Osvajanje tiine

Jasmina Dotli

Beograd, 2014.

Sadraj
Pre uvoda 4
I
Uvod 6
Sve o roditeljstvu... 7
ivo i zdravo 8
Kad priroda zakae 9
II
Moje dete ne uje 11
Dijagnostika 14
Vrste i uzroci oteenja sluha 14
Teina oteenja sluha 15
III
Porodica i rehabilitacija govora deteta 18
Roditelj - saradnik 20
Kako izabrati pravog terapeuta? 23
Kako odabrati adekvatne slune aparate? 26
Stimulativno okruenje 28
Govor nije pojava izolovana od ivota 31
Sporije je bre 32
Njeno velianstvo - televizija 34
Motoriki razvoj i govor 35
IV
Socijalizacija 37
ta nudi vrti deci sa oteenim sluhom? 37
Mesto pod suncem 39
Umesto zakljuka 41
3

Proba i uspe...
I odjednom sam shvatio:
postoje rei bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga to je ispred nas,
kao da te zaikuju da neto nee uspeti,
a ti proba i uspe.
Zamisli da si sova i dunost ti je da muri
i da se boji svetlosti.
A ti se vrsto zarekne i hipnotie sunce.
Mika Anti

Prolo je dve godine od dana kada sam, sa uasom, shvatila da od

svega onog to sam godinu i po dana priala, pevala i itala Luni pred
spavanje, nestrpljivo ekajui dan kada u moi da je uim da recituje
Zmaja, Antia, Rumovia ona, zapravo, nije ula skoro nita.
Slaba uteha su mi bila tadanja ohrabrivanja doktora kako smo doli
na vreme, kako adekvatna rehabilitacija daje dobre rezultate i kako
deca sa oteenim sluhom u velikom procentu uspevaju da savladaju
govor dovoljno dobro da bez veih problema pohaaju redovnu kolsku
nastavu.
Oporavljajui se od prvog oka, polako sam postajala svesna svih
onih stvari koje e joj zbog oteenog sluha u ivotu biti uskraene.
kolska nastava bi mi tada, verovatno, bila poslednja na listi, da sam o
njoj uopte razmiljala. Nisam mogla, meutim, ni da zamislim na koji
nain e moje dete spoznavati svet oko sebe, kako e uspeti da se izrazi
i da pronae svoje mesto u njemu kada je sav satkan od zvuka i od rei.
Plaila sam se da e biti zbunjena, neshvaena, usamljena i nesrena.
Nisam mogla da se pomirim sa injenicama da e za nju uenje govora
biti teak i mukotrpan posao, da moda nikada u ivotu nee moi da
oseti lepotu poezije, da e joj muzika predstavljati samo neki zbunjujui
svet u koji nema potpuni pristup.
Za ove dve godine, poput svih roditelja ija deca imaju oteen sluh,
4

nauila sam mnogo injenica o sluhu, o razvoju govora, o rehabilitaciji,

o zvuku, o decibelima, o frekvencijama, o najmodernijim tehnologijama slunih pomagala, o matinim elijama...
Ono najvanije, meutim, nisam pronala ni u jednoj literaturi. Tome
me je, zapravo, nauila upravo moja devojica - pokazavi mi da je za
muziku potrebnije srce nego ui, da je za komunikaciju potrebniji sagovornik nego gramatika, da je za sticanje drugara potrebniji osmeh nego
savren sluh, a da za ostvarivanje nedostinih ciljeva nisu presudni
nauka, tehnologija i injenice, ali su zato neophodni upornost, elja,
volja i deija vera u to da je sve mogue.
Danas, Luna ima tri i po godine. Prilino je brbljiva, ve odavno recituje deije pesmice, oboava muziku i, zaista, ne deluje ni malo
optereeno injenicom da bez slunih aparata ne uje skoro nikakve
zvuke. Ljudi koji je ne poznaju teko da bi primetili da se po bilo emu
izdvaja od svojih vrnjaka. Iako sam zbog toga najponosnija i najsrenija
mama na svetu to, naravno, nije razlog zbog koga sam odluila da piem
ovu knjigu. Iza svake njene izgovorene reenice i odrecitovane pesmice,
meutim, stoji svakodnevni trud koji je neumorno ulagala, marljivo
vebajui i savladavajui zadatke koji su se pred nju postavljali prethodne dve godine. To je u mojim oima ini i te kako razliitom od
ostale deice njenog uzrasta. Re je o svojevrsnom herojstvu, ne samo
njenom, nego i svih njenih drugara koji se suoavaju sa slinim
problemima i koji, iako su jo uvek mali, odlino znaju ta znai vredno
raditi, prevazilaziti sopstvene granice, ali i postizati ogromne pobede. A
herojstvo je oduvek bilo legitiman i opravdan razlog da se napie jedna
knjiga.

I
U rehabilitaciji dece oteenog sluha, naalost, ne postoje univerzalna reenja koja dovode do sigurnih rezultata. Oteenje sluha
svakog deteta mora se posmatrati kao specifian sluaj koji zahteva individualan pristup u osmiljavanju rehabilitacije, odreen teinom i
vrstom oteenja ali i mnogim drugim specifinostima poput karakternih
osobina deteta, steenih navika, genetskih predispozicija, sredine u kojoj ivi, opteg zdravstvenog stanja i sl. Zbog toga roditelji prvo moraju
to detaljnije da se upoznaju sa problemom sa kojim se suoava njihovo dete, sa dostupnim nainima rehabilitacije i njihovim dometima, sa
potencijalnim buduim opasnostima i pretnjama, sa najgorim, ali i sa
najboljim moguim ishodima.
Takva priprema olakava donoenje nekih kljunih odluka poput
pronalaenja specijaliste koji e postaviti konanu dijagnozu i terapeuta koji e sa detetom raditi rehabilitacione tretmane, odabira slunih
pomagala koja e dete nositi, odluka o hirurkim intervencijama kojima
e eventualno morati da se podvrgne, izbora vrtia i kole koje e
pohaati i sl. Sve su to odluke koje, moda, nemaju uvek presudan, ali
svakako imaju veliki i dalekoseni uticaj na razvoj deteta, na tok i na
uspeh rehabilitacije a, samim tim, i na celokupan njegov budui ivot.
Iz tog razloga, pokuala sam na narednim stranama da sublimiram
sva ona znanja koja smo sakupljali prethodne dve godine itajui raznu
strunu i popularnu literaturu, razgovarajui sa drugim roditeljima ija
deca imaju oteen sluh i sluajui savete i uputstva koje su nam davali terapeuti. Pored toga, pokuala sam to vernije da prenesem i neka
od naih najlinijih iskustava do kojih smo sami dolazili trudei se svim
snagama i umeem da pomognemo svom detetu na to je mogue bolji
i efikasniji nain.
Iako naa borba jo uvek nije potpuno zavrena, iza nas ve stoji
mnogo dobijenih bitaka. Ovom knjigom elim da pruim podrku onim
roditeljima koji se tek susreu sa oteenjem sluha svog deteta i da
podelim sa njima, kao i svima drugima koji su zainteresovani za reha6

bilitaciju govora dece oteenog sluha, iskustvo koje smo kao porodica
sticali uestvujui zajedno kao tim u rehabilitaciji govora nae
devojice.
Oteen sluh nae erke uzrokovan je njenim prevremenim roenjem.
Iako se veliki broj prevremeno roenih beba uspeno izbori i oko
etvrtog petog roendana stigne u psihomotornom razvoju svoje na
vreme roene vrnjake, posledice prevremenog roenja esto nisu nimalo zanemarljive, a neke od njih se mogu manifestovati tek u prvoj,
drugoj, pa i kasnijim godinama ivota deteta. Roditelji, i pored ogromnih
mogunosti moderne neonatologije, vrlo brzo budu suoeni sa realnim
rizicima i sa injenicom da ti rizici ne prestaju izlaskom bebe iz bolnice
ve predstavljaju potencijalnu opasnost tokom itavog perioda njenog
razvoja, a nekada i due od toga. Njihovoj bebi mogu ozbiljno biti
ugroeni sluh, vid, srce, plua, psihomotorni razvoj i jo mnogo toga.
Samo prevremeno roenje nije tema ove knjige. Ipak, odgajanje i
nega nae prevremeno roene devojice, doneli su nam odreena
specifina iskustva koja su nam pomogla da se, kasnije, moda lake
suoimo sa njenim oteenjem sluha i neophodnom rehabilitacijom,
nego to bi to inae bio sluaj. Iz tog razloga sledea poglavlja
predstavljaju krau digresiju o prevremeno roenim bebama.
Sve o roditeljstvu
Kod prevremenog roenja, pogotovo ako je u pitanju prva beba,
roditelji se ve na samom poetku susreu sa izazovima koji sa sobom
nose kompletno preispitivanje ivotnih prioriteta, naina i stila ivota,
odreenih principa i stavova Roditeljstvo se prvo upoznaje u njegovom
najstranijem i najbolnijem vidu. Za razliku od radosti koju osete
roditelji kada dobiju prinovu - simbol novog ivota, nade, budunosti prvo to osete roditelji prevremeno roene bebe jeste uasavajui
strah za ivot svog deteta koje, zapravo, nisu jo ni upoznali.
Takvo vanredno stanje moe da traje danima, nedeljama, a vrlo
7

esto i mesecima. Sve preanje ideje o tome kako e izgledati ivot

kada doe beba, sve elje i planovi iile u vidu naivnih matarija
povlaei se pred zastraujuom realnou ispunjenom samo strahom
i neizvesnou. Najvaniji prioritet postaje borba za ivot koju vodi njihova tek roena beba, a iji ishod sa sigurnou ne moe predvideti
niko na svetu, ni jedan doktor, ni jedan strunjak, ma koliko dobar bio.
Ipak, iako suoene se sa bezbroj nepovoljnih okolnosti koje ih ivotno
ugroavaju, svaki dan, svaki sat, prevremeno roene bebe ostvaruju
nezamislive podvige. Roditelji, koji bi prirodno trebalo da budu oni koji
tite, neguju i poduavaju, mogu jedino strepei da posmatraju tu
neravnopravnu borbu Davida i Golijata, uei od svog tek roenog deteta najvanije ivotne lekcije o istrajnosti, upornosti i borbenosti.
Luna se rodila iznenada, u 26. nedelji, teka 940 grama, sa
izuzetno nepovoljnim lekarskim prognozama. Neizvesnost i strah trajali su mesecima. I najmanja pomisao na konani ishod nosila je sa
sobom zebnju koji ledi krv u ilama. Svaka popijena kap mleka,
meutim, svaki samostalni udah, svaki novi dobijeni gram, inili su
nas istovremeno i najponosnijim roditeljima na svetu i terali su nas
da bezrezervno verujemo u udo, mimo svih loih prognoza i
zastraujuih statistika.
ivo i zdravo
Verujem da e se svi sloiti sa mnom da je najvanija stvar na
svetu za svakog roditelja da mu dete bude zdravo, pa, tek zatim, sreno,
uspeno i sve ostalo to obino sledi Kada je, meutim, prvo to
osetite kao roditelj samo strah za ivot svog deteta, sve to elite jeste
da ono bude ivo. A zdravo?
Prevremeno roene bebe nisu bolesne bebe. Zbog svoje nezrelosti,
meutim, one nisu spremne za samostalan ivot i zavisne su od stalne
doktorske nege, od aparata i od lekova. Na odeljenjima intenzivne nege
8

