RELEVANTNE SOCIOLOKE TEORIJE

Ovaj deo o sociolokim teorijama zauzima najvei prostor i sadrinu udbenika iz prostog
razloga, znaaja ove materije. Smatrao sam da sve relevantne socioloke teorije zasluuju da nau
mesto u udbeniku Sociologije, jer one su nepresuno vrelo ideja, stavova i pogleda na razvoj
socioloke misli, jer bez bogate grae sociolokih teorija udbenik bi bio okotao bez mnotva ideja, a
posebno kada se radi o sociologiji kao osnovnoj nauci o drutvu. Bez mnotva ovih teorija nauila bi se
misao, a to ne bi smelo da se desi kada su predmet razmatranja relevantna pitanja globalnog drutva i
zakonitosti njegovog razvoja, to neminovno determinie i sudbinu samog oveka kao drutvene
individue.

1.Kriterijumi klasifikacija sociolokih teorija

Sintagma socioloka teorija ima dva znaenja. U prvom, uem, ona je odrednica za razliite
teorije unutar socioloke nauke kao to su na primer: teorija socijalne stratifikacije, teorija
drutvenih devijacija, teorija socijalnih konflikata, teorija drutvenih promena i sl. Ove teorije se
bave razmatranjem neke grupe drutvenih pojava, a osnov njihovog klasifikovanja predstavlja
neposredni sadraj predmeta prouavanja nezavisno da li se njime bavi graanska ili
marksistika sociologija, da li se problem razmatra u okviru funkcionalizma, strukturalizma,
kritike sociologije ili sociolokog biheviorizma itd. Ove teorije sintetiu sva nauno relevantna
saznanja do kojih je dola sociologija a koja se tiu istraivane problematike.
U drugom, irem, znaenju imamo u vidu raznovrsne skupine sociolokih teorija
klasifikovanih na temelju razliitih kriterijuma, kao to su vreme nastanka teorija, prostor na
kome nastaju, kvalitativna sadrina, ideoloka komponenta, 1 metodoloki pristup, socioloka kola
ili pravac unutar koje se razvijaju. Odnos prema drutvenoj stvarnosti, okvirna teorijska vizija od koje
polaze u svojim opservacijama i teorijsko-metodoloki pristup kojim se kreu u istraivanjima,
predstavljaju ipak osnovne inioce klasifikovanja sociolokih teorija. U ovom drugom sluaju
sinonimne odrednice sociolokoj teoriji su socioloka kola i socioloki pravac.
Ne treba da zbunjuje ni injenica da se jedan sociolog svrstava u razliite socioloke teorije, to
samo upuuje na obuhvatnost njegovog sociolokog opusa. Na primer, Sesil Rajt Mils prvenstveno
pripada kritikoj sociologiji, potom ga svrstavaju u sociologe tzv. institucionalistikog pravca, a sa
razlogom se moe kategorisati i u grupu sociologa bihevioristikog opredeljenja. Elitistike socioloke
teorije su se prilino razvile zahvaljujui Milsovom uenju. Ovo je samo jedan primer, a takav je sluaj
sa svakim znaajnijim sociologom.
Pored ovog treba imati u vidu i obuhvatnost socioloke teorije, nezavisno da li se radi o njenom
uem ili irem znaenju. To je razlog zato se teorije klasifikuju na osnovu injenice da li obrauju
celokupnu drutvenu stvarnost i to u njenom istorijskom kontekstu ili se bave razmatranjem samo
odreenih oblasti drutvenog ivota. Opta je konstatacija da je vreme velikih sistemskih
sociolokih teorija (Konta, Spensera, Marksa, Vebera) odavno prolo, i da se socioloka
istraivanja sve vie specijalizuju za prouavanje posebnih drutvenih oblasti. Na taj nain,
smanjujui obim istraivanog podruja, ove teorije smanjuju i nivo optosti svojih saznanja. Manji
nivo optosti znai da se poveava stepen njihove pouzdanosti, a sa njome i mogunost
neposredne praktine primene saznajnih rezultata. Ove teorije, koje se uglavnom nazivaju
teorijama srednjeg obima, razvijaju sopstvenu socioloku teorijsku mreu,2 tako da su u stanju da
sve skupa pokriju celokupnu drutvenu oblast.
Teko je odluiti se za jedan tip klasifikacije za koji ete biti sigurni da je pouzdaniji od ostalih.
Najstandardnija podela sociolokih teorija na starije (klasine) i novije (savremene), moda je i
najbolji izbor. Mislim da je najispravnije i najsigurnije poi hronolokom putanjom, tj. vremenom
1

Vidi: P. Hafner, Uvod u socioloke teorije, Ni, 1994.

Vidi: Robert Merton, O teorijskoj sociologiji, Zagreb, 1979.

nastanka konkretne teorije. Svaka ozbiljna socioloka kola protee se u vremenskom

kontinuumu, dobija nova svojstva koja su prevashodno odraz njihovog odgovora na drutvenu
dinaminost. Sa druge strane, odreena teorija moe imati izuzetnu vanost u jednom periodu a
da to nije sluaj u nekom drugom.
Kao to sam napomenuo, klasifikacije sociolokih teorija se prvenstveno temelje na njihovoj
viziji i orijentaciji od kojih polaze, metodolokom pristupu, stavu prema drutvenoj stvarnosti i
problemima koji se nalaze u centru njihove istraivake panje (i u sluaju sistemskih sociolokih
teorija.
Kako definisati socioloku teoriju? Socioloka teorija je sistem (poredak) naunih stavova o
celini drutva ili njegovim pojedinim oblastima, dobijenih na osnovu definisane metodologije,
naunih principa i logikih pravila, koja su verifikovana na iskustvu i potvrenim naunim
saznanjima.
U naredom delu izloiu najpoznatije i najznaajnije grupe sociolokih teorija kao i njihove
varijante.
2.Naturalizam u sociologiji
Naturalistike teorije slove za najstarije u sociologiji. Posmatranje i tumaenje drutva i
drutvenih pojava po analogiji sa biolokim organizmima, mehanikim sistemima ili objanjenje
drutva dominantnim uticajem prirodno-geografskih faktora, osnovno je obeleje ove grupe teorija.
Ovi faktori postaju dominantni u razmatranju bilo koje drutvene pojave, tako da naturalistike teorije
pripadaju grupi teorija dominantnog faktora. Starije (klasine) socioloke teorije se oznaavaju i kao
redukcionistike, jer uproeno tumae drutvene pojave objanjavajui ih prvenstveno delovanjem
jednog faktora (biolokog, prirodnog, psiholokog...). Nezavisno sve kritike koje su im upuivane,
naturalistike teorije postoje i danas ali u modifikovanom obliku. Kroz naredne redove knjige
upoznaemo se sa najznaajnijim teorijama naturalistikog pravca u sociologiji.
3.Mehanicizam u sociologiji
Mehanicizam u sociologiji je oznaka za ona shvatanja koja drutvo posmatraju i tumae
po analogiji sa mehanikim sistemima. Osnov sociolokih saznanja su naela, zakoni i saznanja
mehanike, fizike i hemije, dakle, anorganske stvarnosti. Teorijsko-metodoloka osnovica nalazi se
u metodu i teorijskom iskustvu mehanike, fizike i hemije.
H. Keri, V. Pareto, V. Osvald, E. Solvej, V. Behtejev, L. Vinjarski, T. Karver, L. Vord, su
najpoznatiji predstavnici ovih sociolokih teorija. Mehanicistiko uenje se razvija jo u vreme koje
predhodi nastanku sociologije u periodu 17. veka, pod uticajem dostignua Njutna, Galileja, Keplera,
Dekarta i dr.
Na podruje sociologije mehanicizam dospeva uenjem amerikog sociologa Henri Kerija
predstavljenim u delu Naela drutvene nauke. Keri je miljenja da zakoni materije vladaju svim
prirodnim datostima kao i ovekom koji je molekul drutva i da udruivanje ljudi u drutvene grupe
uslovljavaju veliki zakoni molekularne gravitacije.3 Za H. Kerija su identini zakoni koji vladaju u
prirodnom i drutvenom svetu, tako da na jednom mestu konstatuje, kako navodi P. Sorokin, da
centralizacija i decentralizacija drave i stanovnitva u urbanim sredinama predstavlja vrstu
centripetalnih i cenrifugalnih sila koje dejstvuju prema zakonima mehanike.4
Vilhem Osvald i Ernest Solvej su razvili uenje o socijalnom energetizmu koji podrazumeva da
svi drutveni razvoji, ukljuujui i drutveno-istorijski razvoj, predstavljaju svojevrsne socijalne
procese transformisanja energije. Sirova energija, kao prirodna energija, se u drutvenim uslovima
transponuje u drutveno korisnu energiju za oveka, istie Osvald. "Kao takvo, ljudsko drutvo bi bilo
3
4

J. Goriar, Socioloke teorije, str. 90.

P. Sorokin, Sociologija, Beograd, 1932., str. 17.

nekakav agregat koji iskoriuje sirovu energiju tako to je pretvara u korisnu energiju".5 ovek kao
intelektualno bie je za Solveja osnovni instrument pretvaranja sirove u korisnu energiju.
4.Monografske i geografske teorije

Uenje Frederika Le Pleja, francuskog sociologa koji je iveo u 19. veku, moe se oznaiti
monografskim pravcem u sociologiji. Predmet sociolokog interesovanja ovog Francuza je bilo
izuavanje ivota radnikih porodica, a rezultate ovih istraivanja Le Plej je pretakao u obimne
biografije. Kao plod takvog rada nastaju dva njegova dela Evropski radnici i Radnici dvaju
svetova. U centar panje Le Plej postavlja sledea pitanja: religija, moral, istorija prouavane
porodice, nain ivota, materijalno stanje i sl.6 Skup raznovrsnih socijalnih interakcija u koje stupaju
radnike porodice uslovile su njegovo shvatanje da se radi o populaciji koja najbolje reprezentuje
drutvo i svojstva njegove strukture.
Geografska kola u sociologiji ima pretee u antikim uenjima, Aristotelovim ponajpre, te
uenjima mislilaca poput ana Bodena i arla Monteskijea, koji su, svaki na svoj nain, isticali uticaj
prirodno-geografskih faktora - klime, reljefa, sastava zemljita, flore i faune - na sastav, svojstva i
strukturu ljudskih zajednica.
Fridrih Racel je isticao da odreene prirodne i fizike osobine zemljita kao to su poloaj,
veliina teritorije i granice, uslovljavaju i razliite oblike udruivanja ljudi u drutvene skupine.
Razvijajui teoriju strogog geografskog determinizma, Racel pokuava da dokae kako je struktura
globalnog drutva u punoj meri odreena upravo ovim faktorima. Interesantno je konstatovati da se na
temeljima njegovog uenja razvila geopolitika kao posebna disciplina savremene politikologije.7
Elen Sempl, ameriki sociolog, razvija svoje uenje na temeljima shvatanja ovog nemakog
teoretiara. U nekim delovima, utisak je, Sempl je otila dalje i od samog Racela. Takav je sluaj sa
objanjenjem istorijskog razvoja drutva i vanijih istorijskih dogaaja uticajem geografskih faktora.
Elsvort Hantington, jo jedan ameriki sociolog i savremenik Semplove, pokuava da objasni dejstvo
klimatskih inilaca na zaetke i razvoj velikih civilizacija, koje su uvek nastanjivale prostore umerenije
klime. 8
Geografske teorije u sociologiji pripadaju grupi teorija dominantnog faktora, a dominantni
faktor u ovom sluaju je prirodno-geografski, koji odluujue deluje na sutinska svojstva
drutva i svekolikog drutvenog ivota.
5.Biologizam u sociologiji
Objanjenje drutva i drutvenih pojava analogijom u odnosu na bioloke, organske sisteme,
osnovno je svojstvo ovog pravca u sociologiji. Biologizam u socijalnim teorijama se javlja u doba
antike socijalne misli, u radovima Platona i Aristotela.
Mislim da se moe govoriti o dva primarna razloga pokuaja tumaenja drutva po analogiji sa
biolokim organizmima: 1. Spenserova struja u pozitivizmu - organicistuki pozitivizam - predstavlja
izraz ovakvih shvatanja; pozitivizam kao teorijsko-metodoloki pristup u sociologiji svet posmatra i
tumai kao integrisanu, jedinstvenu celinu sainjenu iz dva dela - prirode i drutva; epistemoloko i
metodoloko jedinstvo prirodnih i drutvenih nauka temelji se na ovom shvatanju; svoenje drutvenih
pojava na injenice koje treba posmatrati kao stvari, poput prirodnih injenica, ini moguim primenu
egzaktnih metoda prirodnih nauka na drutvene fenomene, to rezultira dostizanjem nivoa egzaktnosti
5

J. Goriar, op. cit. del.., str. 91.

Ibid.
7
Ibid.
8
Ibid.
6

razvijenih prirodnih nauka, smatrali su pozitivisti; svi drutveni fenomeni potinjeni su nepromenljivim
prirodnim zakonima, stav je O. Konta, a to je jo jedan razlog zato je neophodno drutvene realitete
svesti na prirodne,
posmatrati ih, meriti i zbrajati poput prirodnih iljenica, iskljuujui iz prouavanja oveka kao svesnog
aktera drutvene stvarnosti; 2. veliki uticaj naunuh saznanja biologije i impresije Darvinovom teorijom
evolucije.
Moe se tvrditi da je Kont neposredno uticao na utemeljenje ovog sociolokog pravca kroz one
delove svog uenja koji se mogu oznaiti organskim racionalizmom. Kontov socioloki rad predstavlja
prvu socioloku sistemsku teoriju unutar koje drutvo posmatra kao socijalni organizam koji se
integrie i organizuje svoje funkcionisanje na osnovu univerzalnog konsenzusa. Ovaj konsenzus znai
saglasnost funkcija svih delova drutvenog sistema koji se izgrauje po uzoru na prirodni. Konsenzus,
kao integrativni faktor drutvenog organizma, poiva na instiktu simpatije, drutvenoj prirodi ljudi i na
zajednikim idejama, verovanjima i moralnim normama. Mada Kont skicu drutvenog sistema dobrim
delom gradi po uzoru na prirodni, ipak zakljuuje da meu njima postoje i razlike. Sistem pozitivnih
naunih saznanja je osnov neprekidnog napretka drutvenog organizma, za razliku od biolokog koji je
statinog karaktera. Drutveni organizam je kompleksniji od prirodnog, to implicira i potrebu veeg
stepena meusobne saradnje njegovih delova. 9 Inae, strukturalna slinost biolokog i drutvenog
organizma gradi se na slinosti najvitalnijih delova drutva. Porodica, istie Kont, je osnovna elija
drutva, drutvene klase i slojevi su svojevrsna tkiva drutva, dravni aparat mu je najvaniji organ u
ovom ustrojstvu, dok narod predstavlja vezivno tkivo, sponu meu funkcionalno najvitalnijim
organima. Porodica omoguava svakom pojedincu da na temelju solidarnih i emotivno prisnih odnosa
koji se razvijaju u njoj, postane drutveno bie. Odnosi solidarnosti, saradnje i meusobne koordinacije
se prvobitno razvijaju u porodnci te kao takvi postaju stoer jedinstva drutvenog organizma. 10 Po
uzoru na hijerarhijsko ustrojstvo u porodici izgrauju se odnosi nadreenosti i podreenosti u drutvu.
irenjem instikta simpatije izvan okvira porodice stvaraju se novi integracioni odnosi kao stub nastanka
i razvoja irih drutvenih zajednica do nivoa drave. Na svakom nivou drutvenih zajednica postoji
klasna podela. Podela drutvenog rada i hijerarhija funkcija prema njihovom znaaju za organizaciju,
rad i opstanak drutvenog organizma, uzronici su nastanka i odranja klasa u drutvu. Naunici,
filozofi i estete, intelektualno usmeravaju drutvo, postavljajui mu i moralne obrasce vladanja.
Praktina klasa, koju sainjavaju bankari, industrijalci i trgovci, objektivno vri upravu nad drutvom
polazei od naela koja ustanovljava spekulativna klasa. Svrha radnike i poljoprivredne klase jeste
proizvoenje materijalnih dobara, koje se odvija u skladu sa smernicama i pod kontrolom praktine
klase. Tako bi trebao funkcionisati ovaj osobeni drutveni organizam, 11 smatra Kont, mada ova klasna
podela neodoljivo podsea u pogledu forme na Platonov koncept idealne drave. Odnosi meu klasama
moraju biti ustanovljeni na principima solidarnosti i saradnje a socijalno realizovani konsenzusom o
neophodnosti drutvenog jedinstva i odranja stabilnosti poretka. Konflikti radnike klase i praktine su
privremenog karaktera i ieznue kada nestane i razorni duh revolucije produkovan metafizikim
idejama. Sistem pozitivnih nauka e u ovom sluaju pomoi da se prevlada pomenuto stanje. Zakon
evolucije podjednako vai za drutveni kao i za prirodni organizam. Drutvena evolucija odvija se
kroz evoluiranje ovekovog uma, aktivnosti i oseanja, o emu govori Kont eksplicirajui svoje
uenje o zakonu o tri stanja. ovek i njegovo drutvo se neprekidno razvijaju. Njegov um se kroz
istoriju razvija od teolokog preko metafizikog do pozitivnog stupnja u kome preovlauje nauna
svest. Njegova neposredna aktivnost se na nivou pozitivnog stanja vie ne bavi pitanjima osvajanja,
agresije ili sopstvene odbrane, nego razvojem industrijske proizvodnje na dobrobit svih. Od
egoistikog i podozrivog bia ovek se razvija u altruistiko i solidaristiko bie, koje je
prijateljski i dobronamerno orijentisano prema drugim biima.12
Leonard Hobhaus u delu Razvoj i svrha postavlja drutvenu teoriju evolucije koja nastaje kao
osobena sinteza Spenserovog evolucionizma i Hegelove filozofske koncepcije razvoja svesti. U
9

Vidi: Hari Barnes, Uvod u istoriju sociologije, I, BIGZ, Beograd, 1982.

Vidi: M. Pei, Socioloke teorije.
11
Ibidem.
12
Vidi: H. Barnes, op. cit. del.
10

evoluciji je mogue uoiti nekoliko faza koje se meu sobom razlikuju, prvenstveno po mogunosti
uticaja oveka na njene tokove. Dok se na poetku evolucije ne moe uoiti znaajniji uticaj oveka na
njen tok i sadrinu, jer se ona u ovoj fazi odvija pod neposrednim uticajem prirodnih sila, dotle se u
kasnijim fazama evolucije uvia ovekov posredan ili neposredan uticaj na nju. Drutvena evolucija
obuhvata sve vrste drutvenih promena, a ne samo progresivne drutvene promene. Evolucija drutva
se moe pratiti i kroz tri vrste veza koje se uspostavljaju i razvijaju meu drutvenim skupinama tokom
razliitih etapa istorijskog razvoja. To su srodstvo, autoritet i dravljanstvo. Na onom stupnju kada su
bratstva, rod i pleme bili osnovni oblici drutvenog organizovanja, srodstvo je predstavljalo
elementarni tip drutvenog povezivanja. Sukobi i borbe meu rodovima i plemenima zavravaju
pobedom jednog od njih. To doprinosi transformaciji osnova socijalnog povezivanja, gde srodnike
veze kao dominantni tipovi veza u drutvu bivaju potisnute i zamenjene autoritativnim. Autoritativna
drutvena povezanost se ostvaruje kroz autoritet voe pobednike skupine. Nastankom drave i njenim
razvojem raaju se i novi tipovi veza. Radi se o dravljanstvu.
Klasine bioloke teorije se razvijaju uenjem Pola fon Lilijenfelda, Alberta eflea, Alfreda
Espinasa i Herberta Spensera.
U delu Misli o buduoj nauci o drutvu Lilijenfeld razmatra tri oblika organizma: biljni,
ivotinjski i drutveni. Drutveni organizmi su za njega najvie forme organizma, a u nauci je ostala
zabeleena njegova tvrdnja da se niko ne moe baviti sociologijom ukoliko nije na bilo koji nain i
biolog.
Albert efle u delu Graa i ivot drutvenog tela identifikuje drutveni i prirodni organizam
(mada se kasnije korigovao zakoraivi na podruje psihologizma, dok Espinas iznosi stav da je svaki
ovek kao prirodno bie istovremeno i specifini drutveni organizam. ivotinjsko drutvo je
njegovo najpoznatije delo u kome pokuava da dokae kako se celokupan drutveni ivot, kao poseban
oblik prirodne pojave, odvija pod dejstvom prirodnih zakona*13.
Herbert Spenser svoja shvatanja predstavlja prvenstveno kroz dela Prva naela, Socioloka
studija i Principi sociologije. Evolucionistiku teoriju izlae kroz tri osnovne istine i etiri
sekundarna naela. Zakon (istina) o inerciji sile, koji formulie osnovne Uzroke deavanja u
svetu, zakon o neunitivosti materije i zakon o neprekidnosti kretanja, predstavljaju mu tri osnovne
istine "Saznanje o konstantnosti odnosa meu silama ili o uniformnosti kretanja. Saznanje o
pretvaranju i jednakosti sila, pri emu je u sutini re da se energija neprekidno pretvara, ali ne
unitava, saznanje o tome da se kretanje vri uvek linijom najmanjeg otpora ili najvee
privlanosti, i najzad, saznanje o ritminosti ili promenljivosti kretanja," 14 predstavljaju etiri
sekundarna naela.
Meuuticaj raznovrsnih drutvenih deavanja je osnov razvoja koga karakterie transponovanje
heterogene istovrsnosti u homogenu, koherentnu mnogovrsnost*15. ovek i njegovo drutvo su se
razvili iz organskog sveta koji svoje izvorite ima u anorganskom svetu. Drutvo za Spensera
predstavlja superorganski agregat, a funkcionie tako to se izmeu njega (drutva) i spoljne sredine
odrava ravnotea, kao to se ravnotea odrava i meu razliitim drutvima i u svakom obliku
drutvenog grupisanja. Bez ravnotee drutvo ne moe opstati, tako da svaki pokuaj njenog
naruavanja dovodi do konflikta. Ovaj konflikt poprima razmere borbe za opstanak koji proizvodi strah
od drugih kao i strah od smrti. Politika tako nalazi svoj osnov u strahu od drugih ljudi, dok verska
vlast, miljenja je Spenser, nastaje na temeljima straha od smrti *16 . Konflikti voa jedne i druge
sfere doprinose pojavi militarizma, a njegova pozitivna strana jeste doprinos integraciji manjih u vee
drutvene grupe. Razvijenje elja, potreba za ivotom u miru i posveivanje oveka proizvodnji,
posledica je prethodnih injenica. Izmenjena sadrina drutvenih odnosa menja i karakter drutvene
organizacije, kao i ponaanja ljudi koja se sada odlikuju prijateljstvom, simpatijama i zajednitvom.
Smanjenjem drutvenih tenzija i nasilja, rastu ukupne ovekove sposobnosti, a drutvo stie
13

* Vidi: J. Goriar,op.cit.del.
Ibidem, str. 71.
15
* Vidi: Rudi Supek, Herbert Spenser i biologizam u sociologiji, Matica hrvatska, Zagreb, 1965.; isto se moe pronai i u
citiranim radovima M, Peia i J. Goriara.
16
* Vidi: H. Barnes, op.cit.del.
14

uslova razvoja na temeljima istinske slobode. Istovremeno, migracije ljudi se intenziviraju, to sve
skupa doprinosi veoj homogenosti drutva. Smenjivanje militaristikog razdoblja miroljubivim
industrijalizmom, nastaje nova istorijska era kako za drutvo tako i za svakog oveka. Da bi se prelo
iz jedne u drugu epohu neophodno je uspostaviti ravnoteu kako unutar samog drutva tako i
meu razliitim drutvima.

6.Socijaldarvinizam i rasistike teorije

Jedna od varijanti biolokih teorija jeste i socijaldarvinistika teorija koja se moe pratiti kroz
radove L. Gumplovia, G. Racenhofera, J. Novikova, A. Smola, mada se njen zaetak, kako konstatuje
akademik R. Luki, nalazi u uenju X. Spensera, "koji je tvrdio da se izmeu drutava vodi borba za
opstanak, u kojoj pobeuju ona drutva koja su sposobnija da se prilagode novoj sredini.'17 Ono
to odlikuje socijal-darvinistike teorije jeste objanjenje drutvenog ivota stalnom borbom. za
opstanak. Ovaj proces je arls Darvin ustanovio kao osnovni u "nastajanju i menjanju vrsta u ivoj
prirodi."18
Ludvig Gumplovi delima Borba rasa i Osnovi sociologije ustanovljava teoriju o tzv.
polifiletskom poreklu oveka koji nastaje, smatra on, iz razliitih ivotinjskih rasa. Izmeu razliitih
rasa praljudi neprekidno se vodila borba u cilju obezbeivanja to boljih ivotnih uslova i
preivljavanja. Takve borbe su se esto zavravale fizikim istrebljenjem jedne od sukobljenih
grupacija, a preiveli poraeni su pretvarani u robove. Na taj nain raa se drava. Jedinstvo i disciplina
jednih skupina inilo ih je superiornijim od drugih. To je bio i ostao, navodi Gumplovi, osnovni izvor
moi. Drava ne garantuje mir, kako na meunarodnom planu tako ni unutar nje same. Razliite
grupacije u dravi politike, ekonomske, verske, rukovoene razliitim motivima, nastavljaju
sukobe. Nastankom nacija i stvaranjem nacionalnih drava kao i politikom emancipacijom graana,
dolazi do jenjavanja ovih unutranjih sukoba.
Osnov drutva Gumplovi vidi u drutvenim grupama, a temelj drutveno-istorijskog
razvoja jeste njihova meusobna borba.*19 Na taj nain negira ulogu i znaaj pojedinaca u
drutvenom zbivanju. I drutvene grupe su potinjene odreenim zakonima, a to su zakoni
prirode. Sem kulturnog podruja nemogue je oekivati bilo kakav drutveni napredak. Proces
nastanka, razvoja, starenja i propadanja ciilizacija, neprekidan je. On i ini ovekovu drutvenu
istoriju.
Drava ne nastaje u optem interesu, kako bi zatitila sve unutar nje. Ne, ona je utemeljena na
osnovama elje, nagona za vlau jednih nad drugima. ovek je zadrao osobine svog
prapretka.Ovaj motiv ne jenjava ni u savremenim uslovima, rezonuje Gumplovi, bez obzira to se
u prvi plan istiu ideje blagostanja i legalizma. Superiorna manjina uvek vlada nad veinom.
Politika vlast ni u kakvoj meri ne biva garantom nestanka ili ublaavanja moguih sukoba. Ona ih,
naprotiv, moe jo vie rasplamsati. ovekova istorija jeste istorija stalnih, neprekidnih sukoba,
zakljuuje Gumplovi.
Gustav Racenhofer u delu Socioloko saznanje ui da je osnovni ivotni proces borba
meu pojedincima rukovoenim razliitim motivima i interesima. Uticaj Tomasa Hobsa kao i
Nikole Makijavelija na Racenhofera je oigledan. Samo krvno srodstvo moe donekle ublaiti ove
sukobe kao i potrebe za njima. Kako se ovek razvija razvija se i njegova drutvena organizacija, vlast i
kultura, a kasnije se pojavljuju drugi oblici organizovane drutvenosti i, najposle, drava. Svaka
drava integrie dva prinpipa: nunost potinjavanja i stvaralaku kulturnu slobodu.
Jakov Novikov u delu Borba meu ljudskim drutvima i uzastopne faze te borbe, borbu
meu pojedincima i grupama u savremenim uslovima ne tumai kao fiziki sukob ve kao sukob
intelektualne prirode. Sukobi u drutvu doivljavaju svoju genezu poput samog drutva. Oni se
17

Radomir Luki, Osnovi sociologije, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1955., str.116
J. Goriar. op. cit. del,; str.96.
19
* Vidi: L. Gumplovich, The Outlines Sociologz, Philodelphia, 1889.
18

razvijaju od fizioloke, preko ekonomske, politike i okonavaju se kao intelektualni sukobi. Ovi
poslednji sukobi odraz su progresivnog razvoja drutva, smatra Novikov.
Albion Smol u delu Opta sociologijaosnovnu odliku drutva vidi takoe u sukobima ali
i drutvenoj harmoniji. Pojedinci se rukovode svojim interesima, a oni neposredno proizvode ili
konflikte ili harmoniju, to zavisi od odnosa drugih prema njegovim interesima. Drava je u
stanju da amortizuje i razreava konflikte. Zadovoljenje elementarnih interesa pojedinaca moe
reflektovati i njihovom saradnjom. Sukob interesa meu razliitim grupacijama dovodi do njihove
unutranje integracije. Na taj nain se razliite drutvene grupe meusobno diferenciraju. Vremenom
moe doi do izvesne, vee ili manje, akomodacije meu njima, a ukoliko ovaj proces poprimi
intenzivnije razmere doprinee stvaranju standardizovanih, stabilizovanih i formalizovanih vrednosnih
obrazaca. Ovi institucionalizovani odnosi grade drutveni sistem.
Artur de Gobino i Stjuart emberlen pripadaju posebnoj drutvenoj teoriji koju je najispravnije
oznaiti rasistikom socijalnom teorijom. Mislim da je potrebno praviti razliku izmeu socijalnog
darvinizma i rasistikih teorija iako se kod prilinog broja autora ove dve vrste biolokih teorija ine
identinim. U osnovi rasistikih teorija, za razliku od socijaldarvinistikih, se ne nalazi borba za
opstanak, ve uenje o superiornosti jedne ili vie rasa u odnosu na druge, meu kojima se vodi
tzv.borba rasa (borba za opstanak ne podrazumeva samo borbu rasa. Ova superiornost (ili
inferiornost) se uglavnom tumai biolokim svojstvima pripadnicima odreenih rasa.
Artur de Gobino, francuski diplomata, esejista i romansijer, delom Ogled o nejednakosti
ljudskih rasa razvija svoju rasistiku teoriju. Pozadina ove teorije je borba protiv svih oblika
egalitarizma i demokratije u Evropi s kraja devetnaestog veka.Nejednakost je neto to je sasvim
prirodno, konstatuje Gobino. Meavina krvi stvara veliku nevolju narodima jer reflektuje
iluzionistike ideje o jednakosti koje zamagljuju istinsku nejednakost. I kultura e propasti zbog
ove meavine krvi, zabrinut je Artur de Gobino. Osnov istorijskog napretka lei u aristokratiji.
Crnci su za njega nia rasa, a meanje krvi sa njima dovodi do bastardizacije koja uslovljava
propast sveta*20. Meutim, Gobino je poprilino protivrean u svojim razmiljanjima. Dok mu
bastardizacija dovodi do propasti sveta, dotle meanje sa rasom crnaca doprinosi razvoju umetnosti,
istie on. Sve loe ljudske osobine kao to su podlost t licemerje i pokvarenost delo su meanja
rasa. Bela rasa mu je najlepa i najistija, najhrabrija, najpotenija i najrazumnija. Ona nadvisuje sve
ostale rase, te jedina ume ceniti ivot i vreme* 21. Uporite sveta nalazi se tamo gde ivi ista bela
rasa, smatra Gobino. Svi sukobi imaju rasnu pozadinu. Bela rasa mora postati predominantna.
Idealna rasna forma nalazi se u evropskom plemstvu i indijskom kastinskom sistemu. ista
arijevska rasa mora postati predvodnik svetske istorije.
Hjuston Stjuart emberlen delom Osnovi XX veka postulira voju rasnu teoriju.
Germani su predodreeni da budu gospodari sveta. Evolucija ne postoji. Oni koji se bave
gajenjem ivotinja i biljaka nabolje znaju ta je rasa. Egalitarnost je izmiljotina slabih. Kultura je,
misli on, aristokratsko-germanski proizvod, a civilizacija je neto jevrejsko, povrno i
demokratsko. Germanskoj rasi nedostaje nova religija, ne obuzdava se emberlen. Germanskoarijevska religija ne odvaja nauku od religije. Germani su predodreeni da zavladaju svetom ali
se prvo moraju obraunati sa jevrejima. Istorija ne postoji, postoji samo borba rasa. Kada
germani prevladaju nastupie stanje sree za sve narode i rase, nastavlja emberlen. Meanje
rasa preti, smatra on, propasti oveanstva.

7.Psihologizam u sociologiji
Psihologizam u sociologiji predstavlja jo jednu iz grupe teorija dominantnog faktora.
Dominantni faktor u ovom sluaju je psiholoki inilac individuuma ili kolektiviteta, koji moe
biti svesni ili nesvesni. R. Luki istie da je celokupna sociologija dvadesetog veka proeta nekom
20
21

* Vidi: J.Kolakovi, Historija novovjekovnih politikih teorija od 1848 do danas, SNL, Zatreb, 1981.
* Ibid.

varijantom psihologizma. Iz "ovog domena mogu se izuzeti samo marksistika, formalna i opisna
sociologija*22. Psihiki ivot, svest pojedinaca i grupa, uslovljava i uzrokuje najrazliitiji spektar
drutvenih aktivnosti, odnosa i procesa. Psiholoke teorije nastaju i razvijaju se u drugoj polovini
devetnaestog veka ali su u razliitim varijantama prisutne u sociolokoj nauci i tokom dvadesetog
stolea. Savremena sociologija je na razliite naine i u odrejenoj meri proeta psihologizmom.
Moemo govoriti o tri osnovne grupe psiholokih teorija u sociologiji i nekoliko njihovih grana.
Individualno-psiholoke teorije istiu individualnu svest pojedinaca kao primarni faktor drutvenog
ivota. Stav da je kolektivna svest stoer drutvene datosti, predstavlja paradigmu kolektivnopsiholokih teorija, dok komplementarnost socijalnih i psiholokih faktora u ponaanju ljudi i njihovih
grupa je temelj socijalno-psiholokim teorijama u sociologiji. Svaka od ovih teorija razvija u svom
krilu nekoliko pravaca psihologistikog karaktera, premda se i po ovom pitanju miljenja autora u
izvesnoj meri razmimoilaze.

7.1.Individualni psihologizam
Gabrijel de Tard krajem devetnaestog veka utemeljuje i razvija ovaj pravac u sociologiji
radovima Zakoni podraavanja i Drutveni zakoni. Tard svojim uenjem nastoji izmeniti karakter i
naune zadatke sociologije, smatrajui da se ona mora transformisati u nauku koja bi imala za cilj
prouavanje psiholokih odnosa meu pojedincima jednog drutva.
Osnova drutvenih pojava su procesi podraavanja. U drutvu preovladava podraavanje.
Moe se rei da svako nekoga podraava. Nova moda, stil ivota, vreme izlazaka mladih, nain
komunikacije poslovnih partnera i sl., podstie podraavanje jednih od strane drugih, i taj proces
poprima difuzionistika svojstva.
Procesi podraavanja su u sutini interakcije pojedinanih svesti. Potrebno je razlikovati,
miljenja je Tard, svesno od nesvesnog podraavanja, podraavanje drugih kao i podraavanje samog
sebe i sl. Pored podraavanja, Tard navodi jo dva elementarna drutvena procesa: opozicija
(suprostavljanje) i adaptacija. Podraavanje tendira irenju, tako se javlja talas podraavanja, a
prilikom susreta dva ili vie talasa podraavanja dolazi do stvaranja opozicije. Suprostavljenost talasa
podraavanja rezultuje ruenjem jednog slabijeg ili oba ukoliko su pribline snage*23 . Meutim, mogua
je i trea varijanta - adaptacija, prilagoavanje razliitih obrazaca podraavanja. Invencija predstavlja
osnovica razvojnih promena u drutvu. Prema tome, podraavanja se odvijaju na osnovu dva zakona:
zakona logike prirode podraavanja i zakona ekstralogike prirode podraavanja. Prvi zakon se odnosi
na prihvatanje inovacije od strane drugih koji smatraju da je ona korisna za drutvenu zajednicu. Ali ovi
zakoni se mogu javiti i kao opozicija. Zakoni ekstralogike prirode upuuju na onu vrstu podraavanja
kojoj nedostaje racionalni elemenat. Ovo podraavanje ima dve varijante: a) podraavanje koje se kree
od ovekove unutranjosti ka spoljanosti; b) podraavanje naina, stila ivota viih socijalnih slojeva
od strane niih*24. Osnovna metoda u sociolokim prouavanjima je psiholoka introspekcija, iz
ega se da naslutiti njegovo nominalistiko shvatanje drutva.
Vilijam Mek Dugal razvija uenje o instiktima koji predstavljaju uroena osnovna reagovanja
oveka na podraaje iz socijalnog okruenja. O kojim se instiktima radi? Postoji nekoliko tipova
instikata koje razmatra Mek Dugal: 1. instikt beanja koji se javlja skupa sa strahom, 2. instikt
odbijanja neega ili nekoga sa oseanjem gadosti i odvratnosti, 3. instikt racionalnosti sa oseanjem
uenja*25, 4. instikt borbenosti, potinjenosti, samostalnosti ili samopotvrivanja, 5. instikt roditelja,
6. instikt zajednike pripadnosti i grupne integracije, 7. instikt sticanja, 8. instikt graenja*26.
Sigmund Frojd, rodonaelnik psihoanalize, razvija uenje o instiktima koje ga i svrstava meu
predstavnike ovog pravca u sociologiji. Psihoanalitika sociologija, nastala na podruju SAD
22

* Vidi: R. Luki. Osnovi sociologije.

