(Zapis o izgovorenom, snimljenom i montiranom)

Ako romantika, u umetnosti i ivotu, znai predavanje bez ostatka, onda je glumac
Sava Damjanovi prototip teatarskog romantizma. Ovaj banatski krajinik, robusne
spolanosti i treperave due, ispunio je svoju ivotnu i umetniku sudbinu skoro
iskluivo pozoritem. Zapravo, moe se slobodno rei da je gluma bila njegova
sudbina, jedini porok, san i java. Kao da je od detinjstva iveo posveenost nameri da
se ostvari na pozornici i nestane u magiji scene. Talijin dah i duh bili su mu ikona i usud.
Ovde, u Zrenjaninu, sve je poelo jo dalekih pedesetih.

(Sava Damjanovi, recituje, dok ide kroz praznu salu, ka sceni)

Evo me gospo nakon triest leta, sa proreenom progruanom kosom, ko privienje sa

drugoga sveta, na pegazu olinjalom i bosom.

(Ivana Kukolj Solarov, direktor pozorita Toa Jovanovi)

Ovogodinji dobitnik priznanja Toa Jovanovi, koje nae pozorite tradicionalno

dodeljuje od 2006. godine, jeste ovek koji je itav svoj glumaki vek proveo na ovim
daskama, i koji je bio dugogodinji uspeni upravnik naeg pozorita. Dame i gospodo
ovogodinji dobitnik priznanja Toa Jovanovi, gospodin Sava Damjanovi.

Kad bi mogao da se nasmejem onako kao pre tridesetipet godina, bio bihsrean, i kada
bi se oprostio od Vas kao veeras na ovaj nain, sa reima iz poslednje predstave:
Ova zvesa skriva bedu skuplju od zlata, vek saet u dva sata. Beskraj nad beskrajem

Sava Damjanovi, eta glavnom ulicom Zrenjanina. Stie pred pozorite Toa
Jovanovi.

Na ova vrata sam uao 1951. godine, na poziv tadanjeg upravnika pozorita.
Kada sam doao nisam morao da se posebno predstavljam, poto su svi znali da sam
bio partizan, i da sam bio lan kazalita narodnog osloboenja. Kada sam uo da sam
angaovan to je bila prva moja velika srea ali i poetak prave glumake karijere.
Doao sam iz Krajinika, ovde sam naao na dobre ljude, budue velike prijatelje. Oni
su me angaovali. Bili su to ore Damjanov, Sava Lazarev i njegova supruga i
Svetislav Mirkov koga sam poznavao jo iz Vrca.

Detinjstvo Sasa Damjanovi provodi u Bosanskoj krajini, u Drvaru. Kao da su

rane slike planina, magli, kamena i oblaka uzrbukale u njegovoj svesti sve budue
umetnike nemire, zanos, razvijaje intuiciju, okrenutost ka sebi

Prvo se seam detinjstva, velika porodica, druenje sa tom porodicom, vaspitanje i

odlazak u kolu. U kolu sam naiao na divnog jednog oveka uitelja koji je roen u
Slavoniji. uk Lauorovi se zvao. On mi je bio kao otac a ne samo kao uitelj. Nastavio
sam dalje u graanskoj koli, isto sa njim. Nisam imao novaca da se upiem u
graansku kolu. Plaio sam se da nikada neu moi tamo da se upiem.Meutim,
jednog dana taj uitelj me je pozvao i kazao - ti si upisan, sve je sreeno, dolazi u
kolu. Uiteljje Laurovi eleo da svoju zamisao dovede do kraja, da budem ono to
sam danas, da postanem glumac.

On je sam i stvarao tekstove, i pronalazio ih i reirao. Prva moja uloga koju sam
odigrao bila je u predstavi Car ira. To jedna vrsta bajke u koju on igra jednog
podstanara, egrta, koji zatim postaje car, i tako se zavrava itava predstava. To je bilo
u graanskoj koli. Onda, posle graanske kole doao je rat, vratio sam se porodici, i
etrdesetiprve godine otiao sam u partizane. I na tom putu nastavio sa radom na
glumakom usavravanju.

