ЗНАЧАЈ РИМСКОГ ПРАВА

-Римско право (уз грчку филозофију) представља темељ европске цивилизације.

Без познавања историје римских институција и њихове касније примене (тзв.
рецепције) не може се разумети нити проучавати модерно право.

-Изучавањем развоја римске државе и права покушавају се извући одређене

правилности (законитости) у настанку одређених друштвених појава и правних
институција.

-Заједничко античком, феудалном и модерном добу је концепт који

почива на идеји о јединственом, универзалном праву, које прати одговарајући
јединствени поредак у друштву: unum sit ius cum unum sit imperium. У античко
доба универзално право представљало је ius civile , у европским феудалним
монархијама ius commune, а у савремено доба ius Europaeum.

- Универзални карактер римског права - преузимање римских правних концепата

који представљају плод вишевековне прераде резултата римске правне науке.
 ПЕРИОДИЗАЦИЈА РИМСКЕ
ИСТОРИЈЕ

1.ПЕРИОД КРАЉЕВА (754-509. пре н. е.)

Према древном предању, садржаном у Вергилијевом епу „Енеида“, Рим су основала браћа
близанци Ромул и Рем 754. год. п.н.е.

- Војна демократија – специфичан облик преддржавног уређења заснованог на економској и правној

једнакости њених чланова. Назива се „демократија“ (власт народа) зато што су у основи оваквог
друштвеног организовања још увек изражени принципи преузети из првобитне заједнице
(егалитарност одлучивања, колективна својина), а „војна“ зато што почива на војној организацији
способној да у сваком тренутку ступи у одбрамбени или освајачки рат.

Карактеристике:

Родовско (гентилно) уређење:

- 300 генсова (генс, род = заједница која почива на сродничким везама њених припадника,
заједничкој територији на којој живе и колективном власништву над основним природним
добрима)
- 30 курија
- 3 племена (Луцери, Тицији, Рамни)
- Колективна својина (ager gentilicius)
- Затворена кућна привреда
- Натурална размена (трампа)

ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА:

1. Патрицији (од pater = отац) – привилегован грађани Рима који своје

порекло везују за митског прапретка, а економску моћ заснивају на
поседовању земљишта које је раније припадало њиховом генсу
2. Плебејци (од plenus = мноштво, маса) – слободно становништво које
је економски, социјално и политички било у подређеном положају
3. Клијенти (од cluere = покоравати се) – специфична категорија
римских грађана који су формално имали статус слободних људи, али
су се добровољно стављали под заштиту патрона, неког моћног и
утицајног човека, по правилу патриција.
4. Робови (патријархално ропство) – били су малобројни и њихов
положај је био релативно повољан јер су их господари третирали као
укућане.
 ОРГАНИ ВЛАСТИ У ПЕРИОДУ
КРАЉЕВА
1. народна скупштина (comitia curiata) – у њу улазе сви пунолетни,
пуноправни мушкарци римски грађани; гласање се врши по куријама (30
курија, 30 гласова)
2. сенат (senex = старац) – у њега улазе старешине генсова (300 сенатора)
3. краљ (rex) – војни стрешина коме је током мира припадала врховна религијска и
судска власт (према легенди било је 7 римских краљева)

Реформа Сервија Тулија:

- целокупно римско становништво према имовинском цензусу подељено је на 5
разреда (classis) које се деле на центурије (centum – сто војника);

- уводи се центуријатскa скупштинa (comitia centuriata) у којој се гласа по

центуријама (1 центурија има један глас при чему је било укупно 193 центурије)

509. г.п.н.е. збачен је последњи rex Тарквиније Охоли а Римљани су се заклели да

„Римом никада више неће владати један човек“.
 2. ПЕРИОД РЕПУБЛИКЕ (509-
27.п.н.е.)
• Република траје 5 векова: од збацивања последњег етрурског краља до
доласка Октавијана Августа на власт.

• РАНА РЕПУБЛИКА (до 201.г.п.н.е.)

сецесија плебејаца (secessio plebis)

• ПОЗНА РЕПУБЛИКА (после Пунских ратова)

ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА:
1.римски грађани (cives) 2. перегрини 3. робови (класичнo ропство)
а) нобили
б) еквестри
в) градски плебс
г) сеоски плебс
д) Латини
 ОРГАНИ ВЛАСТИ У РЕПУБЛИЦИ
• 1. Народне скупштине:
• а) куријатска скупштина (comitia curiata) - губи значај и чини је 30 ликтора, остаје
надлежна за најстарији тестамент – testamentum calatis comitiis и усвајање породичног
старешине - adrogatio;
• б) центуријатска скупштина (comitia centuriata) - законодавна делатност,
надлежна је за избор највиших магистрата, решавање жалбе грађана осуђених на
смрт, одлучивање о рату и миру;
• в) трибутска скупштина (comitia tributa) организована је по територијалном
принципу, на основу поделе становништва на „трибусе“ којих је било 35 од којих 4
градска и 31 сеоска; бирала је ниже магистрате и решавала жалбе на имовинске казне;
• д) плебејска скупштина (concilia plebis) – установљена после I сецесије плебејаца
(494.п.н.е.); надлежна је за избор плебејских предводника и доношење плебисцита
обавезних само за плебејце а од 287.г.п.н.е. (lex Hortensia) и за патриције.

• 2. Сенат – има велики углед (SPQR – Senatus populusque Romanus) али сенатске
одлуке немају правно обавезујућу снагу;
 3. МАГИСТРАТУРЕ
Колегијални органи (право интерцесије)
• Пут славе, редослед почасних звања (cursus honorum) – све функције обављале су се
бесплатно.
• Виши магистрати имају imperium – моћ наређивања и кажњавања. У њих спадају:
конзули, претори, цензори и диктатор.
• Нижи магистрати имају potestas – власт да у оквиру одређене надлежности обављају
тачно одређене послове (брину о јавном реду, изричу новчане казне и обезбеђују
њихово извршење, организују снабдевање Рима житом, организују јавне игре,
заштиту од пожара).
• У њих спадају: квестори, курулски едили и др.

• Плебејски трибуни су настали после прве сецесије плебејаца (494.г.п.н.е.). Додељена

им је сакросанктност, право вета на одлуке скупштина, сената и магистрата (осим
диктатора), право сазивања и председавања плебејским скупштинама.

• Мандат магистрата трајао је годину дана изузев цензора чији мандат је трајао 5
година и диктатора који се бирао на највише 6 месеци .
 ПЕРИОД ПРИНЦИПАТА (27.п.н.е.-
284.)
• Овај период траје од доласка Октавијана Августа на власт (27.п.н.е.) до ступања на
царски трон императора Диоклецијана (284.г.)
• Монархија са ликом републике
• 212.г. Каракалин едикт (Constitutio Antoniniana) – сви слободни становници
царства (осим перегрина дедитиција) добијају статус римских грађана

ОРГАНИ ВЛАСТИ У ПРИНЦИПАТУ

(Дијархија - двовлашће сената и принцепса)

1. Princeps senatus (први сенатор) – магистратура sui generis са империјумом који

обухвата врховну војну, цивилну и религијску власт, простире се на целој државној
територији и временски је неограничена;

2. Сенат (фактички губи значај иако формално његове одлуке постају извор права)
3. Магистрати и даље формално постоје, али је њихова надлежност све више сужавана
4. Скупштине се последњи пут састају 98.год. за време императора Нерве
 ПЕРИОД ДОМИНАТА (284-565)

- Период кризе и декаденције

- Доба нескривене монархије, оријенталног типа, заснованој на
војној диктатури и уздизању владара у ранг божанства
- Владар је „господар и бог“ (dominus et deus)
- Обухвата време од доласка Диоклецијана на власт (284.г.) до
пада Западног римског царства (476.г.), али се он продужава до
краја Јустинијанове владавине (565.г.) због изузетног значаја
који је његова кодификација имала за даљу судбину римског
права.
- До коначне поделе Империје на два дела дошло је у време цара
Теодосија (395.г.).
 Покушај рестаурације царства
(Диоклецијан)
• Диоклецијанове реформе:
1. тетрархија а њихови
(владавина помоћни-
четворице: ци
двојица су носила звање
титулу „августа“ „цезара“
(Диоклецијан и (Галерије
Максимијан), и Конста-
нције Хлор)
• После Диоклецијанове добровољне абдикације (305.г.) систем тетрархије се није
дуго одржао јер је у грађанском рату између два августа Константин поразио
Лицинија и тако постао једини владар у царству

2. Нова територијала подела: царство чине 4 префектуре које се

деле на 15 дијецеза, док су најмање административне јединице
провинције - 120)

3. Реорганизација војске (limitanei и comitatenses)

4. Монетарна реформа – Едикт о ценама (301.г.)

5. Нов порески систем capitatio-iugatio

 РАСКИД СА ТРАДИЦИЈОМ
(КОНСТАНТИН)
• После битке код Милвијског моста Константин се од
прогонитеља преобразио у заштитника хришћанства

• Заједно са својим савладарем Лицинијем, Константин 313.г.

издаје Милански едикт (Едикт о толеранцији) којим
хришћанство постаје равноправно са римском многобожачком
религијом.