* Vidi: H.Barnes. Uvod u istoriju sociologije, Tom III
24
* Vidi: J. Goriar. Pregled socolokih teorija.
25
* Vidi: R. Luki, op. cit. del.
26
* Ibidem, str.120
23

razvila se pod njegovim direktnim uticajem. Osnov celokupne drutvene aktivnosti ljudi Frojd vidi u
uroenim instiktima. Prvi tip instikata jeste eros koji se javlja kao instikt ivota i ljubavi,.a drugi
tip instikta Frojd oznaava odrednicom tanatos koji predstavlja destruktivni instikt, odnosno
instinkt smrti*27. Libido ili polni nagon, kao najznaajniji instikt prvog tipa erosa, nalazi se u
osnovi svih psihikih i drutvenih pojava. Polni nagon nastoji da bude zadovoljen, kao takav
pokree sve socijalne aktivnosti i uzrokuje psihika stanja pojedinaca. On predstavlja onu
ivotnu, individualnu energiju koja se pretvara u drutvenu. Ukoliko ovaj nagon ne biva
zadovoljen transponuje se u odreene vrste drutvenog delanja i ponaanja kao i razliita psihika
stanja pojedinca. "On preobraava energiju u pozitivne oblike, kao to su nauka, umetnost i sl.
(sublimacija), ili obrnuto, izaziva razne bolesti (neuroze i drugo)"28. Polne veze ne samo da stvaraju
drutvene veze, nego je i individualna kao i drutvena svest proizvod ovih veza. Svaki odnos u
drutvu determinisan je ovim vezama.
Linost svakog oveka sainjena je od tri dela: Id-a, Ega i Super ega. Id predstavlja
nagonski, nesvesni i nasleeni deo linosti. On raspolae ogromnom energijom koja je uslovljena
nagonom za zadovoljenje svih instikata i koja pokree oveka na akciju. Ego (ja) je proizvod
sukoba Id-a sa stvarnou i nemogunou zadovoljenja svih nagona nezavisno na snagu energije
kojom pojedinac raspolae.Ego pokuava da rei sukob Id-a sa stvarnim ivotom nastojei da se
na racionalnoj podlozi, u skladu sa realnim ivotom, zadovolje neki od nagona.. Super-ego se
konstituie na osnovu drutvenih normi i vrednosti i prestavlja svesni i savesni deo ovekove
linosti. Individualno delanje i ponaanje subjekata drutvenog ivota odreeno je meuzavisnim
odnosom ova tri konstitutivna dela ovekove linosti.
Kritiki idealizam i neokantovska filozofija je trasirala socioloki opus Maksa Vebera, kao
teoretiara irokog obrazovanja u drutvenim naukama. Njegovo osnovno obrazovanje odnosi se na
ekonomske, pravne i istorijske nauke kao i oblast filozofije.
Maks Veber razmatra etiri tipa drutvenog delanja (ponaanja): 1. ciljno-racionalno, 2.
vrednosno-racionalno, 3. afektivno, i 4. tradicionalno.
Ciljno-racionalno delanje odlikuje se racionalnim odabirom cilja i racionalno odabranim
sredstvima kojima se nastoji postii cilj. Kod vrednosno-racionalnog delanja |pojedinac svesno odabira
cilj i sredstva, ali je njegovo delanje iskljuivo rukovoeno vrednostima (on je vrednosno orijentisan
nezavisno da li e postii oekivani cilj. Afektivno delanje je vrsta delanja indukovanog trenutnim ili
trajnim duevnim stanjem, emocijama i afektima, kao a) nekontrolisana emotivna reagovanja ili kao b)
sublimacija koja predstavlja svesno oslobaanje od unutranjih tenzija onoga koji dela * 31.
Tradicionalno delanje predstavlja naviknuto, ustaljeno delanje kao reagovanje na tradicionalni nain
prema ciljevima za ije su ostvarenje sredstva unapred odreena.
U razumevanju i tumaenju drutvene datosti Veber polazi od pojedinca. Bez razumevanja
njegovog delanja kroz tumaenje znaenja i smisla ponaanja kao svesnog, racionalnog, vrednosno i
ciljno usmerenog ka drugima, nemogue je razumeti i drutvenu pojavu bilo koje vrste. Usmeravajui
svoje ponaanje ka drugima, dakle, organizujui ponaanje na intelektualnoj ravni, individuumi
razvijaju drutvene odnose. Razumeti sadrinu, znaenje i smisao drutvenih odnosa elementarni je
osnov razumevanja navika, obiaja, pravnih normi, razliitih konvencija n slino. Delanje jednih
usmerava delanje drugih pojedinaca, a samo je kao takvo orijentisano delanjima drugih aktera
drutvene stvarnosti. Interakcije ove prirode grade drutvene odnose.
Drutvene odnose Maks Veber klasifikuje rukovodei se formalno-logikom dihotomijom,
ustanovljavajui postojanje negativnog i pozitivnog tipa socijalnih odnosa. Pozitivan tip drutvenih
odnosa su solidaristiki odnosi, dok se negativan tip tie konfliktnih odnosa u drutvu. Konfliktni
odnosi su oni odnosi gde je delanje jednog aktera (individuuma ili kolektiviteta) usmereno protiv
2930

27
28

* Vidi: P.Kozi, V. Mlni, op.cit. del.

R. Luki, op. cit. del., str. 121

29
30

31

* Vidi: M. uri, Sociologija Maksa Vebera, Zagreb, 1964.

delanja drugog aktera, sputavajui realizaciju njegovih ciljeva. Dijapazon konfliktnih odnosa je irok i
protee se od sukoba nenasilnog karaktera pa sve do konflikata najvieg stepena kao to su ratovi.
Solidaristiki odnosi mogu biti, po njemu, otvoreni ili zatvoreni. Inae, ovi odnosi se odlikuju
zajednikim, usklaenim delanjem na ostvarenju zajednikog cilja. I njihova lepeza je iroka - oni seu
od solidaristikih odnosa utemeljenih na racionalnoj podlozi pa sve do onih odnosa koji svoju
solidarnost grade na emotivnoj ravni.
Otvoreni solidaristiki odnosi postoje onda kada "je odgovarajue delanje protagonista od
znaaja i za drute ljude i kad su rezultati takvog delanja dostupni i drugim ljudima, dok je u suprotnom
sluaju re o tzv. zatvorenim drutvenim odnosima" 32 . Ukoliko je drutveni odnos zatvorenog
karaktera ili na neki nain onemoguava ili ograniava ukljuivanje drugih pojedinaca u njih, tada se
radi o organizovanoj grupi.
Organizovana grupa, smatra Veber, predstavlja svaku skupinu sa upravnim aparatom, koja vri
trajno delanje usmereno ka nekom cilju*33, kao to su udruenja, ustanove ili dravna institucija.
Organizacija je, navodi Veber, svako trajno delanje odreene vrste koje je usmereno ka nekom cilju*34.
Veber razmatra etiri vrste drutvenih grupa, odnosno, dva parna tipa grupa: 1. autonomna
grupa, 1. heteronomna grupa, 2. autokefalna grupa i 2'. heterokefalna grupa. U sluaju da lanovi grupe
samostalno ustanovljavaju poredak, ustrojstvo grupe, radi se o autonomnoj grupi. Heteronomna grupa
oznaka je za onu vrstu grupa gde poredak uspostavljaju lica izvan date grupe. Ukoliko su lice koje
rukovodi grupom i upravni aparat postavljeni na temelju samog poretka grupe tada je re o autokefalnoj
grupi, a u sluaju da su postavljeni voljom lica izvan grupe radi se o heterokefalnoj grupi.

7.2. Kolektivni psihologizam

U grupu kolektivno-psiholokih teorija u sociolokoj nauci svrstavamo sociologistiku teoriju,
teoriju gomile, teoriju narodnog duha i italijansku kriminoloku kolu. Ove teorije nastaju krajem
devetnaestog i poetkom dvadesetog veka. a njihovo zajedniko svojstvo predstavlja tumaenje
drutvene datosti na osnovu postojanja i delovanja kolektivne kao nadindividualne svesti.
Drutvo u njihovim oima nije vie prost zbir pojedinaca. ve neto novo to prevazilazi sumu
individualnih ponaanja i ima svoje posebne zakonitosti razvitka" 35

8.Italijanska kriminoloka kola

Sociologija se kriminalom bavi kao posebnom vrstom drutvene pojave. Enriko Feri
predstavlja rodonaelnika ove socioloke teorije. Feri sa pozitivistikog stanovita tumai
kriminalitet kao proizvod kolektivno-psiholokih faktora koji se transponuju na svaku individuu
ponaosob. Scipio Zigele slovi za sigurno najznaajnijeg predstavnnka ove socioloke kole, a rezultate
svog angamana predstavlja u delu Delikventna gomila. Njegova sociologija je svojevrsna sinteza
kriminologije i teorije gomile. Gomila je, miljenje je Zigela, kao emotivna i sugestivna supstancija
podlona injenju kriminalnih radnji. Gomila za njega predstavlja aglomerat pojedinaca sklonih
instiktivnom reagovanju i nasilju. Ovi agregati su vremenski ogranieni (uokvireni), i slove za najnii,
najprostiji i najprimitivniji oblik drutvene povezanosti. Njihova sklonost sledbenitva demagoga raa i
njihovu sugestivnost kao i preteranu i negativno usmerenu emotivnost. Ova emotivnost produkuje
nasiljem. Za primer gomile kao socijalnog agregata sklonog kriminalu Zigele navodi sloj radnika kao
32
33

J. Goriar, op. cit. del., str. 177.

* Vidi: M.Veber, op. cit. del.

34
* Ibidem.
35
Osnovi nauke o drutvu, Zbornik radova, Rad, Beograd, 1981., str. 35.

veliku gomilu kao i varvare u antikom periodu*36. Na kriminal kao vrstu drutvene pojave Zigele
posmatra kao na faktum koji je svojstven prevashodno niim i neobrazovanim socijalnim slojevima
(gomili). To je i razlog zato prilian broj sociologa ovu teoriju, a naroito Zigelovo uenje, svrstava u
socioloku teoriju gomile.

9.Teorija narodnog duha

Teorija narodnog duha razvila se kroz uenje Vilhema Vunta i Gistava Le Bona, mada se Le
Bon tumai i kao reprezent socioloke teorije gomile. Inae, temelje ovom pravcu postavili su Nemci
M. Lazarus i tantal. Narod je za njih osnovni i najvii socijalni realitet i javlja se kao svojevrstan duh
celine*37. Pojedinac raspolae sveu, to je izvesna injenica. Ali njegova svest rezultanta je kolektivne
svesti. Ona je istinski determinant i svesti pojedinaca i drutvene zbilje.
Vilhem Vunt, socijalni psiholog, na najbolji nain potvruje tezu o interdisciplinarnosti
sociologije i socijalne psihologije. Psihofiziki paralelizam je njegovo osnovno polazite. Vunt je
isticao da se u svetu mogu razluiti fiziko-telesne i psihiko-duhovne oblasti. I jedna i druga oblast
uslovljena je grupama sopstvenih, autonomnih zakona, to je razlog nepostojanja bilo kakve uzronoposledine veze meu njima. Kauzalnost je mogue ustanoviti u okviru delova svake od ove dve oblasti
ponaosob. Paralelizam se i ogleda u njihovom paralelnom postojanju kao i zasebnom kauzalnom
poretku unutar fizikog i duhovnog sveta. Vunt je pokuao da objasni psiholoku dimenziju drutvenih
pojava: jezika, mitova, verovanja i obiaja. Sfera materijalne kulture nije bila predmet njegovog
interesovanja.
Svoja stanovita Vilhem Vunt je izloio u delu Psiholologija naroda u okviru koga
razmatra sledee fenomene:jezik primitivnih naroda, religiju i mitove. Umetnost arhajskih
drutava, njihovu unutranju organizaciju, drutvene norme, kulturu, istoriju*38.
Istorija kulture ili razvoja duha vremena, odvija se kroz etiri etape, smatra Vunt. Period
primitivnog oveka, etapa totemizma, faza bogova i heroja i razdoblje oveka, predstavljaju mu etiri
pomenute etape. Razdoblje primitivnog oveka se ne moe uporediti sa dananjim arhajskim
drutvima, tako da je neophodno posluiti se tzv. psiholokom rekonstrukcijom. Rodovsko drutveno
ureenje je ureenje za koje Vunt koristi odrednicu totemistiki period. Razdoblje bogova i heroja
odgovara vremenu nastanka rasa, svojine i drave. Religija "dobija u to doba moralnu sadrinu i tako
postaje znaajna drutvena snaga39. Nastanak i razvoj ogromnih imperija, razvijanje oseanja bratstva,
ovenosti i meusobne zavisnosti, oznailo je period nastanka epohe oveka.
Drutveni ivot Vilhem Vunt shvata kao psihiki ivot, ija je klica volja. Apercepcija
(zapaanje,shvatanje) je za njega elementarni psihiki proces. Prethodno iskustvo ili trenutno psihiko
stanje utie na percepciju oveka koja u odreenoj meri moe poprimiti drugaija obeleja od
objektivnih svojstava predmeta percepcije. Stvaralaka sinteza koja postoji kod apercepcije iskazuje se
prilikom pojavljivanja neega to je novo, "neeg to nije bilo prisutno pre opaanja, niti ga je dao
opaaj kao takav."40 Svaki osnovni mentalni proces razvija se na osnovama apercepcije kao i na utucaju
drutvenih inilaca od kojih naroito treba izdvojiti jezik, mit i religiju. Miljenje kao poseban sistem
asocijacija, takoe se nalazi u zavisnom odnosu prema apercepciji. To je elementarni razlog zato svaki
narod ima svoj specifian duh. Ovaj narodni duh moe se manifestovati kroz najrazliitije
drutvene fenomene - jezik, religiju,mit, filozofiju, umetnost.
Francuski sociolog Gistav Le Bon kroz delo Psiholoki zakoni u razvoju naroda postavlja
ovekovu misao, ideje i verovanja kao osnov drutvenog razvoja. Najznaajniji dogaaji u istoriji
su samo vidljivi odrazi latentnih varijacija ovekovih misli i ideja. Dua rase je proizvod moralnih,
emocionapnih i intelektualnih komponenti, koji se nasleem prenose. Transformacija ovih faktora
36

Vidi: J. Goricar, op. cit. del.

* Ibidem.
38
* Ibidem.
39
Ibidem, str. 117
40
M. Pei, Socioloke teorije, str. 173
37

znaila bi transformaciju narodnog duha*41 , a ukoliko se desi da odreena institucija unutar nacije
dobije drugaija svojstva od onih koja su odreena narodnim duhom, tada ona slie neemu tuem,
neprirodnom.
Gistav Le Bon polazi od psiholokih inilaca pri klasifikaciji rasa, a na toj osnovi utvruje
postojanje etiri rase: primitivne, inferiorne, prosene (srednje) i superiorne rase. Kod primitivne rase
se ne moe ustanoviti postojanje bilo kakve kulturne forme, dok mu crnaka populacija predstavlja
inferiornu rasu. Prosene rase ine, smatra on, svi pripadnici mongolskog naroda, a indoevropljani su
mu superiorna rasna grupa naroda*42.
Ukrtanje rasa i penetracija novih ideja u karakter nacije, dovodi do retkih civilizacijskih
promena koje se veinom svode na procese adaptacije. Institucije i zakoni nacije nisu u stanju doprineti
promenama ove vrste. Le Bon opravdava samo naunu revoluciju, a svaka druga raa dekadentnost,
nasilje i destrukciju. Doe li do anomije (bezzakonje) karaktera nacije propae i ona*43 poput
prirodnog, biolokog organizma.

10.Teorije gomile
Scipia Zigela, predstavnika italijanske kriminoloke kole, jedan deo teoretiara istie kao
utemeljivaa ovoga pravca u sociologiji, mada se Gistav Le Bon svojim delom 'Psihologija gomile'
uzima za reprezenta teorije gomile u sociologiji.
Kako Le Bon shvata gomilu? Re gomila za njega znai takvu drutvenu tvorevinu u kojoj
dominira kolektivna svest i gde je pojedinac sveden na bezlinu stvar bez svog identiteta. To nije prost
zbir pojedinaca, ve organizovan skup kome kolektivna svest uslovljava oseanja, razmiljanja,
predstave i aktivnosti. Kolektivna svest je integrativni faktor gomile. Takva gomila nije u stanju
razviti svoj intelektutalni potencijal tako da i njena delanja nisu intelektualno konotirana. Zato su
svojstva gomile, smatra on, nepouzdanost, sugestivnost, lakovernost, nestrpljivost i sl. Pojedinac u
njoj misli i osea onako kako misli i osea gomila. Da se nalazi izvan nje razmiljao bi na sasvim
drugaiji nain*44. Iz tog razloga je gomila podlona uticaju demagoga i kao takva predstavlja opasnost
za celokupno drutvo, dovodei u pitanje njegov opstanak. Tu gomila ne moe u naroitoj meri pomoi
ni sebi ni drutvu. Stoga su voe u obavezi da odlino poznaju psihologiju gomile diktirajui pravac
njihove energije ka zajednikom dobru drutva, rezonuje Le Bon.
Svaki istorijski tip drutva ima svoju gomilu koja je uvek ispoljavala iste osobine i sklonost ka
nasilju i destrukciji. Mada mnogobrojna, gomila nikad nije bila u stanju da naini bilo kakav pomak u
civilizacijskom razvoju. Progresivni razvoj uvek je bio plod aristokratske manjine intelektualaca, kojoj
je zadatak ne samo da ostvari drutveni napredak nego koja mora da poznaje i osobine gomile na
temelju ega e pokuati spreiti njeno destruktivno dejstvo. Ovi stavovi Gistava Le Bona u potpunosti
odgovaraju i konzervativnom shvatanju elita u okviru socioloke teorije elita.

11.Sociologizam
Sociologizam predstavlja jo jednu varijantu kolektivno-psiholokih teorija u sociologiji.
Rodonaelnik sociologizma je francuski sociolog Emil Dirkem. Drutvenu svest kao kolektivnu
svest Dirkem tumai kao novu "formu individualnosti. Takva kolektivna svest prevazilazi sumu
individualnih svesti i predstavlja novi drutveni kvalitet. Drutvo razmilja, osea, ponaa se, sasvim
razliito od pojedinaca. Kolektivnu svest sainjavaju kolektivne predstave i naini miljenja,
oseanja, delanja, ponaanja, a manifestuje se kroz religijske predstave, obiajne, moralne i
41

* Vidi: Gistav Le Bon, Psioholoki zakoni u razvoju naroda, Kompas, Zagreb, 1920.
* Ibidem.
43
* Ibidem.
44
* Vidi: Gistav Le Bon, Psihologija gomile, Beograd, 1910.
42

pravne norme. Kolektivna svest direktno uslovljava drutvene pojave, individualnu volju i svest. Ona
predstavlja i spoljnu prinudu koja se uobliava i ustaljuje u duem istorijskom periodu, te ih nove i
nove generacije zatiu kao ustaljene i formalizovane. Takve ih prenose u naslee novim generacijama.
Prekraj pravila drutvenog ponaanja podrazumeva sankciju kao prinudu za izvrenje zapovesti
posebno kod pravnih normi. Ova sankcija se samo u periodu nastanka, smatra Dirkem, doivljava kao
spoljanja prinuda. Kasnije, procesima vaspitanja i socijalizacije, postaje sastavni, uobiajeni deo svesti
i ponaanja pojedinaca kao odraza kolektivne svesti.
ta je sociologizam? Sociologizam predstavlja sintezu pozitivizma i uenja o kolektivnoj
svesti. Ne treba zanemariti ni ona poimanja sociologizma koja su stava da se sve drutvene pojave
mogu objasniti i razumeti upotrebom sociolokih metoda i verifikovanih sociolokih saznanja.
Dirkem zahteva da se drutvene injenice posmatraju kao stvari, kako bi se svele na konkretne
drutvene realitete nezavisne od pojedinane volje i svesti ljudi, poput prirodnih stvari. ovek nije
tvorac drutvene stvarnosti, ona je autonomna u odnosu na njega. Zato nema potrebe posmatrati oveka
u prouavanju drutva. Drutvene stvari je mogue saznati iskljuivo spoljanjim posmatranjem, nikako
introspekcijom.
Svede li drutvene injenice na stvari, Dirkem je uspeo da ih poput prirodnih stvari, kao
materijalnih inilaca, pripremi za kvantitativnu obradu, klasifikovanje, merenje, statistiku, oekujui
gotovo onaj stepen egzaktnosti kao u sluaju prirodnih nauka.
U delu O podeli drutvenog rada Dirkem se bavi razmatranjem drutvenih normativnih
sistema kao institucionalnih poredaka, dok u raduSamoubistvo pokuava da uzrono objasni ovu
socio-patoloku pojavu, a u Elementarnim oblicima religijskog ivota on prouava genezu religijske
svesti i formi religijskog ivota ljudi.
Svaka drutvena injenica ima svoj uzrok. One su objektivno date u konkretnom prostoru i
vremenu. Kao takve nisu plod ovekove mate, uobrazilje i ne ishode iz njegovog miljenja (dodir sa
marksistikom sociologijom o odnosu miljenja i predmetne stvarnosti. Drutvene injenice mogu
prisilno uticati na oveka, nagonei ga da ih prihvati, da ih upranjava i da ih se pridrava.
Dirkem se bavi i klasifikacijom drutvenih injenica. Patoloke i normalne su dva tipa
drutvenih injenica. Normalne drutvene injenice su one koje su opte prisutne u drutvenoj sredini,
za razliku od patolokih ije prisustvo nema opti i ustaljeni karakter.
Individualno psiholokim teorijama Dirkem suprostavlja svoj kolektivni-psihologizam. ivot u
drutvenoj zajednici stvara one neophodne uslove postojanja kolektivne svesti. Kada bi iveli izolovano
ljudi bi mislili, oseali i radili sasvim drugaije nego kao lanovi odreenih drutvenih kolektiviteta *45.
Pojave poput ubistva, samoubistva i sl. su stalne i proteu se tokom itave drutvene istorije.
ak i njihove promene imaju ujednaen ritam, to najbolje svedoi statistika. I ove injenice su
rezultirane postojanjem kolektivne svesti, a nikako se ne mogu tumaiti individualnim svojstvima ljudi.
Drutvo je za njega sui generis( sutina, osnov). Kolektivna svest jeste nezavisna od pojedinca,
njegove volje i svesti. Ali ni kolektivna svest ne nastaje i ne postoji kao perpetum mobile. Ne treba
zanemariti ni interakcije pojedinanih svesti. Dirkem shvata drutvo kao posebnu vrstu psihike pojave
ija je osnovna odlika kolektivna svest.
Specijalizacija funkcija predstavlja jednu od osnovnih karakteristika razvoja drutva od,
arhajskog do savremenog, konstatuje Dirkem u delu O podeli drutvenog rada. Naravno da
savremeno doba poznaje i vei stepen specijalizacije drutvenih funkcija, ali ovoj razlici savremenog i
prvobitnih oblika drutva treba pridodati moralnu dimenziju podele rada koja se ogleda u razliitim
oblicima drutvene solidarnosti*46.
Kako Dirkem shvata funkciju? Funkcija se shvata, smatra on, na dva gotovo oprena naina. Po
jednom ona predstavlja svojersni sistem ivotnih pokreta nezavisno od posledica koje izaziva. U
drugom sluaju funkcija predstavlja odnos uzajamne saglasnosti izmeu pomenutih pokreta i odreenih
potreba organizma*47.
45

* Vidi: Emil Dirkem, Pravila sociolokog metoda.

* Vidi: E. Dirkem, O podeli drutvenog rada, Prosvteta, Beograd. 1972.
47
* Ibidem.
46

Podela drutvenog rada mu je osnov civilizovanog drutva. Ona poveava produktivnost rada,
to je tano. Ali ovo nije i jedina njena funkcija. Dirkem smatra da se moe ustanoviti postojanje
mehanike solidarnosti ili solidarnosti po slinostima kao i organske solidarnosti ili solidarnosti koja
je proistekla iz podele rada. U uslovima prvobitnih drutava postojao je vrlo nizak stupanj podele rada.
Povezanost pojedinaca uglavnom je bila mehanikog karaktera koja se temeljila na strogim
zapovestima obiaja i tradicije. Zato su drutvene norme imale represivni, korektivni karakter. U tim
uslovima odgovornost prema drutvenim normativima je kolektivne prirode.
U okviru civilizovanih drutava podela rada je daleko razvijenija. Pojedinci obavljaju niz vie
ili manje znaajnih drutvenih funkcija. Meusobna povezanost i uslovljenost pojedinaca i grupa u
okviru drutvene podele rada, razvija meu njima organsku solidarnost tj. solidarnost koja proishodi
upravo iz podele drutvenog rada*48
Prinudno dejstvo drutvenih injenica da se uoiti i u delu Samoubistvo . Ova pojava ima svoj
uzrok u drutvenoj datosti, a ne u nekakvim izvandrutvenim injenicama. Ovu svoju tvrdnju Dirkem
potkrepljuje podacima da je "meu ateistima, slobodnim misliocima, zatim meu protestantima,
procenat samoubistava,kao i, meu katolicima relativno nizak, a meu Jevrejima najnii..." 50Na osnovu
toga Bmil Dirkem zakljuuje da je uzrok ove pojave stepen integrisanosti pojedinaca u zajednicu, a ne
vrsta njihove religije. Vei stepen integracije uslovljava i manji stepen samoubistava.
Marsel Mos smatra da se sociologija treba baviti prouavanjem drutvenih institucija. U delu
Sociologija i antropologija prouava eskimske kulture, svojstva strukture njihovog drutva i verski
ivot. or Davi u delu Zakletvom potvrena data re razmatra pravne odnose sa sociolokog
stanovita. Ugovorne obaveze razvile su se na temelju porodinih odnosa i obaveza, a u drugom delu
Od rodova do imperija nastoji da dokae kako u gentilnom drutvu rod (gens) postoji kao
suprematski u odnosu na ostale forme drutvenog ivota *51 Moris Holbvaks je kroz studiju Radnika
klasa i ivotni standard: prouavanje hijerarhije potreba u savremenim industrijskim drutvima
prouavao drutvene klase i njihov standard*52, te skupa sa prethodnom dvojicom predstavlja
nastavljae Dirkemovog sociologizma.
49

12.Socijalni psihologizam
Potrebno je praviti razliku izmeu socijalne psihologije kao naune discipline i socijalnopsiholokog pravca u sociologiji. Viljem Mek Dugal je utemeljio socijalnu psihologiju radom Uvod u
socijalnu psihologiju.
Socijalno-psiholoke teorije nadometaju osnovne nedostatke individualnog i kolektivnog
psihologizma. Uopte teorije dominantnog faktora, bilo da se radi o psiholokim ili naturalistikim
teorijama, pokazale su dosta slabosti koje se mogu odrediti kao redukcionizam,
simplifikacija,pojednostavljenje i jednostranost u pokuaju tumaenja drutva. Socijalni psihologizam
pokuava da nadomesti nedostatke ostale dve varijante psiholokih teorija, svestranijim analiziranjem
dvosmernog odnosa psihikog ivota pojedinaca i drutvenog okruenja. Psihiki ivot pojedinaca
uslovljen je sadrajem drutvene stvarnosti u kojoj egzistira pojedinac, ali i psihika strana
individuuma reflektuje svojstva svog drutvenog okruenja. Ova interakcija psihikog ivota
pojedinaca i drutvene stvarnosti raa i poseban oblik individualnog i grupnog kao drutvenog
ponaanja.
Najznaajniji predstavnici ovog pravca su or Gurvi i Pitirim Sorokin, iji se delovi
sociolokog opusa mogu posmatrati kao socijalno-psiholoki. Gurvi smatra da je sociologija
48

* Ibidem.

49
50

J. Goriar, op. cit. del., str. 145.

* Ibidem.
52
* Ibidem.
51

dvadesetog veka zapravo dubinska sociologija zato to je drutvena stvarnost sainjena iz deset
meusobno povezanih dubinskih slojeva. Sociologija treba da se bavi prouavanjem totalnih
drutvenih fenomena kroz njihove celokupne vidove i stalno kretanje *53. Za njega su totalni drutveni
fenomeni sve kolektivne drutvene jedinice - globalna drutva, klase i grupe, kao i manifestacije
razliitih oblika drutvenosti. Svaka pojava se sastoji od "tri skale koje su u meusobnim dijalektikim
odnosima kao globalno drutvo, grupe i manifestacije drutvenosti posmatrajui svakog od njih kao
totalni socijalni fenomen."54 Gurvi pored totalnih drutvenih fenomena uvia i razmatra i totalne
psihike fenomene. Ovi fenomeni mu predstavljaju svojevrsnu sintezu individualne i kolektivne svesti,
a sastoje se od tri nivoa: individualni, interpersonalni i kolektivni. Ni jedan od ova tri nivoa totalnih
psihikih fenomena nema dominantni status u odnosu na ostala dva. Oni su integrisani u sve forme
drutvene stvarnosti, smatra Gurvi,.a individualna svest, kolektivna kao i drutvene pojave se
meusobno proimaju*55.
Pitirim Sorokin kroz radove Drutvena i kulturna pokretljivost, Drutvena i kulturna
dinamika, Pomodnosti i slabosti u savremenoj sociologiji i srodnim naukama kao i kroz dvotomno
delo Sociologija, razvija svoje uenje. Svaka drutvena pojava se sastoji od razliitih elemenata, od
kojih su duhovni primarni. Drutvena stvarnost se najpre odlikuje svojom duhovnom tj. kulturnom
dimenzijom. Svaka drutvena pojava sainjena je od sledeih komponenti: a) ljudi kao subjekti
drutvenih pojava ili socijalni akteri, b) znaenja koja oblikuju pojave kao odreene misli, vrednosti i
norme, i v) materijalni nosioci znaenja"56 koji zapravo imaju ulogu prenosioca znaenja pojave kao
takve. Izvor celokupnih drutvenih promena ine promene u kulturi. Progresivni razvoj kulture
uslovljava progresivan razvoj drutva.
Vie kulturnih sistema se integrie u kulturni supersistem, a razlikuje tri supersistema kulture:
ideacioni, senzatski i idealistiki. U izvesnom smislu Za Sorokina socio-kulturni sistem i "sociokulturni
ivot je proces neprekidnog umiranja i neprekidnog oivljavanja i vaskrsavanja.."57
13.Biheviorizam
Biheviorizam kao pravac u sociologiji nastaje u okviru amerike sociologije (socijalnog
psihologizma) poetkom dvadesetog veka. Deo njih bihevioristiku sociologiju gradi na kritikom
odnosu prema biologizmu, organskom racionalizmu i nemakom formalizmu. U centar svoje panje
bihevioristi stavljaju drutveno ponaanje kao reakciju pojedinaca na podraaje spoljnjeg
okruenja. Biheviorizam jedna grupa autora definie i kao teorijsko-metodoloki pravac u sociologiji
koji svoje utoite nalazi u psihologiji. Po ovim shvatanjima on je svojevrsna "reakcija na
introspektivnu psihologiju, koja je psihiki ivot oveka, njegove opaaje, predstave, pojmove i voljne
procese objanjavala pre svega na nain kako ih sam subjekt vidi, ta on zapaa u njima." 58
Bihevioristika psihologija, koja se razvila poetkom dvadesetog veka u SAD, psihiki ivot
oveka tumai kao reakciju organizma na stimulanse prirodne i drutvene sredine. Promene u
spoljnom okruenju uzrokuju i promene u ponaanju oveka, a ponaanje ini sutinu psihikog ivota.
To su stavovi Dona Votsona koji je utemeljio biheviorizam na amerikom prostoru. Inae,
biheviorizam u sociologiji izrasta i na temeljima filozofskog pragmatizma Viljema Demsa i Dona
Djuia. Ova socioloka teorija ne uzima globalno drutvo i velike drutvene celine kao predmet svog
prouavanja. U centru njenih razmatranja je drutveno ponaanje pojedinaca, Pledirajui izgraivanju
sistemske teorije drutvenog ponaanja. Ovo nastojanje namee i potrebu izgradnje adekvatne
metodologije.*59
53

* Vidi: or Gurvi, Sociologija.

or Gurvi, Savremeni poziv sociologije, Sarajevo, 1965., 1965., str. 78.
55
* Ibidem.
56
P. Kozi, V. Mini, op. cit. del., str. 123.
57
P. Sorokin, Social and Cultural Dynamics, New York, 1962, IV, str. 93.
58
M. Pei, Socioloke teorije, str. 115.
59
*Vidi: J. Goriar, Pregled sociolokih teorija
54

U Pregledu sociolokih teorija Joa Goriar, oslanjajui se na stavove Dona Martindejla,

klasifikuje socioloki biheviorizam na tri teorijska pravca: pluralistiki biheviorizam, simboliki
interakcionizam i teoriju socijalne akcije.
13.1.Pluralistiki biheviorizam
Pluralistiki biheviorizam u sociologiji utemeljen je na uenjima Gabrijela Tarda i Gistava Le
Bona.
Ameriki sociolog, Franklin Gidings, smatra da borba za opstanak nagoni oveka da se
udruuje u drutvene skupine slino ivotinjama koje se udruuju u opor. Njegov socioloki sistem
naziva se i pluralistiki biheviorizam a razvijen je u delima Principi sociologije, Teorija ljudskog
drutva i Civilizacija i drutvo. Prirodna i drutvena atmosfera kao i meusobno odnoenje ljudi,
ini osnovu pluralistikog ponaanja. Opstanak u prirodi i drutvu zavisi od sposobnosti oveka da
adaptira spoljne okruenje svojim potrebama, a njegova svest definie granicu do koje moe ii u
adaptiranju spoljnjeg sveta koja istovremeno predstavlja i polaznu taku sopstvene akomodacije prema
okruenju. ivei sa ljudima sa kojima je bioloki povezan ovek usklauje svoje i ponaanje blinih
inei ih slinim. Saoseanje na organskoj osnovi, povratno saoseanje, oseanje ljubavi i potreba za
priznavanjem u zajednici, osnaeno zajednikom adaptacijom ponaanja, podraavanje i govornom
komunikabilnou, omoguava formiranje svesti vrste.*60 Ova svest ini oveka sposobnim da se
preobrazi iz ivotinjskog u ljudski tip udruivanja, odnosno da stvori drutvenu zajednicu. Svest vrste i
prirodna selekcija predstavlja osnov drutvenog ponaanja ljudi.
M. Pei istie da Gidings smatra da je ponaanje oveka uslovljeno sa dva inioca: podsticaj,
odnosno, stanja koja neposredno uslovljavaju odreeni profil ponaanja, sa jedne strane, i reagovanja
ljudi na ove podsticaje, tj. stanja spoljeg okruanja. ljudi mogu reagovati slino ili razliito. Iste
reakcije koje se transformiu u identina ponaanja proizvod su interakcija pojedinaca koji u njima
poinju jednovremeno oseati ista uzbuenja i emocije, pa dolazi do istih zakljuaka, a moda i do
jednoglasnih akcija. 61
ovek reaguje razliito na podraaje spoljnjeg okruenja. Ove spoljne stimulanse Franklin
Gidings deli na ideomotorne, ideoemocionalne, dogmatsko-emocionalne i kritiko
intelektualne.Ideomotorni stimulansi neposredno utiu na ovekom motorni sistem, dok
ideoemocionalni izazivaju njegova emotivna reagovanja. Dogmatsko-emocionalni stimulansi polaze od
emocija utemeljenih na uverenjima u koje se bezuslovno veruje. Za razliku od njih kritikointelektualni stimulansi izazivaju intelektualna reagovanja koja su kritiki orijentisana. Tipove i
mehanizme reagovanja pojedinaca Gidings analizira polazei od naina njihove reakcije. Prvi tip
reakcije oveka odnosi se na njihovo procenjivanje reakcija kroz analiziranje iskustveno-injeninog i
sopstvenih saznanja kao i sistema verovanja. Drugi tip reakcija podrazumeva tzv. korienja predmeta
iz okruenja a trei se odnosi na karakterizaciju, tanije svesno odabiranje naina reagovanja
procenjivanjem karaktera situacije koja ga okruuje i svih mogunosti u njoj. etvrti tip ovekovih
reakcija odnosi se na socijalizaciju koju Gidings shvata kao interakciju meusobnih adaptacija
indivuduua kao svesnih aktera*62.
Studijom Drutvena kontrola Edvard Ros se svrstava u predstavnike pluralistikog
biherviorizma. Uenjem o socijalnoj kontroli Ros razmatra odnos pojedinca i drutva. U ovom odnosu
uviao je dve vrste drutvenosti: 1. prirodna drutvenost i 2. klasno uslovljena drutvenost. Prirodna
drutvenost se temelji na odnosima simpatije, oseanja pravde, drutvenosti, pozitivnih i negativnih
emocija. Doba traenja zlata na amerikom kontinentu slui mu za primer ove forme drutvenosti.
Klasno uslovljena drutvenost se karakterie interesima drutvenih grupacija kao i odnosima
nadreenosti i podreenosti.