Bilo je tamo mnogo devojaka, mnogo mladia iz okoline Drvara, Petrovca,

Kamenice. U partizanima sam ostao tu sve do etrdeset tree godine, kada je
Centralno kazalite narodnog osloboenja dolo u Drvar. Jedna grupa samo. Onda sam
sa njima recitovao jednu pesmu, koju su oni gledali i sluali. I posle te pesme su mi
soptili da sam poloio audiciju.
U svojim uspomenama na ratne dane deaka-borca, on se najee i najrae ivo sea
glume i recitovanja. Zato, nam bez razmiljanja odgovara

Daaa... na svakom mestu gde se odmaramo ja sam recitovao. Celog opia sam ja
znao napamet, jer je opi bio onda sve za nas koji smo bili ratu. Samo njegove
pesme su se itale. Poznat je bila i pesma Stojanka majka Knepoljka, Skendera
Kulerovia. Recitovao sam je kao mukarac, iako sam bio jo dete. Seam se da su
ene i deca plakali dok su me sluali.
Drugo, ja sam sastavljao i pozorine ekipe i sa njima sam pravio predstave. Odlazili
smo da ih igramo po bolnicama, gde god bolnica bila, u umi, u kui neijoj.. Ili smo
svuda i davali predstave, i recitovali i pevali. Svi ranjenici su eleli da nas vide i uju.
One koji nisu mogli da idu iz kreveta, nosili ih i stavljali ih u gledalite da bi sluali. Nae
predstave su tada imale veliki odjek.
U prii iz ratnih dana Sava pokazuje dirljivu bezazlenost i duhovitost.Bio je borac a u
dui jo dete

Najvee uzbuenje i nesnalaenje doiveo sam kada sam poao u prvu borbu. To je za
mene bilo neto nepoznato, totalno novo. Ja nisam znao da mogu da poginem.
Verovao sam onome to su oko mene govorili - ta je to, mali metak, kad proe kroz
tebe, zarae rupa sama od sebe. Tako sam ja bio mlad i naivan. U partizanima prvo
sam bio kurir pa sam bio pomonik, pa mitraljezac ,onda kada se umorim, on,
mitraljezac, prava ljudeskara ... stavi me na rame, gore, i mitraljez ,a nosi jo i municiju
u drugoj ruci.
Ovaj glumac velike intuicije, i pre susreta sa pravim i profesionalnim Talijinim
poslenicima, u godinama deatva, rata i amaterskog pozorita, iz svakodnevnog je
okruenja nesvesno pamtio uzore za budue junake. I sea se.

Nema druge, ja sam mnogo svoje budue uloge, junake ve video i zapamtio u ratu. Na
primer, za ulogu Nikoletine Bursaa, ja sam sa Bursaima ak odrastao. To su bile
ljudeskare svi oni, razume, ali ja imam svoj lik odabran idirektno z ivota. Jeste da ga
opi pisao ali ja sam ih lino poznavao...

Krajem rata, u velikoj dravnoj akciji preseljava stanovnitva iz pasivnih krajeva,

porodica Damjanovi, sa brojnim krajinicima stie u Banat. Naseljava se, a gde bi
drugde, u selo Krajinik, gde se Sava odmah ukljuuje u amatersko pozorite. Fiziki
oformljen, stamen i talentovan, sa iskustvom iz partizanskog pozorita, brzo pada oi
profesionalnom teatru iz Zrenjanina. Odmah slede i prve uloge.
Dobio sam prvu ulogu jednog sluge u Simiima, tako je ovo delo nazvao pisac
koji je i reirao komad, Petar Pecije Petrovi. Tu ulogu sam dobio u alternaciji . I posle
tri dana glumac koji je doao sa akademije, sa njim sam delio ulogu, ali je on j bio
pomalo svojeglav, kazao je - to nije za mene, dajte vi to nekom drugom. Ja hou da

igram Hamleta. Reditelj Petar Pecija se nasmejao i rekao je - slobodno vi idite, mi ve

imamo zamenu.
Meutim, posle nedelju dana Pecija mi je ponudio ponovo alternaciju. Ovog puta sa
Savom Lazarevim, poznatim zrenjaninskim glumcem . Alternaciju u velikoj predstavi
hasanaginica. Ja sam ga molio, kao mlad glumac, da to ne radi, poto ja jo nisam bio
izgraen glumaki bi mogao da se uhvatim u kotac sa tako jednom velikom ulogom.
Naravno, nije me posluao. Rekao mi je - ti e to da igra, i to onako kako ti

ume i zna. Ti ima figuru, ima glas, ima talenat, ti si

gotov glumac. Mora da probije led, da vidim kako e doarati razliku, kae, izmeu
jednog sluge i njegovog gospodina - Hasan Age, vojskovoe. Kada je on video kako ja
to govorim ,a to je bio ist j jezik nas Krajinika I Hercegovaca, bio je vidno zadovoljan.
I meni je ta uloga leala poto sam ja u detinjstvu imao knjiga samo u desetercu
pisanih, i iz njih sam mogao da nauim o Kraljevi Marku, Milou Obiliu i ostalim
velikanima. Tako da mi je taj nastup u Hasanaginici mnogo znaio.