• 330. г. Константин премешта престоницу царства из Рима у

Константинопољ (Seconda Roma, Други Рим)

• 332.г. Константин забрањује колонима да напусте земљу коју

обрађују – зачетак вазалних односа
Константин
У овом знаку ћеш победити
 ФЕУДАЛИЗАЦИЈА РИМСКОГ
ДРУШТВА
• Натурална привреда
• Колонат – колони су слободни
становници царства који обрађују земљу
за коју су од 332.г. правно везани
• Патроцинијум (однос патрон - клијент
претеча односа феудалац - кмет)
• Стварање принудних професионалних
удружења (collegia) - зачетак сталешких
организација (еснафи, гилде)
• Стварање сталежа (honestiores,
humiliores), при чему припадност
одређеном сталежу постаје наследна
• Парцелисање државне територије
• Прихватање хришћанства за званичну
државну религију (Теодосије I 380.г.
хришћанство проглашава једином
државном религијом)
 ИЗВОРИ РИМСКОГ ПРАВА
• Савремена правна теорија „изворе права“ (fontes iuris) дефинише у двоструком
значењу: као материјалне и формалне.
• Извори права у материјалном смислу су друштвене снаге које утичу на настанак
одређених правних норми (пр. Сукоб патриција и плебејаца представља извор
права садржаног у Закону XII таблица)
• Извори права у формалном смислу су конкретни облици у којима се те норме
јављају (закон, декрет, сенатска одлука, царска наредба), с тим да форма правног
прописа зависи од органа који га ствара (скупштина, магистрат, сенат, император)

• ПЕРИОД КРАЉЕВА – АРХАИЧНО ЦИВИЛНО ПРАВО (ius civile antiquum)

• Карактеристике:
1. Неразвијеност 6. Конзервативност
2. Веза с религијом
3. Формализам
4. Правна симболика
5. Апстрактност
ИЗВОРИ ПРАВА У РЕПУБЛИЦИ

1. Закон XII таблица

2. Закони (leges)
3. Право магистрата (ius honorarium):
а) ius honorarium у ужем смислу (право градског
претора)
б) ius gentium (право перегринског претора)
 ЗАКОН XII ТАБЛИЦА
- Закон XII таблица је најстарија и једина
кодификација која је настала у граду Риму
- Разлози доношења:
- доношење Закона XII таблица представља велику
победу плебејаца у борби за остваривање једнаких
грађанских и политичких права са патрицијима
- 451.г.п.н.е. комисија од 10 чланова (патриција) којој
је дат налог да напише законе (decemviri legibus
scribundis) доноси првих 10 таблица.
- 450.г.п.н.е.друга комисија у коју улазе и плебејци
доноси још две таблице.
САДРЖИНА ЗАКОНА XII ТАБЛИЦА

• Према Шеловој реконструкцији:

• I-III грађански судски поступак и извршење
пресуде
• IV-V породично и наследно право
• VI-VII имовински односи
• VIII-IX деликти
• X религијски обреди везани за сахрањивање
• XI-XII прописи разнородне садржине
 Шта је кодифиовано у Закону XII
таблица
• Делимична кодификација постојећег
обичајног права.
Одредбе Закона:
А) регулишу односе који су изазивали
спорове у пракси (нпр.судски поступак)
Б) представљају новину јер их дотадашње
обичајно право није познавало (нпр.:
„Ако се не нагоде, нека се примени
талион “)
• Закон XII таблица познаје објективну
одговорност
• Три система кажњавања:
1. Талион – „око за око, зуб за зуб“
2. Добровољна композиција – споразум
о обештећењу
3. Законска композиција – фиксни
новчани износ
 ЗАКОНИ (leges, plebiscita)
• 800 закона од којих се свега 30-ак
односи на приватно право
• Делови закона:
1. Praescriptio – назив закона,подаци о
председавајућем магистрату, дану и
месту заседања, редоследу гласања
2. Rogatio – текст закона
3. Sanctio - казна за прекршиоца
• Plebiscita – закони изгласани на
плебејским скупштинама
• Од 287.г.п.н. (lex Hortensia) плебисцити
постају обавезујући и за патриције,
тиме се изједначавају са законима (leges)
ИЗВОРИ ПРАВА У ПРИНЦИПАТУ (6)

• Статични извори • Динамични извори

(пренети из (нови):
републике):
1. Сенатске одлуке
1.Закон XII таблица 2. Принцепсове
(без прве три таблице) наредбе (edicta,
2. Закони mandata,
3. Вечити едикт decreta,rescripta)
(Edictum perpetuum) – 3. Правна наука
130.г. (iurisprudentia)
Правна наука (iurisprudentia)
• Према Улпијану (D.1.1.10.2) iurisprudentia
представља „познавање божанских и људских
ствари, науку о праведном и неправедном.“
• Казуистички начин рада (од случаја до
случаја; casus = случај)
• Da mihi facta, dabo tibi ius („Дај ми
чињенице, даћу ти право“)
• Делатност правника (cavere, agere, respondere,
instituere)
Врсте правничких дела:
libri ad Sabinum, libri ad edictum, responsa,
sententiae, institutiones, digesta, regule,
quaestiones...
Три раздобља римске јуриспреденције:
1. Преткласична јуриспруденција (veteres):
Тиберије Корунканије, Секст Елије, Катон
(отац и син), Квинт Муције Сцевола, Сервије
Сулпиције Руф, Аквилије Гал и др.
2. Сабинијанци и прокулеанци (прва два
века принципата): Капитон, Лабеон, Сабин,
Прокул, Касије Лонгин, Јаволен, Јулијан, Гај,
Целз (отац и син), и др.
3. Златно доба римске јуриспруденције:
Гај, Папинијан, Паул, Улпијан, Модестин (у
доминату улазе у „сенат мртвих“)
 ИЗВОРИ ПРАВА У ДОМИНАТУ
(2)
1. „leges “ – царске конституције
(динамичан извор)
2. „Ius“ – право садржано у делима
КЛАСИЧНИХ римских правника
(статичан извор)
„Ius“ се уређује:
а) Законом о касирању (321.г)
б) Законом о цитирању (426.г.) којим се
установљава „сенат мртвих“.
 ЈУСТИНИЈАНОВА КОДИФИКАЦИЈА
Corpus iuris civilis
• Јустинијанова кодификација обухвата три
правна зборника:
1. Кодекс царских конституција (израђен у две
верзије: 529.г. и 534.г.) – „leges“
2. Дигеста (Пандекта), 533.г. – правничко право „ius“
3. Институције, 533. г. – уџбеник са законском
снагом
4.* Новодонете царске конституције (novellae -
новеле) од средњег века такође постају део
Јустинијанове кодификације
Јустинијан са пратњом
Мозаик у базилици Сан Витале у
Равени
Богородица између царева Јустинијана и Константина

Аја Софија, Истанбул

Corpus iuris civilis (Зборник грађанског
права)
Овај назив први пут је употребио Дионисије Готофредус
1583.г. у првом штампаном издању Јустинијанове
кодификације, као пандан називу Corpus iuris canonici (Кодекс
црквеног права)
 ДИГЕСТА (ПАНДЕКТА) – 533.г.
Конституцијом Deo Auctore („Са божјим
овлашћењем“) Јустинијан налаже почетак рада
на састављању Дигеста и наређује да се
прегледају књиге свих правника којима су
цареви доделили ius publice respondendi и да само
из њихових дела уносе фрагменте у Дигеста.
Комисија за састављање Дигеста бројала је 17
чланова (четири професора, 11 адвоката, шефа
царске канцеларије, док је на челу комисије био
Трибонијан – министар правде).
• Комисија је обиман посао завршила за свега
три године и Дигеста ступају на снагу 533.г.

• Дигеста су најобимнији део Јустинијанове

кодификације и састоје се од 50 књига. Од
којих су све (осим 30, 31 и 32) подељене на
титулусе (наслове), у оквиру којих су
распоређени фрагменти из дела класичних
правника, а због дужине понекад су подељени
на параграфе.
• У Дигестама се налазе фрагменти дела 39
правника, највише из „сената мртвих“ (од
преко 9000 фрагмената, половина припада
Улпијану и Паулу).
• Супротно царевој наредби, у Дигестама се
налазе фрагменти и из дела правника који
нису имали ius publice respondendi (Гај), као и
цитати неких правника из доба републике
(veteres), па двојице посткласичних правника.
 ИНТЕРПОЛАЦИЈЕ
• Комисија је била овлашћена да у
текстовима класичних правника уноси
свесне измене терминолошке и садржинске
природе, тзв. интерполације (нпр. уместо
манципације уноси се традиција).
• Немачки научник Фридрих Блуме
почетком 19. века износи „теорију маса“ по
којој су фрагменти унутар једног наслова
уношени одређеним редом:
1. „сабинијанска маса“ (дела која
коментаришу цивилно право, libri ad
Sabinum)
2. „едиктална маса“ (дела која
коментаришу преторско право, libri ad
edictum)
3. „папинијанска маса“ (казуистичка
литература попут responsa и quaestiones,
углавном Папинијанових)
Institutiones (Институције) 533.г.
• Правни уџбеник
• Израђене по узору на Гајев уџбеник из 2. века
• За разлику од Гајевог уџбеника који је био
приватни приручник намењен ученицима
који су се неформално окупљали у његовом
дому, Јустинијанове Институције биле су
званични уџбеник који се користио на
правним факултетима и чија садржина је
имала законску снагу
Сличности Гајевог и Јустинијановог уџбеника

- Оба уџбеника се састоје од четири књиге

- Правна материја изложена је по систему трипартиције:

1. Право које се односи на лица (ius quod ad

personas pertinet)
2. Право које се односи на ствари (ius quod ad res
pertinet)
3. Право које се односи на тужбе (ius quod ad
actiones pertinet)
 Гране права које су се издвојиле из
трипартитне поделе
1. Из права које се односи на лица настају:
статусно и породично право

2. Из права које се односи на ствари настају:

стварно право, облигационо право (inter
vivos) и наследно право (mortis causa)