neonatologije, doktori uglavnom ne govore o dalekim prognozama, a

teko da ete od njih ikada uti odrednicu Dobro je. U najboljem
sluaju stanje bebe e opisati kao - Stabilno. U takvim okolnostima
jedino to moe da se vrednuje jeste borba - borba za svaki novi dan
koji daje novu ansu za pozitivan ishod.
S obzirom na to da je Luna na odeljenju intenzivne nege provela
preko dva meseca, razvili smo svojevrstan sistem tumaenja
doktorskih rei i gestova kako bismo iz turih i najee zabrinutih
komentara, ipak, uli zapravo ono dugo eljeno Dobro je. Prvih
mesec dana disala je iskljuivo uz pomo respiratora. To je prilino
dug period, ak i za toliko nezrele bebe. Nemogunost samostalnog
disanja znaila je ozbiljnu vitalnu ugroenost, a svaki novi dan na
respiratoru nosio je sa sobom, izmeu ostalog, i sve veu opasnost od
mnogobrojnih dugoronih posledica. U toj situaciji, kada joj je ivot
bio konstantno ugroen bukvalno svakog trenutka, strepnja zbog
moguih kasnijih posledica po zdravlje uvek je ila za pola koraka iza
ogromne elje da naa devojica u budunosti ima ivot, da raste,
da ima svoje patnje ali i svoje sree, svoje bolne padove ali i velike
pobede. Iz te perspektive, svi rizici delovali su manje strano i lake
reivo. Iskustva, koja smo tada stekli donela su nam sa sobom i uvid
u to da su dobro i loe, zdravo i bolesno, esto vrlo relativne kategorije, a da je sam ivot zapravo mnogo vei od pukog zbira naih
strepnji, strahova, nadanja i elja.
Kad priroda zakae
U prvoj i u drugoj godini svakog deteta psihomotorni razvoj je
izuzetno intenzivan. Kod prevremeno roene dece, meutim, roditelji
se ne mogu osloniti na to da e priroda pre ili kasnije sama regulisati
stvari. Nekada se i to dogodi, ali mnogo ee nije ba sasvim tako.
Ukoliko se u kljunom periodu njihovog razvoja propusti adekvatna
9

stimulacija i rehabilitacija, kasnije ju je mnogo tee sprovoditi,

rezultati su neizvesniji, a posledice mogu biti vrlo ozbiljne, nekada
nepopravljive. Zbog toga je neophodno da se od poetka deluje i
razmilja preventivno.
Kada ne mogu da raunaju na prirodu, roditelji se suoavaju sa
injenicom da je za razvoj njihovog deteta i kvalitet njegovog ivota
presudno upravo ono to e sami uiniti za njega. Vetine poput okretanja na bok, dranja glave, samostalnog sedenja, puzanja, hodanja,
progovaranja, koje kod obinih beba dolaze spontano i naizgled
neprimetno, za prevremeno roenu decu predstavljaju ciljeve koji se
postiu tek uz mnogo svakodnevnih, upornih vebi. Iz tog razloga, ove
bebe od najranijih dana moraju da se usmeravaju ka tome da budu
istrajne vrednice koje za svaki uspeh moraju da se potrude. U praktinom
ivotu roditelja to podrazumeva posveenost i intenzivan rad sa detetom, ali i beskrajno strpljenje i fleksibilnost jer rezultati esto dolaze
sporo i po nekom svom udnom ritmu, kod svakog deteta drugaije.
Po Luninom dolasku kui, sledio je dug period ispunjen stimulativnim fizijatrijskim vebama i estim kontrolama kod razliitih
doktora specijalista koji su pratili njen razvoj. Nae strepnje i strahovi
nisu nestali, meutim ona je rasla, ne gubei ni malo svoju
karakteristinu istrajnost i borbenost koje je ispoljila jo u inkubatoru.
Uz prilino intenzivan reim vebi, napredovala je polako ali
konstantno, ne skidajui osmeh sa lica i ispunjavajui nam svaki dan
neizmernom radou i ponosom. U meuvremenu, oko njenog
osamnaestog meseca, doli smo konano i do prvih koraka. Celokupan psihofiziki razvoj je ukazivao na to da se laganim ali sigurnim
koracima pribliava svojoj generaciji koja je roena na vreme.
Izgledalo je da stres prevremenog roenja i svi potencijani rizici polako postaju deo porodine istorije

10

II

Moje dete ne uje

Kako se plasticitet slunih centara kore velikog mozga sa uzrastom
smanjuje, od fundamentalnog znaaja je otkrivanje oteenja sluha do
navrene 2. godine ivota. Samo pravovremena akustika stimulacija
slunih centara omoguava formiranje adekvatnih slunih mapa to je
osnovni preduslov za razvoj govora. 1

Roditelji esto ne primete na vreme da dete ima oteen sluh

zbog toga to osim izostanka govora, naizgled, nita drugo ne ukazuje
na to. Deca oteenog sluha nekada toliko dobro uspevaju da se prilagode svom stanju da je za laika zaista teko da primeti da ne uju ili da
uju loe. Ponekad, kod lakih ili specifinih oteenja, ak i govor
pone da se razvija na vreme, pa samo lo izgovor ili neke druge
specifinosti mogu ukazivati na to da postoji problem. Svako dete je
jedinstveno. Deava se da deca sa relativno lakim oteenjem sluha
imaju ozbiljne probleme u razvoju govora, ali i da oni sa tekim
oteenjima mnogo lake razviju govor nego to bi se moglo oekivati.
Zbog toga je neophodno da i na najmanju sumnjivu naznaku,
miljenje o stanju deteta obavezno daju strunjaci - logopedi, surdolozi,
psiholozi i dr. Razvoj govora moe izostati zbog oteenog sluha, ali i iz
mnogih drugih razloga. Koji god da je razlog, kljuna stvar je da se
problem otkrije to ranije, kako bi se pravovremeno poelo sa rehabilitacijom.
Najintenzivniji i najosetljiviji period razvoja govora odvija se od
roenja, pa do detetove tree godine. Zbog toga, to se ranije pone sa
adekvatnom rehabilitacijom dece oteenog sluha, ona se lake sprovodi, rezultati su kvalitetniji, a deca imaju veu ansu da do kolskog
1 Znaaj savremenih audiolokih metoda u ranoj dijagnostici oteenja sluha kod dece,
Slobodanka Lemaji Komazec, Zoran Komazec, Ljiljana Vlaki, Kliniki centar Vojvodine, Novi
Sad, Klinika za bolesti uva, grla i nosa, struni lanak, Med. Pregl. 2007, LX (5-6) 261 266,
Novi Sad, maj jun

11

uzrasta dostignu standardne razvojne norme.

Dete koje ima oteen sluh, govor ne usvaja spontano iz svoje okoline kao deca koja se uobiajeno razvijaju. Dok obino dete od samog
roenja usvaja maternji jezik sluajui svakodnevno majku, oca i ljude
oko sebe kako govore, dete oteenog sluha govor mora da ui na
drugaiji nain, slino kao to se ui strani jezik. To su dva potpuno
razliita naina uenja koji funkcioniu po razliitim zakonitostima.
Zbog toga je razvoj govora dece sa oteenim sluhom nemogue
ozbiljno uporeivati sa nainom na koji se odvija uobiajen razvoj
govora. to je dui vremenski period koji dete oteenog sluha provede
bez adekvatne stimulacije, pogotovo ako taj period zahvata drugu i
treu godinu ivota i kasnije, posledice po razvoj govora e biti
dalekosenije, rehabilitacija komplikovanija, a ishod neizvesniji.
Neki pedijatri, naalost, jo uvek i do tree godine ne upuuju
logopedu dete koje nije progovorilo, pogotovo kada su u pitanju muka
deca za koju tradicionalno vai nepisano pravilo da kasnije progovaraju
od devojica. To je jo jedan od razloga zbog koga se i dalje deava da
oteen sluh ili neki drugi razvojni problemi budu otkriveni u kasnijem
uzrastu deteta, to povlai sa sobom teu i dugotrajniju rehabilitaciju i
trajne, esto nepopravljive posledice.
Iako smo od poetka bili pripremljeni na sve mogue razvojne i
zdravstvene rizike, konano saznanje da naa devojica ne uje bilo je
za nas skoro jednako stresno i okantno kao i samo njeno prevremeno
roenje. Dijagnoza oteenog sluha uspostavljena je u uzrastu od
godinu dana i osam meseci.
Kako je mogue da roditelj ne primeti tako ozbiljan problem kod
svog deteta!?! Sve vreme, sve nae aktivnosti bile su usmerene upravo
na to da pratimo njen razvoj do najsitnijih detalja. Po samom dolasku
iz bolnice, kada je naa devojica imala svega tri i po meseca, primetili smo da ona ni na koji nain ne reaguje na zvuk. Na linu inicijativu,
uz podrku pedijatra, odveli smo je, naravno, na kontrolu sluha.
Prvi rezultati, meutim, kao i rezultati svih narednih testova tokom
12

godinu i po dana kontrola, uvek su upuivali na optimistinu prognozu,

uz savete da se sprovodi adekvatna fizikalna terapija i odgovarajua
zvuna stimulacija u kunom okruenju. Najvie nas je ohrabrivalo to
to su vremenom poele da se pojavljuju prve faze prelingvalnog
razvoja govora (gukanje, brbljanje, babling), kao i odreene reakcije na zvuke i na govor. Izgledalo je kao da kanjenje u razvoju govora
i nedosledne reakcije na zvuke zaista samo prate celokupno kanjenje
u razvoju motorike zbog prevremenog roenja i da e, uz adekvatnu
stimulaciju, stvari vremenom doi na svoje mesto.
Zbog toga nas je konana dijagnoza oteenog sluha, i pored svega, zatekla, zapravo, potpuno nepripremljene. Oseali smo nevericu,
bes, strah, krivicu Na stotinu puta smo iitavali sve one prethodne
izvetaje na kojima je pisalo sluh verovatno uredan i premotavali
kune video snimke traei momente gde se nae dete okree na ime,
igra uz muziku, reaguje na zvuke
Ponovili smo testove u drugoj ustanovi, ovoga puta uraene mnogo opsenije, u snu. Nadali smo se da je u pitanju greka. Konana
dijagnoza, meutim, bila je jo gora od prethodne ne samo da se
radilo o oteenju sluha, ve je to bilo oteenje najteeg stepena.
Vie nije bilo mesta za sumnju. Ovoga puta rezultat testa je bio izraen
u neumoljivim ciframa koje su pokazivale da nae dete ne moe da
uje gotovo nita to je tie od zvuka motorne testere.
Znajui koliku je vanost imala fizikalna rehabilitacija za celokupni
dotadanji razvoj nae devojice, odlino smo shvatali da godinu i po
dana nije mali period koji je proputen i da e njen govor biti ozbiljno
ugroen ukoliko se odmah ne pone sa intenzivnom rehabilitacijom.
Sve ono to kroz ta smo proli od njenog roenja, pa do dugo
ekanih prvih koraka, izgledalo je samo kao pripremna veba za
glavnu borbu koja je tek sledila - borbu za prve rei.
Dijagnostika
Da bi se uspeno i na vreme dijagnostifikovao problem oteenog
sluha potrebna je koordinisana saradnja razliitih strunjaka pedijatra
13

