MATICA

HRVATSKA
SOCIOLOKA HRESTOMATIJA VI

MIHAILO

URI

UREDNIK

RUDI SUPEK

MIHAJLO URIC

SOCIOLOGIJA
MAKSA VEBERA

SOCIOLOGIJA
MAXA WEBERA

TAMPARIJA OGNJEN PRIA", ZAGREB

1 964
MATICA HRVATSKA
ZAGREB

MIHAILO URI

SOCIOLOGIJA MAKSA

VEBERA

UVOD
U sociolokim krugovima na Zapadu je tokom poslednjih desetpetnaest godina naglo poraslo interesovanje i oduevljenje za delo Maksa Vebera (Max Weber), i moe se
slobodno rei da je u ovom periodu Veberov uticaj dostigao
razmere kojima se meri samo uticaj najveih meu velikima.
Po gotovo nepodeljenom sudu merodavnih predstavnika za
padnoevropske i amerike sociologije, Veber spada u red naj
veih i najznaajnijih mislilaca naeg stolea, a ak i u iro
kim neakademskim krugovima Veberova dela uivaju danas
ugled klasinih dela socioloke literature. Da ovo interesova
nje i oduevljenje za delo Maksa Vebera nije samo deklara
tivno po karakteru najbolje se vidi po tome to se od zavr
etka drugog svetskog rata naovamo Veberove knjige sve
ee pojavljuju u novim nemakim izdanjima i engleskim
prevodima 1 , i to sve vei broj sociologa mlae generacije orijentie svoi rad prema izvesnim kljunim takama Veberovog shvatanja oveka i drutva. Izuzev moda samo Marksa
(Marx) i donekle Frojda (Freud) iji uticaj, uostalom,
prelazi granice sociologije kao posebne drutvene nauke niko nije tako snano i duboko podstakao socioloku matu i
toliko obogatio socioloku misao kao to je to uinio Maks
1
Najvei broj novijih nemakih izdanja priredio je Johannes
Winckelmann, koji je pojedina dela i dopunio nekim ranije neob
javljenim Veberovim rukopisima. Pregled najvanijih engleskih
izdanja moe se nai u knjizi: Reinhard Bendix, Max Weber: An
Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc.
1960) str. 1011. Veberovom uticaju na ameriku sociologiju
vidi Gnther Roth und Reinhard Bendix, Max Webers Einfluss
auf die amerikanische Soziologie, Klner Zeitschrift fr Sozio
logie und Sozialpsychologie, XI/1 (1959), str. 3853. Nedavno je
izaao iz tampe italijanski prevod Veberovog glavnog dela Pri
vreda i drutvo, a u pripremi su i prevodi istog dela na panski i
francuski. Ovaj podatak navodi Johannes Winckelmann u svom
prikazu italijanskog prevoda: Klner Zeitschrift fr Soziologie
und Sozialpsychologie, XIV/4 (1962), str. 735736.

Veber. U izvesnom smislu treba rei da se s Veberom moe

porediti samo jo Emil Dirkem (Emile Durkheim), koji se,
inae, toliko razlikuje od njega u nizu bitnih taaka, uprkos
tome to je u nekim drugim ne manje vanim takama toliko
blizak njemu. Da li je onda udno to savremena sociologija
u Veberu i Dirkemu slavi svoje prave osnivae, dok Konta
(Comte) i Spensera (Spencer), koji su joj pored imena dali
i prve teorijske podsticaje, ubraja samo u svoje najstarije
pokrovitelje?
Meutim, za svoga ivota Veber je jedva bio poznat van
granica svoje zemlje, a i u zemlji kojoj je toliko bio privr
en njegov uticaj ni izdaleka nije bio tako dubok i obuhvatan kao to bi se moglo pretpostaviti s obzirom na dananju
situaciju. Mada je ve u 29. godini postao redovni profesor
to je za nemake prilike onoga doba bio dogaaj bez pre
sedana i mada je meu svojim kolegama i studentima, kao
i meu svojim savremenicima uopte, uivao glas jednog od
korifeja nemake nauke, njegove ideje nisu nale veeg odje
ka u ondanjem naunom svetu. Koliko god da je reju i delom aktivno uestvovao u politikom ivotu Nemake, naro
ito poslednjih godina svog ivota, ostaje injenica da u Nemakoj svoga doba Veber nije osnovao nikakvu socioloku
kolu koja bi bila nalik na kolu njegovog neto starijeg savremenika Dirkema u Francuskoj. Uprkos tome to je fasci
nirao svoje sluaoce i itaoce snagom i smelou svojih shvatanja, Veber nije uspeo da okupi oko sebe krug idejnih pri
stalica. Utoliko je, svakako, karakteristino da su mnogi Veberovi sunarodnici u njemu mnogo vie gledali politikog vo
u nego naunika i da je ubrzo posle svoje smrti Veber stekao
reputaciju preivelog predstavnika politikog i naunog libe
ralizma graanske epohe 2 .
To to je uticaj Veberovih ideja na teorijska strujanja u
sociologiji uzeo maha tek znatno posle njegove smrti stoji,
svakako, u vezi s tim to je Veber relativno vrlo kasno poeo
da sistematski razvija svoje socioloko stanovite. Ogledavi
se najpre u nizu drugih oblasti drutvenih nauka u oblasti

prava, ekonomije, privredne i kulturne istorije Veber se

poeo baviti sociolokim problemima u poodmaklim godina
ma, tako da ga je smrt zatekla upravo u trenutku kad je
uurbano pripremao za tampu svoje monumentalno delo
Privreda i drutvo. Ali nije sva nesrea u tome to Veber nije
doekao objavljivanje dela u kome je pokuao da na siste
matski nain izloi svoje socioloko stanovite. Jer iako uvod
na glava knjige Privreda i drutvo sadri obuhvatnu i logiki
povezanu mreu sociolokih kategorija, uzeto u celini, ovo
delo nije nikakav zaokrugljen socioloki sistem. U stvari, ovaj
rad, koji predstavlja jedinstven pokuaj teorijske sinteze ne
preglednog istorijskog materijala, ima izrazito fragmentaran
karakter, i to kako u spoljanjem tako i u unutranjem po
gledu. Trebalo je, doista, vremena da se iza impozantne gra
e koju je Veber ovde izloio otkrije teorijski kostur na ko
me ona poiva. Jer u trenutku Veberove iznenadne smrti ru
kopis dela bio je nepotpun i nedovren do te mere da izdava
nije znao ak ni kako da rasporedi pojedine partije po gla
vama i odeljcima.
Ali treba odmah rei da se Veberovom iznenadnom smru
ne moe u potpunosti objasniti to to je njegovo glavno soci
oloko delo dolo do nas u obliku manje ili vie proizvoljno
zdruenih odlomaka. Jer gotovo sve to je Veber napisao nosi
peat provizornosti i nedovrenosti. U celini uzev, Veberova
literarna zaostavtina je samo jedan veliki fragment. I u to
me nieg to bi njegovu vrednost inilo problematinom. Ne
dovrenost Veberovog dela je upravo ono to nas najvie pri
vlai njemu i ona je, moda, najautentiniji dokaz izuzetne
veliine i snage Veberovog stvaralatva 3 . Uostalom, sam Ve
ber je bio svestan toga da nauka nikad ne moe da se domog
ne apsolutnog mira i savrenstva i da je ideja o zatvorenom
sistemu naunog saznanja nespojiva s prirodom naunog po
sla. Za razliku od umetnikog dela, koje je u sebi zatvoreno
i zavreno, nauno saznanje je uvek podlono usavravanju.
U najdubljem smislu reci, nauno saznanje je jedan besko
naan proces: sudbina svakog naunog dostignua je da bude
prevazieno, a najvii cilj svakog pravog naunika je da dru-

Kratko obavetenje o tome daje Karl Lwith, Max Weber

und Karl Marx, Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpolitik,
67 (1932), str. 57. Vidi i Paul Honigsheim, Max Weber als Sozio
loge, Klner Virteljahrshefte fr Sozialwissenschaft, 1/1 (1921),
str. 3241.

* U toj nedovrenosti i fragmentarnosti Karl Jaspers je video

najdublju i najoriginalniju manifestaciju Veberove filozofske
egzistencije. Vidi Karl Jaspers, Max Weber (Tbingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1921), passim.
9

ge podstakne na nova i via dostignua 4 . Stoga se s pravom

moemo pitati: nije li Veber, moda, namerno ostavio svoje
glavno delo u razasutim odlomcima, nagovetavajui time da
ono u mnogo veem stepenu podlee sudbini da bude prevazieno nego bilo koje drugo njegovo delo?
Pomenimo uzgred jo jednu okolnost koja je, verovatno,
oteala i jo oteava brzo irenje i prihvatanje Veberovih so
ciolokih shvatanja. U pitanju je, naime krajnja sloenost,
glomaznost i neprobojnost Veberovog naina izraavanja.
Ostavljajui po strani isto jezike tekoe Veberovog stila
u ta pre svega spada sklonost ka neverovatno dugim re
enicama najvea nevolja je u tome to Veber esto zatr
pava osnovnu ideju koju iznosi mnotvom sporednih pojedi
nosti i to se uputa u razmatranje mnogih pitanja koja ne
stoje u vroj vezi ni s onim emu je ranije bilo reci ni s
onim to sleduje. Da sve to iziskuje ogromne napore da bi se
shvatilo ta Veber zapravo hoe da kae, lako moe proveriti
svako ko proita makar samo nekoliko stranica bilo kog Ve
berovog teksta. U ovom nemaru prema jeziku i stilu ispoljava se jedna vana osobina njegove linosti: gonjen neutoljivom ei za novim saznanjima, zaokupljen radom na razlinim projektima i opsednut bogatstvom ideja i iskustve
nog materijala, Veber nije imao ni vremena ni volje da pazi
na oblik u kome iznosi svoje poglede. On prosto zahteva od
itaoca da se pomui pitanjima koja su i njemu samom zada
vala toliko muke.
Iz razumljivih razloga, u izlaganju koje sledi nee biti
rei svemu to je Vebera interesovalo. Uostalom, Veber je
bio izrazito enciklopedijski duh to je, inae, krajnje retko u modernim uslovima i teko je verovati da bi danas
iko mogao u celini oceniti vrednost svih pojedinih delova nje
gove ogromne literarne zaostavtine. U ogranienom prosto
ru koji nam stoji na raspolaganju mi emo se zadrati samo
na razmatranju Veberovih sociolokih shvatanja, a zanemariemo Veberov doprinos drugim drutvenim naukama. Pri
tom, pokuaemo da rekonstruiemo Veberovo socioloko
shvatanje i pokaemo kako ono proizlazi iz jednog dubljeg
filozofsko-antropolokog i filozofsko-istorijskog stanovita, a

ne da prosto nabrojimo pojedine Veberove socioloke ideje,

oslobaajui ih samo slabosti i ogranienosti oblika u koji su
sabijene. S obzirom na ovako postavljen zadatak, prirodno je
to neemo uvek govoriti samo Veberovim teorijskim reenjima, ve i mnogim filozofskim, moralnim, drutvenim i
istorijskim problemima, kao i shvatanjima drugih mislilaca
i istraivaa. Razume se, to ne znai da time hoemo da uma
njimo znaaj Veberove sociologije. Naprotiv, time hoemo da
to jasnije istaknemo njenu trajnu vrednost i njen duboki
ljudski smisao. Jer u nauci je stvarno veliko samo ono to
otvara prostrane vidike i to nas obavezuje da uzmemo u ob
zir i ira drutvena i kulturna strujanja s kojima je ono najtenje povezano.
U osnovnim crtama, plan naeg izlaganja je nagoveten u
analitikom sadraju koji se nalazi na kraju knjige.

4
Max Weber, Wissenschaft als Beruf, Gesammelte Aufstze
zur Wissenschaftslehre (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck.
1922), str. 534535.

10

11

I. IVOT I DELO
AKADEMSKA KARIJERA
Maks Veber je roen 21. aprila 1864. godine u Erfurtu u
Tiringiji. 1 Njegov otac, koji je poticao iz ugledne porodice
pruskih trgovaca platnom i tekstilnom robom, bio je jedan
od prvaka nacionalne liberalne partije i dugogodinji lan
nemakog parlamenta. Njegova majka, koja je bila umna i
plemenita protestantkinja, vodila je poreklo iz uiteljske i
inovnike porodice Falentajn (Fallenstein). Maks Veber je
bio slabog zdravlja i u etvrtoj godini preleao je meningitis.
Odrastao je u Berlinu gde se njegova porodica nastanila kad
mu je bilo 5 godina. U roditeljskom domu, koji je bio irom
otvoren svima, on je imao prilike da rano upozna najistaknu
tije linosti kulturnog i politikog ivota onog doba. Brak iz
meu njegovog oca i majke bio je pun unutranjih nemira i
trzavica, zbog ega se Maks Veber sve vie udaljavao od oca i
vezivao za majku. S njom je odravao najprisniji odnos ita
vog svog ivota koji nije bio prekinut sve do 1919. godine,
jer je ona umrla samo godinu dana pre njega ali u njego
vom karakteru ima i jasnih tragova oevog uticaja. Zbog oe
ve smrti, koja je nastupila neposredno posle jednog njihovog
1
Opirniji podaci Veberovom ivotu i radu mogu se nai
u lepo i toplo napisanoj knjizi koju je objavila Veberova ena ne
koliko godina posle njegove smrti: Marianne Weber, Max Weber:
Ein Lebensbild (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926).
Postoji i novije izdanje ove knjige iz 1950. godine. Vredan je pa
nje i biografski deo u opirnom uvodu koji su napisali Hans
. Gerth i C. Wright Mills uz englesko izdanje nekih Veberovih
radova: From Max Weber: Essays in Sociology, Translated, edited
and with an Introduction by H. H. Gerth and C. Wright Mills
(New York: Oxford University Press, 1947), str. 344. Vidi i Paul
Honigsheim, Max Weber in Heidelberg, u Rene Knig und Johannes Winckelmann (Hrsg.), Max Weber zum Gedchtnis (Kln
und Opladen: Westdeutscher Verlag, 1963), str. 161271.

13

otrog objanjenja u vezi s majkom, on se stalno oseao kri

vim. Njegova ena Marijana, roena Snitger (Schnitger), bila
je jedna od prvih nemakih ena koja je aktivno uestvovala
u akademskom i drutvenom ivotu. Njegov mlai brat Alfred
Veber, koji je tek nedavno umro, zauzima znaajno mjesto u
istoriji nemake sociologije.
Jo odmalena Maks Veber je pokazivao izuzetnu obdare
nost. Kao deak je mnogo vie voleo knjige nego igre sa svo
jim vrnjacima, a ve u 15. godini pravio je opirne izvode
iz proitanih knjiga i pisao prve istorijske oglede. Studirao je
pravne nauke na univerzitetima u Hajdelbergu, Berlinu i Getingenu, ali je sluao i predavanja iz istorije, ekonomije, filo
zofije i teologije. Meu njegovim uiteljima najvaniji su bili
Imanuel Beker (Immanuel Becker). Rudolf fon Gnajst (R.
v. Gneist), Karl Knis (K. Knies), Herman Baumgarten (H.
Baumgarten), Adolf Goldmit (A. Goldschmidt) i Kuno Fier
(. Fischer). Predmet njegove doktorske disertacije Prilog
istoriji trgovakih drutava u srednjem veku nalazi se na gra
nici izmeu pravne i privredne istorije. Po zavretku studija
Veber je najpre jedno vreme sluio u sudu, da bi ubrzo po
stao privatni docent na Berlinskom univerzitetu. Habilitovao
se radom Agrarna istorija Rima. Ovaj habilitacioni spis je ka
snije posluio kao osnov za njegovo uveno delo Agrarni od
nosi u starom svetu koje sadri itavu ekonomsku, kulturnu
i socioloku analizu antikih drutava.
Ve 1893. godine Maks Veber je bio pozvan za redovnog
profesora ekonomije na Univerzitetu u Frajburgu, gde se na
roito zbliio s poznatim filozofom Hajnrihom Rikertom (H.
Rickert). a posle dve godine preuzeo je ekonomsku katedru
na Univerzitetu u Hajdelbergu kao naslednik Karla Knisa.
Ovde je uspostavio prisne odnose s nizom istaknutih nauni
ka, meu kojima su mu najblii bili Georg Jelinek (G. Jellinek) i Ernst Trel (E. Troeltsch). Njegovu briljantnu aka
demsku karijeru prekinula je teka bolest prvi simptomi
bolesti javili su se ve 1898. godine koja je pune etiri go
dine gotovo do kraja paralisala njegov intelektualni ivot. Iz
gleda da je u pitanju bio potpun nervni slom, izazvan delom
preteranim radom a delom konstitucionalnim iniocima. Pro
veo je nekoliko nedelja u duevnoj bolnici, a zatim je dugo
putovao, traei okrepljenja pod sunanim podnebljem Italije
i po planinskim predelima vajcarske. Nikad se nije sasvim
14

oporavio, tako da je ostatak ivota proveo kao poluinvalid. Iz

zdravstvenih razloga napustio je svoj univerzitetski poloaj i
iveo je u Hajdelbergu kao privatni naunik. U jesen 1904. go
dine putovao je u Sjedinjene Drave Amerike da bi prisustvo
vao Kongresu za umetnost i nauku u Sent Luisu. Tu je odrao
i prvo javno predavanje posle bolesti koje je bilo odlino
primljeno.
Ali iako se povukao iz akademskog ivota, Maks Veber je
nastavio da odrava veze s naunim svetom. Aktivno je ue
stvovao u radu Udruenja za drutvenu politiku, 2 a zajedno
sa Teniesom (Tnnies), Zimelom (Simmel) i drugim istaknu
tim nemakim sociolozima bio je jedan od osnivaa Nemakog sociolokog drutva. Njemu lino je najvie godilo to je
od 1904. godine poeo da ureuje asopis Arhiv za drutvene
nauke zajedno sa Vernerom Zombartom (W. Sombart) i Edgarom Jafeom (E. Jaffe). Ovo zbog toga to je na taj nain do
bio mogunost da brzo i redovno objavljuje rezultate svojih
prouavanja u obliku naunih eseja i da polemie s glediti
ma svojih kolega. Tek pred kraj ivota, 1918. godine, nasta
vio je svoju univerzitetsku karijeru, najpre kao gost Univer
ziteta u Beu, a zatim kao naslednik Luja Brentana (L. Bren
tano) na Univerzitetu u Minhenu. Umro je od upale plua 14.
juna 1920. godine, na vrhuncu svojih intelektualnih moi, tek
to je bio napunio 56. godinu ivota.
NAUNE PREOKUPACIJE
Nauni horizont Maksa Vebera bio je neobino irok. Poev od najoptijih filozofskih razmatranja, pa sve do najsit
nijih istorijskih pojedinosti i praktinih drutvenih pitanja,
on se interesovao za sve to je u vezi s ovekom i njegovom
sudbinom u drutvu. U punom smislu reci, Veber je bio uni
verzalan naunik ili, ako se tako hoe, naunik-filozof. I ma
2
Kao to ve njegovo ime kae, ovo udruenje je imalo pre
teno praktiko-politiki karakter. Osnovano je 1873. godine, a
jedan od njegovih glavnih ciljeva bio je da suzbije revolucionarne
tenje Marksovih sledbenika i doprinese ostvarenju drutvene
pravde mirnim putem. Osnivai ovog udruenja bili su mnogi
istaknuti profesori i ljudi od pera, koje je neko duhovito nazvao
katedarskim socijalistima.

15

koliko to danas izgledalo udno, u njegovo doba je to bilo

sasvim prirodno. itava generacija naunika kojoj je Veber
pripadao bila je generacija svestrano obrazovanih intelektua
laca, a ne uskih strunjaka. To je bilo uslovljeno odreenim
drutvenim iniocima koji su u Nemakoj, u periodu opteg
prosperiteta izmeu 1870. i 1914. godine, radikalno izmenili
poloaj prosvetnih i naunih ustanova i omoguili stvaranje
takvog tipa ljudi. Meu ovim iniocima naroito treba pomenuti odsustvo drutvenog pritiska da se nauka usmeri na reavanje praktinih i neposredno korisnih zadataka, relativno
visok stepen autonomije nemakih univerziteta i izrazito hu
manistiki duh koji je na njima preovladavao. Ako se tome
jo doda da su univerzitetski profesori najee dolazili iz vi
ih slojeva nemakog drutva i da su bili dobro plaeni
to znai da se nisu morali mnogo brinuti oko nasunih pot
reba i da mlade ljude na poetku univerzitetske karijere
nije oekivalo nikakvo optereenje predavanjima i drugim na
stavnim dunostima to znai da su najvei deo vremena
mogli posvetiti radu i istraivanju onda nam nee biti te
ko da shvatimo, kako su naunici onoga doba mogli da sa
vladaju neverovatno velike, gotovo nepregledne mase nau
nog materijala i da stvore dela od trajne vrednosti.
Intelektualna atmosfera u Nemakoj krajem 19. i poet
kom 20. veka takoe je povoljno uticala na stvaranje nau
nika onakvog tipa kakvog je bio Veber.3 Usred otrog sukoba
izmeu idealistike tradicije u drutvenim naukama koja
je, oslanjajui se na Kantovo i Hegelovo uenje i Rankeovu
istoriografiju, nastojala da povue nepremostivu granicu iz
meu prirodnih nauka i onih disciplina koje se bave proua
vanjem oveka, drutva i ljudske kulture i Marksovog ma
terijalistikog shvatanja istorije koje je skrenulo panju
na izvanrednu vanost ekonomskog inioca u drutvenom i
votu i u sredite svih naunih razmatranja postavilo pitanje
kapitalizma kao jedinstvenog drutveno-ekonomskog sistema
zasnovanog na specifinim principima organizacije bilo je
teko zatvoriti se u neku usko strunu oblast i zadovoljiti se
nekim sasvim specifinim naunim opredeljenjem. Onaj ko3

Blie tome u knjizi: H. Stuart Hughes, Consciousness and

Society: The Reorientation of European Social Thought 1890
1930 (New York: Vintage Books, 19ol), str. 3353, 6774, 183
200, 229248, 292296, 317318.
16

me je bilo stalo do nauke i koji se oseao pozvanim da uzme

uee u sukobu koji je razdirao akademske krugove onoga
doba, morao je da pribavi pouzdana obavetenja sa najrazliitijih naunih podruja i da se osposobi za samostalno prilaenje mnogobrojnim pitanjima koja su relevantna za reavanje osnovnog teorijskog i filozofskog problema. Ovo je pogo
tovo bio neophodan preduslov za svaki kritiki stav prema
pomenutim suprotnim tenjama i strujanjima.
U takvoj intelektualnoj atmosferi, punoj unutranje nape
tosti i nespokojstva, formirao se nauni lik Maksa Vebera. I
upravo zbog toga to se u Veberovoj linosti ukrtaju i pre
lamaju najrazliitiji uticaji, svako poniranje u dublje slojeve
njegovog misaonog sveta pretpostavlja poznavanje specifi
nih okolnosti sredine i vremena u kojima su njegove ideje
nastale. Jer itavo Veberovo nauno delo predstavlja, u stvari,
gigantski pokuaj da se prevaziu jednostranosti i ogranie
nosti idealistike tradicije u nemakoj pravnoj nauci i eko
nomiji i da se produbi i proiri analitiki okvir Marksovog
materijalistikog shvatanja. To to Veber nije uspeo da vr
e povee one suprotne tenje i strujanja i da stvori potpu
niju teorijsku sintezu da li, moda, zbog toga to je oseao
mnogo vie afiniteta prema Marksu nego prema bilo kom
drugom misliocu, tako da je i pored svih ograda ostao jedan
od najveih i najsamostalnijih revizionista? nije nikakav
argument protiv genetiko-istorijskog prilaenja. Budui da
samo stalno suoavanje ovih dveju velikih intelektualnih tra
dicija moe da nas zatiti od nepotrebnih nesporazuma oko
spoljanjih i povrnih pojedinosti, sistematsko izlaganje Veberovog shvatanja najbolje je udruiti s razmatranjem nje
govog intelektualnog zalea.
Veberovi rani nauni radovi ne pokazuju nikakvu izuzetnu
samostalnost i originalnost. Oni su vrlo ueni, besprekorno
dokumentovani i strogo objektivni po karakteru, a kreu se
u okvirima istorijske kole, sa znatnim primesama Markso
vog materijalistikog shvatanja. Ali ve u njima je jasno into
nirana jedna od Veberovih sredinih tema, tema po kojoj je
on najvie poznat i u naunim krugovima i van njih, i na koju
se najpre pomilja kad je re njegovom sociolokom shvatanju problem birokratije. I, to je naroito vano, ve u
2 Sociologija Maksa Vebera

17

ovim ranim radovima Veber posveuje izuzetnu panju dru

tvenim posledicama birokratizacije. Njega pre svega interesuje sudbina ovekova u svetu u kome je poredak zamenio
anarhiju proizvodnje. Po ugledu na Marksa, koji je ovom
pitanju takoe priao sa humanistikog stanovita, Veber se
pita kakav e biti ovek budunosti, to jest hoe li taj ovek
posedovati osobine koje ine ono to je ljudski veliko i pleme
nito u ovekovoj prirodi. Ove Veberove preokupacije najvie
su dole do izraaja u njegovom pristupnom predavanju Na
cionalna drava i ekonomska politika i na zavretku njego
vog dela Agrarni odnosi u starom svetu*
Iz ovog ranog perioda Veberovog stvaralatva treba pomenuti jo dva rada. Jedno je rasprava berzi, a drugo anketa
poloaju poljoprivrednih radnika u istonoj Njemakoj. 5
Ovu anketu Veber je sproveo 1891. godine po ovlaenju Udru
enja za drutvenu politiku, a njene rezultate objavio je 1892.
u jednoj knjizi koja obuhvata preko 800 stranica. Ovaj rad
je karakteristian po tome to se Veber ovde prvi put suoio
s jednim pitanjem koje ga je ivo interesovalo i u njegovim
zrelim godinama. Pitanje kome je re svodi se na ovo: da
li je drutvene pojave moguno prouavati nezavisno od po
litikih obzira, to jest nezavisno od svih vrednosnih pretpo
stavki? Jer Veber je ovde jasno uvideo da se pitanje zamene nemakih radnika poljskim radnicima na velikim poljopri4
Karakteristino je sledee mesto iz Veberovog pristupnog
predavanja: Fr den Traum von Frieden und Menschenglck
steht ber der Pforte der unbekannten Zukunft der Menschen
geschichte: lasciate ogni speranza. Nicht wie die Menschen der
Zukunft sich befinden, sondern wie sie sein werden, ist die Frage,
die uns beim Denken ber das Grab der eigenen Generation hi
naus bewegt, die auch in Wahrheit jeder wirtschaftspolitischen
Arbeit zugrunde liegt. Nicht das Wohlbefinden der Menschen, son
dern diejenigen Eigenschaften mchten wir in ihnen emporzch
ten, mit welchen wir die Empfindung verbinden, dass sie mensch
liche Grsse und den Ade! unserer Natur ausmachen, Max We
ber, Der Nationalstaat und die Volkswirtschaftspol tik (Freiburg
i. B. und Leipzig: J. C B. Mohr/ Paul Siebeck, 1895), str. 1617.
Vidi i Max Weber, Agrarverhltnisse im Altertum, Gesammelte
Aufstze zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte (Tbingen: J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 278.
5
Blie podatke o ovim ranim Veberovim radovima daje Rein
hard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City,
N. Y.: Doubleday and Co., Inc., 1960), str. 3770.

18

vrednim dobrima istono od Elbe moe posmatrati kako sa

isto ekonomskog stanovita tako i sa stanovita nacionalnih
interesa i, to ga je naroito uznemiravalo, da ova dva stano
vita vode suprotnim zakljucima. U onom prvom sluaju,
reenje je oigledno: poto je poljska radna snaga jeftinija od
nemake, ekonomski razlozi nalau da se prihvate poljski
radnici. Ali u ovom drugom sluaju reenje je jo oigledni
je: poto regrutovanje poljskih radnika jaa slovensku pene
traciju u nemake oblasti, upotreba poljske radne snage na
nosi tetu nacionalnim interesima. Zanimljivo je da u ovom
ranom Veberovom radu ima mnogo vie elemenata koji govore
u prilog shvatanju da nauka treba da bude drutveno i poli
tiki angaovana nego protiv tog shvatanja, to izgleda da ni
je u skladu s gleditem koje je Veber kasnije tako uporno
zastupao. Da li se to moe objasniti samo time to je Veber,
koji je bio nacionalist po prevashodstvu, ovde imao pred so
bom jedno pitanje od vitalnog nacionalnog interesa, videemo kasnije.
Tek u drugom periodu svoje naune delatnosti, koji poi
nje posle oporavka od teke bolesti, Veber uspeva da poste
peno izgradi vlastito nauno stanovite. Razume se, ovaj pre
okret nije nastupio odjednom. Da bi uopte mogao da prie
samostalnom radu, Veber se najpre morao osloboditi od uticaja svojih uitelja i neposrednih prethodnika. Stoga u ovom
drugom periodu njegovog stvaranja kritiki rad prethodi si
stematskim pokuajima. Na samom poetku novog perioda
Veber se najpre obraunava sa svojim ekonomskim uitelji
ma Roerom i Knisom i itavom istorijskom kolom kojoj i
ova dvojica pripadaju. ovom Veberovom obraunu s pro
lou svedoi niz polemikih i programskih lanaka objavlje
nih uglavnom izmeu 1903. i 1906. godine koji predstavljaju
dragocen prilog metodologiji drutvenih nauka. 6 Naporedo s
ovim lancima, Veber objavljuje svoju uvenu raspravu Pro
testantska etika i duh kapitalizma u kojoj nasuprot Marksu
skree panju na vanost idejnih inilaca u drutvenom raz
vitku. I povrh svega, neprekidno zaokupljen uporednim prou6
Svi Veberovi metodoloki lanci objavljeni su kasnije u jed
noj knjizi: Max Weber, Gesammelte Aufstze zur Wissenschafts
lehre (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922).

19

avanjem velikih svetskih religija prouavanjem koje je

isto toliko nerazdvojno povezano s osnovnim takama nje
govog metodolokog programa koliko i s njegovim nastoja
njima da shvati i objasni prirodu i poreklo modernog kapita
lizma Veber stalno radi na razvijanju i produbljavanju so
cioloke teorije u elji da svoje raznovrsne naune preokupa
cije sistematski povee u skladnu celinu. Najbolje i najdublje
svedoanstvo ovih poslednjih nastojanja koja se proteu kroz
itav drugi period predstavlja ve pomenuto posthumno ob
javljeno delo Privreda i drutvo na kome je Veber poeo da
radi, kako izgleda, jo 1909. godine.
Ako se povrno pregledaju Veberovi radovi, i to kako
oni iz prvog tako i ovi iz drugog perioda njegovog stvaranja,
lako se moe stei utisak da njima nedostaje dublja teorijska
podloga i da nema nikakve zajednike niti koja bi ih povezi
vala. Spolja gledano, ovi radovi, doista, predstavljaju niz od
vojenih istorijskih studija, tako da se neodlono namee pi
tanje: ta je zapravo okosnica Veberove misli? Toliko su ti
radovi pretrpani obiljem specifine istorijske grae i toliko
oni zadiru u najrazliitije oblasti kulturnog i drutvenog i
vota razliitih istorijskih epoha. Sam Veber je dobro znao u
emu je glavni nedostatak njegove obimne knjievne pro
dukcije i posljednjih godina svog ivota je svim silama po
kuavao da uspostavi vru vezu izmeu razbacanih i nedo
vrenih odlomaka svog naunog dela. Da ova veza postoji i da
su se sva Veberova prouavanja, u stvari, rukovodila jednom
osnovnom idejom, u to nema nikakve sumnje. Uostalom, to
treba da pokae nae dalje izlaganje. Ovde treba samo rei
da je Veber bio mislilac s malo sintetikog dara 7 . Snaan i
dubok kao malo ko i pre i posle njega, on nije umeo da poe
od relativno prostih teorijskih principa i jasnih alternativa
tavie, on se strahovito plaio dogmatikih implikacija ta
kvog naina prilaenja ve se s mukom probijao do njih
preko najudaljenijih stramputica. Njegovo interesovanje za
iskustvene podatke bilo je vie ekstenzivno nego intenzivno
po karakteru, tako da se osnovne linije njegovog teorijskog
7

To je dobro istakao Talcott Parsons, The Structure of So

cial Action (Glencoe, III.: The Free Press, 1949), str. 501.

20

shvatanja esto gube u masi pojedinosti i uzgrednih reenja.

Ali zato je njegovo shvatanje tako duboko ukorenjeno u isku
stvu. U tome je najvea snaga i najvee bogatstvo Veberove
sociologije.
ODNOS PREMA POLITICI
Maks Veber nije bio samo ovek od nauke. Pored strasti
za nauku, on je strasno iveo i za politiku. Moda ak i vie
nego za nauku. Interesovanje u ovom drugom pravcu obuzelo ga je vrlo rano, i sasvim je moguno da bi on poao pu
tem politike da nije imao tako brz uspeh u akademskoj ka
rijeri. To se najbolje vidi iz jednog Veberovog pisma napisa
nog odmah posle zavrenih studija, u kome budui docent
govori svojoj ivotnoj dilemi: U ovom trenutku, isto
nauna delatnost je za mene izgubila svaku dra, jer imam
utisak da praktini interesi, koje pravo treba da regulie,
obilato pruaju kombinacije koje se ne mogu shvatiti sred
stvima nae nauke. Zbog toga je u meni znatno popustila e
lja da se bavim naukom radi nje same. 8 Izgleda da je tek
bolest definitivno pokopala Veberove ambicije da se oda po
litici. Za oveka koji je pretrpeo nervni slom i koji je stalno
morao da se kloni veih napora da bi odrao duevnu ravno
teu, doista nije bilo drugog izlaza. U mnogo emu, Veberovo
nauno delo je plod jedne line tragedije.
Ali iako je silom prilika morao da suzbije svoje politike
sklonosti, Veber nikad nije prestao da se interesuje za poli
tike dogaaje. Zahvaljujui oevom poloaju, on je rano
upoznao mnoge istaknute politike linosti onoga doba i brzo
je uvideo loe strane Bizmarkovog reima. Jo u svojim ra
nim radovima posveenim razmatranju poloaja poljoprivred
nih radnika u istonoj Nemakoj, Veber je otro kritikovao
nemaku aristokratiju, optuujui je da ne vodi rauna na
cionalnim interesima. Kad je 1905. godine izbila graanska
revolucija u Rusiji, on je za kratko vreme nauio ruski da
bi mogao da prati tok dogaaja iz ruskih novina. Napisao je
dva dugaka lanka ovim dogaajima u kojima je tvrdio
da u sluaju pobede ekstremne levice Rusija mora poi pu8
Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tbingen: J.
C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 173.

21

tem birokratizacije itavog drutvenog ivota. Poslednjih go

dina svog ivota Veber je bio vrlo aktivan na politikom po
lju. Za vreme prvog svetskog rata bio je meu prvima koji
su pruili otpor politici cara Vilhelma I I . Ve 1915. godine
napisao je jedan memorandum u kome se zalagao za zaklju
enje separatnog mira. Bio je protiv voenja bezobzirnog
rata na moru i upozoravao je vladajue krugove da zbog toga
Sjedinjene Drave mogu ui u rat protiv Nemake. Bio je
lan komisije koja je sastavila poznati memorandum podnet
mirovnoj konferenciji u Versaju po kome je Nemaka bila
proglaena krivom za izbijanje rata. Posle rata, bio je jedan
od osnivaa demokratske stranke u Nemakoj, a uestvovao
je i u radu komisije za pripremu Vajmarskog ustava. Hteo je
da se kandiduje za poslanika ustavotvorne skuptine, ali ova
njegova elja nije naila na razumevanje kod rukovodstva
stranke. Smrt ga je pretekla u daljim politikim planovima.
Pada u oi da je Veberov politiki horizont bio mnogo ui
od njegovog naunog horizonta. Najveim delom, njegova po
litika delatnost se inspirisala usko nacionalnim interesima 1 0 .
Onaj opteljudski ideal koji je toliko rasplamsavao njegovu
strast naunika nije igrao nikakvu znaajniju ulogu u nje
govim politikim istupanjima. Veber je uvek bio i ostao dosledan nemaki nacionalist koji na svetsku politiku pre sve
ga gleda kroz prizmu drutvenog, kulturnog i ekonomskog
potencijala svoje zemlje. Ono to ga je najvie privlailo po
litici koju je, inae, prvenstveno shvatao kao vetinu da
se postigne ono to je moguno bila je veliina i slava Ne9
Oba lanka objavljena su neposredno posle revolucije. Vidi
Max Weber, Zur Lage der brgerlichen Demokratie in Russland,
Archiv fr Sqzialwissenschaft und Sozialpolitik, 22 (1906), str.
234353, i Russlands Uebergang zum Scheinkonstitutionalismus,
Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 23 (1906), str.
165401. Kasnije je Veber napisao i nekoliko manjih lanaka
daljem razvoju dogaaja u Rusiji. Iznenauje brzina njegovog
reagovanja
na aktualna drutvena i politika zbivanja.
10
Za ire razmatranje Veberove politike delatnosti, vidi J.
P. Mayer, Max Weber and German Politics, Second edition (Lon
don: Faber and Faber Ltd., 1956), i Wolfgang J. Momsen, Max
Weber und die deutsche Politik 18901920 (Tubingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1959). Niz zanimljivih zapaanja Veberovom odnosu prema politici moe se nai i u knjizi: Raymond
Aron, La sociologie allemande contemporaine (Paris: Librairie
Felix Alcan, 1935), str. 123133.

22

make. I mada je pri tom manje imao u vidu vojnu mo ne

make drave, a vie njenu kulturno-istorijsku misiju, Veber
je bio pobornik politike sile u meunarodnim odnosima i
smatrao je da Nemaka mora da spaava Evropu kako od ru
ske tako i od anglosaksonske dominacije. Bilo je neeg odve
agresivnog u Veberovim politikim ocenama poloaja Ne
make posle izgubljenog rata. Izgleda da je to bio najdublji
razlog koji je mnoge naveo da u njemu vide nemakog Makijavelija (Macchiavelli).
Pa ipak, malo je verovatno da bi Veber odobrio Hitlerov
dolazak na vlast (kao to bi se na prvi pogled moglo pretpo
staviti), ma koliko da je njegovo shvatanje ulozi koju treba
da igra izabrani predsednik republike u obnovljenoj Ne
makoj moda utrlo put diktaturi faistikog voe." U tome
bi ga sigurno morala spreiti njegova istinska privrenost demokratiji i njegova duboka vera u vrednost line slobode.
Jer uprkos nacionalnom oseanju koje ga je toliko zanosilo,
Veber nije bio zaslepljeni ovinist. Uostalom, poznato je da
je on gajio duboke simpatije prema potlaenim drutvenim
slojevima, da je podravao liberalne tendencije u nemakom
politikom ivotu i da je ak pomiljao da se ulani u rad
niku partiju. S obzirom na otvorenost i bespotednost nje
gove kritike reakcionarnih nemakih krugova onoga doba,
mnogo je verovatnije da bi Veber zavrio u koncentracionom
logoru nego to bi preuzeo ulogu ideologa nacionalsocijalistikog pokreta. U stvari, u Veberovoj politikoj delatnosti
ima mnogo vie romantiarskih nego realistikih prizvuka.
Poput jevrejskih proroka, koje je tako iscrpno opisao u svo
jim studijama iz sociologije religije, Veber je dizao svoj glas
da bi koreo, pretio i opominjao svoje sunarodnike na stra
hote koje ih ekaju. To to Veberova politika istupanja ne
maju nikakav iri meunarodni znaaj nije samo posledica
njegovih nacionalistikih predrasuda. Ova ogranienost Veberovog shvatanja politike stoji u neposrednoj vezi s jednim
mnogo dubljim slojem njegovog pogleda na svet. Sta je dru11

Vidi Wolfgang J. Momsen, Zum Begriff der 'plebiszitaren

Fhrerdemokratie' bei Max Weber, Klner Zeitschrift fr So
ziologie und Sozialpsychologie, XV/2 (1963), str. 295322.

23

go mogao da ini ovek koga su toliko muile crne slutnje

budunosti itave zapadnoevropske civilizacije nego da podstie uspavane energije svog naroda?
Rastrgnut izmeu nauke i politike, Veber nikad nije bio
naisto s tim u emu je smisao njegovog ivota. Sumnjao je
u to da je pravi naunik, ali nije uobraavao da je politiar
od poziva. Oseao je da ove dve stvari ne mogu ii odvojeno,
ali nije znao kako da ih povee ujedno. Nije nimalo sluajno
to je pred kraj ivota Veber objavio dve rasprave koje nose
karakteristine nazive Nauka kao poziv i Politika kao poziv.
Svoje bogato ivotno iskustvo on je ovde izrazio na ovaj na
in: da se nauka mora drati daleko od politike, to jest da
naunik kao naunik ne sme da se upusti u politiko i uopte
vrednosno procenjivanje pojava koje istrauje; i da politika
neizbeno pretpostavlja nauku, to jest da politiar kao poli
tiar mora znati ta nauka kae ciljevima kojima se ruko
vodi i sredstvima koja upotrebljava. Na taj nain Veber je
verovao da mu je polo za rukom da u isti mah i spoji i raz
dvoji nauku i politiku: nauka treba da se uhvati u kotac
s goruim moralnim i politikim problemima, iako ne moe
da ih resi, a politika treba da se orijentie prema nauci, iako
ima svoju autonomnu logiku. Kasnije emo videti kojim se
filozofskim razlozima Veber rukovodio u zasnivanju ovog
shvatanja i kakve su posledice tog shvatanja.
LINOST I KARAKTER
Kao ovek, Veber je imao teku sudbinu. Bio je sav u sebi
podeljen, razdirale su ga sumnje svake vrste i strahovito je
patio. I to kako fiziki tako i duevno. U njegovom ivotu
nije bilo mesta za pravu ljudsku radost. Svet u kome je iveo bio je turoban i nespokojan. Ba kao i u njegovom delu,
tako se i u njegovoj linosti ogleda itava epoha kojoj je pri
12
padao. Prava priroda bolesti od koje je oboleo u najveem
rasponu svojih snaga i koja ga je pratila do smrti nije sasvim
jasna, a malo se zna i tome zato ga je toliko muilo oseanje krivice zbog oeve smrti. Ima razloga za pretpostavku
12

24

Uz ovo i dalje, vidi H. Stuart Hughes, op. cit., str. 288.

da je Veber bio tipian neurotiar i da ga je razjedao Edipov

kompleks. Ali, ako je to uopte vano, psihoanaliza treba da
kae poslednju re tome.
Bilo bi teko nabrojati sve protivrenosti koje je Veber
nosio u sebi, a koje su duboko potresale njegov intelektual
ni ivot. Evo najvanijih protivrenosti izmeu kojih se Ve
ber kretao: bio je racionalist po ubeenju, a uviao je svu
problematinost racionalizacije drutvenog ivota; smatrao
je da birokratska organizacija ima prednosti nad svim dru
gim tipovima drutvene organizacije, ali je strahovao da ona
ugroava demokratiju i linu slobodu; verovao je da se ovek
mora do kraja zaloiti za svoju stvar, mada je znao da izme
u namere i ostvarenja zjapi itava provalija; imao je puno
razumevanja za ogromnu ulogu religije u drutvenom ivotu,
a sam je bio apsolutno religiozno nemuzikalan, kako je
sam jednom rekao za sebe; 13 verovao je da je vreme proroka
nepovratno prolo, da je moderno drutvo bezbono i da mo
deran ovek moe da otkrije svoju duu samo u intimnom
krugu a ne i u javnosti, ali je u isti mah bio izuzetno jako
politiki angaovan; bio je bez iluzija u pogledu tendencija
drutvenog razvitka, ali je energino potvrivao vrednost
line slobode i ljudskog dostojanstva; verovao je u snagu
linih ideala i pogleda na svet, a oduevljavao se naunim
metodom i pbjektivnou naunog saznanja; ponosio se svo
jim rangom rezervnog pruskog oficira, iako se otro suprot
stavljao pruskoj monarhiji i pruskom militarizmu; zalagao
se da Nemaka prekine ratne operacije i zakljui separatni
mir, ali je alio to ne moe lino da ode na bojno polje; i
tako dalje.
U Veberovom karakteru bilo je neeg strogog i opakog,
neeg to odbija. Prekomerno razdraljiv i plahovit, Veber
je sve ozbiljno uzimao srcu. ak i prema najbeznaajnijim
stvarima svakodnevnog ivota on se odnosio tako kao da od
njih zavisi ivot ili smrt. Bio je nemilosrdan prema sebi i
prema drugima, i u svakom trenutku se oseao pozvanim da
brani ljudsko dostojanstvo i naunu istinu. Samo se time
moe objasniti njegova upornost u voenju munih sudskih
procesa oko ugroene asti i njegova opirnost u kritici tuih
" Marianne Weber, op. cit., str. 339.

25

shvatanja. Stoga je prirodno to su ga njegovi savremenici

mnogo vie obasipali strahopotovanjem nego ljubavlju.
Jedna linost koja je ostavljala utisak da je neopozivo opsednuta demonskim silama to je, uglavnom, bilo miljenje
svih koji su Vebera poznavali moe da nas pridobije tek
na veem odstojanju. Pored toga to nam je njegovo delo
danas razumljivije i privlanije, Veber nam je danas i kao
ovek blii.

II. FILOZOFSKE PRETPOSTAVKE

VEBEROVO SHVATANJE OVEKA
Svoje shvatanje oveka Veber nigde nije sistematski iz
loio. Ovo shvatanje je razasuto po njegovim mnogobrojnim
delima, bilo izriito bilo izmeu redova, a najvie je dolo do
izraaja u njegovom radu Politika kao poziv. I mada bi, sva
kako, bilo preterana tvrditi da Veberove uzgredne i oskudne
napomene sadre celovit i jedinstven filozofsko-antropoloki
sistem, nema nikakve sumnje da u njima ima dovoljno ele
menata za stvaranje i razvijanje takvog sistema. U svakom
sluaju, Veberovi nagovetaji i fragmentarna zapaanja daju
mogunost da se stvori jasna slika tome kakvim se idealom
oveka rukovodilo njegovo prouavanje drutva i ljudske
istorije. 1

26

1
Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi: Max Weber, Politik als
Beruf, Gesammelte politische Schriften (Mnchen und Leipzig
Drei Masken Verlag, 1921), str. 439450; Max Weber, Die 'Objek
tivitt' sozialwissenschaftlicher und sozialpolitischer Erkenntnis,
Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen und konomischen
Wissenschaften, Wissenschaft als Beruf, Gesammelte Aufstze
zur Wissenschaftslehre (Tbingen: J. C. B. Mohr/ Paul Siebeck,
1922), str. 149161, 466-470, 545555; Max Weber, Debattenrede
ber die Produktivitt der Volkswirtschaft, Gesammelte Aufst
ze zur Soziologie und Sozialpolitik (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1924), str. 417420. Na filozofsko-antropoloke osnove
Veberove sociologije skrenuo je panju Karl Lwith, Max We
ber und Karl Marx, Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpo
litik, 67 (1932), str. 5399. 175214. Ova rasprava snada meu
najbolje to je dosad napisano Veberovom delu. Uspelo raz
matranje filozofsko-antropolokih osnova Veberovog shvatanja
nauke moe se nai u knjizi: Dieter Henrich, Die Einheit der
Wissenschaftslehre Max Webers (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1952).

27

U mnogo emu, Veber obnavlja humanistiki program

filozofije prosveenosti. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici, on se oduevljava idejama velikih evropskih prosvetitelja. I to ne nekim njihovim specifinim filozofskim reenjima, ve onim to je najdublje i najtrajnije u njihovom
programu njihovim shvatanjem da razum i sloboda ine
sutinu ljudske prirode. U duhu humanistike tradicije filo
zofije prosveenosti, i sasvim u duhu tradicije klasine nemake filozofije, Veber stalno ima pred oima ideal slobod
nog oveka koji zna ta hoe i koji se osea odgovornim za
ono to ini. I pored toga to je bio svestan da ljudski ivot
ima duboke korene u iracionalnoj oblasti i to je sumnjao
u mogunost odravanja i razvijanja najplemenitijih ljudskih
osobina u svetu koji ide u pravcu sve potpunije racionaliza
cije drutvenog ivota, Veber je duboko verovao u vrednost
razuma i line slobode. Po njegovom miljenju, ivot koji
nije proet sveu sebi i svetu oko sebe predstavlja obian
prirodni dogaaj, a ovek koji se preputa doivljajima i tre
nutnim oseanjima i koji misli samo radi zadovoljenja svo
jih sklonosti i strasti ostaje na najniem, ivotinjskom nivou.
Ono to Veberovom shvatanju oveka daje specifinu boju
i po emu se ono najvie udaljava od ideala koji je proklamovala filozofija prosveenosti, to je istorijski duh koji kroz
njega provejava. Za razliku od filozofa epohe prosveenosti,
koji su imali malo razumevanja za istoriju i koji su, tavie,
nepokolebljivo verovali u postojanje apsolutnih i univerzal
nih vrednosti koje je moguno racionalno opravdati, Veber
je sav bio proet istorijskom sveu. U perspektivi svetske
istorije, koja je dominirala svim njegovim sociolokim pro
uavanjima, on nije mogao da otkrije nita trajno i opte,
nita to bi bilo apsolutno obavezno za sve ljude. Na podru
ju vrednosti on je video samo venu i nepomirljivu borbu
izmeu bogova i demona koji tee da se domognu vlasti nad
ovekovim ivotom. I upravo zbog toga to je toliko bio ispu
njen istorijskom sveu i to je dobro znao da u modernom
svetu nema mesta prorocima koji bi autoritativno propisivali
tablicu vrednosti, Veber je sa zabrinutou, ali i s upadlji
vom gordou govorio sudbini i dostojanstvu modernog o
veka. On je zahtevao od modernog oveka da smelo pogleda
u lice svom vremenu i da se pomiri sa saznanjem da mir nje
gove due nikad ne moe biti tako potpun i savren kao mir

28

ljudi ranijih epoha. U svetu koji je izgubio religiozno oseanje kae Veber ovek moe nai veru u svoje ideale
samo u sebi samom. 2
Ali da vidimo najpre malo blie koji su osnovni elementi
na kojima Veber gradi svoje shvatanje oveka. Kad kae da
je ovek racionalno bie, Veber ne misli samo da je ovek
bie koje ume da misli. Jer kad bi bilo drukije, onda bi sva
ki ovek, ve samim tim to je roen kao ovek, ostvarivao
sutinu ljudske prirode. Po Veberovom miljenju, racional
nost je, u stvari, jedna ljudska mogunost, i to jedna od naj
viih mogunosti. Stoga Veber smatra da je ona u isti mah
krajnji cilj istorijskog oveanstva. Racionalnost je prvobit
no data svim ljudima bez razlike, ali ona nalazi svoje ispu
njenje samo u malom broju pojedinaca. I zahvaljujui tome
to racionalnost shvata samo kao jednu ljudsku mogunost,
Veber je u stanju da objasni zato u istoriji ima tako malo
razuma i zato ovek, uprkos bezumlju u kome ivi, nikad ne
moe biti lien svoje ljudskosti.
Prema tome, kad kae da je ovek racionalno bie, Veber
misli na neto mnogo dublje. Po njegovom miljenju, ovek
je obdaren sposobnou da svesno ivi svoj ivot i da da smi
sao svetu koji ga okruuje. Poto ova sposobnost predstavlja
najdublju ljudsku mogunost, Veber smatra da je oveku
svojstvena tenja ka racionalnosti. Ali ovek stvarno postaje
racionalno bie tek kad razum postavi kao najvii princip i
vota, to jest kad ovlada sveu tome ta hoe i moe, kad
sebi trajno polae raun krajnjem smislu svog delanja i
kad potuje jedinstvo i celovitost svoje linosti. Osnovna
pretpostavka na kojoj poiva Veberovo uverenje da ovek
moe ostvariti svoju najdublju prirodu, svodi se na ovo: za
razliku od svih drugih ivih bia, koja su neopozivo potinjena prirodnoj nunosti i koja tupo i nagonski reaguju na
pojave blie i dalje sredine, ovek je u stanju da se odlui
za ivot zasnovan na razumu. Ili drugim recima: ovek je u
stanju da probije mehanizam prirodne nunosti i da se uz
digne nad ivotinjskom osnovom svoje egzistencije samo
zbog toga to je slobodan, to je obdaren sposobnou da se
otrgne od fizike i psihike prinude i da svoje pobude i po
naanje podredi kategorijama sredstvocilj.
2

Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre, str. 154, 547.

29

Karakteristino je da odnos izmeu razuma i slobode Veber shvata na nain koji se bitno razlikuje od shvatanja prosveenosti. Dok je prosveenost naivno verovala da je razum
uslov slobode i da ovek, da bi bio slobodan, mora biti to
vie racionalan, Veber obre ovaj odnos. On tvrdi da je slo
boda uslov razuma, i da samo slobodan ovek moe postaviti
razum kao najvii princip ivota. Time to odnos izmeu ra
zuma i slobode posmatra iz sasvim drukijeg ugla, Veber
uspeva da izbegne plitki optimizam filozofije prosveenosti. J
Nasuprot veri da razum predstavlja vrednost po. sebi, on
otkriva iracionalne korene racionalne ivotne orijentacije. Po
njegovom miljenju, ivot zasnovan na razumu ima osnov u
volji, jer je za njegovo ostvarenje neophodno angaovanje i
tave linosti. Drugim recima, Veber tvrdi da se ideal racio
nalnog naina ivota ne moe dokazati racionalnim sredstvi
ma. U vrednost i obaveznost ovog ideala moe se samo verovati. to je moda jo vanije, ovim obrtanjem odnosa izme
u razuma i slobode Veber nalazi vrst oslonac koji mu omo
guuje da mnogo dublje shvati ulogu razuma u modernom
drutvu nego to su to uinili filozofi prosveenosti i mnogi
drugi mislioci koji su poli njihovim stopama. Umesto da se
spokojno prepusti veri da razum, nauka i opte obrazovanje
doprinose osloboenju ljudske linosti a to je upravo ono
to je prosveenost tako patetiki proklamovala Veber sta
vlja pod pitanje itavu modernu civilizaciju ba zato to se
osniva na racionalnim temeljima. Jasnije nego bilo ko drugi
od njegovih savremenika, on uvia da razum i sloboda ne mo
raju uvek ii zajedno i da porast racionalnosti ne obezbeuje
i porast line slobode. Ali na tome se ovde ne moemo due
zadravati. To pitanje emo opirnije raspraviti u posebnom
odeljku.
PATOS ETIKE ODGOVORNOSTI
U sreditu Veberove filozofske antropologije nalazi se
jedno osobeno etiko shvatanje. Po strogosti koja kroz nje
ga probija, ovo shvatanje je vrlo blisko stanovitu Kantove
praktike filozofije. Njegova strogost ogleda se ve u tome
3
Uz ovo i dalje, vidi C. Wright Mills, The Sociological Ima
gination (New York: Oxford University Press, 1959), str. 165176.

30

to ono postavlja zahteve koji premauju snage prosenog

oveka i kojima ovek moe da udovolji samo na vrhunskim
takama svog ivota. Ali ovo shvatanje odie strogou jo
vie po tome to odbacuje svako meanje dunosti i oseanja.
Ako se tome jo doda da je ono blisko Kantovoj etici i po
tome to kao najvii princip morala proklamuje jedinstvo
racionalnog bia sa samim sobom u svakom mogunom po
stupku, onda otpada svaka sumnja da je ovde u pitanju samo
sluajna podudarnost. 4 Ovo shvatanje Veber naziva etikom
odgovornosti i suprotstavlja ga jednom drugom shvatanju
koje naziva etikom iste volje.s
Veberovo etiko shvatanje teko je izraziti pomou jedne
proste formule. Ali njegov smisao je vrlo jasan. Najprostije
reeno, Veber zahteva od oveka samo jedno: da bude ono
to jeste ili, tanije, da ostvari svoju ljudskost. Sta to znai,
videemo odmah.
Pre svega, ovek koji racionalno dela mora znati ta stvar
no hoe, to jest kakvo je idealno vrednosno znaenje njego
ve volje. Poto je u svakoj konkretnoj ivotnoj situaciji izlo
en raznovrsnim podsticajima koji njegovoj volji nameu
razliita konkretna reenja, ovek se ne sme olako prepustiti
doivljajima koji ga obuzimaju. Umesto da prihvati prvu mo
gunost koja mu se nudi, on mora svesno zauzeti stav prema
stvarnosti. Svaki emotivno-afektivan sadraj koji nesvesno
ili polusvesno utie na njegovu volju, ovek mora svesti na
jedan jedinstven idealni imenitelj. Ili drugim recima, on mo
ra utvrditi na kojim se vrednosnim aksiomima ili poslednjim vrednosnim principima osniva konkretan cilj za ije bi
ostvarenje hteo da se zaloi. Ovo je neophodno zbog toga to
je idealno vrednosno znaenje konkretnih ciljeva koji se vo
lji najpre nameu prikriveno i to ovi ciljevi esto pate od
unutranje protivrenosti, to jest osnivaju se na razliitim
vrednostima koje su meusobno nespojive. Meutim, kao to
u teorijskoj oblasti vai stav logike protivrenosti, tako i u
praktikoj oblasti vai stav emocionalne protivrenosti: ne
4
Da je Veber poznavao Kantovu filozofiju i da je visoko cenio Kantovo uenje potvruje Marianne Weber, Max Weber: Ein
Lebensbild (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Sibeck, 1926), str. 165.
Vidi5 i Henrich Dieter, op. cit., str. 116, 1.
U originalu stoji: Verantwortungsethik i Gesinnungs
ethik. Ovaj posljednji izraz moe se i drukije prevesti.

31

moe se u isti mah neto hteti i ne hteti, ne moe se jedna

ista vrednost prihvatati i odbacivati, niti se istovremeno
mogu usvajati dve suprotne vrednosti. 6 Stoga se prva i naj
prea stvar koju ovek mora resiti sastoji u tome da sebi
razjasni ta stvarno a ne prividno hoe.
Ali to je samo prvi korak. Poto je utvrdio kakvo je ideal
no vrednosno znaenje njegove volje, ovek mora da ispita
u kakvom odnosu stoji vrednost u pitanju prema drugim
vrednostima s kojima se on kao linost identifikuje. Da se ne
bi izgubio u mnotvu mogunih vrednosnih orijentacija i da bi
odrao jedinstvo svog racionalnog bia, ovek mora biti dosledan u izboru izmeu razliitih mogunosti. Bez obzira na
sve ostalo, njega mora krasiti intelektualno potenje, to jest
on mora biti u stanju da izdri sve konsekvencije svojih poslednjih i najdubljih ivotnih znaenja. Jer ivot koji se svesno vodi nije nita drugo nego lanac konkretnih odluka pre
ko kojih ovek bira svoju vlastitu sudbinu i potvruje smi
sao svog postojanja.
S druge strane, ovek koji racionalno dela mora znati ta
moe, to jest koja su sredstva podesna za ostvarenje elje
nog cilja i kakve posledice, pored eventualnog uspeha, moe
izazvati upotreba tih sredstava u konkretnom sluaju. U
ovom drugom pravcu mora se ii zbog toga to je svako delanje uklopljeno u iri splet uzronih veza i odnosa, tako da
ostvarenje konkretnog cilja zavisi od toga koliko ovek ume
da se koristi poznavanjem ovih veza. S obzirom da svako za
laganje za ostvarenje izvesnih ciljeva podrazumeva mogu
nost povrede nekih drugih vrednosti, ovek mora biti naisto
s tim koliki se i kakvi trokovi moraju podneti u konkret
nom sluaju. Jer samo ako dobro zna u kakvom meusob
nom odnosu stoje ciljevi, sredstva i propratne posledice, on
moe doneti racionalnu odluku.
Veber je bio duboko ubeen da ovo dvostruko razjanje
nje osnovnih pretpostavki racionalnog delanja u idealnovrednosnoj i realno-uzronoj ravni moe da dovede do e
ljenih rezultata ili, tanije, da se u oba sluaja moe doi do
pouzdanih reenja. Moglo bi se ak rei da Veberovo etiko
shvatanje ukljuuje u sebe postulat objektivnog saznanja
6
Naravno, samo u pogledu smisla. U ivotu je prividno jedin
stvo suprotnih vrednosti redovna pojava. Max Weber, op. cit.,
str. 469.

32

stvarnosti. Jer kad stvarnost ne bi bila dostupna razumu,

razjanjenje smisaonih i stvarnih pretpostavki racionalnog
delanja predstavljalo bi obinu iluziju. U stvari, razjanjenje
je moguno ba zbog toga to stvarnost moemo shvatiti i
objasniti. I ukoliko je nae poznavanje stvarnosti potpunije
i pouzdanije, utoliko lake moemo zadovoljiti onu etiku
potrebu. Samo zahvaljujui znanju kojim raspolae i samo u
granicama tog znanja, ovek moe da se uzdigne do svesti
tome ta sve idealno i stvarno znai njegovo ponaanje i za
ta je sve spreman da preuzme odgovornost na sebe. Razma
tranje tome ta se moe po pravilu ide zajedno s razmatranjem tome ta se hoe, ali ih u analitike svrhe treba
razlikovati. 7
Time smo doli do najvanije take Veberovog etikog
shvatanja. Po Veberovom miljenju, ovek koji racionalno
dela mora uzeti na sebe punu odgovornost za sve posledice
svog delanja. On se ne srne zavaravati time da je sa etikog
stanovita vano samo kakva je njegova volja, odnosno kakve
su njegove namere i da, prema tome, odgovornost za rave
posledice koje mogu izazvati njegovi postupci pada na druge
a ne na njega. U stvari, oseanje ljudskog dostojanstva je ne
razdvojno povezano s oseanjem odgovornosti. Suoen s i
njenicom da postoji mnotvo vrednosti i da izmeu njih ne
ma nikakvog strogo utvrenog poretka, ovek ne moe ostati
ravnoduan prema onome to neposredno ili posredno proiz
lazi iz njegovog zalaganja za ostvarenje odreenog cilja, niti
srne uobraziti da su sve ostale vrednosti samo sredstvo ili
uslov njegovog delanja. Naprotiv, on mora da odmeri teinu
ili relativnu vanost pojedinih vrednosti u konkretnom slu
aju i mora da vodi rauna mogunim posledicama jednog
odreenog postupka ne samo s obzirom na postizanje vlasti
tog cilja, ve i s obzirom na druge vrednosti. Jer ovek odgo
vara kako za eljene tako i za neeljene posledice onoga to
ini.
Za razliku od ovog shvatanja, koje je izrazito relativistiko
po karakteru, etika iste volje apsolutizuje pojedine vredno
sti. Po ovom drugom shvatanju, iju neodrivost Veber po7
U svom izlaganju Veber nije uvek vodio rauna ovoj raz
lici. Vidi Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftsleh
re (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1934), str. 1925.

3 Sociologija Maksa Vebera

33

druge vrednosti, to pitanje nije u stanju da resi nijedna eti

ka na svetu. tome mora da odlui svaki ovek za sebe, a u
skladu sa svojim pogledom na svet.
S druge strane, ne postoji nikakav jedinstven sistem vred
nosti koji bi bio obavezan za sve, niti se moe dokazati da
svi ljudi bezuslovno treba da tee nekoj odreenoj vrednosti.
tavie, u sferi vrednosti vlada nepomirljiv sukob izmeu
pojedinih elemenata, to znai da se nikad ne moe iveti u
harmoniji sa svim vrednostima. Opte je poznato, naime, da
neto moe biti istinito iako nije ni lepo ni dobro, a od Niea
nema vie nikakve sumnje da neto moe biti sveto ne samo
nezavisno od toga to nije lepo, ve ba zbog toga i utoliko
to nije lepo, kao to neto moe biti lepo ne samo nezavi
sno od toga to nije dobro, ve upravo u tome to nije dobro.
Situacija u kojoj se ovek nalazi je tragina do krajnjih gra
nica mogunosti. Jer ve samim tim to se zalae za ostva
renje jedne vrednosti, on neizbeno dolazi u sukob s drugim
vrednostima. ili drugim recima: poto sfera vrednosti ima
izrazito antagonistiki karakter, ovek teko moe postii da
sredstva kojima se slui i propratne posledice koje izaziva
budu u skladu sa samom vrednou koju eli da ostvari. Ovaj
neizbean sukob kome je ovek izloen u procesu ostvariva
nja vrednosti, a koji je duboko zasnovan u samoj strukturi
vrednosne sfere, ne moe se izgladiti racionalnim putem. Kao
i u prethodnom sluaju, ovek mora sam da se odlui kome
e bogu sluiti a kome e okrenuti lea.
Najzad, ali ne najmanje, etika iracionalnost sveta ogleda
se u tome to je malo ko u stanju da postigne ba ono to
hoe. Poto je unapred nemoguno do kraja predvideti sve
posledice koje e izazvati zalaganje za izvesne ciljeve, esto
moe doi do nepodudarnosti izmeu prvobitne namere i
stvarnih rezultata. U krajnjem sluaju, ova nepodudarnost
moe uzeti strahovite razmere. Kad ono to je ostvareno ne
ma nikakve veze, ve je, tavie, sasvim suprotno onome to
se htelo, onda je tragedija ljudske sudbine na vrhuncu. Pozi
vajui se na istorijsko iskustvo, Veber tvrdi da je apsolutna
nepodudarnost izmeu namere i ostvarenja redovna pojava u
9
oblasti politike. Ali i u drugim oblastima drutvene delatnosti krajnji rezultat esto stoji u paradoksalnom odnosu pre9

36

Max Weber, Gesammelte politische Schriften, str. 437.

ma svom prvobitnom znaenju. Zbog ove nemoi da ooezbedi

svoje ciljeve od mogunih izopaenja, ovek lako moe doi
na misao da etika iste volje ima prednost nad etikom odgo
vornosti. Jer ako se sve ne moe do kraja predvideti, nije li
onda bolje sluiti jednom idealu iz istog ubeenja, radi nje
ga samog i bez obzira na posledice? Ali Veber zahteva od oveka da hrabro izdri ovo iskuenje.
FILOZOFSKO-ISTORIJSKA PERSPEKTIVA
Veberovo filozofsko-antropoloko shvatanje je najtenje
povezano s njegovim filozofsko-istorijskim shvatanjem. Kao
i mnogi drugi veliki mislioci prolog stolea, Veber polazi od
odreene drutveno-istorijske situacije, u uverenju da socio
logija treba da se bavi problemima koje je istorija postavila
na dnevni red, a ne nekim uskostrunim trivijalnostima.
Njega interesuju drutvene posledice francuske revolucije ili,
tanije, poreklo, struktura i tendencije razvitka modernog
kapitalistikog drutva koje je izgraeno na idealima fran
cuske revolucije. Osnovna tema svih Veberovih sociolokih
prouavanja je postojei drutveni poredak, a ne apstraktna
sistematika drutvenih oblika van vremena i prostora. Po
Veberovom miljenju, sociologija ima za predmet jedno odre
eno drutvo, ono koje danas postoji na Zapadu, a njen za
datak je da razume to drutvo u njegovoj osobenosti i da
objasni kako je dolo do toga da se ono razvije samo na Za
padu. 1 0 Potpuno u duhu istorijske kole iz koje je potekao,
Veber smatra da je kapitalistiko drutvo jedna istorijska
kategorija, jedna karika u lancu istorijskog razvitka, jedan
stupanj u istoriji oveanstva. A po ugledu na svoje uitelje
i druge velike predstavnike drutvene misli prolog stolea,
10

Max Weber, Vorbemerkung, Gesammelte Aufstze zur Re

ligionssoziologie, I (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920),
str. 1l6. Uz izlaganje u tekstu vidi Siegfried Landshut, Kritik
der Soziologie (Mnchen und Leipzig: Duncker und Humblot,
1929), str. 2,10, 3538, 6163, 7782; Hans Freyer, Soziologie
als Wirklichkeitsw'ssenschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner,
1930), str. 112, 156158; Karl Lwith, loc. cit., str. 6377; Her
bert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the Rise of
Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941), str.
258262, 323329.

37

U ovoj Veberovoj zastraujuoj viziji modernog drutva

jednog sveta koji obogaljuje i osakauje oveka i u kome,
prema onoj Nieovoj (Nietzsche) krilatici koju Veber navodi
na krajnje dramatinom zavretku svoje studije Protestant
ska etika i duh kapitalizma, ima mesta samo za strunjake
bez duha i sladokusce bez srca mogu se otkriti jasni tra
13
govi Marksovog uticaja . Jer ono preobraanje sredstava u ci
ljeve kome govori Veber u osnovi izraava istu misao koju
je razvio Marks u svom uvenom razmatranju fetikom ka
rakteru robe da je u modernom svetu ovek pretvoren u
stvar. Sam Veber bio je potpuno svestan srodnosti izmeu
svog i Marksovog stanovita. U jednom svom predavanju ko
je nosi naziv Socijalizam on ubedljivo pokazuje kako Marksovo otkrie da je u kapitalistikom drutvu radnik odvojen od
sredstava rada vai i za druge oblasti drutvenog ivota i
izriito tvrdi da socijalistika formula vladavina stvari nad
ljudima znai isto to i njegova formula vladavina sredsta
va nad ciljem.14 Treba jo pomenuti da je ovaj paradoksa
lan istorijski obrt na koji su Marks i Veber uprli prstom,
Georg Zimel uzdigao na stepen apsolutnog filozofskog prin
cipa 15 . Na irokom filozofskom planu Zimel utvruje da je
Marksovo shvatanje fetikom karakteru robe samo poseban
sluaj opte sudbine svih kulturnih sadraja, kao to je i
proces specijalizacije, koji demonskom neumoljivou sve
dublje zahvata sve grane drutvene delatnosti, samo poseban
oblik u kome se ispoljava sudbina itave "kulture: da ono to
ovek stvara i to je namenjeno oveku, zadobija samostalnu
egzistenciju i potinjava se imanentnoj logici razvitka. Ili dru
gim recima: da se svi proizvodi kulture otuuju od svog iz
vora i od svog cilja. U ovom razdoru Zimel vidi tragediju
kulture. Jer kultura raa iz svog krila ono to e je unititi,
ono to e je liiti smisla.
13
sociolokom smislu Marksovog shvatania otuenja opir
no govori Vojin Mili, Ideja otuenja i savremena sociologija,
u knjizi: Humanizam i socijalizam, Branko Bonjak i Rudi Supek
(red.), (Zagreb: Naprijed, 1963), str. 90106.
14
Max Weber, Der Sozialismus, Gesammelte Aufstze zur So
ziologie und Sozialpolitik (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck,
1924), str. 498499, 502.
15
Vidi Georg Simmel, Der Begriff und die Tragdie der Kul
tur, Logos, II (1911), str. 125.

40

Razume se, bilo bi preterano tvrditi da je Veberova vizija

drutva istovetna s Marksovom vizijom.16 Za razliku od Marksa, koji je optimistiki gledao u budunost, Veber je bio okoreli pesimist. Po njegovom miljenju, epoha bogato i svestra
no razvijene ljudske linosti pripada dalekoj prolosti i ne
moe se vie ponoviti, kao to se ne moe ponoviti ni zlatno
doba stare Atine. I nasuprot Marksu, koji se zanosio verom
da ovek moe izmeniti svet i uspostaviti novo drutvo u ko
me nee biti otuenih odnosa, Veber je smatrao da se proces
racionalizacije ne moe zaustaviti i da ovek nije u stanju da
izmeni nita. Umesto drutvene revolucije, Vebera su interesovale samo mogunosti u okviru postojeeg poretka. Stoga
se on stalno pita: kako je moguno obezbediti ivot dostojan
oveka u uslovima sveopteg otuenja? Ili tanije: kako o
vek, koji je osuen da ivi pod pritiskom monog mehanizma
birokratske drutvene organizacije i koga podela rada poistoveuje s njegovom deliminom drutvenom funkcijom, moe
da sauva svoju slobodu i da uprkos svemu ivi kao svesno
i racionalno bie?
Ali dosledno svom naunom ubeenju, Veber nigde ne
odgovara na postavljeno pitanje. Kao to nigde nije jasno
izloio svoje filozofske pretpostavke, on je propustio da na
pie i svoju filozofsku oporuku. Smatrao je da bi time zako
raio u oblast vrednosti i vrednosnih sudova i da bi na taj
nain zbrisao granice izmeu nauke i politike. Moda je sva
veliina i slabost Veberovih sociolokih prouavanja ba u
tome to postavljaju krajnje zloslutnu dijagnozu naeg vre
mena, ali ne preporuuju nikakvu terapiju.

16

Za ire razmatranje odnosa izmeu Vebera i Marksa, vidi

Karl Lwith, loc. cit.

41

III. METODOLOKI PROGRAM

INTELEKTUALNO ZALEE
Vie nego ijedan drugi sociolog pre njega, Veber se ivo
interesovao za metodoloka pitanja. Na poetku druge faze
svog naunog stvaranja objavio je nekoliko obimnih meto
dolokih rasprava (kojima je neto kasnije, pored izvesnih
manjih priloga, dodao jo dve), a pred samu smrt napisao
je saet metodoloki uvod za svoje glavno delo Privreda i
drutvo. Kao i toliki drugi njegovi nauni radovi, moda ak i
vie nego ostali, svi Veberovi metodoloki napisi nose peat
provizornosti i nedovrenosti. Mada je kroz itav drugi period
svog naunog stvaranja obraao veliku panju na metodolo
ka pitanja, Veber nigde nije sistematski izloio svoj metodo
loki program. Utoliko vie zapanjuje injenica da njegovi
mnogobrojni metodoloki lanci sadre jedno jedinstveno gle
dite. Da postojanost Veberovog interesovanja za metodolo
ka pitanja nije posledica neke njegove uroene sklonosti ka
logikim i epistemolokim razmatranjima, vidi se po tome to
gotovo svi njegovi radovi iz ove oblasti imaju izrazito pole
miki karakter. Veber se bavi metodolokim pitanjima prven
stveno zbog toga da bi kritiki ispitao osnovanost vladajuih
gledita i da bi na taj nain osvetlio put vlastitim teorijskim
i istraivakim zamislima. I ba zbog toga to je Veberovo
metodoloko shvatanje poglavito izloeno u polemikom kon
tekstu, njega je teko razumeti.
U svojim metodolokim razmatranjima Veber se usredsreuje na osnovna pitanja sociolokog naina prilaenja dru
tvenoj stvarnosti, a samo uzgred dodiruje pitanja tehnike
sociolokog istraivanja. Ono to njega interesuje nije toliko
istraivaka praksa sociologije koliko filozofski temelji na ko
jima ona poiva. Ako se tako moe rei: Veberovi metodolo
ki napisi mnogo vie otvaraju nove teorijske perspektive, ne-

42

go to nude odreena praktina reenja. itavo Veberovo bav

ljenje metodolokim pitanjima proisteklo je iz uverenja da
prouavanje drutvene stvarnosti zahteva prethodno logiko
razjanjenje formalnih i materijalnih pretpostavki od kojih
se u prouavanju mora poi, da u oblasti drutvenih nauka
vlada krajnja zbrka u pogledu osnovnih pitanja, i da socio
logiju tek treba zasnovati kao posebnu drutvenu nauku. Uto
liko je teko sloiti se s gleditem da su Veberova metodo
loka razmatranja bila samo sluajan i usputan posao i da
je Veber, u stvari, gubio dragoceno vreme bavei se pitanjima
za koja nije imao dovoljno razumevanja. 1 Dodue, tano je
da se Veber nije interesovao za metodologiju radi nje same,
zbog toga to je hteo da izgradi sistematsku teoriju nauke i
naunog istraivanja. Ali iz toga nipoto ne proizlazi zaklju
ak da su Veberova metodoloka shvatanja sporedan i manje
ili vie sluajan proizvod njegove neutoljive ei za novim
saznanjima, a najmanje da nemaju nikakve dublje veze s
njegovim sociolokim shvatanjem. U stvari, metodoloka raz
matranja su konstitutivan deo Veberove sociologije. Uprkos
tome to su mnoga njegova konkretna metodoloka reenja
nejasna i problematina, nema nikakve sumnje da Veberova
sociologija umnogom predstavlja dosledno ostvarenje njego
vog metodolokog programa.
Koliko je Veberovo metodoloko shvatanje povezano s nje
govim filozofskim shvatanjem, koliko je ono proeto racionalistikim elementima kao i njegovo shvatanje oveka, pokazaemo u narednim odeljcima. Na ovom mestu treba rei
da je Veberova metodologija u isti mah proizvod jedne sas
vim odreene intelektualne situacije i da se moe razumeti
samo ako obratimo panju i u ovom drugom pravcu. Jer sa
mo ako se dobro poznaje iri okvir naunih i filozofskih stru1

Ovo gledite je nedavno izneo Friedrich . Tenbruck, Die

Genesis der Methodologie Max Webers, Klner Zeitschrift fr
Soziologie und Sozialpsychologie, Xl/4 (1959), str. 573630. Koliko je to gledite neosnovano, moe se videti tek kad se u pojedinostima razmotre Veberova konkretna metodoloka reenja. U
stvari, Veberovo bavljenje metodolokim pitanjima ima korene
u etici odgovornosti. To je dobro primetio Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftslehre (Tbingen: J. C. . Mohr/
Paul Siebeck, 1934), str. 9.

43

janja u Nemakoj u drugoj polovini prolog veka, mogu se

izbei nepotrebne zabune i obezbediti adekvatno tumaenje
Veberovog shvatanja. Naravno, intelektualno zalee Veberovog programa ovde moemo samo nagovestiti u najkraim
crtama. 2
Pre svega, treba imati na umu da je Nemaka oduvek bila
postojbina idealistike filozofije i da je u 19. veku, pod uticajem Kantovih i Hegelovih ideja, najvei broj nemakih
naunika smatrao da izmeu prirodnih nauka i onih nauka
koje prouavaju oveka, drutvo i kulturu treba povui otru
granicu. Manje ili vie jasno, naunici su se slagali u tome
da se u oblasti drutvenih prouavanja ne moe primeniti
analitiki postupak kojim se slue prirodne nauke, da je bes
misleno nastojati da se postave ma kakvi opti principi dru
tvenog ivota i da je ljudsko delanje moguno razumeti sa
mo na osnovu ispitivanja konkretnih, pojedinanih sluajeva
u njihovoj jedinstvenoj i neponovljivoj istorijskoj odreeno
sti. I to naroito treba naglasiti, pri tom se uzimalo kao ne
to to se po sebi razume da se zadatak ispitivanja sastoji
samo u tome da otkrije smisaoni osnov ljudskog delanja i,
naroito, da protumai ljudsko delanje sa stanovita odre
ene istorijske celine u kojoj pojedinani dogaaji nalaze
svoje jedinstvo. U krajnjoj liniji, ovo suprotstavljanje prirod
nih i drutvenih nauka osnivalo se na uverenju da prirodne
nauke imaju bitno teorijski, a drutvene nauke bitno istorijski karakter. To se vidi po tome to je istorijski nain prilaenja neogranieno vladao u nemakoj ekonomskoj nauci
onog doba i to su pozitivistika stremljenja bila osetno suz
bijena i u mnogim drugim granama drutvenih nauka.
Meu nemakim filozofima koji su u drugoj polovini 19.
veka najvie doprineli uvrenju idealistike tradicije u dru
tvenim naukama izuzetno mesto zauzimaju Vilhelm Diltaj
2

Opirniji prikaz, sa podacima starijoj literaturi, moe se

nai u knjizi: Talcott Parsons, The Structure of Social Action
(Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 473499. Niz zanimljivih
pojedinosti, kao i mnogobrojne podatke novijoj literaturi, na
vodi Friedrich . Tenbruck, loc. cit., str. 589598, 603614. Za
dublje razumevanje intelektualne situacije u kojoj je Veber stva
rao vidi i knjigu: Georg Simmel, Die Probleme der Geschichtsphi
losophie, Fnfte Auflage (Mnchen und Leipzig: Duncker und
Humblot, 1923), mada ona ima preteno sistematski karakter.

44

(W. Dilthey) i Hajnrih Rikert. Shvatanja ove dvojice uivala

su veliki ugled u ondanjem naunom svetu, i Veberov meto
doloki program se u mnogim bitnim takama oslanja na
njih. Inae, izmeu Diltajevih i Rikertovih shvatanja postoje
znaajne razlike, uprkos tome to im je osnovna orijentacija
zajednika. Po Diltajevom shvatanju, drutvene nauke se raz
likuju od prirodnih nauka kako po predmetu tako i po me
todu. Dok se prirodne nauke bave injenicama, drutvene
nauke se interesuju za znaenja i kulturne vrednosti. I nasu
prot prirodnim naukama, koje prilaze injenicama spolja i
nastoje da ih objasne pomou optih principa, drutvene nau
ke prilaze svom predmetu iznutra i. nastoje da razumeju sub
jektivnu stranu ljudskog ponaanja u irem smisaonom kon
tekstu. Drukije Rikert. Po njegovom miljenju, razliku iz
meu prirodnih i drutvenih nauka treba traiti na isto
epistemolokom planu. Ova razlika se sastoji u tome to je
pravac naeg interesovanja u ovim dvema naunim oblasti
ma drukiji. Kad stvarnosti prilazimo sa prirodnonaunog
stanovita, onda se interesujemo za ono to je opte, za ono
to se ponavlja u svim situacijama odreene vrste. Kad stvar
nosti prilazimo sa kulturno-istorijskog stanovita, onda se in
teresujemo za ono to je jedinstveno i neponovljivo s obzi
rom na izvesne vrednosti kojima se rukovodimo. Prema to
me, razlika izmeu prirodnih i drutvenih nauka nema nikak
ve veze s prirodom predmeta koji ove nauke prouavaju: prirodnonauno saznanje, koje tei apstraktnoj optosti, i kulturno-istorijsko saznanje, koje tei konkretnoj pojedinanosti,
predstavljaju dve podjednako legitimne vrste naunog saz
nanja.
Ali to je samo jedna, ma koliko vana, strana intelektualne
situacije u kojoj je Veber stvarao. Koliko god bilo tano da
su u nemakoj nauci onoga doba pozitivistika stremljenja
bila potisnuta u pozadinu, pozitivizam ipak nije bio mrtav.
tavie, treba rei da je nasuprot idealistikoj tradiciji, koja
je zvanino vladala na nemakim univerzitetima, tokom dru
ge polovine 19. veka dolo do snanog prodora pozitivistikog
duha. Podsticaji koje je Veber dobio sa ove druge strane nisu
nita manji od onih koje smo maloas pomenuli. To je potreb
no naglasiti tim pre to sam Veber nije bio dovoljno svestan

45

svih filozofskih struja kojima je bio zahvaen 3 ni koliko du

guje svojim pozitivistiki orijentisanim prethodnicima. Krat
koe radi, ovde emo pomenuti samo dva najvanija momen
ta koja su doprinela buenju pozitivistikog duhu u drutve
nim naukama u Nemakoj u drugoj polovini prolog veka.
Jedno je pojava Marksovog uenja ili, tanije, zaotravanje
situacije u istorijskoj nauci u vezi s Marksovim materijalisti
kim shvatanjem istorije, a drugo kritika istorijske kole u
nemakoj ekonomskoj nauci koju je dao Karl Menger u svo
jim Istraivanjima metodu drutvenih nauka i, u vezi s tom
kritikom, poetak uvene borbe oko metoda izmeu Mengera i molera (Schmoller).
Pogledajmo najpre koliki je udeo Marksovog shvatanja u
ovom procesu. Vano je uoiti da je Marksovo materijalisti
ko shvatanje istorije izazvalo duboko nespokojstvo zbog toga
to je nagovestilo nove mogunosti posmatranja istorijskih
dogaaja. Nasuprot vladajuem gleditu, po kome je istoriar
trebalo samo da detaljno opie prole dogaaje i odredi nji
hovo mesto u okviru istorijske epohe kojoj pripadaju, Marks
je udario drugim putem. Mada prvenstveno zaokupljen prou
avanjem modernog kapitalistikog drutva, on je jasno sta
vio do znanja da prava istorija lei u mnogo dubljoj ravni od
one kojom se istoriari bave, da je nain proizvodnje nepo
srednog ivota klju za razumevanje drutveno-istorijskih
zbivanja i da je jedan od najvanijih i najpreih zadataka
onih nauka koje prouavaju oveka, drutvo i kulturu da utvr
de zakone istorijskog razvitka. Dodue, Marksovo shvatanje
drutvenog razvitka, a pogotovo njegovo uverenje da je bor
ba klasa osnovna pokretaka snaga ljudske istorije, nailo je
na otar otpor i u nezvaninom taboru nemake nauke onoga
doba. Ali osnovna ideja da u istoriji vladaju strogi i neumitni
zakoni i da drutvenoj stvarnosti treba prii sa apstraktnoanalitikog stanovita koju su pozitivistiki orijentisani
mislioci izneli znatno pre Marksa, a kojoj je Marks dao osoben humanistiki peat bila je prihvaena s velikim arom.
3

On je javno priznao samo svoj dug prema Vindelbandu, Zimelu, Rikertu, Jaspersu, Gotlu, Huserlu i Lasku. Vidi Max We
ber, Die 'Objektivitt' sozialwissenschaftlicher und sozialpoli
tischer Erkenntnis i Ueber einige Kategorien der verstenhenden Soziologie, Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre
(Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 146, 1. 403, 1.
46

Ta ideja je podstakla mnoge naunike da trae nove i drukije

zakone istorijskog razvitka od onih koje je Marks otkrio, ta
ko da je ubrzo ugledao sveta bezbroj pokuaja da se istorija
objasni pomou psiholokih, biolokih, demografskih, geo
grafskih i mnogih drugih prirodnih inilaca. Na taj nain je
sukob izmeu idealizma i pozitivizma u drutvenim naukama
dostigao kritinu taku.
A sad nekoliko reci Mengeru i borbi oko metoda koju
je izazvala pojava njegove knjige 1883. godine. 4 U pomenutoj
knjizi, Menger je podvrgao otroj kritici istorijsku kolu u
nemakoj ekonomskoj nauci. Nedvosmisleno pozitivistiki orijentisan i naoruan logikim principima koje je formulisao
Don Stjuart Mil (John Stuart Mill), Menger je udario u
same temelje ove kole. A to pre svega znai da je stavio
pod pitanje ukorenjenu predrasudu da teoriji i teorijskom
razmatranju nema mesta u drutvenim naukama. Jer pomenuta kola, koja je nastala kao izdanak nemake istorijske
kole prava, nije imala nimalo razumevanja za metod anali
tike apstrakcije koji je u klasinoj koli velikih engleskih
ekonomista naao neogranieno polje primene. Ona se uporno
drala shvatanja da su ekonomske pojave nedeljivi deo dru
tvene stvarnosti i da ih treba prouavati u vezi sa svim osta
lim pojavama, naravno u perspektivi istorijskog razvoja.
Mengerova je zasluga to se prvi odluno usprotivio neogra
nienoj vladavini istorizma u nemakoj ekonomskoj nauci.
On je jasno pokazao da istorijski nain posmatranja ne iscr
pljuje sve mogunosti naunog posmatranja ekonomskih po
java. Pored istorijskog pravca, Menger je naao da se u eko
nomskoj nauci moe primeniti i teorijski nain posmatranja.
Ovaj poslednji sastoji se u utvrivanju iskustvenih pravilno
sti putem indukcije ili postavljanju strogih zakona vetakim
izdvajanjem ekonomskih inilaca iz sloenog spleta drutve
nih inilaca.
Kao to je ve reeno, Mengerov napad na istorijsku ko
lu izazvao je ive diskusije u nemakim naunim krugovima.
Posle otre recenzije Mengerove knjige, koju je napisao Gu
stav Smoler, elnik istorijske kole, rasplamsala se prava bor
ba koja je trajala gotovo punih pedeset godina i u kojoj je
4
Za blie upoznavanje tome korisno moe da poslui i knjiga: Werner Sombart, Die drei Nationalkonomien (Mnchen und
Leipzig: Duncker und Humblot, 1930).

47

uestvovao veliki broj naunika. Njen epilog napisao je Ludvik Mizes tek 1929. godine. 5 U razvijanju svog metodolokog
programa Veber je, nesumnjivo, stalno imao pred oima Mengera i druge uesnike u ovoj borbi, mada treba rei da je nje
gova kritika idealistike tradicije u drutvenim naukama mno
go dublja i prodornija od Mengerove. Uostalom, ona u isti
mah sadri i izvesne elemente kritike pozitivistikog shvatanja.

5
Ludwig Mises, Soziologie und Geschichte: Epilog zum 'Me
thodenstreit' in der Nationalkonomie, Archiv fr Sozialwissen
schaft und Sozialpolitik, 61 (1929), str. 465512.
' U svim bitnim takama, izlaganja ovom odeljku oslanjaju
se na rezultate do kojih je doao Alexander von Schelting, op.
cit., str. 178214. Vidi i Talcott Parsons, op. cit., str. 579591.

gledita je u sledeem: da u drutvu nema nikakvih pravil

nosti koje bi bile nalik na pravilnosti koje vladaju u prirodi,
to jest da u oblasti drutvenog delanja nema nieg to bi bilo
trajno i nepromenljivo, kao to je to sluaj u oblasti prirod
nog zbivanja, i da zbog toga drutvene nauke nemaju ta da
trae na planu optih pojmova pomou kojih prirodne nauke
formuliu zakone, opte principe ili hipoteze tim pravilno
stima. Drugim recima, gledite kome je re smatra da je
drutvena stvarnost po svojoj prirodi iraoionalna, i da zbog to
ga drutvene nauke u naelu ne mogu da se ravnaju prema
prirodnim naukama: umesto da teorijski uoptavaju iskustve
nu grau po ugledu na prirodne nauke, one treba da se bave
prouavanjem pojedinanih dogaaja. Jer poto su opti poj
movi racionalni po karakteru (a to se ogleda ve u tome to
pomou njih izdvajamo ono to je zajedniko mnotvu poje
dinanih pojava), optim pojmovima nema mesta onde gde
nedostaje bitan uslov njihove primene. I ukoldko u drutve
nim naukama uopte moe biti rei nastojanju da se obja
sne pojedinani dogaaji, objanjenje moe da se sastoji sa
mo u otkrivanju veze izmeu odreenih dogaaja i drugih
pojedinanih dogaaja koji im vremenski prethode, ali bez
obzira na opte principe.
Protiv ovog gledita Veber iznosi nekoliko razloga. On po
kazuje da se tvrdnja iracionalnom karakteru drutvene
stvarnosti moe shvatiti na vie razliitih naina i da nijedno
od tih shvatanja ne moe da izdri ozbiljniju kritiku. U svo
jim lancima uperenim protiv Roera i Knisa, Veber nalazi
da pomenuto gledite operie s trostrukim znaenjem pojma
iracionalnosti, i redom kritiki razmatra svako od njih.
Pre svega, iracionalnost se moe shvatiti u smislu nemo
gunosti da se na osnovu optih pravila objasni jedan konk
retan dogaaj, odnosno da se predvidi nastupanje nekog bu
dueg dogaaja. Ako se uzme da gledite kome je re usva
ja ovo znaenje iracionalnosti, onda je teko uvideti zato bi
drutvene nauke trebalo suprotstavljati prirodnim naukama.
tavie, u tom sluaju bilo bi nemoguno izbei zakljuak da
izmeu ljudskog delanja i prirodnog zbivanja nema nikakve
bitne razlike i da se prirodne i drutvene nauke nalaze u si
tuaciji koja je u logikom pogledu istovetna. Jer nijedna nau
ka nije u stanju da objasni konkretne pojave u celini, u svim
njihovim mnogobrojnim vidovima i pojedinostima. To je ne-

48

4 Sociologija Maksa Vebera

OBRAUN S PROLOU
Pre nego to preemo na izlaganje Veberovog pozitivnog
programa, naveemo ukratko osnovne argumente protiv
shvatanja korenitoj razlici izmeu prirodnih i drutvenih
nauka 6 . Ove argumente Veber je opirno izneo poglavito u
nizu svojih polemikih lanaka Roer i Knis i logiki proble
mi istorijske ekonomske nauke, ali su oni upotrebljeni i u
programskom lanku Objektivnost drutvenonaunog i drustvenopolitikog saznanja, kao i u lanku Kritike studije iz ob
lasti logike kulturno-istorijskih nauka, iako oba poslednja
lanka predstavljaju znatan korak napred u pravcu razvijanja
vlastitog metodolokog stanovita. Veberovi argumenti protiv
radikalnog odvajanja drutvenih od prirodnih nauka kreu se
u dva pravca. S jedne strane, Veber pokazuje da objektivna
priroda predmeta kojim se drutvene nauke bave ne onemo
guuje upotrebu analitikog postupka niti ugroava teorijsko
nastojanje u ovoj oblasti. S druge strane, Veber pokazuje da
to to su drutvene pojave neposrednije date od prirodnih
pojava i to ih doivljavamo na specifian nain, nema nikak
vog uticaja na logiku strukturu saznanja u drutvenim nau
kama.
Da vidimo najpre u emu se sastoji gledite koje metodo
loku razliku izmeu prirodnih i drutvenih nauka zasniva
na objektivnim svojstvima drutvene stvarnosti i kakve razlo
ge Veber navodi protiv njega. Najprostije reeno, jezgro ovog

49

moguno zbog toga to je stvarnost heterogeni kontinuum, 7

to jest beskonaan lanac uzroka i posledica koji izmie saz
nanju. Za konaan ljudski razum predmet saznanja moe biti
samo jedan odreen iseak stvarnosti, to jest onaj njen deo
koji nas interesuje, koji je znaajan s obzirom na cilj kojim se
rukovodimo. Tako, na primer, prirodne nauke nisu u stanju
da do tanina predvide sve pojedinosti koje nastaju kad oluja
razbije jednu stenu u paramparad: na osnovu poznatih za
kona mehanike i podataka kojima raspolaemo pre oluje ne
moemo unapred odrediti taan broj, oblik i poloaj svih ko
madia 8 . Ali na sreu, to nikog i ne interesuje. Sve to je u
pomenutom primeru moguno predvideti, to su pojedine stra
ne konkretnog zbivanja koje potpadaju pod opte pojmove.
I poto ve i u prirodnim naukama svako objanjenje i pred
vianje ima posla samo s optim odnosima koji su izdvojeni
iz sloenog tkiva konkretnog zbivanja, a nikad s konkretnim
zbivanjem u celini, otpada svaka sumnja u mogunost predvi
anja u oblasti drutvenog delanja. Jer svaka vojnika zapovest, svaki krivini zakon, kao i svako obavetenje koje ljudi
prenose u drutvenom saobraaju rauna s tim da e izazvati
odreene posledice u svesti onih kojima se obraa, narav
no ne takve koje bi za sve bile potpuno jednake u svakom
pogledu, ali koje su priblino jednake i, to je naroito va
no, koje su sasvim dovoljne s obzirom na ciljeve kojima zapovest, zakon ili obavetenje slui'. Kad to ne bi bilo mogu
no, to jest kad oficir ne bi bio u stanju da priblino predvidi
ponaanje vojnika posle izdavanja zapovesti, kad zakonoda
vac ne bi unapred znao kako e ljudi shvatiti pojedine od
redbe krivinog zakona i kad obavetenje koje ljudi prenose
jedni drugima ne bi za sve imalo priblino jednak smisao,
kako bi onda drutveni ivot uopte bio moguan?

S druge strane, iracionalnost se moe shvatiti u smislu

nemogunosti da se neto razume. Po ovom drugom shvatanju, osnovna razlika izmeu prirodne i drutvene stvarnosti
je u tome to je prirodno zbivanje jasno i razumljivo, a dru
tveno delanje zagonetno i nerazumljivo. Drugim reima, ho
e da se kae da priroda nema nikakve tajne, dok ovek i
njegovo delanje zadaju velike brige. Prema tome, u ovom dru
gom sluaju iracionalnost oznaava nemogunost da se nau
unutranji razlozi kojima se ljudi rukovode u svom ponaa
nju, da se razumeju pobude na osnovu kojih oni delaju, da
se otkrije smisao koji oni pridaju svojim postupcima i po
stupcima drugih ljudi. Nasuprot ovom shvatanju, Veber isti
e da je ljudsko delanje, u stvari, jedino to moemo razumeti. Naroito ukoliko je u pitanju delanje normalnih ljudi a
ne luaka 1 0 . Ljudsko delanje moemo razumeti zbog toga to
pored svoje spoljanje, objektivne strane, koja je dostupna
posmatranju, ono ima i unutranju, subjektivnu stranu, koja
je dostupna smisaonom tumaenju. Meutim, priroda nam
zauvek mora ostati nerazumljiva. Jer kod prirodnog zbivanja
moemo samo posmatrati spoljanji tok i, eventualno, otkriti
pravilnosti po kojima se dogaaji smenjuju, ali ne moemo
prodreti dublje u unutranjost samog zbivanja. Dodue, po
stoji bezbroj antropomorfnih tumaenja prirode, to jest po
kuaja da se prirodno zbivanje shvati po analogiji s ljud
skim delanjem, ali takva tumaenja nemaju nikakvu naunu
vrednost. Kao to se vidi, prirodne nauke nemaju nikakvu
prednost nad drutvenim naukama ni u ovom drugom pogle
du. ak bi se moglo rei da znatno zaostaju iza njih. Jer kao
i prirodne nauke, drutvene nauke mogu da objasne pojave
s podruja koje istrauju, to jest da utvrde njihove uzroke,
ali za razliku od prirodnih nauka, one mogu i da ih razumeju,
to jest da otkriju njihovo znaenje. U razvijanju svog meto
dolokog programa Veber se stalno vraa na ovo otkrie da
drutvene nauke mogu postii neto vie od prirodnih nau
11
ka . Po njegovom miljenju, to bi bio jedini razlog za razli-

' Ovaj izraz potie od Rikerta. Vidi Heinrich Rickert, Die Gren
zen der naturwissenschaftlichen Begriffsbildung, Dritte und vier
te Auflage (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str.
2829. Iako Veber polazi od Rikertovog shvatanja stvarnosti, on
nigde ne upotrebljava ovaj izraz.
* Max Weber, Rscher und Knies und die logischen Probleme
der historischen Nationalkonomie, Gesammelte Aufstze zur
Wissenschaftslehre (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck 1922),
str. 65.
' Ibidem, str. 64.

Ibidem, str. 12, 1. 67.

Svestan da se time suprotstavlja itavoj tradiciji Kontove
pozitivistike sociologije, Veber naziva svoju sociologiju pose
bnim imenom verstehende Soziologie (to jest, sociologija
koja se bavi razumevanjem a ne samo objanjavanjem drutve
nog delanja).

50

4*

10

11

51

kovanje drutvenih od prirodnih nauka, mada, naravno, ne

i za njihovo suprotstavljanje.
Najzad, po treem shvatanju, iracionalnost bi trebalo da
stoji u vezi sa slobodom ljudske volje. Smatra se, naime, da
drutvene nauke ne mogu da se slue optim pojmovima i
da je besmisleno tragati za optim pravilima drutvenog i
vota zbog toga to je ovek slobodan i uvek moe da postupi
i drukije nego to smera. Na ovaj prigovor Veber odgova
ra kao i u prethodnom sluaju obrtanjem otrice argumen
ta protiv shvatanja koje se njime eli da dokae. Po Veberovom miljenju, sloboda nema nikakve veze s iracionalnim
ve s racionalnim postupcima 1 2 . Suprotno onome to navede
no shvatanje tvrdi, ovek se osea najslobodnijim onda kad
racionalno dela, to jest kad na osnovu znanja kojim raspo
lae, a nezavisno od fizike i psihike prinude, bira najadekvatnija sredstva za postizanje odreenog cilja. Samo onda kad
je pod spoljanjim pritiskom ili pod pritiskom emocionalnih
poriva ovek ne zna ta ini, niti su drugi u stanju da shvate
njegove postupke. Ali takvo delanje, koje je oito iracionalno,
nije ni slobodno. U stvari, slobodno je samo racionalno de
lanje. Razume se, to ne znai da je racionalno delanje slo
bodno u metafizikom smislu, to jest da je bezuzrono ili da
ima osnov u nekoj istoj volji po sebi, ve da je subjektivno
oseanje slobode nerazdvojan pratilac racionalnog delanja. I
poto odnos sredstvocilj nije nita drugo nego ljudska transpozioija odnosa uzrokposledica, Veber s pravom zakljuuje
da je ljudsko delanje podvrgnuto optim pravilima i da je
poznavanje tih pravila neophodna pretpostavka racionalnosti.
Kao to se vidi, ve ovde, dakle u okviru metodolokih raz
matranja, javlja se onaj pojam koji je toliko karakteristian
za Veberovu sociologiju pojam racionalnosti i racionalnog
delanja koji ukljuuje u sebe odnos sredstvocilj.
Poto je na taj nain pokazao da se pozivanjem na objek
tivna svojstva drutvene stvarnosti ne moe opravdati teza
korenitoj razlici izmeu prirodnih i drutvenih nauka, Ve
ber prelazi na razmatranje u drugom pravcu. Sa isto toliko
panje koliko je posvetio kritici ontolokog stanovita, on

opovrgava gledite ikoje metodoloku razliku izmeu prirod

nih i drutvenih nauka pokuava da zasnuje na razlici u na
inu poimanja prirodnih i drutvenih pojava.
Po ovom drugom gleditu, koje se neposredno nadovezuje
na neku od mnogobrojnih varijanti prethodnog gledita, ap
straktni pojmovi su sasvim neprikladno sredstvo za sazna
nje drutvenih pojava. Poto drutvene pojave nisu obine
injenice, ve pojave sa znaenjima, njih moemo razumeti
samo intuitivnim poniranjem u aktualna duevna stanja ljudi
koji su nosioci smisaonih sadraja. Prema tome, naunik ko
ji se bavi prouavanjem drutvene stvarnosti treba da umetniki oblikuje doivljaj koji ima i da ga sugerie svojim ita
ocima, a ne da stvara sistem apstraktnih pojmova. Protiv
ovog gledita Veber navodi nekoliko razloga 13 . Pre svega, ovo
gledite grei u tome to pitanje psiholokog porekla sazna
nja mesa s pitanjem logikih osnova njegovog vaenja. Jer
mada se do novog saznanja, doista, najee dolazi intuitiv
nim putem (i to kako u oblasti drutvenih tako i u oblasti
prirodnih nauka), gola intuicija nije u stanju da dokae ni
ta: proveravanje osnovanosti jednog saznanja moe se spro
vesti samo pomou optih pojmova. Druga, i ne manja zablu
da ovog gledita je u tome to brka neposredno iskustvo sa
saznanjem. U stvari, intuitivno doivljavanje nije nikakvo sa
znanje. Saznanje je uvek diskurzivno i pojmovno, a sastoji se
u selekciji i sistematizaciji elemenata neposrednog iskustva.
Najzad, svojstvo neposredne oiglednosti i izvesnosti koje
obino prati intuitivno poimanje smisaonih sadraja nema
onaj znaaj koji mu se pridaje. Ono je samo jedan element
koji potkrepljuje osnovanost predloenog reenja, ali ne i
apsolutan dokaz. Intuitivno poimanje moe biti tano, ali mo
e biti i pogreno. U tome nema nikakve bitne razlike izmeu
intuicije i ulnog opaanja. I ovo poslednje je oigledno i izvesno u najveem mogunom stepenu. Pa ipak, na njega se
ne moemo nekritiki osloniti. Ono podlee proveravanju s
obzirom na teorijsko saznanje kojim raspolaemo. Utoliko,
ni intuitivno poimanje smisaonih sadraja ne moe izbei_
proveru pomou optih pojmova i teorijskih principa.

12

Ibidem, str. 45-48, 6467, 132137. Vidi i Max Weber,

Kritische Studien auf dem Gebiet der kulturwissenschaftlichen
Logik, Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre (Tbingen:
J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 226227.

52

13

Kritici intuicionistikog stanovita Veber je posvetio gotovo

itav trei deo svoje rasprave protiv Roera i Knisa (loc. cit., str.
105137).
53

Ostavljajui po strani mnoge druge pojedinosti koje bi u

okviru ireg razmatranja metodolokih pitanja svakako tre
balo uzeti u obzir 14 , na kraju ovog odeljka valja naglasiti da
se Veberov obraun s prolou ne sastoji samo u kritici ide
alistike tradicije u drutvenim naukama. Isto tako, bilo bi
neumesno zakljuiti da je svoju kritiku istorijske kole Veber doveo do kraja i da nije ostavio nimalo mesta sumnji u
metodoloko jedinstvo prirodnih i drutvenih nauka. U stva
ri, Veberova kritika idealizma ne podrazumeva bezrezervno
prihvatanje pozitivistikog programa 1 5 . U svojim metodolo
kim lancima Veber na nekoliko mesta izriito tvrdi da se
stvarnost ne moe deduktivno izvesti iz optih principa (to,
u stvari, predstavlja napad na jednu od osnovnih taaka svih
varijanti pozitivizma) i da krajnji cilj prirodnih i drutvenih
nauka nije i ne moe biti isti. Za razliku od prirodnih nauka,
iji se krajnji cilj sastoji u postavljanju mree apstraktnih
pojmova i utvrivanju optih pravila zbivanja, drutvene nau
ke imaju za zadatak da objasne postojeu drutvenu stvar
nost u njenoj osobenosti i da protumae tu stvarnost s ob
zirom na kulturno znaenje koje ima. U tom cilju, drutvene
nauke moraju da stvore odgovarajui kategorijalni aparat,
to jest sistem optih pojmova i pravila, jer bez njega ne mo
gu postii cilj kome tee. Ali pri tom treba imati na umu da
je ovaj kategorijalni aparat obino pomono sredstvo, to jest
sredstvo za dolaenje do novih saznanja konkretnim poje
dinanim dogaajima, a ne cilj za sebe. On nema nikakvu
samostalnu vrednost, a najmanje bi trebalo misliti da mu pri
pada onako istaknuto mesto u sistemu drutvenonaunog sa
znanja koje ima teorija u sistemu prirodnonaunog saznanja.
U sledeem odeljku razmotriemo malo ire logike posledice ove Veberove nedoslednosti.
PRIRODA I ZADACI SOCIOLOGIJE
Nezadovoljan tuim shvatanjima, Veber nije stao na pola
puta. Kao to je to uvek sluaj kad je u pitanju velika i sna
na linost, kritika prethodnika je povod i podstrek za dalji
14

Vidi Alexander von Schelting, op. cit., str. 214247.

tome opirno govori Friedrich . Tenbruck, loc. cit., na
roito str. 589598.
15

54

rad, a ne izraz sumnje i razoaranja. U lanku Objektivnost

drutvenonaunog i drutvenopolitikog saznanja, koji je ob
javljen 1904. godine, Veber ide korak dalje. Preuzevi dunost
urednika asopisa Arhiv za drutvene nauke i drutvenu po
litiku, on se osea pobuenim da iznova odredi lik i smernice
asopisa i da u isti mah iznese svoje naelno uverenje pri
rodi i zadacima sociologije. Svi kasniji Veberovi radovi iz ob
lasti metodologije kreu se utrvenim stazama: u njima se sa
mo dalje razvija i upotpunjava stanovite koje je u ovom
lanku proklamovano. Ali i pored sve opirnosti i temeljnosti
kojima se odlikuje njegovo programsko izlaganje, Veberova
argumentacija je daleko od toga da zadovoljava zahteve logi
ke strogosti. U pomenutom lanku, a isto vai i za lanke koji
su posle njega napisani, Veber je blistav, dubok i otrouman,
ali i teak, nerazumljiv i protivrean. U celini uzev, njegovo
shvatanje prirodi i zadacima sociologije predstavlja meavinu tanih, pogrenih i irelevantnih zapaanja. U ovom odeljku razmotriemo samo jedno, kljuno pitanje Veberove me
todologije, dok e ostalim pitanjima biti reci u narednim
odeljcima.
Da bi se bolje shvatile osnovne take Veberovog metodo
lokog programa, treba najpre pokazati koji su opti ontolo
ki i epistemoloki principi ugraeni u njegove temelje. Sam
Veber se malo zadravao na ovim pitanjima. Smatrao je da
su ona dovoljno obraena u filozofskim delima njegovih savremenika i da on ne bi imao ta da doda onome to su rekli
Vindelband (Windelband), Zimel i Rikert. Naroito ovaj poslednji. Svoj zadatak Veber je video samo u tome da pokae
kako se Rikertova filozofska shvatanja mogu upotrebiti u me
todolokom kontekstu. S obzirom da Rikertovo stanovite pa
ti od poznatih ogranienosti Kantovog transcendentalnog ide
alizma, pravo je udo kako je Veber uopte uspeo da po
stavi nekoliko metodolokih principa od trajnog znaaja. Ob
janjenje bi, verovatno, trebalo traiti u njegovoj prvobitnoj
kritiko-realistikoj i duboko pozitivistikoj inspiraciji. Ali
to to Veberov metodoloki program sadri toliko problema
tinih i neprihvatljivih reenja, moemo objasniti samo time
to se on tako uporno drao Rikertovih shvatanja.
Veberovo shvatanje nauke i naune delatnosti podrazumeva jedno specifino shvatanje stvarnosti. Zajedno s Rikertom,
Veber tvrdi da je stvarnost heterogeni kontinuum, to jest ne55

16

pregledno i raznoliko mnotvo pojava. U onom vidu u kome

nam se neposredno pokazuje, stvarnost je beskonaan lanac
uzroka i posledica. U njoj je sve meusobno povezano i ispre
pleteno do te mere, da nigde nema ni kraja ni poetka. Cak
i jedan majuan prostorno-vremenski iseak stvarnosti sadri
pravo obilje sastavnih elemenata koji su povezani mnogostru
kim vezama kako s onim to im prethodi tako i s onim to
dolazi iza njih. A to znai da je stvarnost i intenzivna a ne
samo ekstenzivna beskonanost. Zbog toga to ima svojstvo
heterogenog kontinuuma, stvarnost nikad ne moemo shvatiti
u potpunosti; krajnji rezultat takvog pokuaja bio bi besmi
slen haos sudova nebrojenim pojedinanim posmatranjima.
Po sebi se razume da ovo shvatanje uzima stvarnost u naj
irem smislu: stvarnost obuhvata sve to moe biti predmet
neposrednog iskustva. Kad kae da je stvarnost heterogeni
kontinuum, Veber ne pravi nikakvu razliku izmeu prirodne
i drutvene stvarnosti. Sve to je neposredno dato, bilo da je
u pitanju prirodno ili drutveno iskustvo, ima svojstvo eksten
zivne ili intenzivne beskonanosti.;I jo neto, Veber ne osta
vlja mesta sumnji da ovo shvatanje ima ontoloko znaenje.
Stvarnost je heterogeni kontinuum bez obzira na subjekta ko
ji je saznaje. Beskonana raznovrsnost je njeno objektivno
svojstvo. Nauno saznanje stvarnosti je moguno samo uko
liko se apstrahuje od ovog njenog svojstva. Ili drugim reci
ma: nauka je u stanju da sazna samo jedan ogranieni deo
onoga to uzima za predmet svog prouavanja, onaj deo koji
je bitan s obzirom na stanovite kojim se naunik rukovodi,
koji je vredan panje s obzirom na pravac njegovog interesovanja 17 . Zbog toga je nauno saznanje uvek apstraktno i jed
nostrano. Ono nikad ne zahvata stvarnost u celini, ve samo
delimino. I pri tom treba znati da sama stvarnost ne govori
nita tome ta je u njoj vredno i vano saznati. Kriterijume
izbora nauka mora da stvori sama i da ih tako rei spolja na
metne stvarnosti.
Kao to se vidi, Veber je, povodei se za Rikertom, u pot
punosti usvojio stanovite transcendentalnog idealizma. Sas16

Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre, str. 171.

Ibidem, str. 178. Vidi i Heinrich Rickert, op. cit., naroito
str. 257. Za dalje pojedinosti o tome, vidi Henrich Dieter, Die
Einheit der Wissenschaftslehre Max Webers (Tbingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 2535.
17

56

vim u skladu s Kantovim uenjem, on smatra da je stvarnost

jedna amorfna i nepregledna masa koju tek ovek uobliava
svojom delatnou.. Jedva je potrebno rei da bi danas malo
ko mogao da prihvati ovakvo gledite. Naravno, to ne znai
da je Veber greio u svemu to je mislio prirodi stvarnosti
i naunog saznanja. Jer stvarnost je, doista, neiscrpna u svo
joj raznolikosti i bogatstvu, a nauno saznanje nema nikakve
veze s pasivnim preslikavanjem stvarnosti onakve kakva po
stoji nezavisno od nas. Kao i znanje kojim raspolae zdrav
razum ili narodna mudrost, nauno saznanje je stvaralaka
delatnost koja se sastoji u pojmovnoj obradi iskustvenih po
dataka pomou irih teorijskih principa. Ali Veber je prevideo dve stvari. Prvo, da stvarnost koju neposredno doivlja
vamo i u kojoj neposredno ivimo nije nikakvo haotino mno
tvo besmislenih pojedinosti, ve jedna sloena celina u ko
joj postoje odreeni strukturni odnosi nezavisno od subjekta
saznanja. I drugo, da nauna delatnost nije nikakvo proiz
voljno uobliavanje iskustvenog materijala koji nam stoji na
raspolaganju, ve istraivanje objektivno postojeih veza i od
nosa. Meutim, poto je poao od pogrenih ontolokih i epi
stemolokih pretpostavki, Veber nije imao drugog izlaza ne
go da prihvati i Rikertovo shvatanje da se razlika izmeu pri
rodnih i drutvenih nauka svodi na razliku u nainu prilaenja stvarnosti: prirodne nauke uspevaju da savladaju nepre
glednu raznovrsnost stvarnosti na taj nain to se interesuju
za ono to je opte, to se uvek ponavlja, dok drutvene nau
ke postiu isti cilj na taj nain to se interesuju za pojedi
nane pojave koje stoje u vezi s nekim vrednostima.
U okviru ovog razlikovanja izmeu prirodnih i drutvenih
nauka Veber odreuje prirodu i zadatke sociologije. Po nje
govom miljenju, Ip'olazna taka sociolokog interesovanja je
18
postojea drutvena stvarnost . Kao i sve druge drutvene
nauke, sociologija ima kulturno-istorijski karakter i njen za
datak je da razume postojee drutvo u njegovoj osobenosti,
da objasni mehanizam njegovog nastanka i odravanja i da
naznai perspektive njegovog daljeg razvitka. Dodue, ovu
18

Ibidem, str. 178. Uz ovo i dalje, vidi Siegfried Landshut,

Kritik der Soziologie (Mnchen und Leipzig: Duncker und Humblot, 1929), str. 210, 3538, 6163. Slino i Hans Freyer, Sozio
logie als Wirklichkeitswissenschaft (Leipzig und Berlin: B. G,
Teubner, 1930), str. 148, 158.

57

odredbu o prirodi i zadacima sociologije Veber je kasnije delimino izmenio utoliko to je apstraktnu kategoriju drutve
nog delanja stavio u sredite sociolokog razmatranja". Ali
ova izmena, mada pokazuje izvesno pomeranje u pravcu apstraktnc-analitikog tretiranja sociolokih problema, ne zna
i i naputanje prvobitnog stanovita. Ona samo blie odre
uje Veberovo uverenje da iza svih sloenih drutvenih obli
ka koje sociologija hoe da razume i objasni stoji ovek kao
nosilac smisaono orijentisanog delanja. Ali tome malo ka
snije.
Kad je re Veberovom shvatanju odnosa izmeu prirod
nih i drutvenih nauka, treba najpre podsetiti na jednu vanu
okolnost. Time to je sociologiju shvatio kao kulturno-istorijsku nauku i stavio joj u zadatak da prouava drutvene i kul
turne pojave u njihovoj osobenosti, Veber je, nesumnjivo, bio
dosledan svom osnovnom filozofsko-istorijskom ubeenju.
Kao to smo ranije ve videli, osnovni pokreta svih njego
vih naunih interesovanja bila je tenja da shvati i objasni
moderno kapitalistiko drutvo, dakle jedan odreen drutveno-ekonomski sistem koji je nastao i razvio se u zapadnoj
Evropi i Americi, a koji se bitno razlikuje od svih drugih
drutveno-ekonomskih sistema koji su postojali i postoje u
drugim delovima sveta. I poto su sve osnovne drutvene nau
ke za koje se u ono doba znalo imale bar koliko-toliko odre
en predmet prouavanja, a nijedna se nije bavila prouava
njem postojeeg poretka kao globalnog drutvenog oblika,
Veber je smatrao da se sociologija mora prihvatiti ovog po
sla. Nasuprot prvim pobornicima formalistikog pravca u so
ciologiji, koji su ve u njegovo doba poeli da izgrauju ap
straktnu mreu drutvenih oblika van vremena i prostora,
Veber je imao pred oima istorijsku misiju sociologije. On
je dobro znao da su svi veliki protagonisti socioloke misli u
19. veku nastojali da sociologiju konstituiu kao nauku mo
dernom kapitalistikom drutvu. Podstaknuti uvenom Hegelovom izjavom da je u drutvu koje je stvoreno na idealima
francuske revolucije oveanstvo dostiglo stupanj zrelosti,
predstavnici najstarije socioloke generacije bili su jednodu
ni u tome da je sociologija duhovni korelat postojee drut19

M . W e b e r
- Wirtschaft und Gesellschaft (Tbingen: J. C. .
Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 1.