3. Из права које се односи на тужбе настаје

грађански судски поступак
• Трипартитна подела права путем рецепције
Јустинијанове кодификације у средњем веку
доспела је до модерних времена те је преузимају
прве нововековне грађанске кодификације попут
Француског грађанског законика из 1804.г.
• Радом пандектиста у другој половини 19. века
настаје нови ситем поделе права на општи и
посебни део (тзв. пандектни систем) који је данас
доминантан у европском грађанском праву
 ЗНАЧАЈ ЈУСТИНИЈАНОВЕ
КОДИФИКАЦИЈЕ
• Синтеза свега што је најбоље у римском
праву, одраз вишевековног
стваралаштва оних за које је право
представљало „уметност доброг и
правичног“ (ars boni et aequi)
• Јустинијанов зборник представља темељ
европске правне традиције и без њега
она не би имала данашњи облик и
садржину
РЕЦЕПЦИЈА РИМСКОГ ПРАВА
• Под рецепцијом римког права (од recipere –
поново узети, преузети) подразумева се
прихватање римског права у средњовековној
Европи као важећег, позитивног права.
• У ширем смислу под рецепцијом се
подразумева преузимање римских правних
концепата који су плод вишевековне
елаборације римске правне науке и отуда
примењиви при стварању различитих
правних система.
 Услови рецепције
1. Остварење одређених друштвено-
економски предуслова (развој
робноновчане привреде засноване на
приватној својини)
2. Упознавање и проучавање права које се
жели преузети (интелектуална,
доктринарна рецепција)
3. Примена преузетог права у пракси
(нормативна рецепција)
 Врсте рецепције
Доктринарна рецепција (via Нормативна рецепција (via lege)
facti)
*Рецепција која је законски
* Спонтана рецепција наређена
У средњовековним немачким
Правници који су покрајинама одлуком цара
школовани на текстовима Максимилијана I установљен је
Јустинијановог кодекса Царски врховни суд 1495. г. у
стечена знања преносили су чијем раду постаје обавезна
у средине где су живели и примена римског права које су
радили (као судије, судије морале познавати.
адвокати, правни саветници Тиме у пракси долази до „нове
примене Дигеста“ (usus modernus
локалних владара и др.) Pandectarum)
• Супротан историјски пример (законска забрана
рецепције) представља Енглеска у којој је
Мертонским статутом 1236. г. забрањена рецепција
римског права (што није био случај у Шкотској)
• Уместо преузимања римског права Енглеска је
створила своје сопствено „опште право“ (Common
Law), које је првенствено настало праксом
краљевских судова.
• Због тога се енглеско право (англосаксонско) и данас
знатно разликује од европског (континенталног)
права.
Глосатори (болоњска школа)
• Делују од краја 11. до половине 13. века.
• Оснивач школе је Ирнерије, филолог, професор
Универзитета у Болоњи
• Глосатори тумаче Дигеста и остале делове
Јустинијановог зборника примењујући догматски
(схоластички) метод
• За њих је Јустинијанова кодификација „писани разум“
због чега не увиђају историјску слојевитост текстова (не
увиђају интерполације)
• Објашњења појединих појмова или пасуса глосатори су
записивали у изворним текстовима и то: или између
редова (glossa interlinearis) или са стране (glossa marginalis)
Акурзијева „Glossa ordinaria“
Последњи представник школе глосатора је
Акурзије који је сакупио око 100.000 глоса и
објавио их под називом Glossa ordinaria или
Magna glossa
 Постглосатори
(коментатори)
• Делују од половине 13. до 16. века
• Њихов рад није орјентисан према текстовима
Јустинијанове кодификације, него према глосама
њихових претходника, сакупљеним у Акурзијевој
„Великој глоси“ тј. они „глосирају глосе“
• Примењују догматски (схоластички) метод
• Њихов допринос огледа се у томе што су „римско“
право садржано у глосама упоређивали са градским
статутима, канонским и германским
(лангобардским) правом и тако допринели стварању
средњовековног општег права (ius commune)
• Глосатори су обавили теоријску
(доктринарну) рецепцију, док права
(нормативна) рецепција почиње са
постглосаторима
• Оснивач школе постглосатора је Ћино
Пистојски
• Важни представници су Бартол
Сасофератски (оснивач међународног
приватног права) и Балдо Убалдски
 Школа елегантне јуриспруденције
(„стара историјска школа“)
• У 16. веку центар проучавања римског права се из Италије
преноси у Француску
• Под утицајем духовног правца хуманизма и ренесансе
припадници ове школе враћају се изворним текстовима
Јустинијанове кодификације
• Одбацују догматски (схоластички) метод и примењују историјски
метод увиђајући историјску слојевитост текстова Јустинијанове
кодификације
• Настоје да допру до изворне садржине дела класичних правника.
Отуда су Дигеста прво „очистили“ од глоса („ружни накит“), а
потом отпочели са откривањем интерполација
• Школа добија назив због тежње ка елегантном стилу изражавања
латинског језика
• Утемељују правну историју као научну дисциплину
• Оснивач школе је Кижа (16. век) док је
најважнији представник Дени Годфроа
који је уз помоћ Гутенберговог
проналаска први објавио све делове
Јустинијанове кодификације под
називом Corpus iuris civilis 1583.год.
 Школа природног права
• У 17. и 18. веку настаје школа заснована на идеји о
постојању вечног и непромењивог „природног
права“, које произилази из људског ума, разума
(ratio)
• Филозофску основу ове школе чини рационализам
(чији оснивач је Рене Декарт)
• Разлог настанка ове школе представља потреба
новоформиране грађанске (буржоаске) класе за:
стварањем слободног економског промета,
признањем и заштитом приватне својине, слободом
уговарања, несметаним кретањем људи у роба.
• До садржине природног права долази се умним,
рационалним путем и оно треба да замени
несавршено позитивно право
• Право важи (као и математичка) правила за сва
времена, а из највиших начела ума могу се
извести, као и из геометријских аксиома,
појединачна правила (mos geometricus)
• Оснивач нововековне природноправне школе је
Хуго Гроције (1583-1645), холандски правник који
се сматра и оснивачем Међународног јавног
права
• Важни представници природноправне школе су још: Томас Хобс и
Џон Лок (Енглеска), Жан Дома и Жан Жак Русо (Француска) и др.
• Према учењу ове школе, народ има право да револуционарним
путем сруши позитивноправни поредак који је у супротности са
природним правом
• Слоган Француске буржоаске револуције: „слобода, једнакост,
братство“ доводи се у везу са идејом о изворним, урођеним
људским правима на живот, слободу, имовину и др., док појам
субјективно право постаје темељна правна категорија нововековне
правне мисли
• Теоретско оправдање насилних друштвених промена одговарало је
интересима грађанске класе, која је оваквим идејама трасирала пут
ка рушењу сталешких феудалних монархија
• Природно право представља надисторијску
категорију, јер није ограничено ни временски
ни просторно и почива на универзалним
начелима разума.
• Да би се дошло до сазнања природног права
умним путем, неопходно је анализирати не
само постојеће право, већ и друштвене поретке
који су постојали у историји, при чему
најбољи пример представља вишевековно
постојање римске државе и права
• Јуснатуралисти римско право проглашавају „сагласно разуму“,
штавише, уздижу га на степен „писаног разума“. Ово стога што је
класично римско право настало у време развијених робно-новчаних
односа, те је постало инспирација за успостављање новог друштвеног
поретка, заснованог на отвореном тржишту које тражи слободне људе
и правну једнакост
• Буржоаска идеологија је у римској приватној својини и слободи
располагања имовином препознала универзалне и непромењиве
елементе природног права
• Идеје природноправне школе уграђене су у прве велике
нововековне европске грађанске кодификације: Француском
грађанском законику (1804. г.), Аустријском општем грађанском
законику (1811. г.) чијом прерадом је настао Српски грађански
законик (1844. г.). Тиме су римске правне идеје наставиле да
постоје
Немачка историјскоправна школа

