Postanak religije

Religija je povijesna i društvena pojava. Šta to znači? U nauci se susreću dva shvaćanja o
karakteru religije: a. Shvaćanje da je religija urođena čovjeku i b. Shvaćanje da je ona
postala na određenom stupnju društvenog razvitka, to jest da je ona historijska pojava.
Drugo shvaćanje je, uglavnom, sasvim potisnulo prvo. Misao da u prvom stadiju pretklasnih
društava ne može biti govora o postojanju religije ističu mnogi mislioci. Tako, na primjer,
njemački teoretičar Eildermann piše: «Dalje, grupe dolaze do predpostavke, koja nam isto
tako izgleda ispravna, da je, naime, čovječanstvo u početku bilo bez religije... Postanak
religije vodi, naime u prahistorijske periode koji idu u prošlost još niže od stupnja na kome
stoje danas najniži narodi, i čiji se odnosi mogu samo donekle rekonstruirati pomoću
postojećeg etnogeografskog i prethistorijskog materijala». Na bazi dosadašnjih ispitivanja
raznih etnologa, historičara religije, pretpostavlja se da na najnižem stupnju prvobitnih
zajednica, tj. na najnižem stupnju divljaštva, čovjek nije znao za religiozna predodžbe. To je
bilo doba kada su ljudi po načinu života bili vrlo bliski životinjama. Na tako niskom stupnju
razvitka svijest ljudi je bila suviše nerazvijena da bi mogla shvaćati odnose u hordi i odnose
prema prirodi; ljudski duh još nije bio toliko kreativan da stvarni svijet održava u vidu
sistema predodžaba i pogleda, čovjek još nije mogao izgrađivati posebnu ideologiju, tek na
višem stupnju razvitka (pretpostavlja se negdje na prijelazu iz nižeg u srednji sloj
divljaštva) čovjek je razvio mozak i svijest dotle da je mogao u vlastitoj glavi izgrađivati
odrešeni sisem predodžaba, koje su, sigurni, dugo vremena imale konkretno-čulni, a na
apstraktno-pojmovni karakter, te da time stvori ideologiju koju mi zovemo religijom...

DEFINICIJE RELIGIJE

Postoji više vrsta definicija religije ili određivanja pojmova. Podela definicija na vrste vrši se
s obzirom na kriterijume podele, a osnovni su: 1) saznajna svrha koju želimo definicijom da
postignemo i 2) metod kojim se pri definisanju služimo. Navode se dve osnovne svrhe:
objašnjenje i razumevanje.
Objašnjenje znači saznavanje neke pojave na osnovi njene determiniranosti (uzrokovanosti)
drugim pojavama ili odnosima u kojima stoji. To znači pronalaženje uzroka nečemu i uslova
pod kojima se nešto javlja. Na taj način se utvrđuju određene pravilnosti i zakonitosti
događaju.
Razumevanje je način saznanja koji se javlja u naukama o čoveku. Tu se radi o otkrivanju
namere ili smisla koji čovek ima vršeći određeni postupak. Religijska delatnost, vršenje
verskih obreda ima za cilj pridobijanje naklonosti božanskog „bića“. Saznanje se takođe
ostvaruje i putem objašnjavanja. U vezi sa tim saznajnim svrhama imamo dve vrste
definicija: klauzulne i funkcionalne. Saznati nešto, znači u pojedinačnom uočiti neke opšte
karakteristike i podvesti ih pod prvi najbliži rod pojava ili stvari. Ovaj oblik definicije
nazivamo karakterističnim. Osim ovih postoje još i genetske definicije koje određuju nešto
obzirom na njegov postupak.
Metod kojim se služimo može biti: analitički i sintetički. Analitički postupak znači definisanje
na osnovu analize, utvrđivanja strukture i oblika stvari. Sintetički postupak imamo kad neku
stvar definišemo njenim odnosom prema nečem drugom ili dejstvom na nju.
Smatra se da je elementarni oblik definicije baš karakteristična definicija. Ona je osnovna
jer pomoću nje uočavamo šta ima zajedničko sa ostalim sličnim predmetima, ali i ono što je
specifično...