58

vene stvarnosti 2 0 . Oni su verovali da je posle Hegelove smrti

najzad dolo vreme da se filozofija, koja metafizike princi
pe uzdie iznad stvarnosti i koja drutvo i dravu tumai po
mou ideje slobode, zameni sociologijom, to jest jednom
iskustvenom naukom koja e se drati samo injenica i koja
e prouavati ljudsko drutvo sa stanovita objektivne nu
nosti. I doista, od Sen-Simona (Saint-Simon) i Konta, pa sve
do Marksa i Lorenca fon tajna (L. v. Stein), sociologija je
bila zaokupljena samo jednim pitanjem njeno glavno i
jedino polje interesovanja bilo je pitanje porekla, strukture
i tendencija razvitka modernog drutva u zapadnoj Evropi.
Ali mada je Veberovo shvatanje sociologije kao kulturno-istorijske nauke razumljivo s obzirom na filozofsko-istorijsko
stanovite kojim se rukovodio, njegovo shvatanje prirodi
stvarnosti i naunog saznanja nema nikakvog opravdanja.
udno je, naime, da je ovek koga je toliko uznemiravao pro
ces racionalizacije modernog drutva, dakle jedno karakteri
stino svojstvo same drutvene stvarnosti, uopte mogao da
nae intiman pristup Kantovom uenju, koje stvarnost svodi
na bezoblinu masu, a nauniku dodeljuje ulogu tvorca svega
to je u njoj znaajno i vredno istraiti. U stvari, moderno
drutvo nije nikakva nerazumljiva gomila pojedinosti, ve je
dan odreen drutveno-ekonomski poredak koji namee niz
objektivnih zahteva i ogranienja s kojima se svakodnev
no suoava svaki pojedinac koji u njemu ivi, svejedno
da li takvo suoavanje za njega znai neto poeljno i prihva
tljivo ili neto neprijatno i nepodnoljivo. Prema tome, zada
tak sociologije ne moe biti u tome da stvori kriterijume po
mou kojih e proizvoljno odrediti ta je vano i vredno znati
kapitalistikom drutvu, ve da otkrije najvanije struktur
ne odnose koji postoje u samom drutvu. Ili, drugim recima,
ako sociologija uopte hoe da se bavi prouavanjem drutve
ne stvarnosti, onda ona mora da se usredsredi na ono to je
bitno u njoj, nezavisno od svih subjektivnih kriterijuma. Ko
liko god bilo tano da nauni problemi imaju smisla samo u
20

Tako i Hans Freyer, op. cit., str. 112. Uz izlaganje u tekstu

vidi i Herbert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the
Rise of Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941),
str. 258262, 323329, i Barrington Moore, Jr., Strategy in Social
Science, Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.:
Harvard University Press, 1958), str. 1ll125.
59

okviru nekog ireg pojmovno-teorijskog konteksta, 2 1 ne ma

nje je tano i to da nauni pojmovi i teorije upuuju na
stvarne odnose zavisnosti koji vladaju u svetu oko nas 2 2 . ak
bi se moglo rei da su nauni problemi utoliko znaajniji uko
liko vie zadiru u strukturu same stvarnosti. Ovo vai za sve
nauke bez izuzetka. A to se tie sociologije, to je, oigledno.
uslov bez koga se ne moe. Uostalom, Veberova sociologija
najbolje pokazuje da su znaajni nauni problemi nerazdvoj
no povezani s problemima koje namee odreena drutvenoistorijska situacija.
Vratimo se sad na pitanje odnosa izmeu prirodnih i dru
tvenih nauka. Videli smo ve da je Veber poao od pogre
nog shvatanja da nauka spolja namee stvarnosti odreene
kriterijume, i da je razliku izmeu prirodnih i drutvenih
nauka traio u razlici izmeu kriterijuma kojima se ove
nauke slue. Po njegovom miljenju, prirodne nauke se inte
resu ju za opta svojstva i opte odnose izmeu pojava, dok
se drutvene nauke interesuju za pojedinane dogaaje i
konkretne uzrone veze izmeu njih. Prema tome, zakljuio
je Veber,23 krajnji cilj kome prirodne nauke tee bitno se
razlikuje od krajnjeg cilja drutvenih nauka. Kod onih prvih,
cilj je da se stvori sistem optih pravila (zakona) koje je
moguno primeniti bez ikakvih ogranienja; kod ovih poslednjih, cilj je da se shvate pojedinani dogaaji. Drugim
recima, prirodne i drutvene nauke se razlikuju po tome to
imaju razliit odnos prema pojedinanim dogaajima, od
nosno prema optim pravilima. Kod onih prvih, pojedinano
je interesantno samo kao sluaj opteg pravila; kod ovih poslednjih, opte pravilo je interesantno samo ukoliko moe da
poslui za objanjenje pojedinanog dogaaja.
Nasuprot Veberu, treba rei da se razlika koju on poku
ava da povue nipoto ne podudara s razlikom izmeu pri
rodnih i drutvenih nauka. U stvari, ovde je re razlici iz
meu teorijskog i istorijskog naina posmatranja koja pod
jednako zadire u oblast prirodnih i drutvenih nauka. Ima
prirodnih nauka koje su izrazito istorijske po karakteru (na
21
Kako to Veber izriito kae u svom lanku objektivnosti
drutvenonaunog
saznanja (loc. cit., str. 166).
22
Nasuprot Veberu, to je dobro istakao Siegfried Landshut,
op. 23cit., str. 7. Drukije Dieter Henrich, op. cit., str. 1820.
Ibidem, str. 214.

60

primer, geologija i meteorologija), a ima drutvenih nauka

koje su nedvosmisleno teorijski usmerene (na primer, eko
nomija i politika). Izgleda da je tokom vremena i sam Veber
sve vie uviao da se sociologija ne moe izjednaiti s istorijom. Mada ga interesovanje za postojee kapitalistiko dru
tvo nikad nije naputalo, on je postepeno otkrivao da se bez
teorijskog miljenja ne moe postii nita, a k je u svom
poslednjem metodolokom napisu izriito suprotstavio socio
logiju istoriji. 24 Ali Veber nigde nije objasnio u kakvom od
nosu stoji njegovo novo shvatanje, po kome sociologija ima
za zadatak da stvori tipske pojmove i postavi opta pravila
zbivanja, prema njegovom osnovnom uverenju da je sociolo
gija kulturno-istorijska nauka. Znai li to da je on naknadno
hteo samo da skrene panju na vanost samostalnog razvija
nja i usavravanja pojmovno-teorijske mree kao pomonog
sredstva socioloke analize ili je u okviru njegovog novog
shvatanja ovo pomono sredstvo najzad dobilo status kraj
njeg cilja? Sudei po svemu to je Veber pruio u svom po
slednjem delu Privreda i drutvo, izgleda da je mnogo boJje
prihvatiti onu prvu mogunost.
Ovaj zakljuak se moe potkrepiti i time to je Veber do
kraja bio privren Rikertovom shvatanju da je odnos prema
vrednostima (Wertbeziehung) osnovni kriterijum kojim se
rukovode drutvene nauke. Po Veberovom miljenju, dru
tvene nauke uspevaju da savladaju nepreglednu raznolikost
stvarnosti na taj nain to izdvajaju one pojave koje su rele
vantne s obzirom na izvesne vrednosti. Istina, unapred nije
jasno koje vrednosti Veber ima na umu. Jednom su to nae
vrednosti, drugi put vrednosti koje vae u sredini koja se
prouava, trei put univerzalne vrednosti. Ali tu nam
moe pomoi ono to smo ve utvrdili u jednom ranijem
odeljku. Poto je Veber bio duboko ubeen da postoji vie
mogunih vrednosti sistema i da u sferi vrednosti nema ni
eg to bi bilo trajno i opteobavezno, bie da je on smatrao
da se u prouavanju moe poi od bilo kojih vrednosti. I
upravo zbog toga to vrednosti koje slue kao rukovodni
principi svakog prouavanja u oblasti drutvenih nauka mo
gu biti razliite, Veber je smatrao da drutvene nauke znatno
zaostaju iza prirodnih nauka u pogledu objektivnosti posti24

Wirtschaft und Gesellschaft, str. 9.

61

gnutih rezultata. 2 5 Dok prirodne nauke opravdano raunaju

s tim da je interesovanje za opte veze i odnose izmeu po
java postojano bez obzira na vreme i mesto jer poznava
nje tih veza i odnosa doprinosi poveavanju ljudske moi nad
prirodom d r u t v e n e nauke ne mogu da se pozovu na to da
je kriterijum kojim se rukovode opteprihvatljiv. Jer s promenom drutvene sredine i istorijske epohe menjaju se i
vrednosti.
Naravno, bilo bi pogreno zakljuiti da je ovim shvatanjem Veber sankcionisao princip relativizma u drutvenim
naukama. Neverovanje u mogunost objektivne naune isti
ne na podruju drutvenih prouavanja nije krajnji smisao
njegovog priklanjanja idealistikom stanovitu. 26 Kad kae da
saznanje koje pruaju drutvene nauke ne moe biti objektiv
no u onom smislu u kome je prirodnonauno saznanje objek
tivno po karakteru, Veber, u stvari, misli na neto drugo.
Time hoe da kae samo da je stepen zainteresovanosti za re
zultate drutvenih nauka po pravilu manji nego to je to slu
aj kad su u pitanju rezultati prirodnih nauka. Poto se dru
tvena stvarnost ne moe saznati drukije nego izdvajanjem
njenih pojedinih strana s obzirom na izvesne vrednosti, pred
loeno objanjenje, oigledno, ne moe zadovoljiti sve. Ne
zbog toga to bi bilo nemoguno oceniti da li je ono to se
tvrdi osnovano ili nije jer kad je istraivanje tano sprovedeno, objanjenje mora biti istinito, to jest ono mora va
iti za sve koji istinu hoe ve zbog toga to svi nisu pod
jednako zainteresovani za onaj ugao posmatranja koji je na
unik izabrao. Drugim recima, Veber tvrdi da u oblasti dru
tvenih nauka postoji mnotvo manje ili vie prikladnih kriterijuma kojima se moemo rukovoditi, tako da nauno pro
uavanje drutvene stvarnosti u izvesnom smislu uvek ostaje
subjektivno obojeno: naunik prouava onaj aspekt drutve
ne stvarnosti koji ga interesuje. Inae, kad je predmet pro
uavanja odreen s obzirom na neko vrednosno stanovite,
onda se uzrone veze izmeu pojava koje nas interesuju i
drugih pojava mogu utvrditi nezavisno od bilo kojih vrednosnih kriterijuma, izuzev kriterij uma naune istine.
25
26

62

Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre, str. 184.

Blie o tome, vidi Talcott Parsons, op. cit., str. 594601.

U uverenju da se ne moe nai nikakva vrsta taka od

koje treba poi prilikom prouavanja drutvene stvarnosti,
Veber je, u stvari, stavio pod pitanje mogunost kumulativnog razvoja u drutvenim naukama. On je smatrao 2 7 da dru
tvene nauke nikad ne mogu stvoriti zatvoren i sveobuhvatan
sistem pojmova koji bi bio prihvatljiv u opteljudskim razmerama. Niti to moe biti cilj kome ove nauke treba da tee.
tavie, jedan takav kategorijalni aparat koji bi definitivno
odreivao oblast i probleme kojima drutvene nauke treba
da se bave, predstavljao bi neto po sebi besmisleno. Pola
zna taka u drutvenim naukama zauvek mora ostati promenljiva, sve dok kineska ukoenost duhovnog ivota ne odvikne ljude od toga da stalno postavljaju nova pitanja uvek
neiscrpnoj stvarnosti koja ih okruuje. 28 Prema tome, u dru
tvenim naukama se stalno moraju smenjivati razliita i e
sto disparatna stanovita pod kojima stvarnost za nas posta
je znaajna u kulturnom pogledu. Otuda prethodni rezultati
drutvenih prouavanja malo mogu da poslue kao podsticaj za nova i via dostignua. Za razliku od prirodnih nauka,
saznanje u drutvenim naukama je mnogo vie podlono ko
lebanju; ono je neizbeno privremeno, nedovreno i hipotetiko. Nema sumnje da se ovaj zakljuak u potpunosti slae
sa shvatanjem da sama drutvena stvarnost ne govori nita
tome ta je u njoj vano i vredno ispitati, ve da tome
odluuje naunik sluei se izvesnim vrednosnim kriterijumom. Ali taj zakljuak je isto toliko promaen kao i shvatanje na kome poiva.
U vezi s Veberovim shvatanjem odnosa izmeu prirodnih
i drutvenih nauka treba rei neto vie i jednom pitanju
koje smo maloas dodirnuli, a koje upuuje na jednu vrlo
vanu taku njegovog metodolokog programa. U pitanju je,
naravno, Veberovo uvaavanje osnovne dogme pozitivistikog
shvatanja nauke. Uprkos tome to je kulturne vrednosti shva
tio kao rukovodne principe naunog prouavanja drutvene
stvarnosti i, utoliko, proglasio ih regulativnim idejama, Veber
je bio jedan od najvatrenijih pobornika shvatanja vredno27
28

U maloas pomenutom lanku, loc. cit., str. 184.

Ibidem, str. 184.
63

snoj neutralnosti drutvenih nauka. Po njegovom miljenju,

vrednosti slue kao kriterijumi pomou kojih se odreuje
predmet prouavanja, one upuuju nae interesovanje u od
reenom pravcu i pokazuju koje aspekte drutvene stvarno
sti treba prouiti. I to je sve. Time se njihova uloga zavra
va. Operacija dovoenja u vezu s vrednostima, pomou koje
se, u stvari, odreuje polazna taka istraivanja, nema nika
kve veze s vrednosnim procenjivanjem. U drutvenim naukama nema mesta vrednosnim sudovima. 29 Zadatak ovih nauka
je da opiu i objasne stvarnost, a ne da ocene koliko je ona
u skladu s nekim idealom. U tom pogledu nema nikakve raz
like izmeu prirodnih i drutvenih nauka. Kao i prirodne
nauke, drutvene nauke se moraju drati onoga to jeste i
prepustiti filozofiji da raspravlja o tome ta treba da bude.
Ovo ogranienje Veber uvodi zbog toga to smatra da u sferi
vrednosti postoji nepomirljiv sukob izmeu pojedinih eleme
nata i da je pluralizam krajnjih smisaonih orijentacija pre
ma svetu praoinjenica istorijskog iskustva. Razume se, Veber
ne tvrdi da nauka nema ta da trai na podruju vrednosti
i da treba da se zaustavi pred njima. U stvari, objektivna
kritika vrednosti i vrednosnih sistema je jedan od vrlo va
nih zadataka koji se postavlja pred drutvene nauke. Ali
nauka nije u stanju da dokae osnovanost nijednog vrednosnog sistema niti pogleda na svet koji se na njemu osniva.
Nauka moe samo da pomogne oveku da otkrije ta stvarno
hoe, to jest kakvo je idealno vrednosno znaenje njegove
volje, i ta moe, to jest kakva su sredstva podesna za ostva
renje eljenog cilja i kakve posledice, pored eventualnog
uspeha, moe izazvati upotreba tih sredstava u konkretnom
sluaju. Sve ostalo je stvar filozofskog razmatranja i, narav
no, moralne odluke.

VEBEROVO SHVATANJE DRUTVA

S obzirom da u sreditu svih Veberovih sociolokih pro
uavanja stoji kapitalizam kao celovit drutveno-ekonomski
sistem, oekivalo bi se da e polazna taka njegovog poku
aja da zasnuje sociologiju kao posebnu drutvenu nauku biti
drutvo kao relativno samostalna iskustvena celina, a ne po
jedinac. Drugim recima, oekivalo bi se da e u okviru svo
jih metodolokih razmatranja Veber razviti jedno prevashodno univerzalistiko i realistiko shvatanje drutva, to jest
jedno shvatanje po kome drutvo predstavlja stvarnost po
sebne vrste. Meutim, suprotno takvom oekivanju, Veberovo shvatanje drutva je izrazito individualistiko i nominali
stiku po karakteru. Budui krajnje nepoverljiv prema meta
fizikim spekulacijama i stalno prezajui od mogunosti hipostaziranja kolektivnih pojmova, to jest pretvaranja poj
movnih apstrakcija u nadljudska sutastva,^Veber polazi od
pojedinca. On smatra da se drutvo moe shvatiti samo kao
proizvod ili nain organizacije specifinih radnji pojedinaca
i da, prema tome, osnovna jedinica socioloke analize moe
biti samo ovek i njegovo delanje, odnosno delanje veeg
broja pojedinaca. 30 Ovo nominalistiku shvatanje ima duboke
korene u Veberovoj kritici idealistike tradicije u drutve
nim naukama: ono se suprotstavlja organskom shvatanju
drutva koje je predstavljalo okosnicu gotovo svih vanijih
teorijskih pokuaja u evropskoj drutvenoj misli onoga do
ba. Zanimljivo je da je organsko shvatanje drutva, koje se
u Nemakoj uglavnom razvilo pod okriljem Hegelove ideali-

Svoje shvatanje Veber je izloio na mnogim mestima, a na

roito u lanku Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen
und konomischen Wissenschaften, Gesammelte Aufstze zur
Wissenschaftslehre, str. 451502. Svojevremeno, njegovo shvata
nje je izazvalo une polemike. Ono je i danas aktualno. Vidi, na
primer, Ralf Dahrendorf, Sozialwissenschaft und Werturteil,
Gesellschaft und Freiheit: Zur soziologischen Analyse der Gegen
wart (Mnchen: R. Piper, 1961), str. 2748.

30 Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre, str. 415416.

Uz izlaganje u tekstu vidi Hans H. Gerth and C. Wright Mills,
Introduction, From Max Weber: Essays in Sociology (New York:
Oxford University Press, 1947), str. 5361. Za ire razmatranje
logikih pitanja, vidi Friedrich A. Hayek, The Counter-Revolution
of Science (Glencoe, 111: The Free Press, 1952), str. 2535, 3643,
5363; Karl R. Popper, The Poverty of Historicism (London:
Routledge and Kegan Paul, 1957), str. 1719, 7683, 147150;
Quentin Gibson, The Logic of Social Enquiry (London: Routledge
and Kegan Paul, 1960), str. 92112. Zanimljiva zapaanja o drutveno-politikoj pozadini sukoba izmeu individualistikog i univerzalistikog shvatanja drutva mogu se nai u knjizi Leon BramBon, The Political Context of Sociology (Princeton, N. J.: Prin
ceton University Press, 1961), str. 1126.

64

5 Sociologija Males Vebera

29

65

stike filozofije, u Francuskoj i drugim evropskim zemljama

nalo dosta pristalica meu pozitivistiki orijentisanim misli
ocima. U znatno izmenjenom i preienom obliku, ovo shvatanje je naroito otvoreno i energino zastupao veliki pobor
nik pozitivizma u sociologiji Emil Dirkem, nesumnjivo naj
znaajniji Veberov savremenik.
Ali nisu to bila samo strahovanja od metafizikih implika
cija univerzalistikog stanovita koja su Vebera navela da se
odlui za nominalistiko shvatanje. Mada je odluno odbaci
vao svaki pokuaj da se istorija shvati kao proces objektivizacije apsolutnog duha ili kao poprite sukoba nadljudskih sila
koje se radi ostvarenja svojih ciljeva slue ljudima kao oru
ima (to je bila omiljena tema filozofsko-istorijskih speku
lacija mnogobrojnih Hegelovih sledbenika), Veber nije bio
zaslepljeni pozitivist koji priznaje da postoji samo ono to se
neposredno moe iskusiti pomou ula. U stvari, u svom za
snivanju nominalistikog i individualistikog pogleda na dru
tvo Veber se rukovodio jednim posebnim razlogom. Po nje
govom miljenju s kojim smo se susreli ve u prethodnom
odeljku, prilikom razmatranja onog shvatanja koje tvrdi da
je drutvena stvarnost iracionalna po karakteru drutvene
nauke imaju posla sa svesnim zbivanjima, a ne s obinim pri
rodnim dogaajima. One tee da razumeju, a ne samo da
objasne pojave koje su predmet njihovog prouavanja. Me
utim, s obzirom na ovo vie to nasuprot objanjenju po
mou posmatranja prua razumevanje pomou tumaenja, si
tuacija je unapred jasna: samo ovek moe biti nosilac smisaono orijentisanog delanja ili, drugim recima, samo je o
vek u stanju da se svesno rukovodi odreenim ciljevima i da
bira izmeu razliitih mogunosti i, utoliko, ljudsko delanje
je jedino to moemo razumeti. Sve ono to je ispod ili iznad
oveka ostaje nerazumljivo, bilo da su u pitanju pojedini delovi ili elementi koji sainjavaju ovekovo bioloko i psiho
loko bie ili neke drutvene tvorevine u koje ovek ulazi kao
njihov lan. Nema nikakvih prirodnih elemenata ili fizikohemijskih procesa koji bi imali ma kakvo znaenje, kao to
nema ni kolektivnih linosti koje delaju.
Naravno, Veber zna dobro da se ovek moe posmatrati
i sa prirodnonaunog stanovita i da se do tanina moe obja
sniti mehanizam funkcionisanja pojedinih elemenata njegove

prirode. Ali on s pravom tvrdi 3 1 da se ponaanje tih eleme

nata ne moe razumeti. Isto tako, Veber je sasvim naisto s
tim da se sa odreenog naunog stanovita, recimo sa stano
vita pravne nauke, pojedine drutvene tvorevine kao to su,
na primer, drava, udruenje ili privredno preduzee mogu
shvatiti kao linosti, to jest kao nosioci prava i obaveza ili
kao izvrioci pravno relevantnih radnji. Ali on izriito tvrdi
da su sve kolektivne linosti obine hipotetike konstrukcije,
a ne neto to stvarno postoji. Sa sociolokog stanovita, pomenute drutvene tvorevine treba shvatiti kao spletove me
usobno povezanih pojedinanih radnji i treba ih bez izuzet
ka svesti na delanje koje se moe razumeti, to jest na delanje
konkretnih ljudi koji u njima uestvuju. I poto se osnovna
razlika izmeu prirodnih i drutvenih nauka sastoji upravo
u tome to se u ovom poslednjem sluaju predmet prouava
nja moe i razumeti, pored toga to se moe objasniti, Ve
ber je, oigledno, bio prinuen da prihvati nominalistiko
shvatanje drutva. ta bi drugo mogla biti polazna taka so
ciologije koja se bavi razumevanjem nego ovek i njegovo de
lanje, ako je ve ljudsko delanje jedino to moemo razu
meti?
U vezi s Veberovim shvatanjem drutva moglo bi se najpre primetiti ovo. Time to drutvo svodi na zbir pojedinaca
i uzroke svih drutvenih pojava trai u ravni pojedinanog
delanja, Veber gubi vrsto tlo pod nogama. On ne uvia da na
taj nain, u stvari, liava svoje shvatanje prave socioloke
dimenzije. I to je ne manje ravo, time to se odluuje za
nominalistiko shvatanje drutva on grubo vrea jedan me
todoloki princip na kome se u krajnjoj liniji osniva njegovo
antropoloko shvatanje. Sasvim u duhu liberalne tradicije en
gleske ekonomske kole, Veber primenjuje na drutvo onaj
isti nain posmatranja koji prirodne nauke primenjuju na
prirodu, a pomou koga se, kako sam kae, ovek ne moe
razumeti u onome to ga karakterie kao kulturno bie. Dru
gim recima, Veber na jednoj strani preporuuje ono to na
drugoj proglaava neprikladnim. Jer kad je u pitanju dru
tvo, Veber smatra da redukcionistiko reenje jedino moe

66

5*

31

Ibidem, str. 415.

67

da dovede do eljenih rezultata, a kad je re oveku, on

tvrdi da redukcionizam ne vodi nikud. Sta to blie znai, pokazaemo odmah.
t o se tie oveka, Veber usvaja gledite da se vii stup
njevi stvarnosti ne mogu svesti na nie. On smatra da se
ljudsko delanje ne moe razumeti pomou njegovih sastav
nih elemenata. Ispitivanjem pojedinih elemenata mogu se,
dodue, dobiti dragocena saznanja uzronim odnosima, ali
se ne moe prodreti u sredite same stvari, to jest ne moe se
shvatiti zato ovek ini ono to ini a ne neto drugo. Kao
to se vidi, Veber, u stvari, tvrdi da je ovek jedna jedin
stvena celina koju ne moemo svesti na zbir njenih delova.
Meutim, kad pree na razmatranje drutva, Veber odbacuje
pomenuto shvatanje relativnoj samostalnosti pojedinih stu
pnjeva stvarnosti. On smatra da drutvo nema nikakvih pose
bnih svojstava koja bi bila nezavisna od pojedinaca koji su
njegovi lanovi i da se u potpunosti moe razumeti i objasni
ti pomou pojmova koji upuuju na specifine individualne
radnje. Lako je otkriti da ovo odstupanje nema nikakvog op
ravdanja. Jer ako je redukcionistiko stanovite neprikladno
u prvom sluaju, zato bi trebalo verovati da je prikladnije
u drugom?
Dalje bi se moglo primetiti da se Veberovo shvatanje dru
tva osniva na pogrenoj pretpostavci da su drutvene poja
ve prvenstveno subjektivne prirode. Mada umnogom pred
stavlja opravdanu reakciju na pozitivistiko shvatanje, koje
drutvene pojave izjednaava sa stvarima, to jest uzima ih
kao neto to postoji nezavisno od pojedinaca, Veberovo shva
tanje ide predaleko. Ono precenjuje vanost psihike strane
drutvenog ivota. Poavi od ljudskog delanja kao osnovnog
elementa drutvene stvarnosti, Veber zavrava u vodama subjektivizma i psiholokog naturalizma. On veruje da je ljudsko
delanje izrazito voljno po karakteru, to jest da ovek uvek tei
ostvarenju izvesnih ciljeva, bilo svesno i namerno, bilo pod
pritiskom navike ili emocionalnih poriva. Zbog svega toga,
Veberov individualistiki metod ima prevashodno psiholoko
znaenje. Uprkos tome to na jednom mestu izriito kae da
sociologiju interesuju samo nestvarni smisaoni sadraji a ne
stvarni psihiki doivljaji i da, utoliko, psihologija nije i ne
68

moe biti osnov sociologije,32 Veber je, u stvari, pridavao

izuzetan znaaj psihikim elementima kao uzronim kompo
nentama ljudskog delanja. Stoga njegovo ograivanje od psi
hologije ne treba uzeti ozbiljno. Ono je naknadno uneto u
njegov metodoloki uvod za delo Privreda i drutvo, oito
pod uticajem Huserlovog (Husserl) fenomenolokog shvatanja i Rikertove teorije razumevanja 33 , a nije u skladu ni s
mnogim drugim takama njegovog metodolokog programa ni
s tim kako je on stvarno prouavao drutvenu stvarnost.
Meutim, individualna stanja svesti i volje nisu ni jedini
ni najvaniji sastavni deo drutvene stvarnosti, a jo manje
se pomou njih moe objasniti sve to se dogaa u drutve
nom ivotu. Cak bi se moglo rei da se pomou subjektivnih
inilaca malo ta moe objasniti. I to ne samo zbog toga to
ljudi nisu u stanju da predvide sve mogune posledice svog
delanja, tako da je krajnji rezultat esto neto sasvim drugo
od onoga to se htelo da postigne, ve pre svega zbog toga
to u svakom drutvu postoji niz manje ili vie trajnih struk
turnih oblika koji nameu odreene granice ljudskom pona
anju i to svaka drutvena situacija ima vlastitu, objektiv
nu logiku koja dejstvuje nezavisno od pojedinaca, njihovih
namera i pobuda. Uostalom, kao sociolog, Veber je dobro znao
kako za ono tragino iskustvo potpunog raskoraka izmeu
namere i ostvarenja, tako i za ulogu objektivnih inilaca u
drutvenom ivotu. U svojim sociolokim prouavanjima on
se ne pridrava slepo svog nominalistikog shvatanja. Stavie, on primjenjuje jedan analitiki postupak koji nesum
njivo prekorauje okvire njegovog metodolokog programa.
Uprkos tome to u svojim metodolokim razmatranjima daje
prevagu subjektivnim iniocima i smatra da u sreditu svih
drutvenih zbivanja stoji ovek sa svojim potrebama, elja
ma i namerama, Veber zanemaruje psiholoke uzroke im
pree na socioloki teren. Njega interesuju pojedini drutveni
32

Wirtschaft und Gesellschaft, str. 9.

Bilo bi, svakako, korisno prouiti u pojedinostima Veberov
odnos prema Huserlu. Inae, to se tie njegovog odnosa prema
Rikertu, stvar je jasna: mada se u mnogim vanim takama
drao Rikerta, Veber je precenjivao svoj dug prema njemu. tavie, neka njegova vrlo vana metodoloka reenja nemaju nikak
vih dodirnih taaka s Rikertovim shvatanjem. razlici izmeu
Veberove i Rikertove teorije razumevanja, vidi Alexander von
Schelting, op. cit., str. 370373.
33

69

oblici u iroj drutveno-istorijskoj perspektivi i on objanja

va mnoge drutvene ustanove pomou njihovih funkcija u
drutvenom sistemu, a ne pomou namera i pobuda pojedi
naca koji u njima uestvuju. Jedan sociolog takvog ranga ka
kvog je bio Veber, teko je mogao da uini ita drugo.
Pa ipak, i pored sve slabosti i ogranienosti Veberovog
shvatanja drutva, treba rei da nominalizam nije poslednja
re njegovog metodolokog programa. U svom poslednjem
radu posveenom metodolokim pitanjima, u svom uvodu za
delo Privreda i drutvo, koji je napisao posle bogatog istra
ivakog iskustva, Veber odaje puno priznanje jednoj vari
janti univerzalistikog shvatanja drutva poznatoj pod ime
nom sociolokog funkcionalizma. 34 U punom uverenju da ti
me nimalo ne dira u temelje svog metodolokog programa,
Veber kae da funkcionalno stanovite odlino moe da po
slui kao najoptiji orijentacioni okvir za socioloko prou
avanje drutvenih pojava. Stavie, on smatra da je heuristi
ka vrednost ovog stanovita tako nesumnjiva da je izlino
dokazivati njegovu vanost. Jer samo ovo stanovite je u sta
nju da skrene panju na izvesne tipine oblike drutvenog
delanja koje je vano razumeti i protumaiti s obzirom na
znaenja koja im pojedinci pridaju. Da bi se, naime, uopte
moglo prii sociolokom prouavanju drutvene stvarnosti,
mora se najpre znati koje je delanje u funkcionalnom pogle
du neophodno za odravanje drutva u ravnotei, to jest ka
kvu ulogu ima neki oblik organizacije specifinih radnji po
jedinca u okviru drutvenog sistema kao celine. Ali poto je,
zajedno s Diltajem, bio vrsto uveren da se drutvene nauke
razlikuju od prirodnih nauka po tome to imaju posla s psi
hikim pojavama, Veber se nije uputao u detaljnije razma
tranje funkcionalnog stanovita u sociologiji. Njemu je iz
gledalo da" se najprei i najvaniji zadatak metodolokog raz
matranja sastoji samo u tome da razvije sve logike konsekvencije koje proistiu usled pomenute razlike. Stoga se on
ograniava na nekoliko kratkih napomena.
34
Ibidem, str. 79. Uz ovo i dalje, vidi i Talcott Parsons,
Introduciton, Max Weber: The Theory of Social and Economic
Organization, Translated by A. M. Henderson and Talcott Prasons
(Glencoe, 111: The Free Press, 1947), str. 1823. Opirno kritiko
razmatranje funkcionalnog stanovita u sociologiji moe se nai
mojoj knjizi Problemi sociolokog metoda (Beograd: Savremena kola, 1962), str. 263310.

70

Po Veberu, funkcionalno stanovite krije u sebi jednu

opasnost. Ako se izgubi iz vida da su osnovni pojmovi funk
cionalne analize obine heuristike maksime, onda moe doi
do strahovite zablude. U tom sluaju, naime, analitiki instru
menti lako mogu dobiti metafiziki status. A time se zatvara
put sociolokom prouavanju. Jer socioloko prouavanje, po
Veberovom miljenju, poinje tek onda kad se postavi pita
nje: ime se rukovode pojedinci koji uestvuju u nekom dru
tvenom odnosu ili, drugim recima, koje pobude odreuju nji
hovo delanje? Na taj nain, Veber vjeruje da je na metodolo
kom planu uspostavio vrstu vezu izmeu funkcionalnog sta
novnitva i svog nominalistikog shvatanja drutva. Meutim,
blie upoznavanje Veberove teorije drutvene strukture i,
moda jo vie, njegove teorije drutvene organizacije pokazae da je Veber-sociolog bio daleko manje nominalistiki
nastrojen nego Veber-metodolog. ak bi se moglo rei da je,
u celini uzev, Veberova sociologija u velikoj meri proeta
funkcionalnim nainom miljenja.
RAZUMEVANJE I UZRONO OBJANJENJE
Ranije smo ve rekli da Veberov obraun s prolou nije
bio radikalan i da je njegova kritika idealistike tradicije u
drutvenim naukama, ma koliko otra i duboka u pojedino
stima, stala na pola puta. Tome treba dodati da je u pozitiv
nom razvijanju svog programa Veber pokazao izvanredno
mnogo obzira prema idealistikim shvatanjima; mnogo vie
nego to bi se verovalo da moe pokazati ovek koji se ono
likom estinom sruio na svoje nekadanje uitelje. Kao da
je naknadno uvideo da potpun raskid s prolou ne vodi
nikud i da se sociologija ne moe postaviti na vrste temelje
naputanjem idealistikih okvira, ve samo povezivanjem
najvanijih elemenata idealistike i pozitivistike tradicije u
jednu skladnu celinu. Nastojanje u tom pravcu moglo se
zapaziti ve kod izlaganja epistemolokih pretpostavki Ve
berove metodologije. Uprkos tome to polazi od pozitivisti
kog shvatanja nauke, Veberovo razmatranje odnosa izme
u prirodnih i drutvenih nauka sadri niz idealistikih primesa. Ali to se jo jasnije moe videti kad se pree na de
taljnije upoznavanje Veberovih konkretnih metodolokih
71

reenja. U prvom redu u vezi s odreivanjem prirode i za

dataka sociologije. Kao to smo ve pomenuli, Veber postavlja
sociologiji dvostruk zadatak: ona treba da razume i protu
mai drutveno delanje, ali u isti mah i da uzrono objasni
njegov tok i posledice. Kako treba shvatiti ovu karakteri
stinu crtu Veberovog metodolokog programa? Kakav je od
nos izmeu razumevanja i uzronog objanjenja u okviru Ve
berovog shvatanja sociologije?
samom pojmu razumevanja Veber nije rekao mnogo.
Smatrao je da je razumevanje osnovni metodoloki postulat
drutvenih nauka i da tu nema ta da se raspravlja. Pa ipak,
Veber je jasno stavio do znanja da razumevanje nije obino
intuitivno uivljavanje u duevna stanja drugih, niti doiv
ljavanje u mati tuih oseanja i raspoloenja (kao to su
mislili mnogi njegovi idealistiki nastrojeni savremenici). Po
Veberovom miljenju, 35 razumevanje je jedan oblik saznanja.
I to jedan oblik saznanja koji je svojstven samo drutvenim
naukama. Razumevanje pretpostavlja istovetnost subjekta i
objekta saznanja, a razlikuje se od drugih oblika saznanja po
tome to ima najvii stepen jasnosti i izvesnosti. Ono se sa
stoji u otkrivanju stvarnih psihikih doivljaja, to jest unu
tranjih motiva koji predstavljaju smisaoni osnov ljudskog
delanja. I poto u svetu prirodnih zbivanja nema nikakvih
unutranjih, subjektivnih elemenata koji dejstvuju kao uz
roni inioci, pomou metoda razumevanja moe se prii
samo oveku a ne i prirodi.
U pozadini Veberovog shvatanja razumevanju kao osnov
nom metodolokom postulatu drutvenih nauka stoji uverenje da su idejni inioci jedna od vrlo vanih poluga ljudskog
ponaanja. Drugim reima, Veber insistira na metodu razu
mevanja samo zbog toga to znaenja izjednaava sa stvar
nim motivima. tavie, Veber smatra da je ljudsko delanje
predmet sociologije samo ukoliko poseduje znaenje. Pri tom,
on misli na subjektivno znaenje koje ljudi pridaju svom spoljanjem ponaanju, a ne na neko objektivno tano ili u
metafizikom smislu pravo znaenje. U pitanju je, dakle,
ono to ljudi stvarno misle u konkretnoj situaciji, a ne ono
to bi sa nekog odreenog stanovita trebalo da misle.'Inae,
razumevanje moe biti intelektualno ili emocionalno, to za35

72

Ibidem, str. 34. Vidi i Dieter Henrich, op. cit., str. 4465.

visi od nae prijemivosti za razliita duevna stanja koja uti

u na pravac ljudskog delanja. Ali u svakom sluaju, sposob
nost da se u mati doivi pobuda koja lei u osnovi nekog po
naanja nije neophodna pretpostavka razumevanja. Sposob
nost za ovako doivljavanje samo poveava unutranju oiglednost smisaonog tumaenja. Prema tome, moguno je razumeti najrazliitije pobude kojima se ljudi rukovode, bez
obzira da li je ponaanje racionalno ili iracionalno po karak
teru, to jest nezavisno od toga da li pobude predstavljaju po
desno sredstvo za postizanje cilja koji se ima pred oima ili
sadre samo obinu reakciju na neko uzbuenje. Bitno je da
se pobude dovedu u vezu sa spoljanjim ponaanjem.
Ali Veber zna dobro da je saznanje koje se dobija pomo
u metoda razumevanja krajnje problematino. Uzeto za sebe,
razumevanje otkriva samo mogunu vezu izmeu unutranjeg
stanja i spoljanjeg toka dogaaja. Ono je daleko od toga da
uspostavlja nesumnjivu vezu izmeu uzroka i posledice. Ra
zumevanje oteavaju dve stvari. S jedne strane, pojedinci e
sto ni sami ne znaju kakvo je stvarno znaenje njihovog de
lanja, delom zbog toga to su izloeni razliitim, katkad i su
protnim nadraajima, a delom i zbog toga to. razni procesi
potiskivanja zamagljuju pravo stanje stvari. S druge strane,
pojedini oblici ponaanja, koji spolja izgledaju isti ili slini,
esto imaju sasvim razliita znaenja za one koji delaju. Je
dini nain da se razumevanje zatiti od mogunih proizvolj
nosti bio bi ovaj: uporediti predloeno tumaenje sa stvar
nim tokom dogaaja, to jest proveriti iskustvenim putem da
li je ono to je smisaono adekvatno u isti mah i uzrono ade
kvatno. Samo u sluaju pozitivnog ishoda ovog proveravanja
moe se uzeti da predloeno tumaenje stvarno objanjava za
to neko ini ono to ini.
Kao to se vidi, razumevanje zauzima sasvim posebno me
sto u okviru Veberovog shvatanja sociologije. Ono nema ni
kakvu samostalnu ulogu, ve predstavlja obino heuristiko
sredstvo, to jest sredstvo pomou koga se mogu postaviti na
une hipoteze. Osnovni princip naunog objanjenja ostaje
princip uzronosti. 3 6 Na taj nain Veber nesumnjivo daje pre36

U svom lanku objektivnosti drutvenonaunog saznanja

Veber izriito kae da je ovaj princip pretpostavka naune delatnosti uopte (loc. cit., str. 186).

73

vagu pozitivistikom stanovitu u drutvenim naukama. Jer

pozitivistiku shvatanje karakterie upravo zahtev da se pri
prouavanju drutvenih pojava primeni logika uzroka i posledice, to jest onaj isti princip kojim se sluimo prilikom
prouavanja prirodnih pojava. Ali pre nego to preemo na
izlaganje Veberove sheme za proveravanje uzrone relevantnosti pojedinih inilaca, zadrimo se jo malo na metodu ra
zumevanja. 37 U svom metodolokom programu Veber pominje
jednu varijantu razumevanja koja apstrahuje od stvarnih psi
hikih doivljaja i bavi se znaenjima van konteksta ljud
skog delanja. Ovu drugu vrstu razumevanja Veber naziva ne
posredno razumevanje, ali ne uspeva da je jasno odvoji od
one kojoj je dosad bilo reci. Izgleda da je Veber hteo da
prilagodi svoje shvatanje Rikertovoj teoriji razumevanja, a
moda i da naknadno skrene panju na jednu vanu stranu
svog bogatog istraivakog iskustva. U pitanju je razumevanje
nestvarnih smisaonih sadraja, to jest bezvremenih znaenja
koja su apstrahovana iz stvarnih psihikih procesa preko ko
jih se ispoljavaju.
Zadatak ove druge vrste razumevanja je da otkrije najdub
lje idealne korene smisaonih sadraja koji lee u osnovi poje
dinih motiva, to jest da ukljui ove sadraje u ire smisaone
celine. Za razliku od pravca kojim se kree razumevanje pr
ve vrste, znaenja se ovde uzimaju kao elementi jednog ide
alnog sistema, a ne kao delovi sheme sredstvocilj. Odnosi iz
meu pojedinih elemenata nisu uzroni odnosi, ve smisaoni
odnosi, to znai da svaki idealni sistem predstavlja skladnu
celinu smisaono povezanih delova. Kad je u pitanju sistem
ideja, onda je veza izmeu pojedinih elemenata logike pri
rode, to je samo jedan vid smisaone veze. Razume se, socio
logija se interesuje za ove idealne sisteme zbog toga to su
oni posredno relevantni za razumevanje ljudskog delanja. Ali
da bi se uopte moglo govoriti relevantnosti pojedinih ide
alnih sistema za razumevanje konkretnih motiva kojima se
ljudi rukovode, ovi sistemi se moraju najprije razumeti ne
zavisno od svega ostalog, dakle sami za sebe i kao takvi. Naj
poznatiji primeri ovakvih idealnih sistema kojima je Veber
Za ire razmatranje, vidi Alexander von Schelting, op. cit.,
str. 353399.
37

74

posvetio mnogo panje u svojim sociolokim prouavanjima,

a pomou kojih je nastajao da otkrije ire smisaone veze kon
kretnih pobuda kojima se ljudi rukovode u odreenim istorijskim situacijama jesu protestantska teologija, bramanska
filozofija, i tako dalje. Blie tome u petoj glavi.
A sad da vidimo kako Veber reava osnovno metodoloko
pitanje pitanje mogunosti uzronog objanjenja drutve
nih pojava. Unapred treba rei da je ovde re najvanijem
i najvrednijem delu Veberovog metodolokog programa. Niko
pre Vebera nije bio toliko svestan logike uzronog istraiva
nja i niko pre njega nije tako jasno pokazao da je formalna
struktura uzronog objanjenja ista u svim sluajevima, bez
obzira da li nas interesuju znaajni istorijski dogaaji, pojave
iz svakodnevnog ivota, prirodno zbivanje koje je lieno zna
enja ili smisaono orijentisano ljudsko delanje 38 . Time je Ve
ber, u stvari, utvrdio da izmeu prirodnih i drutvenih nau
ka nema nikakve bitne razlike ili, drugim recima, da sve nau
ke, ma kakav bio predmet njihovog prouavanja, poivaju na
istim logikim pretpostavkama, udno je da sam Veber nije
izveo ovaj zakljuak.
Veber se najpre pita: kako je uopte moguno utvrditi da
je jedan odreeni inilac uzrok jedne odreene pojave, kad
postoji beskonano mnotvo inilaca koji uslovljavaju tu poja
vu u njenom konkretnom obliku i kad je neophodno udrueno
dejstvo svih tih inilaca da bi pojava mogla nastati? Ovo pi
tanje, oigledno, polazi od shvatanja da je stvarnost hetero
geni kontinuum i ne vodi rauna razlici izmeu prirodne
i drutvene stvarnosti. U najkraim crtama, Veberov odgovor
na postavljeno pitanje glasi: uzrono objanjenje je mogu
no pod ovim uslovima: 1) ako se potrae oni inioci koji su
relevantni za objanjenje onog aspekta ili sastavnog dela po
jave koji nas interesuje, a zanemare oni inioci koji su od
znaaja i za njene ostale strane ili za pojavu u celini; i 2) ako
se zanemare oni inioci koji predstavljaju opte uslove ita
vog niza drugih pojava, to jest bez kojih ni mnoge druge po38

Razne strane Veberovog shvatanja iscrpno razmatra Alexan

der von Schelting, op. cit., str. 255i09. U znatno skraenom i
uproenom obliku, Veberovo shvatanje izlae na isti nain i Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The
Free Press, 1949), str. 610624.

75

jave ne bi mogle nastati. Nema sumnje da je ovim odgovo

rom Veber tano pogodio u sredite same stvari. Njime je
jasno pokazao dve stvari: 1) da uzrono objanjenje pretpo
stavlja apstraktno-analitiko odreivanje same pojave koju
treba objasniti, i 2) da prilikom nastojanja da se objasni ne
ka pojava koja nas interesuje ima smisla pozvati se samo na
specifine uslove koji su nuni i dovoljni za nastupanje te
pojave, a ne i na bilo ta to s njom stoji u vezi.
Poto je utvrdio da je uzrono objanjenje u naelu mo
guno bez obzira na sloenost i isprepletenost podruja koje
istraujemo, Veber se usredsreuje na glavno pitanje. On ra
zmatra formalnu stranu procesa koji podrazumeva svako kau
zalno istraivanje, to jest istraivanje koje nastoji da otkrije
odnos izmeu uzroka i posledice, i detaljno opisuje pojedine
logike operacije od kojih se sastoji postupak proveravanja
osnovanosti predloenog objanjenja. Meutim, ovde ne mo
emo opirno pretresati logike uslove koje mora da zadovo
lji svako uzrono objanjenje ukoliko polae pravo da bude
istinito. Naveemo samo ono to je najvanije u Veberovom
izlaganju. Potpuno u duhu Milovog kanona eksperimentalnog
istraivanja, Veber istie da proveravanje uzrone relevantnosti jednog inioca zahteva uspostavljanje stroge kontrole nad
nizom inilaca koji neposredno nisu predmet prouavanja, i
da se sastoji u poreenju jedne stvarne ili zamiljene situa
cije koja je u svemu ista ili slina onoj koja nas interesuje
i koju hoemo da objasnimo, s tom razlikom to u njoj nedo
staje onaj inilac iju uzronu, relevantnost ispitujemo. Dru
gim recima, Veber tvrdi da u sreditu svakog pokuaja da se
utvrdi da li je neko objanjenje stvarno ili prividno stoji pi
tanje: ta bi se dogodilo kad inilac iju relevantnost ispitu
jemo ne bi postojao, to jest da li bi i bez tog inioca mogla
nastati pojava koja nas interesuje? Oigledno, Veber ima na
umu upravo najstroi model za proveravanje uzronih od
nosa model eksperimenta.
Ali odmah treba preduprediti jedan moguan nesporazum.
Veberova logika shema uzima eksperiment kao idealan obra
zac uzronog istraivanja, ali ne polazi od shvatanja da je
u svakom konkretnom sluaju stvarno moguno menjati po
jedine inioce i vetaki stvarati najpogodnije uslove, to je
karakteristino za eksperiment kao istraivaki postupak. Gak
bi se moglo rei da je Veber malo verovao u mogunost eks76

perimentalnog prouavanja drutvene stvarnosti. Smatrao je

da se to moe postii u sasvim ogranienom obimu, i da od
svih drutvenih nauka samo psihologija moe da poe putem
eksperimentalne nauke, t o se tie sociologije, Veber nije re
kao nita. Najverovatnije zbog toga to nije video nikakvu
mogunost da se eksperimentalni metod upotrebi u sociolo
kom prouavanju. Po njegovom miljenju, sociologija je pr
venstveno upuena na uporedno-istorijski metod. Kao i Dirkem, moda ak i odlunije od njega, Veber tvrdi da je upo
redno-istorijski metod najbolje i najprikladnije sredstvo koje
sociologiji stoji na raspolaganju za prouavanje drutvene uzronosti. 39 U nemogunosti da stvarno manipulie s iniocima
iju uzronu relevantnost hoe da proveri, sociologija mora
da se ogranii na istorijske analogije, to jest mora da prona
e takve istorijske situacije koje su priblino jednake situa
ciji koju treba objasniti, ali se razlikuju u pogledu inioca za
koji se pretpostavlja da je uzrono relevantan. Idealno bi bi
lo, kae Veber, kad bi se mogla pronai takva istorijska situa
cija koja se u svemu podudara s onom koja nas interesuje,
tako da u njoj nedostaje samo onaj inilac koji proveravamo.
Ali poto je ovaj ideal praktino nedostian, u sociologiji retko kad moemo proveriti osnovanost nekog uzronog obja
njenja na sasvim zadovoljavajui nain.
to je jo gore, esto nismo u stanju da se posluimo ni
istorijskim analogijama, ma koliko bile nesavrene, esto je
moguno upotrebiti samo imaginaran eksperiment, koji je,
kako i sam Veber kae, sasvim nepouzdano sredstvo. Najpro
stije reeno, imaginaran eksperiment predstavlja jedan oblik
hipotetike rekonstrukcije objektivno mogunog razvoja pod
promenjenim uslovima: poto se najpre u mati odstrani onaj
inilac koji nas interesuje, ispituje se da li se u tom sluaju
moglo dogoditi ono to se stvarno dogodilo. Naravno, nije po
trebno da se pri tom do tanina predoi ta bi se dogodilo
kad inilac za koji pretpostavljamo da je uzrono relevantan
39

Vidi, na primer, Max Weber, Vorbemerkung, Gesammelte

Aufstze zur Religionssoziologie, I (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1920), str. 12, 15. Veberovom odnosu prema istoriji
opirno govori H. Stuart Hughes, Consciousness and Society:
The Reorientation of European Social Thought 18901930 (New
York: Vintage Books, 1961), str. 323335.

77

ne bi postojao takav pokuaj bi mogao da dovede do mon

struoznih rezultata. Dovoljno je samo utvrditi ta se ne bi
moglo dogoditi. I ako se pokae da je pod promenjenim uslovima nemoguno zamisliti da bi se dogodilo ono to se stvar
no dogodilo, onda je opravdano zakljuiti da je inilac u pi
tanju relevantan u uzronom pogledu.
Na kraju, treba pomenuti da je u svom razmatranju for
malnih uslova koje mora da zadovolji svako uzrono obja
njenje Veber prvenstveno mislio na objanjenje pojedinanih
dogaaja. Stoga se moe stei utisak da logika shema koju
smo upravo izloili mnogo vie vodi rauna istraivakoj
praksi istorije nego sociologije i da, utoliko, ne vai i za proveravanje optih hipoteza, to jest takvih hipoteza koje utvr
uju postojanje uzrone veze u masi sluajeva iste vrste. U
stvari, takav utisak bio bi sasvim pogrean. U pitanju je jed
na logika shema koja slui za proveravanje osnovanosti pre
dloenog objanjenja bez obzira da li je re optim ili po
jedinanim vezama izmeu pojava. Kad se proverava uzro
na veza izmeu pojedinanih dogaaja, onda ova shema po
staje neto sloenija, to jest u nju se moraju ukljuiti izvesni
elementi koji nemaju uticaja na proveravanje optih hipote
za. Uostalom, lako se moe videti da je u svom metodolokom
uvodu za delo Privreda i drutvo, gde je pomenuta logika
shema ponovo izloena u vrlo saetom obliku, Veber imao na
umu proveravanje optih hipoteza, a ne problem istorijskog
objanjenja.

STVARNOST I IDEALAN TIP

Ostalo nam je jo da se pozabavimo Veberovim shvatanjem idealnih tipova koje zauzima vano mesto u njegovom
metodolokom programu. Kao to emo odmah videti, ovo
shvatanje je bitan sastavni deo Veberovog shvatanja prirodi
i zadacima sociologije, a u isti mah predstavlja dosledan za
vretak njegovog filozofsko-antropolokog shvatanja. Ono je
jedna od najpoznatijih taaka Veberove metodologije i socio
logije: kad se danas pomene Veberovo ime, onda se esto mi
sli ba na idealne tipove. Meutim, Veberovo shvatanje ideal
nih tipova spada u najtee i najzamrenije strane njegovog

78

metodolokog programa. 4 0 Mada se esto vraao na ovo pita

nje, u nastojanju da to potpunije i tanije izloi svoje shva
tanje, Veber nije uspeo da pokae u emu se zapravo sastoji
metod idealnih tipova i kakva je njegova uloga u sociolokom
prouavanju. Stoga moramo zaci iza mnogobrojnih i esto
protivrenih Veberovih formulacija, kako bismo otkrili nji
hovo racionalno jezgro.
Najbolji i najpouzdaniji nain da se prodre u sredite Ve
berovog shvatanja idealnih tipova bio bi onaj preko izvesnih
optih pitanja. U tom pogledu najvanije je obratiti panju
na pitanje odnosa izmeu pojma i stvarnosti u okviru Vebe
rove metodologije. Ve u svojoj kritici istorijske kole, Ve
ber odbacuje svaku pomisao na mogunost potpunog i iscrp
nog saznanja stvarnosti. Po njegovom miljenju, saznanje je
jedan aktivan, stvaralaki proces, a ne pasivno odslikavanje.
Za saznanje je bitna pojmovna prerada stvarnosti, a ne intui
tivno poniranje u nju. Ono podrazumeva izdvajanje izvesnih
pojava iz haotinog mnotva, podreivanje iskustvenog mate
rijala odreenom stanovitu, suvereno razdvajanje i spajanje
pojedinih elemenata. Odatle proizlazi da pojmovi nikad ne sa
dre itavu stvarnost, ve mnogo manje. Oni imaju apstrak
tan karakter. To dolazi otud to oni ne opisuju nijednu poja
vu u njenoj individualnosti, dakle vodei rauna svim nje
nim svojstvima, ve samo s obzirom na ono to je opte na
njoj. Prema tome, svi pojmovi su u izvesnom smislu nestvar
ni i treba ih dobro razlikovati od pojava koje pomou njih
obuhvatamo. Pojmovi su misaone tvorevine, podeeni za reavanje odreenih problema, a ne neto to-objektivno postoji.
U njima su sjedinjeni izvesni elementi i odnosi koji su za
istraivaa znaajni sa nekog odreenog stanovita, a pomou
njih nepregledna raznovrsnost stvarnosti dobija odreenu
strukturu. U naelu, Veber smatra da ovo shvatanje odno
su izmeu pojma i stvarnosti podjednako vai za sve nauke.
40

Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi Siegfried Landshut, op. cit.,

str. 3853; Hans Freyer, op. cit., str. 145158; Alexander von
Schelting, op. cit., str. 354361; Talcott Parsons, op. cit., str.
601610; Dieter Henrich, op. cit., str. 83103. Vidi i odeljak Ve
berovo shvatanje idealnih tipova u mojoj knjizi Problemi socio
lokog metoda, str. 133139.
/
79

Pa ipak, on nalazi da se apstraktnom karakteru sociolokih

pojmova moe govoriti i u jednom posebnom smislu ili, tanije, da se jedna vrlo vana grupa sociolokih pojmova u logi
kom pogledu znatno razlikuje od svih ostalih pojmova kojima
se slue kako prirodne tako i drutvene nauke. Ovu grupu
pojmova koji imaju takva svojstva koja ne sreemo ni kod
jedne druge grupe pojmova, Veber naziva idealnim tipovima.
Druga stvar kojoj treba povesti rauna u vezi s Veberovim shvatanjem idealnih tipova tie se samog predmeta koji
sociologija prouava. U pitanju je, naravno, unutranja, sub
jektivna strana ljudskog delanja koja je dostupna smisaonom tumaenju i razumevanju. Po Veberovom miljenju, za
datak sociologije je da pronikne u smisaoni mehanizam ono
ga to se u drutvu dogaa, da otkrije unutranje pobude ko
jima se ljudi rukovode, da protumai iri kontekst znaenja
u kome se ljudsko delanje odvija. Meutim, ovaj zadatak se
ne moe postii nikako drukije nego stvaranjem idealnih ti
pova. Razlog je vrlo prost. tome sam Veber kae: U naj
veem broju sluajeva, drutveno delanje protie u mukloj i
tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog naumijenog znae
nja. Onaj koji dela mnogo vie neodreeno osea ta znai
njegovo delanje nego to zna ili je svestan njegove unutranje
strane. Daleko najee, drutveno delanje je nagonsko ili ru
tinsko. Pravo znaenje delanja, bilo da je u pitanju racional
no ili iracionalno delanje, uzdie se do svesti samo u pojedi
nim prilikama, a kad su u pitanju oni oblici delanja koji su
masovni po svojim razmerama samo kod malog broja poje
dinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i jasno smisaono delanje
je samo granian sluaj.41 Prema tome, ako uopte hoe da
razume ljudsko delanje, sociologija mora da stvori takve poj
move koji se znatno udaljuju od stvarnosti, ali koji su u naj
veem mogunom stepenu smisaono adekvatni. Jer poto su
znaenja bitan sastavni deo ljudskog delanja bez obzira
da li su pojedinci svesni ta ine sociologija ne moe da
se zadovolji time da utvrdi samo kako stvari stoje. Ona mo
ra da postupa tako kao da ljudi stvarno znaju kakav je smi
saoni osnov njihovog ponaanja. Samo na taj nain sociolo
gija moe da nae pravi klju za razumevanje predmeta koji
41 Wirtschaft und Gesellschaft, str. 10.

80

prouava. U krajnjoj liniji to znai da je socioloki fikcionalizam 42 ugaoni kamen Veberovog shvatanja drutvene stvar
nosti.
Ali time jo nismo u potpunosti razjasnili sutinu Vebe
rovog shvatanja. Ima jedna okolnost kojoj naknadno mora
mo posvetiti punu panju, a koja je neobino vana za razu
mevanje itavog Veberovog metodolokog programa. Iz ono
ga to je napred reeno proizlazi da je sociologija neizbeno
upuena na metod idealnih tipova, jer samo na taj nain
moe da razgranii razliite tipove znaenja i da pokae koje
znaenje treba pripisati pojedincu ili pojedincima u zami
ljenom tipu drutvenog delanja. Drugim recima, hoe da se
kae da svi idealnotipski pojmovi imaju fiktivan karakter,
bez obzira da li se odnose na racionalno ili iracionalno dela
nje. Ali iako je verovao da je moguno i korisno stvoriti ta
kve idealne tipove koji bi otkrivali smisaone veze onih obli
ka ljudskog delanja kod kojih preovlauju iracionalni inio
ci, Veber se toga malo pridravao u praksi, ak treba rei da
u tom pravcu nije uinio gotovo nita. Smatrao je da najvii
stepen jasnosti i izvesnosti poseduje racionalno delanje, to
jest takvo delanje koje se u izboru sredstava racionalno orijentie prema nekom cilju, i da sociologija treba da se usredsredi na ono to najpre moemo razumeti. Dodue, u stvar
nosti se racionalna shema sredstvocilj retko kad javlja u
istom vidu. Ali ba zbog toga to je racionalno delanje mno
go razumljivije nego ono koje je uslovljeno iracionalnim po
budama, Veber je mislio da sociologija prvenstveno treba
da stvori racionalne idealne tipove. Samo pomou njih moe
se objasniti koliko na stvarno delanje utiu iracionalni i
nioci i koliko ti inioci skreu njegov tok od isto racional
nog pravca.
Utoliko, moe se s pravom rei da Veberovo shvatanje
idealnih tipova poiva na racionalistikim temeljima. I po
to je metod idealnih tipova nerazdvojno povezan s metodom
razumevanja, jasno je da u sreditu Veberovog shvatanja
prirodi i zadacima sociologije stoji ideal oveka koji razum
postavlja kao najvii princip ivota. Razume se, to ne znai
42
To je dobro istakao Friedrich . Tenbruck, loc. cit., str.
625. Vidi i Raymond Aron, La sociologie allemande contemporaine
(Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 105106.

6 Sociologija Maksa Vebera

81

da je Veber podlegao racionalistikoj predrasudi da u ljud

skom ivotu stvarno preovlauju racionalni elementi. Jer
kad bi bilo drukije, Veber ne bi govorio idealnim tipovi
ma. Kad bi proseni ljudi doista bili racionalna bia, onda
smisaono tumaenje njihovog ponaanja ne bi imalo fikti
van karakter. U tom sluaju bi idealnotipska shema pred
stavljala stvarno objanjenje, a ne samo nagovetaj objek
tivnih mogunosti.
U celini uzev, Veberovo shvatanje idealnih tipova zaslu
uje najvea priznanja. Ovo pogotovo ako se ima na umu
antropoloka dimenzija u kojoj se kree i na koju ukazuje.
Treba, doista, priznati da Veberovo shvatanje idealnih tipo
va otkriva jednu mogunost prilaenja i saznanja koja mora
zainteresovati svakog kome lei na srcu pitanje oveka i nje
gove sudbine u drutvu. Ravnoduan moe ostati samo onaj
kome je izmakla iz vida osnovna nit Veberovog nastojanja.
Jer Veberovo shvatanje, bar to se tie osnovne ideje kojom
se rukovodi, otvara zadivljujuu perspektivu nauci koja hoe
da razume i objasni oveka, drutvo i kulturu. U mnogo e
mu, metod idealnih tipova predstavlja novu i samosvojnu
verziju uvene Sokratove dijalektike vetine (
) U njemu je naao svoje ispunjenje osnovni zahtev
Veberove etike da ovek treba da bude ono to jeste, to jest
racionalno bie. Ali u njemu je u isti mah dola do izraaja
znaajna misao da socioloko saznanje ima smisla i oprav
danja samo ukoliko doprinosi tome da ovek bolje i dublje
upozna samog sebe. Time to sociologiju upuuje da stvara
idealne tipove drutvenog delanja koje se racionalno orijentie prema odreenim ciljevima, Veber, u stvari, obavezuje
sociologiju da bude od pomoi oveku koji tei da ostvari
svoju najdublju prirodu. Jer samo zahvaljujui tome to se
udaljava od stvarnosti, to je racionalizuje do krajnjih mo
gunih granica, sociologija moe da udovolji ovoj obavezi.
Kao nauka idealnotipskim oblicima racionalnog ponaanja,
ona pomae oveku da se uzdigne do svesti smisaonim i
stvarnim pretpostavkama svog delanja i, u krajnjoj liniji,
podstie i olakava ovekovo osloboenje 43 . Ima li ieg pri43....

82

vlanijeg i uzbudljivijeg od nastojanja da se nauka najtenje

povee s etikom, ne gubei pri tom nimalo od svoje auto
nomnosti?
Ali ako se Veberovo shvatanje idealnih tipova razmotri u
pojedinostima, slika se menja iz osnova, tavie, u tom slu
aju treba rei da ono pati od velikih nedostataka. To se ja
sno vidi ve na prvi pogled. Veberovo shvatanje idealnih tipo
va sadri niz razliitih elemenata koji se, dodue, meusobno
prepliu i dopunjavaju, ali koji, ipak, pripadaju razliitim
ravnima naune sistematizacije i koje je relativno lako odvo
jiti jedne od drugih. To to Veberu nije polo za rukom da
jasno odredi logiku prirodu pojedinih analitikih postupa
ka koji potpadaju pod zajedniki imenitelj idealan tip ne
treba da nas udi. Cesto i najvei mislioci previde sasvim
proste i oigledne injenice. Uostalom, slabost Veberovog
shvatanja moe se objasniti time to se Veber mnogo vie interesovao za samu ideju idealnotipskog metoda nego za njenu
sistematsku logiku razradu. Treba jo dodati da se dosta
i preteruje kad se tvrdi da je Veberovo shvatanje idealnih
tipova nejasno, nedosledno i protivreno. Veliko je pitanje da
li razdvajanje i razluivanje pojedinih elemenata koje je Ve
ber udruio u svojoj metodolokoj zamisli moe mnogo da
obogati pojmovno-teorijski arsenal sociologije. Ali nema sum
nje da se na taj nain lako moe izgubiti iz vida osnovna
ideja Veberovog shvatanja.
Osnovni nedostatak Veberovog shvatanja je u tome to
pojmovno odreivanje brka s hipotetiko-analitikim razma
tranjem i na taj nain zanemaruje razliku izmeu upotrebe
idealnih tipova u cilju deskripcije i njihove upotrebe u cilju
objanjenja. Veber govori as tome da je idealan tip jedna
zamiljena, stilizovana slika konkretnih pojava, as opet
tome da je idealan tip jedan analitiki model koji pokazuje
nestvaran, ali objektivno moguan tok dogaaja. Ali to nije
jedini nedostatak Veberovog shvatanja. Pored toga to je
pomeao pomenute dve razliite ravni naune sistematizacije,
on nije jasno odvojio ni istorijsku od teorijske upotrebe ideal
nih tipova. U njegovom izlaganju idealni tipovi preuzimaju
najrazliitije uloge: to su i pojmovi pomou kojih shvatamo
istorijske individuume, to jest kolektivne istorijske pojave
(kao to su, na primer, srednjovekovna varoka privreda, ki
neska patrimonijalna birokratija, italijanska renesansa, i to6

83

me slino), kao i pojmovi pomou kojih odreujemo prirodu

izvesnih pojava bez obzira na vreme i mesto (na primer, ciljno-racionalno delanje, harizmatska vlast, birokratska organi
zacija, i tome slino), ali to su i ad-hoc stvorene sheme objek
tivno mogunog toka jednog konkretnog dogaaja (na pri
mer, bitke kod Vaterloa), kao i apstraktno-analitiki modeli
koji se odnose na izvesne tipine situacije koje se ponavljaju
u drutvenom ivotu (na primer, Greemov zakon). Najzad,
to je ne manje vano, Veber grei i u tome to ne pravi jasnu
razliku izmeu idealnih tipova kod kojih je smisaono tuma
enje nerazdvojno povezano s utvrivanjem uzronih odnosa
izmeu pojava (u okviru zamiljene slike objektivno mogu
nog toka dogaaja) i idealnih tipova koji utvruju samo smisaone veze izmeu izvesnih duhovnih sadraja na osnovu nji
hove bezvremene idealne pripadnosti (na primer, ideal demokratije, duh odreene istorijske epohe, i tome slino). Da je
ova razlika ne manje vana od prethodnih, moe se lako za
kljuiti ve na osnovu onog to je reeno u jednom ranijem
odeljku.
Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli da podrobno objasnino logiku osobenost svake od navedenih varijanti idealnih
tipova. Ali, na sreu, to nije neophodno. U narednim glavama
imaemo prilike da se upoznamo s pojedinim nainima upo
trebe idealnih tipova na konkretnom sociolokom materijalu.
Uostalom, poto se u svojim sociolokim prouavanjima Ve
ber obilato sluio metodom idealnih tipova, svako kome je
stalo da se detaljnije upozna s tim metodom trebalo bi pre
svega da pogleda ta je Veber stvarno radio, a ne ta je
svom radu mislio.

84

IV. SISTEM SOCIOLOKIH KATEGORIJA

ZAMISAO I OSTVARENJE
Videli smo ve da je Veber bio krajnje rezervisan prema
ideji da se u drutvenim naukama, i posebno u sociologiji,
stvori jedan trajan i zatvoren teorijski sistem. Smatrao je da
nastojanje u tom pravcu nikad ne moe uroditi plodom i, tavie, da je konaan sistem sociolokog saznanja u naelu ne
dostian ideal. Po njegovom miljenju, u oblasti drutvenih
nauka nema kumulativnog razvoja, ve se uvek mora poeti
iz poetka. Ovo zbog toga to kulturne vrednosti koje odreu
ju pravac sociolokog interesovanja ne pruaju vrst i opteprihvatljiv okvir u kome bi se stalno moglo graditi dalje na re
zultatima prethodnih pokuaja. Ali to nije bio ni jedini ni
najvaniji razlog Veberove skepse. Pored toga to je uviao da
je nemoguno ostvariti pomenuti ideal, Veber je smatrao da
nije ni poeljno gajiti ambicije takve vrste. Ovo zbog toga to
je zadatak sociologije da razume i objasni konkretnu drutve
nu stvarnost, a ne da stvori apstraktnu mreu pojmova koja
obuhvata sve to se bilo kad i bilo gde u drutvu dogodilo
ili moglo dogoditi.
Pa ipak, Veberova sociologija nije zaokupljena samo istorijskim pitanjima, a jo manje bi se moglo rei da joj nedo
staje dublja teorijska podloga. Pogotovo u poslednjem perio
du svog rada, Veber je znatno pomerio naglasak sa istorije u
pravcu teorijskog razmatranja. Pod pritiskom ogromnog istorijskog materijala koji je godinama gotovo pomamno prikup
ljao, on je sve vie oseao potrebu da jasno formulie osnov
ne pojmove koji se moraju upotrebiti u svakom sociolokom
prouavanju, bez obzira da li je u pitanju moderno kapitali
stiko drutvo ili neki drugi tip drutva. Najupadljiviji simp
tom ove promene je novo odreivanje prirode i zadataka soci
ologije. U uvodu za svoje glavno delo Privreda i drutvo Ve
ber je naknadno stavio u zadatak sociologiji da stvori iste

85
*

tipove i postavi opta pravila zbivanja, dakle da formulie

opte pojmove i hipoteze optim vezama izmeu pojava, i
na taj nain gotovo okrenuo lea istoriji. Ali uprkos tome,
on se nikad nije odrekao istorijske perspektive: bio je do kra
ja ivota ubeen da teorijsko razmatranje nije krajnji cilj u
kome nalazi zadovoljenje naa tenja za saznanjem drutve
nih pojava, ve samo pomono sredstvo. Naravno, Veber se
nije zanosio preteranim nadama na uspeh svojih teorijskih
pokuaja. Ostao je i dalje pri svom prvobitnom uverenju da
sociologija ne moe da stvori nita trajno i konano na pojmovno-teorijskom planu, mada je, oigledno, otiao mnogo
dalje nego to je smerao. Kao da nije bio dovoljno svestan
prave prirode zadatka koga se latio.
Pogledajmo malo blie ime se Veber rukovodio kad je
stvarao svoj sistem sociolokih kategorija i kakvo je njegovo
mesto u celini Veberovog shvatanja prirodi i zadacima so
ciologije.
Na prvi pogled, reklo bi se da ovaj sistem obiluje apstraktno-shematskim konstrukcijama i da je u njemu, u stvari, do
la do izraaja jedna isto formalistika tenja koja nema ni
kakve dublje veze s osnovnom, izrazito istorijskom orijenta
cijom Veberove sociologije. Taj utisak se moe dobiti tim pre
to u Veberovom glavnom sociolokom delu ima izvesnih ele
menata koji podstiu na takvo tumaenje. I doista, izvestan
broj predstavnika mlae socioloke generacije pokuao je da
u tom smislu trai objanjenje za Veberov izlet u oblast so
cioloke teorije, osuujui ili veliajui rezultate do kojih je
doao. 1 Meutim, takvo tumaenje se ne moe prihvatiti. Ono
ne odgovara ni Veberovom nainu miljenja ni njegovom shvatanju logike sociolokog istraivanja, koliko god, inae, ostva
renje bilo daleko od zamisli. U protivnom, teko bi se mogao
izbei zakljuak da je Veber bio obian epigon formalne so
ciologije (bar to se tie osnovne teorijske orijentacije). U
1
Vidi, na primer, sledea mesta: Siegfried Landshut, Kritik
der Soziologie (Mnchen und Leipzig: Duncker und Humblot,
1929), str. 3435; Hans Freyer, Soziologie als Wirklichkeitswis
senschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner, 1930), str. 154; Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The
Free Press, 1949), str. 640; Barrington Moore, Jr., Strategy in
Social Science, Political Power and Social Theory (Cambridge,
Mass.: Harvard University Press, 1958), str. 122.

86

tom sluaju, moralo bi se uzeti da Veberov sistem sociolokih

kategorija sadri samo nepotpun i provizoran nacrt jedne
apstraktne sheme onoga to je u drutvu moguno ili, ako
se tako hoe, jedan uproen prikaz drutvenih odnosa i tvo
revina van vremena i prostora. Drugim recima, to bi znailo
verovati da je pred kraj ivota Veber potpuno izgubio iz vida
osnovno pitanje koje ga je toliko muilo i kome je posvetio
sve svoje snage i prihvatio formalistiko stanovite u socio
logiji po kome sve drutvene odnose i tvorevine treba izdvo
jiti iz istorijskog konteksta, preneti ih u apstraktnu ravan i
sistematski srediti kao mogune oblike drutvenog ivota. Jed
va je potrebno rei da u tako to ne moe poverovati niko
kome je pred oima Veberovo delo u celini.
U stvari, u svojim teorijskim razmatranjima Veber je iao
samostalnim putevima. Svoj kategorijalni aparat stvorio je
zbog toga to je verovao da su opti pojmovi neophodno sred
stvo socioloke analize, a ne zbog toga to je potpao pod uticaj formalistikog pravca u sociologiji. Jedan od osnovnih za
kljuaka do koga je Veber doao u svojoj kritici idealistike
tradicije u drutvenim naukama bio je upravo taj da se bez
optih pojmova ne moe objasniti nita, ni u prirodi ni u
drutvu. Prema tome, moemo s pravom pretpostaviti da se
u svom teorijskom razmatranju Veber rukovodio nekim dub
ljim razlozima, a ne samo eljom da se prilagodi tuim shvatanjima. Najprostije reeno, Veber je hteo da izgradi jedan
to je moguno iri i obuhvatniji pojmovno-teorijski sistem,
to jest da izdvoji i razvrsta osnovne drutvene oblike koji se
javljaju u svim drutvima bez izuzetka i da ukae na najva
nije inioce koji dejstvuju u drutvenom ivotu i koji se
moraju uzeti u obzir u svakom sociolokom prouavanju. Do
due, treba rei da ovu zamisao nije uspeo da ostvari do kra
ja. U tome ga je spreilo kako njegovo nominalistiko shvatanje drutva tako i njegovo shvatanje razumevanju kao
osnovnom metodolokom postulatu drutvenih nauka. Poavi od uverenja da je drutvo samo zbir pojedinaca i da socio
logija pre svega treba da se bavi prouavanjem ljudskog delanja koje se smisaono orijentie prema nekom cilju, on se nije
mnogo obazirao na ire kolektivne oblike koji nastaju u okvi
ru drutvene strukture (klase, stalei, kaste) ili na planu kul
turnih razlika (etnike zajednice), niti je do kraja ralanio
elemente drutvene organizacije. Isto tako, on je zanemario
87

one inioce koji ve po definiciji ostaju van sfere onoga to

moemo razumeti, mada je, inae, znao da su ovi poslednji u
najmanju ruku isto toliko vani kao i oni prvi. 2 Na taj nain,
Veber je drastino suzio socioloku perspektivu. U svoj kategorijalni aparat on nije uneo mnoge osnovne socioloke poj
move kojih je sam bio akutno svestan i koje je stalno upotre
bljavao u svojim sociolokim prouavanjima. Isto tako, heuri
stika vrednost izvesnih pojmova koji su nali mesta u siste
mu je sasvim problematina. Zbog toga se za Veberov poku
aj teko moe rei da je bez mane. Ali to ne umanjuje nje
gov znaaj. Uostalom, ni do dan-danas sociologija nije uspela
da stvori jedan sveobuhvatan pojmovnotcorijski sistem koji
bi bio prihvatljiv u najirim profesionalnim razmerama, iako
je u novije vreme bilo dosta pokuaja da se to postigne.
Poto je u sociolokim krugovima iroko rasprostranjeno
miljenje da Veberov kategorijalni aparat stoji pod zname
njem sociolokog formalizma, trebalo bi, moda, podrobnije
obrazloiti gledite koje je upravo izneto. Ali to emo uiniti
posredno u narednim odeljcima, kad preemo na izlaganje sa
mog sistema. Na ovom mestu dovoljno je samo ukazati na
uzroke koji su doveli do nesporazuma. Kako izgleda, nespo
razumi u vezi s prirodom Veberovih teorijskih nastojanja po
tekli su iz dva razloga. S jedne strane, Veber je, oigledno,
precenjivao vanost klasifikacijskog momenta u razvijanju
socioloke teorije, a zanemarivao rad na hipotetikom obja
njavanju raznih iskustvenih odnosa. On je poao od drutve
nog delanja kao osnovne socioloke kategorije i nastojao je
da tano pojmovno odredi sve ostale sloenije drutvene ob
like i tvorevine sistematskim uvoenjem relevantnih struk
turnih inilaca. Time je svoj teorijski sistem doveo do ivice
formalistikog shematizma. S druge strane, Veber je verovao
da svi osnovni socioloki pojmovi imaju idealnotipski karak
ter. To je jedna od bitnih taaka njegovog metodolokog pro
grama. Za razliku od ostalih pojmova, idealni tipovi ne opisu
ju ono to stvarno postoji, ve idealizuju pojedine aspekte ili
delove stvarno postojeih pojava, to jest odreuju prirodu
izvesnih pojava na smisaono najadekvatniji nain. Ova tenja
2
Gotovo je neverovatno s kakvom je leernou on pomenuo
ogranienost svog shvatanja prirodi i zadacima sociologije. Vidi
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tbingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 12.

88

da se svi socioloki pojmovi svedu na idealne tipove nanela je

velike tete samoj stvari. Pored toga, upotreba idealnotipskog
metoda je jo vie pojaala utisak da je Veberov kategorijal
ni aparat samo logika konstrukcija apstraktnih mogunosti
bez ikakvog konkretnog drutveno-istorijskog sadraja.
Meutim, obe pomenute okolnosti samo oteavaju pravilno
razumevanje Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Nijed
na od njih ne menja njegov logiki status.
TIPOVI DRUTVENOG DELANJA
arina taka Veberovog teorijskog sistema je pojam dru
tvenog delanja, To je pojam kojim on poinje svoja razma
tranja, koji najee upotrebljava i na koji se uvek vraa. I to
je sasvim razumljivo. Po Veberovom miljenju, 3 drutveno
delanje je osnovna jedinica sociolokog prouavanja, ono to
sociologiju konstituie kao nauku.
Pre svega, Veber pravi otru razliku izmeu delanja i po
naanja. Delanje je samo ono ponaanje koje ima neko zna
enje za onoga koji obavlja radnju. Drugim recima, delanje
se razlikuje od ponaanja po tome to ima unutranju, sub
jektivnu stranu koju moemo razumeti. Inae, delanje obuh
vata i proputanje i trpljenje pored aktivnog injenja. Dru
tveno delanje je posebna vrsta delanja. Da bi se neko pona
anje moglo svrstati u kategoriju drutvenog delanja moraju
biti ispunjena dva uslova: 1) nosilac radnje, to jest onaj koji
dela mora pridavati neko znaenje svom delanju, i 2) nosilac
radnje mora uzimati u obzir ponaanje drugih lica i smisaono
orijentisati svoje delanje prema njemu. Pri tom je, naravno,
nevano ko su druga lica poznati pojedinci ili neodreeno
mnotvo nepoznatih i da li se uzima u obzir njihovo pro
lo, sadanje ili budue ponaanje. Bitno je da tue ponaa
nje slui kao taka smisaone orijentacije, a ne samo kao uz
rona komponenta vlastitog delanja. Prema tome, van katego
rije drutvenog delanja ostaje ponaanje koje se orijentie
prema prirodi i prirodnom zbivanju, kao i isto subjektivno
doivljavanje, ukoliko pri tom ponaanje drugih ne igra ni3

Ibidem, str. 12.

89

kakvu ulogu. Ali na granici ove kategorije nalazi se i pona

anje pojedinaca u masi (takozvano masovno ponaanje),
kao i podraavanje tueg ponaanja, jer izmeu ponaanja i
pripadnitva masi obino nema nikakve smisaone veze, a po
draavanje je najee isto instinktivno po karakteru.
Nema nikakve sumnje da je u ovim uvodnim odredbama
Veber jasno izneo svoje socioloko stanovite. Ono je vrlo
jednostavno, ali i prilino jednostrano. Ova jednostranost je,
dodue, delimino ublaena priznanjem da su i pojave bez
znaenja relevantne u sociolokom kontekstu, ukoliko se jav
ljaju kao povod, uslov, proizvod, podsticaj ili prepreka dru
tvenom delanju. Ali poto se takve pojave ne mogu razumeti, one nuno ostaju na periferiji sociolokog interesovanja.
Pa ipak, treba rei da Veberovo socioloko stanovite zaslu
uje punu panju. U svojoj osnovi, ono je duboko antropolo
ki promiljeno. Njime je Veber nedvosmisleno stavio do zna
nja dve stvari: 1) da sociologiju interesuje ovek u onome
to je najdublje ljudsko u njemu, dakle kao bie koje je ob
dareno sposobnou da svesno ivi svoj ivot i da da smisao
svetu koji ga okruuje, i 2) da veliki deo onoga to ljudi u
svakodnevnom ivotu uzimaju kao neto to se po sebi ra
zume, u stvari, pretpostavlja izvesne smisaone sadraje bez '
kojih ne moe da funkcionie. Na taj nain, Veber je usposta
vio vrstu vezu izmeu svog antropolokog i sociolokog shvatanja.
Ali Veber nije ostao samo na uoptenom razmatranju
drutvenog delanja. Vaan korak u razvijanju njegovog pojmovno-teprijskog sistema predstavlja tipologija drutvenog
delanja. 4 U elji da to tanije odredi predmet koji konstituie sociologiju kao nauku, on razvrstava drutveno delanje u
etiri grupe. S obzirom na to koliko je unutranja, subjektiv
na strana u njemu izraena, drutveno delanje moe biti ciljno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektivno i tradicional
no. Ve sami nazivi nagovetavaju sadraj ovih kategorija.
Ciljno-racionalno dela onaj koji bira najefikasnija sredstva za
ostvarenje izvesnih ciljeva, ali vodi rauna i drugim mogu
nim ciljevima, to jest razmatra trokove koji se u konkret
nom sluaju moraju podneti. Vrednosno-racionalno dela onaj
koji veruje u apsolutnu vrednost nekog odreenog oblika po4

90

Ibidem, str. 1213.

naanja i tei ostvarenju jednog cilja radi njega samog i bez

obzira na uspeh. Afektivno dela onaj koji se povodi za svojim
strastima i duevnim raspoloenjima i smisao delanja nalazi
u njemu samom a ne u postizanju nekog cilja van njega. Naj
zad, tradicionalno dela onaj koji se slepo dri ustaljenih na
vika, nezavisno od toga koliko to odgovara izmenjenim uslovima ivota. Po sebi se razume da ovi tipovi, kao i svi drugi
pojmovi, imaju apstraktno-analitiki karakter, to znai da
se konkretno delanje nikad ne poklapa samo s jednim od
njih, ve najee predstavlja njihovu meavinu.
Naravno, ova tipologija je daleko od toga da bude potpu
na. To pada u oi ve na prvi pogled. Kao to je i sam Veber
istakao, ovde su uzeti u obzir samo osnovni tipovi drutvenog
delanja. I u tome nema nieg to bi navodilo na sumnju.
Sasvim je izvesno da iscrpno nabrajanje svih mogunosti u
ovoj oblasti ne bi znailo nikakav napredak: sistematsko
razvrstavanje, ma kako grubo i nesavreno, uvek ima pred
nost nad obinim gomilanjem inventarskih brojeva. Ali uprkos tome Veberova tipologija drutvenog delanja zadaje velike
tekoe. I pored toga to je njen logiki osnov jasan, znae
nje pojedinih tipova je teko uhvatljivo. 5 Ovo pogotovo ako se
ostane na terenu isto apstraktnih razmatranja. Stoga Veberove apstraktne formulacije ne moemo uzeti odvojeno; njih
treba posmatrati u konkretnom sociolokom kontekstu.
Sto se tie ciljno-racionalnog i vrednosno-racionalnog de
lanja, situacija je relativno jednostavna. Ovdje je re izvesnim oblicima delanja kod kojih idealni zahtevi ulaze u sa
stav same definicije. U osnovi, oba racionalna tipa delanja
imaju idealnotipsko znaenje. Iza ovih dveju kategorija stoje
dva osnovna i bitno razliita etika stanovita etika odgo
vornosti i etika iste volje koje smo opirno izloili u dru
goj glavi. Mnogo je tee utvrditi ta Veber zapravo misli u
pogledu preostala dva tipa delanja. Da je u oba sluaja re
izvesnim oblicima ponaanja koji odstupaju od racionalno
sti, stoji van svake sumnje. Ali veliko je pitanje da li se afek
tivno i tradicionalno delanje mogu izjednaiti s racionalnim
tipovima delanja u metodolokom pogledu. Jo bi se nekako
i moglo uzeti da se tradicionalno delanje orijentie prema ne
kim normativnim standardima, ali kategorija afektivnog dela5

Uz ovo i dalje, vidi Talcott Parsons, op. dt., str. 643649.

91

nja je, oigledne, liena takvih elemenata. Stoga se s pravom

moemo pitati da li je afektivno delanje uopte trebalo uvr
stiti u tipologiju drutvenog delanja. Ovo utoliko pre to afek
tivno delanje ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim soci
olokim prouavanjima. Moda bi najbolje bilo pretpostaviti
da je afektivno delanje obina rezidualna kategorija koju je
Veber uneo u svoju tipoloku shemu delom zbog toga to je
znao da su iracionalni inioci vana poluga stvarnog ljudskog
ponaanja, a dekan i zbog toga to je smatrao da se i iracio
nalno ponaanje moe razumeti kao i racionalno. Drukije
stvar stoji s tradicionalnim delanjem. Budui da pojam tradi
cionalizma zauzima vano mesto u Veberovim sociolokim
prouavanjima, r,a ovo pitanje emo se vratiti kasnije. Zasad
treba rei samo da pojam tradicionalnog delanja ima idealnotipski status. U pitanju je jedan ideal tome ta ovek treba
da ini, a ne opis psiholokog mehanizma aktualnog pona
anja.
Nema potrebe da ovde u pojedinostima navodimo sve
elemente Veberovog kategorijalnog sistema. Pomenimo jo da
je pojam drutvenog odnosa jedna od vrlo vanih karika u
njegovom razvijanju. Ovaj pojam je vaan zbog toga to pred
stavlja most izmeu pojedinanih radnji i irih drutvenih
struktura. Pod drutvenim odnosom Veber podrazumeva de
lanje veeg broja pojedinaca koje se uzajamno smisaono
orijentie i povezuje. Drugim recima, Veber tvrdi da se dru
tveni odnos sastoji u uzajamnom povezivanju spoljanjih
radnji na osnovu odgovarajuih smisaonih sadraja. Sve dok
postoji verovatnoa da e se pojaviti odreeni oblici smisaono
orijentisanog delanja, postoji i drutveni odnos. Kad ova vero
vatnoa padne na nulu, drutveni odnos prestaje. Razume se,
uzajamnost u drutvenom odnosu ne mora biti potpuna. Do
voljno je da znaenje koje partneri pridaju svom delanju bar
priblino odgovara onome to se oekuje. A to znai da odsu
stvo uzajamnosti na smisaonom planu ne povlai odmah za
sobom i odsustvo uzajamne orijentacije delanja. ta sve jo
ukljuuje u sebe pojam drutvenog odnosa i kako pomou
njega Veber izgrauje itavu morfologiju drutvenog sistema,
videemo u posljednjem odeljku ove glave.

MATERIJALNI INTERESI I NORMATIVNI POREDAK

Po svemu to je napred reeno, moe se s pravom zaklju
iti da je Veberovo shvatanje drutva izrazito individualistiko
i nominalisticko po karakteru. Ali mada drutvo rasparava na
njegove sastojke i iskustveno polje socioloke analize ograni
ava na oblast drutvenog delanja, Veber nije lep za inje
nice. Preko izdvojenih delova on se postepeno probija ka celini. Najvaniji korak u tom probijanju je upravo pred nama.
Po Veberovom miljenju, oblast drutvenog delanja ima jedno
vano svojstvo: u njoj vlada red, a ne haos. Kao to u oblasti
prirode moemo zapaziti izvesne pravilnosti u smenjivanju
pojedinih dogaaja, tako moemo otkriti da i u drutvu ima
izvesnih postojanih i relativno nepromenjivih odnosa, to jest
da se izvesna tipina znaenja ponavljaju u delanju istih poje
dinaca ili da se javljaju u delanju razliitih pojedinaca. 6 To je
jedno od najelementarnijih drutvenih iskustava. U isti mah,
to je polazna taka sociologije kao teorijske nauke. Usvojivi
ovu osnovnu pretpostavku, Veber utire put sociolokom raz
matranju. Jer u sreditu sociolokog razmatranja stoji pita
nje: otkud dolazi do toga da se drutveno delanje javlja u traj
nim i relativno nepromenljivim oblicima ili, drugim recima,
koji su to inioci to uslovljavaju pravilnosti u drutvenom
ivotu?
Zanimljivo je da Veber pridaje izuzetnu vanost materijal
nim interesima u uspostavljanju trajnih i postojanih drutve
nih oblika. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je Vebe
rovo isticanje materijalnih interesa kao jednog od najvanijih
kanala drutvene uzronosti proizvoljno i nepromiljeno i da
njegova konkretna socioloka prouavanja nimalo ne potvr
uju umesnost ovog teorijskog upozorenja. Meutim, stvari
stoje sasvim drukije. Nije to nikakva sluajnost to svoja
teorijska razmatranja Veber zapoinje naglaavanjem vano
sti materijalnih interesa. To je u velikoj meri u skladu s nje
govim shvatanjem racionalnosti, kao i s tim kako je on stvar
no prouavao drutvene pojave. Pre bi se moglo rei da
iznenauje to to je u svom pojmovno-teorijskom sistemu
Veber posvetio neuporedivo vie panje razmatranju uloge
idejnih inilaca u drutvenom ivotu nego ralanjavanju
6

92

Vidi gore str. 50

93

drutvenih okvira pod kojima podudarnost interesa dovodi

do irih, kolektivnih reakcija. Ali tome malo kasnije. Po
gledajmo najpre ta Veber podrazumeva pod materijalnim in
teresima i u emu vidi teorijsku vanost ovog pojma. Po Veberovom miljenju, veliki broj upadljivih pravilnosti u obla
sti drutvenog delanja osniva se na tome to se ljudi orijentiu prema vlastitom interesu, to jest nastoje da iskoriste po
godnosti koje im data situacija prua. Najvri i najpostoja
niji odnosi u drutvenom ivotu nastaju kao posledica odre
ene konstelacije interesa. Ti odnosi su daleko manje podlo
ni kolebanju od onih koji se pomou normi esto uzalud na
stoje da iznude. Naroito ukoliko ljudi nisu zaslepljeni vla
stitim subjektivnim ocenama, ve vode rauna i tuim inte
resima. Jer ukoliko se tui interesi zanemare, moe se izaz
vati otpor drugih, tako da se ljudi izlau opasnosti da rade
protiv sopstvenih interesa.
Pada u oi da je Veberovo razmatranje uloge materijalnih
inilaca u drutvenom ivotu sasvim usko i jednostrano. Ono
se kree u okvirima nominalistikog shvatanja drutva, i isti
e u prednji plan isto ciljno-racionalne elemente. Re je sa
mo dobro shvaenom linom interesu u smislu engleske
ekonomske kole. 7 Da je to tano, vidi se po tome to sam
Veber izriito kae da se i u svim ostalim oblastima drutve
nog delanja moe otkriti ona ista pojava koja je svojevreme
no tako ivo zainteresovala ekonomske strunjake da u ve
likom broju sluajeva orijentacija prema vlastitom interesu
dovodi do slinih reakcija. Drugim recima, Veber, u stvari,
ima pred oima zamiljenu sliku ekonomskog oveka (ho
mo oeconomicus), tako da delanje koje se orijentie prema
vlastitom interesu ukljuuje u optu shemu tehniko-ekonomske racionalnosti. Po njegovom miljenju, rukovoditi se sopstvenim interesom ne znai nita drugo nego birati najadekvatnija sredstva za postizanje racionalno postavljenih ciljeva.
Delanje uslovljeno materijalnim interesom je poseban sluaj
ciljno-racionalnog delanja; ono je utoliko postojanije ukoliko
je vie ciljno-racionalno po karakteru. Kao to se vidi, time
to je pridao izuzetnu vanost materijalnim interesima u uspo
stavljanju trajnih i postojanih drutvenih oblika, Veber je,
u stvari, samo na drugi nain, rekao da kategorija ciljno-raci7

94

onalnog delanja zauzima sredino mesto u okviru njegovog

shvatanja sociologije.
Meutim, ako se smisao Veberove apstraktne odredbe ma
terijalnih interesa potrai u kontekstu njegovih konkretnih
sociolokih prouavanja, onda se mora otii korak dalje. U
tom sluaju je lako pokazati da pod materijalnim interesima
treba razumeti neto mnogo dublje i vanije od tehniko-ekonomske racionalnosti. U pitanju je, u stvari, suprotnost izme
u ivotnih izgleda pojedinih kategorija ljudi koja je uslovIjena nainom raspodele i upotrebe ekonomskih dobara i uslu
ga. U krajnjoj liniji, pojam materijalnih interesa obuhvata
ekonomske interese u svojini nad dobrima i pogodnostima za
sticanje prihoda pod uslovima robnog trita, i nerazdvojno
je povezan s pojmom drutvene klase. Ovako shvaeni, ma
terijalni interesi su, nesumnjivo, jedan od najuticajnijih i
nilaca u drutvenom ivotu i ne treba se uditi to je Veber
naao za potrebno da najpre ukae na njihovu vanost. Uo
stalom, Veberovi radovi iz sociologije religije pokazuju da je
udeo ovog inioca zamaan i u nastanku tako sloenih i sup
tilnih pojava kao to su religiozna shvatanja i verovanja, da
i ne govorimo tome koliko je u svojim drugim sociolokim
radovima Veber nastojao da pomou njega objasni razne ob
like kolektivnog ponaanja. Kako bi i moglo biti drukije,
kad Veberovo glavno socioloko delo ve u samom naslovu
istie ekonomsku stranu drutvenog ivota kao neto relativ
no samostalno i razliito od drugih drutvenih inilaca? te
ta je samo to u svom pojmovno-teorijskom sistemu Veber
nije rekao nita odreenije prirodi ovog inioca i mehaniz
mu njegovog delovanja. Da je to uinio, onda bi veza izmeu
razliitih delova njegovog sociolokog shvatanja bila mnogo
jasnija. Stoga se na ovo pitanje moramo vratiti jo jednom,
kad budemo izlagali Veberovo shvatanje drutvene struktu
re i organizacije.
Drugi inilac kome Veber pridaje izuzetnu vanost u uspo
stavljanju trajnih i postojanih drutvenih oblika je prevashodno idejne prirode. Pored materijalnih interesa, uslovljenih
poloajem koji pojedinci zauzimaju u drutvenoj strukturi,
Veber ukazuje na normativne elemente drutvene organiza
cije.8 Po njegovom miljenju, uesnici u drutvenom odnosu
8

Siegfried Landshut, op. cit., str. 5461.

Ibidem, str. 15.

95

mogu orijentisati svoje delanje kako prema vlastito intere

su (koga se, dodue, po volji uvek mogu odrei), ta :o i pre
ma nekom normativnom poretku za koji veruju da ih oba
vezuje, to jest koji vai kao legitiman. Ovo poslednje je dale
ko najvaniji nain povezivanja pojedinanih radnji sa irim
drutvenim zaleem, budui da Veber ima na umu kulturne
vrednosti i normativne standarde na kojima se zasniva opta
drutvena organizacija: u pitanju su oni elementi drutvenog
poretka koji odreuju dozvoljene oblike individualne i ue
grupne delatnosti i, utoliko, usmeravaju individualno i kolek
tivno ponaanje u odreenom pravcu. Naravno, pri tom nije
bitno da li se pojedinci stvarno pridravaju pojedinih normi
koje drutvena organizacija titi ili ih izbegavaju, odnosno
prikrivaju prekraj ili se prijavljuju nadlenom organu po
to su normu prekrili. Jer u svim pomenutim sluajevima nor
mativni poredak vai kao neto obavezno. To se vidi po tome
to pojedinci uzimaju u obzir njegovo postojanje, bilo da ga
potuju ili kre. Sa sociolokog stanovita, treba praviti otru
razliku izmeu iskustvenog i normativnog vaenja: za jedan
normativni poredak moe se rei da vai samo ukoliko po
stoji verovatnoa da e se u masi sluajeva delanje stvarno
orijentisati prema njemu.
U vie mahova, Veber istie da normativni poredak koji
ima za sobom autoritet opte drutvene organizacije sadri
u sebi element prinude, jer se njegovo potovanje titi i spoljanjim sankcijama. U osnovne tipove normativnog poretka
Veber ubraja pravo i moralnu konvenciju. Razlika izmeu
prava i konvencije je u tome to u prvom sluaju postoji po
sebna grupa ljudi koja se stara da poredak odri u vanosti,
dok u drugom sluaju sankciju primenjuje difuzno drutvo.
Ali Veber se ne zadovoljava samo time to normativni aspekt
drutvenog delanja izdvaja iz sloenog spleta drutvenih ini
laca i to u pravu i moralnoj konvenciji vidi osnovne idejne
poluge drutvene organizacije; on nastoji da objasni i meha
nizam delovanja ovog inioca u drutvenom ivotu. Ili tanije:
on hoe da pokae da gola prinuda nije jedini osnov efikasno
sti drutvene organizacije. U tom cilju, Veber postavlja dva
pitanja: 1) zato pojedinci veruju da je neki normativni po
redak legitiman ili, drugim recima, ime se oni rukovode kad
jednom poretku pripisuju svojstvo moralnog autoriteta?, i 2)
zato pojedinci orijentiu svoje delanje prema nekom norma96

tivnom poretku ili, drugim reima, ime sve jedan poredak

obezbeuje svoje potovanje? Razmotrimo ukratko Veberove odgovore na ova pitanja.
U skladu sa svojim osnovnim sociolokim shvatanjem, Ve
ber ne pravi veliku razliku izmeu razloga kojima se pojedin
ci rukovode kad jedan normativni poredak priznaju kao le
gitiman i razloga zbog kojih ga se pridravaju u praksi. 9 Naj
veim delom, oni isti razlozi na kojima se osniva vera u legi
timnost jednog poretka slue i kao unutranja poluga dela
nja koje se saobraava njegovim zahtevima. Kako izgleda, to
me se nema ta prigovoriti. Jedan poredak koji vai kao legi
timan zbog toga to je osvetan tradicijom, zbog toga to se
pojedinci afektivno vezuju za njega ili to vrednosno-racionalno veruju u njegovu apsolutnu obaveznost, ve samim tim u
velikoj meri obezbeuje i svoje potovanje, t a drugo mogu
da ine oni koji priznaju legitimnost jednom poretku na osno
vu vere u svetost tradicije, na osnovu emocionalne predano
sti ili vrednosno-racionalne vere u ideal koji je u poretku ote
lo tvoren, nego da iz tih istih razloga prilagode svoje delanje
njegovim zahtevima? To to u Veberovom izlaganju ova po
dudarnost nije dosledno sprovedena, ve se na jednom mestu pominje tradicija kao osnov legitimnosti, a religiozni mo
tivi kao osnov efikasnosti, bitno ne menja nita. tom od
stupanju ovde neemo voditi rauna.
Pa ipak, teko je rei da je Veber do kraja odrao ovaj
princip da oni isti razlozi koji slue kao osnov za prizna
nje legitimnosti jednom poretku u isti mah obezbeuju i
njegovo potovanje. To najbolje pokazuje poslednja taka
njegovog odgovora na gornja pitanja. Na odgovarajuim mestima, Veber kae da se svojstvo legitimnosti moe pripisati
jednom poretku i na osnovu vere da je uspostavljen po za
konskom postupku, dok pojedinci mogu orijentisati svoje
delanje prema njemu na isto ciljno-racionalan nain, to jest
tako to e ga shvatiti kao spoljanji uslov kome je korisno
prilagoditi se u vlastitom interesu. Kako treba razumeti ova
objanjenja? U pogledu ciljno-racionalnih motiva pomou
kojih jedan poredak obezbeuje svoje potovanje, situacija
9

Talcott Parsons, op. cit., str. 651652. Uz izlaganje u tekstu

vidi i Johannes Winckelmann, Legitimitt und Legalitt in Max
Webers Herrschaftssoziologie (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1952), str. 2639.
7 Sociologija Maksa Vebera

97

je relativno jasna. U krajnjoj liniji, Veber hoe da kae da

pojedinci mogu orijentisati svoje delanje prema nekom po
retku bez obzira na to to ga intimno ne usvajaju. Uprkos
tome to u njemu ne vide nita po sebi dobro i vredno po
tovanja, oni se mogu posluiti njime kao sredstvom za ostva
renje vlastitih ciljeva. Treba samo dodati da se u ovom slu
aju ciljna racionalnost ne mora oslanjati na stanovite eti
ke odgovornosti; ona moe biti i izraz golog oportunizma.
Ovu poslednju mogunost Veber nije dovoljno jasno istakao.
Ali njegovo izlaganje preutno sadri i upozorenje u tom
pravcu.
Mnogo je tee razumeti zato je priznanje legitimnosti na
osnovu vere u zakonsku formu Veber izdvojio u posebnu
grupu, kad ovu veru nije uzeo u obzir kao unutranji motiv
kojim poredak obezbeuje svoje potovanje. Jer materijalna
zainteresovanost ne izgleda da bi mogla biti adekvatna protivtea idealnom sadraju vere u zakonski postupak. Ovo po
gotovo ako se ima u vidu Veberovo shvatanje ovog poslednjeg. Po njegovom miljenju, priznanje legitimnosti na osno
vu vere u zakonsku formu javlja se u dva sluaja: 1) kad je
poredak dogovorom ustanovljen, to jest kad se svi slau da
poredak treba da bude takav kakav jeste, i 2) kad poredak
namee jedna vlast za koju se smatra da je legitimna i da
joj svi duguju poslunost. Nije li umesno pretpostaviti da e
oni koji veruju da je jedan poredak legitiman zato to je
ustanovljen po zakonskom postupku, biti spremni da upravo
zbog toga orijentiu svoje delanje prema njemu? Ako se tako
neto ne moe pretpostaviti, onda bi i one druge pretpostav
ke koje veliaju snagu tradicionalne privrenosti, afektivnog
vezivanja i vrednosno-racionalnog uvaavanja trebalo staviti
pod pitanje.
Na kraju, pomenimo jo da pravilnosti u drutvenom
ivotu Veber ne objanjava samo materijalnim interesima i
normativnim elementima drutvene organizacije. U svom iz
laganju on skree panju i na mogunost da se delanje orijentie prema drutvenoj praksi, to jest prema ustaljenom na
inu postupanja u stvarima koje drutvena organizacija pre
puta slobodnoj inicijativi pojedinaca 10 . Dodue, Veber posve-

uje jedva nekoliko turih rei ovom iniocu. Valjda zbog

toga to smatra da je u pitanju neto periferno u odnosu na
njegovo socioloko shvatanje. U svakom sluaju, ovaj inilac
ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim sociolokim pro
uavanjima. Ukljuujui ga u svoj pojmovno-teorijski sistem
Veber kae njemu samo ovo: da relativno postojani dru
tveni oblici mogu nastati i na osnovu toga to se neto ini
na jedan odreen nain, bilo zbog toga to se tako oduvek
inilo, bilo zbog toga to je to novo i moderno. Naravno, mi
sli se pre svega na pravilnosti koje nastaju u uim sektori
ma drutvenog sistema, a samo izuzetno i u globalnim dru
tvenim razmerama. I poto nema nikakve obaveze da se po
jedinci pridravaju postojee prakse u stvarima kojima sa
mi mogu da odluuju, pravilnosti ove vrste iezavaju im
prestane stvarno upranjavanje.
ELEMENTI DRUTVENE MORFOLOGIJE
Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli da podrobno izlo
imo sve to je Veber smatrao za potrebno da ukljui u svoj
pojmovno-teorijski sistem. Uprkos tome to polazi od jedno
stranih pretpostavki, Veberov kategorijalni aparat je toliko
razvijen i razgranat, da bi trebalo napisati itavu knjigu ako
bi se htelo da prodre dublje u sve njegove sloenije slojeve.
Radi utede prostora, ovde emo pomenuti samo najvanije
drutvene oblike koje Veber odreuje pomou pojma dru
tvenog odnosa.
Pre svega, Veber razlikuje zajednicu od drutva". To su
isti tipovi drutvenog odnosa. Drutveni odnos ima karak
ter zajednice ukoliko uesnici u odnosu oseaju da pripada
ju jedan drugom kao deo iste celine. Oseanje zajednikom
pripadnitvu moe se javiti kako na afektivnoj tako i na tra
dicionalnoj osnovi. Ali da bi uopte moglo biti reci drutve
nom odnosu, potrebno je da ovo oseanje na bilo koji nain
podstakne jednu grupu ljudi da uzajamno orijentiu svoje

Ibidem, str. 15. Opirnije tome Talcott Parsons, op cit.,

str. 67786.

11
U svom izlaganju Veber upotrebljava izraze Vergemein
schaftung i Vergesellschaftung za koje se ne moe nai ade
kvatna zamena u naem jeziku. Niz zanimljivih napomena u
vezi s Veberovim shvataniem zajednice i drutva daje Talcott
Parsons, op. cit., str. 686694.

98

7*

10

99

delanje. Drutveni odnos ima karakter drutva ukoliko ue

snici u odnosu sporazumno usklauju svoje interese u tenji
da zadovolje neku odreenu potrebu ili postignu neki odre
en cilj. Ovo usklaivanje interesa moe biti vrednosno-racionalno, ukoliko pojedinci veruju da ih obavezuje pristanak
koji su dali, ili ciljno-racionalno, ukoliko oni orijentiu svo
je delanje prema oekivanju da e partneri biti lojalni. Po
to su u pitanju isti tipovi drutvenog odnosa, teko je na
vesti konkretne primere zajednice i drutva koji bi u potpu
nosti odgovarali apstraktnim odredbama. Pominjui sluaje
ve koji im se najvie pribliavaju, Veber kae da najvei broj
stvarnih odnosa ima delom karakter zajednice a delom ka
rakter drutva.
Opte je poznato da pojmovi zajednice i drutva zauzima
ju vidno mesto u istoriji sociologije. Njima se sluio ve i
Marks, i to u izlaganju izvesnih kljunih taaka svog socio
lokog shvatanja 12 , a na sistematski nain ih je blie odredio
Ferdinand Tenies u svom klasinom delu Zajednica i dru
tvo". I pored izvesnih manje vanih razlika, svi Veberovi
prethodnici su se slagali u tome da zajednica i drutvo pred
stavljaju dve razliite i, tavie, suprotne drutveno-istorijske
kategorije: dok zajednica oznaava organsko jedinstvo, dru
tvo predstavlja obian mehaniki agregat. Stoga je sasvim ra
zumljivo to je i Veber ukljuio ove pojmove u svoj kategorijalni aparat i to je itav drugi odeljak svog glavnog dela
posvetio razmatranju najrazliitijih tipova zajednice i dru
tva. Jedva treba rei da se Veber nigde nije pozabavio raz
matranjem Marksovog naina upotrebe ovih pojmova. On je
samo usput odao priznanje Teniesovim nastojanjima, ali se
ogradio od njegovih rezultata. Obe okolnosti svedoe da Ve
ber hoe da se razlikuje od svojih prethodnik* 4 . U emu je
ta razlika?
Najprostije reeno, razlika je u tome to Veber mnogo
tanije odreuje znaenje ovih pojmova, ali u isti mah znat
no suava njihov iskustveni domaaj. Prva stvar je jasna ve
12

Kao to je dobro poznato, Marks je u razotuenom drutvu

video slobodnu zajednicu svestrano razvijenih ljudi. Vidi tome
Karl Lwith, Max Weber und Karl Marx, Archiv fr Sozial
wissenschaft
und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 99, 201202.
13
Ferdinand Tnnies, Gemeinschaft und Gesellschaft (Berlin:
Karl Curtius, 1887).
100

pri letiminom poreenju, tako da se na njoj ne treba po

sebno zadravati. Uostalom, Veber postie tanost u pojmov
nom odreivanju ba zahvaljujui tome to suava obim ovih
pojmova. Suavanje ide u dva pravca. S jedne strane, Veber
zanemaruje globalne drutvene okvire: zajednica i drutvo
nisu vie svojstva odreenih drutveno-istorijskih epoha ili,
tanije, simptomi odreenih stanja drutvenog sistema kao
celine, ve samo tipovi drutvenog odnosa koji se mogu ja
viti u svim drutvima bez razlike. S druge strane, Veber za
nemaruje istorijsku dimenziju: zajednica i drutvo ne pred
stavljaju vie odreene faze drutvenog razvitka koje srnenjuju jedna drugu, ve apstraktne mogunosti drutvenog i
vota koje koegzistiraju jedna pored druge. Na taj nain Ve
ber je, oigledno, ostao u okvirima svog individualistikog
i nominalistikog shvatanja, ali je propustio da razmotri ono
to bi sa sociolokog stanovita bilo najvanije: ima li ma
kakvu heuristiku vrednost pretpostavka da postoje izvesni
stupnjevi u drutvenom razvitku, kad drutveni odnosi koji
imaju karakter zajednice ili drutva preovlauju do te mere
da daju peat itavom razdoblju? U svojim konkretnim socio
lokim prouavanjima Veber je bio mnogo jasniji i otvoreniji
u tom pogledu. Proces racionalizacije modernog drutva
to je, u stvari, osnovna tema njegove sociologije moe se
shvatiti samo kao proces rastvaranja sloenog tkiva mnogo
brojnih zajednica feudalne epohe i uspostavljanja prevlasti
robnog trita u najrazliitijim sektorima modernog kapitali
stikog drutva.
Ali, vratimo se na ono to nas ovde neposredno interesuje.
Poto je najpre razmotrio pitanje sukoba i borbe kao mo
gunih oblika drutvenog odnosa (naravno, drei se istih
razmera kao i prilikom razmatranja pitanja zajednice i dru
tva), Veber uvodi pojam drutvene grupe 14 . U izvesnom
smislu, ovaj pojam obuhvata najtrajnije oblike povezivanja
pojedinanih radnji, i, utoliko, predstavlja zavrnu kariku
Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Za pojam drutvene
grupe je od najvee vanosti razlikovanje izmeu otvorenih
i zatvorenih drutvenih odnosa. Pod otvorenim odnosom tre14
Veberov izraz je Verband. Ni za njega nema odgovaraju
eg izraza u naem jeziku. Izraz drutvena grupa ne istie doToljno element vlasti koji je bitan za Veberovo shvatanje.

101

ba razumet? takav odnos u kome mogu uzeti uea svi koji

to ele. Nasuprot tome, zatvoren drutveni odnos monopolise
izvesne pogodnosti za uesnike u odnosu, i to tako to svo
jim pravilima ograniava uee onih koji su van odnosa ili
lanstvo vezuje za ispunjenje odreenih uslova. Naravno, ova
razlika je relativna, to znai da nain i stepen otvorenosti
odnosno zatvorenosti jednog odnosa mogu biti razliiti. Veber odreuje pojam grupe vodei rauna razlici izmeu
otvorenih i zatvorenih drutvenih odnosa. Po njegovom mi
ljenju, drutvena grupa moe biti samo zatvoren drutveni
odnos. Ali svaki zatvoren odnos nema ve samim tim i svoj
stvo grupe. Da bi se uopte moglo govoriti drutvenoj gru
pi, neophodno je da postoje odreeni ljudi stareina gru
pe i, eventualno, upravni aparat koji imaju za zadatak da
obezbede potovanje normativnog poretka koji vai za gru
pu 15 . Po Veberu, drutvena grupa postoji sve dotle dok po
stoji verovatnoa da e nadleni organi delati u pomenutom
pravcu. Pri tom je nevano da li se ova verovatnoa osniva
na tradicionalnim, afektivnim ili vrednosno-racionalnim mo
tivima (vazalska zakletva, oseanje dunosti prema slubi)
ili na ciljno-racionalnim interesima (primanje plate), lanovi
grupe vezuju se za grupu na dva naina: 1) time to uestvu
ju u grupnom delanju kojim rukovode stareina grupe i
upravni aparat, i 2) time to orijentiu svoje delanje prema
normama koje reguliu izvesna pitanja koja se ne tiu gru
pe kao celine, ve samo njenih lanova (ukoliko normativni
poredak grupe sadri i takve elemente).
I pored toga to pojmu drutvene grupe posveuje rela
tivno najvie prostora, Veber mahom ostaje na isto formal
nom terenu, t o je jo gore, njemu nedostaje jasna sociolo
ka perspektiva. Pa ipak, globalni okvir stoji u pozadini svih
njegovih pojmovnih odredaba. To se naroito lepo vidi na primeru kome je upravo re. U razvijanju svog shvatanja gru
pe, Veber stalno proiruje drutveni horizont. Pre svega, on
jasno pokazuje da se grupe ne stvaraju u drutvenom vakuu
mu, ve u okviru globalne drutvene organizacije. U krajnjoj
liniji, normativni poredak svake grupe koja postoji u okviru
jednog konkretnog drutvenog sistema i to bez obzira da

li je uspostavljen slobodnim dogovorom izmeu svih lano

va ili nametnut manjini od strane veine pretpostavlja va
nost osnovnih drutvenih ustanova pomou kojih drutvo
odreuje dozvoljene oblike individualne i ue grupne delatnosti. Drugim recima, to znai da grupno delanje mora biti
u skladu s pravnim i konvencionalnim poretkom; u protiv
nom, grupa je nezakonita. Isto tako, vlast stareine grupe i
upravnog aparata, koja se sastoji u verovatnoi da e odre
eni ljudi iznuditi poslunost od onih koji su im potinjeni,
pretpostavlja postojanje irih izvora drutvene moi. Vlast
koja nema za sobom autoritet opte drutvene organizacije
nije legitimna, ve uzurpirana. S druge strane, Veber zavr
ava svoje izlaganje upuivanjem na dravu i crkvu. Po nje
govom miljenju, drava i crkva su najvanije drutvene gru
pe. Od drugih grupa one se razlikuju po tome to predsta
vljaju izrazito prinudne organizacije i to imaju monopolski
poloaj na odreenoj teritoriji, odnosno prema odreenim
licima: dok drava monopolise upotrebu fizikog nasilja u
okviru odreene geografske oblasti, crkva monopolise upo
trebu psihike prinude prema onima koji su roenjem po
stali njeni lanovi.
Time smo, uglavnom, razmotrili sve osnovne take Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Iz neto drukijeg ugla,
na neka pitanja koja su ovde samo dodirnuta vratiemo se
u daljem izlaganju.