• Настаје почетком 19. века у Немачкој као

реакција на школу природног права
• Оснивач је Карл фон Савињи
• Према учењу ове школе право је производ
историје, израз „народног духа“, а не воље
законодавца, нити производ разума
• Као што се народи разликују по језику, начину
живота, фолклору или обичајима, исто тако и
њихово право има специфичне особености
• Историјскоправна школа одбацује постојање
универзалног и вечног природног права које
одговара свим народима и временима
• Идеје историјскоправне школе биле су
прихватљиве како старој германској
аристократији тако и немачкој буржоазији
која је у борби за власт прибегавала радије
политичком компромису него
револуционарном преврату
• Учење о „народном духу“ везано је за романтизам,
нови идејни и културни покрет
• После пада Наполеона (1814. г.) у Европи започиње
процес стварања великих нација које обједињују
народе сличног језика, порекла, обичаја, историје и сл.
Изградњи њиховог заједничког културног идентитета
првенствено треба да допринесе национална држава
и њен јединствени правни систем. Међутим, он не
произлази из воље законодавца, већ спонтано настаје
из „унутрашње суштине“, „бића“ сваког народа,
односно његовог „националног духа“
• Право настаје постепено, еволутивним путем, тако да се без историје датог
друштва не може схватити
• Савињи је развио теорију о три фазе развоја права: у почетку се народ служи
неписаним, обичајним правом, друга фаза је научно право, када правници
обрађују све компликованије обичаје и из њих систематизацијом стварају
прецизне правне појмове и правила, трећа фаза је кодификација важећих
норми, до које се долази само уколико се дугим, спонтаним развојем створе
предуслови за то
• Савињијева теорија о три фазе еволутивног развоја права налази потврду у
римском праву које је у почетку било обичајно (неписано) право, потом се
усавршава деловањем учених правника „научно право“ и на крају бива
кодификовано. По Савињију, међутим, Јустинијанова кодификација не
представља врхунац римског права, већ његово назадовање јер одражава
искварени „римски национални дух“, који је претрпео културне утицаје других
народа укључених у римско царство
• Ова школа је потцењивала све што је посткласично у римском праву и
систематским „ловом на интеролације“ желела да му врати класичан изглед
• Савињи је закључио да у немачким
државицама почетком 19. века још нису
сазрели услови за доношење општег
грађанског законика, а поготово се
супротставио Наполеоновој тежњи да им
наметне свој, Француски грађански законик
• Проћи ће још један век пре него што ће
немачки народ, тек по уједињењу у
заједничку државу (1871. г.), добити
Немачки грађански законик (1900. г.)
• Значај ове школе посебно се огледа у научној обради римских
извора и великом доприносу рецепцији римског права
• Припадници ове школе објавили су до сада непревазиђено
критичко издање Јустинијанове кодификације (Момзен),
реконструкцију Закона XII таблица (Шел), преторовог
Вечитог едикта (Ленел), начин израде Дигеста (Блуме) и др.
• У време деловања ове школе пронађени су нови римски
извори: Гајеве Институције (Веронски палимпсест, 1816. г.),
Ватикански палимпсест (1821. г.)
• Следбеник идеја ове школе био је и Валтазар Богишић,
творац Општег имовинског законика за Црну Гору (1888. г.)
у коме је кодификовано обичајно право српског народа у
Црној Гори.
 Пандектисти
• Пандектисти су Савињијеви следбеници који су настојали да путем
догматске обраде Јустинијановог зборника, а пре свега Пандекта (грчки
назив за Дигеста), створе систем позитивног грађанског права које би
одговорало потребама тога времена
• Тиме се они надовезују на рад постглосатора који су такође тумачили римско
право у циљу његове практичне примене. Обе шлоче су се бавиле
уопштавањем и извлачењем начела из конкретних решења, али је предмет
њиховог проучавања био различит: први су коментарисали Акурсијеви
Глосу Ординарију, док су се пандектисти бавили самим Дигестама
• До доношења Немачког грађанског законика 1900. г. На територији
немачких земаља била је у употреби тзв. „модерна примена Пандекта (usus
modernus Pandectarum)“ која је представљала правну мешавину римског и
германског права
• Судије Царског камералног суда (који је основао Максимилијан I
Хабзбуршки 1495. г.) морале су да познају римско право али су, настојећи да
реше конкретне случајеве, посезали и за домаћим (германским) правом
• Пандектисти су систематско-догматском
обрадом Јустинијанове кодификације
хтели да створе заокружени систем
важећег грађанског права. Притом су
покушали да „рестаурирају“ чисто римско
право (као некада елегантни
јуриспруденти) и да његовом применом
изврше „романизацију“ постојећег права
(које је usus modernus Pandectarum
временом обликовао у супротном смеру)
• У тежњи да олакшају примену римског права и
његово изучавање, пандектисти су посебну пажњу
обраћали класификовању и систематизацији
постојеће материје.
• Пандектиси су из римских казуистичких решења
извлачили општа правна правила и прецизне
формулације, које су биле од помоћи у свакодневној
судској пракси. На тај начин они су створили
оригиналну систематизацију правне материје тзв.
ПАНДЕКТНУ ПОДЕЛУ ПРАВА, која подразумева
петочлану поделу грађанског права на: општи део,
стварно, облигационо, породично и наследно право
• Због снажног утицаја немачке
пандектистике, ова систематика
продире чак и у земље чији су
грађански законици усвојили
институциналну (трипартитну) поделу
права. Тако српски романисти усвајају
пандектну поделу упркос томе што
Српски грађански законик из 1844. г.
следи институциналну поделу права
• Доношењем Немачког грађанског законика 1900. г.
римско право престаје да буде непосредан извор
права.
• Творци Нем. грађ. законика били су пандектисти
који су у његову садржину унели принципе римског
права. Због тога римско право посредно и даље важи
• Најзначајнији представници су: Виндшајд, Пухта,
Дернбург, Арнтс (Немачка). Следбеника је било и у
другим земљама (Холандија, Италија, Аустрија
Француска). У Енглеској је Џон Остин применио
пандектистички метод на домаће прецедентно право
 ИНСТИТУЦИЈЕ РИМСКОГ
ПРИВАТНОГ ПРАВА
• Модерна правна теорија изградила је
(на основу пандектне систематике)
сложену хијерархију појмова, која
групише постојеће норме у једну
сређену целину по различитом степену
општости: правна норма, правна
установа (институција), правна грана,
правна област и правни систем
• Правна норма је обавезно правило о понашању људи у
друштву, загарантовано државним ауторитетом, односно
институционализованом принудом. Правна норма није исто
што и члан или праграф једног закона или неког другог
правног акта. Правна наука има за задатак да из различитих
правних аката издвоји саставне делове једне правне норме.
Примера ради, делови једне правне норме могу се налазити и
различитим правним актима (законима, уредбама и сл.) – док
се диспозиција, као правило о понашању налази у једном акту,
дотле се санкција налази у неком сасвим другом акту.
• Уколико правне норме уређују један одређени друштвени
однос (нпр. брак, својину, купопродају) ради се о правној
установи (институцији)
• Када више правних установа уређује неколико сродних
друштвених односа, они заједно чине правну грану (нпр.
породично, стварно, облигационо право)
• Правне гране се групишу у одговарајућу правну област
(приватног или јавног права)
• Све позитивноправне норме једне државе чине њен правни
систем.
 Ius quod ad personas pertinet
• Према савременој пандектној подели
ова материја би спадала у статусно и
породично право
• Римљани, међутим, овакво раздвајање
не познају, већ говоре свеобухватно о
правном положају човека, имајући у
виду његова три својства: слободу,
грађанство и положај у породици
 Статусно право
• Статусно право представља скуп
правних правила која уређују правни
положај (статус) човека у друштву
• Статус човека у друштву (capacitas)
одређен је правном, пословном и
деликтном способношћу, па су то
основне установе ове гране права
 Правна способност
• Правна способност представља
могућност неког лица да буде носилац
права и обавеза, односно субјект
правног односа (да буде власник,
наследник, дужник, поверилац и др.)
• Субјекти права могу бити појединци -
физичка лица, али и скупине људи
којима је признат посебан субјективитет
у праву – правна лица
 Физичко лице
• Физичко лице постаје субјект права уколико се
испуне одређени услови: новорођенече мора бити
потпуно одвојено од мајке, мора се родити живо, не
сме бити недоношче, морало је имати људски лик
• Зачето дете (nasciturus) не сматра се физичким
лицем, али се његова права штите у случају да се
роди живо на основу фикције: „ зачето дете сматра
се рођеним ако је то у његовом интересу“. Отуда
ће дете рођено после очеве смрти (postumus) имати
сва наследна права као да је у тренутку очеве смрти
већ било рођено
• Правни субјективитет физичког лица престаје смрћу,
али се у Риму могао изгубити већ за живота наступањем
тзв. „грађанске смрти“ (губитком одређеног статуса
путем capitis deminutitio)
• За разлику од савременог права, У Риму није свако
физичко лице имало правну способност.
• Да би физичко лице имало пуну правну способност,
потребно је било да поседује три статуса: status
libertatis (да је слободан, а не роб), status civitatis (да
има римско грађанство, да није перегрин) и status
familiae (да у породици има одређени положај тј. да је
лице које живи по свом праву (sui iuris))
Четири основна права која су припадала римском
грађанину су:

• Ius commercii - право да се служи свечаним

формама цивилног права и да буде странка у спору
• Ius conubii - право да склапа пуноважан брак
• Ius suffragii - право да учествује и гласа у
скупштинама (активно бирачко право)
• Ius honorum - право да буде изабран за магистрата
(пасивно бирачко право)
 Правна лица
• Правно лице је друштвена творевина којој је
признат субјективитет у праву уз испуњење
услова: 1. да га чини група људи, 2. да
постоји имовина одвојена од имовине
чланова, 3. да има тачно одређени циљ и
правила своје делатности (статут) и 4. да му
је признато својство правног лица од
овлашћеног државног органа (регистрација)
• Њихов значај је у Риму био далеко мањи него
у савременом праву
• Правна лица могу да имају само правну
способност али не и пословну, па у њихово
име правне послове закључују овлашћена
физичка лица у њиховом саставу
• Пандектисти су правна лица поделили на
удружења (universitas personarum) код којих
су битне особе које га чине, док су на другој
страни установе (universitas rerum) код којих
је важнија имовина која служи одређеном
циљу (нпр. фондације, задужбине)
ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ
• Пословна способност је способност физичких
лица да изјавама своје правно-релевантне
воље заснивају, мењају и гасе правне односе
• Пословну способност треба разликовати од ius
commercii, права које припада пуноправном
римском грађанину и које му пружа могућност
да склапа правне пoслове у складу са ius civile. Да
ли ће оно заиста учествовати у правном промету
зависи од тога да ли поседује правно-релевантну
вољу која је условљена:
1. узрастом
2. душевним здрављем
3. телесним недостацима
4. полом

