Tehnoloki proces prizvodnje vetakih ubriva

Vetaka ubriva su proizvodi hemijske industrije koja sadre jedinjenja makroelemenata (fosfora, azota, kalijuma i u nekim sluajevima kalcijuma) i mikroelemenata u obliku pogodnom da ih biljke apsorbuju. Mogu se podeliti na prosta i sloena. Prosta obuhvataju fosforna, azotna, kalijumova i ree kalcijumova, a sloena meana i kompleksna. Fosforna ubriva se proizvode iz prirodnih fosfata: fosforita (Ca3(PO4)2 sa primesama SiO2 i CaCO3) i apatita (Ca10(PO4)6(F, Cl, OH)2). Normalni superfosfat se dobija dejstvom sumporne kiseline na mineral fluoroapatit Ca3(PO4)2CaF2, prema sledeoj hemijskoj reakciji:
Ca10(PO4)6F2+7H2SO43Ca(H2PO4)2+7CaSO4+2HF+699 kJ Proizvodnja trisuperfosfata sastoji se u razlaganju sirovog fosfata fosfornom kiselinom, koja sadri 50-55% P2O5, prema sledeoj hemijskoj reakciji: Ca10(PO4)6F2+14H3PO410Ca(H2PO4)2+2HF+132 kJ Dobijeni prakasti trisuperfosfat moe se podvrgnuti granulisanju i suenju, kako bi se dobio konaan proizvod, a esto se kao prah koristi za proizvodnju visokokoncentrovanih meanih ubriva. Iz reaktora se fluorni gasovi ventilacionim sistemom odvode do kaskadnih apsorbera. U njima se, u suprotnom smeru, raspruje voda, koja apsorbuje ove gasove pri emu nastaje silikofluorovodonina kiselina, koja moe da se iskoristiti za proizvodnju natrijumsilikofluorida (insekticid i defoliant) ili za fluorizaciju vode za pie :

3SiF4+2H2O2H2SiF6+SiO2

Azotna ubriva se proizvode preko sinteze amonijaka, njegove oksidacije do azotnih oksida, dobijanja azotne kiseline i njene neutralizacije amonijakom (amonijumnitrat, AN) i krenjakom (kreni amonijumnitrat, KAN). Proizvodnja amonijumnitrata bazirana je na reakciji neutralizacije amonijaka, najmanje 45%, azotnom kiselinom: NH3+HNO3NH4NO3+148,6 kJ

Amonijane svere

Kao rezultat neutralizacije dobija se rastvor amonijumnitrata, koji je potrebno koncentrovati isparavanjem, kako bi se dobio vrst proizvod. Poto se radi o egzotermnoj reakciji, izdvojena toplota se moe iskoristiti u tu svrhu. To se postie tzv. ITN aparatom. Nakon koncentrovanja rastop amonijumnitrata se odvodi na granulaciju u granulacioni toranj.

ITN aparat

Granulacioni toranj

Amonijumnitrat se topi na 169,6oC. To je zapaljiva i eksplozivna materija, koja eksplodira pomou inicijalnog paljenja. Poto je amonijumnitrat stabilan na udar i trenje njime se moe rukovati sigurno, ipak pod odreenim uslovima amonijumnitrat moe da eksplodira. Kada se amonijumnitrat zagreje iznad 170oC, razlae se prema sledeoj jednaini: NH4NO3NO2+2H2O+32,02 kJ

Na temperaturi iznad 260oC, naroito u zatvorenom prostoru, razlaganje moe da izazove eksploziju prema sledeoj hemijskoj jednaini:
2NH4NO32N2+O2+4H2O+232,7 kJ Amonijumnitrat moe, takoe, disosovati na gasoviti amonijak i azotnu kiselinu, endotermne reakcije koje spreavaju poveanje temperature: NH4NO3NH3+HNO3-174,5 kJ NH4NO3HNO3+NH3-174,68 kJ Ako se amonijak, azotna kiselina, voda i obrazovani azotni oksidi brzo odstrane iz razlagajueg amonijumnitrata nee doi do poveanja temperature, odnosno eksplozije. Meutim, oslobaanjem gasovitog amonijaka u zatvorenom prostoru, ako njegova koncentracija dostigne 16-26% sa vazduhom ini eksplozivnu smeu.

