ФИЗИКА

4 СМ, 2020/2021.
нaставник: Немања Момчиловић
nemanja.momcilovic@prvagimnazija.edu.rs
Тема 3: Таласна својства честица и
Квантна механика
Чиме ћемо се бавити у овој теми:

Спектроскопија, Томсонов и Радерфордов модел атома.

Боров модел атома.
Таласна својства честица.
Квантна механика.
Таласна својства честица и Квантна
механика
По завршетку четвртог разреда, а везано за градиво обрађено у овој теми, ученик ће бити у
стању да:

анализира спектар атома водоника користећи Борове постулате :

 наведе основне спектроскопске резултате из друге половине XIX века, опише спектре и објасни
спектроскопски метод;
 опише и објасни основне особине Томсоновог и Радерфордовог модела атома, анализира резултате
Радерфордовог експеримента, упореди ова два модела атома и наведе кључне разлике и објасни
немогућност класичне физике да да потпун опис микросвета;
 формулише Борове Постулате и Боров модел атома, објасни боровски спој класичне и квантне
физике и физички смисао квантовања и на основу Постулата протумачи експерименталне резултате;
 изведе карактеристичне формуле за кинематичке и динамичке карактеристике електрона у Боровом
моделу атома, на основу њих објасни и анализира спектроскопију атома водониковог типа, уз
објашњење физичког смисла добијених резултата и да синтезу теоријског знања о атомској физици;
 наведе и објасни експерименталне потврде Борове теорије, објасни недостатке Борове теорије на
конкретним примерима и наведе начине њене даље генерализације (Зомерфелд);

повезује таласна и корпускуларна својства честица и наводи појаве које то потврђују:

 формулише Де Брољеву хипотезу о таласима материје и објасни њен физички смисао, наведе и
објасни експерименталне потврде хипотезе (дифракција електрона) и њену примену (електронски
микроскоп), уз објашњење недетактибилности у макропојавама;
Таласна својства честица и Квантна
механика
 формулише Хајзенбергове релације неодређености за координату и импулс, односно енергију
и време и на примерима експеримената (дифракција електрона, мерење динамичких величина,
ширење спектралних линија) објасни њихов физички смисао;

