Fenomen televizije

Dimitrije Boarov
 Fenomen televizije

 Tajna upečatljivosti, efikasnosti i

univerzalnosti
 Televizija kao svedok i „prerađivač
stvarnosti“
 Globalizator, kulturološki supstitut i
unifikator
 Politička poluga i oko javne kontrole
 „Demokratizacija“ luksuza i zabave
 Tajna upečatljivosti,
efikasnosti i univerzalnosti
 proširenje dometa glavnih čula – proširenje
moći spoznaje sveta;
 televizija „spajanjem“ tona i slike u gotovo
autentičnom obliku preslikava događaj i
emituje „poruku“ u realnom vremenu, na
daljinu do svakog čoveka, u punoj
uverljivosti;
 televizija (slično svim religijama) čoveku nudi
iluziju da on sam može da vidi i čuje „ceo
svet“ i „sve što se dešava“, da ima gotovo
„božansku moć“ uočavanja i razumevanja
svega;
 Tajna upečatljivosti,
efikasnosti i univerzalnosti
 sa „božanskom moći uočavanja“ celog
sveta pokreće se proces univerzalne
unifikacije načina života i mogućnosti
opstanka, shvatanja i zaključivanja,
proizvodnje i potrošnje, kulture i zabave.
Televizija je stvorila Makluanovo
„svetsko selo“;
 mogućnost kontinuiranog
„saučestvovanja“ svakog u svakom
događaju na planeti silno uvećava brzinu
aplikacije tuđih iskustava, to jest brzinu
prilagođavanja, odnosno
„modernizacije“.
 Televizija kao svedok i
„prerađivač stvarnosti“
 akceptirajući i objedinjujući svojim
tehnološkim moćima sve dosadašnje
medijske mehanizme: neposredno
oglašavanje, pismo, knjigu, štampu,
telegraf, radio, film – televizija nudi iluziju
„neposrednog svedočenja“;
 oni koji preko televizije kontrolišu i
rekonstituišu njeno „svedočenje“ o
svetu, to jest oni koji „prerađuju
stvarnost“, u suštini kontrolišu i
usmeravaju spoznaju publike i tako
uspostavljaju najveću moć nad njom;
 Televizija kao svedok i
„prerađivač stvarnosti“
 nema potpuno nepristrasnog
pojedinčanog svedočenja, te ni
preko iluzornog svedočenja preko
televizije ne doseže se do istine, pa
otuda pitanje dokučivanja takozvane
„objektivne istine“ i posle
televizijskog svedočenja ostaje
nerešivo, jer i televizija samo
„posreduje“ u spoznaji svakog
subjekta zasebno;
 Televizija kao svedok i
„prerađivač stvarnosti“
 televizijsko posredovanje proizilazi
već iz same činjenice da ona ne
može da prati sve u totalitetu i u
detalju, da ona stalno bira događaje
koje će pratiti i način na koji će ih
pratiti, redukuje svedočenje o njima
i tumači uzroke i posledice događaja
koje prati – te na taj način
„prerađuje stvarnost“;
 Televizija kao svedok i
„prerađivač stvarnosti“
 televizijsko posredništvo u najvećoj
meri opredeljuju znanja, shvatanja i
interesi vlasnika televizijske
mašinerije, novinara, snimatelja,
montažera, tehničara i svih drugih
poslenika televizije, kao što je u
krajnjoj konsekvenci to
posredovanje više ili manje
podržano (traženo) od potrošača
televizijske poruke (tražili ste-
gledajte
 Televizija kao svedok i
„prerađivač stvarnosti“
 zbog upečatljivosti televizisjkog
„svedočenja“ i efikasnosti televizijskog
medija – televizija je uvek od velikog
značaja za politiku i zato je po pravilu
državnopravno regulisana u većoj ili
manjoj meri, a uvek je pod „pritiskom“
političkih snaga sa različitim političkim
projektima. Danas se čak može reći da je
politička bitka u najvećoj meri bitka za
„televizijsku interpretaciju“.

