ALEKSANDAR SERGEJEVI PUKIN

KAMENI GOST

Laporello: O statuo gentilissima

Del gran' Commendatore!...
... Ah! Padrone!

Don Giovanni

PRVA SCENA
No. Groblje u blizini Madrida.
DON HUAN I LEPORELO

DON HUAN:
Saekaemo ovde no. Ah, najzad
Pred kapijom Madrida smo! I znanim
Uskoro ja u ulicama proi,
Krijui platom brk, eirom vee.
Da l' e me neko poznati, ta misli?
LEPORELO:
O, poznati je teko Don Huana,
Jer takvih ima bezbroj...

DON HUAN:
Ti se ali!
Pa ko e da me pozna?

LEPORELO:
Straar svaki,
Ciganin ili pijani svira,
Ili ak sabrat drski neki plemi
U ogrtau, maem naoruan.

DON HUAN:
Ne mari, neka me poznadu. Samo
Da se ne sretnem s kraljem. Uostalom,
Nikoga se ne bojim u Madridu.

LEPORELO:
Koliko sutra kralju poznat bie
Povratak samovoljni Don Huanov
U Madrid iz progonstva rec'te, ta e
On da uini?

DON HUAN:
Poslae me natrag.
Odrubiti mi glavu nee valjda,
Jer nisam svakako veleizdajnik.
Iz panje samo ukloni me kralj,
Da me na miru ostavi rodbina
oveka koga ubih...

LEPORELO:
Onda zato
Ne mirovaste tamo?

DON HUAN:
Hvala lepo!
Od dosade umalo ne presvisnuh.
Ti ljudi! Zemlja ta! A nebo? Uvek
Ko dim. A ene? Veruj, moj glupane,
Ni poslednju seljanku ne bih dao,
Ako je samo iz Andaluzije,
Za prve tamonje lepote, bogme!
Isprva mi se svidee, dodue,
Zbog oiju im plavih, pa beline,
Pa skromnosti; jo vie zbog novine.
No, bogu hvala, ubrzo uoih:
Grehota je sa njima da se mea,
Jer nemaju ivota lutke same,
Dok nae!... Gle, kraj ovaj nam je znan.
Moe li da ga pozna?

LEPORELO:
Kako ne bih
Poznao odmah: ovaj manastir
Antonijev u seanju mi osta.
Ovamo ste dolazili, a meni
Tu dunost bee konje da vam uvam.
Prokleta dunost! Lepe nego ja
Provodili ste vreme tu, zacelo.

DON HUAN (zamiljen):

Inesa jadna! Vie nema nje!
O, kako sam je voleo!

LEPORELO:
Inesa
Oiju crnih? Seam se: za njom
Tri meseca ste jurili i avo
Nakanio se jedva da pomogne.

DON HUAN:
Da, julske noi jedne... udnu dra
U njenom tunom pogledu nalazih,
U usnama joj hladnim. To je udno.
Ti nisi lepom smatrao Inesu,
I zaista u nje je malo bilo
Lepote one prave. Ali oi,
Te oi i taj pogled... Nikad vie
Ne sretoh pogled takav. Slab i tih
Glas bee njen kao pritisnut nekom
Dubokom boljkom. Saznah odve kasno
Za nevaljalstvo grubo mua njenog...
Inesa jadna!

LEPORELO:
O, ne mari nita.
Dooe odmah druge posle nje.

DON HUAN:
U pravu si.
LEPORELO:
A ako ivot na
Potraje doi e i druge jo.

DON HUAN:
I to je tano.

LEPORELO:
Koju emo sad
Potraiti?

DON HUAN:
Lauru idem smesta
Da se pred njom pojavim.

LEPORELO:
Vrlo dobro!

DON HUAN:
Pred njena vrata pravo. Ako ima
Posetu, neka odmah skoi taj
Kroz prozor.
LEPORELO:
Jasno, ve smo dobre volje.
Pokojnice nas ne aloste dugo.
Ko to dolazi?
(Ulazi kaluer.)