SADRŽAJ

1. UVOD.......................................................................... 2
2. DEFINICIJE RELIGIJE................................................. 2
3. KOMPONENTE RELIGIJE: STRUKTURALNO-FENOMENOLOŠKA
DEFINICIJA RELIGIJE............................................3
4. SVETOVNE RELIGIJE................................................................ 3
5. FUNKCIJE RELIGIJE............................................................ 4
6. MOGUĆNOST SOCIOLOGIJE RELIGIJE.......................... 4
7. ZADACI SOCIOLOGIJE RELIGIJE......................................... 4
8. KRATAK PREGLED RAZVITKA SOCIOLOGIJE RELIGIJE................ 5
9. GLAVNI PREDSTAVNICI SOCIOLOGIJE RELIGIJE............................ 6
9.1 MAKS VEBER .............................................................. 6
9.1.1. Predmet i zadatak sociologije................................ 6
9.1.2. Pojam idealnih tipova........................................ 7
9.1.3. Opšta shvatanja o religiji. Funkcija religije............9
4. Odnos svetske religije i ekonomike. Uticaj religije na ekonomiku .... 8
9.1.5. Uticaj društvenog (ekonomskog i klasnog) faktora na oblik 
religioznosti ............................................... 9
9.1.6. Reagovanje na Veberove teze ................................ 9
9.1.7. Zaključak .................................................... 9
9.2. EMIL DIRKEM ........................................... 9
9.2.1. Dirkemova kritika animizma i naturizma.........................10
9.2.2. Sociologistička teorija religije ............................... 10
9.2.3. Pokušaj ocene i kritike...................................... 12
9.3. ERNST TRELČ ............................................ 13
10. OSNOVNI POJMOVI U SOCIOLOŠKOM ISTRAŽIVANJU RELIGIJE...........14
10.1. INDIKATORI RELIGIOZNOSTI ............................. 14
10.2. FAKTORI RELIGIOZNOSTI ................................ 14
10.2.1. Tipovi religije................................................. 15
10.2.2. Tipologija religioznosti ili vernika................................. 15
11. ZAKLJUČAK................................................................ 15
LITERATURA....................................................................... 17

Појам, настанак и значај религије

Шта је религија? Због чега су и рационални, практични људи свеједно спремни да је

прихвате? Због чега све религије људског рода, у свим временима, међусобно личе?
Зашто пореклом повезани митови, ритуали имају сличне наративне заплете или
ритуалне секвенце? Да ли је уопште могуће одговорити на оваква питања? Тврдње
многих научника, које се дефинишу као „конгнитивни“ историчари, социолози или
филозофи, јесте да јединство свега менталног мора неизоставно да лежи у јединству
људског ума. Међу научницима који су одговарали на ова питања запажени су Мирча
Елијаде, Хјустон Смит, Стивен Браун, а код наших Лазар Милин, Дарко Танасковић,
Владета Јеротић, Вук Павићевић, Ђуро Шушњић и други. 
Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и
нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са
неким вишим, светим бићем, односно Богом. Бог (на Санскритском језику „господар
хлеба“) је људска замисао о некој надприродној, оностраној сили. И сама реч религија
води порекло од латинске речи religarе, што значи поново свезати, преповезати. Дакле,
религија је облик друштвене свести у коме се природне и друштвене силе приказују
као натприродне, независне од човека , природе и историје. Свака религија
подразумева више или мање једноставно учење које се односи на суштину, сврху и
порекло свега постојећег. Такође, свака религија подразумева одређене облике
верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на
посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (црква, џамија, синагога,
храмови...)...