(koji, posle roditelja, prvi treba da izrazi sumnju ukoliko postoje neke
indikacije), orl specijaliste, logopeda, surdologa, psihologa, nekada
fizijatra, neurologa i dr.
U cilju dijagnostike obavlja se serija razliitih testova (skrining sluha
kod novoroenadi, OAE, BERA, ASSR, audiometrija, timpanometrija). Uz pomo rezultata testova i surdoloke opservacije odreuje se
stepen oteenja sluha i propisuje se aplikacija odgovarajuih slunih
aparata ili ugradnja kohlearnog implanta.
Uporedo sa tim, to je mogue pre, zapoinje se i rehabilitacija govora i praenje celokupnog razvoja deteta u vidu kontinuiranih adekvatnih
terapija voenih od strane surdologa, u saradnji sa psiholozima, logopedima, fizijatrima, specijalnim vaspitaima, i drugim strunim
saradnicima.
To su neophodni preduslovi da bi dete oteenog sluha uopte dobilo mogunost da razvije govor i da se dalje neometano razvija.
Vrste i uzroci oteenja sluha
Oteenje sluha moe se odnositi na spoljanje, srednje i
unutranje uho i na osnovu toga moe biti konduktivno (sprovodno),
senzorineuralno (perceptivno), meovito (konduktivno senzorineuralno) i neuralno.
Konduktivna oteenja sluha tiu se spoljanjeg i srednjeg uha.
Takva oteenja najee se mogu korigovati lekovima ili hirurkim
putem.
Senzorineuralna oteenja odnose se na unutranje uho, sluni
ivac i centre u mozgu. Ova oteenja su u najveem broju sluajeva su
trajna i zahtevaju korienje pomagala (noenje slunih aparata ili
ugradnju kohlearnog implanta).
Meovito oteenje sluha je kombinacija prethodna dva oteenja i
zahteva kompleksniji pristup u dijagnostici i terapiji.
Neuralno oteenje sluha podrazumeva oteenje slunog nerva.
14

Sluni aparati I kohlearni implanti ne mogu biti od velike pomoi u

ovom sluaju zbog toga to ne postoji nain da se zvuna informacija
putem nerva prenese do mozga. Postoje, meutim, odreene specijalne vrste implanata (brainstem implanti) koji mogu biti od pomoi u
nekim sluajevima ak i kod ovakvih oteenja.
Oteenje sluha kod dece moe imati razne uzroke. Tokom
trudnoe majke, razne virusne infekcije, ototoksini lekovi, hronina i
infektivna oboljenja i sl. mogu otetiti sluh deteta dok se ono jo nalazi
u stomaku.
Na samom roenju uzroci oteenja sluha bebe mogu da budu prevremeni poroaj, niska telesna teina, modana krvarenja, ostanak bez
kiseonika, povean bilirubin u krvi i dr.
Kasnije, tokom razvoja deteta, uzroci oteenja mogu da budu este
i neadekvatno leene upale srednjeg uva, uveani trei krajnik, visoke
temperature (preko 39 C), este infekcije respiratornih organa, encefalitis, menigitis, febrilne konvulzije, ototoksini lekovi, povrede
glave
Naravno, oteenje sluha moe biti uzrokovano i naslednim faktorom,
a nekada jasan uzrok nikada ni ne bude otkriven.
Teina oteenja sluha
Zvuk se prostire kroz prostor u vidu talasa. Zvuni talas kao i svaki
drugi talas, poseduje odreenu frekvenciju. Frekvencije se iskazuju u
hercima (Hz). ovek zvune signale razliitih frekvencija subjektivno
registruje kao razliite visine zvuka. Iz tog razloga niske frekvencije
odgovaraju subjektivnom doivljaju dubokih zvukova, a visoke
frekvencije se odnose na visoke zvukove.
Zdravo ljudsko uho moe registrovati zvukove na frekvencijama od
16 Hz do 20 000 Hz. Svi zvukovi frekvencije ispod 16 Hz nazivaju se
infrazvukovima, a zvukovi frekvencije vie od 20 000 Hz nazivaju se
15

ultrazvukovi. Ni jedne ni druge ne moe da registruje ljudsko uho.

Govorne frekvencije kreu se na podruju od 500 pa do 4000 herca. U
tom rasponu se uglavnom i odreuje teina oteenja sluha.
Pored frekvencije, za razumevanje oteenja sluha vana je i jaina
zvuka. Jaina zvuka se iskazuje u decibelima (dB). Oteenje sluha se
izraava u decibelima uzimajui u obzir podruje govornih frekvencija
koje su zahvaene oteenjem. Oteenje sluha ne mora biti, a najee
i nije, jednako na svim frekvencijama. Od visokih frekvencija, na primer,
vie zavisi koliko e osoba oteenog sluha jasno razumeti govor i
razlikovati meusobno sline glasove, dok niske frekvencije imaju
funkciju neke vrste nosilaca zvuka. Vrlo je vano razumeti da nain na
koji osoba oteenog sluha doivljava zvuke i govor nema veze iskljuivo
sa njihovom jainom, kao to se esto pogreno pretpostavlja. Osoba
oteenog sluha zvuk ne doivljava kao da je jednostavno utian. Zbog
toga obino nema velikog uinka ukoliko viete dok govorite sa takvom
osobom. U zavisnosti od vrste i intenziteta oteenja i frekvencija koje
su zahvaene, osoba oteenog sluha ima manje ili vie izmenjenu
zvunu sliku (drugaije uje zvuke i rei) u odnosu na ljude zdravog sluha.
Najea podela oteenja sluha polazi od blagog oteenja koje se
kree od 26 do 40 decibela, preko umerenog oteenja od 56 do 70
decibela i tekog oteenja od 71 do 90 decibela, pa do veoma tekog
oteenja ili takozvane gluvoe koje se kree od 90 decibela pa navie.
Radi lakeg razumevanja, potrebno je naglasiti da oznaeni decibeli
predstavljaju donji prag sluanja, taku ispod koje osoba oteenog
sluha ne moe da uje zvuk.
Koja god da je vrsta oteenja u pitanju i koji god da je uzrok doveo
do njega, ono e neizostavno u odreenoj meri uticati na razvoj govora
deteta. Uslovno reeno, sam problem oteenog sluha, danas se relativno lako reava. Na tritu postoji veliki izbor tehnoloki inovativnih
slunih aparata koji pomau i kod izuzetno tekih i komplikovanih oteenja,
a kod najteih sluajeva postoji opcija ugradnje kohlearnog implanta.
Izuzetno su retki sluajevi kada ni jedna od ovih opcija ne moe da bude
16

od pomoi. To, meutim, ne samo da nije dovoljno, nego predstavlja

tek jedan mali korak u borbi koja tek predstoji - omoguiti detetu da
pravilno razvije govor. Iz tog razloga ono to predstavlja najvaniji, najhitniji i najzahtevniji deo tretmana oteenog sluha prvenstveno se
tie habilitacije i rehabilitacije govora deteta.
Meu kljunim faktorima koji direktno utiu na tok, duinu i kvalitet
rehabilitacije izdvajaju se pre svega uzrast deteta u momentu kada se
otkrije oteenje sluha, teina i vrsta samog oteenja, razvojna faza u
kojoj se dete nalazi, postojanje dodatnih oboljenja ili potekoa u
razvoju, sredina u kojoj dete odrasta
Ipak, pored svih navedenih faktora, nain na koji se prema rehabilitaciji postave roditelji, odnosno oni koji se o detetu staraju, imae,
verovatno, odluujui uticaj na njen krajnji ishod.

17

III

Porodica i rehabilitacija govora deteta

Odgajati dete oteenog sluha predstavlja svojevrstan izazov sa
kojim se nosi svaki roditelj pojedinano na svoj nain. To je, meutim,
situacija koja se neminovno odraava na ivot komplete porodice i, u
zavisnosti od toga kako se prema njoj postave, moe imati pozitivan ili
negativan uticaj na sve njene lanove, a prvenstveno na dete kome je
pomo potrebna.
Roditelji dece oteenog sluha moraju se suoiti sa injenicom da ne
postoji arobna pilula koja moe jednim potezom doneti reenje i da su
pred njima godine (ne nedelje, ne meseci, ve godine!) u kojima e
morati da obezbede svom detetu odgovarajua sluna pomagala, redovne terapije i dobre porodine uslove za to kvalitetniju rehabilitaciju.
Bez pravilne rehabilitacije govor deteta se nee razviti uopte ili e se
razvijati usporeno i nepravilno. U oba sluaja to e se negativno odraziti na psiholoki razvoj, socijalizaciju i osamostaljivanje deteta. O tome
ne treba gajiti nikakve iluzije. Zatvaranje oiju pred problemom i
odugovlaenje sa rehabilitacijom donee jedino ozbiljne i nepopravljive
posledice po dete.
Roditelji moraju biti svesni toga da je ispred njih zadatak koji zahteva,
pre svega, uporan, strpljiv i dugotrajan rad i koji ne doputa mnogo
vremena za gubljenje. Rehabilitacija govora je dugoroni proces u kome
se ciljevi ostvaruju polako i strpljivo. Razvoj govora je skokovit i
izuzetno sloen. Moe se desiti da dete u jednom periodu savreno
napreduje, a da zatim doe period stagnacije, pa ak i nazadovanja u
onome to je ve postiglo. Zbog toga roditelji moraju nauiti da crpe
energiju i iz najmanjih pomaka.
Sa druge strane, pored ozbiljnog i upornog rada, rehabilitacija
zahteva oputenu atmosferu u porodici, kreativan duh i pozitivnu
energiju. Dete se na taj nain stimulie spontano, kroz igru i svakodnevne
aktivnosti, a da nije ni svesno toga da zapravo ui govor. U svakod18