KALUER:
Ona odmah stie.
Ko ste? Da niste dona Ane sluge?

LEPORELO:
Ne, sami smo gospoda, pa etamo.

DON HUAN:
A koga vi to ekate?

KALUER:
Svom muu
Treba na grob da stigne dona Ana
Svakoga asa...

DON HUAN:
To je dona Ana
De Solva, je l' te? ena komandora
Kog ubi... ve ne pamtim ko...

KALUER:
Bezbonik,
Pokvarenjak, razvratnik Don Huan.

LEPORELO:
Oho! Gle, gle! O Don Huanu glas
Prodire ak u tihi manastir,
I pustinjaci njemu hvale poju.

KALUER:
On vam je poznat moda?

LEPORELO:
Nama? Ne.
A gde je sada?

KALUER:
Nije u Madridu,
Ve u progonstvu, u dalekom kraju.

LEPORELO:
I hvala bogu! to je dalje on,
To bolje. Ja bih razvratnike sve
Potrpao u dak, i toga asa
U more bacio.

DON HUAN:
ta, ta to brblja?

LEPORELO:
utite, s namerom govorim tako...

DON HUAN:
Tu je sahranjen, dakle, komandor?

KALUER:
Spomenik mu je supruga podigla
Na ovom mestu; ona svakog dana
Dolazi da se moli, suzna oka,
Za pokoj due...

DON HUAN:
udna udovica!
Da li je lepa?
KALUER:
Za nas, isposnike,
Lepota enska mamac biti ne sme,
Ali ne vredi lagati: i svetac
Priznati mora divnu joj lepotu.

DON HUAN:
S razlogom bee ljubomoran taj
I dona Anu drae pod kljuem.
Jo niko od nas ne ugleda nju,
A eleo bih s njome da govorim.

KALUER:
O, dona Ana nikad s mukarcima
Ne razgovara.

DON HUAN:
A sa vama, oe?

KALUER:
E, to je drugo: kaluer sam ja.
No evo stie.
(Ulazi dona Ana.)
DONA ANA:
Oe, otkljuajte.

KALUER:
Odmah, senjora, ekao sam vas.
(Dona Ana odlazi za kaluerom.)

LEPORELO:
Kako izgleda?

DON HUAN:
Nita se ne vidi
Pod udovikim njenim crnim velom,
Zapazih jedva uzanu joj petu.

LEPORELO:
To je za vas i dovoljno. Zaas
Docrtae vam sve ostalo mata,
Jer hitrija je u vas nego slikar,
Ma od eg vi da ponete od nogu,
Ili od obrva.

DON HUAN:
uj, Leporelo,
Upoznau se s njome.

LEPORELO:
Gle, ta smera!
Jo to mu treba! Ubio joj mua,
Pa bi da gleda udovike suze.
Savesti nema!

DON HUAN:
Eto, ve se smrklo,
I dok nad nama mladi mesec nije
Pretvorio u svetli suton tamu
Valja nam ui u Madrid.
(Odlazi.)

LEPORELO:
Ko lopov
Grand panski eka no i mesec njemu
Zadaje strah. Da prokletog ivota,
Moj boe! Dokle s njim da muim muku?
Poinje snaga ve da me izdaje!
DRUGA SCENA
SOBA. VEERA KOD LAURE.

PRVI GOST:
Na asnu re, glumila nisi nikad,
Lauro, sa tolikim savrenstvom.
Kako si krasno shvatila ulogu!

DRUGI:
I kako si je razvila! Ba snano!

TREI:
Umetniki!

LAURA:
Da, sve mi je veeras
Uspevalo i kretnje, i re svaka.
Slobodno se prepustih nadahnuu,
Tekoe rei, ko da ih ne raa
Pamenje ropsko nego srce samo.