Познаје физички смисао Шредингерове једначине и својствених вредности енергије

честице
• објасни Шредингерову идеју о таласној функцији и повеже квадрат њеног модула са
вероватноћом налажења система у датом стању; наведе основне Постулате Квантне механике и
објасни њихову утемељеност у експериментима;
• Наведе Шредингерову једначину у општем облику, уз опис и објашњење појма стања и
енергијског нивоа система у Квантној механици;
• Примени Шредингерову једначину и одреди стања и енергије карактеристичних система:
слободне честице, честице употенцијалној јами, честице која налеће на баријеру и квантног
линеарног хармонијског осцилатора;
• објасни алгебарски и пробабилистички карактер Квантне механике и упореди га са
аналитичким и детерминистичким карактером Класичне механике;
Таласна својства честица и Квантна
механика
Као и:
 синтетише таласну и честичну природу микросистема у јединствену физичку
целину;
 решава квалитативне и квантитативне проблеме различитог степена сложености,
везане за атомску спектроскопију и Боров модел атома, таласна својства честица и
примену Шредингерове једначине у једноставним квантним системима;
 јасно и прецизно изрази идеју, објасни поступак решавања и анализира добијене
резултате; у решавању проблема користи адекватан математички апарат
(диференцијални и интегрални рачун);
 анализира примере из свакодневног живота и других наука (астрономија, хемија,
биологија) на које се примењују законитости везане за атомску спектроскопију,
таласна својства честица и Квантну механику, а који потврђују значај физике за
разумевање природних појава и развој природних наука и технологије.
3.1. Спектроскопија и увод у
атомску физику.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
У трећем разреду смо помињали спектар зрачења: у најопштијем смислу, говорили
смо о спектру електромагнетних таласа, где смо појединим деловима спектра
давали посебне називе. Ако кренемо редом по растућим фреквенцијама, односно
опадајућим таласним дужинама, имамо радио-таласе, па микро-таласе, затим
инфрацрвено зрачење, па видљиву светлост (врло мали део спектра кога здраво
људско око може да региструје, чији је опсег отприлике од 380 nm до 760 nm, а
различете таласне дужине/фреквенције се опажају као различите боје), затим
долази ултраљубичаста светлост и на крају Х- и гама-зрачење. Подсетите се
граничних таласних дужина/фреквенција за поједине области спектра (иако,
наравно, границе нису строго одређене, тј. постоји преклапање између различитих
делова).
3.1.1. Атомска спектроскопија.
У ужем смислу, кад се каже спектар, говоримо о оптичкој спектроскопији: њен
основни задатак је налажење расподеле интензитета зрачења видљиве (мада може и
инфрацрвене или ултраљубичасте) светлости. То се постиже одговарајућим
спектралним уређајима, чији је основни део неки дисперзиони елемент (призма,
дифракциона решетка...), а зрачење на овај начин разложено по таласним дужинама
се детектује помоћу детектора зрачења (раније фотофилм или слично, сада
фотоелектрични детектори). Подсетите се дисперзије и спектроскопије – то смо
радили у трећем разреду, и истражите како раде фотоелектрични детектори.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Основна подела спектара је на емисионе и апсорпционе спектре. Емисиони
спектри се добијају директним емитовањем од стране извора (атоми/молекули
гасова и јонизованих гасова, течности, чврстих тела), док се апсорпциони спектри
добијају када зрачење емитовано од неког извора пролази кроз неку средину,
најчешће гасове, па је то оно што остане након проласка. При томе, емисиони
спектри могу бити непрекидни (континуални) и линијски (дискретни).
Непрекидни емисиони спектар емитују усијана чврста тела, као и течности и гасови
под високим притиском. Састоји се од свих таласних дужина које дати извор у
датим условима може да израчи – разлагањем се добија континуум боја. Пример
континуалног емисионог спектра јесте спектар зрачења апсолутно црног тела. С
друге стране, линијске спектре емитују врели, разређени гасови на ниском
притиску. Године 1859. Роберт Бунзен и Густав Кирхоф су уочили да сваки хемијски
елемент под описаним условима даје карактеристичан дискретни спекар – тачно
одређене линије (свака има своју таласну дужину – боју), при чему овакав спектар
служи као својеврсна “лична карта” елемента. На основу линијског спектра може се
препознати који хемијски елемент му је извор! Применом спектроскопије у
астрономији рођена је астрофизика – на основу спектара зрачења које долази из
свемира може се установити хемијски састав и структура онога што зрачи. Тако је
установљено да све звезде имају практично исти састав – скоро 80% је водоник.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Ако сад испред извора зрачења чији је спектар непрекидан поставимо хладније и
ређе гасове, након проласка зрачења кроз њих добијамо апсорпциони спектар тих
гасова: уместо непрекидног спектра (разложеног у континуум боја), добићемо црне
линије на том континууму управо на местима где би биле линије дискретног
спектра када би ти исти гасови били усијани! Нпр. Фраунхофер је први систематски
проучавао апсорпциони спектар Сунца – тамне линије на непрекидној позадини су
тзв. Фраунхоферове линије и одговарају проласку Сунчевог зрачења кроз његову
фотосферу, одакле се закључује какав је њен састав.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Даљим проучавањем је примећено да ниједна линија у дискретном спектру није
потпуно уска: свака има одређени облик, који зависи од много параметара, имају
различите интензитете, често се каснијим, прецизнијим мерењима установи да се
линија заправо састоји од две линије блиских таласних дужина, да се у спољашњем
магнетном и електричном пољу могу “поцепати” на више линија; уочава се и да се
спектри које емитују извор који мирује и који се креће у односу на лабораторију не
поклапају – из помераја ка вишим или нижим таласним дужинама (црвени и плави
помак) помоћу формуле за Доплеров ефекат добија се брзина одаљавања или
приближавања извора зрачења... Погледајте облик линије и доплеровски помак
апсорпционог спектра
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Хајде сада да детаљније проучимо експрименталне резултате везане за
линијске емисионе спектре.
Прва и најбитнија ствар којом ћемо се бавити јесу линијски емисиони
спектри тзв. атома водониковог типа: иако у то време још није било
праве атомске теорије, мало ћемо “пожурити” – под овим појмом
подразумевамо оно што има један једини електрон: то може бити атом
водоника H (Z = 1), једноструко јонизован атом хелијума He+ (Z = 2),
двоструко јонизован атом литијума Li++ (Z = 3) итд. Овде Z означава
редни број елемента у Периодном систему. Дакле, само код водоника
(и његових изотопа) је у питању атом, код осталих елемената у питању су
јони. Усијани разређени гасови атома водониковог типа дају линијске
спектре карактеристичне за дати елемент, чијим снимањем и мерењем
таласних дужина линија могу да се уоче извесне правилности у положају
линија и вредностима њихових таласних дужина. Тако се ови спектри
организују у тзв. серије, које су добијале називе по научницима који су их
проучавали.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Када је у питању водоников атом, добијено је неколико серија, од којих је
најзначајнија тзв. Балмерова серија, јер се њене линије (тачније један
део) налазе у видљивом делу спектра. Балмерова серија атома водоника је
приказана на слици. Линије су индексиране словима грчког алфабета,
почевши од линије највеће таласне дужине (тзв. Нα - црвена) тј. с десна на
лево, у ком смеру се примећује и “згушњавање” спектра (што је општа
карактеристика ових спектара).

