Heinrich von Kleist

ZEMLJOTRES U ILEU

U Santjagu, prestonici kraljevine ilea, ba u trenutku velikog zemljotresa iz

1647. godine, kojom su prilikom stradale mnoge hiljade ljudi, jadan mladi za zloin
optueni panac, po imenu Heronimo Rugera, stajao je pored stuba tamnice u koju su
ga zatvorili i hteo je da se obesi. Don Henriko Asteron, jedan od najbogatijih plemia
u gradu, oterao ga je otprilike godinu dana ranije iz svoje kue, gde je imao mesto
uitelja, jer se utvrdilo da postoji nena saglasnost izmeu lepe dona Hozefe, njegove
jedinice keri, i mladog uitelja. Neka tajna poruka, koju je starom donu, poto je
izriito opomenuo svoju ker, otkrila zlobna panja njegovog gordog sina, naljuti
ovoga toliko da je istog trenutka posla u karmelinski manastir Nae drage gospe od
brda. Ali zahvaljujui nekom srenom sluaju, Heronimo uspe da opet doe u vezu s
njom, i jedne mrkle noi manastirski vrt postade mesto na kome on doive vrhunac
sree.
Bio je praznik svetog priea, sveana povorka kaluerica, iza kojih su ile
iskuenice, upravo je polazila kad nesrena Hozefa, pri zvuku zvona, oseti poroajne
bolove i pade na stepenice katedrale.
Ovaj je dogaaj izazva ogromno uzbuenje; mladu grenicu, bez obzira na
njeno stanje, odmah bacie u tamnicu, i tek to se pridie posle poroaja, a na
nadbiskupovu zapovest protiv nje se podie najotriji postupak. U gradu se govorilo sa
vrlo velikim ogorenjem o ovoj sramoti, a jezici su tako otro reetali celi manastir u
kome se ovo dogodilo, da ni molbe porodice Asteron ni elja same opatice, koja je
devojku zavolela zbog njenog inae besprekornog ponaanja, nisu mogle da ublae
strogost manastirskog zakona. Jedino se moglo uiniti da smrt spaljivanjem, na koju je
bila osuena, na veliko razoarenje ena i devojaka iz Santjaga vicekralj zameni
odsecanjem glave. Po ulicama kroz koje je imala da proe povorka, idui na gubilite,

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

izdavali su se pod zakup prozori, sa krovova kua su sklanjali crepove, a pobone

keri ovog grada pozivale su svoje prijateljice da sestrinski udruene gledaju prizor
koji e biti pruanje zadovoljenja boanskoj osveti.
Heronimo, koga su isto tako bacili u tamnicu, zamalo to ne izgubi svest kad u
za ovaj uasni preokret u dogaajima. Uzalud je razmiljao o spasenju: ma kuda ga
nosila krila najsmelijih misli, svuda je nailazio na katance i zidove, a jedan pokuaj da
preree reetke na prozoru odvede ga, poto je bio otkriven, u jo dublju tamnicu. On
se baci pred sliku boje majke i poe joj se moliti sa beskrajnom usrdnou, kao
jedinoj od koje mu je jo mogla doi pomo.
Ali dan koga se toliko plaio doe, a njegovo srce ispuni izvesnost o potpunoj
beznadenosti njegovog poloaja. Zvona koja su pratila Hozufu na njenom putu do
gubilita odjeknue, a njegovu duu epa oajanje. ivot mu posta mrzak i on odlui
da se obesi pomou jednog konopca koji mu sluaj bee ostavio.
I tako je stajao, kao to je reeno, pored jednog stuba u zidu i vezivao konopac,
koji je imao da ga istrgne iz ovog sveta punog bede, za gvozdenu alku uzidanu u venac
stuba, kad najednom najvei deo grada, sa takvim treskom kao da se rui nebo, utonu u
tle i sve ivo zatrpa svojim ruevinama. Heronimo Rugera se ukoi od uasa i, kao da
mu je sva svest bila razmrskana, sad se drao, da ne bi pao, za stub na kome je hteo da
umre. Tle se ljuljalo pod njegovim nogama, zidovi tamnice su se ruili, cela zgrada se
nae prema ulici, i samo to to u svom sporom padanju naie na suprotnu kuu u padu
sprei je da se cela ne prostre po tlu, ve ostade pravei sa onom drugom sluajnu
zaobluenost.
Drhtei, nakostreene kose i klecavih kolena, provue se Heronimo preko koso
nagnutog tla do otvora koji je usred sudara dve kue nastao u prednjem zidu tamnice. I
tek to se naao napolju, kad cela ulica, ve uzdrmana, pri jednom novom potresu
potpuno bi sravnjena sa zemljom. Nemajui predstavu o tome kako e da se spase iz
ovog opteg propadanja, urio je preko greda i ruevina prema najblioj kapiji grada,
dok ga je smrt napadala sa svih strana. Ovde bi se opet sruila neka kua i, razbacujui
komade daleko od sebe, gonila ga da pobegne u pobonu ulicu; tamo je ve lizao
plamen sa svih krovova, svetlei kroz oblake dima, i on je, pun uasa, morao da bei u
drugu; ovde se valjala, prelivi se preko obala, reka Mapoho, i urlajui on jurnu u treu
ulicu. Tamo je leala gomila izginulih, neki jeei glas dopirao je iz ruevina, svet je
vikao sa zapaljenih krovova, ljudi i ivotinje su se borili sa talasima, neki odvani
spasilac se trudio da pomogne, jedan je, opet, bled kao smrt stajao i utei pruao
2