PRVI:
Tano. I sada sijaju ti oi,
A rumen obraze obliva; zanos
Proao nije jote. Ne dopusti
Da se ohladi neplodno; otpevaj,
Otpevaj nama neto.

LAURA:
Gitar dajte. (Peva.)

SVI:
O brava! brava! Divno! Nenadmano!

PRVI:
Hvala ti, vilo. Ti nam srca ara.
Od svih uivanja za koja znamo
Samo je ljubav jaa od muzike;
No nije li i ljubav melodija?
Gle, dirnut je ak tmurni gost tvoj Karlos.

DRUGI:
Da krasne pesme! Prepuna je due!
A rei ko napisa?

LAURA:
Don Huan.
DON KARLOS:
ta? Don Huan?

LAURA:
Ispeva ih odavno
Moj prijatelj, moj nestani ljubavnik.

DON KARLOS:
Tvoj Don Huan je podlac i bezbonik,
A ti si glupa!

LAURA:
Siao si s uma!
Slugama svojim narediu smesta,
Mada si grand, da te zakolju.

DON KARLOS (ustaje):

Zovi
Ovamo sluge te.

PRVI:
Lauro, stani!
A ti bez ljutnje. Smetnula je s uma.
LAURA:
ta? Da je brata njegova Huan
Ubio asno u dvoboju? teta:
Ne ubi njega.

DON KARLOS:
Glupo sam planuo.

LAURA:
E, poto sam priznaje da si glup,
Izmirimo se.

DON KARLOS:
Ja sam kriv, Lauro.
Oprosti mi, no nikako ne mogu
Bez uzbuenja ime to da ujem.

LAURA:
A jesam li ja kriva to mi stalno
Na usne ovo ime iskrsava?

GOST:
Dokai nam da vie nisi ljuta
I neto jo otpevaj.

LAURA:
Oprotajnu...
Vreme je ve. No ta da pevam? ujte.
(Peva.)

SVI:
Izvrsno, divno!

LAURA:
Zbogom svima!

GOSTI:
Zbogom!
(Izlaze. Laura zaustavlja don Karlosa.)

LAURA:
A ti ostani ovde, divlji stvore.
Dopada mi se; kad si malopre
Izgrdio me grubo, stisnuv zube
Sa krgutom, bio si mnogo slian
Mom Don Huanu.
DON KARLOS:
Ima sree on!
Ti si ga, dakle, volela?
(Laura znakom potvruje.)
I mnogo?

LAURA:
Da, mnogo.

DON KARLOS:
A i sad ga voli jo?

LAURA:
U ovome trenutku? Ne, ne volim.
Dvojici nikad ljubav ne poklanjam.
Sad volim tebe.

DON KARLOS:
Reci mi, koliko
Godina ima?

LAURA:
Meni je osamnaest.
DON KARLOS:
Da, mlada si i jo e tvoja mladost
Trajati pet-est leta. Oko tebe
Oni e vrveti est leta jo
Sa darovima, maenjem i laskom,
Zabavljati te nonom serenadom
I jedan drugog nou ubijati
Na raskrima. Ali im prohuji
Mladosti doba, im upadnu oi,
im ti pocrne kapci smeurani,
U kosi im ti sine seda vlas,
I im za tebe reknu da si stara,
ta onda?

LAURA:
Onda? Zato da razmiljam
O tome? emu ovaj razgovor?
Zar te ovakve misli uvek more?
uj, balkon mi otvori. Tiho nebo...
Topli je vazduh nepomian no
Mirie sva na limun i na lovor,
U gustom, tamnom plavetnilu blista
Mesec i viu otegnuto noni
Straari: vedro je! A na dalekom
Severu u Parizu nebo moda
Skrivaju oblaci, fijue vetar
I studena se kia pomamila.
Briga nas za to! Karlose, ja traim
Da se osmehne smesta. Tako, tako!

