FERNANDO PESOA

IZ KNJIGE NESPOKOJA

&

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog
ivota budem dete. Ali zato je onda dozvolio ivotu da me bije,
da mi otima igrake i da me ostavlja samog u kolskom dvoritu
da guvam svojim slabanim ruicama plavu prljavu keceljicu,
svu umrljanu suzama? Ako ve ne mogu da ivim bez nenosti,
zato su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako
plae, neko dete prognano od drugih, boli me, vie od tuge tog
deteta, uas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli
me celom duinom i irinom mog proivljenog ivota, i moje su
one ruke koje guvaju keceljicu, moja su ona usta izobliena od
pravih suza, moja je ona slabost, ona samoa, a smeh odraslih
prolaznika koristi moju alost kao svetlost ibica ukresanih na
osetljivom tkivu moga srca.

&

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam
da li ne sanjam kad ivim ili ne ivim dok sanjam, i nisu li san i
ivot u meni dve izmeane, ukrtene stvari ijim se medjusobnim
proimanjem obrazuje moje svesno bie.

Ponekad, usred aktivnog ivota u kome, kao i svi drugi
ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko udno oseanje
sumnje; ne znam da li postojim, oseam da je lako mogue
da sam neiji tudji san, uini mi se, s gotovo telesnom opipljivou,

242

da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kree, noen dugim
talasima pripovedakog stila, kroz stvarnost jedne optirne
pripovesti.

Zapazio sam vie puta da pojedini likovi iz romana dobijaju
za nas znaaj koji nikad ne bi mogli da dostignu nai poznanici
i prijatelji, oni koji s nama priaju i koji nas sluaju u vidljivom i
stvarnom ivotu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u
ovom svekolikom svetu samo naizmenini niz snova i romana,
poput malih kutija u veim kutijama koje su, opet, umetnute u
druge, jo vee nije li sve samo jedna pria sazdana od mnotva
pria, kao u Hiljadu i jednoj noi, koja se rasplie i razmotava,
laljiva, u veitoj noi.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako oseam, sve
mi izgleda udno; ako elim, ono to elim sakriveno je negde
duboko u meni. Uvek kad se neto pokrene u meni, uvidjam da
to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi liim na neto
to drugi piu. Ako oseam, liim na platno koje drugi slikaju. Ako
elim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu
i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na
kome uopte ne elim da
budem, barem ne pre no
to do njega stignem.

Kako
je
sve
zbrkano! Neuporedivo je
bolje gledati nego misliti,
i bolje itati nego pisati!
Ono to vidim, moe da
me obmane, ali ga barem
ne smatram delom sebe.
Ono to itam, moe da mi se ne dopadne, ali ne moram da se
kajem to sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome
mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bia u kojima
se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujui kome znamo
da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da
mislim. Da mislim, ili oseam il neto tree to se zbiva medju
kulisama gurnutim u stranu. amotinja sutona i zaputenosti,
sklopljena lepeza, zamor od prinude da se ivi...

243

&

Sloboda je mo izolacije. Slobodan si ako moe da
se udalji od ljudi a da te ne primorava da ih trai ni potreba
za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni udnja za slavom, ni
radoznalost nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u
tiini i samoi. Ako ti je nemogue da ivi sam, znai da si rodjen
kao rob. Moe posedovati najvie vrline duha i due, a ipak
da ostane rob otmeni rob ili inteligenti sluga svejedno, ali
nee biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija to si
se rodio takav ne tie se tebe nego samo Sudbine. Ali teko tebi
ako te breme ivota primora da postane rob. Teko tebi ako si
rodjen slobodan, kadar da bude samom sebi dovoljan i da se
odvoji od ljudi, a onda te siromatvo prinudi da ivi sa drugima.
Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosi sa
sobom.
Roditi se slobodan, to je
najvea ljudska veliina koja
uzdie bednog isposnika
iznad kraljeva pa ak i iznad
bogova, koji su sami sebi
dovoljni zato to su silni a ne
zato to su prezreli silu.
Smrt je oslobadjanje jer
umreti znai nemati vie
potrebu ni za kim. Nesreni
rob biva oslobodjen, silom,
svojih
zadovoljstava,
svojih nedaa, svog ivota
eljenog i venog. Kralj
biva oslobodjen od svojih
poseda, kojih nije eleo da
se odrekne. One koje su se
razbacivale ljubavlju bivaju oslobodjene opteg divljenja koje su
oboavale. Pobednici bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima
su posvetili ivot.

Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskone
halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog

244

oveka, bez obzira to on to nije hteo da bude. Jer to vie nije

telo roba, iako je taj rob plaui izgubio svoje ropstvo. Kao to
neki kralj ija je najvia slava njegova kraljevska titula moe biti
smean kao ovek ali je veliki po tome to je kralj, tako i mrtvac
moe biti izoblien, ali je veliki zato to je slobodan.

Zatvaram,
umoran,
krila
mojih
prozora,
iskljuujem spoljni svet i uivam, na asak, u slobodi.
Sutra u ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat,
bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me neiji glas ili
prisustvo ne prekinu dok raspolaem svojom malom slobodom,
trenucima uzvienosti.

Na solici, zavaljen, zaboravljam ivot koji me titi. Ne boli
me vie, izuzev to me je boleo.

&

ivot je za nas onakav kakvim ga zamiljamo. Za seljaka,
kome je njegova njiva itav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za
Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo
je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; monik poseduje njivu.
U sutini, mi i nemamo nita drugo sem naih vlastitih doivljaja
i zato na njima, a ne na onome to ih izaziva, treba da gradimo
stvarnost naeg ivota.
(To mi je palo na um nevezano za neki konkretan povod.)

Mnogo sam sanjao. Umoran sam od pomisli da sam
toliko sanjao, ali nisam umoran od sanjanja. Od sanjanja se
niko ne zamara, jer sanjati znai zaboravljati, a zaborav nas ne
pritiska i ne titi zuato to je to san bez snova u kome ostajemo
budni. U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali
ta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su
samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodunost
jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, im
je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se doepa. Napoleon,
sastavljajui testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka
jednom banditu koji je pokuao da ubije Velingtona. O,veliine,
jednake veliini due moje razroke kominice! O, veliki ljudi,

245

nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i

jo sanjam da budem!

Koliko Cezara, ali ne izistinski. Oseao sam se zaista
carski dok sam sanjao, i zato nikad nita nisam bio. Moje vojske
su poraene, ali taj je poraz bio blag, i niko nije poginuo. Nisam
izgubio nijedan barjak...Koliko sam Cezara bio, evo ba ovde,
u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio jo uvek ive u
mojoj mati; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi
i Pozlatarska ulica, drugim reima Stvarnost, ne moe vie da
ih upozna.

Bacam kutiju ibica, ve praznu, u provaliju ulice
ispod mog visokog prozora bez balkona. Uspravljam se
na stolici i sluam. Jasno i razgovetno, kao da to neto
znai, kutija ibica, prazna, odjekuje na ploniku i time mi
javlja da je i ulica takodje prazna. Ne uje se vie nita sem
amora celoga grada. Da, amora grada celog jednog nedeljnog
dana amora sazdanog od mnotva zvukova, nerazaznatljivih
ali tanih.

Kako je malo stvari iz stvarnog ivota dovoljno da bi pruilo
oslonac naim najdubljim razmiljanjima. Na primer, okolnost
to sam zakasnio na ruak, to su se istroile ibice i to sam,
samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato to sam jeo u
nevreme i zato to je nedelja koja obeava ruan zalazak, ili zato
to nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride.
Ali koliko sam Cezara bio!

&

Posle svih ovih kinih dana nebo je ponovo povratilo
plavetnilo koje je skrivalo u ogromnim prostranstvima u visini.
Izmedju ulica, gde lokvice vode spavaju kao bare u poljima
i jasne radosti to se mrzne na nebu, postoji kontrast koji ini
prijatnim prljave ulice a sumornom zimskom nebu daje prolenu
blagost. Nedelja je, i nemam ta da radim. Dan je toliko lep da ne
elim ak ni da sanjam. Uivam u njemu s iskrenou ula kojoj
se preputa moja inteligencija. etam se, kao dokoni trgovaki
pomonik. Namerno se oseam starim samo da bih mogao da
okusim zadovoljstvo podmladjivanja.

246


Na velikom nedeljnom trgu vlada sveana ivost jednog
dana druge vrste. Iz crkve Svetog Domingua izlazi se s jedne
misa, a druga tek to nije poela. Vidim ljude koji izlaze i druge,
koji jo ne ulaze, jer ekaju nekoga ko ne vidi ni ko ulazi ni ko
izlazi.