Amonijumnitrat je fizioloki kiselo ubrivo, pa da bi se upotrebio na kiselim zemljitima potrebno je izvriti njegovu kalcinaciju. To se najbolje postie krenjakom, ime se dobija kreni amonijumnitrat - KAN. Najbolje fizike osobine ima KAN sa sadrajem 60% NH4NO3 i 40% CaCO3. Karbamid (urea) se dobija sintetiki iz amonijaka i ugljendioksida, po sledeoj hemijskoj reakciji: 2NH3+CO2(NH2)2CO+H2O

Od azotnih ubriva vano je istai i amonijanu vodu, koja se dobija apsorpcijom amonijaka demineralizovanom vodom, i amonijumsulfat koji se dobija neutralizacijom sumporne kiseline amonijakom. Kalijumova ubriva su minerali (silvin KCl, karnalit KClMgCl6H2O, kainit KClMgSO43H2O i dr.) koji se esto nalaze u blizini rudnika kuhinjske soli, a dobijaju se i iz otpadnih voda pri dobijanju NaCl iz rastvora. Meana ubriva proizvode se meanjem jednokomponentnih, a kompleksna zajednikom proizvodnjom ili tretiranjem jednokomponentnim reaktivima koji sadre druge komponente (npr. sirovih fosfata azotnom kiselinom, superfosfata tenim amonijakom i sl.). Tehnoloki proces proizvodnje meanih ubriva sastoji se u prosejavanju sirovina, odmeravanju i njihovom meanju u odreenom odnosu, homogenizaciji, granulisanju u rotacionom granulatoru, koji se vlai vodom i vodenom parom, suenju vlanih granula, hlaenju i pakovanju gotovih proizvoda. Najee se sloena ubriva oznaavaju slovima NPK (azot, fosfor, kalijum) i brojevima koji oznaavaju sadraj u % (N, P2O5 i K).

Rizik ugroavanja radne i ivotne sredine. Osnovne zagaujue supstance prilikom proizvodnje fosfatnih ubriva su praina, HF i SiF4. Primenom skrubera sadraj fluorida se smanjuje na svega 1% od prvobitnog sadraja. Fluor se rastvara u vodi i u reakciji sa kalcijumom daje nerastvorni i bezopasni CaF2. Stene koje imaju visok sadraj fosfora mogu da sadre i teke metale, kao olovo i ivu, a pored toga su i blago radioaktivne jer u prirodi uran ima izrazit afinitet prema fosfatima. Iz tih razloga sam proizvod moe da bude radioaktivan jer se sav uran zadrava u superfosfatima. Kod proizvodnje amonijumnitrata emituju se estice (fosfati, krenjak, kreni amonijumnitrat), zatim gasovi kao to su oksidi azota, amonijak, fluor. Amonijak u otpadnom gasu moe da se pojavi prilikom skladitenja amonijaka, u izlaznim gasovima sa ventilatora, u gasovima koji izlaze sa granulacionih tornjeva krenog amonitrata i ureje ili otpadnim gasovima koji se isputaju iz uparivaa pri proizvodnji karbamida. Znaajna koliina vrstih estica se emituje iz granulatora, granulacionih tornjeva, transportnih sistema, uparivaa i dr. Tehnoloki proces proizvodnje meanih ubriva praktino ne predstavlja izvor zagaujuih materija. Otpadni gasovi nastaju jedino pri sagorevanju prirodnog gasa, koji slui pri suenju vlanih granula, a ne sadre nita drugo osim ugljendioksida i vodene pare. Kod proizvodnje kompleksnih ubriva u izlaznim gasovima moe da se pojavi neto slobodnog amonijaka. Ovo se, osim u akcidentnim situacijama, praktino ne deava jer se gasovi koji ga sadre, pre isputanja u atmosferu, peru fosfornom kiselinom. Neznatne su i koliine para H2SiF6 koje se oslobaaju iz uparene fosforne kiseline, koje se mogu pojaviti u izlaznim gasovima.