DON KARLOS:
Demone mili!
(Neko kuca.)

DON HUAN:
Ovamo! Laura!

LAURA:
Ko me to zove? Ovaj glas...

DON HUAN:
Otvori.

LAURA:
Zar on! O, boe!
(Otkljuava vrata, Don Huan ulazi.)
DON HUAN:
Zdravo!

LAURA:
Don Huane!
(Pada mu oko vrata.)

DON KARLOS:
ta, Don Huan...

DON HUAN:
Laura, draga moja!
(Ljubi je.)
A ko je to kod tebe?

DON KARLOS:
To sam ja,
Don Karlos.

DON HUAN:
Susret zbilja iznenadan!
Na usluzi ti sutra stojim.
DON KARLOS:
Ne!
Ne asei ni asa, odmah.

LAURA:
Stan'te,
Don Karlose, na ulici tu niste,
Kod mene ste, i ja vas molim smesta
Da se udaljite.

DON KARLOS (ne slua Lauru):

Ja ekam. Dakle?
Ma ima.

DON HUAN:
Ako uri neka bude!
(Poinje dvoboj.)

LAURA:
Ah, ah, Huane!
(Baca se na postelju. Don Karlos pada.)

DON HUAN:
Ustani, Laura.
Svreno ve je.

LAURA:
ta? Ubijen? Krasno!
U mojoj sobi! ta da inim s njim,
Obeenjae ludi? Reci kud
Da ga izbacim?

DON HUAN:
On jo ivi moda.

LAURA (razgleda le):

Jo ivi? Pravo si u srce, vrae,
Pogodio bez promaaja, vidi...
Ne curi krv iz rane trouglaste,
A ve ne die nije l' veto zar?

DON HUAN:
ta mu ja mogu? Sam je hteo to.

LAURA:
Ah, Don Huane, dokle e ovako,
Zaboga? Uvek nestaluke pravi,
A nikad, tobo, nisi kriv... Odakle
Dolazi? Jesi li odavno tu?

DON HUAN:
Malopre stigoh, i to kriom jos
Oprostili mi nisu.

LAURA:
I ti odmah
Na svoju si pomislio Lauru?
Pohvalno. Ali ja ti ne verujem.
Sluajem pukim prolazei mirno,
Opazio si moju kuu.

DON HUAN:
Ne,
Laura moja. Pitaj Leporela.
Van grada mi je stan, u krmi gnusnoj.
U Madrid ja sam doao da naem
Lauru.
(Ljubi je.)

LAURA:
Dragi moj Huane... Stani!
Mrtvac je tu!... ta s njim da se uradi?

DON HUAN:
Ostavi ja u pre svanua jo
Izneti le pokriven ogrtaem
I baciti ga na raskre.

LAURA:
Pazi:
Ne treba niko da te vidi. Sreom,
Za minut si zakasnio! Kod mene
Veerali su prijatelji tvoji
I tek otili. A ta bi te snalo
Da si ih tu zatekao!

DON HUAN:
Laura,
Otkad ga voli?

LAURA:
Koga? Bunca, valjda.

DON HUAN:
I priznaj: dok sam nadaleko bio,
Prevarila si me koliko puta?

LAURA:
A ti, moj vetropire?

DON HUAN:
Ali kai...
Ne, kasnije o tome bie rei!

TREA SCENA
SPOMENIK KOMANDORA.