 Globalizator, kulturološki
supstitut i unifikator

 Satelitska televizija danas, a televizija

preko interneta sutra, jedan je od glavnih
medija preko kojih se odvija i ubrzava
protivrečni proces globalizacije;
 Proširujući polje iluzije „svedočenja“
sopstvenim očima i ušima na ceo svet,
televizija je svakog svog gledaoca i
slušaoca učinila građaninom sveta i zato
je ona toliko i neophodna i popularna;
 Globalizator, kulturološki
supstitut i unifikator
 tek kada je televizija „pokrila“ ceo
svet, što je naizgled paradoksalno,
mogao je i ojačati antiglobalistički
pokret širom sveta, tek tada je on
postao „globalistički pokret“. Taj
„fatalni anatagonizam“ će trajati, ali
ishod te borbe ni na koji način ne
ugrožava draž televizije kao
svevidećeg oka i velikog uha celog
sveta;
 Globalizator, kulturološki
supstitut i unifikator
 televizija je najveći kulturološki supstitut,
jer ona zamenjuje „prisustvo“ i „učešće“
u svim reprezentativnim događajima, i
političkim i kulturnim, ona „demokratski“
rasprostire informacije o svim
dostignućima nauke i tehnike, ona uči,
određuje vrednosti, ukuse, diktira tempo
života, postavlja ciljeve i „obogotvoruje“
određene ljude koji joj se nametnu;
 Globalizator, kulturološki
supstitut i unifikator
 zbog dopiranja do očiju i ušiju
milijardi ljudi i snažnog uticaja na
njihovo poimanje sveta, ona
postepeno uspostavlja univerzalne
„mere vrednosti“, standarde, modu i
stalno promenljive sadržaje dokolice
 ona unifikuje najbrže kada od
kulturne baštine svih različitosti
uzima od svega pomalo, ali obično
nameće stereotipe najmoćnijih.
 Politička poluga i oko javne
kontrole

 Zbog svoje uverljivosti i moći da širi

iluziju autentičnog svedočenja televizija
je danas najmoćnija politička poluga svih
organizovanih političkih grupa – bez
televizije kao medija nijedan politički
projekat nema šansu da dobije pristalice i
pređe u realizaciju;
 one političke grupe koje najbolje i najviše
koriste televiziju najčešće se doživljavaju
kao stranke koje najbolje mogu zaštititi
političke interese potrošača televizije;
 Politička poluga i oko javne
kontrole
 razvoj televizije je „banalizovao“
politiku, jer je izvršio snažnu
„politizaciju“ najširih masa, koje,
opet, traže jednostavne poruke i
poteze. Televiziji upravo ta
„banalizacija“ odgovara, jer je ona
medij jasnih i jednostavnih poruka –
ona je najbolja kada „pokazuje“, a
dosadna je kada analizira.
 Politička poluga i oko javne
kontrole
 s druge strane, televizija zbog svojih
„hladnih“ instrumenata osmatranja
ima „pragove“ manipulacije koje
nije moguće prekoračiti, tako da u
iluziji „totalnog svedočenja“ uvek
postoji, u manjoj ili većoj meri, ono
što doista jeste, ono što nije
iluzorno. Zbog toga je televizija i
snažan instrument „javne kontrole“
u političkom životu svake zajednice,
pa i one globalne;
 Politička poluga i oko javne
kontrole
 sposobnost i potreba televizije da
svedoči što je moguće verodostojnije
veliki je „saveznik“ najšireg „javnog
mnjenja“ u svakoj zajednici i zbog toga
su demokratski opredeljene snage
izgradile instituciju televizijskih „javnih
servisa“ – kako bi što je moguće više
zaštitile takve televizije od političkih
pritisaka i manipulacije vlasti (čak i ako je
ona reprezentativna).
 Demokratizacija“ luksuza i
zabave

 Umetnost i zabava kao „najskuplji“ oblici

ljudske delatnosti pre televizije bili su luksuz,
dostupni samo političkim i ekonomskim elitama
– sa televizijom oni doživljavaju najradikalniju
„demokratizaciju“, postaju dostupni i jeftini
najširem krugu ljudi;
 televizija, prateći umetnost i zabavu i kreirajući
ih i sama, obogaćuje život milijardama ljudi,
pacifikuje ih i relaksira, te tako postaje jedan od
ključnih faktora globalne stabilizacije i
povećanja efikasnosti u proizvodnji, ali i
povećanja potrošnje;
Specifičnost tv novinarstva
 Posredovanje ili vođstvo
 Cela ličnost u funkciji poruke
kredibilitet
 Kreativni prostor omeđan
tehnologijom
 Jezik, slika, ton - direktno
saopštavanje i pokazivanje
 Timski rad
 Budućnost tv novinarstva
 Posredovanje ili vođstvo