Лице које има пуну пословну способност

је мушкарац, који је душевно и телесно
здрав и који је пунолетан (14 година и
старији)
 Туторство (tutela)
• Туторство (tutus - збринут, заштићен) је установа коју познаје већ Закон XII
таблица. Настала је из потребе да се заштите интереси агнатских сродника, које
повезује заједница живота, рада и имовине. Законом је било одређено да ће
имовином пословно неспособног лица (sui iuris) бринути лице које ће и
наследити та добра тј. његов законски наследник.
• Уз туторство пупилиних (штићеникових) агната тзв. tutela legitima, постојало је и
оно настало вољом патерфамилијаса изражено у тестаменту тзв. tutela
testamentaria. Касније настаје и туторство установљено одлуком магистрата тзв.
tutela dativa
• У Риму туторство пoстоји над малолетним лицима sui iuris (tutela impuberum) и
над женама sui iuris (tutela mulierum)
• У Риму се пунолетство стицало са 12 година (девојчице) и 14 година (дечаци)
• Туторство над младићима sui iuris престаје кад напуне 14 година. За разлику од
њих, када девојчице постану пунолетне (12. год.) поставља им се нова врста
тутора (tutela mulierum) који је давао одобрењење за склапање тачно одређених
послова (нпр. отуђење res mancipi, опрост дуга acceptilatio, прихватање наслеђа,
давање мираза, састављање тестамента)
• Крајем принципата туторство над женама почиње да ишчезава и формално га
укида император Хонорије 410. год.
 Старатељство (cura)
• Cura (брига) о породичној имовини и
интересима наследника. Старатељ се
поставља лицу sui iuris које није у стању
само да се стара о својој имовини.
• У класичном праву се под
старатељством налазе: умоболници,
расипници, лица са физичким
недостацима и пунолетни мушкарци
до 25 година.
 Подела тужби
• Sine actio nulla obligatio
• Nudum pactum non parit obligationem
1. аctiones in rem (штите апсолутна права)/
actiones in personam (штите облигациона
права)
2. actiones civiles/actiones honorariae (a.utiles,
a.ficticiae, a.per transpositionem, a.in factum)
3. actiones stricti iuris/actiones bonae fidei
4. actiones poenales/a.rei persecutoriae/actiones
mixtae
 Процесна средства мимо
тужби
• Condictio – lex Silia (250.г.пре н.е.) lex
Calpurnia (200.г.пре н.е.)
• Interdictum
• Exceptio (дилаторан, перемпторан)
• Restitutio in integrum
• Missio in possessionem
• Stipulationes praetoriae
• Querela
 Легисакциони судски
поступак
• Важи у време доношења Закона XII таблица
• Формално је укинут за време Августа 17.год.пре
н.е. (lex Iulia de iudicis privatis)
• Actio – скуп строго прописаних речи и гестова
које обе стране предузимају пред надлежним
магистратом којима се иницира покретање
судског поступка
• аgo, agere – чинити, радити, гонити
• actus – гоњење
• аctor - тужилац
 Врсте легисакција
Гај (Inst.4.11) сматра да назив leges actiones (законске тужбе) потиче
отуда што су процесне активности (ритуални поступци и речи) којима
се покретао поступак „биле установљене законом, или стога што су
прилагођене речима закона, па су се примењивале неизмењене као и
сами закони“

Гај (Inst.4.12) тврди да је постојало пет врста легисакција:

- три за покретање судског поступка:
legis actio sacramento
l.a. per iudicis postulationem
l.a.per condictionem
- две за извршење:
l.a. per manus iniectionem
l.a. per pignoris capionem
Опште карактеристике легисакционог
поступка
• дводеоба (in iure, apud iudicem)
• самопомоћ
• усменост
• присуство јавности
• строги формализам
• одсуство заступања
• лаичко суђење
• арбитражно суђење
• непостојање вишестепеног суђења
• ne bis in idem (не двапут у истом)
• персонална егзекуција (извршење на личности) – 326. год. пре
н.е. lex Poetelia Papiria којим се укида дужничко ропство из
нексума
 Формуларни поступак
• Уведен Ебуцијевим законом (lex Aebutia) половином II века пре н.е.
• До доношења Августовог закона – lex Iulia de iudicis privatis паралелно је
важио са легисакционим поступком, а од 17. пре н.е. постаје једини
редовни судски поступак
Опште карактеристике су углавном исте као у легисакционом поступку:
самопомоћ, дводеоба, арбитражно и лаичко суђење, слободна оцена
доказа, необразложена пресуда без права жалбе, ne bis in idem
Новине:
• писани формализам коју представља формула (писани образац
типизиране садржине чији се битни делови попуњавају у
присуству обе стране у спору и правосудног магистрата на основу
кога се покреће судски поступак, actio = формула)
• реална егзекуција (извршење на имовини) на основу actio iudicati
• пресуда увек гласи на суму новца (omnis condemnatio pecuniaria est)
 Делови формуле
Обавезни делови формуле:
• Iudicis nominatio (именовање судије)
• Intentio (тужбени захтев)
• Demonstratio (правни основ)
• Condemnatio (налог за пресуђење)
Необавезни делови формуле:
• Exceptio [приговор: дилаторни (привремени ) и
трајни (перемпторни)]
• Praescriptio (код периодичних давања)
• Adiudicatio (код деобних спорова)
 Екстраординарни поступак
• Јавља се још почетком принципата када
представља ванредни судски поступак
(cognitio extra ordinem)
• 342. год. Констанције и Констанс забрањују
употребу формула и од тада
екстраординарни поступак постаје једини
редовни судски поступак
• Actio се у екстраординарном поступку
приближава савременом појму тужбе јер
представља једнострани неформални акт
којим појединац иницира покретање судског
поступка пред надлежним органом
 Опште карактеристике
екстраординарног поступка
• Нема самопомоћи
• Нема дводеобе поступка
• Судија професионалац
• Искључење јавности
• Укидање слободног судијског уверења уместо
кога судија примењује теорију формалних
доказа
• Вишестепено суђење (постоји право на жалбу -
appellatio)
• Пресуда гласи на предмет спора
 НАДЛЕЖНОСТ
• Стварна надлежност – врста органа која одлучује о спорној
ствари
• Месна надлежност – који од више стварно надлежних органа
одлучује у конкретном случају
• Forum= надлежан суд (због места где се у Риму судило)
• Заинтересоване стране могу саме одредити који месно
надлежан суд ће решавати њихов спор (forum prorogatum)
• Уколико стране саме не одреде месно надлежан суд примењују
се одређена правила:
• Actor sequitur forum rei (тужилац следи суд туженог)
• Forum adimpleti contractus (суд места испуњења уговора)
• Forum delicti commissi (суд места где је извршен деликт)
• Forum rei sitae (суд места где се налази непокретност)
 СТВАРНО ПРАВО
• Појам стварног права је створен изучавањем римских
текстова, али ипак није римски.

• Гајево право које се односи на ствари (ius quod ad res

pertinet) данас се назива имовинско право и састоји се
од три целине:

1. стварног 2. облигационог и 3. наследног права

Од ове три целине Гај је најмање уобличио стварно

право.
 Формирање појма стварног
права
• Стварно право су наслутили средњовековни правници, а коначан
облик су му дали пандектисти.
• Глосатори и постглосатори су, изучавајући римско право, приметили
знатне разлике у заштити неког интереса помоћу тужби in rem, с
једне стране, и тужби in personam, с друге стране.
• Пошто су сматрали да свакој actio одговара неко право (процесни
угао гледања на право), глосатори и постглосатори су имовинске
интересе заштићене са actio in rem почели да називају „правима на
ствар(и)“ - iura in rem или iura in re.
• Од 17. века такве установе се називају стварним правима, а ужа
област имовинског права којој припадају – стварно право.
• Постглосатори су, ослањајући се на дословно значење израза ius in re,
схватили стварно право као „право које стоји непосредно на ствари
у корист једног лица“ – као облик правне власти који се своди на
однос човека према ствари.
 Савремени појам стварног права
• Стварно право у објективном смислу
(објективно стварно право) је скуп општих
правних норми које регулишу субјективна
стварна права, а стварно право у
субјективном смислу (субјективно стварно
право) је субјективно право које се одликује,
с једне стране, тиме што је апсолутно и као
такво делује према свима (erga omnes), а, с
друге стране, тиме што за свој непосредни
објект има ствар.
 Појам ствари
• Res – ствар.
• Термин res римски правници обилато користе, а да при
том нису дали његову дефиницију.
• Res означава све оно што може да буде предмет права,
правне радње или судског спора.
• За Римљане res представља и стадо, власт над женом или
заоставштина.
• У класичном праву појам res обухвата бестелесне ствари
(incorporalia), у која улазе пре свега имовинска права.
• Res је и човек и то не само роб већ и слободан човек
(продаја лица alieni iurs у mancipium или продаја дужника
преко Тибра )
 Савремени појам ствари
• У грађанскоправном смислу ствар (res) је део материјалне
природе који се налази у људској власти и на којем постоји право
својине или неко друго стварно право.
• Први услов је физички: ствар је део материјалне природе
фактички или виртуелно у људској власти. Отуда сунчева
светлост и топлота, слободан електрицитет у природи нису
ствари јер се не налазе у власти човека.
• Али, ствари су природне снаге, односно енергије у облику
електрицитета, топлоте, гаса, уколико су потчињене човековој
власти и стављене у његову службу.
• Други услов је правни: на делу материјалне природе који је у
људској власти постоји право својине или неко друго стварно
право. Другим речима део материјалне природе не сме бити
искључен из грађнскоправног промета.
 Подела ствари
I Res in commercio и res extra commercium (ствари у правном
промету и ствари ван правног промета)
II Res in patrimonio и res extra patrimonium (ствари у имовини и
ствари ван имовине)
Ствари ван промета и ствари ван имовине представљају ствари
на којима је немогуће установити приватна права (или се на њих
уопште право не примењује или су те ствари објект јавноправних
норми)
У зависности од тога да ли су ствари искључена из промета из
религијских или световних разлога разликују се:
1. Res extra commercium divini iuris (res sanctae, res sacrae, res
religiosae)
2. Res extra commercium humani iuris (res publicae, res universitatis,
res communes omnium)
 III Res mancipi – res nec mancipi
• Res mancipi су:
1. Fundi Italici - приватна имања римских
грађана, земљишта која која је држава доделила
на основу аграрних закона или им је такав статус
накнадно признат законима
2. Четири сеоске земљишне службености на
овим земљиштима: iter, via, actus, aquae ductus
vel haustus
3. Робови у својини римских грађана
4. Радна стока
 IV Res mobiles – res immobiles
(покретне и непокретне ствари)
• По схватању посткласичних правника
непокретне ствари се не могу преместити
без промене њихове природе.
• Непокретне ствари су: земља, све оно што је
чврсто везано за земљу сађењем (inplantatio),
сејањем (satio), грађењем (inaedificatio).
• Те ствари називају се superficies (површина)
и прате правну судбину земље (superficies
solo cedit)
Res corporales – res incorporales (телесне
и бестелесне ствари)
• Цицерон је први поделио ствари на оне „које
јесу“ то јест које се могу опазити чулима и на оне
„које се замишљају“ као што су ususfructus, tutela,
gens.
• По Гају телесне ствари су оне које се могу
додирнути, a бестелесне ствари су оне које се не
могу додирнути као што су hereditas, ususfructus,
obligationes.
• Римски правници право својине изједначавају са
телесним стварима на којима је оно установљено
 Genera - species (ствари одређене по
врсти - индивидуализоване ствари)
• Genera су ствари које постоје у неодређеном броју истог квалитета, па је
једну ствар могуће заменити другом истих особина и вредности
(fungibiles) у правном односу (испуњењу обавезе). Оне се дају у зајам. За
њих важи начело genera non pereunt (ствари одређене по роду не
пропадају).
• Species су јединствене ствари и по правилу не могу бити замењене другом
ствари у правном односу па се отуда називају и незамењиве ствари
(infungibiles). Оне се дају у послугу, закуп или залогу.
• Поделу на genera и species данас ипак не треба увек поистоветити са
замењивим (fungibiles) и незамењивим стварима (infungibiles). Genera су
увек замењиве али species може бити и замењива и незамењива (на пример
ауто одређене марке је замењива ствар, али је индивидуално одређена јер
има број шасије и мотора, регистарске таблице и по томе га је могуће
идентификовати). Књига с посветом аутора је индивидуализована,
незамењива ствар.
• Предмет купопродаје и оставе могу бити и genera и species.
 Потрошне и непотрошне
ствари
• За Римљане су потрошне ствари које се првом
употебом троше (ствари које се могу
употребити само једном)
• Постоје и гранични случајеви код којих се
ствари не троше првом употребом, али је
могућност понављања њихове употребе
ограничена (нпр. одећа)
• Потрошне ствари не могу бити предмет
личних службености нити предмет уговора о
послузи (осим ради приказивања – ad pompam)
Просте и сложене ствари. Universitates