15

Tu se ve jasno vidi da Veberov pojam obuhvata drutvene

tvorevine kod kojih postoje odnosi gospodarenja i potinjenosti.
102

103

V. PRIRODA I POREKLO KAPITALIZMA

KAPITALIZAM KAO DRUTVENO-EKONOMSKI SISTEM
Osnovni predmet svih Veberovih sociolokih prouavanja
je moderno kapitalistiko drutvo kao jedinstven i celovit
drutveno-ekonomski sistem, ak i onda kad ide sasvim da
leko u prolost, Veber ne gubi iz vida drutveno-ekonomsku
situaciju u kojoj se nalazi ovek modernog doba. Njegova go
tovo univerzalna istorijska radoznalost ima duboke korene
u sadanjosti: Veber se interesuje za indijski kastinski sistem
i kinesku religiju, za agrarne odnose u starom svetu i srednjovekovne trgovake korporacije, kao i za mnoge druge
ekonomske, politike i kulturne pojave najrazliitijih istorijskih epoha, pre svega zbog toga to hoe da shvati i objasni
postojeu drutvenu stvarnost 1 . U punom smislu reci, Veberova sociologija je savremena istorija ili, tanije, uporedna
istorija savremenog drutva.
U ovom nastojanju da drutveno-ekonomski sistem zapad
nog sveta otro odvoji od svih drugih drutveno-ekonomskih
sistema i da u sredite svih naunih interesovanja stavi pita
nje ovekove sudbine u uslovima kapitalistike privredne i
drutvene organizacije Veber se rukovodio odreenim filo
zofsko-istorijskim razlozima. Mada naelno nije poricao kon
tinuitet drutveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao
da je moderno kapitalistiko drutvo jedinstvena i izuzetna
pojava, da predstavlja poseban stupanj drutvenog razvitka
i da nikad i nigde nije postojalo nita slino njemu. Za Vebera je to bio najnesumnjiviji podatak drutvenog i istorijskog
iskustva. To pokazuje da je ogoreni kritiar Roera i Knisa
imao dosta razumevanja za stremljenja istorijske kole i,
tavie, da je naginjao kulturno-istorijskom relativizmu. U
1

To je lepo primetio Raymond Aron, La sociologie allemande

contemporaine (Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 133134.
104

isti mah, to pokazuje da je Veber odrao vrstu vezu sa svo

jim prethodnicima. Jer uprkos tome to su zauzimali razlii
te stavove prema postojeem drutvenom poretku, svi veliki
drutveni mislioci 19. veka slagali su se u tome da je moder
no kapitalistiko drutvo bitno drukije od svih drugih tipo
va drutva. Ova jednodunost Veberovih prethodnika u shvatanju prirode modernog drutva nije bila sluajna. Nju je
uslovilo to to su svi oni odreda bili pod neposrednim ili po
srednim uticajem Hegelove filozofije istorije. Preko istorij
ske kole, taj uticaj nije mimoiao ni Vebera.
Ali dok su mnogi idealistiki orijentisani predstavnici isto
rijske kole pribegavali metafizikim konstrukcijama i u
mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitali
stikog drutva videli izraz jednog specifinog duha, to jest
jednog kulturno-istorijskog principa koji nema nieg zajed
nikog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Ve
ber se drao grubih injenica 2 . Strahovito nepoverljiv prema
metafizici svake vrste, on je razliku izmeu modernog dru
tva i svih drugih tipova drutva traio na mnogo opipljivijem planu u oblasti privrede i organizacije privrednog i
vota. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se
u potpunosti slagao s Marksom. Kao to je osniva naunog
socijalizma ve u jednom od svojih ranih radova doao do
zakljuka da zakon trita neogranieno vlada itavim kapi
talistikim svetom i nevidljivom rukom uzdie i rui carstva
i narode 3 , tako je i Veber, dodue u jednom od svojih poslednjih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svoje
prve istorijsko-socioloke studije iz drugog perioda stvara
nja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila modernog
drutva 4 . Sve ostale razlike u drugim sektorima drutvenog
2
Za ire razmatranje odnosa izmeu Veberovog i Marksovog
shvatanja, vidi Talcott Parsons, The Structure of Social Action
(Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 503513, i naroito Karl
Lwith, Max Weber und Karl Marx Archiv fr Sozialwissen
schaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 5362, 9799, 207214.
3
Karl Marx i Friedrich Engels, Njemaka ideologija, Rani
radovi, preveo Stanko Bonjak, redaktor Predrag Vranicki (Za
greb: Naprijed, 1961), str. 357.
4
Max Weber, Vorbemerkung, Gesammelte Aufstze zur
Religionssoziologie, I (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920),
str. 4.

105

ivota Veber je nastojao da objasni pomou onih osobenih

crta koje je otkrio u privredi kapitalistikog drutva.
Ve samim tim to je za polaznu taku svog razmatranja
uzeo proces proizvodnje, Veber je umnogom odredio i pra
vac daljeg izlaganja. U razmatranju prirode kapitalistikog
privrednog poretka 5 on se u velikoj meri dri Marksa. Idui
Marksovim stopama, on kae da kapitalistiku privredu pre
svega karakterie orijentacija prema dobiti. I to ne izolovanih pojedinaca, ve privrednih preduzea na kojima se teme
lji kapitalistika privredna organizacija. Ali to je samo najoptija odredba koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom mi
ljenju, kapitalistiki privredni poredak predstavlja sloen
sistem meusobno povezanih privrednih preduzea koja ra
cionalno, trajno i sistematski tee sticanju dobiti korienjem pogodnosti na robnom tritu. Bez obzira na stepen
tehnike razvijenosti i specifinost pojedinih konkretnih obli
ka u kojima se javlja, kapitalistiki privredni poredak pret
postavlja postojanje slobodnog trita i klase slobodnih rad
nika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju privredne delatnosti na bazi stroge podele rada,
tanom voenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapita
la u nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake
privredne delatnosti, ali u isti mah i mera drutvenog uspeha.
Razume se, tenja za sticanjem profita nema nikakve veze
s gramljivou privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom
za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo samog si
stema kome pojedinci moraju voditi rauna bez obzira na
subjektivne elje i namere. U krajnjoj liniji, to znai da ro
bno trite, i to samom logikom svojih zahteva, bitno suava
obim mogunih ljudskih odluka i postupaka. Sasvim u duhu
Marksovog shvatanja, Veber kae: Dananji, kapitalistiki
privredni poredak je jedan udovian kosmos u koji pojedi
nac dospeva roenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca,
5

Uz ovo i dalje vidi Max Weber, Die protestantische Ethik und

der Geist des Kapitalismus, Gesammelte Aufstze zur Religions
soziologie, I (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str.
3062; Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tubingen: J.
C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str,. 4853, 5962, 9597; Max
Weber, Wirtschaftsgeschichte, Aus den nachgelassenen Vorlesun
gen herausgegeben von. S Hellmann und M. Palyi (Mnchen und
Leipzig: Duncker und Humblot, 1923), str. 238240, 300315.
106

dat kao faktiki nepromenljiva ljutura u kojoj ima da ivi.

Ovaj poredak namee pojedincu, ukoliko je upleten u mreu
trita, odreene norme privrednog delanja. Fabrikant koji
trajno dela suprotno tim normama bie isto tako nepogreno
ekonomski uniten, kao to e i radnik koji ne ume ili nee
da im se prilagodi ostati bez posla i biti izbaen na ulicu. 6
Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistiki sistem
ima prinudan karakter u odnosu na sve koji uestvuju u pri
vrednoj delatnosti, to jest da objektivno postoji u onom
istom smislu u kome je to i Marks utvrdio.
Ali na tome se zavrava Veberovo oslanjanje na Marksa.
U daljem razmatranju prirode kapitalistikog privrednog po
retka ova dva mislioca se udaljuju jedan od drugog. Mada
je i Veber uviao veliku vanost klasne borbe u modernom
drutvu, on joj nije pridavao odluujui znaaj. Svoje shvatanje kapitalizma Veber je izgradio uzimajui u obzir neke
druge elemente, a ne samo one od kojih je Marks poao. Nje
ga je prvenstveno interesovao specifian oblik organizacije
privrednog ivota, a ne sukob izmeu dveju osnovnih dru
tvenih klasa koje imaju suprotne interese u procesu proiz
vodnje i dinamika kapitalistike privrede, to je toliko za
okupljalo Marksovu misao. Zbog toga se Marks i Veber zna
tno razlikuju u oceni kapitalistikog sistema kao celine. Dok
je Marks svuda video samo suprotnost interesa i anarhiju
proizvodnje, Veber je kapitalistiku privredu shvatio kao
najvii oblik racionalne organizacije. Po njegovom miljenju,
kapitalistika privreda je najdalje otila u pravcu kojim ide
itavo moderno drutvo u pravcu sve potpunijeg podrei
vanja svih drutvenih delatnosti kategorijama sredstvocilj.
Da bi to jasnije odredio svoje stanovite, Veber uvodi
jednu vanu razliku. On razlikuje moderan industrijski ili
7
graanski kapitalizam od politikog kapitalizma . Najrazliije varijante ovog poslednjeg postojale su u svim epohama
ljudske istorije. Za razliku od modernog kapitalizma, gde se
tenja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i disciplinovanim radom, korienjem pogodnosti koje prua situaci Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 37.
' Ibidem, str. 4143. Vidi i Wirtschaftsgeschichte, str. 286287.
107

ja na tritu i koji Veber zbog toga naziva i miroljubivim

kapitalizmom politiki kapitalizam ima prevashodno avan
turistiki karakter. Za njega je karakteristino sticanje dobi
ti putem beskrupulozne pekulacije ili korienjem preroga
tiva moi nad pobeenim neprijateljem ili osvojenom teritorijom. Miroljubivi, graanski kapitalizam kao drutveno-ekonomski sistem postoji samo na Zapadu, i to u razvijenom
obliku tek od sredine 19. veka, mada se ve u 15. veku javlja
ju prvi zameci kapitalistikih preduzea koja zadovoljavaju
svakodnevne potrebe na racionalnoj osnovi.
Iz razumljivih razloga, ovde ne moemo opirnije izlagati
Veberovo shvatanje kapitalizma. Onaj ko bi hteo da se de
taljnije upozna s Veberovim gleditem ovom pitanju tre
balo bi pre svega da obrati panju na izlaganja u drugoj gla
vi njegovog dela Privreda i drutvo i u etvrtoj glavi njegove
Privredne istorije*. tome ovde ne moe biti reci. Ali poto
racionalna organizacija proizvodnje u emu Veber vidi
osnovno svojstvo kapitalistike privrede predstavlja samo
poseban sluaj jednog mnogo optijeg principa drutvene or
ganizacije, nije ni neophodno zadravati se due na tome. U
perspektivi koja je sa sociolokog stanovita mnogo privlanija, to e biti tema posebnog odeljka birokratiji u sledeoj glavi. Meutim, u daljem izlaganju moramo pomenuti
jednu vanu stranu Veberovog shvatanja. I to tim pre to
ona predstavlja most za razumevanje Veberovog objanjenja
geneze modernog kapitalizma kao drutveno-ekonomskog si
stema. U pitanju je skup izvesnih karakteristinih shvatanja
i stavova prema osnovnim ivotnim pitanjima koja su ma
sovno rasprostranjena u svim zemljama u kojima je privred
ni ivot organizovan na racionalnim temeljima, a u kojima
se, kako to sam Veber kae, ispoljava duh kapitalizma, to
jest etos kapitalistike privrede.
8

Opiran komentar ovoj strani Veberovog dela, naroito

onih shvatanja koja su izloena u knjizi Privreda i drutvo, daje
Talcott Parsons, Introduction, Max Weber: The Theory of So
cial and Economic Organization, Translated by A. M. Handerson
and Talcott Parsons (Glencoe, 111.: The Free Press, 1947), str.
3055.
108

TRADICIONALIZAM I EKONOMSKI RACIONALIZAM

Mada osnovnu razliku izmeu modernog kapitalistikog
drutva i svih drugih tipova drutva prvenstveno trai na ma
terijalnom planu, Veber se ne zadovoljava prostim nabraja
njem spoljanjih elemenata kapitalistike privredne organi
zacije. U skladu s jednim od osnovnih postulata svog meto
dolokog programa, po kome sociologija treba da razume i
protumai drutvene pojave a ne samo da ih uzrono objasni,
on posveuje veliku panju unutranjoj, subjektivnoj strani
ljudskog ponaanja u uslovima kapitalistike privrede i na
stoji da otkrije najdublje smisaone korene privredne delatnosti koja se orijentie na sticanje dobiti. Moe se bez preterivanja rei da Veberova rasprava Protestantska etika i duh
kapitalizma predstavlja klasian primer primene metoda razumevanja i povezivanja ovog metoda s uzronim objanje
njem. U narednim odeljcima imaemo prilike da vidimo sa
koliko doslednosti i umenosti Veber na delu ostvaruje me
todoloke principe do kojih je doao u polemici sa svojim
uiteljima i prethodnicima. U emu se sastoji prvi korak u
tom pravcu videemo odmah.
Po Veberovom miljenju, kapitalistiki privredni poredak
nije samo obian skup mehaniki povezanih ustanova i od
nosa koji se sam od sebe odrava u dinamikoj ravnotei.
Konstitutivni princip kapitalistikog naina proizvodnje je
kapitalistiki duh, to jest jedan specifian pogled na svet i
jedna osobena privredna etika 9 . U svojoj osnovi, kapitalisti9
Izraz privredna etika Veber retko upotrebljava u isto
svetovnom kontekstu. U svojim uporedno-istorijskim studijama,
on govori privrednoj etici velikih svetskih religija. Pod privred
nom etikom jedne religije on podrazumeva praktike podsticaje
na delanje koji se zasnivaju na odreenom religioznom stavu
prema svetu i ivotu, a ne etiki ideal koji je zapisan u teolokim
spisima. Max Weber, Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen,
Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, I (Tbingen: J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 238. kapitalistikom duhu vidi
Max Weber, Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, str.
3062. Sa malim odstupanjima, isto shvatanje je izloeno i u
Wirtschaftsgeschichte, str. 300315. Uz izlaganje dalje u tekstu,
vidi Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe,
III.: The Free Press, 1949), str. 513516. Opiran prikaz Vebero\'og shvatanja. ali bez ikakvog samostalnijeg stava, moe se nai
u knjizi Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait
(Garden City, N. Y.: Doubleday and C, Inc., 1960), str. 7285.

109

ki duh se suprotstavlja tradicionalizmu, to jest pogledu na

svet i shvatanju privredne delatnosti svih prethodnih istorijskih epoha. Utoliko, bilo bi pogreno misliti da ovaj duh ima
univerzalno znaenje i da se moe izjednaiti s ljudskom pri
rodom uopte. Sva problematinost privredne i drutvene or
ganizacije modernog sveta je ba u tome to je kapitalistiki
duh tako jedinstvena i izuzetna pojava.
Pod kapitalistikim duhom mogu se razumeti razne stvari.
U zavisnosti od prirode problema koji podstie matu istra
ivaa, pojedine strane ove sloene pojave mogu se rastavlja
ti i sastavljati na razne naine, i unapred je jasno da nikad
ne moe biti potpune saglasnosti u tome koje bi znaenje tre
balo uzeti kao tano i autentino. Stoga Veber naglaava da
ono to on razume pod kapitalistikim duhom ne mora biti
bitno i sa nekog drugog stanovita. Time hoe da kae da
njegovo shvatanje ima idealnotipsko a ne metafiziko znae
nje. Po Veberu, kapitalistiki duh pre svega karakterie po
zitivan stav prema privrednoj delatnosti. U svetu koji je za
dojen ovim duhom, tenja za sticanjem dobiti i poveava
njem materijalnog bogatstva vai kao osnovna i najsvetija
dunost svakog oveka. Nasuprot tradicionalistikom shvata
nju, po kome je privredna delatnost neto sramno, prljavo i
nedostojno ili, u najboljem sluaju, neto to se mora pri
hvatiti kao nuno zlo, kao sredstvo za zadovoljenje ivotnih
potreba, kapitalistiki duh donosi novo vrednosno odreenje
da sticanje materijalnih dobara zasluuje potovanje kao
cilj po sebi.
Ovoj osnovnoj odredbi kapitalistikog duha Veber dodaje
niz drugih. Tako, izmeu ostalog, kapitalistiki duh ne posta
vlja nikakve granice tenji za sticanjem materijalnih dobara.
Nema nikakvih merila na osnovu kojih bi se moglo utvrditi
kad je dovoljno steeno, ve ovek mora stalno i neprekidno
da radi, sve dok je zdrav i snaan. A u toj tenji ka bezgra
ninom bogaenju ovek se ne sme drati ustaljenih oblika
privreivanja, ve uvek treba da iznalazi nove puteve koji
10
bolje i potpunije odgovaraju konkretnoj situaciji . S druge
strane, kapitalistika etika sankcionie samo poten i disciplinovan napor da se povea materijalno bogatstvo, a osu10
Ovaj dinamiki element Veber je naroito esto isticao. Talcott Parsons, op. cit., str. 514.

110

uje beskrupulozno bogaenje. To stoji u vezi s tim to u ka

pitalistikom privrednom poretku nema mesta eudemonistikim i hedonistikim sklonostima: od oveka se trai da pre
dano obavlja svoj poziv, ne radi toga da bi uivao u materi
jalnim dobrima koja je stekao, ve da bi osetio duhovno za
dovoljstvo u samom radu.
Ovde se ne moemo uputati u podrobnije ralanjivanje
navedenih odredaba. Moemo samo rei da Veberovo shvata
nje ima smisla i opravdanja samo pod uslovom da se kapita
listiki duh shvati kao opte pravilo privrednog ivota. U pro
tivnom, poe li se od toga da je ovaj duh svojstvo pojedina
ca, to jest jedna ljudska mogunost, teko se moe izbei za
kljuak da je on postojao i van granica zapadne Evrope i
Amerike. Opte je poznato da kapitalistika etika poziva ima
izvesne zametke u dalekoj prolosti. Oduvek je bilo vrednih
i marljivih pojedinaca koji su bolje i spretnije tekli imovinu
od drugih, koji su radili uporno i bez predaha, koji su nasto
jali da poboljaju i to racionalnije organizuju proizvodnju,
koji su se klonili toga da uivaju u steenom bogatstvu i koji
su svoj imetak delimino upotrebljavali i kao kapital, to jest
ulagali ga u nove poslove, a ne samo kao sredstvo za ivot.
Ali u modernom kapitalistikom drutvu ovaj duh nije vie
samo svojstvo retkih i darovitih pojedinaca koji prkose tra
dicionalistikom stavu prema privrednoj delatnosti, ve po
gled na svet i nain ivota itavih grupa ljudi 11 . To je osnov
na razlika koju stalno treba imati na umu. U modernom sve
tu, kapitalistiki duh je neto obino i svakidanje, neto to
se samo po sebi razume, to nikog ne zauuje.
Pre nego to preemo na pitanje geneze kapitalistikog
duha to je jedna od kljunih taaka Veberovih sociolo
kih prouavanja dodajmo jo jedno objanjenje. Kao to
prethodno izlaganje pokazuje, osobenost i izuzetnost kapita
listikog duha u poreenju s tradicionalistikim odnosom
prema privrednoj delatnosti Veber je pre svega video u eko
nomskom racionalizmu. Po njegovom miljenju, kapitalisti
ki duh je najvii i najistiji izraz ekonomskog racionalizma.
Trajno i smiljeno orijentisanje privredne delatnosti na stica
nje dobiti i neogranieno poveavanje materijalnih dobara
jeste i ostaje bitna crta kapitalistikog duha. Svuda gde se
11

Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 37.

Ill

pojavio, i u svim fazama svog razvitka, kapitalistiki duh je

bio nosilac procesa racionalizacije privrednog ivota. Glavna
prepreka njegovom irenju je tradicionalizam, koji igoe
svaku tenju ka sticanju dobiti i koji u privrednoj delatnosti
vidi samo sredstvo za zadovoljenje ivotnih potreba, onako
kako se uobiajeno shvataju. Nepomirljivost sukoba izmeu
tradicionalistikog i kapitalistikog duha potie otud to tra
dicionalizam ima duboke korene u ljudskoj prirodi i prirodi
same stvari. S manje ili vie odstupanja, tradicionalizam je
preovladavao u itavoj pretkapitalistikoj epohi 12 . U tradicio
nalistikoj privredi ni radnik ni poslodavac nemaju mnogo
razumevanja za patos kapitalistike etike poziva. S jedne
strane, radnik vie voli da manje radi nego da vie zaradi, na
poslu je komotan i leeran do krajnjih granica i ne ume da
se lako prilagodi novom nainu rada. S druge strane, poslo
davac ne vodi rauna tome da obezbedi proizvodnju robe
standardnog kvaliteta, zadovoljava se prihodom koji mu omo
guuje dobar ivot i odrava line i neposredne veze kako
s radnicima tako i s muterijama. Kao to se vidi, tradicio
nalistiki odnos prema privrednoj delatnosti je dijametralno
suprotan izrazito racionalistikoj orijentaciji kapitalistikog
duha.
RELIGIOZNI OSNOVI KAPITALISTIKE PRIVREDE
Zato je Veber pridavao toliku vanost unutranjoj, su
bjektivnoj strani kapitalistikog naina proizvodnje i zato
je toliko nastojao da to tanije razgranii kapitalistiki duh
od tradicionalistikog odnosa prema privredi, pomenuli smo
ve u prethodnom odeljku. Ali tek sad moemo potpuno ja
sno videti ta je on time hteo da postigne. Proirujui svoje
razmatranje kapitalistike privrede u pomenutom pravcu,
Veber je pre svega hteo da kae ovo: da se kapitalistiki
oblik privredne organizacije kao konkretan drutveno-ekonomski sistem koji danas postoji na Zapadu ne moe za
misliti bez odreenih idejnih elemenata. Drugim recima, Ve
ber tvrdi da bi sam opis modernog kapitalizma bio nepotpun
kad bi se iz njega izostavio kapitalistiki duh. Jer jedan pri12

112

Ibidem, str. 45.

vredni poredak koji ima spoljanji oblik kapitalistike orga

nizacije moe da funkcionie i na isto tradicionalistikoj
osnovi 11 . Tek kad se kapitalistiki duh udrui s kapitalisti
kim oblikom organizacije privrednog ivota dobija se potpu
na slika modernog kapitalizma kao drutveno-ekonomskog
sistema.
S druge strane, Veber se posebno interesovao za poreklo
kapitalistikog naina proizvodnje. Time to je kapitalistiki
duh ukljuio u svoj opis kapitalistikog poretka, on je, u stva
ri, tano odredio ugao iz koga namerava da prie predmetu
koji ga interesuje. Drei se svog osnovnog uverenja da so
ciologija treba da otkrije kako neposredne pobude kojima se
ljudi rukovode tako i iri smisaoni kontekst njihovog delanja, on smatra da je pitanje nastanka kapitalistikog duha
jedno od najvanijih pitanja koje se postavlja pred onog ko
me je stalo da razume i objasni postojeu drutvenu stvar
nost. Jer mada je potpuno razvijen kapitalistiki sistem u
stanju da odrava i podstie rasplamsavanje kapitalistikog
duha kod ljudi koji ive u njemu, on ga nije mogao stvoriti.
Drugim recima, Veber tvrdi da kapitalistiki duh nije prost
odblesak materijalne osnove, ve samostalna sila. Stavie, na
stanak kapitalistikog privrednog poretka se ne moe razumeti i objasniti drukije nego pomou idejnih inilaca koji
su ugraeni u njegove temelje. Stoga Veber pokree pitanje:
zato se kapitalistiki duh rodio samo na Zapadu i koliki je
njegov udeo u stvaranju modernog kapitalizma kao drutve
no-ekonomskog sistema?
Po Veberovom miljenju, kapitalistiki privredni poredak
ima duboke korene u religioznoj oblasti. Presudnu ulogu u
stvaranju moralnih i politikih preduslova koji su omoguili
uspostavljanje kapitalistikog naina proizvodnje odigrao je
religiozni pokret reformacije u 16. i 17. veku ili, tanije, asket
ski protestantizam koji se razvio u krilu reformisane, presvega kalvinistike crkve. Da bi dokazao ovu na izgled para
doksalnu tvrdnju da je moderni kapitalizam (dodue ne u
celini, ali u jednom svom vanom vidu), nastao pod uticajem
odreenih religioznih shvatanja i strujanja to je svoje13

Ibidem, str. 49.

8 Sociologija Maksa Vebera

113

vremeno izazvalo une prepirke 1 4 u naunim krugovima u

Nemakoj i drugim evropskim zemlj'ama Veber je najpre
morao da utvrdi smisaonu srodnost izmeu kapitalistikog
duha i praktikih maksima protestantske etike, to jest onih
delova ove etike koji se odnose na svetovan, pre svega pri
vredni ivot. Tek posle toga mogao je da pree na proveravanje uzrone adekvatnosti ovog odnosa. Ovde emo ukratko
izloiti obe strane Veberovog argumenta.
Glavni oslonac za svoju tvrdnju da su kapitalistiki duh
i protestantska etika srodni u smisanom pogledu Veber na
lazi u ideji poziva. Po njegovom miljenju, pobornici oba po
gleda na svet podjednako su privreni shvatanju da je rad
najsvetija dunost ovekova i najvii izraz etikog samopotvrivanja. Kao to kapitalistiki duh proklamuje pozitivan
stav prema privrednoj delatnosti, ukoliko se ova obavlja na
predan i disciplinovan nain, tako i protestantska etika sankcionie bavljenje ovozemaljskim stvarima, ukljuujui i sri
canje materijalnih dobara, ali samo pod strogo asketskim
uslovima. Dodue, Veber naglaava da u okviru protestantske
etike ideja poziva ima prevashodno religiozno znaenje i pred
stavlja sastavni deo ireg shvatanja koje ovekovo spasenje
vezuje za ispunjenje odreenih dunosti prema Bogu. Tek
sa irenjem i razvijanjem kapitalistikog duha religiozni pri
zvuk se izgubio15, tako da danas ova ideja ima isto svetovan
sadraj. Ali ba to to je ekonomski racionalizam tako iracio
nalan sa stanovita ljudske sree i ljudskih potreba, poka
zuje da su religiozni motivi nekad morali biti ugaoni stubovi
kapitalistikog duha. Kako bi se, inae, moglo razumeti ono
14
Sam Veber je napisao nekoliko polemikih lanaka u odbranu svoje teze uticaju protestantske etike na nastanak moder
nog kapitalizma. Vidi Max Weber, Antikritisches zum 'Geist des
Kapitalismus' i Antikritisches Schlusswort zum 'Geist des Kapi
talismus', Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 30,
31 (1910), str. 176202, 554599. Inae, kao najbolje delo o pita
njima koja je Veber pokrenuo, treba pomenuti knjigu: Richard
. Tawney, Religion and the Rise of Capitalism (London: Pen
guin Books, Ltd., 1938). Blii podaci o novijoj literaturi mogu se
nai u lanku: Paul Honigsheim, Katholizismus und kapitalisti
sche Mentalitt in der nordfranzsischen Textilindustrie. Kl
ner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie, XIII/4
(1961), str. 685701.
15
Gesammelte Aufstze zur Religions Soziologie, I, str. 56,
8182. Vidi i Wirtschaftsgeschichte, str. 314315.

114

na prvi pogled sasvim nerazumljivo svojstvo kapitalistike

etike poziva da se toliko uznosi i velia tenja za bezgra
ninim poveavanjem materijalnog bogatstva u kome ovek
niti srne niti ima mogunosti da uiva?
Po Veberu, pozitivan stav prema radu i ovozemaljskim
stvarima je jedna od vrlo vanih, bitnih strana protestantske
etike. Bez ovog elementa, bilo bi nemoguno shvatiti drutve
ni znaaj i drutveno-istorijske posledice reformacije. Poziti
van stav prema radu i ovozemaljskim stvarima koji je reformacija proklamovala predstavlja prekretnicu u istoriji
zapadnog sveta. U svojoj osnovi, on znai potpun raskid
s uenjem katolike crkve, koja je kroz itav srednji vek
sputavala svaku stvaralaku delatnost i podravala ist tra
dicionalizam u privrednom i drutvenom ivotu. U tom po
gledu, reformacija je bila sasvim na liniji renesansnih stre
mljenja. Moda ak mnogo dublje, ali u svakom sluaju u
daleko irim razmerama, ona je uskomeala duhove i podstakla uspavane energije. Kako sam Veber kae 16 , reformacija
je mnogo vie preobrazila ljudske due negoli sama rene
sansa. Pa ipak, uprkos tome to se pozitivno odnosila prema
radu i ovozemaljskim stvarima, reformacija nije propovedala nikakav ivotni optimizam, niti se zalagala za ovekovo
osloboenje u onom smislu u kome je to renesansa inila.
Nosioci reformacije nisu bili nita manje zaokupljeni reli
gioznim pitanjima nego crkveni oci. a k bi se moglo rei da
njih stvarno i nije interesovalo nita drugo nego religiozna
sudbina ovekova i da su oni, u nastojanju da uspostave pot
punu kontrolu crkve nad pojedincem, samo jo vie pojaali
interesovanje za ta pitanja. Utoliko, bilo bi pogreno misliti
da su protagonisti protestantskog pokreta bili ispunjeni ka
pitalistikim duhom ili da se irenje ovog duha moe dovesti
u vezu s njihovom delatnou kao neto emu su oni nepo
sredno i svesno teili.
U stvari, reformacija je ila za svojim, prevashodno reli
gioznim ciljevima. U ime novog, izrazito aktivistikog shvata
nja pobonosti, ona je istakla zahtev da se ostvari Boje car
stvo na zemlji. Krajnje nepoverljiva prema svakoj vrsti
kvijetizma i monakog podvinitva, ona je traila od svih
vernika da veru potvrde delima i uvela je strogu disciplinu
16

8*

Wirtschaftsgeschichte, str. 314.

115

u svakodnevni ivot. Specifino delo reformacije sastoji se u

odbacivanju crkvenih sredstava spasenja, ukidanju podvoje
nosti izmeu svetovnog i monakog ivota i proklamovanju
opte dunosti rada i asketskog odricanja za sve ljude bez
razlike. To je jasno formulisao ve Sebastijan Frank na jed
nom mestu koje Veber s odobravanjem navodi u svojoj Pri
vrednoj istoriji:17 Ti veruje da si odbegao iz manastira?
Odsad svaki ovek mora biti kaluer celoga svog ivota. Ti
me to je zavela optu ovozemaljsku askezu, reformacija je,
dodue, donekle ublaila stroge zahteve katolike monake
askeze. Ali ona je dala nov smisao asketskom nainu ivota.
Pozitivan stav reformacije prema radu i ovozemaljskim stva
rima nema nikakve veze s katolikim shvatanjima ideje po
ziva: rad nije kazna zbog prvobitnog greha, ve sredstvo
spasenja.
Ovo shvatanje da je predano vrenje svetovnih poslova i
zanimanja etika dunost svih vernika i da su svi duni da
rade na uspostavljanju Bojeg carstva na zemlji, opaa se kod
svih protestanskih sekti, naroito kod kalvinizma. U izvesnom
smislu, ono je direktna posledica Kalvinovog uenja pre
destinaciji. 18 Po ovom uenju, ovek postoji radi Boga, on
je orue njegove volje. Bog je stvorio ovaj svet da bi uveao
svoju slavu i njegova volja je zakon kome se svi moraju potiniti. Ali Bogu se nikako ne moe prii; njemu se moe samo
sluiti. Mada je Boja volja utvrena od venosti, ovek je ne
moe pojmiti. Sve to se moe znati, svodi se na ovo: da je
sudbina svakog oveka unapred odreena jednima je dodeljen veni ivot i blaenstvo, a drugi su osueni na vene
muke i smrt. Boja volja se ne moe izmeniti, a najmanje je
ovek u stanju da utie na nju. Boju milost ne moe dobiti
onaj kome je ona uskraena, niti izgubiti onaj kome je dodeljena. Svi su duni da rade, i to uporno i predano, uzdravajui
se od svakog luksuza i uivanja u steenom bogatstvu, i svi su
duni da veruju da im je podaren veni ivot. Niko ne moe
biti siguran da je Boji izabranik, mada po nekim spoljanjim
znacima moe poznati svoje izglede na spasenje. Onaj ko ima
uspeha u zanimanju kojim se bavi, kome poslovi dobro napre
duju i kome sve polazi za rukom, taj ima razloga da u tome
17

Ibidem, str. 312.

Opirnije tome, vidi Talcott Parsons, op. tit., str. 516533.

18

116

vidi potvrdu za ono to mu je naloeno da veruje da mu

se Bog smilovao. Jer kako bi, inae, ravo drvo moglo dono
siti dobre plodove?
Bez obzira na izvesne pojedinosti koje mogu biti sporne,
ali koje moemo mirne due prepustiti istoriarima reformacjie, treba rei da je Veberu nesumnjivo polo za rukom da
utvrdi smisaonu srodnost izmeu kapitalistikog duha i pro
testantske etike. Ova srodnost se pre svega ogleda u tome to
ideja poziva dominira kako kapitalistikom tako i protes
tantskom sveu: u oba sluaja je racionalan i sistematski
rad, uz odricanje od uivanja u proizvodima rada, postavljen
u sredite ovozemaljske ivotne orijentacije. Ili, drugim re
cima, u osnovi privredne etike asketskog protestantizma na
laze se one iste vrline koje zastupaju i pobornici kapitali
stikog pogleda na svet vrednoa, tedljivost i potenje.
Ali, utvrivanje smisaone veze izmeu kapitalistikog du
ha i protestantske etike predstavlja samo prvi, a nikako zavr
ni korak Veberovih razmatranja. Jer problem se sastoji upra
vo u tome da li izmeu kapitalistikog duha i protestantske
etike postoji uzrona veza, to jest da li su i u kojoj meri izvesni elementi religioznih stremljenja i shvatanja iz perioda re
formacije stvarno uticali na pojavu kapitalistikog pogleda na
svet. U tom cilju, Veber navodi niz okolnosti koje treba da
poslue kao dokaz za tvrdnju da takva veza postoji." Pre
svega, Veber uzima u obzir izvesne (dodue oskudne, ali vrlo
karakteristine) statistike podatke koje je prikupio jedan
njegov uenik. Ovi podaci pokazuju da postoji visok stepen
korelacije izmeu verske pripadnosti i poloaja koji pojedinci
zauzimaju u drutvenoj strukturi: klasa kapitalista i indus
trijalaca, to jest klasa onih koji poseduju i upravljaju ka
pitalistikim preduzeima preteno je sastavljena od pripad
nika protestantske veroispovesti, kao to je i uee protesta
nata u viim slojevima radnike klase daleko vee nego uee
katolika. Isto tako, ovi podaci pokazuju da protestanti pret
postavljaju struno obrazovanje humanistikom, jer je broj
19
Koliko je Veberu bilo stalo do toga da svoju tezu to bolje .
potkrepi injenicama, najbolje pokazuje sama kompozicija stu
dije Protestantska etika i duh kapitalizma: izlaganje u tekstu
prati ogroman kritiki aparat koji je pretrpan bibliografskim po
dacima i obiljem polemikih napomena. Uz izlaganje u tekstu,
vidi i Richard . Twney, . cit., str. 283285.

117

protestantskih maturanata u kolama koje pripremaju za

tehnike, zanatske i trgovake pozive upadljivo vei od broja
katolikih maturanata, a znatno manji u gimnazijama klasi
nog tipa. Razume se, pomenuti statistiki podaci se ne mogu
uzeti kao nesumnjiv dokaz. Njih je moguno objasniti i isto
ekonomskim razlozima, to jest time da su najimuniji slo
jevi nemakog drutva u 16. veku imali najvie sklonosti ka
crkvenoj revoluciji i da je razliit stav protestanata i katolika
prema obrazovanju posledica prvobitnih imovinskih razlika.
Zbog toga se Veber ne zadrava mnogo na statistikim brojejevima, niti preduzima samostalna istraivanja u tom pravcu.
Mnogo vie panje i daleko veu vanost Veber pridaje
vremenskom redosledu izmeu pojava koje ispituje. On sma
tra da ve sama injenica to je kapitalistiki duh istorijski
nastao i poeo da se iri u periodu posle reformacije nedvo
smisleno upuuje na zakljuak da je asketski protestantizam
mogao biti samo uzrok kapitalistikog duha, a nikako njegova
posledica. Jer kako bi pojava koja se javlja kasnije mogla
uticati na pojavu koja joj vremenski prethodi? Ali, mada se
ovom zakljuku ne moe prigovoriti nita sa metodoloke
strane, pitanje je koliko vremenski redosled izmeu kapita
listikog duha i reformacije stvarno odgovara Veberovoj pret
postavci. Moe se s punim pravom primetiti da je kapita
listiki duh uveliko cvetao ve u 15. veku u Veneciji i Firenci,
kao i u junoj Nemakoj i Flandriji, dakle u periodu koji
prethodi reformaciji i u zemljama koje su, bar nominalno,
bile potpuno katolike. Prema tome, to to je kapitalistiki
nain proizvodnje poeo da uzima maha u Holandiji i Engle
skoj u 16. i 17. veku, dakle poto je reformacija ve obila
gotovo itavu Evropu, moe se objasniti i na drukiji nain,
recimo uticajem tehniko-ekonomskih inilaca, a ne time
to je onaj religiozan pokret najpre omoguio buenje kapi
talistikog duha.
S tree strane, Veber posebno naglaava da je tokom vre
mena i sama protestantska etika pretrpela znatne promene
i da je prvobitna, isto religiozna prinuda na sistematski rad
i racionalno voenje ivota postepeno ustupila mesto ovoze
maljskom utilitarizmu. Detaljnim ispitivanjem teolokih spi
sa, Veber pokazuje da religiozni koren ideje poziva postepeno
slabi i u okviru protestantskog pogleda na svet: umesto prvo
bitnog shvatanja, po kome je rad najvanije sredstvo pomou
118

koga ovek moe poznati vlastito stanje milosti, vremenom

sve vie jaa shvatanje da je sticanje materijalnih dobara
dozvoljeno i Bogu ugodno, ukoliko se postie potenim za
laganjem na poslu. Na taj nain, Veber tvrdi da se ono gr
evito traenje Bojeg carstva koje je karakteristino za
prve nosioce protestantskog pokreta postepeno rastvorilo
u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti. Ali, kao ni pret
hodne dve, tako ni ova poslednja okolnost ne dokazuje da
izmeu protestantske etike i kapitalistikog duha postoji uz
rona veza. Ostaje otvoreno pitanje zato je protestantska
etika pretrpela pomenute promene, to jest ta je uslovilo
slabljenje religioznih osnova ideje poziva. Da li je pomeranje
naglaska sa isto religioznih motiva ka utilitaristikom indivi
dualizmu izazvano unutranjim razlozima ili je to posledica
nastojanja protestantskih voa da svoje shvatanje prilagode
objektivnim drutvenim kretanjima i privrednom razvitku?
I samom Veberu je bilo jasno da navedeni dokazi nemaju
takvu snagu kakva se u nauci zahteva i, tavie, bio je pot
puno ubeen da se uzrona veza izmeu protestantske etike
i kapitalistikog duha teko moe dokazati neposrednim pu
tem. Ali on nije prezao od toga da se upusti u dalekosena
uporedno-istorijska prouavanja kako bi na posredan nain
to temeljitije proverio uzronu adekvatnost odnosa izmeu
ovih dveju pojava. Umesto da dalje nabraja okolnosti koje
bi mogle da potkrepe tvrdnju da je kapitalistiki duh nastao
pod uticajem odreenih elemenata protestantske etike, Veber
kree obrnutim putem: on nastoji da utvrdi zato se kapitali
stiki nain proizvodnje nije javio nigde drugde sem na Za
padu i da li se ovo odsustvo moe dovesti u vezu s tim to
nijedna velika svetska religija nije razvila privrednu etiku ko
ja bi bila nalik na privrednu etiku asketskog protestantizma. 2 0
Poto ovo posredno dokazivanje uzrone veze izmeu prote
stantske etike i kapitalistikog duha zauzima vano mesto u
celini Veberovog sociolokog shvatanja, njemu emo posvetiti
poseban odeljak.
20
metodolokoj strani ovog postupka opirno govori Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftslehre (Tbingen: J C
B. Mohr/Paul Siebeck, 1934), str. 281309. Vidi i Talcott Parsons,
op. cit., 539542.

119

UPOREDNA ISTORIJA KAPITALIZMA

Po osnovnoj ideji koja se provlai kroz njih kao crvena
nit, Veberova uporedno-istorijska prouavanja predstavljaju
direktan produetak studije Protestantska etika i duh kapi
talizma. U njima se iscrpno razmatra privredna etika velikih
religija starog Istoka, u koje Veber ubraja konfuijanstvo i
taoizam u Kini, hinduizam i budizam u Indiji, kao i staro
jevrejstvo. Svojim opsenim radovima iz ove oblasti (koji su
najpre objavljeni u nizu lanaka u Arhivu za drutvene nauke
u periodu izmeu 1915. i 1919. godine), 21 Veber je nameravao
da doda i studije o prvobitnom hrianstvu i islamu, 22 ali ovu
zamisao nije uspeo da ostvari. Dodue, treba rei da Veberova
uporedno-istorijska prouavanja nemaju vrst logiki okvir
koji bi jasno stavljao do znanja da u sreditu interesovanja
stoji pitanje prirode i porekla modernog kapitalistikog pri
vrednog i drutvenog poretka. Isto tako, treba rei da ova
prouavanja nisu iskljuivo podreena pomenutom osnovnom
zadatku (ovo naroito vai za studiju Staro Jevrejstvo). Stavie, usled obilja iskustvenog materijala koji se u njima iz
nosi i usled toga to izlaganje esto skree na mnoga
druga pitanja koja se tiu uticaja drutvenih inilaca na reli
gijski razvitak, Veberova uporedno-istorijska prouavanja
prikrivaju osnovnu ideju esto do te mere da se ona gotovo
potpuno gubi iz vida, pogotovo pri brzom i povrnom itanju.
Da bi se pravilno shvatila metodoloka i teorijska vanost
ovih uporedno-istorijskih prouavanja, treba imati na umu
ono to je sam Veber rekao u uvodnoj beleci za prvu knjigu
svojih Sabranih lanaka iz sociologije religije: da ga ovde
prvenstveno interesuje ono to je relevantno za razumevanje
i objanjenje zapadnoevropskog kulturnog razvitka.
Ovde ne moemo izlagati, ak ni u sasvim saetom obliku,
bogatu grau Veberovih opsenih uporedno-istorijskih prou21 Ti radovi su kasnije izdati u tri knjige: Max Weber, Gesam
melte Aufstze zur Religionssoziologie, I, II, II (Tbingen: J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1920, 1921).
22 O ovim namerama Veber govori na samom poetku svojih
uporedno-istorijskih prouavanja velikih svetskih religija. Vidi
Max Weber, Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen, Gesam
melte Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 237238.
120

21

avanja. To bi nas odvelo na razmatranje mnogih pitanja

koja prelaze okvire ovog rada. Za nae potrebe, dovoljno je
samo naznaiti opti karakter i krajnje rezultate tih proua
vanja. Kao to smo maloas ve rekli, Veberova uporedno-istorijska prouavanja su neposredno povezana s pitanjem
nastanka modernog kapitalizma. U nameri da proveri uzronu
adekvatnost odnosa izmeu protestantske etike i kapitalisti
kog duha, Veber traga za istorijskim primerima drutvenog
razvitka koji priblino odgovaraju situaciji koja je postojala
u zapadnoj Evropi poetkom Novog doba i usredsreuje se
na ispitivanje uticaja religioznih inilaca na privredni ivot.
Naravno, u istoriji je nemoguno nai primere koji bi na ide
alan nain zadovoljavali stroge zahteve uzrone analize. Ali,
Veber nije mnogo zabrinut zbog toga. On svesno rtvuje me
todoloki postulat preciznosti u korist realistikog postupka,
u uverenju da je proveravanje polazne pretpostavke mnogo
bolje sprovesti na konkretnim nego na hipotetikim dogaa
jima.
Detaljnim ispitivanjem mnogobrojnih elemenata drutvene
strukture Kine i Indije u periodu koji je prethodio stvaranju
velikih religioznih sistema kcnfuijanstva i hinduizma, Veber
utvruje da je opta situacija u tim zemljama bila isto toliko
povoljna za razvitak kapitalistike privrede kao i u zapadnoj
Evropi u odgovarajuem periodu, to jest na pragu reformacije. U izvesnom pogledu, naroito u sluaju Kine, ak i mno
go povoljnija, kad se sve uzme u obzir. Pa ipak, kapitalizam
se pojavio samo na Zapadu. Zato?
Naravno, kad se kae da je opta drutvena situacija u
Kini, Indiji i zapadnoj Evropi (u odgovrajuim istorijskim
razdobljima) bila priblino podjednako povoljna za razvitak
kapitalistike privrede, onda to ne treba shvatiti tako kao da
je ona bila u dlaku ista i da su svi elementi bili ravnomerno
rasporeeni. Tako, na primer, 24 u Kini je postojala gotovo
neograniena sloboda u privrednom ivotu i saobraaju, bo
gatstvo je bilo na velikoj ceni, tehnika proizvodnje na rela
tivno visokom stupnju, a u dravi je vladao trajan mir posle
23 Taj zadatak je uspeno resio Reinhard Bendix, op. cit., str.
117264.
24 Max Weber, Konfuzianismus und Taoismus, Gesammelte
Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 391, 435, 447, 524, 535536,
529530.
121

epohe velikih unutranjih sukoba i trzavica. U poreenju sa

stanjem u evropskim zemljama, ove okolnosti su bile mnogo
povoljnije za razvitak kapitalistikog naina proizvodnje. Ali,
za razliku od evropskih zemalja, u Kini je bilo i nekih nepo
voljnih okolnosti (dovoljno je samo pomenuti da je pravni
poredak bio nedovoljno razvijen, da je birokratska uprava
imala izrazito patrimonijalne crte i da je novana privreda
bila tek u povoju), dok su na Zapadu delovali neki drugi
inioci kojih nije bilo u Kini, a koji su spreavali kapitalis
tiki razvitak (na primer, feudalna i esnafska zatvorenost i
postojanje najrazliitijih monopola koji ograniavaju trgova
ki saobraaj). Slino i u Indiji. 25 U mnogo emu, Indija je bila
nalik na Kinu, naroito u pogledu razvijenosti zanatske vetine i trgovine. I politika organizacija nije bila mnogo druk
ija od one koja je postojala u Kini. Dodue, Indija ima
svojih osobenosti. Najupadljiviji element drutvene struk
ture u Indiji jesu kaste. Ali kastinski sistem nije oduvek
postojao, i bilo bi pogreno misliti da je on predstavljao glav
nu prepreku kapitalistikom razvitku. U stvari, u vreme stva
ranja velikih religijskih sistema u Indiji je bilo bar isto to
liko drutvene pokretljivosti koliko i u Evropi u srednjem
veku. Kaste predstavljaju krajnji proizvod dugog razvitka.
Problem se sastoji ba u tome zato je u Indiji razvitak otiao
u tom pravcu, a ne u onom kojim se krenulo na Zapadu.
Ali, uprkos tome to su u Kini i Indiji postojale mnoge
okolnosti za koje se na osnovu opteg znanja kojim raspola
emo mora rei da predstavljaju neophodan preduslov kapi
talistike privrede, to nije bilo dovoljno da razvitak privred
nog ivota u tim zemljama stvarno krene tim putem. Cak ni
u Kini, gde je opta konstelacija razliitih inilaca bila naj
povoljnija, nema nieg to bi bilo nalik na moderan kapita
listiki poredak koji danas postoji na Zapadu. Sve to se u
Kini moe nai, to su razni oblici politikog kapitalizma koji
koristi prerogative vlasti u cilju nagomilavanja materijalnog
bogatstva a koji je, po Veberovim recima, esto slavio
prave orgije 26 kao i izvesni oblici trgovakog kapitalizma
koji ivi od pekulacije na tritu. Ali nigde nema ni traga
25

Max Weber, Hinduismus und Buddhismus, Gesammelte

Aufstze zur Religionssoziologie, II, str, 15, 4551, 102103,
26

122

Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, 1, str. 393.

od onoga to je specifino za moderan zapadnoevropski ka

pitalizam koji itavu organizaciju privrednog i drutvenog
ivota postavlja na racionalne osnove, ime se, dakle, moe
objasniti odsustvo kapitalistikog razvitka u Kini i Indiji?
Po Veberovom miljenju, to se moe objasniti samo utir
ajem religioznih inilaca. Jer velike religije starog Istoka
nisu bile u stanju da razviju pozitivan odnos prema radu i
ovozemaljskim stvarima u onom smislu u kome je to uinio
asketski protestantizam, a to je toliko karakteristino za duh
koji proima kapitalistiku privredu. Dok je protestantizam
odbacivao svaku vrstu eudemonizma i hedonizma i u isti mah
potvrivao vrednost predanog i sistematskog rada na uspo
stavljanju Bojeg carstva na zemlji to je tek omoguilo
raskid s tradicionalistikim odnosom prema privrednoj delatnosti i
dobilo svoj najvii izraz u ideji poziva, bez
koje se ne moe zamisliti funkcionisanje modernog kapitalis
tikog privrednog pokreta dotle su konfuijanstvo i hin
duizam samo doprineli uvrivanju tradicionalizma u priv
rednom i drutvenom ivotu. Konfuijanstvo se teko moe
nazvati religijom u pravom smislu reci. Ono nije imalo ni
kakvu metafiziku podlogu, niti se uopte interesovalo za
onozemaljsku sudbinu ovekovu. To je bilo isto ovozemalj
sko i krajnje utilitaristiko uenje koje je bogatstvo, dug i
vot i dobro ime smatralo najviim vrlinama. U okviru ovog
uenja, pozitivan stav prema svetu ukljuivao je i pozitivan
stav prema postojeem drutvenom poretku.. Etiki ideal konfuijanstva sastojao se u racionalnom prilagoavanju svetu,
a ne u racionalnom gospodarenju nad njim. Sa svoje strane,
hinduizam je razvio panteistiko shvatanje sveta koje je u
Indiji oduvek bilo osnovna orijentacija svih religioznih po
kreta, naroito bramanske religiozne filozofije. Dunost sva
kog vernika je da predano vri ono to prilii poloaju koji
zauzima u kastinskom sistemu. Samo na taj nain ovek moe
da pobolja svoje izglede na bolju inkarnaciju u buduem
ivotu. Krajnji ideal je spajanje oveka s bezlinim boan
stvom. Sve ostalo je obina iluzija. Da bi se postigao veni
ivot, treba okrenuti lea svim ovozemaljskim stvarima.
Oigledno, ovaj asketski stav ima spekulativnu i kvijetistiku
podlogu. Tu nema nikakvog zahteva za racionalnim preure
enjem sveta. Nad telom se mora zagospodariti; ali ne zato
123

da bi se ono moglo upotrebiti kao orue za ostvarenje nekog

transcendentnog ideala, ve da bi se nainilo bezopasnim.
Slina shvatanja se mogu nai i u drugim velikim religi
oznim sistemima u Kini i Indiji. Glavni konkurent konfuijanstvu u Kini bio je taoizam. To je bila isto mistika i
kontemplativna religija. U njoj je doao do izraaja krajnje
negativan stav prema ovozemaljskom ivotu i drutvenoj delatnosti uopte, tako da se jedva moe govoriti privrednoj
etici ovog religioznog pokreta. U Indiji je budizam izveo ra
dikalne zakljuke u odnosu na drutveni ivot. To je bio antikastinski pokret koji se suprotstavljao svakoj racionalnoj
privrednoj etici. Polazei od shvatanja da je ovaj svet samo
dolina plaa, budizam je osuivao svaki aktivan dodir s ovo
zemaljskim stvarima. Po Veberu, asketska orijentacija taoizma i budizma ima izrazito onozemaljsko znaenje.
Poto je tako opirno razmotrio etika shvatanja velikih
religija starog Istoka, Veber zakljuuje da je njegova polazna
pretpostavka tana. Protestantska etika je jedina religiozna
etika koja u smisaonom pogledu odgovara kapitalistikom du
hu i jedino je ona mogla da utie na stvaranje modernog ka
pitalizma kao drutveno-ekonomskog sistema. Ukoliko su
etika shvatanja velikih azijskih religija uopte uticala na
privredni ivot, to nije moglo biti u pravcu racionalizacije
privrede koji odgovara modernom kapitalistikom razvitku.
Jer stav ovih religija prema postojeem privrednom i dru
tvenom poretku bio je sasvim konzervativan. 27 Tu nije bilo
nieg to bi podsticalo na revolucionaran preobraaj stvarno
sti da se putem racionalnog i sistematskog rada ostvari
jedan transcendentan ideal. teta je samo to je Veber tako
malo vodio rauna svojoj osnovnoj ideji prilikom prouava27

Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 512536,

II, str. 363378. To to je krajem prolog i poetkom ovog veka
Japan usvojio zapadnoevropski stil ivota i kapitalistiki nain
proizvodnje i to se poslednjih godina u nizu azijskih i afrikih
zemalja opaaju sve jae tenje ka racionalizaciji drutvenog i
privrednog ivota, nije nikakav dokaz protiv Veberovog gledita.
Jer Veber tvrdi samo da je protestantska etika odigrala vanu
ulogu u procesu spontanog stvaranja kapitalistikog duha i ka
pitalistikog naina proizvodnje, a ne da je ona neophodon uslov
prilikom usvajanja gotovih racionalnih i kapitalistikih oblika.
Opirniji komentar na Sorokinov prigovor u vezi s Japanom daje
Talcott Parsons, op. cit., str. 552, 1

124

nja starog jevrejstva (naroito s obzirom na dalekosene im

plikacije etikog racionalizma starozavetnih proroka) i to
nije stigao da razmotri privrednu etiku islama i neprotestantskih grana hrianstva. Jer kod svih pomenutih religija na
lazimo izvesna shvatanja za koja se s pravom moe pretpo
staviti da su daleko manje mogla nepovoljno uticati na kapi
talistiki razvitak nego shvatanja velikih religija starog Istoka.
Ovo pogotovo vai za staro jevrejstvo i razne hrianske veroispovesti, budui da kod njih dominira vera u jedan transcen
dentan ideal i da je tenja za preureenjem sveta putem
asketskog delovanja njihova manje ili vie zajednika podlo
ga. Izgleda da je i sam Veber bio duboko svestan svetskoistorijskog znaaja starojevrejske profetije, kad je u uvodu
svog spisa Staro Jevrejstvo28 istakao da etika shvatanja koja
su nastala u Palestini oznaavaju prekretnicu u kulturnom
razvitku oveanstva i predstavljaju osnov svih etikih shva
tanja u Evropi i na bliskom Istoku.
Ali bez obzira na ovaj nedostatak, treba rei da Veberovo
posredno dokazivanje uzrone veze izmeu asketskog prote
stantizma i kapitalistikog duha spada u najjae delove nje
govih konkretnih istorijsko-sociolokih prouavanja. Ono daje
snanu podrku njegovoj polaznoj pretpostavci. U punom smi
slu rei, to je obrazac naune analize drutvene uzronosti. To
to Veber nije uspeo da kae nita odreenije tome koliki
je udeo protestantske etike u stvaranju kapitalizma kao dru
tveno-ekonomskog sistema (i to procentualno, u odnosu pre
ma drugim iniocima koji su takoe povoljno uticali u istom
pravcu), nimalo ne umanjuje vrednost njegovih rezultata. Jer
u pitanjima takve vrste, to jest kad je re jednoj konkret
noj drutveno-istorijskoj pojavi koja je proizvod dejstva najrazliitijih inilaca, mera uticaja se teko moe izraziti po
mou brojeva. ak se moda uopte ne moe izraziti. To je
dobro znao i sam Veber, pa se zadovoljavao time to je tvrdio
da je uticaj protestantske etike, po njegovom dubokom ube29
enju, morao biti vrlo veliki.
28

Max Weber, Das antike Judentum, Gesammelte Aufstze

zur Religionssoziologie, III, str. 67. Vidi i Talcott Parsons, op.
cit., str. 575576.
29
Max Weber, Antikritisches Schlusswort zum 'Geist des Ka
pitalismus', loc. cit., str. 598.
125

VEBEROVA KRITIKA ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA

Na ovom mestu treba samo u nekoliko rei razmotriti je
dno pitanje koje je ranije davalo povoda mnogobrojnim ne
sporazumima, a koje je u izvesnom smislu bitno za razumevanje Veberovog sociolokog shvatanja. Re je, naravno,
ulozi idejnih inilaca u drutvenom ivotu. Po jednom gleditu
koje se i dan-danas moe uti, a koje obino uzima za primer
studiju Protestantska etika i duh kapitalizma, Veberovo shvatanje drutva i istorije je u osnovi idealistiko i, utoliko, su
protno duhu i slovu Marksovog materijalistikog shvatanja.3*
Za razliku od Marksa, koji je pridavao najveu vanost eko
nomskim i tehnikim iniocima, Veber je iao obrnutim pu
tem; on je polazio od toga da su idejni inioci glavna pokre
taka snaga drutvenog i istorijskog razvitka. Suvino je na
voditi ovde imena danas ve gotovo sasvim zaboravljenih pi
saca koji su prvi skrenuli panju na tobo korenitu razliku
izmeu Veberovog i Marksovog gledanja na problem drutve
ne uzronosti. Vie posredno nego neposredno, kod nas je ovo
gledite izneo Slobodan Jovanovi u svojoj sjajno napisanoj,
ali u mnogo emu jednostranoj raspravi Marksu u kojoj je
bez ikakvih ubedljivih razloga koji bi to opravdavali, Vebera
svrstao meu antimarksiste. 3 1 Inae, u marksistikoj publi
cistici se ovo gledite esto nekritiki ponavlja, i to kako kod
nas tako i na strani.
Meutim, gledite koje u Veberu vidi predstavnika ide
alistikog shvatanja istorije nema nikakvog osnova. Ono je
posledica nerazumevanja ili nedovoljnog poznavanja Vebe
rovog dela. Jer, mada je sam Veber esto naglaavao da nje
gova istorijsko-socioloska prouavanja velikih svetskih re
ligija sadre pozitivnu kritiku istorijskog materijalizma
tavie, on je pod tim nazivom drao i jedan kurs na uni30

Koliko je sam Veber doprineo tome da se njegovo shvatanje

protumai u antimarksistikom smislu, pokazao je Karl Lwith,
loc. cit., str. 207214. Uz izlaganje u tekstu, vidi i H. Stuart Hu
ghes, Consciousness and Society; The Reorientation of European
Social Thought 18901930 (New York: Vintage Books, 1961), str.
316318.
31
Slobodan Jovanovi, Marks, Iz istorije politikih doktrina
(Beograd: Geca Kon A. D., 1935), str. 627. Slino i Veljko Kora,
Marks i savremena sociologija (Beograd: Kultura, 1962), str.
310311.
126

32

verzitetu u Beu njemu nikad nije padalo na pamet da

u celini ospori vrednost Marksovom stanovitu. Jo manje je
hteo da, nasuprot Marksu, stvori neku idealistiku teoriju
istorije. Smisao Veberove tvrdnje da su odreena religiozna
shvatanja doprinela razvijanju i uvrenju kapitalistikog
naina proizvodnje nije u tome da je religija krajnji uzrok
svih drutvenih pojava. Na jednom mestu, Veber ak izriito
odbacuje svaku pomisao da je reformacija stvorila moderni
(kapitalizam kao drutveno-ekonomski sistem. Isto tako, on
nigde ne kae da je kapitalistiki duh mogao nastati samo
pod uticajem protestantske etike i da nikakvi drugi inioci
sem religioznih nisu uticali na stvaranje modernog kapitali
zma. U stvari, takvo tumaenje bilo bi protivno osnovnom
metodolokom principu koji je Veber proklamovao na po
etku drugog perioda svog stvaranja i koga se manje ili vie
dosledno pridravao i u svojim najranijim radovima. Suprot
no pomenutom gleditu, Veber nije verovao da ideje vladaju
svetom, a najmanje mu je bila bliska pomisao da se sve dru
tvene pojave u potpunosti mogu objasniti pomou jednog
jedinog inioca. On je odve dobro vladao nepreglednim istorijskim materijalom da bi mogao biti sklon ma kakvom
naivnom uproavanju.
Sve to je Veber imao na umu kad je priao prouavanju
odnosa izmeu religije i drutva, svodi se na ovo: da su ide
alni interesi isto toliko vana i mona poluga ljudskog delanja
kao i materijalni interesi. 33 Pogotovo kad neki sistem religioz
nih shvatanja kanalie te interese u odreenom pravcu. U tom
smislu, Veber postavlja sebi tano odreen zadatak. Njega
interesuje kakav je uticaj na privredni ivot imala injenica
da su u 16. i 17. veku privrenici protestantskog pokreta bili
snano zaokupljeni pitanjem spasenja. Ili, drugim recima, on
hoe da utvrdi u kojoj su meri izveseni specifini religiozni
32

Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tbingen:

J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 617.
33
Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 252:
Interessen (materielle und ideelle), nicht: Ideen, beherrschen
unmittelbar das Handeln der Menschen. Aber: die 'Weltbilder',
weiche durch 'Ideen' geschaffen wurden, haben sehr oft als Wei
chensteller die Bahnen bestimmt, in denen die Dynamik der
Interessen das Handeln fortbewegte. Nach dem Weltbild richtete
sich ja: 'wovon' und 'wozu' man 'erlst' sein wollte und nicht
zu vergessen: konnte.
127

interesi uticali na stvaranje i irenje kapitalistikog duha.

Pri tom, njemu je bilo jasno da objanjenje do koga se na
taj nain moe doi mora biti parcijalno i jednostrano. Po
njegovom miljenju, protestantizam nije uzrok kapitalizma,
ve samo jedan od uzroka izvesnih njegovih sastavnih delova.
Prema tome, pitanje nastanka kapitalizma kao drutveno-ekonomskog sistema Veber i dalje ostavlja otvorenim,
Naravno, to ne znai da je Veber naelno odustajao od
potpunijih i svestranijih zahvata prilikom prouavanja geneze
modernog kapitalizma, niti da je greio kad se ograniavao na
ispitivanje uticaja religioznih inilaca na kapitalistiki raz
vitak. Sa metodoloke strane, njegov postupak je bio sasvim
ispravan. S obzirom na strahovitu isprepletenost uzajamnih
uticaja izmeu materijalne osnove, drutvenih i politikih
oblika organizacije i duhovnih sadraja u periodu reformacije,
drukije se i nije moglo postupiti. Nauno objanjenje uvek
ima apstraktno-analitiki karakter. Ako se uopte hoe da
doe do nekih rezultata uzronoj relevantnosti izvesnih i
nilaca za objanjenje neke pojave koja nas interesuje, onda
se ne moe odjednom poi u svim pravcima, ve se mora
izabrati jedan. Uostalom, na zavretku svoje studije Prote
stantska etika i duh kapitalizma Veber ocrtava itav program
za dalja istraivanja u vezi s pitanjem koje je pokrenuo. 3 4 On
kae da bi u cilju odmeravanja veliine uticaja asketskog
protestantizma na nastanak kapitalistikog naina proizvodnje
trebalo dalje ispitati ulogu humanistikog racionalizma i nje
govih ivotnih ideala, zatim ulogu filozofskog i naunog po
gleda na svet t kao i ulogu tehnikog razvitka i drugih kul
turnih inilaca. S druge strane, trebalo bi ispitati zaetke
ovozemaljske askeze u srednjem veku i detaljno razmotriti
promene koje je asketski protestantizam pretrpeo sve do svog
rastvaranja u istom utilitaristikom individualizmu. Najzad,
trebalo bi ispitati koliko su drugi drutveni, ekonomski i
kulturni inioci uticali na nastanak i irenje same protestant
ske askeze. Tek posle tog moe se dati potpunije objanjenje
zato se kapitalistiki duh javio na Zapadu i zato je, naporetio sa irenjem ovog duha, dolo do uspostavljanja kapitali
stikog drutvenog i privrednog poretka.
34

128

Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, I, str. 204205.

Kao to se vidi, Veber se klonio dogmatizma i doktrinarstva svake vrste. Zajedno s mnogim drugim velikim misli
ocima i pobornicima pozitivistikog shvatanja nauke i naune
delatnosti, on je smatrao da metafizikim konstrukcijama
nema mesta u nauci. Suprotno gleditu koje smo gore pomenuli, Veber nije verovao u prednost idealistikog nad ma
terijalistikim pogledom na drutvo i ljudsku istoriju. tavie, bio je strahovito nepoverljiv prema Hegelu i njegovim
sledbenicima i imao je malo potovanja za one koji religio
znim ili nekim drugim spiritualnim iniocima objanjavaju
sve i svata. Po njegovom miljenju, nauka moe i treba da
ispituje pojave sa razliitih strana, ali se mora uvati od toga
da bilo koje stanovite pretvori u apsolutan princip uzronog
objanjenja. Jer, mada sve pojave mogu biti uslovljene i onim
specifinim iniocem kojem jedno stanovite pridaje najveu
vanost, teko je pretpostaviti da ima takvih pojava koje su
uslovljene samo tim jednim iniocem. U pitanju su alter
nativni, a ne ekskluzivni uzroni nizovi. U tom smislu, Veber
kae da je traganje za religioznim osnovama moderne kapi
talistike privrede samo jedan u nizu mogunih i oprav
danih naina prilaenja, kao to i traganje za ekonomskim
uzrocima reformacije predstavlja jedno od mnogobrojnih sta
novita koje se moe usvojiti, pre ili posle nekih drugih. 35
Posmatran iz ovog ugla, Veberov stav prema Marksu bio je
vie pozitivan nego kritian. Ali, u svakom sluaju, to nije
bio neprijateljski stav. Po Veberu, Marks je uinio veliku
stvar kad je priao prouavanju drutvenih i kulturnih po
java sa ekonomskog stanovita. Time je postavio jedan heu
ristiki princip od izvanredne vanosti. Ali, dosledno svom
osnovnom naunom uverenju, Veber se kritiki odnosio pre
ma svakom preteranom uvaavanju ekonomskog stanovita.
Po njegovom miljenju, Marksov princip je parcijalan i je
dnostran, kao i svaki drugi moguan heuristiki princip. Ma
koliko bio vaan i plodan, on nema apsolutnu vrednost. Eko
nomija nije klju kojim se mogu otvarati sva vrata. To je
ono to je karakteristino za Veberov stav prema materija
listikom shvatanju istorije.
35

Ibidem, str. 205206.

9 Sociologija Maksa Vebera

129

U stvari, Veber se samo bunio protiv dogmatikih zastra

njivanja izvesnih Marksovih sledbenika koji su pokuavali da
na krajnje uproen i shematski nain objasne itavu istoriju
pomou ekonomije. Ali, kao to je poznato, od takvih sled
benika se i sam Marks ograivao. Utoliko, treba rei da Veberova kritika uopte ne pogaa tvorca istorijskog materija
lizma. Jer dogmatizam i doktrinarstvo nisu odlike Marksovog
naina miljenja.

VI. DRUTVENA STRUKTURA

I ORGANIZACIJA
METODOLOKO STANOVITE
Kao to je svoje objanjenje porekla modernog kapitali
zma zasnovao na uporednoj obradi ogromnog istorijskog ma
terijala, tako je i svoje shvatanje strukture i organizacije
modernog evropskog drutva Veber izgradio na irokoj uporedno-istorijskoj podlozi. U nastojanju da to dublje i pot
punije shvati i objasni postojei drutveni poredak u kome
je, kao to smo ranije ve rekli, video neto jedinstveno i
izuzetno Veber je stalno proirivao svoj uporedno-istorijski horizont. Bio je vrsto uveren da se samo na taj nain,
to jest poreenjem odabranih drutveno-istorijskih situacija
s postojeim drutvenim odnosima i oblicima, i to pre svega
u cilju isticanja razlike i suprotnosti izmeu njih, moe ot
kriti ono to je najvanije za razumevanje epohe u kojoj i
vimo. Utoliko, treba rei da izmeu Veberove analize uticaja
religioznih inilaca na drutveni ivot i njegovog prouavanja
strukture i institucionalnih osnova modernog kapitalistikog
drutva postoji neraskidiva veza i u metodolokom pogledu. 1
Izmeu ostalog, ova dva glavna dela Veberove sociologije po
vezuje i njihova prevashodno uporedno-istorijska orijentacija.
Pa ipak, uprkos tome to uporedno-istorijsko prilaenje
predstavlja zajedniku podlogu svih Veberovih sociolokih
prouavanja modernog kapitalistikog drutva, prava priro
da i stvarni domaaj ovog metodolokog principa nisu pod
jednako vidljivi u oba pomenuta sluaja, a ni sam Veber,
kako izgleda, nije bio do kraja dosledan u sprovoenju svoje
1
Tako i Talcott Parsons, Introduction, Max Weber: The
Theory of Social and Economic Organization, Translated by A. M.
Henderson and Talcott Parsons (Glencoe, 111.: The Free Press,
1947), str. 78.

130

9*

131

metodoloke zamisli: dok je na jednoj strani jasno stavio do

znanja kako treba razumeti njegovo stanovite, dotle je na
drugoj ostavio mesta raznovrsnim nagaanjima. Pre nego to
pokuamo da odredimo opti okvir i smernice Veberovih
uporedno-istorijskih prouavanja drutvene strukture i orga
nizacije, podsetimo jo jednom na metodoloko stanovite ko
jim se on rukovodio u svojoj sociologiji religije.
Osnovni problem koji je Veber nastojao da rei pomou
svojih uporedno-istorijskih prouavanja velikih svetskih re
ligija bio je izrazito teorijske prirode. Mada nema nikakve
sumnje da Veberova studija Protestantska etika i duh kapi
talizma predstavlja znaajan doprinos razumevanju istorij
skih okolnosti koje su uticale na nastanak modernog kapita
lizma, njen znaaj nije samo u tome. Bar isto toliko je zna
ajno i to to je preko nje Veber skrenuo panju na izvesne
idejne inioce koji su od izvanredne vanosti za razumevanje
ljudskog drutva uopte. Da je to tano, vidi se i po tome
kako je Veber nastavio svoje prouavanje religioznih osnova
kapitalistike privrede. Umesto da se upusti u sve detaljnije
i detaljnije ispitivanje specifinih istorijskih okolnosti koje
su dovele do stvaranja modernog kapitalistikog drutva, on
je krenuo sasvim drugim putem. Poeo je da traga za istorijskim situacijama koje priblino odgovaraju situaciji u
Evropi na pragu reformacije i usredsredio se na razmatra
nje drutvenih posledica razliitih religioznih shvatanja. U
punom smislu rei, Veberova uporedno-istorijska prouava
nja velikih svetskih religija predstavljaju instrument teorij
skog zakljuivanja. Pomou njih, Veber je hteo da postigne
neto sasvim odreeno da izdvoji jedan odreeni inilac
iz ireg spleta drutvenih inilaca i da proveri njegovu uz
ronu relevantnost pod razliitim uslovima. U tome se on u
potpunosti pridravao shvatanja koje je razvio u svom me
todolokom programu, a kome se ni dan-danas ne moe nita
prigovoriti. Jer do zakljuka uzronoj relevantnosti bilo
kog inioca moe se doi samo prouavanjem sluajeva koji
su slini u jednom a razliiti u nekom drugom pogledu.
Meutim,
Veberova uporedno-istorijska
prouavanja
strukture i organizacije modernog evropskog drutva nema
ju ovako jasno i u osnovi jednostavno teorijsko znaenje.
Pojmovi klase, stalea i kaste, koji zauzimaju sredino mesto
u Veberovom analitikom aparatu za prouavanje drutvene
132

strukture, kao i pojmovi harizme, racionalne i tradicionalne

vlasti, koji slue kao osnovna analitika sredstva za proua
vanje drutvene organizacije, sadre mnoge elemente koji ote
avaju pravilno tumaenje. I pored toga to je bio temeljno
logiki i metodoloki obrazovan, Veber nije umeo da jasno
razgranii dve razliite ravni pojmovne obrade drutvenoistorijskog materijala, tavie, dao je povoda da se njegovo
shvatanje protumai u smislu teorije unilinearnog drutve
nog razvitka 2 . Taj utisak se dobija ve u vezi s tim
kako je on odredio pojmove klase i stalea. Po nekim
karakteristinim formulacijama, reklo bi se da su ovi poj
movi pre svega zamiljeni kao konkretno-istorijske kate
gorije i da je staleki poredak i klasno diferenciranje Veber
prvenstveno shvatio kao dva tipina stupnja u razvitku ljud
skog drutva. Ali taj utisak jo vie pojaava Veberovo shva
tanje institucionalizacije drutvene moi, a naroito to kako
je on gledao na sudbinu harizmatskih pokreta u istoriji i to
je strukturu i dinamiku razliitih sistema drutvene organi
zacije pre svega posmatrao sa stanovita racionalizacije.
U stvari, ovakvo tumaenje uporedno-istorijske orijentaci
je Veberovog shvatanja drutvene strukture i organizacije ne
ma dovoljno opravdanja. Veber nije bio nikakav pobornik evolucionizma u sociologiji, niti je uopte verovao da ljudsko dru
tvo napreduje od niih oblika ka viim. Prezajui od mogu
nosti da se heuristiki principi pretvore u metafizike dogme,
on se klonio svakog filozofskog tumaenja istorije 3 . Mada je
duboko uvaavao izvesne osobene crte zapadne kulture, on
nije bio fanatiki pristalica racionalizacije drutvenog ivota.
Nigde u svojim radovima on nije rekao da zapadno drutvo
predstavlja najvii stupanj u istoriji oveanstva, ni izriito
2
Uz ovo i dalje, vidi . . Gerth and C. Wright Mills, Intro
duction, From Max Weber: Essays in Sociology (New York:
Oxford University Press, 1947), str. 51, i Hans Freyer, Soziologie
als Wirklichkeitswissenschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner,
1930),
str. 156157, 266267.
3
U tom pogledu, karakteristino je jedno mesto iz njegovog
najvanijeg dela iz prvog perioda stvaranja: Das Kontinuum der
mitellandisch-europischen Kulturentwicklung kannte bisher we
der abgeschlossene 'Kreislaufe' noch eine eindeutig orientierte
'gradlinige' Entwicklung, Max Weber, Agrarverhltnisse im
Altertum, Gesammelte Aufstze zur Sozial- und Wirtschaftsge
schichte (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 278.

133

ni preutno. ak bi se moglo rei da je Veber imao vrlo raz

vijena ula za tamne strane modernog razvitka i da je prili
kom prouavanja pojedinih drutvenih procesa i oblika, na
roito razliitih sistema drutvene organizacije, pre svega na
stojao da otkrije unutranje klice koje vode propasti. Ali, na
ravno, to ga nije navelo da istoriju shvati kao proces kvare
nja i nazadovanja. U skladu sa svojim shvatanjem da vrednosnim sudovima nema mesta u nauci, on se ustruavao od
filozofskih uoptavanja. Gotovo sa sokratovskom ironijom,
tvrdio je da se nimalo ne razume u filozofiju. Uostalom, ve
u jednom od svojih prvih radova iz drugog perioda stvara
nja, u lanku Roer i Knis i logiki problemi istorijske eko
nomske nauke, on je podvrgao otroj kritici teoriju unilinearnog drutvenog razvitka 4 i bilo bi, doista, udno da je na
knadno ipak usvojio neku varijantu shvatanja koje je prvo
bitno tako energino odbacio.
Kao to se vidi, Veberova uporedno-istorijska prouava
nja strukture i organizacije modernog evropskog drutva sa
mo prividno podravaju evolucionistiko stanovite. Koliko
god bilo tano da je svojim nebriljivim izlaganjem sam Ve
ber najvie doprineo stvaranju pogrenog utiska, situacija
ipak nije tako beznadena kao to na prvi pogled izgleda, tavie, osnovna ideja kojom se on rukovodio kad je priao pro
uavanju drutvene strukture i organizacije na uporedno-istorijski nain moe se relativno lako otkriti. Dovoljno je samo
setiti se toga kakvu je ulogu Veber pridavao idealnotipskom
metodu u prouavanju drutvene stvarnosti. Kao to smo u
jednom ranijem odeljku ve istakli, on je bio miljenja da
su opti pojmovi neophodno pomono sredstvo naune ana
lize i da se bez njih ni u sociologiji ne moe postii nita.
Ba zbog toga to sociologija ima za zadatak da razume i
objasni postojeu drutvenu stvarnost, ona mora stvoriti po
seban kategorijalni aparat, da bi u nepreglednoj masi pojedi
nosti uopte mogla da odvoji ono to je bitno od onoga to
je sporedno. I poto se u drutvenom ivotu na najrazliitije
naine ukrtaju racionalna stremljenja s iracionalnim pobu
dama, to znai da sve drutvene pojave predstavljaju manje
4

Max Weber, Rscher und Knies und die logischen Probleme

der historischen Nationalkonomie, Gesammelte Aufstze zur
Wissenschaftslehre (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922),
str. 4042.
134

ili vie srenu meavinu raznorodnih elemenata, socioloki

pojmovi moraju imati idealnotipski karakter. Dodue, Veber
nije uvek vodio dovoljno rauna ovom dvostrukom zadatku
sociologije u svim fazama svog stvaranja. Ali sistem sociolo
kih kategorija koji je stvorio pred kraj ivota pokazuje ko
liko mu je leala na srcu teorijska strana pitanja.
Velika je teta to nijedno od pomenutih analitikih sred
stava za prouavanje drutvene strukture i organizacije Ve
ber nije uneo u svoj pojmovno-teorijski sistem. Da je to ui
nio, bilo bi mnogo lake izloiti i razmotriti njegovo sociolo
ko shvatanje u celini i mnoge tekoe u tumaenju bile bi
izbegnute. Ipak, treba rei da je i u okviru svojih uporednoistorijskih prouavanja strukture i organizacije modernog ev
ropskog drutva Veber dovoljno jasno nagovestio da klase,
stalei i kaste nisu nikakvi primeri konkretnih istorijskih
oblika drutvene slojevitosti, ve apstraktno-analitike kate
gorije, to jest pojmovi koji upuuju na izvesne inioce koji
uvek i svugde, u svim istorijskim epohama, mogu uticati na
obrazovanje irih, kolektivnih oblika u drutvenoj strukturi,
ba kao to je na tolikim mestima izriito utvrdio da isti ti
povi legitimne vlasti oznaavaju izvesne mogune oblike dru
tvene organizacije koji se u konkretnim istorijskim situaci
jama uvek javljaju u kombinaciji s drugim oblicima. U tom
smislu treba razumeti i mnoga Veberova preutna upozore
nja. Moda najveu podrku tumaenju koje ovde predlae
mo 5 daje okolnost to je Veber stalno iznova tragao za racio
nalnim elementima u Kini, Indiji, Egiptu i drugim velikim
kulturama koje je prouavao i to je tako neumorno otkri
vao karakteristine crte harizme i tradicionalizma u zapad
nom svetu.
Da bismo to jasnije pokazali u emu se sastoji najvaniji
i najtrajniji deo Veberovog doprinosa savremenoj sociologi
ji, ovde se ne moemo zadravati na svim pojedinostima nje
gove uporedno-istorijske analize modernog kapitalistikog dru
tva. U cilju to vee utede prostora, najpre emo kritiki
razmotriti Veberov pojmovno-teorijski aparat za prouava
nje drutvene strukture i organizacije. Naravno, pri tom mo5

Slino gledite zastupa Reinhard Bendix, Max Weber: An

Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc.,
1960), str. 326329.
135

ramo zanemariti neiscrpno bogatstvo konkretnog materijala

na kome Veber demonstrira nain upotrebe ovog aparata.
Tek u poslednjim odeljcima emo se malo ire pozabaviti Veberovom dijagnozom drutvene situacije u periodu pred i ne
posredno posle prvog svetskog rata.
DIMENZIJE DRUTVENE SLOJEVITOSTI
Svoje shvatanje drutvene strukture Veber je izloio na
sasvim fragmentaran i nepotpun nain. U izvesnim takama,
on ak nije ni dovoljno jasno rekao ono to je imao na umu.
Pa ipak, mnogi savremeni poznavaoci Veberove sociologije
smatraju da njegovo shvatanje ima trajnu vrednost i da pred
stavlja najbolji, najiri i najadekvatniji okvir za socioloko
prouavanje drutvene strukture 6 . Istini za volju, treba rei
da to nije opte miljenje. Ima i danas pisaca koji tvrde da
je shvatanje drutvene strukture jedan od najslabijih delova
Veberove sociologije7. Bilo kako mu drago, injenice govore
da je Veber najvie uticao na savremenu sociologiju ba svo
jim shvatanjem drutvene strukture. Naravno, to ne znai da
savremena sociologija nije otila ni korak dalje od Vebera i
da niko drugi sem njega nije doprineo stvaranju i razvijanju
pojmovno-teorijskog aparata za prouavanje drutvene struk
ture. Tako to mogao bi da pretpostavi samo onaj koji ne
poznaje dovoljno ni istoriju sociologije ni sadanje stanje u
sociolokoj teoriji. Meutim, ovde ne moemo izlagati Veberovo shvatanje u celini, niti moemo podrobnije razmatrati
kakvu je ulogu ono odigralo u razvitku sociolokih shvatanja drutvenoj strukturi. Jo manje moemo uzeti u siste
matsko pretresanje problem drutvene nejednakosti, koji lei
6
Vidi, na primer, sledee radove: Kurt B. Meyer, The Theory
of Social Classes, Transactions of the Second World Congress
of Sociology, II (London: International Sociological Association,
1954), str. 332; Milton Gordon, Class in American Sociology
(Durham. N. C: Duke University Press, 1958), str. 15; C. Wright
Mills (ed.), Images of Man: The Classic Tradition in Sociological
Thinking (New York: George Braziller, 1960), str. 13.
7 Zanimljivo je da takvo miljenje zastupa i Pitirim Sorokin,
mada je njegovo shvatanje drutvene strukture u osnovi veberovsko. Vidi Pitirim Sorokin, Society, Culture and Personality
(New York: Harper and Brothers, 1947), str. 271.

136

u osnovi svih raspravljanja drutvenoj strukturi. Kratkoe

radi, zadraemo se samo na onim pitanjima koja su u teo
rijskom pogledu najvanija. Ali najpre valja nainiti neko
liko optih napomena. To moe samo da olaka razumevanje
irih, filozofskih osnova Veberovog shvatanja.
Otkad postoji ljudsko drutvo, postoje i drutveno prizna
te razlike izmeu ljudi. Podela drutva na klase ili slojeve
koji zauzimaju razliite poloaje u drutvenoj strukturi je
gotovo univerzalna pojava ljudske istorije 8 . U razliitim tipo
vima drutvene organizacije nejednakost izmeu ljudi je ma
nje ili vie otro izraena, ali svuda bez izuzetka ona ima
relativno trajne oblike. Naravno, drutvena nejednakost nije
isto to i nejednakost izmeu ljudi u fizikim ili intelektual
nim sposobnostima, mada donekle stoji u vezi s njom. U pi
tanju su razlike koje ljudi stiu zahvaljujui tome to ive u
odreenom drutvu. Razvrstavanje ljudi u odreene klase ili
slojeve zasniva se na izvesnim drutvenim merilima, a ne na
njihovim prirodnim ili biolokim osobinama. Nijedno dru
tvo koje je dosad postojalo ili postoji u svetu, izuzev moda
donekle najprostije oblike prvobitnih plemenskih zajednica,
nije bilo potpuno homogeno. Samo u utopistikim romanima
postoje drutva u kojima su ljudi potpuno izjednaeni u dru
tvenom pogledu. Razlike koje drutvo uspostavlja ogledaju
se u tome to ljudi vre razliite funkcije u drutvenoj podeli
rada, zauzimaju razliite poloaje na lestvici drutvene hije
rarhije i u razliitom stepenu uestvuju u raspodeli najvie
cenjenih drutvenih dobara i usluga. Time to stvara razlike
izmeu pojedinih drutvenih poloaja, svako drutvo sankcionie neki oblik nejednakosti izmeu ljudi.
Poto se podela drutva na klase ili slojeve javlja gotovo
u svim istorijskim epohama, sasvim je razumljivo to su ve
i oni koji su prvi poeli da razmiljaju drutvu i naelima
drutvene organizacije obratili panju na ovu pojavu. Moe
se bez preterivanja rei da je problem drutvene nejednako
sti oduvek bio u sreditu svih filozofskih i politikih raspra
vljanja drutvenim pojavama. Jo od antikog doba, za pro
blem drutvene nejednakosti su se ivo interesovali filozofi
i politiki reformatori najrazliitijih pravaca i ubeenja. ta8
Vidi Ralf Dahrendorf, Veber den Ursprung der Ungleichheit
unter den Menschen (Tbingen: J.C.B. Mohr/Paul Siebeck, 1961).

137

vie, nema nijednog znaajnijeg mislioca iz blie ili dalje pro

losti kome je izmakla iz vida injenica da u svim drutvima
postoje manje ili vee razlike izmeu ljudi i koji je propu
stio da na neki nain zauzme stav prema toj injenici, bilo
pozitivan ili kritiki. To jasno pokazuje da problem drutve
ne nejednakosti spada u red najdubljih, ali i najteih i najzamrenijih problema koji se mogu postaviti u vezi s ovekom i njegovim poloajem u drutvu. Jer ovde se sustiu
mnogobrojna pitanja koja nisu samo od teorijske, ve i od
dalekosene praktike vanosti.
Istorijski gledano, nastanak sociologije kao posebne dru
tvene nauke pada u vreme definitivnog uspostavljanja kapi
talistikog naina proizvodnje i podudara se s prvim pokua
jima sistematskog prouavanja novonastale drutveno-istorijske situacije 9 . Nad kolevkom sociologije bilo je ispisano
saznanje da je moderno drutvo koje je izgraeno na ideali
ma francuske revolucije, u stvari, klasno drutvo, to jest da
je feudalni sistem staleke hijerarhije u njemu samo zamenjen novim oblicima nejednakosti izmeu ljudi. Ali i u ka
snijem razvitku sociologije problem drutvene nejednakosti
zauzima vidno mesto. Koliko god da je u meuvremenu iz
gubila otricu drutvene kritike i smisao za racionalno procenjivanje postojeih drutvenih odnosa to se najbolje
vidi po tome da je izraz drutvena nejednakost, u kome se
jasno osea prizvuk osude, postepeno zamenjen neutralnim
izrazom drutvena slojevitost sociologija nikad nije pot
puno napustila prvobitno polje svojih interesovanja. Uprkos
pomeranju naglaska sa filozofsko-istorijskog na nauno prilaenje drutvenoj stvarnosti, u njoj su se trajno odrali oni
podsticaji koji su uslovili njen nastanak. I u tome nema ni
eg to bi bilo udno. Pojam drutvenog poloaja je osnovno
analitiko orue sociologije ili, ako se tako hoe, to je jedna
od glavnih taaka u koordinatnom sistemu sociolokog nai
na miljenja.
9

Tako i Barrington Moore, Jr., Strategy in Social Science,

Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.: Harvard
University Press, 1958), str. 113. Vidi i Herbert Marcuse, Reason
and Revolution: Hegel and the Rise of Social Theory (New York:
Oxford University Press, 1941), str. 251257, 273276, 285287,
320322.
138

Mada je drutvena misao vrlo rano otkrila da se sve dru

tvene razlike izmeu ljudi u krajnjoj liniji svode na razlike
u materijalnom bogatstvu i pogodnostima za sticanje dohot
ka ili, drugim reima, da je privatna svojina uzrok podele
drutva na klase ili slojeve koji zauzimaju razliite poloaje
u drutvenoj strukturi, ipak se ekonomsko tumaenje dru
tvene nejednakosti obino vezuje za ime Karla Marksa. To
nije nimalo sluajno. Jer Marks je prvi uzdigao ovo otkrie
na stepen opteg principa i zahvaljujui njemu ono je po
stalo poznato u itavom svetu, kako kao arite teorijskog
miljenja, tako i kao orue revolucionarnog delovanja 10 . Do
due, Marks nigde nije na sistematski nain pokazao kako i
pod kojim uslovima razlike u ekonomskim interesima dovo
de do podele drutva na klase, ma koliko da se za sve to je
napisao s pravom moe rei da je u neku ruku povezano s pi
tanjem stvaranja i borbe izmeu klasa. Kako izgleda, on je
to nameravao da uini u poslednjoj knjizi Kapitala. Ali u to
me ga je pretekla smrt. Rukopis glave posveene drutvenim
klasama prekida se posle nepune stranice, tek poto je nagovetena tema izlaganja.
Pa ipak, Marksovo shvatanje je lako rekonstruisati. Treba
se samo drati vornih taaka koje povezuju mnogostruke
niti njegove analize kapitalistikog drutva. Po Marksovom
miljenju, drutvene klase se javljaju sa porastom proizvod
nih snaga, proirenjem drutvene podele rada, nagomilava
njem bogatstva i uspostavljanjem privatne svojine. Ukratko,
Marks tvrdi da se podela drutva na klase osniva na svojinskim odnosima u oblasti proizvodnje. U istoriji oveanstva
Marks razlikuje nekoliko osnovnih tipova drutvene organi
zacije, prema nainu proizvodnje koji u njima preovlauje.
U svakom od tih tipova drutvene organizacije postoji odre
en sistem drutvenih odnosa koji uvruje dati nain raspodele svojine nad sredstvima za proizvodnju. Po Marksu, kla
sna podela drutva ima oblik dihotomne podele. U svakom
drutvu postoje dve osnovne klase koje imaju suprotne inte
rese. Ove dve klase se razlikuju po mnogim obelejima: jed10

Na razne naine, to se istie u mnogim radovima objavlje

nim u zborniku: Reinhard Bendix and Seymour . Lipset (eds.),
Class, Status and Power: A Reader in Social Stratification (Glencoe, 111.: The Free Press, 1953).
139

na od njih je bogata, druga je siromana; jedna uiva veliki

drutveni ugled, druga obavlja delatnosti koje se u drutvu
malo cene; jedna poseduje veliku drutvenu mo i presudno
utie na razne drutvene procese i odnose, druga je nemona
i manje ili vie zavisi od one prve. Ali u osnovi svih ovih dru
tvenih razlika nalazi se jedan inilac koji je od presudnog
znaaja svojina nad sredstvima za proizvodnju.
Vratimo se sad na Vebera. Ne treba da nas mnogo brine
to to je gornji prikaz Marksovog shvatanja grub i uproen.
U krajnjoj liniji, ovaj prikaz predstavlja samo provizoran
nacrt Veberovog intelektualnog zalea, i nita vie. To nije
nikakva sistematska rekonstrukcija nedovrene glave tree
knjige Marksovog Kapitala11. Ali za nae potrebe, tih nekoli
ko optih napomena je sasvim dovoljno. Jer Veberovo shvatanje drutvene strukture ima dosta dodirnih taaka s Marksovim shvatanjem. Dodue, u nekim vanim pitanjima Veber se jasno razlikuje od Marksa. Razlike su dvojake priro
de. S jedne strane, Veber proiruje Marksov pojmovno-teorijski okvir za prouavanje drutvene strukture: pored eko
nomskog inioca, on uzima u obzir i neke druge inioce. Po
njegovom miljenju 12 , materijalno bogatstvo, drutveni ugled
i drutvena mo predstavljaju tri osnovne i relativno samo
stalne dimenzije drutvene slojevitosti koje je nemoguno
svesti na jedan zajedniki imenitelj. Kao to se vidi, Veber
zastupa viedimenzionalno shvatanje drutvene strukture. U
tom pogledu, njegov uticaj na teorijska strujanja u savremenoj sociologiji je neobino jak. S druge strane, Veber napu
ta Marksov aktivistiki stav prema drutvu. Njega ne interesuju praktiko-politike implikacije sociolokog prouava
nja drutvene stvarnosti niti njeno revolucionarno menjanje.
On hoe samo da razume postojeu drutvenu stvarnost u
njenoj osobenosti i da je uzrono objasni. Shodno tome, u
njegovom izlaganju preovlauje upotreba izraza drutvena
slojevitost umesto izraza drutvena nejednakost. Od Vebe
ra, ova zamena je gotovo opte prihvaena. U profesionalnim
11
Jedan takav pokuaj moe se nai u knjizi: Ralf Dahrendorf,
Class and Class Conflict in Industrial Society (Stanford: Stanford
University Press, 1959), str. 918.
12
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tbingen: J. C. .
Mohr/Paul Siebeck, 1921/22), str. 631.

140

sociolokim krugovima, danas gotovo vie niko ne govori

drutvenoj nejednakosti niti poziva na drutvenu revoluciju
koja e uiniti kraj svim drutvenim razlikama izmeu ljudi i
uspostaviti besklasno drutvo. U najboljem sluaju, to se ini
samo onda kad je re zemljama koje pripadaju drukijem
tipu drutvene organizacije nego vlastita zemlja.
Poto ova poslednja razlika stoji u vezi s Veberovim shva
tanjem prirodi i zadacima drutvenih nauka, koje ima du
boko filozofsko opravdanje, nema potrebe da ovde ponavlja
mo ono to smo u jednom ranijem odeljku ve utvrdili. U
daljem izlaganju valja se zadrati malo due samo na onoj
prvoj razlici.
Najprostije reeno, Veber smatra da poreklo svih klasnih
razlika treba traiti u sferi raspodele materijalnog bogatstva
i pogodnosti za sticanje dohotka ili, drugim recima, da je podela drutva na klase prvenstveno uslovljena ekonomskim
iniocima. U tome je on sasvim saglasan s Marksom. t o je
ne manje vano, Veber smatra da je klasna podela drutva
bitno dihotomna po karakteru. I u tome je njegovo gledite
blisko Marksovom. Po Veberu, u svakom drutvu postoje dve
osnovne klase vladajua klasa, koja poseduje materijalno
bogatstvo, to jest sredstva za proizvodnju ili neka druga sred
stva za sticanje zarade, i podvlaena klasa, koja ne posedu
je nita. Dodue, Veber napominje da se svaka od ovih dveju
klasa dalje diferencira prema vrsti svojine kojom pripadnici
klase raspolau, odnosno prema vrsti usluga koje su oni u
stanju da ponude na tritu. Ali on se ne zadrava due na
tim razlikama. Kao to je poznato, ni Marks nije poklanjao
mnogo panje takozvanim srednjim klasama (u koje je ubra
jao sitne sopstvenike i slobodne profesije). On je smatrao da
je njihova uloga u sukobu koji razdire itavo drutvo potpu
no beznaajna ili, tanije, da tokom vremena pripadnici tih
klasa moraju prei ili na stranu onih koji imaju efektivnu
privatnu svojinu i brane svoj povlaeni poloaj u drutvu
ili na stranu onih koji nemaju nita i nastoje da radikalno izmene postojee svojinske odnose. Jedva treba rei da Veber
nije iao tako daleko u razmatranju krajnjih posledica klasne
podele drutva. Mada je znao da razlike u interesu mogu iza
zvati otre sukobe izmeu suprotstavljenih strana, njega nije
141

zanosila vizija revolucionarnog preobraaja drutva. Za razli

ku od Marksa, on nije verovao da je klasna borba glavna po
kretaka snaga drutvenog razvitka.
Ali, uprkos tome, Veber je preuzeo osnovnu ideju Marksovog ekonomskog tumaenja drutvene nejednakosti. Po
njemu, klasne razlike su u prvom redu ekonomske razlike.
Osnovni kriterijum po kome se odreuje klasna pripadnost je
ste poloaj na robnom tritu. To je ono to najdublje poga
a svakog pojedinca. Usled razlike u poloaju na robnom tr
itu, pojedinci imaju razliite izglede u ivotu: oni koji poseduju materijalno bogatstvo mogu pribaviti sebi sva dru
tveno cenjena dobra, a mogu i pretvoriti to bogatstvo u ka
pital i na taj nain poveati svoju ekonomsku mo, dok oni
koji nemaju nita mogu samo da prodaju svoje usluge, to jest
svoju radnu snagu. Zanimljivo je da klasni poloaj Veber ne
posmatra kroz prizmu drutveno-profesionalne delatnosti. On
smatra da klasne razlike nisu samo posledica razlike u do
hotku koji pojedinci stiu linim zalaganjem, to jest posle
dica razlike u visini novanih naknada koje oni dobijaju za
obavljanje odreenih zanimanja u nekom sektoru drutvene
delatnosti. Svoje razmatranje klasama i klasnoj podeli dru
tva Veber uopte ne povezuje s pitanjem line sposobnosti
pojedinaca koja dolazi do izraaja kroz njihovo uee u si
stemu drutvene podele rada. Kao i Marks, on pre svega ima
u vidu razlike u raspodeli materijalnog bogatstva koje se odr
avaju putem naslea, a ne razlike u steenom dohotku". U
tom pogledu, savremena sociologija se malo dri i Marksa i
Vebera. Danas se smatra da je zanimanje jedan od najvani
jih indikatora drutvenog poloaja, pa prema tome i klasne
pripadnosti. Ostaje otvoreno pitanje da li ovo odstupanje
treba shvatiti samo kao ideoloko ulepavanje izvesnih promena u savremenom drutvu ili u tome treba videti specifi
an teorijski napredak.
Inae, Veber s pravom naglaava da su klase obini dru
tveni agregati, a ne organizovane grupe. Klase su sastavlje
ne od pojedinaca slinog ekonomskog poloaja. Pripadnici
13

Za ire razmatranje ovog pitanja, vidi Egon . Bergel,

Social Stratification (New York: McGraw-Hill Book Co., Inc.,
1962), str. 180201.
142

jedne klase mogu postati svesni svog poloaja i preduzeti od

govarajue korake radi zatite zajednikih interesa. Ali do
toga ne mora doi. Uostalom, ak i kad je klasna svest raz
vijena, klasno delanje moe biti difuzno. Ipak, Veber smatra
da pripadnici pojedinih klasa po pravilu reaguju na slian
nain na ekonomske situacije u pravcu koji najvie odgovara
prosenom interesu svih. Ali on nigde blie ne pokazuje koji
inioci podstiu, odnosno sputavaju razvijanje klasne svesti
i zaotravanje klasne borbe. On samo primeuje da se naj
ogorenija borba vodi izmeu onih koji se na tritu poja
vljuju kao neposredni protivnici, mada oni koji stoje iza sce
ne esto izvlae mnogo vie nezasluene dobiti. Kao to se
vidi, ovaj deo Veberovog shvatanja ima velikih praznina. On
znatno zaostaje iza Marksove analize.
Meutim, to je samo jedna strana stvari. Kao to smo ve
pomenuli, Veber je otiao mnogo dalje od Marksa u jednom
drugom pogledu. On smatra da drutvene razlike izmeu Iju
di nisu samo klasne razlike ili, drugim recima, da se u kla
snoj podeli drutva ispoljava samo jedna dimenzija drutve
ne slojevitosti. Druge dve dimenzije drutvene slojevitosti
jesu drutveni ugled i drutvena mo. Ali, treba odmah rei
da su Veberove odredbe ovih drugih inilaca vie nego nedo
voljne. to se tie drutvenog ugleda, situacija je, ipak, do
nekle jasna. Pod drutvenim ugledom Veber podrazumeva
raspodelu asti i prestia meu drutvenim slojevima. U pi
tanju je drutvena ocena znaaja pojedinih kategorija ljudi
ili, tanije, uvaavanje koje drutvo ukazuje izvesnim ljudi
ma koji se meusobno smatraju jednakim, a na koje oni po
lau pravo zbog toga to imaju izvesne kulturne osobenosti,
to jest to se pridravaju odreenog stila u voenju ivota,
to ive na odreen nain. Po Veberu, raspodela drutvenog
ugleda ne podudara se s raspodelom materijalnog bogatstva.
tavie, esto se dogaa da oni koji poseduju veliku ekonom
sku mo ne uivaju nikakav drutveni ugled, i obratno. Ali
tokom vremena po pravilu dolazi do uspostavljanja ravnote
e izmeu ovih dveju dimenzija drutvene slojevitosti. Kako
bi i moglo biti drukije, kad odravanje odreenog stila u vo
enju ivota pretpostavlja potronju materijalnih dobara?
143

Da bi to jasnije istakao relativnu samostalnost drutve

nog ugleda prema klasnom poloaju, Veber uvodi pojam sta
14
lea . Sve drutvene razlike koje se tiu ocene asti i presti
a, on naziva stalekim razlikama, t o je jo vanije, on sma
tra da se te razlike po pravilu kristaliu u relativno trajnim
drutvenim oblicima. Po njegovom miljenju, staleke razli
ke snano utiu na stvaranje drutvenih slojeva kao realnih
drutvenih oblika. Pojedinci koji imaju odreene kulturne
karakteristike i uivaju slian ugled u drutvu obrazuju po
seban drutveni sloj u kome se odvija najvei broj neformal
nih i prisnih meulinih odnosa. Ovo ograniavanje drutve
nog saobraaja na staleki krug, naroito u pogledu sklapa
nja branih veza, moe biti isto konvencionalno po karakte
ru. Ali ono moe biti i formalno regulisano pravnim poret
kom koji titi opta drutvena organizacija. Kad ograniava
nje drutvenog saobraaja na pripadnike odreenog kruga
dovede do potpune endogamne zatvorenosti i kad ogrania
vanje pone da titi i odreeni ritual, pored prava i konven
cije, onda se staleka grupa pretvara u kastu. To se obino
dogaa onda kad se smatra da su razlike na kojima se osni
va staleka slojevitost etnike prirode.
treoj dimenziji drutvene slojevitosti Veber je rekao
najmanje. Pomenuo je samo toliko da pod drutvenom moi
treba razumeti sposobnost da se utie na ponaanje drugih
i da politike stranke predstavljaju organizovane grupe pre
ko kojih pripadnici pojedinih klasa ili slojeva brane svoje
interese i nastoje da nametnu svoju volju dravi. Ali, mada
sam Veber nije uinio nita vie od prvog koraka, on je ja
sno odredio pravac u kome treba dalje raditi. Uostalom, Veberov pokuaj je posluio kao polazna taka gotovo svim no
vijim pokuajima da se blie odredi priroda drutvene moi.
Ipak, na isto pojmovnom planu ima jo dosta nereenih pi14

Nemaki izraz Stand ima dvojako znaenje. S jedne strane,

Stand oznaava poloaj na lestvici drutvene hijerarhije, po
gotovo takav poloaj koji se u drutvu visoko ceni. S druge strane,
Stand oznaava stale kao konkretan drutveno-istorijski oblik
u srednjovekovnom sistemu drutvene slojevitosti. Po svemu
sudei, Veber ima na umu ono prvo znaenje, ali sa znatnim primesama ovog posljednjeg. Ova nijansa je potpuno izgubljena
u engleskim izdanjima, gde se Stand dosledno prevodi sa
status. Poto u naem jeziku izraz stale obuhvata oba pomenuta znaenja, najbolje je zadrati se na njemu.
144

15

tanja . Ostavljajui po strani mnogobrojne tekoe na koje

nailazi primena ovog pojma u neposrednoj istraivakoj pra
ksi, treba rei da je Veberova neprolazna zasluga to je po
kazao da drutvena mo nije pasivan odblesak ni ekonom
ske moi ni drutvenog ugleda. U poreenju s tim, manje je
vano to je on propustio da utvrdi u kom stepenu drutve
na mo zavisi od poloaja koji neko zauzima u odreenom
tipu drutvene organizacije. Tim pre to ga je u tome, kako
izgleda, spreilo uverenje da se pojam moi uopte ne moe
tano odrediti i da svaki oblik uticaja na ponaanje drugih
koji ima izvesnu institucionalnu podlogu potpada pod pojam
vlasti. Na to pitanje vratiemo se u sledeem odeljku.
Time to je odvojio tri osnovne dimenzije drutvene slo
jevitosti i pokazao da drutveni poloaj sainjavaju tri rela
tivno samostalne komponente, Veber je nainio otkrie od
prvorazrednog sociolokog znaaja. Ne manje je vano i to
to je on prvi primetio da je odnos izmeu raspodele mate
rijalnog bogatstva, drutvenog ugleda i drutvene moi vrlo
kolebljiv, tako da pojedinci ili pojedine grupe ljudi mogu za
uzimati sasvim razliita mesta na pomenutim lestvicama dru
tvene hijerarhije, naroito u periodima naglih drutvenih
promena izazvanih ratnim potresima ili tehniko-ekonomskim pomeranjima, mada je veza izmeu ovih triju dimenzi
ja drutvene slojevitosti vrlo vrsta u periodima relativnog
mira i drutvene ravnotee 16 . Naravno, pitanje odnosa izmeu
razliitih dimenzija drutvene slojevitosti zahteva mnogo svestranije ispitivanje od onog koje je Veber pruio.
POJAM VLASTI
Tokom celog svog ivota, Veber je razmiljao mestu,
ulozi i uslovima razvijanja i odravanja slobode u ljudskom
drutvu. Naroito mu je zadavalo brige pitanje granica legi
timne upotrebe prinude i fizikog nasilja u odnosima izmeu
ljudi. Njegovo interesovanje za ovu stranu drutvenog ivo
ta graniilo se gotovo sa opsesijom: kao malo ko i pre i po
sle njega, on je stalno naglaavao da prinuda i fiziko nasi15
16

Vidi Milton Gordon, op. cit., str. 14.

Max Weber, op. cit., str. 639.

10 Sociologija Maksa Vebera

145

lje igraju neobino vanu ulogu u drutvenom ivotu". I to

ne samo u moderno doba, ve u svim epohama ljudske istorije. Meu drutvenim iniocima kojima je Veber poklanjao
najveu panju u svojim sociolokim prouavanjima izuzetno
mesto zauzimaju mo i vlast. U svim oblastima drutvenog
ivota, ak i u najintimnijim odnosima izmeu ljudi, on je zapaao prisustvo ovih inilaca. Za njega, ljudsko drutvo se u
krajnjoj liniji svodilo na odnose gospodarenja i potinjenosti. Oigledno, bilo bi teko pretpostaviti da se Veber interesovao za problem prinude i fizikog nasilja samo zbog toga
to je smatrao da se moderno kapitalistiko drutvo sve vie
razvija u pravcu koji ugroava linu slobodu i ljudsko dosto
janstvo. U stvari, njegovo interesovanje bilo je motivisano
dubljim, teorijskim razlozima. Ono je poteklo iz ubeenja da
su prinuda i fiziko nasilje najelementarnije i najrasprostra
njenije pojave drutvenog ivota uopte.
Pogledajmo kakvo znaenje Veber pridaje pojmovima mo
i vlast i razmotrimo analitiku vrednost njegovih odredaba.
Budui da se u savremenoj sociologiji sve doskora poklanjalo
malo panje pitanjima drutvene organizacije, tako da u toj
oblasti vlada prava zbrka 18 , razmatranje Veberovih odredaba
moe biti isto toliko zanimljivo koliko i pouno.
Najpre treba rei da se Veber nije zadovoljavao praznim
i neodreenim nagovetajima; naprotiv, on je teio da posti
gne najveu mogunu pojmovnu tanost. U svom sistemu so
ciolokih kategorija on je otro odvojio mo od vlasti. Po
njemu, mo oznaava svaki stepen verovatnoe da se na
metne svoja volja u jednom drutvenom odnosu uprkos otpo
ru, bez obzira na emu poiva ova verovatnoa 19 , dok vlast
17
To je dobro primetio Talcott Parsons, Introduction, Max
Weber: The Theory of Social and Economic Organization, Trans
lated by A. M. Henderson and Talcott Parsons (Glencoe, III.: The
Free Press, 1947), str. 56.
18
Iz relativno oskudne socioloke literature, izdvaja se svojom
vrednou rad: Renate Mayntz, Soziologie der Organisation (Ham
burg: Rowohlt, 1963). Uz izlaganje u tekstu vidi i Robert Bierstedt, The Problem of Authority, Morroe Berger, Theodore
Abel and Charles H. Page (eds.). Freedom and Control in Modern
Society (New York: D. Van Nostrand Co., Inc., 1954), str.
6781.
19
Max Weber, op. cit., str. 28.

146

nije nita drugo nego verovatnoa da e odreena lica po

sluati jednu zapovest odreenog sadraja 20 . I pored svih
prigovora koji se mogu staviti na raun navedenih odredaba,
teko je porei da je Veber ovde tano uoio ono to je naj
vanije. U krajnjoj liniji, bitna razlika izmeu moi i vlasti
je u tome to se u prvom sluaju odnos gospodarenja i potinjenosti uspostavlja isto faktikim putem, dok je u dru
gom sluaju ovaj odnos utvren normativnim poretkom dru
tvene organizacije.
Nije ovde mesto da se detaljno ralanjava Veberovo shvatanje moi. Tano je, nesumnjivo, da se mo sastoji u spo
sobnosti da se utie na ponaanje drugih, da se ona javlja u
najrazliitijim oblicima i da su gotovo svi drutveni odnosi
u izvesnoj meri proeti prinudnom uzajamnou. Isto tako,
tano je da se sociologija ne moe baviti prouavanjem svih
oblika u kojima se mo ispoljava. Utoliko je opravdano Ve
berovo nastojanje da mo otro razgranii od vlasti. Ali ba
zbog toga to je ovo razgranienje Veber izveo na tako strog
nain, treba naglasiti da je vlast, u stvari, samo jedan oblik
moi. U sluaju vlasti, odnos gospodarenja i potinjenosti
ima institucionalnu podlogu: taj odnos reguliu izvesni nor
mativni standardi koji imaju za sobom autoritet drutvene
organizacije. Drugim recima, to znai da je vlast institucionalizovana mo. Po tome se ona razlikuje od svih drugih obli
ka moi, na primer od ekonomske moi, koja se osniva na
odreenoj konstelaciji interesa, teta je to Veber nije do
kraja shvatio da pojam moi predstavlja vanu kariku koja
povezuje teoriju drutvene strukture s teorijom drutvene
organizacije.
Poto pojam vlasti zauzima sredino mesto u Veberovom
analitikom aparatu za prouavanje drutvene organizacije,
ovde se valja zadrati malo due na njemu. Naravno, ne u
tom cilju da bi se jo jednom ponovilo ono to je Veber iz
riito rekao, ve da bi se pokazalo ta sve preutno podrazumeva njegovo shvatanje. Preglednosti radi, Veberovu odred
bu vlasti treba rastaviti na njene sastavne elemente i obja20

10*

Ibidem, str. 28.

147

21

sniti ta svaki od njih sadri . Osnovni elementi na kojima

je Veber izgradio svoje shvatanje vlasti bili bi ovi:
1. Vlast postoji samo u okviru drutvene organizacije.
Ona je bitno svojstvo organizovanih drutvenih oblika, sve
jedno da li je u pitanju globalno drutvo u celini ili neki nje
gov ui deo (drutvene grupe). Onde gde nema organizacije,
nema ni vlasti. Izmeu difuznih kolektivnih drutvenih obli
ka koji se obrazuju u okviru drutvene strukture ne postoji
odnos vlasti, mada postoji hijerarhijski odnos. Vlast podrazumeva hijerarhiju, ali svaka hijerarhija nije ve samim tim
i vlast.
2. Vlast je institucionalizovani odnos gospodarenja i potinjenosti. Ona se osniva na normativnom poretku drutvene
organizacije, tako da nema nikakve veze s linim osobinama
uesnika u odnosu. Dodue, vrenje vlasti je retko kad oslo
boeno svih psiholokih primesa. U drutvenom saobraaju,
pojedinci cene jedni druge ne samo s obzirom na to koliko
je njihovo ponaanje u skladu s onim to je propisano za od
reeni poloaj, nego i s obzirom na line osobine onih koji
te poloaje zauzimaju. Samo u idealnom sluaju, odnos vla
sti je potpuno obezlien. Ali uprkos tome, vlast uvek ima in
stitucionalnu podlogu: to je odnos izmeu drutvenih polo
aja, a ne izmeu linosti.
3. Onde gde postoji odnos vlasti, raspodela prava i duno
sti je obostrana. Od onih koji zauzimaju vie poloaje oeku
je se da pomou naredbi, upozorenja ili zabrana kontroliu
ponaanje onih koji zauzimaju nie poloaje (naravno u gra
nicama svoje nadlenosti), a od ovih poslednjih oekuje se
da usklade svoje ponaanje s onim to se od njih trai (na
ravno, ukoliko zahtev postavlja nadlean organ). Time se ho
e da kae da je vlast takav odnos u kome nema mesta ni
linoj samovolji ni slepoj poslunosti.
4. Vlast ima specifino obeleje. Za razliku od moi, koja
se rasprostire difuzno, vlast se kree u odreenim granica
ma. Ona nikad ne znai uspostavljanje potpune kontrole nad
21
U izlaganju u tekstu, vidi Max Weber, op. cit., str. 603612,
Pored ve pomenutog Bierstedtovog lanka, vidi i Ralf Dahrendorf, op. cit., str. 166167. Kao to emo videti u sledeem odeljku,
Veberovo shvatanje vlasti sadri izvesne elemente koji su speci
fini samo za jedan tip vlasti za onaj koji Veber naziva
racionalnom vlau.

148

onima koji su duni da sluaju. Oblast u kojoj je kontrola

dozvoljena moe biti ua ili ira; ali u svakom sluaju, ta
oblast je tano odreena. Vlast se sastoji u izdavanju odre
enih upozorenja i odreenih zabrana, to zavisi od prirode
drutvene organizacije koja obezbeuje njeno vrenje. Isto
tako, vlast se obraa odreenim licima, onima koji zadovo
ljavaju odreene kriterijume, koji zauzimaju odreene dru
tvene poloaje. Ona nema nikakvog uticaja na one koji su
van organizacije.
5. Vlast namee, odrava i titi drutvena organizacija. A
to znai da se neposlunost vlasti kanjava po odreenom
postupku. Nema vlasti koja nije sankcionisana. U krajnjoj li
niji, vlast se oslanja na prinudu, a k i kad je u pitanju do
brovoljna organizacija, potovanje vlasti je obavezno, a ka
moli kad se za lanstvo u organizaciji ne trai dobrovoljan
pristanak. Vlast uvek sadri u sebi element prinude, bez ob
zira na stepen moralne saglasnosti unutar same organizacije.
Kao to se vidi, Veberovo shvatanje vlasti je mnogo du
blje nego to na jprvi pogled izgleda. Ono sadri mnoga zapa
anja od trajnog znaaja.
RACIONALNA, TRADICIONALNA I HARIZMATSKA VLAST
Pitanje opravdanja vlasti zauzima vano mesto u Veberovom razmatranju drutvene organizacije. I to ne sa filozof
skog, ve u prvom redu sa sociolokog stanovita. Po Veberovom miljenju, odnos izmeu onih koji imaju pravo da
zapovedaju i onih koji su duni da sluaju ima unutranju,
subjektivnu stranu koju moemo razumeti. To to neko uspeno utie na ponaanje drugih jo ne znai da postoji odnos
vlasti. Za odnos vlasti je karakteristino upravo to to nor
mativni poredak drutvene organizacije sankcionie pravo
zapovedanja i to uesnici u odnosu veruju u njegovu legi
timnost: oni koji vre vlast smatraju da imaju legitimno
pravo da nareuju, a oni koji se pokoravaju vlasti smatraju
da je ta vlast sastavni deo normativnog poretka kome se du
guje poslunost. Pod normalnim okolnostima, vera u legitim
nost vlasti je neprikosnovena i odravanje ove vere je jedno
od najmonijih sredstava kojim se obezbeuje uspeno funk149

cionisanje drutvene organizacije. Ali u periodima krize ova

vera moe biti uzdrmana, to izaziva dalekosene posledice.
Ali na toj strani pitanja ne treba se dalje zadravati.
tome je ve bilo rei u jednom ranijem odeljku. Ovde treba
samo rei da je Veber naknadno delimino izmenio svoje
shvatanje. Dok je ranije tvrdio da pojedinci mogu pripisati
svojstvo legitimnosti jednom poretku na etiri naina
na osnovu tradicije, na osnovu afektivnog uvaavanja, na
osnovu vere u njegovu apsolutnu obaveznost, ili na osnovu
toga to je poredak uspostavljen po zakonskom postupku
on je naknadno naao da postoje samo tri naina opravda
nja vlasti. Po njemu, legitimna vlast moe biti racionalna,
tradicionalna ili harizmatska. Nije jasno kako treba razumeti ovo odstupanje 2 2 . Otkud samo tri ista tipa legitimne vlasti,
kad postoje etiri osnovna naina smisaone orijentacije u
svetu kojima odgovaraju etiri naina opravdanja normativnog poretka? Simptomatino je da Veber ne kae nita to
me zato je u svojoj shemi istih tipova legitimne vlasti izo
stavio etvrti tip drutvenog delanja. Da li je time moda preutno priznao da afektivno delanje (ukoliko je u pitanju obi
no nagonsko reagovanje u kome nema ni traga od vrednosne racionalizacije) ostaje s one strane polja sociolokog interesovanja i da u okviru tipologije drutvenog delanja ova
kategorija ima isto rezidualno znaenje?
Paljiv italac otkrie lako da Veberovi tipovi racionalne,
tradicionalne i harizmatske vlasti imaju idealnotipski status.
Kao i svi drugi socioloki pojmovi, to su apstraktno-analitike konstrukcije koje treba da omogue socioloko proua
vanje konkretnih pojava. U stvarnosti nema istih primera
nijednog od navedenih tipova vlasti. Mogu se nai samo takvi
primeri koji manje ili vie odgovaraju jednom od njih ili, to
je jo ei sluaj, koji predstavljaju meavinu raznih tipova.
Inae, razlika izmeu pojedinih tipova legitimne vlasti nije
samo u tome to im je osnov vaenja razliit (mada je to glav
ni kriterijum), nego i u tome to je svakom od njih svojstven
odgovarajui nain organizacije upravnog aparata i to se u
svakom od njih na bitno drukiji nain reguliu odnosi izmeu
22
To nije uspeo da pokae ni Johannes Winckelmann, Legiti
mitt und Legalitt in Max Weoers Herrschaftssoziologie (Tbin
gen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 3139, iako je posve
tio dosta panje tom pitanju.

