DETEKCIJA POARA

Sadraj
1. Znaaj instaliranja sistema za zatitu od poara
2. Detektori poara
2.1. Detektori dima
2.1.1. Jonizacioni detektor dima - princip rada i osnovne osobine
2.1.2. Optiki detektori dima
2.2. Detektori toplote
2.3. Detektori plamena
2.4. Linijski detektori poara
2.4.1. Detektori sa svetlosnim snopom
2.4.2. Linijski detektori toplote
2.4.3. Savremena reenja detektora poara
2.4.4. Runi javljai poara
3. Neke uporedne osobine konvencionalnih detektora
3.1. Jonizacioni detektori dima
3.2. Optiki detektor dima
3.3. Termiki detektor - detektor toplote
3.4. Detektori plamena
3.5. Linijski detektori dima sa svetlosnim snopom
4. Pravila postavljanja detektora i izbora tienog podruja
4.1. Raspored detektora dima i toplote
4.2. Zoniranje detektora poara
5. Vrste sistema za detekciju poara
5.1. Sistemi prve i druge generacije
5.2. Adresibilni sistemi
5.3. Analogno adresihilni sistemi
6. Napajanje sistema za dojavu poara elektrinom energijom

1. ZNAAJ INSTALIRANJA SISTEMA ZA ZATITU OD

POARA
Pitanje koje se namee i koje je neophodno razjasniti je pitanje namene sistema za detekciju
poara. Ponekad kod korisnika postoji ideja da e ugradnja sistema za detekciju spreiti nastanak
poara. Naravno da je broj poara u objektima koji imaju sistem za detekciju statistiki jednak kao i u
objektima koji takav sistem nemaju. Sistem za ranu detekciju poara ne poseduje mogunosti da
sprei nastanak bilo kog poetnog poara. Meutim, faza poara u kojoj se on uoi i vreme za koje
reakcija otpone generalno su bitno nii u objektima koji su zatieni sistemom detekcije u odnosu
na one koji sistem ne poseduju i to rezultira proseno mnogo niim nivoom teta, ali i spaenim
ljudskim ivotima.
ta se podrazumeva pod pojmom poar? Jedan od moguih odgovora je da je poar sloen
kompleks hemijskih reakcija, transporta mase i energije koji se deava u veoma razliitim realnim
uslovima. Ovi uslovi su koliina, vrsta, toplotna mo svih materijala koji uestvuju u poaru, njihov
oblik, agregatno stanje i prostorni raspored, koliina raspoloivog kiseonika i mogunosti da on stupi u
reakciju sa gorivim materijalima, energija kojom je paljenje inicirano, uslovi okruenja itd. Svi ovi
uslovi su, ili mogu biti, jo pored toga i veoma promenljivi u toku samog poara. On je jedan
dinamiki proces koji bi se mogao opisati u vektorskom sistemu sa velikim brojem dimenzija, ali za
iji taan matematiki model, pa prema tome tanu prognozu, za sada, ne raspolaemo dovoljnim
matematikim aparatom. Praktino se moe rei da je svaki poar pojava koja se teko moe
naknadno reprodukovati, osim u sasvim pojednostavljenim laboratorijskim uslovima. Ipak se ine
pokuaji, koji imaju odreene primene u konkretnim situacijama, da se poar opie na jednostavan,
ali racionalan nain. Poznati su pokuaji modelovanja poara koji su dali ograniene rezultate, koji
se mogu primeniti samo na odreene situacije i sa ogranienom tanou. Modelovanje poara ima za
cilj da prognozira, odnosno opie ,,scenario" potencijalnog poara u pojedinom prostoru, objektu ili
kompleksu radi predvianja optimalne zatite od njegovih posledica.
Poari se dele na dve osnovne faze: prva nastaje pri inicijalnom paljenju i predstavlja period dok
plamen ne obuhvati sav posmatrani prostor (tzv. taka flashovera), a druga faza traje do prestanka
poara ali obuhvata i fazu hlaenja. Duina pojedinih faza, kao i ukupno vreme poara opet su veoma
razliiti za svaku konkretnu situaciju. Nekad prva faza uglavnom predstavlja dui period, a druga
krai, ali to u pojedinim situacijama moe biti i obrnuto.
Matematike metode koje se koriste za opisivanje poara mogu se podeliti na integralne i
diferencijalne. Kod diferencijalnih metoda primenjuju se zakoni dinamike neprekidnih sredina,
zakoni provoenja toplote, zraenja, itd. Jednaine koje se dobiju opisuju, sa veom ili manjom
tanocu, varijacije sastava, temperature i drugih karakteristika pojedinih taaka gasne sredine u
vremenu. Sistemi jednaina ovih promena veoma su sloeni i mogu se reavati samo numerikim
metodama uz primenu raunara i uz ogranienja koja unosi nesavrenost dobijenih jednaina,
neophodnost zanemarenja pojedinih parametara itd. Ipak, ove metode su nam omoguile
prouavanje temperaturnih polja, polja brzine, koncentracije gasnih smea i odreivanje optimalnih
poloaja detektora poara. Za integralne metode koriste se jednaine odranja energije i mase za
temepraturu, pritisak, gustinu itd. Koriste se pojmovi srednjih temperatura i koncentracija za pojedine
delove prostora -zone na koji se prostor radi analize podeli. Kao rezultat dobijaju se srednje
temperature prostora za zonu, temperature obloga prostorije i slojeva konstrukcije, kao i srednje
koncentracije gasova. Ovakve metode mogu se koristiti za izraunavanje vremena odziva
detektora.

a. Izgled stabla poara kod ravnih plafona

b. Izgled stabla poara kod kosih plafona

Slika 1. Stratifikacija stabla poara poarne kupe
Sa aspekta sistema za detekciju poara od interesa je prva faza, i to pre svega njen najraniji deo
- poetni poar. U toj fazi posle inicijalnog paljenja u zatvorenoj prostoriji dolazi najee, ali ne i
obavezno, do laganog poetnog razvoja praenog znaajnom emisijom dima uz u poetku neznatan
porast temperature. Kako je ve reeno, od interesa je da se poar detektuje u ovoj fazi, jer samo
tada detekcija ima smisla.
Poari se manifestuju veim ili manjim razvojem toplote, odnosno veim ili manjim porastom
temperature, pojavom dima i zraenjem. Ovo su osnovni fenomeni poara, ili bar oni koji u naoj
svesti unapred karakteriu poar. Postoje i druge promene u ambijentu pod delovanjem poara, kao
sto je promena koncentracije kiseonika uz poveanje koncentracije nekih drugih gasova kao to su
CO ili CO2, promena vlanosti vazduha itd. Dejstvom potiska topli vazduh zagrejan poarom
zajedno sa produktima sagorevanja, gasovima i esticama dima, kree se ka viim takama
prostora. Ovo kretanje postoji sve dok postoji razlika temperature toplog vazduha, gasova i dima
nastalih u poaru i tempearture okolnog vazduha. Prostor u kome struje topli gasovi i dim ima, u 3

uslovima relativnog mirovanja vazduha, oblik obrnuto okrenute uske kupe sa vrhom na mestu
inicijainog poara. Transport dima i produkata sagorevanja u vertikalnom pravcu pod dejstvom
razlike u temperaturi, pa prema tome i u gustini produkata sagorevanja u odnosu na okolni vazduh,
naziva se konvekcija. Ova kupa se u odgovarajucoj strunoj literaturi esto naziva stablo poara i
mi emo usvojiti ovu terminologiju. Dimna kupa je relativno vrlo uska posebno na visinama koje
su od interesa za detekciju poara, odnosno visina prostorije u kojo se poar dogodio. Kad se
temperatura dimne kupe - stabla poara izjednai sa temperaturom okolnog vazduha, dolazi do
razbijanja stabla i kretanja produkata sagorevanja i dima u horizontalnom smeru, odnosno dolazi do
stratifikacije stabla poara. U veini sluajeva stratifikacija se deava na relativno velikim visinama,
jer obino tek tada dolazi do izjednaenja temperatura stabla poara i temperature ambijenta. Do
stratifikacije stabla poara dolazi i na manjim visinama, delovanjem horizontalne ili kose prepreke,
odnosno tavanice prostorije (slika 1a). Ukoliko je prepreka na koji dim nailazi u svom kretanju pod
nagibom u odnosu na horizontalu doi e do znaajnog kretanja dima u pravcu vee visine objekta
uz veoma malo kretanje ka niim takama (slika 1b). Ako bi izostala startifikacija, takasti detektori
dima ili temperature u najveem broju sluaja nee bili obuhvaeni dimnom kupom-stablom poara, te
nee dati odziv na poar. To je razlog sto takasti detektori temperature i linijski i takasti detektori
dima ne mogu uspeno da se koriste za zatitu otvorenih prostora bez horizontalnih prepreka.
Verovatnoa da stablo poara (poarna kupa) obuhvati detektor, bez stratifikacije, veoma je mala,
bez obzira na gustinu postavljanja detektora i zato bi postavljanje detektora kod kojih se podraaji
koji treba da aktiviraju detektor do njega dovode konvekcijom, na otvorenom prostoru bilo
besmisleno. Razlog lei u injenici da je stablo poara usko i njegova povrina poprenog preseka
veoma je mala u poreenju sa ukupnom tienom povrinom. Verovatnoa da detektor bude
obuhvaen stablom poara u nedostatku stratifikacije, odnosno da detektuje poar, proporcionalna
je odnosu povrine poprenog preseka stabla poara na visini gde su detektori postavljeni
pomnoenom brojem instaliranih detektora i povrine prostorije. Ovaj odnos, dakle, i verovatnoa
detekcije takastim detektorom bez stratifikacije, oigledno, su neprihvatljivo niski. Kada bi se
detektor sluajno i naao unutar dimne kupe, produkti sagorevanja strujali bi oko njega velikom
brzinom, pod dejstvom potiska, pa se postavlja pitanje da li bi i u kom vremenu dospeli unutar
senzorskog elementa i prouzrokovali alarmno stanje.
Na slici 1a vidi se da je za detektor koji je postavljen u blizini horizontalne prepreke (plafona)
osetljivost na realni poar veoma dobra, jer on ak i kad je udaljen od mesta poara biva obuhvaen
produktima sagorevanja koji ulaze u njega, dok je za detektor koji je udaljen od plafona prostorije
osetljivost na realni poar veoma ograniena, s obzirom na injenicu da e biti potreban veoma
razvijeni poar dok dim koji se stratifikuje kod plafona ne dospe do senzorskog elementa detektora.
Slino je sa detektorima toplote koje treba da aktivira topli vazduh koji se u prvoj fazi koncentrie
uz plafon prostorije i tek kada se koliina ovog vazduha povea, on dospeva do detektora. To je
razlog koji zahteva da se ogranii rastojanje takastog detektora dima ili toplote od plafona.
Za zatitu otvorenih prostora uspeno se koriste infracrveni (IC) detektori koji reaguju na
infracrveni deo spektra zraenja, i ultraljubiasti (UV) detektori plamena, osetljivi na ultraljubiasti
deo istog spektra. Za aktiviranje detektora plamena nije potrebna konvekcija jer se zraenje
plamena do detektora prenosi radijacijom, brzinom svetlosti. Stoga poloaj detektora nije ogranien
postojanjem plafona niti stratifikacijom stabla poara. Iz tog razloga detektori plamena dae u principu
mnogo bri odziv, ali samo za poare koji se u ranoj fazi karakteriu pojavom plamena. Moe se rei da
je projektovanje zatite od poara otvorenih prostora bez krova gotovo nezamislivo bez detektora
plamena. Jedino za poare sa sporim razvojem bez plamena u poetnim fazama dolazi u obzir
primena linijskih detektora toplote - termikih kablova.
Kod kosih plafona stratifikacija dima postoji, ali se startifikovani sloj dima konvekcijom kree
prema viim takama prostora, dok je kretanje dima ili toplog vazduha, stabla poara, prema niim
takama prostorije veoma malo (slika 1b). Dobru osetljivost na realni poar kod kosih plafona
dae, dakle, takasti detektori koji su postavljeni na najviim takama prostora. Zato se oni u takvim
prostorijama postavljaju tako da je gustina detektora na viim kotama prostora vea, dok se na
niim takama prostora broj detektora smanjuje.
4

2. DETEKTORI POARA
Postoji vie naina podele detektora poara koji se javljaju u literaturi, a podele koje nama
izgledaju najblie realnosti mogu biti po fenomenu poara na koji su detektori osetljivi, ali i na
osnovu granice detekcije. Podela detektora po granicama detekcije klasifikuje ih na takaste koji
detektuju odreeni fenomen poara u okolini odreene take, i na linijske, koji detektuju promenu
odreenog fenomena u okolini odreene linije koja moe, a i ne mora biti prava. Dakle, oni se na ovaj
nain dele na takaste i linijske detektore poara.
Takasti detektori poara. Veinu savremenih detektora poara predstavljaju takasti detektori
koji reaguju na promenu koncentracije dima, temperature ili zraenja plamena u neposrednoj blizini
senzorskog elementa. Ovi efekti do senzorskog elementa mogu biti transportovani konvekcijom kao
kod detektora dima i toplote ili elektromagnetnim talasima kao kod detektora plamena.
Linijski detektori. Ova vrsta detektora poara reaguje na promenu detektovanog fenomena u
okolini odreene detekcione linije. Tipian linijski detektor toplote predstavlja termiki kabl koji
reaguje na promene temperature u okolini kabla. Detektori sa svetlosnim zrakom (light beam
detektor) predstavljaju u sutini linijski detektor dima koji reaguje na promenu koncentracije dima u
okolini svetlosnog snopa infracrvene svetlosti koji se od predajnika emituje prema prijemniku.
Detektori poara mogu se podeliti prema fenomenu poara na koji reaguju na sledee osnovne
tipove:
a. detektore dima,
b. detektore toplote,
c. detektore plamena,
d. detektore ostalih poarnih fenomena,
e. kombinovane (multisenzorske) detektore.

2.1

Detektori dima

Detektori dima, namenjeni su otkrivanju dima kao jednog od najprepoznatljivijih fenomena

poara. Mada nazvani detektorima dima, svi savremeni detektori ovoga tipa s obzirom na principe na
kojima rade predstavljaju, u stvari, detektore aerosola, jer oni detektuju sve rasprene estice aerosole prisutne u vazduhu od kojih je dim samo jedan od moguih. Dim je suspenzija tenih i/ili
vrstih estica u gasnoj sredini a nastaje kao proizvod sagorevanja, ali on nije jedini aerosol koji
se moe pojaviti u okolini detektora. Ovo je razlog za jedan od najveih nedostataka detektora dima,
tj. jedan od najvanijih uzroka lanih alarma, koji su najvei problem savremenih detekcionih
sistema. Naime, injenica da je ,,detektor dima" u stvarnosti detektor aerosola od kojih je samo
jedan od potencijalnih dim, ukazuje da su detekton ,,dima" osetljivi, vie ili manje i na druge
aerosoli; dakle, i na lane alarme uzrokovane emisijom aerosola koji nisu dim, ali za detektore
imaju sline manifestacije.
Moe se saglasno iskustvu tvrditi da dim uglavnom nije aerosol uniformnog sastava nego
predstavlja smeu estica veoma razliitih dimenzija i razliitih boja, dakle, veoma razliitog spektra
u svakom konkretnom sluaju. Dim koji nastaje kao posledica gorenja polivinil hlorida uglavnom se
sastoji od kapljica hlorovodonine kiseline. estice dima koje nastaju pri sagorevanju celuloznih
materijala u znaajnoj meri se sastoje od vode i katrana. Dim nastao sagorevanjem magnezijuma
sastavljen je uglavnom od malih estica magnezijum oksida itd. Veliine estica dima kreu se od
l nm do l0 m. Dim praktino nikad nije sastavljen od estica jedne vrste ve je spektar dima veoma
irok, kako po veliini, tako i po vrsti, a isto tako i po boji. Isto tako postoji znaajna mogunost da
5

odreeni deo spektra dima bude dominantan, odnosno da za konkretni sluaj dominiraju estice u
odreenom rasponu veliina i odreenih boja, ali je u izvesnom broju realnih dimova zastupljen
dosta irok deo spektra estica. Dominacija dela spektra uslovljava da se dim naziva vidljivim ili
nevidljivim, svetlim" ili tamnim a ove osobine najveeg dela estica od ogromnog su znaaja
za pouzdanost i brzinu detekcije dima, odnosno poara. Pod vidljivim esticama podrazumevaju
se one koje su optiki aktivne, odnosno one ija veliina nije manja od talasne duine vidljive
svetlosti, to ih ini uoljivim ljudskom oku. Optiki aktivne mogu biti i estice ija veliina
odgovara talasnoj duini svetlosti kojom se detektuje dim, kada se radi o optikim detektorima
dima koji rade na principu rasprene ili reflektovane svetlosti i o kojima ce biti rei u nastavku.
Takasti detektori dima su jonizacioni detekton dima ili detektori sa radio-aktivnim izvorom i
optiki detektori dima koji mogu funkcionisati na principu direktne svetlosti (optiki detektori sa
direktnom svetlou) ili na principu rasprene svetlosti (detektori sa rasprenom svetlou).
2.1.1