Sve te stvari nemaju znaaja, kao ni sve drugo to ini
banalnost ivota, san sazdan od tajni i osmatranica u bedemima
kroz koje ja gledam, kao kakav glasnik koji je izvrio svoj zadatak,
ravnicu svojih meditacija.

Nekada, kao dete, iao sam na ovu istu misu, ili moda
na onu drugu, ali pre bih rekao na ovu. Oblaio sam, s dunom
sveu, svoje jedino i najbolje odelo, i uivao u svemu ak i
u onome u emu nema nikavih
razloga za uivanje. iveo sam
spolja, a moje je odelo bilo isto
i novo. ta bi vie poeleo neko
ko e morati da umre jednoga
dana, ali to jo ne zna, drei
majku za ruku?

Nekada sam uivao u
svemu tome, i zato tek sada,
moda, uvidjam koliko sam
uivao. Ulazio sam na misu kao
da se posveujem u neku veliku
tajnu, a izlazio kao da izbijam
na neku istinu. I tako je zaista
bilo, i tako zaista i jeste. Samo
odraslo ljudsko bie koje ne veruje, s duom koja se sea i plae,
zna ta su uobrazilja i smuenost, nemar i hladan kamen.

Da, ovo to jesam bilo bi mi nepodnoljivo kad ne bih
mogao da se seam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i
dalje izlazi sa mise, i poetak jedne mogue gomile koja pristie
na drugu misu sve to lii na ladje koje prolaze kroz mene
tromom rekom ispod otvorenih prozora moje kue na obali.

Uspomene, nedelje i sveane mise, zadovoljstvo zbog
onog to je bilo, udo vremena koje je ostalo da traje zato to
je prolo i koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje...
Apsurdna dijagonala obinih doivljaja, nagla kripa koija na trgu

247

koja okree svoje tokove na pozadini bune tiine automobila i

koja, po nekom materinskom paradoksu vremena, traje i opstaje
ba ovde, tu, izmedju ovog to jesam i onog to sam izgubio, u
ovom prethodnom pogledu na sebe koji sam ja...

&

to je ovek uzvieniji, ima vie stvari kojih treba da se
lii. Na vrhu ima mesta samo za jednoga. to savreniji, tim
potpuniji, a to potpuniji, manje drugi.

Ova zapaanja javila su mi se poto sam proitao u
nekim novinama vest o mnogostrukom ivotu jednog slavnog
oveka. Bio je to jedan ameriki milioner, i imao je sve. Dobio
je sve to je prieljkivao novac, ljubav, naklonost, odanost,
putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato to novac moe sve ve
zato to neodoljivi magnetizam koji privlai silan novac, zaista
moe gotovo sve.

Kad sam odloio novine na kafanski sto, palo mi je na um
da bi isto to, u svojoj sferi, mogao da kae i nosa na trgu, koga
donekle smatram svojim poznanikom, budui da svakoga dana
ruava, kao to danas upravo rua, za stolom u dnu kafane. Sve
to je onaj milioner imao, imao je i ovaj ovek; u manjem stepenu,
naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli isto, ak i istu
slavu, jer tu razlika u okruenju uspostavlja jednakost. Nema tog
oveka na kugli zemaljskoj koji nije uo za dotinog amerikog
milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime
oveka koji sada tamo rua.

Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono to se moe
prstima dohvatiti, kad se isprui ruka. Kod njih se jedino razlikuje
duina ruke; u svemu ostalom su isti.

&

Sve mi izmie i iezava. itav moj ivot, moja seanja,
moja mata i sve to ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to
izmie, isparava. Neprestano oseam da sam bio drugi, da sam
oseao kao drugi, da sam razmiljao kao drugi. Ono to sad
posmatram to je predstava smetena u drugi dekor. A ono to

248

posmatram, to sam ja.

Naidjem ponekad, u uobiajenom neredu mojih knjievnih
fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, moda i vie
godina. I mnoge od njih mi zvue kao da ih je napisao neki
tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a
taj neko sam bio ja. Ja sam ih doiveo, ali kao u nekom drugom
ivotu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna.

