БАРОК

• 13 • МУЗИЧКИ БАРОК – ОДЛИКЕ

Из касне ренесансе развио се у европским уметностима нови стил – БАРОК, па тако имамо по-
јаву новог стилског раздобља. Највише се барок испољио тамо где је и отпочео – у ИТАЛИЈИ, али та-
кође и Француској, Шпанији и Немачкој.
Барокна уметност била је првенствено израз аристократског друштва, и донекле богатог грађан-
ства. Центри културе били су дворови, аристократски салони и богате грађанске куће. Због тога су у из-
разу барокне уметности доминирали монументалност, раскош, сјај, накићеност украсним детаљима;
аристократија је хтела и уметношћу да покаже своје богатство и моћ. За барок се каже да је уметност
немира, покрета, контраста, неравнотеже, богатства детаља (украса).

За МУЗИЧКУ УМЕТНОСТ барокни стил обухвата раздобље 17. века и прве поло-
вине 18. века. Назив „барок” је преузет из терминологије историје ликовне уметности, и то
доста касније, у ХХ веку, после Првог светског рата. (Изворно значење речи је нешто што је: не-
правилног облика, грубо, претерано.)
Музички барок отпочео је настанком прве опере (у Фиренци), а то је 1594. година,
година када се завршила ренесанса (смрћу двојице великана Палестрине и Ди Ласа). Трајао је
до 1750. – године смрти највећег мајстора барока Јохана Себастијана Баха. У овом периоду
од век и по музичка уметност је доживела многе промене и напредовање.
Водећи музички облик барока је опера.
Има различитих подела музичког барока. Ми ћемо употребити поделу на рани барок
(до 1630), зрели (до 1680) и касни барок (до 1750).
У раном бароку доминира вокално-инструментална музика, док ће у зрелом бароку би-
ти подједнако значајне вокално-инструментална и инструментална музика.
Мелодија у бароку често има тонове украсног карактера (накићена је украсима) и дос-
та је покретна. Хармонија је све одређенија. У касном бароку Жан Филип Рамо утемељује
хармонију као науку – делом „Трактат о хармонији” (1722.г.). Коначно се утврђују дур и мол
као тонски родови.
У бароку постоји монодија – нов начин тумачења текста, у односу на дотадашњу тради-
цију полифоније. Код монодије је главна мелодија вокална и носи текст, који је сада потпуно
разумљив, а инструменти свирањем доносе пратњу. Монодија је, дакле, истицање вокалне ме-
лодије уз пратњу инструмената. Присутна је код опере и других вокално-инструменталних об-
лика.
У раном бароку монодија је потиснула полифонију ренесансног периода. Полифонија
поново оживљавања у зрелом бароку.
За музички барок били су карактеристични контрасти. Динамика (јачина) је била на
принципу контраста јако – тихо. (За динамичке прелазе крешендо и декрешендо још се није
знало.) Постојали су и други контрасти – у темпу, такту (метрици), карактеру, као и контрасти
појединац – група (певач – хор; солиста – оркестар), речитатив – арија.
На појаву концертантног стила и уопште на инструментални виртуозитет у бароку ути-
цао је вокални виртуозитет из оперских арија.
Барок одликује развој музичких инструмената, нарочито гудачких – настаје нова по-
родица гудачких инструмената – породица виолине: виолина, виола, виолончело и контра-
бас. ВИОЛИНА је била главни солистички инструмент. Постојали су у бароку веома цењени мај-
стори који су правили гудачке инструменте, тзв. градитељи виолина. Наиме, виолина је била најважни-
ји и најцењенији инструмент, па се њој посвећивала посебна пажња по питању њеног прављења (грађе-
ња), направити виолину представљало је више уметност него занат, тајна израде била је у избору и
припреми дрвета, изради лака, што су биле „пословне тајне”. Најчувенији градитељи виолина и гудач-
ких инструмената биле су италијанске породице Гварнери и Амати, као и чувени Антонио Стради-
вари (1644/8 – 1731) из Кремоне код Милана, који је био ученик Никола Аматија. Страдивари је укупно

- 30 -
„изградио” 1116 виолина, а сачувано је 540. Његове виолине носе назив Antonius Stradivarius Cremonen-
sis.
У бароку је водећи инструмент са диркама био чембало. Раздвојило се писање музике
за оргуље и за чембало, јер се они сматрају и стилистички различитим инструментима.
Али почетком 18. века, 1709. године у Фиренци, италијански градитељ чембала Бар-
толомео Кристофори (1655-1731) конструише први КЛАВИР – код кога о жице ударају др-
вени чекићи, а те чекиће покреће притисак (ударац) на дирку. Овај савршенији инструмент (код
кога су могућа динамичка нијансирања), постепено потискује чембало и улази у употребу, уз неп-
рестано усавршавање наредних стотину година.

дирке клавира дрвени чекићи

Развој музичких, пре свега гудачких инструмената утицао је на осамостаљење и проц-

ват инструменталне музике, појаву оркестра, појаву нових музичких облика. Инструмен-
тална музика је раније била везана за вокалне деонице, песме и игре, али се сада у бароку она
афирмише као засебна, самостална. У бароку се стандардизују оркестри, засновани на гудач-
ким инструментима појачаним дувачима, и тиме они истискују произвољне музичке саставе
карактеристичне за ренесансу.
Нови облици инструменталне музике у бароку су:
БАРОКНА СОНАТА, СВИТА, КОНЦЕРТ и ФУГА.
Нови облици вокално-инструменталне музике у бароку су:
ОРАТОРИЈУМ, ПАСИЈА, КАНТАТА и БАРОКНА МИСА, као и ОПЕРА, која је уједно
и сценско дело јер има драмску радњу која захтева позорницу (сцену) (музичко-сценско дело).
Врхунац барокног стваралаштва био је у касном бароку, када долази до савршеног ста-
пања полифоније и хомофоније, и када делују велики композитори и инструменталисти Бах,
Хендл, Вивалди, такозвани барокни мајстори.
Последње две деценије барока јавља се упоредо још један стил – рококо (такође термин
преузет из ликовне уметности) који се јавио као реакција на монументалну полифонију касног
барока, и залагао се за једноставност, лакоћу, грациозност, хомофонију. Он ће представљати
увод у класицизам, тзв. преткласицизам.

Важнија имена музичког барока:

Немци: Хендл, Бах, Телеман, Шиц
Италијани: Вивалди, Корели, Тартини, Фрескобалди, Монтеверди, Алесандро Скар-
лати, Доменико Скарлати (Алесандров син)
Французи: Купрен, Лили, Рамо
Енглез: Прсл (Purcell)

- 31 -