Šta je religija

Savremena tumačenja religije

Definisanje pojma religije predstavlja veoma težak zadatak,jer je religija sama po sebi
veoma složen fenomen. Nesumnjivo,religija predstavlja jedan od elemenata ljudske svesti i
duhovne kulture
Pojam religija je nastao od latinskog glagola religio, religare, što znači «povezati». Ovu reč
prvi put upotrebljava Laktanacije,hrišćanski filozof, u IV veku nove ere. Ovde se misli na
povezivanje čoveka sa prirodom, drugim bićima i Bogom.
Pstoji tri osnovna pristupa pomoću kojih se može posmatrati religija kao fenomen . To su:
subjektivni, objektivni, i subjektivno – objektivni pristup. Sa stanovišta objektivnog
pristupa,religija se može ispitivati kao svaka druga pojava. Subjektivni pristup zahteva
drugačiji pristup religiji nego ostalim stvarima. Po trećem stavu, smatra se da se ne može
poreći ni subjektivno, ni objektivno kod religije, jer je ona sinteza subjektivnog i
objektivnog. 
U zavisnosti od društveno - političke situacije i ideologije, postoji više tumačenja religije.
Brojni autori ističu određene aspekte religije kao najbitnije, pa zbog toga nije lako dati
jedinstvenu, sveobuhvatnu definiciju religije
Jedno od tumačenja religije datira iz 1959. godine, po kome religija predstavlja «društvenu
formu svesti u kojoj dolazi do izražaja čovekova zavisnost od tuđih mu i nepoznatih
prirodnih i društvenih sila i fantastična forma preodolevanja tih sila putem obreda, molitava
i sl. Religija je, u stvari, ropska forma moralne svesti» . Karl Marks smatra da religija nije
ništa drugo do «uzdah zgažene tvari, opijum naroda». Njegovo mišljenje je da je čovek
generičko biće i da ne sme da bude posrednika između dva čoveka koji su pripadnici jedne
zajednice. U klasnom društvu, čovek gubi osećaj «zajedništva», te ne postoji mogućnost
međusobne identifikacije između pripadnika različitih klasa. Po Marksu, to je način nastanka
religije, i zato religija predstavlja oblik otuđenja. 
Navedena tumačenja religije su u suprotnosti sa tumačenjem Lešeka Kolakovskog. Njegov
sav je da su «zabranjene one definicije religije koje podrazumevaju da je religija samo
sredstvo svetovnih, društvenih ili psiholoških potreba, jer su to iskustveni stavovi i ne smeju
se prihvatiti kao deo definicije». Jedna od definicija religije Lešeka Kolakovskog jeste :
«Religija nije skup iskaza, ona je oblast bogoštovanja u kojoj se razumevanje, saznanje,
osećanje učešća u temeljnoj stvarnosti (bilo da se misli na ličnog boga ili ne) i moralna
obaveza javljaju kao jedan jedini čin, čije naknadno deljenje u odvojene klase metafizičkih,
moralnih i drugih tvrđenja može biti korisno, ali mora iskriviti smisao izvornog čina
bogoštovanja»...

Današnje religije i religijski sukobi

Današnja društva trpe veliku štetu zbog nečeg iracionalnog i konfuznog, nepoduprtog bilo
kakvim dokazom, napisanog pre više hiljada godina. „To nije bezopasna besmislica, već
opasna besmislica”. Religije podstiču oružane sukobe, stvaraju atmosferu licemerja i
fanatizma, guše individualnost i indoktriniraju decu, čime produžavaju začarani krug.

Svetu bez religija ne bi postojali ni bombaši samoubice, ni napadi jedanaestog septembra,

ni krstaši, ni lov na veštice, ni progoni Jevreja kao „ubica Hrista”, niti sukobi u Severnoj
Irskoj, Indiji ili Palestini.

Podele između učesnika u ratnim sukobima se često zasnivaju na njihovim različitim

identitetima ili svesti o različitom identitetu (etničkom, rasnom, religijskom...) i religijske
podele su bile uzrok ili su pratile mnoge konflikte: sukobi katoličkih hrišćana i muslimana u
Istočnom Timoru, Jevreja i muslimana na Bliskom istoku, protestanata i katolika u Severnoj
Irskoj, muslimana i hindusa u Kašmiru i indijskoj državi Gudžarat (sukobi između Indije i
Pakistana, od nastanka ovih dveju država 1947/8. godine), sukobi hindusa i Sika u Indiji,
talibanska isključivost prema drugim religijama u Avganistanu... Tu možemo dodati i ratne
sukobe u oblasti Velikih jezera Afrike (Viktorija i Tanganjika – Ruanda, Burundi i Uganda) u
kojima je određenu ulogu odigralo i sveštenstvo, na tzv. Rogu (Somalijski rog – Etiopljani,
tj. monofizitski hrišćani, protiv Eritrejaca i Somalijaca - muslimana), zatim u Šri Lanki
(Sinhalezi – budisti i Tamili – hindusi), Čečeniji (pravoslavni i muslimani), Obali slonovače i
Sudanu (hrišćani i muslimani), kao i na teritoriji bivše Jugoslavije (naročito u Bosni i
Hercegovini), Libana, i Nagorno Karabaha (monofizitski hrišćani Jermeni i muslimanski
Azeri)....