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

drhtave ruke prema nebu. Heronimo stie do kapije i pope se na breuljak pred njom, a
onda onesveen pade na zemlju.
Leao je moda etvrt asa u najdubljoj nesvesti, kad se najzad opet osvesti i,
leima okrenut gradu, podie upola sa zemlje. Opipa elo i grudi, ne znajui ta bi
mogao da radi u takvom stanju. I neizrecivo oseanje miline ispuni ga kad zapahnu
vetar sa mora pirnu i podstae nov ivot u njemu, i njegov pogled pree u svim
pravcima preko rascvtane okoline Santjaga. Samo prizor unezverenih gomila ljudi,
koje su se mogle svuda videti, pritiskivao mu je duu; nije shvatao ta je njega i njih
moglo dovesti ovamo, i tek kad se okrete i vide srueni grad za sobom, seti se stranog
trenutka koji je preiveo. On se sae tako duboko da elom dodirnu tle i zahvali bogu
na smo udesnom spasenju; i kao da je uasni trenutak koji se urezao u njegovu duu
isterao iz nje sve ranije, on zaplaka od radosti to moe jo da se raduje ljupkom ivotu
punom arenih slika. Zatim, primetivi prsten na ruci, najednom se seti Hozefe, a sa
njom svoje tamnice; zvona koja je iz nje uo i trenutka koji je prethodio njenom
ruenju. Duboka seta mu ispuni grudi; poe se kajati to je zahvaljivao bogu, i uini
mu se strahovito to bie koje vlada iznad oblaka.
On se pomea sa narodom koji je, zauzet spasavanjem imovine, sa svih strana
izletio iz kapija, i raspitivao se bojaljivo ta je sa Asteronovom kerkom, kao da je
njeno pogubljenje ve bilo izvreno; ali niko nije mogao da mu da opirnije
obavetenje. Jedna ena koja je, gotovo do zemlje pognuta, nosila ogromnu koliinu
posua i dvoje dece na grudima, ree u prolazu, kao da je sama to videla, da je Hozefa
pogubljena.
Heronimo se vrati; i poto, proraunavi vreme, ni sam nije mogao sumnjati da
je presuda izvrena, spusti se na zemlju u jednoj usamljenoj umi i predade svom
velikom bolu. eleo je da se ruilaka snaga prirode ponovo srui na njega. Nije
shvatao zato je pobegao ispred smrti, koju je traila njegova dua puna emera, u
trenucima kad mu se dobrovoljno pokazivala sa svih strana kao spasilac. On odlui
vrsto da ne uzmakne, pa makar sad i hrastovi bili upani sa korenjem i njihove grane
padale preko njega. A onda, poto se isplakao, i usred najvrelijih suza osetio kako se
pojavljuje nada, ustade i pree polje u svim pravcima. Pope se na svaki breuljak na
kome je bilo okupljeno ljudi; iao im je u susret svim putevima kojima se jo kretala
reka begunaca; gde god bi kakva enska haljina zaleprala na vetru, tamo bi ga ponele
njegove uzdrhtale noge, ali nijedna nije pokrivala ljubljenu Asteronovu ker.

