Imre Kertes

iji je Auvic?

Oni koji su preiveli Auvic morae da se suoe sa injenicom: kako sa godinama budu slabili,
Auvic e im izmicati iz ruku. Ali, kome e onda pripasti? Oigledno, sledeoj generaciji, i onoj
nakon nje naravno, sve dok budu nastavile da polau pravo na njega.
Ima neeg okantno dvosmislenog u ljubomori sa kojom preiveli insistiraju na njihovom
ekskluzivnom pravu na Holokaust, kao da je u pitanju intelektualna svojina, kao da su doli u
posed neke velike i jedinstvene tajne, i kao da od propadanja i namernih oteenja tite neko
blago za koje se jo nije ulo. Samo su oni u stanju da ga odbrane od propadanja kroz snagu
svojih seanja. Ali kako bi trebalo da reaguju na tetu koju drugi ine, na prisvajanje Holokausta
od strane drugih, na sve falsifikate i razne manipulacije, i iznad svega, na najmonijeg
neprijatelja, protok vremena? Pogled iz potaje prijanja na svaki redak svake knjige o Holokaustu,
na svaku stopu svakog filma u kojem se Holokaust pominje. Da li je reprezentacija uverljiva, da
li je istorija tana? Da li smo zaista to govorili, tako se oseali? Da li je klozet stajao ba tamo, u
tom uglu baraka? Da li su prozivke, glad, selekcija rtava stvarno tako izgledali? I tako dalje, i
tako dalje Ali, zato smo tako udno zainteresovani za sve te poniavajue i bolne detalje,
umesto da ih sve zaboravimo, to pre mogue? Izgleda da, sa odumiranjem iskustvenih oseanja,
sav nezamislivi bol i tuga preivljavaju na jednoj, jedinstvenoj vrednosti to je ne samo ona
vrednost za koju se pojedinac vezuje vre nego za bilo ta drugo, ve i vrednosti koju e
posmatrati kao da je opte priznata i prihvaena.
I tu lei dvosmislenost. Da bi, vremenom, Holokaust zaista postao deo evropske (ili barem
zapadnoevropske) javne svesti, mora biti plaena neizbena cena u zamenu za tu notornost. Tako
smo odmah dobili stilizaciju Holokausta, stilizaciju koja je do sada narasla skoro do
nepodnoljivih dimenzija. I sama re Holokaust ve je stilizacija, afektivna apstrakcija za
izraze koji zvue brutalnije, kao to su logori istrebljenja ili Konano reenje. Ne bi trebalo
ni da udi to da to se vie i vie govori o Holokaustu, istovremeno njegova realnost realnost