Jonizacioni detektor dima - princip rada i osnovne osobine

Ve je reeno da pojava jonizacionog detektora dima ranih etrdesetih godina ovog veka
predstavlja pravu prekretnicu u istoriji sistema za detekciju poara. Moe se, takoe, rei da ovi
detektori predstavljaju osnovni element najveeg broja savremenih alarmnih sistema za poar.
Relativno jednostavna konstrukcija, nizak nivo radioaktivnosti, prihvatljiva cena, ali i brz odziv na
veinu realnih poara ine ga detektorom opte namene. Od pojave ovog detektora broj proizvedenih
senzora za poar u svetu u toku jedne godine poveavao se gotovo geometrijskom progresijom. Bez
obzira na razvoj drugih vrsta detektora, kao i na nedostatke koje mu se ponekad sa razlogom, a nekad
neopravdano pripisuju, jonizacioni detektor jo uvek najvie koriste u praksi i u razvijenim
zemljama i jo uvek najvie opravdava naziv detektora opte namene.
Jonizacioni detektor funkcionie na principu jonizacione komore koja je u sutini sistem
elektroda definisane geometrije iji je meuelektrodni prostor izloen zraenju radioaktivnog izvora i
koja je polarizovana tako to je na elektrode doveden jednosmerni napon. Prostor izmeu elektroda u
kome se nalazi vazduh jonizovan je dejstvom emitera zraenja, obino americijuma, relativno vrlo
niske aktivnosti. Srednji domet ovih estica u suvom vazduhu normalnog pritiska na temperaturi 15C
iznosi 4,04 cm. Vreme poluraspada americijuma iznosi 457,7 godina, to je vaan faktor stabilnosti
izvora u njegovom eksploatacionom veku. Naime, ovo dugo vreme poluraspada garantuje
zadravanje priblino konstantne aktivnosti izvora zraenja i time relativnu stabilnost u itavom
radnom veku detektora. Americijum ima jo jednu bitnu prednost koja ga ini praktino
nezamenljivim izvorom jonizacije u savremenim detektorima dima. Najvei deo njegovog zraenja
otpada na zraenje koje se, kao to je poznato vri snanu jonizaciju, ali je, istovremeno, s obzirom
na relativno veliku masu estica, malog dometa, tako da je tetno delovanje zraenja svedeno na malu
meru, posebno u savremenim konstrukcijama jonizacionih komora.
Veliina jonizacione struje funkcija je, u najveoj meri, geometrije komore, napona izmeu
elektroda i jaine radioaktivnog izvora. Mali iznos jonizacione struje uslovljava da poveanje
vlanosti vazduha moe izazvati alarm ili druga nenormalna stanja jonizacionog detektora, posebno
ako je detektor zaprljan higroskopnim materijalima. Pri veim koncentracijama dima promena
jonizacione struje nije linearno zavisna od broja i prenika estica i izraava se sloenijim relacijama
koje se mogu nai u literaturi.
Poetna jonizaciona struja iste komore osim od jaine izvora zraenja, napona izmedu
elektroda, konstrukcije komore, zavisi i od atmosferskih uslova odnosno pritiska, vlanosti i
temperature vazduha. To praktino znai da bi promene atmosferskih uslova menjale jonizacionu
struju i bez promene koncentracije aerosola, odnosno dima i time inile detektor vrlo nestabilnim ve
pri normalnim varijacijama parametara okolne atmosfere. Stoga se primena jedne jonizacione komore
nije do sada pokazala stvarno uspenom ni u jednoj savremenoj konstrukciji jonizacionog detektora
dima.
Da bi se kompenzovao uticaj ovih pojava, u veini savremenih detektora uvodi se osim merne, i
6

referentna komora koja je delimino zatvorena tako da okolni vazduh u nju ulazi oteano procesom
difuzije, koja je veoma usporena zbog konstrukcije komore koja je sa okolnom atmosferom povezana
uskim otvorima. Detektor sadri ove dve komore iste ili sline geometrije izloene zraenju izvora
istog intenziteta, od kojih je jedna otvorena u odnosu na spoljni prostor tako da okolni vazduh i dim,
ako se pojavi, lako ulaze u nju i naziva se mernom komorom, dok je druga komora delomino
zatvorena u kuiste, koje je takve konstrukcije da je od okoline odvojeno relativno uskim otvorima.
Vazduh u ovu komoru ulazi procesom difuzije kroz uske otvore koji je, u tretiranom sluaju, relativno
spori proces meanja istog vazduha sa vazduhom koji sadri odreenu koliinu estica aerosola
(dima). Transport spoljnjeg vazduha u unutranjost referentne komore difuzijom kroz uske otvore je
suvie spor da bi dim u veim koliinama dospeo u komoru u vremenu koje je od interesa za detekciju
poara i na taj nain u referentnoj komori ne dolazi do promene struje pri pojavi aerosola-dima u
okolnoj atmosferi. U mernu komoru dim ulazi relativno brzo i zbog toga u njoj brzo dolazi do
promene, odnosno smanjenja jonizacione struje u sluaju pojave dima u okolini detektora. Na ovaj
nain dolazi do neravnotee jonizacionih struja referentne i merne komore. Naime, jonizaciona
struja merne komore radikalno se smanjuje, dok jonizaciona struja referentne komore ostaje
praktino ista u intervalu vremena koji je znaajan za detekciju poara. Razlika struja merne i
referentne komore vodi se na elektronski pojaava i na elektronski komparator, kako je prikazano
na principijelnoj emi jonizacionog detektora na slici 2.

Slika 2. Principijelna ema jonizacionog detektora Km - merna komora Kr - referentna komora izvor zracenja Am241
Kad razlika struja komora posle komparatora premai postavljeni prag detekcije, detektor prelazi
u stanje alarma, koje se manifestuje naglim poveanjem struje kroz detektor, odnosno smanjenjem
napona na liniji. Detektor se moze prikazati ekvivalentnim otpornikom koji ima visoku otpornost
u situacijama kada je nivo aerosola takav da nije dolo do okidanja detektora. Kada koncentracija
aerosola premai postavljeni prag, struja kroz detektor poraste, njegov ekvivalentni otpor se naglo
smanji i to izaziva poveanje struje u liniji, odnosno pad napona u liniji koji centralni ureaj
prepoznaje kao signal alarma. Atmosferske promene, odnosno promene pritiska, temperature i
vlanosti relativno su veoma spore, pa je proces difuzije dovoljno brz da prati varijacije ovih
veliina. Naime, struja merne i referentne komore menjae se priblino jednako, kada su spore
promene uslova atmosfere (temperatura, pritisak i vlanost) i tako se ove promene nee
reflektovati na odziv detektora. Jonizaciona struja merne i referentne komore, koje su praktino
iste geometrije i izloene gotovo istoj koliini jonizacionih zraenja, menja se jednako pri
promeni atmosferskih uslova u okolini detektora i razlika ove dve struje je teoretski jednaka
nuli. Mala razlika struja ipak postoji i u normalnom stanju kada dim, odnosno aerosol ne egzistira u
okolini detektora, a nastaje kao proizvod nesavrenosti merne i referentne komore. Stoga se prag
detekcije mora postaviti dovoljno daleko od mirne struje detektora da bi se spreilo njegovo
7

aktiviranje u uslovima istog vazduha.

Razlika jonizacionih struja u svim atmosferskim uslovima teoretski je ravna nuli ukoliko u
mernu, otvorenu komoru ne dospeju estice dima, imajui u vidu da promene atmosferskih uslova
praktino nikad nisu tako brze i da jednako deluju i na zatvorenu, referentnu komoru. U novijim
reenjima ovog tipa detektora samo jedan izvor je postavljen tako da istovremeno i podjednako
jonizuje meuelektrodni prostor obe komore. Ovim se smanjuju cena i ukupna radiokativnost, a
istovremeno se poveava stabilnost detektora.
Ukoliko se aerosol pojavi u okolini detektora, on relativno brzo dospeva u otvorenu, mernu,
komoru a teko, gotovo nimalo u referentnu komoru. Aerosol e eventualno ui u referentnu komoru
ako je ona izloena dimu relativno dugo, ali vreme koje je za ovo potrebno mnogo je due od
vremena u kom detekcija ima smisla, odnosno detektor e pre toga ve prei u stanje alarma.
Ulaskom aerosola u mernu komoru jonizaciona struja se smanjuje srazmerno koliini dima u njoj, pa
se pojavljuje neravnotea mosta kojim su dve komore spojene. Rezultantna diferencijalna struja
pojaava se u elektronskom pojaavau i ako ona premai podeenu vrednost praga alarma, detektor
prelazi u alarmno stanje.
Jonizacioni detektori su veoma osetljivi na sitne estice dima kakve nastaju i od izduvnih gasova
dizel maina ili aerosole koji se emituju iz maina za hemijsko ienje, te takvi ureaji mogu lako
postati uzronik lanih alarma.
Generalno, zaprljanost detektora dovodi do smanjenja jonizacionih struja, i to nejednako u
mernoj i referentnoj komori zbog razliite koliine vazduha koji zajedno sa esticama dima, ali i
neistoa cirkulie u ove dve komore u istom intervalu vremena. Nejednaka zaprljanost dovodi do
razlike u strujama dve komore, te neravnotea struja, pre ili kasnije, dostie prag alarma i dovodi
detektor u alarmno stanje. Ovo predstavlja jedan od znaajnih uzronika lanih alarma, kad su u
pitanju detektori dima, pa i jonizacioni detektori.
Prilikom odravanja, isenja i montae detektora postoje mogunosti za izlaganje
intenzivnijem zraenju i mogunost unutranje kontaminacije oveka nehotinim unoenjem
americijum oksida u organizam. Ovo se moe spreiti strunim i kontrolisanim procesom rada koji
podrazumeva odreena pravila koja ovaj rad ine relativno bezopasnim. Jo uvek se ponekad na
tritu mogu pojaviti detektori ija radioaktivnost premauje dozvoljene granice, pa je pri nabavci i
ugradnji ovih ureaja potrebno izvriti odgovarajue provere, pribaviti saglasnosti kojima se
garantuje odgovarajui nivo aktivnosti.
esto komplikovane procedure pribavljanja saglasnosti za proizvodnju ili uvoz ovog detektora
ine da se oni esto nekritiki zamenjuju optikim detektorima dima i u situacijama koje to ne
opravdavaju.
2.1.2

Optiki detektori dima

Optiki detektori dima su detektori koji ne poseduju radioaktivni izvor i ova injenica
predstavlja njihovu nesumljivu prednost u odnosu na jonizacione detektore, koji vie ili manje
opravdano, pobuuju strah kod korisnika ve na samu pomisao o izvoru radioaktivnosti. Meutim, i
ovi detektori, u poreenju sa jonizacionim, imaju svoje nedostatke proistekle iz principa njihovog
rada, bez obzira na informacije koje ponekad daju proizvoai i koje su esto preterano
optimistine. Ti nedostaci nisu takvi da ovi detektori ne bi predstavljali veoma vane elemente
sistema, ali nedostaci nisu zanemarljivi i treba ih imati u vidu pri projektovanju sistema. O
prednostima, ali i o nedostacima ove vrste detektora dima bice vie rei u nastavku.
Svi optiki detektori dima poseduju izvor svetlosti i fotoprijemnik koji reaguje na promenu
svetlosti koja na njega pada, nastalu kao posledica prodora dima u mernu komoru detektora.
Mogue su dve osnovne konstrukcije ovih detektora principijelno prikazane na slici 3. Prva
jednostavnija konstrukcija optikih detektora dima su detektori sa direktnom svetlou. Sastoje se,
kako je prikazano na slikama 3a i 3b, od predajnika - svetlosnog izvora, koji je najee
8

poluprovodnika dioda (LED) i prijemnika, koji moe biti fotootpornik, fotodioda ili fototranzistor,
zahvaen svetlou emitovanom od izvora, odnosno na koji svetlost koju emituje izvor direktno
pada. U normalnom stanju, bez dima, pun svetlosni signal dospeva na prijemnik i signal iz
prijemnika je jednak poetnom maksimalnom iznosu S0. U sluaju ulaska dima u aktivni deo
detektora, optiku komoru, dolazi do rasipanja i apsorpcije dela svetlosti i optiki signal koji dolazi
na prijemnik, pa prema tome i elektrini signal koji on emituje, manji je u odnosu na poetni signal
zbog deliminog ili potpunog zaklanjanja svetlosti zavisno od koliine aerosola unutar detektora,
kako je vidljivo na slici 3b (S<S0). Ako signal opadne ispod postavljenog praga alarma (S<Sp),
detektor prelazi u alarmno stanje.

Slika 3. Optiki detektor dima - principi rada detektora sa direktnom svetlou

Druga konstrukcija zasnovana na tzv. Tyndall-ovom efektu prikazana na (slikama 4c i 4d)
sadri takoe izvor i prijemnik svetlosti (LED i fotootpornik ili fototranzistor), ali je njihov poloaj
takav da svetlost koju emituje izvor ne dolazi do prijemnika u situaciji kada u komori detektora nema
aerosola, tj. signal normalnog stanja jednak je nuli. So=0 (sl. 4c). Ukoliko u detektor uu estice
aerosola, deo emitovane svetlosti koja dospe do njih se reflektuje ili apsorbuje na njima. Ako bi
estice imale karaktersitike apsolutno crnog tela, apsorpcija bi bila potpuna. Ukoliko karakteristike
estice vie odstupaju od karakteristika apsolutno crnog tela, udeo apsorbovane svetiosti sve vie
opada, a raste udeo reflektovane svetiosti.

Slika 4. Opticki detektor dima - principi rada detektora sa rasprenom svetlou

Svetlost koja se reflektuje delom se raspri u komori detektora, ali delom dospeva na
prijemnik tako da odziv prijemnika postaje vei od nule (S>S0=0). Svetlosni signal se u prijemniku
pretvara u elektrini signal koji raste sa poveanjem koncentracije estica u komori detektora,
odnosno proporcionalan je gustini dima. U idealnom sluaju ako je vazduh ist, bez aerosola, odziv
senzora trebalo bi da bude nula, meutim realni senzori i u stanju bez dima daju mali odziv zbog
postojanja izvesne koliine svetlosti koja se ipak reflektuje o zidove komore. Zidovi komore
nainjeni su od materijala malog koeficijenta refleksije, tako da je refleksija o zidove mala. I sama
konstrukcija komore obezbeuje na razne naine, koje proizvoai smatraju najboljim, da je
prijemnik u normalnom stanju bez dima u to veoj meri izvan dohvata emitovane svetiosti. Kada
elektrini signal iz prijemnika nastao zbog svetlosti reflektovane na esticama dima, pojaan u
pojaivau, premai podeenu vrednost praga, detektor prelazi u stanje alarma (S>SP). Kod oba tipa
detektora bitno je osigurati da ne dode do delovanja spoljanje svetlosti na prijemnik jer bi to
ometalo rad detektora. Ovo se postie specijalnom konstrukcijom komora detektora koji osiguravaju
nesmetan ulazak estica dima u komoru, ali pri tome u najveoj meri onemoguavaju ulazak
spoljanje svetlosti. Osim ovoga, primenjuju se pulsirajua LED i elektronska kola koja eliminiu
signal nastao od svetlosti koja ne pulsira istom frekvencijom i na taj nain se takoe omoguava
sigurniji ulazak estica u komoru, poveava se osetljivost detektora, uz istovremeno smanjenje,
eventualno i eliminaciju mogunosti lanih alarma zbog svetlosti iz okruenja detektora. Koritenje
svetlosti manjih talasnih duina poveava osetljivost detektora na sitnije estice dima, jer su i
sitnije estice tada optiki aktivne.
Treba primetiti ovde da, ako su zaprljanjani prijemnik i/ili predajnik, detektor sa direktnom
svetlou sigurno menja svoje stanje u pravcu dostizanja alarmnog stanja, jer se signal So smanjuje
zbog naslaga koje se formiraju na izvoru i/ili prijemniku. Medutim, detektori sa rasprenom
svetlou sa komorom zaprljanom esticama svetle boje, mogu takoe da idu u stanje alarma jer se
signal pri istom vazduhu moe uveati i do 10 puta, zbog toga to se koeficijent refleksije zidova
10