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

Sunce se bliilo zahodu, a sa njim i njegova nada svom ponovnom unitenju,

kad on doe na ivicu jedne stene, odakle je mogao da vidi neku iroku dolinu u kojoj
je bilo vrlo malo ljudi. On potra, neodluan ta da uradi, kroz pojedine gomile, i ve
htede da se vrati, kad najednom, na potoku koji je kvasio jarugu, spazi neku mladu
enu koja je prala dete u vodi. Srce mu zalupa jae pri ovom prizoru; pun slutnje sjuri
se preko stenja i uzviknu: ''O, sveta majko boija!'' i poznade Hozefu, kad se ona
obazre plaljivo, uvi um.
Sa kakvim se blaenstvom zagrlie ovi nesrenici koje bee spaslo udo sa
neba!
Hoefa je bila na svome putu u smrt ve blizu gubilita, kad se iznenada cela
povorka rasprta na sve strane, beei od zgrada koje su se treskom ruile. Uasnuta,
ona pohita prema najblioj gradskoj kapiji; ali se brzo osvesti, okrete i pouri u
manastir, gde bee ostao njen mali nemoni deko. Celi manastir nae ve u plamenu,
a opatica, koja se u onim trenucima to je trebalo da budu Hozefini poslednji
zavetovala da e se pobrinuti za odoje, stajala je pred vratima i zvala u pomo, kako
bi neko spasao dete. Hozefa jurnu neustraivo, kroz dim koji joj je kuljao u susret, u
zgradu to se ve sva ruila, i kao da su je titili svi aneli neba, izae opet kroz kapiju,
nepovreena i sa detetom. Htede da se baci u zagrljaj opatici, koja je sklapala ruke nad
glavom, kad i ona i sve njene kaluerice izgubie bedno pod zabatom kue koja se
srui na njih. Hozefa ustuknu pri ovom uasnom prizoru; brzo sklopi opatici oi i
pobee, sva uasnuta, da spase od propasti dragog deka koga joj je nebo opet
podarilo. Tek to se malo udaljila, kad naie na nadbiskupov le, koji su maloas sav
zgnjeen izvukli ispod ruevina katedrale. Vicekraljeva palata je bila sruena, sud u
kome joj je izreena presuda bio je sav u plamenu, a na mestu gde se nalazila kua
njenog oca bee se pojavilo jezero i crvenkasta para se dizala iz njega.
Hozefa prikupi svu snagu. Odagnuvi jad iz due, hrabro je sa spasenim
detetom koraala kroz ulice i ve je bila u blizini kapije, kad spazi u ruevinama i
tamnicu u kojoj je Heronimo uzdisao. Videi to, ona se zanese i zamalo to ne pade u
nesvest na jednom uglu; ali u istom trenutku pad jedne zgrade iza nje, koju su potresi
celu razdrmali, potera je dalje, ojaanu svim ovim uasom; ona poljubi dete, obrisa
suze u oima i stie do kapije, ne obraajui vie panju na strahote koje su je
okruivale. A kad se nae u slobodnom prostoru, odmah zakljui da ne mora svako ko
je stanovao u sruenoj zgradi naminovno i leati razmrskan pod njom. Zaustavi se na
sledeem raskru i prieka da vidi nee li se pojaviti onaj koji joj je posle malog
4