istrebljivanja ljudi iz dana u dan, sve vie izmie, negde izvan opsega zamislivog. U knjizi
Dnevnik iz Galije, bio sam primoran da napiem sledee: Koncentracioni logori su zamislivi
samo i jedino kao literatura, nikada kao realnost (ak ni kada smo, ili jo bolje: ponajmanje kada
smo ih neposredno iskusili). Poriv da preivimo navikava nas da, dokle god je to mogue,
laemo o zloinakoj stvarnosti u kojoj smo prisiljeni da se drimo sami za sebe, dok nas poriv
da se seamo zavodi da prokrijumarimo neko samozadovoljno namirenje u naa priseanja:
balzam samosaaljenja, samoglorifikaciju muenika. I dokle god dozvolimo sebi da plutamo na
ravnodunim talasima odocnele solidarnosti (ili neega to samo izgleda kao solidarnost),
neemo uspeti da ujemo pravo pitanje, koje se uvek postavlja sa strepnjom, ali ipak ujno, iza
svih fraza zvaninih hvalospeva: kako da se svet oslobodi Auvica, bremena Holokausta?
Ne mislim da se ovo pitanje neizbeno postavlja na osnovu neasnih motiva. Pre e biti da
iskazuje prirodnu enju, a preiveli, zaista, ne eznu ni za im drugim. Pa ipak, decenije su me
nauile da jedini put kojim se moe doi do osloboenja, vodi kroz pamenje. Ali postoje
razliiti naini seanja. Umetnik se nada da e se, putem preciznog opisa koji e ga jo jednom
povesti stazama smrti, konano probiti do najplemenitije vrste osloboenja, do katarze u kojoj e
moda dozvoliti i itaocu da takoe sudeluje . Ali, koliko se takvih dela ostvarilo tokom
prethodnog veka? Mogu nabrojati na prste obe ruke pisce koji su proizveli zaista veliku
knjievnost od svetskog znaaja o iskustvu Holokausta. Retko se susreemo sa odobravanjem
dela Paula Celana, Tadeua Borovskog, Prima Levija, ana Amerija, Rut Kluger, Kloda
Lancmana ili Mikloa Radnotija.
Sve ee i ee Holokaust se krade od njegovih uvara i pretvara u jeftinu konzumeristiku
robu. Ili ako ne to, onda se institucionalizuje, pa se oko njega izgrauje moralno-politiki ritual
usavren novim i esto lanim jezikom. Neke rei su postale nametnute od strane javnog
diskursa i gotovo automatski podeavaju Holokaust-refleks u sluaocu ili itaocu. Na svaki
mogui i nemogui nain Holokaust je izraen kao stran ljudskom rodu. Preiveli se ue kako
treba da misle o onome to su iskusili, bez obzira na to da li je i u kojoj meri ovo promiljanje
zaista konzistentno sa njihovim stvarnim iskustvima. Autentini svedok je, ili e uskoro biti,
shvaen kao neko ko se nalazi na putu, neko koga e morati da gurnu u stranu, kao preprek.
Amerijeve rei dokazuju sopstvenu istinitost: Mi, rtve, ispostaviemo se kao istinski
nepopravljivi, oni koji su nepomirljivi, kao anti-istorijski reakcionari u pravom smislu te rei, a
na kraju e delovati da je to tehnika omaka to neki od nas jo uvek ive.
Iznikao je Holokaust konformizam, zajedno sa Holokaust sentimentalizmom, Holokaust kanon, i
sistem Holokaust tabua, skupa sa ceremonijalnim diskursom koji ide uz njega. Konstruisani su
Holokaust proizvodi za Holokaust potroae. Pojavile su se Auvic lai, i otelotvorila se figura
Auvic prevaranta. Vremenom smo se upoznali i sa Holokaust guruom, koji je preplavljen
nagradama za dostignua u oblasti literature i ljudskih prava, i koji je pruio izvetaje iz prve
ruke o svojim neopisivim iskustvima koja je doiveo kao trogodinjak ili etvorogodinjak u
logoru smrti Majdanek sve dok nije utvreno da izmeu 1941. I 1945. nije mrdnuo iz svoje
buroaske porodine kue u vajcarskoj, osim moda u zdrave etnje ili u deijim kolicima. U

meuvremenu ivimo u sred Spilbergovog gmazovskog kia, uz apsurdne govorancije koje se

