Njegov lik u pesmama

Pesme o Marku Kraljeviu, za razliku od pesama kosovskog ciklusa, nemaju zajedniku fabularno-kompozicijsku okosnicu.
One su povezane iskljuivo likom junaka o kojem pevaju uz vrlo malo tanih istorijskih podataka o njemu samom. U svim
pesamama Marko je najvei narodni junakkoga karakterie ne samo izuzetna telesna snaga, nego i dobro srce, potenje i visok
moral. Istovremeno on je prinuen da slui tuinu, ratuje u turskoj vojsci i deli megdane kao sultanov zatoenik. Kao narodni
junak Marko je zatitnik slabih i nejakih, borac protiv nepravde, hrabro se bori sa turskim nasilnicima, njega se plai i sam car
u Stambolu, ne jednom on je doterao "cara do duvara", pa opet on je caru podreen, njegov sluga vazal.
Pesme o Marku Kraljeviu i njegovim junakim podvizima, ivo su svedoanstvo o neiscrpnoj snazi srpskog naroda, njeogovoj
nesalomljivoj otpornosti, istrajnosti i veri u sebe. U tamnim vekovima ropstva, Srbi nisu oajavali ve su stvarali sliku
nenadmanog junaka, pred ijim podvizima, snagom i mudrou i turska vlast i nadmonost su se pretvarali u prah. Stvarajuci u
svojoj mati neustraive i nepobedive likove poput Marka, verovali su da e se bog smilovati na njihove patnje i zaista im poslati
junake takvih sposobnosti, koji e ih osloboditi tekih otomanskih okova. Narodni pevai, kao pripadnici ugnjetavanog naroda
bili su pritisnuti turskim nedelima i zlom koju su inili prem nedunom narodu, pa je u njima gorela plamena udnja za osvetom.
Iz te udnje rodio se prkosni ratoborni lik Marka Kraljevia. On je proizvod neizmirljivosti srpskog naroda sa ropstvom i ivotom
bez slobode, pravde i ljudskog dostojanstva. Njegovo junavo izviralo je iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji, a
najee je nadahnut tugom zbog utamnienog druga, ojaene sirotinje, nezasluene patnje, unesreene devojke, o emu. svedoi
veliki broj pesama. Markova nadmonost nad Turcima i nad drugim neprijateljima je nadmonost pravde moral i potenja ka
kojoj je teio i sam srpski narod u vekovima ropstva.
U nekim narodnim pesmama uloga Marka Kraljevia je shvaena vie istorijski. On deli megdan
kao zatoenik, ratuje u carevoj vojsci. Tako pobedom u megdanu sa Musom Kesedijom spasava
cara od odmetnika koji ugroavaju njegovo carstvo. Odbija venano i krteno kumstvo da bi se
odazvao pozivu turskog cara da krene u tursku vojsku.
Hrabrost Marka Kraljevia je sigurno najvie opevana u narodnim pesmama. Ali, on pobeuje u
megdanima sa razliitim junacima zahvaljujui ne samo svojoj hrabrosti, ve i svojoj
natprirodnoj moi. U borbi se slui i lukavstvom i prevarom. Tako se preruava u kaluera da bi
se uvukao u dvore.
U mnogim pesmama Marko Kraljevi je prikazan kao zatitnik nesrenih, slabih i nejakih. On
pomae devojci koja ne moe da plati svadbarinu, pa joj je daruje on, a u drugoj pesmi Turkinju
spasava od udovita.
Marko Kraljevi je prikazan esto kao nosilac idealnih, patrijahalnih i prirodnih normi drutva.
Usred turske vojske kanjava ubicu svoga oca, oslobaa devojke i mladie od tekog
svadbarskog poreza i ukida svadbarinu, spasava carevu ker od neeljene udaje kada ga je ona
sama "Bogom pobratimila".