DON HUAN:
Sve naruku mi ide: mimo volje
Karlosa ubiv, ja se ovde krijem,
Ko smerni pustinjak i svakodnevno
Udovu bajnu viam, te izgleda
Da sam zapaen. Jedno prema drugom
Ustezasmo se dosad, ali danas
Krajnje je vreme razgovor poveu.
Kako da ponem? Smem li... Ili, moda:
Senjora... Ne! to odmah na um padne
To u i rei, bez priprema, kao
Improvizator pesama ljubavnih...
No ve je vreme da ovamo doe.
Bez nje, zacelo, ami komandor.
Gle, kako je izvajan, kao div!
Ramena mona, pravi Herkules!
Sam pokojnik, pak, bee malen, mrav,
Na vrh vrhova prstiju da stane
Pa ne bi kadar bio da dohvati
Svoj nos na kipu. A onoga dana
Kad smo se nali kraj Eskurijala,
Na ma mi se nabode i ukoi
Ko vilin konjic to bi na iodi
A bee gord i smeo, surov duh...
A, evo nje!
(Ulazi dona Ana.)

DONA ANA:
Gle, tu je opet! Oe,
Ja poremetih vaih misli tok.
Oprostite.

DON HUAN:
Senjora, moram ja
Za oprotaj da molim. Moda smetam
Da vam se tuga slobodno izlije.

DONA ANA:
Ne, oe, tuga moja je u meni.
Molitve moje mogu i pred vama
Ka nebu da pohrle; ja vas molim
Svoj glas da im pridruite i vi.

DON HUAN:
Ja s vama da se molim, dona Ana!
Te sree nisam dostojan i ne smem
Dopustiti da moja grena usta
Molitve vae ponavljaju svete
Ko svetinju vas gledam izdaleka,
Kad tiho kleknete i vlasi crne
Mramorom belim raspete, senjora.
I ini mi se: aneo pohodi
Grobnicu ovu tajom i neujno.
O, tada u mom srcu pometenu
Molitvi nema. Ja se utke divim:
Da srenika pod mramorom tim hladnim,
to nebeski ga uvek greje dah
I krope suze odane ljubavi...

DONA ANA:
udim se vaim reima!

DON HUAN:
Senjora?

DONA ANA:
Zar meni... Zaboravili ste...

DON HUAN:
ta?
Da pustinjak sam nedostojni samo;
Da glas moj greni ne sme da se ori.

DONA ANA:
Meni se ini... Ja vas ne razumem.

DON HUAN:
Ah, vidim, vidim saznali ste sve!
DONA ANA:
A ta?

DON HUAN:
Da, tano, nisam kaluer
I, kleei, za milost vas preklinjem.

DONA ANA:
O, boe dragi! Ustanite. Ko ste?

DON HUAN:
Jadnik sam, rtva beznadene strasti.

DONA ANA:
O, boe moj! Kraj ovog groba, ovde!
Idite!

DON HUAN:
Jo trenutak, dona Ana,
Trenutak jedan!

DONA ANA:
Neko e naii!
DON HUAN:
Zakljuana je kapija. Trenutak!

DONA ANA:
No ta vi traite od mene?

DON HUAN:
Smrt jedino.
Kraj vaih nogu hou da izdahnem.
I da mi tu poiva jadno telo;
Nipoto pored kostiju oveka
Vama toliko draga nego dalje,
Tamo, kod vrata, pokraj samog praga,
Tako da plou nadgrobnu dotakne
Laka vam noga ili ruho, uvek
Kad ovom gordom grobu pristupate
Da vlasi svoje raspete nad njim,
Da plaete.

DONA ANA:
Poludeli ste.

DON HUAN:
Zar
Bezumlje je kad ovek trai smrt?
Da sam bezumnik, ja bih, dona Ana,
ivotu teio, u nadi da u
Ljubavlju nenom dirnuti vam srce.
Da sam bezumnik, itave bih noi
Provodio kraj vaega balkona,
Remetei vam serenadom san,
Ne bih se krio, eleo bih ak
Svugde da budem pred oima vaim.
Da sam bezumnik, ne bih svoje patnje
Trpeo utke...

DONA ANA:
Ovo vam je, dakle,
utanje?

DON HUAN:
Samo sluaj, dona Ana,
Podstaknu me, da nije toga nikad
Ne biste tunu saznali mi tajnu.