javljaju u besplodnoj diskusiji oko spomenika Holokaustu u Berlinu. Doi e vreme kada e
Berlinci uz strance koji zavre u Berlinu, naravno, (iznad svega, zamiljam grupu istrajnih
japanskih turista) etati kroz Park Holokausta, sve skupa sa igralitem, potopljeni u
peripatetike refleksije, dok e 48.239. Spilbergov sagovornik u njihove ui aputati ili jeati
svoju individualnu priu o patnji. Kada zamislim vrste igara koje e se potencijalno igrati u
ovom Holokaust igralitu (koje je, prema tumaenju datom pre par meseci na stranicama
Frankfurter Allgemeine Zeitung-a, zamiljeno kao dar ubijene jevrejske dece njihovim
nepoznatim drugarima u igri iz Berlina), odmah pomislim (neodoljivo: rezultat toga to su
izdanci moje mate iskvareni u Auvicu, bez sumnje) na Bogerovu ljuljaku, spravu koja je
postala poznata tokom suenja za Auvic u Frankfurtu, i na koju je njen tvorac, inventivni SS
unterturmfirer Boger fiziki vezivao svoje rtve glavom na dole, pretvarajui tako njihove
izloene pozadine u igrake za svoju sadistiku maniju.
Da, preiveli bespomono posmatraju dok se njihova jedina istinska svojina odvaja od njihovog
autentinog iskustva. Znam da se mnogi nee sloiti sa mnom poto upotrebljavam termin ki
za Spilbergovu indlerovu listu. Reeno je da je Spilberg, u stvari, uinio veliku uslugu, imajui
u vidu da je film namamio milione u bioskope, ukljuujui i mnoge koji se na drugaiji nain ne
bi zainteresovali za temu Holokausta. I to je moda istina. Ali zato bih ja, kao neko ko je
preiveo Holokaust, i kao neko ko poseduje ire iskustvo terora bio zadovoljan kada sve vie i
vie ljudi vidi ova iskustva producirana za veliko platno i pritom falsifikovana? Oigledno je
da Amerikanac Spilberg koji se igrom sluaja rodio tek nakon rata, nema i ne moe imati ideju o
autentinoj stvarnosti nacistikih koncentracionih logora. Zato se onda toliko snano upire da
njegovo predstavljanje sveta koji ne poznaje deluje verodostojno u svakom detalju? Najvanija
poruka ovog crno-belog filma dolazi, ini mi se, na kraju, sa pojavom grupe trijumfalnih ljudi
koji su prikazani u boji. Ali ja, takoe kao ki posmatram svako predstavljanje Holokausta koje
ne uspeva da nagovesti iroko polje etikih posledica Auvica, i u kome OSOBA sa velikim
slovima (i sa njom ideja oveka kao takvog) izlazi iz logora zdrava i neoteena. Da je to zaista
mogue mi ne bismo sada uopte priali o Holokaustu, ili bismo priali o njemu na nivou kao da
diskutujemo o nekim dogaajima o kojima imamo samo udaljeno istorijsko seanje, kao to je na
primer, bitka kod El Alamejna. Kao ki posmatram svako predstavljanje Holokausta koje nije u
stanju ili ne eli da razume organsku vezu izmeu naeg sopstvenog, deformisanog modela
ivljenja (bilo u privatnoj sferi ili na nivou civilizacije kao takve) i same mogunosti da se
Holokaust dogodi. Ovde imam u vidu i ona predstavljanja koja ele da uspostave Holokaust kao
neto strano ljudskoj prirodi, koja pokuavaju da isteraju Holokaust iz domena ljudskog iskustva.
Upotrebio bih termin ki i da opiem ona dela u kojima se Auvic posmatra kao pitanje koje se
tie samo Nemaca i Jevreja, i stoga ga svodi na neto kao kobnu nekompatibilnost dve grupe;
kada se zapostavi politika i psiholoka anatomija svakog modernog totalitarizma; kada se
Auvic ne sagledava kao univerzalno iskustvo, ve se svodi na bilo ta to tri. Na stranu sve
to, naravno, kao ki posmatram i sve ono to je prosto ki.