https://www.youtube.com/watch?v=nM5Kg7RUoTE
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Ридберг је 1888. године извео уопштену формулу – тзв. Ридбергову
формулу, која обухвата све серије спектра водониковог атома:
1  1 1 
   R 2  2  , n  1, 2,3..., m  n  1, m  2, m  3....
 n m 
Значење формуле је следеће: реципрочна вредност таласних дужина
линија у спектру, која се зове и таласни број, k = 1/λ, може се написати
као производ тзв. Ридбергове константе, која износи R = 1.097·107 m-1
и разлике реципрочних вредности квадрата природних бројева. Број n
дефинише серију и узима вредност од 1 па на даље, а за дато n, тј. у
оквиру дате серије, таласни бројеви се добијају за различите
вредности броја m, које могу бити од n+1 па на даље. Формула се
директно уопштава и на друге атоме водониковог типа – само се множи
са квадратом редног броја:
1  1 1 
   RZ 2  2  2  , n  1, 2,3..., m  n  1, m  2, m  3....
 n m 
3.1.1. Атомска спектроскопија.
За водоников атом могу се написати и конкретне формуле за
карактеристичне серије:
р.бр. назив серије формула део спектра

1. Лајманова (Lyman) ултраљубичасти

1 1 1   1 
n=1    R  2  2   R 1  2  , m  2,3, 4...
 1 m   m 
2. Балмерова (Balmer) 1  1 1  1 1  видљиви
n=2   R  2  2   R   2  , m  3, 4,5...
 2 m  4 m 
3. Пашенова (Paschen) 1 1 1  1 1  инфрацрвени
n=3   R  2  2   R   2  , m  4,5, 6...
 3 m  9 m 
4. Брекетова (Brackett) 1  1 1  1 1  инфрацрвени
n=4   R 2  2   R   2  , m  5,6,7...
 4 m   16 m 
5. Пфундова (Pfund) 1 1 1   1 1  инфрацрвени
n= 5   R 2  2   R  2  , m  6,7,8...
 5 m   25 m 
6. Хамфризова (Humphreys) 1  1 1   1 1  инфрацрвени
n=6    R 2  2   R   2  , m  7,8,9...
 6 m   36 m 
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Овакве формуле, под истим називима, само помножене квадратом редног
броја, важе и за остале атоме водониковог типа, једино не важи да нужно
припадају истој области спектра као код водоника. Карактеристика сваке
серије јесте постојање тзв. главне и граничне линије: главна линија је
линија највеће таласне дужине (α – линија) и добија се за дато n и m =
n+1; гранична линија је линија најмање таласне дужине и добија се за
дато n и m → ∞. Одавде је:

1  1 1  n 2 (n  1)2
 RZ  2 
2
2 
 max 
max  n ( n  1)  (2n  1) RZ 2
2
 1 1
Јасно, минималној и1 максималној n
 min дужини
 RZ 2  2  таласној  одговарају максималнa
min
и минималнa фреквенција,  јер
n је λν = c. RZ 2

• Израчунајте таласне дужине и фреквенције главних и граничних

линија за оних 6 серија водониковог атома приказаних у табели!
3.1.1. Атомска спектроскопија.
2
У спектроскопији се дефинише и тзв. терм: Tn  RZ2
n
Видимо да се онда таласни број неке линије дате серије може добити као
разлика одговарајућих термова:

1
  Tn  Tm
Интересантна је и чињеница да разлика таласних бројева једне серије даје
таласни број неке друге серије. Проверите!
Све овде речено важи и за апсорпционе спектре атома водониковог типа.
Оно што заправо овде највише упада у очи јесте једноставност приказаних
формула. Оне нису теоријски изведене – оне су просто уопштавање
експерименталних чињеница: измерили су гомилу таласних дужина,
увидели да их могу сврставати по серијама и на основу конкретних
бројних вредности закључили да важе овакве формуле! Истражите како су
то радили! Чињеници да се у њима појављују природни бројеви, који на
неки начин дефинишу дискретност спектра, придат је велики значај, али
је нису могли објаснити!
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Уочено је и да Ридбергова константа ипак није права константа –
вредност јој ипак зависи од конкретног елемента, мада су разлике мале.
Даље, друге екперименталне чињенице које треба поменути јесте како
изгледају спектри алкалних метала – врло су слични спектрима атома
водониковог типа, само имају више линија. Општа Ридбергова формула за
спектре алкалних метала (и јоне који имају један валентни електрон –
подсетите се) има облик

1  1 1 
Овде су n и m    RZ ef2 
природни бројеви  
   nиза
 дато

2
 m n
 важи
m = n+1, n+2…, а колико

2

 n m 
је n, то зависи од конкретног елемента и његове конкретне серије (постоје
главна, дифузна, оштра и фундаментална серија). Уместо редног броја
стоји тзв. ефективни редни број (не мора се поклапати са редним бројем
елемента, а за атоме важи Zef ≈ 1, док за јоне не мора бити тако). Симболи
∆n и ∆m су тзв. поправке. Вратићемо се на ово када будемо проучавали
физику атома.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
На слици је приказан линијски спектар натријума.

На крају треба поменути и спектар рендгенског (Х) зрачења. Њиме ћемо

се детаљније бавити касније, овде ћемо само истаћи експерименталне
чињенице. Истраживања су обављана у тзв. Кулиџовој цеви – вакуумској
цеви са катодом и анодом (која се овде зове антикатода и обично је
начињена од елемената као што су молибден или волфрам), између којих
је висок напон (од 10 kV до 100 kV).
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Спектар Х-зрачења добијен на овај начин (зависност интензитета од
таласне дужине) је приказан на слици за два различита напона, U2 > U1:

Уочава се да има облик суперпозиције два различита спектра: једнoг који

одговара непрекидном спектру, а који почиње од неке минималне таласне
дужине, која се смањује са повећањем напона у цеви, λminU = const,
независно од материјала катоде и антикатоде, и другог, који одговара
дискретном спектру – то су ова два пика, која долазе до изражаја при
високим напонима.
3.1.1. Атомска спектроскопија.
Мозли је испитивањем експерименталних резултата (1913-1914) дошао д0
формуле која описује дискретни део спектра Х-зрачења:

1 2 1 1 
 R  Z     2  2  , n  1, 2,3,... m  n  1, n  2,...
 појављују
Серије које се овде  nнумерисане
m  су на следећи начин:
n = 1: K-серија, n = 2: L-серија итд. Z је редни број елемeнта од кога је
направљена антикатода, а σ је константа, која зависи од серије. Изглед
линијског дела спектра зависи од елемента од ког је направљена
антикатода. Линија највеће таласне дужине се индексира са α итд.