60

* Vidi: F.H.Gidigns, Theory of Human Society, New York, 1922

Ibidem, str. 226
62
* Vidi: M. Pei, op. cit .del.
61

Socijalna kontrola, nastavlja Ros, podrazumeva sredstva i naine regulisanja i kontrole

drutvene stvarnosti, nezavisno da li se radi o optem drutvenom interesu ili interesu drutvenih grupa
i sl. Drava je najznaajniji instrument ostvarivanja socijalne kontrole*63.
Vilijem Fidding Ogbern svoj socioloki angaman posveuje drutvenom razvoju koga
predstavlja u delu Drutvene promene s obzirom na kulturu i izvornu prirodu. Drutvene promene
Ogbern razmatra kao promene u oblasti kulture koja po njemu sintetie kako duhovne i materijalne
tvorevine tako i socijalne realitete poput ustanova, navika i obiaja, odnosno, sfere materijalne i
adaptivne kulture, kako ih je oznaavao. Adaptivna kultura se akomodira materijalnoj sferi ije
progresivne promene impliciraju promene itavog drutva. Promene materijalne kulture prate, sa
izvesnim zakanjenjem, promene i adaptivne kulture, a ova razdoblja Ogbern oznaava kao periode
drutvene neprilagodljivosti*64. Najrazliitiji drutveni problemi upravo nastaju iz ovog razloga kao i
zbog injenice nasrazmernog biolokog razvoja oveka i ubrzanog razvoja njegove kulture. Dakle,
zaostajanje adaptivne za progresivnim razvojem materijalne kulture kao i nesinhronizovano razvijanje
bioloke komponente oveka u odnosu na dinamian razvoj kulturnog podruja, uzrokuje socijalne
probleme od onih na mikro planu pa do onih makro karaktera.
Majer Nimkof kroz dela Porodica i Brana veza i porodica razmatra sferu porodice i
branog ivota u razvijenim industrijskim drutvima. Nimkof smatra da se ovaj tip porodice u osnovi
razlikuje od tradicionalne porodice koja se u novim uslovima transponuje u savremenu. Majer Nimkof
u koautorstvu sa Ogbernom pie jedan od najvie korienih udbenika sociologije (Sociologija) u
SAD u drugoj polovini dvadesetog veka. Analizirajui drutvene realitete kao to su grupe, gomila i
javnost, zakljuuje da se gomila i javnost nalaze kao dva ekstrema na krajnjim polovima, a razlika
meu njima sadrana je u faktumu da je za gomilu svojstveno iracionalno ponaanje dok je racionalno
ponaanje odlika javnosti.
Jedan deo autora ovoj skupini pridodaje i Stjuarta epina pozivajui se na njegove radove
Uvod u prouavanje drutvenog razvoja i Terenski rad i drutveno istraivanje.

14.Formalizam u sociologiji
Formalistika sociologija je nastala u krilu nemake socioloke kole i predstavljena je kroz
radove Georga Zimela, Ferdinanda Tenisa i Leopolda fon Vizea, da bi se u kasnijem periodu zaela
i u okviru amerike sociologije zaslugom Edvarda Rosa, Roberta Parka i Ernesta Bendesa.
Formalizam pokazuje prilinu meru autentinosti. Pokuavajui da definie predmet sociologije
i da ga uini osobenim u odnosu na ostale drutvene nauke, formalisti su postavili zahtev pred
sociologe da se u prouavanju drutvene stvarnosti bave iskljuivo njihovim oblicima (formama), a
da razmatranje sadraja ostave posebnim drutvenim naukama. Razdvajanje oblika od sadraja u
prouavanju drutvenih pojava pomoi e, smatrali su, da sociologija pravilno formulie svoj predmet
izuavanja. Prouavanjem nepromenljivih oblika drutvenosti (naina drutvenog ivota), standardnih
formi udruivanja ljudi i njihovih drutvenih odnosa, osnovno je podruje angamana socioloke
63
64

* Vidi: J Goriar, op. cit. del.

* Ibidem.

nauke. Formalisti tragaju za nepromenljivim, aistrijskim, univerzalnim formama drutvene

stvarnosti, to ih u dobroj meri promovie u svojevrsne pretee sociolokog strukturalizma.
Isti drutveni oblici mogu imati razliite sadraje, kao to i materije razliitog sadraja mogu
imati iste geometrijske oblike. Georg Zimel zato i odreuje formalistiku sociologiju kao socijalnu
geometriju. Politiki reim, na primer, predstavlja drutvenu formu koja moe imati razliite sadraje:
demokratsko-predstavnike, apsolutistike, totalitaristike. Istraivati ono to je opte, zajedniko,
invarijantno, nuno, kroz istraivanje nepromenljivih oblika drutvenosti, implicira epistemoloku i
metodoloku odreenost sociologije, smatraju oni. Sociologija treba da usmeri svoju panju ka
deskripciji drutvenih oblika uz oslon na apstrakciju65.
Georg Zimel je rodonaelnik ovog sociolokog pravca. U delima "Sociologija", "Sociologija
pouzdanosti" i "Filozofija novca", G. Zimel eksplicira novo stanovite u sociologiji insistirajui da
se validnost sociolokih razmatranja temelji na odvajanju forme od sadraja drutvenog ivota.
Posebnim drutvenim naukama Zimel ostavlja prouavanje sadraja drutvenog ivota.
Drutveni ivot se po njemu sastoji od socio-psiholokih interakcija pojedinaca. Tako drutvena
stvarnost predstavlja mreu ovih interakcija pojedinaca. Ove interakcije na taj nain grade razliito
profilisane drutvene odnose kao to su: nadreenost, podreenost, saradnja, konflikt,
zbliavanje, udruivanje, diferenciranje i slino. Relacijski odnosi nadreenosti i podreenosti su
elementarni drutveni odnosi. Nadreenost se realizuje kroz dominaciju pojedinca, grupe ili
suprematiju odreene drutvene norme. Razvoj ovih oblika nadreenosti kree se putanjom od line
dominacije do nadreenosti drutvenih normativa. Jedan od integrativnih faktora svakog oblika
drutvenog grupisanja su, naizgled, protivreni odnosi saradnje i konflikta, jer postojanje ovih
elemenata ukazuje na ivotnost, dinaminost kolektiviteta. Unutar svakog socijalnog kolektiva mogu se
uoiti integracioni i dezintegracioni procesi. Drutvene grupe nadivljavaju pojedince u njima. Zato
Zimel nastoji da otkrije one inioce koji omoguavaju trajanje grupe. Jedan od ovih inilaca je i
oseaj zajednike pripadnosti lanova grupe koji se moe graditi na teritorijalnoj pripadnosti,
zajednikom cilju, interesu, srodstvu, generacijskoj pripadnosti i sl.
Meutim, osnovni faktor opstanka i razvoja svake grupe jeste stepen njene unutranje
organizovanosti koja uslovljava i stepen njene integrisanosti. Ukoliko je struktura drutvene
grupe sainjena od heterogenih elemenata, miljenja je Zimel, utoliko e pre ova grupa biti
otporna na promene. Zbog ega? Zbog toga to e se u okviru ovog sastava pre pronai onaj
elemenat ili grupa elemenata oko kojih se stvara jezgro otpora na promene strukture. To nije
sluaj kod grupe ija se struktura odlikuje homogenim sastavom elemenata. I ponovo razliite
forme drutva razliito odgovaraju na drutvene promene, ruralne od urbanih, na primer,
konstatuje Zimel.
Obim drutvene grupe takoe utie na njen opstanak. Najmanje i najvee grupe imaju
najvie izgleda na uspeh, za razliku od grupa srednjeg obima. U tu svrhu Zimel navodi i primer
porodice i otadbine, polazei od pretpostavke da e se pojedinci u njima vie angaovati na
njihovom ouvanju nego kada su u pitanju grupe srednjeg obima poput grada.
Formalizam G. Zigela se razvijao i pod uticajem psihologije. On koristi termine poput sugestije,
instikta, simpatije, antipatije i sl., zakljuujui da se socioloko objanjenje mora razvijati na
psiholokom pristupu.
U analiziranju razliitih oblika udruenja Zimel navodi nizove ovih udruenja - od krnjih
bratstava, ekonomskih udruenja, kulturnih i udruenja bandita. Svaki od oblika udruivanja
65

R. Luki, Osnovi sociologije., u ovom udbeniku akademik Luki navodi osnove razlikovanja formalistike sociologije
od ostalih sociolokih teorija: "No, formalna sociologija se razlikuje po tome to predmetom sociologije smatra iskljuivo
drutvene oblike. Pri tome je potrebno zapaziti da po njoj ovi oblici nisu istovetni s konkretno postojeim drutvenim
grupama ili zajednicama, ve predstavljaju samo apstrakciju, koja moe da obuhvati vie ili manje stvarnih drutvenih grupa
u sebi. ista formalna sociologija je, dakle, nominalistika, tj. smatra da su drutveni oblici neistorijski i nekonkretni.",
str.133.

ljudi uslovljen je interesima i potrebama pojedinaca u njima. Potreba usamljenosti se moe

transformisati u potrebu za udruivanjem. Meutim, ipak se u osnovi svakog udruivanja nalazi
nagon za udruivanjem 66. elja ili impuls za drutvenim ivotom crpi se iz drutvene stvarnosti.
Postoje razliite forme drutvenog ivota. Znaenje i vrednost naina ivota pojedinaca izvire iz
individualnog poimanja oblika odnosa i realnog ivota koji kao mogunost izbora stoje pred
pojedincem. Karakter udruivanja preteno je plod osobina individua koji uestvuju u njemu,
kao to su vaspitanje, ljubaznost, srdanost i sl. Ali, preterano isticanje linih osobina pojedinaca
moe ugroziti ostvarenje interesa kao svrhe udruivanja, upozorava Zimel67.
ovek je za Zimela svojevrsna struktura, kompleks odreenih kvaliteta i moi. Njegovi motivi
koincidiraju sa njegovom egzistencijom, a ona se sama rukovodi ovim motivima, ciljem, interesima i
idejama. Ali, samo u okviru drutva uz otklanjanje odreenih osobina sopstvene linosti i stupanjem u
neku strukturu drutvenosti zadravajui osobine poput sposobnosti, drai i interesa, pojedinac je u
stanju da realizuje svoje ciljeve68. Sam pojedinac se mora prilagoavati drutvenom sistemu kome
pripada, a sistem mora pojedincu ukazivati na osnovne vrednosti i mogunosti njihove afirmacije, "u
tome to je ivot pojedinaca samo sredstvo za ciljeve celine, a ivot celine samo instrument za namere
pojedinaca"69.
Zimel razmatra i kategorije vernosti i zahvalnosti. Vernost predstavlja jedan oblik iz grupe
optih tipova ponaanja od naroitog znaaja za drutvene interakcije. ak i opstanak drutva dovodi u
pitanje bez osobine vernosti i ponaanja koje je zasnovano na njoj. Elementima vernosti on oznaava:
interes pojedinca, sugestiju, prinudu, idealizam, mehaniku naviku, oseaj ljubavi, inerciju. Motiv
razvija vernost ili lojalnost pojedinaca, a to se due odrava vernost biva sve snanija. Ali, istinska
vernost opstaje i kada se objektivni motivi ugase. U oseanju zahvalnosti pojedinca drutveni karakter
se pojavljuje neposredno, a sam znaaj zahvalnosti, sa sociolokog stanovita, je teko proceniti 70.
Komunikacija meu ljudima izrasta na meusobnim davanjima i uzvraanjima, a ova ekvivalentnost se
moe i nametnuti. U svakoj formi usluge raaju se obaveze korisnika usluga, reciprocitet koji se
namee i pravnim poretkom (u zavisnosti o kojoj vrsti usluga je re kroz prtivuslugu. Ova injenica
predstavlja jedan od stubova drutvene ravnotee i harmonije.
Konflikt i mir su dva uzajamno proeta drutvena procesa, ne samo u pogledu redosleda
smenjivosti jednog drugim, nego i u vidu simultanosti u drutvenom ivotu. Svaki predak mira
provocira i neguje klice konflikta i obratno, Zimelov je stav.
Meutim jednim svojim stavom Zimel je itav koncept formalne sociologije doveo u
pitanje. Bavei se mikrosociologijom ustanovio je da celovito i iscrpno izuavanje razliitih
drutvenih oblika neminovno vodi prouavanju drutvenih sadraja i zakljuio da se radi o dva
elementa jednog istog drustvenog realiteta71.
Na osnovama Zimelovog formalizma Leopold fon Vize razvija svoj socioloki sistem, ali za
svoju sociologiju smatra da se pre moe oznaiti kao nauka o meuljudskim odnosima. Njegovo
interesovanje se kretalo i u pravcu pouzdanog i jasnog definisanja predmeta sociologije. Oslanjanje na
razvijene prirodne nauke i raskidanje veza sa spekulacijama koje su posledica uticaja socijalne
filozofije, trebalo bi da bude osnovna nauna orijentacija sociologije. U ovom pregledu jasan je
uticaj pozitivizma na Vizeov socioloki opus. Proces socializacije za njega predstavja osnovno
podruje razmatranja. Ovaj proces se manifestuje kroz procese pribliavanja i udaljavanja.
66

G. Zimel, Sociologija drutvenosti, u: T. Parsonsa, E. ilds, K.D. Negel, D. R. Pitis, Teorije o drutvu, Vuk Karadi,
Beograd, 1969., str. 156; u istom tekstu Zimel konstatuje: "no za sve efektivne motive za udruivanjem ipak je tipino da
sadre oseanje vrednosti udruivanja kao takvog, nagon koji primorava na takav oblik egzistencije i esto tek kasnije
prouzrokuje nastajanje onog objektivnog sadraja koji sa sobom donosi poseban tip udruivanja."
67
Ibidem, str. 156: " To je razlog zbog ega je smisao za takt od tako naroitog znaaja u drutvu; on usmerava
samoregulisanje, ne obezbeuje nekakvi spoljanji ili neposredno egoistini interes."
68
Ibidem, str. 157.
69
Ibidem, str. 159.
70
Ibidem, str. 752.
71
Vidi: Radomir Luki, Formalizam u sociologiji, Zagreb, 1987.

U delu "Sistem opte sociologije" Vize se bavi analizom drutvenih odnosa, procesa i drutvenih
tvorevina. Stvarnost ljudi on deli na tri sfere: 1. telesna, 2. psihika i 3. proces koji se odvija meu
ljudima. Prirodne nauke se bave prvom, psihologija drugom, a sociologija treom sferom
stvarnosti. Vize drutvo odreuje kao polje meuljudskih odnosa i procesa. Ukupnost socijalnih
interakcija, kao oblika drutvenosti je najiri predmet sociologije. Ovi procesi interakcija se
manifestuju kao drutveni odnosi ija je sadrina psiholoke prirode72.
Drutvene odnose Vize deli na dve velike grupe: 1. asocijativni (zdruujui) procesi i 2.
disocijativni (razdruujui) procesi. U grupu asocijativnih procesa svrstava tri nova oblika: 1.
pribliavanje, 2. prilagoavanje i 3. udruivanje (povezivanje). U grupu disocijativnih procesa
Vize ubacuje: 1. takmienje (utakmica), 2. opozicija (suprotstavljanje) i 3. konflikt (sukob). Svi
ovi procesi su u funkciji socijalne distanciranosti meu pojedincima koja moe rasti, ali i opadati.
Adaptacija otpoinje oklevanjem i nespremnou pojedinaca na udruivanje. U svrhu njene uspenosti
Vize navodi savetovanje, oboavanje, prijemivost i sl. Pribliavanje doprinosi izvesnoj transformaciji
odreenih osobina pojedinaca koje onemoguavaju njegovo udruivanje. Pribliavanje se javlja kroz
dva oblika: 1. kada je kao takvo jednostrano i temelji se na interesu, i 2. pribliavanje koje se kree u
oba smera i proizvod je tolerancije i meusobnog kompromisa. Udruivanje se realizuje na vie naina,
a u osnovi se kree od udruivanja dva pojedinca po vie osnova, do udruivanja u korporacije.
Vie pojedinaca ima indentian cilj koga ele postii. Nastojanje jednih umanjuje izvesnost
uspeha drugih. Tako meu njima nastaju procesi takmienja. Opozicija ili suprotstavljanje
podrazumeva one procese meu pojedincima koji onemoguavaju njihov sporazum, ali koji ne
izazivaju otvorene sukobe. Konflikt ima iroku pojavnu amplitudu koja se kree u rasponu od krenja
drutvenih normi do otvorene borbe.
Svi procesi u drutvu su interaktivnog karaktera i stvaraju svojevrsnu mreu unutar
njega. Zbog toga se Vizeov socioloki sistem naziva i racionalistikom sociologijom .
Drutvene tvorevine, koje se razvijaju iz drutvenih procesa, predstavlju svojevrsne
kondenzovane drutvene odnose73. Postoje tri oblika drutvenih tvorevina: gomila, grupa i
apstraktni kolektivi. Gomila neposredno implicira drutveno ponaanje pojedinaca, a Vize razlikuje
dve vrste ovih drutvenih tvorevina: apstraktne i konkretne gomile.
Apstraktne gomile su trajnije prirode, a ljudi su unutar njih povezani nedovoljno jasnim
vezama, dok konkretne gomile odlikuju kratkorone veze meu ljudima utemeljene njihovim
raznovrsnim kolektivnim, zajednikim delatnostima. Grupe se odlikuju sa, najpre, tri faktora: trajnost i
organizovanost i meusobna podela funkcija. Pod odrednicom apstraktni kolektivi Vize podrazumeva
dravu, crkvu, drutvene klase i stalee. U okviru njih postoji najvea socijalna distanca meu
pojedincima.
U okviru amerike formalistike sociologije izdvajaju se radovi Edvarda Rosa, Roberta Parka i
Ernesta Bardesa.
U delu "Principi sociologije" Edvard Ros se bavi realitetima kao to su stanovnitvo, drutvene
sile, socijalni procesi, drutveni proizvodi i principi sociologije. Drutveni procesi su, smatra Ros,
osnovno podruje bavljenja sociologije, a njih deli na udruivanje, dominaciju, iskoriavanje i
suprotstavljanje. Sem ovih, osnovnih, Ros analizira jo ravno 32 podprocesa u drutvu. Drutveni
procesi se nalaze u funkciji odranja dutvenih tvorevina, kao to su institucije i drutvene grupe.
Naela podsticanja, anticipacije, individualizacije i ravnotee, ukorenjena su u ovakvoj formi drutva 74.
Svi principi, procesi i tvorevine drutva sadre odreeni sepen autonomnosti to principi, procesi i
tvorevine drutva sadre odreeni stepen autonomnosti, to je refleksija delovanja njihovih unutranjih,
latentnih zakona.
72

Vidi: J. Goriar, p. cit. del.

Ibidem.
74
Ibidem.
73

Robert Park i Ernest Brades su najznaajniji predstavnici uvene ikake kole. U svom
koautorskom radu "Uvod u socioloku nauku" prvenstveno se trude da ustanove status sociologije u
sistemu drutvenih nauka. Drutvene grupe za njih su elementarne drutvene tvorevine, pod drutvenim
procesima podrazumevaju sve promene stanja unutar drutvenih grupa75. Drutveni procesi ili socijalne
interakcije, kako ih ova dva sociologa shvataju, se manifestuju u stvarnosti kroz etiri oblika:
konkurencija (takmienje), konflikt, adaptacija i asimilacija76.
Formalizam je svakako doprineo potpunijem definisanju predmeta sociologije.
Prouavanje drutvenih oblika formulisali su kao jedini zadatak sociologije. Ali, eliminisanjem
sadraja iz opsega sociolokih izuavanja ipak je neodmeren pokuaj definisanja sociolokog
predmeta. I Zimel je uoio da detaljno, sistematsko izuavanje drutvenih oblika neminovno
prelazi u istraivanje drutvenih sadraja. Formalisti su bili svesni postojanja drutvenog
sadraja, ali u nastojanju da formuliu socioloki predmet na to potpuniji ili autentiniji nain
istakli su formu kao invarijantu, a za sadraj su konstatovali da nema ta svojstva. Preterano
oslanjanje samo na formu ne moe rezultirati relevantnim objanjenjem. Kako na primer dati odgovor
na problem drutvenih sukoba kada smo svesni postojanja sukoba u drutvu, kao to je sukob u
autobusu, na peekom prelazu, na fudbalskoj utakmici, za razliku od sukoba visokog inteziteta kakvi
su ratovi, revolucije i sl. (kao sukobi koji uslovljavaju promenu strukture globalnog drutva). Ili
ukoliko je re o religiji. Da, religija kao forma, ali i ove forme imaju svoje razliite sadraje. Takav je
sluaj sa politikim reimima, ekonomskom sferom.
15.FUNKCIONALISTIKA SOCIOLOGIJA

Funkcionalizam, kao jedno od najuticajnijih stanovita u savremenoj sociologiji, javlja se

etrdesetih godina dvadesetog veka u radovima itave plejade sociologa poev od B.
Malinovskog, R. Brauna, T. Parsonsa, R. Mertona, E. ilsa, R. Bejlsa, D. Houmensa, K. Levina,
L. Kozera, R. Darendorfa i drugih. Svoju kulminaciju ovaj pravac doivljava s kraja ezdesetih
godina prolog veka da bi, pritisnut otrim kritikama koje su sezale od ukazivanja na kljune slabosti
do potpunog osporavanja, polako uzmicao pred naletom novih strujanja u sociologiji. Meutim, to ne
znai da je funkcionalizam jenjavao do potpunog ugasnua sa sociolokog horizonta. Pojava
neofunkcionalistikih radova krajem dvadesetog veka, kao vrsti teorijski koreni koje je ustanovio
funkionalizam, govore suprotno. Teorijska reinkarnacija funkcionalizma kroz neofunkcionalizam,
sistemsku teoriju ili teoriju konvergencije, npr. sasvim je oekivana. Ukoliko se uzme u obzir i
etabliranost ove socioloke teorije nastojanjem ustanovljenja teorijskih mehanizama ouvanja
drutvene ravnotee kroz ouvanje stabilnosti drutvenog poretka, onda je i sa drutvenog stanovita
jasno interesovanje za nju. Funkcionalizam je, stoga, savremeni specifikum klasinih teorija reda i
poretka. Ideoloka intonacija ove kole veto je penetrirana, delom i zakamuflirana, vrstim
teorijskim konceptom i nizom vrlo stabilnih stavova.
Na kojim osnovama poiva funkcionalizam? Poeci egzistencije sociologije kao zasebne,
samostalne dutvene nauke, karakteriu postojanje, epistemoloko (nauna teorija) i metodoloko
uobliavanje u osnovi dve grupe teorija. Na jednoj strani uobliavaju se i razvijaju teorije reda i
poretka, a na drugoj teorije socijalne promene (projekat socijane revolucije). Funkcionalistika
sociologija proizilazi iz prve grupe teorija, jer u temelj svojih teorijskih nastojanja postavlja
75

Vidi: R. Park and E. Burgess, Introduction to the Science of Sociology, Chikago, 1921.
Ibidem; u pomenutom delu njih dvojica navode da konkurencija predstavlja proces koji se odvija bez socijalnog kontakta,
a drutvenim procesima; konkurencija predstavlja drutvenu potku konfliktu, jer se se subjekti u procesu konkurencije
doivljavaju kao neprijatelji koji spreavaju jedni druge u realizaciji njihovog cilja; izlaz iz ova dva procesa ostvaruje se
treim, tj. adaptacijom koja znai prilagoavanje sukobljenih pojedinaca i grupa na novonastalu socijalnu situaciju;
asimilacijom dolazi do intergracije pojedinaca i grupa, njihove drutvene penetracije, kroz usvajanje stavova, oseanja i
tradicije jednih od drugih i izgradnju integralnog socio-kulturnog sistema.
76

zadatak definisanja teorijskih mehanizama koji e pomoi ouvanju postojeeg drutvenog

poretka stabilnim, uravnoteenim i harmoninim, uvajui istovremeno i poredak nejednake
raspodele moi unutar njega, a koji je zapravo njegov stoer.
U centru socioloke panje funkcionalizma je, prema tome, stvaranje teorijske osnovice
ouvanja postojeeg poretka i obezbeenje drutvene harmonije. Ideja O. Konta o drutvenoj
harmoniji, uravnoteenosti i stabilnosti poretka kao optimalnom stanju drutvenog sistema,
predstavlja prvi teorijski elemenat ugraen u temelje funkcionalizma. H. Spenser je
funkcionalizmu omoguio da shvati sutinu drutvene funkcije kao korisne uloge dela (pojedinca
kao nosioca drutvene uloge; organa, polazei od organicizma u celini, odnosno, drutvenom
sistemu kao jedinstvenom, integralnom organizmu. E. Dirkem je funkcionalistima dao ideju o
prevlasti celine, tj. kolektivne svesti nad delovima, odnosno, pojedincima kao nosiocima
drutvenih uloga. Dirkem je meu prvim sociolozima istakao znaaj drutvenih institucija za
funkcionisanje socijalnog sistema, a ovo njegovo gledite u punoj meri su prihvatili funkcionalisti.
Uenje M. Vebera o znaaju institucionalizovanog kulturno-vrednosnog konsenzusa u pogledu
postizanja opte saglasnosti oko stoernih vrednosnih orijentacija i ciljeva drutva za racionalno
organizovanje i funkcionisanje drutvenog sistema, kao i valjanog usaglaavanja funkcija unutar njega,
ugraena je u samu osnovicu funkcionalizma. Postizanje i odravanje vrednosnog konsezusa koji
omoguava usklaenost i komplementarnost razliitih funkcija naophodnih za odravanje i
funkcionisanje sistema, doprinosi stabilnosti i ravnotei drutvenog poretka. Pojam drutveno delanje
(socijalna akcija) T. Parsons je preuzeo uptavo od M. Vebera.
Osnovni cilj kome tei funkcionalizam jeste stvaranje teorijskih uslova harmoninog,
uravnoteenog i stabilnog funkcionisanja drutvenog sistema u kome e svi delovi, odnosno
pojedinci kao nosioci drutvenih funkcija, usklaeno i uravnoteeno funkcionisati, tj. obavljati
svoje funkcije. Dakle, osnovno teorijsko nastajanje funkcionalizma ima svoja dva elementa: 1.
stabilno, harmonino, uravnoteeno funkcionisanje drutvenog sistema i 2. usklaivanje i
usaglaavanje svih funkcionalnih komponenti sistema koje e biti postavljene na
komplementarnoj ravni, i to e doprineti integrisanosti svih delova sistema u jednu vrstu i
skladno povezanu celinu. Ukoliko se paljivije analizira drugi elemenat uoie se da je on ugraen u
prvi i da se nalazi u njegovoj neposrednoj funkciji. Drutvo se i posmatra kao stabilan i harmonian
socijalni sistem u kome su delovi sistema meusobno usklaeni doprinosei njegovoj vroj
integraciji, kako bi sistem na taj nain postao otporan na sve faktore koji se nalaze unutar sistema, a
koje funkcionalsti predstavljaju kao unutranje tenzije poretka koje nisu u stanju da promene sistem,
niti da ga izbace iz dozvoljenog koloseka. Promene koje su u stanju da unesu promenu sistema
mogu ui samo spolja, izvan sistema, mogu biti unete u sistem 77, a nikako se ne mogu nalaziti
unutar sistema. Meutim, ova ravnotea i harmoninost socijanog sistema ne znai istovremeno i
odsustvo svakog tipa pokretljivosti i promenljivosti. Ona postoji, ali se odvija unutar sistema.
Drutveni sistem je funkcionalno dinamina kategorija. U njemu se stalno razvijaju novi
procesi, novi odnosi, on se funkcionalno razvija, jaa to samo pospeuje uslove njegovog opstanka i
daljeg harmoninog funkcionisanja. Stvaraju se novi oblici povezivanja ljudi, ureenje njihovoh
drutvenih odnosa, vre se funkcionalne promene postojeih institucija, definiu se efikasnije
mehanizmi odranja stabilnosti poretka, iri se mrea uloga, javljaju se sve nove interakcije i sl. Sve su
to promene koje se odigravaju unutar sistema ne menjajui ga, ve doprinosei njegovom jaanju,
snaenju. Samo one promene koje dolaze izvan sistema u stanju su ga izbaciti iz dozvoljenog koloseka.
One mogu samo na odreeni nain biti unete u sistem. Zato funkcionalsti i koriste termin sistem jer
sistem podrazumeva skladnost i harmoninost sopstvenog unutranjeg funkcionisanja.
Postojanje promena odreene vrste unutar sistema govori da se radi o jednoj posebnoj formi
harmonije i ravnotee socijanog sistema koja se oznaava kao dinamika ravnotea, kao socijalni
ekvilibrijum. Socijalni ekvilibrijum(ravnotea dvaju suprotstavljenih motiva) upuuje na injenicu da
77

U svojoj kritici funkcionalizma Mils navodi i ovo njegovo obeleje kao dokaz svojoj tvrdnji da je jedan od osnovnih
nedostataka ovog sociolokog pravca odsustvo teorije drutvene promene.

sve promene koje se deavaju unutar sistema ne remete sistem, ve znai njegovu sposobnost i
spremnost da institucionalno odgovori na ove promene, vraajui sistem u postojei, imperativni ili
poeljni kolosek78.
Mrea funkcija obezbeuje kontinuirano postojanje i opstanak sistema, ali samo ukoliko su
funkcije meusobno usaglaene tako da i sistem funkcionie kao skladno organizovana celina.
Profesionalne funkcije koje vre pojedinci, pored niza drugih koje obavljaju u porodici, grupi,
politikoj, sportskoj ili nekoj drugoj drutvenoj organizaciji, predstavlja sponu pojedinaca sa globalnim
drutvom. U obavljanju svojih razliitih funkcija, od kojih je profesionalna prioritetna i primarno
odreuje poloaj pojedinaca na vertikalno-hijerarhijskoj skali strukture globalnog drutva predvodei
grupu ostalih funkcija koje pojedinci obavljaju (i skupa sa drugim pokazateljima omoguava njegovo
rangiranje na ovoj lestvici, pojedinci neminovno stupaju u niz razliitih funkcionalno-komunikabilnih
interakcija. Funkionalsti drutvo posmatraju kao mreu socijalnih akcija, odnosno, izgaenu mreu
socijalnih interakcija79.
Svako drutvo, kao drutveni sistem, mora obezbediti neophodan, nuan stepen autarhinosti,
samodovoljnog funkcionisanja kao socijalnog sistema u odnosu na svoje okruenje, kao i na druge
sisteme80. Ova samodovoljnost sistema oitava se u njegovoj proizvodno-reproduktivnoj, upravnoregulativnoj i kulturno-duhovnoj funkcionalnoj samoizgraenosti.
R. Merton je ustanovio tri postulata kao tri potporna stuba funkcionalistike sociologije,
to mnogi analitiari funkcionalistike kole izdvajaju kao (konzervativno) jezgro
funkcionalizma: 1. postulat funkcionalnog jedinstva drutva 2. postulat univerzalne funkcionalnosti
i 3. postulat funkcionalne neophodnosti (nunosti).
Postulat funkcionalnog jedinstva drutva se odnosi na potrebu da svaki deo sistema (pojedinci
kao nosioci dutvenih uloga) svoje funkcije obavljaju na takav nain kako bi svaka od njih doprinela
uravnoteenom, harmoninom i stabilnom funkcionisanju sistema. Funkcije ne smeju biti nesaglasno
postavljene unutar sistema (sistem tada ne bi ni postojao. Njihova osnovica se mora razvijati na
komplementarnoj ravni. Meusobna usklaenost funkcija i njihova integrisanost u celini obezbeuje
stabilan drutveni poredak.
Postulat univerzalne funkcionalnosti postavlja nove zahteve pred delove sistema koji se tiu
nune potrebe da svaki nosilac funkcije mora doprinositi harmoninom funkcionisanju sistema tako to
e imati pozitivnu ulogu unutar njega.
Postulat funkcionalne neophodnosti polazi od injenice da se svaki sistem temelji na mrei
funkcija koja mu obezbeuje opstanak i razvoj. U nizu razliitih funkcija postoji spektar vitalnih koje
neizostavno moraju biti zadovoljene. Ukoliko doe do odreene havarije i iskljuenja onog
funkcionalnog dela koji je institucionalno ustanovljen da obavlja konkretnu vitalnu funkciju za sistem,
za njega se mora pronai adekvatna zamena. Na taj nain produava se funkcionisanje i obezbeuje
stabilnost socijalnog sistema81.
Koji mehanizmi odravaju stabilnost sistema?
Funkcionalisti definiu nekoliko takvih mehanizama. Nezavisno na injenicu izvesnih
odstupanja gledita jednih od drugih, ipak se moe ustanoviti jedinstven obrazac koji nude
funkcionalisti. Mogue je izdvojiti etiri osnovna, ali i komplementarna mehanizma ouvanja
stabilnosti sistema:
78

Miroslav Peujli, Savremeni funcionalizam u: Osnovi nauke o drutvu, Rad, Beograd, 1981; M. Peujli o promenama
koje se odvijaju unutar socijalnog sistema i sposobnosti sistema da se nakon ovih promena vrati u preanje stanje kae:
"Socijalni sistem je neka vrsta drutvenog perpetum mobile. Promene se svode na adaptaciju i usavravanje postojeih
oblika organizacije kako bi efikasnije funkcionisala", str. 39.
79
Vidi: A. Mili, V. Pei, D. Mrki, U. Zveki, Sociologija drutvene akcije Talkota Parsonsa, Beograd, 1990.
80
Vidi: T.Parsons, Moderna drutva, Ni, 1992, i Drutvo, A. Cesarec, Zagreb, 1988.
81
Vidi: R. Merton, O teorijskoj sociologiji, Zagreb, 1979.