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

Filipa najdrai na svetu. Ali kako se niko nije pojavljivao, a ljudski mete bivao sve
vei, ona poe dalje, pa se opet vrati i opet prieka; lijui mnoge suze, skloni se u
jednu mranu dolinu, osenenu pitomim borovima, da se pomoli za njegovu duu,
verujui da je ona otila sa ovoga sveta; i evo gde ga nae, tog dragog oveka, u dolini,
i nae blaenstvo, kao da je ova dolina bila zemaljski raj.
Sve to ispria ona Heronimu, duboko potreena, i poto zavri, prui mu dete da
ga poljubi. Heronimo ga uze i milovae ga sa neizrecivom roditeljskom radou, i
kako je ono plakalo videi strano lice, uutka ga beskrajnim milovanjem.
U meuvremenu bee se spustila najlepa no, puna udnovato blagih mirisa,
tako srebrnastosvetla i tiha kakva moe izgledati samo pesniku u njegovim snovima.
U dolini, svuda du potoka, posedali su ljudi u sjaju meseine i pripremali sebi meka
leita od mahovine i lia, da se odmore posle ovako tekog dana. I poto su jadnici
jo jadikovali ovaj zbog toga to je izgubio kuu, onaj za enom i detetom, trei to
mu nije ostalo nita povukoe se Heronimo i Hozefa dublje u umarak, da ne aloste
nikog tajnim klicanjem svojih dua. Oni naoe jedan velianstveni nar, koji je irio
grane pune mirisnih plodova, a meu kojima je slavuj pevao svoju strasnu pesmu. Tu
se Heronimo spusti na zemlju pored stabla, Hozefa u njegovo, a Filip u Hozefino krilo,
i sedeli su tako ogrnuti njegovim ogrtaem i odmarali se. Senka drveta, poprskana
mnogim svetlostima, prela je preko njih i ve je mesec opet izbledeo pred jutarnjim
rumenilom, pre nego to su oni zaspali. Imali su tako mnogo da ispriaju o
manastirskom vrtu i tamnicama, i ta su sve jedno zbog drugog preiveli; i bili su
duboko dirnuti kad su pomislili koliko je bede moralo da snae svet, pa da oni budu
sreni! Oni reie da odu, im zemljotresi prestanu, u grad Konsepsion, gde Hozefa
ima jednu blisku prijateljicu, da od nje dobiju malo novca, kako se nadaju, pa da se
ukrcaju za paniju, gde ive Heronimovi roaci po majci, i da tamo provedu svoj
sreni ivot. A onda, posle mnogo poljubaca, zaspae.
Kad su se probudili, sunce je bilo ve visoko na nebu, i oni primetie u svojoj
blizini nekoliko porodica, zaposlenih oko vatre pripremanjem oskudnog doruka. Dok
je Heronimo mislio kako da nabavi hranu za svoje, jedan mlad i lepo obuen ovek, sa
detetom u naruju, prie Hozefi i upita je utivo da li bi htela samo malo da podoji
ovog jadnog crvia, ija majka lei ranjena tamo pod drveem. Hozefa se malo zbuni
kad u njemu vide jednog poznanika; ali kako on, pogreno tumaei njenu zbunjenost,
nastavi: ''Samo nekoliko trenutaka, dona Hozefa, jer ovo dete nita nije jelo od onog
asa koji nas je sve ovako unesreio'', ona ree: ''utala sam iz drugog razloga, don
5

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

Fernando; u ovom stranom asu niko nee odbiti da podeli sa drugim ono to ima'', i
uze malog stranca i stavi ga na grudi, a svoje dete predade ocu.
Don Fernando joj zahvali toplo na toj dobroti i upita je da li bi otila s njim do
njegovog drutva, gde se upravo sprema na vatri mali doruak. Hozefa odgovori da sa
zadovoljstvom prima poziv, i kako Heronimo nije imao nita da prigovori, ode s njim
do njihove porodice, gde je najsrdanije i najnenije doekae obe don Fernandove
svastike, koje je ona poznavala kao vrlo ugledne mlade gospoice. Dona Elvira, don
Fernandova supruga, koja je teko povreena u noge leala na zemlji, privue Hozefu
sa mnogo prijateljstva, kad ugleda svoje izmravelo dete na njenim grudima. I don
Pedro, njegov tast, povreen u rame, klimnu joj glavom sa mnogo ljubavi.
U Heronimovoj i Hozefinoj dui rojile su se najudnije misli. Videi sa koliko
poverenja i dobrote postupaju s njima, nisu znali ta da misle o prolosti, o gubilitu, o
tamnici i zvonu; da li sve to nije bio samo san? Izgledalo je, posle strahovitog udarca
koji se sruio na njih, da su svi ljudi izmireni. Seanje im je ilo samo do tog trenutka i
ne dalje od toga. Jedino dona Elizabeta, koju je jedna prijateljica pozvala k sebi da
prisustvuje predstavi jueranjeg jutra, ali koja taj poziv nije prihvatila, gledala je s
vremena na vreme zamiljeno u Hozefu; ali svaki izvetaj o kakvoj novoj uasnoj
nesrei vraao je njenu duu u stvarnost iz koje tek bee izmakla. Prialo se kako je
grad odmah posle glavnog potresa bio pun ena koje su se poraale naoigled svih
ljudi; kako su kalueri jurili sa raspeem u ruci i vikali da je doao smak sveta; kako je
jednom straaru, koji je na vicekraljevu zapovest zahtevao da se jedna crkva isprazni,
odgovoreno da u ileu ne postoji vie nikakav vicekralj; kako je vicekralj, u tim
stranim trenucima, morao da naredi da se podignu veala, kako bi se spreie krae;
pa i to kako je jednog nevinog oveka, koji se spasavao kroz zadnji deo neke zapaljene
kue, u prenagljenosti vlasnik uhvatio i odmah obesio.
Dona Elvira, ije su povrede zadavale Hozefi mnogo posla, iskoristi trenutak
kad su se prie najivlje ukrtale i upita je ta se desilo sa njom ovog stranog dana. I
kad je Hozefa, stegnuta srca, ispriala u nekoliko glavnih poteza, u oima gospoe se
pojavie suze, to Hozefa primeti sa velikim zadovoljstvom. Dona Elvira epa njenu
ruku, stee je i dade joj znak da uti. Hozefi se inilo da se nalazi meu blaenima.
Jedno oseanje, koje nije mogla da ugui, oznaavalo je protekli dan, ma koliko bede
da je doneo svetu, kao dobroinstvo kakvim nju nebo jo nikad nije podarilo.
I stvarno, usred ovih uasnih trenutaka, kad su sva zemaljska blaga ljudi propala
i kad je celoj prirodi pretila opasnost da bude zasuta, jedino kao da se ovekov duh, lep
6

