Kako su rastanci udni dogaaji!

Pomere
nam stomak, ostave nas bez rei, zamrse u
seanjima i oseanjima Zbune nas ak i
kada su isplanirani i najavljeni jer se za sam
odlazak pripremamo, ali ne uvek i za
rastanak. Ako smo ravnoduni, onda to nije
rastanak nego nezvanina overa dokumenata
na granici, formalnost nakon koje ili poinjemo
ili nastavljamo putovanje.
Koliko ste vi rastanaka doiveli? Ali pravih.
Onih trenutaka kada vam srce treperi zbog
odvajanja od poznatog i putovanja u
nepoznato? Da li ste nekada morali da
mahnete prolosti i spakujete svoje snove u
kofere? Rastali se od znaajnih mesta i ljudi
na odreeno ili neodreeno vreme? Ili ste
nekoga ispratili u novi ivot? Ako jeste, onda
znate da nema ni sasvim srenih i sasvim
tunih rastanaka jer nema konanog odgovora
na pitanje da li je lake onome ko odlazi ili
onome ko ostaje. Da nema rastanaka, ne
bismo ni znali koliko nam znae oni koji
odlaze, ili ono to ostavljamo. A svaki
rastanak je poetak i kraj, i za one koji
ispraaju i za one koji putuju.

Ono to rastancima daje posebnu dra je

to to ne postoji samo jedan nain da nekom
poelimo srean put. Vremenom sam otkrivala
da su se mnogi sa mnom pozdravili, a da mi
nisu rekli zbogom. Od drugarice koja je tvrdila
da ne zna da se ponaa na rastancima dobila
sam pismo. Tutnula mi je narandasti papir u
ruke pognute glave i skrivala pogled da joj ne
vidim suze. Pamtim panske i meksike
zagrljaje i poslednju zajedniku kafu u blizini
stanice metroa pre nego to smo krenuli
svako za svojim snovima. I suze na eleznikoj
stanici dok se jedan italijanski osmeh gubio u
daljini. Album sa fotografijama znaio je
srean put, ali popunjen do pola, da
rastanak ne bude konaan. ini mi se da je
teina rastanka uvek mogla da se meri
jainom zagrljaja. Telo bi reklo vie od rei,
ruke vie od utehe, a stidljiva suza ili duboki
pla vie od pozdrava. Neki rastanci su morali
da se dese uz pesmu, drugi uz jelo i pie
Nisu bili nita manje znaajni ni oni bez
svedoka, sa kartom u rukama i nemim
saputnicima, koferima.
Dugo se na svakom rastanku u meni
razvijala uvek ista neodreena emocija, na
pola puta izmeu radosti i tuge. Radost zbog

novog poetka, i tuga zbog rastanka preplavili

bi me kao bura teskobe. Ipak, jedan rastanak
e ostati poseban jer sam tada u kofer
spakovala svoj najvei san i otila u daleki
grad da pronaem sebe. Seam se kako je
trajao dugo, na kunom pragu, zatim na
dvorinoj kapiji i na hodnicima aerodroma.
Sva ta mesta bila su nema ili previe buna, a
u glavi su mi odzvanjali otkucaji srca. Svaka
ala i povod za smeh razudili bi teskobu, ali
taj smeh ne bi bio isti na rastanku kao na
ponovnom sastanku. Tu scenu sam kasnije
prepoznala i u tuim ivotima jer su uloge
prepoznatljive: otac te tape po ramenu,
majka stidljivo plae, kominica malo bodri
majku, malo tuguje, ali ti je spremila kesu za
usput, tetka dodaje novac kriom ispod ruke,
da ti se nae, braa i sestra gledaju sa
blagom setom u oima dok te drutvo hrabri
da e ti biti strava, i da e vreme brzo proi do
vaeg sledeeg okupljanja. Svi su nekako
sveani, iako svakodnevno obueni jer su
svesni da je prilika jedina i da se samo jednom
stvarno odlazi. Svaki sledei put je lake, i
onome ko odlazi i onome ko ispraa.
Vremenom su rastanci postali zain mog
ivota. Bilo da doekujem ili ispraam, samo

na momenat mi oko srca zatitra seta i ustupi

mesto radosti zbog novog poetka. Shvatila
sam zato Andri kae da su rastanci
neizbene stanice na putu ka savrenstvu.