove, farbao je ambare i popravljao drvene staze u zamenu za nove
cipele, odeć u i dodatnu hranu, koju je njegova baka morala da
pripremi. U Bostonu, meso je bilo luksuz, ali ne i u zemlji stoč ara.
Govedina i krompir koje je pripremala njegova baka, pomogli su mu
da povrati težinu koju je izgubio u putu.
Svake noć i, Edvard je pozajmljivao dedin izlupani š evrolet
kamionet i odlazio da gleda svetla - ili da pokuš a da ih vidi, jer se nisu
pojavljivala.
„Jeste li sigurni da su stvarna?" - pitao je dedu i babu. „Jeste li ih vi
ikada videli?"
„Jesmo." - odgovorila mu je baka, a deda je klimnuo u znak
odobravanja. „Ipak, proš lo je dosta vremena od kada smo pokuš ali da
ih vidimo."
„Moja majka se klela da ih je često viđala."
„Ni ona ih u poč etku nije mogla videti." - objaš njavao je deda. „Bilo
joj je potrebno neko vreme."
„Moj otac je verovao u njih u toj meri da je rizikovao sopstveni
ž ivot." - rekao je Edvard, poč injuć i da oseć a bes, kao da se neš to
skrivalo od njega. „Gde su onda? Zašto ja ne mogu da ih vidim?"
„Neki ljudi jednostavno ne mogu da ih vide." - rekla mu je baka, sa
ozbiljnošću u glasu.
„Zašto?"
„Niko ne zna."
Zbog toga je bio još ogorčeniji.
Onih dana kada nije imao posla, š etao se kroz oblast u kojoj su se,
sudeć i po prič ama, svetla pojavljivala. Stajao je tamo gde je njegov
otac sagradio aerodrom tokom Prvog svetskog rata. Neasfaltiranu
pistu su ispunjavali rastinje i trava, zbog č ega se jedva videla njena
duž ina. Zgrade od cigle, koje su nekada služ ile kao hangari, sada su
bile samo gomile prljavš tine. Prouč avao je udaljeni krug od crnih
stena, koje su izgledale kao ogromni ugarci - s razlogom zvani
Zlozemlje.
Gledao je ka jugu, ka Meksiku.
„Niko nikada nije pronaš ao ostatke aviona?" - ispitivao je dedu i
babu.
„Pokuš ali su neki njegovi bivš i uč enici. Leteli su u krug osamdeset
kilometara - sve do Meksika. Dvojica su č ak i uletela u Meksiko.
Proš partali su letovima celu oblast, ali niko nikada nije pronaš ao ni
tvog oca, niti avion."
„Ali niko ne nestaje tek tako."
„Krila su bila prekrivena platnom i oč vrsnuta š elakom. Ako se
avion srušio i zapalio, vetar je mogao razneti ostatke."
„A njegovo telo?“
„Kojoti. Bog ga blagoslovio, mogli su razneti Džonove kosti."
„Želim da vidim svetla."
„Možda previše pokušavaš."
Narednog dana, Edvard je kopao rupe za stubove na ranč u, sve
dok nije zaradio dovoljno da kupi laš u viskija - neš to š to nije bilo lako
pronać i, jer iako se Prohibicija završ ila pre nekoliko godina, Rostov je
glasao da ostane „trezan".
Kada se smrač ilo, Edvard je otiš ao do starog aerodroma, seo na
zemlju, otvorio bocu i poč eo da pije. Do tada, jedini alkohol koji je
probao, bilo je pivo, ali je prilika da pronađe pivo u Rostovu bila još
slabija od moguć nosti da pronađe viski. Osim toga, ž eleo je da popije
nešto jače.
Viski mu je palio grlo. Osetio je kako mu vrelina ide sve do
stomaka. Stavio je ruku preko usta, jer je osećao da će povratiti.
Viski je bar delovao brž e od piva. Poš to nije bio naviknut da ga
pije, nije mu bilo potrebno mnogo da oseti vrtoglavicu, kao da mu je
neš to u glavi pulsiralo. Uskoro je osetio da mu jezik zadebljava. Oč i su
mu postale teške. Mesec i zvezde su se rasplinuli.
„Hajde!" - vikao je Edvard. „Da vas vidim!" Govorio je oholo. „Viš e
se ne trudim! Opuš ten sam! Viš e nego opuš ten!" Nasmejao se
vetropirasto i otpio još jedan gutljaj. „Do đavola, pijan sam..."
„Pijan kao... tvor...
Prokleti... smrdljivi... pijan."
Sklopio je oči. Borio se da ih ponovo otvori. Ponovo ih je sklopio.
I onesvestio se.
Noć je donela prohladan vetar koji je mrsio Edvardovu kosu i
milovao mu obraze. Sanjao je da je na brodu, kako plovi, noš en
strujom. Misli su mu letele, pojavljivale su se i nestajale.
Probudio se obasjan suncem na izlasku. Ali, kada je uspeo da
podigne svoje teš ke kapke, sa svoje desne strane je još uvek video
mrak. Tamo su još bili mesec i zvezde, ali je uglavnom video tamu.
Sa desne strane.
Sa leve strane je i dalje bilo sunce na izlasku, a kada je Edvard iz
praš ine podigao glavu, koja ga je bolela, primetio je da je sunce, u
stvari lebdeća kugla od svetlosti.
Onako mamuran, posmatrao je kako se svetlost deli, postajuć i
crvena i ž uta. Dve kugle su se podelile u č etiri, dodajuć i plavu i zelenu.
Zatim su se podelile u osam kugli, postajuć i narandž aste, ljubič aste,
braon i zaslepljujuć e srebrne. Pulsirajuć i veoma blizu jedna drugoj,
postajale su sve veće, a njihov sjaj sve jači.
Postojalo je još neš to, neka vrsta zvuka koji nije mogao da
identi ikuje, pisak ili š um, ili moguć e udaljena muzika, kao radio-
stanica koja se nije mogla dobro čuti.
Iako mu je majka rekla da su je svetla prestravila kada ih je prvi
put ugledala, Edvard nije oč ekivao da ć e reagovati na isti nač in.
Naposletku, svetla su uzrok zaš to su se njegovi roditelji zaljubili jedno
u drugo. Da nije bilo svetala, Edvard se nikada ne bi rodio. Otac mu je
bio toliko opčinjen svetlima, da je učinio sve da otkrije odakle dolaze.
Ali, dok su se boje svetala uveć avale pred njim, rasterujuć i tamu,
ono š to je Edvard oseć ao nije bio strah koji mu je majka opisala. Bilo
je gore od toga.
Osećao je užas.
Njegova majka je č esto odlazila u crkvu. Svake nedelje bi naterala
Edvarda da ide sa njom, uvek su stajali na zač elju, dolazili su kasnije i
odlazili ranije, kako ljudi ne bi videli lezije na njenom licu.
Nije se seć ao mnogo tih nedeljnih jutara, osim svog nestrpljenja da
ode da se igra - i seć ao se jedne posebne propovedi sveš tenika. Tema
je bila Hristovo preobraž enje, reč koju Edvard, koji je tada imao deset
godina, nije razumeo, ali je zamolio majku da je ponovi nekoliko puta,
sve dok je nije upamtio - jer je propoved delovala obeshrabrujuć e na
njega.
U jevanđeljima, govorio je sveš tenik, Hrist je poveo trojicu
apostola na vrh brega, gde se preobrazio u svoju pravu sliku.
Odeć a mu je postala blistava kao Sunce. Svetlost je bila toliko
zaslepljujuć a, da su apostoli pali na zemlju, spustivš i pogled od straha.
Kada su najzad ponovo podigli pogled, Hrist se ponovo vratio u
ljudsko obličje.
„Ustanite,“ rekao im je. „Ne plaš ite se. Ne govorite ostalima o ovoj
viziji."
Sveš tenik je iskoristio ovaj pasus da opiš e kako ć e slavno biti
nebesko carstvo, koliko ć e biti blistavo i opč injavajuć e. A to Edvardu
nije imalo nikakvog smisla. Kako neš to mož e biti u isto vreme slavno i
už asavajuć e? Cinilo mu se da bi nebesko carstvo trebalo da natera
nekoga da pohita ka njemu, a ne da ga prestraši.
Zbog te prič e o preobraž enju Hrista u zaslepljujuć u svetlost,
Edvard je poč eo da ima noć ne more - mož da zato š to se stapala sa
prič om njegove majke o svetlima i oč evim nestankom. Narednih
godina, č esto bi razmiš ljao o tome. Nakon majč ine smrti, č ak je i sa
sveš tenikom razgovarao o tome, iako mu se č inilo da sveš tenik ne
razume ono š to je ž eleo da kaž e, a to je da mož da nije lako napraviti
razliku između dobra i zla. Ako je vizija dobra preplaš ila apostole, da
li je bilo moguć e da ih vizija zla natera da krenu ka njemu? To bi bilo
logič no, jer je zlo predstavljalo iskuš enje. Ali u razumnom svetu, zar
zlo ne bi trebalo da bude už asavajuć e, a dobro primamljujuć e? Zaš to
je sve bilo obrnuto?
„To je način da nas Bog iskuša.“ - govorio je sveštenik.
„Ali zašto moramo da budemo iskušani?"
„Zato š to su naš i prvi roditelji bili iskuš ani i posrnuli su. Mi smo
njihova pala deca. Moramo da dokaž emo da neć emo ponoviti njihov
greh.“
„Izbor je morao biti jasniji." bio je uporan Edvard. „Prič a mi samo
kazuje da je teš ko prepoznati razliku. Ako je Hrist apostolima
prikazao viziju raja, zar ona ne bi trebalo da bude toliko lepa, da ih on
podstakne da propovedaju o tome? Zaš to im je rekao da je drž e u
tajnosti?"
„Taj deo nije jasan."
„Sta mislite o ovoj teoriji, oč e? Sta ako je raj toliko blistav da
izaziva už as? Mož da ljudi ne bi trebalo da znaju kako stvarno izgleda
sve dok, naposletku, ne dođu do njega i ne bude im kasno da se
vrate?“
„Moliću se za tvoju dušu.“
Sada je sjaj svetala prestravio Edvarda kao š to su i apostoli bili
prestravljeni kada su ugledali sjaj Hristove nebeske svetlosti. Rekao je
sam sebi da je reakcija pogreš na, da bi trebalo da bude opč injen
blistavom lepotom koju je najzad ugledao.
Prešao sam toliki put i toliko se trudio da vas ugledam.
Predivna ste. Trebalo bi da budem ispunjen strahopoštovanjem.
Mož da je njegov strah bio znak koliko su svetla bila dobra,
pomislio je. Ali onda je osetio neš to š to je bilo viš e od
strahopoštovanja.
Svetla su se promenila. Svetlost najtamnije oluje se odjednom
izmeš ala sa njima. U njihovim središ tima je bljesnula munja. Dok mu
je grmljavina parala uš i, među oblacima je ugledao iguru mladog
č oveka u uniformi, koji je izgledao kao na fotogra ijama na kojima je
Edvard video svog oca. Covek mu je pruž io ruku, pozivajuć i Edvarda
da uđe u oblake i da mu se pridruži.
Edvard je vrisnuo. Okrenuo se i potrčao.
Ne shvatajuć i, potrč ao je duž piste koju je sagradio njegov otac i sa
kojeg je poletao nebrojeno mnogo puta, pre mnogo godina. Sapleo se,
pao je na stene, rasekavš i bradu. Ponovo se podigao na noge i još brž e
potrčao.
Cuo je krik i shvatio da dopire iz njega, jer nije mogao da prestane
da vrišti.
Sledeć e č ega se seć ao, bili su ljudi oko njega, koji su ga hvatali i
pokuš avali da ga smire. Trč ao je sve vreme do grada i bio toliko
prestravljen da nije shvatio koliko je daleko pobegao. Stojeć i na
sredini glavne ulice, bio je okruž en meš tanima, od kojih je već ina bila
u pidžamama i nosila svetiljke ili baterijske lampe.
„Edvarde, š ta nije u redu?“ - upitao ga je uspanič eno deda. „Sta ti se
dogodilo?"
„Oblaci. Munje." - brbljao je Edvard.
„O č emu on govori?" - upitao je neko. „Pogledajte zvezde. Nebo je
savršeno vedro."
„Svetla. Oblaci u svetlima."
„Osećam viski.“
„Grmljavina. Video sam čoveka u oblacima"
„...žestoko se oseća viski."
„Moj otac."
„Pogledajte krv na njegovoj bradi. Toliko je pijan da se srušio."
„Edvarde, gde si, pobogu našao taj viski?" - pitao ga je deda.
„Dobro je, užasavajuće." - brbljao je Edvard. „Tako blistavo..."
„Isuviše je pijan i ono što govori nema smisla."
„Gde mi je kamionet, Edvarde? Jesi li mi slupao kamionet?" - pitao
ga je, strogim glasom, deda.
„Zlo je primamljivo." - buncao je Edvard.
Deda ga je prodrmao. „Odgovori mi, Edvarde. Gde je moj
kamionet?"
„E, pa, ja imam pametnija posla, nego da noć troš im na razgovor sa
pijancem." - rekao je neko. „Hajdemo, Sara. Hajdemo nazad, u krevet."
„Video sam svog oca." - bio je uporan Edvard.
„Prokletstvo, Edvarde, samo budi iskren i reci mi, gde si slupao moj
kamionet."
Narednog jutra, Edvard je otiš ao do mesta na kojem je ostavio
kamionet, u blizini stare aerodromske piste. Dugo je gledao ka južnom
horizontu. Da li je bio toliko pijan da je halucinirao?
Ne, nije verovao u to. Bio je uveren da je dejstvo viskija popustilo
kada je ugledao svetla.
Nisam bio pijan kada se to dogodilo. Znam to! Znam šta sam video.
Pokrenuo je kamionet, odvezao se do grada, ostavio ga ispred
duć ana, a zatim stopirao stotinu i dvadeset pet kilometara do El Pasa,
gde se priključio vojsci.
Od tog trenutka, imao je samo jednu ambiciju - da proč ita izveš taje
koje je njegov otac napisao o svetlima. Edvard nije sumnjao da ć e biti
teš ko doć i do tih izveš taja, ali je bio siguran u neš to drugo - da ć e sin
poš tovanog veterana iz Prvog svetskog rata veoma brzo napredovati
u vojnoj karijeri.
Ispravno je procenio. Ispostavilo se da su mnogi važ ni o iciri
služ bovali sa njegovim ocem tokom ekspedicije u Meksiko, a kasnije i
u Francuskoj i Nemač koj. Do 1942, nakon Perl Harbura i ulaska
Amerike u Drugi svetski rat, Edvard je brzo napredovao do č ina
kapetana u Vojnoj obaveš tajnoj služ bi, grani koja ga je zanimala, jer
mu je pruž ala najbolju moguć nost da sazna gde su se nalazili izveš taji
njegovog oca.
Jednog kiš nog oktobarskog popodneva, nakon istrage u
Vaš ingtonu i u Prezidiju u San Francisku, Edvard je otkrio tragove koji
su ga vratili nazad, u Fort Blis u El Pasu. Iz raspale kutije, koju je
pronaš ao u buđavom hangaru, ispunjenom stotinama slič nih kutija,
izvukao je dokumenta koja je njegov otac pisao dvadeset godina
ranije.
Već su bili ž uti od starosti. Cinilo se da su bili pisani sa velikim
naporom. Mastilo kojim se njegov otac potpisao je promenilo boju i od
plavog postalo braon.
Edvard je proč itao izveš taje jednom, a zatim još jednom. I još
jednom. Tekst je otkrivao novosti, naroč ito u delu u kojem je njegov
otac istrajao na tvrdnji da su svetla, tokom noć ne obuke, nekako
naterala njegove uč enike pilote da napadaju jedan drugog. Njegov
otac je postao ubeđen da bi se svetla nekako mogla iskoristiti kao
oružje.
64.
Aniti je u desnu ruku bio priključ en intravenozni sistem kroz koji