1. ustanovljenje potpunog primata socijalnog sistema nad pojedincima,

2. institucionalno obezbeivanje vrednosnog konsenzusa,
3. socijalizacija pojedinca i
4. sistem drutvene kontrole.
1. Socijalni sistem funkcionie na temelju pravilnog i potrebnog funkcionisanja svakog dela
sistema, tj. pojedinaca kao nosilaca drutvenih uloga. Pojedinac je objekat, a ne subjekat drutvenog
ivota, i sam je proizvod sistema. Njegov socijalni aktivizam je infiltriran u ono delanje koje je u
funkciji odranja sistema. Svojim funkcionalnim angamanom pojedinac, kao objekat sistema,
omoguava odranje i razvoj drutvenog sistema. Sistem je, stoga potpuno primaran u odnosu na
pojedinca. Svaki pojedinac i svaka institucija u okviru institucionalnog poretka nalaze se u istoj
funkciji - odranje poretka stabilnim i harmoninim. Potrebe socijalnog sistema time postaju
potrebe svakog pojedinaca. Ovaj deo upuuje na odreenu meru uticaja. Jedno od osnovnih
svojstava funkcionalizma jeste ideja o korisnoj funkciji delova u sistemu koja odrava sistem
stabilnim, a uslovi za to su upravo sadrani u stavu potpunog primata sistema nad pojedincem.
2. Vrednosni konsenzus kao opta saglasnost svih delova sistema u pogledu osnovnih
vrednosti, normi, ciljeva i ideala sistema, predstavlja drugi sistem odranja stabilnosti sistema. Svaki
pojedinac usvaja stavove o osnovnim, stoernim vrednostima drutva, ime se stvaraju uslovi
razvijanja zdruujuih odnosa i veza meu delovima sistema, a time i meusobne usklaenosti svih,
razliitih funkcija sistema. Optim prihvatanjem vrednosti u drutvu sistem se odraava stabilnim, ime
ovaj mehanizam postaje nukleus intergracije svih delova sistema u jednu vrstu, meusobno usklaenu
i harmoninu celinu. Svaka potreba sistema postaje potreba pojedinca, a od stepena prihvatljivosti ovih
potreba izraslih na osnovu institucionalnih vrednosti, zavisi vrstina, stabilnost, izvesnost i trajanje
sistema.
3. Da bi se vrednosti socijalnog sistema prihvatile od strane pojedinaca kao delova sistema,
nophodan je proces socijalizacije. Ovaj proces koji otpoinje najranijim detinjstvom razvija se kroz
razliite faze i odvija se za sve vreme ovekovog ivota. Proces socijalizacije se ne sme svesti niti
izjednaiti sa vaspitnim i obrazovnim procesima koji su njegov integralni deo, a odvijaju se do
odreenog perioda u ovekovom ivotu, da bi socijalizacija nastavila za sve vreme ovekove
egzistencije. Niz je faktora koji uslovljavaju, sa viim ili niim stepenom, kontinuirano ili
diskonitnuirano nastajanje oveka drutvenim biem, odnosno, njegovo eventualno transponovanje u
novu socijalnu egzistenciju. Sistem vrednosti orijentacija drutva je onaj faktor koji neposredno
uslovljava stepen, intenzitet, intervale, sadraj, formu i kontinuitet procesa socijalizacije. Osnovna
svrha ovog procesa i jeste sadrina u usvajanju sistema vrednosnih orijentacija, koji zapovedno postaje
vrednosni sistem svakog pojedinca.
4. Sistemom drutvene kontrole obezbeuje se bezuslovno prihvatanje zapovesti sistema kao
insistucionalizovanih drutvenih pravila. Ove norme se moraju potovati, za njihovo nepotovanje sledi
odgovarajua sankcija. Pojedinci koji nisu spremni da prihvate vrednosne obrasce socijalnog sistema,
sankcijom su primorani da ih se kao takvih pridravaju. Pojedincu se ne moe prepustiti da svojom
slobodnom voljom odluuje hoe li potovati ili nee vrednosne obrasce sistema. U tu svrhu postoji
sistem drutvene kontrole koji svojim sankcijama obezbeuje potovanje i prihvatanje zadatog.
Bronislav Malinovski i Retklif Braun utemeljuju funkcionalizam na podruju socijalne
antropologije, a potom svojim radovima ga prevode i na podruje sociologije. Istraivanjem arhajskih
drutava doli su do saznanja da su to vrsto integrisana drutva, bez unutranjih konflikata koja bi bila
u stanju da promene sistem. Ova stabilnost koja je jednim uslovljena socio-kulturnom autarhinou,
zasniva se na vrednosnom kosenzusu. To saznanje predstavljalo je teorijsku potku funkcionalizmu.
Ouvanje skoro nepromenljivih oblika drutvenog ivota prvobitnih zajednica, doprinelo je
osporavanju evolucionistikog modela drutvenih promena i evolucionizma uopte. To je jedna
od karakteristika uenja Malinovskog i Retklifa Brauna.

Bioloke i kulturne potrebe oveka dovele su do razvoja drutvenih zajednica i njihovih kultura.
Osobenosti ovih potreba uzrokovale su i osnovna svojstva organizovanog drutva. Razvoj i sve vee
uslonjavanje drutvenih funkcija razvija sa jedne strane ljudske potrebe, a sa druge, ove ptrebe su
raale nova uslonjavanja drutva. Pojaana potreba meusobne komunikacije proizvela je nastanak
jezika. Na istoj osnovi nastaju i magija i religija, kao i nauka u kasnijem periodu. Malinovski je u
svojoj funkcionalnoj analizi kulture nastojao da objasni specifinost odnosa izmeu formi i funkcije
unutar socijalnog sistema i njegove kulturne sfere. Mada u ovu svrhu predlae posmatranje i upotrebu
egzaktnih metoda, ipak primeuje da kultura podrazumeva postojanje i odreenih elemenata koji su
objektivno nedostupni ovekovim ulima i njegovom neposrednom iskustvu. U ovom sluaju ne mogu
se pouzdano razaznati ni oblik kao ni funkcije odreenog realiteta. Ova injenica upuuje
Malinovskog na potrebu definisanja znaaja vrednosnog sistema za razvoj, odranje,
stagnantnost ili procesualnost u kulturi82.
Funkcionalizam se dvoumi, nastavlja Bronislav Malinovski, da li se objanjenje kristalizuje oko
drutvene gustine, solidarnosti unutar grupe, njene vrstine i integrisanosti kao i pojava euforije i
disforije. Ovaj momenat izaziva sporenja meu funkcionalistima jer jedan deo smatra euforiju i
disforiju stvarnim, objektivnim, a drugi neutvrdivim socijalnim injenicama83.
Malinovski izdvaja i opte aksiome funkcionalizma polazei od analize kulturnog fenomena.
Za njega je kultura tip instrumentalnog aparata koji omoguava oveku da efikasnije
zadovoljava svoje potrebe. Svaki deo kulturnog sistema kao to su predmeti, aktivnosti i stavovi,
predstavlja poseban instrument ija je funkcija zadovoljenje pomenutog cilja. U ovoj kulturnoj celini
delovi se nalaze u meusobnoj zavisnoj interakciji. Sve aktivnosti, stavovi i predmeti kao delovi
sistema, "organizuju se oko vanih i ivotnih zadataka u institucije kao to su porodica, klan,
lokalna zajednica, pleme i timovi organizovani radi ekonomske saradnje, politike, pravne i
vaspitne aktivnosti"84. Posmatramo li kulturu sa dinamikog aspekta, tada se ona moe analizirati kroz
vaspitanje, socijalnu kontrolu, ekonomiju, sisteme znanja, verovanja, moralni sistem, vrste stvaralatva
i umetnike forme, miljenja je Malinovski.
Retklif Braun smatra da je socijalni sistem specifina tvorevina drutvenih i kulturnih
realiteta, koje je mogue objasniti samo ako u centar panje postavimo drutvo, a ne pojedinca,
kako je to inio Malinovski. Braunovo uenje delom ima osobenosti i organicizma jer istie da svaki
deo socio-kulturnog sistema vri pozitivnu ulogu u drutvenom organizmu, poput funkcije organa u
biolokom organizmu. I kulturna sfera kao i institucija sistema obavlja pozitivnu ulogu u sistemu, to je
osnovni nain pravilnog objanjenja kako sistema, tako i ovih datosti. Institucije igraju pozitivnu ulogu
i dobijaju na znaaju sa znaajem funkcije koju obavljaju, a koje doprinose ouvanju stabilnosti
poretka. Ovaj stav Braun gradi na analogiji pozitivne uloge pojedinaca u prvobitnim drutvima koja se
integriu na ravni vrednosnog konsenzusa.
Talkot Parsons kroz dela "Drutveni sistem", "Struktura drutvene akcije" i "Moderna drutva",
razvija svoju funkcionalistiku sociologiju u ijem je sreditu drutvena akcija i socijalni sistem. Na
drutvenom planu individualna akcija (individualno delanje) prerasta u socijalnu akciju (socijalno
delanje) prilikom interakcija najmanje dva pojedinca, tj. dve individualne akcije.
Individualna akcija koja prerasta u socijalnu se sastoji od etiri komponente: 1. pojedinac kao
akter, 2. cilj koji se akcijom eli postii, 3. situacija koja okruuje pojedinca kao aktera; situacija se
82

B. Malinovski, Nauna teorija kulture, Beograd, 1970; razmatrajui znaaj pravilnog shvatanja vrdnosnog sistema za sva
deavanja u drutvu i njegovoj kulturnoj sferi, Malinovski konstatuje: "U kom smislu moemo govoriti o obliku kad
pristupamo verovanju jednog Boga ili konceptu mane ili sklonosti animizmu, preanimizmu ili totemizmu? Neki sociolozi
pribegavaju hiptezi o jednom kolektivnom cenzoru, hipostaziju drutvo kao objektivno moralno bie koje pojedincima
namee svoju volju. Jasno je, meutim, da sve to je nedostupno posmatranju ne moe biti objektivno... Zato jo jednom
imamo zadatak da definiemo objektivan pristup onom to se moe grubo opisati kao spritualni kolinik kulture, a i da
naznaimo funkcije i ideje, verovanja, vrenosti i moralnog naela.", str. 108.
83
Ibidem.
84
B. Malinovski, Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd, 1971; str. 363.

shvata kao situacija u irem i situacija u uem smislu; situacija u irem smislu se odnosi na one njene
delove kao ambijent u kojem se odvija kao i sredstva kojima se realizuje, a koji se nalaze pod
kontrolom subjekta akcije; inioci i okolnosti koje se nalaze izvan njegove kontrole odnose se na
situaciju u uem smislu; 4. vrednosni sistem.
Svaka akcija, smatra Parsons, predstavlja poseban sistem koji je inkorporiran u socijalni sistem.
Svi delovi socijalne akcije su meusobno povezani. Socijalni sistem predstavlja mreu socijalnih
akcija i svojevrsno polje interakcija meu socijalnim akcijama. Sistem moe da funkcionie i da
opstane samo ukoliko obezbedi potpuni stepen samodovoljnosti u odnosu na spoljno okruenje, kao i u
odnsu na druge sisteme 85. U svakom drutvenom sistemu postoje etiri sistema socijalne akcije: 1.
linost kao bioloka egzistencija, kao individualni organizam, 2. linost kao socijalni akter koji dela u
skladu sa sopstvenim vrednostima, normama, ciljevima i idejama, 3. drutvo u kojem se odvijaju akcije
kroz interaktivnu komunikaciju aktera i 4. kulturni sistem sa svojim vrednosnim orijentacijama u koji
je infiltriran simboliki sistem.
Socijalna akcija se moe javiti u kontekstu zadovoljavanja potreba i interesa pojedinaca, a
mogue je da njom pojedinci nastoje realizovati vrednosti i ciljeve drutva, kao to je mogue da ih ne
prihvate i odbace. Socijalne akcije u prvom sluaju nazivaju se katetinim a u drugom kognitivnim
akcijama86. U okviru socijalnog sistema pojedinci stupaju u komunikabilnu interakciju sa drugim
pojedincima ija sadrina i forma zavise od funkcije koju obavljaju i njenog znaaja za funkcionisanje
sistema87.
Socijalna akcija predstavlja poseban sistem akcije koji funkcionie na temelju nekoliko
pretpostavki. Ova naela se mogu grupisati u etiri kategorije. Prva kategorija se odnosi na
neophodnost da akcija doprinosi odranju postojeeg vrednosnog sistema, a druga ukazuje na potrebu
integrisanosti socijalnog sistema emu akcija mora doprinositi. Socijalna akcija mora biti tako
postavljena da doprinosi ouvanju stabilnosti socijalnog sistema, to je sledee naelo socijalne akcije.
etvrto naelo upuuje na potrebu prilagoavanja akcije potrebama sistema, ali i sistema konkretnim
socijalnim uslovima.
Parsons instituciju odreuje kao celine drutvenih uloga. Kultirni, politiki, pravni i
privredni poredak su etiri osnovna institucionalna poretka u drutvu, a svaki od njih na svoj
nain obezbeuje stabilnost i trajanje sistema.
Kolektivno organizovno stanovnitvo i normativni poredak kao "dva osnovna strukturalna
elementa od kojih je poao u odreenju drutva" 88, Parsons deli na etiri komponente: uloga,
kolektivitet, norme i vrednosti drutva. Zadatak uloga jeste obezbeivanje optimalnih uslova
harmoninom funkcionisanju sistema, meusobnom usklaenou i komplementarnou. Istovremeno,
funkcije koje pojedinci obavljaju doprinose sposobnosti sistema da se adaptira svom spoljnjem
okruenju, kao i sopstvenom prirodnom ambijentu. Socijalni kolektiviteti se nalaze u neposrednoj
funkciji realizacije vitalnih drutvenih ciljeva i ideja, dok drutvene norme reguliu i kontroliu
funkcionisanje svih delova sistema. Kulturna sfera predstavlja temeljnu socijalnu instancu, a vrednosti
imaju za cilj njeno funkcionalno odranje. Parsons navodi i mehanizme kojima se odrava
stabilnost sistema: 1. vrednosni konsenzus, 2. socijalizacija (koja se nalazi u funciji obezbeivanja
vrednosnog konsenzusa i 3. drutvena kontrola.
Funkcionalizam Roberta Mertona najpre je predstavljen u delima "Teorija o drutvu i drutvena
struktura" i "O teorijskoj sociologiji". Pokuavajui da ispravi deo teorijskih nedostataka
funkcionalizma, Merton pored drutvene funkcije, kao centralnog pojma svoje sociologije, uvodi i
pojam disfunkcije. Drutvena funkcija za njega je celina biolokih i socijalnih aktivnosti koje
imaju za cilj odranje stabilnosti i ravnotee sistema. Disfunkcijom Merton nastoji da socijalni
85

Vidi: T. Parsons, Moderna drutva, Ni, 1992.

Vidi: . Goriar, op. cit. del.
87
Ibidem, str. 262.
88
M. Pei, Socioloke teorije, str. 147.
86

sistem predstavi kao celinu u kojoj se ne odvijaju samo harmonini odnosi. Disfunkcija ukazuje upravo
na postojanje onih socijalnih pojava koje mogu da destabilizuju sistem, koje delaju pretei na njega. To
su pojave poput nezaposlenosti, nejednakosti, siromatva i sl. Kao to u drutvu postoje i delaju oni
faktori koji ga snae tako se moe uoiti i postojanje onih inilaca koji drutvo destabilizuju. On
konstatuje i da odreene drutvene pojave mogu u jednim okolnostima imati funkcionalni, a u
drugom socijalnom ambijentu disfunkcionalni karakter89.
Merton razlikuje dve vrste funkcija: manifestne i latentne. Manifestne funkcije proizvode
oekivane posledice i deluju koheziono na sistem, za razliku od latentnih koje produkuju neoekivane
posledice, a socijalni akteri ih nerado prihvataju. Kao takve one mogu rezultirati razdruujuim
drutvenim odnosima.
Robert Merton je bio zagovornik teorija srednjeg obima u sociologiji, jer se opte sistematske teorije i
suvie rasplinju u teorijskim konstrukcijama koje su, uglavnom, udaljene od objektivnih socijalnih
data.
Dord Houmens svojim delom "Ljudska grupa" svrstava se u red istaknutijih
funkcionalistikih sociologa. On smatra da je drutvrni sistem potrebno prvenstveno pravilno
definisati, pa ga tek potom postaviti kao jezgro sociolokih razmatranja. Svaki socijalni sistem
raspolae svojom strukturom i to na onaj faktor koji ga ini sistemom. Struktura je kategorija razliita
od sastava. Ona podrazumeva ustanovljenje pravila povezivanja meu elementima u strukturu, to
zahteva i Houmens. Drutvene sisteme Houmens postavlja prilino iroko - od najmanjih
drutvenih grupa pa sve do civilizacije. Gradei komponente svake drutvene grupe, grupe ine
socijalne aktivnosti pojedinaca kao lanova date grupe, njihove unuranje interakcije, oseaj
zajednikog pripadnitva i normativi koji su integralni faktori grupe.
Ukoliko se za Houmensa ne moe pouzdano utvrditi da li pripada iskljuivo
makrofunkcionalizmu ili mikrofunkcionalistikoj orijentaciji, jer je podjednako prouavao i manje
drutvene grupe, kao i drutvo u celini, za nemakog sociologa i psihologa Kurta Levina se moe
rei da je jedan od znaajnijih predstavnika sociolokog mikrofunkcionalizma. U radu
"Razreavanje drutvenih konflikata: izabrane rasprave o drutvenoj dinamici" Levin se bavi
drutvenim ambijentom unutar manjih drutvenih grupa. U ovim istraivanjima panju je usmerio
na prouavanje vrednosti, ideja, sukoba, koherentnosti grupe, odnosa veine i manjine i sl. Da bi
podigao egzaktnost svojih istaivanja, Levin u saradnji sa R. Lipitom i R. K. Vajtom, organizuje
eksperimente unutar istraivanih grupa. Svaka drutvena grupa za njega predstavlja drutvenu
celinu iji se delovi nalaze u meusobno uslovljenim odnosima. Svoja socioloka stremljenja Levin
je realizovao i u okviru istraivakog centra za grupnu dinamiku koga je osnovao upavo sa ovim
ciljem.
Luis Kozer svoje socioloko uenje temelji na kritikoj analizi konzervativnog
funkcionalizma izraenog prvenstveno u delu T. Parsonsa. Radom "Funkcije socijalnih
konflikata" Kozer konflikte promovie u elementarnu pojavu socijalnog sistema koja moe imati
promenljivu funkciju - od destabilizirajue do izrazito integrativne. Bez obzira o kojoj se formi
konflikta radilo, svaki od njih je uzokovan nejednakom raspodelom moi i materijalnih dobara kao i
razliitim statusima suprotstavljenih subjektiviteta. Socijalni konflikt Kozer definie kao "borbu oko
vrednosti i polaganja prava na retke poloaje, sredstva i mo u kojoj su ciljevi protivnika da neutraliu,
onesposobe ili unite svoje rivale"90. Neposredan uzronik socijalnih konflikata je neprijateljsko
oseanje koje se javlja usled nestanka legitimnosti formalnih drutvenih odnosa meu neprijateljskim
stranama. Nagomolavanje negativnih raspoloenja u okviru socijalnog sistema moe dovesti do
njegove ozbiljne krize, pa ak i do raspada. Da se to ne bi desilo, konflikt slui za svojevrsno
pozitivno pranjenje negativnih emocija. Ukoliko vrednosni sistem ostane identian sukobljenim
stranama, tada ova vrsta sukoba ne preti da ga ugrozi, i obratno, stav je L. Kozera.
89
90

Vidi: R. Merton, O teorijskoj sociologiji, Zagreb, 1979.

L. Coser, The Functions of Social Conflict, London, 1986, p. 8. u: M. Pei, Socioloke teorije.

Karakter drutvene strukture kao i vrsta reima u kome sistem opstaje takoe
uslovljavaju prirodu socijalnog konflikta. U politikim reimima koji se odlikuju egalitarnou,
liberalizmom, otvorenou, unutranjom i spoljnom funkcionalnom komunikabilnou i
istinskom demokratinou, socijalni sukobi se retko pretvaraju u destabilizacioni faktor.
Naprotiv, na njihovoj ravni socijalni sistem uspeva da progresivno redefinie svoje funkcionisanje
postajui vre integrisana sredina. Za razliku od ovih drutva, drutva koja opstaju u uslovima
totalitaristikih i apsolutistikih reima, prilikom socijalnih konflikata rizikuju opstanak sistema, koji
gotovo da ne poznaje druga sem represivnih sredstava za amortizaciju konflikata.
Funkcionalizam se u savremenoj sociologiji razvija u neofunkcionalistikoj varijanti, a na
njenim osnovama izrasta niz sociolokih pravaca poput sistemske teorije, kao i teorije konvergencije.
Ove teorije nastoje da nadomeste osnovne teorijske nedostatke funkcionalizma kao to to ini sistemska
teorija Niklasa Lumana koja delom proizilazi iz Bertalamfijeve opte teorije sistema. Sistemska teorija
pokuava da u sistem ukljui razvojne procese, procese promena koji se odvijaju unutar sistema, a to
bi omoguilo ustanovljenje teorijskih mehanizama njegovog odranja u ovim, kao i u potpuno
nepovoljnim uslovima, a koje zanemaruje klasini funkcionalizam.
Lumanova "Teorija sistema" nastaje kao njegov svojevrsni odgovor na situaciju u kojoj se nala
sociologija sa kraja ezdesetih godina prolog veka. On strahuje za budunost sociologije u pogledu
mogunosti njene praktine primene, jer je vrlo diskutabilno da saznanja koja nudi sociologija mogu
imati trajni karakter. Sociologija mora teiti veem stepenu teorijske utemeljenosti svojih razmatranja, i
taj zadatak se odnosi na sve socioloke discipline. Primena opte teorije sistema i nadometanje
nedostataka strukturalno - funkcionalistikih teorija, zahteva uvianje i teorijsko obrazlaganje svih svih
moguih varijansi vitalnih inilaca sistema koji nisu uvek u funkciji odranja njegove stabilnosti.
Koji su osnovni nedostaci funkcionalistike sociologije? Ovi nedostaci se mogu grupisati u
nekoliko kategorija kao to su:
1. drutvo se predstavlja kao potpuno bezkonfliktna celina,
2. uproen je odnos pojedinca i drutva, a u ovoj emi pojedinac je predstavljen kao objekt
drutvenog ivota, pasivni recepijent i izvritelj zapovesti sistema,
3. vitalne drutvene institucije su definisane iskljuivo kao dispozitivni i sankciozni nosilac
drutvenih vrednosti, normi, ciljeva i ideala,
4. svojim sadrajem funkcionalizam se postavlja u slubu objektivno monih u drutvu kako bi
se sauvao postojei poredak drutvene nejednakosti,
5. odsustvo teorije socijalnih promena.
Polazei od tri postulata kao jezgra funkcionalizma, drutveni sistem je predstavljen kao
potpuno homogena, vrsto integrisana i stabilna celina u kome delovi sistema usklaeno
funkcioniu. To je svojevrsno imaginarno drutvo bez bilo kakvih znaajnih konflikata i
unutranjih nemira. Promene sistema se mogu uneti samo spolja, izvan sistema. Promene i
konflikti koji bi korenito izmenili sistem, oni su predtavljeni kao unutranje napetosti. To je
mogue jer postoji opta saglasnost oko osnovnih kulturnih vrednosti sistema, koje se socijalizacijom
usvajaju i prenose na nove generacije. Sistemom drutvene kontrole obezbeuje se sigurno ponaanje i
delanje u skladu sa potrebama stabilnog funkcionisanja poretka.
Pojedinac je tako formulisan kao objekt, a ne kao subjekt drutvenog ivota. On nije
tvorac svog linog i ne participira u izgradnji drutvenog ivota, ve je proizvod sistema ije
zapovesti bezpogovorno prihvata i izvrava. Potrebe sistema su istovremeno i njegove potrebe,
zahtevi poretka su istovremeno i njegovi zahtevi.
Svaka vitalna institucija sistema orijentisana je ka realizaciji stabilnog funkcionisanja
socijalnog sistema. Da bi ostvarila ovaj nauk institucionalna sfera svojim instrumentima dri
pojedince u stanju potinjenosti sistemu.

Na ovaj nain funkcionalizam se stavio u neposrednu slubu realno monih, stvarajui

teorijske osnove odranja i daljeg uveanja socijalne distance meu pojedincima i grupama u
drutvu.
Odsustvo teorije promena najvei je nedostatak ove socioloke kole. Drutveni sistem je
predstavljem kao konstantna kategorija koja je imuna na sve mogue promene koje bi se zaele
unutar socijalnog sistema. Time je funkcionalizam u potpunosti teorijski pribliio teorijskom
pravcu - strukturalizmu, to je razlog da veliki broj sociologa, ove dve teorije, i razmatra kao
jednu: struktural - funkcionalistiku.

16.Socioloki srukturalizam

Strukturalizam se napre javlja u okviru lingvistike i proizilazi iz pera vajcarca

Ferdinanda de Sosira, potom dospeva na polje socijalne lingvistike, da bi se ezdesetih godina
dvadesetog veka zaeo i na podruju sociologije i drugih nauka kao npr, filozofije i umetnosti.
Ovaj pravac predstavlja antipod filozofiji egzistencijalizma koja se bavila pitanjima ljudske
egzistencije, sutine, smisla, slobode, humanizma, i u fokus svojih istraivanja postavlja
strukturu, sisteme kao invarijantne kategorije.
Osporavajui status i znaaj subjekta (oveka) u drutvenoj stvarnosti, strukturalisti su
ispoljili i neprijateljstvo prema istoriji. U delu Oprotaj od Sartra Miel Fuko istie da je ovek
izmiljotina kome predvia bliski kraj, koji e nestati kao peani lik na alu. Istorija predstavlja
samo jednu iluziju o promenljivosti. ovek je uvek bio i ostao isti, zato vie nema smisla govoriti i
raspravljati o njemu kao ni o istoriji. "Treba se usredsrediti na otkrivanje onoga to je
strukturalna konstanta, to je invarijantno, nepromenljivo jezgro koje se nalazi iza mnotva
raznolikosti. Tu univerzalnu ifru klju za objanjenje treba traiti prvenstveno na podruju
ljudskog duha91. Nepromenljive, invarijantne, konstantne, univerzalne, aistorijske strukture su
zapravo strukture ljudskog duha koje kao takve predstavljaju esenciju socijalne datosti i potku
svake civilizacije i kulture.
Dakle, strukturalizam sa jedne strane osporava status subjekta u drutvenoj datosti, ali sa
druge strane, ipak se vraa oveku i na podruju nepromenljivih, istorijskih, univerzalnih
struktura ljudskog duha trai klju za objanjenje istorije, drutva, oveka i njegovih tekovina.
Gde strukturalisti nalaze ideju za svoju paradigmu? Frojdova psihoanalitika teorija i u okviru
nje uenje o ovekovoj podsvesnoj dimenziji, nesumljivo je predstavljalo teorijski orijentir
strukturalistikim opservacijama. Svaka individua, smatra Frojd, raspolae svesnom i
podsvesnom sferom ljudskog miljenja i delanja. U podsvesnoj sferi nalaze se koncentrisani
slojevi miljenja ija struktura predstavlja invarijantnu strukturu ljudskog duha. Otkrie ovih
podsvesnih slojeva ljudskog miljenja i njihove srukture uslov je za definisanje nepromenljive,
aistorijske i univerzalne strukture ljudskog duha koji je identian u svim drutvima, od
prvobitnog do savremenog. Istorijski tipovi drutva i svi njihovi pojavni realiteti samo su
spoljanje manifestacije strukturalne konstante, invarijante, kao univerzalne strukture ljudskog
duha.
Nastajui u okviru lingvistike, strukturalizam i u drugim naunim oblastima sledi njen
obrazac. Poput strukture jezika koja se manifestuje gramatikim pravilima, i u drutvu postoje
strukture koje su stalne, nepromenljive, istiu strukturalisti. Otkriem invarijantnog jezgra
drutvenih struktura stvaraju se objektivni teorijski uslovi objanjenja svih drutvenih pojava.
ta je struktura? Sociologija strukturu definie kao stabilan sklop odnosa "izmeu
elemenata iz kojih se jedno drutvo sastoji (drutvenog delanja pojedinaca i grupa, organizacija i
ustanova), koji sve elemente povezuje u jednu ureenu i trajnu celinu" 92. Dakle, za strukturu
moemo konstaovati da se radi o stabilnom, ureenom i relativno trajnom sklopu odnosa meu
elementima koji su po odreenim pravilima povezani u celinu (strukturu, sistem). U ovom
odreenju strukture istie se ipak njena relativnu trajnost. Zato? Drutvo je naprosto dinamina
kategorija, u njemu se neprekidno deavaju nekakve promene, one promene koje se odvijaju
unutar strukture kao i one koje menjaju samu strukturu. Pored toga, bez pravila povezivanja
elemenata u strukturi oni bi samo inili prost zbir koji ini sastav neega, ali ne i strukturu.
91
92

Miroslav Peujli, Graanski strukturalizam, u: Osnovi nauke o drutvu, srt 50.

M.Mitrovi, S. Petrovi, Sociologija, str 74.

Zakoni, pravila koja su u funkciji povezivanja elemenata i graenja sklopa odnosa meu njima,
definiu strukturu, drutvenu, organsku ili anorgansku 93. Meutim, strukturalisti strukturu
posmatraju ne kao relativno trajnu, nego kao apsolutno trajnu, invarijantnu, aistorijsku
kategoriju.
Strukturalizam se u sociologiji razvijao kroz radove Klod Levi Strosa, Luja Altisera i
delimino Miela Fukoa, jer je Fukoova strukturalistika koncepcija prevashodno filozofskog
karaktera.
Luj Altiser kao, kako je sam isticao, marksistiki orijentisan sociolog i filozof, kroz dela Kako
itati Marksa pokuava da prui jednu novu dimenziju tumaenja kako izvorne tako i savremene
marksistike teorije drutva. Naime, on smatra da postoji oigledna razlika izmeu mladog Marksa i
Marksa u zrelim stvaralakim godinama a to se najbolje vidi u delima njegove filozofsko-antropoloke
orijentacije (kao to su Ekonomsko-filozofski rukopisi) i delima nastalim u periodu nakon 1843.
godine. Marksovo delo Kapital mu postavlja uzoran primer njegove tvrdnje, jer u njemu Marks vri
strukturalnu analizu kapitalistikog sistema, a ne samo naina proizvodnje i ureenja ekonomskoproizvodnih odnosa. Ekonomska struktura drutva u poslednjoj instanci odreuje celokupnu drutvenu,
pravnu i politiku nadgradnju, drutvenu stvarnost i sve oblike drutvene svesti, kao i neposredan
ovekov drutveni ivot, nezavisno na delimino povratan uticaj ovih faktora na ekonomsku bazu.
Marksov metodoloki pristup u Kapitalu je strogo strukturalistiki kakva je i epistemoloka ravan
ovog dela, mada to sam Marks nije naglaavao, iznosi Altister 94. ovek nije subjekt drutvene datosti,
on ne proizvodi svoju istoriju. ovek predstavlja posebnu strukturu koja postoji i opstaje u drutvenoj
stvarnosti na temelju principa nadreenosti95.
Klod Levi-Stros u delima Divlja misao, Osnovna struktura srodstva, Strukturalna
antropologija i Mitologika uobliava svoju strukturalistiku koncepciju koja veim delom ima
antropoloku a manjim socioloku konotiranost. Socijalna antropologija i sociologija treba da slede
putanju lingvistike koja se bavi analizom strukture jezika kao koherentne i konstantne kategorije, na
osnovu ega se stvaraju uslovi objanjenja bilo kog jezika i dijalekta danas u upotrebi. Razmatrati
drutvenu stvarnost i u okviru nje kulturnu sferu podrazumeva otkrivanje univerzalne nepromenljive
strukture, a koju treba traiti na podruju podsvesnih sfera ljudskog miljenja. Njihovo otkrie kao i
otkrie strukture znai ustanovljenje univerzalne i trajne strukture ljudskog duha. To omoguava
pravilno objanjenje svih drutvenih pojava. Intelektualne strukture individuuma, poput verovanja i
mitova, Levi Stros uzdie na "vii nivo teorijskog uopavanja onih otkria o strukuri ljudske prakse do
kojih je doao ranije96. Razmatranje drutvene strukture podrazumeva i definisanje odnosa sinhronije,
dijahronije, opozicije i korelacije. Osnovni odnosi u okviru druvene strukture su odnosi sinhronije jer
neposredno uslovljavaju poredak elemenata strukture97, dok dijahroni odnosi ukazuju na izvesne
nedovrenosti i nedostatke strukture kao simbolikog sistema, a sami su kao takvi sluajni.
Kontinuiranio progresivni razvoj simbolikog sistema doprinosi postupnom do konanog eliminisanja
svih nesavrenosti sistema inei ga upravo savrenom tvorevinom (dakle, promena unutar sistema ipak
postoje. Sistem kao jedinstvena celina se i otkriva kroz dijalektiki odnos opozicije i korelacije.
injenica da u socijalnoj strukturi vlada harmoninija iskljuuje istorijski kontinuum kao faktor
drutvenog razvoja njegove strukture. Stros istoriju shvata kao diskontinuitet celina odreenih
drutvenih oblasti.
93

an Pijae, Strukturalizam, Beograd, 1978.

Vidi: Z. Munii, Marksizam Luj Altisera, strukturalno-epistemoloka dijalektika, Beograd, 1976.
95
M. Pei istie da Altiser ovaj princip definie kao formu kompleksivne protivrenosti koja ima svojstva strukture sa
dominantnom, tj. kao uvek dati kompleks protivrenosti u kome nijedna, pa ni osnovna protivrenost, ne odreuje isto
jednostavno celokupni kompleks, nego je uvek nadreen sa instancom van svakidanjeg kruga protivrenosti (iz druge
scene shvaene psihoanalitiki), otuda i termin nadodreenosti., Socioloke teorije, str 102. To je razlog zato Altister
insistira na stavu da je Marksova drutvena teorija ekonomsku strukturu definisala kao deterministiku svim ostalim
drutvenim pojavama.
96
K. Levi-Stros, Divlja misao, Nolit, Beograd, 1966; str 23., predgovor R. Supeka.
97
Vidi: M. Pei, op. cit. del.
94

Miel Fuko u delima Rei i stvari i Oprotaj od Sartra razvija svoj strukturalistiki sistem
izrazito filozofski etabliran. Kraj jedne generacije koja se posveivala razmatranju ljudskog smisla,
sutine i svrhe ivota, pitanjima humanizma, jednakosti i slobode, oznaava i poetak nove generacije
koja se bavi sistemima, strukturama kao univerzalnim invarijantama ljudskog duha. Ova generacija
najveim delom nastupa sa Miel Fukoom. Osporavajui status subjekta (oveka) i znaaj istorije,
Fuko pronalazi zamenu subjektu i definie je u vidu tzv. epistema. Epistem je zapravo odrednica
koju koristi da bi njom oznaio nepromenljive strukture ljudskog duha. U analizi epistema Fuko
uvodi i kategoriju ideje, kao stoera objanjenja drutvene stvarnosti i oveka. Epistemi, kao i
jedinstvo i integralno znanje odreene epohe, kao drutvene, duhovne i istorijske celine,
konstituiu se oko ove centralne ideje 98. Diskontinuitet je osnovno svojstvo celokupnog kulturnog,
duhovnog i drutvenog ivota. Polazei od odnosa koji vladaju meu znakovima i stvarima, Fuko
formulie tri etape razvoja evropske misli. Prva etapa, u kojoj su znaci i stvari integrisani u
celinu i kod koje dominira magijska priroda znanja, traje do XVI veka. Kraj renesanse je mea
kojom otpoinje druga etapa razvoja evropske misli koja se karakterie razdvajanjem znakova
od stvari i ekspanzijom znanja o prirodi, materijalnom svetu i jeziku. Savremenica se odnosi na
treu etapu u kojoj se uobliavaju struktura znanja o delovima stvarnosti koji su na prvi pogled
skriveni. U prouavanju oveka dolazi do njegovog razlaganja na objektivne komponente, tako
da se subjektivno gubi u realnom. Nastupa smrt oveka kao subjekta, ime se filizofija i
drutvene nauke oslobaaju antropologizma i postiuu punu naunu zrelost 99, miljenja je Fuko.
Prouavanje drutvene strukture postavlja se kao osnovno polje sociolokih istraivanja.
Meutim, strukturalisti poput formalista koji su insistirali na sociolokom razmatranju oblika
drutvenosti, drutvenih odnosa i procesa, kao i zanemarivanje sadraja drutvenih pojava, potpuno
iskljuuju vrednost i znaaj drugih drutvenih iunilaca sem strukture. Isticanje univerzalnih,
invarijantnih struktura ljudskog duha kao podloge i determinanta drutvene stvarnosti, ipak
ostaje osporeno u savremenoj sociologiji. Sa druge strane, iskljuivanje oveka kao subjekta
drutvene istorije, neodriva je sa stanovita saznanja ne samo savremene sociologije nego i
ostalih drutvenih nauka.