-RELIGIJA-

" I po svetlosti dana i kad noć padne tvoj gospod te ne napušta niti te se gnuša.Život koji
dolazi nosi bogatiju nagradu za tebe nego sadašnji život. I bićeš zadovoljan onim sto će ti
Gospod dati. Nije li te našao siročetom i dao ti sklonište? Nije li te našao grešnog i poveo te
pravim putem? Nije li te našao siromašnog i obogatio te? I zato ne učini krivo siročetu niti
grdi prosjaka. Nego slavi dobrotu svoga gospoda."

Ovaj odlomak iz svetih knjiga je dobar primer vlasti koju religija ima nad životom ljudskih
bića već hiljadama godina. Bog se brine za svakoga od nas, tvrdi se u svetim knjigama,I
pruža nam utehu, hranu i sklonište. Služeći bogu i verujući u njegovu dobrotu, ubraćemo
plodove u životu koji tek dolazi. Ovakvo verovanje ne dele sve religije, ali u ovoj ili onoj
formi, religija postoji u svim poznatim ljudskim društvima. I u arheološkim tragovima
najranijih društava nailazimo na jasne dokaze o postojanju religijskih simbola i ceremonija.
I u kasnijoj istoriji religija je zauzimala centralno mesto u životu ljudi, utičući na naša
shvatanja i reagovanja na sredinu u kojoj se krećemo. Dakle religija je predstavljena kao
izvor ličnog uspeha i podrške, ali često je bila i uzrok teških društvenih borbi i sukoba.
Proučavanje religije je izazovan poduhvat jer zahteva sasvim specifičnu vrstu sociološke
imaginacije. U analizi religiozne prakse moramo razumijeti šta znače mnogobrojna
verovanja i rituali koji postoje u mnogim kulturama. Moramo biti i senzitivni na ideale koji
inspirišu duboko ubedjenje vernika i da istovremeno na sve njih gledamo sa uravnoteženom
i jednakom pažnjom. Moramo se suočiti sa idejama kojima se traži ono što je večno ali i sa
grupama koje se bave sasvim ovozemaljskim ciljevima, kao što su traženje finansijera ili
vrbovanje sledbenika. Treba steći uvid u raznolikost religioznih uverenja, ali i da prodremo u
samu prirodu religije kao univerzalnog fenomena...

SADRŽAJ

- Uvod
• religija
-Definicija religije
• šta religija nije
• šta religija jeste
- Teorije religije i društva
• Emil Dirkem
• Maks Veber
• Karl Marks
- Ocene i paralele
- Zaključak
• religija, sekularizacija i društvene promene

Šta je religija

Savremena tumačenja religije

Definisanje pojma religije predstavlja veoma težak zadatak,jer je religija sama po sebi
veoma složen fenomen. Nesumnjivo,religija predstavlja jedan od elemenata ljudske svesti i
duhovne kulture

Pojam religija je nastao od latinskog glagola religio, religare, što znači «povezati». Ovu reč
prvi put upotrebljava Laktanacije,hrišćanski filozof, u IV veku nove ere. Ovde se misli na
povezivanje čoveka sa prirodom, drugim bićima i Bogom.

Postoji tri osnovna pristupa pomoću kojih se može posmatrati religija kao fenomen . To su:
subjektivni, objektivni, i subjektivno – objektivni pristup. Sa stanovišta objektivnog
pristupa,religija se može ispitivati kao svaka druga pojava. Subjektivni pristup zahteva
drugačiji pristup religiji nego ostalim stvarima. Po trećem stavu, smatra se da se ne može
poreći ni subjektivno, ni objektivno kod religije, jer je ona sinteza subjektivnog i
objektivnog. 

U zavisnosti od društveno - političke situacije i ideologije, postoji više tumačenja religije.

Brojni autori ističu određene aspekte religije kao najbitnije, pa zbog toga nije lako dati
jedinstvenu, sveobuhvatnu definiciju religije.

Jedno od tumačenja religije datira iz 1959. godine, po kome religija predstavlja «društvenu
formu svesti u kojoj dolazi do izražaja čovekova zavisnost od tuđih mu i nepoznatih
prirodnih i društvenih sila i fantastična forma preodolevanja tih sila putem obreda, molitava
i sl. Religija je, u stvari, ropska forma moralne svesti» . . .