je primala terapiju. Kratki kraci cevi za dovod kiseonika su joj bili u
nozdrvama. Iza nje, na monitoru su se oč itavali njen puls, krvni
pritisak i brzina rada srca.
„Lekar kaž e da ti je potrebna operacija, ali ć eš biti dobro.“ - rekao
joj je Brent, sedeći kraj njenog kreveta.
Uspela je da klimne glavom i da lagano podigne kapke, trudeć i se,
sa naporom, da ga pogleda. Njena tamna koža je još bila bleda.
„Metak ti je slomio ruku." - nastavio je Brent. „Lekari kaž u da zato
u tolikoj meri osećaš bol. Moraju da nameste kost."
Anita je ponovo uspela da klimne.
„Sada ć e te odvesti u operacionu salu." - rekao je Brent. „Bić u ovde
kada se probudiš . Mož da se baš time neć eš oduš eviti. Mož da sam
poslednja osoba koju ž eliš da vidiš . U svakom sluč aju, svidelo ti se to
ili ne, biću ovde kada se probudiš."
Anita je pokušala da podigne nepovređenu ruku.
„Čuvaj snagu." - rekao je Brent.
Uz napore, pružila mu je ruku.
Brent je držao njenu ruku u svojoj.
„Đavolski dobro si odradila posao." - rekao joj je. „Nikada se nisi
zaustavljala. Nikada nisi odustajala. Obeć avam ti - osvojić eš Emi
nagradu. Zaslužuješ je.“
Ruka joj je klonula. Brent joj je spustio ruku na krevet, a zatim je
zač uo korake iza sebe. Uš le su dve medicinske sestre, spremajuć i se
da je odvezu u operacionu salu.
Otišao je do hodnika u kojem je sve odjekivalo, gde su ga posetioci,
prolazeć i kraj njega, zabrinuto gledali. Pocepani rukav od sakoa mu je
visio sa strane. Kosa mu je bila zamrš ena i praš njava. Odelo mu je bilo
isflekano prljavštinom i krvlju.
Producent ga je č ekao. „Zaista ž eliš da ideš už ivo sa takvim
izgledom? Prepašćeš mnoge gledaoce."
„Odlič no. Onda da im pokaž emo kako izgleda kada se stvara
priča.“
Brzo su krenuli ka liftu.
„Jesi li video snimak koji sam napravio kamerom?" - upitao je
Brent.
„Razarajuće dobar. Upravo ga montiramo."
„Uradić u komentar. Mož emo več eras upotrebiti neke delove sa
snimka, a zatim prikazati ceo snimak kao jednosatni specijal.“ Brent je
pritisnuo dugme, kako bi lift krenuo na dole. „Druge stanice nam neć e
biti ni blizu po rejtingu."
„Kako ćemo povezati svetla sa onim što je učinio čuvar?"
„Ne moramo to da radimo. Prikazać emo prič e jednu po jednu.
Gledaoci ć e sami povezati. Neć e nas optuž iti za pogreš no tumač enje.
Odvezi me u oblast za posmatranje. Imam oseć aj da ć e ova prič a
postati još senzacionalnija."
„Seron trenutno vodi vesti." Producent je bio napet, kao da je
očekivao izliv besa.
Brent je klimnuo glavom. „Sto da ne? Ja sam gramzivo traž io
pažnju kamere. I ona zaslužuje više vremena u živom programu."
„Iznenađujući odgovor od tebe."
„Anita me je naterala da shvatim da nekada dvoje ljudi mogu
stvoriti bolju priču."
Brent je pogledao niz hodnik, gde su se ukazala nosila na toč kove
na kojima je bila Anita; medicinske sestre su je vozile iz sobe.
„Hoće li ona stvarno biti dobro?" - upitao je producent.
„Metak joj nije samo slomio ruku. Razneo joj je kost." - rekao mu
je Brent. „Doktor me je upozorio da možda neće moći da je spasi."
65.
Dok se spuš tao mrak, Pejdž i Tori su uš li u Cesnu. Iza njih na
aerodromskoj zgradi je, iznad ulaza, bilo upaljeno svetlo. Ostala svetla
su dopirala kroz prozore. Pejdž je vodio rač una da ne pogleda u tom
pravcu. Ljudskim oč ima je potrebno oko trideset sekundi da se u
potpunosti priviknu na tamu. Jako svetlo mož e u trenutku uniš titi
moguć nost da se vidi u mraku, pa bi bilo potrebno novih trideset
sekundi da se oko ponovo privikne na tamu.
Jedina boja koja nije ugrož avala viđenje u tami bila je crvena. To je
za posledicu imalo da je Pejdž u torbi nosio dve baterijske lampe kod
kojih su se mogla menjati soč iva, za obič no ili crveno svetlo. Prebacio
je obe baterije na crveno svetlo i upotrebio kabal da okač i jednu
baterijsku lampu oko vrata. I Tori je učinila isto.
U tami, ljudske oč i imaju teš koć e da uoč e ono š to se nalazi ispred
njih. Iz tog razloga, Pejdž se usredsredio na tamnije predmete sa leve i
desne strane, polako ih razgledajuć i, kako bi se uverio da mož e
bezbedno da uključi motor.
„Sve u redu!“ - doviknuo je kroz otvoren prozor, upozoravajuć i sve
koji su bili u blizini da se sklone.
Okrenuo je ključ za pokretanje motora, koji se uz urlik probudio.
Levim palcem je pritisnuo dugme za radio-vezu na kontrolnoj tabli
Cesne, poč eo je da govori u mikrofon, koji je bio povezan sa
sluš alicama na njegovoj glavi, obrać ajuć i se svim avionima koji su
leteli u toj oblasti.
„Kontroli letenja u Rostovu, Cesna č etiri tri alfa se kreć e ka pisti
jedan-pet.“
Isprobao je koč nice, još jednom pregledao senovitu oblast oko
sebe i naveo avion na žutu liniju koja ga je vodila ka pisti za poletanje.
„Tori, način na koji si odgovorila na pitanje onog izveštača...“
„Rekla sam ti ovog poslepodneva. Po prvi put oseć am da te
razumem. Mož da bi trebalo da zatraž im da idem sa tobom u
policijskom automobilu, kako bih stekla pojam kroz š ta prolaziš
svakog dana. Ljudi jedni drugima čine grozne stvari."
„Nisam govorio o njima, jer nisam želeo da osetiš ono što radim.“
„Hvala ti š to si pokuš ao da me zaš titiš ." Neko vreme je ć utala, a
onda je ponovo progovorila. „Sta god da onkolozi kaž u u vezi sa
mojom operacijom u utorak, da li ć e moj ž ivot biti kratak ili dug, ž elim
da ga podelim sa tobom. Ne ž elim da odustaneš od posla u policiji.
Isuviš e si dobar u tome. A sad prestani sa prič om i diž i ovu kutiju u
nebo."
Pejdž je prolazio pored nejasnih oblika aviona koji su se nalazili na
stajališ noj pisti i doš ao do ulaska na pistu za poletanje. Završ na
provera pred poletanje mu je pomogla da smiri svoja oseć anja i da se
usredsredi na zadatak pred sobom.
Objavio je preko radija š ta planira, zatim je ubrzao duž piste.
Kreć uć i se brzinom od pedeset i pet č vorova, povukao je ruč icu. Avion
je uzleteo kroz tamu.
Pogledavš i na dole, uoč io je stalan tok farova automobila, koji su
se kretali ka blokiranoj oblasti za osmatranje. Automobili su bili
parkirani duž puta, u redu koji je bio duž i od onog prethodne noć i.
Oblast za osmatranje je bila označ ena re lektorima, koji su pokazivali
ka betonskim ogradama i č iji je zadatak bio da naglase da je pristup
zabranjen. Svelost iz tri helikoptera je pokazivala pozicije na kojima
su lebdeli, drž eć i se na bezbednoj udaljenosti jedan od drugog.
Sluš ajuć i njihovu komunikaciju putem radija, Pejdž je saznao da su u
pitanju helikopteri televizijskih stanica.
„Predivno vedro nebo.“ - rekla je Tori. „Pogledaj sjaj ulica i kuć a u
Rostovu. A tamo - farovi automobila koji dolaze iz pravca Meksika.
Mogu da izbrojim šest parova.“
Pejdž je upravljao Cesnu u lagani, umeren krug, navodeć i se
reflektorima kod posmatračke oblasti.
„Koliko visoko planiraš da se popneš?“ - upitala je Tori.
„Dovoljno da budem iznad svih odgovorio je.
„Zvuči kao da krećemo u život.“
66.
Betonske ograde su bile dovoljno š iroke da na njih stane Medrano.

Podiž uć i levu ruku da zaš titi oč i od jake svetlosti re lektora, sa
zaprepaš ćenjem je posmatrao kako se broj okupljenih sve viš e
povećava.
„Oblast je zatvorena!" - vikao je kroz razglas. „Vratite se! Vratite se
u grad!“
Iz ž amora okupljenih neko mu je dobacio: „Ovaj put je javno
vlasniš tvo! Ja sam ga platio od poreza! Imam pravo da ostanem ovde
dokle god želim!"
„Nije bezbedno!" - odgovorio je Medrano. „Kaž em vam da se
vratite u grad!"
„Znaš gde ti možeš da ideš?" - neko je doviknuo. „U pakao!"
Ljudi su želeli da se domognu vrha ograde i da pređu preko nje.
„Šta to ne želite da vidimo?" - pitala je jedna žena. „Šta krijete?"
„Isključ ite te proklete re lektore!" - ž alio se jedan č ovek. „Bole me
oči od njih!"
„Da, to nisu svetla zbog kojih smo došli!"
Cim bi policija uspela da udalji jednu grupu ljudi od barikada,
druga grupa bi pokušala da se popne na njih.
Tri helikoptera su nadletala oblast za posmatranje, drž eć i se na
udaljenosti jedan od drugog, uperivš i svetla za sletanje i spoljnu
kameru ka gunguli na tlu.
Nigde nemam dovoljno ljudi, pomislio je Medrano, gledajuć i u
haos.
Neko je povikao: „Ako nas ne pustite preko barikada, mi ć emo ih
zaobić i! Moja ž ena boluje od Alchajmerove bolesti! Ovde smo zbog
čuda!"
Medrano je bespomoć no posmatrao kako se stotine ljudi
približ ava putem i skreć u u desno, ka polju. A neki su se kretali u
suprotnom smeru, ka napuš tenoj vazduhloplovnoj bazi, a tamo
nikome nije smeo da dopusti da ode.
„Spreč ite ih da odu u vazduhoplovnu bazu!“ - povikao je svojim
policajcima. „Razneće se!“
Skoč ivš i sa barikade, Medrano je č uč nuo kada se doč ekao na
š ljunkoviti put. Skoro bez daha se uspravio i potrč ao ka vojnoj bazi.
Tamo su jedan č ovek i nemač ki ovč ar koji je ljutito lajao upozoravali
ljude da se ne penju na ogradu od bodljikave žice.
Re lektori su se iznenada ugasili. Ljudi su u panici poč eli da vič u.
Obavila ih je tama, a sve š to je Medrano video bile su senke svetala,
koje su ostale u očnoj memoriji.
Neko je sigurno izvršio sabotažu na agregatu! - pomislio je.
Ali nije u pitanju bio samo agregat. Odjednom su se ugasili motori i
farovi na automobilima. Umesto zvuka brzog okretanja elisa na
helikopterima, jedini zvuk koji je iz vazduha dopirao bio je zviž duk
rotora koji su se sve sporije okretali.
Medrano se prestravio od zvuka ž estokog udara. Jedan iznenadni
trenutak mu je bio dovoljan da shvati da se jedan helikopter sruš io na
zemlju. Udar je odjeknuo sa polja, koje se nalazilo sa druge strane i
bio je praćen vatrenom kuglom, koja se vinula u vazduh.
Drugi udar je odjeknuo iz istog pravca. Medrano je č uč nuo, skoro
da ništa nije video; brinuo se gde će uslediti treći udar.
Na putu. Nije bio u pitanju jedan udar, nego viš e, jer se treć i
helikopter sruš io na automobile, guž vajuć i i cepajuć i metal, dok su
elise kidale asfalt. Eksplozija ga je odbacila.
67.
Roli je na monitorima posmatrao haos. Moguć nost spoljnih

kamera da snimaju u noć nim okolnostima je uspanič enoj gomili dala
nadrealni zeleni sjaj.
Zar je taj pandur stvarno verovao da mu je dovoljno da postavi
betonske prepreke na put i da će se svi toga pridržavati?
Re lektori su se ugasili. Motori i farovi na automobilima su prestali
da rade. Sruš ili su se helikopteri. Za sve to je postojalo jedno
objaš njenje - ogroman elektromagnetni signal, identič an nuklearnom
udaru, poslao je talas energije kroz sve elektronske uređaje u oblasti
za posmatranje i uništio ih.
Tačno kao što smo predvideli, pomislio je Roli. Ojač ao je spoljne
kamere i sve podzemne prostorije brojnim slojevima š titova od
elektromagnetnih zrač enja. Prostorija iza njega je imala tri puta već u
zaštitu od ostatka podzemne zgrade.
„Gospodine, oč itavanja postaju sve jač a.“ - rekao mu je jedan od
članova tima, posmatrajući kompjuterski ekran.
Uprkos sluš alicama u uš ima, Roli je pomislio da je osetio laku
vibraciju. Ili je to umislio?
Pogledao je ka zaštićenim vratima komandnog centra.
„Kanališete li signal kroz satelitsku antenu iznad nas?“ - upitao je.
„Da, gospodine. Signal se prenosi u opservatoriju, a zatim do
satelita. Satelit usmerava signal ka raketodromu u Vajt Sendsu. Ali ne
znam da li ć e električ na kola moć i da izdrž e ovoliku snagu. Nikada ih
do sada nismo isprobali na ovom nivou.“
68.
23. juli 1942.

„Da li neko ovde zna š ta je nuklearna isija?" - upitao je general
koji je vodio sastanak posvećen obaveštavanju u hitnim situacijama.
Kao i ostali o iciri, koji su sedeli za dugim, metalnim stolom,
kapetan Edvard Roli nije znao o čemu se radilo.
„Nisam siguran da i ja znam.“ - priznao je general. „U suš tini, ako
podelite dva jezgra uranijuma i ako to uč inite dovoljnom snagom,
mož ete stvoriti bombu, koja ć e biti jač a od bilo č ega š to mož ete
zamisliti. Neki nauč nici raspravljaju o tome da bi eksplozija mogla
pokrenuti lanč anu reakciju koja bi uniš tila svet, ali već ina je doš la do
zaključ ka da bi se eksplozija mogla kontrolisati do mere da zbriš e
jedan grad.“
„Generale, uz duž no poš tovanje, da li ste ozbiljni u vezi sa tim?“ -
upitao je jedan pukovnik.
„Pre tri godine, Ajnš tajn je napisao pismo predsedniku u kojem ga
je obavestio da su testovi potvrdili teoriju. Izgleda da su njegovi
kontakti u evropskoj nauč noj zajednici upozorili Ajnš tajna da su
Nemci skladiš tili uranijum i ubrzano se kretali ka istraž ivanjima u
oblasti nuklearne isije. U to vreme, mi, naravno, nismo bili u ratu, ali
sada jesmo, a predsednik se sprema da naredi izradu veoma
poverljivog programa, č iji ć e cilj biti stvaranje nuklearnog oruž ja u š to
kraćem roku.
Naučnik koji će biti na čelu programa je Robert Openhajmer. Bio je
simpatizer „crvenih" tokom tridesetih godina, pa FBI vrš i temeljnu
istragu njegove proš losti. Naš posao ć e biti da održ avamo bezbednost
u mestu Los Alamos u Novom Meksiku. To mesto je označ eno na mapi
koja se nalazi iza mene."
Jedan od majora je otiš ao do mape i pokazao tač no mesto na
kojem se grad nalazio. „Santa Fe i još nekoliko gradova se nalaze na
pola dana vož nje odatle. U suš tini, tamo nema nič ega, osim stoč nih
rančeva.“
„Koje ć emo kon iskovati." - rekao je general. „Los Alamos je logor
za deč ake u sred nedođije. Openhajmer je odlazio tamo kada je bio
deč ak. Nalazi se na vrhu zaravnjenog brda, do kojeg vodi jedan put i
sa kojeg vodi jedan put, kojima se lako dolazi. Openhajmer razmiš lja
da iskoristimo tu zaravan na brdu kao glavno mesto na kojem ć emo
razvijati bombu. Mi ć emo se postarati da ne bude onih koji
prisluškuju."
„Gospodine, mož da postoji još jedno udaljeno mesto koje
odgovara u istoj meri." - Edvard je iskoristio priliku da doda.
General nije bio baš najsreć niji zato š to su ga prekinuli. „A gde se
to mesto nalazi?" - nestrpljivo je upitao.
„U zapadnom Teksasu. Izvan mesta koje se zove Rostov. Tamo
nema niš ta osim miliona jutara ranč erske zemlje. Tamo smo, pre
ulaska u prethodni rat, sagradili pistu za avione. To je bilo dobro
mesto na kojem smo krili pilote koji su se obuč avali i kako Nemci ne
bi posumnjali koliko se aktivno pripremamo da pomognemo
Saveznicima."
„Openhajmer se već opredelio za Los Alamos."
„Rostov mož e pruž iti drugu vrstu prednosti." - nastavio je Edvard.
„Tamo se možda već dogodila fisija."
General je postajao sve zainteresovaniji. „Nastavite, kapetane."
Edvard je svoje primedbe usredsredio tako da su se one isključ ivo
odnosile na nuklearnu isiju. Opisao je izveš taje svoga oca i zaključ io
reč ima: „Nema sumnje da su svetla moć na. Naposletku, moja majka je
umrla od raka kož e koji je dobila od svetala, Po jednoj teoriji, njih
izazivaju radioaktivni elementi u tlu. Ako se zraci mogu kanalisati i
koristiti kao oružje..."
General je podigao ruku, prekinuvš i ga. „Napiš ite izveš taj o tome.
Dostaviću ga Openhajmeru."
„Razumem, gospodine."
Ali Edvard je znao šta se dogodilo sa izveštajima.
Nedelju dana kasnije, tokom narednog sastanka, general je objavio
da će Los Alamos biti osnovno mesto za stvaranje atomske bombe.
Edvard se uzdržao da ne pokaže svoje razočaranje.
Zatim ga je general iznenadio kada je dodao: „Nemci su u potrazi
za drugom vrstom snažnog oružja.“
Svi u prostoriji su ćutali.
„Mož e imati veze sa nuklearnom isijom, ili je, moguć e, zasnovano
na totalno različ itom principu. Sve š to znamo je da su, od invazije
Nemač ke na Norveš ku, 1940. Nemci tamo poslali neuobič ajeno veliki
broj vojnika - pola miliona okupatorskih vojnika u zemlju od dva
miliona ljudi. Mnogi od tih vojnika su na polož aju koji strateš ki nema
nikakvog smisla - okruž uju malu dolinu u središ njoj Norveš koj. Dolina
se zove Hesdalen."
General je pogledao direktno u Edvarda. „Izveš taji govore da ti
vojnici pruž aju zaš titu nauč nicima koji tamo istraž uju pojavu č udnih
svetala."
„Svetala, gospodine?" - Edvard se trudio da ne pokaž e emocije
koje su narastale u njemu.
„Sa efektom koji se kreć u od masovne halucinacije do religioznog
zanosa. Neki ljudi su, gledajuć i u njih, oslepeli. Drugi su postali nasilni
- č ak i skloni ubistvima. Kod nekih su se razvile kancerogene lezije. Ne
postoji dokaz da li je sve ovo istinito, ali je Nemač ka posveć ena
istraž ivanju tih svetala kao moguć eg oruž ja, a kada se oni jednom
zainteresuju za neš to, dobro znate da i mi moramo da uč inimo isto.
Cak i ako su svetla laž na, sve š to Hitler treba da uradi je da pusti
glasine kako je smislio kako da ih koristi kao oruž je i da ih primeni
gde god ž eli. Psihološ ka borba nekada mož e doneti viš e nego borba
tenkovima."
Oglasio se jedan pukovnik: „Gospodine, da li su ta svetla identič na
fenomenu u Teksasu o kojima je govorio kapetan Roli?"
„To je zaključ ak do kojeg je doš ao predsednik. Ako ih Hitler koristi
kao dim i ogledala, da bi nas odvratio od svog programa nuklearne
isije, mož emo i mi uč niti isto. Kapetane Roli, naređeno Vam je da
povedete istraž ivač ki tim u taj grad u zapadnom Teksasu, kako god se
on zvao."
„Zove se Rostov, gospodine."
„Da bismo dokazali da smo oč igledno ozbiljni, pridruž ić e Vam se
dva Openhajmerova istraž ivač a. Oni ć e poslati opremu sa Univerziteta
u Cikagu. Vojne inž enjerske trupe - koje grade postrojenja u Los
Alamosu - ć e Vam dati dvanaestoricu ljudi. Oni ć e ujedno predstavljati
vod koji ć e sve vas, navodno, obezbeđivati. Ako se ispostavi da postoji
neš to korisno u vezi sa tim svetlima, š to viš e - to bolje, onda sam ja
voljan da se kladim da ć e glavni cilj, koji ć emo postić i biti da izludimo
Hitlera time š to ć emo ga naterati da misli da nismo posveć eni samo
ovom projektu, nego i da imamo napretka. I kao dodatak, odvratić ete
pažnju sa onoga što se dešava u Los Alamosu."
Pre kraja meseca, Edvardov tim je vojnim avionom C-47 odleteo
do Fort Blisa, a odatle su u deset kamiona prevezli ljude i opremu do
Rostova. Cim su stigli do starog aerodroma, postavili su š atore i
raspakovali elektronske uređaje, aktivirajuć i agregat, kako bi
omogućili nezavisan dovod struje.
Openhajmerovi ljudi su pregledali teren Gajgerovim brojač em, ali
nisu mogli otkriti tragove radioaktivnosti.
„Morać ete da pregledate mnogo viš e zemljiš ta od toga." - Edvard
im je prstom pokazao ka Zlozemlju. „Svetla dolaze iz tog pravca."
„Mislim da smo izazvali dovoljno zbrke dolaskom ovamo." - rekao
je jedan od istraž ivač a. „Nemač ki š pijuni i dalje prate Openhajmera i
sve one koji su u vezi sa njim. Poš to smo ovde, uhoda je poslao
obaveš tenje u Nemač ku." Visoki, mrš avi č ovek sa naoč arima je
pogledom prelazio bezizraž ajni horizont. Na vidiku su mu jedino bila
dva velika zeca i pet krava, koje su pokušavale da pasu oskudnu travu.
„Do đavola, niko se neć e truditi da dođe ovamo ako ne bude izuzetno
važno."
Zalazak sunca je bio spektakularan. Dok se tama spuš tala, vazduh
je postajao hladniji, terajući ih da prekrste ruke na grudima.
„Pa, gde su svetla?" - upitao je jedan vojnik.
„Ne pojavljuju se uvek. Daj im vremena." - odgovorio je Edvard.
„Ima li neko cigaretu?"
Jedan od inž enjera je otiš ao u veliki, glavni š ator i naslonio svoj sat
na jedan od uključ enih instrumenata. „Sada je 9:20. Bio je ovo dug
dan. Ako se nešto ne desi do 10 sati, ja odoh u krevet."
„Moraš dati svetlima viš e vremena od toga." - rekao je Edvard. „Ne
pojavljuju se po rasporedu."
„Onda me probudi ako ugledaš novo Hitlerovo tajno oruž je. Neć e
baš biti lako zaspati uz brujanje agregata."
„I statič kog š uma koji dopire iz tog radija" - rekao je jedan
istraž ivač . „Nije bitno koju frekvenciju koristim. Dobijam jedino ovaj
zvuk."
„Ne, čuje se nešto u pozadini. Ali to jedva da mogu da čujem"
Neko se zacerekao. „Verovatno neka meksič ka radio-stanica puš ta
muziku marijača."
„Pogledajte, šta je ono tamo?"
„Zvezda padalica. Auh. Nisam ih video od detinjstva. Predugo sam
živeo u gradu, skoro da sam zaboravio kako izgledaju."
„Eno još jedne."
„Ne, to nije zvezda padalica. Suviš e je nisko nad horizontom i
predugo stoji."
„Ima ih gomila. Izgledaju kao vatromet. Kladim se da gledamo
vatromet preko granice. Zna li ko da li je danas neki meksič ki
praznik?"
„Hej, ko god da je u š atoru, neka prestane da pojač ava zvuk na
radiju. Od statičkog šuma me bole uši."
„Niko nije u š atoru." - rekao je jedan od istraž ivač a. „Statič ki š um
se pojačava sam od sebe."
„A vatromet postaje sve sjajniji." - rekao je jedan od vojnika.
„Pogledajte te boje. Podseć aju me na severnu svetlost. Video sam ih
jednom kao deč ak, kada me je otac poveo u kampovanje na jezero
Mičigen."
„Ali ovde smo daleko na jugu. A ova svetla su straš no nisko nad
horizontom." - podsetio ih je jedan od inž enjera. Okrenuo se i zurio u
š ator. „Jesi li siguran da niko ne okreć e taj radio? Statič ki š um je sada
jači od agregata."
Odjednom, statički šum je utihnuo.
Baš kao i zvezde padalice ili vatromet, ili severna svetlost - š ta god
da je to bilo. Horizont je postao potpuno mračan.
Isto se dogodilo i sa uključ enim instrumentima u š atoru. Agregat je
prestao da bruji.
„Šta se, do đavola, dogodilo sa svime?“
„Gospodo,“ - rekao je Edvard - „svetla vam žele dobrodošlicu."
69.
Pejdž se namrš tio kada se neš to dogodilo na zemlji, iza Cesne.