nevnom ivotu, naravno, nemogue je postii i zadrati takvo idealno

stanje. Usponi i padovi su sastavni deo ovog procesa. Sa jedne strane,
potrebno je suoavanje sa mnogobrojnim strepnjama, strahovima,
ambicioznim eljama i frustracijama, a sa druge strane neophodno je
negovanje entuzijazma i vere u pozitivan ishod. Naalost, ne postoji
kola za roditelje. Normalno je da e u poetku svi povremeno greiti i
tapkati u mraku. Ono to je, svakako, neophodno jeste beskrajno
strpljenje, tolerancija, istrajnost i, naravno, ljubav.
Kada dete ima oteen sluh potrebno je da rehabilitacija govora
postane sastavni deo ivota njegove porodice. Prilagoavanje porodice
takvoj rehabilitaciji koja je postepena i dugorona sa rezultatima koji
nisu do kraja predvidivi, predstavlja stresan proces koji uvek, u
odreenoj meri, pomera okvira ustaljenog naina ivota. Kroz taj krizni
period svaka porodica prolazi na svoj nain. Potrebno je da proe
odreeno vreme kako bi proao prvi period krize koji karakterie strah,
malodunost, krivica, zbunjenost i neizvesnost i kako bi se svi lanovi
porodice prilagodili novim okolnostima. Posle tog perioda problemu se
pristupa mirnije i mogue je sa racionalnijeg aspekta sagledavati
razliite opcije za njegovo prevazilaenje. Kada se jasno utvrdi nain na
koji se porodica postavila prema problemu i konkretni koraci koje je
potrebno preduzeti kako bi se krenulo ka reenju, ivot polako, ponovo
poinje da funkcionie u nekom mirnijem, ustaljenom ritmu. Nekada,
meutim, kada krizni period ne jenjava ni posle dueg vremena, pomo
sa strane zaista moe da bude dragocena, a nekada je i neophodna.
Razmena iskustava sa drugim roditeljima koji prolaze kroz sline
probleme, moe pomoi da se naizgled nereivi problemi sagledaju iz
novih uglova. Neke institucije u okviru svog programa rehabilitacije govora dece, kao podrku porodici organizuju psiholoka savetovalita i
porodinu terapiju. Da bi rehabilitacija govora bila sveobuhvatna i da bi
se optimalno sprovodila, vano je da porodica bude jaka i postojana da
bi mogla da prui neophodnu podrku, prvenstveno detetu kome je
potrebna pomo, ali i svim ostalim svojim lanovima. Kako bi tako neto
bilo mogue, neophodno je da se rehabilitacija doivi kao okolnost koji
19

oplemenjuje i dodatno obogauje porodicu, a ne kao faktor koji je

ugroava i ometa njeno funkcionisanje.
Roditelj - saradnik
U procesu rehabilitacije govora deteta jedan od roditelja, najee
majka, odreuje se kao roditelj saradnik. On ima zadatak da u saradnji
sa terapeutom iz roditeljskog ugla aktivno prati i evaluira postignute
rezultate rehabilitacije, kao i da, kod kue, sprovodi sa detetom
propisane stimulativne vebe kao dopunu terapijama. Roditelju - saradniku koji je u stalnom radnom odnosu u ovu svrhu je zakonom
omogueno plaeno odsustvo sa posla do navrene pete godine deteta. Nekada, zbog spreenosti roditelja, ulogu saradnika u rehabilitaciji
mogu da preuzmu baka, deka ili neki drugi lan porodice blizak detetu.
Roditelj saradnik se lako moe nai u nezavidnoj poziciji nekoga ko
je zaduen za rad sa detetom, pa je, samim tim, nezvanino i najodgovorniji za rezultate koje dete postie. To stvara odreeni pritisak i moe
delovati kao neravnopravna podela odgovornosti i obaveza izmeu
roditelja. Drugi roditelj, koji nije do te mere upuen na terapije i na tok
rehabilitacije, obino, mnogo lake i oputenije ulazi u spontanu igru sa
detetom i gradi sa njim leerniji odnos, neoptereen uputstvima terapeuta o vebama koje treba da se sprovode. Ukoliko takav disbalans
preraste u uobiajeni model ponaanja u svakodnevnom ivotu, vrlo
verovatno da e, pre ili kasnije, prouzrokovati krizu i negativno uticati
na funkcionisanje porodice, a samim tim i na kvalitet rehabilitacije.
Zbog toga je i za samo dete, ali i za ostale lanove porodice, mnogo
efikasnije i manje stresno ukoliko se, u skladu sa mogunostima, svi
kao tim angauju u rehabilitaciji.
Iako je roditelj saradnik glavna veza izmeu terapeuta i porodice,
svi lanovi porodice treba da budu upoznati sa prirodom oteenja
sluha deteta, sa fazom razvoja u kojoj se dete nalazi, sa nainom na koji
20

je preporueno da se komunicira sa detetom, sa potekoama koje su

trenutno aktuelne, sa stimulativnim igrama koje treba da se sprovode
u slobodno vreme i sl. Pored toga, moda je jo vanije upoznati sve
osobe bliske detetu sa onim to odmae rehabilitaciji (tepanje, vikanje,
pourivanje u govoru, forsiranje u vebama i sl.). Svakako je
neophodno da svi oni koji su bliski detetu i provode vreme sa njim, to
bolje razumeju ta podrazumeva oteenje njegovog sluha, koje su njegove mogunosti, a koja ogranienja, kao i ta je ono to dete u datom
momentu treba da savlada, kako bi se na to obratilo vie panje prilikom igre i komunikacije sa njim. Bake, deke i drugi bliski roaci mogu
biti izuzetno korisni saradnici u rehabilitaciji. Zbog nenametljivog i
spontanog pristupa koji imaju, dete sa njima esto mnogo lake moe
da savlada neke stvari koje mu teko idu na terapijama ili u radu sa
roditeljima. Deava se nekada da dete deluje dekoncentrisano i
nezainteresovano za igrice koje sa njim radi terapeut, da bi, kasnije,
kod kue, samoinicijativno pokuavalo da se igra ba takvih igara.
Ukoliko su ukuani u toku sa aktuelnim programom terapije lake e
moi da primete i adekvatno da podre takve pokuaje. Na taj nain
rehabilitacija postaje jedan od zajednikih porodinih ciljeva za koji
svaki lan daje svoj odreeni doprinos i jednako uestvuje i u tekim i u
lepim trenucima. Porodica tako postaje vra i povezanija iako su
okolnosti u kojima se nalazi oteavajue.
Odmah po postavljanju dijagnoze, objanjeno mi je da je
oteenje sluha mog deteta trajno i nepopravljivo, da e morati celog
ivota da nosi slune aparate, da e do polaska u kolu morati da ide
na terapije za rehabilitaciju govora, da te terapije daju prilino dobre
rezultate kao i da postoji specijalizovana kola za decu oteenog sluha ukoliko rezultati rehabilitacije ne budu omoguili uklapanje u redovan kolski sistem. Reeno mi je da, kao roditelj saradnik, do pete
godine deteta imam pravo na opravdano odsustvo sa posla i to je
otprilike bilo sve.
ta, meutim, tano podrazumeva ta moja nova uloga roditelja
21

saradnika ostavljeno mi je u velikoj meri na linu procenu.

Svi roditelji koji su proli kroz slinu situaciju odlino znaju koliko su
sve te informacije, iako sutinski tane, bile zapravo suvoparne i
nedovoljne u odnosu na stotine drugih pitanja koja su se svakim danom samo gomilala u mojoj glavi.
ta znai srednje teko oteenje sluha? Kako nastaje? Kako je
mogue da ne postoji nikakva ansa da se ikada popravi? ta znae
decibeli, a ta frekvencije? Kako to da moje dete ipak uje kad ga pozovem po imenu? Zato odreaguje kad lupim neim pored njega?
Kako e zvuati njegov govor? Od ega to zavisi? Da li e moi ikada
da slua muziku? Da li mogu da uinim jo neto da bih mu pomogla?
Kako rade sluni aparati? Da li njihovo noenje ima negativne efekte
na zdravlje deteta? Koji su im dometi? Da li zaista moraju toliko da
pite?
I jo bezbroj drugih pitanja, sa samo par slinih odgovora - Jo
uvek je rano da se o tome govori ne moe se tano znatiprevie ste
ambiciozni ne smete biti tako nestrpljivi ne moete nita vie
uiniti moraju da pite
Prethodno iskustvo nauilo nas je da ne poklanjamo previe
poverenja onima koji zastupaju kategorike stavove i tvrde da se
neto ne moe ili ne sme, bez jasnih argumenata i bez prostora za
mnogo pitanja. Luna se rodila sa samo par procenata anse da preivi.
Ve samim svojim postojanjem pobijala je veliki broj suvoparnih
statistika i apsolutnih istina. Mi kao njeni roditelji, nismo imali prava da stvari prihvatamo zdravo za gotovo i da se olako mirimo sa
neminovnostima. Takav stav bio bi suprotan svemu onom kroz ta
smo proli gledajui je kako se sa 940 grama i sa nekoliko alveola
umesto plua, suprotno svim okolnostima, svakoga dana neumorno
bori da prodie i da poraste, bodrei je i podstiui je u bezbrojnim
nespretnim pokuajima da samostalno napravi prvi okret, da propuzi, da se uspravi, da napravi prvi korak
Nauila nas je da upornost i nepokolebljiva borba imaju mo da
nemogue preobraze u ne-jo-mogue, a iz te take je mnogo
22

lake poverovati u ono eljeno, obeavajue sve je mogue i sagledati put koji do tamo vodi.
Uvek postoji jo neto to moete da uinite za svoje detei nije
tano da sluni aparati moraju da pite u uima deteta!
Shvatila sam da ukoliko ne ponem sama da upravljam situacijom
i ukoliko prepustim da ona upravlja mnome, samo gubim vreme i
osiguravam jedino put u neuspeh. Zbog toga sam se trudila da se to
bolje informiem. itala sam sve o razvoju govora i o rehabilitaciji
dece oteenog sluha to mi je dolazilo pod ruku. Istraivala sam na
internetu tu temu iz najrazliitijih moguih uglova. Pronalazila sam
druge roditelje koji imaju decu oteenog sluha i uporeivala njihova
iskustva. Traei odgovore na sva ona pitanja koja su me muila sklapala sam polako sliku o tome kako zapravo treba da izgleda
rehabilitacija govora deteta u praktinom ivotu i otkrivala da roditelji
ipak mogu da urade mnogo vie za svoju decu nego to se to ini na
prvi pogled.
Iz mnotva razliitih informacija i iskustava izdvajala se uvek
manje-vie ista sutina ne postoje brza reenja, rehabilitacija govora je spor proces koji u isto vreme zahteva veliku upornost i rad. Shvatila sam meutim i to da niko ne moe sa sigurnou da odredi granice
koje je uz strpljenje, istrajnost i nepokolebljivi entuzijazam mogue
dosei i prevazii.
Kako izabrati pravog terapeuta?
Izbor terapeuta izuzetno je vana stvar koju ne treba shvatiti olako jer ima dugoronu i vanu ulogu u procesu rehabilitacije deteta. U
tom sluaju nisu uvek presudne ni preporuke ni titule ni institucija u
kojoj terapeut radi. Od kljune vanosti je, meutim, da se uspostavi
kvalitetan odnos izmeu terapeuta i deteta. Svako dete, ma koliko malo
bilo, jeste individua za sebe. Kao i odrasli, ono nekada, iz ko zna kojih
razloga ne uspeva da ostvari dobru komunikaciju sa odreenom
23

osobom. I roditelji i terapeuti tu injenicu moraju uzeti u obzir.