Pri radu na mlevenju fosfata, mlinovi moraju biti osigurani protiv prodiranja praine u prostor radionice. Radnicima na ovom poslu moraju se staviti na raspolaganje potrebna lina zatitna sredstva. Radnicima zaposlenim na istovaru i utovaru sirovog fosfata, superfostata (gotovog za otpremu), treba staviti na raspolaganje zatitne naoare, u sluaju potrebe snabdeti ih jo i respiratorima propiv praine. U prostoriji gde je smeten reaktor mora biti osigurano efikasno provetravanje i izvlaenje kodljivih gasova izvan radionice. Prilikom ispranjivanja superfosfata u komorama radnici se moraju snabdeti zatitnim odelom, rukavicama i drvenom obuom, protiv opekotina i protiv dejstva sumporne kiseline.

Tehnoloki proces proizvodnje natrijumtripolifosfata. Natrijumtripolifosfat se dobija po specijalnom postupku na visokoj temperaturi iz smee mononatrijum i dinatrijum ortofosfata prema hemijskoj jednaini: NaH2PO4+2Na2HPO4Na5P3O10+2H2O

Prvenstveno se upotrebljava u industriji za proizvodnju sredstava za pranje i ienje, zatim za omekavanje vode i u keramikoj industriji.

Na-O-P-O-P-O-P-O-Na Na Na Na
Tehnoloki proces proizvodnje natrijumtripolifosfata sastoji se iz dve tehnoloke faze: 1. vlana faza tehnolokog procesa i 2. suva faza tehnolokog procesa.

Cilj vlane faze tehnolokog procesa proizvodnje natrijumtripolifosfata jeste preiavanje fosforne kiseline od prisutnih neistoa i dobijanje koncentrovanog ortofosfornog rastvora. Neistoe fosforne kiseline se mogu podeliti: 1. Neistoe suspendovane u H3PO4 - gips (CaSO42H2O); - fosfati gvoa; - aluminijumtrioksid; - organske materije. 2. Neistoe rastvorene u H3PO4 - H2SO4 (slobodna-nevezana); - H2SiF6 i HF nevezana; - sulfati kalcijuma (rastvorni sulfati); - elementi: Fe, Al, As, Mn, Cu, Cr, Pb, Ni, itd.

Vlana faza obuhvata sledee tehnoloke operacije: 1. operacije preiavanja fosforne kiseline

desaturacija - bistrenje fosforne kiseline; deflourizacija - preiavanje fosforne kiseline od fluora; filtracija - preiavanje fosforne kiseline od vrstih primesa; dekolorizacija - preiavanje fosforne kiseline od organskih materija; ekstrakcija - preiavanje fosforne kiseline od rastvornih primesa; pranje - preiavanje fosforne kiseline od rastvornih primesa; reekstrakcija - preiavanje fosforne kiseline od tributilfosfata.
2. operacije pripreme ortofosfatnog rastvora centrifugiranje - preiavanje PMS-a od tributilfosfata; neutralizacija - dobijanje meavine NaH2PO4 i Na2HPO4; koncentracija - otparavanje jednog dela vode. 3. pomone operacije kerozinska ekstrakcija - obrada povratne H3PO4; regeneracija TBP (sodna i azotna regeneracija).

Suva faza tehnolokog procesa proizvodnje natrijumtripolifosfata predstavlja proces kalcinacije smee mononatrijum i dinatrijum ortofosfata na visokoj temperaturi, a obuhvata sledee tehnoloke operacije: atomizacija - otparavanje celokupne vode iz mono i di soli; kalcinacija - termika transformacija; hlaenje finalnog proizvoda; transport finalnog proizvoda; kondicioniranje finalnog proizvoda, prosejavanje; mlevenje finalnog proizvoda, usitnjavanje; skladiranje finalnog proizvoda; pakovanje finalnog proizvoda.