Svetla reflektora su se ugasila.
To je primetila i Tori. „Nešto se dogodilo iza nas.“
Skrenuo je avionom ulevo, uzimajuć i smer iz kojeg su doš li. Ali
prizor viš e nije bio isti. „Gde je posmatrač ka oblast? Ne vidim
reflektore."
„I ne samo to,“ - rekla je Tori - „ja ne vidim ni farove. Pre nekoliko
minuta smo videli č itavu kolonu automobila. Sada se ni put ne vidi. A
helikopteri - više ne vidim ni njihova svetla.“
„Prekinuli su i radio-transmisiju." - rekao joj je zbunjeno Pejdž.
Ispod njih je tamu iznenada obasjala vatrena kugla. Usledile su još
dve eksplozije. Iznenađen, Pejdž je ugledao udar helikoptera u vozila
koja su stajala kraj puta; zvuk eksplozije je stigao do njega iz daljine.
Veliki komadi metala su leteli po zemlji. Razbacani plamenovi su
otkrivali figure ljudi, koji su u panici bežali.
„Neka im je Bog u pomoći." promrmljala je Tori.
Udarni talasi od eksplozije su stigli i do aviona.
„Možda bi trebalo da se vratimo." - uspeo je da izgovori Pejdž.
„Ne, ovo ne mož e biti sluč ajnost. Ono š to se dole deš ava, na neki
nač in mora biti povezano sa svetlima. Doš li smo ovamo da uradimo
neš to - ako ovo ne završ imo sada, mislim da nikada viš e neć u imati
snage da ponovo pokuš am." Tori je uć utala na trenutak. „Zelim da
otkrijem istinu."
„Šta god ti želiš." - ohrabrivao je Pejdž. „Zajedno smo u ovome."
„Jesmo." Tori se naslađivala izgovorenim. „Zajedno."
Izbegavajuć i plamen i delove helikoptera koji su leteli sa zemlje,
Pejdž je leteo ka jugu, ka mračnom horizontu.
„Kakve su ono tamne izrasline ispred nas?“ - upitala je Tori.
„Zlozemlje.“
Tori je pokazala prstom. „Iza njega se nešto nalazi."
„Ne vidim ništa.“
„Slaba crvena svetla. Tri svetla.“
Pejdž se usredsredio. „Ja ih i dalje ne vidim.“
„Postaju sve svetlija.“
„Odakle dolaze? Navodi me.“
Tori je pogledala u pokazatelj na kontrolnoj tabli. „Stotinu i
četrdeset stepeni."
„Ne vidim ništa, osim tame."
„Dele se. Sada su još blistavija. Prelaze iz crvene u plavu, ž utu i
zelenu. Kako je moguće da ih ne vidiš?"
„Možda ako bih se spustio niže."
„Ponovo se dele."
Pejdž je lagano spuš tao avion. Avion se postepeno spuš tao, a
oseć aj spuš tanja i lebdenja ga je podsetio kako se oseć ao kada je
ugledao svetla.
Samo što ih ovoga puta nije video.
„Sada ih baš ima mnogo. Izgledaju kao duga razbacana preko
talasa." - rekla je Tori; glas joj je č udno zvuč ao. „Kreć u se ka
posmatračkoj oblasti."
„Otvoren sam u najveć oj moguć oj meri. Zaš to ih ja ne mogu
videti?"
Dok se Pejdž spuš tao ka tami, odjednom je ugledao svetla.
Izgledalo je kao da mu se veo sklonio sa oč iju, samo š to nije bilo toliko
mnogo boja kao što je rekla Tori.
Izgledalo je kao da se izvijaju u besu.
„Nešto nije u redu." Pejdž je povukao ručicu i podigao nos aviona.
Nit ž ute boje je poč ela da se izdiž e, kao bljesak sunč ane oluje.
Izduž ivala se dok nije postala slobodna, kondenzujuć i se u
izvitoperenu masu, koja je poletela uvis.
Uzdižući avion, Pejdž je skrenuo u desno.
Svetlo se i dalje približavalo.
Skrenuo je u levo.
Isto je učinilo i svetlo.
Cas prozirno, č as se prelivajuć i u duginim bojama, svetlo je
pulsiralo i odjednom ispunilo kokpit. Pejdž viš e nije mogao da č uje
motor aviona. Umesto toga je č uo snaž an vetar. Senke ž ute boje su se
kovitlale oko njega. Pred očima su mu se smenjivale slike.
Ugledao je akvarijum sa biljkama koje su lelujale u vodi i model
brodske olupine; biljke su, u stvari, bile sipe, č iji su pipci podseć ali na
paprat, a i delove brodske olupine su č inile sipe, koje su se pametno
kamuflirale, kako bi se stopile sa okruženjem.
Sada je njegov otac pokazivao sve viš e i viš e sipa, a majka, koja je
za godinu dana umrla od raka dojke, se smeš ila, jer su se, za promenu,
njen muž i sin slagali.
Pejdž je čuo nečiji glas u naletu vetra. Bio je to njegov otac.
„Ponekad moramo da naučimo da vidimo na drugačiji način
Motor je prestao da radi.
Svetlost žute boje je nestala.
Bez ikakvog upozorenja, Pejdž se naš ao u tami, a vid mu je bio još
pomuć en tragovima svetlosti. Napregao je oč i, oč ajnič ki se trudeć i da
vidi kroz krov kabine. Sa olakš anjem je shvatio da je razlika, između
sjaja zvezda i meseca iznad njega, i tame ispod njega, bila dovoljna da
može da odredi horizont.
Tlo, koje se pruž alo ispred njega, č inilo se tamnije nego oblast oko
njega. Namreškano.
Pejdž je prestraš eno shvatio da je, pokuš avajuć i da umakne svetlu
koje ga je gonilo, postao dezorjentisan i okrenuo avion ka Zlozemlju.
Tiš ina je bila zaprepaš ćujuć a. U normalnim okolnostima, u
sluš alicama je č uo priguš en zvuk motora, koji se smanjivao na nivo
brujanja. A sada nije čuo ništa.
Kontrolna tabla sa instrumentima je bila tamna. Radio nije
funkcionisao.
Otac mu je neprekidno govorio š ta da preduzme u sluč aju da
motor prestane da radi. Prvo je avion postavio u model jedrilice. Pri
brzini od š ezdeset i pet č vorova, Cesna ć e, na predenih skoro tri
kilometra, gubiti tri stotine metara visine. U teoriji, to mu je ostavljalo
dovoljno vremena da izabere lokaciju za sletanje u hitnim sluč ajevima
- idealno bi bilo polje, ili č ak put. Tokom dana, sve bi se moglo videti,
ali u tami, nije bilo moguć e videti da li je ono tamno dole trava,
kamenje ili provalija.
Bar su pod sjajem meseca i zvezda, stene u Zlozemlju izgledale
drugač ije od ravne oblasti oko njih. Pejdž je i dalje jedrio Cesnom pri
brzini koju je mogao samo proceniti na š ezdeset i pet č vorova. Poš to
nije video pokazatelj brzine, morao se osloniti na sopstveni oseć aj
aviona, na hiljade sati koje je proveo procenjujuć i kako je
funkcionisao pri različitim brzinama.
I dalje su se spuštali.
„Tori, proveri da li si č vrsto privezala pojas! Pre nego š to
dodirnemo tlo, otvori vrata! Udar pri sletanju mož e iskriviti trup
aviona i zaglaviti vrata aviona!“
Odlučio je da ne izgovori: I zarobiti te u avionu.
Da bi smanjio moguć nost izbijanja pož ara, Pejdž je isključ io dovod
goriva, zatvorivš i sve linije za dovod. Sto su bivali bliž e tlu, oč i su mu
sve više razlikovale stene u Zlozemlju.
I Tori ih je videla.
„Hoćemo li ih izbeći?“ - povikala je.
„To nam je plan.“
„Prokleto dobar.“
Cesna se sve viš e spuš tala. Vreme se razvuklo. Minut je trajao kao
večnost.
„Osećam kao da mi koža gori rekla je Tori.
Pejdž se namrštio, dodirujući obraz. „I ja osećam isto.“
„Videla sam svog oca.“ - rekla je.
„Šta?“
„Kada nas je svetlost obavila, ugledala sam svog oca. Bila sam mala
devojč ica. Vukao me je do automobila. Udarila sam ga, pokuš avajuć i
da se otrgnem, da bih mogla da gledam svetla.“
„I ja sam video mog oca.“
Tamno zemljište im je bilo sve bliže.
„Volim te." - rekla je Tori.
„I ja volim tebe.
Ugledali su stene.
„Drži se.“
Klizeć i preko Zlozemlja, Pejdž je pomislio da je osetio da je toč ak
udario u neš to. Najednom je neujednač ena tama nestala; zamenilo je
neš to š to je lič ilo na livadu. Ali svaš ta je moglo biti ispod Cesne - stene
koje ć e preseć i toč kove i odbaciti avion ili ograda, koja bi isto mogla
da učini.
Pejdž je shvatio da su se nalazili iznad starog vojnog aerodroma.
Dok je avion još jedrio, pokuš avao je da odlož i sletanje š to je viš e
mogao, ne samo zbog toga š to bi, teoretski, sletanje bilo mekš e, nego
zato što će, dok god su u vazduhu, biti živi.
Nije mogao, a da ne razmiš lja o neeksplodiranim bombama ispod
sebe.
70.
Iz Halovejovih nozdrva je kapala krv. Prestao je da pleš e da bi

nadlanicom obrisao usta. Zabrinuo se kada je ugledao crvenu teč nost
na zglobovima, ali je to potrajalo samo trenutak. Ta krv nije bila
važnija od krvi koja mu je tekla iz ušiju.
Žena u njegovom naručju je bila važna.
Čaša vodke i đusa, koja je uvek bila puna - bila je važna.
I š to je bilo najvaž nije, muzika je bila važ na. Halovej se seć ao
svojih mladalač kih snova o tome da postane rok zvezda, kako ć e imati
svet pod svojim nogama, kako ć e moć i da naređuje i da radi š ta god
ž eli. Svirao je gitaru dok mu nisu izaš li ž uljevi po prstima. Pisao je
pesmu za pesmom. Pratio je rok bendove od grada do grada, dajuć i
sve od sebe da bude neophodan, kupovao im je drogu, dovodio
devojke, pokuš avao da ih ubedi da sasluš aju njegove pesme i mož da
ih snime, ili da ga puste da bude prateć i vokal, jer je dobri drugar Eri
zaslužio da bude plaćen za sve usluge koje je činio.
Uskoro bi on postao momak za kojim bi iš li ljudi i dovodili mu
devojke i donosili drogu.
Ali jedan grad je smenjivao drugi, kao š to je jedan bend smenjivao
drugi, a jednoga dana je Halovej shvatio da niko nikada neć e snimiti ni
jednu njegovu pesmu, kao š to je prokleto bio siguran da mu neć e
dopustiti da peva. Sta je bio on, neka vrsta morona, pa nije shvatio da
mu se podsmevaju i da ga koriste?
Vratio se u Providens, gde je u restoranima č istio stolove, zatim
mu je devojka zatrudnela, a onda se pridruž io vojsci. Sledeć e č ega se
sećao bilo je da je ubijao ljude, umesto da peva za njih.
Tuga njegovog ž ivota razlila se po njemu dok je plesao uz muziku
od koje mu se srce slamalo. Oč i su mu se ispunile suzama. Kada bi ih
obrisao desnom rukom, uspevao je da vidi da na zglobovima ostaje
vise krvi nego pre samo jednog minuta. Mrš teć i se, obrisao je oč i
levom rukom. Ugledavš i crvenu teč nost na zglobovima leve ruke,
shvatio je da mu krv teč e iz suznih kanala, kao i iz uš iju i nosa, ali ni to
nije bilo važ no jer mu je palo na pamet da mu je vid zamuć en iz drugih
razloga.
Osetio je miris koji je bio drugač iji od mirisa cimeta u ž eninoj kosi.
Kaš ljuć i, pogledao je ka hodniku, kroz otvorena vrata, ali u stvari, nije
mogao da vidi hodnik.
Vid mu je bio zamućen.
71.
Lokhart je nagomilao još suve trave i rastinja na vatru koju je

zapalio iznad cevi za dovod vazduha. Oblast oko njega je bila obasjana
re lektorima koji su se uključ ili kada je sunce zaš lo, bacajuć i č udan
sjaj na velike satelitske antene. Svetla re lektora su bila toliko jaka da
je osećao njihovu toplotu.
Ili je to možda bila toplota od vatre, koja je sada bila visoka metar i
po. Kada je ispalio po metak u svaku kameru za nadzor koju je mogao
da nađe, Lokhart je potražio drugi način da uđe u zgradu.
Do đavola, ovo mesto je hermetički zatvoreno, pomislio je.
Naravno, odmah je shvatio da zgrada ne mož e biti hermetič ki
zatvorena. Sigurno postoje cevi koje dovlač e i izvlač e vazduh. U
suprotnom, ljudi koji se nalaze unutra bi se udavili.
Na kraju, Lokhart je otkrio tri reda cevi, skrivenih među
antenama.
Nije imao š ibice. Varnice iz cevi puš ke M4 su mu posluž ile umesto
njih. Prvo je nagomilao suvu travu i rastinje iznad cevi za dovod
vazduha. Kada je zatim zapucao u njih, nije imao problema da upali
vatru.
Trik je bio u tome da neprekidno trč kara od jedne do druge vatre i
da dodaje na njih suvo rastinje. Uskoro je postalo jasno č emu koja cev
služ i. Jedna cev je usisavala, a druga isisavala dim. Iako je noć bila
prijatno hladna, od napora mu je koš ulja bila natopljena znojem, ali je
on bio veoma zadovoljan učinjenim.
Razmiš ljajuć i o leš evima u kamionu i pod pretnjom da je onaj
prokletnik unutra imao neki zadatak, zapevao je Come on, baby, bum.
Zamiš ljao je budalu u zgradi kako pokuš ava da diš e kroz mokar
peš kir, dok se guš i od kaš lja. Pre ili kasnije ć e otvoriti vrata. Lokhart
je iz daljine posmatrao ulazna vrata dok je iš ao od jedne vatre do
druge, usredsredivš i se uglavnom na usisne cevi, nabacujuć i još suvog
rastinja. Građa koja je ostala sa gradiliš ta je viš e razgorela vatru. I
dalje je posmatrao vrata. U trenutku kada se Halovej pojavi, Lokhart
ć e mu dati lekciju zaš to mu je bila loš a ideja da sruš i pukovnikove
planove.
Plamenovi su buktali. Ali Lokhart je sada č uo glasniji zvuk.
Pogledavš i ka zapadu, ugledao je svetla helikoptera zvanog „crni
soko“ kako se polako primič e. Najzad, pomislio je. Pukovnik je rekao
da će poslati opremu uz čiju ću pomoć uspeti da uđem.
Zgrabio je puš ku M4 i potrč ao. Heliodrom je bio uniš ten ostacima
eksplodiranog helikoptera. Stajao je pod svetloš ću re lektora i obema
rukama mahao, kako bi privukao pilotovu paž nju. Zatim je pokazao
ka delu koji se nalazio iza otvorenih kapija. Ubrzo je pilot u
helikopteru krenuo tim pravcem, usmeravajuć i nos helikoptera kroz
kapije, ka čeličnim vratima zgrade od betonskih blokova.
„Sta je oborilo ovaj helikopter?" - vikao je pilot dok su se rotori
„crnog sokola" smirivali.
Lice mu se steglo kada mu je Lokhart objasnio.
Iz izlaza na boku helikoptera je iskakao tim za specijalne
operacije, sa puškama spremnim za napad.
„Kaž eš da se u kamionu nalaze nagomilani leš evi?" - pitao je pilot.
Kada je ugledao kako sa kamiona skač u tri kojota, sa delovima tela
koji su im visili iz usta, sa gađenjem je odmahnuo glavom.
„Pukovnik je rekao da ć ete doneti opremu uz č iju ć emo pomoć
moć i da uđemo unutra." - rekao je Lokhart. Sta ste doneli? Klejmorke?
9 Kabl za detonaciju?"
„Za ovog momka imam nešto bolje."
Minut kasnije, helikopter se podigao, lebdeo je na oko trideset
metara iznad terena, a onda ispalio raketu.
Lokhart je radosno posmatrao sve iz daljine. Zeleo je neš to š to ć e
mu omoguć iti da uđe kroz ta vrata. Ali ovo je bilo mnogo bolje. Uz
zadovoljavajuć u eksploziju, raketa je raznela celu betonsku zgradu u
parčiće.
72.
Brent je stajao na automobilskoj prikolici, opisujuć i haos koji je