DONA ANA:
A volite li me odavno?
DON HUAN:
Ne znam
Ni sam otkad odavno il' odskora,
Ali od onda tek poznajem vrednost
ivota magnovenja; tek od onda
Znaenje rei srea ja razumem.

DONA ANA:
Udaljite se opasan ste ovek.

DON HUAN:
Po emu?

DONA ANA:
Ja se plaim vaih rei.

DON HUAN:
utau, no od sebe ne terajte
Onoga kojem ste jedina radost.
Nadama drskim ja se ne predajem,
Niti ta traim sem da viam vas,
Kad mi je sueno da ivim jo.
DONA ANA:
Udaljite se ovde nije mesto
Za takvu ludost i za rei takve.
Moete doi sutra u moj dom.
Obeajte mi isto potovanje
Primiu vas, no uvee, kasnije.
Od prvog dana udovitva svog
Ne viam nikog...

DON HUAN:
Aneo ste pravi!
O, neka vama bog podari sreu,
Ko to ste paenika usreili.

DONA ANA:
Udaljite se.

DON HUAN:
Jo trenutak.

DONA ANA:
Vidim
Treba da odem ja... A uz to sada
Okreu mi se od molitve misli.
Ometoste me reima svetovnim,
Davno i davno tuim uhu mome;
Ja u vas sutra primiti.

DON HUAN:
Jo ne smem
Da verujem i da se predam srei.
Videu sutra vas! I to ne ovde,
I to ne kriom!

DONA ANA:
Jeste, sutra, sutra.
Zovete se...

DON HUAN:
Dijego de Kalvado.

DONA ANA:
Odlazim. Zbogom, don Dijego. (Odlazi.)

DON HUAN:
Hej,
Ovamo, Leporelo!
(Leporelo ulazi.)
LEPORELO:
ta elite?

DON HUAN:
Moj dragi Leporelo! Ja sam srean!
Uvee ree kasnije... Ve sutra,
Ve sutra, Leporelo. Sve da spremi...
Srean sam kao dete!

LEPORELO :
S dona Anom
Govorili ste? Moda vam je ona
Uputila po neku lepu re,
Il' ste joj dali blagoslov?

DON HUAN:
Ne, ne,
Moj Leporelo! Sastanak je meni
Zakazala, da, sastanak!

LEPORELO:
Zar tako?
O, udovice, sve ste istog kova!

DON HUAN:
Srean sam! Hou da zapevam, eto,
I da na grudi stisnem itav svet!

LEPORELO:
A komandor? ta li e rei na to?

DON HUAN:
Ti smatra da e biti ljubomoran?
Ne verujem; ta pametan je ovek
I, valjda, miran otkako je umro.

LEPORELO:
Bolje da njegov pogledate kip.

DON HUAN:
Pa ta?

LEPORELO:
Sa srdbom kao da vas gleda.
DON HUAN:
Prii mu, Leporelo, i zamoli
Da me poseti ali ne, ne mene,
Zapravo dona Anu, i to sutra.

LEPORELO:
U goste vi zovete kip! A zato?

DON HUAN:
Zacelo ga na razgovor ne zovem.
Zamoli kip da sutra dona Anu
Poseti kasno uvee, i mesto
Straarsko da pred vratima zauzme.

LEPORELO:
emu ta ega, i zar s njime ba
Da se egaite!

DON HUAN:
Iz ovih stopa
Prii mu!
LEPORELO:
Ali...

DON HUAN:
Prii, kad ti kaem!

LEPORELO:
Prekrasni, slavni kipe! Don Huan,
Moj gospodar, vas moli najsmernije
Da doete... Tako mi boga, ne smem.
Strah me spopada...

DON HUAN:
Kukavice jedna!
Sad u te ja...

LEPORELO:
Dozvol'te. Don Huan,
Moj gospodar, imade molbu jednu:
Da sutra, kasno uvee, u kuu
Supruge vae doete i tamo
Pred vratima da stanete...
(Kip potvrdno klima glavom.)
Ajoj!