Mnoge narodne pesme naglaavaju humanost i ovenost Marka Kraljevia. On izbavlja iz
tamnice svoje pobratime. Njegova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva,
ak i sa Turcima ostvaruju se na nivou oveanske oseajnosti, izvan svakog drugog merila. ini
dobro i ivotinjama, to mu one i vraaju.
Jedna od najvanijih crta Marka Kraljevia je komika. Njegova pojava na konju arcu sa
"urkom od kurjaka" na leima i "kapom od meeda" na glavi, sa "tuliminom vina" s jedne i
"tekom topuzinom" s druge strane je u narodnim epskim pesmama komiki stilizovana.


, , , 1355. .
.
, ,
.
,
, ,
( ).
.
, , , , .
.
Marko Kraljevid, istorijski kralj Marko, koji je kao turski vazal vladao u Makedoniji posle Marike bitke i
poginuo u bitki na Rovinama (1395), boredi se na strani Turaka, po svemu to se o njemu zna, istorijski
ne mnogo znaajna linost, postao je najpopularniji junak celokupne junoslovenske narodne poezije.
Narodni pevai podarili su mu dug ivot, od trista godina, i uinili ga savremenikom i drugom
najistaknutijih junaka od 14. do 16. veka. Pesme su sauvale malo istorijskih podataka o njemu, ali su
ipak zapamtile ono to je najvanije: njegovu vezu s epohom rasula srpskog carstva, u kojem je njegov
otac, kralj Vukain, odigrao najvaniju ulogu, i njegovo vazalstvo s Turcima. Najvedi broj pesama u znaku
je ovoga drugog motiva. Marko je najvedi narodni junak i kao takva odlikuje se ne samo izuzetnom
telesnom snagom nego i najlepim moralnim svojstvima, ali istovremeno on je prinuen sluiti tuinu,
ratovati u turskoj vojsci i deliti megdane kao sultanov zatoenik. Tim njegovim protivurenim poloajem
uslovljene su najvanije ljudske crte Markova lika kao i specifian karakter markovske epike u okviru
naega junakog eposa. Kao narodni junak Marko je zatitnik slabih i nejakih, borac protiv nepravde, on
deli megdane s turskim nasilnicima, njega se plai i sam car u Stambolu, ne jednom on je doterao "cara
do duvara", pa opet on je caru podreen, njegov sluga vazal. Markova je moralna dilema u
neprihvatljivoj ali istorijski nametnutoj situaciji: ne samo kako preiveti nego i kako sauvati ljudsko
dostojanstvo i viteku ast, kako biti svoj uprkos injenici to se mora sluiti tuinu.
Ciklus pesmama o Kraljeviu Marku obuhvata pesme u kojima su narodni pevai opevali skoro ceo ivot Kraljevia
Marka, od njegovog roenja pa do smrti. Oni se nisu drali istorijske injenice da je Marko bio turski vazal i da se
borio na strani Turaka, ve su gradili njegov lik u skladu s tenjama i mislima porobljenog naroda. Osvetnike i
oslobodilake tenje naih predaka traile su jakog, lukavog, snanog borca koji se nee plaiti, niti pokoravati. Nale
su ga u liku Markovom, oveku ogromnih sposobnosti, velikom junaku i zatitniku sirotinje i potlaenih, neustraivom
borac protiv nasilja i nepravde. U pesmama Kraljevia Marka krase i pozitivne osobine i negativne osobine. s jedne
strane nenost prema majci, ljubav prema nezatienima i potenima, a naroito prema siromanima, a s druge
strane bio je kavgadija, ubojica, samovoljan, plah, prek ak i pohlepan. U bitkama on uvek pobeuje nasilnike i
turske siledije i iako je priznavao tursku vlast o emu govore neke pesme, nije bio ropski pokoran. Mrzeo je turskog
cara, a kad je ratovao za njega, iao je radi dobra svoga naroda. Prema pesmi, Kraljevi Marko nije ni poginuo ni
umro..aspao je, pa ako zatreba narodu, on e se probuditi. Ovo se tumai optim stavom naroda i njegovih pevaa
da san o slobodi nikada ne umire, pa ni junak koji je se za nju bori.