Analiza uticaja na ivotnu sredinu. U suvom delu procesa proizvodnje STPP-a nastaje praina, odnosno ortofosfatni prah koji tetno utie na zdravlje radnika. estice praine izvesno vreme lebde u vazduhu, postepeno se taloe po zidovima raznih prostorija, na mainama, odei radnika, a usled strujanja vazduha mogu se nai u vazduhu radne sredine. U cilju obezbeenja tehnolokih i higijensko-tehnikih uslova neophodno je izvriti otpraivanje. Ono se najee vri razliitim optim ili centralnim, kao i lokalnim sistemima, koji sadre neke od ureaja za preiavanje, kao to su cikloni, filtri i vlani kolektori. Uporeujui izmerene vrednost emisije (prakaste materije, amonijak i fluor) sa graninim vrednostima emisije, moe se zakljuiti da pogon za proizvodnju tripolifosfata svojom emisijom zagaujuih materija (prakaste materije i fluor) dovodi do prekoraenja graninih vrednosti emisije prakastih materija i fluora. to se emisije tie, postojea tehnologija za proizvodnju STPP-a i kolona za pranje gasova ne moe zadovoljiti stepenom preiavanja gasova (mala efikasnost) postojee zakonske propise. Zbog toga je potrebno razmiljati o poboljanju efikasnosti postojeeg sistema za pranje gasova ili ga zameniti nekim efikasnijim. Otpadne vode tehnolokog procesa proizvodnje natrijumtripolifosfata potiu od pranja maina i od sanitarnih ureaja. Kvalitet otpadnih voda zadovoljava odredbe propisa u pogledu sadraja parametra zagaenja.

Karakteristini sporedni proizvod ovog tehnolokog procesa je fosfogips koji nastaje pri preiavanju fosforne kiseline i centrifugiranju. PredstavIja zagaujuu materiju jer sadri toksine komponente kao to su fluoridi, uran i potomci radioaktivnog raspada urana (od kojih su najznaajniji 226Ra, 222Rn i 210Po). Iako postoji mogunost njegove reciklae, najee zavrava, kao otpadna materija, na deponiji. Fosfogips ne pripada kategoriji opasnih otpada (radioaktivnih) koji bi morali da budu pod strogi nadzor, ali, usled prisustva odreenih (manje ili vie prisutnih) radionuklida neophodno ih je pre svega evidentirati, a zatim u sluaju upotrebe, ili eliminisati ili minimizirati na zakonom odreden nivo. Tek u tom sluaju moe se govoriti o fosfogipsu kao o materijalu koji se moe upotrebiti. Poto je tehnolokim postupkom ve predvien kao otpad, dosadanja iskustva u naoj zemlji pokazala su samo naine njegovog deponovanja. Poto se radi o ogromnoj koliini fosfogipsa (u milionima tona), njegov uticaj na ivotnu sredinu vie nije zanemarljiv, a usled rasta deponija i pribliavanja urbanim celinama, postaje jo izrazitiji.

Primena fosfogipsa u graevinarstvu. - kao regulator brzine vezivanja cementa i kao mineralizator pri peenju klinkera umesto prirodnog gipsa, - za proizvodnju gipsnog veziva i proizvoda od njih, umesto prirodnog gipsa. - regeneraciji sumpora iz fosfogipsa u obliku sumporne kiseline sa daljim dobijanjem portland cementa. - za proizvodnju sumporne kiseline i krea. Tehnoloko reenje ovog postupka zasniva se na redukciji fosfogipsa koksom ili proizvodima konverzije prirodnog gasa: CaSO4+2CCaS+2CO2 CaSO4+4COCaS+4CO2 CaSO4+4H2CaS+4H2O Kalcijumsulfid se rastvara u vodi, a u dobijenu suspenziju uvodi se ugljendioksid: CaS+H2O+CO2H2S+CaCO3 Dobijeni H2S se moe u potpunosti oksidovati: 2H2S+3O22SO2+2H2O a dobijeni gas (sumpordioksid) prevodi se u sumpornu kiselinu metodom mokre katalize.