DON HUAN:
ta se dogodilo?

LEPORELO:
Ajoj, ajoj, ajoj
Umreu!

DON HUAN:
ta je tebi?

LEPORELO (klimajui glavom):

Kip... ajoj!

DON HUAN:
Zato se klanja?

LEPORELO:
To se klanja on!
Ne ja!
DON HUAN:
Kojeta brblja!

LEPORELO:
Molim, sami
Priite.

DON HUAN:
Pazi kako se to radi,
Bitango!
(Obraa se kipu.)
Ja te molim, komandore,
Udovu tvoju sutra da poseti
I ja u doi pa straar da bude
Pred vratima. Pristaje li?
(Kip ponovo klima glavom.)
O, boe!

LEPORELO:
A! Jesam li vam kazao...

DON HUAN:
Hajdemo.
ETVRTA SCENA
Soba dona Ane.
DON HUAN I DONA ANA

DONA ANA:
Primih vas, don Dijego, ali slutim:
Dosadie vam setne rei moje;
Na svoj gubitak uvek mislim ja,
Udovica ucveljena. I suze,
Poput aprila, meam sa osmehom.
No zato samo utite?

DON HUAN:
Uivam
Duboko i bez rei u pomisli
Nasamo da sam s divnom dona Anom
Ne kraj grobnice srenika mrtvoga,
Ve ovde, kad ne kleite pred svojim
Suprugom od mramora.

DONA ANA:
Don Dijego,
Pa vi ste ljubomorni. ak iz groba
Moj mu vas kinji.

DON HUAN:
Ne smem dati maha
Toj ljubomori: va je izabranik.

DONA ANA:
Ne, mati je zahtevala od mene
Da don Alvaru ruku svoju dam.
On bee bogat, a mi siromani.

DON HUAN:
O, srena li oveka! Pusto blago
Pred noge on je stavio boginji
I tako slasti rajske okusio!
O, da sam vas upoznao pre njega,
S kolikim ushienjem dao bih
Svoj poloaj, bogatstvo celo svoje
Za jedan pogled topal i postao
Rob vae volje to je sveta za me.
Vae bih elje pomno izuio,
Da svaku preduhitrim, da vam ivot
aroban bude u trenutku svakom.
No sudbina je, avaj, drugo htela.

DONA ANA:
Stanite, greh je da to sluam. Ne smem
Voleti vas. Udovica duguje
Vernost i grobu. Ne znate koliko
Alvaro me je voleo! Zacelo
Primio ne bi damu zaljubljenu
Da je udovac ostao i uvek
Bio bi veran ljubavi venanoj.

DON HUAN:
Ne stavljajte na muke srce moje,
O, dona Ana, pominjanjem stalnim
Supruga. Odustanite od kazne,
Mada zasluih moda kaznu.

DONA ANA:
ime?
Ne vezuju vas ni s kim veze svete
Zar ne? Pred nebom i preda mnom vi ste,
Zavolevi me, potpuno poteni.
DON HUAN:
Pred vama! Boe!

DONA ANA:
Zar ste prema meni
Skrivili? Onda recite mi ime?

DON HUAN:
Ne, nikad. Ne!

DONA ANA:
Dijego, ta to znaci?
U emu je krivica vaa? Rec'te?

DON HUAN:
Ne! Nipoto!

DONA ANA:
Dijego, to je udno.
Ja molim, ja od vas zahtevam.

DON HUAN:
Ne.
DONA ANA:
Tako vi moju potujete volju?
A ta sam od vas ula malopre?
Da biste rado postali moj rob.
Rasrdiu se, odgovor mi dajte:
Taj greh va prema meni u emu je?

DON HUAN:
Omrznuete me kad sve saznate,
Ja ne smem...

DONA ANA:
Ne, unapred vam opratam,
No hou sve da saznam...