Marko Kraljevic ukida svadbarinu
Tuga i bes Marka Kraljevida zbog patnje devojke i njegova borba protiv nepravde nanete devojci i ostalim pripadnicima
potlaenog srpskog naroda (Marko Kraljevid ubija Arapina i spasava srpski narod od zla)U vremenima kada su Turci i Arapi
nasrtali na nau zemlju i ugnjetavali na narod, kao otpor ropstvu stvaran je mit o Marku Kraljeviu, neustraivom i nepobedivom
junaku koji se borio za pravdu, moral i potenje. On je opevan kao krupan ovek izuzetne snage, duhovno nadmoan, mudar i
odluan, ali i plemenit i oseajan, pun ljudske jednostavnosti i neposrednosti o emu najbolje svedeoe stihovi narodne pesme
Marko Kraljevi ukida svadbarinu.
U ovoj pesmi Marko Kraljevi susree lepu Kosovsku devojku ija je kosa osedela zbog nesree koja ju je zadesila.
Devojina tuga i bol su ga duboko dirnuli, pa je neno razgovarao sa njom, ne bi li u razgovoru saznao ta je mui. Devojka mu
je rekla da je nesrena i da mnogo pati jer se ne moe udati i osnovati porodicu bez svadbarine koju njena siromana porodica ne
moe da plati. Pored toga, morala je i da bude Arapinu ljuba na jednu no, ali je vie volela da umre nego da bude ljuba
dumaninu svoje zemlje. Nadahnut reima nesrene devojke, Marko ju je odvratio od smrti i ponudio joj dukate za svadbarinu,
ali kad mu je devojka ispriala o zlu koji Arapin ini, u njemu se javila ogromna elja za osvetom. Nije mogao da dopusti da
nepravda pobedi pravdu i bio je spreman da bez kolebanja udari na zloinca i presudi mu za njegov zliin. Pun hrabrosti i vere u
sebe, sa suzama na junakom licu zbog nepravde koja je naneta njegovom narodu spustio se na svom konju arcu niz Kosovo
ravno. Srdit Marko na srditom arcu iz ijih kopita je iva vatra sevala, a iz nozdrva se dizao modar plamen, krenuo je bez imalo
straha na Arapina i njegove sluge. Kad se naao sa Arapinom lice u lice, pred noge mu je bacio dukate i zatraio devojku na
veresiju. Svojom drskou i hrabrou izazvao je Arapina, pa ga je on u svom besu udario buzdovanom nekoliko puta. Krupnom i
neunitivom Marku nisu naudili ti udarci ve su mu dali jo vie snage. Zamahnuo je svojim buzdovanom i samo jednim udarcem
skinuo Arapinu glavu sa ramena. Sabljom je posekao njegove sluge, a ostavio samo etvoricu koje je poslao na etiri strane da
svima po Kosovu razglase da je Marko ukinuo svadbarinu.
Marko je bio krupan ovek teke ruke i grube spoljanjosti iza koje se krilo toplo srce puno vrlina. Bio je hrabar i nesalomiv
junak, a njegovo junatvo je izviralo je iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji. Bio je oseajan, pogaala ga je tua
nesrea i eleo je da bude zatitnik svima onima koji se ne mogu sami zatiti.
