ODA GRKOJ URNI Ti veno nevina, nevesto spokoja!

Odoje tiine i sporih asova, ti, pevau umski, to kroz usta tvoja navire poj lepi od naih stihova: kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatne bogove i smrtne ljude u isti mah? Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne device te ko su? Beg, bitka estoka? Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

o svirau sreni, nesmoren i tedro, svirae na fruli nove pesme stalno: vena ljubav, vena, srce nek prevlasti, uvek strasno i za uivanje orno! Veno zadihana, veno mlada ud, slobodna od iga svake ljudske strasti kad nam srce klone gorko i umorno a orosi elo grozniava stud.

Ko su ti ljudi to u hram idu trajno? Kojem rtveniku, recu tajanstveni, vodi tu junicu to mue oajno,

Pesme to ujemo drage su, al drae jo su neuvene i stog nek zajei, frule, ne za uvo ve to moe blae, svirka duhu naem sa pesmom bez rei. Pod stablima nee, o mladiu lepi, stati s pesmom, kao to nikad i nisi, niti stabla mogu ikada da mru: smeli ljubavnie, blizu svrhe ti si, a ne ljubi dragu, no zato ne strepi, volee veito veno mladu nju.

svilenih bokova cveem okienih? Gradi pokraj reke il na alu to je il na bregu s mirnim zamkom u samoi, tog smernog jutra to naputen bi? O gradiu, veno uliice tvoje bie tihe... niko nikad nee doi da nam kae zato pust ostade ti.

Srene, srene grane! Nikad lie vedro nee vam proleu rei zbogom alno:

Grko remek-delo! Sa jasnim dranjem devica i ljudi koji mramor die, s ugaenom travom i sa umskim granjem: mui misli nae, utljivi oblie, kao venost. Hladna pastoralo, traje, dok smrt pokolenja liava ivota kao svedok veni sluaju tu vaj da oveku kae prijateljski da je lepota istina, istina lepota, i to je na zemlji sve, ovee, znaj.