komore, naslagama svetlih estica, bitno uveava. Detektori sa direktnom svetlou ipak mnogo bre
idu u stanje alarma i zato bi za uspean rad ovakvi detektori zahtevali bar automatsku kompenzaciju
zaprljanjanosti detektora, odnosno odranje praga detekcije na istom ,,rastojanju" od signala mirnog
stanja. Ova kompenzacija ima svoju cenu i ini nekonkurentnim takav takasti detektor dima
zasnovan na principu direktne svetlosti. Osim toga zaprljan detektor ubrzo bi postao ,,slepim" i ak ni
kompenzacija praga nebi vie mogla da eliminie uticaj zaprljanja. Iz toga razloga je veina
savremenih takastih optikih detektora dima zasnovano na principu rasipanja svetlosti (Scattered
light principle). Praktina primena detekcije dima metodom direktne svetlosti nala je do sada
primenu samo kod linijskih detektora dima sa svetlosnim snopom (Light beam detectors) o kojima
e biti rei kasnije. Zaprljanje detektora sa rasprenom svetlou nije tako intenzivno i stoga su ovi
detektori mnogo stabilniji i danas zauzimaju sve vanije mesto u lepezi komercijalno dostupnih
detektorskih elemenata.
Detektori koji rade na principu rasprene svetlosti mnogo se vie primenjuju od detektora na
principu direktne svetlosti i danas se po broju proizvedenih detektora pribliavaju jonizacionim
detektorima poara. Medutim, nedostatak ovih detektora je da su relativno neosetljivi na estice ija
je veliina znaajno manja od talasne duine svetlosti koju emituje izvor. Zato su ovi detektori imuni
na ,,nevidljive dimove". Mada veina dimova produkovanih realnim poarima spada u kategoriju
preteno vidljivih, ipak izvesne vrste dima imaju karakteristike koje ih pribliavaju ,,nevidljivim".
To je posebno dim koji nastaje kod razvijenih poara celuloze sa dovoljnom koliinom vazduha.
Odziv optikog detektora dima u ovakvim situacijama moe biti veoma usporen, pa ak i sporiji od
odziva detektora toplote. Poboljanje osetljivosti na dim sastavljen preteno od veoma sitnih
komponenti postie se sniavanjem talasne duine svetlosti koju emituje izvor, ali potpuna
eliminacija ovog nedostatka nije verovatna.
Koeficijent refleksije materije od koje je sainjena estica, odnosno koliina svetlosti koja biva
reflektovana u odnosu na ukupnu prispelu koliinu svetlosti veoma je vaan faktor za mogunost
detekcije dima optikim metodama. estice koje imaju vei koeficient refleksije, po pravilu svetle
estice, bolje se detektuju optikim detektorima dima jer je koliina svetlosti koja se reflektuje vea
u odnosu na ukupnu koliinu svetlosti. Iz opisa principa rada jonizacionog detektora dima veoma je
jasno da boja estica dima naravno nema nikakav uticaj na njih. Veliina estica ima uticaj na
osetljivost jonizacionog detektora, ali je on ipak prihvatljivo osetljiv na estice dima svih veliina.

2.2

Detektori toplote

Detektori toplote, predstavljaju ureaje koji registruju porast temperature u mernom domenu
detektora i koji imaju mogunost da taj porast, iznad odreene granice, transformiu u alarm za
poar. Detektori mogu reagovati na porast temperature u njegovom apsolutnom iznosu i biti
koncipirani tako da daju signal za poar ako temperatura okoline detektora premai podeenu
vrednost. Takvi detektori su prvi razvijani a primenjuju se i danas i nazivaju se obino
termomaksimalni detektori.
Da bi detektor imao dovoljnu stabilnost u radu i da ne dostigne alarmno stanje pri viim
temperaturama ambijenta koje nisu posledica poara nego normalnih varijacija temperature, podeeni
nivo reakcije detektora, ili prag detekcije, mora se postaviti na dovoljnoj ,,udaljenosti" od maksimalne
srednje, ali i maksimalne lokalne temperature prostorije u kojoj se detektor nalazi. Dakle, prag alarma
mora biti dovoljno iznad maksimalne temperature ambijenta na mestu instaliranja detektora da ne bi
dolo do aktiviranja alarma u stanju bez poara. Jasno je da distribucija temperatura u jednoj
prostoriji nije uniformna, a da su najcee najvie temperature u najvioj taki prostorije, na primer
na plafonu, odnosno tamo gde se i instaliraju detektori poara. Prag detekcije, odnosno temperatura
alarma mora se postaviti tako da je:

Td = T p Ta max ,
11

pri emu Td ili prag detekcije koji je jednak razlici temperature prorade detektora Tp i maksimalne
temperature ambijenta u neposrednoj blizini detektora Tamax mora biti dovoljno veliki da se pouzdano
izbegne pogrean alarm svaki put kad temperatura tiene prostorije dostigne svoj maksimalan iznos
(Tamax). Razlika temperature koja mora biti savladana do prorade Td zavisi od konstrukcije detektora,
a posebno od stabilnosti njegovog senzorskog elementa, koji moe biti termistor. Ovaj prag
konvencionalnih sistema detekcije mora se postaviti dovoljno daleko zato to se ni pri instaliranju, a
posebno ne u trenutku proizvodnje detektora, ne zna pouzdano maksimalna temperatura ambijenta u
kojoj e on raditi, kao ni varijacije te temperature u stvarnim lokalnim uslovima.
Meutim, poar moe sa velikom verovatnoom nastati i u trenutku kad temperatura ambijenta
nije maksimalna, pa e vreme detekcije biti produeno, jer senzorski element, najee
poluprovodniki termistor, mora savladati temperaturni interval koji je esto znatno vei od
definisanog praga detekcije ( T Td min ) pa e i stvarno vreme detekcije tds koje zavisi od razlike
temperatura izmeu trenutne temperature ambijenta i proradne (Tp), biti mnogo vee od minimalnog
vremena reakcije tdmin, posle kojeg bi usledila detekcija ako bi, do trenutka nastanka poara, u
okolini detektora temperatura bila maksimalna temperatura ambijenta Tamax (sl. 5). Kako je vreme
detekcije veoma vaan, moe se sigurno tvrditi presudan faktor za uspeh gaenja ili evakuacije iz
prostora, vidi se da je efikasnost detekcije termikim detektorom sa maksimalnom
(termomaksimalnim) temperaturom veoma zavisna od trenutka u kome je poar nastao i zavisi od
te temperature, a vreme reagovanja detektora veoma je razliito.

Slika 5. Odziv termomaksimalnog detektora kod razliitih ambijentalnih temperatura na poetku

poara
Moe se, dakle, rezimirati da je osetljivost termomaksimalnog detektora bitno zavisna od
poetne temperature u tienoj prostoriji, odnosno stepen razvoja poara za koji e ovaj detektor dati
alarm, jako je zavisan od poetne temperature ambijenta u neposrednoj okolini detektora. Ovo je
samo jedan od nedostataka termomaksimalnih detektora poara.
Sa druge strane, izrazit porast temperature u prostoriji najee se moze oekivati tek u
razvijenim fazama poara kod veine realnih poara, kada je gaenje esto malo efikasno. Iz ovog
razloga postavlja se pitanje kolika je stvarna korist od ovakve zakasnele reakcije sistema za gaenje
poara.
Stoga je jasna ideja da je bolje reenje pratiti porast temperature u nekom vremenskom intervalu i
na osnovu toga donositi odluku o tome da li je u pitanju poar ili nije. Detektori koji reaguju na porast
(gradijent) temperature u jedinici vremena, bez obzira na temperaturu u okolini detektora pre
nastanka poara, nazivaju se, saglasno opte prihvaenoj terminologiji, termodiferencijalni detektori

12

(rate of rise detectors). Ovi detektori prate, dakle, brzinu porasta temperature u okolini senzora
(dT/dt) i reaguju podjednako brzo, bez obzira na poetnu temperaturu okoline u trenutku nastanka
poara. Oni su zato generalno osetljiviji na poar od termomaksimalnih detektora, kod kojih je brzina
reakcije zavisna od poetne temperature. Moe se videti principijelno na slici 5 kakve razlike u brzini
reakcije mogu nastati kod razliitih temperatura ambijenta u trenutku izbijanja poara. Na slici
krivulje oznaavaju jedan od moguih oblika kretanja temperatura u okolini detektora u sluaju
poara i one, naravno, mogu biti i sasvim drugaije. Ali, ukupan iznos temperature u pojedinom
trenutku zavisan je i od temperature prostorije u trenutku izbijanja poara. Termomaksimalni
detektor daje odziv koji veoma zavisi od poetne temperature prostorije i vreme reakcije detektora krece
se izmedu t min i t max dakle veoma je teko predvidivo. Raspon vremena reagovanja izmedu ovih
vrednosti moe biti i veoma veliki. Medutim, termodiferencijalni detektor dao bi priblino isti odziv,
bez obzira na temperaturu ambijenta u trenutku nastanka poara kod iste brzine promene
temperature u jedinici vremena. Stoga termodiferencijalni detektori toplote generalno predstavljaju
bolje i pouzdanije reenje u odnosu na termomaksimalne, za veinu realnih poara.
Medutim u praksi nisu iskljueni poari koji se veoma sporo razvijaju, na primer gorenje nekih
materijala uz deficit kiseonika, ako je pristup sveeg vazduha u toku poara znatno smanjen. U ovim
situacijama reakcija detektora, koji detektuju gradijent temperature, moe izostati ili beznadeno
zakasniti. Stoga, saglasno naoj i regulativi u praksi mnogih razvijenih zemalja (npr. Engleska), svi
termodiferencijalni detektori moraju imati i termomaksimalni lan koji reaguje na podeenu
maksimalnu temperaturu. Na ovaj nain obezbeena je reakcija i za poare koji imaju veoma spor
razvoj. Treba napomenuti da neke razvijene zemlje (npr. Francuska) nisu usvojile ovu logiku i
dozvoljavaju upotrebu detektora porasta temperature bez inkorporisane detekcije maksimalne
temperature, ignoriui mogunost dostizanja povienih temperatura uz veoma lagan razvoj poara.
Treba napomenuti da detektori poara imaju tri stepena osetljivosti koji odreuju graninu brzinu
porasta temperature u jedinici vremena, ali i maksimalnu temperaturu na koji reaguje
termomaksimalni lan. Detektori stepena osetljivosti I su detektori koji reaguju pri porastu
temperature od lC/min, detektori stepena osetljivosti II su oni koji reaguju pri promeni temperature
od 3C/min, a detektori stepena osetljivosti III su oni koji reaguju na gradijent temperature od
5C/min.

2.3

Detektori plamena

Detektori plamena reaguju na zraenje plamena koji je manifestacija znaajnog broja poara i u
ranoj fazi, posebno poara zapaljivih tenosti, gasova i uopte lako zapaljivih materijala sa
dovoljnim prisustvom kiseonika. Detektori plamena reaguju na zraenje u odreenom opsegu
talasnih duina na koji su oni podeeni, odnosno na deo spektra zraenja koji dolazi do senzorskog
elementa. Ostali deo spektra, izvan detekcionog podruja, eliminie se odgovarajuim filterima koji
proputaju samo traeni deo spektra zraenja. Prema delu spektra na koji su detektori osetljivi, oni dele
se na detektore ultraljubicastog zracenja ili UV (Ultra Violet) detektore, detektore vidljive svetlosti i
detektore infracrvenog zracenja ili IC (IR - Infra Red) detektore. Jasno je da su detektori vidljive
svetlosti neupotrebljivi za veinu aplikacija, jer bi bili pobueni i prevedeni u stanje alarma ve i u
normalnim uslovima kada su izloeni dnevnoj svetlosti ili vestakom osvetljenju. Njihova primena
ograniena je na sasvim specijaine sluajeve detektora koji uvek rade u zatvorenom prostoru gde
nikad nisu izloeni dnevnoj svetlosti. Primer za ove retke aplikacije detektora vidljive svetlosti mogu
biti ,,hvatai varnica" koji su deo ,,fire fly" sistema za gaenje poara u postrojenjima za pneumatski
transport zapaljivih materijala ili sistemima za otpraivanje zapaljive praine. Ovi sistemi zasnovani
su na ideji da se eventualne zapaljene estice uoe u toku transporta unutar cevovodnog sistema i da
se gase vodom ili ugljendioksidom (CO2), pre nego sto dospeju do silosa za skladitenje, dakle da se
proces gaenja zavri pre nego to se stvarni poar razvije. Kako detektor varnice treba da uoi
zraenje koje ona emituje u zatvorenom cevovodnom sistemu u kome nije prisustna spoljna svetlost,
13

mogu se za tu namenu koristiti i znatno jeftiniji detektori vidljive svetlosti.

Kako je deo spektra dnevne suneve svetlosti i infracrveno zraenje, detektori infracrvene
svetiosti moraju posedovati sisteme za eliminaciju infracrvenog zraenja sunca koje bi bilo siguran
uzrok pogrenih alarma. Bez tih sistema eliminacije infracrvenog zraenja sunca i zraenja nekih
drugih izvora toplote, detektori infracrvene svetlosti potpuno se blokiraju pogrenim alarmima i
postaju generalno neupotrebljivi na isti nain kao i detektori vidljive svetlosti.
Odziv dobrog detektora osetljivog na ultraljubiastu svetlost ne sme se preklapati sa solarnim
podrujem i na taj nain jedan od najeih uzronika lanih alarma se pouzdano eliminie.
Imunitet ovih detektora na druge lane podraaje je generalno dobar, ali postoje potencijalni
uzronici koji mogu lano aktivirati detektor. To su, na primer, elektroluno zavarivanje ili munja.
Oni mogu aktivirati detektor i na veoma velikim udaljenostima. Neke vrste tungsten halogenih
svetiljki mogu izazvati takode lane alarme detektora.
Medutim, ovi detektori imaju i nedostatak koji se ogleda u tome da se UV zracenje lako
apsorbuje na organskim materijalima u vrstom, tenom, pa ak i gasovitom stanju. Tako i tanki,
gotovo nevidljivi sloj ulja ili masti moe potpuno blokirati detektor. Problem blokade IC detektora
naslagama ulja ili masti mnogo je manji u odnosu na mogunosti blokade kod UV detektora. Ulje,
mast ili dim veoma malo apsorbuju IC zraenje. Jedina praktina mogunost blokade IC detektora
moe biti led koji se u zimskim mesecima ponekad formira na optici detektora.

2.4

Linijski detektori poara

2.4.1 Detektori sa svetlosnim snopom

Detektor sa svetlosnim snopom je detektor koji se sastoji od predajnika svetlosti i prijemnika koji
se postavljaju na razliitim stranama tienog prostora. Usmereni snop svetlosti koju emituje
predajnik - izvor dolazi do prijemnika i on ga registruje kao signal SN=So - Sz, pri emu su SN svetlosni signal koji dolazi na prijemnik, So - poetni signal kod potpuno iste optike predajnika i
prijemnika a Sz -umanjenje signala zbog zaprljanosti optike predajnika i/ili prijemnika i/ili gubitka
dobrog usmerenja detektora. Ne treba posebno naglaavati znaaj dobre usmerenosti snopa svetlosti
sa predajnika na prijemnik za pouzdanost detekcije i za smanjenje broja lanih alarma. Svaki solidan
detektor ovog tipa treba da ukljuuje sofisticiran sistem za pravilno usmerenje svetlosnog snopa i za
odravanje poloaja detektora u toku eksploatacije. Ukoliko se u okolini linije - svetlosnog snopa
pojavi dim koji dospeva do plafona, on se stratifikuje, te apsorbuje i reflektuje deo svetlosnog snopa
tako da svetlosni signal koji dospeva do prijemnika slabi na:
S D = S0 S Z S A S R S N

pri emu su:

SA - deo svetlosti koji se apsorbuje na esticama dima,
SR - deo svetlosti koji se reflektuje o estice dima.
Ukoliko je SD <SAL, pri cemu je SAL alarmni prag detektora sledi signal alarma.
Ovaj detektor radi na principu detektora direktne svetlosti za koji je konstatovano da se ne
primenjuje uspeno kod takastih optikih detektora dima. Razlog je taj da cena takastih detektora
dima nije dovoljna da se obezbedi kvalitetna elektronska kompenzacija zaprljanosti prijemnika i
predajnika detektora. Kako detektori dima sa svelosnim snopom pokrivaju i do 15 puta vei prostor
od takastih detektora dima, njihova cena omoguava kvalitetnu kompenzaciju zaprljanosti optike.
Signal alarma jednak je razlici signala normalnog stanja SN i stanja alarma koju definie
proizvoa S, odnosno SAL=SN S na poetku eksploatacije kad je optika detektora potpuno ista.
U toku eksploatacije signal SD detektora smanjuje se radi zaprljanosti ali se istovremeno sniava i
prag alarma i zadrava se priblizno konstantna razlika signala normalnog stanja SD i stanja alarma

14

SAL do trenutka kada je zaprljanje toliko da je ugroena osetljivost detektora, kada detektor daje
informaciju, odnosno upozorenje centralnom ureaju da je neophodno ienje optike. Ova
informacija se prenosi korisniku i on treba odmah da pristupi ienju optike detektora. Na taj
nain detektor zadrava dobru osetljivost a da se bitno ne poveava broj lanih alarma.