zavladao među ljudima ispod njega. Seć ajuć i se š ta se dogodilo
prethodne noć i, skoro da je odluč io da svoj komentar uradi sa zemlje
ili sa manjeg uzvišenja.
Ali na šta bi, do đavola, to ličilo? Trebalo bi da budem najžešći
izveštač kada je posao u pitanju, a hteo bih da izveštavam kraj stola za
piknik.
Cak i tada, kad god bi gomila zaljuljala auto-prikolicu i naterala ga
da održ ava ravnotež u, priseć ao se kako je to kada se padne na zemlju.
Ni jedan kamerman nije imao Anitinu odluč nost da se sa njim popne
na krov. Producent je, naposletku, postavio gore kameru sa daljinskim
upravljanjem. Ta kamera, kamere koje su drž ali okupljeni, i kamera
usmerena ka helikopteru ć e biti dovoljne da pokriju prilog. Ali nije
bilo dileme gde ć e biti usmerena paž nja publike - na momka koji
rizikuje svoj ž ivot na krovu auto-prikolice, dok su sve ostale
televizijske stanice izgledale kao slabić i, jer su obavljale svoj posao sa
zemlje.
Kada su se pogasili reflektori, Brent je bio dramatičan.
„Da li je neko izveo sabotaž u sa svetlima?' - upitao je pre nego š to
je shvatio da su se ugasili i njegovi re lektori - ne pominjuć i svetla na
kamerama, automobilima i helikopterima.
Isuse, nemojte mi reći da nisam u programu uživo.
Zaslepljen trenutnom tamom, pipajuć i je, krenuo je ka
merdevinama koje su se nalazile pored prikolice. Ljudi su udarali o
vozilo, panič no vič uć i. Zateturao se, doš ao do merdevina, krenuo niz
njih i stao kada su se helikopteri srušili u plamenu.
Kada je kraj njega proleteo š rapnel, Brent je prigrlio merdevine i
sač ekao da udarni talasi od eksplozije prođu. Oč i su mu bile u istom
nivou sa krovom prikolice. Gledao je pravo preko betonske barijere
ka polju koje se prostiralo iza posmatračke oblasti.
Približavao se bljesak.
Brent je prvo pomislio da su u pitanju tragovi svetla koje su
re lektori ostavili u njegovom vidnom polju. Ali onda je shvatio da se
to š to je video protezalo stotinu metara sa desna na levo. Sjaj je
postajao sve već i i svetliji, bio je tako jak da je razvejao tamu; bio je to
pravi plimni talas boja, koje su žestoko grabile preko polja ka njemu.
Možda mikrofon još radi.
Kao mahnit je govorio u mikrofon: „Več eras vaš izveš tač posmatra
najsnaž niju manifestaciju svetala u Rostovu, kako se pruž aju preko
vidnog polja i prilaze gomili koja se ovde okupila."
Sjaj je postao neprijatno snažan.
„Cini se da u njegovom središ tu seva! Efekat na posmatrač e je
ogroman!"
Ljudi u gomili su plakali, cvileli i molili se. Ali zvuci koje su stvarali
nisu bili dovoljno glasni da nadjač aju rastuć i š um svetala koja su se
širila ka njima.
„Vazduh postaje vreliji!" - vikao je Brent. „Trava se zapalila! Samo
trenutak, neš to trč i iz pravca svetlosti! Mikrofon je skoro postao
isuviše vreo da bih mogao da ga držim! Lice mi je..."
Vrisnuo je.
73.
Kada je helikopter „crni soko“ razneo kuć icu u komade, Lokhart i

specijalni tim su zviznuli u znak podrš ke. Na mestu kuć ice se nalazila
rupa koja je vodila na dole.
„Hajde da sad spržimo kučkinog sina!“ - rekao je Lokhart.
Bez upozorenja, svi re lektori su se ugasili, obaviš i celu oblast
tamom. Onako napet, rekao je sam sebi da je to zbog š tete koju je
nanela eksplozija. Ali, pre nego š to je helikopter uspeo da sleti, i svetla
na njemu su se pogasila.
Kao i motor.
Naglo gubeć i visinu, tresnuo je na zemlju sa visine od petnaest
metara, dok se elisa okretala, a trup se prelomio. Jedina svetlost je
dolazila od požara.
Ne, grešim, pomislio je Lokhart. Na jugoistoku, gde se nalazila
napuš tena vojna baza, paž nju mu je privukao sjaj. Iako se napinjao da
privikne oči na tamu, ovaj sjaj nije bilo moguće ignorisati.
„Sta je ono, do đavola?" - povikao je jedan od č lanova tima za
specijalne operacije.
„Ne znam, ali postaje svetlije! I kreće se u našem pravcu!"
„Svi na zemlju!"
Na trenutak, Lokhart je pomislio da je u pitanju raketa koja ide u
njihovom pravcu, ali kada je legao na zemlju, shvatio je da je u pitanju
svetlost. Svetlost se sastojala od boja koje su se preplitale - crvene,
zelene, ž ute, plave. Dolazila je sa horizonta, prelazila preko polja i
isijavala toplotu dok je prelazila preko njega. Osetio je dim kada mu je
oprljila kosu i ugasio iskre koje su ga zahvatile.
Izbacujuć i iskre, svetlost je zahvatila satelitsku antenu koja je bila
okrenuta na stranu u pravcu vojne baze. Odjednom, svetlost je
promenila pravac kretanja i poletela uvis, sa antene koja je bila
okrenuta ka nebu. To je Lokharta podsetilo na ilmove o Drugom
svetskom ratu, u kojima su snaž ni re lektori pretraž ivali nebo u
potrazi za neprijateljskim bombarderima, koji su noću napadali.
Iako je u pitanju bio samo jedan snop svetlosti, od viš ebojnog sjaja
su ga bolele oč i. Svetlost se vinula uvis, protezala se sve do neba, sve
dok tamo nije stigla do neč ega, bacala je iskre oko sebe, pa odjednom
bljesnula i pod uglom krenula ka cilju na zemlji, koji je bio daleko na
severozapadu. Stvarala je trag pulsirajuć e svetlosti, koja je nastavila
da pucketa nad tlom i da menja svoj pravac kretanja kod antena.
„Gorim!“ - povikao je neko. Njegove kolege su pohitale da mu
ugase zapaljenu odeću.
Lokhart je drž ao ruke preko uš iju. Snop svetlosti je š iš tao i
pucketao, ali se č uo još jedan zvuk - statič ki zvuk, koji je mogao biti
š um, ali je mogao biti i preglasna muzika, koja je pretila da mu razori
bubne opne.
74.
16. juli 1945.

Neš to pre zore, izvedena je detonacija prve atomske bombe izvan
mesta Alamogordo, u udaljenim delovima Novog Meksika. Dok se
vatrena kugla u obliku peč urke i zaslepljujuć e svetlosti uzdizala
dvanaest kilometara u visinu, pri temperaturi koja je bila deset hiljada
puta snaž nija od one na površ ini sunca, direktor projekta, Robert
Openhajmer je recitovao odlomak iz Bhagavad Gite, u kojoj Bog
objavljuje svoj istiniti, fenomenalni i zastraš ujuć i oblik jednom od
svojih učenika.
„Ako bi sjaj hiljadu sunaca odjednom zasjao na nebu, to bi bilo kao
sjaj moć noga." - citirao je Openhajmer. „Sada sam postao Smrt,
uništitelj svetova."
U isto vreme, nije se mogao potvrditi prijem, niti slanje bilo
telefonske ili radio-poruke iz vazduhoplovne baze izvan Rostova, u
Teksasu, oko č etiri stotine kilometara jugoistoč no od Alamogorda. Od
naroč itog je znač aja bio status postrojenja ispod vazduhoplovne baze,
gde su se istraž ivanja alternativnog oruž ja za masovno uniš tenje
vodila od 1943.
Nakon š est sati pokuš avanja da uspostavi komunikaciju, vojska je
poslala borbeni avion P-40 „vorhok" u izvidnič ku misiju iz Fort Blisa.
Stigao je u 2 sata posle podne. Leteć i nad pistom , pilot je prijavio da
ne postoji nikakva aktivnost.
„Vidim otvorene hangare. Kamioni i avion su kraj piste. Jedan
avion B-24, „oslobodilac" se nalazi na poč etku piste, izgleda kao da ć e
upravo poleteti, ali se propeleri ne pokreću. U stvari, ništa se ne kreće.
Ne vidim ljude."
Kada je dobio naređenje da sleti i obavi istragu, pilot je poč eo da
pravi zaokret kako bi mogao da sleti. Na visini od š ezdeset metara je
najzad video da se neš to kreć e - bio je to jedan č ovek u uniformi, koji
se teturao sredinom piste. Pilot je izveo hitno skretanje i posmatrao
kako se čovek i dalje tetura sve dok nije pao na kraju piste.
Nakon sletanja, pilot je brzo pregledao celu oblast, ali i dalje nije
video ljude među kamionima i avionima. Pož urio je ka č oveku koji se
sruš io. Covek je bio u polusvesnom stanju, jaukao je. Na uniformi je
imao obelež ja pukovnika i bio je pokriven krvlju. Lice mu je bilo
spaljeno. Identifikacija na džepu otkrila je ime Edvarda Rolija.
Pilot je otrč ao do jednog kamiona, nadajuć i se da ć e moć i da ga
iskoristi da skloni pukovika Rolija sa sunca, ali se kamion nije
pokrenuo. Sva vozila su bila neupotrebljiva. Najviš e š to je mogao da
uradi, bilo je da pukovniku pruž i osnovnu prvu pomoć i da se izbori
da ga odnese do hangara. Tamo je pilot otkrio tela celokupnog vojnog
osoblja; svi su bili obliveni krvlju koja je tekla iz uš iju, noseva, suznih
kanala, usta i ostalih otvora na telu. Iz nekih lica je isteklo toliko krvi
da se koža raspala.
Tela su bila u polož ajima koji su ukazivali na oč ajnič ku potrebu da
se nađe zaklon, jer su bila š ćuć urena kraj zidova, aviona ili opreme.
Cinilo se da se dvanaest vojnika međusobno poubijalo. Jauci su odveli
pilota do novih prež ivelih, svi su krvarili, bili u polusvesnom stanju i u
delirijumu.
Kada je pilot radiom prosledio informaciju, reč eno mu je da ostane
na vezi. Deset minuta kasnije, neč iji zapovednič ki glas mu je rekao:
„Ostani gde si. Pokuš aj da pomogneš pukovniku Roliju. Ne idi nikuda
viš e po bazi. Saljemo dva aviona C-45 sa medicinskim ekipama. Kada
oni stignu, vrati se odmah u Fort Blis i javi se na raport. Osim toga, ni
sa kim ne razgovaraj o onome š to si video. Ponavaljam - ne idi na
druga mesta u bazi.“
Dok je u prvom avionu C-45 bilo medicinsko osoblje, u drugom
avionu se nalazio bezbednosni tim, č ija je svrha bila da u potpunosti
istraž i podzemne prostorije. Sač ekao ih je slič an prizor pustoš i: već ina
ljudi je bila mrtva, usled opekotina i krvarenja i nekolicina prež ivelih,
koji su jaukali od bola. Ponovo se č inilo da su neke od ž rtava pucale
jedne na druge. Krv je bila po zidovima.
U roku od tri dana, vazduhoplovna baza je zatvorena. Zvanič no
objaš njenje za smrt osoblja bilo je curenje goriva, koje je izazvalo
veliki pož ar. Avioni i ostala oprema su premeš teni u druge baze. Ulaz
u podzemne prostorije je zapeč ać en. One koji su tuda prolazili, znaci
su upozoravali na neeksplodirane bombe.
75.
Lokhart i tim za specijalne operacije su pož urili da se udalje od

snopa svetlosti. Dohvativš i svoje puš ke M4, doš li su do rupe koju je
napravila raketa na mestu udara u betonsku kuć icu. Stepenice su
vodile na dole, gde je svetlost obasjavala dim.
„Doš li smo sa opremom za zaš titu od gasova." - rekao mu je vođa
tima za specijalne operacije.
Navukli su gas-maske iz svojih ranč eva sa opremom. Pokazujuć i
mu da se drži podalje, požurili su niz stepenice.
Lokhart je č uč nuo kako bi se zaš titio od vreline koju je ispuš tao
snop svetlosti.
„Vidim žicu!“ - začuo se nečiji glas.
„Prekorači je! Luđak je trebalo da je bolje sakrije!"
Lokhart je č uo bat č izama, dok su se spuš tali niz metalne
stepenice. Bez upozorenja, snaga eksplozije ga je odbacila unazad. Još
jedna nagazna mina! - shvatio je. Jauknuo je od bola kada je snaž no
udario o š ljunak. Krici u dnu stepeniš ta su lagano utihnuli, sve dok
jedini zvuk koji se čuo nije postao pucketavi šum snopa svetlosti.
I nezemaljska muzika, koja je sada imala zastraš ujuć u, ritmič nu
jač inu. Lokhart je verovao da muzika dopire iz snopa svetlosti, ali
sada, dok se borio da stane na noge, bilo je oč igledno da muzika
dopire sa dna stepeništa.
Podigao je svoju puš ku M4, priš ao je zjapeć em otvoru i oprezno
pogledao dole. Svetlo iza dima mu je prikazalo prizor na stepeniš tu,
koji je sada predstavljao smesu iskrivljenog metala i tela.
Besan, Lokhart je okač io puš ku na rame. Desna ograda se klatila
na mestu gde je metal bio prič vrš ćen za beton. Malo po malo,
zadržavajući dah, znojeći se, Lokhart se spustio niz ogradu.
Na dnu je pokuš ao da se ne zakaš lje od jač ine dima. Kada je
pregledao isprepletana tela, uvideo je da viš e niš ta ne mož e da uč ini
da im pomogne.
Skinuo je gas-masku sa jednog od poginulih i stavio je na glavu.
Imao je utisak da se guš i od nje, ali mu je bar uguš ila ž elju za
kašljanjem. Kraj očiju mu je promicao dim.
Muzika je i dalje svirala u pulsirajućem ritmu.
Na nekim telima je bilo bombi. Lokhart je uzeo nekoliko, a zatim je
skinuo puš ku sa ramena i uperio je napred, spreman da puca na
najmanji pokret.
Sjaj sa zidova se pojač ao. Polako se kretao niz hodnik, doš ao je do
otvorenih vrata na desnoj strani i bacio unutra bombu, brzo se vrativš i
unazad. Dok je eksplozija odjekivala, č uo je kako se lome staklo i
metal.
Nastavio je da se kreć e kroz kovitlac dima i doš ao do otvorenih
vrata na levoj strani hodnika - izvora muzike. Izvukavš i osigurač iz
druge bombe, spremao se da oslobodi polugu, kada je zač uo glas iz
prostorije.
„Nemoj. Bolestan sam. Samo ž elim da sluš am muziku. Pusti me da
umrem dok slušam muziku.“
„Ti si Halovej?" - odgovorio je, ne pojavljujući se na ulazu.
„Bio sam nekada.“
„Bio si nekada? To nema smisla."
„Voliš li vodku i đus?“
„Tvoj odgovor i dalje nema nikakvog smisla."
„Nisi probao vodku i đus?“
„Sve što osećam sada je dim."
„Kada sam se prvi put napio, to je bilo od vodke i duš a." -
odgovorio je slabašni glas; osoba koja je govorila je imala problema sa
disanjem.
„E, pa, ovo će ti biti poslednja." - ljutito je odgovorio Lokhart.
„Molim te... samo me pusti da još malo sluš am muziku. To je sve
što mi je ostalo." Osoba je udahnula. „Više čak ne mogu ni da plešem."
„Ne znam o č emu, do đavola, prič aš , ali ti garantujem da su ti
plesač ki dani odbrojani.“ Lokhart je i dalje drž ao bombu, sa prstima
preko poluge. „Nije trebalo da kvariš pukovnikov projekat."
„Pukovnik je đubre.“
Lokhart je oklevao. „U pravu si što se toga tiče.“
Odjednom je postao svestan da je pod postao nestabilan.
„Jesi li ikada ž eleo da budeš rok zvezda?“ Halovej je uspeo da ga
pita.
Lokhart je jednom č uo č oveka koji je disao kroz otvor na grlu.
Sada je čuo isto krkljanje.
„Rok zvezda? To mi baš i nije bilo visoko na listi.“
„Šta si želeo da postaneš?"
„Nikada nisam razmiš ljao o tome." Lokhartu je spontano pao na
pamet motor ‘Harli Dejvidson’ kojeg je ostavio nekoliko kilometara od
baze.
Dok se pripremao da baci bombu, namrš tio se, oseć ajuć i zidove
kako se tresu.
„Nisam znao da je moguć e krvariti iz toliko mesta u isto vreme.“ -
promrmljao je Halovej, sve viš e krkljajuć i. „Već sam mrtav u velikoj
meri. Samo me pusti da slušam muziku."
U sred dima, krov je poč eo da se trese i sa njega je poleteo komad
betona. Lokhart je imao oseć aj da je sve nekako povezano sa
muzikom.
Zamišljao je kako vozi harlija.
Pod se pomerao toliko da je jedva održavao ravnotežu.
„Da." - rekao je Lokhart. „Pukovnik Roli je đubre. A je li vredno
ono što si ti uradio?"
„Do đavola, jeste." Halovej se sa mukom nakašljavao.
„Do đavola ćeš i otići. Sumnjam da tamo ima muzike."
Lokhart je bacio bombu u prostoriju, odmakao se i pokrio uš i
rukama. Eksplozija ga je uzdrmala. Cuo je kako komadi ruš evina lete
po prostoriji. Više nije čuo muziku.
Hodnik je i dalje podrhtavao. Dok su sa zidova i plafona padali
komadi betona, on se okrenuo i pojurio kroz dim š to je brž e mogao.
Malo po malo, popeo se uz rasklimanu ogradu stepeništa, plašeći se da
bi mogla da padne.
Kada se popeo, č uo je pucketavi š um snopa svetlosti, uspravljajuć i
se pod njegovim lelujavim sjajem. Kada je skinuo gas-masku, primetio
je da se u vazduhu oseća miris električnog požara.
Zemlja je vibrirala.
Protrč ao je kroz tri otvorene kapije, duž staze. Mogao je da misli
samo na motocikl i na to kako bi voleo da ga večno vozi.
Pravio je sve veće korake, brzo trčeći.
Kada je bio udaljen oko kilometar i po od opservatorije, osetio je
vrelinu eksplozije iza sebe. Od snage udarnog talasa se zateturao.
Osvrnuo se i video kako opservatorija leti u vazduh. Satelitske antene
su se raspadale. Najdramatič nija eksplozija se odigrala na nebu, nalik
na najveć i vatromet koji je video. Ali se eksplozija dogodila mnogo
više na nebu nego što bi obična raketa za vatromet dosegla.
Jedino objaš njenje koje mu je palo na pamet bilo je da je
eksplodirao satelit.
76.
Roli je osetio vibriranje.