Marko Kraljevi i vila
U pesmama i priama u dalekoj prolosti vile su opisivane kao boanska bia neprikosnovene moi koje se
odlikuju lepotom, sujetnou, plahovitou, takmiarskim duhom i velikim magijskim sposobnostima. U ovoj pesmi
vila Ravijojla je sauvala ta najstarija svojstva vila: bila je lepa, sujetna, lepo je pevala i nije mogla da dopusti da
jedan obian smrtnik bude njoj u neemu ravan, to je tipina osobina boanstava. Saznavi da Markov pobratim
Milo peva lepe od nje, postala je strano ljubomorna i zabranila mu je puta svoj prelepi carski glas i da se
pesmom oglaava po Miro planini. Marko Kraljevi, kavgadija i buntovnik u srcu, prkosan i eljan da se suprotstavi
vili i njenim pretnjama, naterao je svog pobratima da zapeva i tako izazvao njegovu nesreu, jer im je pustio svoj
glas vila je ispunila svoji pretnju i bez oklevanja ga je ustrelila u srce i glavu. Pogoen smru svog pobratima koju je
sam izazvao i ispunjen goruom udnjom da se osveti Marko je eleo da se obrauna sa vilom. Nije se plaio njenih
natprirodnih moi, niti oekivanog ishoda njihove borbe koja bi bila borba izmeu obinog oveka, smrtnika i
nepobedivog boanskog bia. Po svaku cenu je eleo da zatiti ono to predstavlja najveu srpsku svetinju, a to je
pobratimstvo i ljubav prema svom pobratimu. Nestrpljiv da to pre pronae vilu i osveti joj se tvrdoglavi Marko
zatraio je pomo od svog vernog saputnika, vidovitog konju arca. Davao mu je obeanja, nudio poklone, pretio, a
arac, taj udesni konj, brzo je pronaao vilu na Miruu i spreio je da pobegne nebu pod oblake. Napadnuta od
strane hrabrog i neustraivog srpskog junaka i suena sa smru vila je molila Marka za milost zaklinjui ga u boga i
svetog Jovana, a njegovo srce puno ljubavi i milosti prema bogu i srpskim svecima usliilo je njene molbe. Iz
zahvalosti za Markov milostiv in vila je na Mirou ubrala lekovito bilje i iz mrtvih vratila njegovog pobratima Miloa,
dajui mu jo lepi glas i jo zdravije srce junako.
Borba izmeu Marka i vile je borba izmeu mukarca ogromne snage eljnog osvete i lepe, sujetne ene natprirodnih
moi koja je toj snazi ne moe da odupre. Marko je pobedio vilu jer je bio nadahnut ljubavlju prema svom pobratimu,
a veliina i snaga pobratimske ljubavi jai su od svega. Pobediti natprirodno bie nije isto kao i pobediti obinog
smrtnika. Zato Markov junaki podvig i velianstvena pobeda u borbi sa vilom, daju mu epitet nadoveka, ljudske
osobe koja je po svojoj snazi i snalaljivosti ravna nepobedivom mitskom biu.
Vila Ravijojla je opisana kao u pesmama i priama iz daleke prolosti. Tako je ona boansko bie koje
poseduje neprikosnovenu mo i koje se odlikuje lepotom, sujetom i velikim magijskim sposobnostima.
Saznavi da Markov pobratim Milo peva lepe od nje, zabranila mu je da puta svoj prelepi carski glas i
da se pesmom oglaava po Miro planini. Marko Kraljevi, prkosan i eljan da se suprotstavi vili i njenim
pretnjama, naterao je svog pobratima da zapeva. Milo peva, a vila Ravijojla mu otpeva. U natpevavanju
sa vilom pokazuje se da je Milo bolji peva, to ona ne moe da prihvati. Vila je ispunila svoju pretnju i
bez oklevanja je ustrelila Miloa u srce i glavu.
,
,
, , .
.
,
, ( ,
, ,
- ).
,
, , ,
.
U pesmi Marko pije uz Ramazan vino prikazan je protivrean poloaj Marka Kraljevia. Kao
veliki srpski junak odlikuje se telesnom snagom i najlepim moralnim osobinama, ali je prinuen
da kao zatoenik sultana slui tuinu. Tu nastaje velika moralna dilema Marka Kraljevia: kako
sauvati ast i svoje dostojanstvo uprkos injenici da se slui tuinu. Tu i takvu dilemu Marko
Kraljevi pokuava da razrei u pesmi Marko pije uz Ramazan vino.