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

kao cvet, otvarao. Po poljima, dokle god je oko dopiralo, videli su se pomeani ljudi
svih stalea, kneevi i prosjaci, graanke i seljanke, dravni slubenici i nadniari,
kalueri i kaluerice, jedni druge su alili, jedni drugima pomagali, ono to su za
odravanje ivota mogli da spasu radosno izmeu sebe delili, kao da je opta nesrea
sve koji su mogli da je izbegnu pretvorila u jednu porodicu. Umesto beznaajnih
razgovora, kojima inae svet daje povoda kad se sedi pri aju, sad su se navodili
primeri neverovatnih podviga; ljudi na koje se obino nije obraala panja pokazivali
su hrabrost Rimljana; bilo je bezbroj primera neustraivosti, odvanog preziranja
opasnosti, samoodricanja i boanstvenog portvovanja, preziranja vlastitog ivota bez
oklevanja, kao da se on, slian onom to nema vrednosti, moe opet nai pri prvom
uinjenom koraku. tavie, poto nije bilo nijednog kome ovaj dan nije donio neto
uzbudljivo, ili koji sam nije uinio neto plemenito, u grudima svih ljudi bol je bio
pomean sa mnogo slasti da se, kao to je Hozefa mislila, ne bi moglo tvrditi da zbir
opteg blagostanja nije za toliko porastao na jednoj strani za koliko je opao na drugoj.
Poto su oboje, utei, iscrpli ova razmiljanja, Heronimo uze za ruku Hozefu i
sa neizrecivom vedrinom poe etati s njom pod senovitim granama narove ume.
Ree joj da zbog ovakvog raspoloenja duhova i potpuno izmenjenih prilika odustaje
od namere da se ukrca u Evropu; da e vicekralju, koji mu se uvek pokazivao
naklonjen, pasti pred noge, ako je ovaj jo u ivotu; da se nada (tu je on poljubi) da e
ostati sa njom u ileu. Hozefa odgovori da su i njoj dole sline misli; da i ona ne
sumnja vie da e pridobiti oca, ako je jo pri ivotu; ali misli da je bolje, umesto da
klekne pred vicekralja, da ode u Konsepsion i odatle pismenim putem svri posao
izmirenja, poto su tamo za svaki sluaj u blizini pristanita; pa ako stvar uzme eljeni
tok, lako e se vratiti u Santjago. Posle kraeg razmiljanja, Heronimo odade priznanja
ovim merama predostronosti, povede je jo malo u etnju ispod drvea da bi mogli da
porazgovaraju o vedrim trenucima budunosti, pa se vratie svom drutvu.
Doe, meutim, popodne i duhovi ustumaranih begunaca se behu jedva neto
malo stiali, jer su potresi popustili, kad se pronese glas da e u dominikanskoj crkvi,
jedinoj koju je zemljotres potedeo, lino stareina manastira sluiti sveanu slubu, da
moli boga da otkloni nesree koje bi jo mogle da ih zadese. Sa svih strana narod je
ve hitao gradu, u dugim povorkama. U don Fernandovom drutvu se postavi pitanje
da li i oni treba da uestvuju u toj sveanosti i da se pridrue zajednikoj povorci.
Dona Elizabeta podseti, sa izvesnom strepnjom, na nesreu koja se dan ranije dogodila
u crkvi; ona ree da e se takva molepstvija jo ponavljati i da e tada, kad opasnost
sasvim proe, moi sa vie vedrine i spokojstva da se predaju svojim oseanjima.
7