98
99

Ibidem.
Ibidem, str. 100.

17.Fenomenoloka sociologija

Fenomenoloka sociologija nastaje na osnovama filozofske fenomenologije i Veberovog

sociolokog sistema. Fenomenoloka sociologija traga za znaenjem i smislom koji poedinac
pridaje druvenim pojavama. Pojave i ukupna drutvena stvarnost ne postoje objektivno ve
proizilaze iz unutranjeg iskustva i subjektivnog doivljaja individuuma. Percipirana pojava se
ne javlja kao prost, mehaniki odraz u doivljaju, nego se na temelju subjektivnog doivljaja
indukovanog unutranjim iskustvom i intencionalnom sveu, javlja kao predstava individuuma
o opaenom. Esencija pojavnog nije data neposredno nego indirektno, putem intencionalne
svesti. Intencionalna svest je ona svest koja je direktno, neposredno usmerena na predmet
spoznaje koga ovek , odjednom u celini i u potpunosti percipira i doivljava. Drutvena
stvarnost se tako javlja keao rezulanta internacionalne svesti, iskustva i doivljaja pojedinca,
tako da ova svest predstavlja jedinu realnost, jer stvarnost ne postoji odvojena i nezavisna od
svesti individuuma. Ponaanje pojedinaca je odreeno njegovim iskustvom i druvenim normama.
Znaenje ponaanja, koje pojedinac pridaje svom ili tuem injenju, je uslovljeno njegovim iskustvom,
subjektivnim doivljajem i intencionalnom sveu. Ova svest je delom indukovana i iniocima poput
subjektivnog doivljaja i iskustva pojedinaca.
Alfred ic pripada grupi najznaajnijih sociolokih fenomenologa. Socijalna stvarnost nije
neposredni predmet sociologije, smatra on, ve znaenja i smisao koje se konstituiu u pojedinanoj
svesti. ic je poznat i po svojoj tipifikaciji ponaanja kao svojevrsnim obrascima ponaanja pojedinaca
u datoj situaciji. Pored tipifikacija ponaanja ic razmatra i tzv. kontekste znaenja ponaanja. O emu
se radi? Tipifikacija ponaanja se odnosi na tipove moguih ponaanja u odreenoj socijalnoj situaciji a
koja su drutveno prihvatljiva, konvencionalna, standardizovana. Dakle, u razliitim socijalnim
situacijama pojedinac ima na izboru jedno ili nekoliko konvencionalnih ponaanja (ne iskljuivo jedno
kao standardizovano te se odluuje za jedno. U proceni sopstvenog i ponaanja drugih individuuma,
subjekt bira jedno od moguih znaenja ponaanja, ti je sutina konteksta (moguih) znaenja
ponaanja.
Ponaanje je druveno konotirano, to je rezultat druvenih normi poput obiajnih, moralnih,
pravnih, religijskih i sistema vrednosnih orijentacija. Svaki pojedinac subjektivno doivljava ova
pravila i rukovodi se njima, a prvobitno ih samostalno usvaja ili odbacuje.
Polazei od ovih icovih stavova moemo zakljuiti sledee: a) drutvena pravila skupa sa
unutranjim iskustvom pojedinca uslovljavaju njegovo ponaanje, b) unuranje iskustvno
pojedinca, njegov lini doivljaj i intencionalna svest, determiniu znaenja i smisao koje
pojedinac pridaje odreenom (uglavnom tuem, ali i svom) ponaanju, c) intencionalna svest
pojedinca uslovljena je njegovim unutranjim iskustvom i linim doivljajem drutvenog objekta
koji je predmet percepcije i procene.
ic je istakao i zahtev da se fenomenoloka sociologija bavi prouavanjem svakodnevnog ivota
ljudi kroz njihovo subjektivno racionalno razumevanje znaenja i smisla interpersonalnih
komunikabilnih interakcija.
Maks eler je jo jedan predavnik fenomenoloke sociologije koji u radovima Spisi o
sociologiji i pogledu na svet i Sutina i oblici simpatije eksplicira svoje stavove koji su tipini za
fenomenoloku sociologiju. I za njega je subjektivni doivljaj individuuma sutinski faktor drutvene
svarnosti. eler smatra da se svi oblici drutvenog udruivanja pojedinaca u razliite kolektivitete
temelje na simpatijama koje su integralni deo strukture svakog pojedinca.

Ove afektivne intuicije, odnosno, simpatije prouzrokuju tzv. njihovo unutranje psiholoko
optenje koje stvara razliite oblike drutvenog ivota 100. Afektivna infekcija, nastavlja on,
karakteristina je za povezivanje pojedinaca u gomili koja predstavlja osnovni oblik ljudskog
povezivanja na kakvom-takvom drutvenom planu. Afektivna infekcija znai podsvesno podraavanje
oseanja drugih ljudi sa kojima se pojedinac vie-manje intenzivno poistoveuje. Zatim dolaze
raznovrsne drutvene grupe koje poivaju na zajedniki doivljenom iskustvu. Pored takvog iskustva
dolazi do neposrednog razumevanja meu pojedincima iz ega nie jedinstvena psiholoka celina
koju eler naziva ivotnom zajednicom101. Porodica, rod, pleme, narod, politike partije,
profesionalne grupe, klase, eleru predstavljaju takve tipove zajednica. Vetake drutvene grupe
su drugi stupanj u svesnom, racionalnom udruivanju ljudi, a zavrni stupanj udruivanja individua
predstavljaju oni kolektiviteti kao specifine duhovne zajednice formirane i izrasle na oseanjima
ljubavi kao najsavrenijem izrazu afektivne simpatije102 koje oznaava autonomnim i kolektivnim
duhovnim osobama. Nacija i crkva su za njega takve vrste zajednica.
Francuski sociolog Moris Merlo Ponti u delima Fenomenologija opaanja i Struktura
ponaanja nastavlja fenomenoloku tradiciju. Traganje za znaenjem i smislom drutvenog ivota
pruie pravilne rezultate ukoliko se osloni na analogiju ili razlikovanje od strane samog pojedinca u
pogledu delanja i ponaanja koja vre i u kojima uestvuju. I sam sociolog se mora rukovoditi svojim
subjektivnom iskustvom na osnovu koga formira doivljaj odreene vrste socijalne situacije. On mora
naprosto ui, zakoraiti, boraviti u istraivakom fenomenu.
Fenomenoloka sociologija je predstavljena i u uenjima Alfreda Firkanta, Teodora Gajgera,
Teodora Lita, il Monera, Petera Bergera, Helmuta Kelnera i Tomasa Lukmana. Fenomenolozi su u
sociologiji pravilno uoili da je njen integralni deo znaenje i smisao koji pojedinci pridaju drutvenim
datostima. Traganje za unutranjim svojstvima drutvernih fenomena, jo je jedno pozitivno svojstvo
ovog pravca u sociologiji. Istraivanje socijalnih interakcija, ponaanja pojedinaca u svakodnevnom
ivotu, intersubjektivnost i psiholoka introspekcija, samo su neke od osobina fenomenoloke
sociologije. Meutim, ona je ipak ostala uskraena za celovitiji pristup u istraivanju drutvenih
fenomena.

100

Ibidem.
Ibidem, str. 96.
102
Ibidem, str. 97.
101

18.Marksistika sociologija

Ova sociologija se grana u dve velike metodoloke i epistemoloke skupine koje su jednim
delom i ideoloko-politiki konotirane. Radi se o krilu tzv. graanske marksistike sociologije, ili
zapadne i istone sociologije, u okviru kojih se mogu razluiti razliite orijentacije. Oigledan je
teorijski animozitet meu ova dva tabora koji datira jo iz doba nastanka sociologije i gotovo
istovremenog razvoja marksistike nauke. Klasici sociologije kao i klasici marksistikog uenja,
osporavali su jedni drugima znaaj i nauni karakter mnogobrojnih, a prvenstveno osnovnih
gledita. Sporenja oko primata u svetu drutvene naune misli nastavljena su i u dvadesetom
veku, ali ve prvih decvenija prolog veka uoava se njihovo jenjavanje. Razliitost teorijskih
stanovita i nisu toliko produkovala ovaj odnos. Pre se moe zakljuiti da je u njegovoj pozadini
bio dominantan ideoloko-politiki faktor, praktino dva globalna civilizacijska opredeljenja.
Meutim, dok se klasina graanska sociologija razvijala kao teorija reda i poredka,
marksistiko uenje je nastojalo da usanovi teorijske temelje radikalne izmene postojeih
druvenih odnosa, egzistirajui kao nauna teorija drutvene promene i svojevrsni projekat
socijalne revolucije.
Marksistika sociologija (istorijski materijalizam) je deo marksistike nauke koja pored
nje sadri jo filozofiju, antropologiju, ekonomsko uenje, politiku ekonomiju i politiku teoriju.
Jedan deo analitiara sociologije, K. Marksa promovie u stvarnog utemeljivaa ove nauke, a
drugi deo kao jednog od mislilaca koji su postavio njene temelje. Jedan od njih je i savremeni
politikolog i sociolog Moris Divere koji izmeu ostalog istie da marksistika nauka predstavlja
prvi i pravi celovit nauni sistem, pravu kosmogoniju. Pered njega, treba pomenuti i reprezente
socioloke nauke, razliitih teorijskih opredelenja, poput ora Gurvia, Rajmona Arona i
Armana Kivilijea, koji smatraju da su Marks, Kont i Sen-Simon pravi osnivai socioloke nauke.
R. Aron, mada istie da je antimarksista, tvrdi da je u uslovima savremenog drutva (druga
polovina XX veka) Marksova i uopte marksistika sociologija aktuelnija od bilo kog drugog
sociolokog sistema, kao to je Kontov npr., koji pripada prolosti. Poznato je da su i oni sociolozi
koji nisu pripadali marksistikoj sociologiji, isticali znaaj i zasluge K. Marksa u ustanovljenju
nove nauke o drutvu. Jedan od najveih sociologa i reprezent kritikog pravca u ovoj nauci,
Englez Tom Botomor, isticao je svoj kritiki stav prema graanskoj sociologiji,u engleskoj
posebno, koja je nastojala da ignoriui Marksa i marksistiku misao marginalizuje njegov
doprinos razvoju socioloke nauke.
Marksisika sociologija se dugo vremena oznaavala odrednicom istorijski materijalizam,
mada ni danas ovaj naziv nije u potpunosti izaao iz upotrebe. Materijalistiko shvatanje
drutveno-istorijskog razvoja i drutvene stvarnosti etablirano je dijalektikom metodom i
predstavlja okosnicu marksistike sociologije. Ona nastoji da svoja nauno-teorijska saznanja u
kontinuumu povezuje sa ovekovim praktinim drutvenim ivotom. Ovaj teorijski stav govori
da je marksistika sociologija uvek pretendovala da bude drutveno angaovana nauka
(uostalom kao i najvei deo graanske sociologije) sa jedne strane, a sa druge deskriptuje njenu
ivotnost i elju da se teorijsko saznanje neposredno penetrira u progresivno razvojne promene
drutva.
Karl Marks i Fridrih Engels, kao klasici marksistike nauke, postavljaju oveka u prvi
plan drutveno-istorijskih zbivanja. ovek je istinski subjekt istorije i drutva, ovekov svet kao i
ljudska predmetna delatnost, predstavlja osnovno podruje nauno-teorijskog saznanja. Mada
postoje miljenja da Marks doivljava nauni transformans u tzv. zrelom dobu koje nastupa
nakon 1845. godine, gde oveka vie ne posmatra kao fundamentalnog socijalnog aktera, ve se u
ovom zaokretu sve vie obraa konstantnim strukturama vitalnih sfera drutvene datosti, smatra
se da se ovo promiljenje moe samo uslovno i u odreenoj meri uzeti kao ispravno. Marks se

nikada nije odrekao oveka kao subjekta drutvenog ivota, ali se u svojim radovima okrenuo i
ostalim iniocima koji stvarnost ine takvom kakva jeste. Celokupan njegov i Engelsov nauni
opus bio je utemeljen na stvaranju teorijske osnove praktinog dokidanja svih oblika
nejednakosti, neslobode, otuenosti i eksploatacije od strane drugog oveka.
Sociloko uenje klasici marksizma izlau prvenstveno kroz sledee radove: Ekonomskofilozofski rukopisi, Prilog kritici Hegelove filozofije prava, Prilog jevrjskom pitanju,
Klasne borbe u Francuskoj, Osamnaesti primer Luja Bonaparte i Kapital K. Marksa.
Potom, Sveta porodica, Nemaka ideologija, kao zajednika dela Marksa i Engelsa, kao i
Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, Ludvig Fojerbah i kraj klasine nemake ideologije i
Poloaj radnike klase u Engleskoj, samostalna dela F. Engelsa. Ovom skupu treba pridodati i
Marksovu i Engelsovu prepisku kasnije naslovljenu kao Pisma o istorijskom materijalizmu,
kao to su pisma upuena Anenkovu, Vajdermajeru, Kugelmanu, mitu, Meringu, Blohu,
trankenburgu i deo njihove pismene korespodencije (misli se na Marksa i Engelsa).
Klasina marksistika sociologija kategoriju drutva analizira, tumai i objanjava kroz
kategoriju prakse103. Ljudsko drutvo je za Marksa proizvod ljudske meusobne delatnosti 104, a ovaj
njegov stav mogue je uoiti i u Ekonomsko-filozofskim rukopisima, Pismu Anenkovu kao i delu
napisanom u koauorstvu sa Engelsom Nemaka ideologija. Druvo proizvodi podrutvljenog oveka,
ali i ovek proizvodi drutvo. ovek se kao ljudsko bie ispoljava tek u drutvu. U njemu se osvaruje
ono istinsko, suinsko jedinstvo sa prirodom. Gde ovek svojim radom humanizuje prirodu
prilagoavajui je svojim potrebama, stav je Marksa iznet u Ekonomsko-filozofskim rukopisima.
Objanjenje drutva bilo bi nemogue ukoliko se ne polazi od ekonomskih uzronika drutvene
stvarnosti. Proizvodnja i sadrina relacije proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, reflektuju u osnovi
esenciju drutvenih odnosa. Roba sadri, smatra Marks, odreenu sopstvenu, unutranju sutinu koja
determinie drutvenu datost. Svi materijalni inioci koji egzistiraju u drutvenim procesima
uslovljavaju kvalitativnu sadrinu socijalne stvarnosti i njenih fundamentalnih odnosa.
ovek je bie prakse, njegova generika, rodna sutina je radna, proizvodna delatnost.
Rad je osnov koji proizvodi ivot105. ovekova priroda je mnogostrana i sloena, a koren oveka
je on sam. ovek je prirodno i stvarno, predmetno bie, bie koje misli i osea. On je rezultat
evolucije u kojoj postaje drutvenim biem. ovekov odnos prema prirodi je dinamian. On je
prilagoava svojim potrebama prenosei na nju osnovna svojstva svoje drutvene prirode, ime
se potvruje kao radno i stvaralako, kreativno bie. ovek je bie prakse. Ova drutvena radna,
delatna komponenta ovekovog bia predsavlja njegovu primarnu prirodu, a drutvena istorija
nije nita drugo do proizvodnja oveka pomou ovekovog rada, stav je Marksa. ovekova radna
komponenta nije izraz njegovih nagona. On dela i proizvodi osloboen od nude nagona. Njegova
delatnost je uslovljena svesnom svrsishodnom, misleom i stvaralakom potencijom. Rad nema
samo funkciju stvaranja materijalnih dobara nego se odnosi i na specifian proces samostvaranja
i samoostvarenja oveka kao drutvenog bia. Nastanak oveka koincidira sa njegovom radnom
delatnou. Kroz nju se ovek manifestuje kao stvaralako bie, bie koje stvara svoju istoriju,
drutvo i sebe. Ukoliko je drutvo izraz meusobne povezanosti ljudi, onda je ta povezanost
utemeljena na ovekovom radu.
U specifinim uslovima eksploatatorske proizvodnje, karakteristine za period u kome je
iveo Marks, kao i sveg dotadanjeg klasnog drutva ija istorija nije nita drugo nego istorija
klasnih borbi, dolazi do totalnog otuenja oveka. ovek je totalno bie, i njegovo otuenje je
103

R. Ratkovi i V. etkovi u svojoj Sociologiji tim povodom navode: Prevazilaenje jednostranosti i slabosti, kako
idealistiko-psihologistikog tako i prirodno-materijalistikog pogleda na drutvo, bilo je mogue primenom kategorije
prakse, objanjenjem sutine drutva ljudskom delatnou - delovanjem na prirodu i na stvaranje mree meusobnih odnosa,
str. 44.
104
U Pismu Anenkovu Marks konstatuje: ta je drutvo, ma kakav oblik ono imalo? Proizvod uzajamne delatnosti
ljudi., Izabrana dela II, Kultura, Beograd, 1964., str 432.
105
Vidi: K. Marks, F. Engels, Rani radovi, Zagreb, 1961.

totalno, i kao takvo se prenosi na sve sfere u drutvu. Alijenacija (otuenost) je istorijski
uslovljen proces jer celokupna dosadanja istorija klasnih antagonistikih suprotnosti rezultira
razliitim oblicima klasnih sukoba. Samo klasnom borbom ponienih i ugnjetenih, dokinue se
ovo stanje. ovek je otuen u procesu rada, a otueni rad ima snagu samostalne druvene sile
koja upravlja ovekom i njegovim druvom. Ovo otuenje uslovljava i druge oblike alienacije
oveka kao to su otuenje od procesa proizvodnje, od proizvoda rada, od drugih ljudi i od
samog sebe.
Klasna podela je osnova svih podela u razliitim istorijskih tipovima drutava jer je
utemeljena na eksploatatorskom nainu drutvene proizvodnje. O svom uenju koje se odnosi na
klasne nejednakosti i teoriju druvenog raslojavanja, Marks u pismu Vajdermajeru (5. mart
1852. god.) kae: Ono novo to sam ja dao sastoji se u tome to sam dokazao:
1. da je postojanje klasa povezano samo s odreenim istoriskim fazama razvitka proizvodnje,
2. da klasna borba neminovno vodi diktaturi proletarijata i
3. da ta dikatura ini samo prelaz ka ukidanju svih klasa i ka bezklasnom druvu 106.
Osim perioda prvobitne ljudske zajednice, svaki budui istorijski tip drutva predstavlja
klasno druvo. Od kuda podela drutva na klase? U Poreklu porodice, privatne svojine i drave
Engels navodi da se robna proizvodnja javlja na Istoku, na srednjem stupnju varvarstva, sa
prvom velikom drutvenom podelom rada i izdvajanjem pastirskih plemena iz mase varvara.
Zato su podela rada i proizvodnja bitni za nastanak klasa? Nastanak podele drutvenog rada
dovodi do raslojavanja ljudi jer se sa njom javlja i privatna svojina. Podela rada doprinosi
uspenijoj organizaciji i takve primitivne proizvodnje to indukuje javljanje vika proizvoda koji
se vremenom iznosi na trite. Rezultanta svega ovog jeste bogaenje jednih koji su se uspenije
uspeli prilagoditi novinama u socijalnoj i ekonomskoj organizaciji zajednice, zahvaljujui nizu
razliitih okolnosti. Na taj nain nastaje proces socijalno-klasne diferencijacije, odnosno,
drutvenog raslojavanja. V. I. Lenjin definie klase, a ovaj defidens uglavnom prihvata savremena
sociologija: Klasama se nazivaju velike grupe ljudi koje se razlikuju po svom mestu u istorijski
odreenom sistemu drutvene proizvodnje, po svom odnosu (veinom utvrenom i izraenom u
zakonima) prema sredstvima za proizvodnju, po svojoj ulozi u drutvenoj organizaciji rada i
prema tome po nainu dobijanja i veliini onog dela drutvenog bogatstva kojim raspolau 107.
Klasina marksistika sociologija strukturu globalnog drutva shvata ka integrisanu
celinu, kao totalitet sloenih drutvenih odnosa. U Prilogu kritici politike ekonomije Marks
istie da ljudi u drutvenoj proizvodnji svog ivota stupaju u odreene odnose koji imaju nuni
karakter i koji se odvijaju mimo njihove volje. To su proizvodni odnosi koji su rezultat odreenog
stupnja razvoja proizvodnih snaga. Jedinstvo proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje ini tzv.
nain proizvodnje kao ekonomsku osnovu (bazu) opte strukture drutva (marksistiki termin za
strukturu globalnog drutva. Na ekonomskoj bazi poiva celokupna pravna i politika
nadgradnja i odgovarajui oblici drutvene svesti. Pored opte strukture globalnog drutva,
marksisti uoavaju postojanje i struktura osalih oblika drutvenog ivota kao to je struktura
drutvenih grupa, organizacija, zajednica, institucija. Ove strukture su oznaene kao posebne
drutvene strukture za razliku od opte strukture drutva tj. strukture globalnog drutva.
Temelj globalnog drutva predstavlja ekonomska osnova (baza) koja je izraz konkretnog
naina proizvodnje. Nain proizvodnje je rezulat dijalektikog jedinstva proizvodnih snaga i
odnosa proizvodnje. Na njenim osnovama se uzdie drutvena nadgradnja koja se sastoji od dva
integralna dela: pravno-politike i idejne nadgradnje (drutvena svest). Pravno-politikom
nadgradnjom, u kojoj su skoncentrisane upravno-regulativne funkcije, vri se upravljanje
drutvenim ivotom kroz pravne i politike institucije i organizacije kao elemente pravnog i
106
107

K. Marks, F. Engels, Izabrana dela II, Kultura, Beograd, 1950., str 442-443.
V. I. Lenjin, O sindikatima, Kultura, Beograd, 1949., str 217.

politikom institucionalnog poretka. Idejnu nadgradnju ine sve, najkrae najoptije reeno,
duhovne manifestacije drutvenog ivota 108. Iako se odnos baze i nadgradnje ne kree
jednosmernom putanjom od ekonomske osnove prema drutvenoj nadgradnji, ipak se mora
konstatovati da u poslednjoj instanci ovaj uticaj ekonomske baze na pravno-politiku nadgradnju
i drutvenu svest biva dominantan.
Marksistika sociologija nije pravac, kola, odnosno teorija u okviru sociologije, ve
jedna od dve grane jedinstvene socioloke nauke (u prevazienoj podeli na graansku i
marksistiku sociologiju, u svojoj nauno-teorijskoj strukturi sadri sve elemente saznanja o
drutvu. U ovom delu navedeni su (po izboru autora) samo segmenti razmatranih drutvenih
realiteta sa stanovita marksistike sociologije. Pored njih, marksistika sociologija se bavi i
ostalim datostima poput teorijsko-metodolokog pristupa sociolokih istraivanja, predmetnih
podrujem, saznajnim ciljevima, pojmom drutva, odnosom na relaciji priroda-ovek-drutvo,
meuzavisnim odnosima drutva, zajednica i pojedinaca, strukturom drutva, drutvenim
kretanjem i drutvenim promenama. Marksistika sociologija punu panju posveuje
prouavanju drutveno-ekonomskih formacija (istorijskih tipova drutva), pokretakih snaga
drutveno-istorijskog razvoja, drutvenih revolucija, drutvenih grupa, zajednica, organizacija i
ustanova. Drutveno raslojavanje (socijalna stratifikacija), moe se rei, predstavlja esencijalno
podruje istraivanja ove socioloke grane. Prouavanje braka i porodice, nacije i problematike
nacionalnog pitanja, institucionalnih poredaka, razliitih oblika drutvene svesti, tehnolokog
drutva i nauno-tehnike revolucije, osobenosti i problema savremenog drutva, takoe su oblast
angamana marksistike sociologije.
Marksistika sociologija ne iscrpljuje samo teorijskim radom Marksa, Engelsa i Lenjina,
nego se na delo ovih klasika razliitim orijentacijama (poput stanja u graanskoj sociologiji)
nadovezuje itava plejada sociologa i socijalnih mislilaca od Plehonova, Buharina, Kauckog,
Adlera, Bauera, Kunova, Labriole, Gramija, Lukaa, Godelijea, Altisera, Pulancasa, Guldnera,
Kuzmina, Anafasijeva i dr. U naoj sociologiji velika grupa sociologa poev od R. Lukia, R.
Ratkovia, M. Popovia, P. Radenovia, P. Kozia itd., se razvija pod okriljem ove sociologije.
Oigledan je uticaj marksistike nauke, a ne samo sociologije, i na nastanak i razvoj kritike
teorije drutva M. Horkhajmera, T. Adorna, E. Froma, H. Markuzea, a posebno kritike
sociologije S. R. Milsa i T. Botomora, premda se Botomorova sociologija od strane mnogih
sociologa definie kao marksistika uzimajui u obzir celokupan njegov socioloki rad, a naroito
delo koje je italaka publika upoznala 1975. god. pod nazivom Marksistika sociologija.
Plehanovljevo socioloko interesovanje ticalo se njegovih opservacija iz oblasti ideologije
i ideoloke svesti, dok se za N. Buharina moe rei da je razvio gotovo celovit socioloki sistem sa
ekonomistikim i mehanicistikim premisama. A. Labriola se rukovodio istorijskomaterijalistikim pristupom u tumaenju drutvenih fenomena, a A. Grami posebnu panju
poklanja analiziranju kulturnih datosti i kulturno-duhovnog hegemonizma u uslovima raslojenog
i diferenciranog, neegalitaristikog drutva. Bez spoznaje konkretnog drutveno-istorijskog
totaliteta uz upotrebu dijalektike metode nemogue je pravilno objasniti bilo koju drutvenu
pojavu, stav je . Lukaa. Nauno objanjenje osnovnih karakteristika razliitih oblika arhajske
kulture, proistekao je iz pera M. Godelijea, savremenog marksistikog sociologa, a marksistiki
strukturalizam kako ga prilian broj analitiara socioloke nauke oznaava, delo je L. Altisera i
N. Pulancasa. Problemi povezivanja drutvene stvarnosti i individualne svesti razmatrani su sa
stanovita mnogih teorijskih pravaca u sociologiji, a izvesno povezivanje fenomenologije sa
marksistikom sociologijom proizvod je teorijskog nastojanja A. Guldnera. A. Kuzmin analizira
drutvo kao specifian sistem sa svojom osnovicom koja raspolae nizom najrazliitijih osobina, a
svaka struktura drutva, opta i posebna, ne predstavljaju apsolutno trajne i stabilne kategorije.
Ovaj sociolog istie i da su osnovni zakoni u druvu zakoni akumulacije i ekspanzije koji
uslovljavaju drutveni razvoj kao i osobine tog razvoja.
108

R. Ratkovi, Osnovi marksistike teorije drutva, IPS , Beograd, 1979., str. 54.

Ovo saeto izlaganje trebalo bi da bar delimino omogui skidanje, sluajne ili
nametnute, mogue koprene sa oiju italaca u pogledu performansi marksistike sociologije. Pre
svega, njena ideoloka konotiranost, tetna za svaki oblik naunog saznanja koje se stoga
retrogradno pretvara u svoju suprotnost, uinila je tabuom bilo kakvu priu o njoj. I to je vrlo
indikativno, ba u tzv. zemljama u tranziciji u kojoj je do juemarksistika misao bila postavljena
na pijedestal vrhunske drutvene mudrosti. Odricanje preko noi od realnih vitalnih vrednosti ovog
uenja moe biti isto tako tetno, kao i bezuslovno prihvatanje svakog njenog stava. Nauka ne trpi
takve odnose i odnoenje prema saznanju. Ideoloko-politika infekcija zahvatila je graansku
sociologiju ili, bolje reeno, nikada je naalost nije u potpunosti naputala. Meutim, to ne znai
da kao takva nema epistemoloku vrednost. Naprotiv. Takav je sluaj i sa marksistikom
sociologijom. Jednostavno, radi se o sudbini svakog oblika naunog saznanja. Otuda su se mnoga
pera istroila eksplicirajui temu statusa i moi intelektualaca u drutvu. Potrebno je umeti, ali i
hteti napraviti distinkciju naunog od nenaunog, kao i univerzalnog naunog saznanja od onog
koje nije izdralo probu vremena. Socioloka nauka, nezavisno na granu ili paradigmu, je
objektivno klasian primer jednog i drugog.

19. Kritika teorija drutva

Kritika teorija drutva nastaje tridesetih godina dvadesetog veka u Nemakoj. 1931. Godine
Maks Horkhajmer dolazi na elo Instituta za socijalna istraivanja, a naredne godine sa grupom
saradnika pokree asopis za socijalna istraivanja. Kritika teorija drutva ili frankfurtska kola,
odnosno frankfurtski krug, predstavljala je u XX veku, a i danas, inspiraciju mnogim teorijskim
nastojanjima i to ne samo u vrhu socioloke nauke. Neosporna je injenica da je ovaj pravac
proistekao iz marksistike naune misli, ali pretenciozni su stavovi da kritika teorija drutva
predstavlja kompleks naunih saznanja i naroito teorijsko-metodoloko stanovite marksizma.
Tim pre to se u radovima nekih mislilaca ove kole u kasnijim periodima rada uoava
transformacija shvatanja, koja u veoj ili manjoj meri odsupaju od klasinih stavova
marksistike sociologije i ostalih oblika marksistikog saznanja.
Rad Instituta pored Horkhajmera okupio je vei broj teoretiara poput F. Poloka, H.
Markuzea, V. Benjamina, T. Adorna, E. Froma, L. Leventala, F. Nojmana, O. Kirkhamera, H.
Grosmana, K. Vitfogela, G. Majera. Pod naletom faizma Institut je prestao da radi 1934. godine.
Do 1939. asopis izlazi na nemakom jeziku, a od te godine pa sve do 1941. njegova izdanja pisana
su na engleskom jeziku109. 1950. Godine Horkhajmer, Adorno, Polok i Benjamini Markuze se
vraaju iz SAD u Evropu, tanije Francusku, i nastavljaju sa radom Instituta, a sredinom
pedesetih godina stasava druga generacija ove kole na elu sa J. Habermasom i A. mitom. U
vreme kada nastaje, kritika teorija drutva je bila interdisciplinarno orijentisana i marksistiki
utemeljena, a kao takva je pokuala da prui odgovore koji su se ticali celokupne drutvene
stvarnosti i svetskih zbivanja sa posebnim akcentovanjem na razmatranju ekonomskih odnosa. U
periodu nakon II svetskog rata dolazi do izvesnih teorijskih zaokreta u njihovom uenju. Ovo
novo teorijsko uenje se moe okarakterisati kao kritika socijalna filozofija savremene epohe,
usmerena prvenstveno na kritiku prosvetiteljskog instrumentalnog uma i kontinuiranog
istorijskog konflikta oveka i prirode, drutva i prirode kao i drutva i individuuma 110.
Totalitaristiki socio-politiki reimi nali su se ponajvie na udaru pera mislilaca kritike teorije
drutva.
M. Horkhajmer predstavlja jednog iz uskog kruga teoretiara XX veka koji su sa velikim
uspehom kritiki analizirali savremenu datost, kao i tadanju zapadnoevropsku misao. U njegovom radu
zapaaju se dva previranja. Jedno, u kome nastoji da kritikim odnosom prema prosvetiteljskoj teorijsko
batini doprinese njenoj progresivnoj transformaciji, inei je ne samo teorijski nego i drutveno
delotvornijom i sposobnijom da pravilno formulie odnose oveka i drutva 111. Razmatranje sudbine
zapadnog sveta i njegovih anominih tendiranja, kao i analiza velikih koncepcija koje su predstavljale
njegovu svojevrsnu osnovu, bila je teorijska preokupacija Horkhajmera u delu Pomraenje uma.
Nauka se nalazi u krizi jer se i drutvo koje poiiva na njoj nalazi u involutivnom (sloenosti) stanju.
Ovo drutvo je nauku inkorporiralo u svoje tkivo i pretvorilo u sopstvenu slukinju. Materijalistika
nauna teorija jeste elementarna pretpostavka izgradnje i zdrave teorije i isto takvog druva.
Horkhajmer smatra da kao filozofska osnova jedne kritike teorije drutva moe da poslui samo
revolucionarni materijalizam koji je izgraen u Marksovom kritikom razraunavanju sa nemakom
idealistikom filozofijom, a posebno sa Hegelovom apsolutnom filozofijom 112. Ovaj materijalizam nije
identian sa tzv. starim prorodno-naunim materijalizmom. Marksov kritiki istorijski materijalizam
koji sutinu drutva vidi u materijalnim proizvodnim snagama113 na ijim osnovama se uzdie celokupna
pravno-politika i idejna nadgradnja, zapravo predstavlja taj novi materijalistiki pogled na svet.
Razvoj drutva i miljenja, polazei od njihove unutranje dijalektike, osnovni je zadatak analize
kritike teorije drutva. Ukoliko se polazi od injenice da su materijalni inioci odluujui
celokupnom drutveno-istorijskom razvoju, tada je neophodno posebnu panju posvatiti idejnim
109

Vidi: M. Rankovi, Kritika teorija drutva, u: Socioloki leksikon.