Detektori solidnog kvaliteta imaju i elektronsku kompenzaciju kratkotrajnog zaklanjanja

svetlosnog snopa koje bi, bez toga, prouzrokovale lani alarm. To moe, na primer, biti proletanje
ptice na liniji prijemnik - predajnik ili neko slino kratkotrajno zaklanjanje snopa svetlosti. Takasti
detektori dima zaprljanjem obino idu ka stanju alarma, pa je osetljivost neophodno podesiti nie od
optimalnog nivoa da detektor ne prouzrokuje preveliki broj lanih alarma u itavom periodu izmedu
dva ienja. Kako je kod linijskog detektora dima sa svetlosnim snopom izvrena kompenzacija
zaprljanja i detektor zadrava istu osetljivost mnogo due vremena, odnosno u itavom periodu do
ienja, to je osetljivost mogue podesiti na vii nivo.
Dobri detektori dima sa svetlosnim snopom mogu se, saglano uputstvima proizvoaa,
postavljati tako da rastojanje izmedu predajnika i prijemnika moe biti do 100m.
Postoje, meutim, odreena ogranienja u primeni linijskih detektora dima sa svetlosnim
snopom o kojima se mora voditi rauna. Detektor, odnosno predajnik i prijemnik, mora se
postavljati na relativno malom rastojanju od plafona, slinom onom koje vai za takaste detektore
dima. Istovremeno na liniji prijemnik -predajnik ne sme biti stalnih prepreka, kao to su grede,
lusteri, niti pokretnih, povremenih, kao o bi bila konstrukcija krana, kretanje ljudi ili prevoznih
sredstava, ili slino.
Mnogi detektori sa svetlosnim snopom mogu biti osetljivi i na turbulentno kretanje vazduha
pod dejstvom temperature poara kada dolazi do rasipanja svetlosnog snopa i mogu, dakle, da reaguju
i na poare sa znaajnim razvojem toplote, ali sa malom koliinom dima, kao sto bi bio poar
alkohola, na koje bi ostali detektori dima bili neosetljivi. Meutim, ovo moe omesti njihovu
upotrebu u prostorima u kojima postoje intenzivna pogonska zagrevanja i velika emisija toplog
vazduha. Osim toga, detektori pri montiranju moraju se veoma dobro usmeriti, odnosno svetlosni
snop koji emituje predajnik mora biti podeen tako da bude u najveoj meri primljen od prijemnika.
Osim toga u toku eksploatacije ne sme dolaziti do poremeaja u poloaju detektora koji bi se odrazio
kao smanjenje signala, sto bi se odrazilo kao pojava alarma i blokade detektora. Iskustva pokazuju
da neki detektori ovog tipa mogu dati lane alarme kad su izloeni snanom delovanju sunca ili
ponekad, drugim snanim svetlosnim izvorima, kao sto su fotografski blicevi. Detektori sa svetlosnim
snopom obino imaju od proizvoaca propisane metode za praviino usmerenje i fiksiranje prijemnika
i predajnika i mogunosti provere signala na poetku i njegovog uporeenja sa optimalnim nivoom
svetlosti, tako da kvalitetni detektori uspeno reavaju ovaj problem.

2.4.2

Linijski detektori toplote

Ako je detektor dima konstruisan tako da reaguje kada je u potpunosti izloen delovanju toplote,
tada se detektor toplote tretira kao takasti. Ako se, pak, detektor aktivira i u sluaju kada je samo
jedan njegov deo izloen poveanju temperature, tada se on naziva linijskim detektorom toplote
(temperature). Linijski detektori toplote nazivaju se ponekad i termikim kablovima i izvedeni su
kao kabl sa dve ile meu kojima postoji napon i ija je izolacija termiki osetljiva tako da menja
svoju otpornost, odnosno provodljivost pri promeni temeprature u okolini. Meu ilama postoji
napon linije i kroz njih tee izvesna struja koja moe sluiti za kontrolu neprekidnosti linije detektora. U sluaju promene temperature menja se i ova struja i ako promena struje premai odreenu
vrednost, centralna jedinica na koju je vezan detektor reaguje alarmnim stanjem. Postoje izvedbe
linijskih detektora toplote sa fiksnom proradnom temperaturom slino kao kod termomaksimalnih
takastih detektora, ali i izvedbe linijskih detektora osetljivih na gradijent temperature kao kod
termodiferencijalnih detektora. Postoji, takode, podela linijskih detektora toplote na integralne i
neintegralne detektore.
15

Integralni linijski detektori toplote reaguju na porast srednje temperature du cele duine
detektora iznad podeene vrednosti. Neintegralni tipovi linijskih detektora temperature reaguju, za
razliku od prethodnih, na porast temperature u bilo kojoj taki du detekcione linije. Na primer
detektor ide u stanje alarma kod ,,sloma" izolacije pod delovanjem toplote na definisanom nivou temperaturi, koji se desi bilo gde na detekcionoj liniji. Koji od dva opisana tipa e bre reagovati,
odnosno koji e tip detektora biti odabran, zavisi od vrste poara koji se oekuje. Kod poara sa brzim
razvojem praenim znaajnim porastom temperature reagovae ranije detektor neintegralnog tipa,
jer je poar u samom poetku ogranien na malu povrinu. Meutim, kod poara koji se sporo
razvijaju poveanje temperature je sporije, manjeg maksimalnog iznosa, ali se poar moe proiriti
na mnogo vei deo detekcione linije i u takvoj situaciji integralni tip linijskog detektora toplote dae
znatno bri odziv.
Pri montai detektora mora se voditi rauna da toplota koja dolazi do njega ne bude odvedena
provoenjem ka nekom telu vee mase, odnosno veeg toplotnog kapaciteta koje je u kontaktu sa
njim. Zato kada se linijski detektor postavlja na zid ili tavanicu, mora biti odvojen od zida draima i to
na razmak od nekoliko centimetara da bi se izbeglo odvoenje toplote na telo znatno vee mase.

2.4.3. Savremena reenja detektora poara

Postoje i odreene konstrukcije koje daju veoma dobre rezultate ali samo u specifinim
uslovima, od kojih emo opisati jednu uspelu konstrukciju aspiracionih detektora dima koja se koristi
za zatitu raunarskih centara i koja je poznata pod komercijalnim nazivom VESDA (Very early
smoke detection apparatus - ureaj za veoma ranu detekciju dima). To je u osnovi sistem zasnovan
na osetljivom detektoru dima koji sadri vakuum-pumpu koja usisava vazduh sa vie mesta na
kojima se oekuje pojava poetnih tinjajuih poara. Uzorci vazduha se plastinim cevima koje se
vode do tih mesta, obino u unutranjost kabineta koji sadre komponente jednog velikog
raunarskog sistema, dovode do centralne jedinice u kojoj je smeten osetljivi detektor dima. Uoljiva
je razlika u brzini reakcije za VESDA sistem i konvencionalni sistem zasnovan na takastim
detektorima. Ova razlika jo je uoljivija kada bi se ,,izmerio" iznos tete koji je, uz odreene
aproksimacije, proporcionalan povrini ispod krive poara do trenutka detekcije, odnosno do
trenutka otkrivanja poara.

2.4.4.

Runi javljai poara

Poar moe uoiti neko od prisutnih ljudi u najranijoj fazi, ali postoji mogunost da je slanje
informacije na mesto odakle treba da usledi reakcija oteano ili iziskuje toliko vremena da bi
intervencija bila u zakanjenju. Ljudsko bie je, kako profesionalci iz struke imaju obiaj da kau,
najbolji ,,detektor poara". Razlog za ovo je oigledan. Ljudi poseduju inteligenciju u smislu
razluivanja pravih poara od lanih podraaja, koju ni priblino ne poseduje nijedan, ma kako
sofisticiran sistem detekcije, odnosno nijedan pojedinani detektor. Problem je u odsutnosti,
eventualno budnosti i moda psihofizikom stanju ljudi koji se u objektu mogu zatei. Postoji
mogunost da, na primer kod hotela ili drugih objekata za kolektivno stanovanje, poar pone u
vreme kada se pretpostavlja da ljudi nisu budni, na primer nou. Osim toga, objekat moe biti namenjen
osobama sniene sposobnosti reakcije, kao sto su objekti za boravak starih ljudi, ili objekat za smetaj
dece, hendikepiranih osoba itd. Ovo odsustvo ljudske reakcije nadoknauje se automatskim
detektorima koji moraju biti uvek ,,budni". Meutim, postoji znaajna verovatnoa da poar uoe
ljudi prisutni u objektu i njima se mora omoguiti jednostavno sredstvo da proslede informaciju o tome
da je poar nastao. Pri tome nain na koji se taj alarm alje mora biti jednostavan, ne sme iziskivati
komplikovane operacije i ne sme da dodatno ugroava osobu koja eli alarm da poalje. Za to slue
runi javljai poara koji predstavljaju jednostavne i brzo uoljive ureaje koji se lako aktiviraju
16

prekidanjem ili uspostavljanjem obinog kontakta tako da ljudi u panici, kakvu poar uzrokuje, i bez
posebnih instrukcija mogu da ga uoe i aktiviraju. Nain aktiviranja svih runih javljaa u jednom
objektu mora biti identian za sve javljae, osim ako neki od njih imaju neku specijalnu dodatnu
funkciju. Veoma je vano da osoba koja aktivira runi javlja ne bude u dilemi da li je aktiviranje
javljaa, odnosno dojava poara do centralne jedinice, uspeno. Stoga u skladu sa standardima
razvijenih zemalja opti alarm treba da usledi posle najvise tri sekunde od trenutka aktiviranja
runog javljaa poara, da lice koje je dalo alarm ne bude u dilemi da li je alarm uspeno prosleen
ili nije.
Mora se voditi rauna o injenici da pojava ak i malih poara izaziva takav oseaj stresa i
panike da se ne moe oekivati da prisutna osoba utroi due vreme u traenju lokacije runog
javljaa i da mora da utroi vreme da otkrije kako da ga aktivira. Sa druge strane, osoba koja je dala
alarm bie u blizini kada doe do poetka gaenja i bie u stanju da prui potrebne informacije o mestu
i lokaciji poara koji je primetila. Prema tome, lokacije runih javljaa odreuju sasvim drugaiji
principi od onih koji odreuju nain razmetaja automatskih detektora poara.
Britanski standard trai da se runi javljai postavljaju u takvom rasporedu da ni jedna osoba u
objektu ne mora prei rastojanje vee od 30m da bi mogla da aktivira poarni alarm runim
javljaem. U situacijama kada je objekat posednut osobama koje imaju probleme u kretanju ili ako
postoje prostori sa posebnim opasnostima, recimo prostori sa posudama pod pritiskom, tada
maksimalno rastojanje koje bilo koja osoba u objektu mora da pree da bi aktivirala alarm treba da
bude znatno manje od 30m. Runi javljai se postavljaju obavezno na evakuacionim putevima i
posebno kod izlaza iz objekta. Pomenuti standard preporuuje postavljanje runih javljaa na visini
od 140cm od poda. Lokacija koja se odabira za runi javlja mora biti uoljiva i lako pristupana
bez prepreka i dobro osvetljena. Pozadina na kojoj se montiraju javljai mora omoguiti dobar
kontrast, tako da su runi javljai brzo i lako uoe.

3.

NEKE UPOREDNE OSOBINE KONVENCIONALNIH DETEKTORA

3.1

Jonizacioni detektori dima

O s e t l j i v o s t : Ovaj detektor osetljiv je na sve poare kod kojih se oekuje razvoj dima.
Reaguje na vidljive i nevidljive estice dima, a boja estica ne utie na osetljivost detektora. Manje je
osetljiv na krupnije estice dima koje se razvijaju pri pirolitikom sagorevanju, odnosno tinjanju
nekih materijala, meutim, i za takve poare ima prihvatljivu osetljivost. Nije osetljiv na poare
alkohola kod kojih se ne pojavljuje dim, ali se gorenje alkohola, bez prisustva drugih materijala retko
oekuje. Moe se rei da je dovoljno osetljiv na veinu realnih poara i predstavlja osnovni detektor u
znaajnom broju savremenih sistema detekcije poara.
L a n i a l a r m i: Osetljiv je na sve aerosole koji se pojavljuju u njegovoj okolini, pa mu je
upotreba ograniena u svim prostorima gde se oekuje njihova znaajna emisija. Manje je osetljiv na
duvanski dim od optikog detektora dima obzirom na injenicu da je taj dim svetao i vidljiv, upravo
onakav na kakav su optiki detektori dima posebno osetljivi. Osetljiv je na znaajna strujanja vazduha
i opasnost od lanog alarma postoji ve pri strujanju vazduha brzine iznad lm/s, a gotovo svi
detektori idu u alarmno stanje pri strujanju vazduha brzine 5-10m/s. Osetljivost na strujanje vazduha
mu moe ograniiti upotrebu u odreenim prostorima, kao to su kanali posebno oni koji su pod
nagibom, u kojima brzine strujanja vazduha mogu biti velike usled efekta dimnjaka. Ovo mu je
nedostatak u poreenju sa optikim detektorima dima.
O s e t l j i v o s t na z a p r l j a n j : Zaprljanje detektora poveava njegovu osetljivost i vodi
ga najee u stanje alarma. Potrebni periodi izmeu ienja detektora zavise od lokalnih uslova i
karakteristika konkretnog detektora i kreu se od nekoliko godina za iste ambijente do nekoliko
meseci za veoma zapraene prostore.
17

3.2

Optiki detektor dima

O s e t l j i v o s t : Ovaj detektor posebno je osetljiv na poare koji emituju tee, optiki aktivne
estice dima svetle boje. Neosetljiv je na optiki pasivne sitne, nevidljive estice dima, odnosno
estice koje su znatno manje od talasne duine emitovane svetlosti. Nedovoljno je osetljiv i na
tamne (crne) estice dima, zbog apsorpcije svetlosti na tamnim povrinama, odnosno nedovoljne
refleksije svetlosti na esticama dima. Detektor je generalno vrlo osetljiv na tinjajue poare, ali
manje osetljiv na mnoge otvorene poare.
L a n i a l a r m i: Osetljiv je na emisiju aerosola teih estica. Osetljiv je na duvanski dim vie
od jonizacionih detektora dima. Neosetljiv je na strujanje vazduha, to mu daje prednost za zatitu
prostora u kojima se oekuju znaajna strujanja vazduha u odnosu na jonizacioni detektor.
O s e t l j i v o s t na zaprljanje: Zaprljanost detektora moe da vodi ka lanom alarmu zbog
refleksije svetlosti na esticama koje su nataloene na zidove komore. Sa druge strane ulazak praine
u komoru i zaprljanje izvora i/ili prijemnika moe detektor da odvede u potpunu blokadu.

3.3

Termiki detektor - detektor toplote

Osetljivost: Generalno se moe rei da im je osetljivost znatno nia nego kod detektora
dima. Nedovoljno su osetljivi na tinjajue poetne poare, u fazi kad je razvoj toplote nedovoljan.
Prema odreenim literaturnim izvorima kod tipinog poara detektor toplote daje siguran odziv kada
visina plamena u prostoriji dostigne visinu od 1/3 visine prostorije. Jasno je da je za veliki broj
situacija ovakav odziv nedovoljno brz. Ovi detektori su neprikladni za prostore u kojima poetni
poari mogu izazvati velike tete, kao sto su raunski centri. Generalno se primenjuje tamo gde su
detektori dima neprikladni zbog zapraenosti ili emisije aerosola, ili znaajnih koliina vodene pare
(kuhinje, perionice itd). Da bi se postigla prihvatljiva zatitna vrednost, ovi detektori zahtevaju
veu gustinu postavljanja. Termodiferencijalni detektori sa termomaksimalnim lanom po pravilu
su osetljiviji od termomaksimalnih.
L a n i a l a r m i : Termodiferencijalni detektori osetljivi su na nagle promene temperature
prouzrokovane naglim ukljuenjem snanih sistema za grejanje toplim vazduhom ili ukljuenjem
termikih ureaja velike snage u blizini ili ispod detektora. Termomaksimalni detektori mogu dati
lane alarme u prostorima sa visokim ambijentalnim temperaturama. Generalno su termiki detektori
manje osetljivi na lane alarme u odnosu na detektore dima.
Osetljivost na zaprljanje: Detektori nisu posebno osetljivi na zaprljanje i imajui u vidu
njihov princip rada, moe se zakljuiti da zaprljanje vodi ka smanjenju osetljivosti detektora.