I esto pronalazaim stranice koje sam napisao kao
sasvim mlad zapise koje sam zabeleio sa sedamnaest ili sa
dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izraajnu mo za koju
se ne seam da sam je imao u ono vreme. Pojedine reenice,
pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba deatva,
izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih
godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da
sam isti kao to sam bio tada. I mada oseam da sam danas
daleko uznapredovao u odnosu na ono to sam bio, pitam se u
emu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?

Postoji u tome neka tajna koja me poniava i titi.

Bludim mislima i ubedjen sam da sam ovo to piem ve
napisao. Seam se. I pitam onoga u meni to pretpostavlja da
postoji da li moda postoji u platonizmu doivljaja neko drugo
seanje na jedan prethodni ivot koji bi zapravo bio samo seanje
na ovaj...

Boe moj, Boe moj, koga to gledam? Koliko ima nas u
meni? Ko sam ja? I ta je taj razmak izmedju mene i mene?

&

Ponekad, kad podignem glavu oamuenu od knjiga u
koje upisujem tudje reenice i odsustvo vlastitog ivota, oseam
neku fiziku muninu koja je moda posledica mog pognutog
poloaja za stolom, ali koja nadilazi cifre i moje razoaranje. ivot
mi se gadi kao kakav beskorisni lek. I tada uvidjam, u savreno
jasnim vizijama, kako bi bilo lako odagnati ovu dosadu, samo
kad bih imao snage da elim da je zaista odagnam.

ivimo po sili akcije, odnosno po sili volje. Oni medju
nama koji ne umeju da ele (svejedno da li su geniji ili prosjaci),
postaju braa po nemoi. ta mi vredi da sebe proglasim za

249

genija, ako sam pomoni knjigovodja? Kad je Sezario Verde rekao

svom lekaru da nije on gospodin Verde, trgovinski inovnik, ve
Sezario Verde pesnik, upotrebio je jedan od izraza besmislene
oholosti, koji zaudaraju na tatinu. On je, jadniak, oduvek bio
samo gospodin Verde, trgovinski inovnik. Pesnik se rodio posle
njegove smrti, jer se posle njegove smrti rodilo uvaavanje
pesnika.

Delati eto prave inteligencije. Biu ono to elim da
budem. Ali treba da elim da budem ono to u biti. Uspeh se
sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo
postizanje. Svaki prostraniji komad zemljita ima uslove za
palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljitu?


&

Samo jedna stvar me udi vie od gluposti s kojom veina
ljudi ivi svoj ivot: inteligencija koja se krije u toj gluposti.

Jednolinost obinih ivota je, naizgled, zastraujua.
Ruam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru
kuvara i ovde, pored mene, kelnera, ve ostarelog, koji me slui
kao to, koliko mi je poznato, ve trideset godina slui u ovoj
istoj kui. Kakvi su ivoti tih ljudi? Ve etrdeset godina ona
senka od oveka provodi gotovo itav dan u kuhinji; retko uzme
poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena
na vreme u svoj zaviaj, odakle se vraa bez kolebanja i bez
aljenja; odlae na stranu polagano novac koji lagano pristie,
bez namere da ga troi; razboleo bi se kad bi morao zauvek da
napusti svoju kuhinju i da se povue na zemlju koju je kupio u
svojoj rodnoj Galiciji; ve etrdeset godina ivi u Lisabonu, a nikad
se nije proetao ak ni do Rotunde, niti je bio u pozoriti, ako
ne raunamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u
Koloseumu klovnove u unutranjim ruevinama njegovog
vlastitog ivota. Oenio se, ne znam ni kako ni zato, ima
etiri sina i jednu ker, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se
nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izraava jednu
ogromnu, sveanu i samozadovoljnu sreu. Ali on je ne glumi,
niti ima razloga da je glumi. Ako je osea, to je zato to je zaista
srean.

250


A stari kelner koji me slui i koji upravo sputa ispred
mene sigurno ve milionitu kafu jednog ivota provedenog u
sputanju oljica za kafu na stolove? Vodi isti ivot kao i kuvar
s razlikom od etiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju
kuhinje i sale za ruavanje. to se ostalog tie, ima samo dvoje
dece, odlazi ee u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od
onog drugog, a poznaje i Porto, gde je iveo etiri godine, i
podjednako je srean.

