Danica Janošević 2-1

Zavisne rečenice
UVOD

• Kao i u srpskom jeziku, rečenice na latinskom jeziku mogu biti: 1.

proste
2.složene

• Složena rečenica može biti prost skup nezavisnih rečenica povezanih

smislom i ponekad veznicima.
• Ali u oba jezika se rečenica može sastojati i od jedne nezavisne,
glavne rečenice, kojoj je podređena jedna zavisna rečenica, ili više
njih.
 Consecutio temporum

• U zavisnim rečenicama u latinskom jeziku mogu stajati glagolski oblic

u:
1. indikativu
2. konjuktivu.
• Ukoliko se u zavisnoj rečenici nalazi konjuktiv, njegovo se vreme najčešće
ravna prema vremenu glavne rečenice
• . Pravilo po kome se ovo slaganje vremena vrši naziva se consecutio
temporum.
Da bi se latinska zavisna rečenica prevela tačno na srpski,
kao i da bi odabir vremena i načina bio tačan u prevođenju
na latinski, moramo voditi računa o dvema okolnostima :
1.u kom vremenu se nalazi glagol glavne rečenice;
2.u kom odnosu su trajanje radnje u glavnoj i zavisnoj
rečenici.
 U glavnoj rečenici vremena se dele na
1. glavna
2. istorijska
Glavna vremena su : prezent, futur I i futur II (i način imperativ).
Istorijska vremena su : imperfekat, perfekat i pluskvamperfekat.
Potom treba videti da li se radnja u zavisnoj rečenici odigrava istovremeno
s radnjom glagola glavne rečenice, pre te radnje, ili će se vršiti posle radnje
glagola glavne rečenice.
Spajanjem ova dva saznanja dobijamo formulu „ako – onda“,
predstavljeno u sledećoj tabeli.
U glavnoj rečenici je: Radnja u zavisnoj rečenici U
događa se: zavisnoj rečenici stoji:

GLAVNO VREME istovremeno konjuktiv prezenta

pre radnje glavnog glagola konjuktiv perfekta
posle radnje glavnog glagola konjuktiv prezenta futurskog
iskaza

ISTORIJSKO VREME istovremeno konjuktiv imperfekta

pre radnje glavnog glagola konjuktiv pluskvamperfekta
posle radnje glavnog Konjuktiv imperfekta futurskog
iskaza
 Ne postoji konjuktiv futura, ali njega mogu da zamene konjuktiv prezenta ili imperfekta. Međutim u
takvoj upotrebi nije uvek moguće utvrditi da će se radnja zavisne rečenice vršiti posle radnje glavne rečenice.
Zbog toga se razvila upotreba futurskog iskaza. Futurski iskaz u konjuktivu vrši funkciju futura, stoga ovde ne
označava nameru.

Nescio ubi sis. Ne znam gde si. Nesciebam ubi esses. Nisam znao gde si.
Nescio ubi fueris. Ne znam gde si bio. Nesciebam ubi fuisses. Nisam znao gde si bio.
Nescio ubi futurus sis. Ne znam gde ćeš biti. Neciebam ubi futurus esses. Nisam znao gde ćeš biti.