Izuzetna oseajnost kao i neverovatna sposobnost fizike transformacije, oveka i

glumca Save Damjanovia, omoguavali su mu da brzo osvoji i ostvari istovremenost
nemogueg: dakle ono to se obino naziva - umetnou glume. On je roenjem
raspolagao tim retkim darom, da nestajui u ponoru zadatog lika, u isti mah zadri
neophodnu ''aku sopstvene soli'' da ostane lian i bude razliit istovremeno

Bio sam opredeljen za heroje u poetku, igrao sam posle sve: i karaktere i komediju i
sve to mi je god dolo do ruku. Nikada nisam odustao ni od jedne uloge.

Pamtim ulogu koju sam odigrao u Subotici ezdesetietvrte godine. I sam sam bio
iznenaen kako sam uspeo da ostvarim takvu ulogu. Dakle to je bila jedna karakterna
uloga, lik jednog kominog oveka iz rata. Pamtim takoe ostvarenja u Stanoju
Glavau, seam se Pelinova, kao i dela Spletka i ljubav

U ovom podseanju na prole glumake dane ne moe a da se seti i jedne svoje velike
uloge u dobroj predstavi po tekstu Borislava Mihaijlovia Mihiza.

Komadant Sajler je jedna od najteih uloga koju sam igrao. To je bilo namenjeno za
Sterijino pozorje. Pripremali smo ga dobrih dva meseca. To je reirao Jovan Putnik, i
na nau veliku sreu uli smo u ui izbor na Sterijino pozorje, to je bilo i javno
objavljeno. E onda je doao zahtev iz Beograda i to anulirano. Ostalo je samo na
kandidaturi, a na Pozorje su pustili beogradsku predstavu po istom Mihizovom tekstu.

Premda je na sceni bio glumac velike fleksibilnosti i transformacije, u stvaranju lika se

dosledno i uporno rukovodio sopstvenim pravilima. Ponekad je to bilo i tvrdoglavo ali
mu je u takav donosio uglavnom uspehe.
Ja sam, to se glume tie, stamena linost , mene niko ne moe pomeriti iz koncepta.
Reditelj meni moe objasniti ta god hoe, i ja primam neke stvari, one za koje mislim
da treba da primim, ali , sve izvan te osnovne ideje, sam izmiljam. Sasluam sve
savete, kaem dobro, u redu. Onda i ja eventualno neto izmenim, to mi se dopalo u

rediteljevom predlogu. Ili ne izmenim nita, to znai da ja to ne mislim tako. Tada sav
rizik ja preuzimam.To je za mene bila saradnja, iako sam najee uspevao da se
sporazumem sa rediteljima. Naprimer, Batica Putnik kae - molim te, tvoj je prvi deo,
moj je drugi.Ti nema sa drugim nita, samo e rei to, to, tako i tako... Voleo sam
precizne dogovore i instrukcije...

I danas, iz razgovora sa Savom izbija duh glumake samosvojnosti, koji je ponekad liio
na tvrdoglavost prema rediteljima, ali i je vidna etinost prema ljudima i kolegama,
naroito onih s poetka karijere.

Sve to sam stvorio u ivotu, mislim na sceni, to je uglavnom, bio rezultat mog rada i
rizikovanja. Moe reditelj meni da da teku ulogu,i bilo je mnogo tekih uloga, ali ja

sam uvek nalazio reenja. ekspira sam igrao, Sebastijana, pa Leonta. Pa ta ja znam,
ima jo tekih uloga. Kada sam radio Nikoletinu Bursaa, bilo je i suza i besa...

Njegova televizijska karijera odigravala se u dve veoma popularne i gledane serije.

Jedna je bila iz ivota koloniziranih krajinika u Banatu, dok je duga raena po
Sremevom Pop iri i pop Spiri. Obe je reirala Soja Jovanovi
Zanimljjivo ostvarenja Damjanovi je imao u televizijskog seriji Pop ira i pop Spira, u
kojoj se vanredno uklopio u vojvoanski duh i jezik. Sava se i danas sea zavzlame
oko uloge koji je trebao da igra, i one koju je konano dobio. Spominje i uvenog
direktora filmova i serija tog vremena Dragoslava Radoiia Belog. Ipak, i sada ima ala
za ulogom koju je mogao da igra. Na pitanje koga je trebao da tumai ,koju ulogu, on
odgovara...