150

onih koji imaju pravo da zapovedaju i onih koji su duni da

sluaju. U razmatranju razliitih tipova legitimne vlasti draemo se Veberovog redosleda 23 . Kao to se moglo oekivati,
Veber najpre govori racionalnoj vlasti (polazei od uverenja da vlast u modernom drutvu ima mnoga karakteristina
svojstva racionalnog tipa), pa zatim uvodi druga dva tipa vla
sti, nastojei da ih to bolje odredi nasuprot onom prvom.
Racionalna vlast (koju Veber naziva i zakonskom vla
u) 2 4 predstavlja specifian pronalazak zapadne kulture. U
tehnikom pogledu, to je najsavreniji tip vlasti. U njoj je
ovaploena ideja apstraktne vladavine, to jest vladavine bez
linog zakona. Racionalna vlast poiva na optim pravilima
koja podjednako vae za sve koji zadovoljavaju odreene kriterijume, bilo da su u pitanju oni s najveim ovlaenjima,
lanovi upravnog aparata koji pomau u vrenju vlasti ili obi
ni lanovi drutvene organizacije. Ova pravila utvruju
nain upravljanja drutvenim poslovima i oblast nadlenosti
pojedinih upravnih organa. Racionalna vlast je opravdana sa
mo ukoliko je vri nadlean organ po utvrenom postupku.
Da bi jedna naredba bila punovana, mora biti izdata u pisa
nom obliku. Racionalna vlast je trajan drutveni oblik. Ona
podrazumeva odvajanje slubene dunosti od privatnih pos
lova i odvajanje javne svojine od line svojine lanova orga
nizacije. Vlast pripada pojedincima samo ukoliko zauzimaju
odreene poloaje, ukoliko vre odreene slubene dunosti,
ukoliko ine ono to im je stavljeno u nadlenost. Mimo toga,
nosioci najvie vlasti i lanovi upravnog aparata tretiraju se
kao obini graani. U privatnom ivotu, nema nikakve razlike
izmeu njih i drugih lanova organizacije, onih koji su duni
da sluaju. Ovi poslednji, koji su izmeu sebe jednaki u prav
nom pogledu, pokoravaju se bezlinom pravilu, a ne licu koje
izdaje konkretnu naredbu.
Racionalna vlast postoji kako u modernoj dravi, tako i
u privatnim kapitalistikim preduzeima i raznim dobrovolj
nim udruenjima, ukoliko raspolau brojnijim upravnim apa23

Naravno, to nije neophodno. Moguno je izmeniti redosled

izlaganja. Da bi pokazao kako Veber nije bio pristalica teorije
unilinearnog drutvenog razvitka, to je uinio Reinhard Bendix,
op. cit., str. 299, 22.
24
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 124130,
650678.
151

ratom koji je hijerarhijski ureen. Racionalna vlast uzima

oblik birokratske organizacije onda kad se pred nju postav
ljaju obimni i sloeni upravni zadaci. Veberovo shvatanje birokratije izloiemo u sledeem odeljku.
Tradicionalna vlast 25 se osniva na veri u svetost postojeih
drutvenih normi i ustanova. Uzima se da je obavezno iveti
onako kako se oduvek ivelo. U ovom tipu vlasti, normativni
poredak vai kao legitiman ba zbog toga to niko ne zna kad
je i kako stvoren, a ne zato to ga je uspostavila nadlena
drutvena instancija po propisanom postupku. Tradicionalna
vlast je nepoverljiva prema svemu to nije osvetano dugo
trajnim upranjavanjem. ak i kad se uvodi neka novina u
drutveni ivot, tvrdi se da je u pitanju neto to je od dav
nina bilo u vanosti, ali da je u meuvremenu palo u zaborav
i da se sada ponovo vraa na snagu. Tradicionalna vlast ne
poznaje i ne priznaje nikakvo novo zakonodavstvo. U sistemu
tradicionalne vlasti, pravo zapovedanja nije strogo odvojeno
od linosti. Isto tako, nema jasne razlike izmeu privatne i
javne svojine. Odnos vlasti je pre difuzan nego specifian.
Oni koji imaju pravo da zapoveaju odnose se prema onima
koji su duni da sluaju kao gospodari prema podanicima.
Gospodari uivaju lini autoritet zahvaljujui poloaju koji
su dobili u naslee. Podanici se pokoravaju naredbama gos
podara iz potovanja prema linosti koja zauzima poloaj osvetan tradicijom. Normativni poredak se sastoji od konkret
nih pravila koja nejednako tretiraju razliite kategorije ljudi.
Naredbe gospodara su legitimne ukoliko su u skladu s nor
mativnim poretkom, ali postoji i oblast u kojoj gospodar mo
e da odluuje prema svom nahoenju i milosti.
U sistemu tradicionalne vlasti, upravni aparat igra daleko
podreeniju ulogu nego u sistemu racionalne vlasti. Dodue,
ne moe se uopteno rei da je njegova uloga beznaajna,
tavie, u tom pogledu postoji bitna razlika izmeu patrimonijalnog i feudalnog oblika tradicionalne vlasti. Na tradicio
nalnim osnovama, upravni aparat moe biti organizovan na
dva naina. On se moe sastojati od lica koja potpuno zavise
od gospodara i zauzimaju odreene poloaje samo dotle dok
uivaju njegovu naklonost (domae sluge, roaci, ljubimci).
To je sluaj u patrimonijalnom reimu. Ali upravni aparat se
25

152

Ibidem, str. 130140, 679723, 724752.

moe sastojati i od lica koja ne zavise od gospodara, ve ui

vaju drutveni ugled na osnovu vlastitog poloaja (stalei).
To je sluaj u feudalnom drutvu. U patrimonijalnom rei
mu, vlast je samo prividno podeljena izmeu gospodara i up
ravnog aparata. Budui da nema nikakvih garantija protiv
samovolje gospodara, lanovi upravnog aparata su u svemu
potinjeni njegovim naredbama. U tome je njihov poloaj sa
svim nalik na poloaj ostalih podanika. Jer oni nemaju nikak
vu odreenu oblast delovanja koja bi im bila trajno stavljena
u nadlenost. Meutim, u feudalnom drutvu postoji jasna
podela vlasti izmeu gospodara i upravnog aparata. Na osno
vu privilegije, koja po pravilu ima oblik ugovora, lanovi up
ravnog aparata dobijaju pravo da obavljaju izvesne slubene
dunosti. Razume se, oni se obavezuju na poslunost gospo
daru time to polau zakletvu vernosti. Ali u okviru svoje pri
vilegije oni su zatieni od njegove samovolje. Po tome je fe
udalni oblik tradicionalne vlasti mnogo blii racionalnom ti
pu nego patrimonijalan oblik, mada i ovaj poslednji ima iz
vesne elemente racionalne organizacije (stroga disciplina).
Po Veberu 26 , razlika izmeu patrimonijalne i feudalne vlada
vine je od bitnog znaaja za sociologiju prebirokratske epohe.
Poslednji tip legitimne vlasti je harizmatska vlast 27 . To je
vlast koja ne poznaje nikakva pravila, ni racionalno usposta
vljena ni tradicionalna. Za razliku od prva dva tipa, koji pred
stavljaju trajne oblike drutvene organizacije i slue zadovo
ljenju svakodnevnih potreba drutva, harizmatski tip vlasti
je izrazito prelazna pojava 28 . On se obino javlja u periodima
krize, kad postojei drutveni poredak nije u stanju da zado
volji izuzetne potrebe koje su naglo izbile u prvi plan. U izvesnom smislu, to je ono to ovom tipu daje revolucionarno
obeleje. Harizmatski voa je uvek radikalno nastrojen: on
stavlja pod pitanje postojee drutvene norme i ustanove ti
me to ide do samog korena stvari. Harizmatska vlast se os26

Max Weber, Die drei reinen Typen der legitimen Herr

schaft,
Preussische Jahrbcher, 187 (1922), str. 5.
27
Re harizma potie iz grkog jezika i znai dar milosti,
milota. Kako sam Veber kae, izraz harizmatska vlast upotrebio je prvi Rudolf Sohm u jednom specifinom konteksu, prou
avajui pravo starohrianskih optina. Vidi Max Weber, Wirt
schaft und Gesellschaft, str. 124, 753754.
28
Ibidem, str. 140168, 753757.

153

niva na veri u izuzetna lina svojstva onoga koji polae pravo

da bude voa u stvarima koje ne trpe odlaganja, a tiu se
itavog drutva ili nekog njegovog ueg dela. Harizmatski vo
a moe biti prorok, heroj, demagog ili bilo ta drugo. Spo
redno je da li je misija voe dobra ili rava u vrednosnom
smislu. Vano je samo da on delom potvruje da raspolae
izuzetnom snagom i natprosenim sposobnostima. Njegova
vlast je nerazdvojno vezana za njegovu linost. On vlada samo
dotle dok je u stanju da nae pristalice, to jest dok ljudi veruju da mu duguju poslunost. im nema uspeha u stvari
koje se latio, harizmatski voa gubi i poverenje svojih prista
lica. Naputen od njih, on gubi vlast.
Po Veberovom miljenju, harizmatski pokret je plod ko
lektivnog entuzijazma, mada je nosilac harizme uvek indivi
dualni voa. Inae, nema nikakvih pravila koja reguliu od
nos izmeu harizmatskog voe i njegovih pristalica. Ovi poslednji nemaju ni nadlenosti ni privilegiju da ine ma ta na
svoju ruku i za svoj raun. S vremena na vreme, voa im mo
e poveriti izvesne zadatke, ali on uvek moe povui ovlaenje koje je dao. Kao to se vidi, harizmatski tip ne zadovo
ljava osnovne uslove definicije vlasti koju je sam Veber pos
tavio. Budui da odnos izmeu harizmatskog voe i njegovih
pristalica ima prvenstveno psiholoko znaenje, pre bi se mo
glo rei da je ovde u pitanju odnos moi nego vlasti. Jer ni
kakvi institucionalni inioci ne nalau i ne obezbeuju poto
vanje naredbe harizmatskog voe. Svakome je ostavljeno na
volju da vou prizna ili da ga odbaci. Jedino pristalice mogu
negodovati protiv onih koji se dre po strani. Ali ova sankci
ja je potpuno neformalna. Situacija se iz osnova menja tek
kad harizmatski pokret zadobije ire priznanje. U tom slu
aju, vera u izuzetna lina svojstva voe prestaje da bude
odluujui inilac. Potreba za uspostavljanjem vre orga
nizacije dovodi do obezlienja2* harizme. Prvobitan isto lini
29

Kad govori preobraaju harizmatske vlasti, Veber upotre

bljava dva izraza. Versachlichung des Charisma i Veralltglichung des Charisma. Ti izrazi nisu istovetni. Ima ak i neke
suptilne razlike keju Veber nagovetava pomou njih. Izraz
obezlienje harizme nije doslovan prevod nijednog od pomenutih izraza, mada u osnovi tano izraava Veberovu misao.

154

odnos izmeu nosioca harizme i njegovih pristalica pretvara

se u institucionalni oblik gospodarenja i potinjenosti. Pro
ces obezlienja harizme moe ii u dva pravca u pravcu
uspostavljanja tradicionalnog ili racionalnog tipa vlasti.
NAELA BIROKRATSKE ORGANIZACIJE
U svakodnevnom razgovoru, izraz birokratija ima po
grdno znaenje. Njime se igou pojave odugovlaenja, spo
rosti i bezdunosti u radu organa dravne uprave ili nekih
drugih drutvenih organizacija. Tako, na primer, svaki pos
tupak zvaninog predstavnika odreenog drutvenog poloaja
koji vrea interese ili dostojanstvo graana naziva se biro
kratskim postupkom, a svako dravno nadletvo ili privred
no preduzee koje zapoljava veliki broj slubenika, ali spo
ro i neuredno izvrava postavljene zadatke naziva se leglom
birokratije. Po sebi se razume da Veberovo shvatanje birokratije nema nikakve veze s ovim popularnim shvatanjem.
Izraz birokratija Veber ne upotrebljava u pogrdnom smi
slu. Pod birokratijom on podrazumeva najracionalniji oblik
drutvene organizacije ili, tanije, takav drutveni mehani
zam koji sistematski usklauje rad velikog broja pojedinaca
i s najveim mogunim uspehom ostvaruje postavljene zadat
ke, svejedno da li u okviru dravne uprave, vojske, privrede
ili neke druge grane drutvene delatnosti 3 0 . Po Veberovom
miljenju, za birokratiju je karakteristino upravo neto obr
nuto od onoga to se u svakodnevnom razgovoru obino ima
na umu. U punom smislu reci, birokratija predstavlja najsavreniji nain upravljanja drutvenim poslovima. U pitanju
30

Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 650678. Za

ire razmatranje sadanjeg stanja u oblasti sociolokog proua
vanja birokratije, vidi Robert . Merton et al. (eds.), Reader in
Bureaucracy (Glencoe, 111.: The Free Press, 1952). Odlian uvod,
sa podacima novijoj literaturi, predstavlja knjiga: Peter .
Blau, Bureaucracy in Modern Society (New York: Random House,
1956). Kod nas je o Veberovom shvatanju birokratije prvi pisao
Eugen Pusi, Idealni tip birokracije Maxa Webera i svojstva
racionalne uprave, Sociologija, 1960/2, str. 8092. Sasvim tur
i neodreen prikaz Veberovog shvatanja daje i Jovan orevi,
Ogled birokratiji i birokratizmu (Beograd: Kultura, 1962),
str. 1922.

155

je skup izvesnih organizacionih principa koji omoguuju uspeno obavljanje raznih drutvenih delatnosti veih razmera.
Naravno, Veber misli na idealnotipski model birokratije, a ne
na prosena svojstva konkretnih birokratskih struktura.
Kao konkretna drutveno-istorijska tvorevina, birokratija
nije nova pojava. U rudimentarnom obliku, ona je postojala
u Egiptu i Kini (kao i u nekim drugim zemljama starog sve
ta), a izvesnih elemenata birokratske organizacije bilo je i u
rimskoj imperiji i vizantijskom carstvu. Ali u moderno doba,
birokratija dobija novo ruho i razvija mnoge svoje skrivene
mogunosti. Naporedo s uspostavljanjem racionalnog prav
nog poretka i racionalne vlasti uopte, ona se javlja kao naj
vii izraz bezline vladavine zakona. Zahvaljujui tome, ona
je u velikoj meri ubrzala drutveni preobraaj i omoguila
korienje tekovina industrijske revolucije. Od polovine 19.
veka, proces birokratizacije je uzeo daleko ire razmere nego
ikad ranije u prolosti. U modernom drutvu, birokratiju sre
emo na svakom koraku; ona zauzima sredino mesto u mre
i drutvenih ustanova i proima gotovo sve strane drutve
nog ivota. Utoliko, treba rei da je Veber dobro osetio u
emu je osnovni problem koji je istorija postavila na dnevni
red kad je priao sociolokom prouavanju birokratije i bi
rokratskog naina upravljanja.
Po Veberu 31 , birokratska organizacija podrazumeva visok
stepen drutvene podele rada. Svaki lan organizacije zauzi
ma odreen poloaj i ima tano utvrena prava i obaveze.
To je ono to sainjava njegovu slubenu dunost. Sfera slu
bene dunosti je strogo odvojena od sfere privatnih poslo
va. Razliiti poloaji u okviru organizacije povezani su na ta
kav nain da sainjavaju strog hijerarhijski sistem viih i ni
ih stupnjeva vlasti. Svaki lan organizacije koji zauzima vii
31
Dosledno svom osnovnom metodolokom uverenju, Veber
stvara idealan tip birokratije. To je izazvalo mnogobrojne nespo
razume u vezi s mogunou upotrebe Veberovog modela u empi
rijskom istraivanju. Na mogunost da se idealnotipska obeleja
birokratije shvate kao kvantitativne promenljive ukazao je ne
davno Stanley . Udy, Jr., 'Bureaucracy' and 'Rationality' in We
ber's Organization Theory: An Empirical Study, American Socio
logical Review, Vol. 24, No. 6 (December, 1959), str. 791795. Vidi
i Richard . Hall, The Concept of Bureaucracy: An Empirical
Assessment, American Journal of Sociology, Vol. 69, No. 1 (July,
1963), str. 3240.

156

poloaj nadgleda r a d onih koji zauzimaju neposredno nie

poloaje. Nadzor ukljuuje i pravo postavljenja, unapreenja
i otputanja. Jedinstvo organizacije obezbeuju opta pravila
koja utvruju odgovornost svakog lana organizacije i njiho
ve meusobne odnose. Slubeni poslovi se obavljaju na osno
vu pisanih dokumenata, i to u duhu formalistike bezlinosti,
bez strasti i mrnje, nezavisno od linih sklonosti i simpatija.
Ovo nezainteresovano prilaenje ogleda se kako u odnosu pre
ma lanovima organizacije tako i u odnosu prema klijentima.
Nagrada za rad u organizaciji sastoji se u tano utvrenoj
plati (obino u novanom obliku) sa izgledima na unapree
nje i starosno obezbeenje (penzija). Podobnost za preuzima
nje odreenih poloaja u organizaciji ceni se prema strunim
kvalifikacijama koje se po pravilu stiu dugogodinjim kolo
vanjem, a moe se i proveriti nekim racionalnim postupkom.
Diploma poloenom strunom ispitu je bitan preduslov za
nametenje, a esto i za napredovanje u slubi.
U okviru ireg razmatranja nastanku moderne drave,
Veber navodi niz drutveno-istorijskih uslova koji su podstakli razvitak birokratije. 3 2 Pre svega, birokratija pretpostavlja
novanu privredu i razvijen poreski sistem. To omoguuje re
dovno nagraivanje lanova organizacije u tano utvrenim
iznosima. Dodue, ovo nije apsolutan uslov. Ima konkretnih
primera birokratske organizacije kod kojih se ne primenjuje
novani oblik naknade za rad u organizaciji, ve naknada u
naturi. Ali birokratska organizacija koja svoje lanove nagra
uje u naturi nije u stanju da odri disciplinu u organizaciji
niti da podstakne na predano vrenje poverenih dunosti.
Ovo zbog toga to se naknada u naturi obino dodeljuje ne
redovno i u neujednaenim iznosima. U takvoj situaciji, uvek
postoji opasnost da lanovi organizacije prisvoje sebi pravo
da se po svom nahoenju obetete za rad u organizaciji ili da
napuste posao. To pokazuje da je redovna plata, pogotovo
plata u novcu, vaan element birokratske organizacije. Time
se postiu dve stvari: lanovi organizacije dolaze u odnos pot
pune ekonomske zavisnosti prema organizaciji u kojoj rade,
ali se u isti mah podstiu da savesno obavljaju svoju slube32

Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 655660. Vidi

i Max Weber, Wirtschftsgeschichte, Aus den nachgelassenen
Vorlesungen herausgegeben von S. Hellmann und M. Palyi (Mn
chen und Leipzig: Duncker und Humblot 1923), str. 289300.
157

nu dunost. Oigledno, plata u novcu je mnogo podesniji ob

lik naknade za rad u organizaciji nego plata u naturi.
S druge strane, proces birokratizacije je tesno povezan s
pojavom sloenih i obimnih upravnih zadataka koji se teko
mogu resiti bez angaovanja veeg broja pojedinaca. U sta
rom Egiptu, potreba za regulisanjem renih tokova i navod
njavanjem ogromnih povrina uslovila je nastanak prve ve
like birokratije u istoriji. U drugim zemljama je u istom
pravcu delovala potreba za stvaranjem jake vojske koja se
s uspehom moe suprotstaviti spoljnjem neprijatelju, kao i
potreba za redovnim i sistematskim ubiranjem poreza. U no
vije vreme, proces birokratizacije je ubrzala potreba za stva
ranjem jake centralne vlasti i odravanjem unutranjeg reda
i mira, kao i potreba za razvijanjem javnih slubi i korienjem tehnikih pronalazaka (naroito u oblasti transporta i
potanskog saopraaja). U vezi s tim stoje i potrebe moderne
kapitalistike privrede koja zahteva racionalno odmeravanje
poslovnog rizika i racionalno voenje poslovnih knjiga. Na
ravno, Veber ne tvrdi da su ove potrebe automatski stvorile
birokratiju kao sredstvo koje e ih zadovoljiti. On samo kae
da je postojanje tih potreba pomoglo u traenju takvog obli
ka drutvene organizacije koji omoguuje uspeno resavanje
sloenih upravnih zadataka velikih razmera.
U treu grupu drutveno-istorijskih uslova spada ono to
Veber naziva koncentracijom sredstava upravljanja 33 . Ovaj
izraz podsea na jednu Marksovu misao kojoj Veber daje ire
tumaenje. U pitanju je jedan proces koji se javlja ne samo
u privredi nego i u dravnoj upravi, vojsci i politikim stran
kama, pa ak i u oblasti kulture. Usled kvantitativnog poras
ta i porasta sloenosti drutvenih potreba i zadataka, razne
drutvene organizacije monopoliu sredstva za zadovoljava
nje tih potreba i obavljanje pojedinih delatnosti. Pojedinac
vie nije u stanju da se slobodno bavi svojom profesional
nom delatnou, jer to premauje njegove finansijske mogu
nosti. U modernom drutvu, radnik je odvojen od sredstava
dravne uprave, lan stranke od sredstava za voenje politi
ke, naunik od sredstava naunog istraivanja, i tako dalje.
Ta sredstva prisvajaju razne drutvene organizacije, naroito
drava. Na taj nain, pojedinac je prinuen da se stavi u slu-

bu jednog monog drutvenog mehanizma koji raspolae

tim sredstvima. Zahvaljujui tome to se sredstva upravlja
nja sve vie koncentriu u rukama vladajue manjine, biro
kratska maina raste i pojedinac sve vie zavisi od nje.
Naporedo s razmatranjem optih uslova koji podstiu pro
ces birokratizacije, Veber razmatra nain funkcionisanja bi
rokratske maine. Mada je svestan toga da birokratija moe
sluiti razliitim ciljevima, on se malo zadrava na toj strani
pitanja. Njega posebno interesuje samo instrumentalna racio
nalnost birokratske organizacije. U tehnikom pogledu, biro
kratija nadmauje sve druge oblike drutvene organizacije,
kao to i mainska proizvodnja nadmauje sve druge oblike
proizvodnje pomou runog rada. Stavie, nijedna maina na
svetu ne radi tako uspeno kao ova ljudska maina. U svom
izlaganju, Veber navodi itav niz prednosti birokratskog na
ina upravljanja nad nebirokratskim. Najvanije prednosti
bile bi ove: tanost, brzina, jednoobraznost poslovanja, po
znavanje dokumenata, trajnost, predvidljivost, stroga potinjenost, uteda na materijalnim i linim rashodima 3 4 . Sve je to
moguno samo zbog toga to birokratija obezliuje vrenje
slubenih dunosti i to je svaka birokratska mera prorau
nata do krajnjih granica mogunosti.
t o se tie drutvenih i kulturnih posledica birokratizaci
je, Veber je video mnogo dalje od svojih savremenika. Po nje
govom miljenju, birokratija je najmonija sila koja nivelie
drutvene i ekonomske razlike izmeu ljudi. U prebirokratskoj eposi, vrenje upravnih funkcija bilo je privilegija imu
nih i uglednih. Od poloaja koji neko zauzima na jednoj od
lestvica drutvene hijerarhije zavisilo je kakvo e mesto do
biti u upravnom aparatu. Meutim, birokratija je ukinula
ove plutokratske privilegije i zavela upravu pomou struno
kvalifikovanih i plaenih inovnika, bez obzira na njihov dru
tveni i ekonomski poloaj 35 . Pored toga to je nivelisala dru
tvene i ekonomske razlike, birokratija je unela i dalekosene
promene u sistem obrazovanja i vaspitanja. Umesto ljudi sta
rog kova, koje pokreu line simpatije i naklonosti, birokra
tija trai objektivne strunjake koji su u ljudskom pogledu
nezainteresovani. Zbog toga je ona razgranala mreu vaspit34

33

158

Wirtschaft und Gesellschaft, str. 665666.

35

Ibidem, str. 660661.

Ibidem, str. 666.
159

nih ustanova u kojima se mnogo vea vanost pridaje nauci

i tehnici nego filozofiji i klasinoj literaturi. Uopte uzev, birokratija pretpostavlja struno znanje humanistikom obra
zovanju. Ideal birokratske epohe je strunjak za odreenu
vrstu posla, a ne svestrano razvijena linost.
U mnogo emu, Veberovo shvatanje birokratije je proeto
36
funkcionalnim nainom miljenja . Mada izriito ne kae
nita to bi potvrivalo taj zakljuak, Veber daje jedno izra
zito funkcionalno objanjenje birokratskog naina upravlja
nja. To se vidi po tome to on, u krajnjoj liniji, nastoji da
pokae kako pojedini elementi birokratske organizacije do
prinose njenom odravanju i omoguuju njeno uspeno funkcionisanje. Ali upravo zbog toga to Veber ima na umu idealnotipski model birokratije a ne prosena svojstva konkretnih
birokratskih struktura, njegovo shvatanje je nepotpuno i ne
dovoljno iskustveno zasnovano, tavie, ono stvara pogrean
utisak da je birokratska organizacija mnogo vra nego to
je to stvarno sluaj i da svi elementi te organizacije podjed
nako unapreuju njenu efikasnost. Ipak, bilo bi pogreno
misliti da se Veber interesovao samo za isto formalnu stra
nu birokratske organizacije, da je potcenjivao vanost ispiti
vanja raznih manje ili vie postojanih ali zvanino neprizna
tih odstupanja od formalnih zahteva i da je imao malo razumevanja za unutranje suprotnosti koje razdiru birokratsku
strukturu. U tom pogledu, on je bio mnogo vie realistiki
nastrojen od mnogih savremenih funkcionalista. Ali ta pita
nja ne moemo ovde opirno pretresati. U jednom specifi
nom kontekstu, o njima e ukratko biti reci u sledeem
odeljku.
UZROCI DRUTVENIH PROMENA
Svoje shvatanje drutvene organizacije Veber je protkao
mnogobrojnim zapaanjima o uzrocima drutvenih promena.
Mada nigde nije na sistematski nain utvrdio ta je to to
ljudsko drutvo goni napred, to jest koji uzroci izazivaju dru
tveno kretanje i menjanje, on je posvetio mnogo panje
unutranjim izvorima nestabilnosti u razliitim tipovima dru-

tvene organizacije. To je sasvim u skladu s njegovim osnov

nim uverenjem da u ljudskim odnosima nema nieg to bi
bilo imuno prema promeni i da svaka drutvena ustanova
nosi u sebi klice vlastite propasti". Najdalje u tom pravcu
Veber je otiao prilikom razmatranja harizmatske vlasti, ma
da i u njegovim izlaganjima o tradicionalnoj i racionalnoj
vlasti, naroito u onim delovima koji se odnose na moderno
kapitalistiko drutvo, ima dosta elemenata koji upuuju na
tu stranu pitanja. Koliko god da je esto naglaavao trajnost,
nezamenljivost i neunitivost birokratske maine, Veber je
dobro znao da vera u legitimnost racionalne vlasti moe biti
dovedena u sumnju i da se izmeu razliitih drutvenih sna
ga vodi stalna borba oko toga ko e zagospodariti ovom ma
inom. Utoliko, njemu je bilo jasno da i birokratska organi
zacija moe pretrpeti znatne promene, uprkos tome to je
bio duboko ubeen da se ne moe unititi.
Kao to smo ranije ve videli, harizmatska vlast je izra
zito revolucionarna sila. Najpogodnije tlo za irenje harizmatskog pokreta jeste stanje drutvene anomije (u smislu poz
nate Dirkemove odredbe). Kad vera u legitimnost postojee
vlasti oslabi i kad se postojei drutveni poredak pokae ne
sposobnim da zadovolji izuzetne potrebe koje su naglo izbile
u prvi plan svejedno da li je u pitanju poredak osvetan
tradicijom ili poredak uspostavljen po zakonskom postupku
onda uvek postoji mogunost obraanja harizmatskom
voi. U situaciji psiholoke napetosti i nesigurnosti, koja pra
ti proces drutvene dezorganizacije, stvara se uverenje da je
samo linost izuzetne snage i natprosenih sposobnosti u sta
nju da pokae izlaz iz krize i da obnovi drutveno jedinstvo.
Ali budui da harizmatska vlast ima psiholoke korene i da
se u potpunosti svodi na odnos izmeu konkretnih linosti,
Veber je s pravom tvrdio da se ona moe odrati na due
vreme i postati podloga trajnog poretka samo ukoliko radi
kalno izmeni svoju unutranju strukturu.
Proces pretvaranja harizmatske vlasti od jednog isto li
nog odnosa u institucionalan odnos gospodarenja i potinjenosti poinje im harizmatski pokret zadobije veliki broj
pristalica, dakle im stekne izglede na trajno odravanje i
suoi se s praktinim pitanjima svakidanjice. Po Veberu,
37

36 To je primetio i Peter M. Blau, op. cit., str. 3233.

160

11

Slino i Talcott Parsons, op. cit., s0r 84.

Sociologija

Maksa

Vebera

161

glavna pokretaka snaga na putu obezlienja harizme jesu

idealni i materijalni interesi pristalica harizmatskog voe.
S jedne strane, oni tee da sauvaju harizmatsku poruku u
nepatvorenom vidu i da je po mogustvu uzdignu na stepen
dogme, a s druge nastoje da reguliu svoj drutveni poloaj
i trajno monopoliu materijalnu i drugu korist koju su stekli
ueem u pokretu 3 8 . Potreba za menjanjem unutranjeg me
hanizma harizmatske vlasti postaje naroito akutna kad se
postavi pitanje naslednika, bilo za ivota prvobitnog voe ili
posle njegove smrti. Pitanje je u tome kako osigurati na due
vreme blagodet harizme koja se izlila preko jedne odreene
linosti. Obino se pristalice ne zadovoljavaju pasivnim ie
kivanjem da se pojavi novi voa i delom potvrdi svoja harizmatska svojstva. Ovo tim pre to programska shvatanja izveznih harizmatskih pokreta u naelu iskljuuju mogunost
nove inkarnacije harizme. Prema tome, jedini izlaz je u tome
da se harizma odvoji od linosti prvobitnog nosioca, to jest
da se harizmatski autoritet prenese na lanove jedne porodi
ce ili da se pretvori u objektivno svojstvo jedne drutvene
funkcije, bez obzira na linost onoga koji moe obavljati tu
funkciju. Prvi sluaj Veber naziva naslednom, a drugi insti
tucionalnom harizmom 3 9 .
Izlino je ovde opirno izlagati razlike izmeu dva glavna
naina obezlienja harizme, a jo manje je potrebno zadra
vati se na mnogobrojnim primerima pomou kojih Veber
ulazi u razmatranje tih razlika. Dovoljno je samo napomenuti
da u prvom sluaju preobraaj harizme ide u pravcu tradi
cionalne, a u drugom u pravcu racionalno-zakonske vlasti.
Najistiji primer nasledne harizme Veber vidi u monarhiji, a
institucionalne harizme u crkvi. Ali elemente nasledne hariz
me on nalazi i u aristokratiji i, naroito, u indijskom kastinskom sistemu, dok za institucionalnu harizmu kae da se u
izvesnom stepenu javlja gotovo u svim oblicima politike vla
davine. Po njegovu miljenju, u Nemakoj je Luterov uticaj
naroito doprineo irenju shvatanja da se dravnoj vlasti tre
ba pokoriti zbog njenih boanskih svojstava. U onim zemlja
ma u kojima je puritanski uticaj bio jai, teokratsko shvatanje dravne vlasti nikad nije uzelo takve razmere. Time se
38
39

162

Max Weber, op. cit., str. 758778.

Ibidem, str. 772, 774.

moe objasniti to to je Engleska uvek pokazivala relativno

veliku otpornost prema autokratskim tenjama i to u Ame
rici ima tako malo dubokog potovanja prema dravnim veli
kodostojnicima.
U vezi s harizmatskom vlau treba jo dodati da je Ve
ber razlikovao i tri posebna naina pomou kojih se moe
reiti pitanje naslednika harizmatskog voe. Po njegovom mi
ljenju, svaki od tih naina menja prvobitno znaenje hariz
me utoliko to je pretvara u trajnu ustanovu, mada svaki za
drava jedan od osnovnih elemenata po kome se harizmatska
vlast razlikuje od drugih tipova vlasti verovanje da je iz
vor vlasti u konkretnoj linosti i njenim izuzetnim svojstvi
ma. Prvi nain se sastoji u tome to prvobitni voa sam odre
uje svog naslednika, a pristalice aklamacijom prihvataju
njegovu odluku. Po drugom nainu naslednik se bira na os
novu izvesnih spoljanjih kriterijuma za koje se veruje da
potvruju postojanje harizmatskih osobina kod onoga koji
zadovoljava te kriterijume. Najzad, trei je nain u tome to
pristalice aklamacijom biraju novog vou. Naravno, to nije
izbor u modernom smislu rei. U skladu s verovanjem da je
harizma nerazdvojno vezana za linost, smatra se da novi
voa ima pravo da bude aklamacijom izabran za naslednika
i da je njegov izbor, u stvari, dunost svih pristalica prvobit
nog voe.
Pogledajmo sad kakve unutranje tekoe i razvojne ten
dencije Veber otkriva u strukturi druga dva tipa vlasti. Videli
smo ve da tradicionalna i racionalna vlast predstavljaju traj
ne oblike drutvene organizacije i slue zadovoljenju svako
dnevnih potreba drutva. Po tome se oni razlikuju od hariz
matske vlasti. Ali to ne znai da su ovi oblici nepromenljivi.
U okviru svakog od njih dejstvuju specifine sile koje uslovIjavaju kretanje i menjanje. U poreenju s racionalnom vla
u, tradicionalna vlast je mnogo vri i postojaniji oblik
drutvene organizacije. Po Veberu, to se moe objasniti time
to je tradicionalna vlast, u stvari, jedan vid oinske vlasti.
U interesu odravanja zajednice, tradicionalni poredak utvr
uje uzajamna prava i obaveze i uspostavlja odnos line za
visnosti izmeu onih koji zauzimaju razliite drutvene po
loaje. I poto pri tom vanu ulogu igrSfju magija i religiozno
posveenje, tradicionalna vlast razvija snano oseanje dru11

163

tvene kohezije i solidarnosti kod svih lanova zajednice 40 .

Uprkos tome to esto pribegava sasvim brutalnim sredstvi
ma, tradicionalna vlast je sveta i neprikosnovena. U punom
smislu reci, to je vlast koja brine za one koji su joj potinjeni. Budui da je njen uzor oinska vlast, to je sasvim razum
ljivo. Time to insistira na uzajamnom odnosu izmeu zatite
i pokornosti, drutveni poredak koji je izgraen na tradicio
nalnim temeljima pokree najosetljiviji psiholoki mehani
zam ljudskog ponaanja na mnogo neposredniji nain nego
drutveni poredak koji je izgraen na racionalnim temeljima.
To je ono to ga ini vrim i postojanijim od ovog poslednjeg.
Pa ipak, tradicionalna vlast nosi u sebi klice unutranjeg
razdora koje ugroavaju njeno odravanje u nepromenjenom
stanju. U sistemu tradicionalne vlasti vodi se stalna i uporna
borba izmeu gospodara i lanova upravnog aparata. Dok oni
prvi nastoje da to vie uvrste svoju vlast i proire teritorije
kojima vladaju, ovi poslednji tee da obezbede to iru auto
nomiju i da to jasnije razgranie svoja prava i dunosti pre
ma gospodarima. Drugim recima, to znai da se borba vodi
oko toga hoe li vlast biti organizovana na manje ili vie cen
tralistiki nain ili e biti to je moguno vie decentralizovana. Borba oko vlasti je isto tako otra u patrimonijalnom
kao i u feudalnom reimu. Kakav e konkretan oblik dobiti
sistem tradicionalne vlasti u jednom odreenom drutvu za
visi od odnosa snaga izmeu gospodara i onih koji mu poma
u u vrenju vlasti. Po Veberovom miljenju 41 , decentralistike tendencije su naroito dole do izraaja na Zapadu, to je
uslovilo nastanak feudalnog poretka kao ugovornog odnosa
izmeu kraljeva i vazala, dok su na starom Istoku bile dale
ko monije centralistike tendencije, to je na mnogim mestima dovelo do uspostavljanja sultanizma kao krajnje despot
skog oblika tradicionalne vlasti.
Na primerima iz istorije Kine, Japana, Turske, Engleske,
Francuske i mnogih drugih zemalja Veber pokazuje kojim su
se sve sredstvima sluili najvii predstavnici patrimonijamih
40

Talcott Parsons, op. cit., str. 6970.

Max Weber, Die drei reinen Typen der legitimen Herr
schaft, Preussische Jahrbcher, 187 (1922), str. 6. Vidi i Reinhard
Bendix, op. eil., str. 360368.
41

164

reima da bi suzbili separatistike tenje lokalnih velikodo

stojnika i zatitili svoju mo od rasparavanja. Uglavnom, on
razlikuje tri karakteristina postupka. Prvi postupak se sa
stoji u tome to gospodar lino obilazi pojedine delove svog
carstva u odreenim vremenskim razmacima u uverenju da
svojim prisustvom uvruje autoritet nad lokalnim namesnicima i podanicima. Drugi postupak je neka vrsta zamene
za prvi. On se sastoji u tome to gospodar s vremena na vreme alje specijalne izaslanike u pojedine oblasti svog carstva
kako bi ovi u njegovo ime podelili pravdu. Najzad, trei po
stupak se sastoji u tome to gospodar uvodi posebne mere
obezbeenja prema onim lanovima upravnog aparata koje
neposredno ne moe nadgledati. Tako, na primer, on moe
zahtevati od pojedinih velikodostojnika da redovno dolaze na
podvorenje ili da ostave svoje porodice na dvoru kao taoce,
moe ograniiti vreme trajanja njihove slube, moe postaviti
uslov celibata za obavljanje odreenih dunosti ili uslov da
niko ne moe sluiti u onoj oblasti u kojoj poseduje zemlju
ili ima srodnike, moe postaviti u istoj oblasti dva ili vie namesnika sa slinim ovlaenjima kako bi oni uzajamno nad
gledali jedni druge, moe uspostaviti posebnu slubu uhoda i
obavetajnih inovnika koji e prikupljati podatke radu
drugih lanova upravnog aparata, i tako dalje. Pri tom treba
primetiti da se ovi poslednji pomonici u vrenju vlasti obi
no regrutuju iz redova onih koji u potpunosti zavise od go
spodara, a ne iz redova onih koji uivaju drutveni ugled na
osnovu vlastitog poloaja.
Po sebi se razume da i lokalni velikodostojnici u sistemu
tradicionalne vlasti pribegavaju najrazliitijim sredstvima
da bi se zatitili od samovolje gospodara i proirili svoju au
tonomiju. Veber je naroito mnogo panje poklonio razma
tranju procesa decentralizacije vlasti u periodu zapadnoev
ropskog feudalizma, dovodei u vezu taj proces s nastankom
razliitih stalea. Po njegovom miljenju, borba za podelu
vlasti u okviru feudalnog poretka je presudno uticala na stva
ranje modernih politikih ustanova. Ali izlaganje tih pitanja
bi nas daleko odvelo. Uostalom, treba rei da Veber nigde
nije detaljno pokazao kako je iz meavine patrimonijalnih i
feudalnih elemenata nastala moderna drava 42 , tavie, to nije
42

Reinhard Bendix, op. cit., str. 380.

165

ni nameravao da uradi. Smatrao je da se to mora prepustiti

istoriarima, a da je zadatak sociologa samo da stvori pode
sne pojmove koje u tom cilju treba upotrebiti.
unutranjim suprotnostima i razvojnim tendencijama
racionalne vlasti Veber je takoe rekao niz vanih stvari. Mo
da ak mnogo vanijih, dubljih i originalnijih nego uzro
cima i procesima transformacije harizmatske i tradicionalne
vlasti. U celini i u pojedinostima, Veberovo razmatranje ra
cionalne vlasti u kretanju je puno mranih nasluivanja. Ako
se ima na umu da se u svom izlaganju Veber usredsreuje
na moderno kapitalistiko drutvo, onda je to lako razumeti.
Naravno, Veber ne prorie neizbenu propast zapadne kul
ture. Ali on jasno uoava pravac kretanja i upozorava na opa
snosti koje prete.
Po Veberovom miljenju, racionalna vlast je jedna dina
mika sila koja stalno stvara neto suprotno onome to eli
da stvori. Kao i prethodna dva tipa vlasti, i ona nosi u sebi
klice vlastite propasti. Mada predstavlja najvii proizvod ovekove tenje da se oslobodi od mnogostrukih tradicionalnih
stega i okova i da sve drutvene ustanove prilagodi svojim
potrebama i mogunostima, racionalna vlast je u isti mah i
najvea prepreka na putu ovekovog osloboenja. 43 tavie,
ona neizbeno vodi u birokratski apsolutizam. Najdublji uz
rok nestabilnosti racionalne drutvene organizacije Veber vi
di u tome to ona razbija jedinstvo i celovitost linosti, to
odnose izmeu konkretnih ljudi svodi na odnose izmeu ap
straktnih drutvenih poloaja i to usauje oseanje nesigur
nosti i bespomonosti u ljudske due. Drugim recima, Veber
tvrdi da onaj isti element racionalne vlasti koji omoguuje
njeno uspeno delovanje to jest stroga podela rada i otro
odvajanje sfere slubene dunosti od sfere privatnih interesa
ugroava same temelje na kojima ta vlast poiva. Jer upra
vo time to do kraja produbljuje suprotnost izmeu oveka
i strunjaka, to oveka poistoveuje s njegovom deliminom
funkcijom u drutvenoj podeli rada i to od svih svojih la
nova zahteva da precizno izvravaju dunosti iji dublji smi
sao ne poznaju i ne razumeju, racionalna drutvena organi43
Na to pitanje Veber se stalno vraa u svojim politikim
lancima. Vidi naroito Max Weber, Parlament und Regierung
im neugeordneten Deutschland, Gesammelte politische Schrif
ten (Mnchen: Drei Masken Verlag, 1921), str. 126260.

166

zacija priprema teren za novu vrstu ropstva. Otuena od o

veka kome treba da slui, ona lako prelazi u neki oblik tra
dicionalizma, bilo neposredno ili posredstvom nekog harizmatskog pokreta. U svojim politikim lancima Veber je jasno
predoio mogunost otvorene reakcije na liberalne i demo
kratske ustanove modernog evropskog drutva 4 4 .
Iz razumljivih razloga, ovde nee biti rei Veberovoj
kritici konkretnih prilika u Nemakoj krajem prolog i po
etkom ovog veka, iako ova kritika u mnogo emu predsta
vlja obrazac realistikog politikog rasuivanja. Moemo
samo uopteno rei da je Veberovo razmatranje drutveno-istorijske situacije u periodu pred i neposredno posle prvog
svetskog rata duboko antropoloki zasnovano. Ali, bilo bi po
greno zakljuiti da Veber ali modernog oveka zbog toga
to ga drutvo prisiljava da se specijalizuje za odreenu vrstu
delatnosti i to mu uskrauje mogunost da svestrano razvije
sve svoje potencijalne sposobnosti. Veberovo shvatanje oveka
ne ukljuuje u sebe ideal svestrano razvijene linosti. Po Veberu, sutinu ljudske prirode ine razum i sloboda. U skladu
s tim, Veber zahteva od oveka samo dve stvari: da sebi raz
jasni ta hoe i moe i da preuzme odgovornost za ono to
ini. Za Vebera je suprotnost izmeu oveka i strunjaka re
levantna samo ukoliko oteava ispunjenje ovih zahteva. Ina
e, Veber je bio duboko ubeen da u modernim uslovima
ovek mora biti struno obrazovan i da moe stvoriti neto
veliko samo ako se sav preda svojoj profesionalnoj delatno
sti. Puritanac je hteo da bude ovek od poziva, mi to moramo
biti, kae Veber u svojoj studiji Protestantska etika i duh
kapitalizma. U ovim recima ima mnogo vie herojskog po
tvrivanja nego sentimentalne rezignacije. Budui i sam dete
44
To donekle podsea na gledite koje je izneo Osvald Spen
gler u svom uvenom delu Propast Zapada, mada je slinost iz
meu Veberovog i penglerovog shvatanja mnogo manja nego
to na prvi pogled izgleda. Veberovom odnosu prema pengleru
vidi Marianne Weber, Max Weber,: Ein Lebensbild (Tbingen:
J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 685686. Vidi i H. Stuart
Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of
European Social Thought 18901930 (New York: Vintage Books,
1961), str. 332333.
45
Max Weber, Die protestantische Ethik und der Geist des
Kapitalismus, Gesammelte Aufstze Jtur Religionssoziologie, I
(Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 203.

167

modernog doba, Veber smatra da je struno obrazovanje ne

ophodna pretpostavka svake stvaralake delatnosti i drutve
nog napretka uopte. U stvari, Veber je sa zabrinutou gle
dao na proces sveopte racionalizacije drutvenog ivota samo
zbog toga to je smatrao da birokratija gui oveka, spre
ava ga da ivi kao racionalno bie i pretvara u stvar, u auto
mat bez svesti i odgovornosti.
Saznanje da je sve potpunija birokratizacija drutvenog
ivota neizbena i da u budunosti nema nikakvih izgleda za
radikalan drutveni preobraaj provejava kroz itavo Veberovo delo.
BIROKRATIJA, KAPITALIZAM I SOCIJALIZAM
Ostaje jo jedno pitanje koje treba spomenuti uz Veberovo shvatanje birokratije. To pitanje je danas naroito akut
no, a tie se poloaja birokratije u socijalistikom drutvu.
Mada je iveo u vreme kad je socijalizam kao drutveno-ekonomski sistem bio tek na pomolu, Veber je iao daleko ispred
dogaaja. Na raznim mestima u svom delu Privreda i drutvo,
u mnogim svojim politikim lancima i, naroito, u jednom
predavanju koje je odrao 1918. godine u Beu,46 on je izrazio
sumnju u mogunost ukidanja birokratije u socijalistikom
drutvu. ak je tvrdio da e birokratske tendencije jo vie
ojaati u socijalizmu i da e u tom novom drutvu birokra
tija trijumfovati nad ovekom. Po njegovim recima, socijali
zam moe doneti samo diktaturu birokratije a ne diktaturu
proletarijata.
Ovim skeptikim stavom prema krajnjem ishodu socija
listikog eksperimenta koji je upravo pred njegovim oima za
poinjao u Sovjetskom Savezu, Veber je do krajnjih konsekvencija razvio svoje pesimistiko shvatanje drutva i ljud
ske istorije. Njegova osnovna teza mogla bi se formulisati ova
ko: ovek ne moe rastoiti okove koje je sam sebi pripre
mio, ni u blioj ni u daljoj budunosti. Ili jo tanije: poto
46
Max Weber, Der Sozialismus, Gesammelte Aufstze zur
Soziologie und Sozialpolitik (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Sie
beck, 1924), str. 492518, naroito str. 508.

168

je sveopta racinalizacija i birokratizacija drutvenog ivota

neizbena, besmisleno je verovati da socijalizam moe unaprediti stvar ovekovog osloboenja. Covekova sudbina u dru
tvu je zapeaena. U tom pogledu, sasvim je nevano da li
je privreda organizovana na kapitalistikoj ili na socijalisti
koj osnovi.
Svoja zapaanja socijalistikom drutvu Veber je izneo
sasvim ukratko, u nekoliko jednostavnih, ali smelih poteza.
Kao da je strahovao da time zalazi u oblast vrednosti i vrednosnih sudova. To je sasvim u skladu s njegovim shvatanjem
prirodi i zadacima sociologije. Drei se metodolokih prin
cipa do kojih je doao na poetku druge faze svog stvaranja,
Veber je smatrao da se budui tok drutvenog razvitka ne
moe tano i do tanina predvideti i da u nauci nema mesta
nekontrolisanoj igri mate. U okviru sociolokog prouavanja
postojee drutvene stvarnosti mogu se samo u najoptijim
crtama predoiti tendencije razvitka s obzirom na odnos iz
meu razliitih drutvenih snaga koje dejstvuju u odreenoj
istorijskoj situaciji. I to je sve. Po Veberovom miljenju, bu
dunost se ne sastoji u obinom ponavljanju prolosti, ve u
odluivanju za jednu od postojeih alternativa. Nepoverljiv
prema metafizici svake vrste, Veber nije verovao u nune za
kone drutvenog razvitka. Bilo mu je sasvim tue i neprihvat
ljivo Hegelovo shvatanje koje slobodu svodi na saznanje to
bonje istorijske nunosti. Smatrao je da se sloboda sastoji
u samoodreenju. Biti slobodan, znai moi birati. Naravno,
Veber nije mislio da ovek slobodno stvara i same alternative.
Sloboda izbora je ograniena istorijskim okvirima. Ne moe
se bilo ta uiniti u bilo koje doba. U svakom drutvu postoje
odreene tendencije koje ograniavaju polje mogunih alter
nativa. U modernom drutvu, to polje je sasvim usko. Prak
tino ne postoji nikakva mogunost za slobodan izbor i efika
sno ljudsko delovanje u irim drutvenim razmerima. U tom
smislu treba razumeti Veberovu tvrdnju da budunost pri
pada birokratiji.
Ali, ime Veber obrazlae svoju tvrdnju da e birokratija
i birokratski nain upravljanja produiti svoj vek i u budu
em socijalistikom drutvu? Zato u socijalizmu moraju ja
ati birokratske tendencije?
169

Odgovor ne treba traiti daleko. To Veberu, 47 socijalizam

pre svega karakterie planska privreda u uslovima drutvene
svojine nad sredstvima za proizvodnju. U tome je bitna raz
lika izmeu socijalizma i kapitalizma. U kapitalistikom priv
rednom poretku vlada zakon slobodnog trita. itava privre
da se nalazi u rukama privatnih kapitalista preduzetnika. Kao
vlasnici sredstava za proizvodnju, kapitalisti pribavljaju po
trebne sirovine, iznajmljuju tuu radnu snagu i na svoj rizik,
a u nadi da e stei dobit, proizvode odreenu vrstu robe ko
ju prodaju na tritu. U privrednom poretku koji se zasniva
na socijalistikim naelima nema slobodnog trita niti se pri
vredna delatnost obavlja s izgledima na linu dobit. Nasuprot
privatno-kapitalistikom nainu zadovoljavanja ekonomskih
potreba, socijalizam uspostavlja drutvenu svojinu i plansku
privredu. U krajnjoj liniji, to znai da drava uzima u svoje
ruke sredstva za proizvodnju i sama postaje kapitalist preduzetnik. Na taj nain se odstranjuje konkurencija izmeu pri
vatnih kapitalista i zavodi strogi red u privredi.
Meutim, ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za
proizvodnju i uspostavljanjem planske privrede ne postie se
nita. Pre svega, radnik i dalje ostaje odvojen od sredstava za
proizvodnju. On ne moe postati vlasnik ni rudnika, ni visokih
pei, ni eleznica, ni fabrika. Niti to moe postati neka udru
ena grupa radnika. Tako neto je nemoguno ve zbog pri
rode moderne tehnike. 4 * Poloaj radnika nije bitno izmenjen
time to nad njim stoji dravni funkcioner umesto privatnog
kapitalista. Moe se ak s pravom pretpostaviti da e nje
gov poloaj biti samo otean kad drava preuzme rukovoenje
privredom. Jer protiv drave se ne moe trajkovati. S druge
strane, plansko rukovoenje privredom zahteva ogromno po
veanje upravnog aparata. Bez struno obrazovanog inovnitva, drava ne moe zavesti red u privredi. Ako privredu
prepusti diletantima, nastae haos i dezorganizacija. Prema
tome, ukoliko ekonomske potrebe uopte hoe da zadovolji
na racionalan nain, socijalizam mora zadrati birokratiju. A
ukoliko u tome hoe da bude jo racionalniji od kapitalisti
kog sistema, on mora do kraja razviti birokratske tendencije.
Tu nema drugog izbora.
47

Ibidem, str. 500.

48 Ibidem, str. 499.
170

Kao to se vidi, Veber je, u stvari, stavio socijalizam na

istu liniju s dravnim kapitalizmom. Mada je dobro znao da
se pod socijalizmom mogu razumeti razliite stvari, on je mi
slio samo na jednu varijantu socijalizma koja je vrlo bliska
dravnom kapitalizmu, ali koja ima malo veze s Marksovim
shvatanjem budueg drutva. Praktino ostvarenje socijali
stikih naela Veber je vezivao za proirenje dravnih funk
cija u oblasti privrede. Koliko god da je on na taj nain
umnogom tano predvideo budui tok dogaaja i to ne sa
mo u pogledu onoga to se dogodilo u mnogim kapitalistikim
zemljama posle njegove smrti, ve i u pogledu onoga to se
dogaalo u socijalistikom svetu u doba Staljinove vladavine
time nisu iscrpene sve mogunsoti. Ukratko, treba rei da
je Veberovo shvatanje nepotpuno. Da je imao prilike da se
upozna s raznolikim iskustvom socijalistike prakse u perio
du posle drugog svetskog rata, moda bi on u izvesnim takama drukije mislio o tome ta nas eka u budunosti. U
svakom sluaju, bilo bi neumesno prebacivati Veberu da je
bio zaslepljeni neprijatelj socijalizma i radnikog pokreta
uopte. Isto tako, bilo bi pogreno misliti da mu je neprija
teljski stav prema socijalizmu zamaglio pogled. U velikoj rneri, njegova vizija budunosti se surovo obistinila, tavie,
moe se rei da je Veber dao dosta korisnih podsticaja za
razmiljanje o mestu i ulozi birokratije u socijalistikom dru
tvu.
Ali, time jo nismo doli do kraja. Kad bi se sve to je Ve
ber rekao na temu ovek u modernom drutvu svelo na for
mulu: drutveni razvitak nezadrivo ide u susret diktaturi bi
rokratije, to nas ne bi moralo mnogo potresti. U tom sluaju,
Veberovo socioloko shvatanje bilo bi bledo, siromano, bez
snage. Njemu bi nedostajala filozofska poenta. Meutim, ono
ima ba jednu takvu poentu.
U emu je, dakle, pravi smisao Veberove sociologiie?
Besumnje. Veber je bio pesimist. Po njegovom miljenju,
ovekov poloaj je beznadean, kako u kapitalistikom tako
i u socijalistikom drutvu. Nema izlaza na irem drutvenom
planu. Napredovanje i pobedonosno irenje birokratije se ne
moe zaustaviti. Ali iako je bio ubeen da je sve potpunija
racionalizacija i birokratizacija drutvenog ivota neizbena,
Veber se stalno pitao: moe li se nekako pomoi oveku koji
je osuen da ivi pod pritiskom mone birokratske maine?
171

Moe li se bar donekle spasti ono to je najvee i najplemeni

tije u ljudskoj prirodi? Koliko su ta pitanja zaokupljala nje
govu misao i podsticala njegovo nauno stvaranje najbolje
pokazuje jedno mesto iz onog uvenog govora koji je on odr
ao u Udruenju za drutvenu politiku jo 1909. godine. U tom
govoru, Veber je upeatljivo izneo svoje humanistiko stano
vite. Poto je ovo mesto vrlo vano, naveemo ga u celini: 49
Zamislite posledice onog procesa sveopte birokratizacije i racionalizacije koji nam se ve pribliava. U privatnim
preduzeima velike industrije, kao i u svim drugim privrednim
preduzeima koja su organizovana na moderan nain, na sva
kom koraku susreemo racionalnu raunicu. Pomou nje se
svaki radnik pretvara u jedan toki ove maine i sve vie in
timno priprema da se tako i osea i da se samo pita moe li
od tog malog tokica postati malo vei. Uzmite za primer au
toritativnu vlast drave ili optine u monarhijskom obliku
vladavine. To ivo podsea na stari Egipat, koji je od vrha do
dna bio proet ovim duhom malih slubenih poloaja. Do
dana dananjeg nije postojala birokratija koja bi se mogla
porediti s birokratijom u starom Egiptu. To je jasno svakome
ko poznaje istoriju upravnog sistema u starom svetu. Isto
tako, jasno je da danas nezadrivo idemo u susret jednom
razvitku koji je sasvim nalik na ovaj uzor, izuzev to se za
sniva na drugim temeljima, na temeljima koji su u tehnikom
pogledu savreniji, koji su mnogo vie racionalni i mehaniki.
Pitanje koje nas interesuje nije u tome: kako se moe izmeniti tok ovog razvitka? jer to se ne moe uiniti, ve: ta
e iz toga proistei? Mi rado priznajemo da se na elu naeg
upravnog aparata nalaze asni i daroviti ljudi i da uprkos svim
izuzecima ti ljudi imaju izgleda da se uzdignu u inovnikoj
hijerarhiji, ba kao to i univerziteti (uprkos svim izuzecima)
pruaju mogunost za selekciju darovitih. Ali ma koliko bila
strana pomisao da bi svet jednom mogao biti naseljen samo
profesorima morali bismo pobei na pusto ostrvo kad bi
se tako to dogodilo jo strasnija je pomisao da svet treba
da bude naseljen samo onim malim tokiima, malim ljudima
49

Max Weber, Debattenrede ber 'Die wirtschaftlichen Unter

nehmungen der Geimeinden', Gesammelte Aufstze zur Soziolo
gie und Sozialpolitik (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck,
1924), str. 413414.
172

koji se grevito dre svog malog drutvenog poloaja i tee

da se domognu neto veeg. Kao i u egipatskim papirusima,
moete videti kako ova pojava igra sve veu ulogu u naem
upravnom sistemu i, naroito, meu naim dananjim studen
tima, koji su izdanak tog sistema. Ova strasna enja za bi
rokratijom, koju su danas mnogi ispoljili, navodi oveka na
oajanje. Kao da bi demon bojaljivosti s kojim Nemac i
inae najbolje ume da izae na kraj trebalo sam da dri
kormilo politike u svojim rukama. I kao da bi trebalo da se
svi mi namerno preobrazimo u ljude koji oseaju potrebu za
poretkom i niim drugim sem za poretkom, koji postaju ner
vozni i preplaeni kad taj poredak za trenutak popusti i koji
su bespomoni kad se iupaju iz potpune prilagoenosti tom
poretku. Da u svetu sve vie preovlauje takav tip ljudi to
je pravac u kome se ve kreemo. Ali glavno pitanje nije u
tome kako moemo pomoi i ubrzati taj razvitak, ve ta mo
emo suprotstaviti ovoj maini da bismo spasli ostatak oveanstva od ovog rasparavanja ljudske due, od ove apso
lutne prevlasti birokratskih ivotnih ideala.
Dodue, Veber ne odgovara izriito na pitanje koje je sebi
postavio. On nigde ne kae kako se ovek moe odupreti bi
rokratskoj maini. Jasno je tek toliko da je on pomiljao na
strogo individualan otpor izdvojenih i neorganizovanih poje
dinaca. Mogunost na koju Veber ukazuje ima protestantsko
obeleje. U otuenom svetu, ovek treba da ivi ponosno i pr
kosno. A itavim njegovim biem treba da struji patos etike
odgovornosti. Nejasno je, meutim, koliko je Veber verovao
da je ova mogunost dostupna svima i da li bi svaki prosean
ovek mogao imati uspeha u takvom nastojanju. To pitanje
je ostalo ak i bez odgovora izmeu redova. Teko je pretpo
staviti da je to bila gola sluajnost. Uostalom, ranije je ve
reeno zato je Veber propustio da napie svoju filozofsku
oporuku. Ovde moemo dodati nekoliko zavrnih napomena.
Po Veberu, ovek se ne srne skrueno prikloniti sudbini. On
joj se mora privremeno potiniti samo zato da bi je u sebi
trajno savladao. Usred one ljuture od elika koju je sam oko
sebe sagradio, ovek se mora boriti za svoje dostojanstvo. Kao
pojedinac, i to ba kao strunjak koji se sav predaje svom
pozivu, on moe probiti mreu sveopte zavisnosti i potinjenosti i odrati jedinstvo svoje linosti. Potrebno je samo da
bude odluan i istrajan u tome. U svakom konkretnom slu173

aju, ovek mora znati ta hoe i moe i mora preuzeti na se

be odgovornost za ono to ini. Pitanje odgovornosti je od
presudne vanosti. 50 Jedno je odgovornost koju neko osea
prema organizaciji iji je lan a s obzirom na slubu koju u
njoj vri. To je odgovornost ropskih dua koje su potpuno
prilagoene birokratskoj maini. Drugo je odgovornost koju
neko osea pred samim sobom za svoju stvar. To je odgovor
nost herojskih priroda. Samo ova poslednja vrsta odgovorno
sti omoguuje ivot dostojan oveka u uslovima sveopteg otu
enja.

Srednjovekovnih zamkova vie nema, a ukoliko su i ou

vani, oni su danas samo predmet nae istorijske radoznalosti.
Meutim, Kafkin Zamak je surova stvarnost naeg doba. Taj
zamak i atmosferu tog zamka moemo sresti na svakom ko
raku. Zamak je simbol naeg doba. Uprkos svim razlikama
izmeu postojeih drutveno-ekonomskih sistema i oblika po
litike vladavine, mrea sveopte zavisnosti i potinjenosti
je svuda razapeta. Hoe li strunjak uspeti da u sebi nae
oveka? I moe li on na due vreme izdrati u borbi protiv
svojih otuenih tvorevina a za svoje ljudsko dostojanstvo?

50
Uz ovo i dalje vidi Gesammelte politische Schriften, str.
154. Vidi i Karl Lwith, Max Weber und Karl Marx. Archiv fr
Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 9198.

174

PREVODI IZ VEBEROVOG DELA

I. NAUKA I POLITIKA1
NAUKA KAO POZIV
. . . Dosad sam govorio samo spoljanjim razlozima zbog
kojih treba izbegavati nametanje linog stanovita. Ali to nisu
jedini razlozi. Ima mnogo dubljih razloga zbog kojih je nemoguno nauno zastupati praktina stanovita, sem u slu
aju raspravljanja sredstvima za ostvarenje nekog cilja koji
je unapred dat.
Nauno zastupanje praktikih stanovita je u naelu bes
misleno zbog toga to su razliite vrednosne sfere u nepomir
ljivoj borbi jedne s drugima. Stari Mili, iju filozofiju inae
ne elim da hvalim, bio je u pravu kad je jednom rekao: ako
se poe od istog iskustva, onda se mora doi do politeizma.
Ova formulacija je plitka i zvui paradoksalno, pa ipak u njoj
ima istine. Ako danas ita znamo, onda znamo opet bar to da
neto moe biti sveto ne samo uprkos tome to nije lepo, ve
upravo zbog toga i ukoliko nije lepo. Podatke tome moete
nai kod proroka Isaije u 53. glavi, i u 21. psalmu. A od Nietzschea znamo ponovo da neto moe biti lepo ne samo uprkos
tome, ve upravo zbog toga to nije dobro. To je ranije izra
zio i Baudelaire u svojoj zbirci pesama koju je nazvao Fleurs
du mal. I opte je poznata injenica da neto moe biti istini
to, mada nije ni lepo ni sveto ni dobro. Ali to su samo najosnovniji sluajevi ove borbe izmeu bogova pojedinih sfera i
vrednosti. Ja ne znam kako neko hoe da nauno rei pitanje
vrednosti francuske i nemake kulture. Jer i ovde se bore
razliiti bogovi, i to za sva vremena.
To je ista situacija kao ona u starom svetu koji jo nije bio
digao ini sa svojih bogova i demona, samo u drukijem smi1

Max Weber, Wissenschaft als Beruf, Gesammelte Aufstze

zur Wissenschaftslehre (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck,
1922), S. 545555, i Max Weber, Politik als Beruf, Gesammelte
politische Schriften (Mnchen: Drei Masken Vrelag, 1921),
Teil, Kap. I, S. 130. Preveo Mihailo uri.
12 Sociologija Maksa Vebera

177

slu. Kao to je stari Grk prinosio rtvu prvo Afroditi a zatim

Apolonu, a pre svega bogovima svog grada, tako je i danas,
samo bez arolije i mitske, ali istinske plastike onog ponaa
nja. A nad ovim bogovima i njihovom borbom vlada sudbina,
ali sasvim sigurno nikakva nauka. Moe se samo razumeti ta
je boansko za jednu i drugu ili u jednoj i drugoj sferi. Time
je, meutim, stvar zavrena, ukoliko se misli na raspravlja
nje koje jedan profesor moe dati u univerzitetskoj sluaonici.
Ali, razume se, time nije zavren i veliki ivotni problem koji
iza toga stoji. U tim stvarima, re imaju druge sile, a ne uni
verzitetske katedre.
Koji bi se ovek usudio da nauno opovrgne etiku Besede na gori, recimo stav: ne opiri se zlu, ili sliku jednom
i drugom obrazu? Pa ipak, sa ovozemaljskog stanovita je ja
sno da se ovde propoveda etika ponaanja bez dostojanstva.
ovek mora da odabere izmeu religioznog dostojanstva, koje
ova etika nudi, i etike ljudskog dostojanstva, koja propoveda
neto sasvim drugo: odupri se zlu, inae e i ti biti odgovo
ran za njegovu premo. S obzirom na krajnji stav, za oveka je jedno avo a drugo bog. I svaki ovek mora odluiti
koji e za njega biti bog a koji avo. I tako je u svim sferama
ivota.
Grandiozni racionalizam etikog i metodikog naina vo
enja ivota koji tee iz svakog religioznog prorotva skinuo
je sa prestola ovo mnotvo bogova u korist onoga to je je
dino nuno, da bi zatim, suoen sa stvarnou spoljanjeg i
unutranjeg ivota, bio prinuen na one kompromise i relativiranja kojima svi znamo iz istorije hrianstva. Ali danas
ivimo u doba religiozne svakidanjice. Mnogi stari bogovi,
lieni arolije i u obliku bezlinih sila, ustaju iz svojih gro
bova, tee da zagospodare naim ivotima i ponovo otpoinju
svoju venu borbu. Ono to modernom oveku tako teko
pada, a mladoj generaciji najvie, to je biti dorastao takvoj
svakidanjici. Sva trka za doivljajem dolazi od ove slabosti.
Jer slabost je ne moi pogledati u ozbiljno lice sudbine naeg
vremena.
Sudbina je nae kulture da smo mi ponovo postali svesni
te borbe, poto je nae oi itavu hiljadu godina zaslepljivala
tobonja iskljuiva orijentacija prema grandioznom patosu
hrianske etike.
178

Ali, dosta ovim pitanjima koja daleko vode. Jer u za

bludi bi bio onaj deo nae mladei koji bi na sve to odgovo
rio: Da, ali mi dolazimo na predavanja da bismo uli neto
vie nego samo analize i konstatacije injenica. Zabluda je
u tome to oni u profesoru trae neto drugo od onog to on
jeste. Oni trae vou, a ne uitelja. Ali mi smo postavljeni za
katedru samo kao uitelji. A to su dve razliite stvari, kao to
se lako moe uvideti.
Dopustite mi da vas jo jednom odvedem u Ameriku, jer
se te stvari tamo esto mogu videti u najizvornijem obliku.
Ameriki deak ui neuporedivo manje od nemakog deaka.
Ali uprkos neverovatno velikom broju ispita, ivot u koli ga
jo nije pretvorio u bie koje samo polae ispite, kao to je
to sluaj s nemakim deakom. Jer u Americi tek poinje da
se stvara birokratija koja pretpostavlja diplomu poloenom
ispitu kao ulaznicu u carstvo prebendalne slube. Mladi Ame
rikanac nema potovanja ni prema emu i ni prema kome; ni
prema tradiciji ni prema javnoj slubi. On uvaava samo ono
to je pojedinac u stanju da postigne svojim linim zalaga
njem. To je ono to Amerikanci nazivaju demokratijom. Nas
ovde interesuje upravo ovo shvatanje demokratije, bez obzira
koliko je ono u stvarnosti iskrivljeno. svom uitelju Ame
rikanac misli ovo: on mi za oev novac prodaje svoja znanja
i metode, ba kao to i piljarica prodaje mojoj majci kupus.
I to je sve. Naravno, ukoliko je njegov uitelj i majstor u fudbalu, onda je on u toj oblasti i njegov voa. Ali ako to nije
(ili nije nita slino u nekoj drugoj sportskoj grani), onda je
on samo uitelj i nita vie. I nijedan mladi Amerikanac ne
bi ni pomislio da od njega kupuje pogled na svet ili neka merodavna pravila za voenje ivota. Oigledno, kad se to kae
na takav nain, mi to moramo odbaciti. Pa ipak, pitanje je
nema li zrna istine u ovom shvatanju, koje sam namerno izneo u neto preteranom vidu.
Kolege studenti i studentkinje! Vi dolazite na naa preda
vanja i traite od nas svojstva voe, ne uviajui unapred
da od stotine profesora bar devedesetdevet njih ne polau
pravo i ne smeju polagati pravo da budu fudbalski majstori
ivota, a kamoli voe u stvarima koje se tiu naina voenja
ivota. Razmislite i sami: vrednost jednog oveka ne zavisi
od toga da li ima svojstva voe. A u svakom sluaju, svojstva
koja nekog oveka ine izvrsnim naunikom i akademskim
12*

179

uiteljem nisu i svojstva koja bi ga mogla nainiti voom u

oblasti praktike ivotne orijentacije ili, posebno, u oblasti
politike. To je gola sluajnost to neko ima i ta svojstva, a
bilo bi opasno kad bi svaki uitelj koji stoji za katedrom, podstaknut studentskim oekivanjima, osetio da treba da ih ima.
Jo opasnije bi bilo kad bi svakom akademskom uitelju bilo
ostavljeno na volju da u univerzitetskoj sluaonici izigrava vo
u. Jer najmanje su voe oni koji sami za sebe najee veruju da su ba za to pozvani. I nezavisno od toga da li su oni
voe ili nisu, treba rei da situacija na katedri ne daje nikak
vu mogunost da se posvedoe svojstva voe. Profesor koji se
osea pozvanim da bude savetodavac omladini i uiva njeno
poverenje, moe da pokae svoje ljudske osobine u linom
odnosu s omladinom. A ako se on osea pozvanim da se ume
a u borbu izmeu razliitih pogleda na svet i stranakih mi
ljenja, onda neka to ini napolju, na tritu ivota, u tampi,
na sastancima, u udruenjima, gde god hoe. Jer ipak je to
odve ugodno da neko pokazuje svoju hrabrost u ispovedanju
linih shvatanja onde gde su prisutni, koji moda drukije
misle, osueni na utanje.
Najzad, vi ete postaviti pitanje: Ako stvari tako stoje,
ta onda zapravo nauka moe da prui to bi bilo korisno za
praktiki i lini ivot? I time se ponovo vraamo na problem
nauke kao poziva.
Pre svega, naravno, nauka moe da prui tehnika znanja,
to jest znanja tome kako se na sistematski nain kontrolie ivot, i to kako spoljanji predmeti tako i ljudsko delanje. Ali vi ete primetiti da takvim znanjem raspolae i pi
ljarica amerikih deaka. To je i moje miljenje.
Drugo, nauka moe da prui neto to pomenuta piljari
ca ne moe: metode miljenja, orua i vebe u miljenju. Vi
ete moda rei: dobro, to nije povre, ali ipak nije nita
vie nego sredstvo da se povre pribavi. U redu, ostavimo to
danas po strani.
Ali, na sreu, time jo nije iscrpeno sve to nauka moe
da prui. Mi smo u stanju da vam pomognemo jo u neem
da vam omoguimo da sebi razjasnite ono to vas interesuje. Naravno, pod pretpostavkom da je nama samima to jasmo. Ukoliko je to sluaj, moemo vam razjasniti sledee:
da se prema nekom vrednosnom pitanju a uvek je re
takvim pitanjima, i ja vas molim da jednostavnosti radi
180

mislite na primere iz drutvenog ivota mogu zauzeti ta

kvi i takvi razliiti stavovi. Ako se zauzme takav i takav stav,
onda se, u skladu s naunim iskustvom, moraju primeniti
takva sredstva, da bi se taj stav praktino sproveo u delo.
Ali ova sredstva mogu moda biti takva za koja verujete da
ih morate odbaciti. Tada se mora birati izmeu cilja i neizbenih sredstava. Da li cilj opravdava sredstvo? Uitelj vas
moe suoiti s nunou takvog izbora, ali ne moe uiniti
nita vie, ukoliko hoe da ostane uitelj i nee da bude de
magog. Naravno, on vam dalje moe rei: ako hoete taj i
taj cilj, onda morate uraunati i te i te propratne posledice
koje e, koliko na osnovu iskustva znamo, nastati. I opet se
nalazimo u istom poloaju kao i maloas. Meutim, sve su to
problemi koji se mogu postaviti i pred svakog tehniara koji
u bezbrojnim sluajevima mora da donese odluku shodno
principu manjeg zla ili relativno najveeg dobra. S tom raz
likom to je za njega obino jedna stvar, i to ona najvanija,
unapred data cilj. Ali upravo to kod nas nije sluaj, uko
liko su stvarno u pitanju poslednji problemi. I time tek dospevamo do poslednje stvari koju nauka moe da prui u ci
lju razjanjenja. Ali time dospevamo i do njenih granica.
Mi moemo i treba da vam kaemo i ovo: s obzirom na
svoje znaenje, takav i takav praktiki stav moe se dosledno
i poteno izvesti iz tog i tog osnovnog pogleda na svet i ivot
bilo da je u pitanju samo jedan takav pogled ili vie razli
itih ali ne i iz nekih drugih. Slikovito reeno, vi sluite
ovom bogu i vreate drugog boga kad se odluite za taj prak
tiki stav. Jer vi nuno morate doi do tih i tih poslednjih
smisaonih konsekvencija, ako hoete da ostanete verni sami
sebi. Nauka to moe da prui, bar u naelu. To pokuava da
uini filozofija kao struna disciplina, a i druge naune disci
pline, ukoliko se bave naelnim filozofskim razmatranjem.
Prema tome, ukoliko se razumemo u ono ime se bavimo (a
to se ovde mora pretpostaviti), mi moemo da prisilimo po
jedinca ili bar da mu pomognemo da sebi poloi raun
krajnjem smislu svog sopstvenog delanja. Meni se ini da to
nije sasvim beznaajno, ak ni za isto lini ivot. Za onog
uitelja kome to polazi za rukom, mogu da kaem i ovo: da
on vri etiku dunost kad pomae drugom da doe do sve
sti tome ta hoe i kad razvija oseanje odgovornosti. I verujem da e on biti utoliko sposobniji da to postigne uko181

liko sa vie savesti izbegava da svojim sluaocima nametne

ili sugerie svoj sopstveni stav.
Shvatanje koje vam ovde iznosim polazi od osnovne i
njenice da ivot, sve dok ostaje u sebi i dok se posmatra iz
njega samog, poznaje samo venu borbu izmeu bogova. Ili,
reeno neposredno, ovo shvatanje polazi od toga da postoji
nepomirljiva borba izmeu razliitih krajnjih mogunih sta
novita prema ivotu i da se izmeu njih mora birati. Da li
pod takvim okolnostima nauka moe postati za nekog poziv
kojim je vredno baviti se i da li je ona sama objektivno po
ziv vredan uvaavanja, to je opet vrednosno pitanje kome
u univerzitetskoj sluaonici ne moe biti govora. Jer potvr
dan odgovor je pretpostavka da bi se ovde uopte moglo ui
ti. Ja lino potvrdno odgovaram na to pitanje ve svojim ra
dom, ali i sa stanovita koje mrzi intelektualizam kao najgo
reg avola, kao to to danas ini i omladina (ili samo uobraava da ini). Jer u tom sluaju za ovu omladinu vai re:
Razmisli dobro, avo je star, treba ostariti da bi ga se mo
glo razumeti. Tu se ne misli na starost u smislu krtenice.
Re je samo tome da onaj kome je stalo da izae na kraj
s tim avolom ne sme pobei od njega, to danas mnogi rado
ine. Jer avolji putevi se moraju najpre do kraja obuhvatiti
pogledom, da bi se mogla videti njegova snaga i njegove
granice.
Nauka je danas jedan struno organizovan poziv koji se
nalazi u slubi samoosveivanja i saznanja odnosa izmeu i
njenica. To nije milostinja preko koje nam vidoviti ljudi i
proroci daruju sredstva spasenja i otkrovenja, niti je to sa
stavni deo razmiljanja mudraca i filozofa smislu sveta.
Treba biti naisto s tim da je to neizbean uslov nae istorijske situacije od koje ne moemo pobei, ako hoemo da
ostanemo verni sami sebi. I ako se ponovo setite Tolstoja i za
pitate: Ako nauka nije u stanju, ko e odgovoriti na pitanje:
,ta treba da inimo i kako treba da uredimo na ivot?' ili,
reeno slikovitim jezikom kojim smo se veeras posluili:
,kome od zavaenih bogova treba da sluimo i, ako je to neki
sasvim drugi bog, ko je on?' onda vam treba rei da to
moe uiniti samo prorok ili spasitelj. A kad takvog nema ili
se vie ne veruje u njegovo poslanstvo, onda ga sigurno ne
ete prisiliti da se pojavi time to ete hiljadama profesora
prepustiti da kao od drave plaeni ili povlaeni mali pro182

roci preuzmu njegovu ulogu u vaim sluaonicama. Na taj

nain moete postii samo jedno: pokazaete da uopte ni
ste shvatili pravo znaenje one sudbinske injenice koju sam
maloas pomenuo da danas nema proroka koga mnogi iz
nae najmlae generacije tako eljno iekuju. Unutranjim
interesima jednog oveka koji je stvarno religiozno muzika
lan nikad se ne moe uiniti usluga time to e se od njega
i drugih prikriti ona osnovna injenica da mu je sueno da
ivi u doba u kome nema ni bogova ni proroka ili time to e
mu se u zamenu ponuditi prorotvo sa katedre. Izgleda mi
da bi se protiv toga moralo pobuniti njegovo religiozno
uvstvo.
A sad, vi moete rei: Ali kakav stav treba zauzeti prema
injenici da postoji teologija i da ona polae pravo da bude
nauka. Nemojmo se mnogo patiti oko odgovora. Dodue,
teologija i dogme ne postoje svugde, ali ipak njihovo posto
janje nije vezano samo za hrianstvo. Idui natrag u pro
lost, moemo ih nai u vrlo razvijenom obliku i u islamu,
maniheizmu, gnozi, orfizmu, parsizmu, budizmu, hinduisti
kim sektama, taoizmu i Upaniadama i, naravno, u jevrejstvu. Razume se, stepen njihovog sistematskog razvitka je
vrlo razliit. Nije nimalo sluajno to je zapadno hrianstvo
za razliku od onoga to imaju Jevreji razvilo teologiju
na mnogo sistematiniji nain (ili je bar teilo da to uini).
Na Zapadu je razvitak teologije u tom pravcu bio od izvan
rednoga istorijskog znaaja. To je bio proizvod helenskog
duha. I kao to sva teologija na Zapadu vodi poreklo od he
lenskog duha, tako i sva teologija na Istoku, oigledno, poti
e iz indijskog miljenja. Uopte uzev, teologija je intelektual
na racionalizacija religioznih vrednosti. Nema nauke koja bi
bila apsolutno slobodna od svih pretpostavki, i nijedna nauka
ne moe dokazati svoju vrednost oveku koji te pretpostavke
odbacuje. Razume se, svaka teologija dodaje izvesne specifi
ne pretpostavke kojima opravdava svoj rad i svoje postoja
nje. Ove pretpostavke mogu biti razliite po smislu i obimu.
Svaka teologija, ukljuujui i hinduistiku, pretpostavlja da
svet mora imati neki smisao i pitanje je samo u tome kako
je moguno protumaiti ovaj smisao i uiniti ga razumljivim.
To je sasvim ista situacija kao ona u Kantovoj teoriji sa
znanja. Kant je poao od pretpostavke: Nauna istina po
stoji i vai, pa je onda postavio pitanje: Pod kakvim pret183

postavkama je to moguno u smisaonom pogledu? Mnogi

moderni estetiari (stvarno ili izriito, kao na primer G. v.
Lukacs) polaze od pretpostavke: Umetnika dela postoje,
pa zatim pitaju: Kako je moguno zamisliti njihovo posto
janje?
Po pravilu, teologije se ne zadovoljavaju samo onom bitno
religioznom i filozofskom pretpostavkom. One obino polaze
od jedne dalje pretpostavke da su odreena otkrovenja va
no sredstvo spasenja i da tek ona omoguuju smisaon nain
ivota. Zbog toga se u ta otkrovenja mora verovati. I dalje,
teologije pretpostavljaju da odreena subjektivna stanja i
radnje imaju svojstvo svetosti, to jest da sainjavaju reli
giozan nain ivota ili bar jedan njegov deo. I pitanje je onda
u ovom: Kako se te pretpostavke, koje treba bezuslovno pri
hvatiti, mogu smisaono protumaiti u okviru opte slike sve
ta? Pri tom, za teologiju su one pretpostavke van granica
nauke. To nije neto to se zna u uobiajenom smislu, ve
neto to se ima. Teologija ne moe da zameni veru ili ona
druga sveta stanja onome koji ih nema. A pogotovo to ne
moe uiniti nikakva druga nauka, tavie, u svakoj pozi
tivnoj teologiji vernik dostie onu taku na kojoj vai Augustinov stav: credo non quod, sed quia absurdum est. Naj
vanija osobina pozitivno religioznog oveka je sposobnost za
ovo virtuozno delo intelektualne rtve. To pokazuje da je
napetost izmeu vrednosne sfere nauke i vrednosne sfere re
ligioznog spasenja nepremostiva, uprkos tome ili moda ba
kao posledica toga to teologija prikriva tu injenicu.
Po pravilu, intelektualnu rtvu prinosi samo uenik pro
roku, odnosno vernik crkvi. Dosad nijedno novo prorotvo
nije nastalo zbog toga to (i ja ovde namerno ponavljam sli
ku koja je mnogima bila uvredljiva) neki moderni intelek
tualci imaju potrebu da svoje due snabdeju tako rei garantovano pravim antiknim stvarima i to se pri tom priseaju da religija spada u takve stvari i da im ona nedostaje.
U zamenu za pravu religiju oni ukraavaju domae kapele
sliicama svetaca iz svih zemalja sveta ili izazivaju najrazliitije doivljaje kojima pripisuju dostojanstvo mistike sve
tosti, da bi s tim otili da torbare na knjiarskom tritu. To
je obina podvala ili samoobmana. Ali to je neto sasvim
ozbiljno i istinsko kad neki mladi ljudi koji su poslednjih
godina mirno izrasli na religiozan, kosmiki ili mistiki na184

in tumae svoj ljudski odnos prema zajednici, mada u tome

moda ima i pogrenog tumaenja vlastitih namera. Tano je
da svaki akt pravog bratstva moe ukljuivati u sebe i zna
nje da se time dodaje neto trajno jednom nadlinom car
stvu, ali ja sumnjam da se dostojanstvo isto ljudskih odno
sa prema zajednici moe poveati onim religioznim tumae
njima. Ali to vie ne spada u nau temu.
Sudbina je naeg doba koje karakterie racionalizacija
i intelektualizacija i, pre svega, uklanjanje svih arolija iz
sveta da su se upravo one krajnje i najsublimnije vrednosti povukle iz javnosti u transcendentno carstvo mistikog
ivota ili u bratstvo neposrednih odnosa izmeu pojedinaca.
Nije to sluajno to je naa najvea umetnost intimna a ne
monumentalna po karakteru i to danas samo u najuim
krugovima, u odnosu oveka prema oveku, u pianissimu,
pulzira ono neto to odgovara prorokoj pneumi koja je ra
nije kao silovit plamen ila kroz velike zajednice i stapala
ih ujedno. Ako pokuamo da iznudimo i izmislimo monumen
talan stil u umetnosti, onda mogu nastati samo alosne nakaze
kakvih toliko ima u spomenicima poslednjih 20 godina. A
ako pokuamo da izmislimo neku novu religiju, bez novog,
pravog prorotva, onda e nastati neto slino u pogledu
unutranje vrednosti, ali jo gore u pogledu posledica. I naj
zad, prorotvo sa katedre moe da stvori samo sekte fanati
ka, a nikako pravu zajednicu.
Onome koji ne moe muki da podnese sudbinu naeg
doba, treba rei: neka se radije vrati, utke i bez uobiajene
renegatske reklame, prosto i jednostavno, u krilo stare crkve
ije su ruke irom otvorene i spremne da mu se smiluju. To
mu nee teko pasti. Pri tom, on mora na neki nain da pri
nese intelektualnu rtvu. To je neizbeno. Ako on to stvarno
moe, onda ga zbog toga neemo nagrditi. Jer jedna takva
intelektualna rtva u korist bezuslovne religiozne predanosti
je u etikom pogledu ipak neto drugo nego ono izbegavanje
dunosti jednostavnog intelektualnog potenja, do ega do
lazi kad ovek nema hrabrosti da sebi jasno predoi svoje
krajnje stanovite, ve ovu dunost sebi olakava slabakim
relativiranjem stvari. Po mom miljenju, bezuslovna religi
ozna predanost je neto vie od onog prorotva sa katedre
kome nije jasno da u univerzitetskim sluaonicama nijedna
druga vrlina ne vai osim vrline jednostavnog intelektualnog
185

potenja. Ovo potenje nam nalae da utvrdimo sledee: da

je za mnoge od onih koji danas nestrpljivo iekuju nove pro
roke i spasitelje situacija ista kao ona iz lepe edomitske pesme straara iz vremena izgnanstva koja je ukljuena u Isaijino prorotvo: uje se glas sa Sira u Edomu: Straaru, ko
liko e jo trajati no? Straar ree: Doi e jutro, ali jo je
no. Ako hoete da pitate, doite opet drugi put. Narod
kome je to bilo reeno, pitao je i uporno ekao vie nego dva
milenijuma, i mi poznajemo njegovu potresnu sudbinu. Iz
toga treba izvui pouku: da se nita ne moe postii samo
ekanjem i prieljkivanjem i da treba postupiti drukije. Mo
ramo se prihvatiti posla i nastojati da zadovoljimo zahteve
dana, i to kako u ljudskom tako i u profesionalnom pogledu.
A to je prosto i jednostavno, kad svaki nae i poslua svog
demona koji dri u ruci konce njegovog ivota.
POLITIKA KAO POZIV
. . . Ali, kakav je stvarni odnos izmeu etike i politike? Da
li je tano da etika i politika nemaju ba nieg zajednikog,
kao to se katkad kae? Ili je tano obrnuto, da ista etika
vai za politiko delanje kao i za svako drugo? Cesto se mi
sli da se ove dve tvrdnje meusobno iskljuuju i da samo
jedna od njih moe biti tana. Ali, da li je istina da bilo koja
etika na svetu moe postaviti zahteve istog sadraja za erot
ske i poslovne, porodine i slubene odnose, za odnose pre
ma branom drugu, piljarici, sinu, suparniku, prijatelju ili
optuenom? Moe li za etike zahteve koji se postavljaju po
litici stvarno biti bez ikakvog znaaja to to se ona slui jed
nim sasvim specifinim sredstvom, kakvo je mo koja ima
za sobom nasilje? Zar ne vidimo da ideolozi boljevizma i
spartakizma postiu iste rezultate kao i bilo koji militaristi
ki diktator ba zbog toga to upotrebljavaju ovo sredstvo
politike? Po emu se drugom razlikuje vlast radnikih i voj
nikih saveta od vlasti bilo kog predstavnika starog reima,
sem po linosti vlastodraca i njihovom diletantizmu? Po
emu se razlikuje polemika veine predstavnika tobonje
nove etike protiv njihovih suparnika (koji su ih i sami zbog
toga kritikovali) od politike bilo kojih drugih demagoga? Ne
ko e rei: po tome to je imala plemenite namere! Dobro.
186

Ali ovde je re sredstvima, i zaraene strane mogu sa isto

toliko subjektivnog potenja da polau pravo da su njihove
krajnje namere plemenite. Ko se lati maa, od maa e i
poginuti, i borba je svugde borba. Dakle etika Besede
na gori?
Beseda na gori to jest apsolutna etika jevanelja
mnogo je ozbiljnija stvar nego to veruju oni koji ove zapovesti rado pominju. S njom se ne moe zbijati ala. Za nju
vai ono to je reeno za princip uzronosti u nauci: to nije
koija koja se moe po volji zaustaviti da bi se u nju ulo
ili iz nje izalo. Njen smisao je samo u ovom: sve ili nita.
Ko to nije shvatio, taj je promaio ono najvanije. Kao onaj
bogati mladi za koga je reeno: Otiao je tuan, jer je imao
veliko bogatstvo. Jevanelska zapovest je bezuslovna i ne
dvosmislena: podaj sve to ima, apsolutno sve. Na to e po
litiar rei da je to u drutvenom pogledu besmislena zapo
vest, sve dok je ne prihvate svi. Zbog toga je on za poreze i
konfiskacije jednom reju za prinudno regulisanje odnosa
izmeu ljudi. Meutim, sutina etike zapovesti je u tome to
se uopte ne interesuje za drutvene posledice. Ili uzmimo
za primer zapovest: prui i drugi obraz. Ova zapovest je
bezuslovna i ne pita otkud drugome pravo da udara. Oigled
no, to je etika bez dostojanstva izuzev za sveca. A to znai:
ovek mora biti svetac u svemu, bar to se tie namere, mora
iveti kao Isus, apostoli, sveti Franja i njima slini. Samo
onda ova etika ima smisla i predstavlja izraz njegovog dosto
janstva. Inae, nita od svega toga. Jer kad se u skladu sa
akosmikom etikom ljubavi kae Ne opiri se zlu silom,
onda za politiara vai obrnut stav: Zlu treba da se odupre
sliom, inae e biti odgovoran zbog toga to se zlo u svetu
poveava.
Onaj ko hoe da dela po etici jevanelja, taj treba da se
uzdri od trajka jer trajk podrazumeva prinudu i
moe da se prikljui sindikatima. A pre svega, on ne srne da
govori revoluciji. Jer etika jevanelja nas ne ui tome da
je graanski rat jedino legitiman rat. Pacifist koji se dri
jevanelja odbie da nosi oruje. U Nemaokoj se to prepo
ruivalo kao etika dunost da se okona rat i da se na taj
nain prekine sa svakim ratom. Politiar e rei da bi jedi
no pouzdano sredstvo kojim se rat moe diskreditovati za
svako dogledno vreme bio mir na bazi status quo. Jer tada
187

bi se narodi zapitali: zato je rat bio voen? Time bi se rat

doveo ad absurdum. Ali to je sada nemoguno. Jer za pobednike, ili bar za jedan deo onih koji su pobedili, rat e se
politiki isplatiti. A odgovornost za to snose oni koji su nam
onemoguili da se odupremo. I kad proe period iscrpljeno
sti, diskreditovan e biti mir a ne rat. To je posledica apso
lutne etike.
Najzad, razmotrimo dunost kazivanja istine. Za apso
lutnu etiku, to je bezuslovna dunost. Prema tome, zaklju
ilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovo ona koja
terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih pu
blikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano,
bezuslovno, bez obzira na posledice. Politiar e otkriti da
se time nee unaprediti istina, ve da e je naprotiv zloupo
treba i razobruene strasti zamraiti; da samo svestrano i
plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranakim obzirima moe dovesti do rezultata; i da
svaki drukiji postupak moe imati takve posledice za itav
narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna
etika uopte ne pita za posledice. To je najvanija taka.
Moramo sebi jasno predoiti da se svako delanje koje je
etiki usmereno moe rukovoditi jednom od dveju bitno raz
liitih i nepomirljivo suprotnih maksima ono moe biti
usmereno prema etici iste volje ili prema etici odgovornosti.
Naravno, to ne znai da je etika iste volje isto to i odsu
stvo odgovornosti, a etika odgovornosti isto to i odsustvo
iste volje. Nije re tome. Ali postoji suprotnost duboka kao
ponor izmeu delanja koje se rukvodi maksimom etike iste
volje koja u religioznom obliku glasi: Hrianin ini ono
to je pravo, a uspeh ostavlja Bogu i delanja koje se ru
kovodi maksimom etike odgovornosti koja nalae oveku
da uzme u obzir posledice svog delanja koje se mogu predvideti.
Jednom ubeenom sindikalnom funkcioneru koji veruje
u etiku iste volje moete i te kako ubedljivb pokazati da e
njegovo delanje poveati izglede reakcije, pojaati tlaenje
njegove klase i omesti njen uspon ali na njega to nee
ostaviti nikakav utisak. Kad neka radnja koja je preduzeta
iz iste volje dovede do ravih posledica, onda on smatra da
za to nije odgovoran onaj koji dela, ve glupost drugih ljudi
ili volja boja koja ih je takvim nainila. Nasuprot tome, onaj
188

koji veruje u etiku odgovornosti rauna ba s onim prosenim nedostacima ljudi. Kao to je Fichte tano rekao, on
nema nikakvog prava da pretpostavi njihovu dobrotu i savr
enost, i on osea da ne moe prevaliti na druge teret za po
sledice svog delanja, ukoliko je mogao da ih predvidi. On
mora rei: ove posledice se uraunavaju mom delanju. Onaj
koji veruje u etiku iste volje osea se odgovornim samo za
to da se ne ugasi plamen iste namere, na primer plamen pro
testa protiv nepravde drutvenog poretka. Cilj njegovih po
stupaka, koji su sasvim iracionalni sa stanovita mogunog
uspeha, jeste samo u tome da se ponovo upali onaj plamen.
Njegovi postupci mogu i treba da imaju samo egzemplarnu
vrednost.
Ali ni time problem nije iscrpen. Nijedna etika na svetu
ne moe zaobii injenicu da je u mnogim sluajevima posti
zanje dobrih ciljeva skopano s upotrebom etiki sumnji
vih ili bar opasnih sredstava, kao i s mogunou ili verovatnoom ravih propratnih posledica. I nijedna etika na svetu
ne moe da kae kad i u kom obimu etiki dobar cilj oprav
dava etiki opasna sredstva i propratne posledice.
Nasilje je najvanije sredstvo politike. I koliko je sa eti
kog stanovita velika napetost izmeu sredstava i ciljeva mo
ete videti iz ovog primera. Kao to svi znaju, revolucionarni
socijalisti (Zimmerwaldovog pravca) su jo za vreme rata
proklamovali princip koji bi se ovako mogao saeto formulisati: Ako treba da biramo izmeu dveju mogunosti: ili
jo nekoliko godina rata, pa onda revolucija, ili sada mir, a
revolucija nikad, mi onda biramo: jo nekoliko godina rata!
Na dalje pitanje: ta bi ta revolucija mogla da donese?
svaki nauno obrazovan socijalist bi odgovorio: da nema ni
govora prelasku na privredu koja bi se mogla nazvati soci
jalistikom u njegovom smislu, ve da e ponovo biti uspo
stavljena buroaska privreda, s tom razlikom to e se moi
ukloniti feudalni elementi i dinastiki ostaci. I da bi se do
lo do tog skromnog rezultata, oni su za jo nekoliko godina
rata! Moe se s pravom rei da bi ovek koji ima borbeno
socijalistikto ubeenje mogao odbiti cilj koji zahteva takva
sredstva. A stvari su upravo takve kod boljevizma i spartakizma i uopte kod svih vrsta revolucionarnog socijalizma. I
sasvim je smeno kad ovi pokreti etiki osuuju predstav
nike starog reima, naroito pobornike politike sa pozicija
189

sile, zbog toga to upotrebljavaju ista sredstva koliko god

bilo opravdano to to odbacuju njihove ciljeve.
Izgleda da etika iste volje mora propasti ba ovde, na
pitanju opravdanja sredstava pomou ciljeva. U stvari, teo
rijski uzev, ona ima samo jednu mogunost: da osudi i od
baci svako delanje koje se slui etiki opasnim sredstvima.
To je logino. Meutim, kad gledamo ta se stvarno zbiva,
primetiemo da se pobornik etike iste volje iznenada pre
obraa u hilijastikog proroka. Tako, na primer, oni koji
upravo propovedaju ljubav protiv nasilja ve u sledeem
trenutku pozivaju na nasilje na poslednje nasilje koje e
onda uspostaviti stanje u kome vie nee biti nikakvog nasi
lja. Na slian nain, nai oficiri govore vojnicima pre svake
ofanzive: to je poslednja ofanziva, ona e dovesti do pobede, a time i do mira. Pobornik etike iste volje ne podnosi
etiku iracionalnost sveta. On je kosmiko-etiki racionalist.
Oni meu vama koji poznaju Dostojevskog setie se scene
s Velikim inkvizitorom gde je ovaj problem izvrsno razmo
tren. Nemoguno je podvesti pod istu kapu etiku iste volje
' i etiku odgovornosti, i im se naini ma kakav ustupak prin
cipu da cilj opravdava sredstvo, onda se ne moe etiki pro
pisati koji cilj treba da opravda koja sredstva.
Moj kolega F. W. Frster, koga lino veoma cenim zbog
toga to je nesumnjivo iskren i poten, ali ija politika shvatanja bezuslovno odbacujem, veruje da se ova tekoa moe
otkloniti jednom prostom tezom: iz dobra moe proizai
samo dobro, a iz zla samo zlo. Ali u tom sluaju itav ovaj
splet pitanja ne bi postojao. Zapanjujue je da je 2.500 godi
na posle Upaniada mogla ugledati sveta takva teza. Ne samo
itav tok svetske istorije, ve svako savesno ispitivanje sva
kodnevnog iskustva pokazuje upravo neto suprotno. Razvi
tak svih religija na zemlji osniva se na tome da je tano su
protno. Prastari problem teodiceje sastoji se u pitanju:
kako je jedna sila za koju se tvrdi da je u isti mah
i svemona i dobra mogla stvoriti takav iracionalan svet neskrivljene patnje, nekanjene nepravde i nepopravljive glu
posti. Ili ta sila nije svemona ili nije dobra, ili ivotom upra
vljaju sasvim drukiji principi izravnavanja i odmazde, ta
kvi koje moemo metafiziki protumaiti ili takvi koji e zauvek ostati nedostupni naem tumaenju.
190

Ovaj problem, koji se osniva na iskustvu etike iracional

nosti sveta, bio je pokretaka snaga itavog religioznog raz
vitka. Indijsko uenje karmi, persijski dualizam, prvobitan
greh, predestinacija i Deus absconditus sve je to poteklo
iz tog iskustva. Stari hriani su dobro znali da svetom vla
daju demoni i da onaj koji se uputa u politiku, to jest upo
trebljava mo i nasilje kao sredstva, zakljuuje pakt s demon
skim silama i da za njegovo delanje nije tano da iz dobra
moe proistei samo dobro a iz zla samo zlo, ve esto upra
vo obrnuto. Ko to ne vidi, taj je, doista, dete u politikom
pogledu.
Religiozna etika se na razliite naine postavljala prema
injenici da smo mi stavljeni u razliite ivotne sfere koje
podleu razliitim zakonima. Helenski politeizam je prinosio
rtve i Afroditi i Heri, i Dionisiju i Apolonu, i znao je da su
ovi bogovi esto u meusobnom sukobu. Hinduistiki pore
dak ivota propisivao je razliite zakone (dharma) za razli
ita zanimanja i na taj nain ih zauvek kastinski odvojio jod
ne od drugih i utvrdio im mesto u drutvenoj hijerarhiji, ovek koji je roen u odreenoj kasti nije mogao da izbegne
sudbini, izuzev prilikom ponovnog roenja u buduem ivo
tu. Kastinski poredak je odreivao i odstojanje pojedinih za
nimanja prema najviim religioznim dobrima spasenja. Na
taj nain, bilo je moguno izgraditi zakone za svaku pojedi
nu kastu, od asketa i bramana do lupea i prostitutki, u skla
du s prirodom odnosnih zanimanja. Tu spadaju i rat i poli
tika. Ukljuivanje rata u celokupnost ivotnih sfera sprovedeno je u svetom spisu Bhagavadgita, u razgovoru izmeu
Krine i Ardune. ini ono to se mora initi, to jest ono
to je obavezno prema zakonu koji vai za kastu ratnika i
to je objektivno nuno s obzirom na ratni cilj. Prema hin
duistikom verovanju, to ne kodi religioznom spasenju, ve
ga potpomae. Indijskom ratniku koji umire herojskom smr
u Indrino carstvo je oduvek bilo osigurano, ba kao i Wal
halla teutonskom ratniku. A nirvanu bi onaj prvi isto tako
prezrivo odbio kao i ovaj poslednji hrianski raj s aneo
skim horovima. Ova specijalizacija je omoguila indijskoj
etici da na sasvim slobodan i gotovo radikalan nain prie
politici, vodei rauna unutranjoj prirodi ove kraljevske
vetine.

191

Stvarno radikalan makijavelizam u popularnom smislu

rei je klasino zastupljen u indijskoj literaturi (u spisu
Kautaliva Arthasastra, davno pre Hrista, moda iz vremena
andva-gupta). U poreenju s tim, Macchiavellijev Principe
je bezazlen. Kao to je poznato, u katolikoj etici kojoj je
profesor Frster blizak postoji posebna etika za one koji
su obdareni harizmom svetog ivota (consilia evangelica). Tu
se pored kaluera, koji ne sme da prolije krv ni da tei sticanju materijalnih dobara, nalaze poboan vitez i graanin,
kojima je dozvoljeno bilo ono prvo bilo ovo drugo. U skladu
s osnovnim pretpostavkama hrianske vere, gradiranje eti
kih zahteva i organsko povezivanje tih zahteva s uenjem
spasenju moralo je biti manje dosledno nego u Indiji. Shvatanje prvobitnom grehu i pokvarenosti sveta omoguilo je
da se nasilje relativno lako ukljui u etiku kao sredstvo disci
pline protiv greha i jeretika koji ugroavaju due.
Meutim, zahtevi Besede na gori, koja je izrazit pri
mer akosmike etike iste volje, kao i religiozno prirodno
pravo koje postavlja apsolutne zahteve, zadrali su svoju re
volucionarnu snagu i izbijali u prvi plan s elementarnom e
stinom gotovo u svim periodima drutvenih potresa. Zahva
ljujui njima, pojavile su se mnoge radikalno pacifistike
sekte, a jedna od njih je u Pensilvaniji pokuala da stvori
dravu koja nee primenjivati nasilje prema drugim drava
ma. Ovaj eksperiment se tragino zavrio, jer kad je izbio
rat za nezavisnost kvekeri nisu mogli da se late oruja i
bore za svoje ideale, mada se rat vodio ba zbog tih ideala.
Nasuprot tome, protestantizam je obino opravdavao dr
avu kao boansku ustanovu, pa prema tome i nasilje kao
sredstvo. Pogotovo je opravdavao najviu dravnu vlast. Eti
ku odgovornost za voenje rata Luther je prevaljivao na
najviu vlast i smatrao je da niko ne moe biti kriv zbog
toga to se toj vlasti pokorava u stvarima koje nemaju veze
s verom. Sa svoje strane, kalvinizam je u naelu priznavao
nasilje kao sredstvo za odbranu vere i opravdavao je verski
rat, to je u islamu oduvek bilo sastavni deo ivota. Kao to
se vidi, problem politike etike nije neto specifino za mo
derno bezbonitvo koje potie iz renesansnog kulta heroja.
Sve religije su se nosile s tim problemom i to s razliitim
uspehom. Po svemu to je napred reeno, drukije i nije mo192

glo biti. Osobenost svih etikih problema politike uslovljava

to to se u rukama ljudskih grupa nalazi specifino sredstvo
legitimnog nasilja.
Svaki ko paktira s ovim sredstvom radi postizanja bilo
kakvih ciljeva a to ini svaki politiar izloen je speci
finim posledicama. To naroito vai za borca za veru, bilo
da je ovaj religiozan ovek ili revolucionar. Uzmdmo spokoj
no za primer nae doba. Ko hoe nasiljem da ostvari apso
lutnu pravdu na zemlji, taj mora imati sledbenike, to jest
aparat sastavljen od ljudi. Ovom aparatu on mora staviti u
izgled izvesne nune unutranje ili spoljanje nagrade ne
besku ili zemaljsku nadnicu inae nee funkcionisati. U
uslovima moderne klasne borbe, unutranje nagrade se sa
stoje u zadovoljenju mrnje i elje za osvetom i u zadovo
ljenju lane etike potrebe za tim da se ima pravo i da se
protivnici oklevetaju kao jeretici. U spoljanje nagrade spa
daju: pustolovina, pobeda, plen, mo i pljaka. Voa i uspeh
njegove stvari u potpunosti zavise od toga kako ovaj aparat
funkcionie. Prema tome, presudnu ulogu imaju pobude
aparata, a ne pobude kojima se voa rukovodi. Jer on mora
trajno obezbediti svojim sledbenicima crvenoj gardi, pi
junima i agitatorima pomenute nagrade. ta on pod tim
uslovima stvarno moe postii, nije u njegovoj moi, ve to
odreuju pobude njegovih sledbenika, koje su sa etikog sta
novita obino niske. Ove je moguno obuzdati samo ukoli
ko manji deo sledbenika jer nikad se nije dogodilo da to
bude veina poteno veruje u linost voe i oduevljava se
njegovim poduhvatom. Ali ova vera, ak i kad je subjektivno
najpotenija, u vrlo velikom broju sluajeva slui samo kao
etiko opravdanje elje za osvetom, moi, plenom i pljakom.
U tome se ne smemo zavaravati lepim reima. Jer materijali
stiko shvatanje istorije nije koija na koju se po volji mo
emo popeti i ona se ne moe zaustaviti ni pred nosiocima
revolucije. Posle emocionalne revolucije dolazi tradicionali
stika rutina svakodnevnog ivota. Muenik za veru, a pre
svega sama vera nestaju ili, to se jo ee dogaa, postaju
sastavni deo konvencionalne fraze skuenih i kratkovidih po
litikih tehniara. Ovaj razvitak je naroito brz kad je u pi
tanju verska borba, jer ovu borbu vode i inspiriu prave
voe, to jest proroci revolucije. Jer ovde je, kao i kod svakog
drugog aparata kojim voa raspolae, osiromaenje i obezli13 Sociologija Maksa Vebera

193

enje, to jest duhovno proletarizovanje u interesu discipline

jedan od uslova uspeha. Sledbenici jednog borca za veru koji
se domogao vlasti obino vrlo lako degeneriu u sasvim pro
staki sloj pljakaa.
Onaj ko hoe da se bavi politikom, a naroito onaj koji
politiku shvata kao poziv, mora sebi predoiti ove etike pa
radokse i mora znati da je odgovoran za ono to sam moe
postati pod pritiskom tih paradoksa. Ja ponavljam: on se
uputa u odnos s dijabolikim silama koje vrebaju u svakom
nasilju. Veliki virtuozi akosmike ljubavi prema oveku i do
broti, bilo da potiu iz Nazaretha ili Assisija ili sa dvorova
indijskih kraljeva, nisu se sluili politikim sredstvom nasi
lja. Njihovo carstvo nije bilo od ovoga sveta, pa ipak oni
su delovali i deluju u ovom svetu. Njihove najadekvatnije re
konstrukcije moete nai u linosti Platona Karatajeva i me
u svecima koje opisuje Dostojevski. Onaj ko trai spas due,
i to kako svoje tako i drugih ljudi, taj nema ta da trai u
oblasti politike koja ima sasvim drukije zadatke, takve koji
se mogu resiti samo nasiljem. Odnos izmeu genija ili demo
na politike i boga ljubavi, ukljuujui i hrianskog Boga u
njegovom crkvenom obliju, jeste odnos stalne unutranje
napetosti koji u svakom trenutku moe dovesti do nepomir
ljivog sukoba. Ljudi su za to znali ak i u vreme crkvene
vladavine. Stalno iznova stajale su papske zabrane nad Fi
rencom, a to je za ljude i njihovo spasenje tada bila mnogo
monija sila nego (kako to Fichte kae) hladno odobrava
nje Kantovog etikog stanovita. Pa ipak, graani su se bo
rili protiv crkvene drave. Imajui u vidu takve situacije,
Macchiavelli je na jednom lepom mestu ako se ne varam
u Istoriji Firence prepustio jednom svom junaku da hvali
one graane koji su vie cenili veliinu rodnog grada nego
spas svojih dua.
Ako kaete budunost socijalizma ili svetski mir, umesto rodno mesto ili otadbina (to nekome danas moe
biti sumnjiva vrednost), onda ete se odmah suoiti s pro
blemom u obliku kako se sada postavlja. Jer sve to, ukoliko
se tome tei pomou politikog delanja koje operie nasil
nim sredstvima i rukovodi se maksimom etike odgovornosti
ugroava spas due. Ali ako se tome tei sa stanovita eti
ke iste volje, u borbi protiv drugih vera, onda cilj moe pretrpeti veliku tetu i biti diskreditovan za itav niz generaci-

Zacelo, politika se vodi glavom, ali sigurno ne samo gla

vom. U tome pobornici etike iste volje imaju pravo. Ali ni
kome se ne moe propisati da li treba da prihvati etiku iste
volje ili etiku odgovornosti, i kad jednu a kad drugu. Moe
se rei samo jedno. Kad se sad u ovo doba, za koje verujete
da nije doba sterilnog uzbuenja mada uzbuenje nije
uvek prava strast iznenadno i u velikom broju pojavljuju
politiari koji se rukovode maksimom etike iste volje i proturaju parolu: Svet je glup, a ne ja, i odgovornost za posle
dice ne pada na mene, ve na druge, u ijoj sam slubi i iju
u glupost i prostotu iskoreniti, ja vam otvoreno kaem da
bih najpre pitao za to kolika je unutranja ravnotea koja
stoji iza ove etike iste volje. I rekao bih da u devet od deset
sluajeva imam posla s razmetljivcima koji stvarno ne oseaju to na sebe uzimaju, ve se opijaju romantinim senza
cijama. Sa ljudskog stanovita, to me ne interesuje mnogo
i nimalo me ne potresa. Ali je neizmerno potresno kad jedan
zreo ovek bez obzira da li mlad ili star po godinama
koji stvarno i celom duom osea odgovornost za posledice
svog delanja, u jednom trenutku kae: Drukije ne mogu,
evo me. To je neto istinski ljudsko i dirljivo. Jer svaki od
nas koji nije u dui mrtav moe se bilo kad nai u takvom
poloaju. Utoliko, etika iste volje i etika odgovornosti nisu
apsolutne suprotnosti, ve se meusobno dopunjavaju. I tek
obe stvari zajedno ine pravog oveka, onoga za koga se mo
da moe rei da je pozvan da se bavi politikom.

194

13

ja, zbog toga to nema odgovornosti za posledice. Jer u tom

sluaju onaj koji dela ne zna za dijabolike sile koje su u
igri. One su neumoljive i utiu kako na njegovo delanje tako
i na njega samog. A on im je bespomono izruen na milost
i nemilost, ukoliko ih ne vidi. Izreka avo je star; ostarite,
da biste ga razumeli, nema na umu starost u smislu godina
i uzrasta. Nikad mi nije padalo na pamet da se u diskusiji
pozivam na datum u krtenici. Ali gola injenica da neko ima
20 a da je meni preko 50 godina, ne moe me podstai da mi
slim da bi samo to bilo neko dostignue pred kojim umirem
od strahopotovanja. Starost ne znai sve. Vano je imati
obuen i bezobziran pogled kojim se moe upoznati stvarnost
ivota, i sposobnost da se ta stvarnost podnese i da se bude
intimno dorastao njoj.

195

Potovane kolege i koleginice, ovom pitanju govoriemo

jo jednom posle deset godina. Na nesreu, a zbog itavog
niza razloga, bojim se da e tada period reakcije biti davno
iza nas. I sasvim je moguno da e malo biti ispunjeno od
onoga to su mnogi od vas (otvoreno priznajem, i ja s vama)
eleli i emu su se nadali. Moda ne ba nita, ali bar po iz
gledu malo. To me nee slomiti, ali, ipak, veliko je unutra
nje optereenje znati za to. A tad bih eleo da vidim ta se
stvarno desilo s onima od vas koji se sad oseaju kao pravi
politiari koji zastupaju etiku iste volje i zanose se revolu
cionarnim matanjem. Bilo bi lepo kad bi se obistinilo ono
to stoji u Shakespeareovom 102. sonetu:

je nemoguno. Ali onaj ko to moe, taj mora biti voa, i ne

samo voa, ve i heroj u sasvim obinom smislu rei. A oni
koji nisu ni voe ni heroji, moraju se ve sada naoruati
onom sranou koja moe da izdri propast svih nada, ina
e nee imati snage da sprovedu u delo ni ono to je danas
moguno. Samo onaj koji sigurno zna da se nee razbiti zbog
toga to je sa njegovog stanovita svet odve glup i prost za
ono to on hoe da mu prui, tako da svemu tome moe da
kae: ipak! samo je taj pozvan da se bavi politikom.

Naa ljubav bila je nova, i bilo je prolee

Kad sam eleo da je pozdravim svojim stihovima;
Tako i slavuj poinje da peva kad se leto rascveta,
I prekida svoju svirku s nastupanjem zrelijih dana.
Ali stvari ne stoje tako. Pred nama nije rascvetano leto,
ve pre polarna no, puna ledenog mraka i otrine, bez obzi
ra koja e strana odneti pobedu. Jer onde gde nema nieg,
svoje pravo je izgubio ne samo car ve i proleter. Kad ova
no uzmakne, ko e jo biti iv od onih kojima je prolee
sada prividno tako raskono cvetalo? I ta e tada biti od
svih vas koji ste sada ovde? Hoete li postati ogoreni ili ete
tupo prihvatiti svet i zanimanje? Ili za vas postoji i trea,
i nipoto najneverovatnija mogunost: mistiko begstvo iz
sveta za one koji imaju dara za to ili esto i ravo nastoje da
se s mukom prilagode toj modi? U svakom sluaju, ja u
izvesti zakljuak: oni koji to uine nisu bili dorasli onome
to je trebalo initi i nisu bili dorasli svetu onakvom kakav
stvarno postoji i njegovoj rutinskoj svakidanjici. Stvarno i
objektivno, oni nisu bili pozvani da se bave politikom u naj
dubljem smislu rei, uprkos tome to su u to verovali. Bolje
bi bilo da su negovali prosto i jednostavno bratstvo u linim
odnosima, a to se ostalog tie trebalo je da marljivo oba
vljaju svoj svakodnevni posao.
Politika znai uporno i lagano buenje vrstih dasaka, i
to sa strau i odmerenou. Sasvim je tano, i to potvruje
itavo istorijsko iskustvo, da ovek nikad ne bi dostigao ono
to je moguno kad ne bi stalno iznova posezao za onim to
196

197

tru razliku izmeu subjektivnog i objektivno vaeeg znae

nja. Ove dve razliite stvari Simmel ne odvaja uvek jasno, a
esto ih namerno udruuje.