3.4

Detektori plamena

Osetljivost: Veoma su osetljivi na poare sa plamenom jer zraenje plamena dospeva do njih
praktino trenutno. Velika brzina reagovanja u odnosu na detektore dima posledica je injenice da im
nije potrebna konvekcija za transfer produkata sagorevanja do detektora. Od svih pomenutih vrsta
detektora jedini su pogodni za spoljne prostore s obzirom da za njihovo delovanje nije potrebna
stratifikacija stabla poara. Detektori UV zraenja osetljivi su na plamen koji sadri UV zraenje.
Detektori IC zraenja osetljivi na gorenje svih materijala koji sadre ugljenik. Pri izboru mesta
instaliranja treba voditi rauna da se potencijalni poar nalazi u ,,vidnom polju" detektora, odnosno
preporuuje se direktna optika vidljivost mesta poara jer su ovi detektori manje osetljivi na
reflektovanu svetlost plamena.
Lani a l a r m i: UV detektori su relativno imuni na lane alarme, posebno na sunevo
zraenje, obzirom da ono ne sadzi UV zrake koji se apsorbuju u ozonskom omotau zemlje (ako do
sada nije ozonski omota uniten). Aktivira ih X zraenje, neke vrste sijalica, elektroluno
18

zavarivanje i svetlost munje. IC detektori su osetljivi na zraenje sunca, tako da i pored

usavrenih konstrukcija ono moe biti uzrok lanih alarma.
Osetljivost na zaprljanje: Zaprljanje oigledno generalno vodi detektore plamena u
stanje blokade. Ovi se detektori najee koriste u industrijskim sredinama i na otvorenim prostorima
i zato su izloeni prljanju proseno vie od ostalih detektora. Zbog toga je neophodna periodina
kontrola pripravnosti detektora za rad, odnosno zaprljanja koja se najee obavlja ispitnim
aktiviranjem detektora posebnim emiterom zraenja na koji je detektor osetljiv. Sofisticirani
sistemi imaju mogunost automatske kontrole zaprljanja preko ugraenog izvora zraenja koji se
aktivira komandom sa centralnog ureaja koji prati odziv detektora. Postoji opasnost blokade
detektora UV zraenja naslagama organskih materijala kao i dimom, koji apsorbuju UV zraenje i
ovo je njihov ozbiljan nedostatak. Problem blokade detektora IC zraenja naslagama ulja i drugih
organskih materijala mnogo je manje izraen nego kod UV detektora. Ulje ili dim ne blokiraju
dolazak infracrvenog zraenja plamena do senzorskog elementa detektora. Blokiraju ih jedino naslage
leda na optici detektora.

3.5

Linijski detektori dima sa svetlosnim snopom (light beam detectors)

O s e t l j i v o s t : Osetljivi su na vidljive estice dima. Boja estica dima nije praktino

znaajna za osetljivost detektora, ak su detektori osetljivi i na tamne estice, jer rade na principu
direktne svetlosti za razliku od optikih takastih detektora dima. Neke vrste detektora su osetljive
i na turbulentno kretanje vazduha, dakle i za poare sa znaajnim razvojem toplote, bez dima
(alkohol). Njihova osetljivost i princip rada dozvoljavaju montau na mnogo veim visinama u
odnosu na takaste detektore dima.
Lani a l a r m i: Detektor nije imun na lane alarme od velikih koliina praine ili vodene pare.
Detektor je osetljiv na opskuracije svetlosnog snopa koje mogu biti izazvane fizikim preprekama
koje nisu dim. Uspele izvedbe imaju kompenzaciju naglih obskuracija, koje zasigurno ne mogu biti
posledica pojave dima, nego im je uzrok zaklanjanje, na primer, nekom ljudskom aktivnou,
preletom ptica itd. Takve alarme ovakav detektor kvalitetne konstrukcije odbacuje, odnosno reaguje
samo na zaklanjanje koje traje izvesno podeeno vreme.
O s e t l j i v o s t na zaprljanje: Linijski detektor dima sa svetlosnim snopom po pravilu je
manje osetljiv na zaprljanje od takastih detektora jer ima kompenzaciju praga alarma koja prag
alarma dri na konstantnom odstojanju od signala mirnog stanja, sve do nivoa kada je optika
detektora toliko zaprljana da je ugroena njegova osetljivost i da je neophodno ienje, o emu
detektor daje informaciju centralnoj jedinici.

4. PRAVILA POSTAVLJANJA DETEKTORA I IZBOR TIENOG

PODRUJA
4.1

Raspored detektora dima i toplote

Jedno od bitnih pitanja pri projektovanju zatite nekog prostora jeste i raspored detektora u
tienom prostoru. Sasvim je oigledno da je, kod vee gustine postavljanja, brzina reakcije sistema
potencijalno vea, ali sa druge strane to poveava cenu sistema. Dakle, dobar projekat sistema kod
koga je raspored i gustina postavljanja detektora, uz ostale elemente, veoma bitna, mora da obezbedi
raspored detektora koji omoguava brzu detekciju uz istovremeno prihvatljivu cenu zatite. Naravno
da e gustina postavljanja zavisiti i od poarnog rizika objekta, odnosno prostora koji se titi. Za
objekte srednjeg poarnog rizika i uobiajenih graevinskih karakteristika potrebno je utvrditi
odgovarajui algoritam za izbor i raspored detektora poara koji e biti usklaen sa izneenim
zahtevima. Postoje mnogi takvi algoritmi u tehnikoj regulativi raznih zemalja od koji je veina
dobijena na bazi iskustva, ili empirijskim istraivanjima. Jedan od njih iz Britanskog standarda
19

rezimiraemo i mi. On pravi kompromis izmeu brzine reakcije i cene sistema. Nai strunjaci koji
se bave projektovanjem sistema dojave poara miljenja su da je najjednostavniji i istrovremeno
veoma logian.
U prostorijama sa horizontalnim plafonom srednje poarne ugroenosti detektori se postavljaju
tako da horizontalno rastojanje projekcije bilo koje take na ravan poda prostorije ne bude vee od
7,5 m od projekcije detektora na tu istu ravan za detektore dima, odnosno 5,3m za detektore
toplote. Kod izbora broja i rasporeda detektora za ovakav prostor priblian broj detektora dobije se
tako da se povrina osnove prostorije podeli sa 100m2 za detektore dima, odnosno sa 50m2 za
detektore toplote. Praktino duplo vea gustina postavljanja detektora toplote odraava injenicu da su
detektori toplote generalno znaajno manje osetljivi na poetne poare u odnosu na detektore dima i
stoga se gustinom njihovog postavljanja pokuava, bar delimino, otkloniti taj nedostatak.
Detektori se zatim postavljaju u redove, pri emu je optimalno da rastojanje redova i rastojanje
detektora u redovima bude sto priblinije, odnosno da se detektori postavljaju to blie kvadratnoj
raspodeli. Rastojanje detektora od zida treba da bude po pravilu priblino jednako polovini rastojanja
izmedu detektora. Dakle, detektori se postavljaju u redove ime se dobija broj redova nR. Svaki red
sadri odreeni broj detektora nD. Meusobno rastojanje redova oznaiti sa dR-R, a meusobno
rastojanje detektora u istom redu sa dD-D. Optimalno je da je meusobno rastojanje detektora jednako
medusobnom rastojanju redova, odnosno: dR-R = dD-D. Medutim, konfiguracija prostorije ponekad
onemoguava ovakav idealan raspored, ali treba teiti da se priblii ovom optimumu. Kada se utvrdi
predlog rasporeda, potrebno je proveriti da li horizontalno rastojanje najudaljenije take do njoj
najblieg detektora zadovoljava kriterijum koji je postavljen, odnosno da ne prelazi 7,5m za
detektore dima, odnosno 5,3m za detektore toplote. Ukoliko je maksimalno rastojanje vee,
raspored detektora treba promeniti, odnosno poveati broj detektora.

Slika 6. Raspored detektora u prostoriji sa srednjim poarnim optereenjem i ravnim plafonom

Meusobna rastojanja data na poetku ovog pasusa mogu se poveati kod kosih plafona za 1%
za svaki stepen nagiba krova odnosno plafona, do najvie 25%. Ako nagib plafona, na primer, iznosi
10%, rastojanje detektora moze se povecati za 10%. Dakle, rastojanje projekcije najudaljenije take
od projekcije detektora moe sada biti poveano npr. na 8,25m za detektore dima. U prostorijama sa
kosim plafonima detektore treba postavljati tako da je njihova gustina postavljanja manja na manjim
visinama postavljanja a da se poveava sa pribliavanjem najvioj taki prostorije. Dakle, u
prostorijama sa horizontalnim plafonom treba teiti ravnomemoj raspodeli, odnosno podjednakoj
gustini detektora po povrini prostorije, osim ako neki deo prostorije ima izrazito veliki poarni
rizik. Meutim, za prostorije sa plafonom pod nagibom potrebno je poveavati gustinu postavljanja
detektora sa porastom visine na kojoj se instalira detektor.
20

Kao primer uzeta je prostorija dimenzija (duina x irina) = axb, prikazana na sl. 6. Kako je
povrina prostorije P=ab, priblian broj detektora se dobije kao:
n1 =

P
PPOK

gde su PPOK povrina koju pokriva jedan detektor (100m2 za detektore dima, odnosno 50m2 za
detektore toplote), n1 je priblian broj detektora. Sada se detektori postavljaju u redove koji su
obino paralelni sa duom stranicom prostorije. Broj redova nR pomnoen sa brojem detektora u
redu nD treba da je priblizno jednak ili veci od n1 odnosno: n1 n R n D ,
Rastojanje krajnjih redova od zida dR.Z treba da je priblino jednako polovini rastojanja redova
dR.R. Rastojanje krajnjih detektora u pojedinom redu od zida dD-Z treba da je jednako polovini
meusobnog rastojanja detektora u redu dD-D. Svi ovi zahtevi u realnoj situaciji nee moi biti u
potpunosti ispunjeni jer e to diktirati oblik prostorije, ali njima treba teiti. Za prostorije
etvorougaonog oblika, ako bi bilo moguc postici da je:

n1 =

P
ab
=
= nR nD ,
PPOK PPOK

dodatna provera ne bi bite potrebna jer bi rastojanja najudaljenije take zadovoljavala iznete zahteve.
Kako ovaj raspored u optem sluaju nee biti idealan, potrebno je izvriti proveru. Ovo se radi
proverom rastojanja najudaljenije take prostorije od najblieg detektora. Obino e to biti rastojanje
take ija je projekcija u preseku dijagonala pravougaonika ije vrhove ine detektori na najveem
rastojanju i/ili horizontalno rastojanje ugla prostorije od najblieg detektora. Ukoliko su ova
rastojanja najudaljenije take do projekcije najblieg detektora manja od maksimalnog rastojanja
(7,5m odnosno 5,3m), predloeni raspored je prihvatljiv. U suprotnom potrebno je poveati broj
detektora, odnosno gustinu pokrivanja.

Primer: Kao jednostavan primer pretpostavimo da je pravougaona prostorija dimenzija

axb=50xl9m, sa horizontalnim plafonom, prosenog poarnog rizika i srednjeg poarnog optereenja
i da je za zatitu izabran detektor dima. Povrina prostorije je dakle 950m2. Priblino potreban broj
detektora je n1=950/l00=9,5. Kako broj detektora mora biti ceo broj, usvaja se n1=10, dakle dva
reda paralelna sa duom stranom prostorije i sa po 5 detektora u redu. irina prostorije deli se brojem 2
da bi se dobilo rastojanje redova jer, u ovoj konfiguraciji, irina prostorije sadri jedno rastojanje
izmedu redova i dva rastojanja reda od zida :
(dR.Z=0,5 dR-R).
Dakle, dR-R=19/2=9,5m, dR-Z=4,75m. Meusobno rastojanje detektora dobija se tako to se duina
prostorije deli sa 5 jer ona sadri etiri rastojanja detektor detektor (dD-D) i dva rastojanja detektorzid (dD-Z=0,5dD-D). Dakle, dD-D=50/5=10m. Rastojanje najudaljenije take od najblieg detektora
moe se proveriti na taki koja je oznaena na crteu. Dakle, sledi:
d1=d2=0,5(dR.R2 + dD.D2)1/2=0,5(9,52 + 102)l/2 = 6,9m < 7,5m.
Predloeni raspored zadovoljava zahteve ovog standarda.
Oigledno je da e poveanjem broja detektora poetni poar biti detektovan ranije, jer e
produkti sagorevanja, odnosno toplota ranije dosei najblii detektor. Zbog toga poveanje broja
detektora u istom prostoru znai poveanje osetljivosti sistema na poar. Zato je raspored kakav je
predloen iskustveni kompromis izmeu elje za sto veom osetljivou detektora i niom ukupnom
cenom sistema. Svetiljke, lusteri i drugi elementi koji su privreni na plafon ne remete mnogo
irenje dima, ali se ipak detektori lociraju na udaljenosti dva puta veoj od dubine prepreke
(svetiljke).
21

Ukoliko pregradni zidovi neke prostorije nisu do plafona prostorije nego se zavravaju na visini
manjoj od visine plafona, pri emu je rastojanje od vrha zida do plafona najmanje 500mm, oni ne
ometaju stratifikaciju stabla poetnog poara i takva prostorija se moe tretirati kao jedinstvena,
odnosno ovakvi pregradni zidovi mogu se zanemariti.
Pri instaliranju konvencionalnih, ali ponekad i adresabilnih, detektora u prostorijama koje su
nepristupane, indikacija njihove prorade vri se instaliranjem paralelnih indikatora iznad ulaznih
vrata u te prostore, odnosno na mestu gde su dobro uoljivi sa puta traenja. Put traenja je
usmerena najkraa linija sa ishoditem iz prostorije u kojoj se nalazi centralni uredaj i kojom se
oekuje da dolazi lice koje proverava alarm, koja se zavrava na mestu odakle je potekao alarm,
odnosno gde je poeo poar. Paralelni indikatori predstavljaju jednostavne ureaje, signalne ureaje
obino sa LED koji umnoavaju signal LED koja postoji na svakom detektoru i koja se aktivira kod
detektora koji je u alarmu da signalizira osoblju na njegovo alarmno stanje. Treba napomenuti da su
povrine koju pokrivaju pojedini detektori i rastojanja izmedu detektora prema Jugoslovenskom
standardu neto nie nego po prethodno izneenom algoritmu, tako da postupanje pri projektovanju
na ovaj nain sigurno zadovoljava i nae standarde.
Rastojanja detektora i povrina tienja dati u prethodnom tekstu vrede za prostorije sa
prosenim - normalnim rizikom. Meutim jasno je da gustina postavljanja detektora zavisi od
stepena opasnosti od nastanka poara, ali i od vanosti i znaaja tienih prostora i njihovog
sadraja. Sigurno je da e prostori koji se tite diktirati i stepen i kvalitet zatite.