Johannes Robert Rydberg Johann Jakob Balmer

(1854 - 1919) (1825 - 1898)
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Већ 1869. Мендељејев објављује свој периодни систем елемената – уочава се
периодичност у особинама елемената, која зависи од њиховог положаја у
периодном систему. Словом Z означаваћемо редни број хемијског елемента
(или неког његовог изотопа или јона). Тако је за водоник Z = 1, за хелијум Z =2 итд.
Године 1879. Крукс је открио катодне зраке, за које се испоставило да се састоје до
негативно наелектрисаних честица. Њима је Стони 1891. дао назив електрони
(истражите порекло термина). Џозеф Томсон је у свом чувеном експерименту са
катодним зрацима (рађеном у трећем разреду) из 1897. успео да одреди
специфично налектрисање електрона (однос апсолутне вредности
наелеткрисања и масе: qm = e/me = 1.76·1011 C/kg) – то је и тренутак званичног
открића електрона као честице. Роберт Миликен је у свом чувеном огледу са
капљицом уља (помињаном и у другом и у трећем разреду) изведеном 1909.
(резултати објављени 1911.) успео да измери и наелектрисање електрона – оно, као
што знате износи -е, где је е = 1.602·10-19 С елементарно наелектрисање. Одатле
се за масу електрона добија me = 9.1·10-31 kg – око 2000 пута мање од масе водоника!
• Обновите градиво из другог разреда о атомима и молекулима!
• Истражите историјски развој идеје о атомској структури супстанције.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Томсонов оглед: Миликенов оглед:

https://www.youtube.com/watch?v=4aKMsMs-5tc https://www.youtube.com/watch?v=EV3BtoMGA9c
https://www.youtube.com/watch?v=o1z2S3ME0cI https://www.youtube.com/watch?v=JacZgBJtTcs

Joseph John Thomson (1856 - 1940) Robert Andrews Millikan (1868 - 1953)

“прођите” сами кроз оглед! “прођите” сами кроз оглед!