Ibidem.
111
Vidi: M. Horkhajmer, Tradicionalna i kritika teorija, BIGZ, 1970.
112
M. Horkhajner, Pomraenje uma, Sarajevo, 196., str. 176., pogovor, M. Filipovi.
113
Ibidem.
110

oblicima druva poto se u njima javljaju i deluju materijalni faktori. Ovi materijalni inioci
bivaju preraeni u glavi oveka i na taj nain postaju sastavnim delovima njegove moi,
funkcioniui kao generatori ukupnog drutvenog i istorijskog razvoja. Dijalektinost drutvenog
razvoja ogleda se u kompleksnom odnosu materijalnih i duhovnih fenomena drutvenog ivota 114.
Vera u mo ljudskog uma koji je u stanju da oveka uzdigne iznad sveg ivog sveta na
zemlji, ugraena je u temelje zapadnoevropske civilizacije. Njegova sposobnost da racionalno
konstituie poredak svih stvari u drutvu, shvatanje je koje je utkano u svekolike napore i nade
oveka ove civilizacije. Umna superiornost oveka kao i superisnost uma, obezbedie oveku
poredak jednakosti i slobode, nadanje je isog oveka, navodi Horkhajmer. Dekartov filozofski
sistem, ija je paradigma izraena u gnomi cogito ergo sum, predtavlja primerni izraz ovih
shvatanja. Ova ovekova snaga pokretala ga je na najrazliitija injenja, a ne samo na ona koja
imaju racionalni i humano-progresivni karakter. Odakle onda toliki ratovi, rtve, razaranja,
patnje i nevolje oveka? Nada u um traje, zakljuuje Horkhajmer, ali je ba u njemu sadrana
razarajua, destruktivna mo koja unitava racionalno u oveku. I na drutvenom planu deava se
isto. Primer je upravo zapadna civilizacija.
Filozofsko miljenje gubi na snazi i znaaju, ali drutvo nee time nita biti uskraeno. Mesto
filozofije zaposee nauka, istie Horkhajmer. Mnoge vrednosti buroaskog drutva Horkhajmer je
izloio kritici. Jedna od njih je ideja tolerancije kojoj konstatuje ambivalentnost dvostranost. Sa jedne
strane ona znai oslobaanje od vladavina dogmatizma i autoriteta zasnovanog na njemu. Sa druge
strane, ona podupire stav neutralnosti prema svom duhovnom sadraju koji se tako preputa
relativizmu115.
Dekadentnost graanskog drutva temelji se na privatnoj svojini. Ona je nukleus
kapitalistikog poretka. Autoritarnost je osnovni odnos privatne svojine, to se reflektuje na
celokupan drutveni poredak iji dominantni odnosi dobijaju ista obeleja. Svaki totalitarni
sistem razvija dekadentne i destruktivne osobine, kako socijalnog sistema, tako i pojedinca u
njemu. Na meti Horkhajmerove kritike naao se faizam, ali i dravni socijalizam ili integralni
etatizam, kako ga naziva. Stroga regulacija i kontrola drutva i ovekovog ivota, postaju
nezaobilazna svojstva ovog reima. Politike organizacije mladih, jedinstvene, integrisane i homogene
u organizovanosti i delanju, predsavljaju za njega novu objektivnu snagu drutvenog preobraaja jer se
heterogenost i atomiziranost radnike klase, kao posledica takvog naina proizvodnje i razdruujuih
odnosa u drutvu, manifestovala i kroz objektivno slabljenje njene moi.
Zajedno sa T. Adornom, Horkhajmer pie poznatu Dialektiku prosvetiteljstva i dalje
se kritiki odnosei prema zapadnoj civilizaciji i svim njenim postulatima. Pojedinac kao
specifini samosvesni, stvaralaki i samostvaralaki individuum, nestaje u njenoj atmosferi.
Herbert Markuze, sociolog i filozof izbegao u SAD iz Nemake za vreme faistikog
pogroma, nastoji da kritikom analizom tadanjeg drutva pronae mesto za oveka-individuuma koji je
tom covilizacijom degradiran i sveden na poslunog recepijenta. Njegov teorijski angaman, utemeljen
ovom idejom, prikazan je sledeim radovima: Novi izvori za zasnivanje istorijskog materijalizma,
Um i revolucija, Eros i civilizacija, ovek jedne dimenzije i Kraj utopije. Tehnoloko drutvo,
koje manifestuje superiornost oveka nad prirodom, tehnikim pronalascima temelji i snai ovu
dominantnost, ali istovremenmo unuar njega se odvija i proces porobljavanja oveka.
Manipulacija ljudima postaje osnovno svojstvo industrijske civilizacije. Tragedija oveka je
utoliko vea jer je nije svestan. On ne shvata da sauestvuje u gradnji sopstvene sputanosti i
neslobode. U iluzionistiki obojenom svetu sopstvene uobrazilje u sretan i udoban ivot, ne
dokuuje utopizam svojih nadanja i miljenja. Okovana svest stvara koprenu u njegovoj
percepciji, a manipulacijom uoblieno zadovoljstvo doprinosi daljem dobrovoljnom prihvatanju
svih dekadentnih i represivnih okova neslobode i osujeenosti.
114
115

Ibidem.
Ibidem, str. 23.

Jednakost je ideal kojem ovek odvajkada tei. Egalitarizam koji je dostigao u ovoj
destruktivnoj civilizaciji visok nivo je zapravo jednakost u neslobodi veine zarad slobode
manjine, neobuzdane u svojoj moi. Na tim osnovama izrasta i ovaj manipulativni i opskurni
poredak. Um obinog oveka gubi mo rasuivanja, njegovo poimanje je u sutini prihvatanje
obrazaca istine koji me se zapovedno nude. Kritinost razmiljanja ustupa mesto poslunosti. To
je neumitna cena opstanka savremenog obinog oveka. Totalitaristiki sistem degradirao je
oveka kao svesno i mislee bie. Ova totalitarnost je unitila totalitet oveka kao prirodnog i
drutvenog bia. Kvalitativni skok kao diskontinuitet drutvenog razvoja treba da omogui realno
dokidanje ovog stanja. Namesto lanih ovek bi svorio sebi istinske potrebe kao to su elja za
slobodom, solidarnou, ivotom u miru, estetskim vrednostima, odsustvom tenzije i sl. Nosioci
ove revolucije nisu uvek isti u Markuzeovim promiljanjima. U prvom periodu njegovog rada to
bi bila radnika klasa116, a kasnije, odriui se revolucije zbog kolosalne represivne snage
objektivno monih i svog miljenja da se u tom periodu (ezdesete godine XX veka,radnika klasa
penetrirala u kapitalistiki poredak, te ne moe biti predvodnik radikalnih drutvenih izmena. U
Treem svetu koga ine svi ponieni, siromani i nezadovoljni, skoncentrisana je mo izmene ovog
stanja. Nakon ovih razmiljanja u periodu posle studenskih nemira i pokreta mladih u svetu,
Markuze ponovo istie stav da bi radnika klasa, sada uz pomo ineligencije, mogla ostvariti ovaj
revolucionarni preobraaj.
Erih From, nemaki sociolog, psiholog i filozof, smatra da se ljudska vrsta javlja onog
trenuka kada se ukinuo mehanizam ovekovog instikivnog prilagoavanja prirodi. Ova ovekova
bespomonost uslovila je razvoj njegovih drutvenih osobina. Uporedo sa tim javljaju se i nove
ovekove potrebe koje se mogu kategorisati u pet grupa: potrebe za udruivanjem sa drugim
ljudima, potrebe za stvaralavom i kreativnou, potrebe za sticanjem odreenog drutvenog
statusa, potrebe za formiranjem i oseanjem identiteta i potrebe za oblikovanjem idejne
orijentacije. Ovi inioci pokreu i motiviu celokupnu ovekovu individualnu i druvenu
aktivnost. To uzrokuje i neophodnost razliitih izuavanja oveka. Socijalne interakcije i odnosi koji se
formiraju kroz njih, neposredno oblikuju linost, ali ljudski specifikum raspolae snagom
nadrastanja osobenosti bilo kog drutva. Linost moe, miljenja je From, da sama bude
inicijator mnogih novina u drutvu, a time i novih, dominantnih socijalnih odnosa.
Individuum osloboen instiktivne reakcije i stereotipnog naina drutvenog ivot
omoguava razvoj stvaralakih potreba. Mentalno zdravlje oveka zavisi od svojevrsne
adaptiranosti drutva oveku i njegovim potrebama, a ne obratno. Zdravo drutvo i zdrava
struktura uslovljavaju i mentalno zdravlje pojedinca. Zdravi odnosi meu pojedincima, razvoj
stvaralakih potencija oveka i svih njegovih sposobnosti znak je zdravog drutvenog poretka.
Ukoliko drutvo ne obezbedi sve uslove neophodne ovim potrebama doi e do mentalnih
poremeaja pojedinaca kao izraza drutveno struktuiranih defekata117.
Kako se primeuje From u centar svojih istraivanja postavlja drutvo, a ne pojedinca,
jer je miljenja da svojstva meuljudskih odnosa formiraju individuuma kao njgovo mentalno
zdravlje ili devijantnost. Uobliavanje tipiziranog drutvenog karaktera, zajedniko lanovima
jedne drutvene zajednice i razliitog od drutva do drutva, jo je jedan momenat na koji
upozorava From. Pojedinac moe imati identian ili osoben, subjektivan karakter u odnosu na
drutveni, ali ga u svakom sluaju mora kao takvog prihvatiti. Drutveni karakter nije zbir ili
prosek pojedionanih karaktera, nego proizilazi iz potreba funkcionisanja drutvenog poretka.
Na taj nain drutveni karakter doprinosi veem stepenu integrisanosti drutvene zajednice
utiui istovremeno i na formiranje individualnog karaktera, mada je on u poslednjoj instanci
subjektivni produkt. Ali, sistem funkcionie po drutvenim, a ne pod individualnim pravilima,
tako da pojedinci moraju usvojiti vrednosti, norme i ciljeve datog drutva.
116
117

Vidi: Herbert Markuze, Kraj utopije, Stvarnost, Zagreb, 1969.

Vidi: Erih From, Zdravo drutvo, Rad, Beograd, 1963.

Industrijsko drutvo u popunosti crpi energiju pojedinaca i iskoriava je u svrsi

njegovog optimalnog funkcionisanja. Praktino, na sceni je proces formiranja novih instikata
pojedinaca koji po automatizmu reaguju na drutveno edukovane i uobliene instikte koji, stoga, nisu
njihovi, ali se pojedinci rukovode njima. Stepen znaaja drutvene uloge za drutveni sistem u celini
neposredno utie na formiranje karaktera pojedinaca koji obavljaju razliite uloge. Dakle, radi se o
uobliavanju karaktera uloga koje obavljaju pojedinci, ve prema njihovom znaaju za socijalni
poredak.
E. From nastoji da razvije teoriju o linosti kao dinaminoj kategoriji jer je i samo
drutvo dinamina kategorija. Psihike osobine pojedinaca utiu na uobliavanje razliitih
drutvenih procesa. Dinaminost pojedinaca From definie kao mehaniki odraz drutvene
dinaminosti. Razliita drutva neguju razliite oblike drutvenosti. Nain ivota svakog drutva
je u osnovi odreen njegovom ekonomskom strukturom.
Tragajui za zajednikim osobinama drutava savremene epohe, From dolazi do
Marksove teorije otuenja, smatrajui da je upravo alijenacija ta zajednika osobina modernog
drutva. Otuenje nije pojava karakteristina iskljuivo modernom drutvu, ali u njemu
zahvaljujui promenama u tehniko-tehnolokoj osnovici, postaje izraenije i dominantnije nego
to je to sluaj u predhodnim periodima. Razvojne promene drutva pokazuju tendenciju
produbljivanja postojeeg i stvaranja novih oblika otuenja oveka. Do ovog zakljuka From
dolazi kreui se Marksovim analitikim putanjama, gde u podeli drutvenog rada i njenim
novim svojstvima zapaa ne samo tehniku nego i drutvenu dimenziju ovih promena koje se
odraavaju i na oveka i njegov drutveni ivot.
U modernom drutvu pojedinac se u sve veoj meri sve vie identifikuje sa svojom
profesionalnom ulogom. Konformizam u ovim uslovima lagano smenjuje potrebu za
kreativnou. Pojedinac u industrijskom drutvu postaje sve bogatiji za razliku od Marksove
procene da e se razvojem kapitalizma odvijati proces sve intenzivnijeg siromaenja radnike
klase. Meutim, Marks je i ovde ipak u neemu bio u pravu. Posmatrajui lini i drutveni ivot
savremenog oveka, bez obzira na solidan standard, uoava se sve vee njegovo duhovno
siromaenje. ovekov ukupan ivot postaje sve besmisleniji, zakljuuje From.
Jednakost je sve jasnije i znaajnije obeleje savremenog drutva, ali pored pozitivne
Erih From uvia i negativnu dimenziju moderne jednakosti. Ona se manifestuje uniformnou
potreba, elja, interesa, sklonosti, navika. Osobine automatizovane, ematizovane i serijske
proizvodnje utiu na ovekov svakodnevni ivot i rad. Ovo je jedan od najizraenijih vidova
moderne otuenosti oveka, miljenja je From.
Stanje u kome se trenutno nalazi ovek, pisao je on, moe se korenito prevladati
uspostavljanjem tzv. humanog socijalizma, izraasvajui antipodni stav ne samo prema
kapitalizmu nego i prema dravnom socijalizmu. U ovim domenima treba traiti i razloge kritike
tadanjih socijalistikih pokreta, koji su orijentisani prema ekonomskoj dimenziji zanemarujui
humanistiki aspekt sistema i ideje socijalizma. Da bi socijalizam obezbedio uslove razotuenja
linosti mora stvoriti pretpostavke dezalijenacije rada, a to bi se moglo postii aktiviranjem
radnika u procesu odluivanja na svih nivoima118. Sam radni proces mora biti oplemenjen novom
drutveno-proizvodnom atmosferom, namesto monotonog i amorfnog ambijenta u kome se sada radno
egzistira.

118

E. From u delu Zdravo drutvo na stranicama koje posveuje poglavlju sa temom Putevi ka zdravlju, konstatuje:
ovek je svuda bio u lancima, i njegovi lanci nee biti slomljeni dok on ne bude oseao da je poniavajue biti rob, bilo
pojedincu ili dravi. Bolest civilizacije nije toliko materijalno siromatvo mnogih, koliko nestajanje duha slobode i
samopouzdanja. Revolt koji e promeniti svet podii e se, ne iz dobroinstva koje raa reformu, ve iz elje za slobodom.
Ljudi e delati zajedno, potpuno svesni svoje uzajamne zavisnosti; ali e raditi za sebe. Sloboda im se nee dati odozgo; oni
e je uzeti u svoje sopstveno ime, str.271.

ovekova priroda je istorijska kategorija. Ona se kroz drutveni razvoj modifikovala prelazei
put od nagonskog ka drutvenom, prvenstveno pod uticajem ekonomskih inilaca119. ovek je prirodno i
drutveno bie i ove njegove osobine kao racionalnog i stvaralakog bia preteu nad njegovim
telesnim sposobnostima. Svestan svoje konanosti ovek pokuava humanizovati okruenje u kome
ivi, uobliavajui i nadograujui istovremeno svoju ljudsku prirodu. Savremeno otueno
drutvo nagoni oveka da se otui od svojih istorijskih formiranih osobina. Bekstvo od slobode je
primer takvog stanja koga je mogue prevladati na nain koji predlae From.
Jirgen Habermas, savremeni nemaki teoretiar, pripada,najnovijoj generaciji kritike teorije
drutva. Habermas gaji veliko poverenje i nadu u snagu i mo umnih sposobnosti oveka, koje mogu
doprineti da se svet konano preuredi na istinski racionalnim osnovama. Saznanje i interes mogu
postati integralni drutveni inioci ukoliko su integrisani sa podrujem ovekovog rada i stvaralatva, i
ukoliko saznanje nae put neposrednog povezivanja sa praktinim ivotom120. Znanje je istinska
drutvena mo, to naroito dolazi do izraaja u savremenom drutvu.
Habermasover analize javnosti i javnog mnjenja sadre ogromnu nauno-teorijsku
vrednost interdisciplinarnog karaktera. Ovaj profesor politike sociologije na Univerzitetu Johan
Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni, istie znaaj druvenih faktora na formiranje, menjanje i
funkciju graanske javnosti. Javno mnjenje sadri sloenu i protivrenu drutvenu i duhovnu
strukturu. Ono je poput javnosti proizvod graanskog drutva i liberalne ideologije, mada
njegovi koreni seu sve do antikog perioda i proteu se srednjim vekom. Graansko drutvo, pod
uticajem niza inilaca kao to su ekonomska emancipovanost i razvoj trinog privreivanja,
uslovljava formiranje novih oblika javnog mnjenja. Na ovim osnovama se grade raznovrsne
drutvene interakcije i komunikabilnost meu ljudima. Graanska javnost za njega predstavlja
sferu privatnih ljudi okupljenih u publiku121.
Drava za graansko drutvo vri funkciju tzv. nonog uvara tj. uvara osnovnih
vrednosti na kojima ono poiva, a privatne svojine najpre. Graanski publicitet zahteva javnu
dravnu vlast. Ovaj princip je nespojiv sa apsolutistikom vlau, istie Habermas. Voluntarizmu
se, stoga, sve vie suprodstavlja princip potovanja i primene zakona, iji temelj treba da bude
razum i istina. Meutim, pravna jednakost ljudi, kao jednakost svih pred zakonom, uslovljena je
zakonima nasalim na tritu iz ega rezultira istorijska injenica da publiku sainjavaju samo faktiki
vlasnici i njihov klasni interes. Otuda proistiu i svi nedostaci buroaske pravne drave kao drave
privatnih vlasnika122. Javnost mora biti odraz opte pristupanosti svega i svima. Savremeno
drutvo karakterie se i pasivizmom publike i njihovom inertnou. Samim tim i dijalog je
profesionalizovan i standardizovan, tako da gubi svoj osnovni smisao i svrhu. Diskusija na takav
nain postaje svojevrsnom robom koja se potinjava zakonima kulturnog kao robnog trita. U
industrijskom drutvu deava se suprotan proces u odnosu na proces privatizacije javnosti. Radi
se o njenoj politizaciji usled proimanja drave i drutva to dobodi do socijalne drave i sve
intenzivnije birokratizacije. Mediji se takoe birokratizuju i stavljau u funkciju monog politikog
aparata. To naroito dolazi do izraaja u vreme politiko-izborvih kampanja, kako bi se animirali
potencijalni birai. Na delu je, dakle, nova vrsta autoritarne politike i proces koji se moe oznaiti
kao refeudalizacija graanske javnosti. Politikim partijama nije vie u interesu podizanje
sposobnosti i moi kritikog rasuivanja graana. Mas-medijalna sredstva upotrebljavaju se u
drugu svrhu - u svrhu mobilisanja, animiranja graana, nezavisno na istinitost ili neistinitost
odailjanih informacija, kako bi dobili njihov glas (poverenje) na izborima, te postali
suprematska politika snaga sa tendencijom da se preobraze u dominantnog drutvenog subjekta.
119

Vidi: Erih From, ovek za sebe, Zagreb, 1966.

Vidi: Jirgen Habermas, Saznanje i interes, Beograd, 1975.
121
Vidi: J. Habermas, Javno mnjenje, Kultura, Beograd, 1969. Graanska javnost se najpre moe shvatiti kao sfera
privatnih ljudi koji okupljeni ine publiku; njima je potrebna javnost regulisana propisima vlasti i od poetka usmerena
protiv same javne vlasti da bi sa ovom preistili raune o optim pravilima optenja u principijelno privatizovanoj, ali javno
relevantnoj sferi robnog prometa i drutvenog rada., str 38.
122
Ibidem, pojam graanske javnosti u teoriji Jirgena Habermasa, Ljubomir Tadi, str IX.
120

U slinoj poziciji nalazi se i poslanik u skuptini koji, nezavisno na tip mandata - predstavniki
(slobodni) ili vezani (imperativni), od svoje partije po pravilu dobija iskljuivo imperativni
mandat, a to svakako znai gubljenje autonomnosti i kritinosti u odluivanju i glasanju. Tako se
i on, odnosno ova institucija transponuje u neautonomnu recepijentsko-nekritiku instancu i
poslunog izvritelja volje svoje stranke, tanije, realno monog jezgra ili pojedinca u njoj 123.
Kritika teorija drutva tendira potpunoj i istinskoj emancipaciji individuuma kroz
ustanovljenje poretka slobode, jednakosti, humanosti i stalnog razvoja stvaralakih potencijala
oveka. Dekadentnost nekih tendencija savremenog drutva, nala se na udaru ovog
interdisciplinarnog pravca, koji je ukazao na moderni paradoks roen tehniko-tehnolokim
razvojem. Ovaj razvoj sa jedne strane ini lagodniji svakodnevni ovekov ivot, a sa druge, svojim
sadrajem pretvara tog istog oveka u amorfni, inertni, indiferentni i posluniki objekt volje i
zapovesti monih. Izrasla na marksistikim osnovama ova teorija je od mnogih analitiara
formulisana kao savremena varijanta marksistike nauke, prema tome i sociologije, ali mislim da
je ispravnija konstatacija s poetka ove jedinice da se radi o autonomnom pravcu koji
najneposrednije izrasta na temeljima marksistikog uenja o drutvu i drutvenoj strani oveka.
Mada i druga konstatacija ima poprilino argumenata koji osnauju njenu tvrdnju.

20.Kritika sociologija

Kritika sociologija je jedan od savremenijih pravaca u sociologiji koji nastaje u drugoj

polovini XX veka kao teorijska reakcija na funkcionalizam i neopizitivizam. Kritinost ovog
123

Ibidem, Javno mnjenje dobija razliita znaenja ve prema tome da li se na njega rauna kao na kritiku instancu u
odnosu na normativno postulirani publicitet vrenja politike i drutvene vlasti ili se kao receptivna instanca u odnosu na
demonstrativno i manipulativno postignut publicitet upotrebljava za lica i institucije, potrona dobra i programe. U javnosti
konkuriu oba oblika publiciteta, ali javno mnjenje je njihov zajedniki adresat..., str 297.

pravca izraena je kroz preispitivanje metodoloke i epistemoloke osnove sociologije, kao i

kritiki osnos prema manipulativno-destruktivnim deavanjima u savremenom drutvu. Razlika
izmeu kritike sociologije i kritike teorije drutva sadrana je u iskljuivo sociolokoj
opredeljenosti ove prve, za razliku od interdisciplinarnog pristupa drutvenoj problematici
svojstvenoj kritinoj teoriji drutva. Marksizam i marksistika sociologija predstavlja vrlo
znaajan, ali ne i jedini, izvor ovog uenja. Pored marksistikog naslea, kritika sociologija se
razvijala i pod uticajem Veberovih sociolokih shvatanja, a u njoj se mogu pronai i uticaji D.
uijevog pragmatizma, na primer.
Autentian socioloki pravac, hvaljen i osporavan, nikoga u sociolokoj javnosti nije
ostavio ravnodunim. Ovaj pravac se zapravo bavi teorijom socijalne stratifikacije i njenim
realitetima. To svedoe radovi S. R. Milsa, T. Botomora, T. Veblena i A. Guldnera. Kritika
sociologija ne izrasta samo na jednostavnoj kritici funkcionalizma, pozitivizma i neopozitivizma.
Njegova vrednost nije produkt uspenosti otkrivanja svih nedoslednosti i teorijskih praznina koje
je za sobom ostavio funkcionalistiki pravac, nego se vitalnost ove kole ogleda u otkrivanju,
razobliavanju i objanjenju dekadentnih posledica tehnoloki razvijene civilizacije. Manipulacija
i represivnost ovog sistema je latentne prirode, ali se njihovi tragovi razaznaju u svakoj sferi
drutvene stvarnosti. ovek je najvea rtva ovih, naizgled progresivnih, promena. Zemlje Treeg
sveta trpe iste posledice samo drugaije oblikovane. Sociologija ne mora biti drutveno
angaovana nauka, ali se od nje angaman oekuje. Svaka struja na svoj nain i sa razliitom
svrhom.
Sesil Rajt Mils, savremeni ameriki sociolog, razmatra sutinu drutvene stvarnosti u uslovima
industrijskog i postindustrijskog drutva. Mils je vrio sistemsku analizu sloenih transformacija
strukture amerikog drutva, koje nastupaju krajem XIX i seu do sredine XX veka. Sprega
privredne, vojne i politike elite, zastraujue moi, prevazilazi nacionalne granice i postaje sve
prisutnija nadnacionalna determinanta koja usmerava, regulie i kontrolie. Ove tendencije je
uviao i deifrovao, a njihovu ekspanziju nagovetavao Mils, kritiki se odnosei prema centrima
realne moi i njihovim manipulativnim politikim metodama. Promene drutvene strukture su u
kauzlnom odnosu sa svojom osnovnom sferom - politikom i raznovrsnim oblicima aktivnosti
proisteklim iz njenog domena.
Za etrdeset est godina ivota Mils je objavio preko dve stotine studija, lanaka i recenzija,
kako navodi njegov najpoznatiji biograf Irving Louis Horowitz. Milsova najpoznatija dela su:
Profesionalna ideologija socijalnih patologa, Mali biznis i socijalno staranje, Novi ljudi od vlasti ameriki radniki voa, Portorikansko putovanje - najnoviji njujorki migranti, Beli okovratnik amerike srednje klase, Dva stila u drutvenoj nauci, karakter i drutvena struktura - psihologija
drutvenih institucija, IBM+realnost+humanizam=sociologija, Elita vlasti, Socioloka
imaginacija, Znanje i mo, Uzroci III svetskog rata, Sluaj, Jenki.
Milsova teorija socijalne stratifikacije najpre je izloena u Eliti vlasti, Belim
okovratnicima kao i studiji Znanje i mo.
U Belim okovratnicima S. R. Mils analizira transformacije slojne strukture amerikog
drutva, naroitu panju poklanjajui analizi srednjeg socijalnog sloja, kao intenzivnoj
birokratizaciji vitalnih drutvenih institucioja poput politikih, ekonomskih i vojnih.
Kroz studiju Znanje i mo Mils nastavlja svoje bavljenje stratifikacijskom
problematikom analizirajui status, funkcije i alternative intelektualnog sloja, potom, kategorije
masovnog drutva, mas-medijalnih sredstava, javnog mnjenja, kulturnog aparata i dinaminog
odnosa kulture i politike.
Metodoloku orijentaciju, za koju smatra da odgovara potrebama i mogunostima savremenih
sociolokih istraivanja, S. Rajt Mils obrazlae u Sociolokoj imaginaciji. Prevazilazei metodoloke
ogranienosti empirizma, naroito njegove ekstremne varijante, on tei da drutvene pojave dovede u

korelacione odnose uz oslon na sistematinost i tipologizaciju. Ne spori Mils opravdanost

pozitivistikih nastojanja u pridravanju univerzalnih naunih principa, ali ukazuje na mogunost
njihove realne primene u sociologiji, a sociologa opominje na potrebu korienja imaginacije i
inventivne intuicije, pravilno penetrirane u metodoloki okvir pri istraivanju bilo kog realiteta.
Elita vlasti je Milsovo najpoznatije delo nastalo sredinom XX veka (1956. god.).
Analizirajui elitistike krugove savremenog, a ne samo amerikog drutva, istie mo kao centralnu
kategoriju svojih sociolokih opservacija. Obraujui problem elite vlasti on razmatra kompleksne
transformacije strukture amerikog drutva, ija nedemokratska sadrina stvara optimalne uslove
nastanka, funkcionisanja i razvoja elitistikih krugova. Transformaciju doivljavaju najpre politike
institucije predstavnike demokratije. Odnosi koji su kakav-takav garant ravnotee zakonodavne i
izvrne vlasti su poremeeni. Primarni znaaj naela podele vlasti pretvara se u maksimu podeli, pa
vladaj, zakljuuje Mils. Stvarna mo se seli iz politike legislative u sferu politike egzekutive, koja
praktino raspolae monopolom donoenja krupnih odluka. Vrhove politike elite postaju postavljeni, a
ne izabrani. Time legislativa biva potisnuta na tzv. srednje nivoe moi.
Politika privredna i vojna elita, kao tri institucionalne hijerarhije, stvaraju elitu moi
svakog razvijenog industrijskog drutva. Tanije, ovu elitu formiraju sami vrhovi tri elitistika
kruga. Svi potrebni instrumenti odranja i stalnog uveanja sopstvene moi, u rukama su ove
trodimenzionalne institucionalne hijerarhije. Materijalna mo, vojna i politika, potpomognute su
tehnoloki osnaenom manipulativnom moi mas-medijalnih sredstava, koja su prvenstveno
usmerena na oblikovanje zadatog javnog mnjenja. U svojoj analizi Mils ne zaobilazi ni poloaj
intelektualaca, od kojih zahteva doprinos ne samo na intelektualnom planu nego i na moralnom
preobraaju drutva.
Kritika orijentacija Milsovog uenja dala je povoda izvesnim marksistikim krugovima
da njegovo uenje procenjuju i oznaavaju kao savremeno marksistiko. Meutim, nije ba tako.
Pre svega, osnov drutvenih nejednakosti Mils trai u razliitim oblicima drutvene moi, dok
marksistika teorija polazi od svojine i svojinskih odnosa kao osnove razliitih klasnih interesa i
klasnih sukoba, istiui klasnu borbu kao osnovni mehanzam drutvernih promena i razreavanja
protivrenosti drutvenom revolucijom. Mils smatra da je i sama klasa nespretno izabran pojam.
Klasa je ekonomski pojam, a vladati politiki. Fraza vladajua klasa, prema tome implicira teoriju da
ekonomska klasa vlada na politiki nain. Ta uproena teorija moe, ali ne mora, u izvesnim
vremenima biti tana, ali mi ne elimo da tu dosta jednostavnu teoriju koristimo u konstrukcijama kojim
pribegavamo da bismo svoje probleme blie odredili... Posebno fraza vladajua klasa po svojoj optoj
politikoj obojenosti, ne ostavlja dovoljno autonomije politikim elementima i njihovim organima, a
nita ne govori o vojnom elementu kao takvom... Smatramo da takvo jednostrano gledite ekonomskog
determinizma treba nuno dopuniti politikim determinizmom, a i vojnim determinizmom124. Poznate su
i Milsove simpatije i naklonost prema liberalno-romantiarskim pokuajima Drugog sveta, Jugoslavije,
Poljske, Kube, pre svih.
S. R. Mils predvodi krug sociologa koji pripadaju kritikom shvatanju elita. Poreklo elite
on ne objanjava prirodnim predispozicijama pojedinaca niti funkcionalnom nunou
razvijenih drutava. Podela na elitu i masu nije istorijski nuna pojava. Ona se javlja usled
institucionalne koncentracije moi ije poreklo moe biti raznoliko. Gotovo po pravilu elite
nastaju u vremenima burnih, intenzivnih i korenitih transformacija drutva, socijalnoekonomskih kriza, politikih previranja, vojnih tenzija. Povoljna okolnost moe biti i pojava tzv.
harizmatine linosti unutar politike nomenklature.
Mo malog broj privrednih korporacija, konstatuje Mils, potom pretea vojna mo i mo
birokratizovane politike strukture drutva, stvaraju, u istoriji nezabeleenu, mo elita koje
opstaju i razvijaju se kao nezavisna drutvena sila. Elite nastaju, nastavlja Mils, usled povoljnih
istorijskih okolnosti svakog drutva ponaosob, a ne istorijske nunosti, zakonitosti.
124

Sesil Rajt Mils, Elita vlasti, kultura, Beograd, 1964., str. 359.

Savremeni svet se neravnomerno razvija. Ova neravnomernost prisutna je u svim

druvenim sferama, ali na jednom podruju koje prvenstveno karakterie upotreba
manipulativnih politikih sredstava. Stvaranje birokratskih meunarodnih istitucija, kao
ekspozitura cenara moi, doprinosi da mo ovih centara postaje sve prisutnija nadnacionalna
determinanta.
Mo elite vlasti skoncentrisana je na vrhovima trodimenzionalne piramide ije okvire ine
krugovi vlasti i moi razliitih nivoa. Na taj nain obezbeuje se automatizam u funkcionisanju
drutvenog poretka, koji nije plod saglasnosti razliitih drutvenih slojeva i grupacija nego volje realno
monih. Razliiti nivoi vlasti imaju i funkciju povezivanja svih delova sistema u jedinstvenu celinu.
Profesionalni politiari i profesionalni birokrati predstavljaju dve razliite grupacije, a osnova njihovog
razlikovanja sadrana je u injenici da se profesionalne birokrate ne penju na vertikalnoj lestvici vlasti
do njenih samih vrhova. Oni profesionalno napreduju u slubi, ali ovo napredovanje ima limite - to su u
najbopljem sluaju srednji nivoi moi kao razliita konsultativna tela i sl. Za razliku od njih
profesionalni politiari se hijerarhijski nalaze odmah ispod elite vlasti i kao takvi mogu napredovati do
nivoa elite vlasti. Mils skree panju i na lica iz sfere javnog ivota kulture, umetnosti, sporta i
sl. Koja kod mase drutva uivaju veliku popularnost. Ovi heroji mogu odigrati znaajnu ulogu u
procesu formiranja javnog mnjenja. Ali, mogua je i suprotna situacija, da umesto egzaltatora
preuzmu ulogu denuncijanta postojeeg poretka.
Poto je mo locirana u institucijama drutvenog sistema, Mils je oznaava kao
institucionalizovanu mo. Unutar vladajuih institucija se odigravaju raznovrsni i sloeni odnosi.
Cirkulacija pojedinaca meu institucijama je realna drutvena pojava. To je jedan od naina
kumulacije njihove line moi i prestia koji poprimaju svojstva one institucije u kojoj se
pojedinac nalazi ili u koju prelazi. Tako je mogue da mo i presti pojedinaca steknu svojstva
institucionalne hijerarhije iz koje dolaze ili u koju odlaze125.
Elita vlasti predstavlja jednu kompaktnu socio-psiholoku celinu. Elitistiki krugovi
drutva zahtevaju pojedince odreenih intelektualnih i moralno-psiholokih sklopova, koji su
izraz vrednosnih obrazaca upravo ovih krugova moi. Jednom formirane elite nisu trajne. Elita
uvek prema unutranjim i spoljanjim prilikama, odabira odreeni profil linosti koji svojim
osobinama zadovoljavaju potrebe njenog nesmetanog funkcionisanja.
Primetno je da istorijska dimenzija u Milsovom radu nije naroito naglaena. Njegovo
uenje o elitama je vie sistematino nego istorino. Svako razdoblje, svaki istorijski tip drutva,
kao i svako globalno drutvo moe imati svoje elite. Konkretni uzroci njihovog nastanka,
opstanka, funkcionisanja i razvoja, svakako se razlikuju od drutva do drutva.
U amerikom drutvu oigledna je pojava, istie Mils, da se javnost klasine liberalne
zajednice transponuje u masovno drutvo. Diskusija nije vie dominantni oblik drutvene komunikacije,
ona je nadasve neautonomna. Svaka institucija globalnog drutva na svoj nain doprinosi formiranju
javnog mnjenja126. Bez autonomnosti diskusionih krugova ne moe se govoriti o ispravnom javnom
mnjenju, a bez nje ni demokratija ne poseduje svoju legitimnost127.
125

Tim povodom Mils kae: Ljudi sa vrhunskih poloaja u jednoj hijerarhiji sa sve veom lakoom, i sve ee, prelaze na
vrhunske poloaje one druge hijerarhije. Jedan rezultat toga jeste kumulativna uloga prestia. Pretenziju za prestiom na
primer, moe ovek u poeku zasnivati na sve veoj ulozi u vojsci, presti moe zatim doi do izraaja i dobiti na intenzitetu
radom tog lica u prosvetnoj ustanovi koja u pogledu svog materijalnog opstanka umnogome zavisi od podrke istaknutih
privrednika, i najzad, taj presti moe dostii svoju kumulaciju u politikoj hijerarhiji, Elita vlasti, str 12.
126
...Kada se radi o publici u onom smislu kako mi shvatamo taj pojam, 1. gotovo isto onoliko ljudi izraava svoje
miljenje koliko i prima tua; 2. sredstva javnog komuniciranja su tako organizovana da postoji mogunost da se odmah i
efikasno odgovori na svako miljenje koje bi bilo izraeno u javnosti. Miljenje koje se formira kroz takvu diskusiju 3. lako
e se pretvoriti u efektnu akciju ak i protiv - ako se za tim ukae potreba - vladajueg sistema vlasti, i 4. autoritativne
ustanove ne prodiru u redove publike koja je tako, vie ili manje, autonomna u svom delovanju. Kada ovi uslovi preteno
postoje, onda imamo, radni model zajednice veeg broja sektora publike, te ovaj model priblino odgovara nekim, i to
brojnim, postavkama klasine demokratije., Ibidem, str 391-392.
127
Vidi: S. R. Mils, Znanje i mo, Savremena administracija, Beograd, 1966.