Iako je car Sulejman naredio da svi potuju turske propise o ponaanju kako turska vera nalae
Marko Kraljevi ih ne potuje, jer joj ne pripada. On eli da sauva svoje lino dostojanstvo, da
ostane svoj. Takvo njegovo ponaanje ljuti cara i on ga zove. Marko Kraljevi odlazi u Stambol
caru na divan. On snagom uva svoju linu slobodu ponaanja. On namie samur-kalpak na oi,
buzdovan privlai uz sebe, a britku sablju stavlja na krilo. Caru objanjava svoje nepotovanje
turskih propisa. Njegove snage se plai i sam car. Snagom i hrabrou Marko je doterao "cara do
duvara". Car se priklanja Markovoj samovolji jer zna kakav je junak i inadija. Zato mu i
poklanja sto dukata da ide i napije se vina.
Marko Kraljevi nosi u sebi najvie moralne kvalitete. Njegov lik jasno alje vene poruke. ak i
u tekoj situaciji ovek treba da sauva svoje ljudsko dostojanstvo i ast.
Osnovna tema epske narodne pesme Uro i Mrnjavevii je nesloga meu velikaima.
Mrnjavevii su prikazani kao ljudi koji uopte ne vode rauna niti jedni o drugima, niti o
osnovnim moralnim naelima. Oni su spremni na sve kako bi vladali carstvom, pa ak po cenu
toga i da ubiju svoje najroenije.
Re je o periodu nakon smrti srpskog cara Duana, kada je meu srpskim velikaima nastalo
pravo otimanje o vlast nad carstvom. U ovoj pesmi su braa Mrnjavevi prikazani kao onaj sloj
vlastele koji je odbio poslunost caru Urou. Prvi meu njima koji se samoinicijativno proglasio
kraljem bio je Vukain, ime je otvoreno pokazao nepotovanje prema caru Urou.
Analiza epske narodne pesme Uro i Mrnjavevii jasno kazuje da se Mrnjavevii uzdaju u
silu. To se najjasnije vidi po ponaanju njihovih aua, koji ne preu ni od ega, kao ni sami
Mrnjavevii, pa ak ni od toga da konjima ulaze u crkvu ili biju protopop Nedeljka. Meutim,
kada stignu pred dvore velikog srpskog junaka Kraljevia Marka, oni mu se klanjaju, jer su
svesni da samo on moe odluiti ko e biti car.
Sva trojica Mrnjavevia, u trenutku kada su ugledali Marka, pokazuju zapravo svoje pravo lice.
Svi mu obeavaju da e vladati sa njima, ukoliko odlui da jedan od njih bude budui car. Ali
Marko samo posmatra, slua njihov govor i nita ne odgovara. Kada stigne do potonjeg cara
Uroa, Marko samo prema njemu pokazuje potovanje, te se samo sa njim grli i pitaju se za
junako zdravlje. Uz to, Uro je jedini koji se istinski obradovao Marku, ali ne da bi presudio u
njegovu korist, ve zato to je svestan da samo on uopte i moe doneti konanu odluku ko e
biti budui car.Veliki srpski junak, Marko Kraljevi donosi presudu bez oklevanja i kolebanja,
pravedno, onako kako ga je majka i posavetovala.
Na kraju pesme Uro i Mrnjavevii car Uro blagosilja Kraljevia Marka, dok njegov otac
potee no na njega, elei da ga ubije. Iako se u trenutku ipak pokaje, Vukain upuuje kletve
svome sinu, ime jo jednom pokazuje svoje pravo lice.

Jedna od najlepih srpskih narodnih epskih pesama je Vojvoda Momilo, a koja u pesmama
Vuka Stefanovia Karadia, nosi naslov enidba kralja Vukaina. Motiv izdaje (neverne
ljube Vukosave) je glavna okosnica ove pesme.