• Просте ствари прожима један дух и које стога

представљају хомогену целину (роб, греда, драги
камен)
• Сложене ствари су оне које се састоје од више
механички спојених разноврсних делова (кућа,
брод, орман)
• Ствари које су су састављене од других,
неповезаних ствари, тако да свака од њих постоји
самостално, али их повезује заједнички назив
(народ, легија, стадо). Ове ствари називају се
universitates
 Део ствари (pars) - припадак
(accessorium)
• Сложена ствар (кућа, брод) се састоји од делова (цигала, дасака,
јарбола, крма) који и сами могу да буду ствари – објекти права.
Уједно они припадају целини која је такође један објект права
• Делови су ствари чија је функција допуњавање, усавршавање или
довршавање друге ствари.
• Део је некад физички спојен са другом ствари коју допуњује,
усавршава или довршава, тако да губи самосталност, а некада је
физички одвојен од те друге ствари
• Припадак (accessorium) је САМОСТАЛНА ствар која је намењена
да омогући или олакша употребу главне ствари (пр. робови, стока,
алат намењени за обраду одређеног имања; намештај и слике у
кући)
• Пандектно право познаје начело accessorium sequitur principale
(припадак прати правну судбину главне ствари)
 Плодови (fructus)
• Плодови су посебна врста делова ствари
• Плодоносна ствар (земља, домаће животиње) је свака
ствар која може по својим природним својствима да
произведе нову ствар (природни плодови - fructus
naturales: воће, млеко, вуна), не губећи сопствени
интегритет али и она која у правном промету може да
донесе приход (цивилни плодови - fructus civiles:
камата, закупнина)
• Све док се не одвоје од плодоносне ствари плодови су
њен део и деле њену правну судбину. Одвајањем
постају предмет самосталног права својине без обзира
на то како је дошло до одвајања
 Особине стварног права
1. Стварно право је однос између његовог имаоца
(титулара) и сваког лица које дође с њим у додир
поводом предмета тог права (теоретски и свих других
лица). То је правни однос у којем број учесника, осим
титулара, није унапред одређен. Зато се каже да
стварно право делује „према свима“ (erga omnes)
* Облигациони однос делује између тачно одређених
странака (inter partes). Он ствара правну везу (iuris
vinculum) између дужника и повериоца, са узајамним
(корелативним) овлашћењима и обавезама, а према
трећим лицима у начелу не производи никаква дејства
(изузетак actiones adiecticiae qualitatis)
2. Стварно право прати ствар без обзира на њено
кретање у правном промету (ius sequendi).
Титулар стварног права може да захтева ствар од
сваког код кога се она нађе.
*Поверилац из облигационог односа нема никаква
овлашћења према дугованој ствари све док му је
дужник не преда. Уколико дужник пре предаје
повериоцу отуђи ствар, поверилац не може да је
захтева од лица код кога се она налази већ само
може да од дужника захтева накнаду штете због
неизвршења уговорне обавезе
3. Садржина стварног права је негативно уређена.
Титулар има сва она овлашћења у односу на ствар која
му нису правним нормама одузета или приватним
актом пренета на другога. Насупрот стварном праву
постоји општа обавеза свих осталих лица да га поштују.
*Поверилац може од дужника само да захтева унапред
тачно одређену чинидбу (дуговано понашање) која је
предмет облигације, а дужник има обавезу да управо то
уради. Садржина облигације је позитивно уређена –
не ограничењима или забранама, него правима
повериоца и обавезама дужника
4. Предмет стварног права је ствар, а предмет
облигације неко дужниково понашање (чинидба), иако
то понашање може да буде усмерено на неку ствар
5. Одређени број стварних права (numerus clausus).
Њих уређују когентне норме.
*Садржај облигационих односа је данас теоријски
неограничен. Уређују их диспозитивне норме. У
римском праву до краја класичног периода број
облигација био је ограничен. Увођењем безимених
контраката у посткласичном праву број облигација
постаје неограничен.
 Врсте стварних права
1. Својина

Iura in re aliena (стварна права на туђим

стварима, секторска права, деривати
својине):
2. Службености (земљишне и личне)
3. Заложно право
4. Дугорочни закуп земље
 Државина, посед (possessio)
• Државина није право већ фактичка власт на ствари
(физичка могућност једног лица да неку ствар контролише
и употребљава)
• Елементи државине су:
1. Corpus (фактичка власт)
* Corpus покретне ствари се стиче предајом из руке у руку
(traditio) или једностраним узимањем у руке (adprehensio,
occupatio)
* Corpus земљишта се стицао тзв. предајом дуге руке то јест
показивањем земљишта с места са кога се оно види (traditio
longa manu). Једнострани акт стицања непокретности је
предузимање радњи на њој (нпр. обрада)
2. Animus (жеља да се ствар задржи за себе)
Држаоци (имају corpus и animus)

1. Власник
2. Савесни држалац (лице које мисли да
је постало власник, а заправо није)
3. Несавесни држалац (лопов)
4. Квалификовани држалац
(бонитарни власник код преторске
својине који ће протеком рока за
одржај постати квиритски власник)
Изведени држаоци (имају само corpus)

5. Секвестар (лице које ствар држи док

траје спор око својине на тој ствари)
6. Прекариста (лице које ствар држи на
молбу)
7. Заложни поверилац код пигнуса
* Сви они имају право на интердиктну
заштиту
 Detentio (притежање)
• Детентори имају corpus, а немају animus (ствар држе за
другог)
• Немају право на интердиктну заштиту
• Детентори су:
1. Титулар права службености
2. Закупац
3. Послугопримац
4. Оставопримац
5. Вршилац посла код уговора о делу
6. Налогопримац
7. Незвани вршилац туђег посла (negotiorum gestor)
 Цивилноправне последице државине
у класичном праву
1. Стицањем државине на некој ствари се, под
одређеним условима, стиче и стварно право, пре
свега својина (traditio, occupatio)
2. Држалац ствари је пасивно легитимисан у својинском
спору, поред тога он не мора да доказује своје право
својине (beati possidentes - блажени држаоци)
3. Држалац протеком рока за одржај, под одређеним
условима, стиче својину на ствари коју има у
државини
* У преторском праву најважнија последица државине је
њена интердиктна заштита
 Vrste državine
1. Savesna državina (possessio bona fide), ima je onaj ko misli da je vlasnik
2. Nesavesna državina (possessio mala fide), ima je onaj ko zna da nije vlasnik
3. Zakonita državina (possessio iusta),, ako se zasniva na nekom pravnom
osnovu
4. Nezakonita državina (possessio iniusta), nije stečena po nekom pravnom
osnovu

5. Viciozna državina, koja je stečena vi, clam, precario (silom, potajno,

zloupotrebom poverenja)
6. Neviciozna državina, koja nije stečena na gore naveden način
Pretor pružna interdiktnu zaštitu onom ko je bio njen poslednji neviciozni
držalac ili onom ko je stvar držao najduže u toku poslednjih godinu dana
Državina može biti viciozna ili neviciozna samo u odnosu na određenog
držaoca
 Zadatak

Marko je Petru ukrao konja i dao na poslugu

svom bratu Gaju. Ko je od njih vlasnik, ko
držalac, a ko detentor?
 Стицање својине
1. Iusta causa (iustus titulus) – ваљан
правни основ
2. Modus adquirendi – начин стицања
 Правни основ стицања својине (iusta
causa, iustus titulus)
•Ваљан правни основ (iusta causa) који се другачије назива
и титулус (titulus) уз одговарајући начин (modus
adquirendi) доводи до стицања својине.
•Правни основ стицања најчешће је правни посао inter
vivos или mortis causa усмерен на пренос својине.