II. OSNOVNI SOCIOLOKI POJMOVI

Prethodna napomena. Ovo uvodno odreivanje pojmo

va je preko potrebno, mada je neizbeno apstraktno i daje
utisak da je daleko od stvarnosti. Ali ono ne polae pravo da
bude novo po svom metodu. Naprotiv, ono hoe samo da iz
razi, i to na podesniji i taniji, mada stoga moda donekle
pedantan nain, ono to svaka empirijska sociologija ima na
umu kad raspravlja istim pitanjima. Ovo ak i onda kad
su upotrebljeni prividno neobini ili novi izrazi. U poreenju
s autorovim lankom u asopisu Logos (IV, 1913, str. 253 f.),
terminologija je uproena i znatno izmenjena, da bi se omo
guilo to lake razumevanje. Dodue, potreba za bezuslovnim popularisanjem ne moe se uvek izmiriti s potrebom za
najveom mogunom pojmovnom tanou, i u tim sluaje
vima mora se rtvovati ovoj poslednjoj.
pojmu razumevanja vidi Opitu psihopatologiju od K. Jaspersa, kao i izvesne napomene H. Rickerta u drugom izdanju
knjige Granice prirodnonaunog stvaranja pojmova i G. Simmela u knjizi Problemi filozofije istorije. Ovde ponovo uka
zujem, kao i u mnogim prethodnim radovima, na postupak
koji je primenio F. Gottl u svom spisu Vladavina reci, koji je
pisan donekle tekim stilom i koji nije sasvim do kraja pro
miljen. to se tie sadraja, upuujem na lepo delo F. Tnniesa Zajednica i drutvo, i na punu zabluda knjigu R. Stammlera Privreda i pravo prema materijalistikom shvatanju is
torije. Uz ovu poslednju vidi i moju kritiku u asopisu Arhiv
za drutvene nauke (XXIV, 1907) koja sadri mnoge osnovne
ideje daljeg izlaganja. Ja odstupam od Simmelovog metoda
(u njegovoj Sociologiji i Filozofiji novca) time to pravim o2

Max Weber, Soziologische Grundbegriffe, Wirtschaft und

Gesellschaft (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), Erster
Teil, Kap. I, S. 130. Preveo Mihailo uri.
198

I. POJAM SOCIOLOGIJE I ZNAENJE DRUTVENOG

DELANJA
U smislu u kome je ova vrlo neodreena re ovde upotrebljena, sociologija treba da znai jednu nauku koja hoe da
razume i protumai ljudsko delanje, i na taj nain uzrono
objasni njegov tok i njegove posledice. Pri tom, pod delanjem
treba razumeti ljudsko ponaanje (svejedno da li spoljanje
ili unutranje injenje, proputanje ili trpljenje), ali samo
onda i ukoliko onaj koji dela ili oni koji delaju vezuju za
njega neko subjektivno znaenje. A drutveno delanje treba
da bude takvo delanje koje na osnovu znaenja koje mu po
jedinac ili pojedinci pridaju uzima u obzir ponaanje drugih
i koje se u svom toku orijentie prema njemu.
A. METODOLOKI OSNOVI SOCIOLOGIJE
1. Znaenje moe biti dvojako. S jedne strane, ono se mo
e odnositi na stvarno postojee znaenje koje pojedinac pri
daje svom delanju u datom istorijskom sluaju, ili na proseno i priblino znaenje koje imaju na umu pojedinci u datom
mnotvu sluajeva. S druge strane, ono se moe odnositi na
pojmovno shvaen ist tip znaenja koji pripisujemo pojedin
cu ili pojedincima u zamiljenom tipu drutvenog delanja.
Ali ni u jednom sluaju ovde nije re nekom objektivno
tanom ili u metafizikom smislu pravom znaenju.. U
tome se sastoji razlika izmeu empirijskih nauka delanju,
kakve su sociologija i istorija, i svih drugih dogmatikih nau
ka, kakve su pravo, logika, etika i estetika, koje nastoje da
utvrde tano ili vaee znaenje na predmetima koje pro
uavaju.
2. Granica izmeu smisaonog delanja i obinog instinktiv
nog ponaanja kome se ne pridaje nikakvo znaenje je teko
uhvatljiva. Zamaan deo ljudskog ponaanja za koji se socio
logija interesuje, naroito isto tradicionalno delanje, nalazi
se izmeu jednog i drugog. U sluaju mnogih psihofizikih
199

procesa nema nikakvog smisaonog, to jest razumljivog delanja, dok u drugim sluajevima to mogu otkriti samo stru
njaci. Mistiki doivljaji koje je nemoguno adekvatno saoptiti pomou rei nerazumljivi su onome koji nije prijemiv
za njih. Ali sposobnost da neko zamisli sebe kako dela na
slian nain kao neko drugi nije neophodna pretpostavka razumevanja: nije potrebno da neko bude Cezar, da bi Cezara
razumeo. Sposobnost za potpuno imaginarno doivljavanje
ili uivljavanje u stanja drugih moe da povea unutranju
oiglednost smisaonog tumaenja, ali nije njegov bitan uslov.
esto su razumljivi i nerazumljivi sastojci nekog procesa pomeani i spojeni ujedno.
3. Kao i nauka uopte, tako i svako tumaenje tei za tim
da bude jasno i izvesno. Jasnost i izvesnost u razumevanju
moe biti racionalna (i u tom sluaju logika ili matemati
ka) ili intuitivna po karakteru (to jest, emocionalno-emfatika ili umetniko-receptivna). U oblasti delanja, jasno i iz
vesno u racionalnom smislu je pre svega ono to moemo bez
ostatka intelektualno shvatiti u irem kontekstu znaenja.
Intuitivno jasno i izvesno je razumevanje jednog delanja kad
moemo da u mati doivimo ovo delanje u njegovom emo
cionalnom kontekstu. Najvii stepen racionalnog razumevanja, to jest neposrednog i nedvosmislenog intelektualnog smi
saonog poimanja postaji kod matematikih i logikih iskaza
koji su meusobno povezani. Mi razumemo sasvim jasno
ta znai ikad neko u mislima ili u cilju dokaza upotrebi stav
2 x 2 = 4, ili Pitagorinu teoremu, ili kad neko tano izvede lo
giki lanac zakljuivanja u skladu s naim nainom milje
nja. Na isti nain mi razumemo ta jedno lice radi kad na
osnovu nama poznatih iskustvenih injenica bira odreena
sredstva za postizanje dzvesnih ciljeva. Svako tumaenje jed
nog takvog delanja koje se u izboru sredstava racionalno orijentie prema nekom cilju poseduje najvii stepen jasnosti i
izvesnosti. U manjoj, ali za potrebe objanjenja jo uvek do
voljnoj meri, mi smo u stanju da razumemo i zablude (uklju
ujui i zbrke u pogledu izvesnih problema) za koje smo i
sami prijemivi, ili iji nastanak moemo da otkrijemo dntuitivno-introspektivnim putem.
Nasuprot tome, esto nismo u stanju da potpuno razume
mo mnoge krajnje ciljeve i vrednosti prema kojima se ljud
sko delanje moe orijentisati. I ukoliko oni radikalnije od-

200

stupaju od naih vlastitih krajnjih vrednosti, utoliko je tee

da ih razumemo doivljavanjem u mati. U zavisnosti od
okolnosti sluaja, mi se moramo zadovoljiti isto intelektu
alnim tumaenjem, a kad nam i to ne poe za rukom, mora
mo ih prosto prihvatiti kao neto to je dato. U ovom poslednjem sluaju moramo pokuati da razumemo delanje koje se
rukovodi tim vrednostima na osnovu bilo ega to omoguu
je njihovo intelektualno tumaenje ili priblino doivljavanje
u mati. U ovu grupu spadaju, na primer, mnogi religiozni i
karitativni podvizi za onoga koji je neosetljiv prema vred
nostima koje stoje iza njih. Ili izvesni oblici racionalistikog
fanatizma (ljudska prava) za onoga koji osea krajnju od
vratnost prema takvim shvatanjima.
Izvesna duevna stanja, kao to su strah, srdba, astoljublje, zavist, ljubomora, ljubav, oduevljenje, gordost, osve
toljubivost, potovanje, predanost i poude svake vrste, kao i
izvesne reakcije koje iz tih stanja nastaju, a ikoje su iracio
nalne po karakteru sa stanovita ciljno-racionalnog delanja,
moemo doiveti u mati s veom jasnou i izvesnoou uko
liko smo vie prijemivi za njih. Ali u svakom sluaju, ak i
kad ova stanja apsolutno premauju nae sposobnosti, mi
moemo emocionalno razumeti njihovo znaenje i intelektu
alno protumaiti njihov uticaj ina pravac delanja i izbor od
govarajuih sredstava.
Za potrebe tipoloke naune analize najbolje je sve ira
cionalne, afektivno uslovljene smisaone veze ponaanja shva
titi i istraiti kao odstupanja od jednog pojmovno izgraenog
istog tipa ciljno-racionalnog delanja. Tako, na primer, pa
nika na berzi moe se najprikladnije objasniti ako se najpre
utvrdi kakav bi tok imalo delanje bez uticaja iraoionalnih
afekata, a zatim uvedu one iracionalne komponente kao smet
nje. Isto tako, prilikom prouavanja jedne politike ili voj
nike akcije najbolje je najpre utvrditi kakav bi bio tok rad
nje kad hi se poznavale sve okolnosti i sve namere uesnika,
i kad bi izbor sredstava bio strogo racionalno odreen na
osnovu onoga emu nas ui iskustvo. Tek zatim je moguno
ispitati koliko iracionalni inioci utiu na odstupanje od ovog
tipa. Prema tome, zamiljanje jednog racionalnog delanja, ko
je je ba zbog toga to je racionalno lako razumljivo, slui so
ciologiji kao tip (idealan tip) pomou koga se moe razumeti
koliko na stvarno delanje utiu iracionalni inioci svake vrste
201

(afekti, zablude) i koliko ti inioci skreu njegov tok od isto

racionalnog pravca.
U tom smislu, i samo sa razloga metodoloke podesnosti,
moe se rei da je metod sociologije racionalistiki. Razume
se, ovaj postupak je samo metodoloko sredstvo i, prema to
me, ne treba misliti da podrazumeva neku racionalistiku
predrasudu sociologije ili verovanje da u ljudskom ivotu
stvarno preovlauju racionalni elementi. Jer time nije re
eno nita tome koliko racionalno razmatranje ciljeva u
stvarnosti doista utie na delanje. Ali treba priznati da opas
nost od racionalistikih tumaenja postoji. itavo iskustvo
na alost pokazuje da ova opasnost postoji.
4. U svim naukama delanju moraju se uzeti u obzir pro
cesi i pojave koji nemaju nikakvo znaenje, ali koji predstav
ljaju povod, rezultat, podstrek ili smetnju ljudskom delanju.
Ono to je lieno znaenja nije isto to i beivotno ili neljud
sko. Svaki vetaki proizvod, na primer jedna maina, moe
se razumeti samo s obzirom na znaenje koje stvaranje i
upotreba ovog proizvoda ima ili e imati za ljudsko delanje.
Nezavisno od znaenja takav predmet ostaje potpuno nera
zumljiv. Ono to je na njemu razumljivo ili shvatljivo jeste
njegov odnos prema ljudskom delanju, bilo kao sredstvo ili
kao cilj koji pojedincu ili pojedincima lebdi pred oima i
prema kome oni orijentiu svoje delanje. Samo pomou ovih
kategorija moguno je razumeti takve predmete. Oni procesi
ili predmeti, svejedno da li ivi, neivi, vanljudski ili ljudski,
koji nemaju znaenje i koji prema delanju ne stoje u odnosu
sredstvo ili cilj, ve predstavljaju samo njegov povod, pod
strek ili smetnju, ostaju nerazumljivi. Moguno je da je kre
tanje Dolartove struje poetkom 12. veka imalo istorijsko
znaenje kao povod za dalekosena migraciona pomeranja
stanovnitva. Isto tako, od prvorazrednog sociolokog znae
nja je injenica ljudske smrtnosti kao i uopte organski ci
klus ivota od bespomonosti deteta pa sve do bespomono
sti starca, jer se ljudsko delanje na razliite naine orijentisalo i orijentie prema njima. U jednu drugu grupu inilaca
koji nemaju znaenje spadaju izvesne psihike i psiho-fizioloe pojave (umor, vebanje, pamenje, i tako dalje, ali i
neka tipina stanja euforije kod odreenih oblika asketskog
muenja, ili tipine promene u reakcijama pojedinaca prema
brzini, nainu, tanosti, i tome slino). U krajnoj liniji, inje-

202

nino stanje je isto kao i kod drugih nerazumljivih pojava.

Ali ove injenice mora uzeti u obzir kao neto to je dato
kako onaj koji praktino dela tako i onaj koji hoe samo da
ih razume.
Sasvim je moguno da budue istraivanje otkrije nera
zumljive pravilnosti iza izrazito smisaonog ponaanja, mada
je dosad malo postignuto u tom pravcu. Tako, na primer,
razlike u biolokom nasleu (rase) sociologija bi trebalo da
uzme kao neto to je dato, isto tako kao i fizioloke inje
nice potrebi za hranom ili uticaju starenja na delanje.
Ovo bi trebalo uiniti onda i ukoliko ima nesumnjivih statis
tikih dokaza da ove pojave stvarno utiu na ponaanje za
koje se sociologija interesuje, naroito na drutveno delanje
u njegovoj vezi sa znaenjem. Priznanje da su ovi inioci va
ni u kauzalnom pogledu ne bi ni najmanje izmenilo specifi
an zadatak sociologije (niti nauke delanju uopte) da tu
mai delanje pomou znaenja koje mu pojedinac ili poje
dinci pripisuju. Ona bi samo na izvesnim takama morala da
uvede nerazumljive inioce u iri kompleks pobuda koje nas
toji da razume tumaei njihovo znaenje. Tako se, na pri
mer, moe pokazati da postoje izvesni tipini odnosi zavisno
sti izmeu uestalosti odreenih pravaca ili stepena odree
ne vrste racionalnosti i indeksa lobanje ili boje koe ili ne
kih drugih nasleenih fiziolokih svojstava.
5. Razumevanje moe biti dvojako. Najpre neposredno razumevanje znaenja jedne radnje (ukljuujui i verbalnu
izjavu). Tako, na primer, mi neposredno razumemo smisao
stava 2 x 2 = 4 kad ga ujemo ili proitamo. To je neposred
no racionalno razumevanje misli. Isto tako, mi razumemo izliv srdbe koja se ispoljava u izrazu lica, uzvicima i iracional
nim pokretima. To je neposredno iracionalno razumevanje
duevnih stanja. Na slian nain mi razumemo ponaanje drvosee ili nekog drugog koji hvata bravu da bi zatvorio vrata
ili podie puku na neku ivotinju. To je neposredno racio
nalno razumevanje radnji.
Ali razumevanje moe biti i razumevanje putem objanje
nja. Mi razumemo na osnovu pobuda koje neko ima kakvo on
znaenje pridaje stavu 2 x 2 = 4 kad ga izgovori ili napie u
odreenom trenutku i pod odreenim okolnostima. U ovom
sluaju razumevanje je postignuto kad znamo da se neko
bavi trgovakom raunicom, naunim dokazivanjem, tehni-

203

kim izraunavanjem ili nekim drugim poslom u koji ovaj

stav spada kao njegov sastavni deo. To je racionalno irazumevanje pobuda koje se sastoji u ukljuivanju jednog stava
u iri kontekst znaenja. Isto tako, mi razumemo seu drva
ili podizanje oruja ne samo neposredno, ve i na osnovu po
buda, kad znamo da drvosea radi da bi zaradio, ili da bi
podmirio vlastite potrebe, ili da bi se (racionalno) oporavio,
ili zato to iracionalno reaguje na neko uzbuenje. Na slian
nain razumemo i pobude koje ima onaj koji puca kad zna
mo da on radi po nareenju radi izvrenja presude ili zato
to se bori protiv neprijatelja (racionalan sluaj), ili zbog
osvete (afektivno), to predstavlja iracionalan sluaj. Najzad,
mi razumemo pomou pobuda izliv srdbe, kad znamo da u
osnovi lei ljubomora, bolesna sujeta ili povreeno oseanje
asti. Svi ovi sluajevi uslovljeni su afektima, to jest iracio
nalnim pobudama. Ali sve navedene radnje ukljuene su u
ire smisaone veze ije razumevanje predstavlja objanjenje
stvarnog toka tih radnji. Prema tome, za jednu nauku koja
se bavi prouavanjem smisla ljudskog delanja, objanjenje
znai poimanje smisaone veze u koju spada jedno razumljivo
delanje na osnovu znaenja koje mu pripada. (O kauzalnoj
vanosti ovog objanjenja vidi nie No. 6.) U svim ovim slu
ajevima, ak i kod afektivnih procesa, znaenje koje jedno
zbivanje ima, ukljuujui i iri kontekst znaenja, nazvaemo intencionalnim znaenjem. Time odstupamo od uobia
jene upotrebe, po kojoj nameri moe biti reci samo u slu
aju racionalnog i ciljno naumljenog delanja.
6. U svim ovim sluajevima, razumevanje znai poimanje
na osnovu tumaenja, i to: 1) stvarno nameravanog znaenja
u pojedinanom sluaju (prilikom istorijskog prouavanja),
ili 2) prosenog ili priblino nameravanog znaenja (prilikom
sociolokog posmatranja masovnih pojava), ili 3) idealnotipskog znaenja koje nauka stvara za ist tip (idealan tip) jed
ne uestale pojave. Najbolji primer za ovakve idealnotipske
tvorevine jesu pojmovi i zakoni iste ekonomske teorije.
U njima se utvruje kakav bi tok uzelo jedno odreeno ljud
sko delanje kad bi bilo strogo ciljno-racionalno orijentisano,
neometeno uticajem zablude i afektivnih inilaca, d kad bi
bilo potpuno i nedvosmisleno orijentisano prema jednom
cilju, to jest prema postizanju najvee mogune ekonomske
koristi. Stvarno delanje samo u retkim sluajevima uzima

204

ovaj tok (berza), pa i tada samo priblino onome koji je

utvren u idealnom tipu. (O naunoj upotrebi idealnih tipo
va vidi Arhiv za drutvene nauke, XIX, str. 64., i nie No. 8.)
Svako tumaenje tei da postigne jasnost i izvesnost. Ali
ma koliko bilo jasno i izvesno, smisaono tumaenje ne moe
polagati pravo da ve zbog toga bude adekvatno uzrono ob
janjenje. Uzeto za sebe, ono uvek ostaje samo jedna mogu
na nauna hipoteza. 1) Svesne pobude i razna potiskivanja
esto mogu da prikriju i samom pojedincu stvarno znaenje
njegovog delanja, tako da i subjektivno poteno samoispitivanje ima samo relativnu vrednost. U tom sluaju zadatak je
sociologije da utvrdi i protumai ovo znaenje, bez obzira to
ono nije, ili bar nije potpuno dospelo u svest onoga koji dela.
To je granian sluaj smisaonog tumaenja. 2) Spoljanji
procesi delanja koji nam izgledaju isti ili slini mogu imati
sasvim razliito znaenje za nosioca ili nosioce radnje. I ma
da su takve situacije iste po vrsti, mi moramo razumeti da je
delanje po smislu vrlo razliito, moda ak suprotno. (Primere navodi Simmel, Problemi filozofije istorije.) 3) U datim situacijama ljudi su esto izloeni suprotnim, protivrenim nadraajima, ali mi ih sve moemo razumeti. Dodue, iz
iskustva znamo da je u velikom broju sluajeva nemoguno
oceniti relativnu jainu suprotnih, mada podjednako razum
ljivih pobuda, i da nae tumaenje nikad ne moe biti pouz
dano. Samo stvarni ishod borbe razliitih motiva daje pouz
dan osnov za zakljuak.
Prema tome, proveravanje predloenog tumaenja njego
vim poreenjem sa stvarnim tokom dogaaja je neophodno,
kao i kod svih drugih naunih hipoteza. Naalost, ovaj nain
proveravanja moe dovesti do relativno tanih rezultata sa
mo u nekim specifinim sluajevima podesnim za psiholoko
eksperimentisanje. S razliitim uspehom, isti postupak je
moguno primeniti i na ogranien broj masovnih pojava koje
prouavamo statistikim putem. Za sve ostale sluajeve preostaje nam samo mogunost poreenja najveeg mogunog bro
ja istorijskih dogaaja ili dogaaja iz svakodnevnog ivota
koji su isti po vrsti, ali koji se razlikuju u jednoj vanoj taki, u pogledu odnosa prema pobudi ili podstreku iju prakti
nu vanost ispitujemo. To je osnovni zadatak uporedne so
ciologije. Na alost, esto je moguno upotrebiti samo nepo
uzdano sredstvo imaginarnog eksperimenta koji se sastoji u

205

odstranjivanju u mati izvesnih sastavnih delova lanca pobu

da i razvijanju verovatnog toka dogaaja koji bi tada usledio, kako bi se na taj nain dolo do uzronog objanjenja.
Na primer, takozvani Greshamov zakon predstavlja racio
nalno jasno i izvesno tumaenje ljudskog delanja pod datim
uslovima i pod idealnotipskom pretpostavkom isto ciljno-racionalnog delanja. Koliko se u ivotu stvarno dela u skladu
s ovim zakonom moe pokazati samo statistiki materijal o
iezavanju manje vrednih novanih jedinica iz saobraaja.
U ovom sluaju iskustvo pokazuje visok stepen tanosti. U
stvari, put saznanja je bio ovaj: najpre su bile poznate inje
nice iskustva, a zatim je dato tumaenje. Bez ovakvog uspelog tumaenja, naa potreba za uzronim objanjenjem bi
ostala nezadovoljena. S druge strane, bez dokaza da se mi
saonim putem utvreni tok zbivanja u izvesnom obimu stvar
no javlja, jedan zakon, ma koliko jasan i izvestan, bio bi
neupotrebljiv za saznanje stvarnog delanja. U ovom sluaju
je podudarnost izmeu smisaone adekvatnosti i iskustvenog
proveravanja nesumnjiva, i poto je broj sluajeva dovoljno
veliki, moe se smatrati da je proveravanje s uspehom zavr
eno. Uzmimo za drugi primer ingenioznu hipotezu Ed. Meyera o kauzalnoj vanosti borbi na Maratonu, kod Salamine
i Plateje za specifinost razvoja helenske, a time i zapadno
evropske kulture. Ova hipoteza je izvedena iz smisaonog tu
maenja izvesnih simptomatinih procesa, kao to su stavovi
helenskih prorotava i proroka prema Persijancima. Ova hi
poteza se moe proveriti samo pomou primera koji poka
zuju dranje Persijanaca kao pobednika u Jerusalimu, Egip
tu i Maloj Aziji, ali ovo proveravanje u mnogo emu nuno
ne zadovoljava. Stoga se ovde moramo osloniti na miljenje
da je hipoteza u racionalnom pogledu prihvatljiva. Meutim,
u mnogim sluajevima istorijskih objanjenja koja izgledaju
vrlo prihvatljiva nemoguno je primeniti onaj postupak pro
veravanja koji je u gornjem primeru bio izvodljiv. Kad stvari
tako stoje, onda objanjenje nuno i zauvek ostaje hipotetiko po karakteru.
7. Pod pobudom podrazumevamo znaenje koje onome
koji dela ili posmatrau izgleda kao smisaono adekvatan osnov njegovog ponaanja. Izraz smisaono adekvatno oznaa
va ponaanje koje se povezano odvija, ali samo ukoliko u
skladu s naim uobiajenim nainom miljenja i oseanja

206

moemo utvrditi da njegovi sastavni delovi stoje u tipi

noj (ili, kako se kae, tanoj) smisaonoj vezi. Nasuprot tome,
izraz uzrono adekvatno oznaava niz procesa koji idu je
dan za drugim, ali samo ukoliko u skladu s utvrenim isku
stvenim pravilima postoji verovatnoa da se ovaj niz uvek
odvija na isti nain. Primer za smisaono adekvatno ponaa
nje je tano reenje jednog aritmetikog problema u skladu
s postojeim normama .raunanja i miljenja. Primer za uz
rono adekvatno ponaanje je statistika verovatnoa da e
na osnovu utvrenih iskustvenih pravila, a u vezi s usvojenim
normama, pomenuti problem biti reen na taan ili pogrean
nain (uzimajui u obzir i tipinu greku u brojanju i tipi
nu zbrku u pogledu problema). Prema tome, uzrono obja
njenje znai utvrivanje jednog pravila verovatnoe koje je
u idealnom sluaju odreeno u numerikom obliku, a po ko
me posle jednog odreenog vidljivog dogaaja (unutranjeg
ili spoljanjeg) sleduje ili zajedno s njim nastupa jedan dru
gi odreen dogaaj.
Tano uzrono tumaenje jednog konkretnog delanja znai
saznanje spoljanjeg toka i pobuda, i razumevanje njihove
smisaone veze. Tano uzrono tumaenje jednog tipinog de
lanja znai utvrivanje da je proces za koji se tvrdi da je
tipian u bilo kom stepenu smisaono adekvatan i u isti mah
u bilo kom stepenu kauzalno adekvatan. Ako nedostaje ade
kvatnosti u pogledu smisla, onda je u pitanju nerazumljiva
ili samo nepotpuno razumljiva verovatnoa, makar pravil
nost spoljanjeg ili psihikog procesa bila najvea, a stepen
njene verovatnoe izraen pomou brojeva. S druge strane,
sa sociolokog stanovita ak i najjasnija adekvatnost u po
gledu smisla predstavlja tano uzrono objanjenje samo
ukoliko ima dokaza o postojanju verovatnoe da delanje
stvarno ima onaj tok koji je smisaono adekvatan. Pri tom je
vano utvrditi relativnu uestalost ili pribliavanje u proseku
ili u istom tipu. Samo takve statistike pravilnosti koje od
govaraju razumljivom znaenju jednog drutvenog delanja
predstavljaju razumljive tipove delanja u smislu koji je ovde
upotrebljen, dakle socioloka pravila. Samo takve racional
ne tvorevine jednog smisaono razumljivog delanja jesu socio
loki tipovi stvarnog zbivanja koji se u stvarnosti mogu nai
bar u nekom priblinom obliku. Ali na alost nije uvek tako
da naporedo s otkrivanjem adekvatnosti u pogledu smisla ra-

207

ste i stvarna verovatnoa uestalosti odgovarajueg zbivanja.

U svakom konkretnom sluaju samo spoljanje iskustvo mo
e da pokae da li je tako ili drukije.
Postoji statistika dogaaja koji nemaju nikakvo znaenje,
isto tako kao to postoji statistika dogaaja sa znaenjem.
U onu prvu grupu spadaju statistiki podaci koji govore o
stopama smrtnosti, visini zamorenosti, stepenu proizvodnosti
odreenih maina, koliini vodenog taloga, i tome slino. So
cioloka statistika odnosi se samo na ovu drugu grupu poja
va (statistika zloina, statistika profesionalnih distribucija,
statistika cena, statistika obraivanja zemljita). Naravno,
ima dosta sluajeva kad su obe komponente zastupljene, na
primer statistika etve.
8. Po sebi se razume da nisu nita manje vani procesi i
pravilnosti koji se, budui da su nerazumljivi, ne mogu naz
vati sociolokim pojavama ili pravilima u smislu u kome se
ova re ovde upotrebljava. To vai i za sociologiju kojom se
ovde bavimo, a koja se ograniava na prouavanje pojava
koje je moguno razumeti, mada ovo shvatanje sociologije
nikome ne treba nametati. Ali ma koliko bile vane, pomenute pojave sa metodolokog stanovita moramo razlikovati od
razumljivog delanja: one predstavljaju uslove, povode, smet
nje ili podstreke delanju.
9. Delanje u smislu smisaone orijentacije ponaanja koja
se moe razumeti postoji samo kao ponaanje jednog ili ve
eg broja pojedinaca.
Za druge ciljeve saznanja moe biti korisno ili neophodno
da se pojedinac na primer shvati kao zbir elija ili kao splet
biohemijskih reakcija, a njegov duevni ivot kao neto to
je sastavljeno od razliitih elemenata, bez obzira kako su ovi
elementi blie odreeni. Nema nikakve sumnje da se na taj
nain mogu dobiti djragocena saznanja o uzronim odnosima.
Ali mi nismo u stanju da razumemo ponaanje tih elemenata
koje je izraeno u obliku pravila. To je tano ak i kad su
u pitanju psiholoki elementi, jer to tanije shvatimo ove
elemente sa stanovita prirodnih nauka, to ih manje moemo
pojmiti u njihovom znaenju. Meutim, za sociologiju u ovde
upotrebljenom smislu rei (a isto tako i za istoriju), pred
met saznanja je upravo smisaona veza delanja. Ponaanje fi
ziolokih jedinica, recimo elija, ili nekih drugih psiholokih
elemenata, moemo da posmatramo (bar u principu), a

moemo i pokuati da utvrdimo izvesna pravila (zakone)

na osnovu prethodnih posmatranja. Isto tako, pojedinane
pojave moemo da objasnimo pomou ovih pravila, to jest
da ih podvedemo pod njih. Ali smisaono tumaenje delanja
uzima u obzir ove injenice i pravila na isti nain kao i sve
ostale okolnosti, na primer fizike, astronomske, geoloke,
meteoroloke, geografske, botanike, zooloke, fizioloke i
anatomske injenice, psihopatoloka stanja koja su liena
znaenja, ili prirodne uslove tehnikih procesa.
Za neke druge ciljeve saznanja (na primer pravniko sa
znanje) ili za praktine potrebe, moe biti podesno i ak
neizbeno da se izvesne drutvene tvorevine, kao to su dra
va, udruenje, akcionarsku drutvo ili zadubina, shvate kao
pojedinci, to jest kao nosioci prava i obaveza ili kao izvrite
lji pravno relevantnih radnji. Ali za smisaono tumaenje
delanja kome sociologija tei, ove tvorevine treba shvatiti sa
mo kao proizvod i nain organizacije specifinih radnji poje
dinaca, jer samo ovi mogu biti nosioci smisaono orijentisanog delanja. Pa ipak, i vodei rauna o svojim ciljevima, so-,
ciologija ne moe ignorisati one kolektivne pojmove koji su
proizvod drukijeg naina posmatranja. Jer prema onim ko
lektivnim pojmovima tumaenje delanja stoji u dvostrukom
odnosu. Pre svega, sociologija je esto prinuena da upotrebi
sline kolektivne pojmove (a esto i da preuzme iste izraze),
kako bi stvorila razumljivu terminologiju. Tako, na primer,
u pravnikom jeziku i u svakodnevnom razgovoru izraz dr
ava oznaava u isti mah i pravni pojam drave i onu poja
vu drutvenog delanja za koju pravne norme hoe da vae.
t o se tie sociologije, pojava koju oznaava izraz drava
ne sastoji se samo od pravno relevantnih elemenata. I narav
no, za sociologiju nema nikakve kolektivne linosti koja dela.
Kad sociologija govori o dravi, naciji, akcionarskom dru
tvu, porodici, vojnom korpusu ili slinim tvorevimana, ona
misli samo na odreeni tok stvarnog ili mogunog drutvenog
delanja pojedinaca. Na taj nain ona daje pravnom pojmu
sasvim drukije znaenje, mada ga preuzima zbog njegove
tanosti i rasprostranjenosti njegove upotrebe.
S druge strane, smisaono tumaenje delanja mora da uz
me u obzir jednu izvanredno vanu injenicu: da pojmovi o
kolektivnim tvorevinama kojima se slue zdrav razum i prav
na ili neka druga nauka postoje kao predstave u glavama lju-

208

14 Sociologija Maksa Vebera

209

di, delom neem to jeste, delom neem to treba da

bude, i to ne samo u glavama sudija i inovnika, ve i publi
ke. I poto se pojedinci orijentiu u svom ponaanju prema
ovim predstavama, treba rei da one snano, a esto i prete
no utiu na pravac i tok delanja ljudi. Ovo pre svega kao
predstave neem to treba, ali isto tako i kao predstave
neem to ne treba da bude. Jedan od vrlo vanih vidova
postojanja moderne drave, koja je samo splet meusobno
povezanih specifinih radnji pojedinaca, sastoji se u tome to
odreeni ljudi orijentiu svoje delanje prema predstavi da
ona postoji ili treba da postoji ili, drugim reima, da pravni
poredak koji ona namee vai. Ali tome e biti rei kasnije.
U okviru socioloke terminologije bilo bi moguno, mada
moda suvie pedantno i zametno, odstraniti ove pojmove i
zameniti ih novostvorenim izrazima. Ali poto u svakodnev
noj upotrebi oznaavaju i stvarne procese, a ne samo ono to
u pravnom pogledu treba da vai, izgleda da je bolje zadr
ati ih.
Metod takozvane organske kole u sociologiji (iji je kla
sian primer Schfleova umna kniga Graa i ivot drutvenih
tela) sastoji se u pokuaju da se drutveno delanje objasni
polazei od celine (na primer od ekonomije), u okviru koje
se zatim pojedinac i njegovo ponaanje tumai na slian na
in kao to fiziologija tumai ulogu jednog organa u organi
zmu, to jest sa stanovita odravanja ovog poslednjeg. (Uporedi uvenu izjavu jednog fiziologa: Odeljak 10: slezina.
slezini ne znamo nita, gospodo. Toliko slezini. U stvari,
ovaj fiziolog je znao dosta slezini, njen poloaj, veliinu,
oblik, i tako dalje. Ali on nije mogao da kae nita njenoj
funkciji, i ovu nemogunost on je nazvao neznanjem.) Ovde
se ne moemo uputati u razmatranje koliko u drugim naukama ovaj oblik funkcionalne analize odnosu izmeu delova
i celine mora ostati konaan. Ali poznato je da se biohemijsko i biomehaniko posmatranje u naelu ne moe zadovoljiti
njime, t o se tie sociologije koja hoe da razume znaenje
drutvenog delanja treba rei dve stvari. Prvo, da funkcional
no stanovite moe da poslui kao shema za oigledno pred
stavljanje i kao provizoran orijentacioni okvir istraivanja.
U tom pogledu, ono je isto toliko korisno koliko i neophodno.
Ali ako se njegova heuristika vrednost preceni, a njegovi
pojmovi hipostaziraju na nedozvoljen nain, ono moe biti
210

krajnje tetno. Drugo, pod izvesnim okolnostima je samo ovo

stanovite u stanju da nam skrene panju na ono drutveno
delanje koje je vano razumeti i protumaiti da bi se objas
nila neka veza izmeu pojava. Ali tek na ovom mestu poinje
posao sociologije u smislu koji je ovde upotrebljen. Kad su
u pitanju drutvene tvorevine (za razliku od biolokih orga
nizama) mi smo u stanju da idemo dalje od prostog utvri
vanja funkcionalnih odnosa i pravilnosti. Dok prirodne nau
ke mogu samo da utvrde uzrone veze izmeu pojava i zbiva
nja i da pomou njih objasne pojedinane dogaaje, sociolo
gija moe da uini neto to ovim naukama zauvek mora os
tati nedostupno: ona moe da razume ponaanje pojedinaca
koji uestvuju u nekom odnosu. Meutim, ponaanje elija
se ne moe razumeti; u najboljem sluaju, mogu se samo
shvatiti funkcionalne veze i utvrditi pravila po kojima se ono
odvija. Ovo vie to nasuprot objanjenju pomou posmatranja prua objanjenje pomou tumaenja iskupljuje se,
dodue, time to je saznanje dobiveno na osnovu tumaenja
bitno hipotetiko i fragmentarno po karakteru. Ali to je
upravo ono to je specifino za socioloko saznanje.
Ovde ne moemo raspravljati tome koliko nam je pona
anje ivotinja razumljivo u pogledu njegovog smisla, i obrat
no. U oba sluaja razumevanje je krajnje nesigurno i proble
matino po obimu. Ali ukoliko bi takvo razumevanje posto
jalo, ne vidi se zato bi bilo teorijski nemoguno stvoriti jed
nu sociologiju odnosima izmeu ljudi i ivotinja (kako do
maih tako i divljih). Uostalom, mnoge ivotinje >razumeju
zapovest, srdbu, ljubav i neprijateljske pobude i reaguju na
njih oigledno ne samo isto mehaniki ili instinktivno, ve
i na neki nain svesno i orijentiui se prema iskustvu. Po
sebi, naa sposobnost da se uivimo u ponaanje primitivnih
ljudi nije nita vea od nae sposobnosti da razumemo pona
anje ivotinja. Ali mi nemamo nikakvih pouzdanih sredstava
pomou kojih bi bilo moguno utvrditi duevno stanje ivo
tinja, ili imamo samo takva sredstva koja ne zadovoljavaju
mnogo. Opte je poznato da su problemi psihologije ivotinja
podjednako zanimljivi i trnoviti. Postoji obilje razliitih obli
ka drutvene organizacije meu ivotinjama: monogamne i
poligamne porodice, opori, krda, najzad i drave s razvi
jenom podeiom rada. Ali stepen funkcionalne diferencijacije
ovih ivotinjskih drutava ne ide naporedo sa stepenom or14*

211

ganske ili morfoloke diferencijacije odnosnih ivotinjskih

vrsta. Tako, na primer, funkcionalna diferencijacija kod ter
mita je mnogo razvijenija nego kod obinih mrava i pela, a u
vezi s tim i njihovi proizvodi. Po sebi se ;razume da je u ovoj
oblasti funkcionalni nain prilaenja zasad najbolji i da se
istraiva mora zadovoljiti njime. Jer pomou njega on mo
e da proui kako pojedine vrste iznalaze sredstva za svoje
odravanje, to jest za ishranu, odbranu, reprodukciju ili novo
stvaranje ivotinjskih drutava, i koji su tipovi jedinki nosio
ci najvanijih funkcija, funkcije kralja, kraljice, radni
ka, vojnika, trutova, matice, namesnika, i tako dalje.
Sve to ide dalje od toga oduvek se smatralo da predstavlja
isto domiljanje meri uticaja naslea i okoline na razvija
nje ovih drutvenih predispozicija. To naroito vai za pre
pirke izmeu Weismanna i Gttea. Weismannovo shvatanje
svemoi prirodne selekcije zasnivalo se u velikoj meri na neiskustvenin dedukcijama. Ali svi ozbiljni istraivai se slau
u tome da je ogranienost funkcionalne analize neizbena na
sadanjem stupnju naeg znanja, mada veruju da je to samo
privremeno stanje. (Vidi pregled stanja istraivanja termi
tima u Escherichovoj knijizi.)
Relativno je lako shvatiti funkcionalnu vanost onih di
ferenciranih tipova za odravanje ivotinjskih drutava. Isto,
tako, lako je objasniti poreklo ovog diferenciranja, bilo po
mou hipoteze nasleivanju steenih svojstava (koja ima
vie varijanti) ili bez nje. Ali to nije dovoljno. Potrebno je
znati: 1) koji inioci odluno utiu na prvobitno diferencira
nje iz jo neutralnog, neizdiferenciranog tipa vrste, i 2) ta
podstie diferenciranu jedinku da se u proeku ponaa na
nain koji stvarno slui odravanju diferencirane grupe. Na
predak u pravcu reavanja ovih pitanja omoguen je eksperi
mentalnim istraivanjima ulozi hemijskih nadraaja ili fi
ziolokih procesa (na primer, procesa ishrane ili parazitne
kastracije) na pojedinane organizme. Da li postoji ma kakva
nada da se eksperimentalnim putem uini verovatnim posto
janje psiholoke ili smisaone orijentacije, teko da bi da
nas i strunjak mogao da kae. Stvaranje slike unutranjem
stanju ovih drutvenih ivotinja na osnovu smisaonog razumevanja koju bi bilo moguno proveriti izgleda da je danas
nedostino. To se ak ne moe postaviti ni kao idealan cilj.
U svakom sluaju, razumevanje ljudskog drutvenog delanja
212

nema ta da oekuje sa ove strane, ve se naprotiv u oblasti

ivotinjske psihologije mora raditi s ljudskim analogijama,
kao to se i radi. Treba moda oekivati da e nas ove ana
logije jednom uputiti da postavimo pitanje: kakva je bila re
lativna uloga mehanikih i instinktivnih inilaca u ranim sta
dijima ljudske drutvene diferencijacije u poreenju s ini
ocima koje je moguno smisaono protumaiti, i naroito u
poreenju s onim to je svesno racionalno stvoreno. Socio
logija koja pokuava da razume drutveno delanje mora biti
naisto s tim da je u najranijim stadijima ljudskog razvoja
ona prva komponenta bila apsolutno dominantna, a mora
imati na umu da je uticaj ove komponente i u kasnijim sta
dijima postojan i izvanredno veliki. Ovo naroito vai za tra
dicionalno delanje (vidi sledei odeljak) i za mnoge vidove
harizme. Ovaj tip legitimne vlasti (vidi treu glavu), koji nosi
u sebi klice mnogih drutvenih zaraza, i time predstavlja
nosioca mnogih tenji drutvenog razvoja, stoji u bliskoj vezi
s pojavama koje su shvatljive samo na bioloki nain ili koje
neprimetno prelaze u kategoriju isto biolokih pojava. Ali
sve to ne oslobaa sociologiju koja se bavi razumevanjem
drutvenog delanja od obaveze da, svesna uskih granica koje
su joj postavljene, uini ono to samo ona moe uiniti.
Razliiti radovi Othmara Spanna puni su dobrih misli,
mada u njima ima i izvesnih netanosti, a i izvesnih dokazi
vanja zasnovanih na isto vrednosnim sudovima koji ne spa
daju u nauku. Ali ovaj pisac je nesumnjivo u pravu kad na
glaava vanost funkcionalnog stanovita kao prethodnog orijentacionog okvira za socioloko prouavanje (koje on naziva
univerzalistikim metodom). Uostalom, vanost ovog sta
novita niko i ne osporava. Jer mi besumnje moramo najpre
znati koje je delanje u fukcionalnom pogledu neophodno za
odravanje celine, naroito za odravanje kulturne osobenosti
i odgovarajueg tipa drutvenog delanja, da bismo zatim mo
gli postaviti pitanje: kako ovo delanje nastaje i koje ga po
bude odreuju? Mora se najpre znati ta jedan kralj, inov
nik, kapitalist, podvoda ili mag ini, to jest koje tipino de
lanje je vredno prouiti s obzirom na ono to to delanje svr
stava u jednu kategoriju, pre nego to se takvo prouavanje
moe preduzeti. (To je ono to H. Rickert ima na umu kad
govori dovoenju u vezu s vrednostima.) Samo ovakvo pro
uavanje moe i treba da prui socioloko razumevanje de213

lanja tipino diferenciranih ljudskih (i samo ljudskih) je

dinki. U svakom sluaju, treba izbei strahovitu zabludu da
ovaj individualistiki metod podrazumeva bilo kakav individualistiki stav u sferi vrednosti. Isto tako, treba izbei
pogreno miljenje da neizbeno racionalistiki karakter so
ciolokih pojmova podrazumeva verovanje da u ljudskom i
votu preovlauju racionalne pobude ili da relativno raciona
listiki nain stvaranja ovih pojmova znai pozitivan stav pre
ma racionalizmu. ak i socijalistiku privredu moramo socio
loki protumaiti i razumeti na individualistiki nain, to jest
pomou delanja pojedinaca, naroito pomou delanja odre
enih tipova rukovodilaca koji se u njoj javljaju, ba kao i
sistem slobodne razmene pomou teorije granine korisnosti.
Moda je moguno nai i neki bolji metod, ali on mora biti
slian u ovom pogledu. Jer svako pravo empirijsko socioloko
prouavanje poinje pitanjem: koje su to pobude kojima se
rukovode pojedini funkcioneri i lanovi u jednoj zajednici,
a zahvaljujui kojima je zajednica nastala i dalje nastavlja
da postoji? Svaki oblik funkcionalne analize (koja polazi od
celine) predstavlja samo pripremu za takvo prouavanje, a
kad se tano upotrebi, korist i neophodnost ovog analitikog
postupka ne moe se staviti pod pitanje.
10. Za mnoge socioloke teoreme uobiajen je naziv za
koni, na primer: Greshamov zakon. U stvari, to su tipini sta
vovi verovatnoe u kojima se na osnovu iskustva tvrdi da e
pod izvesnim uslovima nastupiti jedno drutveno delanje koje
moemo razumeti pomou tipinih pobuda i tipinih namera
onih koji delaju. Ovi teorijski iskazi su razumljivi i nedvo
smisleni u najveem mogunom stepenu ukoliko u osnovi ti
pinog toka dogaaja koji posmatramo lee isto ciljno-racionalne pobude, odnosno ukoliko ove pobude moemo pripisati
pojedincima u zamiljenom tipu delanja. U ovim sluajevima,
kad je odnos izmeu sredstava i ciljeva nedvosmislen na
osnovu iskustva, a pogotovo kad je izbor sredstava neizbean,
moe se s pravom rei: kad bi se strogo ciljno-racionalno delalo, onda bi se moralo tako i nikako drukije delati. Ovo zbog
isto tehnikih razloga: kad su ciljevi jasno odreeni, onda
pojedincima stoje na raspolaganju samo ta i nikakva druga
sredstva. A to upravo pokazuje koliko je pogreno misliti da
je bilo kakva vrsta psihologije krajnji osnov sociologije koja
nastoji da razume drutveno delanje. Pod izrazom psiholo214

gija danas svako podrazumeva neto drugo. Za prirodnonauno prouavanje izvesnih procesa, odreeni metodoloki raz
lozi opravdavaju razlikovanje izmeu psihikih i fizikih
pojava, ali ovo razlikovanje je strano naukama ljudskom
delanju u smislu koji ovde imamo na umu. Kao i rezultati bilo
koje druge nauke, tako i rezultati psiholokog prouavanja
koje se slui razliitim metodama prirodnih nauka (i koje se,
prema tome, ne bavi tumaenjem ljudskog ponaanja s obzi
rom na njegovo subjektivno znaenje) mogu biti u visokom
stepenu relevantni za postavljanje i reavanje izvesnih socio
lokih problema. Ali sociologija nije ni u kakvom bliem od
nosu prema psihologiji nego prema bilo kojoj drugoj nauci.
Izvor zablude je u pojmu psihike pojave. Smatra se da je
sve to nije fiziko samim tim psihiko. Ali smisao jed
nog matematikog primera koji neko ima na umu nije nita
psihiko. Slino tome, pomou psiholokih razmatranja ne
moemo ni za dlaku bolje razumeti racionalno prosuivanje
jednog oveka da li neko odreeno delanje moe da poslui
kao sredstvo za zadovoljenje izvesnih interesa, niti njegovu
odluku koja je proizvod ovog prosuivanja. Najvei broj so
ciolokih zakona (ukljuujui tu i ekonomske zakone) osniva
se na ovakvim racionalnim pretpostavkama. Samo za obja
njenje iracionalnih elemenata ljudskog delanja sociologiji
moe biti od znaajne pomoi psihologija koja se slui meto
dom razumevanja. Ali to nimalo ne menja postojee stanje u
metodolokom pogledu.
11. U dosadanjem izlaganju smo u vie mahova pretpo
stavili kao neto to se po sebi razume da sociologija tei da
stvori tipske pojmove i postavi opta pravila zbivanja. Ovde
treba rei da je upravo to ono to sociologiju odvaja od istorije koja nastoji da proui i objasni individualna delanja, kon
kretne strukture i linosti s obzirom na njihovo kulturno zna
enje. U velikoj meri, mada ne iskljuivo, iskustveni materi
jal na kome sociologija gradi svoje pojmove sastoji se od
istih konkretnih delanja pojedinaca koja su relevantna i sa
stanovita istorije. Sociologija stvara svoje pojmove i posta
vlja svoja pravila pre svega s ciljem da doprinese uzronom
objanjenju izvesnih pojava koje su znaajne u istorijskom i
kulturnom pogledu. Kao i kod svih drugih uoptavajuih na
uka, socioloki pojmovi su apstraktni po karakteru i, u poreenju s konkretnom istorijskom stvarnou, oni su relativno
215

prazni. U naknadu za to, socioloki pojmovi su mnogo tanije

odreeni. Ovo zbog toga to su oni u najveem mogunom stepenu smisaono adekvatni. Dosad su ve mnogi primetili da je
to moguno postii samo kad su u pitanju pojmovi i pravila
koji se odnose na racionalne pojave. Ali sociologija tei da
shvati i iracionalne pojave (mistike, proroke, religiozne ili
afektivne) pomou teorijskih pojmova koji su u smisaonom
pogledu adekvatni. U svim ovim sluajevima, bilo racional
nim ili iracionalnim, sociologija se udaljava od stvarnosti, ali
nam u isti mah pomae da je shvatimo, i to time to poka
zuje u kom stepenu pribliavanja je moguno podvesti neku
istorijsku pojavu pod jedan ili vie takvih pojmova. Tako, na
primer, jedna ista istorijska pojava moe biti feudalna u jed
nom delu svojih sastavnih elemenata, u drugom delu patrimonijalna, u treem birokratska, a u etvrtom harizmatska
po karakteru. Da bi se dalo znaenje ovim izrazima, sociolo
gija mora da stvori iste ili idealne tipove pomenutih struk
tura koji su u logikom pogledu jedinstveni i koji su u najve
oj mogunoj meri smisaono adekvatni. Ali upravo zbog toga
u stvarnosti se ne moe nai nijedna konkretna pojava koja
bi potpuno odgovarala ovim apsolutno idealnim ili istim
oblicima, kao to u stvarnosti nema nijedne fizike reakcije
koja se odvija u uslovima apsolutno praznog prostora. So
cioloka kazuistika je moguna samo posredstvom istih ili
idealnih tipova. Po sebi je jasno da pored ovih tipova socio
logija moe po potrebi da se poslui i prosenim tipovima koji
imaju empirijsko-statistiki karakter, ali metodoloko razma
tranje pojmova ove vrste je nepotrebno. Pa ipak, kad se u so
ciolokom kontekstu govori tipinim sluajevima, onda se,
ako nije drukije reeno, uvek misli na idealne tipove. Ovi ti
povi mogu biti racionalni ili iracionalni (iako su vema, a u
ekonomskoj teoriji uvek racionalni), ali moraju biti smisao
no adekvatni.
Vano je uoiti da se u oblasti sociolokog prouavanja
mogu stvoriti proseni tipovi koji su priblino nedvosmisleni
samo onda kad su u pitanju gradualne razlike izmeu kvali
tativno istovrsnih smisaono odreenih ponaanja. Takvih slu
ajeva ima, ali na delanje za koje se interesuju istorija i so
ciologija daleko najee utiu kvalitativno raznovrsne pobude
kod kojih se ne moe govoriti proseku u pravom smislu
rei. U tom smislu kaemo da su idealnotipske tvorevine c\ru216

tvenog delanja kojima se slui ekonomska teorija apstraktne

ili daleko od stvarnosti, jer se kod njih uvek postavlja pitanje
kakav bi tok uzelo jedno delanje u idealnom sluaju, to jest
kad bi bilo isto racionalno orijentisano prema ekonomskom
cilju. Ali ove tvorevine mogu da nam pomognu da razumemo
i stvarno delanje na koje utiu prepreke tradicije, afekti i za
blude i koje se, prema tome, ne rukovodi samo obzirima pre
ma ekonomskim ciljevima. Ovo se moe desiti onda: 1) kad
prouavamo delanje na koje (u svakom konkretnom sluaju ili
u masi sluajeva) pored drugih utiu i ekonomski inioci, ili
2) kad na osnovu utvrenog stepena odstupanja stvarnog po
naanja od idealnotipskog modela lake moemo da otkrije
mo njegove prave pobude. Isti postupak bi trebalo primeniti
i onda kad pomou idealnotipske tvorevine hoemo da razu
memo posledice jedne mistike orijentacije prema ivotu, na
primer u oblasti politike i privrede. to je idealan tip otriji
i jasniji ili, drugim reima, to je apstraktniji i nestvarniji, to
e bolje posluiti u naune svrhe, i to kako u terminolokom
i klasifikacijskom, tako i u heuristikom pogledu. U osnovi
na isti nain postupa i istorija kad pokuava da uzrono ob
jasni pojedinane dogaaje. Tako, na primer, ako se hoe da
objasni rat od 1866. godine, onda se mora najpre u mati pre
doiti kako bi, u sluaju idealne ciljne racionalnosti, Moltke
i Benedek postupili kad bi potpuno znali kako svoju tako i
protivniku situaciju. Tek zatim je moguno uporediti ovu za
miljenu sliku sa stvarnim tokom dogaaja kako bi se uzro
no objasnilo opaeno odstupanje. Ovo odstupanje moe biti
uslovljeno razliitim iniocima, poev od pogrenog obavetenja, zablude, greke i linog temperamenta, pa sve do izvesnih obzira koji nemaju nikakve veze s vojnikom stra
tegijom. Kao to se vidi, ovde je takoe upotrebljen idealan
tip ciljno-racionalnog delanja, mada vie preutno nego iz
riito.
Ali teorijski pojmovi kojima se sociologija slui imaju idealnotipski karakter kako sa objektivnog tako i sa subjektiv
nog stanovita. U najveem broju sluajeva, drutveno delanje
protie u mukloj i tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog
naumljenog znaenja. Onaj koji dela mnogo vie neodreeno
osea ta znai njegovo delanje nego to zna ili je svestan
njegove unutranje strane. Daleko najee, drutveno dela
nje je nagonsko ili rutinsko. Pravo znaenje delanja, bilo da
217

je u pitanju racionalno ili iracionalno delanje, uzdie se do

svesti samo u pojedinim prilikama, a kad su u pitanju oni
oblici delanja koji su masovni po svojim razmerama samo
kod malog broja pojedinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i
jasno smisaono delanje je samo granian sluaj. Ovu okolnost
mora da uzme u obzir svako istorijsko i socioloko posmatranje prilikom prouavanja drutvene stvarnosti. Ali to ne
srne da sprei sociologiju da stvori svoje pojmove na taj na
in to e razgraniiti mogune tipove znaenja, to jest to e
uzeti kao da je delanje stvarno smisaono orijentisano. A kad
je u pitanju posmatranje stvarnosti u njenoj konkretnosti,
ona mora da uzme u obzir postojee odstupanje i da utvrdi
njegov stepen i pravac.
esto se mora izabrati izmeu nejasnih i jasnih, a zatim
i izmeu idealnih i idealnotipskih izraza. U ovom sluaju treba
se uvek odluiti za ove poslednje. Sa metodolokog stanovi
ta, to je za nauku najbolje. (Vidi svemu tome autorov la
nak u asopisu Arhiv za drutvene nauke, XIX.)

B. POJAM DRUTVENOG DELANJA

1. Drutveno delanje (ukljuujui i proputanje ili trplje
nje) moe biti orijentisano prema prolom, sadanjem ili u
budunosti oekivanom ponaanju drugih (osveta za ranije
napade, odbrana od sadanjeg ili obezbeenje protiv buduih
napada). Ovi drugi mogu biti pojedinci koje poznaje onaj
koji dela ili neodreeno mnotvo sasvim nepoznatih. Tako,
ma primer, novac je sredstvo razmene koje onaj koji dela pri
hvata zbog toga to oekuje da e veliki broj nepoznatih i ne
odreenih drugih lica biti spreman da ga prihvati prilikom
neke budue razmene.
2. Nije svako delanje, ak ni spoljanje delanje, drutveno
u ovde utvrenom smislu. Spoljanje delanje nije drutveno
ako se orijentie samo prema oekivanom ponaanju mrtvih
predmeta. Subjektivno doivljavanje je drutveno delanje sa
mo ako se orijentie prema ponaanju drugih. Na primer,
religiozno ponaanje nije drutveno ako ostaje u granicama
kontemplacije ili usamljenike molitve. Privredna delatnost
jednog pojedinca je drutvena po karakteru samo ako uzima
u obzir ponaanje treih lica. Formalno uzev, ova delatnost
213

je drutvena samo ako trei potuju stvarnu mo raspolaga

nja privrednim dobrima koju neko poseduje. U materijalnom
pogledu ona je drutvena samo ako onaj koji dela uzima u ob
zir budue elje treih lica i nain svoje potronje ili tednje
orijentie prema tim eljama. Ili ako prilikom proizvodnje
uzima za osnov svoje orijentacije budue elje treih.
3. Svaki dodir izmeu ljudi nema drutveni karakter, ve
samo ono ponaanje koje se smisaono orijentie prema pona
anju drugih. Na primer, sudar dvojice biciklista je obian
prirodan dogaaj. Ali njihov pokuaj da izbegnu sudar ili vreanje, tua ili prijateljski razgovor posle sudara spadaju u
drutveno delanje.
4. Drutveno delanje nije identino s delanjem vie lica
istim po vrsti niti sa svakim delanjem koje je pod uticajem
ponaanja drugih lica. Tako, na primer, kad u sluaju kie
vei broj ljudi zateenih na ulici istovremeno otvori kiobra
ne, onda delanje jednih obino nije orijentisano prema delanju drugih, nego je delanje svih na isti nain orijentisano
prema potrebi zatite od kvaenja. Poznato je da na delanje
pojedinaca jako utie injenica da se neko nalazi usred mase
koja se skupila na jednom mestu. Delanje uslovljeno posred
stvom mase predstavlja predmet one vrste prouavanja za
koju je Le Bon uveo naziv psihologija gomile. Isto tako,
ratrkane mase mogu simultano ili sukcesivno da utiu na
ponaanje pojedinaca, na primer pomou tampe. Odreene
vrste reagovanja su mogune samo zbog toga to se pojedinac
osea delom mase, mada ova ista okolnost moe da otea ne
ke druge vrste reagovanja. Stoga je moguno da jedan odre
en dogaaj ili odreeno ljudsko ponaanje izazovu najrazll
itija oseanja; radost, srdbu, oduevljenje, oajanje ili stra
sti svake vrste, to se ne bi dogodilo, ili bar ne tako lako,
kad bi pojedinac bio sam. I pri tom nije neophodno (ili
bar u velikom broju sluajeva nije neophodno) da postoji ne
ka smisaona veza izmeu ponaanja pojedinca i injenice da
je on pripadnik mase. Jedno takvo delanje koje je u svom
toku uslovljeno samo time to je pojedinac pripadnik mase i
koje, prema tome, nije smisaono orijentisano, ne bi bilo dru
tveno delanje kome je ovde re. Ali prirodno je to je ova
219

razlika vrlo kolebljiva. Jer ne samo kod demogoga, ve esto

i kod njegove publike moe postojati razliit stepen smisaonog odnosa prema injenici mase; i ma kakav bio ovaj odnos,
on se moe razliito tumaiti.
Ali ni golo podraavanje tueg delanja, na iji je znaaj G.
Tard s pravom skrenuo panju, ne moe se shvatiti kao spe
cifino drutveno delanje. Ovo pogotovo kad je podraavanje
isto instinktivno po karakteru, bez svesne orijentacije sopstvenog delanja prema tuem. Ali granica je i ovde kolebljiva,
tako da je esto teko otkriti razliku. Gola injenica da se neko
slui jednim svrsishodnim postupkom koji je nauio od dru
gog nije drutveno delanje u naem smislu. Jer u ovom slu
aju delanje se ne orijentie prema ponaanju drugog lica,
ve prema izvesnim objektivnim injenicama koje je onaj ko
je dela nauio posmatranjem ovog ponaanja. Stoga je njego
vo delanje uzrono a ne i smisaono odreeno tuim delanjem.
S druge strane, ako se tue delanje podraava zbog toga to je
pomodno, tradicionalno, uzorno ili otmeno, ili iz slinih raz
loga, onda je ono smisaono orijentisano bilo prema ponaanju
onih koji se podraavaju bilo prema treim licima, ili zajedno.
Razume se, izmeu ova dva tipa podraavanja postoji bezbroj
prelaza. Oba navedena sluaja, ponaanje u masi i podraava
nje, predstavljaju granine sluajeve drutvenog delanja, to
se esto moe rei i za tradicionalno delanje (vidi sledei odeljak). To dolazi otud to je u navedenim, kao i u nekim dru
gim sluajevima, teko tano utvrditi da li postoji orijenta
cija prema tuem ponaanju i kakvo se znaenje pridaje vla
stitom delanju. Daleko najee, onaj koji dela nije svestan
Sta ini, a jo manje potpuno svestan. I ve zbog toga teko
je pouzdano odvojiti goli uticaj od smisaone orijentacije. Ali
njih treba pojmovno razlikovati, mada je isto instinktivno
podraavanje u najmanju ruku isto toliko vano u sociolo
kom pogledu koliko i drutveno delanje u pravom smislu
rei. Za onu vrstu sociologije koju ovde razvijamo, drutveno
delanje je sredini predmet prouavanja, ono to je konstituie kao nauku. Ali time nije reeno nita to se tie vano
sti ovog predmeta u poreenju sa ostalim pojavama koje so
ciologija prouava.

220

II. TIPOVI DRUTVENOG DELANJA

Kao i svako drago delanje, drutveno delanje se moe raz
vrstati u etiri grupe: 1) ciljno-racionalno delanje, kad neko
dela u skladu s izvesnim oekivanjima u pogledu ponaanja
predmeta spoljanjeg sveta i drugih ljudi, koristei ova oe
kivanja kao uslove ili sredstva za postizanje vlastitih ciljeva
kojima racionalno tei; 2) vrednosno-racionalno delanje, kad
neko dela na osnovu svesne vere u apsolutnu vrednost jednog
oblika ponaanja, bilo da je ovo etiko, estetsko, religiozno ili
kakvo drugo, i to samo radi njega i bez obzira na uspeh; 3)
afektivno delanje, kad neko afektivno, i naroito emocionalno
dela, povodei se za aktualnim afektima i duevnim stanjem;
4) tradicionalno delanje, kad neko dela naviknut dugim pona
vljanjem.
1. Strogo tradicionalno ponaanje nalazi se na granici ono
ga to se moe nazvati smisaono orijentisanim delanjem, a
esto i iza nje. U tome je ono nalik na isto instinktivno po
draavanje kome je gore bilo rei. Jer tradicionalno pona
anje je esto samo tupo reagovanje na naviknute nadraaje
u pravcu koji je jednom usvojen. Najvei deo svakodnevnog
ponaanja na koje su ljudi navikli pribliava se ovom tipu.
Ali tradicionalno ponaanje spada u sistematiku drutvenog
delanja ne samo kao granian sluaj, ve i zbog toga to vezi
vanje za ono to je naviknuto moe biti svesno u razliitom
stepenu i razliitom smislu. U tom sluaju, ovaj tip delanja
se pribliava tipu br. 2. Ali tome kasnije.
2. Isto tako, isto afektivno ponaanje nalazi se na granici,
a esto i iza granice onoga to se svesno orijentie prema ne
kom znaenju. Na primer, ono se moe sastojati u nekontrolisanoj reakciji na neki izuzetan nadraaj. Kad se afektivno
uslovljeno delanje javlja u obliku svesnog osloboenja od
duevnih raspinjanja, onda je to sluaj sublimacije. Tu se
ve nalazimo na pragu racionalizacije u jednom od dva nave
dena smisla (vrednosno-racionalno ili ciljno-racionalno dela
nje), dodue ne uvek, ali najee.
3. Afektivno i vrednosno-racionalno delanje razlikuju se po
tome to se ovo poslednje dosledno planski orijentie prema
izvesnim krajnjim vrednostima koje svesno razvija. Inae,
njima je zajedniko to to onaj koji dela smisao delanja ne
nalazi u postizanju nekog cilja koji lei izvan, ve u samom
221

delanju kao takvom. Afektivno dela onaj koji zadovoljava svo

ju potrebu za neposrednom osvetom, uivanjem, predanou,
kontemplativnim blaenstvom ili za rastereenjem duevnih
napetosti, bilo da su ove niske ili sublimne prirode.
isto vrednosno-racionalno dela onaj koji, bez obzira na
posledice koje se mogu predvideti, dela u slubi svog uverenja tome ta je dunost, dostojanstvo, lepota, boanski na
log, potovanje ili vanost jedne stvari, bez obzira u emu se
ona sastoji. U smislu nae terminologije, vrednosno-racional
no delanje je uvek delanje u skladu s izvesnim zapovestima
ili zahtevima za koje onaj koji dela veruje da ga obavezuju.
vrednosnoj racionalnosti bie rei samo ukoliko se ljudsko
delanje orijentie prema takvim zahtevima, to je sluaj u
razliitom, najee u prilino ogranienom stepenu. Kao to
emo videti, vanost ovog naina delanja je dovoljno velika
da bismo ga izdvojili u poseban tip, mada treba primetiti da
ovde nismo pokuali da pruimo jednu u bilo kom pogledu
iscrpnu klasifikaciju tipova delanja.
4. Ciljno-racionalno dela onaj koji orijentie svoje delanje
prema cilju, sredstvima i propratnim posledicama i pri tom
racionalno odmerava odnos izmeu sredstava i ciljeva, odnos
izmeu ciljeva i propratnih posledica i najzad odnos izmeu
razliitih mogunih ciljeva. U svakom sluaju, onaj koji ciljno-racionalno dela ne dela ni afektivno (a pogotovo ne emocio
nalno) niti u skladu s tradicijom. Izbor izmeu alternativnih
i suprotnih ciljeva i posledica moe biti vrednosno-racianalno
orijentisan: u tom sluaju delanje je ciljno-racionalno samo u
pogledu izbora sredstava. S druge strane, umesto da vredno
sno-racionalno bira izmeu alternativnih i suprotnih ciljeva,
onaj koji dela moe ove ciljeve shvatiti kao date subjektivne
elje, srediti ih u jedan niz prema stepenu njihove vanosti, a
zatim orijentisati svoje delanje prema njima na takav nain
da po mogustvu redom svaku od njih zadovolji (princip gra
nine korisnosti). Prema tome, vrednosno-racionalna orijen
tacija delanja moe stajati u razliitim odnosima prema ciljno-racionalnoj. Ali sa stanovita ciljne racionalnosti, vrednosna racionalnost je uvek iracionalna. I to utoliko vie ukoliko
je vrednost prema kojoj,se delanje orijentie uzdignuta na
nivo apsolutne vrednosti. Jer onaj koji dela sve manje raz
matra posledice svog delanja to se vie predaje jednoj vred
nosti radi nje same, bilo da je u pitanju isto oseanje, lepo-

222

ta, apsolutno dobro ili apsolutna dunost. Ali apsolutna ciljna

racionalnost delanja je u sutini samo zamiljen granian
sluaj.
5. Teko je nai konkretne sluajeve delanja, naroito
drutvenog delanja, koje bi bilo orijentisano samo u jednom
ili drugom pravcu. Isto tako, navedene naine orijentacije ne
treba shvatiti kao iscrpno nabrajanje svih mogunosti u ovoj
oblasti, ve samo kao pojmovno iste tipove koji su stvoreni
za potrebe sociolokog prouavanja, a kojima se stvarno de
lanje manje ili vie pribliava ili, to je jo ei sluaj, od
kojih je ovo sastavljeno. Korisnost ove klasifikacije moe da
pokae samo-njena uspena priprema.
III. POJAM DRUTVENOG ODNOSA
Izraz drutveni odnos treba da znai ponaanje veeg
broja pojedinaca ukoliko je u svom smisaonom sadraju po
naanje svih uzajamno podeeno i na taj nain orijentisano.
Prema tome, drutveni odnos se potpuno i iskljuivo sastoji
u verovatnoi da e se na neki nain delovati, bez obzira na
emu se osniva ova verovatnoa.
1. Kao to se vidi, bitna pojmovna oznaka je da postoji
makar i najmanji stepen uzajamnog odnosa izmeu delanja
jedne i druge strane. Sadraj odnosa moe biti sasvim razli
it: borba, neprijateljstvo, seksualna ljubav, prijateljstvo, po
tovanje, ekonomska razmena, ispunjenje, izbegavanje ili ras
kid nekog sporazuma, ekonomska, erotska ili neka druga vr
sta utakmice, lanstvo u jednoj stalekoj, nacionalnoj ili klas
noj zajednici (ako u ovim poslednjim sluajevima golo lan
stvo u zajednici uopte moe da proizvede drutveno delanje,
emu kasnije). Ali pojam ne kae nita tome da li u od
nosu izmeu onih koji delaju vlada solidarnost ili upravo ne
to suprotno.
2. to se tie znaenja, ovde je uvek u pitanju ili znaenje
koje stvarno imaju na umu uesnici, ili proseno ili u istom
tipu stvoreno znaenje, a ne neko normativno, tano ili u me
tafizikom smislu pravo znaenje, ak i kad je re takozva
nim drutvenim tvorevinama, kao to su drava, crkva, udruenje, brak i tome slino, drutveni odnos se sastoji samo
i iskljuivo u verovatnoi da je postojalo, da postoji ili da e

223

postojati delanje koje se po svom smisaonom sadraju na

odreen nain vezuje za neko drugo delanje. Ovo treba uvek
imati na umu da bi se izbeglo hipostaziranje ovih pojmova.
Tako, na primer, jedna drava prestaje da postoji u socio
lokom smislu im vie nema verovatnoe da e se pojaviti
odreeni oblici smisaono orijentisanog drutvenog delanja.
Ova verovatnoa moe biti vrlo visoka ili sasvim niska. Ali u
svakom sluaju, samo u onom smislu i u onoj meri u kojoj
ona stvarno postoji ili se moe oceniti da je postojala, posto
jao je ili postoji odgovarajui drutveni odnos. Nemoguno
je nai nikakav drugi jasan smisao u tvrdnji da jedna odre
ena drava jo uvek postoji ili da je vie nema.
3. Time nije reeno da kod meusobno povezanog delanja
u jednom konkretnom sluaju uesnici pridaju isto znaenje
drutvenom odnosu u kome se nalaze ili da se intimno na od
govarajui nain smisaono postavljaju prema svom partneru
i da, prema tome, postoji uzajamnost u ovom smislu. Prija
teljstvo, ljubav, potovanje, pridravanje ugovora i patrioti
zam na jednoj strani mogu naii na sasvim drukije dranje
druge strane. U tom sluaju, uesnici pridaju razliito znae
nje svom delanju i utoliko je drutveni odnos objektivno je
dnostran sa stanovita obeju strana. Ali i tad je delanje upu
eno jedno na drugo ukoliko onaj koji dela pretpostavlja (mo
da potpuno ili delimino pogreno) odreeno dranje svog
partnera prema sebi i orijentie svoje delanje prema tim oe
kivanjima. Jer ovo moe da utie, a najee i utie na tok
delanja i oblik odnosa. Pa ipak, jedan odnos je objektivno
obostran samo ukoliko je u skladu s prosenim oekivanjima
svakog od uesnika znaenje isto za obe strane. Tako, na pri
mer, dranje deteta prema ocu je u najmanju ruku priblino
onome to otac u konkretnom sluaju proseno ili tipino
oekuje. Jedan drutveni odnos koji se osniva na potpuno i
korenito uzajamnom smisaono odgovarajuem dranju je u
stvarnosti samo granian sluaj. Ali u skladu s naom termi
nologijom odsustvo uzajamnosti bi iskljuivalo postojanje
drutvenog odnosa samo ako bi to imalo za posledicu odsu
stvo uzajamne orijentacije delanja uesnika. Kao i drugde,
i ovde su svi oblici prelaza u stvarnosti pre pravilo nego izu
zetak.

4. Jedan drutveni odnos moe biti sasvim kratkotrajan,

a moe trajati due vreme. Ovo poslednje onda kad postoji
verovatnoa ponovnog javljanja ponaanja koje odgovara
znaenju i koje se stoga oekuje. Da bi se izbegao pogrean
utisak, treba stalno imati na umu da postojanje drutvenog
odnosa ne znai nita vie nego postojanje manjeg ili veeg
stepena verovatnoe da e nastupiti jedno u smisaonom po
gledu odgovarajue delanje. Prema tome, kad kaemo da pri
jateljstvo ili drava postoje ili da su postojali, onda to znai
samo da mi koji posmatramo zakljuujemo da postoji ili da
je postojala verovatnoa da e se na osnovu odreenog dra
nja odreenih ljudi u proseku delati na odreen nain, i ni
ta vie (vidi gore No. 2.). Kao to se vidi, ona alternativa
koja se neizbeno javlja prilikom posmatranja sa pravnog sta
novita, to jest da jedno pravno pravilo odreenog sadraja
vai ili ne vai u pravnom pogledu ili da jedan pravni odnos
postoji ili ne postoji, ne vai za socioloko posmatranje.
5. Znaenje jednog drutvenog odnosa moe se menjati.
Na primer, jedan politiki odnos koji se prvobitno osnivao na
solidarnosti moe prei u sukob interesa. U takvim sluajevi
ma, pitanje je samo terminoloke celishodnosti i stepena po
stojanosti promene hoe li se rei da je uspostavljen nov od
nos ili da je odnos koji i dalje postoji dobio novo znaenje.
Isto tako, moguno je da znaenje jednog odnosa delimino
bude trajno, a delimino promenljivo.
6. Smisaoni sadraj koji trajno konstituie jedan drutve
ni odnos moe se izraziti pomou maksima kojih se uesnici
u odnosu proseno ili priblino pridravaju u skladu s oeki
vanjem njihovih partnera. To e utoliko vie biti sluaj uko
liko je delanje po svom karakteru vie racionalno orijentisano, bilo da je u pitanju ciljna ili vrednosna racionalnost.
Razume se, mnogo je lake racionalno formulisati smisaoni
sadraj jednog poslovnog ugovora nego jednog erotskog ili
uopte afektivnog odnosa.
7. znaenju jednog drutvenog odnosa moe se postii
saglasnot putem sporazuma. To znai da uesnici u odnosu
obeavaju jedni drugima ili treim licima kakvo e biti nji
hovo budue ponaanje. U tom sluaju, svaki uesnik, ukoliko
racionalno dela, rauna s tim, mada s razliitim stepenom si
gurnosti, da e drugi orijentisati svoje delanje prema smislu
sporazuma kako ga on razume. A on sam orijentie svoje de15 Sociologija Maksa Vebera

224

225

lanje prema ovom oekivanju delom ciljno-racionalno, vodei

rauna da li e drugi biti manje ili vie lojalni, a delom vrednosno-racionalno, na osnovu oseanja dunosti da se pridr
ava sporazuma u smislu koji sam ima na umu. Toliko se
tome ovde moe rei. Za dalje pojedinosti vidi odeljke IX i
XIII.
IV. NAINI ORIJENTACIJE DRUTVENOG DELANJA
U oblasti drutvenog delanja mogu se zapaziti izvesne is
kustvene pravilnosti, to jest moe se otkriti da se izvesna ti
pina znaenja ponavljaju u delanju istih pojedinaca ili da
se javljaju u delanju razliitih pojedinaca. Sociologija se ba
vi prouavanjem tipova drutvenog delanja, za razliku od
istorije koja nastoji da uzrono objasni pojedinane dogaa
je koji su znaajni, to jest koji su od uticaja na ljudsku sud
binu.
Stvarno postojea verovatnoa jedne pravilnosti u orijen
taciji drutvenog delanja moe da se nazove upotreba, ukoli
ko verovatnou njenog odravanja unutar jedne grupe ljudi
odreuje samo stvarno postojee upranjavanje. Upotrebu
moemo nazvati obiajem, ukoliko se stvarno vrenje osniva
na dugom ponavljanju i uivljavanju. Ali ona se moe shvatiti
i kao pravilnost koja je uslovljena korienjem pogodnosti
izvesne situacije u vlastitom interesu (upotreba uslovljena in
teresima), ukoliko verovatnou njenog odravanja odreuje
samo isto ciljno-racionalna orijentacija delanja pojedinaca
prema slinim oekivanjima.
1. Upotreba ukljuuje u sebe i modu. Za razliku od obi
aja, i upravo nasuprot njemu, upotreba se moe nazvati mo
dom, ukoliko je sama injenica novine odreenog ponaanja
osnov orijentacije delanja. Moda je vrlo bliska konvenciji,
jer obe vema nastaju iz elje za sticanjem drutvenog ugle
da. Ali njoj ovde vie nee biti reci.
2. Za razliku od konvencije i prava, obiaj je pravilo koje
ne obezbeuje nikakva spoljanja sankcija. Onaj koji dela
pridrava se obiaja slobodno, bilo zbog toga to prosto ne
misli njemu, bilo zbog toga to je to ugodno, ili iz nekih
drugih razloga, ali u nadi da e se iz istih razloga i drugi verovatno pridravati odnosnog pravila. U tom smislu, obiaj
226

nije nita to vai, jer niko ne zahteva njegovo potovanje.

Naravno, prelaz od obiaja ka obaveznim konvencionalnim
pravilima i pravu je gradualan. Svugde je ono to je stvarno
uspostavljeno bilo izvor onoga to je postalo obavezno. Da
nas je, na primer, obiaj da se ujutru uzima doruak. Ali ne
ma nikakve obaveze da se to ini (izuzev za hotelske goste) i
to nije bio uvek obiaj. Nasuprot tome, nain odevanja, ak i
gde je nastao iz obiaja, danas nije vie samo obiaj, ve i
konvencija. upotrebi i obiaju je jo uvek vredno proitati
odgovarajue delove u drugoj knjizi Iheringovog dela Cilj u
pravu. Vidi i K. Oertmann, Pravno regulisanje i trgovaki obi
aji (1914), kao i E. Weigelinovu knjigu Obiaj, pravo i moral
(1919), koji se slae sa mnom protiv Stammlera.
3. Veliki broj upadljivih pravilnosti u oblasti drutvenog
delanja nipoto ne poiva na orijentaciji prema bilo kakvoj
vrsti norme za koju se veruje da vai, niti na obiaju, ve
samo na injenici da odreeno drutveno delanje po prirodi
stvari u proeku najbolje odgovara normalnim interesima sa
mih uesnika onako kako ih oni subjektivno ocenjuju. Ovo
pre svega vai za ekonomsko delanje, na primer, kod pravil
nosti koje se uspostavljaju u obrazovanju cena na slobodnom
tritu, ali ne samo za ovu vrstu delanja. Tako trgovci na tri
tu orijentiu svoje ponaanje kao sredstvo prema vlastitom
tipinom ekonomskom interesu kao cilju i prema tipinim
oekivanjima u pogledu budueg ponaanja drugih kao uslovima da se onaj cilj postigne. I ukoliko je njihovo delanje vi
e ciljno-racionalno, utoliko e oni vie slino reagovati na
date situacije. Na taj nain nastaju slinosti, pravilnosti i po
stojanosti u njihovom dranju i delanju, koje su esto daleko
postojanije nego to bi bile kad bi se njihovo delanje orijentisalo prema normama i dunostima koje vae kao obavezne
za jednu grupu ljudi. Ova pojava, to jest injenica da orijen
tacija prema golom vlastitom ili tuem interesu moe da iza
zove posledice koje su nalik na one koje se pomou normi
esto uzalud nastoje da iznude, izazvala je ivo interesovanje
naroito u ekonomskoj oblasti. tavie, to je bio jedan od
uzroka nastanka ekonomije kao nauke. Ali na slian nain isto
vai i za sve ostale oblasti delanja. U svojoj istoti i unutra
njoj slobodi ova pojava predstavlja polarnu suprotnost sva
koj vrsti unutranje vezanosti koja se stie golim privikava
njem na ono to je uobiajeno ili predanosti izvesnim norma15

227

ma u koje se vrednosno-racionalno veruje. Jedan od bitnih

uslova racionalizacije delanja sastoji se u tome da se unutra
nje pokoravanje obiaju zameni planskim prilagoavanjem
situaciji u vlastitom interesu. Razume se, ovaj postupak ne
iscrpljuje pojam racionalizacije delanja. Jer pored navedenog,
ovaj proces se moe sprovesti kako u pozitivnom pravcu svesne vrednosne racionalizacije, tako i u negativnom pravcu na
tetu obiaja i afektivnog delanja ili, najzad, u korist jednog
isto ciljno-racionalnog delanja, a na tetu vere u apsolutne
vrednosti. ovoj neodreenosti znaenja pojma racionaliza
cije bie ee rei u daljem izlaganju. (Potpuna pojmovna
odredba na kraju!)
4. Postojanost golog obiaja osniva se bitno na tome da
onaj koji svoje delanje ne orijentie prema njemu dela ne
prikladno, to jest mora da pretrpi manje ili vee nezgode i
nevolje, sve dotle dok delanje veine drugih s kojima on do
lazi u dodir rauna s postojanjem obiaja i svoje ponaanje
orijentie prema njemu.
Slino tome, postojanost situacije koja se moe iskoristiti
u vlastitom interesu osniva se na tome to onaj koji svoje
delanje orijentie prema interesima drugih i, utoliko, ne ra
una s njima, izaziva njihov otpor ili moe da dobije neto to
nije ni hteo ni predvideo. Stoga se on izlae opasnosti da radi
na tetu svog sopstvenog interesa.
V. POJAM LEGITIMNOG PORETKA
Delanje, naroito drutveno delanje, i opet naroito dru
tveni odnos, uesnici mogu orijentisati prema predstavi
postojanju jednog legitimnog poretka. Verovatnoa da e se
stvarno tako dogoditi moe se nazvati vaenjem poretka u
pitanju.
1. Prema tome, vaenje jednog poretka oznaava neto
vie nego samo pravilnost u toku drutvenog delanja koja
je uslovljena obiajem ili korienjem date situacije u vlasti
tom interesu. Kad, na primer, preduzea za prenos nametaja redovno pribegavaju oglaavanju u vreme selidbenih ro
kova, onda je ova pravilnost uslovljena eljom da se posto
jee pogodnosti iskoriste u sopstvenom interesu. Kad neki
prodava poseuje odreene kupce u odreene dane u me

228

secu ili u nedelji, onda je to obiaj steen dugim ponavlja

njem ili proizvod neke vrste orijentacije prema vlastitom
interesu. Ali kad se jedan slubenik pojavi svakodnevno u
odreeno vreme u svojoj kancelariji, onda to nije uslovljeno
samo time to je on uobiajio da tako ini ili to je to u nje
govom interesu koga bi se po volji mogao odrei. Po pravilu,
ovo delanje je uslovljeno vaenjem jednog poretka (pravila
koja reguliu pitanja slube), kome on mora da se povinuje,
delom zbog toga to bi krenje dovelo do neeljenih posledica, a delom i zbog toga to bi to bilo protivno njegovom vred
nosno-racionalno shvaenom oseanju dunosti (koje, dodu
e, dejstvuje u razliitom stepenu).
2. Smisaoni sadraj jednog drutvenog odnosa nazvaemo
poretkom samo ukoliko se delanje proseno ili priblino ori
jentie prema izvesnim odreenim maksimama. A vaenju
ovog poretka govoriemo samo ukoliko orijentacija prema
tim maksimama u najmanju ruku nastaje i zbog toga to se
smatra da one za delanje na bilo koji nain vae kao neto
to obavezuje ili kao neto to predstavlja uzor koji je vredno podraavati. Razume se, delanje pojedinaca prema jednom
poretku orijentie se iz vrlo razliitih razloga. Ali okolnost
da pored ostalih razloga i sam poredak lebdi pred oima onih
koji delaju kao neto to treba da vai (u smislu uzora ili
obaveze), poveava verovatnou da e se delanje orijentisati
prema njemu, esto u vrlo znaajnom stepenu. Uopte uzev,
jedan poredak koga se pojedinci pridravaju samo iz ciljno-racionalnih pobuda je mnogo nepostojaniji nego onaj pre
ma kome se oni orijentiu na osnovu obiaja, na osnovu du
gog ponavljanja istog ponaanja. Ovo. poslednje je daleko
najea vrsta unutranjeg dranja. Ali i ovaj poredak je jo
uvek mnogo manje postojan nego poredak koji uiva ugled
da je uzoran ili obavezan, to jest da je legitiman. Razume se,
u stvarnosti postoji niz blagih prelaza izmeu isto tradicio
nalne ili isto ciljno-racionalne orijentacije prema jednom
poretku i orijentacije na osnovu vere u njegovu legitimnost.
3. Delanje se moe orijentisati prema vaenju jednog po
retka i na drukiji nain, a ne samo pridravajui se njego
vog proseno razumljivog znaenja, a k i u sluaju izbegavanja ili povrede njegovog proseno razumljivog znaenja,
verovatnoa da taj poredak u bilo kom stepenu vai kao oba
vezan moe uticati na delanje. Pre svega, to moe biti tano
229

sa stanovita ciljne racionalnosti. Lopov orijentie svoje delanje prema vaenju krivinog zakona time to se prikriva.
To da jedan poredak vai za izvesnu grupu ljudi ogleda se u
tome to pojedinci moraju da prikriju prekraj. Ali nezavi
sno od ovog graninog sluaja, esto se povreda jednog po
retka ograniava na manje ili vie brojne delimine prekr
aje, ili se povreda nastoji da prikae, s razliitim stepenom
vere, kao neto to je legitimno. S druge strane, postoji vie
razliitih shvatanja znaenju poretka. Ali sa sociolokog
stanovita svaki poredak vai samo u onom stepenu u kome
stvarno utie na ponaanje. Za sociologiju nema nikakve te
koe u tome to u okviru jedne iste grupe ljudi moe posto
jati vie razliitih i meusobno suprotnih poredaka koji vae.
Jer ak i jedan isti pojedinac moe orijentisati svoje delanje
prema porecima koji su meusobno suprotni. I to se moe
dogoditi ne samo sukcesivno, to je svakidanji sluaj, ve i
u istoj konkretnoj radnji. Lice koje se bori u duelu s drugim
orijentie svoje delanje prema kodeksu asti, ali u isti mah,
i to time to svoje delanje prikriva ili se, obrnuto, prijavljuje
sudu, ono uzima u obzir i krivini zakon. Dodue, kad je izbegavanje ili povreda proseno shvaenog smisla jednog po
retka postala pravilo, onda se mora rei da poredak vai
samo u ogranienom obimu i, u krajnjem sluaju, da vie
uopte ne vai. Prema tome, za razliku od pravne nauke, za
sociologiju ne postoji apsolutna alternativa izmeu vaenja
i nevaenja jednog odreenog poretka. Ve izmeu ovih kraj
njih sluajeva postoje blagi prelazi i, kao to je ve pomenuto, meusobno protivreni poreci mogu vaiti jedan pored
drugog, to znai da svaki od njih vai samo ukoliko postoji
verovatnoa da e se delanje stvarno orijentisati prema
njemu.
Oni koji poznaju relevantnu literaturu setie se kakvu
ulogu igra pojam poretka u napred pomenutoj knjizi R.
Stammlera koja je sjajno napisana, kao i svi drugi njegovi
radovi, ali koja je u osnovi pogrena i unosi katastrofalnu
pometnju. (Vidi tome moju kritiku navedenu u uvodnoj
napomeni koja je u zlovolji zbog stvorene zbrke na nesreu
napisana u odve otrom tonu.) Stammler je propustio da
naini razliku izmeu iskustvenog i normativnog vaenja, kao
to je i prevideo da se drutveno delanje ne orijentie samo
prema izvesnim porecima. Ali to je sa logikog stanovita

230

najgore, on je poredak proglasio za oblik drutvenog delanja, a zatim je pokuao da ga dovede u vezu sa sadrajem,
na slian nain na koji se oblik i sadraj povezuju u teo
riji saznanja. ostalim njegovim zabludama ovde neemo
govoriti. U stvari, jedno delanje koje je prvenstveno ekonom
sko po karakteru orijentie se prema predstavi koja se ima
u pogledu oskudnosti izvesnih sredstava za zadovoljenje ljud
skih potreba, a s obzirom na potrebe onoga koji dela i s ob
zirom na sadanje i budue ponaanje treih lica koja po
miljaju na ista sredstva. Ali u isti mah, u izboru odgovara
juih mera onaj koji dela orijentie se pored toga i prema
onim porecima koji za njega vae kao zakoni i konvencije,
to jest za koje zna da e, u sluaju povrede, doi do odree
ne reakcije treih lica. Ovo sasvim prosto iskustveno stanje
Stammler je na beznadean nain zamrsio, naroito time to
je utvrdio da ne moe postojati nikakav uzroni odnos izme
u poretka i stvarnog delanja. Tano je da izmeu pravnodogmatskog ili normativnog vaenja jednog poretka i isku
stvenog procesa ne postoji nikakav uzroni odnos. U ovom
kontekstu postavlja se samo pitanje da li se poredak koji je
tano protumaen u pravnom pogledu odnosi na konkretan
sluaj. Pitanje je, dakle, samo u tome da li jedan poredak
treba da vai za konkretan sluaj u normativnom smislu i,
ako treba, u emu se sastoji ono to on tvrdi da je obavezno
za taj sluaj. Ali izmeu verovatnoe da e se delanje orijen
tisati prema predstavi vaenju jednog u proseku na odre
en nain shvaenog poretka i ekonomskog delanja postoji
u datom sluaju uzroni odnos u sasvim uobiajenom smislu
rei. Za sociologiju je upravo samo ova verovatnoa orijen
tacije prema jednoj predstavi ono to ini da poredak vai.
VI. TIPOVI LEGITIMNOG PORETKA
Legitimnost jednog poretka moe se obezbediti i zatititi
na dva naina: 1) isto unutranjim pobudama, i to a) afektivno, to jest na osnovu emocionalne predanosti, b) vrednosno-racionalrio, to jest na osnovu vere da poredak u pitanju,
kao izraz najviih etikih, estetskih ili nekih drugih vrednosti, apsolutno vai, c) religiozno, to jest na osnovu vere da
spasenje zavisi od odravanja poretka; i 2) na osnovu oeki231

vanja specifinih spoljanjih posledica, to jest korienjem

izvesnih pogodnosti koje situacija prua u vlastitom interesu.
Jedan poredak treba nazvati konvencijom, ukoliko se nje
govo vaenje spolja obezbeuje verovatnoom da e svako
odstupanje u okviru jedne odreene grupe ljudi naii na re
lativno optu i praktino opipljivu osudu. Jedan poredak tre
ba nazvati pravom, ukoliko se spolja obezbeuje verovatno
om upotrebe fizike ili psihike prinude u cilju da se iznudi
odravanje ili kazni povreda, a to spada u nadlenost jedne
grupe ljudi specijalno za to odreene. konvenciji, pored
Iheringa, vidi i O. Wedgelin, na nav. mestu, i F. Tnnies,
Obiaj (1909).
1. Pod konvencijom treba razumeti obiaj koji vai kao
obavezan u okviru jedne grupe ljudi i koji je zatien od po
vrede time to se svako odstupanje osuuje. Za razliku od
prava u ovde upotrebljenom smislu, kod konvencije nedosta
je jedna grupa ljudi koja je nadlena za primenu sankcije.
Kad Stammler hoe da odvoji konvenciju od prava pomou
pojma autonomne pokornosti, onda to nije u skladu s uobi
ajenim nainom upotrebe, a ni njegovi primeri nisu sreno
odabrani. Potovanje konvencije, na primer uobiajenog na
ina pozdravljanja, naina odevanja koji vai kao pristojan,
ili raznih pravila koja odreuju oblik i sadraj drutvenog
saobraaja, predstavlja neto to se od pojedinca ozbiljno zahteva i oekuje; njemu nije ostavljeno na volju da ini to
hoe, kao to je to, na primer, sluaj kod obiaja da se hrana
priprema na odreen nain. Povreda konvencije, na primer
povreda drutvenog ugleda, esto izaziva krajnje teke posledice, na primer bojkot od strane pripadnika jedne staleke
grupe. I ova kazna moe biti tea od bilo kakve pravne pri
nude. Jedino to ovde nedostaje, to je posebna grupa ljudi
koja treba da se stara za odravanje poretka (kao to su sudije, advokati, upravni slubenici, izvritelji, i tako dalje).
Ali prelaz je postepen. Sluaj konvencionalnog obezbeenja
jednog poretka koji je vrlo nalik na pravno obezbeenje je
organizovani bojkot kojim se formalno pre ti. U skladu s na
om terminologijom, to bi ve bilo sredstvo pravne prinude.
Nas ovde ne interesuje to to se konvencija, pored gole osu
de, moe zatititi i drugim sredstvima, na primer upotrebom
domaeg autoriteta protiv ponaanja koje je protivno kon
venciji. Jer ono to je od najveeg znaaja, to je da ovde sam

232

pojedinac, a zbog toga to postoji konvencionalna osuda, primenjuje ova esto drastina prinudna sredstva, a ne neka
grupa ljudi kojoj je povereno da to ini.
2. Kad govorimo pravu, za nas je najvanije to to pos
toji jedna grupa ljudi koja primenjuje prinudu (mada se za
druge potrebe ovaj pojam moe odrediti i na sasvim druk
iji nain). Razume se, ova grupa ljudi nipoto ne mora biti
nalik na ono to je danas uobiajeno. Pogotovo nije neophod
no da postoji jedna sudska instancija. ak i pleme moe da
sainjava takvu grupu ljudi (u sluaju krvne osvete i neslo
ge), ukoliko postoje ma kakva pravila koja propisuju nain
njegovog reagovanja. Ali ovaj sluaj se nalazi na granici ono
ga to se jo moe nazvati pravnom prinudom. Kao to je
poznato, meunarodnom pravu se esto osporava karakter
prava zbog toga to nema nikakve naddravne prinudne sile.
U stvari, i u skladu s ovde usvojenom terminologijom, ne mo
e se nazvati pravom jedan poredak koji je spolja zatien
samo oekivanjem da e doi do osude i represalijama ote
enih strana, dakle pomou konvencije i korienjem date
situacije u sopstvenom interesu, ali gde nema jedne grupe
ljudi koja se stara za njegovo odravanje. Pa ipak, u okviru
pravne terminologije moe biti prihvatljivo upravo obratno.
U svakom sluaju, irelevantno je kakva su sredstva pri
nude. Tu spada i bratska opomena, koja je bila uobiajena
kod mnogih religioznih sekti kao najvanije sredstvo blage
prinude protiv grenika, kad je posebna grupa ljudi delovala
po utvrenom postupku. Isto vai i za cenzuru kao sredstvo
da se obezbedi potovanje izvesnih moralnih normi, i naroi
to za psihiku prinudu koja je postala specifino sredstvo
crkvenog odgoja. Postoji pravo hijerokratskih i politikih or
ganizacija, kao i pravo koje titi autoritet porodice ili raznih
udruenja, a k i pravila jednog komentara vae kao pravo u
skladu s naom pojmovnom odredbom. Po sebi se razume da
tu spada lan 888, odeljak 2. Nemakog graanskog parninog
postupka koji govori pravima koja se ne mogu izvriti.
Oblici pravnog jezika jesu leges imperfectae i prirodne
obligacije, u kojima se posredno navode granice ili uslovi
za primenu prinude. Utoliko je i jedan prinudno zaveden tr
govaki obiaj pravno pravilo. (Vidi lanove 157. i 242. Nema
kog graanskog zakonika.) pojmu dobrog obiaja, to jest

233

obiaja koji svi odobravaju i koji je stoga pravno sankcionisan, vidi Max Rumelin, u Spomenici Th. Haringu (1918).
3. Za jedan poredak koji vai nije neophodno da ima opti
ili apstraktan karakter. Razlika izmeu pravnog pravila i pra
vne odluke jednog konkretnog sluaja, na koju smo danas
toliko naviknuti, nije uvek bila tako jasna. Jedan poredak
moe se javiti i kao poredak koji vai samo za jednu konkret
nu situaciju. Pojedinosti tome spadaju u sociologiju prava.
Ukoliko nije drukije reeno, ovde emo se sluiti modernim
razlikovanjem izmeu pravnog pravila i pravne odluke.
4. Jedan poredak koji je zatien spoljanjim sankcijama
moe se pored toga tititi i unutranjim uverenjima pojedi
naca. Odnos izmeu prava, konvencije i etike za sociologiju
ne predstavlja nikakav problem. Sa sociolokog stanovita,
etiko merilo je ono kome ljudi pripisuju izvesnu vrednost i
za koje veruju da treba da vai kao norma njihovog delanja.
U tom sluaju, ovo delanje polae pravo da je etiki dobro,
ba kao to se i delanje koje polae pravo da je lepo meri
pomou estetskih merila. Ovako shvaene, etike norme mo
gu duboko da utiu na delanje ljudi, iako nisu zatiene ni
kakvim spoljanjim sankcijama. To je pogotovo sluaj onda
kad je njihova povreda bez uticaja na tue interese.
S druge strane, etike norme se esto mogu zatititi i reli
gioznim razlozima. Ali u smislu ovde upotrebljene terminolo
gije one se mogu zatititi i konvencionalnim sredstvima, na
primer osudom povrede ili bojkotom, ali i pravno, na primer
krivinim gonjenjem, policijskim merama ili graansko-pravnim sankcijama. Svaki etiki sistem koji u sociolokom po
gledu vai obino se titi pomou konvencije, to jest time to
postoji verovatnoa da e povreda izazvati osudu. S druga
strane, nije neophodno da svaki poredak koji je konvencio
nalno ili pravno zatien polae pravo da vai kao etika nor
ma. Jer pravna pravila, mnogo ee nego konvencionalna,
mogu biti uspostavljena isto ciljno-racionalno. Sa sociolo
kog stanovita ne moe se nikako drukije odluiti da li je
dan poredak koji vai u jednoj drutvenoj grupi spada u ob
last etike ili u neku drugu oblast (recimo u konvenciju ili
pravo) nego na osnovu onog istog pojma tome ta je eti
ko koga se pridravaju pripadnici grupe u pitanju. Stoga se
sa ovog stanovita tome ne moe rei nita uopteno.

234

VII. OSNOVI LEGITIMNOSTI JEDNOG PORETKA

Oni koji delaju mogu pripisati legitimnost jednom poret
ku na sledei nain: 1) na osnovu tradicije, koja uvaava ono
to je oduvek postojalo, 2) na osnovu afektivne, naroito
emocionalne vere, koja uvaava ono to je novootkriveno ili
to slui kao uzor vredan podraavanja, 3) na osnovu vrednosno-racionalne vere, koja uvaava ono to se smatra da
apsolutno vai, i 4) na osnovu toga to je poredak uspostav
ljen na nain za koji se veruje da je u skladu sa zakonom.
Ovo poslednje moe se dogoditi u dva sluaja: a) kad se svi
zainteresovani slau da jedan poredak treba uspostaviti, i b)
kad poredak namee jedna vlast za koju se smatra da je le
gitimna i da joj svi duguju poslunost.
Izuzev nekoliko drugih pojmova koje emo malo kasnije
odrediti, sve dalje pojedinosti koje se tiu ovih pitanja spa
daju u politiku sociologiju i sociologiju prava. Zasad je po
trebno dodati samo nekoliko napomena.
1. Priznaje legitimnosti jednom poretku na osnovu vere
da je tradicija neto sveto predstavlja najoptiji i najizvorniji
sluaj. Strah od magijskih kazni pojaava psihiki otpor pro
tiv svake promene uobiajenog naina delanja, a u istom
pravcu dejstvuju i najrazliitiji interesi koji tee da odre
jedan poredak im je ovaj jednom uspostavljen. (O tome ka
snije u glavi III.)
2. Svesno stvaranje novog poretka bilo je prvobitno goto
vo uvek delo prorotva ili bar predskazanja za koje se verovalo da je sveto, sve do statuta starih grkih zakonodavaca.
U tim sluajevima, pokoravanje je zavisilo od vere u legitim
nost proroka. U doba strogog tradicionalizma, jedan novi po
redak, to jest poredak za koji se misli da je nov, nije mogao
biti objavljen kao takav, ve se za njega tvrdilo da je oduvek
vaio, ali da niko nije tano znao njegov sadraj ili da je pri
vremeno bio baen u zasenak, tako da je tek sad otkriven u
svojoj pravoj boji.
3. Prirodno pravo predstavlja najistiji tip poretka koji
vai na osnovu vrednosno-racionalne vere u njegovu legitim
nost. Mada je u poreenju s njegovim idealnim zahtevima
stvarni uticaj prirodnog prava na delanje ogranien, ipak tre-

235

ba priznati da ovaj uticaj postoji, i to u meri koja nije za

potcenjivanje. Ali prirodno pravo treba razlikovati kako od
otkrivenog i konvencionalnog, tako i od tradicionalnog prava.
4. Vera u zakonsku formu je danas najei osnov legitim
nog vaenja jednog poretka: priznaje se ono to je u formal
nom pogledu tano i to je ustanovljeno po propisanom pos
tupku. Pri tom je razlika izmeu poretka koji je dogovorom
uspostavljen i poretka koji je nametnut relativna po karak
teru. Jer im dogovor na kome poiva jedan poredak nije jed
noduan, to se u prolosti esto smatralo da je neophodan
uslov stvarne legitimnosti, onda to znai da se oni koji imaju
drukiju volju stvarno pokoravaju veini, to jest da je pore
dak nametnut manjini. Ovo se esto dogaa, kao to se esto
dogaa i da manjina nasilno i bezobzirno nametne veini je
dan poredak koji odgovara njenim idealima, a koji tokom
vremena priznaju kao legitiman i oni koji su mu se prvobitno
protivili. Onde gde postoji glasanje kao zakonsko sredstvo ko
jim se poredak stvara ili menja, esto se dogaa da volja ma
njine dobije formalnu veinu i da se veina pokori manjini.
U tom sluaju, vladavina veine je gola iluzija. Vera u zakon
sku formu poretka koji je dogovorom uspostavljen je relativ
no vrlo stara, a moe se katkad nai i kod takozvanih primi
tivnih naroda. Ali u ovim sluajevima se zakonska forma po
retka gotovo uvek potkrepljuje i autoritetom prorotva.
5. Kad nisu u pitanju samo strah ili ciljno-racionalne po
bude, ve postoje i izvesna shvatanja zakonskom postupku,
onda spremnost da se potuje poredak koji je nametnut od
strane manjine ili veine pretpostavlja veru da je vlast koja
taj poredak namee u bilo kom pogledu legitimna. tome
e odvojeno biti rei u XIII i XVI odeljku, kao i u glavi I I I .
6. Po pravilu, spremnost da se potuje jedan poredak uslovljavaju kako najraznovrsnije konstelacije interesa, tako i
meavina vezanosti za tradiciju i vere u zakonsku formu, sem
kad je u pitanju potpuno nov poredak. Razume se, u velikom
broju sluajeva onaj koji dela u skladu s onim to jedan po
redak zahteva od njega nije ak ni svestan da li je u pitanju
obiaj, konvencija ili pravo. Tada sociologija treba da dokui
tipian osnov vaenja.
236

VIII. POJAM BORBE

Jedan drutveni odnos treba nazvati borbom, ukoliko se
delanje orijentie u nameri da sprovede volju onoga koji dela
nasuprot otporu jednog ili vie njegovih partnera. Miroljubi
vo sredstvo borbe bilo bi ono koje ne podrazumeva upotrebu
aktualnog fizikog nasilja. Miroljubivu borbu treba nazvati
takmienjem, ukoliko se sastoji u formalno miroljubivom na
stojanju da se dobije kontrola nad izvesnim pogodnostima za
kojima i drugi tee. Jedno takmienje treba nazvati regulisanim takmienjem, ukoliko se ono u pogledu ciljeva i sredsta
va orijentie prema nekom poretku. ivotnu borbu izmeu
pojedinaca ili tipova ljudi za opstanak, koja je esto latentna,
treba nazvati selekcijom. Ukoliko je u pitanju borba oko izvesnih pogodnosti vanih za one koji ive, onda je to drutve
na selekcija. A ukoliko je u pitanju borba za odravanje izvesnih nasleenih svojstava, onda je to bioloka selekcija.
1. Postoji bezbroj postepenih prelaza najrazliitije vrste
od krvave borbe, koja odbacuje sva pravila i tei fizikom
unitenju protivnika, do viteke borbe koja je regulisana kon
vencionalnim obzirima i sportskog takmienja koje je regulisano pravilima igre. Klasian primer viteke borbe je heraldov poziv pre bitke kod Fontenoja: Messieurs les Anglais,
tirez les premiers. Isto tako, postoji bezbroj postepenih pre
laza od, recimo, slobodnog nadmetanja mladih ljudi za naklo
nost jedne ene do konkurentske borbe za ekonomsku korist
koja se povinuje uslovima trita ili do umetnikih takmie
nja koja podleu odreenim pravilima ili, najzad, do izbornih
borbi. Pojmovno odvajanje nasilne borbe od svih ostalih obli
ka miroljubive borbe opravdava se time to su sredstva koja
se ovde upotrebljavaju specifina i to su posledice upotrebe
tih sredstava u sociolokom pogledu sasvim osobite.
2. Uprkos uticaju mnogih sluajnih i sudbinskih inilaca,
svaki tipian oblik borbe i utakmice koji se javlja u irim razmerama na kraju dovodi do selekcije onih kod kojih su u
proeku jae zastupljene line osobine vane za uspeh. Koje
su osobine vane da li vie fizike snage ili beskrupuloz
nog lukavstva, vie duhovne snage ili snage plua i demago
ke tehnike, vie odanosti prema pretpostavljenima ili sposob
nosti da se laska masi, vie stvaralake originalnosti ili spo
sobnosti za duevno prilagoavanje, vie izuzetnih sposobnos-

237

ti ili onih koje ima prosena masa sve to zavisi od uslova

pod kojima se borba ili takmienje odvija. Meu ove uslove
spadaju i poreci prema kojima se orijentie ponaanje ues
nika u borbi, bilo tradicionalno ili vrednosno odnosno ciljno-racionalno. Jer svaki poredak utie na ishod drutvene se
lekcije.
Nije svaki proces drutvene selekcije borba u naem srni
slu. Pod drutvenom selekcijom treba najpre razumeti samo
ovo: da izvesni tipovi ponaanja i, eventualno, odgovarajuih
linih osobina, imaju prednost nad drugim, jer pruaju vie
mogunosti da se zadobije neki odreen drutveni odnos
(kao voljeno bie, mu, poslanik, inovnik, izvoa radova,
direktor, poslovan ovek od uspeha, i tako dalje). Ali time
nije reeno nita tome hoe li se ove drutvene prednosti
ostvariti u procesu borbe, a jo manje hoe li drutvena se
lekcija poboljati ili pokvariti bioloke izglede za opstanak
odreenog tipa.
borbi emo govoriti samo onda kad postoji stvarna
utakmica. Nae dosadanje iskustvo pokazuje da je borba, u
stvari, neizbena samo u smislu selekcije, a da je naelno
neizbena samo u smislu bioloke selekcije. Selekcija je vena zbog toga to se ne moe izmisliti nikakvo sredstvo da se
ona potpuno iskljui. ak i jedan strogo pacifistiki poredak
moe samo da zabrani upotrebu odreenih sredstava borbe
ili da odredi njen predmet i regulie njen pravac, ali nita vi
e. A to znai da u otvorenoj utakmici ili u procesu latentne
drutvene ili bioloke selekcije (kad se poe od utopijske
pretpostavke da je utakmica odstranjena) uvek postoje neka
druga sredstva borbe koja vode pobedi i da ova sredstva daju
povoljnije izglede onima koji njima raspolau, bilo da su ih
dobili nasleem ili stekli vaspitanjem. Drutvena selekcija je
iskustvena, a bioloka selekcija naelna granica koja sprea
va iskljuenje borbe.
3. Treba praviti razliku izmeu borbe pojedinaca za op
stanak i borbe i selekcije drutvenih odnosa. U poslednjem
sluaju ovi pojmovi se mogu upotrebiti samo u prenosnom
smislu. Jer odnosi postoje samo kao ljudsko delanje koje ima
odreen smisaoni sadraj. Prema tome, selekcija ili borba iz
meu njih znai samo da je tokom vremena odreen tip delanja potisnut drugim, bo da su u pitanju isti ili drugi ljudi.

238

To se moe dogoditi na razliite naine. Pre svega, ljudsko

delanje moe svesno teiti da izmeni odreene drutvene od
nose (to jest neko drugo delanje koje mu po znaenju odgo
vara) ili da ih omete u njihovom nastanku i odravanju. Ta
ko, na primer, drava se moe unititi ratom ili revolucijom,
zavera se moe brutalno suzbiti, prostitucija se moe spreiti
policijskim merama, praksa zelenakog poslovanja moe se
iskoreniti uskraivanjem pravne zatite ili kanjavanjem.
Isto tako, na drutvene odnose se moe uticati stvaranjem
odreenih pogodnosti za jednu kategoriju na raun druge.
Ove ciljeve mogu postavljati sebi kako pojedinci tako i organizovane grupe pojedinaca. S druge strane, moe postojati
bezbroj najrazliitijih neeljenih propratnih posledica i rele
vantnih uslova drutvenog delanja koji utiu da odreeni
drutveni odnosi (to jest uvek odgovarajue delanje) imaju
sve manje izgleda da se odre ili da nastanu. Sve mogune
vrste prirodnih i kulturnih uslova utiu na neki nain na to
kakve e izglede imati pojedini drutveni odnosi. Svima stoji
na volju da i u takvim sluajevima govore selekciji drutve
nih odnosa, na primer odnosa izmeu politikih organizacija,
u kojoj pobeuje onaj koji je najjai u smislu najbolje prila
goenog. Ali pri tom treba imati na umu da ova takozvana
selekcija nema nikakve veze sa selekcijom ljudskih tipova u
drutvenom ili biolokom pogledu i da ovde u svakom kon
kretnom sluaju treba ispitati koji uzroci dovode do promene
u izgledima pojedinih oblika drutvenog delanja i drutve
nih odnosa, to jest koji uzroci razbijaju jedan drutveni od
nos, a koji mu omoguuju da se odri na raun drugih. Po
sebi se razume da su ovi uzroci mnogostruki i da je za njih
neprikladno upotrebiti jedan jedinstven izraz. Jer uvek pos
toji opasnost da se u empirijsko istraivanje nekritiki unesu
izvesne vrednosne ocene, a pre svega da se opravda uspeh
koji je u jednom konkretnom sluaju postignut zahvaljujui
nekom posebnom, dakle sluajnom uzroku. Poslednjih godi
na je bilo odve mnogo takvih pokuaja. U stvari, to to je
jedan odreen drutveni odnos u konkretnom sluaju bio
iskljuen usled nekih posebnih uzroka, ne dokazuje da je on
i uopte nepodesan da se odri.
239

IX. TIPOVI DRUTVENOG ODNOSA:

3
ZAJEDNICA I DRUTVO
Pod zajednicom treba razumeti takav drutveni odnos u
kome se orijentacija drutvenog delanja, svejedno da li u
konkretnom sluaju, u proeku ili u istom tipu, osniva na
subjektivnom oseanju uesnika (koje moe biti afektivno ili
tradicionalno po karakteru) da pripadaju jedan drugom kao
deo iste celine.
Pod drutvom treba razumeti takav drutveni odnos u ko
me se orijentacija drutvenog delanja osniva na racionalno
motivisanom kompromisu interesa ili njihovom povezivanju,
svejedno da li je u pitanju vrednosna ili ciljna racionalnost.
Za drutvo je tipino (ali ne i neizbeno) da se osniva na ra
cionalnom sporazumu, uz obostran pristanak partnera. U tom
sluaju, delanje se orijentie ili vrednosno-racionalno, prema
veri da pristanak koji je dat obavezuje, ili ciljno-racionalno,
prema oekivanju da e partneri biti lojalni.
1. Naa terminologija podsea na razlikovanje koje je na
inio F. Tnnies u svom pionirskom radu Zajednica i drutvo.
Ali Tnnies je dao ovom razlikovanju jedno specifino znae
nje koje bi za nae potrebe bilo nepodesno. Najistiji tipovi
drutva jesu: 1) strogo ciljno-racionalno i slobodno ugovore
na razmena na tritu, koja predstavlja stvarni kompromis
suprotnih, ali komplementarnih interesa; 2) udruenje uspo
stavljeno radi postizanja nekog cilja, to jest slobodno ugovo
reno neprekidno delanje koje se orijentie samo prema izvesnim spoljanjim interesima uesnika, bilo ekonomskim ili ne
kim drugim; 3) udruenje jednomiljenika zasnovano na
vrednosno-racionalnim motivima, na primer religiozna sekta,
ukoliko ona apstrahuje od emotivnih i afaktivnih interesa,
ve hoe samo da slui samoj stvari (to se u stvarnosti do
gaa sasvim izuzetno).
2. Zajednica moe da poiva na bilo kakvoj afektivnoj,
emotivnoj ili tradicionalnoj osnovi: religiozno bratstvo, erot
ski odnos, odnos potovanja, nacionalna zajednica, eta voj3
Vergemeinschaftung i Vergesellschaftung. U naem jeziku
nema izraza koji bi odgovarali ovim sloenicama. U prevodu je
dato znaenje prostih oblika Gemeinschaft i Gesellschaft, koji
ne sadre jednu vanu nijansu. Ovo osiromaenje se nije moglo
izbei. Primedba prevodioca.