Pored toga, izuzetno je vano da se roditelji na pravi nain informiu
o svim aspektima rehabilitacije govora njihovog deteta. Da bi
rehabilitacija imala to bolji uinak, terapeut i roditelj moraju da
funkcioniu kao saradnici. Zbog toga je neophodno da i roditelji sa terapeutom koji radi sa njihovim detetom ostvare to je mogue bolju i
otvoreniju komunikaciju.
Terapeut rehabilitaciji pristupa sa profesionalnog aspekta, naoruan
strunim znanjem i iskustvom. Roditelji, meutim, moraju uiti u hodu
i esto sami otkrivati reenja. Zbog toga je izuzetno vano pronai terapeuta koji e im biti dobar vodi u tome i koji e, vremenom, uzimati u
obzir njihova roditeljska iskustva jednako ozbiljno kao i oni njegova
struna uputstva. Da bi se to postiglo, neophodno je izgraditi osnovno
meusobno poverenje i uvaavanje.
Da bi rehabilitacija bila to efikasnija mora da se shvati kao timski
rad. A za timski rad je neophodno da svi budu dobro informisani i
usmereni ka istom cilju. Zbog loe komunikacije i estih nesporazuma
gubi se mnogo dragocenog vremena. Za roditelje je izuzetno vano da
budu potpuno otvoreni i da jasno iznesu svoja oekivanja, nedoumice,
strepnje i strahove, da pitaju bukvalno sve to im nije jasno i da ne odustaju dok im se stvari ne objasne na pravi nain. Od terapeuta, sa druge
strane, treba oekivati da aktivno ukljuuje roditelje u rehabilitaciju
deteta, da im daje jasne instrukcije za rad kod kue, da ih obavetava o
znaajnijim promenama koje se deavaju u razvoju njihovog deteta i da
ih sa uvaavanjem uzima u obzir kao neophodne uesnike u procesu
rehabilitacije.
Ipak, treba imati na umu, koliko god terapeut bio dobar ili lo,
rezultati rehabilitacije tiu se iskljuivo deteta, a za to niko ne moe biti
vie zainteresovan i motivisan od samih roditelja. Zbog toga je na
roditeljima i najvea odgovornost koju nosi sa sobom kako odluka o
izboru terapeuta tako i nain na koji e se posvetiti samostalnom radu
sa detetom kod kue.

24

Za razliku od rehabilitacije i fizijatrijskih terapija koje smo proli

u prvih godinu i po dana Luninog razvoja a koje su imale za cilj da
podstaknu i podre njen psihomotorni razvoj, ovoga puta je bilo jasno
da nije samo u pitanju jedan vremenski period koji treba maksimalno
posvetiti vebama, a posle koga emo nastaviti sa obinim ivotom.
Shvatili smo da rehabilitacija govora mora postati sastavni deo naeg
obinog ivota i da je moramo osmisliti i sprovoditi tako da ne bude
frustrirajua obaveza i teret koji e ivot uiniti tekim, ve pokretaki
motiv koji e ulepati i dati smisao godinama koje su ispred nas.
Doktorka, deiji fizijatar, koja je od prvih meseci pratila Lunin
razvoj, nauila nas je da su upornost, istrajnost, entuzijazam i pozitivan duh sutina svake uspene rehabilitacije i da je rad roditelja sa
detetom kod kue jednako vaan kao i vebe koje sa njim sprovode
obueni fizioterapeuti.
Kako bismo se to bolje snali u toj ulozi, nesebino nas je podravala
savetima i sugestijama - od toga kako da najefikasnije uredimo
prostor u kome dete boravi i kako da ga kroz igru podstiemo i
motiviemo da samostalno ui i istrauje, pa do detaljnih uputstava o
tome kako da ispravno sprovodimo konkretne stimulativne vebe,
koja je njihova svrha i ta je njihov krajnji cilj. Takav pristup donosio
je odline rezultate u rehabilitaciji nae prevremeno roene
devojice.
Jasno je bilo da treba pronai nain na koji bi se u takvom duhu
sada organizovalo i sprovoenje rehabilitacije govora. Kao prvi korak,
neophodno je bilo pronai terapeute koji svoj rad zasnivaju na slinim
principima. Na sreu, nismo dugo lutali.

25

Kako odabrati adekvatne slune aparate?

Na samom poetku, tek to se suoe sa oteenim sluhom svog
deteta, roditelji su ve u situaciji da moraju to bre da donesu izuzetno
vanu odluku o izboru slunog pomagala koje e njihovo dete nositi. Sa
jedne strane, vremena za gubljenje nema, a sa druge strane, trite je
preplavljeno najrazliitijim proizvodima o ijim karakteristikama roditelji
najee nemaju ni osnovno predznanje. Svake godine u ovom
segmentu tehnologija napreduje neverovatnom brzinom, poboljavajui
performanse i kvalitet slunih pomagala do nesluenih razmera. Naravno, u skladu sa tim, i cene se kreu u vrlo irokom rasponu.
Odreenu sumu novca pokriva socijalno osiguranje deteta. Deava
se nekada, meutim, da je priroda oteenja sluha takva da jeftiniji
sluni aparati koje pokriva socijalno osiguranje ne omoguavaju optimalnu korekciju sluha koja bi bila mogua sa modernijim, ali i znatno
skupljim modelima. Situaciju dodatno komplikuje injenica da svako
dete ima specifino oteenje i da doivljava zvuk na sebi svojstven
nain. Zbog toga niko sa stopostotnom sigurnou ne moe da
pretpostavi kako e neko dete da reaguje na odreeni model slunog
aparata.
Prilikom ovog izbora svakako su neophodni saveti i sugestije
surdologa koji svakodnevno praktino rade sa decom oteenog sluha.
Od njih roditelji treba da saznaju koje karakteristike sluni aparat njihovog deteta neophodno mora da poseduje da bi odgovarao konkretnom
oteenju. Korisno je sasluati i iskustva roditelja ija deca ve neko
due vreme koriste slune aparate. Naravno, presudnu ulogu mora da
ima reakcija samog deteta tokom probnog perioda noenja aparata
(proizvoai, uglavnom, omoguavaju probni period od nekoliko nedelja bez obaveze kupovine).
Dok je dete suvie malo ne moe samo da opie kako uje i nije
pozdan saradnik za izvoenje audimoetrijskog testa. U tom periodu,
presudnu ulogu u proceni oteenja sluha imaju rezultati ostalih testova
26

i surdoloka opservacija detetovog stanja. Nakon opservacije, terapeut

- surdolog, uzevi u obzir sve informacije kojima raspolae, pravi audiogram na kome je oteenje izraeno u frekvencijama i u decibelima.
Prema tom audiogramu podeavaju se sluni aparati koje e dete nositi.
Mora se imati u vidu da je detetu potrebno vreme da se privikne na
sluni aparat i da svaka promena, bilo da su u pitanju novi aparati bilo
da se radi samo novo podeavanje, zahteva i odreenu ponovnu
adaptaciju deteta.
Na tritu postoje raziiti modeli slunih aparata koji po tehnikim
karakteristikama pokrivaju i najdublja oteenja sluha. Postoje,
meutim, ogromne razlike, kako u njihovom kvalitetu tako i u ceni. Pri
izboru slunog aparata za dete neophodno je uzeti u obzir injenicu da
je kritian razvoj govora upravo u najranijem uzrastu. Shodno tome,
detetu treba obezbediti to je mogue kvalitetniji zvuk kako bi bilo to
bolje stimulisano.
Najnovije generacije digitanih slunih aparata predstavljaju pravu
tehniku revoluciju u obradi zvuka, u odnosu na samo par godina starije
modele. Treba, meutim, uzeti u obzir i injenicu da veliki broj
karakteristika modernih slunih aparata deca najmaeg uzrasta
jednostavno ne mogu da koriste (wi-fi sistemi, apikacije za mobilne
telefone i sl.) pa je bespotrebno davati velike svote novca na njih.
Uglavnom svi proizvoai slunih aparata nude nekoliko cenovnih
rangova za svaki model, prilagoenih upravo potrebama i mogunostima
korisnika. Neki proizvoai imaju i posebne pedijatrijske serije aparata
namenski prilagoene i optimizovane za deiju upotrebu.
Ukoliko dete i pored odgovarajuih slunih aparata za odreeni vremenski period ne pokae eljeni napredak u razvoju govora, roditeljima
se obino predlae razmatranje ugradnje kohearnog impanta. Ova
operacija se ve godinama uspeno izvodi u veem broju naih ustanova. Detetu se operativnim putem ugrauje kohlearni implant koji ima
zadatak da zameni funkciju oteenog unutranjeg uha. Ukoliko ne
postoje jo neke kompikacije vezane za sluni ivac ili centre u mozgu,
kohlearni implant obezbeuje detetu mnogo kvalitetniji i jasniji zvuk

27

nego to to moe i jedan sluni aparat. To, meutim, ne znai da tom

detetu nee biti potrebna rehabilitacija govora.
Sama mogunost da uje zvuke ne znai i da e se detetov govor
spontano razvijati. To zavisi od mnogo faktora, a prvenstveno od toga u
kom uzrastu se dete nalazi, u kojoj fazi razvoja govora i da li je i koliko
vremena proputeno bez rehabilitacije. Kako god, intenzivna
rehabilitacija govora je nezaobilazan deo terapije svakog deteta sa
oteenim sluhom bilo da nosi slune aparate ili ima ugraen kohlearni
implant.
Stimulativno okruenje
U predkolskom periodu brzina stvaranja veza i broj novih veza neurona je neuporedivo vei nego posle sedme godine. Unutar mozga odigrava se borba za dominaciju meu neuronima, stvaraju se nove veze
izmeu aktivnih neurona i novi komandni putevi. Podstie se razvoj
vanih centara u mozgu, formira se itava mrea novih puteva
neaktivni neuroni odumiru, a neaktivni putevi se gube. U toj stimulaciji neurona je odgovor na pitanje hoe li dete dosegnuti svoje
bioloke potencijale ili ne.2