•У Гајевим Институцијама (II, 20) израз causa има значење

правног основа на темељу кога је извршена традиција:
„Ако ти, дакле, будем предао одело или злато или
сребро било на основу продаје или поклона или ког
другог правног основа, одмах ће ствар постати твоја,
уколико сам њен сопственик.”
 Iusta causa
•У Дигестама (D.41.1.31) налази се пример где је Паул каузу
употребио у значењу основа стицања својине: „Никада гола
традиција не преноси власништво, већ само она којој претходи
продаја или друга ваљана кауза због које је традиција
уследила.”
•Улпијанов фрагмент D.6.2.3.1:
„Претор каже: ‘по ваљаној каузи утужује’. Дакле, онај који има
ваљану каузу традиције, користи Публицијеву тужбу: и
Публицијева тужба не припада само савесном купцу, него и
другима, сматра се и оном коме је по основу мираза предата
ствар, иако још није узукапирана. Постоји, такође, сасвим
ваљана кауза било да је процењена ствар предата било да није
предата у мираз. Једнако је и ако ствар буде предата по основу
пресуде.”
 Modus adquirendi
• Modi dominii aduirendi - правоваљани начини
стицања су све правне чињенице (природни
догађаји и људске радње, правни послови) које
за последицу имају установљење права својине
• Класични правници начине стицања
разврставају само по једном критеријуму –
према систему права коме начин припада
(стицање по ius civile и ius gentium). Стицање
по цивилном праву могло је припадати сфери
јавног или сфери приватног права
 Стицање својине на основу аката
власти
• Римски грађани су могли стећи својину актима
власти на неколико начина.
1. На основу закона који непосредно установљава
право својине (пр. lex agraria из 111. ст.е.).
2. Adsignatio - парцелисање и бесплатна подела ager
publicus-а.
3. Venditio sub hasta – продаја парцела ager publicus-
а.
4. Venditio sub corona – продаја ратног плена
(најчешће робова) на бојном пољу од стране
римског магистрата.
Стицање својине начинима приватног
права
А) Оригинарни начини стицања –
изворни начини стицања.
Својина се стиче независно од воље
другог лица, било због тога што се стиче
ствар која нема власника (res nullius), било
зато што се својине стиче независно од
власникове воље.
 Occupatio
• Окупација је начин стицања узимањем ствари у државину
с намером присвајања.
• Ствар се мора физички држати у рукама (дискусије
класичних правника на тему окупације животиње рањене
у лову)
• Окупацијом се стиче својина на ствари која нема власника
(res nullius):
а) никада није била предмет права својине (пр. риба у мору)
б) која је била али је напуштена (res derelicta)
в) ствари римских напријатеља
 Прибављање плодова
• Лица која имају право на прибирање
плодова не стичу својина на њима на исти
начин.
• Сопственик плодоносне ствари стиче својину
самим одвајањем плода (на исти начин стиче
и дугорочни закупац земље - емфитевта)
• Титулари стварних права на туђој ствари
(пр. плодоуживалац) стиче својину
узимањем ствари (плода) у државину
 Accessio
• Прираштај ствари постоји када једна
самостална ствар постане неодвојив део
друге
• У класичном праву важи правило по
коме ствар која је прирасла (споредна
ствар) постаје својина сопственика
главне ствари (ствари којој је прирасла)
• Која ствар је главна, а која споредна?
 Два критеријума
• Први критеријум полази од поделе ствари
на покретне и непокретне
• Други критеријум полази од вредности
ствари у питању
1. Прираштај покретне ствари непокретној.
Ако покретна ствар прирасте непокретној
својину стиче власник непокретне ствари
по начелу superficies solo cedit
2. Прираштај две непокретне ствари:
Аlluvio, avulsio, insula in flumine nata,
alveus derelictus
• Alluvio – речни нанос – нанета
земља
• Аvulsio – одрон земљишта
• Insula in flumine – речно острво
• Alveus derelictus – напуштено речно
корито
Прираштај покретне ствари покретној

• Сопственик се одређује према вреднијој ствари

• Спор Сабинијанаци и Прокулеанаца у погледу
тога која ствар се сматра вреднијом
• Сабинијанци – главна ствар је она која је
физички већа (критеријум квантитета)
• Прокулеанци – главна ствар је она која
одређује природу новонастале ствари
(критеријум квалитета). Јустинијан прихвата
мишљење Прокулеанаца уз нека изричита
појединачна решења (scriptura, pictura, tinctura)
 Specificatio
• Прерада постоји када се од постојеће ствари направи
друга (нпр. када се од грожђа направи вино)
• Прерађивач се разликује од власника материјала
• Сабинијанци сматрају да већи значај има материја па
да нова ствар треба припасти власнику материјала
• Прокулеанци више цене уложени рад и ствар
додељују прерађивачу
• Јустинијан поставља критеријум могућности враћања
нове ствари у првобитни облик (ако није могуће
вратити ствар у првобитни облик ствар припада
прерађивачу, обратно – власнику материјала)
 Thesaurus
• Скривено благо су вредни предмети сакривени у
давна времена од лица чији идентитет не може да се
утврди
• Скривено благо у целини припада налазачу ако га
је пронашао на свом добру као и када га је случајно
пронашао на светим местима (loca sacra, regiliosa)
• Скривено благо се дели на једнаке делове између
власника добра у коме је оно пронађено и налазача
који га је случајно пронашао на туђем добру
• Проналазач блага који је намерно претраживао туђе
земљиште нема право на део пронађеног блага
Смеша ствари (commixtio, confusio)

• На смеши тврдих ствари (commixtio)

или течних ствари (confusio)
успоставља се сусвојина
 Usucapio
• Одржај је начин стицања својине држањем
ствари кроз прописан период времена
• Услови за одржај:
1. Рок (1 година за покретне ствари, 2 за
непокретне)
2. Ствар подобна за одржај (res habilis)
3. Правни основ (iusta causa usucapionis)
4. Савеност (bona fides)
5. Непрекидна државина (possessio in continuo)
 Деривативни начини
стицања
• Деривативни начина стицања својине су они
начини стицања при којима се право својине
стицаоца изводи права својине претходника.
• Код деривативних начина стицања сопственик
ствари има улогу преносиоца права својине, а
лице на кога се својина преноси је прибавилац.
• Нико не може на другог пренети више права
него што сам има (Nemo plus iuris ad alium
transferre potest quam ipse haberet)
 Манципација (mancipatio)
• Манципација је апстрактни и строго формални
посао преноса својине на res mancipi.
• Посао се обавља у присуству преносиоца својине
(mancipant), прибавиоца (mancipatar), петорице
сведока и мерача с вагом (libripens).
• До преноса својине долази чим манципатар
изговори прописане речи и симболичним
гестовима изврши исплату цене. Манципант том
приликом ништа не ради, већ својим присуством
исказује сагласност да дође до преноса својине.
 Манципантова одговорност за
евикцију
• Евикција постоји када неко трећи
одузме ствар од манципатара
(прибавиоца) позивом на своје право
својине. У том случају манципатар
путем actio auctoritatis од манципанта
(преносиоца) наплаћује двоструку
вредност ствари.
• Гаранција за евикцију се гасила истеком
рока за одржај.
Одговорност манципанта за физичке
недостатке ствари
• Ако се утврди да манциповано
земљиште нема ону површину коју би
требало да има према манципантовој
тврдњи, манципатар може се actio de
modo agri да наплати двоструку
вредност земље која недостаје.
 Инјурецесија (in iure cessio)
• Инјурецесија је пренос својине пред претором , а у
провинцијама пред управником провинције.
• Преносилац (in iure cedens) и прибавилац пред правосудним
магистратом започињу фиктивни спор око права својине на
ствари која је предмет преноса.
• Прибавилац преузима улогу тужиоца, а преносилац
туженог.
• Користећи формулу поступка legis actio sacramento in rem
прибавилац изриче тврдњу да је ствар његова по
квиритском праву, а тужени на преторово питање да ли ће
то оспорити одговара да неће или ћути. Након тога претор
констатује да је тужени изгубио спор и досуђује ствар
тужиоцу, то јест прибавиоцу права својине.
 Инјурецесија је апстрактан начин
стицања
• Инјурецесија је као и манципација апстрактан посао.
Из њега се не види због чега се врши пренос својине.
• Путем инјурецесије се врши пренос својине на res
mancipi, res nec mancipi и пренос бестелесних ствари
(нпр. службености).
• Преносилац не одговара за евикцију и физичке
недостатке ствари зато се користила код доброчиних
послова.
• Преносилац формално не преноси својину на
прибавиоца, те прибавилац и не изводи своје право
из преносиочевог.
Формалноправно римски правници у инјурецесији виде два
акта.