„Da li se i vama č ini da se pod ljulja?“ - upitao je ljude koji su bili
pred elektronskim instrumentima. Zbog sluš alica u uš ima, č inilo mu se
kao da mu glas dopire iz daleka.
„Sve poč inje da podrhtava." - rekao mu je jedan od ljudi. „Cujem
neku vrstu šuma.“
„Gurni slušalice dublje u uši.“
„Dublje ne mogu da ih poguram."
„Onda stavi i slušalice za smanjenje buke."
Roli i ostali ljudi su ih takođe stavili na uši.
„Još čujem šum." - slabašno je odgovorio čovek.
Na video-monitoru, Roli je video plamen iz sruš enih helikoptera.
Inač e je oblast bila mrač na, ljudi su reagovali uspanič eno i zbunjeno, a
od zelene boje, koju je stvarala kamera za noć no snimanje, izgledali
su još č udnije. Na drugom monitoru se mogao videti nemač ki ovč ar,
koji je potpuno izgubio kontrolu. Kidisao je na kerovođu iskež enih
čeljusti.
Ubij ga, požurivao je Roli.
Kerovođa je zaista posegao za pištoljem ispod košulje, ali ga je pas,
koji je kidisao, naterao da ustukne i da padne. Kerovođa je ispalio
metak u vazduh, kada je ž ivotinja skoč ila na njega, oslobodila se sa
povoca i pobegla u noć.
„Šum postaje sve gori." - rekao je neko, vrlo prigušenim glasom.
„Što se trese."
„Isuse, ide mi krv iz nosa."
„Signal je prejak! Štitovi ne rade!“ - uspaničeno je pomislio Roli.
Na drugom monitoru se video rastuć i talas svetlosti koji se pruž ao
duž ravnice, paleć i travu pod sobom. Iz njega je izbio snop, koji je
poleteo u pravcu stare vazduhoplovne baze. Stigao je do sakrivene
antene i preko nje nastavio ka opservatoriji.
Odjednom su se svi monitori pogasili, š titovi na kamerama su
prestali da rade. .
Iz očiju jednog od ljudi je potekla krv.
Roli je ustuknuo.
„Isključite opremu!" - povikao je neko.
„Ne!“ - uzviknuo je Roli, nastavljajuć i da korač a unatrag. „Neka sve
bude uključeno što je duže moguće!"
„Moje uši!“
Neko je počeo da povraća krv.
Roli je doš ao do ulaza u prostoriju, uš ao u nju, zatvorio č elič na
vrata i zaključ ao ih. Ta prostorija je imala tri puta jač u zaš titu od
elektromagnetnog zrač enja nego preostali deo zgrade. Pož urio je do
monitora na svom stolu i posmatrao ljude izvan prostorije.
Neko je shvatio š ta je Roli uradio i pojurio ka vratima, lupajuć i o
njih. Mahniti pokreti njihovih usana su govorili Roliju da su ga molili
da ih pusti unutra. Jedan od ljudi je podigao puš ku M4 koja je imala
prikačen lanser za granate, a zatim pokazao ostalima da odstupe.
Pucao je u vrata.
Roli je osetio potres. Na monitorima je video dim od eksplozije i
povrede koje su š rapneli naneli nekim č lanovima tima. Ali vrata su
ostala netaknuta. Iako je vikao, glas tog č oveka je zvuč ao utiš ano;
uzeo je novu granatu i ispalio je, bez uticaja na vrata. Ali bol koji su
eksplozija i š rapnel naneli ostatku tima, naterao je nekoga da uzme
svoj karabin i da upuca čoveka sa lanserom za granate.
Covek koji je drž ao karabin je zatim upucao još trojicu č lanova
tima, dokazavš i da je sila povezana sa svetlima zaista izazivala
nerazumno nasilje. Iz tog razloga je, da bi dokazao tu teoriju, Roli
ostavio č lanovima tima oruž je na dohvat ruke. Trenutak kasnije, taj
č ovek je bacio karabin i rukama stisnuo glavu, dok mu se lice grč ilo
od bola.
Monitori na Rolijevom stolu su prestali sa radom, š titovi na
kamerama su pali.
Roli se spustio u stolicu pored stola. Zapanjeno je sam sebi
pokuš avao da kaž e da nikada nije verovao da ć e morati da potraž i
utoč iš te u ovoj prostoriji. Zaš tita od elektromagnetnog zrač enja u
ostalom delu zgrade je bila toliko jaka da je bio uveren da ć e izdrž ati.
Ali, postojao je samo jedan nač in da se ispitaju granice izdrž ljivosti
cele zgrade.
Pogledao je na sat. Bilo je 9:47. Ima još mnogo do izlaska sunca. Ali
hej, nema veze. Imam dovoljno hrane i vode da preguram celu noć.
Neće biti problem da sačekam do svitanja, pre nego što odem.
Svetlost na plafonu je počela da žmirka, agregat je prestao da radi.
Smiri se. Ako agregat prestane da radi, ni to nije važno. Samo ću
spustiti glavu na sto i uraditi ono što normalni ljudi rade: spavaću.
Vreme će proleteti.
Ona jadna kopilad napolju...
Svetla u prostoriji su se ugasila. Roli se naš ao u najdubljoj tami
koju je do tada iskusio.
Bezbedan sam. To je važno. Ujutru će biti dovoljno svetla.
Spavaj.
Kada je Roli spustio glavu na sto i sklopio oč i, ugledao je
zamiš ljene mrljice koje su stvarale iluziju da su u dnu njegovih oč iju -
bio je to trik koji stvara mozak. Otvorio je oč i, a tama mu se č inila još
dublja.
Zbog blagog zvonjenja u uš ima se oseć ao nelagodno, a onda je
shvatio da je taj utisak normalan kada su svi ostali zvuci blokirani.
Zvonjenje u ušima je tu sve vreme. U normalnim uslovima ga
prikrivaju ostali zvuci.
Čak i tada...
Da li bih mogao da čujem svetla?
Ne, nije sebi smeo da dopusti da počne da paniči.
Misli na nešto drugo.
Na šta?
Odogovor mu se automatski nametnuo.
Na svog dedu.
77.
Edvard Roli se nikada nije oporavio od onoga š to mu se dogodilo u

vazduhoplovnoj bazi u Rostovu, 16. jula 1945. O iciri koji su napisali
izveš taje Vojnoj obaveš tajnoj služ bi su osetili olakš anje. Covek u
stanju stalne katatonije verovatno nikada neć e prič ati drugima o
oruž ju za masovno uniš tenje koje bi moglo biti snaž nije od atomske
bombe.
Uz sjajan uspeh Openhajmerovog projekta, predsednik i vojska su
odluč ili da nema potrebe za pokuš ajem da se razvija dodatno
naoruž anje, naroč ito kada se njegovi elementi nisu dobro shvatali i
nepredvidljivo uništavali.
I bili nepouzdani. Svetla se nisu pojavila dva meseca, a č ak i posle
dva meseca su bila jako slaba.
Bezuslovna predaja Japana je samo pojač ala njihovu odluku. Jedno
superoruž je je bilo dovoljno da kontroliš e sudbinu sveta. Ali, onda su
Sovjeti razvili svoju atomsku bombu, a kako se nuklearna trka
pojač avala, istraž ivanje u Rostovu se u toj meri zataš kalo da su svi
zaboravili na njega.
Edvard Roli je narednih dvadeset i pet godina proveo u Vojnoj
bolnici za mentalne bolesti; svakoga dana ga je poseć ivala supruga,
kojom se ož enio dok je služ bovao u Prezidiju u San Francisku, 1939.
Sin im se zvao Robert. Kao pobož na katolkinja, Edvardova ž ena je
odbila da se ponovo uda. Da bi se udala, morala je da se razvede od
svog muža, a ona je verovala da će razvodom prokleti svoju dušu.
Tokom sedamdesetih godina, sve već i troš kovi rata u Vijetnamu su
naterali Vojsku SAD da ukine punu medicinsku negu osoblju č ije je
leč enje datiralo od vremena Drugog svetskog rata. Edvarda je ž ena
preselila iz bolnice u svoj stan, gde je njen ž ivot dobio novu svrhu, jer
se posvetila nezi njega.
Do tada je njen sin imao dvadeset i devet godina i sam je postao
otac deč aka po imenu Voren. Rastuć i, Voren je poseć ivao dedu i na
trenutke bivao uplaš en, pa fasciniran starcem zaraslim u bradu, koji je
nepokretno sedeo u stolici za ljuljanje u dnevnoj sobi, uvek odeven u
pidž amu i kuć ni mantil, uvek gledajuć i televiziju - iako niko nije
mogao da kaže da li je deda bio svestan onoga što je gledao.
Voren je imao trinaest godina kada mu je baka umrla od
mož danog udara. Na sahrani su svi govorili da je bila svetica. Nikada
nije zaboravio sa koliko su ž ara njegovi roditelji govorili o tome š ta ć e
uraditi sa „matorim", kako su ga zvali.
„Nemamo prostora." - bila je uporna njegova majka, dok je otac,
ovlaš ćeni o icir u Vojsci, protivreč io govoreć i da nemaju novca da
matorog smeste u bolnicu.
Na kraju, deda je doš ao da ž ivi u njihovom malom stanu u Fort
Bragu, a Voren je dobio zadatak da brine o njemu posle š kole, dok je
njegova majka radila polovinu radnog vremena u vojnoj poš ti. Vorenu
to nije smetalo. Bilo mu je dopuš teno da dovodi prijatelje, a oni nisu
previše marili za izboranog, smež uranog, sedokosog starca, sede
brade. On je samo sedeo i gledao bilo koji televizijski kanal koji bi oni
izabrali.
Nikada se nije sam kretao, ali je mogao hodati, ako bi ga neko
naterao, a mogao je i da ž vać e, ako bi mu neko stavio hranu u usta.
Takođe, mogao je sam da se pobrine za sebe u toaletu. Sve š to je
Voren trebalo da uradi, bilo je da ga na svaka dva sata odvede u
kupatilo, da mu spusti donji deo pidž ame, posedne ga na toaletnu
š olju i vrati se pet minuta kasnije. Ako bi trebalo starca obrisati posle
nuž de, Voren je koristio vlaž ne maramice. Grozno, ali je Voren otkrio
da se mož e navić i na mnoge stvari u zamenu za nove video igrice, koje
mu je otac dopuštao da kupuje svake sedmice.
Jednog dana nakon š kole, Voren je bio sam - a to je znač ilo da se
nalazio u dnevnoj sobi sa svojim dedom - igrajuć i video igricu u kojoj
je bilo mnogo svetleč ih kugli koje su lebdele i polako se kretale. Na
smrt se prepao kada je deda progovorio.
„Svetla."
Voren je ispustio konzolu iz ruke i pogledao dedu otvorenih usta.
„Video sam ih.“ - rekao je starac.
„Ti možeš da govoriš?" - zapanjeno je upitao Voren.
Cinilo se da ga deda ne č uje. Starac je nastavio da govori
promuklim glasom. Mnogo toga Voren nije razumeo - stvari o
Teksasu, vazduhoplovnoj bazi, svetlima i podzemnoj istraž ivač koj
stanici.
„Rostov." Šta god da je to značilo.
„Krv iz uš iju. Iz nosa. Iz suznih kanala. Sve gori. Vreme se ubrzalo.
Bož e, spasi me. Elis." Bilo je to ime Vorenove bake. Deda je poč eo da
plače.
Voren je potrč ao da donese papirnu maramicu i obrisao dedino
lice, zaraslo u bradu.
„Sve je u redu, deda. Ja ću,ti pomoći. Šta pokušavaš da mi kažeš?"
Tada je Vorenov deda prestao da govori. Nakon nekoliko dana,
Voren je shvatio da, kada briš e dedi suze, stoji između dede i svetleć ih
kugli u video igri.
Roditelji su pomislili da laže.
„Ne lažem, govorio je pre pet minuta." - insistirao je Voren.
„O čemu?"
Voren im je ispričao.
„Svetla." - ponovio je njegov otac. „Moja majka je govorila o
istraž ivanju na kojem je uč estvovao u Teksasu, š to je imalo veze sa
svetlima."
„U Teksasu?"
„Izvan malog grada po imenu Rostov. I njegov otac je neš to petljao
sa svetlima. Još u Prvom svetskom ratu. Nikada nisam shvatio šta."
„Zar ne postoje neka pisma?" - upitala je Vorenova majka.
„Pisma?"
„Između njegovog oca i majke. Seć am se da nam ih je Elis
pokazivala. Kako nam je rekla, Edvard je č uvao sve š to je imalo veze
sa njegovim ocem, jer je bio samo dete kada mu je otac nestao.“ -
rekla je. „Neka pisma su, tokom Prvog svetskog rata, doš la iz
Francuske. U njima se pominjalo nešto o svetlima."
„Da, sada se sećam. Gde smo ostavili tatine stvari?"
Nakon dvadesetominutne pretrage, pronašli su pisma na dnu jedne
kutije, u ormaru. Doneli su ih u dnevnu sobu i raš irili ih ispred
sedokose figure u stolici za ljuljanje.
„Da, vidi ovo." rekao je Vorenov otac. „Sanjam svetla. Ne mogu da
doč ekam da se vratim i da ih pronađem. Dvadeseti januar, 1918. Auh.
Tata, šta ti znaš o ovome?"
Ali Vorenov deda je ponovo postao katatoničan.
Narednog popodneva, dok je Voren igrao video igricu, deda je
prstom uperio ka lebdeč im kuglama, koje su se sporo kretale i poč eo
da prič a prič u koju je drž ao u sebi od 1945 - o tajnoj zgradi ispod
udaljene vazduhoplovne baze u Teksasu i o oružju nepoznate snage.
Oč aran time, Voren se oseć ao kao da mu je struja ispravila sve
dlake na rukama. Od tada je svojim prijateljima govorio da otac za
njega ima neke zadatke posle š kole. Zurio bi kuć i i pokretao video
igricu. Cim bi se lebdeć e svetleć e kugle pojavile, deda bi neprekidno
govorio o svetlima.
Ali jednoga dana, kada je Voren pohitao kuć i, majka ga je doč ekala
ispred kuć e i rekla mu da bude tih, jer je deda spavao u spavać oj sobi.
Ovo je Vorena razoč aralo, jer je ž eleo da č uje š to viš e o svetlima i o
tome šta se dogodilo tog užasnog jutra, 1945.
Igrao je igricu, dosađivao se, ali je odluč io da ode i pogleda da li je
deda budan. Kada je otvorio vrata, video je da je krevet prazan.
Prozor je bio otvoren.
Pozvao je majku, koja je pohitala kuć i. Iako su se njih dvoje
provezli kroz svaku ulicu u Fort Bragu, nisu ga mogli nać i. Vojna
policija je proš irila istragu. Policija izvan vojne baze je sprovela još
širu istragu.
Bolnice, skloništa, crkve, parkovi. Vorenovog dede nije bilo nigde.
„Kako, do đavola, starac može nestati?" - pitao se Vorenov otac.
„Mislim da znam gde je otišao." - rekao je Voren.
„Mož da je shvatio gde je sahranjena Elis, pa je odluč io da je
poseti." - predlagala je Vorenova majka.
„Nije. Otišao je u Rostov." - rekao je Voren.
„Rostov? U Teksasu?"
„Na aerodrom na kojem je stradao. Uvek prič a o njemu. Mislim da
je tamo otišao."
„Kako starac može otići u Teksas?"
„Ne kaž em da je stigao tamo. Samo kaž em da je to mesto na koje
se uputio."
Policija je razaslala obaveš tenje o nestaloj osobi u Dž ordž iju,
Alabamu, Misisipi i Lujzijanu, koje su bile drž ave između Severne
Karoline, gde se nalazio Fort Brag, i zapadnog Teksasa.
Tri dana kasnije se telefonom javio š ef policije u Rostovu. Da,
Vorenov deda je uspeo da stigne tamo. Pronaš li su ga na starom
aerodromu.
Bio je mrtav.
78.
Roli je osetio kada je sto, na kojem mu je poč ivala glava, poč eo da

vibrira. Odmah se uspravio u tami. Cinilo mu se da je u prostoriji
toplije, dovoljno da počne da se znoji.
Naravno da je toplije, pomislio je. Agregat je prestao da radi. Klima
uređaj ne radi.
A u tom slučaju, ne radi ni pumpa koja upumpava svež vazduh,
shvatio je. Raspolažem samo kiseonikom koji se nalazi u prostoriji.
Zbog mraka mu se činilo da je prostorija manja.
Opusti se. Udiši polako i smireno. Ima dosta vazduha.
Roliju je i dalje zvonilo u uš ima, a sluš alice su samo pojač avale taj
utisak. Sluš alice za smanjenje buke su mu pritiskale glavu. Znoj je
curio sa mesta koja su dodirivala. Rukama je obrisao znoj.
Zeđ ga je naterala da pož eli da je ostavio boce vode na stolu, dok
je svetlo još ž mirkalo. Kada je stao na noge, š kripa stolice mu se č inila
jač a u tami. Okrenuo se na levo, ispruž io ruke i poč eo da tetura po
podu, pokuš avajuć i da napipa neš to u praznom prostoru. Pre nego š to
je očekivao, prsti su mu napipali glatki metal ormara.
Nema problema.
Boce sa vodom su se nalazile u gornjoj ioci. Pruž io je ruku unutra
i stavio tri boce pod levu ruku. Desnom rukom je uzeo dve energetske
čokoladice i teturajući se, vratio se nazad, do stola.
Udario je o oš tru ivicu. Psujuć i, brzo je spustio ono š to je nosio i
počeo da masira kuk u koji se udario.
Od nakupljene vlage u vazduhu, nozdrve su mu bile vlaž ne. Kada
ih je obrisao maramicom, zaobiš ao je sto i doš ao do mesta gde se
nalazila stolica, koja je ponovo zaš kripala. Otpio je tri duga gutljaja iz
jedne od boca, obrisao sa usana tragove vode, otvorio jednu od
energetskih čokoladica i odjednom osetio gađenje.
Voda koju je progutao je imala č udan ukus, kao da je u njoj bilo
metala. Da li se ustajala?
Hoću li povratiti od toga?
Metalni ukus u ustima mu se pojačavao.
Niz lice mu je curio znoj. Dok je sto vibrirao, č inilo se da mrak nije
toliko gust, mož da i zato š to su mu se oč i sada privikle. Skoro da je
mogao da vidi boce sa vodom.
Naravno. Uvek sam imao dobar vid.
U tami su se razvile sive senke. De initivno je video obrise boca. To
su bile dobre vesti. Loš e vesti su bile da mu je zvonjava u uš ima
postajala sve jača, a da je od metalnog ukusa u ustima skoro povraćao.
Sada je jasno video boce, ali ga okružila izmaglica.
Prokleti znoj, ulazi mi u oči. Obrisao je oč i nadlanicom, ali su mu se
boce i dalje č inile zamuć ene, iako je sivilo u prostoriji sada toliko
izbledelo da je mogao da vidi i obrise stola.
I energetskih čokoladica.
I svojih ruku.
Efekat je bio isti kao kada noć bledi, baš pred svitanje.
Zamagljenim vidom, Roli je uspeo da uoč i i ormar. Video je zidove i
metalna vrata na drugoj strani prostorije i sve je još bilo zamagljeno.
Ponovo je obrisao oč i kako bi sa njih skinuo znoj. Soba je sada bila
dovoljno osvetljena da je mogao da vidi boje, narandž aste omote na
energetskim č okoladicama, plave trake na bocama sa vodom, crveno
na svojim rukama.
Crveno?
Kapi krvi su pokrivale sto. Koš ulja mu je bila umrljana krvlju. Sa
zaprepaš ćenjem je shvatio da metalni ukus nije dopirao od vode, a da
mokar oseć aj na licu nije bio znoj. Bila je to krv, koja je tekla iz
njegovih suznih kanala i nosa.
Vrisnuo je.
Iz poda, zidova i sa plafona je izbijala svetlost.
Roli je pohitao ka vratima, otključ ao ih i š irom otvorio. Zbog sjaja
je morao da zaštiti oči.
Pred njim su lež ali č lanovi tima. Bili su pokriveni krvlju, a oni koji
su još bili ž ivi su jaukali. Jedan č ovek je još imao snage da uperi u
njega pušku.
Roli se sagnuo da dohvati karabin sa lanserom za granatu, ali nije
bilo potrebe za tim - č ovek sa puš kom M4 je izgubio svest, a puš ka je
pala na betonski pod.
Roli je preš ao preko tela, otvorio druga vrata i potrč ao u komoru
gde su bili parkirani „suburbani“, od kojih sada nije bilo nikakve
koristi. Sjaj je bio još jač i dok je trč ao ka stepeniš tu koje je vodilo na
površinu.
Ako budem trčao dovoljno brzo, možda mogu da odmaknem.
Nisam bio izložen svetlosti onoliko koliko ostatak tima. Možda neću
iskrvariti.
Potrč ao je uz stepenice, dok su mu se grudi nadimale od ubrzanog
disanja. Stigao je do vrata koja su vodila napolje, okrenuo je bravu,
udario ramenom o vrata, ali ih nije mogao pomeriti. Ukucao je brojeve
u taster, koji se nalazio kraj vrata i uneo lozinku za otvaranje, ali se
vrata i dalje nisu pomerala.
Naravno! - pomislio je Roli. Bez struje ovo ne radi.
Ne mogavš i da kontroliš e svoje jadikovanje, pohitao je niz
stepenice, uzeo karabin i ispalio granatu u vrata. Eksplozija ga je
izbacila iz ravnotež e. Kada se dim raš čistio, ugledao je iskrivljena
vrata. Iza njih se ukazivao sjaj.
Dok mu je krv kapala sa lica, pohitao je uz stepenice, uš ao u
ruš evine hangara i potrč ao napolje. Iza njega se ogromna kugla
svetlosti uvećavala, ali se pred njim pružala tama puta.
Nastavi da trčiš!
Uspeo je da nač ini tri duga koraka, pre nego š to ga je neš to
zaskoč ilo iz mraka i udarilo u grudi, bacivš i ga na leđa. Neč ije č eljusti
su pokuš avale da mu se doč epaju vrata. Nemač ki ovč ar. Lice mu je
bilo obliveno krvlju. Potpuno raspomamljen, pas je pokuš avao da
zarije zube u Rolijev vrat. Roli ga je zgrabio za grlo i pokuš avao da ga
odgurne. Pas ga je grebao i cvileo. Nije mogao da ga drž i za krzno
natopljeno krvlju.
Taman kada se spremao da ga ugrize za vrat, pas je iznenada stao i
pogledao u daljinu. Na njegovoj krvavoj njuš ci su se ogledala
isprepletana svetla. Kevćući, pas se okrenuo i otrčao u tamu.
Roli se jedva uspravio i krenuo, teturajuć i napred. Kada je pao,
slušalice za prigušivanje buke su mu spale sa glave. Krv koja je tekla je
izbacila sluš alice iz uš iju. Bez njihove zaš tite je č uo š iš teć i, pucketavi
šum iza sebe.
I još nešto.
Avionski motor.
Od svih prič a, koje mu je deda isprič ao, ona koja ga je najviš e
opsedala bila je o tome kako je Rolijev pradeda uzleteo u dvokrilcu iz
Prvog svetskog rata ka tamnom horizontu, u nameri da sazna poreklo
svetla. Kao deč ak, Roli je zamiš ljao kako se dvokrilac sve viš e i viš e
udaljava, postaje sve manji, nestajuć i u daljini i kako postaje samo
tačka.
Nestaje.
Moj pradeda.
Kada se okrenuo, skoro ga je zaslepeo talas svetlosti, koji se
kretao ka njemu. U daljini, trava je bila u plamenu, a ti plamenovi su
samo pojač avali sjaj koji se re lektovao kroz dim. Otvorenih usta je
posmatrao isprepletane boje, među kojima je dominirala narandž asta,
koja ga je podsećala na sunce.
U svetlosti se nešto kretalo.
U vidokrug mu je došao dvokrilac, kog nije bilo moguće razlikovati
od plamena, zbog narandžaste boje kojom je bio okružen. Dvokrilac je
imao dva sedišta, jedno iza drugog. Na zadnjem sedištuje sedeo mladić
i upravljao avionom. Nosio je uniformu i zaš titne naoč are. Cak i iz
daljine se videlo da je zgodan.
Imao je brkove. Iza njega je lepršao šal.
Pre nego š to je Roli shvatio š ta radi, krenuo je duž stare piste.
Znao je da treba da trč i ka putu, ali još od svoje trinaeste godine, sve
misli su mu bile usmerene na svetla i njihove tajne.
Kada je imao osamnaest godina, doš ao je u ovu vazduhoplovnu
bazu i pretraž io je, traž eć i put do podzemnih prostorija. Baš kao i
njegov deda, pridruž io se vojsci, sa namerom da napreduje u vojnoj
obaveš tajnoj služ bi. Najzad je doš ao do ovlaš ćenja koja su mu bila
potrebna da uđe u trag pradedinim izveš tajima o svetlima, da sledi
zaključke koji su ga vodili ka dedinim izveštajima o svetlima.
Dvokrilac se približavao.
Bez upozorenja, dvokrilčev motor je prestao da radi.
Dvokrilac je nestao. Umesto njega, tu je sada bio mali jednokrilac,
Cesna, č iji motor nije radio i č iji se propeler beskorisno okretao. Roli
je kroz prozor na kabini ugledao č oveka i ž enu. Njihova lica su bila
iskrivljena od straha.
Avion se rušio.
79.
U jednom trenutku, Pejdž je pokuš ao da navede Cesnu preko