240

nika koji drugarski dele dobro i zlo. Najpodesniji primer

ovog tipa jeste porodica. Ali najvei deo drutvenih odnosa
ima delom karakter zajednice, a delom karakter drutva. U
svakom drutvenom odnosu, ma koliko bio ciljno-racionalan
po karakteru i sraunat samo na zadovoljenje odreene po
trebe (kakav je, na primer, odnos izmeu kupca i muterije),
mogu se javiti i izvesne emocionalne vrednosti koje prekora
uju eljeni cilj. Svako drutvo koje nije stvoreno samo radi
postizanja nekog neposrednog cilja, ve traje due vreme, na
neki nain naginje tome, iako u vrlo razliitom stepenu. Jer
u takvim drutvima se uspostavljaju trajni odnosi izmeu is
tih lica i oni se unapred ne mogu ograniiti samo na pojedi
nane strune delatnosti. To se dogaa u drutvima u istoj
vojnikoj jedinici, u istom kolskom razredu, u istoj kance
lariji ili radionici. Isto tako moe se dogoditi i obratno, da
svi ili izvestan broj uesnika u nekom drutvenom odnosu
koji ima svojstvo zajednice orijentiu ovaj odnos u ciljno-racionalnom pravcu, bilo potpuno ili delimino. Tako, na pri
mer, postoje velike razlike u tome da li lanovi jedne poro
dice ovu oseaju kao zajednicu ili je koriste kao drutvo. Po
jam drutva je ovde namerno odreen na sasvim uopten
nain i stoga obuhvata vrlo razliite grupe pojava.
3. Po znaenju koje joj se pridaje, zajednica najee
predstavlja najradikalniju suprotnost borbi. Ali pri tom tre
ba znati da je nasilje svake vrste nad onima koji su duevno
meki redovna pojava ak i u najintimnijim zajednicama, i
da se, kako drugde tako i u zajednici, odvija proces selekcije
koji pojedinim tipovima daje razliite izglede u borbi za op
stanak. S druge strane, drutvo se esto sastoji samo u kom
promisu suprotnih interesa; u njemu su samo delimino is
kljueni povodi za sukob ili odreena sredstva borbe (ili se
bar to pokuava), ali ostaje suprotnost interesa i utakmica
izmeu partnera oko povoljnijih izgleda. Borba i zajednica su
relativni pojmovi. Borba moe biti vrlo razliita, to zavisi od
sredstava (nasilna ili miroljubiva) i od stepena bezobzirnosti
njihove upotrebe. Ali, kao to je ve reeno, svaki poredak
koji regulie drutveno delanje doputa selekciju u nadmeta
nju razliitih ljudskih tipova oko ivotnih ansi.
4. Ne treba misliti da svako postojanje zajednikih oso
bina, zajednike situacije ili zajednikog ponaanja podrazumeva postojanje jedne zajednice. Tako, na primer, zajedni16 Sociologija Maksa Vebera

241

ko bioloko naslee, to je po pretpostavci najvanija osobina

rase, ne znai da postoji ma kakva zajednica izmeu pojedi
naca koji tu osobinu imaju. Postavljanjem raznih ogranienja
u pogledu drutvenog saobraaja i u pogledu zakljuenja bra
nih veza, sredina moe da izoluje izvesne pojedince i da ih,
utoliko, stavi u slinu situaciju. Ali ak ako oni i slino reaguju na tu situaciju, to jo uvek ne stvara zajednicu, kao to
je ne stvara ni golo oseanje za zajedniki poloaj i njegove
posledice. Tek kad na osnovu ovog oseanja pojedinci na bilo
koji nain uzajamno orijentiu svoja ponaanja, nastaje za
jednica kao drutveni odnos izmeu njih i svakog od njih
prema okolnoj sredini, ali samo ukoliko ovaj odnos podrazumeva i oseanje o zajednikom pripadnitvu. Kod Jevreja je
to retko kad sluaj, izuzev cionistike krugove i neka drutva
koja tite isto jevrejske interese; tavie, Jevreji odbacuju
zajednicu kao tip drutvenog odnosa.
Zajedniki jezik, koji stvaraju porodice i okolna drutve
na sredina na osnovu sline tradicije, u najveoj meri olak
ava uzajamno razumevanje i uspostavljanje drutvenih od
nosa najrazliitije vrste. Ali zajedniki jezik, sam po sebi, nije
jo nikakva zajednica, mada olakava uzajamno razumevanje
unutar odreenih grupa i stvaranje drutava. To se najpre
dogaa izmeu pojedinaca, i to ne zbog toga to oni govore
istim jezikom, ve to imaju neke druge interese. Prema to
me, orijentacija prema pravilima zajednikog jezika je samo
sredstvo sporazumevanja, a ne smisaoni sadraj drutvenih
odnosa. Tek uoavanje razlike prema nekim treim licima
koja govore drukijim jezikom moe da stvori za pripadnike
jedne jezike zajednice slinu situaciju, oseanje zajednice, i
drutva koja se svesno zasnivaju na zajednikom jeziku.
Uee na jednom tritu je drukije prirode. Ono izaziva
stvaranje drutva izmeu pojedinih partnera u razmeni i dru
tveni odnos (pre svega takmienje) izmeu onih koji pomi
ljaju da uzmu uea u razmeni i koji moraju da uzajamno
orijentiu svoje ponaanje. Ali pored toga, drutva nastaju
samo ukoliko neki uesnici sklope sporazum radi uspeha u
nadmetanju cena ili ukoliko se svi sporazumeju u pogledu
izvesnih pravila koja reguliu i obezbeuju sigurnost trgova-

242

kih operacija. Trite, kao i trgovaka privreda koja se os

niva na njemu, predstavlja najvaniji tip uzajamnog uticanja
na delanje zahvaljujui goloj konstelaciji interesa, to je ka
rakteristino za modernu privredu.
X. OTVORENI I ZATVORENI ODNOSI
Za jedan drutveni odnos (svejedno da li je u pitanju za
jednica ili drutvo) treba rei da je otvoren prima onima koji
se nalaze spolja, kad u skladu s poretkom koji za njega vai
niko ko to stvarno moe i eli nije spreen da uzme uea
u drutvenom delanju koje se uzajamno orijentie prema
njegovom znaenju. S druge strane, za jedan drutveni odnos
treba rei da je zatvoren, kad je u skladu s njegovim znae
njem ili poretkom koji za njega vai uee izvesnih lica is
kljueno, ogranieno ili vezano za ispunjenje izvesnih uslova.
Otvorenost i zatvorenost jednog odnosa moe biti uslovljena
tradicionalno, afektivno, vrednosno-racionalno ili ciljno-racionalno. Zatvorenost na osnovu racionalnih motiva nastaje na
roito u sledeem sluaju: jedan drutveni odnos moe pru
ati odreene izglede uesnicima da e zadovoljiti materijal
ne ili duhovne interese, bez obzira da li je drutveni odnos
krajnji cilj ili sredstvo za neto drugo, i bez obzira da li
putem solidarnog delanja ili putem kompromisa interesa.
Kad uesnici u jednom odnosu oekuju da bi uee
drugih moglo da pobolja pogodnosti koje uivaju u koliini,
vrsti, sigurnosti ili vrednosti, onda su oni zainteresovani da
odnos bude otvoren, i obratno, kad oekuju da bi sve to mo
gli dobiti putem monopolizacije, onda je njihov interes da
odnos bude zatvoren.
Jedan zatvoren drutveni odnos moe da garantuje monopolizovane pogodnosti svojim uesnicima na razliite naine:
1) time to e svakomu uesniku ostaviti na volju da uzme ta
moe, 2) to e sticanje ovih pogodnosti regulisati ili unapred
odmeriti u iznosu i vrsti, ili 3) to e ih dati pojedincima ili
grupama u trajnu i relativno ili potpuno neotuivu svojinu.
U ovom poslednjem sluaju, re je o zatvorenosti prema unu
tra. Pogodnosti koje su date u svojinu treba nazvati pravima.
U skladu s odnosnim poretkom, davanje u svojinu moe biti
na korist lanova odreenih zajednica i drutava (na primer
16*

243

ukuana) ili na korist pojedinaca. U ovom poslednjem slua

ju, pojedinac moe uivati svoja prava na isto linoj osnovi,
ili ih u sluaju smrti mogu naslediti oni koji su s dotada
njim nosiocem bili u nekoj vezi na osnovu nekog drutvenog
odnosa ili na osnovu roenja (srodstvo) ili to ih je on odre
dio za svoje naslednike. Najzad, nosilac prava moe biti ma
nje ili vie ovlaen da sporazumno prenese svoja prava na
odreena lica ili na bilo koja druga. Za razliku od nasledne,
ovo je sluaj otuive aproprijacije. Uesnik u jednom zatvo
renom odnosu moe da se nazove kolegom, a privilegovanim
kolegom kad je uee regulisano na takav nain da su ovo
me date u svojinu izvesne pogodnosti. Pogodnosti koje su pu
tem naslea date na uivanje pojedincima ili grupama mogu
se nazvati svojinom, a ukoliko su otuive slobodnom svoji
nom.
Prividno beskorisan i muan posao da se pojmovno odre
de ove stvari pokazuje da mi esto nismo u stanju da jasno
mislimo o onome to je oigledno, jer smo se u to odvie
uiveli.
1. a) Primer za drutveni odnos koji je zatvoren na tradi
cionalnoj osnovi bile bi zajednice u kojima se pripadnost
odreuje porodinim vezama.
b) Afektivno zatvoreni odnosi su najee line emocio
nalne veze (na primer erotske ili one koje se zasnivaju na
linom potovanju).
c) Primer za relativno zatvoren odnos na vrednosno-racionalnoj osnovi bile bi strogo religiozne zajednice.
d) Primer za zatvoren odnos na ciljno-racionalnoj osnovi
bile bi ekonomske grupe koje imaju monopolski ili plutokrat
ski karakter.
Evo nekoliko proizvoljno odabranih sluajeva.
Da li je jedna grupa ljudi koji uestvuju u razgovoru otvo
rena ili zatvorena zavisi od toga o emu se razgovara (za raz
liku od intimnog razgovora ili poslovnog obavetavanja). Od
nosi na tritu su poglavito ili bar esto otvoreni. U mnogim
zajednicama i drutvima moemo primetiti kako se tenja za
irenjem lanstva smenjuje s tenjom za zatvaranjem. Tako
su, na primer, esnafi u demokratskim varoima antike i sred
njeg veka nastojali katkad da poveaju lanstvo u interesu
obezbeenja svoje moi, a katkad da ga ogranie u interesu

244

obezbeenja svog monopolskog poloaja. Isto se esto doga

a i u kaluerskim redovima i religioznim sektama, kod ko
jih je primetan prelaz od religioznog prozelitizma na ograni
avanje u cilju odravanja visokih etikih standarda ili radi
zatite materijalnih interesa. U slinom odnosu stoji i proi
renje trita radi poveanja obrta prema monopolistikom
zatvaranju trita. Danas toliko rasprostranjena tenja za ujednaenjem jezika je prirodna posledica interesa koji imaju
pisci i izdavai, ali je ona suprotna nekadanjoj tenji poje
dinih stalea za odravanjem jezikih osobenosti ili ak za
stvaranjem esoterinih jezika.
2. Nain i stepen regulisanja i zatvaranja jednog drutve
nog odnosa mogu biti vrlo razliiti, tako da je prelaz od otvo
renosti ka regulisanju i zatvorenosti gradualan. Za uee u
jednom drutvenom odnosu mogu se postaviti najrazliitiji
uslovi: odreeni podvizi, iskuavanje, lanski ulog, prijem u
lanstvo tajnim glasanjem, po roenju ili na osnovu izvesnih
rezultata koje svi mogu postii i, najzad, u sluaju zatvore
nosti i aproprijacije izvesnih prava, sticanjem tih prava. Pre
ma tome, regulisanje i zatvorenost su relativni pojmovi. Pos
toje svi moguni prelazi izmeu jednog otmenog kluba, jedne
pozorine predstave kojoj se moe prisustvovati uz ulaznicu i
jednog stranakog skupa koji se svodi na vrbovanje pristali
ca, kao i izmeu slube u crkvi kojoj mogu prisustvovati svi i
obreda koji vri jedna sekta ili neki tajni savez.
3. Isto tako, zatvorenost jednog drutvenog odnosa i to
kako izmeu samih uesnika tako i u njihovom meu
sobnom ponaanju moe uzeti najrazliitije oblike. Tako,
na primer, jedna zatvorena kasta, esnaf ili berzanska zajedni
ca mogu dozvoliti svojim lanovima slobodnu utakmicu oko
monopolizovanih pogodnosti ili mogu odrediti svakom ponao
sob na koje pogodnosti ima pravo, bilo doivotno ili po nasleu. Ovo poslednje je naroito bio sluaj u Indiji. Slino tome,
jedna zatvorena grupa krajinika moe dozvoliti svojim la
novima slobodno korienje svih izvora bogatstva ili dodeliti
svakom domainstvu odreen udeo, a jedna zatvorena grupa
doseljenika moe dozvoliti slobodno korienje zemlje ili
odobriti i tititi trajno prisvajanje odreenih lanaca. Istorijski gledano, ograniavanje prava na leno, prihode ili odree
ne slube i preputanje ovih prava onima koji ih uivaju mo
e se javiti u vrlo razliitim oblicima. Slino tome (a prvi ko245

rak u tom pravcu mogu, mada ne moraju biti radniki saveti koji su uspostavljeni u Nemakoj 1918.), prieljkivanje
izvesnih radnih mesta i njihovo posedovanje moe se razviti
od obinog sporazuma izmeu radnikih predstavnika i vlas
nika u pogledu uslova za zapoljavanje do prava na odreeno
radno mesto. Prvi stupanj u tom razvoju bila bi zabrana ot
putanja radnika bez saglasnosti radnikih predstavnika. Ali
sve pojedinosti koje se tiu ovog pitanja spadaju u posebno
prouavanje.
Najvii stepen davanja izvesnih pogodnosti u trajnu svoji
nu postoji onda kad se izvesna prava pojedinaca ili odreenih
grupa (na primer, domainstva, plemena ili porodice) tite
tako da u sluaju smrti ona prelaze na odreene naslednike
ili to ih nosilac jo za ivota moe ustupiti bilo kojim treim
licima. U ovom poslednjem sluaju, trea lica postaju uesni
ci u drutvenom odnosu samim prenoenjem tih prava, to
znai da je odnos relativno otvoren prema onima koji su van
njega. Ovo samo ukoliko sticanje lanstva nije vezano za pris
tanak ostalih privilegovanih uesnika.
4. Motivi za zatvaranje jednog drutvenog odnosa mogu
biti trojaki: 1) uvaavanje kvaliteta i prestia, a samim tim i
izgleda na zadobijanje ugleda ili ak i dobiti koji iz toga mo
gu da proisteknu. Kao primere moemo navesti zajednice as
keta, monake redove (naroito prosjake redove u Indiji),
religiozne sekte (Puritanci!), grupe ratnika, grupe slubenika
ministarstava ili drugih inovnika, grupe graana koje imaju
politiki znaaj (kao u antiko doba), udruenja zanatlija;
2) oskudica pogodnosti u poreenju s potrebama potronje
(obim sredstava za ivot). Kao primer moe da poslui mono
pol potronje, naroito u krajikim zajednicama; 3) oskudica
u mogunostima za sticanje izvesnih pogodnosti (obim mo
gunosti za sticanje). To je sluaj kod trgovakih monopola,
naroito kod esnafskih i starih ribarskih organizacija. Vei
nom se motiv 1) preplie s motivima 2) i 3).
XI. ZASTUPANJE I ODGOVORNOST
U skladu s tradicionalno ili zakonski uspostavljenim po
retkom, jedan drutveni odnos moe imati za posledicu da se
odreene vrste delanja svakog uesnika pripisuju svim osta246

lim uesnicima (solidarni lanovi) ili da se delanje odreenih

uesnika (zastupnika) pripie svim ostalima koje oni pred
stavljaju, tako da ovi uivaju korist i trpe tetu.
U skladu s vaeim poretkom, zastupanje moe biti: 1) samovlasno prisvojeno u bilo kom obliku i stepenu, 2) trajno
ili privremeno dodeljeno na osnovu izvesnih kriterij uma, ili
3) trajno ili privremeno preneto putem naimenovanja, to jest
na osnovu odreene odluke uesnika ili treih lica. O uslovima pod kojima drutveni odnosi (zajednice ili drutva) posta
ju odnosi solidarnosti ili zastupanja moe se uopteno rei
samo ovo: da je najvanije u kojoj meri se njihovo delanje
orijentie prema nasilnoj borbi ili prema miroljubivoj razmeni kao svom cilju. Ali pored toga, od odlunog znaaja mogu
biti i mnoge druge okolnosti koje treba utvrditi posebnim
prouavanjem. Dodue, ove druge okolnosti su manje vane
u odnosima koji tee postizanju isto idealnih ciljeva miro
ljubivim sredstvima. Pojava solidarnosti ili zastupnitva es
to ide naporedo sa stepenom zatvorenosti jednog odnosa pre
ma onima koji su van njega, ali ne uvek.
1. Pripisivanje odgovornosti praktino moe da znai i pa
sivnu i aktivnu solidarnost: svi uesnici su odgovorni za dela
nje jednog, kao i on sam, a zajedno s njim svi su ovlaeni da
uivaju u koristi koju je njegovo delanje proizvelo. Odgovor
nost moe biti prema duhovima ili bogovima, to jest moe
biti religiozno orijentisana. Ali odgovornost moe biti i prema
ljudima, i u tom sluaju konvencionalna (krvna osveta protiv
i pomou saplemenika, represalije prema varokom stanovni
tvu ili nekoj drugoj zemlji) ili pravna (kanjavanje srodni
ka, ukuana, lanova iste optine, lino obavezivanje ukuana
ili trgovakih partnera da jedni drugima plate dugove). I so
lidarnost prema bogovima je imala vane istorijske posledice
(naroito za starojevrejske, starohrianske i prve puritanske
optine).
S druge strane, pripisivanje odgovornosti moe da znai
samo da su na osnovu konvencionalnog ili pravnog poretka
uesnici u jednom zatvorenom odnosu zakonski ovlaeni da
raspolau bilo kakvim pogodnostima (naroito ekonomskim)
koje je njihov zastupnik stvorio. Primer za to je punovano
raspolaganje uprave jednog udruenja ili predstavnika jedne
politike ili ekonomske organizacije dobrima koja prema po
retku treba da slue ciljevima udruenja ili organizacije.

247

2. Solidarnost postoji u sledeim tipinim sluajevima: a)

u tradicionalnim zajednicama zasnovanim na roenju ili i
votnim navikama (na primer domainstvo i pleme); b) u za
tvorenim odnosima koji vlastitom silom obezbeuju mono
polski poloaj u pogledu izvesnih pogodnosti (na primer po
litike grupe, naroito u prolosti, ali i danas, naroito u vreme rata); c) u udruenjima za sticanje dobiti u kojima poslo
ve vode sami uesnici (na primer otvoreno trgovako dru
tvo); d) pod izvesnim okolnostima u radnikim udruenjima
(na primer artel).
Na tipian nain, zastupanje se javlja u udruenjima koja
tee odreenim ciljevima i u pravno zasnovanim grupama,
naroito kad se mora upravljati izvesnom imovinom koja je
skupljena da slui ostvarenju tih ciljeva.
3. Pravo zastupanja se dodeljuje na osnovu izvesnih kriterijuma, na primer po stareinstvu ili nekom slinom pravilu.
4. Sve blie to se tie ovih stvari ne moe se izloiti na
uopten nain, ve samo u okviru posebnih sociolokih prou
avanja. Najstarija i najoptija pojava koja spada u ovu ob
last jeste represalija, i to kako u obliku osvete tako i u obliku
uzimanja u zalogu. ,
XII. POJAM GRUPE
Jedan drutveni odnos koji je zatvoren ili koji pomou
pravila ograniava prijem novih lanova treba nazvati gru
pom, ukoliko odreeni ljudi, recimo stareina grupe i moda
upravni aparat, imaju za zadatak da svojim ponaanjem ou
vaju njegov poredak. U isti mah, stareina grupe i upravni
aparat imaju i pravo da zastupaju grupu. Izvrna vlast se
nalazi u rukama stareine grupe i onih koji rade u upravnom
aparatu. Ova vlast se moe prisvojiti ili se moe odrediti po
mou pravila koja vae za grupu i trajno ili privremeno ustu
piti onim licima koja su izabrana na osnovu posebnih kriterijuma i po posebnom postupku. U grupno delanje spada le
gitimno delanje upravnog aparata koje na osnovu izvrne ili
zastupnike vlasti tei da odri u vanosti poredak grupe, ili
delanje lanova grupe kojim rukovodi upravni aparat.
1. Za pojam grupe je nevano da li je u pitanju zajednica
ili drutvo. Dovoljno je samo da postoji stareina grupe

248

glava porodice, uprava udruenja, poslovoa, knez, predsednik drave, poglavar crkve ije je delanje usmereno na odr
avanje grupnog poretka. Ovo je dovoljno zbog toga to ova
specifina vrsta delanja, to jest delanje koje namee jedan
poredak, a ne samo delanje koje se orijentie prema njemu,
dodaje zatvorenom drutvenom odnosu jedno novo svojstvo
koje je sa sociolokog stanovita neobino vano. Jer svaka
zatvorena zajednica ili drutvo nije grupa. To vai za erotski
odnos ili za pleme bez stareine.
2. Postojanje grupe zavisi samo od prisustva stareine i,
eventualno, upravnog aparata. Ili, tanije, od toga da li po
stoji verovatnoa da e lica kojima se stavljeno u zadatak da
odre grupni poredak delati u tom pravcu u sluaju potrebe.
Sa pojmovne strane je nevano na emu se osniva ovo oeki
vanje, na tradicionalnoj, afektivnoj ili vrednosno-racionalnoj
predanosti (vazalska dunost, dunost prema nadletvu ili
slubi) ili na ciljno-racionalnim interesima (primanje plate).
Prema tome, u skladu s naom terminologijom, grupa se sa
stoji samo u verovatnoi da e nastupiti delanje koje je ori
jentisano u pomenutom pravcu. Ako nema nikakve verovatnoe da e odreeno telo ili odreeno lice delati na takav
nain, onda za nas postoji samo drutveni odnos, ali ne i gru
pa. Sve dok postoji verovatnoa onog delanja, sve dotle po
stoji i grupa, uprkos tome to se menjaju lica ije je delanje
orijentisano prema poretku o kome je re. Naa definicija
ima za cilj da obuhvati upravo ovo stanje stvari koje je sa
sociolokog stanovita najvanije.
3. a) Pored delanja upravnog aparata i delanja kojim ovaj
rukovodi, moe se javiti i specifino delanje uesnika koje
tei da obezbedi vanost grupnog poretka (na primer, dopri
nosi ili line usluge svake vrste: sluba porotnika, sluba u
vojsci, i tako dalje), b) Vaei poredak moe da sadri i nor
me prema kojima treba da se orijentie delanje lanova gru
pe, i to u stvarima koje se ne tiu same grupe (na primer
graansko pravo, koje regulie privatno ekonomsko delanje,
slui interesima pojedinaca, a ne obezbeuje vanost grupnog
poretka). U prvom sluaju moemo govoriti o delanju koje se
orijentie prema grupi, a u drugom o delanju koje grupa re
gulie. Grupnim delanjem treba nazvati delanje aparata i de
lanje kojim taj aparat planski rukovodi, a koje se orijentie
prema grupi. Grupno delanje bi, na primer, bilo uestvovanje

249

u ratu koji vodi drava, ili plaanje nekog doprinosa koji je

odredila uprava udruenja, ili ugovor koji zakljuuje stareina grupe a koji obavezuje sve lanove (vidi odeljak XI),
najzad itavo pravosue i upravni postupak (vidi odeljak
XIV).
Jedna grupa moe biti autonomna ili heteronomna, ali i
autokefalna ili heterokefalna. Za razliku od heteronomije, gde
je grupni poredak nametnut spolja, autonomija znai da su,
bez obzira na sve ostale okolnosti, poredak uspostavili sami
lanovi grupe po svojoj volji. Autokefalija znai da su stareina i upravni aparat postavljeni na osnovu poretka same
grupe, za razliku od heterokefalije, gde su ovi organi, bez ob
zira na ostale okolnosti, postavljeni spolja.
Heterokefalija postoji, na primer, kod naimenovanja gu
vernera kanadskih provincija od strane centralne vlade Ka
nade. Jedna heterokefalna grupa moe biti autonomna, a au
tokefalna heteronomna. Isto tako, jedna grupa moe biti delimino jedno ili drugo u oba pravca. Autokefalne drave-lanice nemakog carstva bile su heteronomne u sferi nadleno
sti carstva uprkos autokefaliji, a autonomne u sferi vlastite
nadlenosti (u crkvenim i kolskim stvarima). U sastavu Nemake, oblast Elzasa i Lorene bila je autonomna u ogranie
nom obimu, ali heterokefalna, jer je car postavljao namesnika. Svi ovi elementi mogu katkad biti prisutni samo delimino. Jednu grupu koja je u isti mah potpuno heteronomna i
potpuno heterokefalna (kao puk u jednoj vojsci) najee
treba shvatiti kao deo neke ire grupe. Ali da li je to sluaj,
zavisi od stvarne mere samostalnosti u orijentaciji delanja u
konkretnom sluaju. U terminolokom pogledu to je pitanje
isto praktine prirode.
XIII. POREDAK U GRUPI
Zakonski uspostavljen poredak jednog drutva moe na
stati na dva naina: 1) slobodnim dogovorom, ili 2) nameta
njem i pokoravanjem. Izvrna vlast jedne grupe moe pola
gati pravo na legitimnu mo da nametne novi poredak. Pod
ustavom jedne grupe treba razumeti verovatnou, koja se menja po obimu, vrsti i uslovima, da e se lanovi grupe povi
novati pravilima koje namee postojea izvrna vlast. U po250

menute uslove, koje odreuje svaki poredak, moe da spada

i pristanak odreenih lanova ili delova grupe, ili bar to da
prethodno treba uti njihovo miljenje, ali pored toga i bilo
ta drugo.
Poredak jedne grupe moe biti nametnut kako lanovima
tako i onima koji nisu lanovi, naravno pod odreenim okol
nostima. To e biti sluaj naroito onda kad se nelanovi na
laze u nekom odnosu prema teritoriji na kojoj grupa deluje
(prisutvo, roenje, preduzimanje izvesnih radnji na toj teri
toriji). Jedna grupa iji poredak u naelu oktroie teritori
jalno vaenje moe se nazvati teritorijalnom grupom, sve
jedno da li njen poredak polae pravo samo na teritorijalno
vaenje prema svojim lanovima (to je moguno ili se bar
dogaa u ogranienom obimu).
1. U smislu nae terminologije, jedan poredak je uvek na
metnut kad nije stvoren slobodnim linim dogovorom svih
uesnika. Prema tome, nametnuta je i odluka veine kojoj se
manjina pokorava. Stoga legitimnost vladavine veine dugo
vremena nije bila priznata ili je bila problematina (kod sta
lea u srednjem veku, a u novije vreme u ruskoj optini). U
tom sluaju je za sociologiju od presudnog znaaja samo
stvarno postojee stanje stvari.
3. Pojam ustava koji je ovde upotrebljen, upotrebio je i
Lassalle. On nije identian s pisanim ustavom, to jest s usta
vom u pravom smislu rei. Sa sociolokog stanovita, pitanje
se sastoji samo u ovom: kad, zbog ega i u kojoj meri, moda
i pod kojim posebnim uslovima (na primer uz odobravanje
bogova ili svetenika ili pristanak izbornog tela) lanovi gru
pe pokorno slede volju stareine grupe. I dalje: pod kojim
okolnostima stareini grupe stoji na raspolaganju upravni
aparat i grupno delanje kad on izdaje zapovesti i, naroito,
kad namee nova pravila.
4. Glavni tip nametnutog poretka koji vai u okviru jedne
teritorije predstavljaju norme krivinog prava i mnoga druga
pravna pravila politikih grupa kod kojih je prisustvo, roe
nje, preduzimanje ili izvrenje neke radnje na teritoriji gru
pe uslov za primenu poretka. (Uporedi pojam teritorijalno
telo koji upotrebljavaju Gierke i Preuss.)
251

XIV. UPRAVNI I REGULATIVNI POREDAK

Jedan poredak koji regulie grupno delanje moe se na
zvati upravnim poretkom. Jedan poredak koji regulie druge
oblike drutvenog delanja i jami pojedincima uivanje onih
pogodnosti koje im tim regulisanjem otvara moe se nazvati
regulativnim poretkom. Grupa koja se orijentie samo prema
prvom tipu poretka moe se nazvati upravnom grupom, a ona
koja se orijentie samo prema ovom poslednjem regulativnom grupom.
1. Po sebi se razume da najvei broj postojeih grupa ima
oba svojstva. Primer isto regulativne grupe bila bi teorijska
konstrukcija pravne drave zasnovane na apsolutnom prin
cipu laissez faire (to bi, dodue, pretpostavljalo preputanje
kontrole nad finansijama istoj privatnoj privredi).
2. O pojmu grupnog delanja vidi odeljak XII, No. 3. Pod
pojam upravnog poretka spadaju sva pravila koja regulisu
kako ponaanje upravnog aparata tako i ponaanje lanova
grupe prema grupi, to jest koja utvruju ciljeve ije ostvare
nje poredak grupe nastoji da obezbedi time to planski pro
pisuje kako treba da deluju njegov upravni aparat i njegovi
lanovi. U jednoj ekonomskoj organizaciji zasnovanoj na pot
puno komunistikim principima tu bi spadalo itavo drutve
no delanje, a u jednoj apsolutno pravnoj dravi samo delatnost sudija, policijskih nadletava, porotnika, vojnika, zako
nodavca i biraa. U najoptijim linijama, mada ne i u svim
pojedinostima, granica izmeu upravnog i regulativnog po
retka podudara se s onim to se u politikoj grupi razlikuje
kao javno i privatno pravo. Blie o tome u sociologiji prava.
XV. TIPOVI GRUPE
Organizacija je trajno delanje koje se rukovodi odree
nim ciljem, a organizovana grupa je drutvo s upravnim apa
ratom koji trajno dela rukovodei se nekim odreenim ci
ljem.
Udruenje je grupa stvorena slobodnim dogovorom iji
poredak vai samo za one koji su lino uzeli uea u njego
vom uspostavljanju.

252

Ustanova je grupa iji poredak regulie odreenu sferu delatnosti i koja relativno uspeno namee ovaj poredak svima
koji zadovoljavaju odreene kriterijume.
1. Pod pojam organizacije potpada i obavljanje politikih,
crkvenih i trgovakih poslova, ukoliko je zadovoljen kriterijum trajne orijentacije prema cilju.
2. Udruenje i ustanova su grupe s racionalno (planski)
uspostavljenim porecima. Ili, tanije, ukoliko jedna grupa
ima racionalno uspostavljen poredak treba je nazvati udru
enjem ili ustanovom. Ustanova je pre svega drava, zajedno
sa svim njenim heterokefalnim grupama, a zatim i crkva,
ukoliko je njen poredak racionalno uspostavljen. Poredak
jedne ustanove polae pravo da vai za sve koji zadovoljavaju
odreene kriterijume (roenje, boravak, korienje izvesnih
povlastica), svejedno da li je pojedinac u pitanju lino pri
stupio, kao to je to sluaj kod udruenja, odnosno uzeo
uea u njegovom uspostavljanju, ili nije. Stoga su ustanove
u sasvim specifinom smislu nametnuti poreci. Ustanova po
gotovo moe biti teritorijalna grupa.
3. Razlika izmeu udruenja i ustanove je relativna. Pra
vila jednog udruenja mogu uticati na interese onih koji nisu
njegovi lanovi, i priznanje vanosti ovog poretka moe im
se stoga nametnuti, bilo putem uzurpacije i upotrebe sile ko
jom udruenje raspolae, bilo pomou zakonski uspostavlje
nog poretka (na primer pravo koje regulie poslove akcio
narskih drutava).
4. Jedva treba naglasiti da udruenje i ustanova nisu je
dino moguni tipovi grupe. Uostalom, to su samo polarne su
protnosti (tako u religioznoj oblasti: sekta i crkva).
XVI. MO I VLAST
Mo oznaava svaki stepen verovatnoe da se nametne svo
ja volja u jednom drutvenom odnosu uprkos otporu, bez
obzira na emu poiva ova verovatnoa.
Vlast oznaava verovatnou da e odreena lica posluati
jednu zapovest odreenog sadraja. Disciplina oznaava vero
vatnou da e odreena grupa ljudi, i to zahvaljujui navici,
brzo, automatski i na shematski nain posluati jednu zapo
vest.

253

1. Sa sociolokog stanovita, pojam moi je amorfan. Sve

mogune osobine jednog oveka i sve mogune okolnosti mo
gu nekoga staviti u poloaj da u datoj situaciji svoju volju
nametne drugima. Stoga socioloki pojam vlasti mora biti
precizniji i moe da znai samo verovatnou da se za jednu
zapovest nae poslunost.
2. Pojam discipline ukljuuje u sebe naviknutost koja je
karakteristina za nekritiku i bespogovornu poslunost masa.
Postojanje vlasti je vezano samo za aktualno prisustvo li
ca koje uspeno nareuje drugom, ali ne bezuslovno i za po
stojanje upravnog aparata ili grupe. Ali u najveem broju
sluajeva vlast obino pretpostavlja bar jedno ili drugo. Jednu
grupu treba nazvati grupom s vlau, ukoliko su na osnovu
vaeeg poretka njeni lanovi podvrgnuti odnosima vlasti.
1. Otac porodice vlada bez upravnog aparata. Jedan beduinski poglavica, koji ubira prihode od karavana, ljudi i imo
vine koji prelaze preko njegovog utvrenja, vlada nad svim
tim neodreenim i uvek drugim pojedincima koji su, iako ne
pripadaju nikakvoj grupi, dospeli u odreenu situaciju, i sa
mo dotle dok se u toj situaciji nalaze. On to ini pomou svo
je pratnje koja mu u datom sluaju slui kao upravni aparat
za primenu prinude. Teorijski bi bilo moguno zamisliti jednu
takvu vlast koju vri jedan jedini ovek bez ikakvog uprav
nog aparata.
2. Grupa u kojoj postoji upravni aparat je uvek u izvesnom stepenu grupa s vlau. Ali pojam je relativan. Obina
grupa s vlau je u isti mah i upravna grupa. Osobenost gru
pe odreuju mnogi inioci: nain na koji se upravlja: karak
ter lica nad kojima se upravlja i domaaj efektivne upotrebe
vlasti. Prva dva inioca u najveoj mogunoj meri zavise od
vrste legitimnih osnova na kojima vlast poiva. (O tome vidi
nie, glava III.)
XVII. POLITIKE I HIJEROKRATSKE GRUPE
Grupu s vlau treba nazvati politikom grupom onda i
ukoliko njen opstanak i vaenje njenog poretka u okviru od
reene geografske oblasti neprekidno obezbeuje upravni
aparat upotrebom ili pretnjom upotrebe fizike sile. Jednu
politiku organizaciju treba nazvati dravom kad i ukoliko

254

njen upravni aparat s uspehom polae pravo na monopol le

gitimne fizike sile za odravanje poretka. Za drutveno delanje, a naroito za grupno delanje, treba rei da je politiki
orijentisano onda i ukoliko ono tei da utie na vrenje vla
sti u jednoj politikoj grupi, a naroito na prisvajanje, pri
nudno oduzimanje, ponovnu raspodelu ili dodeljivanje izvrne
vlasti.
Jednu grupu s vlau treba nazvati hijerokratskom grupom
onda i ukoliko se radi obezbeenja njenog poretka upotre
bljava psihika prinuda putem davanja ili uskraivanja sred
stava spasenja (hijerokratska prinuda). Jednu hijerokratsku
organizaciju treba nazvati crkvom kad i ukoliko njen aparat
polae pravo na monopol legitimne hijerokratske prinude.
1. Po sebi se razume da upotreba fizike sile nije ni jedno
ni najuobiajenije sredstvo uprave u politikim grupama, tavie, stareine ovih grupa su se oduvek sluile svim mogunim
sredstvima za ostvarenje svojih ciljeva. Ali u svakom sluaju,
pretnja silom, i kad je to potrebno njena stvarna upotreba,
predstavlja specifino sredstvo politikih grupa, njihov ulti
ma ratio, kad druga sredstva iznevere. Fiziku silu kao legi
timno sredstvo ne upotrebljavaju samo politike grupe, ve
i pleme, porodine zadruge, a u srednjem veku pod izvesnim
okolnostima svi koji su ovlaeni da nose oruje. Pored toga
to u najmanju ruku upotrebljava i fiziku silu za obezbeenje svog poretka, za politiku grupu je karakteristino da
vlast njenog upravnog aparata polae pravo da vai na jed
noj teritoriji, i ovo svoje pravo upravni aparat obezbeuje si
lom. Grupe koje upotrebljavaju fiziku silu, a imaju i ovo
drugo svojstvo bile to seoske zajednice ili ak pojedine
porodine zadruge ili esnafski savezi i radnika udruenja
(saveti) moraju se utoliko nazvati politikim grupama.
2. Jednu politiku grupu, ukljuujui tu i dravu, ne mo
emo odrediti navoenjem ciljeva kojima se grupno delanje
rukovodi. Poev od brige da se obezbedi ishrana, pa sve do
potpore umetnosti, nije bilo nijednog cilja koji politike gru
pe nisu s vremena na vreme teile da postignu, kao to nije
bilo nijedne politike grupe koja nije imala za cilj da obez
bedi linu sigurnost i organizuje pravosue. Stoga se politiki
karakter jedne grupe moe odrediti samo pomou sredstava
kojima se slui, to jest pomou fizike sile. Ovo sredstvo
koje pod izvesnim okolnostima moe postati cilj za sebe

255

nije svojstveno samo politikoj grupi, ali je specifino za nju

i predstavlja neophodan sastavni deo njenog bia.
Naa definicija ne odgovara sasvim svakodnevnoj upotre
bi. Ali ako se uobiajeno shvatanje ne naini preciznijim, ono
je neupotrebljivo. U svakodnevnom razgovoru, govori se o de
viznoj politici narodne banke, o finansijskoj politici uprave
jednog udruenja, o kolskoj politici jedne lokalne zajednice,
i pri tom se misli na planski postupak i sistematsko voenje
odreenih poslova. Isto tako, na karakteristian nain se go
vori o politikoj strani ili domaaju neke delatnosti, ili o po
litikim inovnicima, politikim novinama, politikoj revolu
ciji, politikom udruenju, politikoj stranci ili politikim
posledicama, za razliku od ekonomske, kulturne ili religiozne
strane odreenih pojava i zbivanja i pri tom se ima na umu
sve ono to je od ma kakvog znaaja za odnose vlasti u jed
noj politikoj grupi (naroito dravi), to jest sve to moe
da izazove, sprei ili ubrza njeno uspostavljanje, promenu ili
unitenje, za razliku od onih pojava i zbivanja koji nemaju
nikakve veze s tim. Kao to se vidi, i u svakodnevnom razgo
voru se ono to je zajedniko za oblast politikih pojava tra
i u sredstvima, to jest u nainu pomou koga dravna vlast
dela, nezavisno od ciljeva kojima slui. Stoga se moe rei da
naa definicija, time to otro naglaava ono to je specifi
no, to jest da politika grupa poiva na stvarnoj ili mogunoj
upotrebi sile, samo tanije odreuje ono to imamo na umu i
u svakodnevnom razgovoru. Dodue, u svakodnevnom razgo
voru se politikim grupama nazivaju ne samo grupe koje su
nosioci legitimne upotrebe fizike sile, ve i politike stranke
i klubovi koji tee da izrazito nasilnim putem utiu na politi
ko grupno delanje. Mi emo ovu vrstu drutvenog delanja, to
jest drutveno delanje koje je politiki orijentisano, razliko
vati od pravog politikog delanja, koje je grupno delanje po
litikih grupa u smislu koji je utvren u odeljku XII, No. 3.
3. Poto je pojam drave tek u moderno doba potpuno
razvijen, najbolje je odrediti ga u skladu s modernim tipom
drave, ali pri tom treba apstrahovati od njenih materijalnih
ciljeva koji su vrlo promenljivi. Za dananju dravu je u for
malnom pogledu karakteristino da ona ima jedan upravni i
pravni poredak koji se na zakonski nain mogu menjati, pre
ma kojima se orijentie organizovano grupno delanje uprav
nog aparata (koje je isto tako na zakonski nain utvreno)
256

i koji nastoje da obaveu ne samo lanove grupe koji su to

uglavnom postali roenjem, ve u irokom obimu i itavo de
lanje koje se odvija na podvlaenoj teritoriji. Prema tome,
moderna drava je teritorijalna ustanova. I dalje: da je upo
treba fizike sile danas legitimna samo ukoliko je drava do
zvoljava i nareuje. Tako, na primer, pravo koje ima otac da
kanjava svoju decu je ostatak nekadanjeg izvornog prava
stareine porodice da raspolae ak i ivotima dece i robova.
Ovaj monopolski karakter dravne vlasti je bitno svojstvo
njenog dananjeg poloaja, ba kao i to to ona ima karakter
racionalne ustanove i trajne organizacije.
4. Odluujui kriterijum za pojam hijerokratske grupe ne
moe biti vrsta spasonosnih dobara koja se stavljaju u iz
gled, to jest da li su ona ovozemaljska, onozemaljska, mate
rijalna ili duhovna, ve samo injenica da je njihovo davanje
osnov duhovne vlasti nad ljudima. Nasuprot tome, a u skladu
s uobiajenim shvatanjem, za pojam crkve je karakteristino
dvo: da je to jedna racionalna ustanova s vrstom organiza
cijom koja polae pravo na monopolsku vlast. Inae, crkva
tei da uspostavi hijerokratsku vlast na teritorijalnoj osnovi
(parohije), mada se nain na koji ona pokuava da obezbedi
svoj monopolski poloaj razlikuje od sluaja do sluaja. Ali
istorijski gledano, za crkvu nije bitno uspostavljanje mono
pola vlasti na odreenoj teritoriji kao kod politikih grupa.
Ovo je pogotovo tano danas. To to crkva ima karakter usta
nove, i naroito okolnost da neko postaje lan jedne crkve ro
enjem, jasno odvaja crkvu od sekte. Za ovu poslednju je
karakteristino da predstavlja jedno udruenje i da njeni la
novi mogu postati samo oni koji su u religioznom pogledu
kvalifikovani. (Blie o tome spada u sociologiju religije.)

17 Sociologija Maksa Vebera

257

Max Weber, Vorbemerkung, Gesammelte Aufstze zur

Religionssoziologie (Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920,)
Bd. I, S. 116. Preveo Mihailo uri.

Izuzev Zapada, svim drugim kulturnim zemljama nedostaje

racionalna hernija. Visoko razvijenoj kineskoj istoriografiji
nedostaje tukididovska pragma. Macchiavelli je imao prethod
nike u Indiji. Ali svim azijatskim uenjima o dravi nedostaje
sistematika koja bi bila nalik na Aristotelovu, kao to nedo
staju i racionalni pojmovi. Uprkos svim zaecima u Indiji
(kola Mimamsa), uprkos opsenim kodifikacijama, naroito
u prednjoj Aziji, i uprkos svim indijskim i drugim pravnim
knjigama, nigde nema onih strogo juristikih shema i naina
miljenja koji su svojstveni rimskom pravu i zapadnoevrop
skom pravu koje je na njemu izgraeno. I dalje, samo Zapad
zna za kanonsko pravo.
Slino u umetnosti. Kod drugih naroda je muziki sluh
verovatno ranije bio otrije razvijen nego danas kod nas, u
svakom sluaju ne manje otro. Razliiti oblici polifonije bili
su nadaleko rasprostranjeni po svetu, a zajedniko sviranje
na veem broju instrumenata i diskantno pevanje postojalo je
i na drugim mestima. Svi nai racionalni tonski intervali bili
su i drugde izraunati i poznati. Ali racionalna harmonska
muzika i to kako kontrapunkt tako i akordska harmonija
oblikovanje tonskog materijala pomou tri trozvuka s harmonskom tercom, nai racionalni oblici hromatike i enharmonike, koji se tek od renesanse harmonski tumae, na orke
star, koji ima gudaki kvartet kao svoje jezgro i organizovani ansambl duvaa, general-bas, na notni sistem, koji je tek
omoguio komponovanje, vebanje i uopte postojanje moder
nih muzikih dela, nae sonate, simfonije i opere mada je
programska muzika postojala i drugde, ba kao i tonsko sli
kanje, menjanje tonova i hromatski nain izraavanja i kao
sredstvo za njih, svi nai osnovni instrumenti: orgulje, klavir
i violina sve to postoji samo na Zapadu.
Zailjeni luk kao dekorativno sredstvo postojao je i na
drugim mestima, u antikoj Grkoj i u Aziji; izgleda da je na
Istoku bio poznat i krstasti svod sa zailjenim lukom. Ali
drugde nedostaje racionalno korienje gotskog svoda kao
sredstva za podelu tereta i zasvoavanje slobodno uoblienih
prostora, i pre svega za stvaranje velikih monumentalnih gra
evina i osnova za jedan stil u skulpturi i slikarstvu, to je
razvijeno u srednjem veku. Isto tako, nedostaje i sve ono to
je kod nas stvorila renesansa, pozajmljujui tehnike osnove
sa Istoka: ono reenje problema kubeta i onaj oblik klasine

258

17*

III. RACIONALIZAM ZAPADNE KULTURE

Kad se bavi svetsko-istorijskim problemima, pripadnik

moderne evropske kulture neizbeno i s pravom mora sebi
postaviti pitanje: koji je lanac okolnosti doveo do toga da su
na tlu Zapada, i samo ovde, nastale i razvile se kulturne po
jave koje bar kako mi to rado zamiljamo imaju univer
zalno znaenje i vrednost?
Samo na Zapadu postoji nauka razvijena u onom stepenu
koji danas priznajemo kao vaei. Na drugim mestima, a pre
svega u Indiji, Kini, Vavilonu i Egiptu otilo se daleko u
mnogim pravcima: bilo je prikupljeno obilje podataka o najrazliitijim iskustvenim pojavama, razmiljalo se o svetskim
i ivotnim problemima, negovala se filozofska i teoloka mu
drost najdublje vrste mada je samo hrianstvo u potpu
nosti razvilo sistematsku teologiju, i to pod helenistikim
uticajem, dok u islamskoj religiji i kod pojedinih indijskih
sekti ima samo zaetka u tom pravcu. Jednom reju, postoja
lo je znanje i posmatranje izvanredne sublimacije. Ali vavilonskoj i svakoj drugoj astronomiji nedostajala je matema
tika podloga koju su joj tek Grci dali. Utoliko vie zapanjuje neobino visok stepen vavilonskog znanja o zvezdama. In
dijskoj geometriji je nedostajao racionalan dokaz, to je takoe bilo proizvod grkog duha, koji je prvi stvorio i meha
niku i fiziku. Indijskoj prirodnoj nauci, u kojoj su metodi posmatranja bili vrlo razvijeni, nedostajao je racionalan ekspe
riment (to je na osnovu antikih podsticaja stvorila tek re
nesansa). Isto tako, indijska prirodna nauka nije znala za
laboratoriju u modernom smislu, i stoga indijska medicina,
koja je u tehniko-zanatskom pogledu vrlo razvijena, nema bi
oloku, a jo manje biohemijsku osnovu.
4

259

racionalizacije itave umetnosti na primer, racionalno korienje linearne i vazdune perspektive u slikarstvu. U Kini
je bilo proizvoda tamparske vetine. Ali samo na Zapadu su
stvorene novine i asopisi, to jest jedan oblik literature koji
je sraunat samo za tampu i ije postojanje samo ona omo
guuje. I na drugim mestima (u Kini i Indiji) postojale su
visoke kole svih mogunih vrsta, ak i takve koje su spolja
nalik na nae univerzitete i nae akademije. Ali samo na Za
padu postoji racionalno i sistematsko struno bavljenje nau
kom, i samo ovde ima obrazovanih strunjaka u smislu koji
odgovara dananjim kulturnim zahtevima. I pre svega, samo
na Zapadu postoje struni inovnici koji su ugaoni stubovi
moderne drave i moderne privrede. Izvesni zaeci strunog
inovnitva mogu se nai i na drugim mestima, ali izuzev na
Zapadu oni nigde nisu postali tako neophodan uslov drutve
nog poretka. Razume se, inovnik je prastara pojava najrazliitijdh kultura. I to ne samo obian inovnik, ve i inovnik
koji je specijalizovan na osnovu podele rada. Ali nijedna ze
mlja i nijedno doba ne zna za onu pojavu koja karakterie
moderni Zapad: apsolutno neizbeno okivanje itavog naeg
ivota u ljuturu jedne organizacije struno obrazovanih i
novnika, to jest preputanje svih politikih, tehnikih i eko
nomskih poslova odgovarajuim strunjacima, a pre svega
pravno obrazovanim dravnim inovnicima, koji na taj nain
postaju nosioci najvanijih svakodnevnih funkcija drutve
nog ivota.
Staleko organizovanje politikih i drutvenih grupa je
oduvek bilo iroko rasprostranjeno. Ali staleku dravu {rex
et regnum) u zapadnom smislu poznaje samo Zapad. I mada
su u itavom svetu postojale politike stranke, to jest organi
zacije koje se bore da osvoje politiku vlast ili da utiu na one
koji njom raspolau, samo na Zapadu postoji parlament s pe
riodino izabranim narodnim predstavnicima i vladavina de
magoga i stranakih voa kao parlamentarno odgovornih mi
nistara. I samo Zapad zna za dravu u smislu politike usta
nove s racionalno ustanovljenim ustavom i pravnim poret
kom i jednim upravnim aparatom koji je sastavljen od stru
nih inovnika i koji se u svom delanju orijentie prema ra
cionalno ustanovljenim pravilima (zakonima). Bez obzira na
sve zaetke koji se i drugde mogu nai, u ovoj kombinaciji
njenih najvanijih svojstava drava postoji samo na Zapadu.

260

Isto tako stvar stoji i s kapitalizmom, koji je najsudbo

nosnija sila naeg modernog ivota.
Nagon za zaradom, tenja da se stekne dobit, novana do
bit, i po mogustvu to vea novana dobit sve to nema
nikakve veze s kapitalizmom. Ova tenja je postojala i postoji
kod kelnera, lekara, koijaa, umetnika, prostitutki, podmit
ljivih inovnika, vojnika, pljakaa, kartaa, posetilaca koc
karnica, prosjaka, moglo bi se rei kod all sorts and condi
tions of men, u svim epohama i svim zemljama, gde su objek
tivne mogunosti za to na bilo koji nain bile date ili postoje.
Lako je uvideti da ovu naivnu definiciju treba jednom zauvek odbaciti. Neobuzdana pohlepa za zaradom nipoto nije
isto to i kapitalizam, a jo manje neto u emu se ogleda
njegov duh. Kapitalizam moe da znai upravo obuzdavanje
ili bar racionalno ublaavanje ovog iracionalnog nagona. Ra
zume se, kapitalizam je istovetan s postojanjem racionalno
organizovanog kapitalistikog preduzea koji tei ka dobiti,
ka uvek obnovljenoj dobiti, ka rentabilnosti. Jer on to mora
biti. U okviru kapitalistike organizacije itavog privrednog
ivota, jedno kapitalistiko preduzee koje se ne orijentie
prema izgledima da postigne rentabilnost bilo bi osueno na
propast.
Pokuajmo najpre da neto tanije odredimo pojam kapi
talizma nego to se obino ini. Jedna kapitalistika privred
na delatnost bila bi ona koja poiva na oekivanju dobiti korienjem izvesnih mogunosti koje prua razmena na tritu,
dakle delatnost koja poiva na formalno miroljubivoj verovatnoi sticanja zarade. Nasilno sticanje zarade (formalno i
stvarno) podlee posebnim zakonima, i mada se to nikome ne
moe zabraniti, ovo delanje je nepodesno staviti pod istu ka
tegoriju s delanjem koje se orijentie prema mogunosti da
se dobit postigne putem razmene. (U tome, kao i u nekim
drugim takama, ja se ne slaem s naim uvaenim uiteljem
Lujom Brentanom. Najpre u terminolokom pogledu, a zatim
i u pogledu same stvari. Meni ne izgleda zgodno da se pod
istu kategoriju podvedu tako raznorodne stvari kao to su
zarada putem pljake i zarada steena rukovoenjem jednom
fabrikom, a jo manje da se svaka tenja za sticanjem novca
oznai kao duh kapitalizma, nasuprot drugim oblicima pri
vreivanja. Jer s ovim poslednjim gubi se svaka pojmovna
tanost a s onim prvim mogunost da se istakne osobenost
261

zapadnog kapitalizma nasuprot drugim oblicima. I u Simmelovoj Filozofiji novca ima neeg s im se ne slaem: novana
privreda je odvie izjednaena s kapitalizmom, na tetu izla
ganja. U Sombartovim spisima, a pre svega u najnovijem iz
danju njegovog krasnog glavnog dela o kapitalizmu, odve
je zapostavljeno, i to u korist izvesnih razvojnih inilaca koji
su delovali svuda u svetu, ono to je, bar sa stanovita mog
problema, za Zapad specifino: racionalna organizacija rada.)
Onde gde se racionalno tei kapitalistikoj zaradi, delanje se
orijentie prema kapitalistikom raunu. A to znai: kapita
list planski upotrebljava materijalan ili ljudski korisan ui
nak, tako da prilikom obrauna novane vrednosti steenih
dobara prihod od njegovog posla treba da premai kapital,
to jest procenjenu vrednost sredstava koja su pomou razmene upotrebljena za sticanje zarade. A kad je u pitanju je
dno preduzee koje trajno posluje, onda periodina procena
novane vrednosti steenih dobara treba uvek iznova da pre
mauje kapital. Bez obzira da li je u pitanju roba koja je in
natura data jednom putujuem trgovcu, a koja moe da do
nese drugu robu in natura kao krajnji prihod, ili fabrika iji
sastavni delovi (zgrade, maine, zalihe u novcu, sirovine, po
luproizvodi i gotovi proizvodi) predstavljaju potraivanja
kojima nasuprot stoje odgovarajue obaveze uvek je od
presudnog znaaja ovo: da se pravi obraun kapitala u nov
cu, bilo u modernom obliku pomou knjige bilansa ili na neki
drugi primitivan i povran nain. I to kako na poetku posla
(poetni bilans), tako i u toku njegovog izvoenja: pre svake
pojedinane radnje (kalkulacija), prilikom kontrole i proveravanja korisnosti posla (ponovna kalkulacija), sve do kraja:
da bi se utvrdila dobit (zavrni bilans). Na primer, poetni
bilans jedne komende sastoji se u utvrivanju novane vred
nosti dobara razmenjenih izmeu stranaka (ukoliko ova do
bra ve unapred nemaju novani oblik), zavrni bilans u
oceni raspodele dobiti ili tete, dok se kalkulacija nalazi u
osnovi svake pojedinane radnje onih koji se slue komendom (u racionalnom sluaju). U svim oblicima kapitalisti
kog preduzea do danas, pogotovo kad okolnosti to ne izis
kuju, katkad nema ni tanog obrauna ni procene, ve se po
stupa odoka na tradicionalan i konvencionalan nain. Ali to
je neto to se odnosi samo na stepen racionalnosti kapitali
stikog naina privreivanja.

262

Za pojam kapitalizma vano je samo ovo: da na privredno

delanje presudno utie stvarna orijentacija prema oceni nov
anog uspeha u poreenju s ocenom novanog uloga. U ovom
smislu, kapitalizam i kapitalistika preduzea, zajedno s ka
pitalistikim raunom koji je donekle racionalizovan, mogu
se nai u svim kulturnim zemljama sveta, sudei po ekonom
skim dokumentima kojima raspolaemo. To je bio sluaj u
Kini, Indiji, Vavilonu, Egiptu, u sredozemnoj antici, u sred
njem veku, kao i u Novo doba. I to ne samo izolovani poje
dinani poduhvati, ve itavi privredni sistemi koji su uklju
ivali u sebe sve nove i nove pojedinane kapitalistike podu
hvate i trajna preduzea. Dodue, trgovina dugo vremena
nije imala karakter naih preduzea ve se odvijala u nizu
pojedinanih poduhvata, da bi tek postepeno, orijentiui se
prema pojedinim granama, dobila izvesnu organizaciju u po
naanju veletrgovaca. U svakom sluaju, kapitalistiko predu
zee i kapitalistiki preduzetnik, i to ne samo kao povremeni
ve kao trajan preduzetnik, jesu prastare pojave koje su opte
rasprostranjene u najveem mogunom stepenu.
Pa ipak, Zapad ima izuzetno znaenje. To se najbolje vidi
po tome to je Zapad stvorio vrste, oblike i pravce kapitali
zma koji nigde nisu postojali. U celom svetu je bilo trgovaca,
veletrgovaca i trgovaca na malo, trgovaca koji sede na mestu
i onih koji putuju, bilo je kreditnih poslova svake vrste, bilo
je banaka s najrazliitijim ali u osnovi slinim funkcijama
koje su obavljale i nae banke, bar u 16. veku. Isto tako, bilo
je iroko rasprostranjeno, ak i u organizovanom obliku, pre
komorsko kreditiranje i komanditno poslovanje. Svuda gde je
postojala javna blagajna na novanoj osnovi, kao u Vavilonu,
Grkoj, Indiji, Kini i Rimu, pojavio se i zajmodavac koji finansira ratove i gusarske poduhvate ili omoguuje nabavke
i graevine svake vrste. Njega vidimo as kao kolonijalnog
preduzetnika koji vodi prekomorsku politiku, as kao vlasni
ka ili korisnika plantaa s robovima i prisilno dovedenim
radnicima, as kao zakupca poreza, dravnih dobara i javnih
slubi, as kao finansijera koji pomae stranake voe u iz
bornoj borbi ili kondotijere u voenju graanskih ratova;
najzad, vidimo ga kao pekulanta u novanim operacijama
najrazliitije vrste. Ovaj tip preduzetnika kapitalistiki pu
stolov postojao je u celom svetu. S izuzetkom trgovakih,
kreditnih i bankarskih poslova, delanje kapitalistikog pu-

263

stolova je isto iracionalno-pekulantsko po karakteru, ili se

orijentie prema zaradi nasilnim putem, pre svega prema za
radi putem pljake (ratnika ili fiskalna pljaka).
Razliite vrste kapitalizma koje poznaje Zapad peku
lantski, kolonijalni i finansijski kapitalizam u miru, a pre
svega onaj oblik kapitalizma koji se orijentie prema ratu
nose i danas svoj peat, a njemu su nalik, danas kao i oduvek, izvesni oblici meunarodne veletrgovine. Ali pored toga,
na Zapadu je u Novo doba stvorena jedna sasvim drukija
vrsta kapitalizma koja nigde na zemlji nije postojala: racio
nalna kapitalistika organizacija formalno slobodnog rada.
Na drugim mestima se mogu nai samo poetni stupnjevi ove
vrste kapitalizma. Organizacija neslobodnog rada je dostigla
izvestan stepen racionalnosti samo na plantaama, donekle i
u antikim ergasterijama, a jo manje poetkom Novog doba
na kmetovskim imanjima ili u vlastelinskim radionicama do
mae industrije s robovskom ili kmetovskom radnom sna
gom. Van Zapada, domaa industrija zasnovana na slobodnom
radu je samo sporadina pojava, a iroko rasprostranjena
upotreba nadniarske radne snage nije dovela do stvaranja
manufakture, a jo manje do stvaranja jedne racionalne or
ganizacije za uenje zanata, kao to je to bio sluaj na Zapa
du u srednjem veku. Od toga ima samo neznatnih izuzetaka
(naroito dravni monopoli), ali se i ovi znatno razlikuju od
modernih privrednih organizacija. Ali racionalno privredno
preduzee koje se orijentie prema izgledima robnog trita,
a ne prema izgledima za nasilnu, politiku ili iracionalnu pe
kulaciju, nije jedina osobena crta zapadnog kapitalizma. Mo
derna racionalna organizacija kapitalistikog preduzea pret
postavlja druga dva vana elementa: odvajanje domaeg gaz
dinstva od preduzea, to preovlauje u itavom dananjem
privrednom ivotu, i u tesnoj vezi s tim: racionalno voenje
knjiga. Prostorno odvajanje mesta na kome se radi ili proda
je od kue u kojoj se stanuje postojalo je i drugde (u orijen
talnim bazarima i ergasterijama drugih kulturnih oblasti).
Isto tako, stvaranje kapitalistikih udruenja s odvojenim po
slovnim raunom postojalo je na Istoku i u antici. Ali u poreenju s modernim osamostaljivanjem preduzea za sticanje
zarade, to su samo zaeci. Ovo pre svega zbog toga to su ne
dostajala ili nisu bila dovoljno razvijena kulturna sredstva
koja obezbeuju ovu samostalnost racionalno voenje po264

slovnih knjiga i pravno odvajanje imovine preduzea od line

imovine. (Razume se, ovu suprotnost ne treba shvatiti apso
lutno. Iz kapitalizma koji se orijentie u politikom pravcu
pre svega iz kapitalizma koji se osniva na zakupu poreza
izrasla su ve u sredozemnoj i orijentalnoj antici, ali i u
Kini i Indiji, racionalna trajna preduzea kod kojih je voe
nje knjiga moglo da ima racionalan karakter. To zakljuuje
mo po oskudnim odlomcima iz tih knjiga koji su doli do
nas. Uostalom, politiki orijentisan pustolovni kapitalizam
je u najtenjoj vezi s racionalnim kapitalistikim poslovanjem
modernih banaka, koje se razvilo iz poslova voenih u politi
ke i ratne svrhe. Tipian primer za to je engleska banka. Ka
rakteristino je, na primer, dranje Patersona, koji je tipian
promoter, prema lanovima direktorijuma: ovi su ga posta
vili na poloaj, a on ih je ubrzo okarakterisao kao The Puri
tan usurers of Grocers' Hall. Slino je bilo i dranje ove
najsolidnije banke povodom jednog sumnjivog posla na Ju
nom moru. Kao to se vidi, pomenuta suprotnost je sasvim
relativna. Ali ona postoji. Uopte uzev, i sem pojedinih izuze
taka, racionalnu organizaciju rada nisu stvorili veliki pro
moters, a ni Jevreji, koji su tipini nosioci finansijskog i po
litikog kapitalizma. To je delo sasvim drukijeg tipa ljudi.)
Na drugim mestima, razvitak je iao u jednom pravcu koji
je omoguio stvaranje preduzea za sticanje zarade u okviru
kneevskih ili vlastelinskih domaih gazdinstava. I pored
mnogih prividnih srodnosti, ovaj razvitak znatno odstupa i,
tavie, direktno je suprotan onome to se dogodilo na Za
padu. To je ve Rodbertus tano uoio.
Ali sve ove sposobnosti zapadno-evropskog kapitalizma
dobile su svoje dananje znaenje tek zahvaljujui kapitalisti
koj organizaciji rada. S tim stoji u vezi i ono to se obino
naziva komercijalizovanje, to jest sve ira upotreba hartija
od vrednosti i racionalizovanje trgovake pekulacije, to jest
stvaranje berze. Jer bez racionalne kapitalistike organizacije
rada, sve ovo, ukljuujui i komercijalizovanje privrednog i
vota, ne bi bilo moguno ili bar ne bi bilo tako dalekoseno.
Pre svega u odnosu na drutvenu strukturu i, u vezi s njom,
u odnosu na specifine probleme s kojima se moderni Zapad
susree. Isto tako, tana kalkulacija, koja je preduslov za sve
ostalo, moguna je samo na tlu slobodnog rada. I poto svet
izvan modernog Zapada nije znao za racionalnu organizaciju
265

rada, on nije znao ni za racionalni socijalizam. Razume se,

kao to je poznavao varoku privredu, varoku politiku snabdevanja ivotnim namirnicama, merkantilizam i politiku bla
gostanja, racionisanje obroka, plansku privredu, protekcioni
zam i teorije laissez-faire (u Kini), svet je isto tako znao i za
najrazliitije oblike komunistikog i socijalistikog naina
privreivanja: patrijarhalni, religiozni ili vojniki komuni
zam, dravni socijalizam (u Egiptu), kao i za kartele i orga
nizacije potroaa. Ali kao to je svuda izuzev na Zapadu ne
dostajao pojam graanina i pojam buroazije, tako je isto
nedostajao i pojam proletarijata kao klase; i poto nije bilo
racionalne organizacije slobodnog rada, on je morao nedosta
jati. To je tano uprkos tome to je svuda na svetu varoko
stanovnitvo imalo povlaen poloaj na tritu i to su svuda
postojali esnafi i gilde i najrazliitije pravne granice izmeu
varoi i sela. Klasne borbe izmeu poverilaca i dunika, izme
u zemljoposednika i seljaka, kmetova i zakupaca, izmeu tr
govaca i potroaa, oduvek su svuda postojale pod najrazliitijim okolnostima. Ali na drugim mestima se mogu nai
samo u zaecima borbe izmeu dobavljaa robe i muterija
koje su na Zapadu zapoele ve u srednjem veku. Meutim,
potpuno nedostaje moderna suprotnost izmeu kapitalista i
slobodnog radnika. I zbog toga nisu mogli postojati oni pro
blemi koje poznaje moderni socijalizam.
Sa isto ekonomskog stanovita, sredini problem svetske
istorije kulture predstavlja nastanak graanskog kapitalizma
s njegovom racionalnom organizacijom slobodnog rada, a ne
razvoj razliitih oblika kapitalistike delatnosti, tip pustolov
nog kapitalizma ili kapitalizma koji se orijentie prema trgo
vini, ratu i politici i izgledima na dobit koje oni pruaju. Sa
kulturno-istorijskog stanovita to znai da nas interesuje na
stanak zapadnog graanstva u njegovoj osobenosti, koji je
nerazdvojno povezan s nastankom kapitalistike organizacije
rada, ali se ne poklapa s njim. Jer graanin u stalekom smi
slu je postojao i pre razvitka specifino zapadnog kapitaliz
ma. Dodue, samo na Zapadu. Opte je poznato da je specifi
no moderan zapadni kapitalizam u znatnoj meri uslovljen i
razvojem tehnikih mogunosti. Njegova racionalnost je da
nas bitno uslovljena time to je moguno proraunati najva
nije tehnike inioce. A to znai da zapadni kapitalizam pret
postavlja zapadnu nauku, naroito prirodnu nauku koja se

266

osniva na matematikim, eksperimentalnim i racionalnim te

meljima. Sa svoje strane, razvoj zapadne nauke i tehnike do
bio je i dobija znaajne podsticaje od kapitalistikih interesa
za njihovu ekonomsku primenljivost. Dodue, nastanak zapa
dne nauke nije uslovljen tim izgledima. I Indusi su raunali
i bavili se algebrom; tavie, oni su pronali sistem poloaj
nih brojeva koji je posluio razvoju kapitalizma na Zapadu,
ali koji u Indiji nije stvorio ni modernu kalkulaciju ni mo
derno knjigovodstvo. Kapitalistiki interesi nisu uslovili ni
nastanak matematike i mehanike. Ali tehniku primenu nau
nih otkria, dakle ono to je najvanije za nain ivota naji
rih masa, uslovile su ekonomske premije koje su na Zapadu
upravo na to ciljale.
Ove premije su potekle iz osobenosti drutvenog poretka
na Zapadu. Stoga se mora postaviti pitanje: iz kojih su sas
tavnih delova ovog poretka one potekle, jer svi nisu bili pod
jednako vani. U one koji su nesumnjivo vani spada racio
nalna struktura prava i uprave. Jer moderan racionalni kapi
talizam iziskuje kako racionalna tehnika sredstva rada tako i
racionalno pravo i sistem upravljanja zasnovan na formalnim
pravilima. Bez ovih preduslova mogu postojati pustolovni i
trgovako- pekulantski kapitalizam i sve mogune vrste kapi
talizma koji se orijentie prema politici, ali ne moe postojati
racionalno privatno privredno preduzee s osnovnim kapita
lom i pouzdanom kalkulacijom. Takvo jedno pravo i takav
jedan sistem upravljanja, koji su u pravno-tehnikom i for
malnom pogledu razvijeni do savrenstva, samo je Zapad sta
vio na raspolaganje privredi. Stoga se moramo pitati otkud
Zapad ima takvo pravo? Pored ostalih okolnosti, kapitalisti
ki interesi su nesumnjivo prokrili put vladavini struno ob
razovanog stalea pravnika u pravosuu i upravi. To pokazuje
svako dublje prouavanje. Ali nipoto samo ili poglavito ti
interesi. I nisu oni iz sebe stvorili ono pravo, ve su u tome
uestvovale i sasvim drukije sile. Zato kapitalistiki interesi
nisu stvorili to isto u Kini ili Indiji? Zato oni tamo nisu od
veli ni nauni ni umetniki ni dravni ni privredni razvitak
na put racionalizacije koji je svojstven Zapadu?
Jer u svim navedenim sluajevima osobenosti zapadne
kulture u pitanju je, oigledno, jedan specifian oblik racio
nalizma. Kao to e kasnije izlaganje jasno pokazati, pod
ovim izrazom mogu se razumeti sasvim razliite stvari. Tako,

267

na primer, postoje racionalizacije mistike kontemplacije,

dakle jednog ponaanja koje je, gledano iz drugih ivotnih
oblasti, specifino iracionalno. Isto tako, postoje racionaliza
cije privrede, tehnike, naunog rada, obrazovanja, pravosua
i uprave. I dalje, svaka od ovih oblasti moe se racionalizovati sa stanovita sasvim razliitih vrednosti i vrednosnih ori
jentacija, i to je racionalno sa jednog stanovita, moe biti
iracionalno sa drugog. U razliitom stepenu, racionalizovanje
razliitih ivotnih oblasti je postojalo u svim svetskim kultu
rama. U kulturno-istorijskom pogledu je vano samo ovo: ko
je ivotne oblasti su racionalizovane i u kom pravcu? Prema
tome, na zadatak se sastoji u tome da shvatimo osobenost
zapadnog racionalizma, naroito modernog zapadnog raciona
lizma, i da objasnimo njegov nastanak. S obzirom na izvan
rednu vanost privrede, svaki pokuaj objanjenja mora pre
svega uzeti u obzir ekonomske uslove. Ali pri tom se ne srne
zanemariti i obrnuta uzrona veza. Jer u svom nastanku,
ekonomski racionalizam zavisi kako od racionalne tehnike i
racionalnog prava, tako i od sposobnosti i sklonosti ljudi za
odreene oblike praktino-iracionalnog naina ivota. Onde
gde postoje prepreke duevne prirode, razvitak racionalnog
ekonomskog naina ivota mora naii na teak unutranji ot
por. U najznaajnije elemente koji oblikuju nain ivota spa
dale su svuda u prolosti magine i religiozne sile i etika
shvatanja koja se zasnivaju na veri u njih. O njima je re u
skupljenim i dopunjenim lancima koji slede.
Na elo su stavljena dva starija lanka koji pokuavaju da
u jednoj vanoj taki blie priu najteoj strani problema,
to jest da objasne kako odreeni religiozni sadraji uslovljavaju privredno oseanje ili etos jednog oblika privrede, i to
na primeru veze izmeu modernog privrednog etosa i racio
nalne etike asketskog protestantizma. Ovde se, dakle, prati
samo jedna strana uzronog odnosa. Kasniji lanci o privred
noj etici svetskih religija, koji daju pregled odnosa najvani
jih kulturnih religija prema privredi i drutvenoj strukturi
njihove sredine, nastoje da prate obe strane uzronog odnosa,
ali samo onoliko koliko je neophodno da bi se omoguilo poreenje s evropskim razvitkom koji treba dalje prouavati.
Jer samo na taj nain se moe donekle tano utvrditi uzrona
relevantnost onih elemenata zapadne religiozne privredne eti
ke koji su joj svojstveni nasuprot drugim religioznim privred268

nim etikim shvatanjima Prema tome, ove lanke ne treba

shvatiti kao sveobuhvatne kulturne analize (ak ni u saetom
obliku). Jer oni samo naglaavaju, i to namerno, ono to je
u svim kulturnim zemljama stajalo i stoji nasuprot zapad
nom kulturnom razvitku. A to znai da se oni posve orijentiu prema onome to je sa ovog stanovita znaajno za opisi
vanje zapadnog razvitka. S obzirom na ovaj cilj nije se moglo
drukije postupiti. Ali da bi se izbegli nesporazumi, ovde se
mora izriito upozoriti na ogranienost cilja.
I u jednom drugom pogledu domaaj ovih lanaka je ogra
nien. Po sebi se razume da sinolog, indolog, semitist i egiptolog nee u njima nai nita novo. Poeljno bi bilo samo da
oni ne nau nita to je bitno za samu stvar, a to bi morali
oceniti kao pogreno. Pisac ne zna da li mu je polo za rukom
da se ovom idealu priblii bar u onoj meri koja je dostupna
nestrunjaku. Ali njemu je jasno da onaj ko je upuen na
prevode i nije u stanju da se samostalno slui izvorima koji
su esto predmet unih prepirki u strunoj literaturi, ima
dovoljno razloga da misli vrlo skromno o vrednosti svog rada.
Ovo utoliko pre to je broj prevoda stvarnih izvora, to jest
natpisa na spomenicima i pisanih dokumenata jo uvek nez
natan u poreenju s onim to postoji i to je vano. Ovo na
roito vai za Kinu. Iz toga proizlazi da ovi lanci imaju sa
svim provizoran karakter, naroito oni del ovi koji se odnose
na Aziju. Ali i moje znanje jevrejske istorije je sasvim nedo
voljno. Samo strunjacima pripada poslednja re. Ovi lanci
su upravo i napisani zbog toga to dosad nije bilo strunih
radova s ovim posebnim ciljem i sa ovog posebnog stanovita.
U mnogo veoj meri nego to to u krajnjoj liniji vai za svaki
nauni posao, njima je sueno da ubrzo budu prevazieni.
Kad su u pitanju radovi ovakve vrste, nikako se ne moe izbei zalaenje u druge strune oblasti, ma koliko to bilo podozrivo; ali ovek se onda mora pomiriti s onim to mu je
polo za rukom.
Zahvaljujui modi i oduevljenju za knjievnike, danas se
rado veruje da je moguno liiti se strunjaka ili degradirati
ga na stepen radnika koji je potinjen vizionaru. Gotovo sve
nauke duguju neto diletantima; esto upravo diletanti otva
raju dragocene perspektive. Ali proglasiti diletantizam za
princip nauke, znailo bi njen kraj. Onaj ko hoe viziju,
neka ide u bioskop ili pozorite tamo e mu se danas obi269

lato dati, ak i u literarnom obliku, ono to nas ovde interesuje. (Jedva treba rei da tu ne spadaju pokuaji K. Jaspersa u njegovoj knjizi Psihologija pogleda na svet, 1919, ni Kla
gesa, u Karakterologiji, i sline studije, koje se od naeg po
kuaja razlikuju u pogledu polazne take. Ali ovde nije mesto
za iscrpno raspravljanje.) Ali prozainom izlaganju naih
strogo empirijskih prouavanja nita nije toliko tue kao ovo
shvatanje. I hteo bih da dodam: ko eli propoved, neka ide
na religiozni skup. Ovde neemo nijednom reju pomenuti
kakav je vrednosni odnos izmeu pojedinih kultura koje
uporedno prouavamo. Istina je da istorija ljudskih sudbina
mora uzbuditi duu onoga koji je pogledom obuhvatio jedan
njen iseak. Ali on e dobro uiniti ako svoje sitne line ko
mentare zadri za sebe, kao to se to ini pred prizorom koji
pruaju more ili visoke planine. Osim ako se neko osea po
zvanim i obdarenim za umetniko stvaranje ili za proroke
zahteve. U najveem broju ostalih sluajeva, mnogo prie o
intuiciji prikriva samo odsustvo distancije prema predmetu,
koje treba oceniti upravo onako kao i slino dranje prema
ljudima.
Treba jo objasniti zato se ovde nismo dovoljno posluili
rezultatima etnografskih istraivanja, to bi bilo neophodno
za produbljeno izlaganje naroito azijatske religioznosti. To
nije uinjeno samo zbog toga to ljudska radna sposobnost
ima svoje granice. Glavni razlog je u tome to je trebalo utvr
diti religioznu etiku onih drutvenih slojeva koji su bili nosi
oci kulture odreenih oblasti. U pitanju je, dakle, uticaj na
ina ivota tih slojeva. Potpuno je tano da se osobenost ovog
uticaja moe shvatiti samo ako se uporede rezultati etnograf
skog istraivanja. Stoga treba priznati i naglasiti da ovde pos
toji praznina na ta etnograf ima pravo da prigovori. Prili
kom sistematskog izlaganja sociologije religije nadam se da
u donekle moi da popunim ovu prazninu. Ali to prelazi
okvire ovih izlaganja koja imaju ogranien cilj. Ovde smo se
morali zadovoljiti da po mogunosti otkrijemo take za poreenje s naim zapadnim kulturnim religijama.
Na kraju, pomenimo i antropoloku stranu problema. Kad
u razliitim oblastima ivota koje su prividno nastale neza
visno jedne od drugih uvek iznova nalazimo da su se odree
ni oblici racionalnosti razvili na Zapadu, i samo tamo, onda
se prirodno namee pretpostavka da su nasledne osobine

270

glavna podloga ovog razvitka. Pisac priznaje da je lino sklon

tome da prizna izvanredan znaaj biolokim iniocima. Ali
uprkos velikim dostignuima antropologije, ja jo uvek ne
vidim kako se u razvitku koji ovde prouavamo moe egzakt
no utvrditi ili samo priblino nagovestiti udeo biolokih ini
laca. Trebalo bi upravo postaviti kao jedan od zadataka socio
lokih i istorijskih prouavanja da se najpre otkriju svi oni
uticaji i uzroni lanci koji se mogu na zadovoljavajui nain
objasniti pomou reagovanja na sudbinska zbivanja i okolnu
sredinu. Tek onda, a pogotovo kad uporedna neurologija i
psihologija rasa vie odmaknu u pravcu kojim se danas kreu
i koji u pojedinostima toliko obeava, moda e se doi do
zadovoljavajuih rezultata koji su relevantni i za na pro
blem. Zasad izgleda da je ona pretpostavka neosnovana i da
bi upuivanje na nasledne osobine znailo prebrzo odustaja
nje od toga da se sazna ono to je danas moguno saznati i
nepromiljeno pomeranje problema na zasad nepoznate i
nioce.

271

IV. PROTESTANTSKA ETIKA I DUH

KAPITALIZMA5
VEROISPOVEST I DRUTVENA SLOJEVITOST
Statistika zanimanja jedne u verskom pogledu meovite
zemlje otkriva s upadljivom uestalou preteno protestant
ski karakter klase kapitalista i industrijalaca, kao i viih,
struno obrazovanih slojeva radnike klase, naroito tehni
kog i trgovakog osoblja modernih preduzea. O ovoj pojavi
se u vie mahova ivo govorilo u katolikoj tampi i literaturi
i na katolikim skupovima u Nemakoj. Ona je jasno izrae
na u statistikim brojevima ne samo onde gde se razlika u
veri poklapa s razlikom u nacionalnoj pripadnosti, a time i u
stepenu kulturnog razvitka kao to je sluaj izmeu Nemaca i Poljaka u istonim oblastima Nemake ve gotovo
svuda gde je kapitalistiki razvitak u vreme svog rascvata
imao slobodne ruke da stanovnitvo raslojava prema svojim
potrebama. I ukoliko je bilo vie slobode u tom pogledu, uto
liko je ona pojava jasnije izraena. Dodue, relativno znatno
vee uee protestanata u kapitalistikoj svojini i preteno
protestantski karakter viih slojeva radnika u velikim moder
nim preduzeima moemo delimino objasniti istorijskim ra
zlozima, po kojima verska pripadnost nije uzrok ekonomskih
pojava, ve u izvesnom smislu njihova posledica. Uee u
onim ekonomskim funkcijama, koje pretpostavljaju delom ka
pitalistiku svojinu, delom skupo obrazovanje, a veinom i
jedno i drugo, danas je povezano s istorijski nasleenim bo5
Max Weber, Die protestantische Ethik und der Geist des
Kapitalismus, Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie
(Tbingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebe;k, 1920), Bd. I, S. 1723, 3933
3544, 4445, 48, 50, 5152, 5355, 6062, 6369, 8183, 84,'
8789, 9394, 102103, 104106, 108, 190206 (sa isputanjem
beleaka ispod teksta). Preveo Mihailo uri.

272

gatstvom ili bar s izvesnom imunou. A upravo veliki broj

najbogatijih i privredno najrazvijenijih oblasti Nemake, na
roito mnoge bogate varoi, prili su protestantizmu u 16.
veku, i posledice toga i danas dobro dolaze protestantima u
ekonomskoj borbi za opstanak.
Ali postavlja se jedno istorijsko pitanje: zato su ekonom
ski razvijenije oblasti imale ovu osobito snanu sklonost ka
crkvenoj revoluciji? I odgovor nipoto nije tako jednostavan
kao to bi se na prvi pogled moglo poverovati. Razume se,
odbacivanje ekonomskog tradicionalizma je bitno doprinelo
stvaranju nepoverenja prema religioznoj tradiciji, kao to je
i ojaalo sklonost ka pobuni protiv tradicionalnih autoriteta.
Ali pri tom treba uzeti u obzir ono to se danas esto zabo
ravlja: da reformacija nije znaila potpuno uklanjanje crkve
ne vlasti iz ivota, ve zamenjivanje dotadanjeg oblika jed
nim drugim. I to zamenjivanje jedne krajnje komotne, prak
tino jedva primetne, esto gotovo samo jo formalne vlasti
jednom vlau koja u najveem mogunom stepenu zadire u
sve oblasti privatne i javne delatnosti i koja na beskrajno te
ak i strog nain regulie itav nain ivota. Vlast katolike
crkve koja je ranije jo vie nego sada bila okrutna pre
ma jereticima a blaga prema grenicima podnose i danas
narodi koji imaju sasvim modernu privredu, kao to su je
podnosile najbogatije i ekonomski najrazvijenije oblasti na
izmaku 15. veka. Vladavina kalvinizma kakva je postojala u
16. veku u Zenevi i kotskoj, krajem 16. i poetkom 17. veka
u veem delu Holandije, u 17. veku u Novoj Engleskoj i po
vremeno u samoj Engleskoj, bila bi za nas najnepodnoljiviji
oblik kontrole nad pojedincem koji se moe zamisliti. Upravo
tako su je i shvatili iroki slojevi starog plemstva onoga doba
u enevi, Holandiji i Engleskoj. Ono to su reformatori u on
danjim ekonomski najrazvijenijim zemljama nali da treba
kuditi nije bilo to to je crkva previe gospodarila ivotom,
ve to je to premalo inila. Kako je dolo do toga da su ove
ekonomski najrazvijenije zemlje i, kao to emo jo videti,
upravo ekonomski sve jai slojevi graanske klase u tim zem
ljama, ne samo strpljivo podnosili dotad nepoznatu puritan
sku tiraniju, ve u njenu obranu izgradili jedan oblik heroj
stva (the last od our heroisms, kako Carlyle s pravom ka
e) koji je graanskoj klasi kao klasi retko kad ranije bio
svojstven, a za koji ona kasnije nikad vie nije znala?
18 Sociologija Maksa Vebera

273

Ali mada se jae uee protestanata u kapitalistikoj svo

jini i na rukovodeim mestima u modernoj privredi delimino moe razumeti kao posledica njihovog istorijski nasleenog i proseno boljeg imovnog stanja, ima izvesnih pojava
kod kojih je uzroni odnos nesumnjivo drukiji. Pre svega,
ovde treba pomenuti razliku u karakteru vie nastave koju
katoliki roditelji za razliku od protestantskih obino prua
ju svojoj deci, a koja se moe utvrditi kako u Badenu i Ba
varskoj, tako i u Maarskoj. To to postotak katolika meu
uenicima i maturantima viih kola znatno zaostaje iza nji
hovog uea u ukupnom stanovnitvu, moe se, dodue, do
brim delom objasniti pomenutim nasleenim imovinskim raz
likama. Ali time se ne moe objasniti to to u grupi katolikih
maturanata postotak onih koji dolaze iz kola koje naroito
pripremaju za tehnike, zanatske i trgovake pozive upadlji
vo jako zaostaje iza postotka protestanata, i to je broj kato
likih maturanata u humanistikim gimnazijama mnogo vei
nego broj protestantskih. Pre bi se moglo rei da ovu okol
nost treba uzeti u obzir prilikom objanjenja slabog uea
katolika u kapitalistikoj privredi. Ali jo upadljivija je jedna
pojava koja nam pomae da shvatimo neznatno uee kato
lika meu struno obrazovanim radnicima u modernoj indus
triji. Poznato je, naime, da fabrike regrutuju strunu radnu
snagu u znatno veoj meri iz redova potomaka protestantskih
nego katolikih zanatskih pomonika. Drugim recima, to zna
i da meu zanatskim pomonicima katolici pokazuju veu
sklonost da se bave zanatom, i stoga oni relativno ee pos
taju zanatski majstori, dok protestanti relativno ee odlaze
u fabrike da bi tamo popunili gornje redove strune radne
snage i inovnikog aparata. U tim sluajevima, uzroni od
nos nesumnjivo stoji ovako: da su vaspitanjem usaene du
hovne odlike, i naroito pravac obrazovanja koji je uslovljen
religioznom atmosferom roditeljskog doma, odredili izbor po
ziva i dalju sudbinu pojedinaca.

iti na tlu dravne slube. To se dogodilo s Poljacima u Rusiji

i istonoj Pruskoj, s hugenotima u Francuskoj pod Lujem
XIV, s kvekerima i drugim religioznim sektama u Engleskoj
i, last not least, s Jevrejiima za ove dve hiljade godina. Ali
nita slino ne vidimo kod katolika u Nemakoj, ili bar nita
to bi padalo u oi, a i u prolosti, i to ni u Holandiji ni u
Engleskoj u vreme kad su bili proganjani ili samo tolerisani,
katolici nisu pokazivali nikakve osobite znake ekonomskog
razvitka. tavie, injenica je da su protestanti (naroito ne
ki pravci o kojima e kasnije biti vie reci), i to kako kao
vladajui tako i kao podvlaeni sloj, kao veina i kao manji
na, pokazali specifinu sklonost ka ekonomskom racionaliz
mu kakva se nije mogla i ne moe zapaziti kod katolika ni u
jednom ni u drugom sluaju. Prema tome, pravi uzrok razli
itog ponaanja mora se potraiti u trajnim unutranjim osobenostima, a ne u spoljanjem istorijskchpolitikom poloaju
ovih veroispovesti...
Duh rada, duh napretka, ili kako se ve moe nazvati
ono ije buenje hoemo da pripiemo protestantizmu, ne
sme se shvatiti u smislu ivotne radosti ili na bilo koji drugi
prosvetiteljski nain, to se danas obino ini. Stari pro
testantizam Luthera, Calvina, Knoxa i Voeta nema nikakve
veze s onim to se danas naziva napretkom. Prema mnogim
stranama modernog ivota, kojih se danas ne bi mogao liiti
ni najekstremniji vernik, on je direktno neprijateljski raspo
loen. Ako uopte treba pronai neko unutranje srodstvo iz
meu odreenih osobina staroprotestantskog duha i moderne
kapitalistike kulture, onda te osobine moramo potraiti ne
u tobonjoj manje ili vie materijalistikoj ili antiasketskoj
ivotnoj radosti protestantske veroispovesti, ve u njenim is
to religioznim crtama . . .
DUH KAPITALIZMA

Neznatno uee katolika u modernom privrednom ivotu

Nemake utoliko vie pada u oi to se protivi optepoznatoj
injenici: da su nacionalne ili religiozne manjine, time to im
je svojevoljno ili prinudno uskraen pristup ka politiki uticajnim poloajima, upravo naterane da se bave privreiva
njem, i da njihovi najobdareniji pripadnici ovde moraju da
trae zadovoljenje svojim ambicijama koje se ne mogu unov-

U naslovu ove studije je upotrebljen pomalo pretenciozan

izraz duh kapitalizma, t a pod tim treba razumeti? Ve pri
prvom pokuaju da se ovaj pojam definie javljaju se izvesne
tekoe koje zadiru u temelje naeg istraivanja.
Ako se uopte moe pronai neki predmet koji ima smi
sla oznaiti onim izrazom, onda to moe biti samo istorij-

274

18*

275

ski individuum, to jest skup povezanih odnosa u istorijskoj

stvarnosti koje sa stanovita njihovog kulturnog znaenja
pojmovno sastavljamo u jednu celinu.
Ali poto se takav istorijski pojam odnosi na jednu pojavu
u njenoj individualnoj osobenosti, njega ne moemo definisati (to znai: razgraniiti) pomou sheme genus proximum
i differentia specifica, ve ga moramo postepeno komponovati
od njegovih pojedinih sastavnih delova uzetih iz istorijske
stvarnosti. Stoga potpuno pojmovno razumevanje ne moe
stajati na poetku ve na kraju istraivanja. Drugim reima,
tek tokom raspravljanja i na osnovu njegovih bitnih rezultata
pokazae se kako sa stanovita od koga ovde polazimo najbo
lje i najadekvatnije treba izraziti ono to podrazumevamo pod
duhom kapitalizma. A samo stanovite (o kome e jo biti
rei) nije jedino moguno stanovite sa koga se mogu prou
avati istorijske pojave koje nas interesuju. Kao i kod svih
ostalih istorijskih pojava, sa drugih stanovita bi se i ovde
mogle otkriti druge bitne crte. A odatle proizlazi da se pod
duhom kapitalizma uopte ne mora razumeti samo ono to
je po naem shvatanju bitno. Jer to je upravo ono to lei u
osnovi metoda stvaranja istorijskih pojmova koji tei da
stvarnost svrsta u konkretne genetike veze koje uvek i neizbeno imaju specifinu boju, a ne da je podvede pod aps
traktne opte pojmove.
Ali ako ipak treba utvrditi predmet koji nameravamo da
prouimo i istorijski objasnimo, onda to ne moe biti defini
cija, ve samo provizorno predoavanje onoga to se ovde
podrazumeva pod duhom kapitalizma. U stvari, takvo provi
zorno predoavanje je neophodno, jer se samo na taj nain
moemo sporazumeti o predmetu istraivanja. U tom cilju,
ovde emo se zadrati na jednom svedoanstvu onog duha
koje u gotovo klasinom obliku sadri ono do ega nam je
ovde najpre stalo, a koje u isti mah ima i tu prednost to ne
stoji ni u kakvoj vezi s religioznou, pa je, utoliko, neutralno
u odnosu na nau temu:
Znaj da je vreme novac; kad neko moe da zaradi deset
ilinga dnevno svojim radom, a pola dana provodi u etnji ili
lenstvuje u svojoj sobi, onda on treba da obrauna ne samo
onih est penija koje je moda potroio na svoje zadovolj
stvo, ve i itavih pet ilinga koje je ispustio ili ak bacio
kroz prozor.
276

Znaj da je kredit novac. Ako neko ostavi kod mene svoj

novac na uvanje, onda mi on poklanja interes, ili bar neto
ime mogu zapoeti. A kad neko uiva veliki kredit i ume da
ga dobro iskoristi, onda se moe stei lepa suma novca.
Znaj da novac ima oplodnu mo i plodonosnu prirodu.
Novac moe da proizvede novac, a njegovi izdanci jo i vie,
i tako dalje. Pet ilinga putenih u opticaj daje najpre est,
zatim sedam ilinga i tri penija, sve dok se ne istera sto funti
sterlinga. to se vie novca pusti u opticaj, vie e se dobiti,
tako da korist od njega sve bre i bre raste. Ko ubija pras
nu krmau, taj unitava itavo njeno potomstvo do hiljaditog
lana. Ko potroi svotu od pet ilinga, taj ubija sve to se
time moglo proizvesti: itave kolone funti sterlinga.
Znaj da je dobar platia, prema onoj poslovici, gospodar
svaije kese. Onaj ko je poznat po tome da plaa tano i u
obeano vreme, taj uvek moe da pozajmi sav novac koji nje
govim prijateljima nije potreban.
Katkad je to od velike koristi. Pored vrednoe i umerenosti, nita ne doprinosi toliko tome da se mlad ovek probi
je u svetu koliko tanost i pravednost u svim njegovim poslo
vima. Stoga nikad ne zadravaj pozajmljeni novac ni asa
due nego to si obeao, da srdba zbog zakanjenja ne bi
zauvek zatvorila kese tvojih prijatelja.
ovek mora da pazi na najbeznaajnije stvari koje se tiu
poverenja prema njemu. Kad tvoj poverilac uje udarac tvog
ekia u 5 sati izjutra ili 8 sati uvee, onda e ga to umiriti
za itavih est meseci; ali ako te vidi za bilijarskim stolom ili
uje tvoj glas u krmi u vreme kad bi trebalo da radi, onda
e te on ve sledeeg jutra opomenuti na plaanje i traie
svoj novac natrag pre nego to ga bude imao.
Ako vodi rauna o ovim sitnicama, onda to znai da mi
sli na svoje dugove; time u oima drugih postaje savestan
i estit ovek, i tvoja kreditna sposobnost se poveava.
uvaj se toga da smatra svojom svojinom sve to ima
ili da ivi kao da je tako. Time se zavaravaju mnogi ljudi
koji pozajmljuju novac od drugih. Da bi to predupredio, vodi
taan raun o svojim izdacima i prihodima. Ako se pomui
i jednom pone da misli na pojedinosti, onda e otkriti
kako sasvim mali izdaci narastu do velikih suma i primetie
ta se moglo utedeti i ta se u budunosti moe utedeti.

277

Za est funti godinje moe upotrebiti 100 funti, pod pret

postavkom da si poznat kao pametan i estit ovek. Ko sva
kodnevno beskorisno utroi jedan gro, taj beskorisno troi
godinje est funti, a to je cena za upotrebu 100 funti. Ko
svakodnevno rasipa jedan deo svog vremena u vrednosti od
jednog groa (a to moe biti samo par minuta), gubi godi
nje, kad se srauna dan na dan, upotrebu od 100 funti. Ko
beskorisno proerda vreme u vrednosti od pet ilinga, gubi
pet ilinga, a mogao bi jo pet da baci u more. Ko izgubi pet
ilinga, gubi ne samo tu sumu, ve i sve ostalo to se pomo
u nje moglo zaraditi, to moe da naraste do sasvim znaaj
ne sume kad mlad ovek dostigne duboku starost.
Tim recima kojima se Ferdinand Kiirnberger ruga u
svojoj duhovitoj slici amerike kulture kao tobonjem sim
bolu vere Jenkija propovedao je Benjamin Franklin. Nema
nikakve sumnje da u ovim recima na karakteristian nain
provejava duh kapitalizma, mada treba priznati da one ne
sadre sve to se pod tim duhom moe razumeti. Zadrimo
se jo malo na ovom svedoanstvu iju ivotnu mudrost
Kiirnberger svodi na ovo: Od goveda se pravi loj, a od ljudi
novac. Odmah pada u oi da je ovoj filozofiji tvrdiluka
svojstven ideal asnog oveka koji je dostojan kredita, a pre
svega misao da je pojedinac duan da uveava svoj kapital
bez obzira na potrebe koje ima, ve samo uveavanja radi.
I to je naroito vano: da se ovde ne prapoveda samo obi
na tehnika ivota, ve jedna samosvojna etika, i da se povre
da tih etikih normi ne shvata kao ludost, ve kao zaboravlja
nje dunosti. Ovde nije re samo o poslovnoj umenosti
tako neto moe se nai i drugde i dovoljno esto ve o
jednom etosu, i to je upravo ono to nas i n t e r e s u j e . . .
Razume se, sve Franklinove moralne pridike imaju utilitaristiku podlogu: potenje je korisno, jer donosi kredit, a
isto tako tanost, vrednoa i umerenost. To su vrline samo
zbog toga to koriste. A odatle bi proizalo da je privid po
tenja dovoljan onde gde moe da poslui istom cilju, i da bi
svaki dodatak tome Franklin morao da osudi kao neproduk
tivno rasipanje. I doista, svako ko u njegovoj Autobiografiji
proita priu o tome kako je on prihvatio one vrline, ili izla
ganja o koristi koju donosi strogo odravanje privida skrom
nosti, to jest namerno umanjivanje vlastitih zasluga da bi se
zadobilo opte priznanje, mora doi do zakljuka da su po

278

Franklinu sve vrline samo utoliko vrline ukoliko su in con

creto od koristi pojedincu, i da je goli privid dovoljan svuda
gde se njime moe postii isto. Uostalom, za strogi utilitarizam
to je neizbean zakljuak. Ono to Nemci ve odavno oseaju
kao pritvornost amerikog naina ivota, ovde zatiemo in
flagranti.
Ali stvari nipoto nisu tako proste. Ne samo Franklinov
karakter, koji se ispoljava u retkoj iskrenosti njegove Auto
biografije, ve i okolnost to saznanje o korisnosti vrline on
svodi na otkrovenje kojim ga je Bog hteo da uputi na put
vrline, pokazuju da ovde ima i neeg drugog a ne samo pervazom optoenih egoistikih maksima. Ono to ini summum bonum ove etike, sticanje novca, i uvek sticanje to
vie novca, uz strogo izbegavanje svakog prirodnog uivanja,
potpuno je lieno svih eudemonistikih i hedonistikih eleme
nata, tako je isto zamiljeno kao cilj po sebi, da se nasuprot
srei ili koristi pojedanca na svaki nain javlja kao neto
potpuno transcendentno i apsolutno iracionalno. Za oveka je
sticanje zarade sada postalo cilj ivota, a ne vie sredstvo za
zadovoljenje njegovih materijalnih ivotnih potreba. Za zdra
vu pamet, to je apsolutno besmisleno preobraanje jednog,
da tako kaemo, prirodnog reda stvari. Ali u tome se upravo
ogleda glavni motiv kapitalizma, neto to je ovome isto toli
ko svojstveno koliko je tue oveku koji nije dodirnut nje
govim dahom. I jo neto. U njemu je izraeno jedno oseanje koje se neposredno dodiruje s izvesnim religioznim shvatanjima. Ako se, naime, postavi pitanje: zato od oveka tre
ba praviti novac, Benjamin Franklin odgovara u svojoj Auto
biografiji jednom biblijskom izrekom koju mu je njegov stro
go kalvinistiki zadojen otac u mladosti urezao u duu: Vi
di li oveka krepkog na poslu, taj e pred carevima stajati.
U okviru modernog privrednog poretka, sticanje novca na
zakonom dozvoljen nain je rezultat i izraz valjanosti na
poslu. I kao to se lako moe videti, ova valjanost je upravo
alfa i omega Franklinovog morala, i ona se pominje kako na
navedenim mestima tako i u svim njegovim drugim spisima.
U stvari, oseanje dunosti prema pozivu je karakteristi
no za drutvenu etiku kapitalistike kulture i u izvesnom
smislu predstavlja njen konstitutivan princip. Ova osobita ide
ja koja nam je danas tako dobro poznata, iako je po sebi
tako malo razumljiva, svodi se na ovo: da pojedinac ima odre-

279

ene obaveze prema svojoj profesionalnoj delatnosti, ma u

emu se ona sastojala, bilo da je u pitanju upotreba vlastite
radne snage ili samo vlastitih materijalnih dobara (kapital).
Razume se. to ne znai da je ova ideja izrasla samo na tlu
kapitalizma, ali mi emo tek kasnije pokuati da otkrijemo
njeno poreklo u prolosti. Jo manje se time hoe da kae
da je za moderni kapitalizam subjektivno usvajanje ove eti
ke maksime od strane njegovih pojedinanih nosilaca, reci
mo kapitalista ili radnika modernih kapitalistikih preduzea,
bitan uslov njegovog daljeg postojanja. Dananji kapitalisti
ki privredni poredak je jedan udovian kosmos u koji poje
dinac dospeva roenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca,
dat kao faktiki nepromenljiva ljutura u kojoj ima da ivi.
Ovaj poredak namee pojedincu, ukoliko je upleten u mreu
trita, odreene norme privrednog delanja. Fabrikant koji
trajno dela suprotno tim normama bie isto tako nepogreno
ekonomski uniten, kao to e i radnik koji ne ume ili nee
da im se prilagodi, ostati bez posla i biti izbaen na ulicu.
Kapitalizam koji je danas zavladao u privrednom ivotu
podie i stvara putem ekonomske selekcije privredne subjek
te koji su mu potrebni kapitaliste i radnike. Ali upravo
ovde moemo neposredno osetiti koliko je ograniena vrednost pojma selekcije kao sredstva za objanjenje istorijskih
pojava. Jer da bi onaj oblik naina ivota i shvatanja poziva
koji je prilagoen osobenostima kapitalizma mogao biti oda
bran, to jest da bi mogao odneti pobedu nad drugima, on
oigledno mora najpre nastati, i to ne kod izdvojenih pojedi
naca, ve kao pogled na svet koga nose grupe ljudi. Prema
tome, ovaj nastanak je upravo ono to treba objasniti. Mi e
mo tek kasnije podrobnije govoriti o shvatanju naivnog istorijskog materijalizma, po kome se takve ideje pojavljuju
kao odraz ili nadgradnja ekonomskih situacija. Na ovom
mestu je dovoljno upozoriti na dve stvari. Prvo, da je u do
movini Benjamina Franklina (Massachusetts) kapitalistiki
duh u onom smislu koji mu se ovde pridaje nesumnjivo pos
tojao i pre kapitalistikog razvitka. To zakljuujemo po tome
to se ve 1632. godine jadikovalo zbog izvesnih specifinih
pojava zelenatva u Novoj Engleskoj za razliku od drugih ob
lasti Amerike. I drugo, da je ovaj duh bio znatno manje raz
vijen u susednim kolonijama kasnije junim dravama
Amerike Unije ali da su uprkos tome veliki kapitalisti, a

280

ponegde propovednici i studenti zajedno s malograanima,

zanatlijama i farmerima podstakli poslovnu preduzimljivost
u tim kolonijama iz religioznih razloga. Prema tome, u ovim
sluajevima je uzroni odnos obrnut od onoga koji bi trebalo
postulirati sa materijalistikog stanovita. Ali mladost ovih
ideja je mnogo trnovitija nego to teoretiari nadgradnje
pretpostavljaju, i njihov razvitak ne ide na isti nain kao raz
vitak jednog cveta. Kapitalistiki duh u smislu u kome smo
ovaj pojam dosad uspeli da odredimo imao je da se probija
u tekoj borbi protiv itave sprege neprijateljskih sila.
Ono shvatanje koje je nalo izraza u navedenim izlaga
njima Benjamina Franklina, a koje je nailo na odobravanje
itavog jednog naroda, bilo bi u antici i srednjem veku igosano kao izraz najgadnijeg tvrdiluka i jednog apsolutno ne
dostojnog oseanja, kao to to i danas redovno ine one dru
tvene grupe koje najmanje uestvuju u modernoj kapitalis
tikoj privredi ili koje najmanje umeju da joj se prilagode.
I to ne zbog toga to bi tenja za sticanjem zarade bila neto
nepoznato ili nerazvijeno u pretkapitalistikim epohama, kako
se to esto kae, ili zato to bi izvan graanskog kapitalizma
pohlepa za novcem (auri sacra fames) onda ili danas bila
manja nego u specifino kapitalistikoj sferi, kako se moder
ni romantiari zavaravaju. Jer razlika izmeu kapitalistikog
i pretkapitalistikog duha nije u tome. Gramzljivost kineskih
mandarina, rimskih aristokrata i modernih zemljoposednika
moe da izdri poreenje. A srebroljubivost napuljskih koijaa i laara ili azijatskih predstavnika slinih zanimanja,
ba kao i junoevropskih ili azijatskih zanatlija, ispoljavala se
ak na daleko prodorniji i beskrupulozniji nain nego srebro
ljubivost jednog Engleza u slinom sluaju. To svako moe
da iskusi na vlastitoj koi. Upravo apsolutna beskrupuloznost
u isticanju vlastitih interesa prilikom sticanja zarade je sa
svim specifina osobina onih zemalja koje su po zapadnim
merilima zaostale u kapitalistikom razvitku. Kao to svaki
fabrikant zna, jedna od glavnih prepreka kapitalistikom raz
vitku u tim zemljama, recimo u Italiji za razliku od Nemake,
jeste u tome to radnicima nedostaje coscienziosit. Kapi
talizmu nije potreban radnik koji praktino otelovljuje nedisciplinovano liberum arbitrium, isto tako kao to mu je malo
potreban poslovan ovek koji je po svom spoljanjem izgledu
apsolutno beskrupulozan. To smo mogli da zapazimo ve kod
281

Franklina. Prema tome, razlika se ne sastoji u manje ili vie

snanom razvijanju ma kakvog nagona prema novcu. Ono
auri sacra fames je isto toliko staro koliko i istorija oveanstva za koju znamo. Ali, i to je jedino to je vano, oni
koji su se tome bez uzdravanja predali kao nagonu kao
onaj holandski kapetan koji je radi zarade hteo da putuje
kroz pakao, makar i jedra opalio nipoto nisu bili nosioci
onog shvatanja iz koga se rodio specifino moderan kapita
listiki duh kao masovna pojava.
U svim istorijskim epohama ljudi su beskrupulozno tekli
imovinu, bez obzira na ma kakve norme, kadgod je to bilo
moguno. Sa strancima ili pripadnicima drugih plemena bilo
je dozvoljeno trgovati kako se zna i ume, ba kao to se mo
glo i ratovati protiv njih ili gusariti; ono to je bilo zabranje
no u odnosima izmeu lanova grupe smatralo se da je mo
ralno prema onima spolja. I kao to je pustolovni kapitali
zam postojao u svim privrednim sistemima koji su znali za
novac (ili neto slino novcu) i koji su davali mogunost da
se raspoloiva sredstva upotrebe u cilju sticanja dobiti, kroz
komendu, zakup dabina, dravni zajam, finansiranje ratova,
kneevskih dvorova ili inovnika, tako je svuda postojalo i
ono pustolovno raspoloenje koje prkosi svakoj etici. Apso
lutna i svesna bezobzirnost u tenji da se stekne dobit bila je
esto najtenje povezana s najstroijim pokoravanjem tradi
ciji. A sa slabljenjem tradicije i manje ili vie odlunim pro
diranjem slobodnog naina privreivanja u unutranjost dru
tvenih grupa, ovaj novi duh obino niko nije prihvatao kao
neto to je u etikom pogledu dobro i emu treba povlai
vati, ve su ga svi samo faktiki tolerisali, bilo kao neto to
je sa etikog stanovita neutralno, bilo kao neto to je do
due neugodno, ali na alost neizbeno. I to je naroito va
no, to je bio praktian stav ne samo svih etikih uenja, ve i
prosenih ljudi pretkapitalistike epohe, to jest epohe u kojoj
racionalno korienje kapitala i racionalna kapitalistika or
ganizacija rada jo uvek nisu postali glavne sile prema koji
ma se mora orijentisati privredno delanje. A upravo ovaj stav
je svuda bio najjaa unutranja prepreka prilagoavanju lju
di na pretpostavke graanske kapitalistike privrede.

moe nazvati tradicionalizmom. I ovde se moramo uzdrati

od pokuaja da damo konanu definiciju, ve emo na izves
nim primerima razjasniti, razume se samo provizorno, ta
pod tim treba razumeti. Ponimo odozdo, od radnika.
Nadnica na akord je tehniko sredstvo kojim se moderan
kapitalist obino slui da bi poveao intenzitet rada, to jest
da bi od svojih radnika postigao najvei moguan radni ui
nak . . . Ali radnik na poljoprivrednom dobru koji se plaa po
akordnom sistemu nije toliko zainteresovan da vie zaradi
koliko da manje radi. On ne postavlja pitanje: koliko mogu
da zaradim za jedan dan, ako bih radio najvie to mogu, ve:
koliko moram da radim da bih zaradio odreenu sumu novca
koju sam i dosad primao i koja podmiruje moje ustaljene
potrebe? To je upravo primer onog shvatanja koje treba na
zvati tradicionalizmom: po prirodi, ovek ne eli da zaradi
novac, i to vie novca, ve hoe prosto da ivi, da ivi onako
kako je navikao, i da zaradi samo onoliko koliko mu je neop
hodno. Svuda gde je nastojao da povea produktivnost ljud
skog rada poveavanjem njegove intenzivnosti, moderni ka
pitalizam je nailazio na beskrajno ilav otpor ovog glavnog
motiva pretkapitalistike privrede. To se svuda dogaa i da
nas, i utoliko vie ukoliko je radnitvo na koje je upuen zaostalije sa kapitalistikog stanovita. I poto je pokuaj da se
probudi tenja za zaradom poveavanjem nadnica ostao bez
uspeha, bilo je blisko pameti da se pokua s obrnutim sred
stvom: da se sniavanjem nadnica radnici prinude da rade
vie nego ranije da bi odrali svoje dotadanje zarade. Nepristrasnom posmatrau i dan-danas izgleda da nia nadnica
i vei profit stoje u vezi, i da sve ono to se vie plati u obliku
nadnica mora znaiti odgovarajue sniavanje profita. Od
svog poetka kapitalizam je stalno iznova kretao tim putem,
i vekovima se verovalo da su niske nadnice produktivne, to
jest da poveavaju radni uinak. Jer kao to je Pieter de la
Cour rekao i to, kao to emo videti, sasvim u duhu starog
kalvinizma narod radi samo zbog toga to je siromaan i
samo dotle dok je siromaan. Ali dejstvo ovog prividno tako
oprobanog sredstva je o g r a n i e n o . . .

Glavni protivnik kapitalistikog duha u smislu odreenog

naina voenja ivota koji je zaogrnut izvesnim etikim mak
simama bio je i ostaje onaj oblik oseanja i ponaanja koji se

Vratimo se ponovo u nae doba i obratimo se sada po

slovnim ljudima, da bismo i ovde razjasnili znaenje tradi
cionalizma . . .