Rehabilitacija je zadatak koji roditelji moraju da shvate izuzetno

ozbiljno i odgovorno, kao i bilo koju drugu brigu o zdravlju svog deteta.
Za roditelje je esto teko i bolno da se pomire sa tim da njihovo dete
mora svakodnevno da radi dok ostala deca bezbrino provode detinjstvo u igri. esto zbog toga ine detetu medveu uslugu
tako to su kod kue preterano popustljivi prema njemu. Dete moe
postati zbunjeno tim dvostrukim arinima po kojima se od njega na
terapijama oekuje da bude disciplinovano i fokusirano, dok mu se kod
kue povlauje i doputa suvie leerno ponaanje.
Sa druge strane, moe se desiti da roditelji previe forsiraju dete,
traei od njega da i kod kue radi jednako intenzivno kao i na terapi2 IQ deteta briga roditelja, dr Ranko Rajovi, Novi Sad, 2009. MENSA NTC sistem uenja

28

jama, nadajui se da e na taj nain bre napredovati i postizati

kvalitetnije rezultate. U tom sluaju dete moe odreagovati na razne
naine: odbijanjem, agresijom, zatvaranjem u sebe, mucanjem, i sl, koji
komplikuju i usporavaju rehabilitaciju i mogu ozbiljno ugroziti celokupan razvoj deteta.
Oajavanje zbog toga to stvari ne teku onoliko brzo koliko bi terapeuti i roditelji eleli, strah od mogunosti da dete moda nikada nee
imati savren i dovoljno razumljiv govor, da nee krenuti u kolu na
vreme, da se nee dobro snai u vrnjakoj sredini i jo million drugih
slinih strahova, s vremena na vreme, neizbeno sustiu svakog roditelja
ije dete ima oteen sluh. Treba, meutim, uvek imati na umu da uz
uporan i strpljiv trud rezultati sigurno nee izostati. Niko ne moe, sa
sigurnou, unapred znati ta malo dete koje se nalazi u fazi intenzivnog
razvoja moe ili ne moe da postigne. Rehabilitacija svakog deteta je
pria za sebe. Zbog toga nema mnogo smisla porediti svoje dete sa
drugom decom, bilo da su ona oteenog sluha ili bez ikakvih problema
u razvoju. Ne postoji univerzalni recept za uspeh. Mogu se, meutim,
izdvojiti odreene opte smernice koje mogu pomoi roditeljima da
osmisle okruenje u kome dete odrasta tako da ono deluje motiviue
i stimulativno na njegov razvoj, kao i da prepoznaju ono to mogu sami
da urade kako bi usmeravali i podsticali dete da se razvija u skladu sa
svojim linim potencijalima i mogunostima.
Dete, pre svega, treba rehabilitaciju da doivi kao kreativnu, zabavnu
i izazovnu aktivnost koja e da ga motivie da pokrene sve svoje
unutranje potencijale i da aktivira celokupan kapacitet kojim raspolae
u postizanju ciljeva koji se pred njega postavljaju. Iz tog razloga rehabilitacija koja za dete predstavlja izvor frustracije i stresa moe biti jedino kontraproduktivna. Sa druge strane, preterano popustljiv stav i
povlaivanje komforu, delovae uljuljkujue na dete i nee ga dovoljno
podsticati.
Zbog toga roditelji imaju izazovan zadatak da konstantno odravaju
radnu i dinaminu atmosferu, da insistiraju na fokusiranosti deteta, da
mu ne nude gotova i laka reenja ve da ga navode da stalno iznova
29

prevazilazi svoje granice, da ga podstiu da se trudi, da bude uporno i

samouvereno. To je pogotovo vano u periodima kada napredovanje
tee sporo i teko a rezultati deluju daleki i magloviti.
U radu roditelja sa detetom vana je doslednost. Bez obzira da li
gledaju gosti ili radoznali prolaznici, da li se nalaze u parku ili u prodavnici. Koliko god glupo izgledali sami sebi, dok jedino vi od svih
roditelja konstantno ponavljate svom detetu uz klackalicu: Gore
dole, gore dole, gore dole, morate biti svesni da e ono na taj
nain mnogo bre shvatiti znaenje ovih izraza, nego ako ih samo bude
slualo u radu sa terapeutom.
Roditelji treba da se potrude da iz svakodnevnog ivota deteta
eliminiu ili makar svedu na minimum, sve ono to ometa ili usporava
rehabilitaciju. Odvikavanje od cucle, flaice i pelena, samostalno
korienje pribora za jelo, spavanje u odvojenom krevetu, ograniavanje
gledanja televizije, navikavanje na rad sa terapeutom bez prisustva
roditelja, adaptacija na vrti i sl. esto znaju da budu veliki izazovi koji
zahtevaju dosta vremena, truda i strpljenja. to odluniji stav u takvim
situacijama zauzmu roditelji, shvatie ih ozbiljnije i dete, a zatim i okolina, prijatelji, rodbina Detetu se, na primer, nee nita loe dogoditi
ukoliko ne dobije istog momenta ono to je zatrailo (igraku, ruku,
sok,) Naravno, nije smisao u tome, da se dete maltretira ili frustrira,
ve da shvati da e uz izgovorenu re daj lake doi do onoga to eli,
nego uz kuknjavu, pla, pokazivanje prstom i sl. Tako neto se mnogo
lake postie uz dosledno ponaanje roditelja u svakodnevnim,
uobiajenim situacijama, nego uz vremenski ogranieni rad na terapijama. A svaka nova re sa smislom koju dete savlada predstavlja korak
od stotinu milja.
Ljudi sa strane esto ne shvataju ono to olako osuuju. Ni roditelji
ni dete nee imati puno koristi od onih koji im budu govorili Ma
opustite se bie sve u redu, Ne muite jadno dete, I Ajntajn je
progovorio sa pet godina. Rehabilitacija govora je pre svega uporan i
ozbiljan rad i roditelji moraju biti svesni toga da nee biti sve u redu
ukoliko se samo opuste i ekaju da njihov Antajn progovori sa pet go30

dina. Takvi komentari su u najmanju ruku neprimereni i ne treba im

davati mnogo znaaja makar bili upueni iz nabolje namere ili iz
neznanja.
Govor nije pojava izolovana od ivota
Da bi se dete izrazilo putem govora, mora da eli neto da kae i
da ima kome to da kae. To znai da u porodici mora da se neguje zdrava komunikacija, kako sa detetom tako i meu svim njenim lanovima.
Govor treba da bude igra u kojoj e dete poeleti da uestvuje i da
bude uspeno. Igra u koju e ga uvesti njegovi najblii, hrabrei i
podstiui sve njegove napore i pokuaje. Dete govor mora da prihvati
kao uzajamnu komunikaciju najvre povezanu sa svakodnevnim ivotom, a ne kao obavezu koju sat vremena u toku dana
mora da odradi sa terapeutom uz knjigu i par igraaka. Potrebno je
priati sa detetom to je vie mogue, ak iako ono naizgled pokazuje
nezainteresovanost. Ono treba da prepozna govor kao sastavni deo
ivota i sveta oko sebe i da poeli da ga koristi kako bi izrazilo ono to
eli, ono to radi, ono to osea
Za roditelje je, naravno, najtei poetak, kada dete jo uvek nema
jasnu povratnu reakciju, a oni nemaju dovoljno znanja ni iskustva. Zbog
toga je ba u tom poetnom periodu, posebno vano odravati pozitivnu atmosferu, entuzijazam i kreativnost.
Uputstva terapeuta treba shvatiti kao okosnicu stimulacije koja se
sprovodi kod kue, meutim, ne sme se smetnuti sa uma da dete kod
kue treba da se osea slobodno i oputeno. esto je za roditelje veliki
izazov pronai pravu meru izmeu igre i uenja. To, svakako, zahteva
odreeno iskustvo i vreme. Zbog toga moraju biti spremni da ue
uporedo sa detetom. Vremenom, zajedno e otkriti razne mogunosti
da, ne sputavajui suvie slobodu igre i spontanost, sprovode
preporuene vebe i stimulaciju.
Roditelji ne smeju da gube iz vida da je ono emu zapravo ele da
31

naue dete komunikacija. A komunikacija je po svojoj sutini interaktivan proces. Da bi se sa detetom uspostavila kvalitetna komunikacija,
kao to je neophodno obezbediti mu mogunost da uopte primi
informaciju (npr. besmisleno je vikati na dete i insistirati da odreaguje
ukoliko ono objektivno ne moe da uje ili da razume ono to mu se
govori) jednako je vano prepoznati i pravilno protumaiti njegovu
povratnu reakciju (verbalnu ili neverbalnu). Da bi komunikacija bila
kvalitetna i dvosmerna, detetu se mora dati dovoljno vremena da se
izrazi (ne pourivati ga, ne nametati mu svoje odgovore i sl.). Roditelj
mora pokazati strpljenje, volju i spremnost da razume dete. Kada nailazi
na razumevanje i podrku sagovornika dete se ohrabruje da ravnopravno
uestvuje u komunikaciji, da je samo inicira i da se osea samouvereno
i sigurno u sebe. U takvom raspoloenju dete mnogo lake usmerava i
zadrava panju pri vebama, aktivnije uestvuje u njima i otvorenije je
za saradnju.
Sporije je bre
Doba u kome ivimo namee trend po kome se sva deavanja
odvijaju u nekom ubrzanom ritmu koji podrazumeva este promene,
zahteva brza prilagoavanja i nosi sa sobom hronian nedostatak vremena. Samim tim, sve one aktivnosti koje nemaju instant opciju i koje
po svojoj sutini zahtevaju temeljitost, strpljivost i vreme onoga koji
eli da im se posveti, na neki nain postaju skrajnute na marginu svakodnevnog ivota. U skladu sa tim, konstantno se usavravaju i razliiti
proizvodi na tritu koji imaju za cilj da omogue oveku da to bre i
lake zavrava svakodnevne obaveze kako bi organizovao ivot to
udobnije i kako bi mu ostalo to vie slobodnog vremena za neke druge
aktivnosti.
Gledano iz perspektive roditelja ijem detetu je potrebna stimulacija za razvoj govora, esto ti olakivai i ubrzivai ivota koji
omoguuju da se stvari odvijaju pritiskom na dugme, bez mnogo
32