SADRŽAJ

1 Šta je religija 3
1.1 Savremena tumačenja religije 3
1.2 Pojava religije i njen istorijski razvoj 4
2 Pojam nauke 5
2.1 Pojam naučnog zakona 6
2.2 Klasifikacija i integracija nauke 7
3 Odnos religije i nauke 8
ZAKLjUČAK 10
Literatura 11

Religija kao element kulture 

Sadržaj

1. Uvod 3
2. O religiji 4
2.1 Jevrejstvo 4
2.2 Budizam 5
2.3 Islam 6
2.4 Hrišćanstvo 6
2.5 Hinduizam 8
2.6 Sekte 8
2.7 Religije u Srbiji 8
3. Religija i kultura 9
3.1 Odnos religije i kulture sa društvenom strukturom 10
3.2 Uticaj religije na kulturu 10
3.3 Religija i obrazovanje 10
3.4 Religija i umetnost 11
3.4.1 Manastiri u Srbiji kao primer jedinstva umetnosti i religije 12
3.5 Svetovna religija i masovna kultura 14
4. Zaključak 16
Literatura i izvori 17

1. Uvod
„Znati da ono što je za nas neshvatljivo postoji u stvarnosti, očitujući nam se kao najviša
mudrost, to je najblistavija lepota. Taj osećaj nalazi se u središtu svake vere. U tom smislu i
ja pripadam odredu onih koji veruju. Govoriti o razumnosti sveta znači misliti... na jedan
duh koji je veći od čovečijeg duha – ali mu je stvarno sličan.“

Albert Ajnštajn

2. O religiji

Termin religija se najčešće definiše kao verovanje u natprirodno, sveto i božansko. To

verovanje prate specifični moralni propisi, pravila, vrednosti, ustanove i obredi. U najširem
smislu, neki je definišu kao sumu svih odgovora koji objašnjavaju ljudske veze sa
univerzumom.
U toku ljudskog razvoja, religija je dobijala mnoge forme u različitim kulturama. Ponekad se
reč „religija“ koristi kao sinonim za organizovanu religiju, što, u stvari, predstavlja
organizaciju ljudi koji podržavaju istu religiju.
O poreklu reči religija se polemiše već vekovima. Neka objašnjenja o poreklu su:
• od latinske reči re (ponovo) i legio (čitati, razumeti, objasniti) – odnosi se na ponovno
čitanje, razumevanje svetog pisma
• pažljivo raspravljati – od latinske reči relegere (interpretacija Cicerona)
• ponovno povezivanje sa božanskim – od latinskih reči re (ponovo) i ligare (spojiti). Ovo
tumačenje je omiljeno kod poznatih naučnika, kao na primer Toma Harpora, ali verovatno
vodi poreklo još od Svetog Avgustina.
• odnosi se na okupljanje – od latinske reči res (u pogledu) i legare (okupiti se). Tačnije, u
ovom smislu termin religija se odnosi na organizaciju.
Ono što je izvesno vezano za reč religija je da njeno drugo značenje (vezano za boga,
moral, zagrobni život itd.) nije značenje latinskog porekla.
Religije se prema broju božanstava dele na monoteističke i politeističke religije. 
Monoteističke religije su: jevrejstvo, budizam, islam i hrišćanstvo. Jedna od velikih
politeističkih svetskih religija je hinduizam.

2.1 Jevrejstvo

Jevrejstvo, za razliku od ostalih religija, nije samo skup religijskih ideja, obreda, već i
istorija jevrejske zajednice koja obuhvata više milenijuma.
Od nekoliko etapa u razvoju jevrejstva najpoznatije je tzv. Biblijsko jevrejstvo. Biblija ili
Stari zavet je pripovest o toj etapi jevrejstva. Reč je o postanku sveta, o istoriji rodova i
plemena jevrejskog naroda. Druga faza u razvoju jevrejstva sledi nakon razaranja
Jerusalimskog hrama od strane Vavilonaca (587/6. g. p. n. e.), kada su Jevreji proterani iz
Judeje. Od tada postoji snažna potreba Jevreja da se vrate u svoju postojbinu Cion. Cion
označava Kanansku tvrđavu na bregu Jerusalima. (Cionizam je politički pokret koji označava
težnju Jevreja rasutih po svetu za ujedinjenjem i povratkom u Izrael). Važna prekretnica u
razvoju jevrejstva bila je razaranje Irodovog hrama od strane Rimljana 70-te godine n. e.
Zbog toga u ovom periodu počinje razvoj tzv. rabinskog jevrejstva. Njegov cilj je obnova
verskog života bez hrama. Status rabina se sticao tek dugogodišnjim izučavanjem Biblije i
Talmuda. Talmud znači učenje, izučavanje, odnosno to je jevrejski zbornik usmenog zakona
i predanja, zbirka izreka mudraca, koje se odnose na svakodnevni etički i religijski život
ljudi.
Kao alternativa za razoreni verski hram razvila se sinagoga (grč.: skupština, okupljanje),
zgrada u kojoj se obavljaju verske aktivnosti u jevrejstvu.