Primena fosfogipsa u poljoprivredi. - kao meliorant, - kao ubrivo samostalno ili u smesi sa drugim komponentaina, a njegovo preimustvo je upravo prisustvo P2O5. Problem ostaje prisustvo fluora, ali se njegov uticaj smanjuje unoenjem razliitih dodataka koji grade jedinjenja nerastvorna u vodi. - kao sirovina za proizvodnju amonijumsulfata:
2NH3+CO2+H2O(NH4)2CO3 CaSO4+(NH4)2CO3(NH4)2SO4+CaCO3

Tehnoloki proces prizvodnje neorganskih malternih veziva Mineralnim (neorganskim) malternim vezivima nazivaju se materijali koji su najee u prakastom stanju i koji pomeani sa vodom daju plastina testa sposobna da nakon odreenih fiziko-hemijskih procesa otvrdnu i poprime svojstvo kamena. Mogu se podeliti u dve grupe:

nehidraulina, ovravaju na vazduhu (gips, kre, vodeno staklo i dr.); hidraulina, ovravaju i na vazduhu i na vodi (hidraulini kre i razne vrste cementa).

Tehnoloki proces prizvodnje krea Kre je jedno od najvie upotrebljenih vezivnih sredstava za izradu maltera, a predstavlja zajedniki naziv za proizvode peenja krenjaka, ivog ili negaenog krea, CaO, dobijenog sledeom hemijskom reakcijom: CaCO3CaO+CO2 i gaenog krea, Ca(OH)2, koji se dobija tretiranjem CaO vodom: CaO+H2OCa(OH)2 Tehnoloki proces proizvodnje ivog krea satoji se iz dobijanja krenjaka u kamenolomu, njegove pripreme za peenje (usitnjavanje i separacija) i konano peenja, odnosno kalcinacije, gde na temperaturi od 1200oC, CaCO3 prelazi u CaO i CO2. na opisani nain naziva se i komadasti ivi kre. Negaeni (ivi) mleven kre se dobija mlevenjem krea u komadima do utvrene finoe. Hidratisani kre se dobija gaenjem CaO sa koliinom vode koja priblino odgovara hemijski potrebnoj vodi. To je prakast materijal sa sadrajem slobodne vode koja sme da iznosi najvie 5%. Hidrauliini kre ima osobinu vezivanja pod vodom, a dobija se peenjem kamena, koji pored kalcijumkarbonata sadri i izvesnu koliinu glinovitih sastojaka.

Rizik ugroavanja radne i ivotne sredine. Jo u kamenolomima prisutna je opasnost izlaganja dejstvu praine, jer krenjak u svom sastavu sadri 1-10% silicijumdioksida. Pri samoj proizvodnji krea emituju se zagaujue materije, od kojih su najvanije praina i peni gasovi, nastali procesom peenja, tj. kalcinacije. Glavni izvori emisije vrstih estica su drobilice, mlinovi i pe za kalcinaciju. Od gasova, znaajni su oksidi azota, ugljenmonoksid i oksidi sumpora.

Emisija polutanata pri proizvodnji krea

Izvor emisije
Drobilice, transport Rotaciona pe Ciklon Vertikalne pei

estice (kg/t)
170,0 100,0 4,0

SO2 (kg/t)
0 -

NO (kg/t)
0 1,5 1,5 -

CO (kg/t)
0 1,0 1,0 -

Zbog svega navedenog, neophodna je primena sistema za otpraivanje, ciklona, vreastih filtera i skrubera, a problem otpadnih gasova najbolje je reiti odravanjem podpritiska u samoj pei.

Tehnoloki proces prizvodnje cementa

Cement je hidraulino mineralno vezivo koje se dobija mlevenjem tzv. portland cementnog klinkera, vetakog kamenog materijala koji se stvara peenjem krenjaka i gline. Materijal koji se dobija iskljuivo od krenjaka i gline (ili laporca odgovarajueg sastava), uz dodatak malih koliina gipsa ili anhidrita, naziva se portland cement. Osnovni sastojci portland cementa su CaO, SiO2, Al2O3 i Fe2O3. Data jedinjenja u cementu se ne javljaju kao slobodna, ve su ona uvek u vidu razliitih kompleksa. Pored njih, u sastav cementa ulaze i neki drugi sastojci: Na2O, K2O, SO3 i MgO. Ovi sastojci su po pravilu tetni, ali ih je teko izbei, poto se oni javljaju u osnovnim sirovinama koje nikad nisu potpuno iste.