Trebao sam da igram popa.... Jednog od popova. Kada sam doao na snimanje,
ona, Soja Jovanovi, je ve nala druge glumce, neznajui gde sam ja, a ja sam bio u
Novom Sadu. I onda kada je ula da sam konano pronaen, kazala je daj ga, treba

mi ko pare hleba . I onda mi dali ulogu Kabaniara. Direktor filma, koji me je

neuspeno traio, se pravdao - Izvini Savo, ja sam kasno dobio nalog da te traim.....
uti, ljubim te, Soja je kriva, kae nemoj, neu svae. On mi je i u filmu Fedora
kubonje Nizvodno od sunca bio direktor.
Kada govori o svojim partnerima, za koje ima veliko uvaavanje, na prvom mestu
spominje glumicu Milicu Radakovi, sa kojoj je ostvario nekoliko najdraih uloga. Reklo
bi se da je i sa njom imao najneposredniji scenski odnos.

Ona je najbolji partner kojeg sam ja imao, jer mi smo se razumeli pogledom. ta je ona
zamislila ja sam znao da reagujem, a ona i za mene takoe uvek imal pravi glumaki
dogovor. U Nikoletini Bursau sam ja Milicu najbolje upoznao, pravu Milicu. Milica je
bila otvorena, zna ti ta je..Ona sve odbaci, odmah ue u ulogu, odjednom. Ja ve
igram, ona se uklhuuje sa tri razliite linosti. Bila je glumina. I sa Zazom sam se
dobro slagao, sa Zagorkom Bogdanoviem.

Sa kolegama na sceni Sava Damjanovi je imao raznih iskustava. I onih koje publika
ne primeuje. Jer ivot na sceni ima i svojih skrivenih dimenzija
Imao sa razliitih iskustava sa kolegama na sceni. Na primer sa Perom Vrtiprakim..
Vrtipraki je bio dobar glumac, ali je kao partner bio veoma teak saradnik. On je
izlazio na scenu sa izraenim grem. Jednostavno.viidi kako mu beli nokti i zglobovi
od stegnutosti i savladane nervoze. A u partnerske scene je ulazio sa energijom koju
nije mogao da kontrolie, a na sceni se sve glumi a ne bukvalno preivljava. Igrao sam
sa njim, naprimer, igrao u Monseratu. Ja sam, posle nekih duela scena bio sav plav
po rukama i grudima, jer on mene, potpuno nepozorino, hvata za prsa i baca u prozor,
u sceni koja jeste dramatina i skoro nasilna, ali teatarska a ne obina kafanska tua.
Posle predstave, u garderobi, on vidi da sam potpuno palv po rukama i grudima. Pita
me - a ta ti je to, zato si tako plav. A ja ga gledam pa mu kaem - e to je tvoje delo.
On me sa nevericom upita zar je mogue da to tako izgleda? To tako izgleda dragi
moj odgovaram mu.. Opusti malo te ruke ovee, udari al zna se kako se na sceni
udara. Zgrabi me, ali me zgrabi za koulju, za kaput ili rever. Ali, ne moe on to, ovee.
On je sve radio u velikom gru. Ekspresija u njemu je strana bila, ni scena nije
uspevao da je obuzda. Meutim, na tim neprijatniom iskustvima sa njim.ja sam nauio
mnogo. Shvatio sam kako treba odigrati nasilje i ekspresiju, ali bez nepotrebnog gra.
To saznanje mi je to vreme bilo dragoceno, jer sam tada bio u naponu snage, glas mi je
udarao o plafon, snaga se rasipala na sve strane, ali nauio sam, i od Pere Vrtiprakog,
da se kontlroliem ...

Borislav Mihailovi - Mihiz je autor dramskog teksta u kome je Sava Damjanovi

ostvario svoju, najverovatnije, najbolju dramsku rolu Komandanta Sajlera. O tome
ovaj glumac kae:

Teak je Mihiz, nije on pozorini pisac, on je publicista, kritiar i tako dalje. Ne moe ti
od monologa napraviti dijalog nikada. Zapravo, moe ali je napor ogroman .A prvi deo
Sajlera je sav u monolozima... Ipak, uspeli smo da naparvimo dobru predstavu..
Sea se i reditelja te predstave, kasnije mnogo hvaljenog, al ii moda jo vie osporava
nog, Jovana Bate Putnika. Sea se i partnera iz predstave Mae Topia i Lazara
Brusina ali mu je u svesti i danas pohvala tadanjeg selektora Pozorja..
Petar Selem je bio selektor Sterijinog pozorja. Sretnemo se na jednoj predstavi i on mi
kae - i nije nain da razgovaramo ovaku usput. Ali i jako ste dobri u Sajleru, asti
mi.je da vam to kaem. I to mi je bilo nego da sam otiao na Sterijino pozorje.