3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Основни ставови теорије о атомској структури материје са почетка XIX
века се могу формулисати на следећи начин:
• атом је најмањи део супстанције који још увек има физичке и хемијске
карактеристике датог хемијског елемента;
• сви атоми једног елемента међусобно су идентични;
• атоми различити хелемената имају различите особине (нпр. масу);
• атоми једног елемента у хемијским променама не мењају се у атоме других
елемената;
• атоми се не уништавају и не стварају,
• једињења се добијају комбинацијом – удруживањем два или више истих
или различитих атома. Те комбинације се зову молекули;
• дато једињење увек има исти број атома дате врсте.
Ово све следи из Прустовог закона сталних и Далтоновог закона
умножених масених односа (обновите их).
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Авогадров закон (како гласи?), Мендељејев периодни систем (растуће атомске масе
елемената су приближно, уз неке аномалије, једнаке целобројним умношцима масе
водониковог атома), развој кинетичке теорије гасова, одакле следи процена димензије
атома – ако их сматрамо куглицама, пречник им је реда величине 10-10 m (што се зове
ангстрем, o ) и Фарадејеви закони електролизе (како гласе?) су учврстили значај атомске
теорије и довели
A у везу електричне појаве са атомском структуром. Поменута атомска
спектроскопија и Томсонов и Миликенов оглед су показали да особине откривених
честица и спектара треба повезати са структуром самог атома. Дакле, структура атома
мора да буде таква да обезбеди емпирисјки утврђене чињенице. Поред тога, атоми
морају бити:
• електронеутрални (таква је и материја, ако нема процеса наелектрисавања )
• стабилни – налазе се у равнотежном стању без спољњих утицаја
• идентични (атоми истог елемента могу се налазити само у једном стабилном
стању, карактеристичном за дати елемент)
• репродуцибилни (после евентуалне разградње опет могу да се формирају у
том једином могућем стабилном стању)
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Објасните наведене особине атома!
Први модел атома који је узимао у обзир неке од ових чињеница и постојање
електрона био је Томсонов модел (1904). Да би био електронеутралан и
стабилан, Томсон је претпоставио да атом изгледа као лопта, контунуално
испуњена позитивним наелектрисањем, у којој се налазе електрони (онолико
њих колико је потребно да им укупно негативно наелектрисање буде по
апсолутној вредности исто као позитивно налеектрисање), а распоређени су
тако да систем буду статичкој равнотежи. Запреминска густина позитивног
наелектрисања треба да је мала (зашто?). Овај модел се, због овако
претпостављене структуре, зове још и “пудинг са шљивама” (истражите
зашто, као и како се још зове!), односно статички модел. Но, највећа му је
мана принципијелна немогућност објашњења оптичких спектара.
Наиме, по овом моделу, зрачење настаје када се електрон изведе из
равнотеже, па почне да осцилује под дејством Кулонове силе око равнотежног
положаја, због чега, по класичној електродинамици, зрачи електромагнетне
таласе (зашто?). Довољно је посматрати водоников атом – он има један
електрон (зашто?), па би према овоме спектар морао да му има једну линију,
фреквенције једнаке фреквенцији његовог осциловања, а експеримент
показује да му је спектар знатно сложенији.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Ово зрачење по Томсоновом моделу ћемо обрадити кроз задатак на часу!
Томсонов модел атома приказан је на слици.

https://www.youtube.com/watch?v=X2uvuSThtuI

Иначе, из експерименталних чињеница везаних за фотоефекат било је јасно

да се електрони лако одвајају од метала, самим тим и од атома, док то није
случај са позитивним наелектрисањем метала.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Други модел атома дао је Ернест Радерфорд 1911. године. Због битности
његовог експеримента и начина извођења закључака, посветићемо нешто
већу пажњу овом моделу.
Још 1896. године откривена је појава радиоактивности – примећено је да
постоји спонтана емисија различитих типова зрачења, карактеристична за
одређене хемијске елементе. Нпр. радијум је емитовао зрачење за које се
експериментално утврдило да се састоји од позитивно наелектрисаних
честица, названих алфа-честице, чије је наелектрисање qα = 2e (е је
елементарно наелектрисање), а маса приближно 4 пута већа од масе
водониковог атома. О овоме ћемо учити касније. Радерфорд је схватио да је
порекло овог зрачења у структури атома и да је интеракција супстанције са
овим зрачењем одличан начин експерименталног испитивања њене атомске
структуре. У експерименту, који је Радерфорд заправо поверио сарадницима
Гајгеру и Мардсену, користио се радиоактивни извор алфа-честица, које се
уснопљавају и пуштају на танку златну фолију, иза које је детектор
(сцинтилациони екран – засветли кад на њега падне алфа-честица), који
може регистровати алфа-честице на различитим позицијама у односу на
правац упадног снопа.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Шема експеримента је приказана на сликама:

Дијафрагме служе да уснопе емитоване алфа-честице. Ако би се танка златна фолија

састојала од Томсонових атома, алфа-честице би кроз релативно ретку расподелу
позитивног наелеткрисања требало да пролазе без знатног скретања са првобитног
правца, кога ни судари са лаким електронима не би могли да битно промене.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Но, резултати експеримента су показали да то ипак није случај! Јесте да
највећи број алфа-честица пролази несметано кроз златну фолију, буквално
као да је не виде, тј. као да је шупља - прецизније: највећи број алфа-
честица пролази расејавајући се унутар углова мањим од 30 мереним у
односу на упадни правац, али, детектоване су и алфа-честице које су се
расејале под угловима већим од 30, чак и под угловима већим од
900(отприлике једна од њих 10 000), чак и оне које су расејане уназад!
Разлог зашто Томспонов модел ово не може да објасни истражићемо кроз
задатак на додатној. На основу оваквих резултата, Радерфорд је извео
следеће закључке:
1) Cкретање алфа-честица под већим угловима резултат је одбојне
електростатичке интеракције између алфа-честица и позитивног
наелеткрисања атома, сконцетрисаног у некој врло малој запремини,
при проласку алфа-честица врло близу тог наелектрисања.
Скретање се, према Радерфорду, дешава у једној таквој интеракцији.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
2) Cила интеракције између алфа-честица и позитивног
наелеткрисања атома је Кулонова сила.
Наелектрисање алфа-честице је qα = 2e , а за позитивно наелектрисање у
атому злата је у овом експерименту утврђено да је врло приближно једнако
прозиводу редног броја злата (Z = 79) и елементарног наелектрисања,
qj = Ze.
Зато је интензитет Кулонове силе између њих, када су на међусобном
растојању r,
1 2e  Ze 1 2Ze 2
F 
4 0 r 2
4 0 r 2
3) Утицај електрона на расејање алфа-честица је занемарљиво.
То је последица велике разлике у масама алфа-честице и електрона, без
обзира на супротна наелектрисања (објасните!); електронски утицај се види
само у оквиру расејања на угловима мањим од 30.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
4) Кретање позитивног налекетрисања у атому у току кратког времена
интеракције је занемарљиво.
Користећи ове претпоставке, Радерфорд је успео да теоријски изведе
резултат који је добијен у експерименту. Наиме, она прича око броја
расејаних алфа-честица под неким углом математички се, као
експериментални резултат, може записати овако:

4 
N  sinкоје
Овде је ∆Nθ број алфа-честица суconst
се расејале под углом θ у односу на
2
упадни правац, а добијена је анализом измерених детекција под различитим
угловима. Радерфорд је експериментално показао и да је домен важења ове
формуле ограничен на растојања између алфа-честице и позитивног
наелектрисања атома која су већа од r = 10-15 m.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Детаље теоријског извођења остављамо за задатке на редовној, а посебно на
додатној настави. Укратко, објашњење иде овако: ако у златној фолији-мети,
дебљине l и површине Ѕ има укупно N0 атома (слика), онда је вероватноћа
судара прoјектила и мете – алфа честице и атома злата, описана преко тзв.
ефикасног пресека σ: то би, у овом случају, био круг чији је полупречник
једнак збиру полупречника алфа-честице и атома, ако и једне и друге
сматрамо крутим куглама. Подсетите се извођења израза за средњи слободни
пут молекула у моделу идеалног гаса! Ако је ∆N број алфа-честица које
доживе судар, онда је релативни број алфа-честица које су доживеле судар
дат следећим изразом (јер је N0·σ укупна површина свих мета, V = Sl је
запремина фолије, а n =N0/V је концентрација атома у њој; величина nS = nl
се зове површинска концентрација):

N N 0 N N 0 N 0 l N 0 l N
N        nl   nl  nS 
N S N S Sl V N
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Диференцијални облик формуле је dN  nS  d ( )  nS   ( )d 
N
Овде је dσ(θ) тзв. диференцијални ефикасни пресек и даје вероватноћу
расејања у малом интервалу углова dθ око угла расејања θ, а ком одговара
елементарни просторни угао dΩ. Геометријске детаље ћемо проучити на
додатној настави. Ако се сада ово примени на расејање алфа-честице под
дејством Кулонове силе и при томе алфа-честице у упадном снопу имају
енергију Е (чисто кинетичку, крећу се нерелативистички), онда се
комбинацијом ЗОЕ, ЗОМИ (одржање момента импулса – важи у пољу
централне силе каква је Кулонова. Зашто?) и диференцијалног рачуна
теоријски изводи Радерфордова формула:

2
dN  1 Ze 2  d  4 
 nS 
(константност се односи на дати  dN sin
 просторни угао – ово
const је диференцијални
N  4 2 E  sin 4  2
облик). 0
2
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
На основу свега реченог, Радерфорд поставља – Радерфордов модел атома:
• Атом се састоји од позитивно наелектрисаног сферног језгра, чије су
линеарне димензије око 105 пута мање од димензија атома, а у коме је
сконцетрисана скоро сва маса језгра, које мирује, и негативно
наелектрисаних електрона око језгра. Укупно наелектрисање атома је
нула – има онолико електрона колики је редни број атома.
Дакле, атом је практично шупаљ! Откуд овај ред величине 105? Сетите се да
из кинетичке теорије гасова имамо процену линеарне димензије атома на
10-10 m, a да Радерфордова формула важи све док се алфа-честица не
приближи на растојање језгру једнако или мање од 10-15 m (тад почиње
деловање и сила другачије природе од Кулонове,) па је ово процена линеарне
димензије језгра. Однос ове две величине нам даје овај број. Иначе,
Радерфорд је први употребио термин језгро (нуклеус). Процените сами
колико би био велики атом да језгро има облик лопте полупречника
1 m.
Овај се модел се стога зове и Нуклеарни модел атома.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
• Електрони су материјалне тачке које се крећу на веома великим
растојањима од језгра, под дејством привлачне Кулонове силе: они
практично равномерно круже око језгра – Кулонова сила игра улогу
центрипеталне силе.
Како ово неодољиво подсећа на кретање планета око Сунца, овај модел се
зове и Планетарни модел атома. Иначе, кружно кретање је морало да се
уведе да би се добио систем који је динамички стабилан (објасните зашто се
стабилност не може добити мировањем електрона или неким другачијим
кретањем). Зато се модел зове и Динамички модел атома.
Радерфордов модел атома и расејање алфа-честица на златној фолији и атому
су приказани на сликама.
3.1.2. Историјска рекапитулација и увод у
атомску физику.
Радерфорд је успео да објасни само просторне димензије атома!
Овај модел не објашњава ни стабилност атома ни линијске спектре!
Електрони се крећу равномерно кружно – дакле убрзано, па како су
наелектрисани, они треба да зраче електромагнетне таласе. На тај
начин губе енергију, па би требало да се крећу све спорије до пада на
језгро (по спирали) – нестабилни су. При томе, емитовано зрачење
мора да има непрекидни, а не линијски спектар! Објасните ове
чињенице!
Но, и поред тога, Радерфордов модел је битан, пре свега због тумачења
експерименталних чињеница. Погледајте оглед и видео-симулацију огледа.
https://www.youtube.com/watch?v=IQ1h_gdVlHg
https://www.youtube.com/watch?v=XBqHkraf8iE
https://www.youtube.com/watch?v=C6HA-vacOo0

Ernest Rutherford (1871 -1937)

Резиме.
• Развој атомске спектроскопије и кинетичке теорије гасова, као и
експерименти са наелектрисаним честицама, током 19. века, дали су
физичку основу теорији о атомској структури материје, чије је порекло још у
античкој грчкој филозофији, а коју су у модерну науку увели хемичари у 18.
веку.
• Први, статички модел атома, дао је Томсон почетком 20. века, али он није
могао објаснити ништа од експерименталних чињеница.
• Други, динамички модел атома, дао је нешто касније Радерфорд. Добро је
проценио димензије и “намирисао” је структуру атома, али није могао тим
моделом да објасни ни стабилност атома ни атомске спектре. Он је био сјајан
експерименталац, одличан теоретичар и врхунски професор и ментор, али је,
нажалост, Нобелову награду добио из хемије, а не из физике.
• Све је ово дало одличан мотив за даљим експерименталним и теоријским
истраживањем атома, што ће ускоро, заједно са Планк-Ајнштајновом
квантном хипотезом, довести до потпуно нове физике!