 U odnosu na „papirno“, televizijsko i

radijsko novinarstvo se pre svega
razlikuju u poziciji koju novinar ima
između informacije i njenih „potrošača“.
Mnogi smatraju da je glavna specifičnost
tv novinarstva u odnosu na novinarstvo u
štampi u tome što je novinar ili
„prezenter“ informacije u elektronskim
medijima najdirektniji posrednik ili
„voditelj“ informacija koje upućuje
potrošačima;
 Posredovanje ili vođstvo

 Posebno televizija, traži da se

potrošačima infomacija pokaže da je
novinar neposredni svedok
događaja o kome izveštava, da su
informacije koje daje proizvod
njegovog neposrednog uvida,
njegovog shvatanja suštine
događaja koji prati, da je on čovek
koji stvari posmatra i shvata u ime
onih koje izveštava, pa se otuda ne
sme od njih mnogo razlikovati;
 Posredovanje ili vođstvo
 Neke novine uopšte ne potpisuju
novinare pod svoje napise, čitalac
informacija ne insistira na tome da mu se
dokaže da je novinar doista prisustvovao
događaju o kome izveštava, u novinama
mogu pisati i ljudi koji nisu novinari, a
može se pisati i pod pseudonimom. Na
televiziji i radiju to nije moguće. Razlika
između tv i radija je u tome što je na
televiziji novinar ili prezenter sastavni
deo uverljivosti (kredibiliteta) informacije
i što potrošači „traže“ i da ga vide, a ne
samo da ga čuju – i zato je potrebno da
se novinar po pravilu „slika“ na licu
mesta događaja o kome govori;
 Posredovanje ili vođstvo
 zbog toga što televizija pretpostavlja da
ljudi koji prenose informacije garantuju
za njihovu ispravnost, sve televizijske
informativne emisije imaju jasno
prepoznatljive voditelje ili prezentere
informacija. Isto onako kako se
televizijski novinar uvek obraća jednom,
to jest svakom pojedinačnom gledaocu
TV, taj jedan, uvek pojedinačan gledalac,
traži da zna ko mu se pojedinačno
obraća.
 Cela ličnost u funkciji poruke
– kredibilitet

 Pošto se televizijski novinar „glavom i bradom“

uvek obraća pojedincu, čak i kada govori
milionima gledalaca, on ulaže celu svoju ličnost
u taj odnos, pa mora na neki način zadovoljavati
i sve kriterijume koje mora zadovoljavati i
informacija koju šalje (jasnost, celovitost,
blagovremenost, istinitost, itd) – on mora biti
kredibilan;
 Gotovo svaki čovek može preko televizije biti
prihvaćen kao tv novinar, ali nekima je za to
potreban jedan dan, a drugima nekoliko godina.
Poslodavci retko uzimaju one kojima kredibilitet
treba dugo graditi (ponavljanjem).
Cela ličnost u funkciji poruke
– kredibilitet
 Da bi tv novinar bio brzo prihvaćen od
gledalaca, on mora biti samo nešto
„bolji“ od njih, ne mnogo lepši, ne mnogo
bolje upakovan, ne sa mnogo lepšim
jezikom ili sa mnogo više prikazanog
znanja, analitičnosti ili zamišljenosti. On,
međutim, ne sme ni za nijansu biti gori od
većine gledalaca kojima se obraća;
 Kredibilitet se manje ili više sporo stiče,
ali brzo gubi. Televizijski auditorijum je
veoma surov u osudi i odbacivanju.
Jednom izgubljen, on se gotovo nikada
ne vraća.
 Kreativni prostor omeđan
tehnologijom
 Prostor za novinarsku kreaciju na televiziji je mnogo širi
nego u drugim medijima, ali podrazumeva korišćenje
složenih tehničkih uređaja, što pred tv novinara postavlja
zadatak da dobro poznaje tv tehnologiju
 tv novinar nikada ne sme pred gledaocima pokazati da ne
zna nešto od televizijske tehnike, već, naprotiv, mora sa
celom tehnikom biti apsolutno sinhronizovan;
 tv novinar koji svoje priloge ili emisije ne obogaćuje svim
mogućnostima tv tehnike šalje nepotpune, invalidne
informacije i tako narušava njihov kredibilitet ili njihovu
kompetitivnost;
 tv novinar ima široko kreativno polje jer je danas tv
tehnika vrlo razvijena i raznovrsna, ali nikada ne sme da
zaboravi da je doturanje jasne poruke do potrošača
informacija njegov glavni cilj.
 Kreativni prostor omeđan
tehnologijom
 tv novinar koji svoje priloge ili emisije ne
obogaćuje svim mogućnostima tv tehnike
šalje nepotpune, invalidne informacije i
tako narušava njihov kredibilitet ili
njihovu kompetitivnost;
 tv novinar ima široko kreativno polje jer
je danas tv tehnika vrlo razvijena i
raznovrsna, ali nikada ne sme da
zaboravi da je doturanje jasne poruke do
potrošača informacija njegov glavni cilj.
 Jezik, slika, ton - direktno
saopštavanje i pokazivanje