Analizirajui strukturu amerikog drutva Mils navodi da nijedan socijalni sloj nije homogen.
Unutar svakog od njih se nalazi odreeni broj podslojeva, ija svojstva zavise od stepena pokretljivosti i
promenljivosti sloja. Najvee promene ameriko drutvo je pretrpelo na podruju srednjeg sloja.
U negativnom smislu, preobraaj srednje klase je kretanje od posjedovanja prema
neposjedovanju, a u pozitivnom smislu, to je prijelaz od vlasnitva na novu osnovu drutvenog
razvrsavanja - zaposlenje128. Nekada nezavisna srednja klasa amerikog drutva izgubila je
nezavisnost u ekonomskom i politikom pogledu.
Skup institucija Mils oznaava poetkom, tj. institucionalnim poretkom u okviru globalnog
institucionalnog poretka, istiui kako je ovaj pojam preuzeo od britanskih sociologa 129. Svako
globalno drutvo sadri pet instirucionalnih poredaka: srodniki, ekonomski, politiki, vojni i
religijski poredak. Inae, drutvena struktura se sastoji, stav je Milsa od etiri elementa:
drutvenih uloga, institucija, institucionalnih poredaka i drutvenih delanja. U svom
stratifikacijskom sistemu Mils razluuje etiri elementa: zanimanje, klasnu pripadnost, status i
mo.
Intelektualni sloj u uslovima savremenog drutva deli sudbinu svih ostalih slojeva i socijalnih
grupacija koji egzistiraju izvan stvarnih okvira vlasti i moi. to se tie politikog angamana
intelektualaca, on je vidno skeptian. Intelektualac, ukoliko je zaista ovek od znanja, upozorava Mils,
nema neki politiki smer. Njegova politika je na prvom mestu politika istine i odravanje adekvatne
definicije stvarnosti. Ukoliko je politiki vet, on e istinu otkriti pravim ljudima, u pravo vreme i na
pravi nain. Inae, da je samo polovina znanja kojima sada raspolaemo zaista stavljena u slubu ideala
o kojima voe govore, tada bi se ti ideali ostvarili veoma brzo 130. Mnogo je iluzija, sa druge strane, koje
uivaju veliki ugled, a za koje intelektualci znaju da se radi o iluzijama. Oni ih radije preutkuju ili ih
kao takve izriito svojim delom potvruju. Tako cenzuriu sebe i svoju ulogu objektivnog naunika,
istovremeno osnaujui sistem organizovane neodgovornosti.
Pored Socioloke imaginacije za razvoj sociolokog metoda znaajni su i njegovi sledei
radovi: Metodoloke posledice sociologije saznanja, Dva stila istraivanja u drutvenoj nauci,
IBM+realnost+humanizam=sociologija. Mils smatra da se moe govoriti o dva osnovna tipa
sociolokih istaivanja: makroskopskom i molekularnom israivanju. Prvim istraivanjem su se
koristili Marks, Veber, Zimel, Manhajm, a ono predstavlja izuavanje globalne drutvene
strukture u njenom totalitetu uz primenu uporedno-istorijske metode. Molekularni tip
istraivanja podrazumeva istraivanje mikrosocijalnih celina i ona su po pravilu objektivnija i
pouzdanija od prvog tipa. Delom Socijalna imaginacija Mils pokuava da prui metodoloki
putokaz sociolokoj nauci, koja je postala optereena pomodnim empiristikim istraivanjima.
On poziva sociologe da koriste svoj razum i sauvaju autentinost duha u prouavanju drutvenih
pojava. Pravilno shvatiti poloaj oveka kao subjekta drutvenog ivota i njegov odnos sa
drutveno-istorijskim kretanjem, doprinee relevantnosti saznanja do kojih sociologija dolazi 131.
Kritkujui Parsonsovu teoriju socijalnog sistema i socijalne akcije, Mils sarkastino istie kako je
neophodno prvo ovo delo prevesti na razumljiv jezik, pa tek onda proceniti njegovu vrednost. Preterana
apstraktnost ove super-teorije je prvo to je zasmetalo Milsu, a potom i Parsonsovo nastojanje da dokae
kako konstantan i obavezni sistem vrednosti, normi i ciljeva, obezbeuje harmoninost i stabilnost
socijalnog sistema, tako da bi se sociologija trebala preusmeriti na prouavanje vrednosnih i
normativnih struktura drutva. Odsustvo teorije konflikta znai i aistorinost Parsonsove teorije.
Ekstremni empirizam Pola Lazarsvelda se takoe naao na udaru Milsovog kritikog pera. Nemogue
je, smatra on, doi do sociolokog objanjenja samo na osnovu standardizovanih razgovora sa
ispitanicima. Na taj nain od istraivakih tehnika stvaramo moderne metodoloke fetie.
128

S. R. Mils, Bijeli okovratnik, Naprijed, Zagreb, 1979., str. 73.

Taj izraz poredak je naravno va (britanski) izraz. Dvosmislenost s kojom ga vi (oni) upotrebljavate, istovremeno je
suvie privlano i suvie korisno da bi jedan obian sociolog odoleo da ga ne prisvoji. Dajem na znanje da stvarno
nameravam da ga ukradem, mada obeavam da neu od njega da stvaram pojam., Znanje i mo, str 138.
130
Ibidem.
131
Vidi: S. R. Mils, Socioloka imaginacija, Savremena kola, Beograd, 1977.
129

Tom Botomor, britanski sociolog, dalje razvija kritiki pravac u sociologiji kroz svoja dela od
kojih su najznaajnija i najpoznatija Elite i druvo, Klase u savremenom drutvu, Sociologija kao
drutvena kritika i Marksistika sociologija. Strukturalni i stratifikacijski problemi industrijskog
drutva polje je njegovog teoriskog angamana. Sve socioloke orijentacije generalno svrstava u dva
tabora: konzervativni i radikalni, pravei razliku izmeu konzervativne i radikalne sociologije.
Neosporan je uticaj marksistike sociologije na Botomorov socioloki rad, to naroito dolazi do
izraaja u njegovoj stratifikacionoj teoriji kao i u eksplikacijama na temu klasne podvojenosti
savremenog i razliitih istorijskih tipova drutva. Poznat je i njegov stav kojim se suprotstavlja
uenjima o procesu buroaziranja radnike klase u uslovima modernog, razvijenog kapitalizma. On
smatra da do ovog procesa ne dolazi jer kapitalistiki drutveni poredak stalno odrava podeljenost
drutva na klase, a radnikoj klasi namee sve potrebne uslove sopstvene identifikacije u potpunosti
razliite od identiteta onih koji raspolau polugama drutvene moi.
Stratifikaciona teorija Botomora prisutna je u svim njegovim radovima. Botomor
smatra da je Marks utemeljiva stratifikacione teorije, ali i naglaava da je ova teorija suvie uproena,
tako da prednost daje Veberovoj i funkcionalistikoj teoriji stratifikacije, koje takoe nisu liene
odreene doze simplifikacije132. Socijalna stratifikacija je najoptiji oblik srukture drutva, a u njenoj
osnovi se nalazi podela na klase koja se manifestuje kroz institucionalizovane hijerarhije ugleda i moi.
On navodi etiri modela (tipa) stratifikacionog sistema: 1. ropstvo, 2. stalei, 3. kaste i drutvene
klase i 4. statusne grupe. Botomor skree panju i na potrebu ralikovanja klasa i statusnih grupa.
Stepen obrazovanja, vrsta zanimanja i uloga koju pojedinac ili grupa obavljaju u okviru drutvene
podele rada, odreuju njihov poloaj (status) na vertikalnoj skali strukture globalnog drutva.
Pripadnost odreenoj klasi izraz je svojinskih odnosa. Konkretno, ona proistie iz odnosa prema
sredstvima za proizvodnju i mogunosti prisvajanja proizvoda. Interesantno je njegovo zapaanje
po pitanju osnove kastinskog sistema, koji nije ba uobiajen. On smatra da kastinski sistem Indije
pored verske ima svoju osnovu i u drutvenoj podeli rada, odnosno u ekonomskom
diferenciranju, jer svaka od kasta obavlja odreenu profecionalnu funkciju. Kako je zabranjeno
meanje kasta, tako je zabranjeno da pripadnici bilo koje kaste obavljaju one poslove koji nisu
strogo propisani za njihovu kastu. Na taj nain kaste poprimaju oblik i svojevrsnih
profesionalnih slojeva. Botomor upozorava na injenicu klasne i slojne homogenosti, jer se
unutar svake strukture odvija diferenciranje pojedinaca i grupa prema njihovoj ulozi, statusu,
prestiu i realnoj moi.
U socioloko-politikolokoj studiji Elita i drutvo T. Botomor prua bogat informativni
pregled elitistikih uenja i obilja literature koja se bavi elitama. Smatra da je elitistiko uenje
posalo dominantno u Zapadnoj stratifikacionoj teoriji. Miljenja je i da je konzervativni elitizam
posluio kao putokaz faistikim idejama, sa jedne strane, ali i u svrhu revizije poimanja
demokratije, sa druge strane. Liberalne elitistike teorije posveuju mnogo vie paznje
problemima demokratije nego to to ine konzervativne. Elitistiki fenomen je integralni deo
drutvene stvarnosti i svih njenih primarnih raliteta. Bavei se genezom elitizma, on traga za
objanjenjem njegove ideoloke konotiranosti, a potom ova saznanja prevodi na polje socijalne
stratifikacije industrijskog drutva.
I on se bavio poloajem intelektualnog sloja, menadera i birokratskog aparata,
pokuavajui da da odgovor na pitanje da li jaanje njihovog statusa podrazumeva i zaposedanje
elitistikih struktura. Botomor konstatuje da se ne moe ustanoviti kruti automatizam u pogledu
jaanja njihovog statusa sa njihovim zaposedanjem poloaja u elitistikim grupama.
Elitistike teorije doivljavaju svoju ekspanziju jer predstavljaju jednu vrstu udara
graanske druvene nauke na marksistiku teoriju klasa i klasne borbe, nudei svoje razliite
koncepcije podele drutva na elitu i masu. Poredei marksistike i elitistike teorije, Botomor daje
prednost marksistikom uenju o klasnoj podeli drutva.
132

Vidi: T. B. Bottomore, Sociology, London, 1972.

Postoje i drutva u kojima paralelno egzistiraju vladajua klasa i elite. U ovom sluaju,
elite predsavljaju posebne aspekte interesa vladajue klase 133. Pored ovih, Botomor uoava i ona
drutva u kojima se ne moe konstatovati postojanje vladajue klase. U njima dominiraju
politike elite koje svoju mo materijalizuju na razliite naine, a pre svega kontrolom
administracije ili vojnog aparata. On navodi i postojanje onih drutava koja poseduju vie
elitistikih grupa, ali meu kojima se ne izdvaja nijedna kao dominantna, niti se meu njima
moe ustanoviti nekakva naroita meusobna povezanost.
Alivin Guldner je ameriki sociolog koji se posle studiranja i profesure u SAD odselio u
Amsterdam gde natavlja svoje bavljenje sociologijom. Njegova najznaajnija dela su Obrasci
industrijske birokratije, Za sociologiju: obnova i kritika u danajoj sociologiji i Predstojea kriza
zapadne sociologije. Sociologija rada i industrijska sociologija, prvobitno su zaokupljale njegovu
panju. Ni Guldner nije odoleo kritici savremenog industrijskog, a naroito amerikog drutva,
kao u Parsonsovog funkcionalizma. Guldner naroito obraa panju na one nedostatke
Parsonsove teorije sistema koji su prenaglaavali ulogu drave i aparata vlasti, koje ovaj
funkcionalista predstavlja kao nosioce opteg dobra, zajednikih interesa i ciljeva drutva.
Parsons gotovo u putpunosti ignorie instituciju moi i dominacije, kao i injenicu nasilno
nametnute drutvene inegracije. Drutveni sistem kao i nain drutvenog ivota pojedinaca i
grupa, podrazumeva prikrivene oblike dominacije i potinjenosti. Na taj nain se interes monih
predstavlja kao optedrutveni. Tu injenicu prikriva Parsons. Guldner smatra da je
funkcionalizam prvenstveno upuen vladajuim klasama i vladajuim elitama, kojima se nudi
teorijski obrazac ouvanja poretka nejednake raspodele moi. Mnogi delovi drutvene stvarnosti
ostaju zamagljeni ili potpuno zatamnjeni u funkcionalistikoj teoriji. Takav je sluaj i sa
alijenacijom oveka u savremenom drutvu. Funkcionalisti se ak nisu potrudili da definiu
optimalnije uslove organizacije rada i proizvodnje kako bi se otuenost oveka suzbila, a
istovremeno poredak sauvao stabilnim. Umesto toga oni postojei socijalni sistem predstavljaju
kao potpuno stabilan.
Njegovo kritiko pero je bilo usmereno i na stanje u savremenoj sociologiji. Guldner zapaa
da dolazi do izvesnog pribliavanja marksistike i graanske sociologije i to na onom polu koji je
predstavljao apsolutni antipol marksistikoj sociologiji - Parsonsovom funkcionalizmu. Potka ove
teorijske konvergencije je stanje oba globalna drutvena poretka, koja karakterie sve vei stepen
birokratizacije. Guldner smatra da bi se u sluaju potpune konvergencije ove dve sociologije,
savremena sociologija nala u zatvorenom teorijskom krugu. Da se to ne bi desilo, predlae
preorijenaciju socioogije na tzv. refleksivnu sociologiju, a to bi znailo sposobnost samoodreenja
sociologije u skladu sa postojeim drutvenim uslovima u kojima se razvija i iju stvarnost treba
da pravilno formulie.

133

Vidi: T. B. Bottomore, Elites And Society, 1964.

21.Teorija refleksije o industrijskom i postindustrijskom drutvu

Ove teorije nastaju ezdesetih godina XX veka razmatrajui problematiku tehnikotehnolokog razvoja industrijskog i postindustrijskog drutva. Pojmovima industrijsko i
postindustrijsko drutvo, predstavnici ove grupe sociolokih teorija, nastoje da nadomeste
teorijske nedostatke pojma klasno drutvo134.
Ameriki sociolog Volt Rostov svojim delom Etape ekonomskog rasta, proces
industrijalizacije drutva predstavlja i tumai kao jednosmeran evolucionistiki proces koji rezultira
novim istorijskim tipom drutva - drutvom masovne potronje i blagostanja 135. Rostov vri
periodizaciju istorijskih tipova drutva, koja otpoinje tradicionalnim drutvom, nastavlja se
prelaznim i potom drutvom industrijskog uzleta, a naredni tip drutva Rostov definie kao
kretanje ka zrelom industrijskom drutvu. Poslednji tip drutva u ovom nizu jeste drutvo masovne
potronje i blagostanja, koje se razvilo u SAD i Velikoj Britaniji, a odlikuje ga visok nivo tehnikotehnolokog razvoja i nacionalnog dohotka, zavidan ivotni standard i tenja drutva i pojedinaca ka
zadovoljavanju i razvoju duhovnih potreba.
Rajmon Aron, savremeni francuski sociolog i politikolog, najvie je poznat po teoriji
konvergencije (uzajamno pribliavanje) sistema SSSR-a i SAD (koja se nije potvrdila u praksi. Sutina
ove teorije odnosi se na stav o postepenom pribliavanju dva antipodna sistema sve do njihovog
sutinskog izjadnaenja, uz zadravanje svojih izvrsnih osobenosti. Osnov ovog stava nalazi se u analizi
razvojnih tendencija u tadanjem SSSR-u u kome dolazi do pojava srodnih onim u kapitalistikom
sistemu - birokratizacije i tehnokratizma. Teorija konvergencije predstavlja teoriju tzv. tehnolokog
determinizma jer proizilazi iz tehniko-tehnolokog razvoja kao reference svake drutvene promene.
Aron je kritikovao i Marksovu teoriju vika vrednosti, istiui da su pojave u razvijenom kapitalizmu
uinile ovu teoriju anahronom. Drugim reima, ne dolazi do osiromaenja nego do rasta standarda
radnike klase. Meutim, Aron uvia postojanje klasne i politiko-idejne uslovljenosti ovekovog
saznanja. Takav je sluaj i sa sociolokim istraivanjima.
Aron smatra da je primarni nauni zadatak graanske sociologije, iznalaenje
mehanizama u slubi to uspenije adaptacije radnika uslovima kapitalistikog privreivanja.
Oportunizam radnika ovom sistemu, Aron unapred proglaava patolokom socijalnom pojavom.
Osnovni cilj Aronovog stava je zasigurno namera ouvanja i daljeg snalaenja postojeeg
kapitalistikog drutvenog poretka136.
Danijel Bel, jo jedan savremeni ameriki sociolog, u delu Dolazak postindustrijskog
drutva dalje eksplicira temu konvergencije kapitalistikog i socijalistikog drutvenog sistema.
U centru njegovih teorijskih opservacija stoji tehniko-tehnoloki progres kvartarnog sektora
privrede, koji reflektuje osnovne drutvene promene. Postindustrijsko drutvo, u kome e
preovladati nove tehnologije, stvorie uslove nestanka sa drutvene scene najamnih radnika i
klasinih kapitalista kao vlasnika sredstava za proizvodnju. To je drutvo u kojem svojina nee
biti dominantna kategorija, a njeno mesto zaposeda intelektualna elita. Bavei se futuristikom Bel

134

M.Pei u svojim Sociolokim teorijama konstatuje: Zagovornici takvih teorijskih nastojanja smatraju da je dinamian
razvoj nauno-tehnoloke revolucije, nakon drugog svetskog rata, izazvao radikalne promene u ekonomskoj, politikoj i
duhovnoj strukturi savremene epohe koje vode razvoju novog tipa drutva. Kapitalistiki i socijalistiki drutveni sistemi,
koji su dominantni u savremenom svetu konvergiraju tom novom tipu drutva koje nestaje., str. 171.
135
Ibidem.
136
Vidi: Sahieres Internationaux de Sociologie, XXVI/1959, p.65-66., u: J. Goriar, Sociologija, Beograd, 1977., str. 30.

iznosi pretpostavku da e u naunom gradu budunosti postojati tri sloja: kreativna elita
naunika, zatim srednji sloj inenjera i profesora i na kraju, sloj tehniara i asistenata137.
Ralf Darendorf, savremeni nemaki sociolog, razmatrajui socio-ekonomske osobine
evropskog drutva, istie da se ono u svom istorijskom razvoju kretalo od preindustrijske, preko
industrijske do postindustrijske faze, odnosno savremenog postkapitalistikog drutva. Tokom
XX veka na sceni su takve strukturalne promene razvijenih industrijskih drutava koje vode ka
uobliavanju postkapitalistikog drutva u kome nee postojati standardna klasna podvojenost,
koju e smeniti stanje objektivne jednakosti. Buroaziranje radnike klase odvija se u
kapializmu, smatra on, naglaavajui da se radi o strukturalnim tendencijama savremenog
industrijskog drutva. To ne znai da se u ovoj fazi razvoja drutva ve ostvarila potpuna politika,
ekonomska i svaka druga drutvena jednakost svih slojeva u drutvu, ve nam govori da sistem
tendira ka takvom stanju. Izjednaavanje dohotka ljudi u industrijski razvijenim drutvima jo
je jedna njihova oznaka.
Darendorf smatra da je razlog ovoj pojavi pravno regulisanje minimalnog dohotka,
porast dohotka najslabije plaenih slojeva radnika usled delovanja sindikata i poveanja
produktivnosti, kao i visoko oporezivanje poseda i najviih dohodaka138.
Darendorf ipak u svom delu Drutvene klase i klasni sukob u industrijskom drutvu,
korene sukoba klasa vidi u politikoj, a ne ekonomskoj sferi drutva. Klasna suprematija
proizilazi, smatra on, iz posedovanja politike moi kao vrste legitimne drutvene moi. Ove
strukture moi neposredno impliciraju klasnu podelu u drutvu. Socijalna distanca meu
slojevima, grupama i pojedincima u industrijskom drutvu je smanjena sa tendencijom daljeg
umanjenja, ali na sceni su i dalje znaajne razlike u pogledu drutveno vrednovanih zanimanja,
uloga, prestia i moi. Ove razlike se manifestuju kroz drutvenu stratifikaciju i nejednaku
raspodelu moi.
U okviru klasa potrebno je razlikovati dva oblika grupisanja: kvazigrupe i interesne grupe.
Kvazigrupe se dele na dve grupacije iji osnov podele lei u injenici vrenja vlasti ili iskljuenosti iz
nje. Kvazigrupe grade interesne grupe samo u sluaju integracije dve forme kvazigrupa oko bilo kog
zajednikog cilja. U takvoj integraciji ove grupe se nalaze u stalnom konfliktu, jer latentni interesi
ukazuju na zahtevne oblike ponaanja i delovanja, a manifestni interesi se uvek pokazuju u
artikulisanim, zapisanim programima, ili bar u takvim koji se mogu zapisati139.
Alen Turen, savremeni francuski sociolog, istrauje industrijska drutva, posebnu
panju poklanjajui francuskom industrijskom drutvu ije je prouavanje rezultiralo studijom
Evolucija rada radnika u fabrici Reno. On prouava i postindustrijsko drutvo tj.
programirano drutvo (njegov termin; prim. aut.) tvrdei de e osnovno svojstvo ovog drutva
biti monopol znanja i informacija140. Meutim, u tom drutvu e doi smatra on, do
transformacije eksploatatorskih i odnosa alijenacije, to e produkovati pojavom novih
drutvenih pokreta iji e program biti suprotstavljanje modernim oblicima otuenja u drutvu.
Alen Turen je sa grupom svojih saradnika formirao posebnu socioloku kolu istraujui
raznovrsne drutvene akcije, tako da je ovu socioloku kolu nazvao sociologijom socijalne akcije
(uticaj Parsonsa je oigledan premda se A. Turen izjanjavao uenikom J. Habermasa; prim. aut.). On
smatra da sociologija mora postati znaajnije drutveno angaovana nauka i u tu svrhu smilja
novu sintagmu - permanentna sociologija - kojom je eleo oznaiti generalnu opredeljenost
sociologije u savremenim okolnostima drutvenog razvoja.

137

Vidi: D. Bell, The Coming of Post-Industrial, Socis Book, New York, 1973.
Vidi: R. Dahrendorf, Soziale Klassen und Klassenkonflikt in der industriellen Gesellschalf, 1957., s.17-70.,u: J.Goriar,
Sociologija, str. 363.
139
P. A. Sorokin, Social and Cultural Mobility, 1959., u: Ibidem, str 363.
140
Vidi: Alen Turen, Postindustrijsko drutvo, Globus, Zagreb, 1980.
138

Teorija refleksije u centar svojih istraivanja postavlja tehniko-tehnoloki razvoj,

informatiku revoluciju, promenjene odnose i svojstva ekonomske sfere drutva kao posledice
dejstva ovih faktora na drutvenu stvarnost. Prilina hipotetinost njihovih promiljana sa
futuristikom konotiranou, uoljivo je svojstvo ovih sociolokih teorija. Otuda i njihova
nestabila epistemoloka osnovica.

22.Elitistiki pravac u sociologiji

Ovaj pravac u sociolkoj nauci ima dugu predistoriju. Njegovi koreni seu sve do
Platona i njegove koncepcije idealnog dravnog ureenja. Elitistiki pravac (ili razliita uenja o
elitima; prim. aut.) pripada podruu teorije socijalne straifikacije u sociologijui. Eltistike
koncepcije nisu jednoobrazne u pogledu mnogih inilaca od kojih su tri osnovna. Radi se o
odnosu prema postojanju elita, uslovima i uzrocima njihovog nasanka i o mogunosti istovremenog
postojanja elita i demokratije u drutvu. Pored ovih postoji i niz drugih inilaca koji distasnciraju
elitistika uenja kao to je npr. broj elita, njihovo kruenje (cirkulacija) uslovi, indikatori i
posledice kruenja elita, razvojne tendencije, funkcionalna nunost, mogunost ulaska u
elitistike krugove, dominantnost jedne elite u odnosu na druge, pa sve do drutvenih posledica
koje izaziva postojanje elita u drutvu.
Polazei od ovih kriterijuma, savremena sociologija korespondira sa tri grupe elitistikih
uenja: konzervativnim, liberalnim i kritikim shvatanjem elita.
Inae, pojam elita potie iz latinskog jezika - eligere - izabrati, kao i francuskog - l'elite odabrani, najbolji, najotmeniji. U optem smislu elita bi znaila malu grupu odabranih po
razliitim kriterijumima, koja bi kao takva bila najvredniji, najznaajniji inilac globalnog
drutva i, prema tome, zahvaljujui svojim karakteristikama bi bila predodreena da vlada,
upravlja, regulie, kontrolie, da raspolae takvom moi koja joj obezbeuje suprematsku
poziciju u drutvu ili nekoj njegovoj vitalnoj sferi141. Ovaj termin se upotrebljava od XVI veka i to
ba na prostorima Francuske, kao bi se njime oznaila roba naroitog kvaliteta namenjena
prodaji merchandises d'elite. Meutim to ne znai da se tokom ranijih istorijskih perioda nisu
javljale, ili ak stalnije postojale, razlite grupe odabranih i monih. Jo od vremena antike
Grke i njenog aristokratskog sloja, koji bi se mogao oznaiti elitistikim, pa preko
srednjovekovne civilizacije i stalea svetovne i duhovne vlasele, perioda buroasko-klasnog
drutva pa sve do dananjih dana, uviamo postojanje razliitih socijalnih formi elita.
Konzervativni elitizam se javlja u periodu koji neposredno pretnodi nastanku socioloke
nauke. On se razvija kao teorijska reakcija na odjek i zahteve francuske revolucije. Sauvati
staleke povlastice, iskljuiti narod iz bilo kog upravljanja dravom, sauvati tradicionalne
vrednosti kao to su crkva i monarhija, i apsolutnu premo duhovne i svetovne vlastele, teorijska
su nastojanja E. Berka, . De Mestra, L. De bonalda i kasnije H. Tena, A. Milera i F. J. tala.
Smatram da u osnovi radova prve trojice, pored ideolokih neslaganja sa idejama francuske
revolucije, stoji njihova razoaranost i svojevrsni strah od surovosti, opskurnosti i morbidnosti
oveka u nasilju nad drugim ovekom zarad bilo kojih ideala.
Osnovni stav konzervativnog shvatanja elita jeste da su njihovi pripadnici po rirodnim
predispozicijama sposobniji duhovno i fiziki, a moralno vri od pripadnika mase drutva. Taj
stav implicira sledei - da je podela drutva na elitu i masu prirodna i veita. Samosvesnost,
duhovna i svaka druga superiornost manjine, obezbeuje joj takav drutveni poloaj i elitistiku
mo, stav je konzervativnih uenja.
Masa je nasuprot eliti skup izolovanih, neorganizovanih, prosenih pojedinaca, koja je
predodreena da sledi, da se pokorava i da izvrava zapovesti elite. Odnos elite i mase
predstavljen je odnosom subjekta i objekta drutvenog zbivanja.
141

Elita je mala grupa, hijerarhijski organizovana, koja zauzima vrhunske poloaje u okviru globalnog drutva ili nekoj
njegovoj sferi, te raspolaui polugama moi vlada njegovom veinom., Z. Nikoli, Amerika elita vlasti, Nauka i drutvo
Srbije, Beograd, 1998., str. 113.

Geatano Moska, italijanski sociolog, u delu Elementi politike nauke iznosi stav da je
podela na elitu i masu prisutna tokom celokupne istorije ljudske civilizacije. Osnovni predmet
svake drutvene nauke, socioloke ponajpre, bio bi ovaj elitistiki sloj - sloj monih. Suverenost je
suprotan pojam Moski, ali samo kada govori o suverenitetu onih na vlasti, svi ostali su iskljueni iz
njenih okvira.
Svoje delo Moska suprodstavlja Rusoovom Drutvenom ugovoru zastupajui tezu o
nunoj pocepanosti drutva na malobrojne koji legitimno vladaju veinom zahvaljujui svojim
individualnim sposobnostima. On dozvoljava i mogunost svrgavanja vladajue elite od strane
mase, ali tada se u okviru mase mora pronai i organizovati nova vladajua elita. To je uslov
opstanka drutva. Ovaj Moskin stav naizgled odstupa od opte teze konzervativizma da je podela
na elitu i masu prirodna i veita. Ali, on ne dovodi u pitanje neophodnost postojanja (i samo
postojanje) elite i mase, ve smatra da elita ipak ne pripada posebnoj ljuskoj vrsti (rasi) ije se
osobine prenose biolokim nasleem. Moska govori o nunosti postojanja takvog drutvenog sloja
koji, po drugoj nunosti, propada ukoliko nije u stanju da realizuje zadate ciljeve. On uoava i
tendenciju svih, a ne samo politikih elita (mada najpre njih) ne samo da sauvaju svoj drutveni
poloaj nego i da ga svojim potomcima ostave u naslee. Ovaj Moskin stav upuuje na
harizmatsku prirodu linosti koja stoji na elu elitistikog sloja. U prvobitnim drutvima vojnike
sposobnosti prestavljaju prvi korak ka politikoj eleti. Politika elita ili vladajua klasa, prisutna
je i neophodna svakom obliku politike vladavine. Autokrati je potrebna politika elita jer
posredstvom nje ostvaruje svoju vlast, dok je u demokratsko-predstavnikom sistemu ovaj sloj
stvarni nosilac vlasti.
Vilferedo Pareto, jo jedan ialijanski sociolog, u svojoj koncepciji elite koju izlae u
delima Opa sociologija i Socioloki sistem, polazi od razlika meu pojedincima na osnovu
njihove inteligencije, oslonivi se na psihologiju instikta. Poznato je njegovo uenje o kruenju
elita, dok njihov odnos prema masama objanjava reziduama i derivatima kao psiholokim
elementima. Rezidue bi se mogle okarakterisati kao instiktivne, alogine, stalne ljudske aktivnosti
koje u svom ponavljanju tokom istorije ostaju nepromenljive, kostantne. Osnovno svojstvo
oveka, prema Paretu, je oseanje, te se stoga on ne moe definisati kao potpuno racionalno bie.
Kao racionalno bie on se jedino ispoljava u onim aktivnostima koje su voene korisnou u
ekonomiji, tehnici i tehnologiji. U ostalim sferama ljude podstiu rezidue. Rezidue ne smemo,
smatra Pareto, pomeati sa instikima i oseanjima, jer su oni upravo manifesacije datih instikata i
oseanja.
Derivacije su takoe oblici alogikih aktivnosti kao vrsta misaonih tvorevina, filozofskog,
verskog i pseudonaunog znaenja koje ovek izmilja kako bi u njih svrstao svoje rezidue.
ovekove interese i oseanja je neohodno obrazloiti. Iz te njegove potrebe javljaju se derivacije
koje zbog ove injenice prividno izgledaju racionalnije.
Pareto utvruje est rezidua i etiri vrste derivacija. U rezidue svrsava: 1. rezidue sa
smislom za kombinaciju kod spekulativnog tipa , 2. kao dispozicije za odravanje agregata kod
ljudi rentijerskog tipa, 3. rezidue koje izraavaju potrebu za spoljanjim efektima, 4. rezidue
integriteta linosti, 5. rezidue drutvenosti i uniformnosti i 6. rezidue seksualnosti. U derivacije
spadaju: 1. tvrdnja, 2. zapovedanje, 3. sklad sa oseanjima ili principima i 4. verbalno
dokazivanje.
U objanjenju osnovnih svojstava ljudskog drutva Pareto polazi od znanog
konzervativnog stava da su ljudi meusobno razliiti u intelektualnom, fizikom i moralnom
pogledu. On smatra da se u svim sferama drutva i u okviru svake delatnosti, propisuju indeksi
koji reba da oznae sposobnost svake individue. Od onih sa najviim indeksom koji su
najmalobrojniji, formira se elita, a od preostale mase drutva formira se drugi sloj sa niim
indeksom sposobnosti. Na taj nain dobijamo dva drutvena sloja: 1. donji sloj ili ne-elitu, 2. vii
sloj koji se sastoji od dve grupe: vladajue i nevladajue elite.

U ovom delu Pareto iznosi stav o krunju elita, tako to se meaju razliite grupe drutva
sa svojim bitnim svojstvima, oseanjima i sposobnostima. Prelazei u drugu grupu sa sobom
prenese i ova karakteristina svojstva, tako da brzina cirkulacije elita zavisi od tipine ponude i
potranje za odreenim svojstvima i sposobnostima. Meutim, cirkulacija elita dovodi do sporog
formiranja vladajue elite. Deava se da se, zbog sporog kruenja u viim slojevima elita taloe
svojstva niskog indeksa sposobnosti. To je uzrok izbijanja revolucije, miljenja je Pareto. U
revolucionarnim periodima dolazi do izraaja superiornost viih slojeva drutva, koji zbog svojih
intelektualnig sposobnosti rukovode revolucijom.
Pored rezidua i derivacija, koje deluju na odreeno drutvo, postoji jo nekoliko
elemenata koji odreuju karakter drutva: klima, zemljite, flora i fauna, geoloki faktori,
delovanje drutvenih sistema u okruenju, predhodno stanje datog drutva i sl.
Robert Mihels se bavi politikim elitama definiui svoj poznati gvozdeni zakon
oligarhije. Ovim zakonom Mihels postavlja stav po kome se svaka organizacija, nezavisno na
istorijski tip druva u kome opstaje, bilo da je aristokratske ili demokratska, nuno pretvara u
oligarhiju, jer se mo i vlast koncentrie u vrhovima date organizacije. Ova pojava, prisutna u
svim drutvenim oblicima, najkarakteristinija je za politike partije koje uvek u svojim
vrhovima neizbeno formiraju rukovodei, vladajui sloj koji za sebe prisvaja sve znaajnije
poluge moi.
Mihels obrazlae ovu pojavu na nekoliko bitnih svojstava: naroito masovne politike
organizacije daju malo prostora da veina lanstva uestvuje u kreiranju politike i donoenju
odluka, pa je odvajanje funkcije od aktivnosti oekivani rezultat takvog stanja. Struktura partije
se deli na dva sloja: lideri i lanstvo, birokratija se javlja kao specifina podstruktura koja ima
zadatak da povee ova dva elementa partije. Posredujui u odnosima unutar partijske
podstrukture, birokratija se pretvara u poseban, hijerarhizovan aparat sa razliitim nivoima
moi. Na taj nain stvoren je osoben sloj koji predtavlja oslonac oligarhijskoj vrhuci. Bez nje
stvorio bi se ogroman jaz izmeu vladajue oligarhije i lanstva. Ne bi postojale one niti koje
omoguavaju funkcionisanje politike organizacije. Sa njom ta sloena mainerija moe da
funkcionie142.
Pored ovih shvatanja, treba napomenuti i antropoloko stanovie panskog sociologa
Ortege I. Gaseta. Njegovo shvatanje elitizma se temelji na stavu da pojedinac koji eli postati
pripadnikom elite nastoji da sebe duhovno izgradi kroz stalni napor i intelektualnu dogradnju.
Formirajui sebe kao autentino, intelektualno bie, ovek stvara sebi uslove da postane subjekt
glava drutvenog zbivanja nasuprot inferiorne mase kao objekta trupa druvenog ivota. U
delu Pobunjena masa, Ortega drutvo predsavlja kao dinamino jedinstvo koje se sastoji iz
mase i elite, odnosno, odabranih, superiornih pojedinaca. Stvaralac istorije je elita odabranih.
Ona trasira put civilizacijskog napretka koji sledi amorfna masa. Sama istorija, smatra on,
sastoji se od dva perioda: perioda aristokratije i perioda dekadencije aristokratije, tj. perioda
pobune mase. Demokratija iskljuuje, negira svaki oblik drutvenosti. On postoji samo u
aristokratskim okvirima. Vernost mase, njena poslunost koja proizilazi iz svesnosti svoje
inferiornosti, osnov je usavravanja drutva koje se sprovodi po superiornim obrascima elite.
Masa je zbir spodoba koje nisu posebno niti naroito istaknute. Pod masom se, dakle, ne
podrazumeva samo ni prvenstveno radnika klasa. Masa je prosean ovek. To je zajednika
odlika, to je drutveno siroe...143, smatra Gaset.
Liberalno shvatanje, koje se ogleda u uenju H. Lasvela, J. umpetera, K. Manhajma, R.
Arona i T. Veblena, objanjava uzrok nastanka elita funkcionalnou sloenih i razvijenih drutvenih
sistema. Opstanak, funkcionisanje i razvoj, naroito savremenog drutva, uslovljen je
postojanjem i upravljakom ulogom obrazovanih, strunih i sposobnih pojedinaca, to je
142
143

Vidi: R. Michels, Political Parties, The free Press, New York - London, 1968.
H. O. I. Gaset, Pobunjena masa, Gradac, aak, 1988., str. 35.

pretpostavka njihove moi. Neobrazovane, neobavetene i izolovane mase ne mogu vriti

upravljake funkcije i zauzimati drutveni poloaj elite.
Zahtevi savremenog drutva kreu se u pravcu nunog stvaranja elita u svim vitalnim
sferama drutvenog sistema. One se ne obrazuju na osnovu superiornosti svojih pripadnika, nego
se stvaraju na osnovu potreba funkcionisanja globalnog drutva. Lini napor, volja i neprestano
tendiranje ka sopstvenom duhovnom usavravanju i izgraivanju kao stvaralakog, autentinog
bia, put je ka elitistikom sloju.
Tragajui za korenima ovog stanovita, treba naznaiti da je i Sen-Simon zahtevao da
industrijskim drutvom i proizvodnjom upravljaju orazovani strunjaci koristei se znanjem pozitivne
nauke. Ovakav nain organizovanja omogue da se funkcije neposredne dravne uprave minimalizuju,
tako bi se vladavina nad ljudima zamenila upravljanjem stvarima.
Znaaj liberalne teorije elite sastoji se u pokuaju da se napravi funkcionalni konpromis
izmeu elita i demokratije. Mogunosti istovremenog postojanja elite i demokratije, osnovno je
obeleje ovog uenja. Sistem predstavnike demokratije, stav je ovog pravca u elitizmu,
podrazumeva postojanje elita kao manjine obrazovanih i intelektualno najsposobnijih, preko
kojih prosene i manje obrazovane skupine ostvaruju vlast kroz institucije sistema.
U drutvu postoji slobodna konkurencija i to u dvostrukom obliku. Slobodna
konkurencija pojedinaca za ulazak u razliite elite i slobodna konkurencija ve formiranih elita
zaposedanje dominantnog poloaja. Ovo su razlozi zbog kojih je demokratija mogua, smatraju
oni, jer slobodna utakmica pojedinaca za pristup elitama i slobodna utakmica meu elitama za
osvajanje najznaajnijih funkcija i pozicija, predstavljaju prirodan okvir demokratije. Slobodna
konkurencija elita omoguava i njihovu meusobnu kontrolu, te smanjuje rizik prevelike
koncentracije moi nekih od elita.
Ameriki sociolog i politikolog Harold Lasvel, postojanje politike elite dovodi u
neposrednu vezu sa ostalim sferama globalnog drutva, kako bi otkrio osnovne karakteristike
elite vlasti. Problem elita se ne moe razmatrati drugaije nego kroz njegov odnos sa vitalnim
elementima strukture globalnog drutva, a naroito onim koji potiu iz ekonomske sfere.
Kompatibilnost elita sa demokratijom, koja istovremeno znai i njenu jedinu mogunost,
dovela je do upotrebe termina demokratski elitizam, koji se moe sresti kod J. umpetera i R.
Arona.
H. Drajcel smatra da elitu sainjavaju najobrazovaniji i najsposobniji koji su, koristei
postojee institucije drutva, postali nosioci vrhunskih poloaja. Na osnovu vrste funkcija koje
obavljaju i drutvenog poloaja koji zauzimaju, ostvaruju manju ili vei mo i uticaj na
odravanje drutvenog poretka.
Ekonomsko-tehnoloka sfera drutva i biopsihiki inioci, osnovni su faktori formiranja
dokoliarske klase koji se moe posmatrati kao elitistiki sloj u drutvu shvatanje je T. Veblena.
Viak rada i njegova podela na proizvodni i neproizvodni kao i tenja oveka ka takmienju,
stvaraju dva podeljena socijalna sloja, kao subjekta i objekta drutvenih zbivanja. Ukidanje
socijalnih razlika i privatnog vlasnitva, smarta Veblen bie omogueno tehnoko-tehnolokim
razvojem drutva pod neposrednom upravom obrazovanih, strunih i sposobnih.
Kritiko shvatanje elita iji su najznaajniji predstavnici S. R. Mils, T. Botomor i D.
Bernham, nesaglasno je sa predhodna dva svatanja u nekoliko znaajnih svojstava: 1. poreklo
elite ne objanjavaju prirodnim predispozicijama izuzetne manjine u intelektualnom, fizikom i
moralnom pogledu, 2. poreklo elite ne objanjavaju ni funkcionalnom nunou razvijenog
drutva kojim upravljaju najobrazovaniji i najsposobniji, nasuprot neobavetenim,
neobrazovanim i neorganizovanim masama, 3. postojanje dihotomije: elita - masa, ne shvataju
kao istorijsku nunost, 4. ne prihvataju stav o mogunosti paralelnog postojanja elite i
demokratije, 5. pocepanost drutva na elitu i masu ne opravdavaju nego kritikuju.