Zlozemlja, na travu obavijenu mrakom. U narednom trenu,
uskovitlane boje su okruž ile avion. Ako se č inilo da se vreme
produž ilo tokom jedrenja aviona, sada je utisak bio da se produž ilo
još više.
Činilo se da se Cesna ne pokreće.
Iz boja, koje su pulsirale desno od aviona, izdvojio se snop
svetlosti. On je emitovao toliko svetlosti da je Pejdž mogao da vidi
sruš ene hangare kraj stare piste. Snop je udario u jedan od hangara i
pod uglom se usmerio ka severozapadu, u pravcu opservatorije. U
daljini, snop je krenuo ka nebu, odbio se o neš to - verovatno satelit,
pretpostavljao je Pejdž - i munjevito krenuo ka tlu, još dalje ka
severozapadu.
„Čujem motor!“ - viknula je Tori.
„To nije naš motor!“
Kroz boje, sa njihove leve strane je prošla senka.
„Još jedan avion!“ - povikao je Pejdž.
Nije to bio tek koji drugi avion. Bio je to dvokrilac koji se koristio
za vreme Prvog svetskog rata. Za kontrolama, na zadnjem sediš tu se
nalazio mlad č ovek sa brkovima i naoč arima, č iji je jedan kraj š ala
lepršao u vazduhu.
U bojama su se smenjivale i druge slike: jedan č ovek koji je
napasao stoku, žena jaše na konju duž mračnog puta...
Zgodan, mladi č ovek - Dž ejms Dikon - zuri u tamu, naslonjen na
ogradu.
Tinejdžer na motociklu, koji juri kroz mračno polje.
Vojnici koji se drž e za glavu, kao da se boje da ć e im lobanje
eksplodirati.
Edvard Malen, koji puca ka svetlima, a onda puca u okupljene
ljude.
Tori koja sedi na klupi u posmatrač koj oblasti i gleda opč injeno u
daljinu.
Odjednom su sve slike nestale, uključ ujuć i i dvokrilac. Njegov
motor se više nije čuo.
Cesna je nastavila da jedri. Svetla, koja su se sada nalazila - iza
aviona, dala su Pejdž u dovoljno osvetljenja da vidi travu i praš inu na
staroj pisti.
„Uskoro slećemo!“
Tlo se polako približavalo.
„Neko je ispred nas!“ - povikala je Tori.
„Šta?“
„Po pisti tetura neki čovek!“
Pejdž ga je tek tada ugledao. Teturajuć i se, č ovek je otvorenih usta
gledao u Cesnu, a glava i odeć a su mu bili natopljeni neč im š to je
morala biti krv.
„Tori, otvaraj svoja vrata!“ - Pejdž je otkač io polugu na svojim
vratima i gurnuo ih. Pre nego š to je ugledao pistu, primetio je kamenje
u travi.
Cesna viš e nije mogla ostati u vazduhu. Ponovo je preuzeo
kontrole, podiž uć i nos, nadajuć i se da ć e održ ati prednji toč ak iznad
kamenja. Levi toč ak je udario o tlo i pukao. Osetio je kako se avion
naginje na tu stranu. Levo krilo se vuklo po tlu, a onda se savilo. Od
udara, trup aviona se okrenuo na levu stranu.
Propeler je udario o zemlju, pri č emu se jedna lopatica odlomila i
odletela, a obrtna sila je u trzaju izbacila motor iz lež iš ta. Praš ina je
zasula pilotsku kabinu. Dok se trup aviona sve viš e naginjao u levo,
Pejdž je shvatio da se upravo on nalazi na toj strani. Kidanje i savijanje
metala se podudarilo sa lomljenjem aviona, dok se klizao po praš ini.
Ukoliko bi se avion iznenada zaustavio, da nije bio č vrsto prič vrš ćen
za sediš te, Pejdž bi grudnim koš em udario o kontrolnu tablu. Pored
toga, usled zatezanja pojasa preko njegovog grudnog koš a prilikom
zaustavljanja, osetio je kao da ga je neko udario.
Sa mukom je disao.
„Tori,“ - uspeo je da izgovori- „da li si dobro?“
Nije odgovorila.
„Tori?“
„Mislim da sam dobro.“
Hvala Bogu, pomislio je Pejdž . „Moramo da izađemo u sluč aju da
avion plane.“
Vrata su mu bila naslonjena na tlo i nije mogao da izađe. Iako ga je
sve bolelo, uspeo je da odvež e pojas na sediš tu i pojas koji mu je
učvršćivao ramena.
„Izađi kroz vrata na tvojoj strani!“
Poš to je trup aviona bio nagnut na njegovu stranu, Pejdž je bio u
moguć nosti da ustane delimič no i pomogne Tori da odvež e pojas
kojim su joj bila prič vrš ćena ramena. Pogurao joj je kukove,
pomogavš i joj da prođe kroz vrata na desnoj strani aviona. Jauknuvš i,
potisnuo je i sebe na gore, izvukao se kroz otvorena vrata, na stomaku
se kretao po boku aviona, a zatim se srušio na zemlju.
Boleo ga je grudni koš , ali mu bol nije bio toliko važ an kada je
osetio miris goriva.
„Trč i!“ - povikao je. Tori nije bilo potrebno ohrabrenje. Potrč ala je
napred, na staru pistu. Trč eć i pored nje, Pejdž je pojurio š to je viš e
mogao.
Ispred njih se č ovek, kojeg su ugledali, sruš io na pisti. Bez
oklevanja su kleknuli pored njega, okrenuvš i ga na leđa. Pejdž je znao
da ga je ranije video, iako je č ovek bio obliven krvlju. Prethodne noć i,
on i Tori su se provezli pored napuš tenog aerodroma. Covek
č etrdesetih godina, ć elav i snaž an, č vrstih ramena i autoritativne
pojave - on je bio taj koji je otključavao kapiju.
„Mož ete li da ustanete?“ - upitao je Pejdž . „Moramo da Vas
odvedemo odavde.“
Čovek je promrmljao nešto što je zvučalo kao „pradeda“.
Pejdž i Tori su ga podigli na noge i poveli duž stare piste. Snop
svetla je i dalje sijao kroz jedan od hangara, strujeć i ka severozapadu,
vinuo se u nebo, a zatim se pod uglom spuš tao ka neč emu dalekom, na
horizontu. Vazduh je ispunjavao statič ki š um koji je mirisao na
električnu vatru. Pejdž je osetio kako mu se podiže kosa na glavi.
Boreć i se da izvede č oveka na put, Pejdž se osvrnuo, iznenadivš i se
kada je video koliko su svetla postala blistavija. U daljini, eksplozije su
raznele podzemne prostorije: bile su to bombe iz prethodnih ratova.
Kada su plamenovi doš li do Cesne, tankovi sa gorivom su eksplodirali,
poslavši vatrenu kuglu u nebo.
Statič ki š um je postao nepodnoš ljiv. Dok je toplota iz snopa
svetlosti pretila da zapali Pejdž ovu odeć u, nebo se odjednom osvetlilo
neč im š to je nalikovalo na ogromnu raketu za vatromet, ali se sve
dogodilo viš e i dalje nego š to bi ijedna raketa mogla da dosegne. Ono
što je eksplodiralo se raspršilo u svim pravcima.
„Šta je ono, do đavola?“ - upitala je začuđeno Tori.
Iskre su se š irile uvis i na dole, preko celog neba. U tragovima
eksplozije koji su se š irili na sve strane, videle su se sve moguć e boje,
zbog čega je Pejdž zastao i uplašeno posmatrao šta se dešava.
Činilo se da nebo gori.
Odjednom, zrak svetlosti je nestao.
To se desilo u isto vreme kada je horizont obasjala eksplozija koja
je dopirala iz pravca opservatorije. Boje su padale sa neba. Iskre su
bivale sve bleđe. Dok je statič ki š um nestajao, jedina svetlost je
dopirala od zapaljene trave.
Kaš ljuć i od dima koji ga je obavio, Pejdž je shvatio da mož e
ponovo da se kreć e. On i Tori su pož urili i poveli č oveka kroz tamu.
Stigli su do ograde, prebacili č oveka preko nje, proš li kraj parkiranih
automobila i izašli na put.
Noć je ispunio novi zvuk. Zvuk stotina ljudi koji su plakali.
„Pradeda.“ - izgovorio je čovek.
Kraj njih su se teturali ljudi. Neki su ulazili u automobile, ali se
motori nisu pokretali. Drugi su prizivali svoje voljene. Molbe Bogu ili
obič nim ljudima za pomoć , meš ale su se sa jaucima. Ljudi su se okupili
na putu, sporo se kreć uć i po njemu; dok su se kretali ka Rostovu,
nalikovali su na izbeglice iz ratne zone. Iz pravca grada su se č ule
sirene.
Medrano se popeo na kamion, obasjan vatrom.
„Molim vas da svi ostanete mirni!“ - vikao je. „Pobrinuć emo se za
vas! Pomoć je na putu!“
Pejdž je pogledao nepoznatog č oveka kojeg su polegli na put. Lice
mu je bilo tamno od krvi.
„Cujete li sirene? Samo izdrž ite i bić ete dobro." Pejdž je pokuš avao
da ga ohrabri.
Covek nije odgovarao. Pejdž se prvo zabrinuo da je č ovek umro,
ali je onda primetio da su mu oč i otvorene, ali da nije treptao, nego je
samo zurio u neš to š to je moglo biti ili daleko, ili zaključ ano negde u
njegovom umu.
Pejdž je dohvatio Tori za ruku: „Jesi li sigurna da si dobro?"
„Živi smo.“ - odgovorila je. „Ne može biti bolje od toga."
Zvuk sirena je bio sve bliž i, a crvena i plava svetla su osvetlila
tamu.
80.
Anita se budila s vremena na vreme tokom noć i, postepeno se

oporavljajuć i od efekata anestezije. Kada je ovoga puta otvorila oč i,
sunč eva svetlost se probijala kroz otvore na salonima, obasjavajuć i
bolnič ki krevet na kom je lež ala. Leva ruka joj je bila u gipsu, č ija je
težina bila dodata na dubok bol u njenoj ruci.
„Metak je jako oš tetio kosti u tvojoj ruci,“ - sa mukom joj je rekao
nečiji glas - „ali su uspeli da je spasu.”
Anita je pogledala levo od sebe i videla da se u drugom krevetu
nalazi još neko. Prepoznala je glas - bio je Brentov - ali mu nije mogla
videti lice, jer je bilo u zavojima.
„Rekao sam ti da ć u biti ovde kada se probudiš ." - rekao je tiho. „Ja
držim do svoje reči.“
Anita se namrštila. „Šta se tebi dogodilo?"
„Jurio sam za pričom sve dok me ona nije uhvatila."
Još uvek nestabilna od lekova koje su joj davali, Anita je rekla: „Ne
razumem."
„Isuviš e sam se približ io." Brentov glas je bio slabaš an. „Spalila me
je."
„Spalila?"
„Mislim da neć u ić i u Atlantu. U stvari, mislim da viš e neć u voditi
vesti sa Seron. Ali kada uzmemo u obzir koliko nas je ta prič a koš tala,
garantujem ti da ćemo ti i ja dobiti Emi nagradu."
Anita je pokuš ala da ustane. Oč ajnič ki je pokuš ala da shvati ono
što joj je pričao.
„Izgoreo si?"
„Lekari nisu sigurni koliko ć e ozbiljni biti ož iljci. Govorili su o
presađivanju kož e i specijalistima. Ako budem imao sreć e, moć i ć u da
radim u istraž ivač kom novinarstvu sve dok mi je lice u senci kada
izveštavam pred kamerom."
Anita na trenutak nije mogla da progovori.
„Lo siento.“
„Poš to ć u verovatno provesti neko vreme u El Pasu,
pretpostavljam da bi mi bilo bolje da poč nem da uč im š panski. Sta si
mi sad rekla?"
„Stvarno mi je žao.“
„Hvala ti. Bili smo dobar tim.“
„Još smo dobar tim.“ - rekla je Anita.
„Svejedno, mislim da bi bilo bolje da poč neš da traž iš novog
partnera."
„Da li voliš meksičku hranu?"
„Ne znam kakve to veze ima, ali je istina da sam je probao jednom
i da mi se nije svidela.“
„To je zato š to nisi jeo na pravom mestu. Nisi niš ta probao dok ne
probaš enčilade koje pravi moja mama."
81.
„Ogromna električ na oluja?" Kostigan se naslonio na stolici. Iako je