Narodna epska pesma enidba kralja Vukaina je u celini graena na otrim i dramatinim
kontrastima: divovski junak Vojvoda Momilo sa krilatim konjem suprostavljen je goljavom
kralju Vukainu, plemenita Jevrosima - nevernoj Vidosavi, pitomi skadarski pejza - vrletnom
durmitorskom Pirlitoru.
Kao i u drugim narodnim epskim pesmama, i u ovoj je kralj Vukain prikazan kao negativan lik -
nasilnik, krivokletnik, otima. Opisan je kao krljivac ("ura") i neugledan, to po shvatanju
narodnog pesnika ne prilii junaku.
Kralj Vukain zavodi ljubu vojvode Momila. Momilovoj ljubi Vidosavi alje pismo, u kojem
joj predlae da "ili otruje ili izda vojvodu Momila", pa da ide njemu u Skadar na Bojani.
Vukain nema nikakvih moralnih dilema. On ne potuje ni boanske, ni ljudske zakone. Svirepo
i lukavo eli da prigrabi neto to mu ne pripada.
Nasuprot kralju Vukainu, vojvoda Momilo je prikazan kao veliki junak, obdaren i
natprirodnim moima. On jae krilatog konja Jabuila, pae sablju sa oima, i ne boji se nikoga
do Boga. Pod Durmitorom vojvoda Momilo ima grad Pirlitor, i okruen je ljubavlju svoje brae
i sestre Jevrosime. Nalazi se na elu ne velike vojske, nego hajduke druine sastavljene od svoje
brae, prvobratueda i etrdeset levera.
Slino biblijskoj Dalili, "kuja" Vidosava iskuava mua gde se krije tajna njegove nepobedivosti.
Ne slutei nita on joj odaje tajnu. Osvojena ljuba Vidosava, spaljuje krila Jabuilu, da vie ne
moe poleteti, i zatapa krvlju Momilovu sablju sa oima, da se ne moe iz korica izvaditi. Na taj
nain ona pomae kralju Vukainu koji sa svojom ordijom napada Momila, ba kada je otiao u
nedeljni lov. Nakon duge i teke borbe kralj Vukain ubija njegovu brau i bratance. Momilo,
uprkos hrabrom otporu, spas trai beei uz zidine svoje kule, niz koju mu roena sestra
Jevrosima baca dugako platno. Njegova neverna ljuba preseca platno, i Momilo pada na
maeve i koplja Vukainovih vojnika. Umesto oekivane mrnje i elje za osvetom, Momilo na
izdisaju svom krvniku upuuje prijateljski savet da se oeni njegovom sestrom, Jevrosimom.
Tek poto isproba Momilovu odedu, kralj Vukain shvata koliko je telom i duom nedorastao
vojvodi Momilu. On kanjava surovo Vidosavu, vezuje je konjima za repove i razapinje kao
''kuju''. Kralj Vukain se eni ne enom svog protivnika, nego njegovom sestrom i sa njom raa
junaka nad junacima Marka Kraljevia, koji nasleuje junatvo, snagu i plemenitost svoga ujaka.
U pesmi enidba kralja Vukaina nalaze se dva najlepa opisa prirode u srpskoj narodnoj poeziji.
Na jednoj strani je surova priroda planine Durmitora i grad Pirlitor, ispod koga tee mutna Tara
valovita. Na drugoj strani je Skadar u vinogradima i maslinjacima, ispod koga se prostiru
penina polja i livade, i tee zelena Bojana, po kojoj "pliva riba svakojaka".
enidba kralja Vukaina je narodna epska pesma velike umetnike vrednosti. Ona pleni
savremenog itaoca, posebno lepotom i dubinom poruka, iskazanih sa onom osobenom
jednostavnou srpskog narodnog duha.