Ovaj glumac je odigrao bezbroj velikih uloga. Igao je junake iz svetske dramske
literature, kao i niz likova iz domae batine. Smenjivali su se dramski karakteri, komini
likovi iz naroda, zanesenjaci i lirski obojeni pojedinci. Kritika ga je blagonaklono pratila,
publika volela i rado oekivala. Ipak, Sava Damjanovi je izgleda i dan danas pod
utiskom davnog izvoenja komada Dervia Suia Ja, Danilo, u reiji Milana Moe
Baria, ve davne 1965. godine, na 15. Susretu vojvoanskih pozorita u Subotici.
Slike i utisci iz tih dana mu naviru.

Jo pamtom ulogu koju sam odigrao u Subotici, dobio sam i nagradu,a nisam se tome
skoro ni nadao. To jedna skoro seljaka predstava, o jednom borcu. Borcu koji je bio
nekolovan i zamislio je socijalizam sasvim drugaije nego to tbi trebalo. On je pravio
kue bez wc-a i smiljao sline neobinosti. Usput, bio je ozbiljan a istovremeno
smean.
Ja sam se u njega toliko udubio da sam ak i sanjao o njemu.Potpuno sam osmislio
taj lik u kombinaciji smenog i ozbiljnog. To je bio urnebes. Uraeno dobro, Moa Bari
je radio reiju a njega sam od reditelja i najvie njega voleo. On je jednostavan, kae ja hou ovo, hou ovako.. A moj odgovor je uvek bio dobie to to eli! Seam se,
priao mi je tada poznati reditelja iz Jugoslovenskog dramskog pozorita. Dejan Mija
je doao do mene posle predstave zagrlio me i poljubio i rekao - hoemo li mi da
saraujemo? E, onda sam shvatio kada me hvali ovek koji ima ve reputaciju da je to
to sam ostvario u toj predstavi zaista dobro.Svi su rekli, nagrada je osigurana iako ja to
tada nisam ni oekivao. Ali, priznajem da sam osetio neko udno ozarenje. I rekao sam
seb -, e sada je momenat da pokae ko si. Sve pore su se otvorile u meni, ba sve

pore. Igrao sam kao nikada. Moe misliti kada su lanovi komisije ustali, cela publika
ustala, to je bio aplauz kao na nekom vanom kongresu

Pria o rediteljima sa kojima je saraivao kao da nagovetava latentni dijalog sa njima,

koji traje kroz pozorino vreme ovog glumca. Re je stvaralaim raspravama sa onim
koji oblikuju teatarske forme. Samosvojan, intuitivan, dosta upuen prevashodno na
oslukivanje linih damara, Damjanovi o njima, rediteljima ima svoj poseban i skoen
ugao. Recimo o Josipu Leiu:

Najkomplikovaniji mi je bio Lei.On je malo, ili malo vie, bio veliki gospodii. Imao je
fine manire, i nosio se vrlo elegantno. Bio je reditelj sa distancom prema glumcima. On
je imao svoje glumce, koje je doveo iz drugih pozorita. On je u Zrenjanin doveo i Vasu
Stankovia, koji je zaista dobar glumac.
Posle bogate i svestrane glumake karijer, u kojoj je sticajem okolnosti ipak bio izvan
glavne jugoslovenske scene, koju je mnogostruko zasluivao, a nije je dosegao zbog
vernosti Zrenjaninskom pozoritu, koje je, bez obzira na povremene izuzetne preds
tave, ipak bilo jedno od provincijskih pozorita, Damjanovi postaje i upravnik svog
matinog pozorita. Bio je dobar upravnik za ije su vreme realizovane mnoge vrhunske
pred stave. Znao je da izabere prve saradnike, oslukivao je puls publike ali i vladajui
pozorini ukus u dravi. U dovoenju glumaca je bio vet i taktian dok je rukovoenje
liio presije i samoljublja. Zanimljivo je da je u dovoenju reditelja pokazivao izuzetan
tajming kao i savreno poznavanje mogunosti domaeg ansambla.