4.2

Zoniranje detektora poara

Detektori poara u konvencionalnim sistemima postavljaju se u linije koje predstavljaju i fizike

celine u kojima je lako otkriti mesto sa koga je eventualni alarm prispeo. Ove linije se u tehnikoj
praksi nazivaju zonama detekcije. Zone moraju biti tako izabrane da je otkrivanje lokacije alarma
brzo i u to veoj meri nedvosmisleno. Lice koje proverava alarm, odnosno istrauje mesto sa koga
je alarm prispeo mora jednostavno i bez dilema da otkrije mesto porekla alarma, odnosno da
pronae detektor koji je u alarmu. Tehniki je za najvei broj sistema mogue u jednoj liniji, koja se
u konvencionalnom sistemu naziva zonom, postaviti znaajan broj detektora koji obino prevazilazi
broj 30. Medutim, za veliki broj detektora u ,,zoni" postavlja se pitanje da li je vreme traenja
poara dovoljno kratko i da li e otkrivanje lokacije eventualnog poara, zbog prevelikog broja
detektora koji kod alarma moraju biti pregledani, biti suvie dugo, a alarm zakasnio. Stoga se broj
detektora u jednoj zoni ograniava po Britanskom standardu na 30, ali mnogi drugi izvori broj
detektora u jednoj zoni ograniavaju na 20-25. Osim toga postoje odgovarajua pravila zoniranja
detektora poara i runih javljaa koja imaju za cilj da se mesto porekla alarma otkrije brzo i
nedvosmisleno. Ova pravila su proistekla iz iskustva i logine analize postupka traenja poara. U
tom smislu date su u nastavku neke preporuke za izbor zona detekcije.
Povrina koja se titi jednom zonom detekcije ne treba da premai 2000m2.
Rastojanje koje treba prei unutar prostora koji pokriva jedna zona detekcije da se vizuelno
otkrije mesto poara ili detektor u alarmu ne treba da bude vee od 30m. Indikaciju prorade u
prostorijama koje mogu biti zakljuane treba izvoditi paralelnim indikatorima poara,
postavljenim iznad vrata prostorije.
Ukoliko jedna zona detekcije titi vie od jedne prostorije, te prostorije treba da su jedna pored
druge i posebno ako se prostorije zakljuavaju, treba koristiti paralelne indikatore. U ovom
sluaju unutar jedne zone detekcije ne treba da bude vie od 5 i to uvek susednih prostorija. Jasno
je da neka prostorija koja se nalazi izmeu dve druge prostorije koje su zatiene istom zonom
detekcije ne sme biti zatiena dugom zonom detekcije u odnosu na pomenute susedne.
Rune javljae poara treba postaviti u posebne zone detekcije. Britanski standard dozvoljava da se
detektori i runi javljai postave u istu zonu, ali ukazuje da to treba izbegavati. Razlog je u tome to
runi javlja u veini organizacija alarmiranja oznaava siguran poar, jer ga aktivira osoba koja
22

je poar videla. Eventualne zloupotrebe ne uzimaju se u obzir i one moraju na svaki nain biti
spreene odgovarajuom disciplinom. Za razliku od toga, automatski detektori poara imaju
znaajno vei broj lanih alarma u odnosu na stvarne alarme i stoga je, generalno, pre
inicijacije akcije gaenja potrebno provesti akciju traenja ili izvianja poara koja
ima za cilj da se proveri da li poar stvarno postoji i da li se moe ugasiti sredstvima i
potencijalima koji su na raspolaganju na licu mesta. Ako bi se u istoj zoni detekcije koristili i
automatski detektori i runi javljai, onda se ne moe praviti razlika izmeu alarma od
automatskih detektora kojima je neophodna provera i alarma runih javljaa koji znae siguran
poar i kojima provera nije potrebna.
Kada neka zona detekcije titi vie od jedne prostorije, granice zone treba da budu i granice
poarnog sektora, ili da budu u njemu sadrane. Poarni sektor je fizika celina koja je od
ostalih prostora odvojena zidovima i drugim preprekama koje spreavaju irenje poara iz
sektora prema drugim prostorima ili obrnuto. Dozvoljava se da dva kompletna poarna sektora
budu ticena jednom zonom detekcije, kao i da dve kompletne zone detekcije tite jedan
poarni sektor. Nije, meutim, dozvoljeno da se jednom zonom detekcije tite delovi dva
poarna sektora ili da se jedan sektor titi delovima dve ili vie zona.

5. VRSTE SISTEMA ZA DETEKCIJU POARA

Sistemi za detekciju poara po pravilu sastoje se od automatskih detektora poara, runih
javljaa poara, centralne jedinice za detekciju i signalizaciju poara, ureaja za zvuno i svetlosno
alamiranje, ureaja za paralelnu indikaciju, ureaja za daljinski prenos alarma i izvrnih ureaja za
aktiviranje sekundarnih funkcija sistema, kao to je ukljuenje stabilnih automatskih sistema za
gaenje, iskljuenje ventilacije, aktiviranje sistema za odimljavanje, zatvaranje protivpoarnih
vrata, protivpoarnih klapni na ventilacionim i/ili klimatizacionim sistemima, aktiviranje
daljinskog prenosa alarma itd. Sistem moe da sadri sve ili samo neke pobrojane elemenate, ali
obavezno, izuzimajui detektore za male rezidencijalne objekte koji rade samostalno (self
contained detectors), ukljuuje centralnu jedinicu.
Centralna jedinica za detekciju i alarmiranje poara, ili kako se esto pojednostavljeno naziva
centrala za detekciju poara, ima zadatak da napaja detektore poara i linije detekcije stabilnim i
pouzdanim naponom koji treba da je raspoloiv u svim oekivanim pogonskim situacijama, da od
njih prima signal o normalnom stanju, stanju alarma, prekidu linije ili vaenju detektora, kratkom
spoju linije, da dobijeno stanje signalizira na samoj centrali i po potrebi prosledi signal ureajima za
zvunu i svetlosnu signalizaciju, kao i da obezbedi izvrne funkcije koje se od sistema zahtevaju.
Centralna jedinica mora da obezbedi napajanje sistema i pri ispadu mrenog napona u vremenu za
koje se pouzdano oekuje da e biti uspostavljano normalno napajanje iz distributivne mree.
Indikacija alarma na samom centralnom ureaju moe biti ukljuenjem odgovarajue svetlee
diode, LED (Light Emitting Diode) ili tinjalice kod sistema starih konstrukcija, ili i dodatnom
informacijom preko odgovarajueg displeja, ali i aktiviranjem internog zvunog alarma, zujalice ili
sirene, u nekim sluajevima i ukljuenjem vanjskog svetlosnog signala. Ako je tako predvieno,
centralna jedinica treba da prosledi signal ureaju za daljinski prenos alarma i drugih signala, koji
ove signale prenosi u udaljeni stalno posednuti centar iz koga se inicira akcija gaenja, eventualno
provere alarma ili akcija otklanjanja kvara. Potrebno je napomenuti da je centralnu jedinicu
neophodno postaviti na mesto na kome, ili oko koga, su stalno (24 asa u toku dana) prisutni ljudi koji
su osposobljeni da poduzmu akcije u skladu sa organizacijom alarmiranja. Postavijanje centralnog
ureaja na mesto gde takvo prisustvo nije osigurano potpuno deklasira sistem. Ukoliko objekat koji
se titi sistemom detekcije poara nema osigurano stalno prisustvo tehniki dovoljno osposobljenih
i sa funkcijama sistema upoznatih ljudi, tada je neophodno obezbediti automatski daljinski prenos
alarma u udaljeni posednuti centar iz koga ce se preduzeti ili inicirati potrebna akcija u sluaju
alarma. Ako takva mogunost iz bilo kojih razloga ne postoji, jedino reenje predstavlja postavljanje

23

stabilnih sistema za gaenje koji e na signal alarma ugasiti eventualno nastali poar. Instalisanje
sistema za detekciju poara koji sa znaajnom verovatnoom nee imati kome da proslede alarm o
poaru ili da iniciraju odgovarajuu akciju represije poara predstavlja potpuni tehniki nonsens.
Osim centralne jedinice sistem detekcije obavezno ukljuuje detektore i/ili rune javljae poara,
alarmne ureaje i detekcione i alarmne linije, kao i linije za rune javljae i vodove do ureaja za
aktiviranje zvunih i/ili svetlosnih alarmnih ureaja i izvrnih funkcija. Mrea koja povezuje
elemente sistema detekcije uglavnom je izvedena kablovima i njeno paljivo projektovanje i izbor od
sutinskog su znaaja za kvalitet, zatitnu vrednost i racionalnost sistema. Za neke posebno
industrijske objekte, kod kojih su pojedine tiene celine na znaajnom meusobnom rastojanju,
analizom trokova sistema se moe utvrdititi da trokovi mree koja povezuje sve delove i elemente
sistema mogu biti ponekad vei od ukupne cene elemenata sistema. Postoje danas na tristu
uglavnom razvijenih zemalja i sistemi iji se elementi povezuju radio-vezama i koji se koriste
prvenstveno za zatitu objekata kod kojih se instalacijom ne sme naruiti enterijer.
Sistemi za detekciju poara razvijali su se sa razvojem elektronike, ali i sa razvojem nauke o
poarima i ukljuivali su savremena dostignua ovih tehnika u meri u kojoj su ona bila na
raspolaganju u trenutku nastanka pojedine generacije sistema. Sistemi se mogu podelili po
generacijama, u skladu sa redosledom njihovog nastanka i koritenim tehnologijama za njihovo
konstruisanje.

5.1.

Sistemi prve i druge generacije

Prva komercijalno dostupna generacija centralnih ureaja za detekciju poara ili protivpoarnih
centrala, kako se u praksi esto nazivaju, bile su relejne centrale koje su prelaskom u stanje alarma
zatvarale odgovarajue elektromagnetne releje i davale uslov za aktiviranje alarmnih uredaja ili za
eventualne izvrne funkcije. Ovi sistemi imali su veoma ogranienu raspoloivost i relativno nisku
pouzdanost. Od sistema se zahteva da bude uvek pripravan i da je njegova zatitna vrednost odriva
u duim vremenskim intervalima. Zatim se trai da sistem ukae na eventualni prekid bilo koje
alarmne linije ili kratki spoj te linije koji treba da je prosleen na mesto sa koga se moe intervenisati,
odnosno mora biti automatski indiciran poto on onesposobljava deo ili itavu liniju. Sistem treba
da poseduje odreenu sposobnost ,,samokontrolisanja" svojih delova i mogunost automatskog
otkrivanja kvara ili neispravnosti, to je jedna od bitnih karakteristika sistema. Sistemi zasnovani na
relejnoj tehnici nisu prikladni za izvrenje svih zahtevanih funkcija i njihova pouzdanost i
raspoloivost kao i srednje vreme izmeu kvarova neprihvatljivo su niski.
Druga generacija sistema su elektronske centrale sa grupnom identifikacijom alarma na koju se
prikljuuju detektori povezani u linije (zone detekcije). Ovi sistemi imaju ve dobre mogunosti
kontrole linija detekcije i kvarova najizloenijih delova sistema za rano otkrivanje poara. Kontrola
linije detekcije na kratak spoj ili prekid, kao i mogunost kontrole vaenja ili ispadanja detektora
obezbeuju se stalnim prisustvom kontrolne ,,mirne" struje linije. U osnovi-bazi detektora postoje
najmanje tri kontakta koliko ima i uloak detektora, tako rasporeeni da se vaenjem detektora iz
podnoja prekidaju +" ili -" linije. Na ovaj nain e se kod vaenja ili ispadanja detektora iz
podnoja - osnove centrala dobiti informaciju ,,Linija u prekidu" a svi detektori iza detektora koji
je izvaen nisu aktivni. Dakle, signal prekida linije je istovetan kao i signal vaenja detektora,
odnosno vaenje detektora znai istovremeno i prekid linije.
Ako dode do kratkog spoja na nekoj od detekcionih linija, kroz liniju u kratkom spoju radikalno
se poveava kontrolna struja, ime su detektori onesposobljeni za delovanje i ovo stanje mora biti
odmah pokazano na centralnom ureaju i signal greke - kratkog spoja date linije mora biti prikazan
na centralnoj jedinici. Struja u liniji u normalnoj pogonskoj situaciji ili mirna struja linije ima zadatak
kontrole linije na prekid ili kratak spoj. Kontrola linije je neophodna zbog odranja dovoljne
24

raspoloivosti sistema jer korisnik, odnosno lice koje vodi rauna o sistemu mora biti informisano o
nenormalnom stanju sistema koje utie na zatitnu vrednost sistema. Sistemi detekcije spadaju u
ureaje koji su dugo vremena bez alarmnog stanja, ali njihova spremnost za akciju alarmiranja ne
sme biti ugroena u celom tom periodu.
Krajnji otpornik u liniji je obavezan element svih konvencionalnih sistema za detekciju poara.
Njegova vrednost je karakteristika svakog konkretnog sistema.
Osim mirne struje linije koja je odreena naponom na liniji i vrednou krajnjih otpornika, a u
manjoj meri duinom linije, detektori povlae u normalnom radu mirnu struju. Mirna struja linije i
mirne struje svih detektora se superponiraju u normalnom reimu rada u liniji. Mirna struja
konvencionalnih automatskih detektora poara savremene konstrukcije je reda nekoliko desetina
mikroampera do reda stotinu mikroampera. Kako je preporuljivo da ukupan broj detektora poara u
liniji ne prevazilazi 20-30, onda je ukupna struja svih detektora u liniji reda l-3mA. Krajnji otpornik
u liniji reda je nekoliko kilooma, te on ograniava mirnu struju linije na desetak mA. Na ovaj nain
varijacija u broju detektora u liniji ne naruava bitno ukupnu mirnu struju u liniji i napon na liniji. Pad
napona u liniji do zadnjeg otpornika diktira duinu linije, ali se to obino izraava u maksimalnoj
otpornosti linije koju daje svojim instrukcijama proizvoa sistema. To ogranienje obino iznosi
50-250 oma. Na ovaj nain se osigurava da pad napona na liniji ne bude takav da utie na pouzdan
rad detektora. Jasno je da ogranienje otpora, pa time i duine linije na prikazani nain, s obzirom na
odnos otpornosti linije u definisanim granicama i krajnje otpornosti zavrnog otpornika, ne utie
bitno na napon koji dobija detektor. Osim toga, savremeni detektori rade se esto za irok spektar
napona, na primer 18-30V DC. Osnovni element kontrole linije je obino jednostavan naponski
komparator koji prati stanje napona na liniji. U sluaju prekida linije, kao i u sluaju vaenja ili
ispadanja nekog detektora u liniji, prekida se mirna struja linije i mirne struje svih detektora iza mesta
prekida, te dolazi do poveanja napona na liniji na iznos priblian naponu praznog hoda. Ponavljamo
da pojava ovog napona na izlazu svake linije - zone detekcije oznaava stanje ,,prekid linije i/ili
izvaen detektor" i ovo se kao svetlosni i zvuni signal indicira na centralnoj jedinici. U sluaju da
linija doe u stanje kratkog spoja, ukupna otpornost linije naglo opada, struja kroz liniju radikalno se
poveava na IKS, napon na liniji naglo opada i centralna jedinica prikazuje ovo stanje kao ,,kratak spoj
linije" svetlosnim i zvunim signalom.
Detektor se u liniji ponaa kao promenljivi otpornik sa dva stanja otpora, i to otporom u
normalnom stanju i otporom u stanju alarma i tako se prikazuje u zamenskim emama. Detektor u
normalnom stanju ima otpomost reda 0,5-0,8 megaoma, to se manifestuje strujom kroz detektor reda
desetina mikroampera. Ako otpornik doe u stanje alarma, struja kroz njega se povea na iznos
,,alarmne struje" reda 50-150mA, odnosno njegova nadomjesna otpornost se smanji na oko 150-500
oma. Ovo smanjenje otpora detektora, odnosno promenljivog otpornika prema zamenskoj emi,
izaziva poveanje struje u liniji, odnosno smanjenje napona na liniji koji, posle naponske
komparacije, biva prikazan kao ,,stanje alarma" na liniji. Poveanje struje u alarmnom stanju,
odnosno pad napona na liniji je veliki, ali je znaajno manji od poveanja struje, odnosno pada
napona u sluaju kratkog spoja. Na taj nain komparator sigurno razlikuje alarm od stanja kratkog
spoja.
Naponsko stanje u kojem je napon na liniji najvii i priblino jednak naponu praznog hoda
karakteristino je za prekid linije. Sledei naponski interval u kome je napon nii od napona praznog
hoda karakteristian je za stanje kada su svi detektori u liniji u pripravnom stanju, odnosno kada je
linija u ,,normalnom stanju". Naponski interval kod koga su naponi nii od intervala ,,normalnog
stanja" karakterie stanje alarma linije kada je bar jedan od detektora pod delovanjem detektovanog
fenomena poara promenio otpornost na znatno niu vrednost, zbog ega je struja linije znaajno
porasla a napon na liniji opao. Naponski interval sa najniim naponskim stanjima ukazuje na stanje
kratkog spoja linije.
Karakteristino je za sisteme ovog tipa da je identifikacija alarma grupna, odnosno alarm bilo
kog detektora u liniji je alarm linije - zone i kao takav on se prikazuje na centralnom ureaju.
Centralni ureaj ovog tipa, naime, nema mogunost da utvrdi koji je detektor u liniji iz koje je doao
signal u stanju alarma. Time je korisnik upoznat da je zona u alarmu, ali jo uvek ne moe znati koji
25