Rizik ugroavanja radne i ivotne sredine. Jo pri vaenju rude evidentne su opasnosti od tetnog uticaja praine. U kamenolomima i pri radovima sa cementom izmereni su nivoi praine u intervalu od 26 do 114 mg/m3. Ustanovljene su, takoe, sledee vrednosti pojedinih procesa i operacija: vaenje gline 41,4 mg/m3, drobljenje i mlevenje sirovina 79,8 mg/m3, prosejvanje 384 mg/m3, mlevenje klinkera 140 mg/m3, pakovanje cementa 256,6 mg/m3, te punjenje 179 mg/m3. Sadraj slobodnog silicijumdioksida u praini varira izmeu sirovinskog materijala (ilovaa moe da sadri estice kvarca, a moe biti dodat i pesak) i klinkera ili cementa, iz kojeg se eliminie sav slobodni silicijumdioksid. U pogonima za pripremu sirovina vladaju loi mikroklimatski uslovi izazvani kontinualnom dopremom velikih koliina hladne sirovine za pripremu, pa zbog toga oseaj toplote radnika ne odgovara temperaturi vazduha u prostoriji. U pogonu za peenje cementa najveu opasnost predstavlja toplotno zraenje sa zagrejanih zidova pei, ija je temperatura 250-300oC. Relativna vlanost vazduha u ovim pogonima takoe oscilira i kree se u granicama 35-77%. Registrovan je i visok nivo buke u ovim pogonima. Osim toga nastaje i dosta praine, a prisutna je i odreena koliina CO i NOx gasova. U pogonima za mlevenje osnovna opasnost su praina i buka. Najvee opasnosti u pogonu za pakovanje cementa su praina i loi mikroklimatski uslovi. Punjenje dakova cementom vezano je sa znatnim izdvajenjem cementne praine, a posebno ako se pri tome koristi komprimovani vazduh. Da bi se to izbeglo, dak mora kvalitetno da se spoji sa levkom uz montiranje zaptivaa na tim mestima. Takoe, na tim mestima potrebno je organizovati sistem lokalne ventilacije.

Zgrade u kojima su smetene pei za peenje cementa moraju biti prostrane i visoke, sa prirodnim provetraima iznad krova po celoj duini zgrade, da se omogui to bolje provetravanje prostora pri navali dimnih gasova iz pei. Zabranjeno je ulaziti u silose sa laporom zbog opasnosti odronjavanja materijala. Ako se neophodno mora ui u silos radi odljepljivanja vlanog materijala od zidova, potrebna je naroita opreznost. Zbog razvijanja velike toplote u odeljenju gde su smetene pei za peenje materijala, potrebno je preduzeti odgovarajue mere za prirodno ili mehaniko provetravanje okolnog prostora, kao i izgradnju titova (ekrana) za zatitu od zraenja toplote u prostor. Radnicima koji rade kod pei, a izloeni su velikoj toploti i praini, moraju se staviti na raspolaganje sva potrebna lina zatitna sredstva. Praina od uglja i cementa koja se razvija iz vertikalnih pei za peenje cementa, kao i praina od mlinova i sejalica suvog i sirovog materijala i klinkera ne sme se putati sa dimnim gasovima slobodno u vazduh, ve se mora prevideti hvatanje i taloenje ove praine pomou specijalnih ureaja (razni filtri, cikloni i dr.).

Prenos materijala do drobilice mora se tako mehanizovati i urediti, da se praina pri tome ne moe razvijati. Ako se prenos vri kolicima, onda se taj prolazni prostor mora ograditi. U prostoru gde se materijal drobi, melje i seje na mehanikim ureajima, mora se izvlaiti praina od sirovina i cementa, a pored toga, zaposlenim licima mora se staviti na raspolaganje i respiratori protiv praine. U silosima i upama za smetaj klinkera potrebno je vriti stalno provetravanje, jer materijal dolazi u silose pod temperaturom, a radnicima se moraju staviti na raspolaganje zatitne azbestne rukavice u sluaju potrebe. Radnicima koji pakuju cement i rukuju automatima za punjenje vrea cementom, treba staviti na raspolaganje respiratore i naoari ili cevne maske sa dovodom sveeg vazudha radi zatite od cementne praine. Radnici koji su zaposleni na utovaru i istovaru cementa u brodove, lepove, eleznike vagone ili kamione moraju biti snabdeveni zatitnim radnim odelom, kapuljaama za glavu i ostalim linim zatignim sredstvima. Svim radnicima zaposlenim u odeljenjima u kojima se pri radu razvija cementna praina moraju se staviti na raspolaganje radnika zatitna odela. Ova radna odela, kao i sva zatitna sredstva, moraju se posle rada istiti od praine.