Posmatram s uasom panoramu tih ivota i otkrivam, u
asu kad me obuzima jeza, revolt i saaljenje prema njima, da
nikakvu jezu, revolt niti saaljenje ne oseaju upravo oni koji bi
najvie imali prava da ih oseaju, odnosno njih dvojica koji takvim
ivotima ive. To je sutinska greka knjievne imaginacije:
pretpostavka da su drugi isto to i mi i da moraju da oseaju kao
mi. Ali, sreom po oveanstvo, svaki ovek je onaj koji jeste, a
samo je geniju dato da bude jo poneto.

Uostalom, sve to je dato odgovara onome emu je dato.
Mala ulina svadja zbog koje kuvar istrava na vrata zabavlja ga
vie nego to mene moe da zabavi promiljanje najoriginalnije
ideje, itanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A
ako je ivot po svojoj sutini jednolian, injenica je da taj kuvar
izbegava jednolinost ivota uspenije nego ja. I neuporedivo
lake od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer
ona nije ni na ijoj strani, ali je zato srea zaista na njegovoj.

Mudar je onaj ko monotono ivi, jer u takvom ivotu i
najsitniji dogadjaj ima dra arolije. Za lovca na lavove, posle
treeg lava, lov gubi ar pustolovine. Za mog monotonog kuvara
svaka ulina tua poprima razmere jedne skromne apokalipse.
Za nekoga ko nikad nije naputao Lisabon, vonja autobusom
do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog
dana ode i do Sintre, imae utisak da je otputovao na Mars.
Putnik koji je obiao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet
hiljada milja ne osea ar novine jer nailazi samo na nove stvari;
na svakom koraku neto novo, starost veite novine, ali apstrakni
pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s
neim novim.

ovek, ako je obdaren istinskom mudrou, moe uivati
u prizoru itavog sveta sedei u svojoj naslonjai, pa ak i ako

251

ne ume da ita, pa ak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je

da upotrebi ula i duu koja ne zna za tugu.

Mogu da zamiljam da sam sve, jer nisam nita. Da sam
neto, ne bih mogao da zamiljam. Pomoni knjigovodja moe
da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne moe, jer je
Kralj Engleske lien mogunosti da bude, u snovima, neki drugi
kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne doputa mu da
sanja.

&

Doao sam danas, iznenada, do jednog apsurdnog i
tanog zakljuka. Najednom mi je sinulo pred unutarnjim oima
da nisam niko. Niko, apsolutno niko. Kad je ta munja blesnula,
tamo gde sam pretpostavljao da se prostire grad, pruala se
pusta ravnica, a sablasna svetlost koja me je pokazala meni
samom, nije obasjala nebo
iznad nje.

Ja sam predgradje
neke varoi koja ne postoji,
opirno tumaenje jedne
knjige koja nikad nije
napisana. Nisam niko, niko.
Ne umem da oseam, ne
umem da mislim, ne umem
da elim. Ja sam lik iz romana
koji tek treba napisati,
lik koji lebdi, vazduast
i raspren jo pre svog
postojanja, izmedju snova
nekog stvorenja koje nije
umelo da me osmisli.

Stalno razmiljam
i stalno oseam, ali moje
razmiljanje ne sadri misli i moje opseanje ne sadri emocije.
Sunovraujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz
beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu,mnogostrukom
i praznom. Moja je dua jedan crni kolovrat to

252

se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana

koji se talasa oko jedne rupe u nitavilu, a na vodama, koje su
vie kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i uo
na svetu promiu kue, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i
nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.

A ja, onaj istinski ja, ja sam sredite svega toga, jedno
sredite koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora
ja sam nita oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se
kovitlao, samo zato to svaki krug mora da ima sredite. Ja, onaj
istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar
svega oko ega niega nema.

Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da oseam!

Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je
upoznam...

Izabrala i prevela s portugalskog Jasmina Nekovi

Fernando Pesoa u prevodu na srpski jezik:

Poznati stranac, izabrane pesme Alvara de Kampua, izabrala
i prevela s portugalskog Jasmina Nekovi, Paideia, Beograd,
1996.
Veiti kalendar, izabrane pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reia,
izbor i prevod Jasmina Nekovi, Paideia, Beograd, 1999.
Luka na puini, ode Alvara de Kampua, izbor i prevod Jasmina
Nekovi, Paideia, Beograd, 2001.
Antinoj, poema, prevod s engleskog Miodrag Kojadinovi,
Rende, Beograd, 2004.

253