DON HUAN:
Ne traite
Da znate ovu tajnu smrtonosnu
I groznu.

DONA ANA:
Groznu! Muite me samo.
Od radoznalosti ja gorim sva.
ta se to zbilo? ime ste uvredu
Naneti meni mogli? Nisam vas
Poznavala. Neprijatelja nemam,
A nisam ih ni imala sem jednog,
Ubice mua.

DON HUAN (u stranu):

Rasplet je ve blizu!
Recite: da li jadnog Don Huana
Poznajete?

DONA ANA:
Ne, nikada ga nisam
Ni videla.

DON HUAN:
A mrnju prema njemu
Da l' gajite?

DONA ANA:
To zapoveda ast.
No, elja vam je da pitanje moje
Izbegnete, Dijego. Ja zahtevam...
DON HUAN:
A kada biste sreli Don Huana?

DONA ANA:
No bih zloincu zarila u srce.

DON HUAN:
Gde je taj no tvoj, dona Ana, gde je?
Da, grudi mi probodi!

DONA ANA:
ta? Dijego!

DON HUAN:
Dijego nisam, ja sam Don Huan.

DONA ANA:
O, boe! Nemogue, ne verujem.

DON HUAN:
Da, Don Huan pred tobom stoji.

DONA ANA:
La.
DON HUAN:
Supruga tvoga ubih i ne alim.
Niti se kajem.

DONA ANA:
ta to ujem? Ne,
Ne verujem.

DON HUAN:
Huan sam. Ja te volim.

DONA ANA (pada):

Gde sam to? Gde sam?... Gasi mi se svest.

DON HUAN:
O, boe! ta ti je, ta, dona Ana!
Osvesti se, ustani, tvoj Dijego,
Tvoj rob kraj tebe klei.

DONA ANA:
Ostavi me.
(Tiho.) Dumanin ti si moj, jer mi oduze
Sve to sam u ivotu...
DON HUAN:
Draga, uj!
Udarac taj sam spreman da okajem.
Na kolenima ekam zapovest.
Ako naredi, odmah u umreti,
Naredi li za tebe u da diem...

DONA ANA:
Huan je ovo...

DON HUAN:
Zar vam nije on
Opisan kao zloinac, neovek?
Ne grei, moda, takav sud u svemu.
U momu savest moju pritiskuju
Zla dela, moda. Razvratu, dabogme,
Ja bejah dugo verni uenik,
No sav se preporodih to oseam -
Od onog dana kada vas ugledah.
Volim ja vas, pa volim i vrlinu,
I prvi put pred njome, evo, padam
Na kolena i smerno drhtim sav.
DON HUAN:
Sutra?

DONA ANA:
Gde?

DON HUAN:
Pa ovde.

DONA ANA:
O, Don Huane, srce mi je mlako.

DON HUAN:
Poljupcem mirnim oprotaj potvrdi.

DONA ANA:
Kasno je, idi...

DONA ANA:
Miran, hladan poljub
Uzmi ga kad si toliko uporan!
Ko li to kuca? Skloni se, Huane.
DON HUAN:
Ljubavi moja lepa, do vienja.
(Odlazi i ponovo utrava.)
Ah!

DONA ANA:
ta ti je? Ah! Ah!
(Ulazi komandorov kip. Dona Ana pada.)

KIP:
Na poziv dooh.

DON HUAN:
O, boe! Dona Ana!

KIP:
Ostavi je.
Svemu je kraj. Ti drhti, Don Huane?

DON HUAN:
Ja? Ne. I drago mi je to si poziv
Prihvatio i doao.
KIP:
Daj ruku.

DON HUAN:
Evo je... O, koliko teko stee
Desnica ova kamena! Ostavi,
Pusti mi ruku, pusti... Smrt je ovo
Svemu je sada kraj. O, dona Ana!
(Propadaju kroz zemlju.)