psihofizikog angaovanja i troenja vremena, vie odmau nego to

pomau. Zbog toga je esto svrsishodnije i efikasnije raditi stvari na
stare, zaboravljene naine koji moda zahtevaju vie vremena i truda, a
obezbeuju manje komfora, ali zato ostavljaju mnogo vei prostor za
kreativnost, igru i meusobnu komunikaciju.
Osnovni cilj, meutim, koji u ovom sluaju roditelji treba da imaju
pred sobom jeste da dete to uspenije savlada govor, a ne da ivi u to
veem komforu. Roditelji treba da se postave u skladu sa tim ciljem i
prema naizgled nevanim i trivijalnim stvarima koje ine sastavni deo
svakodnevnog ivota jer to je, moda, i najlaki nain da se rehabilitacija
govora diskretno provue kroz svakodnevne aktivnosti u kojima dete
uestvuje, a da se pri tom ne remeti spontanost i sloboda vremena
provedenog kod kue.
Pripremajui, na primer, hranu zajedno sa detetom, roditelji imaju
bezbroj mogunosti da rade stimulaciju govora spontano kroz igru.
Dete ima priliku da ui nazive namirnica ali i da ih dodirne, da im oseti
ukus, da posmatra proces pripreme i da uestvuje u njemu, da samo
sipa, mea, oblikuje Koliko tu samo ima imenica, glagola, prideva,
brojeva... Vie nije prioritet da hrana bude vrhunskog ukusa, niti da
bude brzo gotova, niti da ostane ista kuhinja. Prioritet je iskoristiti to
bolje takvu situaciju za vebu i stimulaciju, otkrivajui detetu svet boja,
ukusa, mirisa, dodira i uei ga jeziku pomou kog taj areni svet moe
da se opie i izrazi na bezbroj naina.
Rei koje prate takvu igru dete prima u celokupnom njihovom
znaenju. Na primer, za dete re eer prestaje da bude samo oznaka
za sliku nacrtanu u knjizi terapeuta i postaje neto belo, slatko, lepljivo,
to krcka pod zubima, to se prospa na pod, curi niz prste, to tata sipa
u svoju kafu, a mama ne sipa u svoju Re na taj nain biva umetnuta
u ivotni kontekst deteta i dobija svoju pravu funkciju.
Nekada je potrebno jedan pojam upotrebiti nekoliko hiljada puta da
bi ga dete oteenog sluha konano usvojilo i zapamtilo i da bi bilo u
mogunosti da ga ispravno koristi. To moe da zvui prilino
obeshrabrujue. Ako, meutim, roditelj svaki put u toku dana dok, na
33

primer, priprema kafu ukljui i dete u taj proces, pratei ivim

govorom sve to radi, i ako svaki dan tridesetak puta upotrebi re eer
u raznim kontekstima, za mesec dana izgovorie je oko 1000 puta, a
nee ni biti svestan toga.
Postoji bezbroj svakodnevnih aktivnosti koje se mogu iskoristiti na
takav nain. Prostiranje opranog vea na trik, odlazak u prodavnicu,
na pijacu, u banku, kod doktora, spremanje stana, pranje sudova, briga
o ljubimcu, pravljenje kolaa Primera je bezbroj. Svaka situacija se u
odreenoj meri moe iskoristiti u tu svrhu. to dete ee i aktivnije
bude ukljueno u te realne ivotne situacije, bre, spontanije i
kvalitetnije e se odvijati njegova rehabilitacija.
Njeno velianstvo - televizija
Veliki broj ljudi ne moe da zamisli boravak u dnevnoj sobi bez
ukljuenog televizora, ak i ako ga niko zapravo ne gleda. Zbog toga
televizija predstavlja moda najvei kamen spoticanja kada je u pitanju
menjanje porodinih navika u cilju rehabilitacije. Zbog ega je televizija
zapravo lo saradnik u razvoju govora deteta?
Iako na prvi pogled televizija roditeljima moe da deluje kao podsticaj u razvoju govora, zapravo je potpuno suprotno. Dok gleda televiziju
dete je samo pasivni slualac i zapravo ne uestvuje ni u kakvom
interaktivnom procesu komunikacije. A upravo je ta interaktivnost neophodna da bi se dete podsticalo i motivisalo da koristi govor kao nain
izraavanja i kao sredstvo komunikacije. Dete oteenog sluha kome je
direktno ugroen razvoj govora nema puno vremena za gubljenje. Ukoliko ne bude imalo izbor sedenja ispred televizora, svakako e imati
veu ansu da svoju panju usmeri na druge korisnije igre i aktivnosti.
Da bi rad i komunikacija sa detetom imali smisla neophodno je zadobiti i zadrati njegovu panju. Verovatno ne postoji besmisleniji i beskorisniji napor od bezuspenih pokuaja da skrenete panju deteta koje
preko vaeg ramena gleda u tvekran. Sa druge strane, ono to vero34

vatno nee initi ukoliko vi ne budete inili isto u obrnutom sluaju.

Zbog toga televizor treba da bude iskljuen ukoliko ga niko od
prisutnih konkretno ne koristi. Sa druge strane, televizija ne treba da
postane tabu tema u kui, predmet nagrada ili kazni. Potrebno je,
zapravo, samo umanjiti njen neosnovano preuvelian znaaj u
svakodnevnom porodinom ivotu, u korist nekih drugih aktivnosti koje
podstiu zdravu komunikaciju i interakciju izmeu deteta i ostalih
lanova porodice.
Posebno je opasno ukoliko dete gleda sadraje na stranom jeziku
koji nisu sinhronizovani. To samo jo vie moe da otea ve ugroeno
usvajanje jezikih struktura maternjeg jezika i da stvori dodatnu
konfuziju u deijem mozgu. Iako je opte poznato pravilo da deca lake
usvajaju strane jezike to su mlaa, kada je detetu ugroen razvoj
govora ova prednost se pretvara u ozbiljnu opasnost. Zbog toga ne bi
trebalo uvoditi uenje stranog jezika dok logoped ne oceni da je detetovo vladanje maternjim jezikom na zadovoljavajuem nivou.
Motoriki razvoj i govor
Ne izlazite bez lopti, kofica, lopatica, kamionia. Dozvolite detetu da
se penje, tri, sputa niz tobogan, skae, ispituje granice svojih
mogunosti u otvorenom i zatvorenom prostoru, na razliitim terenima. Na taj nain, detetu dajete dobru osnovu za dalji nesmetan razvoj.
Motorno stabilno dete e biti u mogunosti da se prikljui igri sa
drugom decom, jer je sigurno u sebe, a to obezbeuje i bre saznavanje, socijalizaciju i razvoj govora.3

Roditelji esto previe tite decu ograniavajui im zapravo igru i

kretanje. Razvoj govora i razvoj motorike, pogotovo fine motorike,
nalaze se u direktnoj korelaciji. Zbog toga je u okviru rehabilitacije govora pored same stimulacije govora jednako vano stimulisati i pravilan
3Dr Danijela Vukievi, subspecijalista deije fizijatrije http://www.yumama.com/beba/
zdravlje-beba/1868-Zato-vaan-pregled-fizijatra.html

35

motoriki razvoj deteta. Deca koja imaju oteen sluh, pogotovo u ranijoj dobi, esto mogu imati i hod na irokoj osnovi, geganje i tee
uspostavljanje ravnotee. Penjanja, padanja, saplitanja, zanoenja
situacije su koje se jednostavno ne mogu zaobii. Nemogue je sauvati
dete od toga. Zapravo to je vie uvano i zatieno, vee su anse da
e biti nespretnije i sklonije povredama. Zbog toga parkovi i igraonice
sa penjalicama, toboganima, provlailicama, ljuljakama i trambolinama,
predstavljaju idelanu priliku za vebanje krupne motorike i ravnotee.
Kada je re o finoj motorici, stimulacija aka i prstiju sprovodi se kroz
crtanje, seckanje makazama, cepkanje papira, nizanje perli, provlaenje
pertli, stiskanje tipaljki Sve su to vebe koje sa decom rade terapeuti.
Sve one, meutim, lako mogu da se sprovode kroz igru i u kunom
okruenju. Detetu je esto privlanije da veba na pravoj obui, sa pravim tipaljkama, sa pravim ogrlicama i sa pravim novinama, da se igra
pasuljem, kukuruzom, itom, branom, da mesi pravo testo, nego da
se na terapiji igra sa za to specijalno namenjenim igrakama. Masaa
aka, dlanova i prstiju takoe je odlian nain za stimulaciju fine motorike. Moe se uspostaviti rutina i odrediti uvek isto vreme u toku dana
(prilikom uspavljivanja, posle kupanja, ili sl.) kada e roditelj moi detaljno da masira prstie i dlanove svog deteta i da se igra sa njim
podstiui ga da prstima pravi to je mogue raznolikije pokrete i
poloaje.
Pored motorikih vebi, izuzetno su vane i vebe oralne praksije
koje stimuliu pravilan razvoj govornog aparata kao to su kreveljenje
pred ogledalom, duvanje u papirie, gaenje sveica, uvlaenje i duvanje vazduha kroz slamicu, postavljanje jezika u razliite poloaje,
naduvavanje i ispumpavanje obraza, pravljenje razliitih grimasa na
licu
Treba uvek imati na umu glavni cilj, a to je savladavanje govora.
Roditelj treba da dopusti detetu da se u to ime i isprlja i pocepa i glupira i da neto pokvari i da se nekada udari Sve su to beznaajne sitnice
u poreenju sa korisnim uticajem po razvoj deteta koji se na taj nain
ostvaruje.
36

IV
Socijalizacija
Ako posmatramo govor prvenstveno kao sredstvo komunikacije,
socijalizacija se prirodno namee kao nezaobilazni deo u njegovom
razvoju. Uvesti dete sa oteenim sluhom u svet vrnjaka, bilo da je re
o vrtiu ili, kasnije, o koli, za roditelje je neizbeno stresna odluka.
Milion pitanja i strahova ine ovu odluku tekom i neprijatnom. ta ako
dete ne bude prihvaeno od ostalih vrnjaka u grupi, ta ako ono njih
odbaci, ta ako ne bude dobro razumelo govor dece i vaspitaa, ta ako
se povredi, da li e znati da trai pomo? Kada je pravo vreme odluiti
se na takav korak?
Naravno, svako dete je pria za sebe i za ovu odluku je izuzetno
vano uzeti u obzir i miljenja strunjaka koji su ukljueni u njegovu
rehabilitaciju. Ipak, ukoliko ne postoje konkretni, opravdani razlozi za
odlaganje vrtia, sama injenica da dete nosi slune aparate ili implant,
svakako nije dovoljan razlog za odugovlaenje.
ta nudi vrti deci sa oteenim sluhom?
Mogunost da komuniciraju sa svojim vrnjacima, mogunost da
spoznaju sebe u odnosu na grupu, mogunost da se samostalno suoavaju
sa raznim izazovima i problemima, mogunost da samostalno steknu
prijatelje. Opasnost da budu odbaena, opasnost da budu ismejana,
opasnost da se povrede, opasnost da spoznaju svoju razliitost i da
pate zbog nje i jo bezbroj drugih opasnosti koje jedan roditelj moe da
smisli.
Sve to, meutim, vai i za svu ostalu decu, imala ona oteen sluh ili
ne. To je momenat kada se roditelj suoava sa neizbenom borbom
izmeu elje da zatiti svoje dete od svih patnji i tenje da mu omogui
da se pravilno razvija i osamostaljuje.
37