Da bi bio dobar upravnik morao si biti ii pravnik i ekonomista politiar i drug. Ja sam
izabrao da budem svima drug. Distanca je bilo utoliko to sam traio da se sve na
vreme uradi. Ja doem petnaest do sedam svako jutro. Sve sam proveravao. I bilo je
sve u redu. Svi su me voleli. Ja sam za njih bio glumac, kada igram predstavu, glumac
kao i ostali glumci.. Nikakve razlike nije bilo to to sam ja upravnik, Boe sauvaj, nisam
ja dozvolio da se vidi razlika. Bili smo drugovi. Govorio sam - vi elite isto da uspete
kao i ja. A to sam uprvanik to je druga pria. Ja nikad nisam eleo da se izdvojim jer
nisam oseao potrebu za tim. Kao upravnik sam . traio s da me ne oljare ali toga i
nije bilo suvie. Ponekad sam govorio nekom mladom kolegi - pazi ti mali, to ne sme
da radi. Trudio sam se da ti saveti budu diskretni tako da kolega nije ni osetio da ga ja
grdim ili da mu prigovaram. eleo sam samo da on to samo ispravi

Kad nabraja predstave, koje je kao upravnik realizovao, pokazuje trezvenost, istu onu
sa kojoj je vodio matino pozorite, jer se njegov izbor ostvarenja poklapa i sa onim to
je kritika apostrofirala kao vredna ostvarenja. I publika je taj odabir ubedljivo potvrivala.
Spomenue Pelinovo arka Komanina ali svestan je i ponosan, pre svega dela po
tekstu Zorana Petrovia Pa, izvolte u Sakule, u reiji Dragana Jovia.

Sava, seajui se svog upravnikovanja, naroito izdvaja Gogoljevog Revizora, u

ingenioznoj reiji Steve igona, odigranog u majstorski svedenoj scenogarfiji Vlade
Rebezova, sa razigranim i inspirisanim Milenkom Pavlov i gromoglasnim Stojanom
Stojiljkoviem. Ova je predsava imala mnogo uspeha i odjeka, mada ne onoliko kakvog
bi imala da je ostvarena u Beogradu, Novom Sadu ili Zagrebu. Ali, takva je bila sudbina
glumca i upravnika Save Damjanovia.

I to, pria o proputenim ansama u glumakoj karijeri, je ba naa sledea tema u

ovom Damjanovievom pogledu unazad. Pitanje je bilo gde je, ili da li je pogreio, ili
za im ali u glumakoj karijeri? Prva proputena ansa je dola vrlo brzo, u pitanju je

HNK iz Zagreba, a sagovornik mu je bio, u Omiu, niko drugi nego uveni pesnik Jure
Katelan.
Moja najvea greka je bila to nisam otiao u Zagrebako kazalite, posle kazalita
Narodnog osloboenja. Kada sam se demobilisaao i poeo da radim u Zrenjaninu HNK
me je pozvao da razgovaramo, da preem u njihov ansambl. Razgovarao sam sa
tadanjim upravnikom Juretom Katelanom. Ja sam bio iznenaen, naravno nisam
hteo to da pokaem ,jer sramota me bilo da Katelan kae - to si tako iznenaen,jer
prethodno je rekao - ja te elim kao glumca ....

Onda sam poeo da mu priam ta sam igrao. Ipak, oseao sam veliki respekt prema,
uo sam za njga kao pesnika i znao sam ga kao linost, jer on je bio marka, i partizan je
bio i sve... Na kraju razgovora kao d asmo se srodili. Bilo je to u Omiu u kui mog
prijatelja, stanovnika tog gradia, odakle je rodom i katelam. Na samo kraju tih
neobimnih pregovora Katelam me direktno pita hoe li od jeseni prei kod nasja
mu samouvereno kaem neu! A kasnije sam se pokajao!

Druga velika prilika da se oproba na prestinoj beogradskoh pozorinoj sceni doi e

tek znatno kasnjije. U pitanju je Beogradsko dramsko pozorite, gde ga eka Slobodan
Stojanovi, upravnik ali i vrstan dramski pisac.

Otiao sam u Beograd da potpiem ugovor, zajedno sa Savievikom. Da potpiem

ugovor da ostajem U Beogradu. I skoro sam sve utanaio. I kada sam se vratio kui, u
Zrenjanin, kae mi, nema odlaska. Beogradsko dramsko..Kau, politiari gradski, nema
odlaska, postavljen si za direktora naeg pozorita. A u Beogradu sam razgovaro sa
Slobodanom Stojanoviem, to je bio jedan divan momak. On je znao sve o meni, sve je
znao, kako je on to znao ja pojima nemam.Igrao sam ja i neke njegove uloge ovde u
Zrenjaninu...
Zavravaju ovu priu o moguem i stvarnom, Damjanovi odgovara na pitanje da li se
ikada pokajao zbog tih proputenih prilika
Pa i jesam i nisam. Ja sam bio malo slabijeg zdravlja, i bojao sam se ako odem i
promenim sredinu, promenim sve, i oseanje ljudi prema meni i ja prema ljudima, bojao
sam se malo kako u se snai. Ali nije bilo potrebe, snaao bi se ja vrlo dobro, jer ja
sam ve bio oformljen kao ovek i glumac. Kritiari su poeli lepo da piu o meni, bio
sam zapaen. Pa zatim, bio sam lan glavnog odbora Sterijinog pozorja. Na Pozorju
sam mnogo nauio to je bila moja akademija. Zamislite, sedam godina gleda dvanaest,
trinaest predstava u cugu i meri ih na miligrame,svakog glumca i svaku predstavu, to je
nauka...

