U Nemačkoj se opera razvijala još u prvoj polovini 18. veka.

Njen razvoj je dugo bio pod

uticajem italijana uprkos raznim pokušajima stvaranja nacionalne opere u Hamburgu i
izvornih crta u Zingšpilu. Sve do kraja 18. veka se ne može u potpunosti govoriti o nemačkoj
nacionalnoj operi. Oko polovine 19. veka, razvijao se politički i društveni život u Nemačkoj,
jača buržoazija i kapitalizam, te se intezivira interesovanje za pozorištem i operom, jer je to
bilo idealno mesto za postavljanje i obrađivanje krupnih društvenih problema. Tada se
definitivno uspostavlja nemačka nacionalna opera koja se zasniva na legendi, fantastici, što
odgovara pogledima romantičarskog sveta, ali u njoj se pojavljuju realni ljudi iz naroda.
Razvoj nemačke opere od Vebera do Vagnera se ogledao u prihvatanju romantičarskih
stremljenja i postepenom uvodjenju dramatike. Prvi veliki majstor nemačke opere bio je,
dakle, KARL MARIA FON VEBER.
● On je bio prvi operski dirigent u modernom smislu, koristio je štapić i nije dirigovao
sa čembala. Utemeljitelj je modernog sistema rada uvežbavanja operske predstave,
muzičare je u orkestru raspoređivao na praktičniji način, sarađuje sa režiserom i sve
mu to daje veliku prednost kada je počeo da piše svoja operska dela.
U svom opusu ima 10 opera, s tim da je uspeh, tj vrhunac, postigao tek u svojim kasnijim
delima.
Čarobni strelac je u osnovi legenda o lovcu Maksu koji od zloduha traži začarane metke sa
kojima će pogoditi cilj i dobiti ruku od željene devojke (Agate). Radnja je smeštena u Češku
nakon 30ogodišnjeg rata. Prvobitna priča ima tragičan kraj u kojoj devojka umire nakon što
ju je pogodio metak koji je pripadao zloduhu. Međutim, Veberov libretista Kind je izmenio
da bude poučan i srećan kraj te taj poslednji metak ubija slugu zloduha, Gašpara.
Ova opera pripada žanru Zingšpila u kojem se govorne tačke kasnije zamenjuju rečitativima,
ali je Veber napravio veliki napredak u samoj formi, i drama je u potpunosti iskazana
muzikom. Obraćao je pažnju na dekor, sredinu u kojoj se odigrava radnja, junacima radnje i
njihovom načinu razmišljanja i delovanja. Ovo je prvi put da se ŠUMA našla u ulozi
protagoniste. Vrlo promišljeno koristi simboliku tonaliteta, intrumentalne boje i motiva.
Šuma je simbol dobra i zla, naglašava se fantastični element, taj dualizam šume predstavlja
večnu borbu između svetla i tame. Suštinske elemente drame ističe već u uvertiri: osnovni
tonaliteti ( C, c) simbolišu suprotnost dobra i zla, horne - ambijent šume i lova, duboke
klarinetske lage, timpani i umanjeni septakordi predstavljaju Samiela, čiji se lajtmotiv kasnije
najčešće javlja. Uvertira najavljuje motive vezane za Maksa (odsek B1, strana 10) i Agatu
(B2, strana 12).
Kolektivni nastupi lovaca, seljaka, kao i prikazivanje svatovskih obreda: bravurozni horovi sa
nacionalnom melodikom koja se odlikuje razloženim trozvucima, punktiranim ritmom i
ukrasima.
Fantastika više nije izgovor za prikazivanje retkih kositma, ona postaje deo ozbiljne drame;
satanski humor napitnice Samiela, dijalog izmedju Kaspara i Samiela, naročito u čuvenom
livenju metaka u vučjem ždrelu u ponoć.
Dok je ranije primat uzimala melodija, sada mnogo veći značaj ima instrumentalna muzika;
uvertira - forma sonate, povezana sa dramom.
Folklor ima vrlo važnu ulogu u ovoj operi.
Opisi prirode - novine koje je Veber uveo u operu; tišina mesečeve noći i prodiranje svetla.
Tonsko slikanje duševnog stanja osoba, romantičarska pasivnost junaka Maksa, zatim lirika i
jednostavnost, osećajnost i bliskost istinitom životu, sve su to tekovine romantizma koje se
sreću u ovoj operi.
Pored zatvorenih numera, javlja se težnja za podelom prizora ( jedna od kasnijih Vagnerovih
tekovina)
Sledeća važna opera je Euryanthe (ne znam kako se čita) u kojoj napušta formu Zingšpila.
Umesto govornih delova se javljaju rečitativi i radnja je praćena muzikom od početka do
kraja. Čak ni sadržaj nije iz svakodnevnog života. Smatra se da je pre Vagnera zastupao
sveobuhvatnu koncepciju scenskog dela (Gesamtkunstwerk) koju će Vagner kasnije razraditi
i drugačijim sredstvima realizovati. Još se očiglednije nego u Čarobnom strelcu služi
lajtmotivima. Ova opera se takođe zasniva na borbi dobra i zla, s tim da je radnja premeštena
u feudalni viteški ambijent srednjeg veka: žena viteza Adolara, grofa od Neversa, je optužena
za neverstvo i sa strpljenjem podnosi klevetu sve do trenutka dokazivanja njene nevinosti
putem natprirodnih sila, kada klevetnici stradaju. Osim libreta i pasivnosti glavnih likova
(karakteristično za romantičarsku operu), ne donosi svežinu i neposrednost kao Čarobni
strelac, ali je važna zbog napretka u izražajnim sredstvima, pre svega u rečitativu koji je sada
pravi nosioc dramske radnje, kao i zbog harmonskih rešenja i tretmana orkestra koji je
samostalniji nego u Čarobnom strelcu. Uvertira ove opere se smatra za jednu od uspešnijih u
njegovom opusu.
Poslednja njegova opera je Oberon nastala na priči starofrancuske srednjovekovne legende.
Prikazuje pustolovine i doživljaje viteza Huona koji je oteo sultanovu ćerku Reciju i posle
mnogo neprilika je odveo u Evropu. Takođe ima vrlo uspelu uvertiru, u kojoj se prepliću
fantastični i realni događaji, a herojstvo ustupa mesto komičnim i lirskim scenama. Uspeo je
da dočara istočnjačke muzičke boje, vilinski svet i napravio napredak na polju orkestracije
koje će služiti kao uzor Mendelsonu, Berliozu i drugima.