Tehnoloki proces prizvodnje gipsa

Gips je mineralno vezivo koje se u prirodi javlja kao mineral u dva oblika: dihidrat, CaSO42H2O i anhidrit CaSO4. Meutim, retko se nalazi ist, a naslage gipsa mogu sadrati kvarc, pirite, karbonate i glinovite materijale, pa se osim stenovitog gipsa javlja i gipsit (smea zemlje i gipsa), alabaster (masivna finozrnasta prozirna vrsta), svilasti spart (oblik vlaknaste svile) i selenit (providni kristali). Graevinaki gips i druge vrste gipsa dobijaju se peenjem gipsnog kamena CaSO42H2O, koji se prethodno usitni. Peenjem se odstranjuje jedan deo hidratne vode ili sva hidratna voda, a sve u zavisnosti od temperature peenja. Ako se pee na temperaturi od 128oC (praktino ova temperatura moe ii najvie do 155oC), gipsani kamen gubi 3/4 vode, tako da umesto dva molekula hidratne vode ima vezano samo pola molekula, tj. dobija se CaSO41/2H2O. Peenjem na temperaturi izmeu 150 i 300oC dobija se gips kome je oduzeta sva hidratna voda, i taj je anhidrit jako rastvorljiv u vodi. Grejanjem gipsa na temperaturi izmeu 317 i 450oC dobija se tzv. brzovezujui gips. Grejanjem na temperaturi izmeu 500 i 600oC dobija se proizvod koji ne vezuje i koji je neupotrebljiv. Grejanjem na oko 1000oC dobija se estrihgips, proizvod koji vrlo sporo vezuje (18 do 24 asa), zahteva malu koliinu vode za zameivanje, postie mnogo vee jaine nego ostale vrste gipsa i postojan je na vodi, to nije sluaj s gipsom uopte.

Rizik ugroavanja radne i ivotne sredine. Pri proizvodnji gipsa emituju se estice gipsa, ija koliina, ukoliko se ne primenjuju ureaji za otpraivanje, moe da bude znaajna.

Emisija estica pri proizvodnji gipsa

Proces/operacija Nekontrolisana emisija, kg/t 20,0 0,5 45,0 0,35 Sa platnenim filtrima, kg/t 0,1 0,0005 0,05 0,0005 Sa ciklonima, kg/t

Suenje sirovine Drobljenje Peenje Unutranji transport

0,1 -

Stvaranje praine treba kontrolisati pomou mehanizacije praljivih operacija (lomljenje, prenoenje, utovar itd.) dodavanjem gipsu 2% vode po zapremini, upotrebom pneumatskih transportera sa prekrivaima, ograivanjem izvora praine i obezbeenjem isisnih sistema za otvore pei i prenosne take transportera. Osim sitnih estica praine, stalno su prisutni i gasovi, kao i dim iz pei, uz velike toplotne gubitke.

Radnici koji su zaposleni pri slaganju kamena u pei za peenje krea i gipsa moraju biti snabdeveni zatitnim keceljama i titnicima za ruke zbog moguih ozleda od otrih ivica kamenja. Prostor u kome se nalaze pei mora biti dobro ventiliran prirodnom ventilacijom ili vetakim putem, zbog pojave ugljenmonoksida i drugih tetnih gasova. Prostori u kojima se melje, seje, prenosi, meri i pakuje gips moraju biti snabdeveni ekshaustorima za usisavanje praine. Ovu usisanu parainu treba hvatati ureajima za taloenje praine. Radnicima koji prenose ili vre utovar ili istovar vrea sa gipsom moraju se staviti na raspolaganje pored zatitnog odela jo i zatitne kape ili kapuljae za glavu. Ako se utovar i istovar suvog krea ne vri mehanikim putem ve ljudskom snagom, moraju se zaposlenim radnicima staviti na raspolaganje zatitna radna odela i ostala potrebna lina zatitna sredstava.