Moda nisam pomenuo da sam od samog poetka priao i o filmu ivot je lep Roberta Benjinija.
U Budimpeti, gde piem ove redove, film (jo uvek?) nije prikazan. A ako se bude prikazao
nekad u budunosti, on svakako nee podii toliku prainu, kakvu sam uo da je podigao u
zapadnoj Evropi. Ovde se o Holokaustu drugaije ne-govori i drugaije govori (onda kada je tu
temu nemogue izbei) nego u zapadnoj Evropi. Ovde je Holokaust bio pipava stvar da se tako
izrazim, sve od kraja Drugog svetskog rata, stvar koja se titila od brutalnih potraga za istinom
odbrambenim zidom tabua i eufemizama.
Zato bi se moglo rei da sam film pogledao ista srca (na videokaseti). Nisam itao kritike i ne
znam konkretne prigovore koji se vagaju protiv filma, i istini za volju, ne mogu dobro zamisliti
ta je to u filmu isprovociralo jednu takvu debatu. Pretpostavljam da se jo jednom hor
puritanaca, Holokaust dogmatiara i Holokaust uzurpatora moe uti sa pitanjem: Moe li se,
sme li se Holokaust tretirati na ovakav nain? Ali ta je taj ovakav nain, kada se malo
preciznije razmotri? Oni koji su pogledali film ideoloki zaslepljeno (ili jo bolje: oni koji ga
nisu uopte pogledali) replicirae sledee: sa toliko humora, koristei sredstva komedije a
nee razumeti ni jednu re, ni jednu jedinu scenu iz filma. Iznad svega, nee uspeti da uvide da
Benjinijeva centralna ideja uopte nije komina, ve tragina. Isitna je da se ta ideja, zajedno sa
centralnim likom Gvida razvija veoma sporo. Tokom prvih 20-30 minuta imamo utisak kao da
smo prebaeni na set neke staromodne burleske. I tek kasnije uviamo kako se ovaj naizgled
nezamislivi uvod organski uklapa u dramsku strukturu, ne samo filma, ve i samog ivota. ak i
dok se postepeno otkriva da su slepstik meuigre protagoniste nepodnoljive, maioniar se
polako pomalja iza maske klovna. On podie tapi i od tog trenutka svaka re i svaka scena u
filmu je inspirativna. U paketu sa informacijama, koji ide uz videokasetu proitao sam da su
tvorci filma briljivo vodili rauna o nainu na koji je prikazan svakodnevni ivot u logoru, o
verodostojnosti scenografije, rekvizita i tako dalje. Na svu sreu, u ovome nisu uspeli. Dodue,
autentinost zaista lei u detaljima, ali ne nuno materijalnim detaljima. Pristupni ulaz u logor u
filmu ivot je lep podsea na stvarni ulaz u Birkenau u istoj meri u kojoj bojni brod u
Felinijevom filmu I brod plovi dalje podsea na pravi admiralski brod Austrougarskog admirala.
Ali poenta ovde lei u neemu sasvim drugom: duh, dua filma ivot je lep je autentina i
pogaa nas snagom najstarije magije, magije bajki.
Na prvi pogled, ova bajka se na papiru ini veoma udnom. Gvido obmanjuje svog
etvorogodinjeg sina ozua kako bi on pomislio da je Auvic samo igrarija. Uesnici u igri
dobijaju poene za uspeno savladavanje zadataka, a pobednik e dobiti pravi tenk. Ali zar ovaj
izum igre ne korespondira na sutinski nain sa proivljenom stvarnou Auvica? Tamo se
oseao smrad spaljenog ljudskog mesa, ali niko nije eleo da pomisli da bi to mogla biti istina.
Radije se iznalazila neka predstava koja bi nekome pomagala da preivi, a pravi tenk je za dete
upravo takva vrsta zavodljivog obeanja.
Postoji nesumnjivo jedna scena u filmu koja e stvoriti dosta diskusije. Mislim na onaj momenat
kada protagonist Gvido preuzima ulogu tumaa i stanovnicima baraka, meu kojima je i njegov
sin, prevodi na italijanski direktive SS-ovca (koje obavetavaju logorae o logorskim