• Први акт је дереликција, одрицање од

права својине и тај акт врши
преносилац својим неупуштањем у
спор.
• Други акт је окупација ствари пред
претором и њега врши прибавилац.
 Традиција (traditio)
• Римски правници термином traditio
означавају пренос својине простом
предајом ствари.
• Традиција је каузалан и неформалан
посао.
 Услови за пренос својине традицијом:

1. Res nec mancipi

2. Пословна способност преносиоца (tradens) и
прибавиоца (accipiens)
3. Преносилац мора бити власник ствари
4. Iusta causa traditionis (ваљан правни основ предаје) –
сваки посао који је усмерен на пренос својине о коме су
странке постигле сагласност и који право дозвољава
*Класични правници су расправљали да ли је
несагласност о каузи сметња за пренос права својине
(преносилац мисли да ствар даје на зајам, а прибавилац
да ствар прима на поклон)
 5. Физичка предаја ствари
Предаја покретних ствари
• Предаја постоји ако је учињена телом и
додиром (corpore et tactu)
• Прибавилац стиче својину у тренутку када
је предмет предаје померио с места (loco
moveri)
Предаја непокретности
Традиција непокретних ствари се врши
давањем дозволе да прибавилац уђе у посед.
Традиција без физичке предаје ствари

• Предаја дуге руке (traditio longa manu)

• Предаја кратке руке (traditio brevi manu)
• Установљење поседа (constitutum
possessorium)
Стварна права на туђим стварима
- Стварна права на туђим стварима су ограничења права
својине појединачних сопственика, настала по вољи
сопственика самих, а конституисана у корист индивидуално
одређених или одредивих лица, која су право на туђој ствари
могла да штите не само против трећих лица, већ и против
самог сопственика
• Iura in re aliena (права у туђој ствари) - права која су
инкорпорисана у ствари али нису својина
• Између појединих врста стварних права на туђим стварима
постоје велике разлике (нпр. између права пролаза преко
туђег земљишта и емфитевзе) али свима њима је заједничко
то да имају стварноправну природу и да се врше на туђој
ствари
Врсте стварних права на туђој ствари

1. Службености
2. Заложно право
3. Дугорочни уговори о закупу земљишта
Службености и дугорочни закуп су права
коришћења туђе ствари и класични
правници их називају iura praediorum.
*Залога се од њих битно разликује по томе
што није право коришћења, него средство
реалног обезбеђења повериоца
 Iura praediorum
I Службености (servitutes)
• Службености су стварна права на туђој
ствари која власнику ограничавају
употребу ствари
• Зависно од начина одређивања титулара,
службености се могу поделити у две групе:
1. Земљишне службености (servitutes
praediorum)
2. Личне службености (servitutes personarum)
 Начела службености

• Службеност се не може имати на сопственој

ствари (nemini res sua servit)
• Службеност не може да буде предмет
службености (servitus servitutis ess non potest)
• Службеност се не може огледати у чињењењу
(servitus in faciendo consistere nequit)
• Садржину службености треба свести на
разумну меру у границама потреба због којих
су установљене (servitutibus civiliter uti debemus)
Земљишне (стварне) службености
• Стварна службеност је право свакодобног власника једне
непокретности (praedium dominans, повласно добро) да
обавља неку радњу на туђем земљишту (praedium serviens,
послужно добро) или да власнику тог земљишта забрани
радње на које иначе има право.
• Службеност припада власнику повласног добра али само у
твом својству: ако престане да буде власник, престаје да
буде и титулар службености, а нови власник стицањем
својине аутоматски стиче и службеност. На исти начин
службеност ограничава сваког новог власника послужног
добра.
• Корист од службености је намењена самом повласном
добру, а не његовом власнику.
 Сеоске службености (servitutes
praediorum rusticorum)
Четири најстарије сеоске службености - res
mancipi :
• Право преласка пешице преко туђег имања
(iter)
• Право преласка колима (via)
• Право преласка на коњу и прогона стоке (actus)
• Право довођења воде преко туђег имања или
узимања воде са извора на туђем земљишту
(aquaeductus vel aquaehaustus)
 Градске службености (servitutes
praediorum urbanorum)
• Право наслањања зграде на суседов зид
(servitus oneris ferendi)
• Право да се суседу забрани зидање изнад
одређене висине (ius altius non tolendi) –
негативна службеност
• Право да балкон или кров залази у суседов
ваздушни простор (ius proiciendi vel protegendi)
• Право одвођења кишнице на суседно
земљиште (servitus stillicidii)
 Личне службености (servitutes
personarum)
• За разлику од земљишних, личне службености се
установљавају да би се обезбедила корист од туђе
ствари једној одређеној личности и због тога не могу
да се пренесу на другога правним пословима inter
vivos и mortis causa.
Врсте личних службености:
• Плодоуживање (Ususfructus)
• Право употребе (Usus)
• Право становања (Habitatio)
• Право употребе туђег роба или животиње (Operae
servorum vel animalium)
 Стицање службености
• Манципација (четири најстарије сеоске
службености – iter, via, actus, aqaeductus
vel aquaehaustus)
• Legatum per vindicationem
• In iure cessio
• Deductio servitutis
• Adiudicatio
 Гашење службености
• Нестанком неког од услова за њихово
постојање (нестанком послужног или
повласног добра, исцрпљењем користи због
које је службеност установљења, стављањем
ствари ван промета, конфузијом)
• Одрицањем титулара службености
• Невршењем
• Наступањем рока односно испуњењем
раскидног услова под којим су установљене
легатом
 Заштита службености
• У класичном праву vindicatio servitutis
• У Јустинијановом праву actio
confessoria (тужба за признање)
• Cautio de amplius non turbando
 Дугорочни закуп земље
• Уговори о дугорочном закупу земље појавили су
се са одумирањем класичне робовласничке
производње и са преорјентацијом римске
земљорадње на обраду путем слободних
закупаца.
• За регулисање односа између власника земљишта
и слободних закупаца нису више били довољни
уговори о краткорочном закупу земљишта јер
краткорочни уговори нису давало довољно
сигурности ни закупцима ни сопственицима
земљишта.
Уговори о дугорочном закупу као извор
стварних права на туђој ствари
• На основу дугорочног уговора закупац
је добијао изведени посед и овлашћење
да закупљено добро трајно
искоришћава - да га поседује и убира
све његове плодове, као и да своје право
преноси правним пословима inter vivos
и mortis causa на наследнике под
условом да закуподавцу уредно плаћа
закупнину.
 Врсте
• Дугорочни уговори о закупу земљишта
деле се на уговоре о закупу
пољопривредних имања (ius in agro
vectigali, emphyteusis) и на уговоре о
закупу грађевинских парцела
(superficies).
 Ius in agro vectigali
• Ius in agro vectigali или ius perpetuum, трајно право на
искоришћавање туђег земљишта намењеног за
пољопривредну производњу појавио се у принципату.
• На основу ius perpetuum закупац је добијао право да
туђе земљиште искоришћава у сопственом интересу
под условом да плаћа закупнину или vectigal.
• Право закупца било је трајно, наследно и преносиво, а
важило је све дотле док се плаћа закупнина.
Закупац је био заштићен тужбама (actio vectigalis) и
посесорним интердиктима против сваког ко га је
узнемиравао, па и против самог сопственика.
 Емфитевза
• У посткласичном праву као нова врста дугорочног уговора
о закупу земљишта појављује се емфитеваза.
• Предмет емфитевзе била су необрађена земљишта, која су
се по правилу налазила у саставу императорских салтуса.
• Емфитевта или закупац необрађених парцела био је
одређено време oслобађан плаћања закупнине. После
протека рока био је обавезан плаћати canon, који је био
нешто нижи од закупнине при уговорима о ius in agro
vectigali.
• Права емфитевте су била иста као и права вектигалисте.
• Емфитевза се штитила путем rei vindicatio utilis и
посесорних интердиката.
 Superficies
• Superficies је уговор о дугорочном закупу
грађевинских парцела.
• На основу тог уговора закупац земљишта или
суперфицијар је добијао трајно, наследно и отуђиво
право да на туђем земљишту подигне зграду и да
подигнуту зграду заједно са земљиштем
употребљава у своју корист све док сопственику
земљишта уредно плаћа закупнину (solarium).
• Права суперфицијара била су заштићена са rei
vindicatio utilis и са посесорним интердикатима, као и
са посебним интердиктом (interdictum de superficiebus).
 Заложни уговори
• Заложни уговори појавили су се као споредни уговори
при најранијим кредитним пословима. Повериоци који
су се при кредитним пословима на одређено време
лишавали употребе и уживања својих ствари тражили
су од дужника обезбеђење да ће им после уговореног
рока вратити или исте ствари или исту количину
истоврсних ствари.
• Обезбеђење је могло бити реално или персонално.
• Реално обезбеђење – дужник даје повериоцу одређену
ствар као гаранцију да ће на време вратити дуг.
• Персонално обезбеђење – поред дужника се и треће
лице (јемац) обавезује да ће повериоцу исплатити дуг.
Закључивање и дејство заложних уговора
зависи од постојања претходне, главне и
примарне обавезе
• Права поверилаца на основу закључених
уговора о залози су стварноправне природе:
поверилац је за време трајања уговора
заштићен према свима, па и према
сопственику залоге.
• Уговори о залози као извори акцесорних
стварних права (признату стварноправну
заштиту поверилац је губио једино ако је
примарна обавеза дужника угашена) на
туђим стварима прошли су кроз три етапе.
 Fiducia cum creditore
• Најстарији заложни уговор била је поверилачка фидуција или
уговор између повериоца и дужника закључен у форми per aes
et libram или in iure cessio при којем је дужник преносио у
својину повериоцу неку своју ствар, обавезујући га да му ту
исту ствар врати ако на време исплати примарни дуг.
• У старом праву споразум (pactum fiduciae) да ће поверилац
примљени предмет вратити дужнику када му дужник испуни
примарни дуг није уживао правну заштиту. Испуњење
споразума зависило је од воље повериоца.
• Увођењем actio fiduciae дужник који је вратио примарни дуг
може захтевати од повериоца да му врати предмет залоге.
• Тужба је облигационоправног дејства и није се могла подићи
против трећих лица. Осуђени по овој тужби је трпео инфамију.