282

283

Organizacija jedne banke, izvesne trgovine na veliko, jed

ne vee robne kue ili najzad jedne velike radnje koja pro
izvodi manufakturnu robu moguna je samo u obliku kapita
listikog preduzea. Pa ipak, sva ova preduzea mogu se vodi
ti u strago tradicionalistikom duhu: poslovi velikih banaka
koje izdaju novanice ne mogu se voditi nikako drugaije; pre
komorska trgovina se odvajkada osnivala na monopolima i
uzansama strogo tradicionalnim po karakteru; u trgovini na
malo i ovde nije re o sitnim dangubama koji danas vape
za dravnom pomoi revolucionarni proces koji dokrajuje
stari tradicionalizam je jo uvek u punom toku, onaj isti pro
ces koji je razneo stari sistem snabdevanja trita robom s
kojim je moderan domai rad srodan samo po obliku . . .
Po naim dananjim pojmovima, sve do sredine prolog
veka ivot poslovnih ljudi je bio prilino ugodan, naroito
onih koji su radili u mnogim granama kontinentalne tekstil
ne industrije . . . Ako se ima u vidu isto trgovako-poslovni
karakter preduzea, objektivna strana ekonomskog procesa
i nain voenja poslovnih knjiga, onda se mora priznati da je
to u svemu bio kapitalistiki oblik organizacije. Ali ako se
ima u vidu duh kojim su organizatori proizvodnje bili nadah
nuti, onda treba rei da je to bila tradicionalistika privreda.
U osnovi onoga to moemo nazvati etosom ovih poslovnih lju
di stajalo je: tradicionalni trokovi ivota, tradicionalna visina
dobiti, tradicionalna mera rada, tradicionalan nain voenja
poslova i ophoenja prema radnicima i muterijama, kao i
tradicionalan nain zadobijanja muterija i prodaje proiz
vedenih dobara.
Ali u jednom trenutku ova lagodnost je iznenadno bila na
ruena, mada pri tom esto bez ikakve naelne promene u
obliku organizacije... I ovu spolja neupadljivu, ali daleko
senu promenu koja je u ekonomski ivot unela novi duh nisu
izazvali ni veliki bankari ni vratolomni i beskrupulozni pe
kulanti ili ekonomski pustolovi kakvih je bilo u svim epo
hama privredne istorije, ve ljudi sa strogo graanskim na
zorima i naelima koji su rasli u surovoj koli ivota, razbo
riti i odvani u isti mah, a pre svega trezveno i postojano,
otro i potpuno predani samoj stvari.
Moe se pomisliti da ove line moralne osobine nemaju
nikakve veze s bilo kakvim etikim maksimama ili religioznim
shvatanjima, i da je sposobnost za osloboenje od tradicije,

284

dakle najpre liberalna prosveenost prava podloga jednog

takvog poslovnog naina ivota. Uope uzev, danas je, u stvari,
sasvim tako. Ne samo da nema nikakvog redovnog odnosa
izmeu naina voenja ivota i religioznih shvatanja, ve onde
gde takav odnos postoji, on je obino, ili bar u Nemakoj,
negativne vrste. Ljudi ispunjeni kapitalistikim duhom da
nas su obino bar ravnoduni, ako ne i neprijateljski raspo
loeni prema crkvi. Za njihove prirode udne dela malo je
privlana pomisao na pobonu dosadu raja: religija im izgleda
kao sredstvo da se za ivota na zemlji ljudi odvrate od rada.
Ako bi ih neko pitao kakav je smisao njihove neumorne jur
njave koja im nikad ne dozvoljava da se raduju steenoj
imovini, tako da ivot mora izgledati besmislen i pored isto
ovozemaljske orijentacije, oni bi, ako uopte znaju za neki
odgovor, mogli odgovoriti: briga za decu i unuad. I poto
ovaj moto nije neto to bi bilo specifino za njih, ve se moe
nai i kod tradicionalistiki orijentisanih ljudi, oni bi pre mo
rali rei: da je neprekidan rad na poslu postao neophodan
uslov njihovog ivota. U stvari, to je jedino tano objanje
nje njihovih pobuda. Jer sa stanovita line sree to je upravo
ono to njihov nain ivota ini tako iracionalnim da ovek
ivi za svoj posao, a ne obratno.
Razume se, pri tom izvesnu ulogu igra oseanje moi i ugleda koje proistie iz injenice da se neto ima: onde gde
je mata itavog jednog naroda upravljena samo na neto
to je u kvantitativnom pogledu veliko, kao u Sjedinjenim
Dravama Amerike, ova romantika brojeva neodoljivo deluje
na pesnike meu trgovcima. Ali oni koji su njom obuzeti
nisu ni vodei ni trajno uspeni kapitalistiki preduzetnici.
I najzad, uobiajeni ivotni put nemakih kapitalistikih porodica-skorojevia, koje su nalazile utoita u prisvajanju
plemikih imanja i titula, i iji su sinovi svojim ponaanjem
na univerzitetu i u oficirskom koru pokuavali da prikriju
svoje poreklo, predstavlja epigonski i dekadentan proizvod.
Idealan tip kapitalistikog preduzetnika, koji je i u Nemakoj
imao svoje znaajne predstavnike, nema nieg zajednikog
s takvim grubljim ili finijim pokondirenim tikvama. On zazire
od pretvaranja i nepotrebnih trokova, kao i od svesnog ui
vanja u sopstvenoj moi. Isto tako, njemu je pre neugodno
da prihvati spoljanje znake drutvenog potovanja kojim je
okruen. Drugim recima, njegov nain ivota esto ima izve285

sne astetske crte, kao to se jasno vidi u ranije navedenoj

Franklinovoj propovedi. I upravo istorijsko znaenje ove va
ne pojave treba blie objasniti. U izvesnoj meri on je hladan
u svojoj skromnosti, to je mnogo iskrenije od one uzdranosti koju tako pametno preporuuje Benjamin Franklin. On
nema nita za sebe od svog bogatstva, izuzev iracionalnog
oseanja da dobro vri svoj poziv.
A to je upravo ono to oveku pretkapitalistike epohe iz
gleda tako nepojmljivo i zagonetno, tako prljavo i dostojno
prezrenja. To to je nekome mogao postati cilj ivota da ode
u grob pretrpan novcem i materijalnim dobrima, njemu iz
gleda objanjivo samo kao proizvod perverznog nagona auri
sacra fames . . .
Osnovni motiv moderne privrede mnogi pisci vide u eko
nomskom racionalizmu. Tako i Sombart u svojim u mnogo
emu tanim i uticajnim izlaganjima. To je besumnje oprav
dano, ako se pod tim podrazumeva ono proirenje produk
tivnosti rada koje je proces proizvodnje oslobodilo od prirod
nih organskih ogranienja ljudske linosti, ralanjavanjem
ovog procesa sa naunog stanovita. Nema nikakve sumnje da
proces racionalizacije u oblasti tehnike i ekonomije uslovljava zamaan deo ivotnih ideala modernog graanskog dru
tva: rad u slubi jednog racionalnog oblika snabdevanja oveanstva materijalnim dobrima je uvek lebdeo pred oima
zastupnika kapitalistikog duha kao cilj koji ukazuje pravac
njihovim ivotnim ambicijama. Treba samo proitati Franklinov opis njegovih ivotnih nastojanja da pobolja komu
nalne slube Filadelfije, da bi se tako rei rukama opipala ova
oigledna istina. Radost i gordost to se mnogim ljudima daje
posao i to se pomae ekonomski procvat rodnog mesta u
onom smislu reci koji kapitalizam s tim vezuje sve to spa
da u specifine i nesumnjivo idealistiki zamiljene ivotne
radosti modernih poslovnih ljudi. I razume se, jedna od os
novnih osobina privatne kapitalistike privrede je u tome to
je ona racionalizovana na osnovu strogo raunskog predra
una i to je planski i trezveno orijentisana na postizanje
ekonomskog uspeha, za razliku od primitivnog naina proiz
vodnje i potronje koji neguju seljaci, od povlaenog taljiganja starih esnafskih zanatlija, ili od pustolovnog kapitali
zma koji se upravlja prema politikim izgledima i iracional
noj pekulaciji.
286

Izgleda, dakle, da se razvitak kapitalistikog duha naj

prostije moe razumeti kao deo opteg razvitka racionalizma,
i da se mora objasniti na osnovu naelnog stava ovog poslednjeg prema osnovnim ivotnim problemima. Pri tom, prote
stantizam istorijski dolazi u obzir samo utoliko to je odigrao
izvesnu ulogu kao prvi plod racionalistikog pogleda na ivot.
Samo im se ozbiljno pokua tako neto, odmah se moe uvideti da to nije nimalo jednostavno. Ovo ve zbog toga to istorija racionalizma nipoto ne pokazuje postepen razvitak koji
naporedo tee u svim pojedinim ivotnim oblastima. Racionalizovanje privatnog prava, to jest pojmovno uproavanje
i ralanjavanje pravnog materijala, dostiglo je dosad najvii
oblik u rimskom pravu poznog antikog doba. Ali ono je sa
svim zaostalo u izvesnim zemljama koje su ekonomski najvie
racionalizovane, naroito u Engleskoj, gde je renesansa rim
skog prava svojevremeno propala zbog moi velikih pravni
kih esnafa, dok se njegova vladavina odrala u katolikim ob
lastima june Evrope. Kapitalistiki najrazvijenije zemlje 18.
veka nisu bile ni jedino ni glavno mesto gde se negovala isto
ovozemaljska racionalna filozofija. Upravo u romansko-katolikim zemljama, volterijanizam je i danas opta svojina viih
i, to je praktino vanije, srednjih drutvenih slojeva. Ako
se pod praktinim racionalizmom razume onaj nain voe
nja ivota koji itav svet svesno dovodi u vezu s ovozemalj
skim interesima pojedinanog ja, onda je ovaj ivotni stil bio
i ostao tipino svojstvo slobodnih naroda, kakvi su po krvi
i mesu Italijani i Francuzi, i mogli smo se ve uveriti da to ni
poto nije tlo na kome prvenstveno uspeva onaj odnos oveka prema pozivu kao prema dunosti koji je kapitalizmu
toliko potreban.
ivot se moe racionalizovati sa sasvim razliitih stanovi
ta i u sasvim razliitim pravcima. Ova prosta tvrdnja, koja
se esto zaboravlja, trebalo bi da stoji na elu svake studije
koja se bavi racionalizmom. Racionalizam je istorijski pojam
koji u sebe ukljuuje mnotvo suprotnosti, i na je zadatak
da utvrdimo kako je nastao ovaj konkretan oblik racionalnog
miljenja i ivota iz koga je izrasla ideja poziva i ona preda
nost pozivu koja je sa stanovita isto eudemonistikih inte
resa tako iracionalna, a to je bilo i ostaje jedan od karakte287

ristinih sastavnih delova nae kapitalistike kulture. Nas

ovde interesuje upravo poreklo onog iracionalnog elementa
koji se nalazi u ovom kao i u svakom drugom pojmu poziva.
LUTHEROVO SHVATANJE POZIVA
Oevidno je da se ve u nemakoj reci Beruf (poziv), a
moda jo jasnije u engleskoj reci calling osea izvestan re
ligiozni prizvuk to jest da je u pitanju zadatak koga je Bog
postavio i to se osea sve jae to je vei naglasak na ovoj
reci u konkretnom sluaju. Ako istorijski pratimo ovu re
kroz pojedine kulturne jezike, videemo najpre da narodi kla
sine starine i preteno katoliki narodi nemaju nikakav izraz
sline boje za ono to nazivamo pozivom (u smislu ivotne
uloge ili ograniene radne oblasti), dok ga svi preteno pro
testantski narodi imaju. I dalje, videemo da u tome nema
nikakvog udela neka etniki uslovljena osobenost pojedinih
jezika, na primer germanski narodni duh, ve da ta re u
svom dananjem znaenju potie iz biblijskih prevoda, i to
iz duha prevodioca a ne iz duha originala. Izgleda da je u
Lutherovom prevodu biblije upotrebljena u naem dananjem
smislu najpre na jednom mestu Isusa Siraha ( I I , 20 i 21).
Ona je zatim vrlo brzo dobila dananje znaenje u profanim
jezicima svih protestantskih naroda, dok se u ranijoj profanoj
literaturi nije mogao primetiti nikakav trag u tom pravcu, a
u prorokoj literaturi, koliko moe da se vidi, samo kod jed
nog nemakog mistika iji je uticaj na Luthera poznat.
I kao to je znaenje rei novo, tako je i misao nova i pro
izvod reformacije. To bi trebalo da je poznato u najoptijim
crtama. Ali to ne treba shvatiti tako kao da u srednjem veku
i ak u pozno helenistiko doba nije bilo nikakvih tragova
onog uvaavanja svetovnog svakodnevnog rada koje je pri
sutno u pojmu poziva. O tome e kasnije biti reci. U svakom
sluaju, neosporno novo bilo je najpre jedno: da ispunjava
nje dunosti u okviru svetovnih poziva predstavlja najvii iz
raz etikog samopotvrivanja. To je bila neizbena posledica
shvatanja o religioznom znaenju svetovnog svakodnevnog
rada, i to je bilo ono to je stvorilo pojam poziva u ovom

288

smislu. Prema tome, u pojmu poziva dolazi do izraaja sredina dogma svih protestantskih sekti koja odbacuje kato
liko razlikovanje hrianskih moralnih zapovesti u praecepta
i consilia i koja kao jedino sredstvo da se ivi onako kako je
Bogu ugodno priznanje ne prevazilaenje ovozemaljske etike
kaluerskom askezom, ve ispunjavanje ovozemaljskih du
nosti, onih koje proizlaze iz ivotnog poloaja svakog poje
dinca i koje upravo zbog toga postaju njegov poziv . . .
Kad u istraivanju odnosa izmeu staroprotestantske eti
ke i razvitka kapitalistikog duha polazimo od uenja Calvinovog, kalvinizma i drugih puritanskih sekti, to ne znai da
oekujemo da emo kod pojedinih osnivaa ili predstavnika
ovih religioznih zajednica otkriti da je cilj njihovog ivotnog
dela u bilo kom smislu bilo buenje onoga to ovde nazivamo
kapitalistikim duhom. Mi ne moemo da verujemo da je te
nja ka svetovnim dobrima, shvaena kao cilj za sebe, bilo
kome od njih vaila kao etika vrednost. I pre svega, treba
jednom zauvek utvrditi: ni kod jednog od reformatora, u koje
ubrajamo i takve ljude kakvi su Menno, George Fox i Wesley,
programi etike reforme nikad nisu stajali u sreditu. Oni
nisu bili osnivai drutava za etiku kulturu ili predstavnici
humanitarnih tenji drutvene reforme ili kulturnih ideala.
Spas due, i samo to, bio je stoer njihovog ivota i delovanja. Svi njihovi etiki ciljevi, kao i praktina dejstva njihovih
uenja kretali su se oko toga i bili su samo posledice isto
religioznih motiva. I stoga moramo shvatiti da je kulturno
dejstvo reformacije dobrim delom as naeg posebnog sta
novita moda ak i preteno bilo nepredviena i neeljena
posledica rada reformatora, esto vrlo daleko ili ak nasup
rot svemu to je njima samima lebdelo pred oima.
Utoliko bi ova studija jednim svojim skromnim delom
mogla moda da predstavlja prilog prouavanju naina na ko
ji ideje dejstvuju u istoriji. Ali da ne bi dolo ni do kakvih
zabuna u pogledu smisla u kome se ovde utvruje uticaj i
sto idealnih motiva, na kraju ovih uvodnih razmatranja treba
dodati nekoliko napomena.
Pre svega, treba izriito naglasiti da u takvim studijama
nipoto nije re o pokuaju da se u bilo kom smislu oceni
vrednost misaonog sadraja reformacije, ni sa drutveno-politikog ni sa religioznog stanovita. Za nae ciljeve, mi emo
19 Sociologija Maksa Vebera

289

uvek imati posla s onim stranama reformacije koje pravoj re

ligioznoj svesti moraju izgledati periferne i spoljanje po ka
rakteru. Jer ovde emo samo pokuati da razjasnimo koji su
udeo imali religiozni motivi u razvitku nae moderne speci
fino ovozemaljski usmerene kulture koja je izrasla zahvalju
jui dejstvu bezbrojnih istorijskih pojedinanih motiva. Pre
ma tome, mi se samo pitamo koji bi se od izvesnih karakte
ristinih sadraja ove kulture mogli pripisati uticaju refor
macije kao istorijskom uzroku.
Razume se, pri tom se moramo osloboditi shvatanja da se
reformacija moe deduktivno izvesti iz ekonomskih pomeranja kao nuan proizvod istorijskog razvoja. Da bi novostvo
rene crkve uopte mogle da se odre, bilo je neophodno sadejstvo bezbrojnih istorijskih uzroka koji ne samo da ne pred
stavljaju nikakav ekonomski zakon, ve se uopte ne mogu
prilagoditi nikakvom ekonomskom stanovitu, naroito po
litiki procesi. Ali s druge strane, ovde se nipoto nee zastu
pati jedna tako ludo doktrinarna teza kao to je ova: da je
kapitalistiki duh (uvek u provizornom smislu koji se ovde
upotrebljava) mogao nastati samo kao proizvod odreenih
uticaja reformacije, ili ak: da je kapitalizam kao privredni
sistem proizvod reformacije. Jednom takvom shvatanju sta
jalo bi na putu ve to to su izvesni znaajni oblici kapitali
stike organizacije notorno znatno stariji od reformacije. U
stvari, ovde se hoe da utvrdi samo ovo: da li su i ukoliko
odreeni religiozni uticaji sudelovali prilikom stvaranja i
kvantitativnog irenja onog duha po svetu, i koje je konkretne
strane kulture koja poiva na kapitalistikoj osnovi moguno
svesti na njih. I s obzirom na strahovitu isprepletenost uza
jamnih uticaja izmeu materijalnih temelja, oblika drutvene i
politike organizacije i duhovnih sadraja u periodu reforma
cije, najbolje je postupiti na ovaj nain: najpre treba ispitati
da li se i u kojim takama mogu otkriti odreene izborne
srodnosti izmeu izvesnih oblika religiozne vere i etike po
ziva. Na taj nain se u isti mah moe razjasniti oblik i opti
pravac u kome je na osnovu takvih izbornih srodnosti reli
giozni pokret uticao na razvitak materijalne kulture. Tek za
tim, kad je to nedvosmisleno utvreno, moe se pokuati da
oceni u kojoj meri se moderni sadraji kulture u njihovom
istorijskom nastanku mogu pripisati onim religioznim moti
vima, a u kojoj meri nekim drugim.
290

RELIGIOZNI OSNOVI OVOZEMALJSKE ASKEZE

Uglavnom, postoje etiri istorijska nosioca asketskog pro
testantizma (u ovde upotrebljenom smislu rei), i to: 1) kalvinizam, u obliku koji je dobio za svoje vladavine u najva
nijim zapadnoevropskim zemljama, naroito tokom 17. veka;
2) pijetizam; 3) metodizam; 4) sekte koje su iznikle iz krstiteljskog pokreta. Nijedan od ovih pokreta nije bio apsolutno
odvojen od drugih, a ni njihovo odvajanje od onih reformi
stikih crkava koje nisu bile asketske po karakteru nije bilo
otro sprovedeno... Kalvinizam je bio verski pokret u 16. i
17. veku oko koga su se vodile estoke politike borbe u naj
razvijenijim kapitalistikim zemljama, u Holandiji, Engleskoj
i Francuskoj. Stoga emo se najpre obratiti njemu. Uenje o
predodreenju je najkarakteristinija dogma kalvinizma. To
se mislilo nekad, a misli se i danas, mada postoji spor oko
toga da li je to najhitnija dogma reformisane crkve ili samo
njen privesak. Meutim, sudovi o tome ta je bitno za jednu
istorijsku pojavu mogu biti vrednosni sudovi ili sudovi zasno
vani na veri, ako se pri tom misli na ono to nas na njoj je
dino interesuje ili to je na njoj jedino od trajne vrednosti. Ili
to mogu biti sudovi kojima se jednoj pojavi pridaje istorijski
znaaj, ako se pri tom misli na uzronu relevantnost te poja
ve zbog njenog uticaja na druge istorijske dogaaje. Ovde e
mo poi od ovog drugog stanovita . . .
Ono to (po ovom uenju) znamo, jeste samo ovo: da e
jedan deo ljudi uivati veno blaenstvo, a da e drugi biti
baen na vene muke. Pretpostaviti da ljudske zasluge ili gresi
mogu da sudeluju u odreivanju ove sudbine, znailo bi mi
sliti da se apsolutno slobodne Boje odluke, koje su utvrene
od venosti, mogu menjati pod uticajem ljudi. A to je nemoguna misao. Od onog oca na nebu iz Novog zaveta, koji
je oveku razumljiv i koji se raduje povratku grenika kao
ena novcu koji je ponovo nala, ovde je postalo jedno transcendentno bie koje izmie ljudskom razumevanju, a koje na
osnovu od venosti datih i sasvim nedokuivih odluka sva
kom pojedinom oveku dodeljuje njegovu sudbinu i raspolae
svim, ak i najmanjim stvarima u kosmosu. I poto su "nje
gove odluke nepromenljivo utvrene, Boju milost ne moe
izgubiti onaj kome je dodeljena, niti je moe dosegnuti onaj
kome je uskraena.
19*

291

Kod onih generacija koje su se prepustile njegovim gran

dioznim konsekvencijama, ovo uenje je, u svojoj patetikoj
neovenosti, pre svega moralo izazvati oseanje strahovite
unutranje osamljenosti oveka kao pojedinca. U onome to
se najvie ticalo oveka u vreme reformacije, u pitanju venog
blaenstva, ovek je bio upuen da sam ide svojim putem,
u susret sudbini koja je od venosti bila utvrena. Niko mu
nije mogao pomoi ni propovednik, jer samo izabranik
moe duhovno razumeti Boju re; ni sveta tajna, jer mada je
Bog naredio svete tajne radi irenja svoje slave, pa ih se zbog
toga treba neprikosnoveno pridravati, to nije nikakvo sred
stvo da se zadobije Boja milost, ve samo externa subsidia
vere; ni crkva, jer mada je tano da extra ecclesiam nulta Sa
lus, to znai da niko ne moe biti meu Bojim izabranicima
ako se dri po strani od prave crkve, ipak crkvi pripadaju i
odbaeni, tavie oni treba da joj pripadaju kako bi se potinili njenim popravnim sredstvima, ne da bi time zadobili
blaenstvo, jer je to nemoguno, ve zato to ih treba prinu
diti da se u Boju slavu pridravaju njegovih zapovesti; ni
Bog, jer i Hristos je umro samo radi izabranih, a Bog je od
venosti odluio da samo njima pripie njegovu rtvu na krstu. Nasuprot katolicizmu, ovo apsolutno odbacivanje crkve
nih sredstava spasenja je bitno Za kalvinizam, mada nije bilo
razvijeno do svih konsekvencija u Lutherovom uenju . . .
Za nas je najvaniji problem u ovom: kako su ljudi podno
sili ovo uenje u vreme kad je onaj svet bio ne samo vaniji,
ve u mnogo emu i pouzdaniji nego svi interesi ovozemalj
skog ivota? Svakom verniku se odmah postavljalo pitanje
koje je potiskivalo u pozadinu sve ostalo: da li sam izabran?
kako mogu biti siguran da sam i z a b r a n ? . . . Cim je iskrslo
pitanje vlastitog stanja milosti, bilo je nemoguno, bar to
se tie Calvina, ostati pri ortodoksnom shvatanju, po kome
istrajnost u veri utie na ovo stanje. Ovo pogotovo zbog toga
to je praksa brige za spas due na svakom koraku imala
pune ruke posla s pitanjima koje je ono uenje izazivalo. S
ovim tekoama se izlazilo na kraj na razliite naine. Ukoliko
pri tom uenje o predestinaciji nije bilo izmenjeno, ublaeno
ili u osnovi odbaeno, pojavila su se dva karakteristina i me
usobno povezana tipa duebrinikih shvatanja. S jedne
strane, stavljeno je u dunost svakom pojedincu da sebe sma
tra izabranikom Bojim i da odbaci svaku sumnju kao isku292

enje avola, poto je odsustvo izvesnosti u vlastito spasenje

posledica nedovoljne vere i, prema tome, nedovoljnog dejstva
Boje milosti. Kao to se vidi, ovde je opomena apostola da
treba uvrstiti veru u neophodnost sluenja Bogu protuma
ena kao dunost da se u svakodnevnoj borbi izvojuje subjek
tivna izvesnost u vlastito spasenje. Umesto skruenih grenika, kojima Luther, ukoliko se samo pokajniki povere Bogu,
obeava spasenje, na taj nain su podvrgnuti disciplini oni
samouvereni sveci koje ponovo nalazimo u elino tvrdim
puritanskim trgovcima iz herojskog doba kapitalizma, a u
pojedinim primercima sve do danas. S druge strane, da bi se
izvojevala izvesnost u vlastito spasenje, preporueno je svima
kao najpodesnije sredstvo da neumorno rade i da predano
idu za svojim pozivom. Rad po pozivu, i samo on, rasteruje
religiozne sumnje i daje izvesnost u vlastito s p a s e n j e . . .
Specifino reformistika religioznost odbacivala je od po
etka kako Pascalovo kvijetistiko bekstvo od sveta tako i luterovsku pobonost koja je bila mistiki orijentisana. Zbog
apsolutne transcendentnosti Boga prema svemu to je stvo
reno, bilo je iskljueno stvarno ulaenje boanskog bia u
ljudsku duu: finitum non est capax infiniti. Svesna zajed
nica izmeu Boga i onih kojima se on smilovao mogla je na
stati samo tako to je Bog delovao u njima i to su oni postali
svesni toga. Drugim reima, ova zajednica je mogla nastati
tako to je njihovo delovanje poteklo iz vere koju je uslovila
Boja milost i to se svojstvom onog delanja ova vera oprav
dala kao Bogom uslovljena. U tome se izraava duboka raz
lika u pogledu najvanijih sredstava spasenja koja je od zna
enja za klasifikaciju svake praktine religioznosti: religiozni
virtuoz moe biti siguran u svoje spasenje ili tako to sebe
osea kao posudu ili kao oruje boanske moi. U prvom slu
aju, njegov religiozni ivot naginje kulturi mistikog oseanja, a u poslednjem asketskom delanju. Prvom tipu je bio
blii Luther, dok je kalvinizam pripadao ovom poslednjem.
I kalvinist je hteo da stekne veno blaenstvo sola fide. Ali
poto su ve po Calvinovom shvatanju sva oseanja i raspo
loenja varljiva, ak i kad izgledaju vrlo uzviena, to se vera
mora potvrditi svojim objektivnim dejstvima: da bi mogla da
poslui kao sigurna podloga za spasenje, vera mora biti fides
efficax...
293

ASKEZA I KAPITALISTIKI DUH

Svom svojom teinom, ovozemaljska protestantska askeza
je dejstvovala protiv prirodnog uivanja u svojini; ona je og
raniavala potronju, naroito potronju luksuzne robe. Ali u
psiholokom pogledu ona je oslobodila sticanje materijalnih
dobara od smetnji tradicionalistike etike, razbila je okove
tenje za profitom time to je ovu tenju ne samo ozakonila,
ve to je u njoj videla neto to je Bogu ugodno. U spisima
puritanaca, kao i u spisima Barclaya, velikog apologeta kvekerstva, izriito je posvedoena borba protiv telesnog uiva
nja i udnje za spoljanjim dobrima, ali ne i borba protiv
racionalnog sticanja imovine, ve samo protiv njene iracio
nalne upotrebe. Za razliku od racionalne i utilitarne upotrebe
svojine, koju Bog eli, i koja slui ivotnim ciljevima poje
dinca i celine, iracionalna upotreba se pre svega sastoji u
uvaavanju prividnih oblika raskoi, dakle u neemu to je
za svaku osudu, a to je bilo tako blisko feudalnom oseanju.
Protestantska askeza nije zahtevala od imunih da ugue
strasti muenjem tela, ve samo da upotrebljavaju svoju imo
vinu u nune i praktino korisne svrhe. Pojam comfort obu
hvatio je na karakteristian nain krug etiki doputenih
ciljeva upotrebe, i nije nimalo sluajno to se stil u voenju
ivota koji se vezuje za onaj pojam najranije i najjasnije raz
vio kod kvekera, koji su bili najdosledniji zastupnici itavog
ovog pogleda na ivot. Lanom sjaju i prividu viteke raskoi,
koji poiva na nesolidnoj osnovi i koji izvetaenu eleganciju
pretpostavlja umerenoj jednostavnosti, kvekeri su suprotsta
vili istu i urednu udobnost graanskog doma kao svoj ideal.
U oblasti stvaranja privatnog privrednog bogatstva askeza
se borila protiv nepravde i isto nagonske gramzljivosti. Te
nju ka bogatstvu kao krajnjem cilju ona je igosala kao
mamonizam. Jer svojina kao takva bila je shvaena kao isku
enje. Ali u tome je askeza bila sila koja stalno eli dobro,
a stalno stvara zlo to jest zlo u njenom smislu: svojinu i
iskuenje u vezi s njom. Jer zajedno sa Starim zavetom i po
analogiji s etikom ocenom dobrih dela, ona je u tenji ka
bogatstvu kao cilju videla vrhunac onoga to je za osudu, a u
bogatstvu koje dolazi kao plod profesionalne delatnosti Boji
blagoslov. I to je jo vanije, religiozna ocena neumornog,
postojanog i sistematskog svetovnog rada po pozivu kao naj294

vieg asketskog sredstva i u isti mah kao najsigurnije i naj

vidljivije potvrde preporoenog oveka i istinitosti njegove
vere, morala je biti najjaa moguna poluga irenja onog
shvatanja ivota koje smo obeleili kao duh kapitalizma. I
ako jo i ono ograniavanje potronje udruimo s ovim razobruavanjem tenje za sticanjem zarade, onda je spoljanji
ishod lako pojmljiv: stvaranje kapitala pomou asketske pri
nude na tednju.
Prepreke koje su stajale na putu potronoj upotrebi ste
ene imovine morale su dobro doi njenoj proizvodnoj upo
trebi u obliku uloenog kapitala. Koliko je ovaj uticaj bio
jak, teko je egzaktno utvrditi. U Novoj Engleskoj je ova veza
tako upadljiva, da nije izmakla iz vida ni jednom tako izvr
snom istoriaru kakav je Doyle. Ali i u Holandiji, u kojoj je
strogi kalvinizam stvarno vladao samo 7 godina, dolo je do
ekscesivne pomame za nagomilavanjem kapitala, naroito u
krugovima onih vernika koji su posedovali ogromna bogat
stva a vodili jednostavan ivot. Isto tako, jasno je da je tenja
za oplemenjivanjem graanskog imetka, koja je postojala
svugde i u sva vremena, a koja i danas dejstvuje u Nemakoj,
morala biti znatno sputana antipatijom puritanaca prema feu
dalnim oblicima ivota. Nadmo Holandije nad Engleskom u
pogledu kapitala objanjavali su engleski merkantilisti 17. veka time to su Englezi, u nadi da e se oplemeniti prelaskom
na feudalne ivotne navike, redovno ulagali steeni imetak u
zemlju i na taj nain uskraivali njegovu kapitalistiku upotre
bu. Uvaavanje poljoprivrede kao vane grane privreivanja
koja osobito koristi pobonosti, koje nije nedostajalo ni kod
puritanaca, odnosilo se na nadniara i farmera, ne na zemljoposednika, a u 18. veku na racionalnog poljoprivrednika,
ne na junkera. Kroz englesko drutvo od 17. veka provlai se
razdor izmeu velikih i uglednih zemljoposednika, koji su bili
nosioci srene stare Engleske, i puritanskih krugova ija
je drutvena mo bila vrlo kolebljiva. U slici engleskog na
rodnog karaktera i danas stoje jedna pored druge obe ove
crte nepomuena naivna ivotna radost i samosavlaivanje
koje je strogo regulisano konvencionalnim etikim normama.
Isto tako, kroz najstariju istoriju severnoamerike koloniza
cije provlai se otra suprotnost izmeu pustolova koji su
295

osnivali plantae s najmljenom radnom snagom i hteli da

ive na vlastelinski nain i specifino graanskog shvatanja
puritanaca.
Pod svim okolnostima i to je mnogo vanije od gole po
moi u stvaranju kapitala puritansko shvatanje ivota je
potpomoglo razvijanje graanskog, to jest u ekonomskom po
gledu racionalnog naina voenja ivota: ono je bilo njegov
najvaniji i, tavie, njegov jedini dosledan nosilac. Ovo shva
tanje je stajalo nad kolevkom modernog poslovnog oveka.
Istina, puritanski ivotni ideali nisu izdrali teko iskuenje
bogatstva. Najiskrenije privrenike puritanskog duha esto
nalazimo u redovima slojeva koji su u usponu (malograani,
farmeri i beati possidentes), spremni da se odreknu starih
ideala. Slino i kod kvekera. Bila je to ista sudbina kojoj je
podlegla i prethodnica ovozemaljske askeze, manastirska as
keza srednjeg veka: kad je racionalno voenje privrede uzelo
maha na mestu gde je ivot strogo regulisan i potronja spu
tana, onda se moralo pribei neposrednom oplemenjivanju
steenog imetka kao u doba pre verskog raskola ili se
morala razbiti manastirska stega i otpoeti s mnogobrojnim
reformacijama. itava istorija pravilnika pojedinih kaluer
skih redova je u izvesnom smislu stalna borba s problemom
svetovnih posledica svojine. U ogromnoj meri, to isto vai i za
ovozemaljsku askezu puritanizma. Snano oivljavanje metodizma, koje prethodi procvatu engleske industrije krajem 18.
veka, moe se s pravom uporediti s jednom takvom reformacijom manastira. Ovde moemo navesti jedan odlomak iji je
autor John Wesley, a koji je sasvim podesan da poslui kao
moto za sve to je napred reeno. Jer on pokazuje da su voi
asketskih pravaca bili potpuno svesni prividno tako para
doksalnih veza koje su ovde izloene, i ak u istom smislu.
Wesley pie:
Bojim se toga: gde god se bogatstvo povealo, u istoj me
ri je opala unutranja sadrina religije. Stoga ne vidim kako
bi, po prirodi stvari, ma kakvo ponovno buenje prave reli
gioznosti moglo da potraje due vremena. Jer religija nuno
stvara vrednou (industry) i tedljivost (frugality), a to dvoje
dovodi do bogatstva. Ali kad bogatstvo raste, onda rastu gordost i ljubav prema svetu, u svim njihovim oblicima. Prema
tome, kako bi metodizam, to jest jedna religija srca, mogao da
se odri u dananjem stanju, kad cveta kao ozelenelo drvo?
296

Metodisti su svuda vredni i tedljivi, pa se i njihova svojina

poveava. Stoga kod njih u odgovarajuem stepenu rastu gordost, oholost, strast, telesni i drugi zemaljski prohtevi. Na taj
nain ostaje, dodue, oblik religije, ali postepeno iezava duh.
Zar nema nikakvog sredstva da se sprei ovo neprekidno pro
padanje iste religije? Mi ne smemo spreiti ljude da budu
vredni i tedljivi. Mi moramo opomenuti sve hriane da tre
ba da zarade sve to mogu i da treba da utede sve to mogu,
jednom reju da treba da postanu bogati. (Za ovim sleduje
opomena da oni koji zarade sve to mogu i utede sve to
mogu treba da daju sve to mogu, da bi stekli milost i
blago na nebu.) Kao to se vidi, to je do najsitnijih pojedi
nosti ona veza koju smo ovde osvetlili.
Ekonomski uticaj onih monih religioznih pokreta iji se
znaaj za privredni razvitak prvenstveno ogleda u njihovom
asketskom i pedagokom delovanju uzeo je maha, kako to i
Wesley kae, tek poto je vrhunac isto religioznog entuzija
zma bio prevazien, poto se gr traenja Bojeg carstva po
stepeno rastvorio u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti,
poto je religiozni koren odumro i ustupio mesto ovozemalj
skom utilitarizmu. Ili, kao to je rekao Dowden, tek poto je
u mati irokih slojeva mesto usamljenog Bunyjanskog hodo
asnika koji obuzet tenjom ka nebeskom carstvu uri kroz
vaar tatine zauzeo Robinson Crusoe, izolovani poslovan
ovek koji usput obavlja i misionarski posao. A kad je zatim
zavladao princip to make the best of both worlds, onda je
ista savest morala biti uvrtena u red sredstava koja slue
ugodnom graanskom ivotu, kako je to i Dowden primetio
i kako to lepo kae nemaka poslovica o mekanim jastuci
ma. Svojoj utilitaristikoj naslednici zavetala je ona religio
zno uskomeana epoha 17. veka pre svega istu savest pri
sticanju novca recimo spokojno: farisejski istu savest
ukoliko se samo sticanje odvijalo na zakonski dozvoljen na
in. Svaki trag onog Deo placere vix potest iezao je zauvek. Nastao je jedan specifino graanski etos poziva.
Svestan toga da je u Bojoj milosti i da ga Bog blagosilja,
graanski preduzetnik je mogao da ide za svojim interesima
i trebalo je da to ini, pod uslovom da se kree u granicama
formalne korektnosti i da ne rasipa svoje bogatstvo na neuIjudan nain. Pored toga, mo religiozne askeze stavila mu je
na raspolaganje trezvene, savesne i neobino marljive radni297

ke koji su se hvatali za rad kao bogomeljeni ivotni cilj. Uz

to ga je ona umirivala uveravanjem da je nejednaka rasnodela dobara ovog sveta sasvim posebno delo Boje promisli,
i da uvoenjem ovih razlika i davanjem posebne milosti Bog
ostvaruje svoje tajne, nama nepoznate ciljeve. Ve kod Calvina nalazimo onu esto pominjanu izreku da narod, to jest
masa radnika i zanatlija, ostaje posluna Bogu samo ako se
dri u siromatvu. Ovu izreku su Holanani (Pieter de la
Court i drugi) sekularizovali na ovaj nain: da ljudi rade sa
mo kad ih nevolja na to nagoni, a ova formulacija osnovnog
motiva kapitalistike privrede je dalje prela u teoriju o pro
duktivnosti niskih nadnica. I ovde je jednoj misli, sa odumi
ranjem njenog religioznog korena, neopaeno podmetnut utilitaristiki smisao. To je sasvim u skladu sa shemom razvitka
koju smo stalno iznova posmatrali. Srednjovekovna etika nije
samo trpela bojatvo, ve ga je ak glorifikovala u prosja
kim redovima. I svetovni prosjaci su katkad nazivani stale
om, jer su imunima pruali mogunost da milostinjom ine
dobra dela. Ovom shvatanju je bliska i anglikanska drutve
na etika Stuarta. Tek je puritanska askeza, uestvujui u do
noenju strogog engleskog zakonodavstva protiv sirotinje,
unela bitnu promenu. A ona je to mogla da uini samo zbog
toga to protestantske sekte i strogo puritanske zajednice
stvarno nisu znale za bojatvo meu svojim lanovima.
S druge strane, jedna pijetistika sekta je glorifikovala
radnika odanog pozivu koji ne tei za zaradom, ve koji ob
daren harizmom Hristovih uenika ivi po uzoru na apostole.
Slina shvatanja bila su u poetku jo radikalnije raspro
stranjena meu krstiteljima. Razume se, itava asketska lite
ratura gotovo svih veroispovesti bila je proeta shvatanjem
da je onaj koji savesno radi uz nisku nadnicu, kad mu ve
ivot nije pruio nikakvu drugu mogunost, Bogu najmiliji. U
tome protestantska askeza nije donela nita novo. Ali ona je
silno produbila ovo shvatanje i, to je za nae razmatranje o
njenom u t k a j u jedino vano, dala je snaan psiholoki podstrek time to je rad proglasila za poziv, za najbolje i u kraj
njoj liniji jedino sredstvo pomou koga pojedinac moe po
stati siguran u vlastito stanje milosti. Ali time to je i kapi
talistiko sticanje novca protumaila kao poziv, ona je oza
konila eksploataciju ove specifine spremnosti za rad.
298

Oevidno je da su produktivnost rada u kapitalistikom

smislu rei snano unapredili tenja ka Bojem carstvu, za
snovana iskljuivo na ispunjenju radne dunosti kao poziva,
i stroga askeza, koja je crkveni zapt nametnula upravo kla
sama bez imovine. Za modernog radnika je shvatanje rada
kao poziva postalo isto tako karakteristino kao i za kapita
lista odgovarajue shvatanje zarade. Ovo novo stanje stvari
je tano shvatio William Petty, jedan pronicljivi anglikanski
posmatra, kad je holandsku privrednu mo u 17. veku ob
jasnio time to su mnogobrojni holandski disidenti (kalvinisti i baptisti) bili ljudi koji su rad i marljivost smatrali svo
jom dunou prema Bogu. Onom organskom drutvenom
ureenju, to jest savezu izmeu drave i crkve sa fiskalnomonopolistikim akcentima na hriansko-drutvenoj podlo
zi, koje mu je dao anglikanizam pod Stuartima, puritanizam
je suprotstavio individualistike pobude ka racionalnom i za
konskom sticanju zarade na osnovu vlastite umenosti i ini
cijative. Ovo zbog toga to su puritanci uvek i svugde bili stra
sni protivnici ovog oblika dravno povlaenog trgovakog i
kolonijalnog kapitalizma. I dok je monopolska industrija u
Engleskoj, koja je bila dravno povlaena, ubrzo sasvim i
ezla, individualizam je bio jedan od najvanijih inilaca u
stvaranju industrije bez oslonca na vrhovnu vlast, delimino
ak i protiv nje. Puritanci su odbijali svaku saradnju s dvor
skim ljudima i projektantima velikokapitalistikog kova, po
to su ovi za njih bili pripadnici jedne u etikom pogledu
podozrive klase. Oni su se ponosili svojim naprednijim gra
anskim poslovnim moralom, zbog ega su ih oni krugovi
estoko progonili. Jo je Defoe predlagao da se borba protiv
disidenata dobije bojkotom zamene banaka i otkazivanjem
depoa. Suprotnost izmeu ova dva oblika kapitalistikog pri
vreivanja ila je umnogom naporedo s religioznim suprotno
stima. Protivnici nekonformista su se u 18. veku stalno iznova
rugali ovima kao nosiocima spirit of shopkeepers, i proga
njali ih kao kob staroengleskih ideala. U tome je razlika iz
meu puritanskog i jevrejskog privrednog etosa, a ve su i
savremenici znali da je onaj prvi a ne ovaj poslednji bio gra
anski privredni etos.
Jedan od bitnih sastavnih delova modernog kapitalistikog
duha i ne samo ovog, ve i itave moderne kulture racio
nalno voenje ivota na osnovu ideje poziva rodio se iz
299

duha hrianske askeze. To je ono to bi trebalo da proizlazi iz

prethodnih izlaganja. Neka se sad jo jednom proita Franklinova rasprava koja je pomenuta na poetku ovog lanka,
pa e se videti da su bitni elementi shvatanja koje smo onde
nazvali duhom kapitalizma upravo oni isti kojima smo uli
u trag ispitujui sadraj puritanske askeze poziva, samo bez
religioznog temelja koji je ve kod Franklina iezao.
Misao da moderan rad po pozivu nosi asketski peat nije
nova. Na vrhuncu svoje ivotne mudrosti, u Godinama luta
nja, i u drugom delu svog Fausta, koji je napisao pred kraj
ivota, Goethe nas je uio da je ograniavanje na struni rad,
uz odricanje od faustovske svestranosti ljudske prirode, u da
nanjem svetu bitan uslov svakog delanja koje je od vrednosti. Da danas delo i odricanje neizbeno uslovljavaju jedno
drugo, ovaj osnovni asketski motiv graanskog stila ivota
ako se uopte hoe da to bude stil, a ne golo postojanje
bez njega bila je Goetheova ivotna oporuka. Za njega je
ovo saznanje znailo bolan rastanak s jednim vremenom bo
gato i svestrano razvijene ljudske linosti, koje se u toku na
eg kulturnog razvitka vie ne moe ponoviti, kao ni zlatno
doba stare Atine. Puritanac je hteo da bude ovek od poziva,
mi to moramo biti. Jer otkako je askeza preneta iz kaluer
ske elije u sferu profesionalne delatnosti i otkako je poela
da potinjava sebi moral ovozemaljskog ivota, ona je doprinela stvaranju modernog privrednog poretka koji je vezan za
tehnike i ekonomske pretpostavke mehaniko-mainske pro
izvodnje. A ovaj moni mehanizam prisiljava danas, i prisiljavae moda sve dok se ne ohladi i poslednji cent fosilnog go
riva, na odreen stil ivota sve one koji su se u njemu rodili,
bez obzira da li neposredno uestvuju u privrednoj delatnosti
ili ne. Po Baxterovom miljenju, briga za spoljanjim dobri
ma trebalo bi da bude na leima njegovih svetaca samo kao
lak ogrta koji se u svako doba moe odbaciti. Ali sudbina
je htela da ogrta postane ljutura tvrda kao elik. Time to
je askeza nastojala da preuredi svet i da dejstvuje u njemu,
spoljanja dobra ovog sveta stekla su sve veu i najzad neizbenu mo nad ovekom kao nikad ranije u istoriji. Danas
je njen duh nestao iz ove ljuture da li zauvek, ko zna? U
svakom sluaju, pobednikom kapitalizmu, otkako poiva na
mehanikim temeljima, ovaj oslonac vie nije potreban. I
optimistiko raspoloenje prosveenosti, koja je radosna na-

300

slednica askeze, izgleda da najzad bledi, a misao o dunosti

prema pozivu krui u naem ivotu kao privienje nekada
njih religioznih sadraja. Onde gde se ispunjenje dunosti ne
moe neposredno dovesti u vezu s najviim duhovnim kultur
nim vrednostima, ili obrnuto, gde pojedinac ne osea da je
ispunjenje dunosti ekonomska prinuda, danas vie nije po
trebno tumaenje ove misli. U Sjedinjenim Dravama Ame
rike, gde se najvie rasplamsala, tenja za sticanjem zarade
je liena svog religiozno-etikog znaenja i najee se udru
uje s isto agonalnim strastima, tako da dobija upravo ka
rakter sporta. Jo niko ne zna ko e ubudue stanovati u onoj
ljuturi i da li e se na kraju ovog udovinog razvitka poja
viti sasvim novi proroci ili snaan preporod starih shvatanja
i ideala. Ili e na kraju, ako nijedno od toga dvoga, doi do
jednog stanja mehanizovane okamenjenosti koje na grevit
nain samo sebi pridaje najveu vanost. U tom sluaju bi za
poslednje ljude ovog kulturnog razvitka lako mogla postati
istinom ona re: Strunjaci bez duha, sladokusci bez srca:
ova nitarija uobraava da se uspela na jedan stupanj ljudske
istorije koji ranije nikad nije bio dostignut.
Ali time dospevamo u oblast vrednosnih sudova i milje
nja zasnovanih na veri kojima ovo isto istorijsko izlaganje
ne treba da bude optereeno. Jer na zadatak je bio u tome
da u najkraim crtama pokaemo kakav znaaj ima asketski
racionalizam za sadraj drutveno-politike etike i, prema to
me, za oblik organizacije i nain funkcionisanja drutvenih
zajednica od religioznog skupa do drave. Posle toga, trebalo
bi ispitati odnos asketskog racionalizma prema humanisti
kom racionalizmu i njegovim ivotnim idealima i kulturnim
uticajima, a zatim prema razvitku filozofskog i naunog em
pirizma, prema tehnikom razvitku i prema duhovnim kul
turnim dobrima. I najzad, trebalo bi pratiti njegovo istorijsko
nastajanje od srednjovekovnih zaetaka ovozemaljske askeze
sve do njegovog rastvaranja u istom utilitarizmu i kroz po
jedine oblasti u kojima se proirila asketska religioznost. Tek
na osnovu toga bilo bi moguno utvrditi meru kulturnog zna
aja asketskog protestantizma u poreenju prema drugim
plastinim elementima moderne kulture. Ovde smo samo po
kuali da u jednoj vanoj taki svedemo na njegove motive
uticaj i oblik uticaja asketskog protestantizma. Dalje bi tre
balo obelodaniti i nain na koji je protestantska askeza u
301

svom postojanju i svojoj osobenosti uslovljena ukupnou

drutvenih i kulturnih inilaca, naroito ekonomskim inio
cima. Jer mada moderan ovek i pored najbolje volje nije u
stanju da sebi predstavi od kolikog su znaaja bili religiozni
sadraji svesti za nain ivota, kulturu i karakter naroda, ipak
ne moe biti naa namera da namesto jednog jednostranog
materijalistikog tumaenja postavimo jedno isto tako jedno
strano spiritualistiko uzrono tumaenje kulture i istorije.
Oba su podjednako moguna, ali i jedno i drugo podjednako
malo slue istorijskoj istini, ako polau pravo da budu zavr
etak istraivanja, a ne njegova priprema.

V. KLASE, STALEI I STRANKE

EKONOMSKA MOC I DRUTVENI POREDAK

Svaki pravni poredak neposredno utie na raspodelu moi
u okviru jedne zajednice, i to kako ekonomske tako i svih
drugih oblika moi. Ovo vai za svaki pravni poredak, a ne
samo za onaj koji titi drava. Uopte uzev, pod izrazom
mo ovde podrazumevamo verovatnou da jedan ovek ili
grupa ljudi sprovedu svoju volju u nekom drutvenom odno
su ak i nasuprot otporu drugih uesnika. Razume se, eko
nomska mo nije isto to i mo uopte. tavie, ekonomska
mo moe nastati kao posledica moi koja se osniva na nekim
drugim razlozima, ovek ne tei moi samo radi ekonomskih
ciljeva, to jest da bi se obogatio. Svaka mo, pa prema tome
i ekonomska, moe se ceniti i radi nje same, i esto je tenja
ka moi uslovljena drutvenim ugledom koji njeno posedovanje daje. Ali svaka mo ne daje drutveni ugled. Tipian ame
riki boss, kao i tipian veliki pekulant, svesno se odriu
drutvenog ugleda. Uopte uzev, isto ekonomska mo, a na
roito gola mo novca, nipoto ne predstavljaju priznati osnov
drutvenog ugleda. S druge strane, mo nije jedini osnov
drutvenog ugleda. Naprotiv, drutveni ugled (ili presti)
moe biti osnov moi, kako politike tako i ekonomske, kao
to je esto i bio. Pravni poredak moe da jami i mo i ugled,
ali pod normalnim okolnostima to nije njihov osnovni izvor.
Pre bi se moglo rei da je pravni poredak dopunski inilac
koji poveava verovatnou posedovanja moi i ugleda, ali ih
ne moe uvek obezbediti.
Nain raspodele drutvenog ugleda u jednoj zajednici iz
meu tipinih grupa koje uestvuju u ovoj raspodeli moemo

302

303

nazvati drutvenim poretkom. Prema pravnom poretku, dru

tveni poredak se odnosi slino kao i ekonomski poredak. Ali
drutveni i ekonomski poredak nisu istovetni, jer ovaj poslednji obuhvata samo nain raspodele i upotrebe ekonomskih
dobara i usluga. Naravno, ekonomski poredak u visokom stepenu utie na drutveni poredak, kao to i ovaj povratno uti
e na njega.
Klase, stalei i stranke jesu pojave raspodele moi u okvi
ru jedne zajednice.

USLOVLJENOST KLASNOG POLOAJA POLOAJEM NA

TRITU
U smislu koji je ovde utvren, klase nisu zajednice, mada
predstavljaju moguan i est osnov zajednikog delanja. O
klasi moemo govoriti onda kad postoji jedan specifian uz
roni inilac koji odreuje ivotne izglede izvesnog broja lju
di, ali samo ukoliko ovaj inilac predstavlja ekonomske inte
rese u svojini nad dobrima i pogodnostima za sticanje priho
da pod uslovima robnog trita (klasni poloaj).
Da nain raspodele materijalnih dobara izmeu ljudi koji
dolaze na trite u cilju razmene stvara specifine ivotne iz
glede to je jedna od najosnovnijih ekonomskih injenica.
U skladu sa zakonom granine korisnosti, postojei nain ras
podele iskljuuje iz utakmice za najvie cenjenim dobrima
one koji nemaju nita u korist onih koji imaju i monopolise
sticanje ovih dobara za njih. Pod istim ostalim uslovima, po
stojei nain raspodele monopolise pogodnosti za sticanje za
rade za one koji, budui da imaju izvesna dobra, nisu neodlono upueni na razmenu, a isto tako poveava, bar uopte,
njihovu mo u utakmici cena. Jer oni koji nemaju nita mogu
da ponude samo svoje usluge (bilo u prirodnom obliku, bilo
u obliku proizvoda svoga rada) i njih moraju ustupiti po sva
ku cenu da bi uopte mogli da odre goli ivot. Postojei na
in raspodele monopolise za one koji imaju materijalna dobra
mogunost prenoenja tih dobara iz sfere bogatstva u sferu
kapitala, i na taj nain obezbeuje neposredno ili posredno
uee u dobiti koja proizlazi iz funkcije organizovanja i upra
vljanja privrednim poslovima. Sve ovo samo ukoliko vae
uslovi istog trita. Prema tome, svojina i nemanje svojine

304

jesu osnovne kategorije svih klasnih poloaja, bez obzira da

li dejstvuju u utakmici cena ili u konkurentskoj borbi.
Ali u okviru ovih osnovnih kategorija klasni poloaji se
dalje dele prema vrsti svojine koja se moe upotrebiti za sti
canje zarade, s jedne strane, i prema vrsti usluga koje se na
tritu mogu pruiti, s druge strane. Posedovanje kua za
stanovanje, posedovanje radionica, stovarita, prodavnica ili
obradivog zemljita, bilo da su u pitanju velike ili male par
cele (kvantitativna razlika s mogunim kvalitativnim posledicama), posedovanje rudnika, stoke, ljudi (robova), raspo
laganje pokretnim sredstvima za proizvodnju ili bilo kakvim
drugim sredstvima za sticanje zarade, raspolaganje novcem
ili predmetima koji se lako mogu zameniti za novac, raspo
laganje proizvodima sopstvenog ili tueg rada, bez obzira
koliko su ti proizvodi podesni za neposrednu upotrebu u ci
lju uivanja, raspolaganje razliitim vrstama monopola koji
se mogu prenositi to su najvanije razlike koje odreuju
klasne poloaje onih koji imaju. U isti mah, ove razlike odre
uju i znaenje koje vlasnici mogu dati i daju nainu upo
trebe svoje imovine, pogotovo imovine ija se vrednost izra
ava pomou novca. Shodno tome, oni koji imaju mogu pri
padati klasi rentijera ili klasi preduzetnika.
Isto tako, oni koji nemaju nikakve svojine ve rade za ra
un drugih diferenciraju se prema vrsti posla koji obavljaju
i prema tome da li su stalno zaposleni na istom mestu ili ra
de povremeno. Ali za pojam klase je uvek zajedniko ovo: da
je vrsta izgleda na tritu ona instancija koja predstavlja za
jedniki uslov sudbine pojedinaca. U ovom smislu, klasni po
loaj je u krajnjoj liniji poloaj na tritu. Uticaj gole svojine
kao takve, koja meu odgajivaima stoke daje punu vlast vla
sniku stoke nad onima koji nemaju kao nad robovima ili slu
gama, predstavlja samo predstupanj stvarnog obrazovanja
klasa. Ali u pozajmici stoke i otrini dunikog prava koje va
i u takvim zajednicama pojavljuje se prvi put gola svojina
kao inilac koji odluuje o sudbini pojedinca. To je neto sa
svim suprotno onome to nalazimo u zemljoradnikim zajed
nicama koje poivaju na radu. Odnos izmeu poverioca i du
nika je postao osnov klasnog poloaja tek u onim varoima u
kojima je plutokratija uspostavila jedno jo uvek primitivno
kreditno trite sa stopama interesa koje rastu shodno teini
poloaja i s faktikim monopolizovanjem pozajmice. Time po20 Sociologija Maksa Vebera

305

inju klasne borbe. Nasuprot tome, oni ljudi na iju sudbinu

ne utie ansa da za sebe upotrebe dobra i usluge na tritu,
to je, na primer, sluaj s robovima, nisu klasa u tehnikom
smislu reci, ve samo staleka grupa.
ZAJEDNIKO DELANJE KOJE PROISTICE IZ KLASNIH
INTERESA
U skladu s naom terminologijom, glavni inilac koji do
vodi do stvaranja klasa jesu ekonomski interesi, i to oni koji
su vezani za postojanje trita. Pa ipak, pojam klasnog inte
resa je viesmislen. Cak i kao iskustveni pojam, on je neod
reen, im se pod njim podrazumeva neto drugo nego stvar
ni pravac interesa koji s izvesnom verovatnoom proistie
iz klasnog poloaja i koji je u proeku isti za one koji se na
laze u istom poloaju. Ali pri istom klasnom poloaju i istim
ostalim okolnostima, pravac u kome e, na primer, jedan od
reeni radnik verovatno teiti da zadovolji svoje interese
moe biti vrlo razliit, to zavisi od toga da li je on prema
svojim uroenim sposobnostima visoko, proseno ili ravo
kvalifikovan za odreeni posao. Isto tako, pravac interesa se
moe menjati u skladu s tim da li manji ili vei deo onih
koji se nalaze u istom klasnom poloaju uestvuje u nekom
zajednikom delanju ili stvara neko drutvo (na primer, sin
dikat) od koga pojedinac moe ili ne moe da oekuje odre
ene rezultate. U svakom sluaju, stvaranje jednog drutva
ili preduzimanje nekog zajednikog delanja na osnovu zajed
nikog klasnog poloaja nipoto nije opta pojava, tavie,
uticaj klasnog poloaja moe se ograniiti na stvaranje jed
nog bitno slinog naina reagovanja, to jest masovnog dela
nja u smislu nae terminologije. Ali ak ni to ne mora biti
njegova posledica. esto nastaje samo amorfno zajedniko
delanje. Primer za to je poznato gunanje radnika u etici
starog Istoka, to jest moralna osuda ponaanja gospodara,
to je u svom praktinom znaenju verovatno istovetno s jed
nom sve vie rasprostranjenom tipinom pojavom najnovijeg
industrijskog razvitka, sa usporavanjem ili smiljenim ogra
niavanjem radnog uinka na osnovu preutnog sporazuma.
U kojoj meri iz masovnog delanja pripadnika jedne klase
nastaje zajedniko delanje i eventualno uspostavljanje dru-

306

tava, zavisi od optih kulturnih uslova, naroito onih intelek

tualne vrste. Ali to zavisi i od stepena nastalih suprotnosti,
naroito od providnosti veze izmeu uzroka i posledica klas
nog poloaja. Jer ma koliko bili razliiti ivotni izgledi, isku
stvo pokazuje da odatle nipoto ne proizlazi klasno delanje,
to jest zajedniko delanje pripadnika jedne klase. Treba pra
viti jasnu razliku izmeu uslovljenosti klasnim poloajem i
dejstva klasnog poloaja. Jer samo u tom sluaju razlike u
ivotnim izgledima mogu se shvatiti ne kao neto to je pros
to dato i to treba prihvatiti, ve kao neto to proizlazi: 1) iz
date raspodele svojine, ili 2) iz strukture konkretnog eko
nomskog poretka. I samo u tom sluaju pojedinci mogu reagovati protiv postojeih razlika ne samo povremenim iracio
nalnim protestima, ve i u obliku racionalnih drutava. Bilo
je klasnih poloaja prve vrste, i to u specifino golom i pro
vidnom obliku, u gradskim centrima antike i srednjeg veka,
naroito onda kad je taktikim monopolizovanjem trgovine
industrijskim proizvodima i namirnicama bila nagomilana
velika mo, ali pod izvesnim okolnostima i u seoskoj privredi
najrazliitijih perioda, kad se zemlja sve vie koristila u cilju
profita. Najvaniji istorijski primer druge vrste je klasni po
loaj modernog proletarijata.
VRSTE KLASNIH BORBI
Prema tome, svaka klasa moe postati nosilac bilo kog od
bezbrojnih, mogunih oblika klasnog delanja. Ali to nije neizbeno. U svakom sluaju, klasa nije zajednica, i ako bismo
hteli da je pojmovno izjednaimo sa zajednicom, to bi dovelo
do izopaenosti. To to ljudi koji se nalaze u istom klasnom
poloaju po pravilu reaguju masovnim delanjem na tako
osetljive situacije kakve su ekonomske u pravcu koji je najadekvatniji prosenom interesu svih jedna injenica koja
je za razumevanje istorijskih dogaaja isto toliko vana koli
ko i u osnovi jednostavna ne sme na kraju da dovede do
one vrste pseudonaunog operisanja s pojmom klase i klas
nog interesa koje je danas uobiajenp i koje je nalo klasian
izraz u tvrdnji jednog darovitog pisca: da se pojedinac dodu
e moe prevariti u oceni svog interesa, ali da je klasa nepogrena u tome.

20*

307

Ali mada same po sebi klase nisu zajednice, ipak klasni

poloaji nastaju samo na terenu zajednikog delanja. Meu
tim, zajedniko delanje koje proizvodi klasne poloaje u su
tini nije delanje pripadnika iste klase, ve delanje izmeu pri
padnika razliitih klasa. Na primer, zajedniko delanje koje
neposredno odreuje klasni poloaj radnika i kapitalista je
ste: trite radne snage, robno trite i kapitalistikp preduzee. Sa svoje strane, postojanje kapitalistikog preduzea
pretpostavlja postojanje jednog specifinog zajednikog dela
nja koje je tako podeeno da titi svojinu nad dobrima kao
takvu, naroito naelno slobodnu mo raspolaganja sredstva
ma proizvodnje, dakle postojanje jednog specifinog pravnog
poretka. Svaka vrsta klasnog poloaja a pre svega onog koji
se osniva na moi svojine kao takve, dolazi do najistijeg iz
raaja onda kad su svi ostali inioci koji utiu na uzajamne
odnose po mogustvu iskljueni, tako da mo svojine na tri
tu dobije najveu mogunu vanost.
Dosledno sprovoenje golog principa trita ometaju sta
lei, koji nas ovde pre svega interesiraju sa tog stanovita.
Pre nego to preemo da ih ukratko razmotrimo, napomeni
mo jo da se uopteno ne moe rei mnogo ta o specifinoj
vrsti antagonizma izmeu klasa (u ovde utvrenom smislu).
Veliko pomeranje koje se zbilo od prolosti do danas moe
se na ovaj nain saeto izraziti: da se borba koja je uslovljena klasnim poloajem sve vie pomerala od potroakog kre
dita najpre ka konkurentskoj borbi na robnom tritu, a za
tim ka borbi cena na tritu radne snage. Klasne borbe u an
tikom svetu ako su to stvarno bile klasne borbe, a ne staleke borbe bile su najpre borbe seljaka i zanatlija kojima
je pretilo duniko ropstvo protiv varokih poverilaca. Jer
duniko ropstvo bilo je normalna posledica razlike u bogat
stvu, kako meu odgajivaima stoke, tako i u trgovakim va
roima, naroito morskim pristanitima. Duniki odnos je
podsticao klasno delanje sve do Katilininog doba. Pored toga,
sa sve boljim snabdevanjem varoi itom spolja, nastale su
borbe oko sredstava za ishranu. Te borbe su se pre svega vo
dile oko snabdevanja hlebom i oko cena hlebu, a trajale su
tokom antikog doba i kroz itav srednji vek: oni koji su bili
bez svojine udruivali su se protiv onih koji su stvarno ili tobo bili za poskupljenje hleba, ali se borba zatim proirivala
na borbu oko svih stvari koje su vane za voenje ivota i za

308

zanatsku proizvodnju. U antici i u srednjem veku postoje

samo izvesni zameci borbe oko nadnica. Ove borbe su se pos
tepeno sve vie poele rasprostirati tek u Novo doba. U rani
jim istorijskim periodima, borbe oko nadnica su znatno zaostajale ne samo iza robovskih ustanaka nego i iza borbi na
robnom tritu.
U antiko doba i u srednjem veku oni koji su bili bez
svojine bunili su se protiv monopola, protiv prava pree ku
povine, protiv prodaje na veliko, protiv povlaenja robe sa
trita da bi se poveala cena. Danas je, meutim, osnovna
stvar odreivanje cene radne snage. Prelaz predstavljaju one
borbe oko pristupa tritu i oko odreivanja cene proizvoda
koje su se vodile izmeu snabdevaa i zanatlija domae radi
nosti na prelasku u Novo doba. Ovde je vredno spomenuti i
jednu opiu pojavu, to jest da su klasne suprotnosti koje su
uslovljene poloajem na tritu najee izmeu onih koji
stvarno i neposredno uestvuju u borbi cena kao protivnici.
Bes radnika ne pogaa toliko rentijera, akcionara ili bankara,
ve gotovo iskljuivo fabrikanta ili direktora preduzea koji
se pojavljuje kao neposredan protivnik u borbi cena. Ovo
uprkos tome to u kase onih prvih pritie mnogo vie neza
sluene dobiti nego u kase ovih poslednjih. Ovo prosto inje
nino stanje je esto bilo od presudnog znaaja za ulogu klas
nog poloaja u stvaranju politikih stranaka. Ono je, na pri
mer, omoguilo najrazliitije varijante patrijarhalnog socija
lizma, a isto tako i nekad este pokuaje saveza ugroenih
stalekih slojeva s proletarijatom protiv buroazije.
STALEKI UGLED
Nasuprot klasama, stalei su redovno zajednice, mada es
to amorfne vrste. Nasuprot klasnom poloaju, koji je isto
ekonomski uslovljen, izrazom staleki poloaj obeleiemo
svaku tipinu komponentu ivotne sudbine ljudi koja je uslovljena specifinom, bilo pozitivnom ili negativnom, drutve
nom ocenom ugleda koji se vezuje za bilo kakvo zajedniko
svojstvo mnogih pojedinaca. Ugled se moe pripisati i jednom
klasnom poloaju, jer su klasne razlike na najraznovrsnije
naine povezane sa stalekim razlikama. Kao to je ve poz
nato, sama svojina ne dovodi uvek do priznanja stalekog
309

ugleda, ali ipak po pravilu s protekom vremena. U sistemu

privrede organizovanog susedstva koji je postojao u celom
svetu, najbogatiji ovek je bio i poglavica, to je ista oznaka
ugleda. U takozvanoj istoj modernoj demokratiji, u kojoj
pojedinci ne uivaju nikakve izriito priznate staleke privi
legije, dogaa se da okretne igre igraju izmeu sebe samo pri
padnici priblino istih poreskih grupa (to je, kako se pria,
sluaj u izvesnim manjim vajcarskim varoima). Ali staleki
ugled se ne mora nuno vezivati za klasni poloaj, tavie, on
po pravilu stoji u otroj suprotnosti prema pretenzijama gole
svojine.
Istoj stalekoj grupi mogu pripadati i onaj koji ima svo
jinu i onaj koji je nema. Cesto je to skopano s vidljivim pcsledicama: toliko moe biti opasna ova jednakost drutvene
ocene na due vreme. Staleka jednakost amerikih gentlemena ogleda se, na primer, u tome to van isto strune pod
reenosti na poslu i najbogatiji ef tretira svog slubenika
kao sebi ravnog kad uvee igra s njim bilijar ili karte u klubu.
Jer onde gde jo vlada stara tradicija, bilo bi svima mrsko
kad bi ef hteo da udostoji svog slubenika blagonaklonou
koja jasno istie na videlo razliku u poloaju. A to je upravo
neto ega se nemaki ef nipoto ne bi mogao odrei. U
tome je i najvaniji razlog to nemaki nain ophoenja u
Americi nikad nije bio u stanju da stekne privlanu snagu
koju imaju ameriki klubovi.
GARANTIJE STALEKE SLOJEVITOSTI
Po svom sadraju, staleki ugled se obino izraava u tome
to se od svakog koji hoe da pripada krugu pre svega oekuje
odreen stil u voenju ivota. U vezi s tim stoje ogranienja
drutvenog saobraaja na staleki krug, naroito u pogledu
sklapanja branih veza, to moe da dovede do potpune endogamne zatvorenosti. Razume se, ova ogranienja se ne od
nose na saobraaj koji slui ekonomskim ili poslovnim cilje
vima. Cim nije u pitanju pojedinano i u drutvenom pogledu
irelevantno podraavanje tueg naina ivota, ve sporazumno
zajedniko delanje u odreenom pravcu, onda je u toku pro
ces koji stvara staleke razlike.
310

Na karakteristian nain stvara se danas u Sjedinjenim

Dravama Amerike, i to u okvirima tradicionalne demokratije, staleka slojevitost na osnovu konvencionalnog stila u vo
enju ivota. Tako, na primer, smatra se da samo stanovnici
odreenih ulica (the Street) pripadaju drutvu (society)
i da su podobni za uspostavljanje drutvenih veza, to jest da
se mogu posetiti i pozvati u posetu. A iznad svega, zahteva se
strogo pridravanje mode koja vlada u drutvu, i to u stepenu koji je nepoznat u Nemakoj. Ovaj zahtev se odnosi i
na mukarce, jer strogo pridravanje vladajueg naina oda
vanja pokazuje da neko polae pravo na to da bude gentle
man, to u najmanju ruku prima facie i odluuje da se drugi
ophode s njim kao s gentlemanom. A ovo priznanje je isto
tako vano za njegove izglede da se dobro zaposli i pre svega
da uspostavi drutvene i brane veze s uglednim porodicama,
kao to je u Nemakoj vano da neko bude sposoban da prui
zadovoljenje u dvoboju.
Uostalom, razliiti krugovi uzurpiraju staleki ugled: izvesne porodice koje su dugo vremena nastanjene u Americi
i koje su, prema tome, imune (na primer, F. F. V. =
first families of Virginia), stvarni ili tobonji potomci in
dijanske princeze Pocahonte, potomci onih koji su ili na
hodoae, pripadnici jedne teko dostupne religiozne sekte,
i najrazliitije vrste drutvenih grupa koje se po bilo emu
razlikuju od drugih. U ovom sluaju, u pitanju je staleka
slojevitost koja je isto konvencionalna po karakteru. Ona se
uglavnom osniva na uzurpaciji, to je po pravilu izvor gotovo
svih stalekih razlika. Ali put odavde do uspostavljanja po
zitivnih ili negativnih pravnih privilegija je lako prei, im
se ljudi stvarno priviknu na odreenu slojevitost drutvenog
poretka, tako da, usled stabilizacije ekonomske moi, i sam
poredak postaje stabilan.

ETNIKO ODVAJANJE I KASTE

Onde gde se u razvijanju staleke slojevitosti otilo do
kraja, staleka grupa se pretvara u zatvorenu kastu. A to zna
i da staleke razlike sada tite ne samo konvencija i pravo,
ve i ritual, tako da za pripadnike vie kaste svaki fiziki
dodir s lanom jedne kaste za koju se smatra da je nia
311

vai kao ritualno neist i sraman ig koji se mora religiozno

ispatati. Pojedine kaste stvaraju sasvim posebne kultove i
bogove.
Uopte uzev, staleka slojevitost dostie ovaj najvii stu
panj onde gde se smatra da su razlike koje se nalaze u nje
noj osnovi etnike prirode. Kasta je upravo normalan oblik
u kome po pravilu ive jedna pored druge zajednice koje veruju u krvno srodstvo i koje svojim lanovima zabranjuju
brane veze i drutveni saobraaj s onima spolja. To je po
java na koju nailazimo naroito kod parija-naroda, a ras
prostranjena je irom sveta. Ovi narodi predstavljaju zajedni
ce koje su stekle specifine tradicije u obavljanju izvesnih
zanimanja, naroito onih zanatske prirode, i koje neguju veru
u svoje etniko jedinstvo. Oni ive u najrazliitijim politi
kim zajednicama, bez ikakvog dodira s drugim narodima,
sem kad se to nikako ne moe izbei, i uivaju poloaj koji
je u pravnom pogledu neizvestan. Zbog toga to je njihovo
uee u ekonomskom ivotu neophodno, njih trpe, a katkad
im ak daju i izvesne povlastice. Najimpresivniji istorijski
primer ovakvog naroda jesu Jevreji.
Staleko odvajanje koje je preraslo u kastu razlikuje se
od isto etnikog odvajanja po tome to ono pretvara hori
zontalan raspored nepovezanih etnikih grupa koje postoje
jedna pored druge u vertikalan sistem drutvene hijerarhije.
Tanije reeno: ono spaja prosto drutvo etniki odvojenih
zajednica u specifino politiko zajedniko delanje. Po svo
jim posledicama, ove dve vrste odvajanja se razlikuju u sledeem: horizontalan karakter etnikog odvajanja uslovljava
uzajamno odbijanje i prezir, ali doputa svakoj zajednici da
svoj ugled smatra najviim; kastinsko odvajanje stvara dru
tvenu hijerarhiju i priznaje da povlaene kaste i stalei,
zbog toga to vre odreene funkcije u politikom drutvu
(ratnici, svetenici, zanatlije koji su u politikom pogledu
vani za voenje rata i izgradnju), imaju vie ugleda od dru
gih. Ali ak i najprezreniji parija-narod nastavlja da na neki
nain neguje ono to je za etnike i staleke zajednice pod
jednako karakteristino: veru u specifian vlastiti ugled. To
je sluaj s Jevrejima.
312

Samo kod negativno povlaenih stalea dolazi do speci

fine promene u oseanju dostojanstva. (Pod ovim poslednjim misli se na subjektivno taloenje drutvenog ugleda i
konvencionalnih zahteva koje pozitivno povlaeni stale po
stavlja svojim lanovima u pogledu naina voenja ivota.)
Kod pozitivno povlaenih stalea oseanje dostojanstva od
nosi se, naravno, na njihovo bie koje ne zna ni za ta iz
nad sebe, na njihovu lepotu i valjanost (). Nji
hovo carstvo je od ovoga sveta, i oni ive za sadanjost i
od velike prolosti. Kod negativno povlaenih slojeva osea
nje dostojanstva se, naravno, moe odnositi na neko ovoze
maljsko ili onozemaljsko stanje koje se nalazi s one strane
sadanjosti. Ili, drugim recima, ono se mora pothranjivati verom u neku misiju koju je provienje odredilo i verom da
izabrani narod uiva poseban ugled pred Bogom, tako da
e na onom svetu poslednji biti prvi ili da e na ovaj svet
doi spasilac i obelodaniti skriveni ugled odbaenog parijanaroda ili stalea. To je, u stvari, pravi izvor religioznosti
parija-stalea, a ne neki ressentiment koji je tako snano
naglasio Nietzsche u svojoj mnogo hvaljenoj konstrukciji (u
Genealogiji morala). Uzgred budi reeno, ovaj ressentiment
ima ogranien domaaj i uopte se ne moe primeniti na bu
dizam koji je jedan od glavnih Nietzscheovih primera.
Uostalom, etniko poreklo stalekih grupa nipoto nije
normalna pojava. Naprotiv. I poto se subjektivno oseanje
pripadnitva jednoj etnikoj zajednici ne osniva ni na kakvim
objektivnim rasnim razlikama, to se s pravom moe rei da
je rasno zasnivanje staleke slojevitosti pitanje koje treba
reavati od sluaja do sluaja. Stale je esto sredstvo za
stvaranje istog i dobro odgojenog antropolokog tipa. Jer
stale snano utie na stvaranje ekstremnih tipova i osniva
se na selekciji pojedinaca koji imaju odreene line osobine
(stale ratnika, na primer, bira one koji su u fizikom i psi
hikom pogledu podesni za ratovanje). Ali selekcija nije ni
jedini ni najvaniji nain stvaranja stalea. U najmanju ruku
je oduvek isto toliko vana i politika pripadnost. Isto se
moe rei za klasni poloaj koji je danas ak daleko najva
niji. Jer na mogunost da se vodi staleki nain ivota, oi
gledno, utiu i ekonomski inioci.

313

STALESKE POVLASTICE
Praktino gledano, staleka slojevitost ide zajedno s rao
nopolizovanjem idealnih i materijalnih dobara ili pogodnosti,
i to na nain koji nam je ve poznat kao tipian. Pored spe
cifinog stalekog ugleda, koji se uvek osniva na odstojanju
i iskljuivosti, i izvesnih poasnih prava, kao to su pravo na
odreenu nonju, pravo na odreenu hranu koja je zabra
njena drugima, pravo na noenje oruja, to je s obzirom na
posledicc osetna prednost, pravo na neprofesionalno, dakle
diletantsku bavljenje odreenim umetnostima (na primer
sviranje na odreenim instrumentima), ovde nailazimo i na
niz najraznovrsnijih materijalnih monopola. Ovi materijalni
monopoli su najjai oslonac staleke iskljuivosti; oni su retko kad dovoljni sami po sebi, ali gotovo uvek dejstvuju bar
delimino. Da bi se obezbedio staleki brak, pored monopola
na ruku erki iz odreenih porodica, postoji i monopol na
potencijalne mladoenje koji pripadaju odgovarajuoj stalekoj grupi radi zbrinjavanja tih istih erki. t o se jedan sta
le vie zatvara u sebe, konvencionalne povlastice na odree
na zanimanja koje uivaju njegovi lanovi prerastaju u pra
vi monopol na odreene slube.
Predmet stalekog monopolizovanja jesu odreena dobra,
u koja na tipian nain svuda spadaju odreena viteka do
bra, a isto tako esto i svojina nad robovima ili slugama,
i najzad odreene privredne grane. Nain monopolizovanja
ovih dobara moe biti pozitivan, kad samo odreeni stale
srne da ih ima i da ih stie, ili negativan, kad odreeni stale
ne srne da ih ima ni da ih stie da bi odrao svoj specifian
stil ivota. Jer poto je za staleki ugled stil ivota od pre
sudnog znaaja, stalei su specifian nosilac svih konvencija:
svako stilizovanje ivota, bez obzira kako se ispoljava, ima
staleko poreklo ili ga bar stalei konzerviraju. Ali iako se
principi staleke konvencije znatno razlikuju, oni imaju izvesne tipine crte, naroito kod najpovlaenijih slojeva.
Uopte uzev, staleki povlaene grupe su staleki diskvalifikovane za obian fiziki rad, to sad poinje da se uvodi u
Americi, upravo nasuprot staroj tradiciji. Svaka racionalna
delatnost u cilju sticanja zarade, naroito organizovanje pro
izvodnje, vrlo esto vai kao posao koji je u stalekom pogledu
nedostojan. Isto se misli i za umetniku i knjievnu delatnost,
314

im se ova koristi u cilju zarade, ili bar kad je njeno obavlja

nje skopano s tekim fizikim naprezanjem, kao to, na pri
mer, vajar radi kao zidar u svom pranjavom mantilu, za ra
zliku od slikara s njegovim ateljeom koji je nalik na salon ili
muziara iji je nain vebanja staleki prihvatljiv.
EKONOMSKI USLOVI I POSLEDICE STALEKE
SLOJEVITOSTI
To to se onaj koji dela u cilju zarade esto diskvalifikuje
kao takav, neposredna je posledica principa staleke slojevi
tosti koji je svojstven drutvenom poretku, kao i toga to je
ovaj princip suprotan raspodeli moi koja se upravlja isklju
ivo prema tritu. Ova dva inioca deluju pored nekih drugih
koje emo kasnije pomenuti.
Kao to smo ranije ve videli, trite i ekonomski procesi
koji se na njemu odvijaju ne poznaju nikakve line razlike:
na njemu vladaju stvarni interesi. Trite ne zna nita ugle
du. Meutim, staleki poredak znai upravo neto obrnuto:
slojevitost prema ugledu i stalekom nainu voenja ivota.
On bi bio u korenu ugroen kad bi isto ekonomska zarada
i gola ekonomska mo koja nosi na sebi ig svog vanstalekog
porekla mogli da podare onome koji ih je stekao isti ugled
na koji polau pravo oni koji su za to zainteresovani zbog to
ga to ivot vode na odreen nain. Ovo pogotovo kad bi oni
prvi postali ugledniji od ovih poslednjih, jer kod onih koji
uivaju isti staleki ugled svojina predstavlja jedan dodatak
na koji se ne obraa mnogo panje. Stoga svi oni koji su za
interesovani za staleku slojevitost reaguju vrlo otro protiv
pretenzija isto ekonomske zarade, i vema utoliko otrije,
ukoliko oseaju da su vie ugroeni. Calderonov odnos pre
ma seljacima, koji je pun potovanja, nasuprot oevidnom
preziru prema prostom svetu (canaille) koji u isto vreme
nalazimo kod Shakespearea, pokazuje kakva razlika postoji u
nainu reagovanja koji je svojstven jednom uvrenom sta
lekom poretku i jednom stalekom poretku koji je u eko
nomskom pogledu nesiguran. To je izraz jednog stanja koje
se svuda ponovo javlja. Upravo stoga, staleki povlaene gru
pe nikad ne prihvataju skorojevia (parvenu) bez ikakve
rezerve, ma koliko njegov stil ivota bio prilagoen njihovom.
315

One prihvataju tek njegove potomke koji su odgojeni u stalekoj konvenciji njihovog sloja i koji nikad nisu uprljali staleki ugled radom u cilju zarade.
to se tie uticaja staleke slojevitosti, moe se utvrditi
samo jedna vana posledica: staleka slojevitost spreava slo
bodan razvoj trita. Najpre u pogledu onih dobara koja sta
lei neposredno povlae iz slobodnog saobraaja putem mo
nopola, bilo pravno ili konvencionalno. Tako, na primer, nasleena dobra su bila monopolizovana u mnogim helenskim
varoima u periodu uvrenja stalekih razlika, a prvobitno
i u Rimu (kako pokazuje stara formula optube protiv ra
sipnika), kao i dobra vitezova, seljaka, svetenika, i pre svega
klijentela esnafskih zanata ili trgovakih gilda. Time je trite
ogranieno, a mo gole svojine, koja daje peat stvaranju kla
sa, potisnuta u pozadinu. Posledice ovog procesa mogu biti
vrlo razliite i one nipoto ne vode nuno u pravcu ublaava
nja suprotnosti ekonomske situacije. Naprotiv, one ih esto
uvruju. Ali u svakom sluaju, onde gde staleka slojevi
tost tako snano proima jednu zajednicu, kao to je bio slu
aj u svim politikim zajednicama antike i srednjeg veka, ne
moe se govoriti stvarno slobodnoj konkurenciji na tritu
u dananjem smislu reci. Ali ima i mnogo dubljih posledica
staleke slojevitosti nego to je povlaenje izvesnih dobara
sa trita. Pomenuta suprotnost izmeu stalekog i isto eko
nomskog poretka uslovljava da se u mnogim sluajevima staleko shvatanje ugleda zgraa od onoga to je specifino za
trite, od pogaanja oko cene, ak i izmeu pojedinih stalea,
a katkad uopte zabranjuje pogaanje izmeu pripadnika is
tog stalea. Stoga svugde ima stalea, i to su obino oni najuticajniji, koji smatraju sramnim svaku vrstu javnog uea
u sticanju zarade.
Na sasvim uproen nain moglo bi se rei da se klase raz
likuju na osnovu njihovog odnosa prema proizvodnji i stica
nju ekonomskih dobara, a stalei na osnovu njihove potronje
dobara u obliku specifinog stila ivota, ak i jedna profe
sionalna grupa predstavlja stale, jer obino polae pravo na
drutveni ugled na osnovu specifinog stila ivota koji vodi
eventualno zahvaljujui svom pozivu. Dodue, razlike izmeu
pojedinih stalea se esto meaju, a ak oni stalei koji su
najotrije odvojeni od drugih po svom ugledu, kao indijske
kaste, pokazuju danas, mada u odreenim granicama, relativ316

no visok stepen ravnodunosti prema sticanju ekonomskih

dobara, to su Bramani na najrazliitije naine traili.
optim ekonomskim uslovima koji omoguuju prevlast
staleke slojevitosti moe se rei samo ovo: da stalekoj slo
jevitosti pogoduje relativna postojanost u nainu sticanja i
raspodele dobara, dok je svaki tehniko-ekonomski potres i
preokret ugroava i istie u prednji plan klasni poloaj. Epohe
i zemlje u kojima pretenu vanost ima klasni poloaj jesu
po pravilu epohe tehniko-ekonomskih preokreta, dok svako
usporavanje ekonomskih pomeranja odmah vodi porastu sta
lekih struktura i ponovo uspostavlja vanost drutvenog
ugleda.
POLITIKE STRANKE
Dok se prava postojbina klasa nalazi u oblasti ekonomskog
poretka, a prava postojbina stalea u oblasti drutvenog po
retka, to jest u sferi raspodele ugleda odakle i klase i sta
lei utiu na pravni poredak i opet trpe njihov uticaj dotle
stranke pre svega obitavaju u sferi moi.
Delanje stranaka se pre svega orijentie na zadobijanje
drutvene moi, to znai da one utiu na zajedniko delanje
bez obzira na to kakav je njegov sadraj. U naelu, stranke
mogu postojati u jednom klubu, kao i u jednoj dravi. Za ra
zliku od zajednikog delanja klasa i stalea, kod kojih moe
biti i drukije, zajedniko delanje stranaka uvek ima karak
ter drutva. Jer delanje stranaka je uvek usmereno prema ne
kom cilju kome planski tei. Ovaj cilj moe biti neka odre
ena stvar, recimo ostvarenje jednog programa radi idealnih
ili materijalnih ciljeva, ili neto isto lino, recimo obezbeeje prihoda i moi, a na osnovu toga i ugleda za voe i pri
stalice stranke. Obino je cilj svake stranke i jedno i drugo.
Zbog toga stranke mogu postojati samo u okviru zajednica
koje su na bilo koji nain drutveno organizovane, to jest
koje imaju bilo kakav racionalan poredak i jedan aparat sa
stavljen od ljudi koji su spremni da ga sprovedu. Jer cilj stra
naka je da utiu na taj aparat i da ga po mogustvu popune
svojim pristalicama.
317

U jednom konkretnom sluaju stranke mogu da zastupaju

interese koji su uslovljeni klasnim ili stalekim poloajem i
da u skladu s tim regrutuju svoje pristalice. Ali nije potrebno
da one budu ni isto klasne ni isto staleke stranke. I naje
e su one to samo delimino, a esto ni jedno ni drugo. Stran
ke mogu predstavljati efemerne ili trajne strukture, a njihova
sredstva za postizanje moi mogu biti vrlo razliita, od gole
sile ma koje vrste do vrbovanja izbornih glasova grubim ili
suptilnim sredstvima. Tu spadaju novac, drutveni uticaj, pro
paganda, sugestija i nespretno obmanjivanje, sve do manje ili
vie grube ili veste taktike opstrukcije u parlamentarnim
telima.
Sa sociolokog stanovita, stranke se bitno razlikuju s ob
zirom na strukturu zajednikog delanja na koje tee da utiu.
Isto tako, stranke se razlikuju po tome da li u zajednici po
stoji staleka ili klasna slojevitost. Ali iznad svega, stranke se
razlikuju po tome kakva je struktura vladavine u okviru jed
ne zajednice. Jer stranake voe se obino interesuju da osvo
je zajednicu. Po svom optem pojmu, koga se ovde pridra
vamo, stranke nisu tek proizvod specifino modernih oblika
vladavine: ovim pojmom obuhvatamo i antike i srednjovekovne stranke, iako je njihova struktura bitno razliita od
strukture modernih stranaka. Ali poto vladavina moe biti
razliita u strukturnom pogledu, to se ne moe rei nita
strukturi stranaka ako se pri tom ne govori i strukturnim
oblicima drutvene vlasti. Jer stranke predstavljaju drutvene
tvorevine koje se bore za vlast, i esto su organizovane na
strogo autoritativan nain. 0 ovoj sredinjoj pojavi drutve
nog ivota bie odmah reci.

u periodu verskih ratova. Tako je bilo i u sluaju solidarnosti

interesa izmeu zemljoposednika (meunarodni kongres zemljoposednika), izmeu kneeva (Sveta Alijansa, Karlsbadske
odluke), izmeu socijalistikih radnika i izmeu konzervativaca (enja konzervativnih pruskih krugova za ruskom inter
vencijom 1850. godine). Ali njihov cilj nije nuno bio uspo
stavljanje jedne meunarodne politike vlasti, to bi znailo
teritorijalne vlasti, ve pre svega uticanje na postojeu vlast

klasama, staleima i strankama treba rei jo ovo: da

one nuno pretpostavljaju najire drutvo, a naroito zajed
niko delanje u politikom smislu. Ali to ne znai da su one
vezane za granice jedne politike zajednice. Naprotiv, oduvek
su drutva, ak i ona koja pomiljaju na zajedniku upotre
bu vojne sile, delovala preko granica politike organizacije.
Tako je bilo u staroj Grkoj, u sluaju solidarnosti interesa
izmeu oligarha ili izmeu demokrata, u srednjem veku iz
meu gvelfa ili izmeu gibelina, kao i u kalvinistikoj stranci
318

319

VI. TRI ISTA TIPA LEGITIMNE VLASTI7

Vlast, to jest verovatnoa da se za jednu odreenu zapovest pribavi poslunost, moe poivati na razliitim motivima
onih koji se pokoravaju. Ona moe biti uslovljena time to
oni koji se pokoravaju nastoje da datu situaciju iskoriste u
sopstvenom interesu, dakle isto ciljno-racionalnim procenjivanjem ta je korisno a ta tetno. S druge strane, ona moe
biti uslovljena obiajem, to jest tupim privikavanjem na jed
nu odreenu vrstu delanja. I, najzad, ona moe biti uslovlje
na isto afektivnim motivima, to jest samo linom sklonou
onih koji se pokoravaju. Ali vlast koja bi poivala samo na
takvim osnovama bila bi relativno nepostojana. Stoga oni ko
ji nareuju i oni koji sluaju obino opravdavaju vlast izvesnim unutranjim razlozima, razlozima koji ukazuju na njenu
legitimnost, i uzdrmavanje vere u legitimnost vlasti obino
ima dalekosene posledice. U sasvim istom obliku postoje
samo tri legitimna osnova vlasti, od kojih svaki razume se
u istom tipu ima bitno razliitu strukturu upravnog apa
rata i slui se bitno razliitim sredstvima upravljanja.
ZAKONSKA VLAST
Zakonska vlast je ona vlast koja je propisno ustanovljena.
Najistiji tip je birokratska vlast. Osnovno uverenje je da
bilo kakvo pravo moe biti stvoreno i promenjeno na nain
koji u formalnom pogledu odgovara unapred utvrenim pra
vilima. Grupa s vlau moe biti izborna ili postavljena, ali
u svakom sluaju ona ima oblik organizacije (kao i svi njeni
delovi). Jedan heteronoman i heterokefalan deo organizacije
7
Max Weber, Die drei reinen Typen der legitimen Herrschaft,
Preussische Jahrbcher, Bd. 187 (1922), S. 112. Preveo Mihailo
uri.

320

treba nazvati nadletvom. Upravni aparat se sastoji od inov

nika koje postavlja najvii organ; oni koji sluaju jesu la
novi grupe (graani, kolege).
Poslunost se ne duguje licu koje samovlasno prisvaja pra
vo da neto zahteva, ve ustanovljenom pravilu koje jedino
merodavno utvruje kome se i ukoliko treba povinovati. ak
i onaj koji nareuje, u trenutku kad zapovest izdaje, pokorava
se jednom pravilu zakonu ili slubenom propisu, dakle jed
noj formalnoj i apstraktnoj normi. Tip onoga koji nareuje je
pretpostavljeni stareina, a njegovo pravo zapovedanja u okvi
ru stvarne nadlenosti opravdava ustanovljeno pravilo. Raz
granienje nadlenosti poiva na specijalizaciji prema prirodi
stvari i prema strunim zahtevima koji se postavljaju inov
nicima u njihovu poslu. Tip inovnika je kolovan struni i
novnik. Njegov odnos u slubi poiva na ugovoru i sadri pra
vo na platu i pravo na penziju. Ono prvo utvruje se prema
rangu slube a ne prema koliini rada, a ovo drugo prema
utvrenim pravilima za napredovanje u slubi. Posao koji
inovnik obavlja je njegov poziv na osnovu stvarne slubene
dunosti. Njegov ideal je da posao obavi sine ira et studio,
bez uticaja motiva ili emocionalnih inilaca, slobodno od sa
movolje i neuraunljivosti, naroito bez uvaavanja linosti,
strogo formalistiki i u skladu s racionalnim pravilima, a
onde gde ova otkazuju u skladu s interesima slube. Dunost
pokoravanja je postupno rasporeena u hijerarhiji organa, s
podvrgavanjem niih pod vie i regulisanim postupkom albe.
Osnov tehnikog funkcionisanja je disciplina u organizaciji.
1. U tip zakonske vlasti spada, razume se, ne samo mo
derna struktura drave i optine, ve i odnos vlasti u privat
nom kapitalistikom preduzeu, u grupi koja se rukovodi ne
kim ciljem ili u udruenju bilo kakve vrste, ukoliko ovo ras
polae veim hijerarhijski ureenim upravnim aparatom. Mo
derne politike grupe su samo najistaknutiji predstavnici ovog
tipa. Vlast u privatnom kapitalistikom preduzeu je delimino heteronomna jer poredak koji obavezuje njegove la
nove delimino propisuje drava i potpuno heterokefalna
u odnosu prema aparatu za prinudu jer ove funkcije obino'
vre dravni sudski i policijski organi ali ono je autoke
falno ukoliko vie raste njegova birokratska upravna organi
zacija. To to je pristupanje privatnom kapitalistikom pre
duzeu formalno slobodno, ne menja njegov karakter grupe
21 Sociologija Maksa Vebera

321

s vlau, jer i otputanje s posla je formalno slobodno, i ova

okolnost, zahvaljujui uslovima trita radne snage, obino
prisiljava radnike da se potine normama preduzea. Razma
tranje ekonomskih osnova vlasti e jo jasnije pokazati u
emu se sastoji ovo socioloko srodstvo izmeu privatnog ka
pitalistikog preduzea i moderne dravne vlasti. To to se
kapitalistiko preduzee osniva na ugovoru ini ga najistak
nutijim tipom zakonskog odnosa vlasti.
2. U tehnikom pogledu, birokratija je najistiji tip zakon
ske vlasti. Ali nijedna se vlast ne vri samo birokratski, to
jest pomou inovnika koji su ugovorom angaovani i posta
vljeni. To je sasvim nemoguno. Najvii vrhovi politikih gru
pa jesu kraljevi (nasledno-harizmatski vladaoci) ili predstav
nici koje bira narod (dakle plebiscitarno-harizmatski vla
daoci) ili neko parlamentarno telo. U ovom poslednjem slu
aju stvarno vladaju lanovi tih tela ili harizmatske odnosno
ugledne voe politikih stranaka koje u njima imaju veinu.
Isto tako, ni upravni aparat nije gotovo nigde isto birokrat
ski, ve u upravi na najrazliitije naine uestvuju delom ugledni ljudi, delom predstavnici interesnih grupa. Ovi poslednji daleko najvie u takozvanoj samoupravi. Ali najvanije
je to da kontinuiran rad preteno i u sve veoj meri poiva
na birokratskim snagama. itav istorijski razvitak moderne
drave je identian s istorijom modernog inovnitva i biro
kratske organizacije, kao to je i itav razvitak modernog
kapitalizma identian sa sve veom birokratizacijom privred
ne organizacije. Uee birokratskih oblika vlasti svuda raste.

TRADICIONALNA VLAST
Tradicionalna vlast se zasniva na veri u svetost oduvek
postojeeg poretka i najvie vlasti. Najistiji tip je patrijar
halna vlast. Grupa s vlau je zajednica, onaj koji zapoveda
je gospodar, oni koji sluaju podanici, a upravni aparat sluge.
Poslunost se duguje linosti iz pijeteta, to jest zbog njenog
linog dostojanstva koje je osvetano poreklom. Sadraj zapovesti odreuju tradicionalne norme, tako da bi bezobzir
nim gaenjem tradicije gospodar ugrozio legitimnost svoje
vlasti koja poiva samo na njenoj svetosti. Smatra se da je u
naelu nemoguno stvoriti novo pravo nasuprot tradicional
nim normama. Kad je re saznanju jedne zapovesti, najva
nije je to da ona oduvek vai ( na osnovu mudrosti). Izuzev
normi tradicije, volja gospodara je ograniena samo onim to
u konkretnom sluaju namee oseanje pravinosti, dakle na
krajnje elastian nain. Stoga se vlast gospodara razdvaja na
oblast u kojoj je on strogo vezan za tradiciju, i oblast njego
ve slobodne volje i milosti, gde on vlada prema sklonosti i
odvratnosti, to jest prema merilima na koje utie njegovo
isto lino zadovoljtsvo.
Ukoliko se uprava i raspravljanje sporova uopte zasniva
ju na nekim principima, onda su to principi materijalne eti
ke pravde i pravinosti ili principi utilitaristike celishodnosti, a ne principi formalne prirode, kao to je sluaj kod za
konske vlasti. Sasvim na isti nain postupa i upravni aparat.
Ovaj se sastoji od onih koji su lino zavisni (ukuani ili kuni
pomonici) ili od srodnika i linih prijatelja (ljubimci) ili od
onih koji su vezani linom zakletvom vernosti (vazali, tributarni kneevi). Ovde nedostaje birokratski pojam kompeten
cije kao sfere objektivno razgraniene nadlenosti. Obim legi
timne vlasti zapovedanja jednog sluge upravlja se prema udi
gospodara, koju on sam moe upotrebiti u svim vanijim pri
likama. U stvari, ova vlast se u velikoj meri upravlja prema
tome ta sebi mogu da dopuste sluge prema onima koji su
duni da im se pokoravaju. U upravnom aparatu ne vlada
objektivna slubena dunost niti slubena disciplina, ve lina
vernost slugu.

3. Birokratija nije jedini tip zakonske vlasti. Ovde spadaju

inovnitvo po turnusu i inovnitvo izabrano kockom ili na
neki drugi nain, uprava parlamenta i komiteta i svi oblici
kolegijalnih tela vlasti i uprave, ukoliko se njihove nadle
nosti osnivaju na utvrenim pravilima i ukoliko vrenje pra
va vlasti odgovara tipu zakonskog upravljanja. U vreme na
stajanja moderne drave kolegijalna tela su bitno doprinela
razvitku zakonskog oblika vlasti. Za svoj nastanak njima na
roito treba da zahvali pojam nadletva. S druge strane, u
predistoriji moderne inovnike uprave, a u demokratskim
dravama i dan-danas, veliku ulogu igra izborno inovnitvo.

Ali s obzirom na poloaj upravnog aparata, treba razliko

vati dva karakteristina oblika:

322

21*

323

1. Jedno je isto patrijarhalna struktura uprave. Ovde

sluge u potpunosti lino zavise od gospodara, a regrutuju se
na isto patrimonijalan nain (robovi, kmetovi, evnusi) ili na
vanpatrimonijalan nain iz slojeva koji nisu sasvim obesprav
ljeni (ljubimci, plebejci). Uprava je potpuno heteronomna i
heterokefalna. Ne postoji nikakvo lino pravo onih koji upra
vljaju na slubu, ali isto tako nema ni selekcije po strunosti
niti inovnici uivaju staleki ugled. Sva materijalna sredstva
uprave odrava gospodar u vlastitoj reiji. Zbog toga to upravni aparat u potpunosti zavisi od gospodara, nema nikakve
garantije protiv njegove samovolje. Stoga je stepen mogune
samovolje ovde najvei. Najistiji tip je sultanska vlast. Sve
stvarne despotije imale su ovo svojstvo, jer se uzimalo da je
vlast obino imovinsko pravo gospodara.
2. Drugo je staleka struktura. Ovde inovnici nisu line
sluge gospodara, ve nezavisni ljudi koji uivaju drutveni
ugled zahvaljujui vlastitom poloaju. Njima je sluba poda
rena (stvarno ili fiktivno) na osnovu privilegije ili koncesije
gospodara ili su oni sami stekli ogranieno lino pravo na slu
bu na osnovu nekog pravnog posla (kupovina, zaloga, zakup).
U skladu s tim, njihova uprava je autokefalna i autonomna,
mada takoe ograniena, a materijalna sredstva uprave su u
njihovoj reiji, a ne u reiji gospodara. To je staleka vlast.
Konkurencija izmeu pritealaca slube oko podruja koja
potpadaju pod njihovu vlast i oko prihoda u vezi s vrenjem
vlasti dovodi do uzajamnog razgranienja izmeu njihovih
upravnih podruja, i stoji umesto nadlenosti. Hijerarhijski
poredak se esto razbija privilegijama (de non evocando, non
appellando). Nedostaje kategorija discipline. Sve odnose reguliu tradicija, privilegije, feudalni ili patrimonijalni odnosi
vernosti, staleki ugled i dobra volja. Prema tome, suvere
na vlast je podeljena izmeu gospodara i aproprisanog i povlaenog upravnog aparata, i ova staleka podela vlasti je u
visokom stepenu stereotipna za oblik uprave.
Patrijarhalna vlast (vlast oca porodice, plemenskog stareine ili oca zemlje) je samo najistiji tip tradicionalne vla
sti. Svaka vrsta vlasti koja s uspehom polae pravo na legiti
man autoritet zahvaljujui dugom ponavljanju spada u istu
kategoriju, mada nijedna nije tako jasno izraena kao patri
jarhalna vlast. Vaspitanjem i privikavanjem usaeno potova
nje deteta prema stareini porodice predstavlja najtipiniju

324

suprotnost poloaju radnika koji je ugovorom nameten u

preduzeu ili emocionalnom odnosu pripadnika neke verske
optine prema proroku. U stvari, porodica je osnovna elija
tradicionalnih odnosa vlasti. Tipini inovnici patrimonijalne
i feudalne drave jesu kuni inovnici sa zadacima koji se
najpre odnose samo na domainstvo (trpeznik, sobar, konjuar, peharnik, stareina slugu, upravnik dvora).
Svim tradicionalnim oblicima vlasti je zajedniko to to
pored sfere delanja koja je strogo vezana za tradiciju postoji
i slobodna sfera. Unutar ove slobodne sfere, delanje gospo
dara ili njegovog upravnog aparata mora se iskupiti ili zaslu
iti linim odnosima. (U tome je jedan od izvora dabina.)
Isto tako, svim tradicionalnim oblicima vlasti je zajedni
ko to to nedostaje formalno pravo, tako da u upravi i arbitranom postupku vladaju materijalni principi. Ovo ima
dalekosene posledice u odnosu na privredu. Patrijarh i patrimonijalan vladalac vladaju i odluuju prema principima
kadijine pravde, to jest vezujui se strogo za tradiciju, ali
ukoliko ovo vezivanje doputa takvu slobodu, onda i sa sta
novita pravno neformalne i iracionalne pravde i pravinosti
prilagoene konkretnom sluaju, i to s obzirom na linost.
Svi zakoni i kodifikacije patrimonijalnih vladalaca odiu du
hom takozvane drave blagostanja. Ovde preovlauje meavina etikih i utilitaristikih principa koja razbija svaku for
malnu strogost prava.
Razlikovanje izmeu patrijarhalne i staleke strukture tra
dicionalne vlasti je od najveeg znaaja za itavu politiku
sociologiju prebirokratske epohe. (Dodue, puni domaaj ove
razlike postae razumljiv tek u vezi s ekonomskom stranom
pitanja, to jest kad budemo govorili odvajanju upravnog
aparata od materijalnih sredstava uprave, odnosno prisva
janju tih sredstava od strane upravnog aparata.) Time je istorijski uslovljeno i itavo pitanje da li je bilo i koji su stalei
bili nosioci idealnih kulturnih dobara. Upravljanje pomou
onih koji su patrimonijalno zavisni (robovi, kmetovi), koje
nalazimo u Maloj Aziji i Egiptu sve do vremena Mameluka,
predstavlja najekstremniji i prividno (ne uvek i stvarno) najdosledniji tip isto patrijarhalne vlasti bez staleke strukture.
Upravljanje pomou slobodnih plebejaca je relativno blisko
racionalnom inovnitvu. Upravljanje pomou literata moe
biti vrlo razliito po karakteru. To zavisi od toga kakvim
325

je literatima re (postoji tipina suprotnost izmeu bramana

i mandarina, i nasuprot njima izmeu budistikog i hrianskog svetenstva). Ali vladavina pomou literata se uvek pri
bliava stalekom tipu. Ovaj tip nedvosmisleno predstavlja
plemika uprava, a u najistijem obliku feudalizam, koji
umesto objektivne i racionalne slubene dunosti postavlja
sasvim lian odnos vernosti i apeluje na staleku ast.
U poreenju s patrijarhalizmom, svaka staleka vlast koja
poiva na manje ili vie vrstom prisvajanju upravne moi je
utoliko blia zakonskoj vlasti ukoliko usled garantija koje
okruuju nadlenosti povlaenih ona ima karakter izuzetnog
pravnog osnova. Ovo je posledica staleke podele vlasti i ne
dostaje patrijarhalnim strukturama s njihovim aparatima ko
ji su potpuno preputeni samovolji gospodara. S druge stra
ne, stroga disciplina i odsustvo samouprave u sistemu patri
jarhalne vlasti su u tehnikom pogledu blii slubenoj disci
plini zakonske vlasti nego uprava u sistemu staleke vlasti
koja je zbog prisvajanja razbijena i pri tom stereotipno uo
bliena. U Evropi je korienje plebejaca (pravnika) u slubi
vladara bilo upravo prethodnica moderne drave.
HARIZMATSKA VLAST
Harizmatska vlast se zasniva na afektivnoj predanosti li
nosti voe i njenim boanskim svojstvima (harizma), naro
ito maginim sposobnostima, prorokoj snazi ili junatvu,
duhovnoj i besednikoj moi. Izvor line predanosti je odue
vljenje za veno novo, za ono to je nesvakidanje, to ranije
nikad nije postojalo. Najistiji tipovi jesu vlast proroka, rat
nih heroja i velikih demagoga. Grupa s vlau je zajednica u
bratstvu ili pratnji. Tip onoga koji zapoveda jeste voa. Tip
onoga koji slua jeste uenik. Poslunost se duguje samo voi,
i to zbog njegovih izuzetnih linih osobina, a ne zbog toga to
on zauzima odreen poloaj ili uiva tradicionalno dostojan
stvo. Stoga se njemu duguje poslunost samo dotle dok mu
se te osobine pripisuju, to jest dok se njegova harizma osvedouje potrebnim dokazima. Njegova vlast prestaje kad ga
njegov Bog napusti ili kad mase izgube veru u njegovu ju
naku snagu ili njegovo svojstvo voe.
326

Upravni aparat se bira prema harizmi i linoj predanosti,

a ne prema strunim kvalifikacijama (kao inovnik), prema
staleu (kao staleki upravni aparat) ili prema porodinoj
ili nekoj drugoj vrsti line zavisnosti (kao patrijarhalni uprav
ni aparat). Ovde nema ni racionalnog pojma nadlenosti ni
stalekog pojma privilegije. Za obim legitimacije sledbenika
ili uenika kome je poveren neki zadatak merodavno je samo
to da ga je poslao voa i da ima linu harizmatsku kvalifi
kaciju. Upravi ako je to ime uopte adekvatno nedostaje
bilo kakva orijentacija prema pravilima, svejedno da li su
ova racionalno ustanovljena ili tradicionalna. Za upravu je ka
rakteristino aktualno otkrovenje i aktualno stvaranje, delo i
primer, odluivanje od sluaja do sluaja, dakle na svaki na
in neto iracionalno sa stanovita poretka koji je racionalno
ustanovljen. Ona nije vezana za tradiciju. Za proroka vai:
Zapisano je, ali ja vam kaem. Legitimni poreci nestaju pred
novim poretkom koji stvara ratni heroj snagom svog maa
ili pred revolucionarnim prirodnim pravom koje demagog
proklamuje i sugerie. Pravi oblik harizmatskog zakonodav
stva i pravosua sastoji se u tome to voa ili mudrac obja
vljuje odluku, a zajednica ratnika ili vernika je prihvata.
Ova odluka je obavezna, ukoliko nasuprot njoj ne stoji neka
konkretna zapovest koju je izdao drugi, a koja polae pravo
na harizmatsko vaenje. U ovom poslednjem sluaju re je
borbi izmeu voa u kojoj samo na jednoj strani moe
biti pravo a na drugoj nepravo koje treba ispatati. ishodu
ove borbe odluuje samo poverenje zajednice.
a) Tip harizmatske vlasti je prvi briljantno opisao R.
Sohm u svojoj knjizi Crkveno pravo starohrianskih optina,
mada jo uvek ne znajui da je u pitanju jedan tip. Od tada
se ovaj izraze esto upotrebljava, ali bez uvianja njegovog
domaaja.
U prolosti su bili poznati izvesni zaeci zakonske vlasti
(koja nipoto nije potpuno nedostajala), ali podela svih
odnosa vlasti svodila se uglavnom na tradiciju i harizmu. Po
red indijanskog ekonomskog poglavice (Sachem), koji je
bitno tradicionalna figura, stoji harizmatski vojskovoa (ko
ji odgovara nemakom hercogu) sa svojom pratnjom. Lovaki
i ratni pohodi, kojima je potreban voa nesvakidanjih oso
bina, jesu svetovna postojbina, dok je magija duhovna po
stojbina harizmatskog vodstva. Zajedno s prorocima i voj-

327

skovoama svih vremena stoleima se odrava i harizmatska vladavina nad ljudima. Harizmatski politiar demagog
je proizvod zapadne drave-grada. U Jerusalimu, koji je
bio grad-drava, on se pojavio samo u religioznoj odei, kao
prorok, ali je atinsko ureenje od Periklovih i Efijaltovih re
formi bilo potpuno skrojeno po njemu, tako da bez njega
dravna maina ne bi mogla da funkcionie ni jednog tre
nutka.
b) Harizmatski autoritet poiva na veri u proroka, na pri
znanju koje harizmatski vojskovoa, heroj ulice ili demagog
lino nalaze, i koji pada zajedno s njima. Pa ipak, harizmatska vlast ne crpi svoj autoritet iz ovog priznanja podvlaenih.
Ve obrnuto, vera i priznanje smatraju se dunou ije ispu
njenje harizmatski voa zahteva za sebe i iju povredu on
kanjava. Harizmatski autoritet je jedna od velikih revolu
cionarnih sila istorije, ali u svom istom obliku on ima pot
puno autoritaran, gospodarski karakter.
c) Po sebi se razume da je izraz harizma ovde upotrebljen u vrednosno-neutralnom smislu. Manijaki bes nordij
skog ratnika, uda i otkria bilo kojeg tajnog prorotva, Kreontov demagoki dar sve to je za sociologiju isto toliko
harizma koliko i osobine jednog Napoleona, Hrista ili Perikla. Jer za nas je od najvee vanosti samo to da li su ti lju
di vaili i delovali kao harizmatske voe, to jest da li su nali
priznanje. Za to je osnovna pretpostavka osvedoenje. Da bi
dokazao da je po bojoj milosti, harizmatski voa mora i
niti uda, mora imati uspeha, mora donositi dobra svojim
sledbenicima ili podanicima. On vai kao takav samo dotle
dok to moe. Ako nema uspeha, njegova vlast poputa. Onde
gde je postojao, harizmatski pojam boje milosti je imao
dalekosene posledice. Poloaj kineskog cara je bio ugroen
im su sua, poplave, ratni neuspesi ili druge nevolje doveli
u pitanje da li je on u milosti neba. On je morao da se javno
optuuje i kaje, a kad su se nedae uporno redale jedna za
drugom mogao je biti svrgnut s prestola i eventualno biti prinet na rtvu. Od svakog se proroka zahtevalo da udom po
tvrdi svoju veru (ak i od Luthera).
Isto tako, odnosi vlasti koji najvema imaju karakter za
konskih odnosa, poivaju na meovitim osnovama, ukoliko
na odravanje njihove stabilnosti utie i vera u legitimnost.
Tradicionalno privikavanje i presti (harizma) udruuju se

328

s usaenom verom u vanost formalne legalnosti: kad se uz

drma jedno od njih postavljanjem izvesnih neobinih zahte
va koji su suprotni tradiciji, onda nesvakidanji neuspeh koji
unitava presti ili povreda uobiajene formalne zakonske tanosti uzdrmavaju u istoj meri i veru u legitimnost. Ali kod
svih odnosa vlasti, stvarno ili trajno pokoravanje onih koji
su duni da sluaju pre svega obezbeuje upravni aparat ije
je delanje neprekidno usmereno na sprovoenje poretka i
neposredno ili posredno iznuavanje pokornosti vlasti. Osigu
ranje ovog delanja kojim se ostvaruje vlast je ono to se mi
sli pod izrazom organizacija. Od presudnog znaaja za lo
jalnost upravnog aparata suverenovoj vlasti je njegova kako
idealna tako i materijalna solidarnost interesa sa suverenom.
Uopte uzev, za odnos suverena prema upravnom aparatu va
i ovo: da je suveren po pravilu jai od svakog pojedinca koji
mu se suprotstavlja, i to zbog toga to je svaki lan aparata,
kad je odvojen od drugih, solidaran s njim, ali on je slabiji
od svih njih zajedno kad se udrue, to su oni katkad i inili
u prolosti, a ine i danas. Ali potrebno je da se lanovi
upravnog aparata dogovore i stvore odreen plan da bi op
strukcijom ili svesnom protivakcijom omeli uticaj suverena
na grupno delanje i time paralisali njegovu vlast. Isto tako,
potrebno je stvoriti jedan vlastiti upravni aparat.
d) Harizmatska vlast je jedan specifino nesvakidanji i
isto lian drutveni odnos. Kad trajno postoji, a najkasnije
onda kad nestane linog nosioca harizme u ovom poslednjem sluaju samo ukoliko se ona odmah ne gasi, ve na bilo
koji nain nastavlja da postoji, tako da autoritet voe prela
zi na naslednike harizmatski odnos vlasti ima tendenciju
da postane neto svakidanje uglavnom na tri naina: 1) pre
tvaranjem poretka u tradiciju. Umesto da nosilac harizme ili
harizmatski kvalifikovan upravni aparat stalno iznova stva
raju novo pravo i izdaju nove upravne zapovesti uspostavlja
se autoritet prvih odluka i presuda koje oni podravaju ili
koje se njima pripisuju; 2) preobraanjem harizmatskog
upravnog aparata koji je sastavljen od uenika ili sledbenika
u zakonski ili staleki aparat, i to tako to ovaj sam preuzi
ma izvesne prerogative vlasti ili to mu se prerogative poseb
nom privilegijom daju u svojinu (feud, prebenda); 3) preinaavanjem znaenja same harizme. Za to je od presudnog
znaaja kako e se reiti problem naslednika, to iz idealnih,
329

a esto pre svega iz materijalnih razloga predstavlja gorue

pitanje. Postoji vie mogunih reenja: golo pasivno ieki
vanje da se pojavi novi voa koji je harizmatski potvren ili
kvalifikovan obino zamenuje aktivno delanje da se on pro
nae, naroito ako se dugo eka na njegovu pojavu, a posto
je jaki interesi, svejedno kakve vrste, da grupa s vlau i da
lje postoji.
a) traganjem za osobenim znacima harizmatske kvalifi
kacije. Prilino est tip je traenje novog Dalaj Lame. Na taj
nain se strogo lian, nesvakidanji karakter harizme pretva
ra u svojstvo koje je moguno utvrditi pravilima.
b) prorotvom, rebom ili nekim drugim tehnikim po
stupkom obeleavanja. Na taj nain se vera u linost onoga
koji je harizmatski kvalifikovan pretvara u veru u tehniki
postupak koji je upotrebljen.
c) obeleavanjem onoga koji je harizmatski kvalifikovan.
1. Preko samog nosioca harizme. Odreivanje naslednika
je vrlo est oblik, kako kod proroka tako i kod vojskovoa.
Time se vera u linu legitimnost harizme pretvara u veru u
u legitimno sticanje vlasti na osnovu pravne ili boanske designacije.
2. Preko harizmatski kvalifikovanih uenika ili sledbenika uz pristanak religiozne odnosno vojnike optine. Od spo
rednog je znaaja to to se ovaj postupak shvata kao izbor
no pravo, odnosno kao pravo prethodnog izbora. Ovaj mode
ran pojam treba drati to dalje. Po prvobitnom shvatanju,
ovde nije u pitanju glasanje kandidatima izmeu kojih se
moe slobodno birati, ve utvrivanje i priznavanje pravog
voe koji je harizmatski kvalifikovan i koji je pozvan da
bude naslednik. Pri tom se polazilo od postulata da mora biti
moguno postii jednoglasnost i da odsustvo jednoglasnosti
znai lutanje i slabost.
U svakom sluaju, vera se vie nije odnosila na linost kao
takvu, ve na tano i punovano obeleenu (i moda intronizovanu) linost voe na koju ve ukazuje i mo imovine ko
jom on raspolae.
3. Preko nasledne harizme, a u skladu sa shvatanjem da
harizmatska kvalifikacija lei u krvi.
Ovde se najpre moe pomiljati na nasledno pravo na
vlast. Ova misao je postala vladajua samo na Zapadu u sred
njem veku. Cesto je harizma vezana samo za odreeno pleme

330

i novi nosilac harizme mora se tano utvrditi prema pomenutim pravilima i metodima. Pravila koja se tiu linosti nikad
nisu jedinstvena, ma koliko bila stroga. Samo na srednjovekovnom Zapadu i u Japanu je sasvim nedvosmisleno prodrlo
pravo primogeniture na krunu. Ovo pravo je znatno doprinelo uvrenju tamonje vlasti, poto su svi drugi oblici da
vali povoda za unutranje sukobe.
U tom sluaju, vera se ne odnosi vie na linost kao takvu,
ve na legitimnog naslednika dinastije. Cisto aktualan i ne
svakidanji karakter harizme je snano preobraen u tradi
ciju, a i pojam boje milosti je dobio sasvim drukije zna
enje ( = voa po svom punom pravu, a ne na osnovu line
harizme koju priznaju podvlaeni). Time je polaganje prava
da se bude voa potpuno odvojeno od linih osobina.
4. Preko ritualnog obezlienja harizme, to jest verovanjem
da je harizma jedno magijsko svojstvo koje se moe preneti
ili proizvesti odreenim hirurkim postupkom: miropomazanjem, stavljanjem ruku jedne preko druge ili nekim drugim
sakralnim aktima.
U tom sluaju, vera se vie ne odnosi na linost nosioca
harizme tavie, polaganje prava da se bude voa je pot
puno nezavisno od njenih svojstava (to je naroito jasno
sprovedeno u katolikom principu po. kome svetenik ima
character indelebilis) ve na delotvornost odreenog sa
kralnog akta.
5. Harizmatski princip legitimnosti, koji se po njegovom
osnovnom smislu tumai autoritarno, moe se protumaiti i
na antiautoritaran nain. Stvarno vaenje harizmatske vla
sti poiva na tome to podvlaeni priznaju da odreeno lice
ima harizmatsku kvalifikaciju i potvrdu. U duhu pravog
shvatanja harizme, ovo priznanje se duguje legitimnom pre
tendentu zbog toga to je kvalifikovan. Meutim, ovom odno
su se lako moe dati i drukije znaenje: da je slobodno pri
znanje podvlaenih pretpostavka legitimnosti i njen osnov
(demokratska legitimnost). U tom sluaju, priznanje postaje
izbor, a voa koji je legitimisan zahvaljujui vlastitoj harizmi
postaje silnik po milosti i mandatu podvlaenih. Istorijski
gledano, designacija od strane sledbenika, aklamacija vojni
ke ili religiozne optine, kao i plebiscit, esto su imali ka
rakter izbora putem glasanja: time je onaj koji na osnovu
331

svojih harizmatskih svojstava polae pravo da bude voa

pretvoren u inovnika koga podvlaeni biraju po volji.
Na isti nain nastaje i harizmatski princip po kome optina (oruana ili religiozna) mora da prizna proklamovano
harizmatsko zakonodavstvo. Jer to to razliite i suprotne
naredbe mogu konkurisati jedna drugoj, tako da se odluka
tome koja je naredba tana donosi harizmatskim sredstvi
ma, a u krajnjoj liniji priznanjem optine lako se moe
preobraziti u zakonsko shvatanje po kome podvlaeni slo
bodno odluuju tome koje pravo treba da vai i po kome
je prebrojavanje glasova legitimno sredstvo u tom cilju (prin
cip veine).
U tom sluaju, razlika izmeu izabranog voe i izabranog
inovnika ostaje samo razlika u znaenju koje izabranik pri
daje svom ponaanju i koje, zahvaljujui linim svojstvima
kojima raspolae, moe da prida svom ponaanju prema
upravnom aparatu i prema podvlaenim: inovnik e se u
svemu ponaati kao mandator svog pretpostavljenog, to jest
biraa, a voa kao onaj koji je odgovoran samo sebi samom.
Prema tome, sve dok s uspehom polae pravo na poverenje
biraa, voa e u svemu delati prema svom nahoenju (auto
ritarna demokratija), a ne kao inovnik, u skladu s izriitom
ili pretpostavljenom voljom biraa koja je izraena u impe
rativnom mandatu.

VII. BIROKRATIJA8
SVOJSTVA BIROKRATIJE
Specifian nain funkcionisanja moderne birokratije ogle
da se u sledeem:
I. Postoji princip nadlenosti pojedinih organa za obavlja
nje slubenih poslova, po kome su nadlenosti strogo utvre
ne optim pravilima, to jest zakonima ili upravnim aktima.
1) Redovne delatnosti koje su neophodne za ostvarenje cilje
va birokratskih struktura strogo su raspodeljene kao slube
ne dunosti. 2) Vlast zapovedanja koja je neophodna za vre
nje ovih dunosti je isto tako strogo raspodeljena, a u pogle
du prinudnih sredstava koja su pojedinim organima stavlje
na na raspolaganje (bilo da su u pitanju fizika, sakralna ili
neka druga sredstva) strogo ograniena pravilima. 3) Da bi
se obezbedilo redovno i trajno vrenje ovih dunosti i odgo
varajuih prava, vodi se planska briga oko postavljanja lica
s propisnim kvalifikacijama.
U javnopravnoj oblasti ova tri elementa konstituiu birokatsku vlast, a u privatnopravnoj oblasti birokratsko ru
kovoenje poslovima. Ovako shvaena, birokratija je potpu
no razvijena u politikim i crkvenim zajednicama tek u mo
dernoj dravi, a u privrednom ivotu tek u onim tvorevina
ma modernog kapitalizma koje su najdalje napredovale. Traj
na birokratska vlast s tano utvrenim nadlenostima nije
pravilo ve izuzetak. Tako je bilo ak i u onim prostranim
politikim tvorevinama kakve su postojale na starom Istoku,
u germanskim i mongolskim osvajakim carstvima, a i u mno
gim feudalnim dravama. U svim ovim sluajevima najvani
je mere je preduzimao vladalac uz pomo svojih linih pove8
Max Weber, Brokratie, Wirtschaft und Gesellschaft (T
bingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck 1922), Dritter Teil, Kap. VI,
str. 650678. Preveo Mihailo uri.