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

Hozefa izjavi, ustajui odmah sa izvesnim oduevljenjem, da potrebu da spusti glavu u

prainu pred tvorcem nikad nije oseala ivlje nego sad kad on ovako pokazuje svoju
neobjanjivu i uzvienu mo. Dona Elvira se odmah ivo saglasi sa Hozefinim
miljenjem. Ona ostade pri tom da treba ii na slubu i pozva don Fernanda da drutvo
povede, posle ega svi, pa i dona Elizabeta, ustadoe. Kako su, meutim, videli da se
ona sa velikim uzbuenjem i oklevanjem priprema za polazak, i na pitanje; ta joj je?
daje odgovor da ne zna kakva je to nesrena slutnja mori dona Elvira je umiri rekavi
joj da ostane sa njom i njenim bolesnim ocem.
Hozefa ree: ''Onda ete biti dobri, dona Elizabeta, da uzmete ovo slatko
detence koje se, kao to vidite, opet nalo kod mene''.
''Vrlo rado'', odgovori dona Elizabeta i spremi se da ga odmah uzme; ali kako je
pri tom dete stegla i ono se rasplakalo i nikako nije htelo da ostane kod nje, Hozefa
ree, smeei se, da e ga uzeti sa sobom, i utia ga poljupcima. Don Fernando, kome
se mnogo dopadae dostojanstvenost i ljupkost njenog ponaanja, ponudi joj ruku;
Heronimo, koji je nosio malog Filipa, povede dona Konstancu; ostali lanovi porodice
koji su bili u drutvu pooe za njima; i u tom redu povorka se uputi u grad.
Nisu bili odmakli ni pedesetak koraka, kad zaue dona Elizabetu, koja je dotle
uzbueno i tiho razgovarala sa dona Elvirom, kako vie: ''Don Fernando!'' i videe
kako im se pribliava brzim koracima. Don Fernando se zaustavi i okrete; prieka je,
ne ostavljajui Hozefu, upita ta eli, poto se ona bee zaustavila na izvesnom
odstojanju i ekala da on njoj prie. Tada se dona Elizabeta priblii, nerado, kako je
izgledalo, i ree mu na uvo nekoliko rei, ali tako da Hozefa nije mogla da uje nita.
''Pa?'' ree don Fernando, ''kakva nesrea moe otuda proistei?''
Dona Elizabeta mu je i dalje aputala na uvo, unezverena lica. Don Fernando
pocrvene od nezadovoljstva; on odgovori da je sve u redu i da dona Elvira moe biti
spokojna, pa povede dalje svoju pratnju.
Kad stigoe u dominikansku crkvu, orgulje su ve divno svirale i silan svet se
tiskao unutra. Bila je velika guva i na prostoru pred glavnim crkvenim vratima, a
visoko po zidovima, u udubljenjima za slike, stajali su deaci i sa pogledima punim
iekivanja drali kape u ruci. Svi polijeleji su sipali svetlost, stubovi su bacali
tajanstvene senke kroz sumrak koji se sputao, velika rua, napravljena od obojenog
stakla, koja se nalazila u najdubljem delu crkve, arila se kao i veernje sunce to je
nju osvetljavalo; i poto orgulje behu uutale, nad ovim skupom ljudi vladala je takva
8