O religiji

Termin religija se najčešće definiše kao verovanje u natprirodno, sveto i božansko. To

verovanje prate specifični moralni propisi, pravila, vrednosti, ustanove i obredi. U najširem
smislu, neki je definišu kao sumu svih odgovora koji objašnjavaju ljudske veze sa
univerzumom.
U toku ljudskog razvoja, religija je dobijala mnoge forme u različitim kulturama. Ponekad se
reč „religija“ koristi kao sinonim za organizovanu religiju, što, u stvari, predstavlja
organizaciju ljudi koji podržavaju istu religiju.
O poreklu reči religija se polemiše već vekovima. Neka objašnjenja o poreklu su:
• od latinske reči re (ponovo) i legio (čitati, razumeti, objasniti) – odnosi se na ponovno
čitanje, razumevanje svetog pisma
• pažljivo raspravljati – od latinske reči relegere (interpretacija Cicerona)
• ponovno povezivanje sa božanskim – od latinskih reči re (ponovo) i ligare (spojiti). Ovo
tumačenje je omiljeno kod poznatih naučnika, kao na primer Toma Harpora, ali verovatno
vodi poreklo još od Svetog Avgustina.
• odnosi se na okupljanje – od latinske reči res (u pogledu) i legare (okupiti se). Tačnije, u
ovom smislu termin religija se odnosi na organizaciju.
Ono što je izvesno vezano za reč religija je da njeno drugo značenje (vezano za boga,
moral, zagrobni život itd.) nije značenje latinskog porekla.
Religije se prema broju božanstava dele na monoteističke i politeističke religije. 
Monoteističke religije su: jevrejstvo, budizam, islam i hrišćanstvo. Jedna od velikih
politeističkih svetskih religija je hinduizam....

Sadržaj

1. Uvod 3
2. O religiji 4
2.1 Jevrejstvo 4
2.2 Budizam 5
2.3 Islam 6
2.4 Hrišćanstvo 6
2.5 Hinduizam 8
2.6 Sekte 8
2.7 Religije u Srbiji 8
3. Religija i kultura 9
3.1 Odnos religije i kulture sa društvenom strukturom 10
3.2 Uticaj religije na kulturu 10
3.3 Religija i obrazovanje 10
3.4 Religija i umetnost 11
3.4.1 Manastiri u Srbiji kao primer jedinstva umetnosti i religije 12
3.5 Svetovna religija i masovna kultura 14
4. Zaključak 16
Literatura i izvori 17

Pojam političke kulture nastao je pri pokušaju da se objasni zašto formalno isti modeli u
različitim društvima ne daju iste rezultate. U tom nastojanju su Gabriel Almond i Sidnej
Verba, pioniri izučavanja političke kulture, kao nezaobilazne varijante u analizi
funkcionisanja političke zajednice uveli i ulogu pojedinca odn. političke orijentacije pojedinca
i skupa pojedinaca (društva). Shodno tome su političku kulturu definisali dvodimenzionalno:

s jedne strane se radi o stavovima pojedinaca prema političkom sistemu, a sa druge o

shvatanju uloge pojedinca unutar sistema.

Istraživanja političke kulture se na taj način svode na analizu opštih shvatanja politike i
principa na kojim ta politika počiva, a koji usidreni u zakonima, običajima, pozitivnim
pravilima, doktrinama i praksama odnosno u najdubljem sloju jednog društva. Pri tome se
ta istraživanja podjednako osvrću i na okolnosti i moguće uzroke tih opštih shvatanja
politike, koji se najčešće nalaze u specifičnom istorijskom razvoju, institucionalnim,
ideološkim i religijskim normama i socio-ekonomskim uslovima.

Problem međutim, na koji se nailazi ogleda se u poteškoći utvrđivanja da li principi

proizilaze iz zakona, institucija, običaja, doktrina itd. ili obrnuto. Osim toga je nemoguće pa
čak i nepoželjno uspostaviti hijerarhiju uzroka i uticaja koji čine tj. utiču na političku kulturu,
jer su oni koliko raznosvrsni, toliko i međusobno uslovljeni i povezani....