 Pošto tv novinarstvo polazi od

prezumpcije „direktnog svedočenja“
jezik, slika i ton u tv informaciji moraju
biti prilagođeni toj prezumpciji;
 Jezik tv informacije mora biti „govorni“
što podrazumeva direktne iskaze, kratku
rečenicu, uobičajene reči, izbacivanje
metafora, hiperbola, ironije, većine
stilskih figura,itd, a tempo iskazivanja
mora biti normalan.
 Jezik, slika, ton - direktno
saopštavanje i pokazivanje
 Po mogućstvu, tv novinar mora da „pokaže“
slikom ili tonskim insertima, sve ono o čemu
javlja, pa i da pokaže da je bio na licu mesta.
Ono što ne može da pokaže, treba u informaciji
da opiše neko ko je ovlašćen da opiše događaj
ili je ovlašćen da ga tumači, neko ko će se
identifikovati kao svedok događaja koji je
prošao. Ako se odmah i analizira događaj, može
ga analizirati samo onaj ko će se identifikovati
kao stručnjak za tu vrstu događaja ili sam
novinar, ako se afirmisao kao dobar poznavalac
oblasti o kojoj se govori povodom događaja;
 Glavno je pravilo za prezentere informacija, da ih
oni mogu uverljivo preneti samo ako gledaocu
uspeju da nametnu utisak da ih i sami razumeju i
da veruju da su informacije kredibilne.
 Timski rad
 Jedna od glavnih specifilnosti tv novinarstva je
u tome što novinar na televiziji po pravilu radi u
timu (retki su slučajevi da je tv novinar sam sebi
i urednik i snimatelj i montažer, itd) koji ima
strogu hijerarhiju;
 u tv timskom radu svako može da pogreši, ali
odgovornost uvek pada na novinara – on snosi
štetu svačije greške. Zauzvrat, njemu uvek
pripada i sva slava za dobar prilog, makoliko su
kvalitetu tog priloga doprineli drugi članovi tima;
 timski rad na tv podrazumeva da novinar uvek
mora da vodi računa da ni sebi, ni drugim
članovima tima ne zadaje zadatke koje je
nemoguće izvršiti, ali istovremeno, timski rad ne
podnosi nesinhronizovan rad.
 Budućnost tv novinarstva

 Teorijski, u budućnosti bi svi izvori informacija

mogli biti i sami „tv novinari“ i televizija bi
mogla kontinuirano prenositi sve događaje na
svetu, a potrošači bi ih sami, preko interneta,
mogli birati i redukovati, te slati u etar;
 To je samo teorija. Paralelno sa sa poplavom
informacija i mogućnosti da se one pribave
samostalno, bez posredovanja novinara, pa i tv
novinara, tražiće se sve više novinari koji će
„sažimati“ informacije i vršiti njihov izbor. Jer
čovek ima ograničenu mogućnost recepcije
informacija.