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

tiina kao da nijedan od njih nije imao glas u grudima. Nikad se iz jednog hrianskog
hrama toliki plamen usrdnosti nije dizao prema nebu kao danas iz dominikanske crkve
u Santjegu; a niije grudi nisu mu davale vie ara od Heronimovih i Hozefinih.
Sveanost poe pridikom koju odra sa govornice jedan od najstarijih kanonika,
sveano obuen. On odmah poe da slavi i hvali, diui prema nebu ruke oko kojih se
talasao stihar, i ree da u ovom delu sveta pretvorenom u ruevine ima jo ljudi koji su
sposobni da promucaju pred Gospodom. Opisivao je ono to se dogodilo na mig
svemogueg; strani sud ne moe biti uasniji; a kad on, pokazujui jednu pukotinu
nastalu u zidu katedrale, jueranji zemljotres nazva samo preteom ovog, sve prisutne
podie jeza. Zatim ga bujica svetenike reitosti dovede na to da govori o nemoralu u
gradu; nedela kakva Sodoma i Gomora nisu poznavale bog kanjava zemljotresom; i
on pripisa samo njegovom beskonanom strpljenju to grad nije potpuno zbrisan sa
lica zemlje. Ali kao maem probodena osetie se, ovom prilikom ve potpuno
iskidana, srca naih dvaju nesrenih stvorenja, kad kanonik stade govoriti o grehu
poinjenom u vrtu karmelinskog samostana; kad obzire koje je svet prema njemu
pokazao nazva bezbonim, i kad jednim obrtom, prepunim kletvi, posla due ovih
grenika, doslovice reeno, svim vladarima pakla.
Dona Konstanca uzviknu; trgnuvi se: ''Don Fernando!'' Ali ovaj odgovori
toliko ubedljivo i tiho koliko je moguno uiniti na oba naina u isti mah: ''utite,
dona, ne pokreite oi i napravite se kao da ste pali u nesvest; a onda emo izii iz
crkve.''
Ali pre nego to je dona Konstanca mogla da izvede taj pokret, tako otroumno
pronaen za spasenje, zau se neki glas koji kanonikovu propoved snano prekide:
''Odmaknite se, graani Santjaga, ovde stoje ti bezboni ljudi!''
I kad neki drugi glas, dok se veliki krug uasa stvarao oko njih, upita pun
straha: ''Gde?'' jedan ovek uzviknu ''Ovde!'' i, put verske izopaenosti, tako povue
Hozefu za kosu da bi se ona sa don Fernandovim sinom sruila na pod da je don
Fernando nije pridrao.
''Jeste li poludeli?'' uzviknu mladi ovek i obgrli Hozefu. ''Ja sam don Fernando
Ormez, sin upravnika grada, koga svi poznajete.''
''Don Fernando Ormez?'' uzviknu, stojei sasvim pred njim, neki krpa koji je
Hozefi popravljao obuu i poznavao je bar koliko i njeno malo stopalo.
9

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

''Ko je otac ovog deteta?'' obrati se on sa drskim prkosom Asteronovoj keri.

Don Fernando preblede kad u pitanje. Poplaeno je gledao as u Heronima as
po celom skupu, da se uveri da li ima nekog ko ga poznaje. Hozefa uzviknu,
pritenjena uasnim stanjem stvari:
''Ovo nije moje dete, majstor Pedriljo, kao to vi mislite.'' I gledajui u
neizmernom duevnom strahu don Fernanda, dodade: ''Ovaj mladi gospodin je don
Fernando Ormez, sin upravnika grada, koga svi poznajete.''
Obuar upita:
''Ko od vas, graani, poznaje ovog mladog oveka?''
Nekoliko njih koji su stajali unaokolo ponovie:
''Ko poznaje Heronima Rugeru? Neka pristupi?''
Sluajno ba istog trenutka mali Huan, poplaen grajom, sa Hozefinih grudi se
nae prema don Fernandovom naruju. ''On je otac!'' uzviknu na to jedan glas. ''To je
Heronimo Rugera!'' zau se drugi. ''To su ti bogohulni ljudi!'' viknu trei, a svi ovi
hriani okupljeni u Isusovom hramu zaurlae: ''Kamenujte ih! Kamenujte ih!''
Sad viknu Heronimo:
''Stanite, neljudi! Ako traite Heronima Rugeru, ovde je on! Pustite tog oveka
koji je nevin!''
Razbesnela gomila, zbunjena Heronimovom izjavom, ustuknu; nekoliko ruku
pusti don Ferdinanda; u istom trenutku jedan pomorski oficir od velikog ugleda pohita
k njima i, probijajui se kroz guvu, upita:
''Don Ferdinando Ormeza, ta vam se to dogodilo?''
Don Fernando, sad potpuno osloboen, odgovori sa vitekom pribranou:
''Eto, don Alonzo, vidite samo nitkove i ubice! Stradao bih da se ovaj potovani
ovek, da bi umirio razbesnelu gomilu, nije izdao za Heronima Rugeru. Uhapsite ga,
ako hoete da budete tako dobri, isto tako i ovu mladu gospou, jer e onda oboje biti
u bezbednosti, a uhapsite i ovog nitkova ovde (i on epa majstora Pedrilja) koji je
napravio svu ovu uzbunu.''
Obuar uzviknu:
10

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

''Don Alonzo, obraam se vaoj savesti. Je li ova devojka Hozefa Asteron?''

