Lazar Trifunović – Stara i nova umetnost

Ideja prošlosti u modernoj umetnosti

Poreklo ideje o otkrivanju stare umetnosti vodi do Dimitrija Avramovića ( napisao dve knjige o
Svetog gori ).
Prvi put se odnos stare i nove umetnosti ozbiljno postavlja i zaoštrava u polemici oko
pravoslavnosti u savremenom živopisu 1886. iako je Krstićeva evokacija stare umetnosti
minimalna, problem je u polemici postavljen na zdrave osnove: iz stare umetnosti umetnik može
da uzme samo ideju i da je prilagodi svom stilu.
Oko 1900 prošlost se javlja u novom vidu, ne kao obnova srednjovekovne umetnosti, već kao
zagrejanost epohe za nacionalnu tematiku. Početkom XX veka za strau umetnost bili su
zainteresovani Nadežda Petrović, Kosta Miličević ( radi ikonostas u Železniku ) i Milan
Milovanović ( u manastirima našao inspiraciju za svoje impresionističke pejzaže ). Ipak, to je
ostalo bez posledica po estetiku njihovog slikarstva.

Ideja o obnovi nacionalne umetnosti rodila se 20-ih, i to u oblasti literature. Za nju je najviše
učinio Momčilo Nastasijević, pesnik, poznavalac stare književnosti i preneo ta interesovanja na
svog brata, slikara Živorada.
1927 Živorad Nastasijević, Vasa Pomorišac, arhitekta Nestorović, B. Kojić osnivaju Zograf.
Preduslovi za osnivanje grupe bilo je osnivanje 1927 grupe Oblik sa težnjom da afirmiše
modernu umetnost, i održana je VI jugoslovenska umetnička izložba, na kojoj su bila izložena
dela pariskih djaka, što je izazvalo reakciju kod pristalica Zografa. Bitan momenta je održavanje
II medjunarodnog vizantološkog kongresa ( referati Mijea... naše freske postaju teme dana ), i
otvaranje srednjovekovnog odeljenja narodnog muzeja. Izloženi su nagradjeni radovi za hram
Svetoga Save ( I nagrada nije dodeljena, II je dobio Bogdan Nestorović ).

Osnovna ideja Zografa leži u pokušaju stvaranja nacionalne umetnosti. Ovakva ideja, miti
nacinalne umetnosti se obnavlja uvek u kriznim vremenima ( aneksiona kriza, balkanski ratovi, I
svetski rat ). Dok je generacija iz doba balkanskih ratova smatrala da osnova nacionalne
umetnosti treba da bude u narodnom geniju, Zograf je te izvore video u ikonama i freskama.
U svojoj ideologiji Zograf ima dve osnovne teze:
- da je umetnost 20-ih zapala u krizu zbog tesnih veza sa Zapadnoevropskim
slikarstvom
- da se na srednjevekovnoj umetnosti izgradi nacionalni stil.

Da li je izmedju 1927 i 1933 zaista postojala kriza u našoj umetnosti? ( o tome pišu Pomorišac i
Petrov ). Zapravo, postoji kriza u odnosu društva prema umetnosti i u položaju umetnika u
društvu ( nepostojanje Akademije, skupe izložbe ). Ipak, V. Pomorišac vidi dekadenciju i u
samoj umetnosti, smatra da ona nije izraz vrednosti svoga doba. Prvo, jer nema organske veze sa
tlom na kome živi, drugo, jer nije načinila pozitivnu crtu u našoj fizionomiji. Po mišljenju Lazara
Trifunovića ovaj period se ne može oceniti kao dekadentan jer nastaju: Kupačice Jovana Bijelića,
Pijani brod Šumanovića, pejzaži iz Dalmacije Petra dobrovića i Joba. Baš u ovom periodu
nastaju lični stilovi ovih majstora, što pobija pomoriščevu tezu o ?
Suprostaviti savremenom tradiciju, znači ne shvatiti prirodu umetnosti ( vrednost postaje deo
tradicije ).
Zograf je samo stvorio intelektualnu liniju o aktuelnosti tradicije, oni nisu tradiciju doživeli kao
obnovu i nadahnuće, već kao umetnost prošlosti ( tradicionalizam u negativnom smislu ).

Ambicija zografa da na temelju srednjevekovne umetnosti izgradi nacionalni stil, nije nova. U
našoj umetnosti pre zografa javlja ju se tri ovakva pokušaja:
1. srpsko-vizantijski pravac
 2. pokušaj Dragutina Inkiostrija
3. Meštrović
Ikiostri je video preporod srpske umetnosti u modernoj stilizaciji stare ornamentike. Dao je svoju
teoriju u vidu borbenog secesionističkog manifesta. U teoriji je lutao, u shvatanjim au arhitekturi
i slikarstvu bio je na stranputici, dao je značajna ostvaranja u primenjenoj umetnosti ( pionir ove
disciline kod nas ).
Meštrović je pokušao da probudi nacionalnu religiju. Na medjunarodnoj izložbi u Rimu 1911
izlaže projekat Vidovdanskog hrama i ciklus Marka Kraljevića. Idejna osnova: narodna poezija i
Kosovski mit. Ipak, on suštinski ostaje izvan tradicije – spaja elemente rodena, bečke secesije,
nacinalana je samo tematika. Dobrović ga kritikuje. Ovakav nacionalni mit je bio opterećen
političkim razlozima i romantičnim nacionalizmom.
Srpsko-vizantijski stil 1900-1914 ( Tanazević, Popović, Milan Kapetanović ) uglavnom se
zadržao na ornamentici i secesiji.
Zograf je nešto slično – veštačka konstrukcija – pejzaži i portreti Nastasijevića i Pomorišca imaju
odlike zapadnoevropskih škola kroz koje su oni prošli ( ekspresionizam kod Pomorišca, kubizam
kod Nastasijevića ). Zograf nema, osim teorije, mnoga dela ( nastasijevićeve freske u Uspenjskoj
crkvi u Pančevu iz 1932 i neke ikone pomorišca ). On ostaje marginalana pojava, više
interesantan kao oslednji izdanak secesije, i poslednja ideja o nacionalnom stilu.

Posle II svetskog rata javljaju se novi pogledi na nacionalnu umetnost ( posle 1951, čišćenje
fresaka, pručavanje ). Milo Milunović je uvek isticao da svoje zamisli zasniva na
srednjovekovnim freskama i da mu one pomažu da postigne monument. Ipravan odnos. Prilazi
likovnim vrednostima fresko slikarstva. Srednji vek interesuje i Zoru Petrović ( zelena
podslikavanja liče na fresko postupak ). Pedju Milosavljevića u ciklusu Dubrovnik. Najviše su se
srednjim vekom bavili: Mića Popović, lazar Vozarević, A. Tomašević.

Rastko Petrović Izložba Petra Dobrovića

»Danas mi imamo slikarsku falangu sa kojom se možemo pokazati pred Evropom. U
Beogradu: Bijelić, Dobrović, Miličić, Popović; u Zagrebu: Šumanović; u Parizu:
Milunović i drugi. Doba nacinalizma u našoj umetnosti putem izvoza lažnog narodnog
temperamenta i tronjavanjem diplomatski filantropa niti je stvorilo što kod nas, niti je
podvalilo inostranstvu. Meštrović je izjahao jedino na krkači svoga genija, a ne na krkači
Kraljevića Marka. Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski gopvoriti, nikako
nećemo uspeti ni da pronadjemo što je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo
tako da to bude od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da to bude od vrednosti i za
ostali svet. Zato nas sve raduje ova izložba«.

1. II 1921 Beograd