Vrti je zapravo idealna sredina za stimulaciju govora jer dete u njemu ima priliku da ui i primenjuje spontano verbalnu komunikaciju sa
vrnjacima bez usmeravanja logopeda ili pomoi roditelja. Takvo
viestruko stimulativno okruenje teko moe da se improvizuje bilo na
terapijama, bilo kod kue. Naravno, ukoliko je potrebno, postoji
mogunost da se detetu obezbedi i lini saradnik-terapeut koji bi mu
bio na raspolaganju i koji bi radio sa njim dodatno ono to zahteva njegova rehabilitacija.
Slino kao i kada je u pitanju izbor pravog terapeuta i ovde je kljuna
kvalitetna komunikacija izmeu vaspitaa i roditelja. Neophodno je to
bolje i detaljnije informisati vaspitae o prirodi oteenja sluha deteta,
o rukovanju slunim aparatima ili implantom koje dete koristi, o nainu
na koji mu se treba obraati, o tome ta voli, ta ne voli, kako reaguje
na konkretne situacije
Ukoliko se roditelj postavi kao neko ko tano zna ta eli za svoje
dete i spreman je na saradnju i angaovanje, mnogo su vee anse da
e i kod vaspitaa naii na dobru volju i otvorenost za saradnju.
Naravno, roditelji moraju biti spremni na potekoe. One su
neizbean deo svake adaptacije. Ako, meutim, postoji jasno zacrtan
krajnji cilj da se dete osamostali i uklopi u vrnjaku sredinu, lake e se
izlaziti na kraj sa njima. Koliko god da je dobro i predusretljivo okruenje
u kome se dete nalazi (a esto u ivotu nee biti ba tako) cilj roditelja
treba da bude da se ono osamostali u to je mogue veoj meri, a ne
da na svaki nain bude zatieno od neprijatnosti.
Na primer, moe se desiti da se isprazne baterije na slunim aparatima i da roditelj po preuzimanju deteta shvati da ono ceo dan zapravo
nije nita moglo da uje, a da to niko nije primetio. Umesto opravdanja
za tugu, bes, krivicu i oseaj nemoi, ta situacija moe biti idealan povod da se dete podstakne i motivie da se samo pobrine za probleme
sa kojima se suoava. Dete pre ili kasnije mora da shvati da samo mora
da zahteva pomo koja mu je potrebna, a ne da se povlai i eka da ga
neko primeti.
Stav roditelja, svakako, ima ogroman uticaj na nain na koji e se
38

dete prilagoditi ivotu u vrtiu. Preterana popustljivost i boleivost sigurno nee biti od velike pomoi. U svakom sluaju, dete mora da osea
poverenje prema odluci roditelja da ga ostave u vrtiu, kao i prema
vaspitaima sa kojima ga ostavljaju. Ukoliko od strane roditelja oseti
strah, neodlunost i nervozu, vrlo je verovatno da e se i samo tako
oseati u nepoznatoj sredini.
Mesto pod suncem
Roditelji deteta sa oteenim sluhom se moraju pomiriti sa
injenicom da e se njihovo dete tokom ivota, htelo ne htelo, nalaziti
u razliitim okruenjima i susretati sa razliitim komentarima, pitanjima
i reakcijama. Ma koliko se drutvo trudilo da podigne nivo svesti o prihvatanju razliitosti, o toleranciji i afirmativnom ponaanju, injenica je
da e uvek postojati oni koji se nee ponaati u skladu sa tim vrednostima,
koji e biti grubi, prosti, neprijatni, bilo u koli, bilo kasnije na poslu, na
ulici Ono to roditelji, meutim, mogu da urade za svoje dete jeste da
u njemu razvijaju samopotovanje, samostalnost i snagu.
to pre dete samo, na pravi nain prihvati sebe i svoje oteenje
sluha ne kao nedostatak ili greku ve kao specifinost, pa nekada ak
i prednost (a zato da ne?) pre e ga i sredina u kojoj se bude nalazilo
prihvatiti na isti nain, a runi izgredi e imati manje anse da postanu
obrazac ponaanja itave grupe. Jer, kao to je ve pomenuto, komunikacija je dvosmerni proces.
to pre dete naui da ravnopravno uestvuje u tom procesu (bez
obzira na to da li je njegov nain govora specifian i neuobiajen ili je
njegov sluh neprecizan) ono e shvatiti da moe njime i da upravlja, a
ne samo da bude pasivni uesnik. U suprotnom, titei ga previe od
moguih patnji i razoarenja, prvi su roditelji ti koji e mu uskratiti
ansu za ravnopravno uee u drutvenom ivotu i koji e ga gurati u
osamljivanje i izolaciju, inei na taj nain sutinski istu stvar kao i potecijalni nasilnici koje ele da izbegnu.
39

Naravno, stvari nikada nisu crno-bele. Nekada je okruenje do te

mere nezdravo da je bolje promeniti ga nego uklapati se u njega. Ipak,
to ne treba initi kao poraz ili sklanjanje pred jaim, ve kao slobodan
izbor i nepristajanje na odreeni tip ponaanja. Jer, roditelji zapravo ne
treba da tee ka tome da oni koji su nasilni i problematini prihvate
njihovo dete (imalo ono neki problem ili ne) ve naprotiv, treba da se
postaraju da njihovo dete nikada ne prihvati takve osobe kao vaan
faktor koji na bilo koji nain utie na njegov ivot.
Detetu e svakako biti mnogo lake to da postigne ako od malena
kroz socijalizaciju (u vrtiu, u koli, kroz sport i druge timske aktivnosti)
bude imalo prilike da oseti pripadnost grupi i timu, da samostalno stie
prijatelje i na taj nain kreira i gradi sopstveno mesto u drutvu

40

Umesto zakljuka
Kvalitet ivota adolescenata sa oteenjem sluha iz naeg
uzorka, procenjen od njih samih i njihovih roditelja, nii je u
odnosu na kvalitet ivota adolescenata bez smetnji u razvoju.
Roditelji su procenili kvalitet ivota svoje dece niim u odnosu
na njihovu procenu. Niska i umerena saglasnost dobijena je
izmeu odgovora adolescenata i njihovih roditelja. Poboljanje
kvaliteta ivota dece sa oteenjem sluha, kao i pomo roditeljima u prepoznavanju izazova sa kojima se sreu njihova deca,
predstavlja i dalje zadatak strunjaka iz svih oblasti koji se bave
problematikom oteenja sluha.4

Citat koji sam navela zakljuak je jedne naune studije raene na

temu oteenja sluha i kvaliteta ivota, pre nepune dve godine. Nauka
i statistika kau da je velika verovatnoa da e deca oteenog sluha po
sopstvenoj proceni i po proceni svojih roditelja imati nii kvalitet ivota
od svojih vrnjaka koji nemaju takav problem.
Studija ostavlja u zadatak strunjacima da se bave ovim
problemom. Moje miljenje je da je to, ipak, pre svega zadatak
roditelja.
Zaista ne mogu da zamislim roditelja koji bi lako mogao da se pomiri
sa prognozom da e njegovo dete jednoga dana kvalitet svog ivota
oceniti nie od svojih vrnjaka?
Pre samo nekoliko generacija, deca sa teko oteenim sluhom imala su minimalne anse da normalno razviju govor, da se ukljue u redovan kolski sistem, da se u potpunosti socijalizuju i osamostale, poput
zdravih vrnjaka.
Danas, ak i u sluaju potpune gluvoe, dete, uz pomo kohlearnog
implanta i pravilne rehabilitacije ima mogunost da potpuno razvije
vetine sluanja i govora, da pohaa redovnu kolu, da bez ikakvog
4
UTICAJ OTEENJA SLUHA NA KVALITET IVOTA ADOLESCENATA, originalni
nauni rad Renata KRBI, Vesela MILANKOV, Mila VESELINOVI i Aleksandar TODOROVI,
Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, Katedra za specijalnu rehabilitaciju i edukaciju, UDK 616.28-008.14-053.6 DOI: 10.2298/MPNS1302032S, 2012.

41

ogranienja bira srednje kole, fakultete, profesionalno opredeljenje,

da ui strane jezike, pa ak i da se bavi muzikom5 u koliko u sebi nosi
takve predispozicije.
Postoji mnotvo faktora koji imaju vaan uticaj na razvoj, odrastanje i
rehabilitaciju deteta iji je sluh oteen. Vrsta i teina oteenja sluha,
socijalni i ekonomski uslovi u kojima ivi, genetski potencijal koji nosi u
sebi, sklonosti, talenti, kolsko i vrnjako okruenje... ali i sluni aparati koje nosi, terapeuti koji sa njim rade, vaspitanje koje dobija od
roditelja, porodina atmosfera u kojoj odrasta, aktivnosti kojima se
bavi...
Pria svakog deteta oteenog sluha i pria njegove porodice,
specifina je i drugaija. Ipak, ako je prva grupa faktora koje sam navela teko promenjiva, na one iz druge grupe roditelji i te kako mogu da
utiu. Iako situaciju ne olakavaju mnogo injenice da su najbolji sluni
aparati najee ujedno i najskuplji, ili da za ugradnju implanta postoje
duge liste ekanja po bolnicama, ili da najbolji terapeuti rade u nekom
drugom gradu, ili da okolina, rodbina, poslodavci i dr. nemaju ba mnogo sluha za njihove nove prioritete u ivotu sve su to okolnosti na koje
na neki nain moe da se utie.
Piui ovu knjigu elela sam prvenstveno da se obratim onim
roditeljima koji su na samom poetku. Verujem da veina njih doivljava
slino oajanje i strah pred injenicom da za senzorineuralnio oteenje
sluha jo uvek ne postoji lek i da se stvari nee popraviti tokom razvoja,
u pubertetu, uz pomo vitamina, ajeva, ili bilo kog drugog alternativnog naina leenja.
Namerno nisam pisala o grekama koje smo pravili i o zabludama
u koje smo upadali, o oseanjima straha i tuge, o periodima oajanja i
malodunosti. Ne zato da bih stvorila lanu sliku o tome kako ih nije
bilo, (verovatno ne bi bilo dovoljno ni deset ovakvih knjiga...) ve zato
to mislim da o tome ne mogu nita novo da kaem ni jednom roditelju
koji je ikada osetio bilo kakav strah za zdravlje i budunost svog deteta.
5 Evelin Gleni koja je do svoje dvanaeste godine u potpunosti izgubila sluh, danas je jedna od
najboljih i najpriznatijih perkusionista na svetu, nosilac najviih akademskih zvanja. http://
www.evelyn.co.uk/

42

Trudila sam se, naprotiv, da istaknem upravo ona iskustva i saznanja

koja smo do sada stekli, a za koja verujem da mogu biti dobra i korisna
drugim roditeljima, bilo kao informacija, bilo kao podsticaj i inspiracija,
bilo kao moralna podrka na njihovom putu.
Nadam se da sam u tome makar delimino uspela, jer vrsto verujem da ni jedno dete (imalo oteen sluh ili ne) ne mora i ne treba da
bude deo one zastraujue statistike iz gore navedenog citata, kao to
vrsto verujem da su prvenstveno roditelji ti koji mogu i moraju da
utiu na to da do toga ne doe.

43

44

45