nosio uniformu i opasač , i dalje je oko glave imao zavoje. Zbog toga je
izgledao ranjivo.
„Ogromna kugla od č iste svetlosti. Tako kaž u federalci." - rekao
mu je Medrano. „Sve vladine agencije su se umeš ale, naroč ito FBI i
Nacionalna nauč na fondacija. Ova ustanova upravlja opservatorijom.
Ili je bar bilo tako. Cela opservatorija je sinoć eksplodirala."
„Od č iste svetlosti." Kostigan je izgledao zbunjeno. „Je li to č ak i
moguć e? Da li bi neš to poput toga moglo da onesposobi motore na
nekoliko stotina vozila? Da ne pominjem nekoliko helikoptera i
Cesnu?"
„Nije u pitanju da li je to moguć e ili ne. To je zvanič no objaš njenje
onoga š to se dogodilo, a poš to su se sve televizijske kamere sinoć
pogasile, nemamo fotografije kako bismo dokazali suprotno."
„Sta ć e se dogoditi u vezi sa satelitom koji je eksplodirao? Pola
Amerike je to videlo."
„Uniš tile su ga stene iz svemira. Ono š to je lič ilo na iskre, bili su
ostaci satelita koji su sagorevali u atmosferi. Cinjenica da se to
dogodilo u isto vreme kada i električ na oluja je puka sluč ajnost. Nema
š anse da ć e vlada priznati da se eksperimentisalo sa oruž jem koje
koristi elektromagnetnu energiju."
Ulicom se razlegao zvuk crkvenih zvona, objavljujuć i poč etak
nedeljne službe.
„Oružje?" Kostigan se namrštio. „Misliš da je to bilo u pitanju?"
„Bio sam tamo i mogu ti se zakleti da ono š to se tamo deš avalo nije
bila električ na oluja. Na pamet mi pada samo jedna stvar koja mož e
zaustaviti motore i agregate, kao i sve ostalo š to zavisi od elektronike
i magneta. Znaš li nešto o astronomiji?"
„Dovoljno da mogu da je razlikujem od astrologije."
„Još od detinjstva, kada sam video prvu kometu, imao sam
teleskop." - rekao je Medrano. „Otkad znam za sebe pretplać en sam na
č a sopis Astronomija. Crne rupe, supernove, spiralne magline. Sve to
izgleda vrlo seksi. Ali solarne oluje su mi najomiljenije. Naravno, ne
usuđujem se da kroz teleskop pogledam u sunce. Oslanjam se na
ilmove, snimljene posebnim kamerama u opservatorijama. Solarne
oluje emituju snopove koji izgledaju kao blistavi kraj ogromnog bič a.
Mogu biti vreli stotinu miliona stepeni. Oni ispuš taju elektromagnetnu
energiju snage deset miliona atomskih bombi."
Kostigen ga je pažljivo slušao.
„One se aktiviraju u jedanaesetogodiš njim ciklusima." - nastavio je
Medrano. „Poč evš i skoro ni od kakve aktivnosti, do spektakularnih
erupcija. Na svom vrhuncu, elektromagnetni talasi su tolike snage da,
kada stignu do Zemlje, mogu izbaciti satelite iz orbite, onemoguć iti
elektrane u proizvodnji struje i ostaviti statič ki š um umesto
televizijskog signala. One izazivaju severnu svetlost. Ono š to sam sinoć
video je bila kombinacija oba fenomena: severnih svetala i solarne
oluje."
„Solarna oluja. Dug joj put treba da pređe od sunca."
„Ne kaž em da je ovo bila solarna oluja. Kaž em da je izgledalo tako.
Elektromagnetna eksplozija sa nekog mesta na zemlji bi mogla
objasniti mnogo toga što se dogodilo prethodne noći."
„Ali, šta je izazvalo?"
„To je drugi nač in da me pitaš š ta predstavljaju svetla. Evo moje
teorije. Zemljino jezgro je vrelije od površ ine Sunca." Medrano je
slegnuo ramenima. „Mož da ovde postoji nač in na koji
elektromagnetni talasi pronalaze svoj put do površine."
Kostigan je razmiš ljao o tome. „Pretpostavljam da je u pitanju
dobro objaš njenje, baš kao i gas iz moč vare, kvarcni kristali,
radioaktivni gas i inverzije temperature."
„Ma, š ta god da se deš avalo, neć u dopustiti da se situacija
pogorš a." - rekao je Medrano. „Već ini posetilaca je svega preko gjave i
vrać aju se kuć ama o svom troš ku. Samo da potvrdim da ć emo od
več eras blokirati put. Svako ko ž eli da vozi u tom pravcu, morać e da
krene dugom zaobilaznicom. Posmatrač ka oblast, prenosivi toaleti,
ploč e duž puteva, betonske prepreke, parking - sve ć e biti uklonjeno.
Kada budemo završ ili, taj deo ć e izgledati kao svaki deo polja. U
međuvremenu, federalci č iste nered u opservatoriji i vazduhoplovnoj
bazi. Verovatno nikada neć emo saznati š ta se tamo dogodilo. Ne ž ele
da nas puste tamo. A nikada zvanič no neć emo saznati š ta se sinoć
dogodilo u Vajt Sendsu."
„U Vajt Sendsu?" - upitao je Kostigan. „Na raketodromu?"
„Da, sve vesti o tome govore, a zagovornici teorije zavere su
doč ekali svoj trenutak. Nekakav zrak je pogodio cilj u Vajt Sendsu -
koji je veš tač ki stvoren grad. Mislim da mož emo da pretpostavimo
odakle je zrak doš ao. Oč igledno je uniš tio ovaj gradić , razneo stanicu
za nadzor i zbrisao š est zgrada, na udaljenosti od osam kilometara, da
ne pominjem da je u celoj bazi nestala struja i da su na svim
automobilima prestali da rade akumulatori. Zrak je bio isuviš e uoč ljiv
da bi ga mogli negirati. Izveš taji kaž u da je poginulo dvadeset vojnih
tehnič ara. Civili, koji su posmatrali noć no nebo iz Alamogorda, tvrde
da su ugledali zaslepljujuć u svetlost. Vojska sve pripisuje ogromnoj
eksploziji u skladiš tu municije. Eksploziju je, kako kaž u, izazvala
munja."
„Ta munja se svuda nađe." Na Kostiganovom licu se najzad video
izraz iscrpljenosti.
„Jesi li dobro?" - upitao je Medrano.
Sa druge strane ulice su i dalje zvonila crkvena zvona.
„Mož da odem tamo malo kasnije." - rekao je Kostigan. „Proš lo je
dosta vremena."
Jedan policajac je pokucao na otvorena vrata. „Ovde su gospodin i
gospođa Pejdž."
„Uvedi ih."
Kada su se Pejdž i Tori pojavili na ulazu, Kostigan se nasmeš io.
„Drago mi je što vas vidim, iako izgleda da ste malo izgoreli na suncu."
„Baš kao i kapetan Medrano." - rekla je Tori.
„Izgleda da se nalazimo u zemlji ponoć nog sunca.“ - odgovorio je
Medrano. „Razgovarali smo o vaš em telefonskom razgovoru. U pravu
ste kada kaž ete da ć ete nam trebati da popunimo neke praznine. Ali u
ovom trenutku imamo dosta detalja na koje treba obratiti paž nju. Bilo
bi dobro ako biste mogli da se vratite ovamo za desetak dana.
Godpođo Pejdž , pomenuli ste da ć ete imati operaciju u utorak ujutro u
San Antoniju. Hoć e li Vam deset dana biti dovoljno vremena da se
oporavite za put?“
„Videćemo.“ - rekla je Tori.
„Mož emo uvek uspostaviti video kontakt, ako bude potrebno.
Nadam se da nije ništa ozbiljno."
Pejdž i Tori mu nisu odgovorili.
82.
Avion „falkon 2000“ je poleteo iz vojne baze u Fort Blisu i krenuo

na č etvorosatno putovanje ka aerodromu Glen Berni, u blizini Fort
Mida, u Merilendu. Njime je upravljalo osoblje Vojne obaveš tajne
služ be, koje je bilo pripojeno Nacionalnoj agenciji za bezbednost.
Među putnicima se nalazilo medicinsko osoblje i pukovnik Roli.
Pukovnik je gledao ispred sebe; povremeno bi trepnuo, inač e se
nije kretao.
„Koliko je već ovakav?" - upitao je neko.
Poš to je Roli bio katatonič an i nije mogao da okrene glavu, nije
mogao ni da indentifikuje govornika.
„Izgleda da je takav sinoć od deset sati.“ - neko je odgovorio. I ovaj
čovek je bio izvan Rolijevog vidokruga.
„Šta mu je?“
„Ono š to sada mogu da kaž em je da je u pitanju paraliza izazvana
traumom. Ne znam da li ima izič ki ili psihološ ki uzrok, ili su u pitanju
oba. Moraćemo da ga testiramo."
„Uzimajuć i u obzir haos koji smo zatekli u podzemnoj zgradi, ne bi
me čudilo da je poludeo."
„Nije baš nauč ni izraz, ali da, u suš tini, to mu se dogodilo. Poludeo
je."
„Misliš li da može da nas čuje?"
„Nemam pojma. Uši su mu krvarile. Možda je potpuno izgubio sluh.
Ili ga je š ok, zbog onoga š to je dož iveo, doveo u stanje psihološ ke
distanciranosti."
„Da, ali pitanje je šta se dogodilo? Kamere su prestale da rade. Svi
digitalni zapisi su izbrisani. Sve š to imamo su tela. Osim ljudi koji su
upucani, ostali jadnici su na smrt iskrvarili pre nego š to smo stigli do
njih."
„Ako pukovnik ne poč ne da komunicira, mož da nikada neć emo
saznati."
Ne mogavši da se pomeri, Roli je zurio ispred sebe.
Siš tanje avionskih motora se postepeno pretvorilo u brujanje
propelera i motora na klipni pogon. Unutraš njost „falkona“ se
razdelila, on je sa zadnjeg sediš ta dvokrilca gledao mrač no polje, dok
su zvezde blistale.
Nosio je pilotske naoč are i š al, č iji je kraj leprš ao iza njega.
Upravljao je kontrolama i leteo ka horizontu.
Ispred njega, blistale su boje i mamile ga.
83.
U č ekaonici su se nalazile plastič ne stolice, koje su međusobno bile

povezane. U jednom od uglova prostorije se nalazio televizor, na
kojem se emitovao kanal Dom i vrt. Na ulazu je sedela ljubazna
volonterka i zapisivala imena ljudi koji su ulazili, obaveš tavajuć i ih da
su kafa, čaj i voda bili dostupni za stolom koji se nalazio iza nje.
Pejdž je sedeo pored Torine majke. Nakon nekog vremena su od
napetosti prestali da govore. Pejdž je pregledao dva meseca staro
izdanje č asopisa Tajm, a zatim bi pogledao u televizijski ekran, na
kojem je jedna ž ena, koja je imala rukavice na rukama i drž ala malu
alatku, pokazivala gledaocima svoju cvetni vrt.
„Sta misliš , koliko ć e im trebati vremena?" - upitala je Margaret;
izgledala je bledo.
„Pretpostavljam da to zavisi od toga š ta ć e nać i i koliko ć e morati
da otklone."
„Jadna moja ćerka" - rekla je Torina majka.
Jedna ž ena u hirurš koj odeć i i s kapom na glavi uš etala je u
č ekaonicu. Pogledala je po prostoriji, primetila Pejdž a i Torinu majku
i prišla im. Bilo je teško odgonetnuni izraz na njenom licu.
Već je prekasno, pomisilio je Pejdž. Nešto je pošlo naopako.
Žena je sela kraj njih. „Došlo je do greške."
„O, dragi Bože." rekla je Margaret.
„Možda su se Torini snimci i nalazi pomešali sa nečijim." - nastavila
je ž ena hirurg. „Ili mož da neš to nije bilo u redu sa opremom kada su
rađeni nalazi."
Pejdž se uspravio. „Ne razumem. Šta nam to govorite?"
„Vaša žena nema rak."
„Šta?"
„Nema mu ni traga.“
Pejdž je osetio kao da gubi ravnotežu.
„Greška?“
„Samo tako mogu da objasnim. Njen mamogram i snimak sa
skenera su pokazivali veliku masu koja se mogla proš iriti na grudni
koš.“
Tori mi nikada nije rekla da je u toj meri ozbiljno, pomislio je
Pejdž.
„Ali te mase sada sasvim sigurno viš e nema.“ - rekla je lekarka.
„Povremeno, tumori uđu u fazu remisije, ali ne nestanu za nedelju
dana. Sigurno je oprema bila pogreš no podeš ena, ili su Vaš oj supruzi
dali nalaze neke druge osobe. Radimo na tome da odgonetnemo š ta se
dogodilo."
„Moja žena će biti dobro?" - Pejdž je uspeo da pita.
„Trebalo bi da bude dobro, a ono š to Vam sigurno mogu reć i jeste
da nema rak dojke."
Torina majka je zaplakala.
84.
Pejdž je imao sopstvenu teoriju.

Oprema je dobro funkcionisala. Niko nije zamenio nalaze. Niko
nije pomešao rezultate sa testova.
Dok su bili u Rostovu, dok je pokuš avao da kupi č istu koš ulju i
farmerice, č uo je jednog od posetilaca kako se kod prodavač ice
raspituje za svetla.
„Moja ž ena ima dijabetes.“ - rekao je kupac. „Culi smo da se na
ovom mestu deš avaju č uda, kao u Lurdu. Ako ugleda svetla, izleč ić e
se.“
Tada je Pejdž pomislio - Izlečena? Zar to ne bi bilo lepo?
A to se sada dogodilo.
Tori je izlečena.
***
Vratili su se u Rostov radi dodatnog ispitivanja i da potpiš u svoje
izjave. Do tada je Kostigan skinuo zavoje sa glave, a njegova kratka,
proseda kosa je otkrivala ožiljak koji je pratio liniju glave.
„Nisam video ni trag svetlima od kada se sve ono dogodilo.“ -
rekao im je Kostigan. „Kapetan Medrano i ja smo tamo odvezli Harijet
Vord. Ako je iko zavisio od svetala, to je bila ona. Ona kaž e da su
nestala. Koji je izraz upotrebila? - U remisiji su.“
„Da.“ - rekla je Tori. „U remisiji su.“
Pejdž je odveo kuć i, u Santa Fe - ali im to viš e nije nalikovalo na
dom. Rekla je da stalno misli na Rostov, da sanja svetla, a i Pejdž je
sanjao svetla.
Naknada iz osiguranja za sruš enu Cesnu mu je pomogla da kupi
zamenu za nju u vidu trideset godina starog aviona. Godinu dana
kasnije, Pejdž i Tori su se vratili avionom u Rostov. Iznajmili su
automobil i odvezli se do Kostiganove kancelarije, gde je š ef policije
kaš ljao, pravdajuć i se letnjom prehladom, iako je Pejdž imao na umu
šta se krije iza kašlja ovog bivšeg pušača.
„Razmiš ljamo da se preselimo ovamo.“ - rekao je Pejdž . „Ima li
šanse da se ukaže neko radno mesto kod Vas?“
„Plata zamenika nije velika.“
„Ali ni troš kovi ž ivljenja ovde nisu veliki, a mogu da zaradim
dodatni novac kao mehaničar na aerodromu."
Kostigan je proč istio grlo. „Istina je da bi se mogao otvoriti
konkurs za posao koji ja obavljam."
„Žao mi je što to čujem." - rekla je Tori, posmatrajući ga.
„Nemojte da ž alite." - rekao je, smeš eć i se. „Odavno sam nauč io da
niš ta več no ne traje. Ali, još nisam spreman da odem, pa ć e, za sada,
ako hoćeš, posao zamenika biti tvoj."
„Hoću." - odgovorio je Pejdž.
„A imamo i mnogo umetnika koji se sele ovamo iz Ostina, Santa
Fea i Sedone, pa nam se i trž iš te nekretnina razvija." - rekao je
Kostigan Tori. „Mislim da se neć ete iznenaditi da ih ovamo privlač e
boje. Mislim da ćete moći da zaradite."
„Volela bih da pokuš am." - odgovorila je. „Ono š to znam je da se
ovde nećemo osećati usamljeno. Stekli smo dobre prijatelje."
„Zaista jeste."
***
Sest meseci kasnije, Pejdž je postao š ef policije. Nakon
Kostiganove sahrane, on i Tori su se odvezli do mesta za koje su
pretpostavljali da je nekada bila posmatrač ka oblast. Medrano je bio u
pravu - kada se sve ukloni, mesto će se stopiti sa okolinom.
Stigli su tokom zalaska sunca, izaš li iz automobila i posmatrali
horizont. Dok se spuš tao mrak, ugledali su farove automobila koji su
se približ avali iz Meksika. Ugledali su zvezdu padalicu. Ugledali su
mali sjaj koji je dopirao iz Zlozemlja.
„Misliš li da je to povratak svetala?" - upitao je Pejdž.
„Moguć e." - odgovorila je Tori. „Harijet je rekla da imaju cikluse,
slabe i snaž ne. Mož da je u pravu. Ali pretpostavljam da ne moram da
ih vidim. Čak i u gradu, mogu da ih osetim. To mi je dovoljno."
„Viš e nego dovoljno." - slož io se Pejdž . „Ona odgovaraju onome š to
im ljudi donesu. Ako ti je potrebno neš to u š ta ć eš da poveruješ , ona
ć e te inspirisati, ali ako podigneš zid oko sebe, neć eš moć i da ih vidiš .
Ako si gnevna, uč inić e te još gnevnijom. Ako pož eliš da ih iskoristiš
kao oruž je, upotrebić e to oruž je protiv tebe i naterati te da shvatiš
koliko oružje može biti užasavajuće."
„Uz to, ako se dovoljno snaž no nadaš č udu, ona mogu doprineti
ostvarenju." - rekla je Tori.
Približ avali su im se farovi nekog vozila. Vozilo se parkiralo pored
njihovog, a čovek unutar vozila je spustio prozor.
„Hej, zar to nije mesto na kojem su se ukazivala ona čudna svetla?"
„Svetla? Ne znam niš ta o njima." - rekao je Pejdž . „Mi se samo
divimo zvezdama."
„Verovatno su u pitanju koještarije."
„I mi smo tako čuli.“ - rekla je Tori.
Vozilo je nastavilo dalje; zadnja svetla su mu lagano nestajala u
mraku.
„Hoćeš da se vratimo?"
„Spremna sam. Ako onaj sjaj tamo predstavlja svetla, onda smo
verovatno dovoljno videli."
U automobilu, Pejdž je oklevao pre nego š to je okrenuo ključ za
pokretanje motora.
„Šta je bilo?" - upitala je Tori.
„Samo se priseć am na š ta je ovo mesto lič ilo, kako sam se oseć ao
kada sam te ugledao na klupi, kako gledaš ka horizontu. Skoro da sam
te izgubio. Ali zbog svetala, to se nije dogodilo.
Ono š to ona predstavljaju tebi, to ti predstavljaš za mene. Volim
te.“ Pejdž je tim reč ima dao na znač aju time š to ih je svakodnevno
ponavljao.
Preplavile su ga emocije. „Jesi li ikada pročitala ono što je pisalo na
tabli koja je stajala kraj puta?“
„Nisam, mislila sam da je namenjena turistima, i da je tekst napisao
neko iz Privredne komore.“
„Nije baš tako.“ - rekao joj je Pejdž . „Ako se dobro seć am, na njoj je
pisalo: ‘Dobro doš li do svetala Rostova. Mnogi ljudi tvrde da su ih
videli, ali niko nikada nije mogao da ih objasni. Ako budete te sreć e da
ih sretnete, sami donesite odluku o tome š ta ona predstavljaju.’ E, pa,
ja znam šta mi ona predstavljaju."
Pejdž je poljubio.
REČ AUTORA:
AVETI U TAMI
Dana 7. novembra 2004. sam prelistavao nedeljno izdanje lokalnih

novina koje kupujem, Santa Fe Njumeksikan. Iako obič no ne č itam
odeljak o putovanjima, naslov jednog od č lanaka mi je privukao
pažnju.
OBASJAJTE SVOJ ŽIVOT
GRADIĆ MARFA, TEKSAS, MOŽE DA SE POHVALI ČUDNIM
PRIRODNIM FENOMENOM
Na sablasnoj fotogra iji je bilo prikazano ono š to je predstavljeno
kao „tajanstvena svetla“.
Nisam mogao da odolim.
U prilogu, koji je uzet iz Vašington Posta, opisuje se kako je
autorka, Zo ia Smardž povela svoju porodicu u Marfu, gradić u
zapadnom Teksasu, u potrazi za tajanstvenim svetlima koja se tamo
mogu videti tokom mnogih noć i tu toku godine. Teš ko je odrediti
koliko su svetla udaljena. Svetla deluju č arobno, brzo se kreć u i
dolaze u talasima, lebde i trepere, ž mirkaju i blistaju, pojavljuju se i
nestaju.
Kako je navedeno u č lanku, niko pouzdano ne mož e da kaž e š ta ih
izaziva. Mož da kvarcni kristali upijaju dnevnu toplotu, a zatim emituju
statič ki elektricitet kada se stene ohlade u toku noć i. Mož da svetla
formiraju radioaktivni gasovi. Ili mož da temperaturne inverzije u
atmosferi prelamaju svetlost farova udaljenih automobila. Sta god bilo
objaš njenje, ta svetla već dugo postoje u zapadnom Teksasu. Jedan
ranč er ih je primetio još osamdesetih godina 19. veka, pretpostavivš i
da se radi o logorskim vatrama koje pale Indijanci, ali narednog dana,
kada je krenuo u potragu, nije naš ao nikakav dokaz da se radi o
logorskim vatrama.
Autorka č lanka je opisala svoju posetu mestu za razgledanje.
Zajedno sa svojim suprugom i dvojicom sinova je stajala pored
seoskog puta i posmatrala tamni horizont, uzbuđeno pokazujuć i
pravac na kojem su se svetla dramatič no pojavljivala. Tom prilikom je
ona ugledala svetla, dok ostali č lanovi njene porodice nisu, a u
drugom sluč aju su njen suprug i sinovi videli svetla, a ona nije. Slič no
se dogodilo kada im se pridruž ilo dvoje turista. Neki ljudi su bili
oduševljeni svetlima, dok ostali nisu mogli da shvate u čemu je svrha.
Ispio sam kafu, iscepao stranicu i otiš ao do svoje kancelarije, gde
sam č lanak stavio na policu sa ostalim materijalom za istraž ivanje.
Ovo radim decenijama, sakupljam materijale koji me zanimaju, č ekam
da vidim koji će od njih pozvati moju podsvest.
Svetlima iz Marfe nije trebalo mnogo da to uč ine. Tokom mnogih
noć i krajem 2004, baš pre nego š to bih otiš ao na spavanje, u maš ti mi
se neprekidno javljala jedna slika. Zena je stajala na posmatrač koj
platformi kraj puta i opč injeno gledala ka svetlima koja su se
pojavljivala na tamnom horizontu. Za razliku od autorke č lanka o
svetlima Marfe, ovu ž enu nisu pratili muž i deca. Iako je bila u braku,
bila je sama. Zaustavila se dok je iš la u posetu svojoj majci i postala
toliko opsednuta svetlima, da joj niš ta drugo nije bilo važ no,
uključujući i muža, koji je došao da je traži.
To je bilo sve š to sam imao u glavi, a poč etkom 2005, nisam imao
ni to - slika je prestala da mi se pojavljuje u maš ti. Navikao sam da
ideje nisu spremne da se u potpunosti otkriju, pa sam radio na drugim
projektima: Uljezima, Lešinaru i Špijunu koji je došao na Božić. S
vremena na vreme sam, pak, uzimao č lanak sa gomile na polici u
mojoj kancelariji. Citajuć i ga iznova, osetio sam se prisiljenim da
obavim š ire istraž ivanje sve dok ne budem imao mnogo materijala
među beleškama.
Saznao sam da Marfa nije jedino mesto na kojem se svetla
pojavljuju. Postojale su još tri lokacije - dolina Hesdalen u Norveš koj,
udaljeni deo reke Mekong u Tajlandu i neravna oblast u
severoistoč noj Australiji - na kojima se pojavljivao slič an fenomen. U
Australiji su ih zvali Min Min svetla, a kada me je putem veb-sajta
kontaktirao obož avalac iz Australije, pitao sam ga da li zna neš to o tim
svetlima.
Ispostavilo se da je taj obož avalac, za kojeg se ispostavilo da je
policajac Daniel Brauning, imao iskustva sa svetlima.
Moj otac Robert i ja smo, pre trideset godina, bili u gradu