se detektor u toj zoni - liniji nalazi u stanju alarma, odnosno jo uvek ne zna precizno mesto
eventualnog poara. Detektor u alarmu se identifikuje ukljuenjem LED na njemu ili ukljuenjem
LED ili druge svetlosne indikacije paralelnog indikatora ako je on prikljuen. Tada se tek na
obilasku na licu mesta uoava koji je detektor u liniji u stanju alarma. Ovo uzrokuje potrebu da se
potuju pravila zoniranja sistema, kako je to ve opisano. Potreba za potvrdom alarma, da bi se
izbegle skupe a nepotrebne intervencije vatrogasne jedinice u sluaju lanih alarma, uzrokuje i
potrebu za izradom organizacije alarma". Organizacija alarma je skup algoritama po kojima se
proverava i prosleuje alarm na mesto odakle se inicira akcija represije - gaenja poara. Postoje
razni algoritmi organizacije alarma koji zavise od karakteristika tienog objekta, mogunosti
sistema, prisustva ljudi u objektu i predvidivih opasnosti, odnosno poarnog rizika objekta i
njegovih delova.
Postoje neka pravila za izradu ovih algoritama koja se gotovo, mogu uzeti za opta. Na primer,
potrebno je obezbediti kontrolu prisutnosti ljudi kod centralnog ureaja.
Ako su ljudi prisutni, tada akcija provere alarma ima smisla, u suprotnom svaki alarm treba da
aktivira generalni alarm sistema i da uputi poziv vatrogasnoj jedinici. Oigledno je da u sluaju
odsustva osoblja provera alarma nije mogua i vreme koje je za nju normalno predvieno treba
racionalnije iskoristiti. Provera se najee realizuje tako sto alarm nekog od detektora aktivira
lokalni alarm na centrali i poinje da tee vreme ,,potvrde prisustva". Ako postoji daljinski prenos
alarma na mesto sa koga akcija gaenja treba da bude inicirana, ovaj alarm se prenosi kao predalarm
na koji jedinica za represiju poara reaguje pripremom za akciju. Ako je deurno lice kod centralne
jedinice prisutno, ono aktivira taster za potvrdu prisutnosti, time odlae generalni alarm i aktivira
vreme ,,provere alarma" ili ,,vreme izvianja". Ukoliko u toku vremena potvrde prisustva ne doe
do aktiviranja tastera za potvrdu prisustva, ime sistem konstatuje da nema prisutnog osoblja, sledi
odmah generalni alarm i prenos informacije o alarmu na mesto sa koga sledi treba da usledi akcija
gaenja (vatrogasna jedinica). Ako je prisustvo potvreno, u toku vremena izvianja deurno lice
treba da izvri proveru alarma i ako je alarm laan ili je mogao biti ugaen akcijom ovog lica, ono
treba da izvri resetovanje sistema. Time se predupreuje generalni alarm, daljinski prenos alarma,
ako je on predvien, odnosno alarmiranje vatrogasne jedinice. Ako je poar stvarni i nije ga mogue
sanirati akcijom deurnog lica, ono odmah po konstatovanju takve situacije mora da aktivira najblii
runi javlja. Kako je ve pomenuto, alarm runog javljaa tretira se kao stvrani alarm i odmah
prevodi u generalni alarm, aktivira se alarm u vatrogasnoj jedinici i aktivira proceduru gaenja.
Ukoliko po isteku vremena ,,provere alarma" ne dode do ponitenja alarma, ali ni do njegove potvrde
aktivacijom runog javljaa, sledi automatski generalni alarm i aktiviranje jedinice za gaenje po
utvrenom planu gaenja.
Sledea generacija sistema za detekciju poara su konvencionalni sistemi ija se centralna
jedinica bazira na mikroprocesorskoj tehnologiji, ali sistem radi na isti nain kao prethodno opisani
i koristi iste detektore poara. Sistemi ove generacije jo uvek koriste grupnu (kolektivnu)
identifikaciju alarma kao i sistemi prethodnih generacija. Prednosti koje pruaju mikroprocesori
primenjeni u ovoj generaciji sistema za detekciju poara su vea pouzdanost sistema, znaajno vee
mogunosti organizacije alarma, fleksibilnost sistema, mogunost memorisanja prethodnih dogaaja
u sistemu, jednostavnija i preciznija instrukcija o svakom dogaaju, a naroito mogunost lake
komunikacije sa nekim raunarom za akviziciju podataka ili mogunost komunikacije i preuzimanja
funkcija od neke druge procesorske centralne jedinice. Osim toga, znaajna prednost ovih centrala
je mogucnost integracije alarmnih sistema drugih namena, kao to su sistemi za detekciju provale,
sistemi za detekciju gasova itd. Odreeni sistemi ove generacije imaju mogunost programiranja
svake detekcione linije kao linije za detekciju poara ili provale, ili linije za rune javljae. Kod
linija za automatsku detekciju poara ove generacije postoji mogunost da se vri automatska
provera alarma koja ne eliminie sve lane alarme ali moe da iskljui deo lanih alarma koji su
posledica kratkotrajnih prelaznih pojava koji pogreno generiu alarmno stanje.
To se obavlja tako da linija koja dospe u stanje alarma aktivira stanje ,,predalarm", zatim
automatski kratkotrajno iskljui i posle kratkog vremena ponovo ukljui napon na liniji u alarmu i
time izvri resetovanje linije. Ukoliko se, posle uspostavljanja normalnog stanja alarmno stanje
26

ponovi, tada sistem, odnosno zona, prelazi u definitivno alarmno stanje. Ukoliko se alarm ne
ponovi, prvi alarm se ignorie. Na ovaj nain se elimie najvei broj tranzijentnih pojava koje za
sistem imaju istu manifestaciju kao realni poar i time se poveava stabilnost sistema.

5.2.

Adresibilni sistemi

Razvoj tehnologije omoguio je realizaciju ideje koja se pojavljivala od poetka razvoja alarmnih
sistema za poar, konstrukciju sistema kod kojih je mogua pojedinana identifikacija detektora u
alarmu. Ovi sistemi se u profesionalnoj terminologiji nazivaju obino adresibilnim ili adresnim
sistemima.
Dok je kod konvencionalnih sistema identifikacija alarma na nivou grupe detektora, odnosno
centralna jedinica i prisutno lice dobija informaciju o grupi (zoni) koja je u alarmu, dotle kod
adresibilnih sistema svaki detektor dobija svoj kod (adresu) kojom identifikuje i ,,saoptava"
centralnoj jedinici i prisutnom osoblju svoje stanje. Dakle, kod sistema sa grupnom identifikacijom
alarma centralna jedinica dobije informaciju od grupe detektora (zone) o alarmu ili nekom drugom
,,dogaaju". Pod ,,dogaajem" se podrazumeva svaka promena stanja zone, kao sto su alarm, signal
kvara, signal vaenja detektora, prekid linije itd. Dok kod ovih sistema, posle dojave alarma neke
zone prisutno deumo lice izlazi na lice mesta, pregleda deo tienog objekta i utvruje mesto odakle
je alarm potekao, u adresibilnom sistemu poznato je ve pri prijemu alarma i mesto njegovog porekla,
odnosno detektor koji je u stanju alarma i prostorija u kojoj je on smeten. Kako su rastojanja koja
bi deurno lice moralo prei da utvrdi mesto odakle je alarm dospeo do centralne jedinice relativno
velika, a pristup svim tienim prostorima ne mora biti jednostavan i lak, ovo opravdava
adresiranje sistema kojim bi lokacija alarma mogla biti brza i nedvosmislena. Ovim se veoma
skrauje vreme provere alarma i time ukupno vreme detekcije.
Kod konvencionalnog sistema adresa se pridruuje grupi - zoni (linija) sa jednim ili najee vie
detektora. Adresa detektora adresibilnog - adresnog sistema generalno se pridruuje jednom adresnom
elementu (detektoru, runom javljau, adresnom modulu ili nekom izvrnom elementu) i predstavlja
obino decimalni broj koji sistem najee prevodi u heksadecimalni i koji se postavlja za svaki
detektor pri putanju sistema u pogon. Centrala sekvencijalno ,,proziva" svaku adresu i prikuplja od
nje informaciju o stanju u kome se detektor nalazi u trenutku komunikacije sa centralnom jednicom.
Trajanje ,,obilaska" svih prikljuenih detektora, odnosno ,,prozivanja" svih adresa (detektora i runih
javljaa) traje obicno 2-3 sekunde ak i kod sistema sa velikim brojem adresa. U konvencionalnom
sistemu sa grupnom identifikacijom alarma svaki detektor je stalno u vezi sa centralnom jedinicom
ukoliko linija - zona nije u prekidu ili kratkom spoju i ukoliko je detektor ispravan. Kod adresibilnih
sistema detektor se ,,proziva" u odreenim vremenskim intervalima i u komunikaciji sa centralnom
jedinicom je u svakom trenutku samo jedan detektor, ili grupa detektora sa istom adresom kod ,,master
- slave koncepta". Medutim, interval vremena izmeu dve predaje informacija detektoru nije
najee od posebnog znaaja, jer je veina poara u poetnoj fazi ima mali gradijent razvoja i
ovakvi kratki vremenski intervali nisu relevantni.
Postoji obino mogunost da se na centralnoj jedinici programira da se prvi alarm detektora
prihvati kao predalarm i da se detektor resetuje i eka potvrdu, odnosno jo jednu ili vie prorada
detektora, posle ega se aktivira puno alarmno stanje. Ako ponovljeni alarm izostane, predalarm se
ignorie. Broj provera esto se moe programirati na, na primer, 2, 10 i 16. Ako je poarni rizik u
nekom prostoru veliki, tada e se programirati da detektori koji tite taj prostor idu u alarm ve kod
drugog signala alarma dobijenog od istog detektora. Pod pretpostavkom da je ukupno vreme za koje
centralna jedinica uspostavi komunikaciju sa svakom adresom, dobije i obradi informaciju o stanju
detektora, odnosno runog javljaa 2,5 sekunde, onda e alarm biti dat najkasnije za 5 sekundi od
nastanka poara.
Adresni sklop moe biti ugraen u podnoje - bazu detektora ili biti sastavni deo samog
detektora. U situaciji kad je adresni sklop smeten u telu detektora, podnoje je praktino bez
27

elektronikih komponenti kao i kod klasinog sistema sa grupnom identifikacijom alarma.

Medutim, sluajna zamena dva detektora moe dovesti do fatalnih greaka, jer adresa nije vie
povezana sa odreenom fizikom pozicijom i ovo moe dovesti do intervencije ili inspekcije na
sasvim pogrenom mestu; dakle, moe se desiti da se detektori koji su u prostoru u kojem je poar
zapoeo jave sa pogrenom adresom i da lice koje istrauje poar ode u sasvim drugu prostoriju u
kojoj poar ne postoji i da zakljui da je alarm laan. Stoga je bolje reenje lociranje sklopa za
adresiranje u podnoju detektora jer se ovim garantuje da e adresa detektora odgovarati
odreenoj poziciji iako dode do zamene uloka detektora, na primer, kod servisiranja sistema.
U odnosu na sisteme prethodnih generacija razlika je u tome to centrala dobija informaciju o
poaru od detektora koji je u stanju alarma, dok je kod prethodnih sistema signal dobijen od linije zone u koju je povezan detektor u alarmu.
I kod adresibilnih sistema postoji pojam zone, ali je on potpuno drugaiji od pojma zone u
sistemima sa kolektivnom identifikacijom alarma. Dok je kod sistema sa grupnom identifikacijom
pojam zone vezan za pripadnost istoj liniji detekcije, imajui u vidu i pravila zoniranja opisana
napred, i istoj prostornoj celini, pojam zone kod adresibilnih sistema nije vezan za pripadnost istoj
liniji, ali oznaava pripadnost istoj prostornoj celini.
Cena komponenti adresibilnog sistema je generalno vea u odnosu na cenu odgovarajueg
sistema sa grupnom identifikacijom alarma, ali se dobrim projektovanjem, smanjuje cena mree,
odnosno instalacije, tako da ukupna cena ove instalacije ne mora obavezno nadmaiti ukupnu cenu
adekvatnog konvencionalnog sistema.
Prilikom projektovanja ovih sistema nema potrebe da se ogranii broj detektora u liniji, kao to je
bio sluaj kod detektora u sistemu sa grupnom identifikacijom alarma. Broj detektora u liniji zoni konvencionalnih sistema sa grupnom identifikacijom alarma uglavnom ograniava vreme koje
potrebno za proveru, odnosno pronalaenje porekla alarma. Kako kod adresnog sistema mesto alarma
biva odmah identifikovano, to je u liniji mogue instalirati znaajno vei broj detektora, odnosno
broj detektora u liniji praktino nije ogranien brzinom otkrivanja mesta alarma. Tako se u liniji sada
nalazi mnogo vei broj detektora i na ovaj nain ukupna duina i broj linija koje su potrebne za
pokrivanje odreenog prostora, uz uslov kvalitetnog projektovanja sistema, mogu biti znaajno manji
od ukupne duine mree sistema sa grupnom identifikacijom alarma. Pravila zoniranja koja su
navedena za konvencionalne sisteme i koja se odnose i na linije, ne odnose se na linije adresnih
sistema, ali se odnose na njihove zone.
Medutim, zbog relativno velikih duina linija i znaajnog broja detektora u liniji poveava se, sa
jedne strane, mogunost da doe do prekida ili kratkog spoja na liniji a, sa druge strane, u sluaju
takvog prekida broj detektora koji ispada iz sistema zatite, kao i deo tienih prostora koji ostaju
nezatieni, je znaajno vei u odnosu na sisteme prethodne generacije. Iz tog razloga se linije
detekcije adresibilnog sistema projektuju kao petlje koje se zatvaraju na centralnom ureaju. Kada
doe do prekida linije, centralni ureaj nastavi da prima informacije od detektora preko dve sada
nezavisne otvorene linije. U veini izvedbi adresnih sistema petlja je na jednom kraju spojena sa
centralnim ureajem preko kontakata releja koji su, kad je linija bez prekida, otvoreni i na taj nain
linija radi kao radijalni vod. Centralni ureaj komunicira sa svim detektorima preko linije, a kod
prekida linije deo detektora koji su iza mesta prekida ne moe da komunicira sa centralnom
jedinicom. Centralni ureaj to registruje kao prekid linije i zatvara kontakte na otvorenom kraju
linije i tako sada petlja nastavlja da funkcionise kao dve radijalne linije i svi detektori i kod
jednostrukog prekida petlje ostaju funkcionalni. Naravno da se prekid linije prijavljuje na
centralnom uredaju i bez obzira na to sto nijedan detektor nije van funkcije, treba da usledi
pronalaenje i popravak kvara u to kraem roku. Prekid linije na dva mesta izazvao bi iskljuenje
detektora lociranih izmeu mesta prekida, ali mogunost istovremenog dvostrukog prekida
objektivno nije velika.
Kratak spoj linije ne reava se ovakvom konfiguracijom detekcione linije, odnosno i u ovoj
koncepciji kratak spoj bi izazvao ispad iz rada praktino svih detektora. Iz tog razloga reenje
problema se trai u primeni takozvanih izolatora kratkog spoja koji se ugrauju u liniju i izmeu
28

kojih se nalazi odreeni broj detektora. Izolatori kratkog spoja predstavljaju elektronske
sklopove koji u normalnim naponskim uslovima imaju relativno malu otpornost, a koji u uslovima
snienog napona poveavaju svoju otpornost i na taj nain izoluju liniju iz sebe. Tako se izoluje mesto
kratkog spoja i iskljuuje samo deo detekcione linije - petlje, dok ostali detektori ostaju u normalnoj
funkciji. Broj detektora izmeu dva izolatora nije utrven tehnikom regulativom i tu postoje
znaajne razlike u stavovima strunjaka. Neki proizvoaci proizvode detektore koji u podnoju
imaju ugraen izolator, tako da kratki spoj izoluje samo jedan detektor.
Mada izolator kratkog spoja ima relativno malu otpornost u normalnom stanju, ta otpornost ipak
nije zanemarljiva. Time se prethodnim reenjem podie cena sistema, ali se poveava i otpornost
linije i time se moe znatno redukovati dozvoljeni broj detektora u liniji.
Kako kod konvencionalnih sistema sa grupnom identifikacijom alarma u jednoj zoni obicno
ima do 20 detektora, kratak spoj jedne linije moe da onesposobi do 20 detektora, najee
korieno pravilo zahteva da se izolatori kratkog spoja kod adresibilnih sistema postavljaju tako da
se izmedu dva susedna izolatora ne nalazi vie od 20 detektora. Ovde su naravno ukljueni i
detektori i svi runi javljai i konvencionalni detektori koji rade u konceptu ,,master-slave".

5.3.