S A D R Ž A J:

1. Protestantska etika
Razvoj ekonomski racionalnog razmišljanja
1.2. Teološko-filozofski koreni protestantske etike
2. Pravoslavlje
Razvoj odnosa Istočne crkve i države
Teološko-filozofski koreni pravoslavlja
3. Zaključak

ОПШТА ПОЈАВА РЕЛИГИЈЕ

По једном мишљењу,6) у историји човечанства постојало је време када је човеку свака

мисао о ма каквом божанству потпуно страна –када је човек био потпуни атеист. Човек
је, по овом мишљењу, постао религиозан тек у доцнијим периодима своје историје.
Ово и овакво мишљење је данас дефинитивно напуштено у науци,7) јер је она
неоспорно утврдила да у историји човечанства никад није било времена када је човек
био потпун атеист – «потпун атеизам нигде не постоји».8) – У човковој историји, вели
Џевонс, «није било времена када је он био без религије»... Супротна теза «као што је
данас свакоме антропологу познато, отишла је у лимбо9) мртвих контроверза или
научних расправа».10) – Тврђење да постоје народи или племена без религије досада
се показало као тврђење који је засновано или на нетачном посматрању или на бркању
појмова. Још се нигде није нашло племе или народ који није имао никакве свете обреде
или који није веровао ни у каква виша бића, и супротна тврђења појединих путника су
доцније била оповргнута чињеницама. Због тога имамо пуно право да религију, када се
ова реч примени и на примитивно обављање светих обреда, назовемо једном
свеопштом људском појавом».11) – Свеопштост религије је сада опште призната. Човек
је «неизлечиво религиозан». «Откако је човек човек, није било народа који је био без
религије».12) ...

САДРЖАЈ

1 Р Е Л И Г И Ј А
Орелигији уопште ..................................3
Општа појава религије .........................................................4
Потреба религије ..............................................................4
Теорије о постанку религије .................................................5
2 П Р И Р О Д Н Е Р Е Л И Г И Ј Е ......................................12
Најглавније светске религије ...............................................13
3 Х Р И Ш Ћ А Н С Т В О
НАТПРИРОДНА ИЛИ ОТКРИВЕНА – ХРИШЋАНСКА РЕЛИГИЈА ........17
Знаци натприродног откривења ...........................................17
Извори хришћанског учења ...........................................17
О Светом предању и Светом Писму ...............................18
О Светом предању ...........................................................18
О Светом писму .....................................................................18
Аутентичност и богонадахнутост хришћанских извора ..................19
4ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА КАО ЈЕДИНИ ЧУВАР
ПРАВОГ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА......................................20

Čovek je još kao pripadnik primitivne zajednice nastojao da koristi stečeno iskustvo i
usavršava svoja znanja u cilju lakšeg biološkog preživljavanja. U tom svom nastojanju,
shvatio je da postoje sile koje direktno utiču na njegovu delatnost, bilo pozitivno ili
negativno. Zapazio je da uprkos svom trudu da sve drži pod kontrolom, ove „neobjašnjive
sile“ deluju izvan njegove moći. Tako nastaju prve ideje o duhovima i bogovima, tj pojam
„natprirodnog“ i „svetog“. Korene religije pronalazimo u čovekovoj potrebi da objasni
nepoznato, u njegovom strahopoštovanju prema prirodnim silama zbog nemogućnosti da
kontroliše neke pojave, kao i u psihološkoj potrebi za podrškom koja dolazi spolja.
Religija podrazumeva duhovnu povezanost jedne zajednice ljudi ili pojedinca sa zamišljenim
„natprirodnim“ bićem koje se označava pojmom Sveto,“Numinozno. Ona pretpostavlja
verovanje u „moćnu silu“ koja vlada sudbinom čoveka, kao i obavljanje praktičnih radnji tj
rituala ili obreda u nastojanju da se ta sila umilostivi. Religija je dakle sistem verovanja i
običaja koji sve svoje pristalice sjedinjuje u istu moralnu zajednicu, a to je crkva.
“Religija(vera), njeno prvobitno znacenje potice od latinske reci religio( poboznost
,izrazavanje postovanja bogova) obicno se trazi u etimologiji glagola religare (vazati,
povezati se),relegare (savesno i smerno se ponasati) ili reeligere(ponovo izabrati) “. 
Da se religija može shvatiti na razne načine zaključujemo iz mnoštva filozofskih i socioloških
tumačenja iste. Sociologija religije polazi od stava da su religije i najrazličitija verovanja
postojala u svim ranijim društvima, kao što postoje i danas u savremenom društvu. Njen cilj
je da odgovori na pitanja: koji je značaj religije u društvu? Da li religija podržava ideju
zajedništva? Kako se konkretno odnosi prema ideologiji date zajednice i njenom sistemu
vrednosti? Kakva je perspektiva religije?
“Postoje dvije vrste religija , politeističke religije i monoteističke religije. Za politeističke
religije (grčki: poli - više, mnogo i theos - bog) karakteristično je verovanje u više bogova,
različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam
je karakterističan za stare, prirodne, paganske religije. Politeističke religije su više ritualne,
obredne nego teorijske. Politeističke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od
monoteističkih. Najznačajnije stare religije su bile politeističke (egipatska, starogrčka,
rimska, odinizam...). Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišćanstva ispovedali
razne paganske, prirodne, politeističke religije. Iako su politeističke religije po nastanku
starije od monoteističkih, danas su gotovo iščezle (izuzetak su hinduizam i plemenske
religije)...