Matabura u središ njem Kvinslendu, u lovu na kengure. Matabura je
bio mali grad (10 kuć a). Tata je bio profesionalni lovac na kengure.
Noć u smo lovili uz pomoć re lektora. Bili smo usred neke nedođije - u
blizini nije bilo ni kuća, ni puteva.
Ugledali smo svetlo. Odjednom se pojavilo. Nismo ni naslutili da ć e
se pojaviti. Samo se pojavilo i zasenilo nas. Nije se č inilo da se
približ ava, niti da se udaljuje. Nije bilo ni na zemlji, ni visoko, u
vazduhu. Samo je, nekako, lebdelo. Trajalo je oko 10 minuta, a ono što
ga drž i ž ivim u mom seć anju je da je ta pojava veoma potresla mog
oca. Znao je da nismo u blizini kuć a i vozila. Ova pojava ga je stvarno
zabrinula, a zatim je nestala.
Imajuć i u umu takvu sliku, naš ao sam DVD verziju jednog od mojih
omiljenih ilmova, Div (1956). Film je rež irao Dž ordž Stivens, a glumci
Dž ejms Din, Elizabet Tejlor i Rok Hadson, su zvezde u epskoj prič i o
viš edecenijskoj zavadi teksaš kog naftaš a sa istaknutom stoč arskom
porodicom. Na moje iznenađenje, iz dokumetarnog ilma, koji je
pratio ovaj ilm, saznao sam da je veliki deo ilma snimljen u Mar i, u
istom mestu u kojem su se pojavljivala svetla. Staviš e, naredna
pretraga Interneta mi je otkrila da je Dž ejms Din bio fasciniran
svetlima. Odvlač io je svoje kolege i rež isera u posmatrač ku oblast, ali
se ispostavilo da je on bio jedini koji ih je video.
Ovi elementi su igrali u mojoj maš ti sve do jednog novembarskog
jutra, tri godine kasnije, kada sam naiš ao na novinski č lanak i kada me
je u maš ti ponovo posetila usamljena ž ena, koja je stajala u mraku,
kraj puta i posmatrala tajanstvena svetla. Ali sada sam video drugač iju
sliku: č ovek, koji leti u avionu jednokrilcu (nedavno sam krenuo na
privatne č asove letenja). Ovome sam dodao ogromne satelitske
antene u radio opservatoriji (u blizini Marfe, u stvari, postoji
opservatorija) i ruš evine vojne vazduhoplovne baze iz Drugog
svetskog rata (izvan Marfe zaista postoji napuš tena vazduhoplovna
baza, u blizini koje se pojavljuju svetla).
Nisam bio siguran kako se svi ovi delovi uklapaju. I pored toga,
odjednom nisam mogao da doč ekam da poč nem sa pisanjem.
Napravio sam listu svih elemenata koje sam ž eleo da uključ im,
stvarajuć i sopstvenu verziju ljudi, koji su zaista videli svetla: ranč er iz
osamdesetih godina 19. veka, uč iteljica iz prve decenije 20. veka,
Dž ejms Din, sredinom veka, i gomila ljudi, koja je bila uključ ena u lov
na tajanstvena svetla tokom sedamdesetih godina. Da, zaista je
postojao lov na tajanstvena svetla. Iznenađujuć e mnogo „stvarnih
događaja" se pominje u knjizi.
Naravno, u pitanju je alternativna stvarnost, baš kao š to su Marfa i
Rostov alternativne verzije gradić a u zapadnom Teksasu. Marfa je
navodno dobila ime po liku iz knjige Dostojevskog Zločin i kazna, dok
sam ja dao ime Rostovu po liku iz Tolstojevog Rata i mira. Uprkos
slič nostima, ni jedan lik iz knjige ne treba povezivati sa stvarnim
ljudima iz Marfe, iako se nadam da ć e vas ovaj roman naterati da
posetite Marfu, koja je preš la dugač ak put od svojih stoč arskih dana i
sada predstavlja slikovitu umetnič ku zajednicu, slič nu onima u Sedoni,
Arizoni i Santa Feu.
Staviš e, u jednom pogledu, bilo je potrebno ulepš ati stvarnost.
Poznata ranč erska kuć a, izvan Marfe, koja je postavljena za ilmski set
i snimanje Diva, kojeg sam ja u knjizi nazvao Pravo stečeno rođenjem,
zaista jeste samo fasada. Iako se č ini da je u pitanju cela zgrada, ako
biste je zaobiš li, naiš li biste samo na paš njak. Tokom godina, laž na
fasada se raspala, sve dok nisu ostale samo grede koje su je
pridrž avale, a ni one neć e još dugo ostati. Zbog moje vezanosti za ilm
Div, u knjizi sam dopustio da fasada izdrži zub vremena.
Da biste dobili viš e informacija o pozadini ovog romana, potraž ite
na internetu „Marfa lights". Naić i ć ete na pola miliona sajtova. Sto viš e
saznate, viš e ć ete shvatiti š ta sam mislio pod izrazom da je
iznenađujuća količina „stvarnosti" pomenuta u ovoj knjizi.
IZRAZI ZAHVALNOSTI
Veliko hvala Henku Filipij Rajan, novinarki koja se bavi

istraž ivač kim novinarstvom, iz bostonskog ogranka stanice En-Bi-Si.
Kao viš estruki dobitnik nagrade Emi, Henk je i autor serije triler
romana, koja prikazuju ž enskog istraž ivač kog izveš tač a, kakav je i
ona sama. Emitovanje, Udarni termin i Suočavanje 10 su samo neki od
njenih naslova. Henk je, u svom prebukiranom rasporedu, izdvojila
vreme da me pouči tehničkim detaljima televizijskog izveštavanja.
Takođe hvala Lariju Hajtu i Polu Dvajeru iz Sijera avijacije iz Santa
Fea, Novi Meksiko. Veoma cenim njihovo strpljenje i profesionalizam
dok su me poduč avali da upravljam Cesnom 172. Iskusni piloti ć e
primetiti da sam, iz dramskih razloga, pojednostavio neke elemente
letenja.
U nastavku, mnogo dugujem i sledećim ljudima:
Rodž eru Kuperu, Piteru Konstancu, Dž ordž ini Levit, Amandi
Ferber i izvanrednoj grupi iz izdavač ke kuć e Vanguard Press/ Perseus
Books, koja mi je davala podršku;
Mom uredniku, Stivu Safelu;
Mom publicisti, Sari Morel i mom vodič u kroz Internet, Nensi
Kalanta;
Mojim agentima Dž ejn Dajstel, Mirjam Godrič i ostalim dobrim
ljudima iz Dystel/Goderich Literary Management.
Oni osvetljavaju moj put.
- David Morell
BELEŠKA O AUTORU
Dejvid Morel je nagrađivani autor knjige Prva krv, romana iz kojeg

je stvoren lik Ramba. Rođen je 1943, u Kič eneru, u Ontariju, u Kanadi.
Tokom 1960, kada je imao sedamnaest godina, postao je ljubitelj
klasič ne televizijske serije Put 66, o dva mladić a koji u automobilu
korveta, model kabriolet, putuju kroz Sjedinjene Drž ave u potrazi za
Amerikom i sobom. Scenario, koji je napisao Stirling Silifant je toliko
impresionirao Morela, da je odlučio da postane pisac.
Rad drugog pisca (Hemingvejevog uč enika, Filipa Janga) je, 1966,
naterao Morela da se preseli u Sjedinjene Drž ave, gde je sa Jangom
studirao na Drž avnom Univerzitetu u Pensilvaniji i dobio diplomu
mastera i doktora američ ke knjiž evnosti. Tamo je sreo i pisca iz
zlatnog doba nauč ne fantastike, Vilijema Tena (pravo ime Filip Klas),
koji je Morela poduč io osnovama pisanja knjiga. Rezultat je bio Prva
krv, roman o veteranu povratniku iz Vijetnamskog rata, koji pati od
posttraumatskog poremeć aja i koji dolazi u sukob sa š efom policije u
malom gradu, a zatim se bori u sopstvenoj verziji Vijetnamskog rata.
Ovaj „otac“ modernih akcionih romana je objavljen 1972, dok je
Morel bio profesor na Katedri za engleski jezik na Univerzitetu u
Ajovi. Tamo je predavao od 1970 - 1986, u isto vreme piš uć i romane,
od kojih su mnogi postali najprodavanije knjige Njujork Tajmsa,
uključ ujuć i i š pijunsku trilogiju Bratstvo ruže (osnova za visoko
rangiranu mini seriju televizijske stanice En-Bi-Si, nakon
sveameričkog finala u ragbiju). Bratstvo kamena, Ligu noći i Maglu.
Izmoren od dve paralelne profesije, Morel je odustao od
predavanja, kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Nedugo zatim,
njegovom petnaestogodiš njem sinu Metjuu je postavljena dijagnoza
retkog oblika raka kostiju i on umire 1987, š to je bio gubitak koji
opseda ne samo Morelov ž ivot, nego i ceo njegov rad. Naroč ito se
istič u njegova monogra ija o Metjuu, Svici, i njegov roman Očajničke
mere, čiji je glavni junak izgubio sina.
„Profesor blage naravi sa krvavim vizijama," kako ga je nazvao
jedan od recenzenata, Morel je autor viš e od trideset knjiga,
uključ ujuć i i vrhunske akcione trilere kao š to su Peta profesija, Lažni
identitet i Krajnje poticanje (č ija se radnja deš ava u Santa Feu, u
Novom Meksiku, gde on ž ivi sa svojom suprugom, Donom). U svom
č lanku Uspešan pisac: Doživotni časovi o pisanju i objavljivanju knjiga
analizira sve ono što je naučio tokom četiri decenije pisanja.
Morel je suosnivač Međunarodne organizacije pisaca trilera. U
znak priznanja za istraž ivač ki rad, dobio je priznanje Nacionalne
š kole za rukovođenje u prirodi za prež ivljavanje u divljini i Akademije
G. Gordon Lidi za korporativnu bezbednost. Osim toga, on je poč asni
dož ivotni č lan Udruž enja za specijalne operacije i Udruž enja za
obaveš tajne o icire. Između ostalog, završ io je obuku za rukovanje
vatrenim oruž jem, pregovore za oslobađanje talaca, pretpostavku
identiteta, direktnu zaš titu i ofanzivnu/defanzivnu vož nju, koje su
samo neke od akcionih veš tina koje opisuje u svojim romanima. Sa
osamnaest miliona š tampanih knjiga, njegov rad je preveden na
dvadeset i šest jezika.
Morel je trostruki dobitnik prestiž ne nagrade Brem Stoker, a
poslednju je dobio za svoj roman Uljezi. Comic-Con International ga je
nagradio prestiž nom nagradom Inkpot za ž ivotni doprinos popularnoj
kulturi. Međunarodno udruž enje pisaca trilera mu je dodelilo nagradu
Triler Master za postignuć a u karijeri. Mož ete ga posetiti na veb
stranici www.davidmorrell.net
1 Prevod: Biblija, Sveto pismo Starog i Novog Zaveta, Knjiga o Jovu,
Božja pravednost i ljudsko pravo, Glas Crkve. 2008
2 INSCOM - skraćenica za Američku vojnu i obaveštajnu komandu
3 Sveto pismo Starog i Novog zaveta, iz Prologa Svetog jevanđelja po

Jovanu, Glas Crkve, 2008.
4 Sveto pismo Starog i Novog zaveta, Knjiga proroka Isaije, Prvi deo
knjige proroka Isaije, Knjiga o Emanuilu, Bogojavljenje, Glas Crkve,
2008.
5 Čola - vrsta kaktusa (lat. Cylindropuntia)
6 č orizo - (š panski: chorizoj - meš avina sosova kojim se obič no preliva
svinjetina.
7 halapenjo - (š panski: jalapeno) - Vrsta osrednje č ili paprič ice (lat.
Capsicum annuum)
8 enč ilada - (š panski: enchilada) - tortilja napravljena od pš enič nog ili
kukuruznog brašna koja se filuje mesom.
9 Klejmor M18 (M18 Claymore) - mina koja se koristi za direktno

uniš tavanje ž ive sile. Koristi je vojska SAD. (Izvor:
http://www.wikipedia.com)
10 U pitanju je slobodan prevod naslova.

David Morrell - Bljesak

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

David Morrell - Bljesak

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dejvid Morel

Fenomen o kojem se govori u ovom romanu je vidljiv tokom

Sa č etiri hiljade metara iznad zemlje, plavi kamionet se č inio kao

Soba za sastanke sastojala se od stolica poredanih u redove i table.

Dok je skretao na parking ispred svoje prizemne kuć e, Pejdž je

Otišla sam da posetim mamu.

Pejdž se namrš ito jer je Torina majka ž ivela u San Antoniu u

Poš to je spustio sluš alicu, Pejdž je razgledao po kuhinji. Tori je

Kada se probudio u sredu ujutru, Pejdž se okrenuo ka

U č etvrtak rano ujutru, telefon je zazvonio. Pejdž je spustio svoju

Pejdž je nazvao policijsku stanicu i rekao dež urnom policajcu da

Covek sa M4 karabinom stajao je u senci male zgrade od betonskih

NAUČNO ISTRAŽIVAČKA ZONA

Levo od Haloveja, devet ogromnih opservatorijš kih tanjira radio-

Podzemni objekat bio je velik, ispunjen jedva primetnom

Pejdž je na pola puta sleteo na aerodrom nedaleko od Rosvela u

Automobil je bila crvena tojota selika. Talas vreline zapljusnuo je

Pod je bio od tamnog mermera. Na vratima sa leve strane bilo je

Iako je sunce zalazilo za horizont, zraci su mu se č inili

Erl Halovej je sedeo u klimatizovanoj kontrolnoj sobi, prateć i

Obaveš tajno bezbednosna agencija Armije SAD, poznatija kao

Cudni zvuci probijali su se kroz zatvorena vrata komandnog

„Sad se dovoljno smrklo." - rekao je Kostigan dok se njegova

Glavu je zabacila tako da se naslanjala na drveni zid iza sebe.

Pejdž se priseto tog davnog popodneva, trudeč i se da gleda u mrak

Uznemireni otkucaji srca bili su u suprotnosti sa usporenim

Brent Loft je za kameru namestio najbolji izraz zainteresovanosti i

Neobič na muzika plovila je svuda unaokolo, spuš tala se i dizala.

Desetine rotacionih svetala sijala su u mraku. Komeš anje crvene,

Brent je na par sekundi video svetla grada ispod sebe. A onda je

Uz grmljavinu helikoptera iznad njega, Pejdž je vozio Torin saturn

Kada je Pejdž uč io da pilotira, njegovi snovi bili su ispunjeni

Dok je sunce zalazilo, helikopter „crni orao“ je jurio preko neba

Oblasna bolnica u Rostovu je bila skromna, dvospratna zgrada, č iji

Znak na ulazu je bio ispisan slovima u starinskom stilu:

„Je li Nolan ikada saznao odgovor?" - upitao je Pejdž.

Konferencija za novinare se završ ila kada su odlazili iz prodavnice

„Anita, jesi li sigurna da je ovo dobar ugao?“

Luter je po drugi put u istom danu opisivao š ta se dogodilo tog

„Znač i znak nije preuvelič avao?" - upitao je Brent dok su stajali na

Eri Halovej je sedeo u jako osvetljenoj nadzornoj prostoriji, koja

Ispod vojne vazduhoplovne baze, Roli je otključ ao metalna vrata i

Neč ija cipela je udarila Brenta po č elu. Na trenutak mu se zamutilo

Stojeć i pored automobila parkiranog kraj puta, Pejdž je otvorenih

Drhteć i pod natopljenom odeć om, Brent je stajao kod prozora u

Roli je č uo slabu grmljavinu, ali osim š to je voda tekla niz zidove,

Brisač i na saturnu su se brzo pomerali na sve jač em pljusku, koji je

Pejdž se trgnuo iz sna, pogođen surovom istinom o onome š to mu

Prodavnica antikviteta Harijet Vord je bila puna kupaca. Na sjaju

Harijetin kamionet je hitao sada već dobro poznatim putem.

Probudio ga je zvuk statičkog šuma.

„Gospodine? Ako ste još uvek na vezi, ne č ujem Vas. Verovatno je

Okupljena gomila se opet nevoljno razdvojila kako bi propustila

„Gospodine Malen, ja sam kapetan Medrano iz teksaš ke patrole

Dok su izlazili iz bolnice, Medrano se obratio Pejdž u: „Moram da

Vodnik Lokhart je proš ao motociklom kraj natpisa PROTIV OSOBA

22. januar, 1916.

Pejdž ov mobilni telefon je zazvonio dvadeset sekundi nakon

Metak je razneo prljavš tinu blizu Brentovog levog obraza. Trgnuo

Aerodrom u Rostovu se nalazio na hiljadu i pet stotina metara

Lokhart je ležao na zemlji i govorio u radio.

Sum je postao toliko jak da je Halovej oseć ao kao da mu neš to buš i

Roli je završ io još jedan telefonski razgovor, uspevajuć i da zadrž i

Aniti je u desnu ruku bio priključ en intravenozni sistem kroz koji