pravilima i rasporedu). Ono ta ova scena sadri ne moe se objasniti racionalnim jezikom i
govori sve to ima da se kae o apsurdu tog zverskog sveta, i o onima koji su stajali nasuprot
bezumlju, neslomljene duevne snage. Nema tu nikad preterane veliine, ni sentimentalnog niti
agonizirajueg razvlaenja detalja, nema crvenih strela usnimljenih demonstrativno na sivoj
podlozi. Sve je tako jasno i jednostavno, neposredno i dirljivo, i od toga zasuze oi. Dramska
struktura filma koristi jednostavnu preciznost dobre tragedije. Gvido mora umreti, i to ba na
nain kako umire, i ba u trenutku kada umire. Pre svoje smrti i tu saznajemo koliko je za njega
ivot dragocen i predivan on izvodi nekoliko aplinskih gegova kako bi dao snagu i veru
deaku, nakon to je on ispuzao iz svog sklonita. A to to ne vidimo Gvidovu smrt kada joj doe
vreme, govori mnogo o istananom ukusu filma, i njegovom besprekornom stilu. Meutim,
izvetaj pucanja mitraljeza koji se ubrzo zauje ima svoju funkciju i sadri vanu i otrenjujuu
poruku. Na kraju, deak zaista ugleda svoju nagradu kako se kotrlja prema njemu pravi tenk.
Ali na tom mestu tuga zbog upropatene igre razara priu. I onda razumemo, da bi se negde
drugde, igra nazvala civilizacijom, humanou, slobodom svime to je oveanstvo ikada
smatralo vrednim. I kada deak, koji je sada ponovo sa majkom i u njenom naruju, uzvikne
pobedili smo!, njegove rei poinju da lie, kroz snagu ovog momenta, na elegiju kadriranu u
alosti.
Primetio sam da je Benjini, tvorac ovog filma, roen 1952. On predstavlja novu generaciju koja
se bori sa duhovima Auvica i ima smelosti (ali i snage) da polae pravo na ovo tuno naslee.

Sa engleskog preveo Vladimir Stojni

Izvornik: Imre Kertsz, Who Owns Auschwitz?, translated by John MacKay, Yale Journal of
Criticism 14.1 (2001): 267-272. Yale University and The Johns Hopkins University Press.

Imre Kertes (Imre Kertsz) je maarski pisac jevrejskog porekla roen 1929. godine u
Budimpeti. Sa 15 godina je odveden, najpre u Auvic, pa zatim u Buhenvald, gde je proveo
godinu dana, sve dok Amerika vojska nije oslobodila logor u aprilu 1945. godine. Svoj prvi, i
najznaajniji roman koji govori o boravku u logoru, Besudbinstvo (Sorstalansg) objavio je
1975. Bio je u nemilosti maarskog komunistikog reima, zbog ega se preselio u Berlin gde
ivi i radi kao prevodilac sa nemakog jezika i slobodni pisac. Pored Besudbinstva, objavio je jo
petnaestak knjiga proze, memoara i eseja. Dobitnik je Nobelove nagrade za knjievnost 2002.
godine.
Vladimir Stojni je roen 1980. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u
Beogradu 2005. godine. Poeziju, kratke prie i knjievne prikaze objavljivao je u brojnim
domaim knjievnim asopisima, dnevnim listovima, antologijama i zbornicima. Pesme su mu
prevedene na poljski, francuski i engleski jezik. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za najbolji
neobjavljeni pesniki rukopis u 2008. godini. Objavio je knjige pesama: Vreme se zavrilo
(2008), Fotoalbum (2010), Czas si zakoczy (drugo izdanje knjige Vreme se zavrilo, na
poljskom jeziku, 2011), Poziv na sauesnitvo (2011) i Kutija (2013). Priredio je antologiju nove
srpske poezije Prostori i figure, izbor iz nove srpske poezije (Beograd, 2012). Sa Vladimirom
uriiem priredio knjigu izabrane mlade srpske poezije Van, tu, free (Cetinje, 2013). Prevodi sa
engleskog jezika i jedan je od urednika internet asopisa za savremenu poeziju Agon
(www.agoncasopis.com) i poetskog bloga Jurodivi. ivi u Zemunu.

Copyright by Balkanski knjievni glasnik BKG, 2014.

CIP Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Duan Gojkov.
Elektronski asopis.
Nain dostupa (URL) http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/
http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 14529254 = Balkanski knjievni glasnik (Online)
COBISS.SRID 141175564
BKG Sveska 25