SADRŽAJ

Uvod 2

1. Monoteističke religije 3
2.Jevrejstvo(Judaizam) 3
3.Hrišćanstvo 5
3.1 Osnovi Hrišćanstva kao religije 5
3.2 Crkva 6
3.3 Raskoli u Hrišćanstvu 6
3.4 Raskoli u katoličkoj crkvi 7
3.5 Odlike pravoslavlja 8
3.6 Srpska pravoslavna crkva 8
4.Budizam 9
4.1 Bramanizam-Hinduizam 9
4.2 Osnovna obeležja Budizma 9
4.3 Grane Budizma 9
4.4 Lamaizam 10
4.5 Đainizam 10
5. Islam 10
Zaključak 12
Literatura 13

Sekularizacija
Sekularizacija jest proces transformacije društva pri kojem se društvena zajednica (država) odmiče od jake identifikacije s vjerskim

institucijama ka odvojenijem međusobnom odnosu.

Sa uspostavljanjem demokratije i civilnog društva, u Evropi i Severnoj Americi, hrišćanska crkva je izgubila povlašćenu
poziciju koju je imala u nekim državama. Rezultat je bio stvaranje sekularnog društva, u kojem je garantovana sloboda
veroispovesti građana, a sve tri grane vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska) su bile odvojene od crkve. Sekularizacija je
pojam koji podrazumeva sveukupan uticaj religije i crkve na sve sfere javnog i privatnog života. Osim odvajanja države i
organa vlasti od uticaja crkve, sekularizacija znači i smanjenje uticaja religije na školstvo, nauku, umetnost i književnost, kao
i na svakodnevni život običnih ljudi. Sekularizacija kao proces je počela u 18. veku, nešto pre prvog zvaničnog odvajanja
države i crkve usvajanjem američkog ustava 1788. godine. U dvadesetom veku u skoro svim zemljama sveta, demokratskim
i nedemokratskim su se smenjivali periodi veće sekularizacije i obratnog procesa desekularizacije. Međutim u demokratskim
državama u XX i XXI veku uvek je postojala odvojenost države i crkve. To u praksi znači da se crkve i njeni predstavnici nisu
mešali direktno u državne poslove i uticali na proces donošenja političkih odluka, a sa druge strane da se država i političari
nisu mešali u unutrašnja pitanja crkve, to jest da je njen rad bio autonoman.

Osnovna pitanja koja se vezuju za pojam sekularizacije su:

- Značaj i značenje sekularizacije kao procesa, 

- Koji položaj danas u Srbiji ima Srpska Pravoslavna crkva,
- Položaj Katoličke crkve, Islamske zajednice i Jevrejske verske zajednice u našem društvu,
- Položaj malih verskih zajednica u Srbiji danas,
- Da li je u skladu sa odvajanjem države i crkve postojanje zvaničnih praznika koji su vezani za crkvene praznike,
- Verska nastava u školama – argumenti za i protiv,
- Uticaj Srpske Pravoslavne crkve na državu, stranke i političare - da li postoji i koliki je,
- Rascepi i sukobi u Islamskoj zajednici u Srbiji danas.