Posebna, neobina i nedefinisana je pria ovog glumca kada je u pitanju film. Bilo ga je
povremeno na velikom platnu, reditelji su svaki put bili zadovljni njegovim ostvarenjima
ali kao da su im oni blii bili pogodniji. On se na filmu pojavljivao kao ovek zadatka,
korien je njegov karakteristian lik, robustan i markantan.

Boja koju je Damjanovi unosio u filmske storije bila je vidljiva, odmah pogoena, brzo
realizovana. Reklo bi se da ga je jugoslovenski film nedovoljno koristio. Meutim, kod
Save Damjanovia nema nekog velokog ala zbog ovog mimoilaenja. Paradoksalno,
najvie ga je proslavio kratki dijalog sa Riardom Bartonom u ulozi Tita, u filmu
Sutjeska, mnogo vie nego uloge u kojima je imao vei glumaki prostor.

Spominjemo filmove Zazidani Kokana Rakonjac,

iroko je lie reeditelja Petra Latinovia kao i ostvarenja Fedora kubonje

Nizvodno od sunca.

U ovom prelistavanju uspomena, utisaka, impresija koje naviru i nestaju, Damjanovi,

kao u nekom panoptikumu nie te obljeske, fleeve iz svesti. On pominje, opisuje ili
samo skicira reminiscencije na pozorinu kritiku, pria o venoj tremi glumakoj, govori
o tome kako je pripremao uloge, otkriva tajnu rupe na zavesi, sea se aplauza
Ja sam kritiku poeo vrlo kasno da itam, moda tek posle petnaestak godina od
poetka glume .Jer ja nisam smatrao da jo mogu da dobijem izrazito dobru kritiku.
Lukav sam ja bio, nisam hteo da se optereujem svakojakom kritikom...

Treme je uvek bilo, malo. Kako se pribliavala predstava, sve vie Vreme do prve
reenice je za mene bilo kao smrt.Ali Kad ja progovorim prvu re-dve, onda se potpuno
stabilizujem i tada je gotovo, nemam vie treme. to mi god padne na pamet da uradim
na sceni to je opravdano,nema vie problema nikakvih. Ali, dok radim ulogu, dok neko
reira, uvek imam dilema i treme. I

Zanimljiva je i pria o glumakoj rupi na zavesi. ima mali, proiveno otvor,pa onda
preko njega neto navueno kao kapak. Kroz tu rupu smo mi glumci voleli da vidimo
koga ima u sali. I da igramo za jednog oveka. Naemo ga, kaemo- ovaj je opasan pa
sad mora ozbiljno da i gra, da ga umili..Glumaka posla.

Aplauz je za glumca potreban kao vazduh a dobija ga na neoekivanim mestima. Ja

sam recimo valjda jedini glumac u ovom pozoritu koji je odmah po ulasku na scenu
dobioi takav aplauz se prelomio da sam ja zanemio. A u pitanju je bila jedna
mala,dobro ne ba mala, ali svakao nevana uloga. Igrao sam nekog fudbalera, on se
naslonio nonalantno na neku ogradu, pogledao u majku i aplauz ga preplavio
Iz glumakog ansambla svog biveg ili veitog pozorita, Sava Damjanovi glumac,
histrion, i nije pogreno rei - hudoestvenik, izdvaja mladog Ivana orevia.

On je vrlo talentovan. Pokretan je, hitar je, brzo misli ima ve nain svoje igre, zapravo
ve oblikuje karakter svoje igre, koji je nov i koji je potreban sdanjem gledalitu.
Gledao sam ga u Doh uanu, tu mi se najvie dopao

ivot svakodnevni traje, reflektori su sada na drugoj strani a glumac Sava Damjanovi,
takva je sudbina velikana u starosti, izmeu prolih uloga, snova,uspomena i nae
utrnule kulture vrednovanja i seanja, koraa kao neki Rjepin ovim gradom, koji mu je
postao sudbina.

A valjalo bi se setiti da on likovima iz dramske literature nije prilazio sa distance,

rezonerski, naueno. Jednostavno, on se u njih utapao i uranjao. Nestajao je u
komandantu Sajleru, Gorinu, Nikoletini Bursau, Manetu i svim ostalim traginim,
kominim ili obinim ludima.