332

333

renika, prijatelja ili dvorskih slugu ija ovlaenja nisu bila

tano utvrena, ve privremeno data za svaki konkretan
sluaj.
I I . Postoji princip hijerarhije poloaja i prelaznih instan
cija, to jest jedan strogo utvren sistem podreenih i nadre
enih organa s pravom nadzora viih nad niim i moguno
u da se pojedinci ale vioj instanciji na postupak nieg
organa. U potpuno razvijenom tipu ova hijerarhija organa je
monokratski ureena. Princip organizacije na hijerarhijskoj
osnovi zastupljen je kod svih birokratskih struktura: u dr
avnim i crkvenim zajednicama, u organizaciji velikih politi
kih stranaka, u velikim privatnim preduzeima, bez obzira
hoe li se privatne instancije nazvati organima ili nekako
drukije. Ali kad je princip nadlenosti potpuno sproveden,
bar u javnim slubama, onda hijerarhijska podreenost ne
znai da je vii organ ovlaen da prosto preuzme poslove ni
eg. Pravilo je upravo neto suprotno tome i stoga samo nad
lean organ moe da obavlja odreene poslove, i nijedan
drugi.
I I I . Birokratsko voenje poslova poiva na aktima ili pi
sanim dokumentima (koji se uvaju u originalu ili u nacr
tu) i na aparatu niih inovnika i pisara svake vrste. Svi i
novnici koji rade u jednom nadletvu, zajedno s odgovaraju
im materijalnim sredstvima i pisanim dokumentima, sai
njavaju biro. U privatnim preduzeima biro se esto zo
ve i kancelarija. U naelu, moderna organizacija javnih slu
bi odvaja biro od privatne kue za stanovanje. Jer ona od
vaja slubenu delatnost od sfere privatnog ivota, kao i slu
beni novac i sredstva od privatne svojine inovnika. Ovo sta
nje je svuda proizvod dugog razvitka. Danas je ovo odvaja
nje podjednako sprovedeno u javnim i privatnim preduzei
ma, a kod ovih poslednjih protee se i na samog vodeeg ka
pitalista. U naelu, kancelarija je odvojena od domaeg ga
zdinstva, poslovna korespondencija od privatne, a imovina
preduzea od privatne imovine. Ovo odvajanje je otrije
ukoliko je doslednije sproveden moderan tip voenja poslova.
Poeci ovog procesa nalaze se ve u srednjem veku. Karakte
ristino je da se moderan kapitalist ponaa kao prvi inov
nik svog preduzea, kao to i vladalac specifino birokrat
ske moderne drave sebe naziva njenim prvim slugom. Za
razliku od Nemaca, kontinentalnim Evropljanima i Ameri-

334

tancima je tue shvatanje da je delatnost dravnih nadletava bitno razliita od delatnosti privatnih privrednih pre
duzea.
IV. Obavljanje slubenih dunosti, ili bar svih specijalizovanih dunosti a to je upravo specifino moderno
obino pretpostavlja temeljito struno kolovanje. To u sve
veoj meri vai i za moderne upravnike i nametenike pri
vatnih privrednih preduzea, kao i za dravne inovnike.
V. Kad je u pitanju sluba koja je potpuno razvijena,
onda obavljanje slubene delatnosti angauje itavu radnu
sposobnost inovnika, bez obzira to njegovo radno vreme u
birou moe biti strogo ogranieno. U normalnim sluajevima
to je takoe proizvod dugog razvitka, kako u javnim tako i u
privatnim slubama. Nekad je po pravilu bilo obrnuto: po
slovi su se usput obavljali i u vidu slube.
VI. inovnici obavljaju slubene dunosti na osnovu optih pravila koja su manje ili vie postojana i iscrpna i koja
se mogu nauiti. Poznavanje ovih pravila predstavlja posebnu
vetinu kojom inovnici raspolau. Ona obuhvata pravnu
nauku, nauku upravi i nauku privrednom poslovanju.
Vezanost moderne birokratije za pravila duboko se koreni u njenoj prirodi. Moderna nauna teorija, na primer, tvrdi
da zakonsko ovlaenje koje ima neki organ da regulie od
reenu oblast drutvenog ivota ne daje ovom pravo da to
ini od sluaja do sluaja, ve samo na apstraktan nain.
To je sasvim suprotno praksi koja vlada u patrimonijalizmu,
po kojoj se svi drutveni odnosi, ukoliko nisu osvetani tra
dicijom, reguliu pomou individualnih privilegija i darova
milosti.
POLOAJ INOVNIKA
Posledice koje iz toga proistiu za unutranji i spoljanji
poloaj inovnika bile bi ove:
I. Sluba je poziv. To se ogleda najpre u tome to se zahteva sticanje propisanog obrazovanja, a to za due vreme
angauje sve radne sposobnosti, i to je propisan ispit preduslov za nametenje. Zatim u tome to poloaj inovnika ima
karakter dunosti, a to utie na unutranju strukturu njego
vih odnosa na ovaj nain. Pravno i faktiki, smatra se da vr
enje odreene slube nije izvor koji se moe iskoristiti za
335

sticanje rente ili nekih sporednih prihoda, kao to je to obi

no bilo u srednjem veku, a esto gotovo sve do naih dana,
niti uobiajena razmena usluga za novanu naknadu, kao u
sluaju ugovora radu. Suprotno tome, smatra se da stupa
nje u slubu, ak i kad je u pitanju privatna privreda, znai
preuzimanje specifine obaveze na vernost slubi u zamenu
za obezbeenje egzistencije. Za specifian karakter moderne
vernosti slubi od najveeg je znaaja da ona ne uspostavlja
odnos prema jednom licu, kao to je, na primer, sluaj s va
zalskom ili uenikom vernou u feudalnom ili patrimonijalnom odnosu vlasti. U istom tipu, ona se odnosi na jednu
bezlinu stvar ili cilj. Razume se, iza ovog cilja obino stoje
izvesne kulturne vrednosti (u koje spadaju drava, crkva,
optina, stranka, preduzee) za koje se veruje da su u jednoj
zajednici ostvarene. Ove kulturne vrednosti ideoloki ulepavaju cilj u pitanju i slue kao zamena za zemaljskog ili nad
zemaljskog linog gospodara.
Tako, na primer, smatra se da politiki inovnik, bar onaj
u potpuno razvijenoj modernoj dravi, nije lini sluga vla
daoca. Za razliku od ranohrianskih vremena, biskup, svetenik i propovednik nisu vie nosioci isto line harizme.
Nadzemaljska sredstva spasenja oni vie ne dele na osnovu
linog naloga njihovog Boga kome su jedino odgovorni za
ono to ine, ve svima koji im izgledaju dostojni tih sred
stava i koji to od njih trae. Uprkos tome to se staro shvatanje jo uvek odrava, biskupi, svetenici i propovednici po
stali su inovnici u slubi jednog cilja koji je u dananjoj
crkvi u isti mah i preobraen u stvar i ideoloki ulepan.
II. Pri svem tom, lini poloaj inovnika dobija ove
oblike:
1. Moderan inovnik uvek tei, i za razliku od podvlaenih veinom uiva poseban staleki drutveni ugled. Ovo vai
za sve inovnike bez razlike, bilo da su javni ili privatni.
Njegov drutveni poloaj jame propisi koji utvruju rang
slube, a kod politikih inovnika posebne krivinopravne
odredbe koje zabranjuju vreanje inovnika i preziranje dr
avnih i crkvenih organa. Stvarni drutveni poloaj inovnika
je obino najvei onda kad postoji preka potreba za struno
obrazovanim upravnim aparatom, kad su drutvene razlike
otro izraene i kad se usled drutvene raspodele moi ili
usled skupocenosti propisanog strunog obrazovanja i osta336

lih stalekih konvencija inovnik preteno regrutuje iz redo

va drutveno i ekonomski povlaenih slojeva. Ovi uslovi su
postojali u zemljama stare kulture. Posedovanje dokaza
strunim kvalifikacijama, to je obino preduslov za nametenje, poveava udeo stalekog momenta u drutvenom polo
aju inovnika. tome e kasnije biti vie reci. U izvesnim
sluajevima, na primer u nemakoj vojsci, vanost ovog sta
lekog inioca upadljivo i izriito priznaje propis po kome
prihvatanje onih koji pretenduju na inovniku karijeru za
visi od pristanka (izbor) lanova pojedinih inovnikih tela
(recimo oficirskog kora). Sline pojave, koje dovode do goto
vo esnafskog zatvaranja inovnikog stalea, mogu se nai u
tipinom obliku na tlu patrimonijalnog, naroito prebendalnog inovnitva prolosti. Tenja da se ove pojave ponovo
oive u izmenjenom obliku moe se nai i kod modernih bi
rokrata, a igrala je izvesnu ulogu i u zahtevima proletarizovanih strunih inovnika (trei element) za vreme ruske
revolucije.
Drutveni ugled inovnika je obino nizak onde gde je po
treba za struno obrazovanom upravom mala, a vladavina
stalekih konvencija izrazito slaba. To je sluaj u svim novonaseljenim oblastima, pogotovo u Sjedinjenim Dravama
Amerike, i to usled velikih mogunosti za sticanje zarade i
izrazite nepostojanosti drutvene strukture.
2. ist tip birokratskog inovnika je naimenovan od jedne
vie instancije. Jedan inovnik koji je izabran od onih nad
kojima treba da upravlja nije vie isto birokratska figura.
Razume se, to to izbor formalno postoji jo uvek ne znai da
se iza izbora ne krije naimenovanje u okviru drave naro
ito naimenovanje od strane efa stranke. Da li je tako ili
drukije ne zavisi samo od pravnih propisa, ve od naina
funkcionisanja stranakih mehanizama. Kad su dobro organizovane, politike stranke mogu da preobraze formalno slobo
dan izbor u obino klicanje kandidatu koga je odredio ef
stranke ili, to se ee dogaa, u mirnu, pravilima regulisanu borbu oko glasova za jednog od dvojice odreenih kan
didata.
Ali u svakom sluaju, odreivanje inovnika putem izbo
ra u kome uestvuju podvlaeni ublaava strogost hijerar
hijske podreenosti. U naelu, inovnik koji je naimenovan
putem izbora ima izvesnu samostalnost prema inovniku
22 Sociologija Maksa Vebera

337

koji mu je pretpostavljen. Jer on ne izvodi svoj poloaj odo

zgo ve odozdo, ili bar ne od organa koji u hijerarhiji slu
be stoji iznad njega, ve od ljudi monih u stranci koji od
reuju njegovu dalju karijeru. Njegova karijera ne zavisi (ili
bar ne prvenstveno) od njegovog pretpostavljenog u slubi.
isto tehniki gledano, inovnik koji nije izabran, ve je naimenovan, obino posluje tanije, jer pod istim ostalim uslovima mnogo je verovatnije da e na njegovo preuzimanje u
slubu i njegovu karijeru uticati isto struna svojstva i raz
matranja. Kao laici, podvlaeni mogu doznati koliko je neki
kandidat struno kvalifikovan za slubu tek na osnovu stee
nog iskustva, dakle naknadno. Prilikom svakog postavljanja
inovnika putem izbora politike stranke obino pridaju
mnogo veu vanost uslugama koje su pristalice uinile voi
stranke nego strunim obzirima. Ovo nezavisno od toga da li
je u pitanju odreivanje formalno slobodno izabranih inov
nika prilikom sastavljanja kandidatske liste ili slobodno naimenovanje od strane efa stranke koji je prethodno izabran.
Ali pomenuta razlika je relativna. Jer u osnovi slino se
dogaa i onde gde legitimni kraljevi ili njihovi podreeni po
stavljaju inovnike, samo to je pri tom tee kontrolisati uticaj onih inilaca koji se zasnivaju na privrenosti i injenju
usluga. Onde gde je potreba za struno obrazovanim uprav
nim aparatom velika, kao danas u Sjedinjenim Dravama
Amerike, i gde pristalice pojedinih stranaka moraju da rau
naju s intelektualno razvijenim, obrazovanim i slobodnim
javnim mnenjem (koje, dodue, ne postoji u velikim ame
rikim gradovima u kojima doseljeniki elementi figuriraju
kao glasaka stoka) postavljanje nekvalifikovanih inov
nika sveti se vladajuoj stranci na sledeim izborima, naro
ito kad inovnike imenuje ef stranke. Stoga izbor efa upra
ve i njemu potinjenih inovnika, naroito kod velikih uprav
nih tela koja je teko nadgledati, obino dovodi do slablje
nja hijerarhijske zavisnosti, a pored toga ugroava strune
kvalifikacije inovnika i tano funkcionisanje birokratskog
mehanizma. Poznato je da kvalifikacije i integritet saveznih
sudija koje imenuje predsednik drave daleko nadmauju
kvalifikacije i integritet izbornih sudija u Sjedinjenim Dra
vama Amerike, iako se obe vrste inovnika poglavito regrutuju na osnovu stranakih obzira. Velike reforme u komunal
noj upravi amerikih gradova sproveli su uglavnom izabrani

338

predsednici optina, i to na cezaristiki nain, uz pomo i

novnikog aparata koji su sami postavljali. Cisto tehniki gle
dano, efikasnost cezarizma kao organizovanog oblika vla
sti, koji esto izrasta iz demokratije, zasniva se na poloaju
scezara koji je slobodan i tradicijom nesputan poverenik
masa (vojske ili graana) i koji je upravo zbog toga neogra
nieni gospodar jedne grupe najkvalifikovanijih oficira i i
novnika koje bira bez obzira na tradiciju i druge okolnosti.
Ali ova vlast linog genija stoji nasuprot formalnom demo
kratskom principu opte izbornog inovnitva.
3. Poloaj inovnika je obino doivotan, bar u javnim i
njima slinim birokratskim strukturama, ali u sve veoj meri i u ostalim. Doivotnost poloaja pretpostavlja se kao fakti
ko pravilo ak i onde gde postoji otkaz ili periodino po
novno naimenovanje. I u privatnim preduzeima to je ono po
emu se inovnik razlikuje od radnika. Ali za razliku od mno
gih oblika vlasti u prolosti, ova pravna ili faktika doivot
nost nije nikakvo svojinsko pravo inovnika na slubu. Onde
gde su uvedene garantije protiv samovoljnog otputanja ili
premetaja inovnika kao u Nemakoj za sudske, a sve vie
i za upravne inovnike njihov zadatak se sastoji samo u
ovom: da obezbede strogo objektivno vrenje odreenih slu
benih dunosti, bez ikakvih linih obzira.
Stoga u okviru birokratije mera pravno zajemene neza
visnosti nije uvek izvor poveanog drutvenog ugleda inov
nika iji je poloaj na taj nain zatien. Cesto se dogaa
upravo suprotno, naroito u zajednicama koje imaju staru
kulturu i kod kojih je razvijena drutvena diferencijacija.
Jer ukoliko su inovnici stroe podvrgnuti samovolji pret
postavljenog stareine, utoliko im je vie zajameno odra
vanje konvencionalnog gospodskog stila u nainu voenja i
vota, tako da upravo usled nedostatka onih pravnih garantija
njihov drutveni ugled moe rasti, kao to je u srednjem veku rastao ugled dvorskih inovnika na raun ugleda slobod
nih ljudi ili ugled kraljevskih sudija na raun ugleda narod
nih sudija. U Nemakoj oficir i upravni inovnik uvek mogu
biti uklonjeni iz slube ili bar mnogo lake nego nezavisni
sudija, koji ak ni najgrublju povredu kodeksa asti ili sa
lonske konvencije nikad ne plaa gubitkom slube. Ali upra
vo zbog toga, vladajui sloj smatra da je, ako su ostale okol
nosti jednake, sudija manje drutveno podoban od inovnika,

22*

339

jer vea zavisnost inovnika od gospodara prua vee garantije da je njihov nain ivota u skladu sa stalekim zahtevima. Razume se, prosean inovnik tei za tim da uspostavi
inovniko pravo koje bi obezbedilo njegov materijalni polo
aj u starosti i povealo garantije protiv samovoljnog otpu
tanja iz slube. Ali ova tenja ima svoje granice. Kad bi se
pravo na slubu jako razvilo, to bi otealo postavljanje inov
nika prema kriterijumu tehnike efikasnosti i smanjilo bi iz
glede onih koji ekaju na mesto u slubi. Usled toga, a i za
hvaljujui tome to se zavisnost od sebi ravnih pretpostavlja
zavisnosti od niih drutvenih slojeva, inovnicima ne pada
teko to to zavise od onih koji su iznad njih. Konzervativni
pokret badenskog svetenstva, koji je nastao u vreme straha
od toga da predstoji odvajanje crkve od drave, bio je izrii
to motivisan eljom da se izbegne pretvaranje svetenika od
gospodara u sluge optine.
4. inovnik redovno prima novanu naknadu u obliku tano utvrene plate i starosno obezbeenje u obliku penzije.
U naelu, plata se ne odmerava prema uinku kao nadnica,
ve u skladu sa stalekim poloajem, to jest prema vrsti
funkcije (rang), a moda i prema duini radnog vremena.
Zbog relativno vee sigurnosti inovnikih plata, kao i zbog
nagrade u obliku drutvenog ugleda, sluba je vrlo traena
stvar u zemljama u kojima vie nema izgleda za kolonijalni
oblik privreivanja. Ovakvo stanje doputa da se u tim ze
mljama inovnicima odmeravaju relativno vrlo niske plate.
5. U skladu s hijerarhijskim poretkom organa, inovnik
tee karijeru, poev od niih, manje vanih i manje plaenih
mesta ka sve viim. Prosean inovnik prirodno eli da se to
je moguno vie mehaniki utvrde uslovi napredovanja, ako
ne u slubama, ono bar u iznosima plate. I to po godinama
provedenim u slubi i s obzirom na uspeh postignut na stru
nom ispitu, ukoliko je razvijen sistem strunih ispita za i
novnike. Ovo poslednje je karakteristino za inovnika i moe
da bude od trajnog uticaja na njegovu karijeru. U vezi s te
njom za jaanjem prava na slubu, za sve otrijim stalekim
odvajanjem i sve boljim ekonomskim obezbeenjem inovni
ka, ovaj razvitak vodi tome da se sluba poinje da shvata
kao izvor prihoda (sinekura) za one koji su kvalifikovani
na osnovu diplome stepenu obrazovanja. To to je neophod
no uzeti u obzir i opte line i intelektualne kvalifikacije ne-

340

zavisno od esto sporednih dokaza strunom obrazovanju,

dovelo je do toga da se najvie politike slube, naroito polo
aj ministra, u naelu popunjavaju bez obzira na diplome.
PRETPOSTAVKE I UZROCI BIROKRATIZACIJE
Drutvene i ekonomske pretpostavke ovog modernog uobliavanja slube jesu:
Razvitak novane privrede, ukoliko se ima u vidu nagra
ivanje inovnika u novcu, koje danas preovlauje. Ova okol
nost je od izvanrednog znaaja za itav habitus birokratije.
Ali u svakom sluaju, nije samo ona ta koja uslovljava njeno
postojanje.
Najvei istcrijski primeri donekle izrazito razvijenog bi
rokratizma jesu: 1) Egipat u vreme Novog carstva, ali s jakim
patrimonijalnim primesama; 2) rimski principat poznijeg pe
rioda, naroito Dioklecijanova monarhija i Vizantijsko car-,
stvo koje se iz nje razvilo, ali ipak s jakim feudalnim i pa
trimonijalnim primesama; 3) rimsko-katolika crkva, u sve
veoj meri od kraja 13. veka; 4) Kina od vremena Shi-hoangtija do danas, ali s jakim patrimonijalnim i prebendalnim
primesama; 5) u sve istijem obliku moderna evropska dra
va i sva javna tela otkako se razvio kneevski apsolutizam;
6) moderno kapitalistiko preduzee, utoliko vie ukoliko je
vee i slobodnije. U velikoj meri, a delom i preteno, slua
jevi od 1) do 4) zasnivaju se na nagraivanju inovnika u
naturi. Ali oni ipak imaju mnoge karakteristine crte biro
kratije. Istorijski obrazac svih potonjih birokratija Novo
carstvo u Egiptu je u isti mah jedan od najvelianstvenijih primera organizovane naturalne privrede. Ovo sticanje
birokratije i naturalne privrede objanjava se specifinim
uslovima koji su onda postojali u Egiptu. Jer znaajna ogra
nienja koja moramo uiniti kad one egipatske strukture
ubrajamo u birokratiju uslovljena su upravo naturalnom pri
vredom. Izvestan stepen razvitka novane privrede je norma
lan preduslov ako ne za uspostavljanje, ono za nepromenjeno odravanje isto birokratske uprave. Jer istorijsko isku
stvo pokazuje da se bez nje ne moe izbei duboka unutranja
promena birokratske strukture ili ak njeno preobraanje u
neku drugu.
341

Ve prosto dodeljivanje tano odreenih proizvoda iz vla

darevih zaliha ili iz njegovih tekuih prihoda u naturi, to je
hiljadama godina bilo pravilo u Egiptu i Kini, a zatim u kasnorimskoj monarhiji i na drugim mestima, lako moe da
znai prvi korak koji inovnicima omoguuje prisvajanje poreskih izvora i korienje tih izvora kao privatne svojine. Na
knada u naturi titi inovnike od esto otrih kolebanja ku
povne moi novca. Ali ako prinadlenosti koje se zasnivaju
na porezima u naturi pritiu neredovno, to se uvek dogaa
kad je suverena vlast nemarna u ubiranju ovih poreza, onda
se inovnik neposredno obraa poreskim obveznicima koji
potpadaju pod njegovu nadlenost, s ovlaenjem ili bez nje
ga. Da bi se inovnik zatitio od onih kolebanja, obino mu
se daje u zalog ili se prenosi na njega pravo ubiranja poreza,
ili mu se daje na korienje deo suverenove plodne zemlje.
To ini svaka centralna vlast koja nije sasvim kruto organizovana, bilo dragovoljno bilo zbog toga to je inovnici na to
nagone. Kad se usvojio taj nain nagraivanja, inovnik moe
zadovoljiti svoje potrebe u visini svog zahteva na platu, a
ostatak treba da preda suverenu. Ali poto je ovo skopano
s velikim iskuenjima, tako da suveren vema nije zadovoljan
ishodom, to se inovnika plata utvruje u novcu. Tako je
bilo u istoriji nemakog inovnitva, a najvie u svim satrap
skim upravama na Istoku: inovnik je duan da preda odre
eni iznos, a viak zadrava za sebe.
U ovakvim sluajevima inovnik je u ekonomskom pogledu
vrlo slian zakupcu. I doista, esto se moe naii na pravi od
nos zakupa slube, ukljuujui i davanje slube onome koji
najvie nudi. Na terenu privatne privrede, preobraanje kmetovskog poretka u zakupaki odnos je jedan od najvanijih
meu mnogobrojnim primerima. Na taj nain suveren moe
da prenese teret pretvaranja naturalnih prinadlenosti u no
vac na inovnika koji slubu dri u zakupu ili kome je plata
tano utvrena u novanoj vrednosti. U staro doba to se do
gaalo mnogim orijentalnim namesnicima. Tom cilju pre sve
ga slui izdavanje u zakup javnog prava na ubiranje poreza
umesto da se to ini u vlastitoj reiji. Na taj nain stvara se
mogunost da se finansije preobrate u sistem dravnog bu
deta. To je znaajan napredak, jer to znai da taan prora
un prihoda i rashoda moe zameniti proizvoljno troenje po
stojeih zaliha u naturi, to je tipino za rane stadijume jav-

342

nog gazdovanja. S druge strane, gospodar se pri tom odrie

kontrole i odustaje od korienja svog prava na ubiranje po
reza. U zavisnosti od stepena slobode koja je data inovniku
i zakupcu slube ili zakupcu poreza, postojanost ovog prava
moe biti ugroena bezobzirnim iskoriavanjem. Jer za razli
ku od suverena, kapitalist nije trajno zainteresovan da ubira porez.
Nain davanja poreza u zakup ili prenoenja poreske vla
sti moe biti vrlo razliit. U zavisnosti od odnosa snaga izme
u suverena i zakupca prevagu moe dobiti interes zakupca
da slobodno koristi pravo ubiranja poreza ili interes suvere
na da ovo pravo trajno odri. U carstvu Ptolomeja sistem za
kupa poreza osnivao se na zajednikom ili oprenom delovanju ovih motiva: odstranjenje kolebanja u prihodima, mo
gunost stvaranja dravnog budeta, osiguranje platene spo
sobnosti podanika putem zatite od neekonomske eksploata
cije, uspostavljanje dravne kontrole nad zakupevim prima
njima u cilju prisvajanja mogunog maksimuma. I mada je
ovde, kao i u Grkoj i Rimu, zakupac jo uvek bio privatni
kapitalist, ubiranje poreza, koje se vrilo na birokratski na
in, kontrolisala je drava, a zakupeva dobit se sastojala
samo u jednom delu mogunog vika iznad zakupne sume
(koja je, u stvari, bila zajemena suma), a njegov rizik u mo
gunosti da ubrani porez bude manji od te sume.
Cisto ekonomsko shvatanje slube, po kome ona predsta
vlja izvor inovnikovih privatnih prihoda, moe da dovede i
do neposredne prodaje slube. To se dogaa onda kad suve
ren ima potrebe ne samo za tekuim prihodima ve za kapi
talom u novcu, na primer za voenje rata ili za plaanje du
gova. Kao redovna ustanova, prodaja slube je postojala u
svim modernim dravama, i to kako prodaja obine sineku
re, tako i prodaja vrlo ozbiljne slube, na primer oficirskih
ovlaenja. U ostacima, ova se ustanova odrala sve do po
etka 19. veka. U pojedinanim sluajevima, ekonomsko zna
enje takvih prodaja moe se menjati, tako da plaena suma
delimino ili u potpunosti ima karakter kaucije za vernost u
slubi. Ali to nije bilo opte pravilo.
Svako preputanje inovnicima da se u vlastite svrhe ko
riste dobrima, dabinama i uslugama koje pripadaju samo
suverenu znai naputanje istog tipa birokratske organizaci
je. inovnik koji se nalazi u takvom poloaju ima pravo svo-

343

jine na slubu. To je pogotovo tako onda kad su slubena

dunost i naknada povezani na takav nain da inovnik ne
ustupa suverenu nikakve prihode prikupljene od graana ko
ji su njemu preputeni, ve raspolae ovima u svoje privatne
svrhe, a u zamenu prua suverenu izvesne usluge linog, voj
nikog, politikog ili crkvenog karaktera.
prihodima i prebendalnoj organizaciji slube govoriemo onda kad suveren, radi ekonomskog osiguranja slube,
inovnicima trajno dodeljuje izvesna dobra kao naknadu za
ispunjenje stvarnih ili fiktivnih slubenih dunosti. Ova do
bra se mogu sastojati u tano utvrenom dohotku u obliku
materijalnih predmeta ili u ekonomskom korienju zemlje
ili drugih izvora. Prelaz od ovakve prebendalne organizacije
slube ka plaenom inovnitvu je sasvim blag. U antici i
srednjem veku, kao i u Novo doba, ekonomska potpora svetenstvu je esto bila prebendalna po karakteru, ali isti oblik
se moe nai gotovo u svim epohama i u drugim oblastima.
U kineskom sakralnom pravu, specifino prebendalan karak
ter svih slubi primoravao je inovnika koji je u alosti da
napusti svoju slubu za koju se smatralo da je ist izvor pri
hoda i nita vie. Jer u periodu ritualne alosti za ocem ili
nekim drugim porodinim autoritetom bilo je propisano uz
dravanje od uivanja u svojini (prvobitno zbog toga da se
izbegne zla volja umrlog stareine kome je ona pripadala).
Dalji korak u pravcu udaljavanja od isto plaene birokratije je uinjen onda kad su inovnicima podarena ne samo
ekonomska prava ve i suverenove privilegije, pod uslovom
da ine izvesne line usluge suverenu. Ova podarena prava na
vrenje vlasti mogu biti razliita, tako da kod politikih i
novnika, na primer, mogu biti vie vlastelinska ili vie slu
bena po karakteru. U oba sluaja, a naroito u poslednjem,
specifino svojstvo birokratske organizacije je potpuno uni
teno i mi se nalazimo u oblasti feudalne organizacije vlasti.
Svi oblici nagraivanja inovnika u naturi doprinose la
bavljenju birokratskog mehanizma, a naroito slabe hijerar
hijsku podreenost. Ova podreenost je najotrije razvijena
u modernoj inovnikoj disciplini. Samo onde gde je podvr
gavanje inovnika suverenu bilo isto lino i apsolutno, kao
u upravi koja se sluila robovima ili nametenicima koji se
tretiraju kao robovi, moe se, bar pri energinom rukovoe-

344

nju, postii tanost koja bi bila nalik na tanost inovnika

dananjeg Zapada koji su nameteni na osnovu ugovora.
U zemljama starog doba s naturalnom privredom, egipat
ski inovnici su bili robovi faraona, ako ne pravno, ono stvar
no. Rimski zemljoposednici su rado poveravali robovima ne
posredno voenje novanih poslova, zbog mogunosti da ih
podvrgnu muenju. Slino se teilo da se postigne u Kini iz
danom upotrebom bambusove trske kao disciplinskog sred
stva. Ali izgledi na postojano funkcionisanje sredstava nepo
sredne prinude su krajnje nepovoljni. Iskustvo pokazuje da
relativno optimalne mogunosti da se postigne uspeh i odri
strogi mehanizam birokratskog aparata prua obezbeena plata u novcu s izgledima na karijeru koja ne zavisi od golog slu
aja i samovolje. U istom pravcu dejstvuju stroga disciplina i
kontrola, ukoliko ne vreaju inovnikovo oseanje asti, kao
i razvijanje svesti stalekom ugledu i mogunost javne kri
tike. Sa svim tim, birokratski aparat funkcionie pouzdanije
nego bilo kakvo pravno porobljavanje. Snano staleko osea
nje inovnika je ne samo u skladu s njegovom spremnou za
bezvoljno potinjavanje pretpostavljenim stareinama, ve
je kao i kod oficira posledica takvog potinjavanja.
Ovo zbog toga to staleko oseanje uravnoteava inovniko
vo oseanje sopstvenog dostojanstva. Cisto bezlian karakter
slube, s naelnim odvajanjem privatne sfere inovnika od
njegove slubene delatnosti, olakava ukljuivanje inovnika
u jednom zauvek utvrene uslove birokratskog mehanizma
koji se osniva na disciplini.
Prema tome, iako potpuno razvijena novana privreda
nije neophodan uslov birokratizacije, kao specifino trajna
struktura, birokratija ipak pretpostavlja postojanje stalnih
prihoda radi svog odravanja. Onde gde se ovaj prihod ne
moe pribaviti iz privatnog profita kao kod birokratskih
organizacija velikih modernih preduzea ili iz zemljine
rente kao kod zemijoposednika vrst poreski sistem je
preduslov trajnog postojanja birokratske uprave. Iz pomenutih i optih razloga, samo razvijena novana privreda pru
a pouzdan osnov za takav sistem. Stepen birokratizacije
uprave u varokim optinama s potpuno odvojenom nova
nom privredom bio je esto relativno zamaniji nego u mno
go veim teritorijalnim dravama istog perioda. Ali im su
ove poslednje bile u stanju da stvore ureen sistem dabina,
345

birokratija se kod njih razvila u mnogo irem obimu nego u

dravama-gradovima. Sve dok su drave-gradovi umerenih
razmera, za njih je najadekvatnija tenja ka kolegijalnoj
upravi najuglednijih po bogatstvu. Jer pravi teren za birokratizovanje uprave je oduvek bio onde gde su se na speci
fian nain razvili upravni zadaci, a naroito gde su ti zadaci
kvantitativno narasli.
KVANTITATIVNO RAZVIJANJE UPRAVNIH ZADATAKA
U politikoj oblasti, klasian teren birokratizacije jesu ve
lika drava i masovna politika stranka.
Razume se, to ne znai da je svaka istorijski poznata i
prava tvorevina velike drave donela sa sobom birokratsku
upravu. Jer postojanost jedne velike drave koja je jednom
uspostavljena, ili jedinstvenost kulture koju je ona stvorila,
nije uvek bila vezana za birokratsku strukturu drave. Do
due, oba ta elementa su u velikoj meri bila zastupljena u
kineskom carstvu. Mnogobrojna velika crnaka carstva bila
su efemerna po trajanju, kao i mnoge sline tvorevine, prven
stveno zbog toga to im je nedostajao inovniki aparat.
Isto tako, carstvo Karolinga se raspalo s raspadom njegove
inovnike organizacije, mada je ova bila preteno patrimonijalne a ne birokratske prirode. Ali isto vremenski gledano,
carstvo kalifa i ono to mu je prethodilo na azijatskom tlu
trajalo je vrlo dugo, iako je imalo bitno patrimonijalnu i prebendalnu organizaciju. Slino je bilo i sa Svetim Rimskim
Carstvom, iako mu je birokratija potpuno nedostajala. Ali sva
ova carstva predstavljaju kulturno jedinstvo koje je bar pri
blino bilo isto tako vrsto kao i ono koje obino stvaraju
birokratske uprave.
Staro Rimsko Carstvo se iznutra raspalo uprkos sve veoj
birokratizaciji. i ak u toku njenog sprovoenja. Ovo zbog
toga to je nain na koji je drava raspodeljivala poreske te
rete pogodovao naturalnoj privredi. S obzirom na intenzitet
njihovog isto politikog jedinstva, vremensko trajanje onih
najpre pomenutih tvorevina bilo je bitno nepostojano i no
minalno, sa sve slabijom sposobnou za politiko delovanje.
Njihovo relativno veliko kulturno jedinstvo bilo je proizvod
crkvenih organizacija koje su bile strogo jedinstvene, a na
346

Zapadu tokom srednjeg veka sve vie birokratske po karak

teru. Tome je doprinela i dalekosena srodnost drutvene
strukture, to je opet bilo posledica i drugi vid negdanjeg
politikog jedinstva. Obe ove pojave idu zajedno s tradicio
nalnim stereotipnim uobliavanjem kulture, to potpomae
nepostojanu ravnoteu. Te pojave su bile tako snane, da su
se ak i grandiozni pokuaji ekspanzije, kakvi su bili krstaki ratovi, mogli preduzimati tako rei kao privatni poduhva
ti, uprkos nedostatku intenzivnog politikog jedinstva. Ali
propast krstakih ratova i njihov esto iracionalan politiki
tok stajao je u vezi s tim to nije bilo jedne jedinstvene i
jake politike vlasti koja bi ih poduprla. I nema nikakve sum
nje da su se klice jake moderne drave u srednjem veku po
javile zajedno s razvitkom birokratskih struktura. I dalje, da
su ove u birokratskom pogledu najrazvijenije politike struk
ture razbile drutvene konglomerate koji su u osnovi poi
vali na labilnoj ravnotei.
Raspad antikog Rimskog Carstva bio je delimino uslovljen birokratizacijom njegove vojske i inovnikog aparata.
Ova birokratizacija se mogla sprovesti samo istovremenim
sprovoenjem jednog metoda dravne raspodele tereta koji
je morao da dovede do relativnog porasta u znaaju natural
ne privrede. Takvi individualni inioci uvek igraju neku ulogu.
Moe se rei da i jaina spoljanje i unutranje dravne delatnosti, to jest njena ekspanzivna udarna snaga i njen uticaj
na kulturu stoje u direktnom odnosu prema stepenu biro
kratizacije. to se tie politike tvorevine, Rimsko Carstvo i
Britanska Imperija, poivale su upravo u svojim najeks
panzivnijim periodima, samo u neznatnom stepenu na biro
kratskim temeljima. Drava Normana u Engleskoj sprovela
je strogu organizaciju na osnovu feudalne hijerarhije. U ve
likoj meri, ona je dobila svoje jedinstvo i udarnu snagu za
hvaljujui birokratizaciji kraljevskih finansija, koja je u poreenju s drugim politikim strukturama feudalne epohe bila
vrlo stroga. Kasnije, engleska drava nije uestvovala u kon
tinentalnom razvitku ka birokratizmu, ve je zadrala upravu
uglednih ljudi. Kao i republikanska uprava Rima, tako je i
engleska uprava uglednih ljudi bila proizvod relativnog odsu
stva kontinentalnih uticaja i izvesnih sasvim individualnih
preduslova koji danas nestaju. U ove posebne preduslove
spada izlinost velike stajae vojske koja je, zbog toga to ima

347

suvozemne granice s drugim dravama, potrebna kontinen

talnoj dravi s istim ekspanzivnim tenjama. Stoga je i u Ri
mu birokratizacija napredovala s prelaskom od obalskih na
suvozemne granice. Uostalom, u rimskoj strukturi politike
vladavine, strogo vojniki karakter vlasti magistrata za
koju u tom obliku nisu znali drugi narodi zamenjivao je
odsustvo birokratskog aparata s njegovom tehnikom efikas
nou, njegovom preciznou i zatvorenou u obavljanju upravnih funkcija, naroito van gradskih granica, kao to je i
izuzetan poloaj senata obezbeivao kontinuitet uprave. Je
dan od preduslova za izlinost birokratije u Rimu i Engle
skoj bio je taj to je dravna vlast sve vie smanjivala obim
svojih funkcija u zemlji, to jest ograniavala se na ono to je
dravni razlog neposredno zahtevao.
Na poetku Novog doba, dravna vlast je svugde na kon
tinentu dospela u ruke onih kneeva koji su na najbezobzirniji nain poli putem birokratizacije uprave. Oevidno je
da velika moderna drava u tehnikom pogledu zavisi od bi
rokratske osnove, i to utoliko vie ukoliko je vea i monija.
Sjedinjene Drave Amerike jo uvek nemaju karakter jedne
drave koja je u tehnikom pogledu sasvim birokratizovana.
Ali sa sve veim spoljanjim trenjima i porastom potrebe za
jedinstvenom upravom u zemlji, one postepeno neizbeno dobijaju oblik birokratske strukture. Delimino nebirokratski
oblik drutvene strukture Sjedinjenih Drava Amerike je ma
terijalno uravnoteen strogo birokratskom strukturom vladajuih politikih stranaka kojima rukovode profesionalni
strunjaci za organizaciona pitanja i pitanja izborne taktike.
Porast birokratske organizacije svih pravih masovnih stra
naka oigledno pokazuje da je kvantitativan element najva
nija poluga birokratizacije drutvenih struktura. U masovne
stranke spadaju nemaka socijaldemokratska partija i obe
istorijske amerike partije koje su birokratizovane u naj
veem mogunom stepenu.
KVALITATIVNE PROMENE UPRAVNIH ZADATAKA
Intenzivno i kvalitativno proirenje i unutranje razvija
nje obima upravnih zadataka mnogo vie podstie na birokratizaciju nego njihov ekstenzivan i kvantitativan porast.

348

Pravac ovog razvoja i njegovi povodi mogu biti vrlo razliiti.

U najstarijoj zemlji birokratske dravne uprave, u Egiptu,
tehniko-ekonomska neophodnost uspostavljanja i odravanja
itave mree za navodnjavanje ogromnih povrina stvorila je
mehanizam pisara i inovnika, koji je jo u rano doba naao
svoje drugo veliko zaposlenje u vojniki organizovanoj grae
vinskoj delatnosti. Kao to je ve pomenuto, proces birokra
tizacije je izazvan potrebama koje su nastale usled stvaranja
stajaih vojski i razvitka finansija. U modernoj dravi na to
su nagonili i sve vei zadaci koji su se postavljali pred upravu
usled rastue sloenosti kulture.
Mada su i drave s vladom uglednih ljudi (Rim, Engleska,
Venecija) preduzimale znaajne poduhvate ekspanzije, naroi
to prekomorske ekspanzije, u njima je intenzitet uprave, to
jest preuzimanje u nadlenost drave i trajno obavljanje naj
veeg mogunog broja zadataka, bio vrlo slab (u poreenju s
birokratskim dravama). Ovo naroito u Rimu i Engleskoj.
Ali u oba sluaja je struktura dravne vlasti snano uticala
na kulturu, mada relativno manje na oblik dravne organiza
cije i dravne kontrole. Ovo poev od pravosua do vaspitanja. Sa svoje strane, ovi sve vei kulturni zahtevi bili su
uslovljeni, dodue u razliitom stepenu, porastom bogatstva
kod najuticajnijih slojeva u dravi. Utoliko je porast birokra
tizacije funkcija porasta svojine koja se upotrebljava u po
trone svrhe i porasta rafinovane tehnike u spoljanjem uobliavanju ivota koja odgovara datim mogunostima. Sve to
utie na standard ivota i uslovljava porast subjektivnog oseanja neophodnosti organizovanog, kolektivnog i meulokalnog, dakle birokratskog staranja oko najrazliitijih ivotnih
potreba koje su ranije bile nepoznate ili podmirene pomou
lokalne ili privatne privrede.
Meu isto politikim iniocima koji uslovljavaju birokratizaciju naroito postojano dejstvuje rastua potreba dru
tva za redom i zatitom (policija) u svim oblastima, naroi
to drutva koje je naviknuto na apsolutno umirenje. Direktan
put vodi od isto sakralnog ili arbitranog raspravljanja krv
ne nesloge, koje prava i bezbednost pojedinaca titi samo za
kletvom i dunou osvete njegovih saplemenika, do dana
njeg poloaja policajca koji je predstavnik Boga na zemlji.
Meu ostalim iniocima pre svega dejstvuju mnogobrojni
takozvani socijalnopolitiki zadaci koje na dravu svaljuju za349

interesovane grupe ili koje drava nasilno uzurpira, bilo iz

razloga politike sile bilo iz ideolokih pobuda. Razume se, ovi
zadaci su u velikoj meri ekonomski uslovljeni.
Najzad, meu bitno tehnikim iniocima koji uslovljavaju
birokratizaciju u obzir dolaze specifino moderna sredstva
saobraaja (javni drumski i vodeni putevi, eleznica, telegraf,
i tako dalje), kojima nuno ili iz razloga tehnike efikasnosti
mora upravljati javna privreda. U mnogo emu, moderna
sredstva saobraaja igraju danas slinu ulogu kao kanali u
Mesopotamiji ili regulacije Nila na starom Istoku. S druge
strane, stepen razvitka saobraajnih sredstava je vrlo vaan
uslov za mogunost birokratske uprave, mada nije jedini. Bi
rokratska centralizacija u Egiptu, zasnovana na gotovo isto
naturalnoprivrednoj osnovi, nikad ne bi mogla dostii stvarno
dostignuti stupanj bez prirodne saobraajnice Nila. U cilju
unapreenja birokratske centralizacije, u modernoj Persiji
inovnici koji rade u telegrafskoj slubi imaju za zadatak da
obavetavaju aha svim dogaajima u provinciji bez obzira
na stareine lokalnih vlasti, a pored toga svi graani imaju
pravo neposredne telegrafske pritube. Modernom zapadnom
dravom moe se upravljati onako kako se stvarno upravlja
samo zahvaljujui tome to drava kontrolie telegrafsku
mreu i ima na raspolaganju potu i eleznice.
Sa svoje strane, eleznice najtenje zavise od razvitka me
ulokalnog saobraaja masovnih dobara. Zbog toga razvitak
saobraaja masovnih dobara spada u inioce koji su prouzro
kovala nastanak moderne drave. Kao to smo ranije videli,
to ne vai bezuslovno i za prolost.
TEHNIKE PREDNOSTI BIROKRATSKE ORGANIZACIJE
Osnovni razlog za prodiranje birokratske organizacije je
oduvek bio njena isto tehnika nadmonost nad svim dru
gim oblicima organizacije. Potpuno razvijen birokratski me
hanizam odnosi se prema drugim oblicima organizacije isto
kao maina prema nemainskim oblicima proizvodnje.
Tanost, brzina, nedvosmislenost, poznavanje dokumenata,
trajnost, uviavnost, jedinstvo, stroga potinjenost, uteda
na materijalnim i linim rashodima sve to je uzdignuto
na najvii moguan stupanj u strogo birokratskoj upravi,

350

naroito u njenom monokratskom obliku. Za razliku od svih

kolegijalnih oblika uprave ili od poasnih oblika u kojima se
sluba obavlja kao sporedno zanimanje, kod monokratskog
oblika birokratske uprave poslove obavljaju inokosni struni
inovnici. Kad su u pitanju sloeni zadaci, plaeni birokrat
ski rad je ne samo taniji, ve u krajnjoj liniji i jeftiniji od
formalno besplatne poasne slube.
Poasna sluba je sporedno zanimanje, i ve zbog toga
obino funkcionie sporije. Poto je manje shematizovana,
ona je manje precizna i manje jedinstvena, a poto je nezavis
nija, nepostojanija i mnogo vie upuena na neekonomsko
dobavljanje i korienje pomonih inovnika i kancelarijskog
aparata, ona je esto mnogo skuplja od birokratskog rada. To
je osobito sluaj onda kad se ne misli samo na trokove javne
kase u gotovu koji su po pravilu neuporedivo vei kod bi
rokratske uprave nego kod uprave zasnovane na poasnoj
slubi ve i na ekonomsku tetu koju trpe podvlaeni
usled gubljenja vremena i nedostatka tanosti. Mogunost
uprave koja se zasniva na poasnoj slubi trajno postoji sa
mo onde gde se poslovi na zadovoljavajui nain mogu svriti
kao sporedno zanimanje. Ona dostie svoje granice sjcvalitativnim porastom zadataka koji se pred upravu posfavljaju,
danas ak i u Engleskoj. S druge strane, kolegijalno organizovan rad uslovljava sukobe i odlaganja i zahteva kompro
mise izmeu suprotstavljenih interesa i gledita. Stoga je on
neprecizniji i nezavisniji, ali i manje jedinstven i sporiji. Sav
napredak pruske upravne organizacije ogleda se i ogledae
se i ubudue u napretku birokratskog, naroito monokratskog
principa.
Zahtev za to je moguno vie brzim, tanim, jedinstvenim
i trajnim obavljanjem slubenih poslova danas pre svega po
stavlja moderan kapitalistiki privredni saobraaj. Po pravilu,
velika moderna kapitalistika preduzea jesu nedostini uzori
strogo birokratske organizacije. Njihovo poslovanje gotovo
bez izuzetka poiva na sve veoj tanosti, postojanosti i pre
svega brzini pojedinih operacija. A to je opet uslovljeno osobenou modernih saobraajnih sredstava, u koje izmeu
ostalog spada i sluba obavetavanja putem tampe. Izvan
redno poveanje brzine u prenoenju javnih saoptenja, eko
nomskih i isto politikih vesti snano utie na ubrzanje tem
pa reakcije uprave na date situacije. U tom pogledu, obino
351

se najvie moe postii pomou strogo birokratske organiza

cije. (Ovde neemo govoriti tome da birokratski aparat
moe da stvori i stvara odreene smetnje koje oteavaju reavanje individualnog sluaja na najprikladniji nain.)
Ali iznad svega, birokratizacija daje najvie mogunosti
za sprovoenje principa podele rada prema isto objektivnim
merilima. Ovo zbog toga to se pojedini poslovi poveravaju
funkcionerima koji su struni za te poslove i koji dugom
praksom ue sve vie i vie. Objektivno i struno obavljanje
poslova prvenstveno znai obavljanje poslova u skladu s ra
cionalnim pravilima i bez obzira na linost. Ovo bez ob
zira na linost je parola trita i uopte svih odnosa u kojima
se tei samo za golim ekonomskim interesima. Dosledno spro
voenje birokratske vladavine znai nivelisanje stalekog ugle
da; i ukoliko princip slobodnog trita nije u isti mah ogra
nien, dosledno sprovedena birokratska vladavina znai uni
verzalnu vladavinu klasnog poloaja. To to se ova konsekvencija birokratske vladavine nije svuda pojavila naporedo
sa stepenom birokratizcije, posledica je postojanja razlii
tih principa pomou kojih politike zajednice mogu da zado
volje svoje potrebe. Za modernu birokratiju je od izvanredne
vanosti onaj drugi element, racionalna pravila. Osobenost
moderne kulture, naroito njene tehniko-ekonomske osnove,
je upravo u tome to ona zahteva mogunost racionalne procene uspeha.
U specifinom smislu, za potpuno razvijenu birokratiju
vai i princip sine ira et studio. Svoju osobitu prirodu, koja
je kapitalizmu dobro dola, birokratija razvija sve potpunije
to se vie dehumanizuje, to jest to vie uspeva da vrenje
slubenih poslova oslobodi od uticaja ljubavi, mrnje i drugih
isto linih i emocionalnih elemenata koje je nemoguno pro
raunati. Ovo specifino svojstvo birokratije esto se slavi kao
njena vrlina. Umesto ljudi starog kova, koje pokreu line
simpatije i naklonosti, milosre i zahvalnost, moderna kul
tura, koja je sloena i specijalizovana, trai objektivne stru
njake koji su u ljudskom pogledu nezainteresovani. A sve to
prua birokratska struktura, i to u najpovoljnijoj kombina
ciji. Po pravilu, tek je birokratija utrla put pravosuu koje
sprovodi jedno pojmovno sreeno i racionalizovano pravo, a
na osnovu tehniki savrenih zakona koje je najpre stvorilo
kasno Rimsko Carstvo. U srednjem veku, recepcija rimskog

352

prava je ila pod ruku s birokratizacijom pravosua i prodira

njem racionalno kolovanih strunjaka umesto starog sud
skog postupka koji je bio vezan za tradiciju ili iracionalne
pretpostavke.
BIROKRATIJA I PRAVO
Nasuprot racionalnoj primeni prava na osnovu strogo for
malnih pravnih pojmova stoji jedan oblik primene prava
koji se prvenstveno vezuje za svetu tradiciju. Konkretan slu
aj koji se ne moe reiti na osnovu tradicije reava se pomo
u harizmatske pravde (to jest pomou prorotva, prorokih
izreka ili bojeg suda) ili na druga dva naina koji nas ovde
jedino interesuju: 1) pomou neformalnih odluka zasnovanih
na odreenim etikim ili drugim praktikim vrednosnim su
dovima (kadijina pravda, kako je to zgodno nazvao R.
Schmidt), ili 2) pomou formalnih odluka done tih ne na osno
vu racionalnih pojmova, ve pozivanjem na analogne sluaje
ve i tumaenjem ranijih konkretnih presuda (empirijska
pravda).
Kadijina pravda ne zna ni za kakvo racionalno obrazloe
nje odluke u naem smislu. Isto tako ni empirijska pravda u
istom tipu. Konkretan vrednosni karakter kadijine pravde
moe da dovede do prorokog prekida sa svakom tradicijom,
a empirijska pravda moe da se sublimie i racionalizuje u
vetinu. I poto u svim nebirokratskim oblicima vladavine
naporedo postoje sfera stroge vezanosti za tradiciju i sfera
suverenove slobodne volje i milosti, to su kombinacije i prelazni oblici izmeu ova dva principa vrlo esti. tome e biti
vie rei na drugom mestu.
Kao to je Mendelssohn pokazao, u Engleskoj je i danas za
maan deo sudske pravde, u stvari, kadijina pravda, i to u
stepenu koji se teko moe zamisliti na kontinentu. Nemaki
porotni sud, koji ne daje nikakvo obrazloenje svojih presu
da, u praksi funkcionie na isti nain kao i engleski sudovi.
I stoga ne treba misliti da su demokratski principi pravde
identini s racionalnom primenom prava (u smislu formalne
racionalnosti). U stvari, po pravilu je suprotno, kao to emo
videti drugom prilikom. S druge strane, engleska i amerika
23 Sociologija Maksa Vebera

353

pravda najviih sudova je jo uvek u visokom stepenu empi

rijska pravda, naroito pravda zasnovana na precedentima.
Svi pokuaji racionalne kodifikacije prava i recepcije rim
skog prava u Engleskoj propali su zbog toga to su se tome
uspeno oduprli veliki i jedinstveno organizovani esnafi advo
kata. Ovi esnafi su predstavljali jedan monopolistiki sloj
uglednih ljudi iz ijih redova su se regrutovale sudije visokih
sudova. Oni su zadrali u svojim rukama juristiko obrazo
vanje kao visoko razvijenu empirijsku vetinu i uspeno su
se borili protiv svih tenji ka racionalnom pravu koje su ugroavale njihov drutveni i materijalni poloaj. Ove tenje
su naroito dolazile od duhovnih sudova, a katkad i od uni
verziteta.
Borba advokata koji su branili common law protiv rimskog
i crkvenog prava i protiv moi crkve uopte bila je dobrim
delom prouzrokovana njihovim ekonomskim interesima za
prihode; to se jasno vidi po tome kako su kraljevi intervenisali u toj borbi. Ali nadmoan poloaj advokata, koji su u
ovoj borbi odneli pobedu, bio je uslovljen politikom centra
lizacijom. Iz prvenstveno politikih razloga, u Nemakoj nije
postojao stale drutveno monih uglednih ljudi koji bi kao
engleski advokati mogao da stvori nacionalno pravosue i da
uzdigne nacionalno pravo na stepen vetine s regulisanim na
inom uenja, i koji bi se mogao odupre ti prodiranju prav
nika koji su obrazovani na tehniki razvijenijem rimskom
pravu.
Pobedu materijalnog rimskog prava na kontinentu nije
odluilo to to je ono bilo bolje prilagoeno potrebama kapi
talizma u nastajanju. Stavie, treba rei da su sve specifino
pravne ustanove modernog kapitalizma tue rimskom pravu
i da potiu iz srednjeg veka. Ono to je bilo od presudnog
znaaja jeste racionalan oblik rimskog prava, a iznad svega
tehnika neophodnost da se sudski postupak poveri racio
nalno obrazovanim strunjacima, to znai onima koji su na
univerzitetima uili rimsko pravo. Ovo zbog toga to je sve
vei broj sloenih praktinih pravnih sluajeva i porast ra
cionalizacije privrednog ivota zahtevao uvoenje racionalnog
dokaznog postupka umesto prvobitnog utvrivanja materijal
ne istine pomou konkretnog otkrovenja ili sakralnog jemstva. Razume se, ovo stanje je u velikoj meri bilo uslovljeno
i strukturnim promenama u privredi. Ali ovaj inilac je dej-

354

stvovao svugde, ukljuujui i Englesku, gde je kraljevska vlast

uvela racionalan dokazni postupak pre svega u interesu trgo
vaca. Odatle proizlazi da postojee razlike u razvoju materi
jalnog prava u Engleskoj i Nemakoj nisu preteno uslovili
ekonomski inioci, ve da su one nastale usled autonomneg
razvitka politikih struktura u tim zemljama.
U Engleskoj je postojala centralizovana pravda uz vlada
vinu uglednih ljudi, dok je u Nemakoj postojala birokratska
vlast bez politike centralizacije. Zbog toga je Engleska, koja
je u Novo doba bila prva visoko razvijena kapitalistika ze
mlja, zadrala manje racionalno i manje birokratsko pravo
sue. Ali u Engleskoj se kapitalizam lako mogao nagoditi s
tim stanjem zbog toga to je sve donedavna organizacija sud
stva i sudskog postupka bila tako podeena da ekonomski sla
biji nikako nisu mogli doi do pravde. Ova injenica je snano
uticala na agrarne prilike u Engleskoj, i to u korist akumumulacije i imobilizacije zemljita. U istom pravcu je delovalo
i to to je, usled ekonomskih interesa advokata, prenoenje
zemljine svojine bilo sporo i skupo.
U vreme republike, rimsko pravosue je predstavljalo me
avinu racionalnih i empirijskih elemenata, pa ak i eleme
nata kadijine pravde. Ovih poslednjih elemenata je bilo naro
ito u nainu postavljanja porotnika i u pretorskim actiones
in factum, koje su se u poetku donosile od sluaja do slu
aja. Takozvana kautelarna jurisprudencija, i sve to je iz
nje poteklo, ukljuujui i jedan deo prakse odgovora klasi
nih pravnika, ima empirijski karakter. Odluan zaokret juristikog miljenja u racionalnom pravcu pripremljen je tek
tehnikim procesnim uputstvima pretorskih edikata koji su
bili ukraeni pravnim pojmovima. (Danas, pod vladom prin
cipa substancijacije, odluuje samo nain iznoenja injenica,
bez obzira s kog pravnog stanovita one opravdavaju optubu.
Stoga danas nema one prinude da se formalno tano odredi
obim pojmova, koja je postojala u tehniki visoko razvijenoj
kulturi rimskog prava.) Utoliko su u procesu razvoja racio
nalnog prava znaajnu ulogu igrali procesno-tehniki inioci,
to jest inioci koji samo posredno proizlaze iz strukture dr
ave. Ali proces racionalizacije rimskog prava, koji je omo
guio njegovo pretvaranje u zatvoren sistem pojmova kojim
se nauno moe rukovati, doveden je do kraja tek u epohi birokratizacije drave. Ovim svojim racionalnim i sistematskim
23

355

svojstvom rimsko pravo se otro odvaja od svega to je bilo

stvoreno na Istoku i u antikoj Grkoj.
Odgovori rabina u Talmudu jesu tipian primer empirijske
pravde koja nije racionalna ve racionalistika i koja je u
isti mah strogo vezana za tradiciju. Svaka proroka izjava
koja ima oblik Zapisano je, ali ja vam kaem, u krajnjoj
liniji je ista kadijina pravda, nevezana tradicijom, t o je vie
naglaen religiozni poloaj kadije (ili nekog slinog suije),
to se u oblast koja nije vezana svetom tradicijom sve vie
uvlai slobodno odluivanje pojedinanog sluaja, itav ljud
ski vek posle francuske okupacije Tunisa, razvitak kapita
lizma je spreavalo to to su duhovni sudovi (chara) i dalje
odluivali zemljinom posedu prema slobodnom nahoe
nju, kako to Evropljani kau. Socioloke korene ovih sta
rijih tipova pravde upoznaemo onda kad budemo govorili
strukturama vladavine.
Potpuno je tano da objektivnost i strunost nisu nuno
identini s vladavinom opte apstraktne norme. To nije sluaj
ak ni na terenu modernog pravosua. Kao to je poznato,
ideja pravu bez praznina je naelno estoko pobijana. Isto
tako, s negodovanjem je odbaeno shvatanje modernog su
ije kao automata u koji se odozgo ubacuju akta zajedno s
trokovnikom, da bi on odozdo ispljunuo presudu zajedno s
razlozima koje je mehaniki proitao iz paragrafa. Ovo shva
tanje je odbaeno moda zbog toga to dosledna birokratizacija prava podrazumeva izvesno pribliavanje ovom tipu. I
u oblasti sudskog postupka postoje podruja u kojima je bi
rokratski sudija neposredno upuen da reava pojedinane
sluajeve kao zakonodavac.
I najzad, u oblasti istinske upravne delatnosti to jest
u oblasti dravne delatnosti koja ne spada ni u stvaranje ni
u primenu prava obino se uvaava sloboda i osobenost
pojedinanog sluaja, i smatra se da opte norme uglavnom
ometaju pozitivnu i stvaralaku delatnost inovnika koju ni
kad ne treba regulisati. Kakav je domaaj ove teze, ovde mo
emo ostaviti po strani. Pa ipak, od najvee je vanosti ovo:
da uprava koja slobodno stvara, a moda i slobodna sudska
primena prava ne predstavljaju carstvo samovolje i milosti
niti carstvo lino motivisane naklonosti i ocene, kao to je to
sluaj kod prebirokratskih oblika. Vladavina i racionalna ocena objektivnih ciljeva, kao i predanost njima, uvek postoje

356

kao norma ponaanja. U oblasti dravne uprave, naroito onde gde dolazi do izraaja stvaralaka volja inovnika, smatra
se da je specifino moderna i strogo objektivna ideja dravnog
razloga najvia i krajnja zvezda vodilja inovnikog pona
anja.
Razume se, s kanonizovanjem ove asptraktne i objektivne
ideje nerazdvojno su spojeni nepogreni instinkti birokratije za ouvanjem njene moi u njenoj sopstvenoj dravi (a
preko ove i nasuprot drugim dravama). U krajnjoj liniji, tek
ovi interesi birokratije za ouvanjem vlastite moi daju odre
en sadraj onom idealu koji po sebi nipoto nije nedvosmi
slen. tome ovde vie ne moemo govoriti. Za nas je najvanije samo ovo: da iza svakog akta istinske birokratske uprave
stoji sistem razloga kojima se racionalno moe raspravlja
ti, i to ili podvoenjem pod vie norme ili odmeravanjem ci
ljeva i sredstava.
Poloaj svih demokratskih pokreta, to jest pokreta koji
tee za svoenjem vlasti na najmanju mogunu meru je nu
no razdvojen. Naelo jednakosti pred zakonom i zahtev za
pravnim garantijama protiv samovolje iziskuju formalnu i
racionalnu objektivnost uprave nasuprot slobodnoj linoj vo
lji po milosti stare patrimonijalne vlasti. Ali ako povodom
nekog konkretnog pitanja i apstrahujui od drugih instinkata mase obuzme jedan etos, to jest jedno etiko shva
tanje iji se postulati materijalne pravde orijentiu prema
odreenom sluaju i odreenom licu, onda neizbeno mora
doi do sukoba s formalizmom i hladnom objektivnou bi
rokratske uprave koja je vezana za pravila. U tom sluaju,
etos mora emocionalno odbaciti ono to razum zahteva.
Formalna pravna jednakost, racionalna primena prava i
racionalna uprava, koje iziskuju graanski interesi, pogotovo
nisu od koristi proleterskim masama. Prirodno je to za njih
pravo i uprava treba da slue izjednaenju njihovih ekonom
skih i drutvenih ivotnih izgleda prema imunim slojevima.
A pravo i uprava mogu da izvre ovaj zadatak samo ako u
veoj meri poprime neformalan, to jest sadrinski etiki ka
rakter (kadijina pravda). Svaki oblik narodne pravde koja
obino ne pita za racionalne razloge i norme kao i svaki
oblik intenzivnog uticaja na upravu putem takozvanog jav
nog mnenja, preseca racionalan tok pravde i uprave isto tako
snano, a pod izvesnim okolnostima i mnogo snanije, nego

357

to bi to mogla da uini kabinetska pravda jednog apsolut

nog vladaoca. U uslovima masovne demokratije, javno mne
nje predstavlja zajedniko delanje koje se raa iz iracional
nih oseanja i koje obino insceniraju i oblikuju tampa i
stranake voe.
KONCENTRACIJA UPRAVNIH SREDSTAVA
Birokratska struktura ide ruku pod ruku s koncentraci
jom materijalnih sredstava organizacije u rukama gospodara.
Do ove koncentracije je na poznat tipian nain dolo u razvit
ku velikih privatnih kapitalistikih preduzea, koja je u tome
nala svoje bitno obeleje. Odgovarajui proces se odigrao i u
javnim zajednicama.
Za birokratski voenu vojsku faraona, vojsku pozne Rim
ske Republike i principata, a pre svega za vojsku moderne voj
nike drave, karakteristino je da su njihova oprema i snabdevanje poticali iz suverenovih magacina. Po tome se biro
kratska vojska razlikuje od narodne vojske agrarnih plemena,
vojske graana antikih varoi, milicije ranih srednjovekovnih gradova i svih feudalnih vojski. Jer kod ovih drugih, vojni
obveznici bili su duni da sami nabave opremu i da se sami
brinu oko snabdevanja.
U nae doba, rat je borba maina. I upravo zbog toga da
nas su magacini tehniki neophodni, ba kao to i vladavina
maina u industriji zahteva koncentraciju sredstava proiz
vodnje. Meuiim, birokratske vojske prolosti, koje je opre
mao i snabdevao suveren, nastale su veinom onda kad je dru
tveni i ekonomski razvitak apsolutno ili relativno umanjio
sloj graana koji su ekonomski sposobni da sami sebi priba
ve vojnu opremu, tako da njihov broj vie nije bio dovoljan
za stvaranje vojske kakva je bila traena. U najmanju ruku,
broj graana je bio relativno smanjen, to jest u poreenju sa
stepenom moi na koju je drava pretendovala. Jer samo je
birokratski oblik vojske omoguio stvaranje profesionalne
stajae vojske koja je neophodna za uspostavljanje trajnog
mira u velikim teritorijalnim dravama i za voenje ratova
protiv udaljenih neprijatelja, naroito protiv prekomorskih
neprijatelja. Isto tako, obino se samo u birokratskoj vojsci
358

moe potpuno razviti vojnika disciplina i tehnika obuka,

bar u onom visokom stepenu koji je karakteristian za mo
derno doba.
Istorijski gledano, birokratizacija vojske je svuda bila
sprovedena naporedo s prevaljivanjem vojne slube sa imu
nih na siromane. Pre toga, vojna sluba je bila poasna po
vlastica imunih. Inae, siromani ljudi na koje se prevalji
vao teret vojne slube bili su i domoroci, kao u vojskama rim
skih vojskovoa pozne republike i carstva i u modernim voj
skama sve do 19. veka, ali i stranci, kao u najamnim vojska
ma svih vremena. Ovaj proces je na tipian nain iao ruku
pod ruku s optim porastom materijalne i duhovne kulture.
Pored toga, na to je svuda uticao i porast gustine stanovni
tva, kao i porast intenziteta i napregnutosti ekonomskog ra
da, to je uslovilo sve veu neophodnost radnih ljudi za rat
ne ciljeve. Ostavljajui po strani periode snanih ideolokih
zanosa, imuni slojevi s rafinovanom, naroito varokom kul
turom po pravilu imaju malo sklonosti i malo su sposobni
za grube poslove obinih vojnika. Pod istim ostalim okolnosti
ma, pripadnici imunih slojeva koji potiu sa sela su u naj
manju ruku obino bolje kvalifikovani i imaju vie sklono
sti za oficirski poziv. To se potire samo onde gde sve vea
mogunost upotrebe maina prilikom voenja ratnih opera
cija zahteva od voa da steknu svojstva tehniara.
Birokratizacija ratne maine moe biti sprovedena u obli
ku privatnog kapitalistikog preduzea, kao i svaki drugi po
sao. Sve do poetka 19. veka, privatni kapitalisti su na razli
ite naine opremali i upravljali najamnim vojskama na Za
padu. Za vreme tridesetogodinjeg rata, u Brandenburgu je
vojnik jo uvek veinom bio sopstvenik materijalnih sredsta
va svog posla. On je imao oruje, konje i odeu, mada ga je
ve i drava u ulozi liferanta donekle snabdevala time. Kasni
je je u pruskoj stajaoj vojsci komandir ete bio sopstvenik
materijalnih sredstava za voenje rata, a tek od Tilzitskog
mira je koncentracija ovih sredstava konano prela u ruke
drave. Od tada je sprovedeno i uniformisanje, koje je ranije
uglavnom bilo preputeno nahoenju komandanta puka, uko
liko kralj nije podario odreene uniforme pojedinim delovima svojih trupa (najpre 1620. svojoj telesnoj gardi, a zatim
mnogo ee pod Friedrichom II).
359

Stoga su jo u 18. veku izrazi puk i bataljon imali

drukije znaenje nego danas. Samo je bataljon bio taktika
jedinica (danas su to oboje), dok je puk bio ekonomska or
ganizacija stvorena zahvaljujui tome to je pukovnik imao
poloaj preduzetnika. Poluslubeni pomorski ratni poduhvati
(kao enovski maonae) i snabdevanje vojske spadaju u
prva dinovska privatnokapitalistika preduzea s obimnom
birokratskom strukturom. Nacionalizacija ovih preduzea ima
svoju modernu paralelu u nacionalizaciji eleznica (koje je
drava kontrolisala od poetka).
I u ostalim oblastima, birokratizacija uprave ide isto tako
ruku pod ruku s koncentracijom sredstava organizacije. Sta
ra satrapska i namesnika uprava, kao i uprava pomou zakupaca i kupaca slube, a najvie uprava pomou feudalnih
vazala, decentralise materijalna sredstva organizacije: lokalne
potrebe provincije, ukljuujui i trokove vojske i niih i
novnika, plaaju se obino unapred iz lokalnih prihoda, a sa
mo viak dospeva u centralnu blagajnu. inovnik koji je slu
bu dobio u feud upravlja sasvim svom troku. Meutim,
birokratska drava stavlja sve upravne trokove na svoj bu
det i oprema sve nie instancije tekuim sredstvima, a nain
upotrebe tih sredstava odreuje i kontrolie. Za ekonominost
uprave to znai isto to i za veliko centralizovano kapitali
stiko preduzee.
U oblasti naunog istraivanja i pedagoke delatnosti, bi
rokratizacija univerzitetskih instituta je funkcija sve veih
potreba za materijalnim sredstvima organizacije. Prvi primer
velikog preduzea u ovoj oblasti bila je Liebigova laborato
rija u Gisenu. Koncentracijom ovih sredstava u rukama
upravnika instituta koje drava povlauje, masa istraivaa i
docenata biva odvojena od svojih sredstava proizvodnje na
isti nain kao to je kapitalistiko preduzee odvojilo radnike
od njihovih sredstava.
Ali uprkos svim tim nesumnjivim prednostima, birokratija
je svuda bila relativno kasni proizvod razvitka. Tome su doprinele mnogobrojne smetnje, koje su tek pod odreenim
drutvenim i politikim uslovima konano nestale.
360

NIVELISANJE DRUTVENIH RAZLIKA

Birokratska organizacija je obino dola na vlast na osno
vu nivelisanja ekonomskih i drutvenih razlika. Ovo nivelisanje je u najmanju ruku bilo relativno, a odnosilo se na va
nost tih razlika za preuzimanje upravnih funkcija.
Birokratija je naroito neizbena propratna pojava moder
ne masovne demokratije nasuprot demokratskoj samoupravi
malih homogenih jedinica. To ve zbog karakteristinog prin
cipa birokratije apstraktne pravilnosti u vrenju vlasti.
Jer ova pravilnost proizlazi iz zahteva za pravnom jednakou
u linom i objektivnom smislu, dakle iz odvratnosti prema
privilegijama i iz naelnog odbacivanja prakse reavanja od
sluaja do sluaja. Ali ova pravilnost proizlazi i iz drutvenih
preduslova nastanka birokratije. Svako nebirokratsko upra
vljanje jednom velikom drutvenom strukturom na neki na
in poiva na tome da su postojee drutvene, materijalne ili
poasne povlastice skopane s upravnim funkcijama i duno
stima. To po pravilu znai da neposredno ili posredno eko
nomsko ili drutveno iskoriavanje poloaja, to svaka vrsta
upravne delatnosti daje svojim nosiocima, predstavlja nakna
du za njegovo preuzimanje.
Stoga birokratizacija i demokratizacija unutar dravne
uprave znae porast novanih izdataka iz javne blagajne. Ovo
uprkos tome to je birokratska uprava obino ekonominija
od svih drugih oblika uprave. Sve do najnovijeg vremena
bar sa stanovita dravne blagajne najjeftiniji nain zado
voljavanja potreba uprave bilo je preputanje gotovo itave
lokalne uprave i nie sudske vlasti zemljoposednicima u isto
noj Pruskoj. Isti je sluaj i s upravom izbornih sudova u En
gleskoj. Masovna demokratija koja ukida feudalne, patrimonijalne i, bar to se tie namere, plutokratske povlastice u upravi, neizbeno mora da zavede plaeni profesionalan rad
umesto istorijski nasleene uprave uglednih ljudi koji slubu
vre povremeno u obliku sporednog zanimanja.
Ovo ne vai samo za dravne strukture. Jer nije to slu
ajno to su upravo demokratske masovne stranke potpuno
prekinule s tradicionalnom vladavinom uglednih ljudi zasno
vanom na linim odnosima i linom uvaavanju (koja jo uvek
preovlauje kod starih konzervativnih i liberalnih stranaka)
i organizovale se birokratski pod vodstvom stranakih inov361

nika, profesionalnih stranakih i sindikalnih sekretara, i tako

dalje. U Nemakoj se to dogodilo sa socijalnom demokratijom
i agrarnim pokretom, u Engleskoj s Gladstone-Chamberlainovom caucus-demokratijom koja je od 70. godine najpre bila
organizovana u Birmingemu, a u Americi s obema stranka
ma od vremena Jacksonove uprave. U Francuskoj su stalno
iznova propadali pokuaji da se politike stranke strogo organizuju na osnovu izbornog sistema koji takvu organizaciju iznuava, i to prvenstveno zbog toga to su se lokalni krugovi
uglednih ljudi protivili neizbenom procesu birokratizacije
politikog ivota koji je zahvatio itavu zemlju i lomio njihov
uticaj. Svaki napredak u izbornoj tehnici, na primer sistem
srazmernog predstavnitva, koji rauna s brojevima, znaio je
za njih jaanje meulokalne birokratske organizacije strana
ka, a time i sve veu vlast stranake birokratije i discipline,
uz iskljuenje njihovog uticaja.
Napredak birokratizacije u dravnoj upravi je pojava koja"
ide uporedo s demokratijom, kao to se jasno vidi u Fran
cuskoj i Severnoj Americi, a sada i u Engleskoj. Razume se,
pri tom stalno treba imati na umu da izraz demokratizacija
moe da zavede na pogrean put. Jer sam demos u smislu
jedne amorfne mase nikad ne upravlja veim grupama. U
stvari, njime upravlja drugi, a menja se samo nain selekcije
efova uprave i stepen uticaja koji su izvesni krugovi iz re
dova demosa u stanju da izvre na sadraj i pravac upravne
delatnosti, pod dejstvom takozvanog javnog mnenja. U
smislu koji ovde imamo na umu, demokratizacija ne mora nu
no da znai porast aktivnog uea podvlaenih u vlasti
unutar odreene drutvene strukture. To moe biti posledica
ovog procesa, ali ne mora.
Upravo ovde treba izriito naglasiti da politiki pojam demokratije, koji je konsekvencija naela pravne jednakosti
podvlaenih, obuhvata i ove postulate: 1) spreavanje raz
vitka jednog zatvorenog stalea inovnika, u interesu opte
pristupanosti svih slubi, i 2) svoenje vlasti inovnika na
najmanju meru, u interesu to potpunijeg proirenja uticajne
sfere javnog mnenja. Prema tome, kad god je moguno, demokratija tei da ogranii rok trajanja slube putem izbora
koji se moe opozvati i bez obzira na strune kvalifikacije.
362

Ali time ona neizbeno dolazi u sukob s birokratskim tenden

cijama koje sama proizvodi borei se protiv vladavine ugled
nih ljudi. Stoga sasvim nepreciznu oznaku demokratizacija
ovde ne moemo upotrebiti, ukoliko se pod tim misli na naj
vee moguno smanjivanje vlasti profesionalnih inovnika u
korist najvee mogune neposredne vlasti demosa, to prakti
no znai njegovih stranakih voa. Ovde je najvanije samo
nivelisanje podvlaene grupe nasuprot vladajuoj birokrat
ski ureenoj grupi koja pri tom moe zauzeti sasvim auto
kratski poloaj, kako faktiki tako i formalno.
U Rusiji nailazimo na jednu karakteristinu prelaznu po
javu u razvitku birokratije: mjestniestvo je svojim propisi
ma razbilo poloaj starog spahijskog plemstva i time uslovilo
zamenu starog plemstva slubenim plemstvom. Neto slino
znai u Kini ocenjivanje ranga prema broju poloenih ispita
i steenim kvalifikacijama za slubu, ali s konsekvencijama
koje su, bar u teorijskom pogledu, jo otrije. U Francuskoj
su revolucija, i naroito bonapartizam, uinili birokratiju sve
monom. U katolikoj crkvi je uklanjanje najpre feudalnih a
zatim i svih samostalnih lokalnih vlasti i njihovo pretvaranje
u iste funkcionere centralne instancije proces koji je za
poeo Grgur VII, a koji je na osnovu odluke Tridentskog i
Vatikanskog sabora zavrio Pius X svojim ediktima bilo
povezano sa stalnim porastom faktikog znaaja formalno ne
zavisnih kapelana, to je pre svega omoguila politika orga
nizacija katolicizma. To je znailo napredak birokratije i u
isti mah pasivne demokratizacije, to jest napredak u nivelisanju podvlaenih. Zamena vojske koju su ugledni ljudi sami
opremali birokratskom vojskom je isto tako proces pasivne
demokratizacije, u smislu u kome je to i svako uspostavlja
nje apsolutne vojnike monarhije umesto feudalne drave ili
republike uglednih ljudi. Uprkos svim osobenostima, to je u
naelu vailo ve i za dravni razvitak u Egiptu. U rimskom
principatu je birokratizacija provincijskih uprava, na primer
u oblasti prikupljanja poreza, ila ruku pod ruku s uklanja
njem plutokratske vladavine jedne klase kapitalista koja je
pod republikom bila svemona, a na taj nain najzad i samog
antikog kapitalizma.
Po sebi je jasno da kod ovakvih procesa demokratizacije
gotovo uvek igraju neku ulogu i neki ekonomski uslovi. Vrlo
esto, klase koje su nastale pod uticajem ekonomskih ini363

laa, bez obzira da li imaju plutokratski, malograanski ili

proleterski karakter, stvaraju politiku mo (koja moe imati
legitiman ili cezaristiki peat), da bi pomou nje pribavile
ekonomsku ili drutvenu korist. S druge strane, moguno je,
a istorija svedoi da ima takvih sluajeva u kojima je inicija
tiva dolazila odozgo i imala isto politiki karakter, tako da
su pojedine klase izvlaile korist iz politikih konstelacija,
naroito spoljnopolitikih, sluei se ekonomskim i drutve
nim suprotnostima i klasnim interesima za postizanje isto
politikih ciljeva. Radi toga je politika mo odbacivala su
protstavljene klase iz svoje gotovo uvek nepostojane ravno
tee i pozivala u borbu njihove latentne suprotnosti u inte
resima. tome se teko moe rei neto uopteno.
Obim i pravac uticaja ekonomskih inilaca je vrlo razliit,
ba kao i uticaj politikih odnosa moi. Prelazak na disciplinovanu borbu pomou hop li ta u staroj Grkoj, i sve vei zna
aj flote u Atini, omoguio je onim slojevima naroda na ijim
je leima bio teret vojne slube da se domognu politike
vlasti. Ali isti razvitak je samo povremeno i prividno uzdrmao
vladavinu inovnikog plemstva u Rimu. Mada je moderna
masovna vojska svuda bila sredstvo za lomljenje moi ugled
nih ljudi, ona nikad nije postala poluga aktivne, ve samo
pasivne demokratizacije. Tome je, svakako, doprinelo to to
je antika graanska vojska ekonomski poivala na samoopremanju, dok se potrebe moderne vojske podmiruju na biro
kratski nain.
Poto se prodiranje birokratske strukture zasniva na nje
noj tehnikoj nadmonosti, to ovde nailazimo na istu pojavu
kao i u svim drugim oblastima tehnike: da je ovo prodiranje
najsporije ilo upravo onde gde su stariji strukturni oblici
bili tehniki dobro razvijeni i funkcionalno prilagoeni po
stojeim potrebama. To je, na primer, bio sluaj s upravom
uglednih ljudi u Engleskoj, i stoga je Engleska najsporije pod
legla birokratizaciji ili, tanije, taj proces je tek delimino u
toku. To je isto to i ona pojava da oblasti u kojima je si
stem osvetljenja na gas ili eleznice na parnu vuu visoko
razvijen ulaganjem velikih kapitala pruaju vei otpor elek
trifikaciji nego potpuno nove oblasti.
364

TRAJAN KARAKTER BIROKRATSKE MAINE

Kad je jednom potpuno uspostavljena, birokratija spada u
drutvene strukture koje je najtee razoriti. Birokratizacija
je ono specifino sredstvo pomou koga se zajedniko delanje
prevodi u racionalno ureeno drutveno delanje. Kao instru
ment podrutvljavanja odnosa vlasti, birokratija je oduvek
bila i ostaje prvorazredno sredstvo moi u rukama onoga koji
raspolae birokratskim aparatom. Jer pod istim ostalim
uslovima, planski ureeno i voeno drutveno delanje je nad
monije od svakog masovnog ili zajednikog delanja koje mu
se suprotstavlja. Onde gde je birokratizacija uprave jednom
potpuno sprovedena, stvoren je jedan oblik odnosa vlasti ko
ji je praktino nesalomljiv.
Nijedan inovnik se ne moe izbaviti iz zagrljaja aparata
u kome je uauren. Za razliku od uglednih ljudi, koji slubu
vre poasno i kao sporedno zanimanje, profesionalan inov
nik je itavim svojim materijalnim i duhovnim postojanjem
okovan za svoju delatnost. U najveem broju sluajeva, on
je samo jedan zavrtanj u mehanizmu koji neprekidno radi i
koji mu propisuje utvren pravac kretanja. inovniku je povereno obavljanje izvesnih specijalizovanih zadataka, i on
obino nije u stanju da stavi u pokret niti da zaustavi ovaj
mehanizam, ve to ini samo onaj koji stoji na krajnjem
vrhu. Na taj nain je svaki inovnik prikovan za birokratsku
mainu kao i svi njeni funkcioneri, i zajedno s njima on se
interesuje samo za to da ova maina nastavi da funkcionie i
da se odri vlast koja se drutveno vri.
Kad je birokratski aparat vlasti jednom uspostavljen,
podvlaeni ga se ne mogu odrei niti ga mogu zameniti, jer
on poiva na strunom obrazovanju, specijalizaciji i podeenosti za rutinsko i virtuozno obavljanje pojedinih funkcija
koje su planski povezane. Ako inovnik prekine svoj posao
ili ako je u poslu nasilno spreen, onda nastupa haos, i da bi
se taj haos savladao teko je na brzu ruku nai zamenu iz re
dova podvlaenih. To vai kako za javnu upravu tako i za
upravu u privatnim privrednim preduzeima. Materijalna
sudbina masa sve vie i vie zavisi od stalnog i tanog funkcionisanja rastue birokratske organizacije privatnog kapita
lizma. Zbog toga ideja mogunosti odstranjenja ove organi
zacije postaje sve vie utopistika.
365

U javnim i privatnim organizacijama, osnov itavog po

retka sve vie postaju upravni akti i inovnika disciplina, to
jest podeenost inovnika da tano izvravaju delatnost na
koju su naviknuti. To pre svega vai za disciplinu, ma koliko
bio veliki praktian znaaj upravljanja u skladu s aktima.
Naivno gledite bakunjinizma da se unitavanjem akata u isti
mah moe unititi i osnov steenih prava i vlasti zaboravlja
da podeenost ljudi na odravanje naviknutih normi i slube
nih propisa ostaje i dalje, nezavisno od akata. Svaka reorga
nizacija potuenih ili rasturenih trupa, kao i svako ponovno
uspostavljanje upravnog poretka koji je uniten pobunom,
panikom ili nekom drugom katastrofom, sprovodi se tako to
se apeluje na podeenost na pokorno ukljuivanje u one po
retke, na ta su naviknuti i inovnici i podvlaeni. I kad
ovaj apel uspe, onda poremeeni mehanizam ponovo poinje
da radi.
Objektivna neophodnost aparata koji jednom postoji, za
jedno s bezlinou koja mu je svojstvena, znai da je on,
za razliku od feudalnih poredaka koji poivaju na linom po
tovanju, spreman da radi za svakog koji je jednom umeo da
se domogne vlasti nad njim. Jedan racionalno ureen inov
niki sistem nastavlja da funkcionie besprekorno kad nepri
jatelj okupira zemlju, menjajui samo najvie vrhove, jer to
je u ivotnom interesu svih uesnika, ukljuujui pre svega
samog neprijatelja.
U toku svoje dugogodinje vladavine, Bismarck je uklonio
sve samostalne dravnike i svoje ministarske kolege doveo u
bezuslovnu birokratsku zavisnost. Ali kad je odstupio od vla
sti, on je na svoje iznenaenje otkrio da su ovi i dalje spo
kojno i istrajno nastavili da upravljaju svojim slubama, kao
da nije nestalo genijalnog gospodara i tvorca tih bednih stvo
renja, ve je bilo koja figura u birokratskoj maini zamenjena nekom drugom. I pored svih promena suverena u Fran
cuskoj od vremena prvog carstva, maina vlasti je ostala u
sutini nepromenjena. Jer iz isto tehnikih razloga, a i za
hvaljujui svojoj unutranjoj racionalnoj strukturi, ova ma
ina onemoguuje svaku revoluciju u smislu nasilnog stvara
nja sasvim novih oblika vlasti. Na klasian nain Francuska
pokazuje kako je ovaj proces umesto revolucije uveo dravne
udare. Jer sve uspene promene u Francuskoj svode se, u
stvari, na ovo poslednje.
366

EKONOMSKE I DRUTVENE POSLEDICE

BIROKRATIZACIJE
Jasno je da birokratska organizacija jedne drutvene, a
naroito jedne politike strukture, moe imati i obino ima
dalekosene ekonomske posledice. Kakve posledice? Razume
se, to zavisi od ekonomske i drutvene raspodele moi u sva
kom pojedinom sluaju, a naroito od oblasti koju zauzima
birokratski mehanizam u nastajanju, dakle od pravca koji
mu daju sile koje se njime slue. Cesto je to dovelo do kriptoplutokratske raspodele moi.
U Engleskoj, a naroito u Sjedinjenim Dravama Ameri
ke, iza birokratske partijske organizacije obino stoje partij
ski pokrovitelji koji ih finansiraju i na taj nain u velikoj
meri utiu na njih. Poznato je, na primer, pokroviteljstvo nad
takozvanom tekom industrijom piva u Engleskoj, koja je
imala veliki broj glasaa, i nad ligom Hanza u Nemakoj. U
moderno doba su birokratizacija i drutveno nivelisanje unu
tar politikih, a naroito dravnih struktura, zajedno s ukida
njem lokalnih i feudalnih privilegija, esto ili naruku kapi
talistikim interesima i, tavie, bili neposredno povezani
s njima. Tako je bilo u velikom istorijskom savezu apsolutne
kneevske moi s kapitalistikim interesima. Jer, uopte uzev,
pravno nivelisanje i razbijanje vrsto postavljenih lokalnih
struktura kojima vladaju ugledni ljudi, obino proiruje
obim kapitalistikog kretanja. Ali s druge strane treba oe
kivati povoljan uticaj birokratizacije na malograanske inte
rese koji tee da obezbede tradicionalnu ishranu ili na dravno-socijalistike interese koji suavaju izglede na privatnu
zaradu. Za to ima dovoljno razliitih istorijski znaajnih primera, naroito u antici, a to se moe dogoditi i u Nemakoj
u dogledno vreme.
Razliite posledice politike organizacije koja je bar u
naelu bila slina u Egiptu pod faraonima i u helenistiko i
rimsko doba pokazuju da ekonomski znaaj birokratizacije
moe biti vrlo razliit, ve prema tome u kom pravcu dejstvuju ostali inioci. Gola injenica birokratske organizacije
ne govori jo nita odreeno konkretnom pravcu njenog
ekonomskog uticaja koji je uvek na neki nain prisutan. U
svakom sluaju, ona ne govori onoliko koliko se bar nje
nom relativno niveliuem drutvenom uticaju moe rei. U
367

tom pogledu treba imati na umu da je birokratija kao takva

jedan precizan instrument koji se moe staviti na raspologanje sasvim razliitim interesima vlasti, kako isto politikim,
tako i isto ekonomskim, ili bilo kakvim drugim. Zbog toga
ne treba preterivati u isticanju da ona ide naporedo s demo
kratizacijom, mada je to tipino za nju. Pod izvesnim uslovi
ma, i slojevi feudalnih gospodara su uzimali u svoju slubu
onaj instrument, a postoji i mogunost da se birokratizacija
uprave namerno povee sa stvaranjem stalea ili da je na to
prisile postojee grupe drutvene moi. To se dogodilo u rim
skom principatu i u mnogim oblicima apsolutistike dravne
strukture. Izriito zadravanje izvesnih slubi za odreene
stalee je vrlo esto, stvarno zadravanje jo ee. Demo
kratizacija itavog drutva u modernom smislu reci, bilo
stvarna ili samo formalna, je vrlo povoljno tlo za birokrati*
zaciju, mada nije jedino moguno. Jer birokratija tei samo
da nivelie one sile koje joj stoje na putu u onoj oblasti koju
namerava da zauzme. Treba dobro voditi rauna onome to
smo ve vie puta istakli i emu e jo biti reci: da je de
mokratija protivnik vladavine birokratije, uprkos tome ili
moda ba zato to ona neizbeno ali nedovoljno potpomae
birokratizaciju. Pod izvesnim uslovima, demokratija stvara
osetne tekoe i prepreke birokratskoj organizaciji. Zbog to
ga u svakom istorijskom sluaju treba paziti u kom poseb
nom pravcu se birokratizacija razvila.
MO BIROKRATIJE
Birokratizacija modernih drava je svuda napredovala.
Ali ostaje otvoreno pitanje da li je svuda porasla i mo biro
kratije u dravi.
To to je birokratska organizacija tehniki najrazvijenije
sredstvo moi u rukama onoga koji njom raspolae, ne kae
jo nita tome kakvu snagu moe da ima birokratija unu
tar odreene drutvene strukture. tome ne odluuje ni sve
vea neophodnost inovnitva, koje je naraslo do milionskih
brojeva, kao to ni ekonomska neophodnost proletarijata, upr
kos miljenju predstavnika proleterskog pokreta, ne odreu
je meru njegove drutvene i politike moi. Jer kad bi ne
ophodnost bila od odlunog znaaja, onda bi onde gde pre368

ovlauje ropski rad i gde slobodni ljudi zaziru od rada kao

od neeg to je sramotno, robovi morali zauzimati moan po
loaj, budui da su oni bar isto toliko neophodni koliko i da
nas inovnici i proleteri. Prema tome, na osnovu takvih raz
loga se ne moe a priori odluiti da li mo birokratije raste.
Izgleda da se tome protivi pridolazak ekonomski zainteresovanih lica ili drugih strunjaka koji nisu inovnici, pridola
zak nestrunih laikih predstavnika, kao i stvaranje lokalnih,
meulokalnih ili centralnih parlamentarnih ili drugih pred
stavnikih ili profesionalnih organa. Koliko je tano to to
tako izgleda, videemo u jednoj drugoj glavi; to ne spada u
ovo isto formalno i kazuistiko razmatranje. Ovde se uopteno moe rei samo ovo:
Mo potpuno razvijene birokratije je uvek vrlo velika, a
pod normalnim okolnostima takva da nadmauje sve. Svejed
no da li je gospodar kome ona slui narod koji je naoruan
orujem zakonodavne inicijative, referenduma i prava da po
stavlja inovnike, ili parlament koji je izabran na vie aristo
kratskoj ili vie demokratskoj osnovi i naoruan pravnom ili
faktikom merodavnou glasanja poverenju, ili predsednik
koga bira narod, ili nasledan apsolutni ili ustavni monarh,
prema kolovanom inovniku koji radi u upravnoj organiza
ciji on se uvek nalazi u poloaju diletanta prema strunjaku.
Ovu nadmonost profesionalnih strunjaka svaka birokra
tija nastoji da povea time to dri u tajnosti njihovo zna
nje i njihove namere. Po svojoj tendenciji, birokratska upra
va je uvek uprava koja iskljuuje javnost. Koliko moe, biro
kratija skriva svoje znanje i delanje od kritike. Pruske crkve
ne vlasti prete sada da preduzmu disciplinske mere protiv
svetenika koji na bilo koji nain dozvoljavaju treim licima
da se upoznaju s prekorima koji su njima upueni i drugim
crkvenim kaznama. Ovo zbog toga to svetenik time daje
mogunost da se kritikuje sama crkvena vlast. Raunski i
novnici persijskog aha napravili su od budetske vetine
tajno uenje i sluili su se tajnim pismom. Slubena pruska
statistika objavljuje samo ono to ne moe tetiti namerama
samodrake birokratije. U odreenim oblastima uprave te
nja za uvanjem tajne proizlazi iz prirode stvari: na nju na
ilazimo svuda gde je re interesima moi odreene struk
ture vlasti prema spolja, bilo prema ekonomskim suparnici
ma jednog privatnog preduzea, ili u politikim strukturama
24 Sociologija Maksa Vebera

369

prema stranoj, potencijalno neprijateljskoj politikoj struk

turi. Ako uopte treba da dovede do uspeha, posao diplomatije moe se javno kontrolisati samo u ogranienoj meri. Voj
na uprava mora sve vie drati u tajnosti svoje najvanije
mere, naroito s porastom znaaja isto tehnikih pitanja.
Drukije ne postupaju ni politike stranke, uprkos paradnoj
javnosti katolikih sastanaka i stranakih kongresa, i sve vie
sa sve veom birokratizacijom stranakih organizacija. U Nemakoj, na primer, trgovinska politika uva od javnosti sta
tistiku proizvodnje. Svaki borben stav drutvenih struktura
prema spolja uvek utie na jaanje poloaja onih koji se na
laze na vlasti.
Ali isti interesi birokratije za mo deluju daleko preko
ovih oblasti u kojima potreba za uvanjem tajne proizlazi iz
same prirode stvari. Pojam slubene tajne je specifian pro
nalazak birokratije, i ovo shvatanje, koje se, izuzev u onim
specifino kvalifikovanim oblastima, ne moe opravdati
objektivnim razlozima, ona brani fanatinije nego ita drugo.
Rukovodei se sigurnim instinktom moi, birokratija se su
protstavlja svakom pokuaju parlamenta da sopstvenim sred
stvima (na primer pomou takozvanog anketnog prava) pri
bavi sebi potrebna struna obavetenja. Njoj mnogo vie od
govara parlament koji je ravo obaveten i koji je bez moi,
naravno samo ukoliko je ono neznanje na bilo koji nain u
skladu s njenim interesima.
I apsolutni monarh je bespomoan pred nedostinim
strunim znanjem kojim birokratija raspolae, i u izvesnom
smislu on je bespomoniji nego bilo ko drugi. Sva gnevna na
reenja Friedricha Velikog ukidanju ropstva iskliznula su
se, da tako kaemo, na putu ka ostvarenju, jer ih je slubeni
mehanizam ignorisao kao diletantske prigodne dosetke.
Ustavni monarh koji uiva podrku drutveno znaajnog dela
podvlaenih, esto utie mnogo vie na tok uprave nego
apsolutni monarh. Jer zbog toga to je kritika uprave bar re
lativno javna, on moe bolje da kontrolie strunjake nego
apsolutni monarh koji je upuen samo na obavetenja koja
mu prua sama birokratija. Ruski car starog reima je retko
kad bio u stanju da trajno sprovede makar ta to se nije svi
alo njegovoj birokratiji i to je vrealo njene interese moi.
Njegovi ministri, koji su mu kao samodrcu bili neposredno
potinjeni, predstavljali su konglomerat satrapa, kao to je
370

to tano primetio Leroy-Beaulieu. Oni su se stalno borili iz

meu sebe svim sredstvima line intrige, a naroito su se
stalno bombardovali obimnim spomenicama, pred kojima
je monarh, budui diletant, bio bespomoan.
S prelaskom na ustavnu vladavinu, bila je neizbena kon
centracija moi centralne birokratije u jednoj ruci. inovnitvo je bilo stavljeno pod jedan monokratski vrh, pod ministra-predsednika, preko ijih ruku je moralo da pree sve
to dospeva monarhu. Na taj nain je ovaj poslednji u veli
koj meri potpao pod tutorstvo efa birokratije. U svom po
znatom sukobu s Bismarckom, Wilhelm II je istupio protiv
ovog principa, ali je ubrzo morao da se okane toga. Pod vla
davinom strunog znanja, stvarni uticaj monarha moe biti
postojan samo ukoliko je monarh u stalnom dodiru sa efom
birokratije, i ukoliko se tome ovaj poslednji planski stara.
U isti mah, ustavna vladavina povezuje birokratiju i vla
daoca u zajednicu interesa protiv tenje stranakih efova
da se domognu moi u parlamentu. Ali upravo zbog toga je
ustavni monarh nemoan u borbi protiv birokratije, ukoliko
ne moe da nae podrku u parlamentu. Bekstvo velikih
ljudi carstva, pruskih ministara i najviih inovnika u no
vembru 1918, dovelo je monarha u priblino istu situaciju
koja je postojala u feudalnoj dravi godine 1056. Ali to je
ipak izuzetak. Jer u celini uzev, mo monarha prema biro
kratskim inovnicima je mnogo vea nego to je bila u feu
dalnoj dravi i u stereotipnoj patrimonijalnoj dravi. Ovo
zbog toga to uvek ima onih koji prieljkuju napredovanje u
slubi, i monarh moe lako da zameni njima nezgodne i ne
zavisne inovnike. Pod istim ostalim uslovima, samo ekonom
ski nezavisni inovnici, to jest inovnici koji pripadaju imu
nim slojevima, mogu da dozvole sebi rizik gubitka slube.
Danas kao i oduvek, regrutovanje inovnika iz siromanih
slojeva poveava mo gospodara. I samo oni inovnici koji
pripadaju drutveno uticajnim slojevima i u kojima monarh
veruje da mora nai podrku (kao takozvani buntovnici
protiv kanala u Pruskoj), mogu trajno i potpuno da paraliu
njegovu volju.
Samo struno znanje kojim raspolau privatni kapitalisti
u oblasti privrede je nadmono nad strunim znanjem biro
kratije. Ovo zbog toga to je u njihovoj oblasti tano pozna
vanje injenica pitanje koje se neposredno tie njihove eko24*

371

nomske egzistencije. Greke u slubenoj statistici nemaju ni

kakve neposredne ekonomske posledice za inovnika ijom
je krivicom dolo do njih. Meutim, greke u raunici jednog
kapitalistikog preduzea plaaju se gubicima, a moda i
propau. Isto tako se i tajna kao sredstvo moi mnogo si
gurnije uva u knjigama jednog kapitalistikog preduzetnika
nego u aktima javne vlasti. Ve zbog toga je dravni uticaj
na privredni ivot u kapitalistikoj epohi tako ogranien, a
dravne mere u ovoj oblasti uzimaju nepredvien i neeljen
tok ili postaju iluzorne zbog toga to je struno znanje pri
vatnih kapitalista neuporedivo vee.
RAZVOJNI STUPNJEVI BIROKRATIJE
Poto je struno znanje u sve veoj meri postalo osnova
moi nosilaca slube, gospodar se vrlo rano poeo brinuti
oko toga kako moe da iskoristi ovo znanje, a da pri tom ne
abdicira u njihovu korist, ve da sauva svoj dominantan po
loaj. S kvalitativnim irenjem upravnih zadataka, a time i
s porastom neophodnosti strunog znanja, gospodar vie nije
bio zadovoljan povremenim savetovanjima s pojedinim proverenim ljudima od poverenja ili sa skupom takvih ljudi sazvanim povremeno u tekim situacijama. On je poeo da
okuplja oko sebe kolegijalna tela koja stalno zasedaju i s ko
jima se on savetuje i dogovara. Najvaniji primeri takvih tela
jesu Conseil d'fitat, Privy Council, Generaldirektorium, Ka
binett, Diwan, Tsungli-Yamen, Weiwupu. Karakteristina po
java u ovom razvitku jesu die Rte von Haus aus.
Razume se, poloaj ovih kolegijalnih tela je vrlo razliit,
to zavisi od toga da li oni postaju najvii upravni organi ili
se pored njih nalazi i jedna monokratska centralna instan
cija ili vie takvih instancija, a i od postupka koga se pridr
avaju. Kad je tip kolegijalnih tela potpuno razvijen, onda se
ova tela u naelu ili fiktivno sastaju pod predsednitvom go
spodara, i sva vana pitanja se svestrano razmatraju na osno
vu referata i koreferata odgovarajuih strunjaka i na osno
vu glasanja ostalih lanova. Onda se pitanje reava donoe
njem odluke koju gospodar sankcionie ili odbacuje. Ova
vrsta kolegijalnih tela je tipian oblik pomou koga vladalac,
koji je sve vie diletant, koristi struno znanje i to se e572

sto previa nastoji da se odbrani od sve vee prevlasti

strunog znanja i da odri svoj poloaj nasuprot strunjaci
ma. On dri jednog strunjaka u ahu pomou drugog, i tim
zametnim postupkom pokuava da sam stekne sveobuhvatnu
sliku i da bude naisto s tim da ga neko ne nagovara da do
nese proizvoljnu odluku. Pri tom vladalac esto misli da e
obezbediti maksimum vlastitog uticaja ako mu se podnose
pismeni izvetaji nego ako lino predsedava kolegijalnim telima. Friedrich Wilhelm I, iji je stvarni uticaj na upravu
bio vrlo veliki, gotovo nikad nije lino prisustvovao strogo
kolegijalno ureenim sastancima ministarskog kabineta, ve
je donosio svoje odluke odobravanjem pismenih predloga ili
stavljanjem marginalnih beleaka na njih. Ove odluke su kabinetski kuriri dostavljali ministrima, posle savetovanja
s onim lanovima kabineta koji su bili lino dodeljeni kralju.
Mrnja strune birokratije okree se protiv ministarskog
kabineta, ba kao i nepoverenje podvlaenih u sluaju neuspeha. U Rusiji i Pruskoj, a i u drugim dravama, ministar
ski kabinet se razvio u linu tvravu u kojoj, da tako kae
mo, vladalac trai utoite nasuprot strunom znanju i obezlienom mehanizmu uprave.
Pomou kolegijalnog principa vladalac dalje pokuava da
na neki nain povee specijalizovane strunjake u kolektivno
jedinstvo. S kakvim uspehom, nemoguno je uopteno utvr
diti. Ova pojava je zajednika vrlo razliitim dravnim obli
cima, od patrimonijalne i feudalne drave do rano birokrat
ske. Ona je pre svega tipina za kneevski apsolutizam u na
stajanju. Kolegijani princip je bio jedno od najsnanijih vaspitnih sredstava za objektivnost i strunost uprave. Uvlae
njem drutveno uticajnih privatnih ljudi, on je takoe omo
guio da se u izvesnoj meri povee autoritet uglednih ljudi i
praktino znanje kapitalistikih preduzetnika sa strunim
znanjem profesionalnih inovnika. Kolegijalna tela bila su
prve ustanove koje su omoguile razvitak modernog pojma
javne vlasti u smislu trajne strukture koja postoji nezavisno
od linosti.
Sve dok je struno poznavanje upravnih poslova bilo sa
mo proizvod duge iskustvene prakse, a norme uprave pred
stavljale sastavni deo tradicije, vee staraca, u kome su esto
uestvovali svetenici, vee starih dravnika i uglednih ljudi,
bilo je tipian i adekvatan oblik takvih kolegijalnih tela koja

373

su najpre davala samo savete vladaocu. Ali poto su ova tela

trajno postojala uprkos tome to su se vladari menjali, njima
je esto polazilo za rukom da prigrabe sebi stvarnu mo.
Tako su postupili rimski senat i venecijansko vee, kao i atinski areopag sve dok nije bio uniten u korist vladavine de
magoga. Ali ove instancije treba otro razlikovati od kolegi
jalnih tela kojima je ovde re. I pored mnogih prelaznih
oblika, kolegijalna tela su nastala na osnovu racionalne stru
ne specijalizacije i vladavine strunog znanja. S druge stra
ne, njih treba razlikovati od savetodavnih tela sastavljenih
od ljudi iz privatnih ekonomski zainteresovanih krugova. Ima
mnogo takvih tela u modernoj dravi, a njihovo jezgro ne
ine ni inovnici ni bivi inovnici. Najzad, sa sociolokog
stanovita treba razlikovati kolegijalna tela kojima ovde
govorimo od kolegijalnih kontrolnih instancija (nadzorni od
bor) koje se mogu nai u birokratskim strukturama moder
ne privatne privrede (akcionarska drutva). Ovu razliku tre
ba initi uprkos tome to se pomenute kolegijalne instancije
neretko popunjavaju uglednim ljudima i ljudima koji ne pri
padaju ekonomski zainteresovanim krugovima, bilo zbog nji
hovog strunog znanja, bilo zbog toga to oni mogu da poslu
e u reprezentativne i reklamne svrhe. Jer u ova tela obino
ne ulaze oni koji raspolau posebnim strunim znanjem, ve
predstavnici najmonijih ekonomskih grupa, naroito kre
ditnih banaka. I upravo zbog toga ovi ljudi nemaju samo savetodavan poloaj; u najmanju ruku, oni kontroliu preduzee, a esto i stvarno vladaju njim. Ova tela najpre treba uporediti (iako ne bez nasilja) sa skuptinama velikih samostal
nih feudalaca i drugih drutveno monih interesnih grupa patrimonijalnih ili feudalnih politikih struktura. Ove skupti
ne su katkad bile prethodnice onih vea koja su nastala kao
posledica poveanog intenziteta uprave. Jo ee, one su bile
prethodnice stalekih korporacija.
Sa centralne instancije je onaj birokratski kolegijalan
princip s velikom pravilnou prenet na najrazlicitije lokal
ne instancije. Kao to smo na poetku istakli, u okviru lo
kalno zatvorenih, naroito varokih jedinica, kolegijalna
uprava je prvobitan oblik vladavine uglednih ljudi (koja je
najpre delovala preko izabranih, a zatim preko veinom ili
delimino kooptiranih vea ili kolegijalnih tela magistrata,
dekurija i porotnika). Ova tela su normalan sastavni deo or374

ganizovane samouprave, to jest reavanja upravnih zadataka

pomou lokalnih interesnih grupa pod kontrolom birokrat
ske dravne vlasti. Pomenuti primer venecijanskog vea, a
jo vie rimskog senata, predstavlja prenoenje vladavine
uglednih ljudi, koja normalno izrasta na tlu lokalnih politi
kih grupa, na velika prekomorska carstva. U okviru birokrat
ske drave kolegijalna uprava ponovo nestaje im s napret
kom sredstava saobraaja i porastom tehnikih zahteva upra
va mora brzo i nedvosmisleno da odluuje i im u prednji
plan stupe oni ve pomenuti motivi koji gone ka potpunoj birokratizaciji i monokratskom sistemu. Kolegijalna uprava ne
staje im sa stanovita vladaoevih interesa strogo jedinstvo
u rukovoenju upravom postane vanije od temeljnosti u
pripremanju njenih odluka. Ovo se dogaa onda kad se par
lamentarne ustanove razviju i kad doe do porasta u javno
sti kritike spolja.
Pod ovim modernim uslovima, potpuno racionalizovan
francuski sistem strunih ministara i prefekata ima velike iz
glede da svuda potisne stare oblike, moda samo dopunjen
savetodavnim telima interesnih grupa iz ekonomski i drutve
no najuticajnijih slojeva. Ova praksa je svuda sve ea, a
postepeno biva i formalno ureena.
Ovaj poslednji razvitak, koji konkretno struno znanje
interesnih grupa tei da stavi u slubu racionalne uprave
struno obrazovanih inovnika, bie sigurno znaajan u bu
dunosti i poveae jo vie mo birokratije. Poznato je da
je Bismarck nastojao da sprovede plan narodnog ekonom
skog vea kao sredstvo moi protiv parlamenta. I poto nikad
nije zajamio parlamentu anketno pravo u smislu engleskog
parlamenta, on je ovako odgovorio veini koja je odbacila
njegov plan: da u interesu moi parlamenta ona tei da za
titi inovnitvo od toga da bude suvie pametno. Ovde ne
moemo dalje raspravljati tome kakav e poloaj jo zado
biti u budunosti interesne grupe unutar uprave.
Tek s birokratizacijom drave i prava ukazuje se konano
i mogunost otrog pojmovnog razdvajanja objektivnog prav
nog poretka od subjektivnih prava pojedinaca koje onaj prvi
titi, a isto tako i razdvajanja javnog prava, koje regulie
odnose izmeu dravnih organa i njihove odnose s pojedin
cima, od privatnog prava, koje regulie odnose izmeu podvlaenih pojedinaca. Ovo pojmovno razdvajanje pretposta375

vlja pojmovno razdvajanje drave kao apstraktnog nosioca

suverenih prava i tvorca pravnih normi od svih linih ovlaenja pojedinaca. Ovi pojmovni oblici morali su biti jo tui
prebirokratskoj, naroito patrimonijalnoj i feudalnoj struk
turi vlasti. Ovo pojmovno razdvajanje privatne i javne obla
sti bilo je najpre sprovedeno u varokim optinama. Jer im
je uvedena praksa periodinog izbora nosilaca pojedinih slu
bi u tim optinama, nijedan pojedinac koji vri vlast, ak i
kad je u pitanju najvia vlast, nije vie bio identian s ovekom koji poseduje vlast kao svoje lino pravo. Ali ono raz
dvajanje je naelno sprovedeno tek s potpunim obezlienjem
vrenja slube u birokratiji i s racionalnom sistematizacijom
prava.
RACIONALIZACIJA OBRAZOVANJA I VASPITANJA
Ovde ne moemo uopteno ralanjavati dalekosene kul
turne posledice koje izaziva prodiranje racionalne birokrat
ske strukture vlasti, nezavisno od oblasti koju birokratizacija zahvata. Razume se, birokratija unapreuje racionalistiki
nain ivota. Ali pojam racionalizma ukljuuje u sebe vrlo
razliite sadraje. Sasvim uopteno moe se rei samo ovo:
da birokratizacija svake vlasti snano potpomae razvitak ra
cionalne objektivnosti i strunosti i ubrzava stvaranje tipa
oveka od poziva i struke. Posledice ovog procesa su jako
razgranate, ali ovde moemo samo ukratko nagovestiti jedan
njegov vaan sastavni deo uticaj na oblik vaspitanja i
obrazovanja.
Vaspitne ustanove na evropskom kontinentu, naroito one
vie po rangu univerziteti, tehnike velike kole, trgovake
akademije, gimnazije i druge srednje kole nalaze se pod
dominantnim uticajem potreba za onom vrstom obrazovanja
koja je sve vie neophodna modernoj birokratiji struno
kolovanje i sistem strunih ispita.
Struni ispit u dananjem smislu postojao je i postoji i
van pravih birokratskih struktura. Na primer, danas postoji
struni ispit za slobodne profesije lekara i advokata i u esnafski organizovanim zanatima. Struni ispit nije neizbena propratna pojava birokratizacije. Njih dugo uopte nije bilo u

376

francuskoj, engleskoj i amerikoj birokratiji, ili samo u ogra

nienoj meri. Ovde su kolovanje i sluba u organizacijama
politikih stranaka sluili kao zamena za njih.
Demokratija zauzima podvojen stav prema strunim ispi
tima, kao i prema svim ostalim pojavama birokratizacije,
iako sama potpomae njihov razvitak. S jedne strane, struni
ispiti za nju znae, ili bar izgleda da znae, biranje kvalifikovanih ljudi iz svih drutvenih slojeva, umesto vladavine ugled
nih ljudi. S druge strane, demokratija se pribojava da struni
ispiti, na osnovu kojih se dobija dokaz stepenu obrazova
nja, mogu stvoriti jednu povlaenu kastu, pa se stoga bori
protiv njih.
Najzad, struni Ispiti su postojali i u prebirokratskim i
polubirokratskim epohama. Njihova prva i redovna istorijska
postaja bila je u prebendalno organizovanim sistemima vla
sti. Oekivanje prebende, najpre duhovne prebende kao
na islamskom Istoku i u zapadnom srednjem veku a za
tim i svetovne prebende to je naroito karakteristino za
Kinu to je bila tipina nagrada zbog koje su ljudi uili i
bili ispitivani. Ali ovi ispiti su, u stvari, samo delimino imali
struan karakter.
Tek je moderan proces potpune birokratizacije doveo do
nezadrivog razvitka racionalnog sistema strunih ispita.
Struno kolovanje i struni ispiti uvezeni su postepeno u
Ameriku posle reforme javnih slubi, a i u druge zemlje je
ovaj sistem prodro iz Nemake koja je njegovo glavno rasplodno mesto u Evropi. Porast birokratizacije uprave pove
ava vanost strunih ispita u Engleskoj, a pokuaj zamene
stare polupatrimonijalne birokratije modernom birokratijom
preneo ih je u Kinu (umesto starog sistema ispita koji je sa
svim drukije ustrojen). Birokratizacija kapitalizma i potreba
za struno kolovanim tehniarima, trgovakim pomonicima
i drugim slubenicima pronosi sistem strunih ispita svuda
po svetu. Ovaj razvitak ubrzava pre svega to to se na osno
vu diplome poloenom strunom ispitu stie drutveni
ugled, i to utoliko vie ukoliko drutveni ugled donosi i eko
nomsku korist. Danas je diploma stepenu obrazovanja isto
to je u prolosti bilo raspitivanje za pretke, bar onde gde
je plemstvo sauvalo drutvenu mo: pretpostavka za jedna
kost po poreklu, kvalifikacija za kanonitvo ili za dravnu
slubu.

377

Uvoenje diploma na univerzitetima, tehnikim kolama i

trgovakim akademijama, kao i poziv za uvoenje slinih di
ploma u svim oblastima, doprinosi stvaranju jednog povlaenog sloja u birou i kancelariji. Oni koji ove diplome imaju
mogu da polau pravo da se ene erkama uglednih ljudi (to
vai i za one koji rade u kancelarijama), da budu priputeni
u krugove koji se pridravaju nekog kodeksa asti, da budu
nagraeni prema stalekom kriterijumu a ne prema uinku,
da im se osigura napredak u slubi i zbrinjavanje u starosti,
a pre svega da zadobiju monopol na poloaje koji su dru
tveno i ekonomski korisni. Kad sa svih strana ujemo kako
se zahteva uvoenje redovnog kolovanja i strunih ispita,
onda razlog za to, naravno, ne treba traiti u iznenadno pro
buenom nagonu za obrazovanjem, ve u tenji da se ogra
nii broj onih koji se nude za te poloaje i da se ovi monopoliu za one koji imaju diplome stepenu obrazovanja. Da
nas je ispit univerzalno sredstvo za monopolizovanje polo
aja, i zbog toga se ispiti nezadrivo ire. I poto kolovanje
koje je neophodno za sticanje diplome stepenu obrazovanja
iziskuje zamane trokove, pored toga to se za to vreme ne
primaju nikakve prinadlenosti, ona tenja znai potiskivanje
talenta (ili potiskivanje harizme) u korist svojine. Jer du
hovni trokovi diplome stepenu obrazovanja su uvek ne
znatni, a s porastom broja tih diploma trokovi ne rastu, ve
opadaju.
Zahtev da se vodi riterski nain ivota, koji je u Nemakoj
nekad predstavljao kvalifikaciju za feud, zamenjen je ue
em u njegovom dananjem rudimentarnom obliku u stu
dentskim savezima na univerzitetima koji dodeljuju diplo
me obrazovanju. U anglosaksonskim zemljama istu funkci
ju vre sportski i drutveni klubovi. S druge strane, birokratija svuda tei da razvije pravo na slubu time to stvara re
dovan disciplinski postupak i to zabranjuje stareinama da
sasvim samovoljno raspolau s podreenim inovnicima. Birokratija tei da obezbedi poloaj inovnika, njegovo uredno
napredovanje i zbrinjavanje u starosti. U tome birokratiju
podupire demokratsko raspoloenje onih koji su duni da se
pokoravaju, a koji trae da se vlast svede na najmanju mo
gunu meru. Oni koji ovo raspoloenje gaje veruju da u sva
kom slabljenju samovoljnog postupanja suverena s inovni
cima mogu da vide slabljenje njegove vlasti. Utoliko je biro378

kratija, i to kako u trgovakoj kancelariji tako i u javnoj slu

bi, nosilac jednog specifino stalekog razvitka, kao to su
to bili sasvim drukije uoblieni nosioci slubi u prolosti.
Mi smo ve ranije ukazali na to da birokratija obino koristi
ova staleka svojstva zbog toga to svojom tehnikom upotrebljivou ona doprinose ostvarenju njenih specifinih za
dataka.
Demokratija se protivi upravo ovom neizbeno stalekom
karakteru birokratije. Ona nastoji da umesto postavljenih i
novnika uvede izbor inovnika na kratak period, a umesto
redovnog disciplinskog postupka smenjivanje inovnika pu
tem narodnog glasanja. Na taj nain, demokratija tei da sa
movoljno postupanje hijerarhijski pretpostavljenog stareine
zameni isto tako samovoljnim postupanjem podvlaenih, od
nosno efova politikih stranaka koji njima vladaju.
Drutveni presti koji se zasniva na odreenom vaspitanju i obrazovanju nipoto nije neto to je specifino za bi
rokratiju. Naprotiv. Samo u drugim strukturama vlasti ovaj
presti poiva na bitno drukijim osnovama. U tako razlii
tim sistemima kao to su feudalna, teokratska i patrimonijalna struktura vlasti, u engleskoj upravi uglednih ljudi, u starokineskoj patrimonijalnoj birokratiji, kao i pod vladavinom
demagoga u takozvanoj helenskoj demokratiji, cilj vaspitanja i osnov drutvenog ugleda bio je kulturan i prosveen
ovek kako se to naziva pravim imenom a ne strunjak.
Izraz kulturan ovek je ovde upotrebljen u vrednosno neu
tralnom smislu. Pod njim se misli da vaspitanje ima za cilj
da stvori oveka koji ivi na nain koji se smatra kulturnim,
a ne da prui specijalizovanu strunu obuku. Ideal obrazo
vanja, koji je nosio peat strukture vlasti i drutvenih uslova
za pripadnost vladajuem sloju, bila je kulturna i prosveena
linost, svejedno da li u vitekom ili asketskom duhu, u lite
rarnom (kao u Kini), gimnastiko-muzikom (kao u staroj
Grkoj) ili u konvencionalno-gospodskom duhu (kao u anglo
saksonskim zemljama). Kvalifikacija vladajueg sloja poiva
la je na tome da se ima vie kulturnih osobina (u vrednosnoneutralnom smislu koji ovde dajemo tom pojmu), a ne da se
raspolae strunim znanjem. Razume se, pri tom se poklanja
la velika panja struno vojnikim, teolokim i pravnikim
sposobnostima. Ali u helenskom, srednjovekovnom i kineskom
obrazovanju teite nije bilo na onim elementima vaspitanja
379

koji su u strunom pogledu korisni, ve na sasvim drugim.

Iza svih savremenih raspravljanja osnovama sistema obra
zovanja, naroito na najvanijim takama, krije se, u stvari,
borba izmeu tipa oveka-strunjaka i starog tipa kulturnog
i prosveenog oveka. Ovu borbu uslovljava nezadrivo i
renje birokratizacije svih javnih i privatnih odnosa vlasti i
porast vanosti strunog znanja, i ona zadire u sva najin
timnija pitanja kulture.
U toku svog irenja i prodiranja birokratska organizacija
je morala da savlada sve one bitno negativne inioce koji su
ometali nivelisanje drutvenih razlika. Pored toga, s njom
su se ukrtali i ukrtaju se oblici strukture upravljanja koji
se zasnivaju na razliitim principima, to je gore delimino
ve pomenuto. Daleko bi nas odvelo ako bismo ovde hteli da
razmotrimo sve stvarno postojee tipove uprave. Stoga emo
samo ukratko pomenuti najvanije strukturne principe, i to
u sasvim uproenoj shemi. Pri tom emo stalno sebi posta
vljati sledea pitanja: 1) koliko su oni ekonomski uslovljeni
i koliko su pogodnosti za njihov razvitak stvorene drugim, na
primer, isto politikim okolnostima ili autonomnom zako
nitou koja lei u osnovi njihove tehnike strukture?, i 2)
da li i koje specifino ekonomske posledice utiu na njihovo
razvijanje? Razume se, pri tom od poetka treba imati na umu
kolebljivost i prelazni karakter svih ovih organizacionih prin
cipa. Njihove iste tipove treba shvatiti samo kao granine
sluajeve koji su korisni i neophodni u analitike svrhe, a iz
meu kojih se kretala i kree istorijska stvarnost koja se
gotovo uvek javlja u meovitim oblicima.
Birokratska struktura je svuda kasni proizvod razvitka.
Sto dalje idemo u prolost, to je za oblike vlasti sve tipiniji
nedostatak birokratije i inovnitva uopte. Birokratija ima
racionalan karakter: njen izgled odreuju pravila, ciljevi,
sredstva, objektivna bezlinost. Stoga su njen nastanak i nje
no irenje svuda imali revolucionarne posledice u onom smi
slu kome e jo biti reci. Isto vai i za napredak racionali
zma uopte na svim podrujima. Pri tom je birokratija uni
tila one strukturne oblike vlasti koji nisu imali racionalan
karakter u ovom posebnom smislu. Stoga se postavlja pitanje:
koje su to strukture bile?

380

SADRAJ
SOCIOLOGIJA MAXA WEBERA
Uvod

I. ivot i delo
Akadamska karijera
Naune preokupacije
Odnos prema politici
Linost i karakter
II. Filozofske pretpostavke
Veberovo shvatanje oveka
Patos etike odgovornosti
Etika iracionalnost sveta
Filozofsko-istorij
ska

13
13
15
21
24
.

27
27
30
34
37

perspektiva

III. Metodoloki program

Intelektualno zalee
Obraun s prolou
Priroda i zadaci sociologije
Veberovo shvatanje drutva
Razumevanje i uzrono objanjenje
Stvarnost i idealan tip

42
42
48
54
65
71
78

IV. Sistem sociolokih kategorija,

. . . . . .
Zamisao i ostvarenje
Tipovi drutvenog delanja
Materijalni interesi i normativni poredak . . . .
Elementi drutvene morfologije
V. Priroda i poreklo kapitalizma
Kapitalizam kao drutveno-ekonomski sistem
Tradicionalizam i ekonomski racionalizam .
Religiozni osnovi kapitalistike privrede . .
Uporedna istorija kapitalizma
Veberova kritika istorijskog materijalizma
.
VI. Drutvena struktura 1 organizacija
Metodoloko stanovite
Dimenzije drutvene slojevitosti

.
.
.
. .
.

85
85
89
93
99
.
.
.

104
104
109
112
120
126
131
131
136

Pojam vlasti
Racionalna, tradicionalna i harizmatska vlast
Naela birokratske organizacije
Uzroci drutvenih promena
Birokratija, kapitalizam i socijalizam . . .

145
149
155
160
168

Staleke povlastice
Ekonomski uslovi i posledice staleke slojevitosti
Politike stranke
VI. Tri ista tipa legitimne vlasti
Zakonska vlast
Tradicionalna vlast
Harizmatska vlast

I. Nauka i politika
Nauka kao poziv
Politika kao poziv
II. Osnovni socioloki pojmovi
I. Pojam sociologije i znaenje drutvenog delanja
a ) Metodoloki osnovi sociologije
. . . .
b) Pojam drutvenog delanja
I I . Tipovi drutvenog delanja
III. Pojam drutvenog odnosa
IV. Naini organizacije drutvenog delanja . . .
V. Pojam legitimnog poretka
VI. Tipovi legitimnog poretka
VII. Osnovi legitimnosti jednog poretka . . . .
VIII. Pojam borbe
IX. Tipovi drutvenog odnosa: zajednica i drutvo
X. Otvoreni i zatvoreni odnosi
XI. Zastupanje i odgovornost
XII. Pojam grupe
XIII. Poredak u grupi
XIV. Upravni i regulativni poredak
XV. Tipovi grupe
XVI. Mo i vlast
XVII. Politike i hijerokratske grupe
. .
.

177
177
186
198
199
199
218
221
223
226
228
231
235
237
240
243
246
248
250
251
252
253
254

YIL Birokratija
Svojstva birokratije
Poloaj inovnika
Pretpostavke i uzroci birokratizacije
Kvantitativno razvijanje upravnih zadataka .
Kvalitativne promene upravnih zadataka
.
Tehnike prednosti birokratske organizacije .
Birokratija i pravo
Koncentracija upravnih sredstava
Nivelisanje drutvenih razlika
Trajan karakter birokratske maine
Ekonomske i drutvene posledice birokratizacije
Mo birokratije
Razvojni stupnjevi birokratije
Racionalizacija obrazovanja i vaspitanja
.

III. Racionalizam zapadne kulture

258

IV. Protestantska etika i duh kapitalizma

Veroispovest i drutvena slojevitost
Duh kapitalizma
Lutherovo shvatanje poziva
. . .
Religiozni osnovi ovozemaljske askeze
Askeza i kapitalistiki duh

272
272
275
288
291
294

.
.

PREVODI IZ VEBEROVOG DELA

.
.

.
.

.
.

.
.

V. Klase, stalei i stranke,

Ekonomska mo i drutveni poredak
Uslov'jenost klasnog poloaja poloajem na tritu .
Zajedniko delanje koje proistie iz klasnih interesa
Vrste klasnih borbi
Staleki ugled
Garantije staleke slojevitosti
Etniko odvajanje i kaste
382

303
303
304
306
307
309
310
311

.
.
.

.
.

314
315
317
320
320
323
326
333
333
335
341
346
348
350
353
358
361
365
367
368
372
376