Analogno adresihilni sistemi

Kod konvencionalnih detektora koji ine deo sistema sa grupnom identifikacijom alarma, kao i
kod adresibilnih sistema odluku o stanju ,,Alarm da/ne" donosi sam detektor. Detektor daje digitalnu
informaciju o stanju detektovane veliine u obliku ,,Poar: DA - NE". Kada je trenutni iznos
detektovane veliine (dima ili temperature ili njenog gradijenta) manji od praga koji je podeen u
samom detektoru, detektor daje signal normalnog stanja. Ukoliko detektovana veliina u nekom
trenutku premai vrednost ,,praga alarma" koji je podeen u samom detektoru, konvencionalna
detektorska linija ili adresibilni detektor daju informaciju centralnoj jednici da se nalaze u stanju
alarma. Ideja koja je morala uslediti iza adresnih sistema, posle porasta mogunosti mikroprocesora,
jeste ideja da se za odluivanje o alarmu prepusti monijoj ,,inteligenciji" koja treba da omogui da se
prikupe podaci o stanju detektovane veliine (temperature, gustine dima) i da se ti podaci proslede
centralnoj jednici i iskoriste za sofisticiranu analizu koja ima za cilj da sigurno i pouzdano detektuje
svaki pravi poar, a da potpuno eliminie lane podraaje (alarme). Za razluivanje o tome da li je
poar stvarni bilo bi potrebno poznavati i oblik i ,,istorijat" signala a ne samo informaciju da li je
signal vei od postavljenog praga alarma. Da bi se omoguila ovakva analiza, detektor treba da alje
analognu informaciju o iznosu merene veliine. Mogunosti za ovakvu analizu zaista su postale
realne sa razvojem mikroprocesorske tehnologije i tehnologije prenosa analognih informacija u
digitalizovanoj formi. Dok kod konvencionalnih adresnih sistema detektor centrali alje svoj kod
(adresu) i ,,digitalni izvetaj" o stanju u kome se nalazi (Alarm ,,1/0"), a kod analogno adresibinih
sistema detektor sistemu posle svoje adrese (koda) alje analognu informaciju o stanju merene
veliine u digitalizovanoj formi, centralna jedinica na osnovu primljenog signala donosi odluku o
tome da li je detektor u stanju alarma ili nije. Na ovaj nain detektor prestaje, u sutini, da to bude i
postaje senzor odreene veliine jer on vie ne detektuje poar nego meri detektovanu veliinu
(gustinu dima ili toplotu) i informaciju alje centralnoj jedinici koja donosi odluku ,,poar da ili ne".
Ideja je da se donoenje odluke prenese sa detektora, koji, zbog svoje cene, raspolae niskom
nivoom vetake inteligencije na centralnu jedinicu, koja moe da ima mone mikroprocesore i
prema tome potencijalno neuporedivo vei stepen inteligencije , omoguava da se povea
pouzdanost sistema i istovremeno redukuje broj lanih alarma. Prenos analogne informacije u
potpunosti na vee daljine nije mogu i stoga svaki analogno adresibilni detektor ukljuuje A/D
konvertor koji analogni signal, koji prikazuje iznos merene veliine, digitalizuje i takav alje
centrali. Centralna jedinica od jednog po jednog detektora, odnosno sa jedne po jedne adrese,
sekvencijalno uzima podatke o njegovom broju -adresi, njegovom tipu, odnosno vrsti kojoj pripada
i ove podatke uporeuje sa memorisanim i zatim preuzima informaciju o stanju merene veliine
koju moe da memorie i obrauje po zadanom algoritmu. Komunikacija sa svim detektorima u
29

jednom sistemu obavlja se obino u intervalu 2-3 sekunde.

Stepen ,,inteligencije" kojom raspolae analogno adresibilni sistem znatno nadmauje stepen
,,inteligencije" konvencionalnog ili adresibilnog sistema. Centralna jedinica dobije informaciju od
detektora - senzora i dobijeni signal biva procesiran po algoritmu koji ima zadatak da razlui lane
alarme od pravih poara. Ideja nije jo uvek u potpunosti valorizovana poto na alost, jo nije
stvoren potpuno precizan algoritam koji bi potpuno iskljuio lane alarme a da ne ignorie nijedan
pravi alarm.
Veina danasnjih analogno adresibilnih sistema se bazira, vie ili manje, na jednostavnoj logici
praga kod odluke ,,poar da/ne"; dakle, na logici na kojoj je baziran i jednostavni konvencionalan
detektor. Na centralnoj jedinici mogue je programirati osetljivost svakog individualnog detektora,
odnosno individualno podesiti prag alarma za svaki detektor, kao i programirati broj potvrda
alarma, odnosno ponovljenih alarma, nakon ega ce uslediti alarmno stanje centralne
jedinice. Predalarmno stanje manifestuje se lokalnim zvunim alarmom i pamti se u memoriji
centralne jedinice, kao i svi drugi dogaaji u sistemu. Sledeim nizom komunikacija sa svim
detektorima, koji se obavi za 2-3 sekunde, od njih se dobija signal koji se opet uporeuje sa
postavljenim pragom. Ako se signal vei od postavljenog praga ponovi dva ili vie puta, sistem
prelazi u puno alarmno stanje, a ako se isti signal ne ponovi, predhodni signal se ignorie i sistem se
vraa u normalno stanje. Broj potvrda alarma posle kojih e uslediti generalni alarm moe se
programirati za svaki detektor pojedinano. Sistem jednog poznatog proizvodaa, na primer, daje
mogucnost da se prag alarma za svaki detektor softverski postavi na jedan od tri nivoa: ,,Visoka
osetljivost - Srednja osetljivost - Nia osetljivost", kojim je mogue postaviti prag alarma u tri nivoa.
Osim toga broj potrebnih potvrda alarma moe se programirati na 2, ili 10, ili 16, opet za svaki
analogno adresibilni detektor posebno. Ovakva reenja su konformna za korisnika, odnosno onog koji
programira sistem, ali su u sutini samo modifikacije jednostavnog algoritma koritenog kod
konvencionalnog detektora.
Analogno adresibilni sistemi nazivaju se esto, posebno u prospektnoj i reklamnoj
dokumentaciji proizvodaa, uz visoku dozu optimizma, ,,inteligentnim sistemima". Postavlja se
pitanje kokvo realno poveanje ,,inteligencije sistema" stoji iza veine ovih reenja. U literaturi
inteligencija sistema" deli se na tri vrste inteligencije, od kojih se prva naziva inteligencija
detekcije i to je sposobnost sistema da razlui stvarni poar od lanog, odnosno da eliminie
lane podraaje. Druga vrsta inteligencije je ,,kontrolna inteligencija" ili ,,inteligencija nadzora" koja
odreuje mogunost sistema da detektuje neispravnosti u samom sistemu i njegovim komponentama
i da ih kompenzuje ili da bar pouzdano upozori na njih. ,,Inteligencija mera" ima zadatak da
upravlja postupcima alarmiranja ili da upravlja automatskim sistemima za represiju poara
(stabilnim sistemima za gaenje, poarnim klapnama, protivpoarnim vratima itd.) kad je alarm
jednom detektovan. Prva vrsta inteligencije odgovorna je za tanu odluku o tome da li je ,,Poar: Da
ili Ne". Druga vrsta inteligencije procenjuje trenutnu raspoloivost sistema i svih njegovih funkcija.
Trea vrsta inteligencije odgovorna je za reakciju sistema u sluaju alarma. Kod konvencionalnih
sistema, kao i kod adresibilnih konvencionalnih sistema inteligencija detekcije locirana je u samom
detektoru, jer on donosi odluku (Poar: Da ili Ne). Analogno adresibilni sistemi koncentriu
inteligenciju detekcije u centralnom ureaju, za razliku od konvencionalnih i adresibilnih sistema
kod kojih je ona bazirana na mogunostima detektora. Meutim, nedostatak dobrog algoritma koji bi
bio opte primenljiv ini da inteligencija detekcije nije revolucionarno poveana. ,,Inteligencija
nadzora", kao i inteligencija mera" vea je kod novijih sistema, ali za to nije zasluan analogni
prenos informacija o stanju detektovane veliine. Naalost, moe se ipak rei da sve mogunosti
poveanja inteligencije detekcije koje prua savremena tehnologija nisu jos uvek ni priblino
iskoriene i analogno adresibilni sistemi ne opravdavaju u celini atribute koje im proizvoai
dodeljuju.
Treba ovde pomenuti da veina mikroprocesorskih centralnih jedinica, pa i centralne jedinice
namenjene za adresibilne i analogno adresibilne sisteme, uglavnom poseduju trajni memorijski
sklop, koji belei odreeni broj dogaaja po redosledu sa ifrom dogaaja, identifikaciju elementa
ili elemenata sistema na kome je dogaaj registrovan sa preciznim datumom i vremenom.
30

Neki proizvoai danas reklamiraju sisteme koji ukljuuju algoritme za razluivanje stvarnih od
lanih podraaja. Ova reenja baziraju se na tome da detektori u nekom prostoru alju informacije o
stvarnom stanju i nivou signala u normalnim situacijama, memoriu takve signale u centralnom
ureaju i porede ih sa signalima koje reprodukuje trenutna situacija u tom prostoru. Detektuju se
varijacije u nivou signala, analiziraju i porede sa signalima koji su memorisani za dati prostor,
uzimaju se podaci od susednih detektora, koriste se i multisenzorski detektori. Dobijeni podaci se
analiziraju po sloenim aigoritmima dobijenim na osnovu mnogobrojnih istraivanja raznih
signala poara u laboratorijskim uslovima, ali i ispitivanja poara u stvarnoj veliini (Full scale
test). Zavisno od svih pomenutih nadziranih veliina sistem daje etiri nivoa signala: ,,0" normalno stanje, "1" - male neregularnosti, ,,2" - upozorenje, "3" - alarm. Pragovi detekcije
postavljaju se na poetku eksploatacije detektora i podeavaju automatski sa promenom uslova
okoline. Na ovaj nain se omoguava dugotrajan rad detektora sa konstantnom osetljivou. Iz
ovoga se vidi da eminentni proizvoai intenzivno rade na poveanju ,,inteligencije detekcije".
Rezultati su znaajni, ali verujemo da je potrebno uloziti jo mnogo napora da inteligencija detekcije
dostigne nivo koji je znaajno razdvaja od inteligencije detekcije koju poseduju konvencionalni
sistemi.
Prakticno svi kvalitetni analogno adresibilni sistemi ukljuuju kompenzaciju zaprljanja
detektora, odnosno poveanje praga alarma sa poveanjem nivoa signala za pojedini detektor. Kad
zaprljanje detektora, odnosno poveanje signala normalnog stanja, dostigne nivo kada je doveden u
pitanje dalji pouzdan rad detektora i kompenzacija praga nije vie dovoljna, centralni uredaj daje
signal ,.zaprljanosti detektora" na datoj adresi. Ovo predstavlja znaajno poveanje ,,inteligencije
nadzora" sistema, sto je je takode veoma bitno za ukupnu zatitnu vrednost sistema. Mogunosti
savremene mikroelektronike daju ansu za veoma znaajno poveanje nadzora i nad ostalim
osnovnim funkcijama sistema, napajanjem, organizacijom alarma, transferom alarma na mesta sa
kojih se oekuje reakcija na poar itd. To znaajno poveava fleksibilnost sistema i u pogledu
poveanja ,,Inteligencije mera". Programiranje mera je uz primenu novih tehnologija mogue
realizovati u potpunosti i znaajno poveati eflkasnost ovih mera ukljuujui mere alarmiranja, ali i
sekundarne funkcije sistema, kao to je pouzdanost aktiviranja i nadzor nad elementima stabilnih
sistema za gaenje, upravljanje sistemima ventilacije ili odvoenja dima, protivpoarnim vratima,
protivpoarnim klapnama na ventilacionim i/ili sistemima za klimatizaciju itd.

6. NAPAJANJE SISTEMA ZA DOJAVU POARA ELEKTRINOM

ENERGIJOM
Napajanje sistema za detekciju poara energijom mora biti bar toliko pouzdano koliko i sam
sistem, odnosno raspoloivost sistema ne sme biti ugroena redukovanom sigurnou sistema za
napajanje. Mada nijedan sistem mrenog napajanja nije potpuno pouzdan, ipak je njihova
raspoloivost veoma razliita. Postoje objekti koji su znaajan deo vremena bez nadzora i kod kojih
prekid mrenog napajanja moe biti veoma dugo neuoen, recimo tokom vikenda ili praznika ili
dueg perida kada je sistem bez nadzora. U nekim uslovima posle uoavanja prekida mrenog
napajanja sistema intervencija popravke ne moe trajati dugo, na primer kada objekat ima vlastitu i
stalno prisutnu slubu odravanja, ili ako je ugovorom sa drugim specijalizovanim preduzeem
obezbeeno brzo uoavanje i otklanjanje kvara, ili objekat ima sistem dodatnog napajanja iz
drugog izvora koji se automatski ukljuuje u sluaju nestanka napona na distributivnoj mrei.
Neki objekti imaju, na primer, i rezervne izvore napajanja, kao to su dizel elektrini agregati koji
se ukljuuju automatski kod nestanka mrenog napona. Sigurno je da je raspoloivost ovakvog
sistema napajanja mnogo vea od raspoloivosti mrenog napajanja bez rezervnog izvora
naizmjenine struje, ako se agregatsko napajanje uredno odrava u dobrom i sigurnom stanju.
Poto pouzdanost i raspoloivost mrenog napajanja iz javne mree generalno nije dovoljna kao
jedini izvor za sisteme detekcije poara, neophodno je da sistem poseduje i rezervno napajanje koje

31

se automatski ukljuuje pri nestanku mrenog napona i odrava sistem i sve njegove funkcije za
vreme za koje se pretpostavlja da mreno napajanje moe izostati. Rezervno napajanje mora da
osigura normalan rad sistema u odreenom periodu vremena ovisnom o oekivanom trajanju
prekida mrenog napajanja, ali i da osigura pouzdan rad i u sluaju da u torn intervalu nastupi alarmno
stanje.
Rezervno napajanje obino sadri akumulatorske baterije koje se stalno dre u pripravnom
(stand by) stanju i po nestanku mrenog napajanja daju energiju sistemu, ispravljau i sklopu za
automatsko prebacivanje sa mrenog na rezervno napajanje. Nestanak mrenog napona ili njegov
nedozvoljen pad mora da uzrokuje automatsko ukljuenje pomonog napona.
Kapacitet akumulatorskih baterija i ostalih elemenata rezervnog napajanja zavisi od duine
prekida mrenog napajanja koji se objektivno moe oekivati. esto se ovome ne pridaje dovoljno
panje i projektuje se neracionaino velika duina trajanja reima rezervnog napajanja, to moe da
znaajno povea ukupnu cenu sistema bez posebnog uticaja na poveanje njegove raspoloivosti i
bez objektivnog poveanja njegove zatitne vrednosti. Rezervno napajanje treba da odri sistem u
normalnom pogonu - stanju pripravnosti za sve vreme za koje se moe objektivno oekivati ispad
mrenog napona. Za sve to vreme treba da budu odrane sve funkcije sistema, napajanje detektora,
centrale, runih javljaa, svih signalizacija itd. Takoe treba da se rauna da za vreme ispada
mrenog napona moe doi do alarmnog stanja, te sistem treba da odri sve neophodne funkcije
koje se javljaju u alarmnom stanju, ukljuujui sve zvune alarmne ureaje, sve eventualne svetlosne
alarmne ureaje i signalizaciju i da omogui pouzdan rad svih sekundarnih funkcija sistema.
Napajanje sistema iz mree mora se vriti iz posebnog strujnog kruga sa posebnim zatitnim
ureajem, na primer topljivim osiguraem, koji e biti jasno i uoljivo oznaen i snabdeven
natpisom ,,Detekcija poara - Ne iskljuuj!". Ovaj strujni krug se ne sme prikljuivati iza rasklopnog
ureaja koji napaja neki drugi deo mree ili neki drugi strujni krug i ijim iskljuenjem bi se sistem
detekcije neeljeno ostavio bez napona. Dobro je da se ovaj strujni krug prikljui ispred glavnog
prekidaa razvodnog ormana iz kojeg se napaja detekcija poara, da se omogui iskljuenje energije
iz objekta kada on, na primer, nije posednut, bez iskljuenja mrenog napajanja sistema za
detekciju poara. U tom sluaju treba da na odvodu za napajanje detekcije poara postoji natpis koji
upozorava da se iskljuenjem glavnog prekidaa ne iskljuuje napajanje detekcije poara. Trai se
takoe da, ukoliko se energetski sistem u objektu titi FID sklopkom, prorada takve zatite ne
iskljuuje napajanje sistema za detekciju. Period u kome moe da se oekuje odsustvo mrenog
napona zavisi od tipa i raspoloivosti mree na mestu prikljuka napojnog voda za centralni ureaj
za detekciju poara. Pri izboru veliine, odnosno kapaciteta baterija za rezervno napajanje treba
voditi rauna o frekvenciji i broju ispada mrenog napona u konkretnom objektu. Kapacitet baterija
bi trebalo da bude vei od potronje sistema u normalnom radu u vremenu za koje se moe
pretpostaviti da e greka na mrenom napajanju ostati neprimeena, uveanom za najvee vreme za
koje ce greka biti otklonjena i uveanom za kapacitet koji je potreban za rad sistema u alarmu uz
ukljuenje svih zvunih i svetlosnih alarmnih ureaja i sistema za prenos alarma na udaljeno stalno
posednuto mesto, ako je takav prenos signala predviden.

32