Zapravo, ovi su junaci u dvoasovnoj magiji scene ivele njegovo telo i duu. Izuzetna
oseajnost kao i neverovatna sposobnost fizike transfor macije oveka i glumca Save
Damjanovia, omoguavali su mu istovremenost nemogueg: dakle ono to se obino
naziva umetnou glume.

On je raspolagao retkim darom da nestajui u ponoru zadatog lik, da ostane lian i

razliit. Takav je bivao igrajui krajinika, Engleza, Lalu ili Nemca, ''umirui'', smejui se
ili kao lubavnik zavodei ene. I vano je istai: sve je to radio instinktom. sledei
nemuti jezik izvornog, elementarnog talenta.

On uloge nije stvarao, ve ih je iveo kao to su to inili jedan Pera Dobrinovi, Raa
Plaovi ili Milivoje ivanovi. Kao njegov veliki bekreki prethodnik Toa Jovanovi.
Moda je ipak najvie na sceni bio nalian ba Toi Jovanoviu. i po repertoaru koji je
igrao, naroito po pristupu pozorinoj umetnosti. Jedino se razlikuju po tome to je
Jovanovi smogao snage da se otisne u beli svet.

Za Savu Damjanovia teatar je bio hram u kome se uvek iznova klanjao Taliji. Kao
prava dama, moda i ona mogla sada da mu apne tajnu vedrine ljudske i umetnike
ostvarenosti. U ivotu, moda moe i drugaije....

Biografija Save Damjanovia,

glumca i upravnika
Narodnog pozorita Toa Jovanovi u Zrenjaninu
Sava Damjanovi, penzionisani glumac i upravnik Narodnog pozorita Toa
Jovanovi u Zrenjaninu, roen je 27.1.1928. godine u Drvaru (BiH). Kao
uesnik NOB-a, svoju umetniki karijeru zapoeo je kao petnaestogodinjak,
u Centralnom kazalitu u Drvaru 1943. godine. Od dolaska u Zrenjaninsko
pozorite 1951. godine, pa do penzionisanja 1980. godine odigrao je preko
120 uloga u pozoritu, na televiziji i filmu. Kao prvak Zrenjaninskog pozorita
bio je, u isto vreme u upravnik ovog pozorita punih 10 godina, sve do 1980.
Od najznaajnijih uloga, u pozoritu, izdvajamo:
- lik Nikoletine Bursaa u predstavi Doivljaji Nikoletine Bursaa (nagraena
kao najbolja predstava na Susretu vojvosndkih pozorita u Zrenjaninu
1958. godine. Sava Damjanovi nagraen je Ordenom III reda);
- uloga Vilhelma Sajlera u predstavi Komandant Sajler (nagraena na SVP u
Vrcu 1967. godine);
- za interpretaciju u scenskom kolau Pa izvol'te u Sakule (nagraen od
strane Udruenja dramskih umetnika Srbije - Beograd 1971. godine);
- za ulogu Gorina u predstavi Pelinovo (nagraen na SVP u Zrenjaninu
1976. godine).
U TV seriji Osma ofanziva (1977) igrao je ulogu Save kore.
U TV seriji Pop ira i pop Spira (1982) igrao je ulogu Pere Kabaniara.

Od filmskih, izdvajaju se uloge i filmovima: Bekstva, Zazidani, Sutjeska,

Nizvodno od sunca i iroko je lie.
Za celokupno ostvarenje, nagraen je:
- Poveljom na Festivalu glumakih ostvarenja jugoslovenskog filma (na
filmskom susretu u Niu 1969. godine);
- Diplomom Zajednice profesionalnih pozorita Vojvodine (za dugogodinji
rad i postignute uspehe na unapreenju pozorinog stvaralatva u Vojvodini)
u Somboru 1970. godine;
- Nagradom Iskra kulture, Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine, za
doprinos scenskom stvaralatvu u Vojvodini (1979);
- Zahvalnicom sa Sterijinom znakom, za sedmogodinje lanstvo u Glavnom
odboru Sterijinog pozorja (1981);
- Specijalnom spomen plaketom za samopregoran rad u dugogodinju
vernost Narodnom pozoritu Toa Jovanovi u Zrenjaninu (1989);
- Zahvalnicom povodom 50 godina od osnivanja Narodnog pozorita Toa
Jovanovi u Zrenjaninu, za doprinos razvoju pozorine umetnosti (1996);
- Posebno priznanje povodom 60 godina Festivala profesionalnih pozorita
Vojvodine u Zrenjaninu 2010.