Poto je don Alonzo, koji je Hozefu odlino poznavao, oklevao sa odgovorom,
a mnogi glasovi, time ponovo razjareni, povikali: ''Ona je to! Ona je to!'' i ''Ubijte je!''
Hozefa predade malog Filipa, koga je Heronimo dotle nosio, zajedno sa malim don
Huanom u ruke Don Fernandu i ree:
''Idite, don Fernando, spasite svoja dva deteta, i nas prepustite naoj sudbini!''
Don Fernando uze oba deteta i ree da vie voli da strada nego da dopusti da se
ma ta dogodi nekom iz njegovog drutva. On zamoli Hozefu, poto uze ma od
pomorskog oficira, da ga uhvati ispod ruke, a pozva i drugi par da poe sa njima. I
zaista, kako mu pri takvom stanju stvari svi sa dovoljno potovanja napravie prolaz,
oni izioe iz crkve, mislei ve da su spaseni. Ali samo to se naoe na prostoru pred
vratima, prepunom sveta, kad jedan glas iz razjarene gomile koja ih je pratila uzviknu:
''Ovo je Heronimo Rugera, graani, jer ja sam njegov otac!'' i jedan strahovit udarac
batinom obori ovoga na zemlju, pred noge dona Konstance.
''Hriste i Marija!'' uzviknu dona Konstanca i pobee pod zatitu svoga zeta; ali
sa svih strana odjeknu: ''Manastirska kurvo!'' i jedan udarac s druge strane obori je
mrtvu pored Heronima.
''udovite!'' uzviknu neki nepoznati. ''Pa to je dona Kostanca Ksares!''
''Zato nas obmanjujete?'' odgovori obuar. ''Potraite pravu i ubijte je!''
Kad ugleda Konstancin le, don Fernando oseti silan gnev, istre ma i
razmahnu njim, tako da bi presekao verski zatucanog ubicu koji je sav ovaj uas
izazvao, da naglim pokretom on nije izbegao udarac. Ali kako nije mogao da savlada
gomilu koja je navaljivala na njega, Hozefa uzviknu: ''Ostajte zbogom, don Fernando, i
vi, deco!'' i govorei ''Evo, ubijte me, krvoedni tigrovi!'' baci se svojevoljno meu
njih, da borbi uini kraj. Majstor Pedriljo je obori jednim udarcem batine. A onda, sav
poprskan njenom krvlju, povika: ''Poaljite i kopile za njom u pakao!'' i ponovo navali
sa jo neutoljenom eljom da ubija.
Don Fernando, taj boanstveni junak, stajao je sad leima naslonjen na zid
crkve; levom rukom je drao decu, a desnom ma. Svakim udarcem je obarao po
jednog na zemlju; lav se ne brani ee. Sedam krvoloka su leali mrtvi pred njim, i
sam voa ove satanske ete bio je ranjen. Ali majstor Pedriljo se nije smirio dok jedno

11

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ILEU

od dece nije epao za noge i, vitlajui njim iznad glave, razmrskao ga o ivicu jednog
crkvenog stuba.
Zatim nastade tiina i svi se udaljie.
Kad je video kako mali Huan lei pred njim i kako mu iz glave curi mozak, pun
neizrecivog bola, don Fernando die pogled u nebo. Pomorski oficir se opet nae
pored njega, pokua da ga tei i uveravae ga da se kaje to je u ovoj velikoj nesrei
ostao skrtenih ruku, mada je njegovo dranje opravdavao niz okolnosti; don Fernando
mu odgovori da njemu nema nita da se prebaci i zamoli ga da mu samo pomogne da
uklone leeve. Po mraku koji bee ve pao odnesoe ih sve u don Alonzov stan, kuda
poe i don Fernando, plaui neprestano nad licem malog Filipa.
On prenoi kod don Alonza i, pomaui se zavaravanjima, dugo ne obavesti
svoju suprugu o veliini nesree; najpre zato to je bila bolesna, a onda zato to nije
znao kako e ona da oceni njegovo dranje u ovom dogaaju; ali kratko vreme potom,
sluajno obavetena, kad joj doe neka poseta, o svemu to se dogodilo, ova izvrsna
gospoa isplaka u tiini svoj materinski bol, i onda jednog jutra, sa preostalom sjajnom
suzom u oku, pade mu oko vrata i poljubi ga.
Don Fernando i dona Elvira usvojie tada malo siroe; i kad bi don Fernando
poredio Filipa sa Huanom i razmiljao o tome kako je stekao i jednog i drugog, gotovo
je oseao da mora da se raduje.

12