Vuk Stefanovic Karadzic je zivot posvetio svom narodu. Prikupio je veliki broj narodnih pesama, a u
tome su mu
pomogli mnogi ljudi razlicitih zanimanja, sa razlicitim motivima i razlicitom merom strpljenja da istraju u
teskom poslu koji je zapocet. Reformirao je jezik i napisao prvi recnik srpskog jezika. Borio se za ocuvanje
kulture iz velike ljubavi prema svom narodu. Upravo zbog toga se potrudio da sacuva sto je vise moguce
pesama jer su one bile dokaz svega sto se desavalo srpskom narodu. Pesme se nisu mogle vecno
prenositi sa kolena na koleno i vremenom bi se zaboravile i izgubile prvobitnu draz. Najlepsu i najvecu
zbirku srpskih narodnih pesama koja se sastojala iz niza svezaka objavio je Vuk. U njegovo vreme
nekoliko knjizevnika je preuzelo posao sakupljaca, ali sa malo uspeha. Delatnost Vuka Karadida,
ogromna i mnogostrana, imala je jedinstveno ishodite. Ceo Vukov rad bio je odreen pojmovima narod
i narodno. Vuk je sakupljao i objavljivao narodne pesme i druge usmene umotvorine. On je, u stvari, ovu
znaajnu oblast nae kulture otkrio, uinio je dostupnom obrazovanom svetu. Polazedi od narodne
knjievnosti kao osnove i uzora, Vuk je uao u veliku bitku za narodni jezik, za knjievnost na narodnom
jeziku. Kao knjievnik opisivao je narodni ivot, narodne obiaje, istoriju naroda. Pojmovi narod i
narodno prisutni su kod njega svuda, od naslova njegovih glavnih knjiga do njihove sadrine, oblika i
izraza. U Vukovo vreme i u Vukovoj interpretaciji ti pojmovi se odnose iskljuivo na seljaki, prosti,
nepismeni narod, onaj narod koji je, otkako su Srbi primili slovensku knjigu, kroz ceo srednji vek, turska
vremena, 18. stolede (s deliminim izuzetkom Venclovida i Dositeja), u stvari, sve do Vukove pojave,
ostao izvan knjievnosti. Sabravi narodne umotvorine, Vuk je pokazao da prava velika srpska poezija
nije ona koju su stvarali ueni ljudi za uzan krug posvedenih nego ona koja je nastala i ivela u narodu i
da na njenim temeljima treba da se ubudude razvija itava knjievnost. Vukova zbirka narodnih pesama,
koju je objavio pod naslovom Srpske narodne pjesme, obuhvata etiri knjige i u definitivnom, tzv.
"bekom" izdanju (1841, 1845, 1846, 1862) sadri 793 lirske i 252 epske pesme. Pored narodnih pesama,
Vuk je prikupljao i druge narodne umotvorine i objavio knjigu narodnih poslovica (1836) i narodnih
pripovedaka (1821, 1853), a uz prvo zdanje pripovedaka dao je i kradu zbirku narodnih zagonetki. U
sabiranju i objavljivanju narodnih umotvorina Vuk je polazio od nauno-filolokog kriterijuma vernog
beleenja ("onako kako narod govori i pjeva"), ali kako mu je iskustvo pokazalo da jednu istu pesmu
razliiti pevai pevaju na razne naine i da pesma "idudi od usta do usta raste i kiti se, a kato se
umanjuje i kvari", on je prvi kriterijum dopunio drugim, knjievno-estetskim kriterijumom, koji je
podrazumevao dve stvari: prvo, za svaku pesmu traiti pravog pevaa, onog koji je tu pesmu "znao kao
to treba", drugo, prilikom tampanja pesama ne objavljivati sve s reda, nego praviti izbor. Tim putem
Vuk je na terenu dolazio do najboljih pesama, a svojoj zbirci dao je karakter antologije. to se tie
narodnih pripovedaka, on je od svojih kazivaa dobijao samo amorfnu grau koju je posle sam stilizovao,
"ali ne po svom ukusu nego po svojstvu srpskog jezika". Vuk je zasluan i kao prouavalac usmene
knjievnosti. U predgovorima svojih zbirki i u drugim napisima on je zasnovao istoriju i teoriju narodnih
umotvorina i dao metodologiju njihovog skupljanja i izdavanja.