Ukoliko bismo tragali za izvesnim elementima srodnosti ova tri shvatanja elita,
izuzimajui pobrojane i druge razlike, tada bi doli do stanovita da elite svoju drutvenu mo
ostvaruju unutar institucija sistema. Znai, elita po kritikom shvatanju nije prirodni i veiti
fenomen drutvene stvarnosti, kao to nije ni faktor neophodan opstanku, funkcionisanju i
razvoju savremenih i komleksnih drutava. Elita moe nastati u periodima burnih unutranjih
transformacija globalnog drutva kada se stvara socijalni vakuum koji je ansa privrednim,
vojnim ili politikim determinantima i njihovom nametanju kao jedinim relevantnim faktorima
optimalnog funkcionisanja i progresa konkretnog drutva. Socijalno-ekonomske i politike krize,
pretnja spoljnjeg vojnog faktora, mogu stvoriti uslove pojave onog sloja koga oznaavamo elitom
vlasti. Povoljna okolnost je i ukoliko se unutar ovog sloja pojavi harizmatska linost.
U drugom sluaju elita vlasti moe da se javi kao rezultanta promena koje su nastupile u
sferi materijalne proizvodnje i tehnoko-tehnoloke ravni drutva. Mo malog broja privrednih
koprporacija, pretea vojna mo, mo birokratizovane politike strukture, mogu stvoriti (po
Milsu su i stvorili) strahovitu i u istoriji nezabeleenu mo elite vlasti.
Poto se formira, elita vlasti nastoji da raznovrsnim mehanizmima permanentno povea
distancu od svih drutvenih slojeva, te organizuje sistem organizovane neodgovornosti, kako
navodi Mils, teei da postane samostalna sila koja upravlja i regulie uz pomo niza
instrumenata, kao to su npr. medijalni i politiki zavisan birokratski aparat. Ovaj hijerarhijski
organizovan sloj prisutan je u svim sferama drutva, ali to ne znai da Mils nipodatava moguu
pozitivnu socijalnu ulogu birokratskog aparata. Naprotiv, on samo izraava al za nepostojanjem
strunog, racionalnog, politiki nezavisnog birokratskog sloja, onakvog kakvog ga je Maks Veber
oznaio idealnim tipom birokratije. Vrhovi elitistike piramide pretvaraju sve stepenasto
podreene nivoe odluivanja, kao i one koji su izvan svih okvira vlasti u slepe poslunike i
izvritelje.
Dok ostali elitistiki pravci polaze od istorijske nunosti nastanka i postojanja elita, Mils
to izbegava. On jasno zakljuuje da je nastanak elita plod povoljnih istorijskih okolnosti, a
nikako istorijske zakonitosti.
Ovde se obino zamera Milsu na nedostatku istorijskog pristupa u razmatranju
elitistikog fenomena. Mils jednostavno izbegava da se bavi prognostikom. Istorijske okolnosti u
budunosti najtanije e dati odgobor na pitanja elitistikog fenomena.

23.Sociologija Maksa Vebera

Maks Veber slovi sigurno za jednog od najznaajnijih, ako ne i za najznaajnijeg siciologa
od vremena nastanka ove drutvene nauke, pa sve do njenog savremenog perioda. Veliina
njegovog dela, koje je nastalo u periodu sa kraja XIX i tokom prve dve decenije XX veka, gotovo
da nije izgubila duhovnu sveinu, nego je i dalje nezaobilazna teorijska potka itavoj plejadi
sociologa. Gotvo da se ne moe navesti drutvena oblast koja nije bila predmet sociolokih
razmatranja M. Vebera.
Maks Veber je roen 1864. godine.Studije prava zavrava u Getingenu, Hajdekbergu i Berlinu
zavrava studije prava, potom studije istorije i najzad ekonomije. Ovako iroko obrazovanje, i
nadarenost, omoguili su Veberu izuzetnu naunu irinu to je samo osnailo njegove teorijske stavove
jer je socijalnim problemima sa sociolokog stanovita pristupao ekstezivno, lako se kreui iz jedne u
drugu naunu oblast potkrepljujui tako naunu validnost (pouzdanost) razmatranja bilo koje iz
obuhvatnog i sloenog spektra drutvene datosti. Veber je obavljao i poslove univerzitetskog nastavnika
u Hajdelbergu, Berlinu i Frajburgu, a ovu profesiju naputa s kraja XIX veka, tanije, 1898. godine.
Nakon duevnog oboljenja Veber se, po ozdravljenju, nije vie vraao ovom pozivu, a iz njegovog pera
u to vreme niu najpoznatiji radovi koji vai za temelj sociologije kao drutvene nauke.
Veberov socioloki sistem je izgraivan pod uticajem neokantovske folozofije i tzv. kritikog
idealizma. U tom kontekstu poznat je i njegov stav koji govori o nemogunosti sociologije da formulie
univerzalne zakone koji bi se odnosili na bilo koju drutvenu pojavu. Zbog ega? Za razliku od
prirodnih nauka koje prouavaju one pojave koje pokazuju tendenciju ponovnog javljanja, to im
omoguava sposobnost utvrivanja opte pravilnosti, drutvene nauke prouavaju drutvene pojave
koje su neponovljive u istorijskom kontekstu. Ne treba da zbuni njegov istorizam kao teorijsko
metodoloki pristup, kada konstatuje da se istorija sastoji od nizova neponovljivih dogaaja i da
je svaki od ovih nizova sutina za sebe, svojevrsna posebnost. Svaki istorijski tip drutva, svaka
istorijska epoha u istorijskom deavanju odlikuje se svojim unutranjim esencijalnim svojstvima
koja se praktino transportuju na sutinska svojstva svake ponaosob drutvene pojave. Nema
diskontinuiteta, ali ova nova kvalitativna sadrina nove istorijsko-drutvene epohe je poseban kvalitet
za sebe koji se gradi i ija je klica sardana u prethodnom kvalitetu, a koji joj, dakle, pomae da bude
nova kvalitativna posebnost za sebe. Drutvena stvarnost, kao i svaka njena pojava, sainjena je od
parcijalnih nizova koji se sukcesivno smenjuju i proteu u beskonanost. Svaki od ovih nizova
raspolae svojim unutranjim sutinskim svojstvima, koja proimaju esenciju novog niza.
Sociologija ne moe saznati celokupnu stvarnost kao ni pojavu u njenom totalitetu. Ona je u
mogunosti da istraujui pojavu u konkretnom prostoru i vremenu, opservira samo jedan
segment iz celine. Ukoliko svojstva tog segmenta proglasi za sutinska, zamaglie spoznaju
celokupne drutvene pojave. To je razlog zato sociologija ne traga za sutinom drutvenih data.
U prirodi vlada strogi, mehaniki determinizam, a u drutvu ne. Niz je faktor koji mogu pomeriti
toak istorije i drutvenim pojavama reflektovati sasvim nova, neoekivana i nepredvidiva
svojstva. To je razlog zato je nemogue definisati zakonitost drutvene pojave kao takve jer
praktino nove istorijske okolnosti uslovljavaju i njene nove osobine, prirodu, karakteristike.
Opta pravilnost podrazumeva traganje i definisanje optih, zajednikih, sutinskih i nunih
svojstava istraivane pojave, nezavisno na konkretni prostor i vreme. A ba prostor ili vreme ili i
jedno i drugo onemoguavaju validno definisanje ovih faktuma. Oni su nestalni i nestabilni, oni
se menjaju. Drutvo je sloena i dinamika kategorija. Intezitet drutvenih promena oduvek je
bio visok, a vremenom postaje sve vii. Ova karakteristika drutva postaje naroito znaajna u
uslovima razvijenog savremenog drutva gde su promene toliko dinamine i zgusnute u malu
jedinicu vremena, tako da se ovaj Veberov stav ini jo ispravnijim nego u vreme kada je
nastajao. Prostor moe, ali ne mora biti odluujua referenca drutvenih pojava, to zavisi od vrste
pojave, kao i karakteristika konkretnog prostora, ne samo kao fizikog okvira drutvenog ivota, nego
pre svega drutvenog prostora, prostora drutvenih interaktivnih komunikacija, vie ili manje
otvorenog, prohodnog za transkulturne i druge srodne procese i sl. Tako da i ovaj inilac moe u

znaajnoj meri izmeniti kvalitativan saraj istraivane pojave, onemoguavajui sociologu da ustanovi
optu pravilnost, odnosno ta je to opte, zajedniko, nuno i sutinsko. Zajedniki mogu biti
zanemarljivi, marginalni inioci koji nisu dovoljni da se formuliu i kao nuni i sutinski. A bez
otkrivanja nunog i sutinskog, pored zajednikog i opteg, ne moe biti govora o zakonitosti kao
takvoj.
Veber upozorava i na krucijalno svojstvo sociologije u pogledu primene globalnog pristupa u
izuavanju drutvene datosti. Pojava se mora sagledati sa svih aspekata, dimenzija, sociologu moraju
biti dostupni svi uglovi drutvene pojave, on bi morao rasvetliti sve osenene, a pogotovu zatamljene
njene delove. Pokatkad je realno nemogue prii pojavi na takav nain iz niza razloga, a jedan od njih
bi se ticao metodoloke skuenosti, potom sloenosti i dinaminosti pojave, ali, ponekad i ideolokepolitike koprene koje sociologu moe kvariti istraivaki vid inei ono to jeste onim to nije i
obrnuto. Sociologija mora da se osloni na subjektivno racionalno razumevanje unutranjeg znaaja i
smisla drutvene pojave, odnosno, znaenje i smisla delanja pojedinaca ili grupa u odnosu na pojedince
i kolektivitete iz njihovog ueg ili ireg okruenja, kao i njihovo delanje. Stoga, da bi delanje imalo
drutveni karakter ono mora biti smisaono usmereno, svesno, vrednosno i ciljno orijentisano prema
ponaanjima drugih pojedinaca ili grupa u njihovom okruenju. Subjektivnim racionalnim
razumevanjem unutranjih svojstava, znaenja i smisla delovanja, prevazii e se povrnost otkrivanja i
objanjenja spoljnih , vidljivih odnosa i veza pojave koja je predmet istraivanja.
Veberovi socioloki stavovi tipini su za socioloki nominalizam koji drutvo ne shvata kao
objektivnu realnost, ono je tek opti pojam, ime, naziv. Realni su samo pojedinci koji ga sa svojim
delanjem ine takvim kakvo jeste, a objektivno jeste samo u subjektivnom doivljaju pojedinaca kao
aktera, subjekata drutvenog ivota.
Umesto optih pravilnosti Veber nudi zamenu za njih. Radi se o delu njegovog uenja u
kome eksplicira temu idealnih tipova. Idealni tipovi su vetake, misaone konstrukcije drutvenih
pojava koje u takvoj celosti (idealnoj) ne postoje. Deo sociologa smatra da se idealni tipovi nalaze
u funkciji usavravanja uporedno-istorijskog metoda, mada moe biti i obratno, tj. da se u svrhu
razumevanja i uzronog objanjenja drutvenih pojava idealnim tipom, Veber koristio
komparativnom metodom. Kako Veber konstruie idealni tip drutvene pojave ili grupe srodnih
pojava? Ovi hipotetiki, sintetiki tipovi konstruiu se na taj nain to se sva idealna svojstva
istraivane pojave apstrahovanjem integriu u jedan - idealni, zamiljeni tip prouavane pojave.
Idealna svojstva pojave uglavno nisu plod proizvoljne konstrukcije istraivaa, ve su rezultat
odreenih prethodnih saznanja ili saznanja do kojih je doao u toku postojeeg istraivanja.
Dakle, odrednica idealno se ne odnosi na vrednosno-etiku fundiranost obeleja, svojstava pojave
u smislu razluivanja dobrog od loeg i izdvajanja onog to korespondira sa dobrim, socijalno
ispravnim. Ne radi se samo o bitnim, primarnim, prioritetnim svojstvima istraivane pojave. Ova
idealna svojstva, koja objektivno postoje, ali su rasporeena u grupi istraivanih pojava ili
pojavnim oblicima fenomena koji je predmet istraivanja, grupiu se, sintetiu u jednu,
apstrahovanjem konstruisanu pojavu. Nju Veber oznaava idealnim tipom sa kojom uporeuje
stvarne, objektivno postojee, realne tipove drutvene pojave, te na osnovu povezanosti, manje ili
vee, pribliavanje ili odstupanje u ponovo varijabilnoj meri, dolazi do zakljuka o istraivanom
fenomenu. Na primer, ukoliko je predmet naeg istraivanja pojava socijalne devijacije, i nau
panju usmerimo ka pojavnim oblicima kao to je narkomanija, prostitucija i odreene forme
kriminogenih radnji, tada emo iz svake od ovih pojava odabrati ona svojstva koja imaju
krucijalni (sutinski) znaaj za istraivanu socijalnu pojavu i na temelju njih konstruisati tzv.
idealni tip istraivane drutvene pojave (koja sadri samo ova idealna svojstva). Interesantno je
napomenuti i sledee zapaanje Vebera po pitanju idealnih tipova. Oni imaju gotovo samo
jednokratnu upotrebu (najvie se mogu koristiti dva puta u vrlo bliskoj vremenskoj distanci),
nakon koje gube metodski smisao i znaaj jer sama pojava zasigurno dobija nova obeleja koja
uslovljavaju neupotrebljivost idealnog tipa odreene drutvene pojave u buduim istraivanjima.

Maks Veber smata da sociologija ne treba da bude drutveno angaovana nauka koja bi
posluila kao teorijski orijentir ouvanja postojeeg poretka (kao teorija reda i poretka) ili njegove
radikalne izmene (projekat socijalne revolucije). Sociologija mora ostati po strani ovih ideolokopolitikih hrvanja uvajui na taj nain svoj nauni status. Svoju sociologiju je nazivao razumevajuom
sociologijom, jer je njen prevashodni cilj subjektivno racionalno razumevanje unutranjeg znaenja i
smisla drutvenih pojava, odnosno, znaenje i smisla delanja u odnosu na druge pojedince i grupe kao i
njihovo delanje. Sociologiju Veber i definie kao nauku koja nastoji da razume drutveno delanje
njegovim tumaenjem i na osnovu toga uzrono objanjava njegov tok 144. Kao to je ve istaknuto,
Veber delanju pridaje druteni karakter samo ukoliko je racionalno, smisleno usmereno na druge
pojedince i grupe.
Maks Veber definie etiri tipa delanja: 1. ciljno-racionalno, 2. vrednosno-racionalno, 3.
afektivno i 4. tradicionalno delanje. Ciljno-racionalno delanje je ona vrsta ovekovog drutvenog
delanja u kome on racionalno odabira ciljeve, kao i sredstva za realizaciju postavljenih ciljeva.
Vrednosno-racionalno delanje predstavlja novi tip delanja u kome pojedinac racionalno bira cilj i
instrumente za njegovo realizovanje, ali je prvenstveno vrednosno orijentisan u svom delanju koga vri
nezavisno da li e postii racionalno odabran cilj. Afektivno delanje je odraz trenutnog ili stalnog
drutveog stanja aktera delanja. Ono se vri kroz dve forme: a) emotivno, nekontrolisano
reagovanje na podraaje spolja, b) kao sublimacija koja u ovom sluaju znai svesno afektivno
delanje kojim se akter oslobaa od unutranjih tenzija. Tradicionalno delanje je vrsta delanja
utemeljena na tradiciji, obiajima i ustaljenim navikama. ovek se moe ponaati na jedan od ova etiri
osnovna naina, ali su u njegovom ponaanju mogue i kombinacija razliitih tipova delanja.
Usmeravajui svoje delanje, odnosno, ponaanje jedan prema drugom, pojedinci grade
drutvene odnose, a oni slue, miljenja je on, razumevanju i uzronom objanjenju navika i obiaja,
pravnih, moralnih i obiajnih propisa, razliitih drutvenih konvencija, sve do drutvenog poretka i
politikih grupa. Drutveni odnos predstavlja kao delatnost veeg broja ljudi kada delanje svakog od
njih rauna sa delanjem drugih pojedinaca koji usmeravaju i orijentiu njegovo delanje. Drutvene
odnose Veber deli na konfliktne i solidarne, a solidarne drutvene odnose dalje razlae na
otvorene i zatvorene. Konfliktni odnosi su oni odnosi u kojima je delanje jednog aktera odnosa
usmereno protiv delanja, htenja i volje drugog. Ova vrsta odnosa se protee u irokom luku od
takmienja aktera bez upotrebe nasilja i nasilnih sredstava sve do vrlo otrih, dramatinih, krvavih
sukoba visokog inteziteta. Za razliku od njih, solidarni odnosi se odlikuju integracijom pojedinaca u
svom delanju pri nastojanju da postignu svoj zajedniki cilj. Meutim, solidarni odnosi nisu
jednoobrazni, stereotipni. Oni mogu biti utemeljeni na racionalnim postupcima subjekata, ali se mogu
karakterisati i dominantno emocionalnom potkom. Otvoreni solidarni odnosi su oni odnosi kada su
delanja aktera i rezultati tog delanja znaajni ne samo za njih, nego i za druge ljude. Zatvoreni solidarni
odnosi su odnosi suprotnog karaktera, tj. kada delanje i njegovi rezultati nisu znaajni i za druge
pojedince sem za njihove aktere. Solidarni odnosi su osnov zajednicama koje odreuju kao takvu
orijentisanost drutvenog delanja koja polaze od subjektivnog oseanja aktera delanja da njihova
delanja pripadaju jedno drugom. Na taj nain zajednika delanja kao i akteri ine zajednicu. Ova
subjektivna oseanja mogu imati afektivnu ili tradicionalnu prirodu. Drutvo je za Vebera vrsta
drutvenog odnosa u kome se drutveno delanje orijentie kroz racionalno utemeljen kompromis
interesa aktera delanja ili njihovom meusobnom povezivanju 145 dok vre drutveno delanje.
Racionalnost kao osnova kompromisa u ovom sluaju moe biti vrednosnog ili ciljnog karaktera.
Drutvene grupe mogu imati svojstva zajednice, ali i drutva, a najee predstavljaju
svojevrsnu meavinu ova dva tipa drutvenih skupina. Polazei od karaktera drutvenog odnosa,
tanije, njegove otvorenosti ili zatvorenosti, Veber definie drutvenu grupu. Zatvoreni drutveni odnos,
kod koga je onemoguen prijem drugih pojedinaca u njega sem aktera odnosa i gde se njegovo
ustrojstvo garantuje i odrava ponaanjem tih istih aktera, naziva se grupom. Poput drutvenog
144
145

Vidi: M. Veber, Privreda i drutvo, Prosveta, Beograd, 1976.

Vidi: M. uri, Sociologija Maksa Vebera, Zagreb, 1964.

odnosa, Veber i drutvene grupe klasifikuje dihotomno: 1. autonomna-heteronomna drutvena

grupa, 2. autokefalna-heterokefalna drutvena grupa. Kod autonomne grupe njen poredak
ustanovljavaju samostalno njeni lanovi, a kod heteronomne drutvene grupe poredak je
proizvod lica izvan nje same. Autokefalna grupa predstavlja onu vrstu grupe, smatra Veber, kod
koje se rukovodilac i njen upravni aparat postavljaju na osnovu i u okviru postojeeg poretka.
Kod heterokefalnih grupa to nije sluaj jer se rukovodilac i upravni aparat postavljaju izvan
sopstvenog poretka od strane lica koja se nalaze izvan konkretne grupe.
Maks Veber razlikuje i sledee forme drutvenog grupisanja ljudi: organizaciju i
organizovanu grupu. Organizacija predstavlja svako trajno delanje odreene vrste koje je kao
takvo usmereno ka ostvarenju zajednikog cilja. Organizovana grupa je odrednica za svaku
socijalnu skupinu sa upravnim aparatom koja trajno dela da bi postigla odreeni cilj 146.
Udruenja predstavljaju vrste organizovanih grupa koja se konstruiu slobodnim ugovorom
njenih lanova. Ustanove (institucije), kao jo jedna tipina vrsta organizovanih grupa, ustanovljavaju
poredak odnosa datoj oblasti drutvenog ivota, na osnovu koga normativno reguliu postojee odnose
i delanja u njoj. Politika grupa je takoe vrsta organizovanih grupa, ija je osnovna svrha ostvarivanje
vlasti na odreenoj teritoriji kroz ouvanje njenog poretka uz upotrebu sopstvenog upravnog aparata
koji raspolae i primenjuje instrumente sile i prinude. Ukoliko ova politika grupa, kao organizovana
skupina, ima funkciju ouvanja ukupnog drutvenog poretka na svojoj celokupnoj teritoriji uz upotrebu
sopstvenog upravnog aparata koji raspolae monopolom nad instrumentima sile, prinude i nasilja, tada
je re o dravi.
Veber razmatra i pojmove mo i vlast. Mo se kod njega temelji na volji tj. nametanju volje,
nezavisno da li se tokom ovog drutvenog odnosa nailazilo na protivljenje, otpor. Mo za njega, dakle,
znai svaku ansu da se unutar nekog socijalnog odnosa i uprkos protivljenju, sprovede vlastita volja,
pa makar na bilo emu poivala ova ansa 147. Vlast se temelji na izvesnoj verovatnoi da e odreena
lica posluati, prihvatiti volju, zapovest o ponaanju, bez obzira na njen kvalitativni sadraj. Svaka
mo politikih tvorevina nosi u sebi specifinu dinamiku: ona moe postati osnova za takvu specifinu
pretenziju za presti njenih pripadnika, koja utie na njihovo ponaanje prema spoljnom svetu... Vlast u
sasvim uoptenom smislu moi, tj. mogunosti da se sopstvena volja nametne ponaanju drugih... 148 da
bi se ostvarila mo neophodno je utvrditi sredstva prinude koja e obezbediti prihvatanje volje vlasti i
uiniti pojedince poslunim izvriteljima.
Analizirajui strukturu moi Veber usmerava panju na jo jedan bitan inilac disciplinu. Disciplinom se obezbeuje nekritko prihvatanje volje vlasti i uniformisana pokornost
masa. Disciplina omoguava racionalno i uvebano izvravanje svojevrsne zapovesti o delanju,
potiskujui i eliminiui, istovremeno, sopstvenu kritinost o vrednosti zadatog. Disciplina je metod
koji vodi jednoobraznom ponaanju, ustaljenom i stabilizovanom.
Mo bi ostala nedefinisana, socijalno neprepoznatljiva i teko ostvariva, da ne postoje
sredstva kojima se ostvaruje. Po Veberu to su upravo vlast i disciplina.
Legitimna vlast se ostvaruje samo u okviru legitimnog poretka, a poredak gradi svoju
legitimnost upravo na legitimnoj vlasti. Pojam legitimiteta zauzima jednu od centralnih pozicija u
Veberovom sociolokom sistemu, ak se moe zakljuiti da ga on uzdie na nivo aksiomatskog pojma.
Legitimnost vlasti ogleda se u injenici koja se odnosi na krajnje principe na koje moe da se osloni
vaenje jedne vlasti149. Principi na kojima poiva vaenje drutvenog poretka pretstavljaju pravnu
potku, temelj vlasti, njene etike okvire. Veber klasifikuje legitimnu vlast na tri tipa: 1. racionalna
vlast, 2. tradicionalna vlast i 3. harizmatska vlast. Racionalna vlast se temelji na legalnoj
vladavini, pravnim pozitivnim propisima. Legitimnost ove vlasti je sadrana u pridravanju
146

Vidi: M. Pei, op. cit. del.

M. Weber, Wirtschaft und Gesellshaft, Tubigen., 1956, str. 28.
148
M. Veber, Privreda i drutvo II, str. 15, 16 i 46.
149
Ibidem.
147

pravnih normi i pravila ponaanja. Tradicionalna vlast je etablirana tradicionalnim iniocima, a

na osnovu kojih ona ili oni koji vre vlast i zauzimaju takav status. Harizmatski tip vlasti ima
svoju osnovu u afektivnoj odanosti i predanosti vladaru i njegovim nadnaravnim sposobostima
(smatra se boanstvom ili njegovim bliskim roakom ili se veruje u njegove magijske moi,
njegovom milosru, proroanskim sposobnostima, naroitom junatvu, duhovnoj ili retorikoj
snazi (ili u jednoj i drugoj). Vladavina proroka, demagoga ili ratnih heroja, su najpoznatiji
primeri ovog tipa legitimne vlasti. Voa je sve i svja, njemu i njegovoj volji se svi pokoravaju.
Njegova naklonost meri se naklonou nadoveanske i nadprirodne sile. On ne vlada rukovoen
bilo kakvim drutvenim normama, njegova volja je osnovno pravilo. Danas ona moe znaiti
jedno, sutra ve drugo. Istina je ono to on kae, ostali su tu da sluaju, da se pokoravaju divei
se i stepei, istovremeno. Iracionalnost ove vlasti gradi se na verovanju (i strahu) u naroitu mo voe.
Ovakvi vladari (ne retko vladari ulica i trgova) po pravilu lako osvajaju vlast, ali se harizma brzo i
istroi. Ovaj vladar ima i jednu (ali odluujuu) obavezu, u odsustvu sopstvenih legalnih dunosti i
obaveznosti. Radi se o potrebi stalnog (ili bar s vremena na vreme) injenja junakih, izuzetnih dela i
poduhvata. Ukoliko to ne ini, harizma e se brzo istopiti, a ovaj tip vlasti bie smanjen tradicionalnim
ili racionalnim tipom.
Veber je po mnogim sociolozima utemeljiva teorije socijalne stratifikacije. Njegov
stratifikacioni sistem je posluio kao teorijska osnova daljem izuavanju ovog krucijalnog drutvenog
problema, a naroito grupi teorija u okviru organsko-integrativnog pristupa izuavanja vertikalne
dimenzije strukture globalnog drutva. Razmatrajui uslove i korene drutvenog raslojavanja i
manifestovanja razliitih formi drutvnih nejednakosti, Veber zakljuuje da se u njihovoj osnovi nalazi
kategorija moi, odnosno, njena nejednaka raspodela. Fenomen moi mu predstavlja osnovi uzrok i,
prema tome, sa teorijskog stanovita elementarni kriterijum tipoligije stratifikacionih sistema u kojima
razlikuje: klase, statusne grupe i stranke. Drutvene klase se stratifikuju na osnovici njihovog poloaja
na tritu, odnosno prema proizvodnji i nainu sticanja materijalnih dobara. Osnov stratifikovanja
statusnih grupa lei u njihovom odnosu prema dobrima, njihovoj upotrebi i naelima troenja, to se
sve skupa manifestuje kroz specifine ivotne stilove, odnosno, naine drutvenog ivota 150. Stranke se
stratifikuju, jasan je Veber, na temelju svog poloaja u politikoj sferi drutva i realne politike moi
kojom raspolau. Klase ne predstavljaju zajednicu za razliku od statusnih grupa, koje su odreene
pretenzijom kao atributima asti, prestia, statusnim simbolima, privilegijama i naroitim ivotnim
stilovima151. Ovaj stav Veber osnauje injenicom da istoj statusnoj grupi mogu pripadati i materijalno
bogati i oni koji to nisu. Socijalno-ekonomske prilike u razvijenim drutvima i tendencije koje
ispoljavaju ova drutva, ukazuju na faktum da sve vie raste znaaj klasne stratifikacije u odnosu na
status.

150

Vidi: R. Bendikh, S. M. Lipset, Class, Statuss and Power, New York, 1969., str.21.
"Termin "drutveni status" primenjivae se na karakteristino postojee pravo u odnosu na pozitivnu ili negativnu
privilegiju u pogledu drutvenog ugleda, okoliko ono poiva na jednoj ili vie sledeih osnova: a) nain ivota, b) uobiajeni
proces obrazovanja, koji se moe sastojati od empirijskog i racionalnog odluivanja i usvajanja odgovarajuih vidova
ivljenja, ili c) drutveni ugled steen roenjem ili zanimanjem... Slojeviti status moe se neposredno zasnivati na klasnom
statusu ili biti povezan sa njim na sloene naine. On, meutim nije odreen iskljuivo time. Svojina i upravni poloaj nisu
kao takvi dovoljni da onome ko ih poseduje prue pouzdan drutveni status, mada oni mogu voditi ka njegovom sticanju.
Slino tome, siromatvo kao takvo ne iskljuuje visok drutveni poloaj, mada, opet, ono moe uticati na njega. Obrnuto,
drutveni poloaj moe delimino ili ak u potpunosti odreivati klasni status, a da se ipak ne identifikuje sa njim. Klasni
status jednog oficira, inovnika i studenta, ako se odreuje na osnovu njihovih prihoda, mogu biti veoma razliiti, dok
njihov drutveni poloaj ostaje isti, poto se oni pridravaju istog naina ivota u svim relevantnim vidovima, to je
posledica njihovog opteg obrazovanja. Drutvena slojna grupa je sastavljena od mnotva pojedinaca koji, u okviru jedne
vee grupe, uivaju posebnu vrstu i stupanj ugleda, zahvaljujui svom poloaju i eventualno, takoe, prisvajaju prava na
izvesne naroite povlastice. Najznaajnije poetne take razvoja pojedinih slojeva su sledee: a) najznaajnija od njih potie
od razvoja posebnog naina ivota, ukljuujui, naroito, zanimanje koje se upranjava, b) druga osnova je nasledna
harizma koja proistie iz uspenog zaposedanja poloaja od ugleda zahvaljujui poreklu, c) tree je monopolistiko
prisvajanje politike i hijerokratske vlasti od strane drutveno razliitih grupa. ", M. Veber, Drutveni slojevi i njihov status,
u: T. Parsons, E. ils, K. D. Negel, D. R. Pits, Teorije o drutvu, str. 552.
151

Birokratija je jo jedan u nizu fenomena koji razmatra Maks Veber. Birokratija, koju
Veber shvata u njenom idealnom tipu, predstavlja racionalnu, stvaralaku mo koja obezbeuje
normalno funkcionisanje pravne drave, oslonjene na pozitivno pravo i potovanje sloboda i
prava graana. Ovaj, tip birokratije karakteristian je za graanska drutva. Birokratski sloj
Veber ne vezuje iskljuivo za dravnu organizaciju. Gde postoji drutvena organizacija i
organizovana grupa postoji i birokratija, a stepen unutranje organizacije determinie ne samo
njenu snagu i mo, ve prevashodno sposobnost optimalnog funkcionisanja. Privredne
organizacije, smatra Veber, su osnov birokratske strukture unutar koje postoje jasni hijerarhijski
odnosi. Struna osposobljenost i profesionalna priprema kao i apsolutna odanost pozivu,
poznavanje administrativne, pravne i komercijalne nauke, takoe su bitna svojstva ali i
pretpostavke funkcionisanja idealnog tipa birokratije152.
Uenje o religiji Veber predstavlja kroz dva dela - "Privreda i drutvo", tanije - jednu
glavu u okviru ovog obimnog dela koju je naslovio "Sociologija religije" i "Protestantska etika i
duh kapitalizma". U sociologiji se mogu sresti i shvatanja da je Veber prvenstveno sociolog
religije jer radovi iz ove oblasti predstavljaju preteni deo njegovog sociolokog opusa 153.
Meutim, Veber skoro da nije mimoiao ni jednu oblast drutvenog ivota, a to je razlog zato
jedni smatraju da se sociologija prvenstveno odnosi na sociologiju politike ili sociologiju religije,
te zato se svrstava u razliite socioloke pravce. I ovi momenti samo potvruju stav o veliini
njegovog sociolokog rada. Maks Veber se bavio izuavanjem i tzv. optih pitanja religije i
izuavanjem pojedinih svetskih, univerzalnih religija. On se nije bavio sutinom religije kao
institucije vere smatrajui, u neokantovskom duhu, da ovo pitanje ne pripada domenu nauke.
Religijski doivljaj sveta predstavlja osobenost za sebe, on se ne moe svesti na neki drugi
doivljaj i drugu vrstu ovekove aktivnosti. Druge sfere delatnosti i interesovanja oveka mogle
su samo sekundarno, zanemarljivo delovati na religijsku svest i religijski doivljaj, istie Veber.
Religija ima svojstvo samorazvojnog fenomena.
Osnovna funkcija religije sastoji se u posebnom osmiljavanju, racionalizaciji sveta i
ovekovog individualnog i drutvenog ivota. Kroz teologiju, religijsku etiku i religijske
propovedi, vri se ova specifina racionalizirajua funkcija religije. Ali, religijska racionalizacija
se prvenstveno odnosi na pomo oveku u osmiljavanju sveta, svih njegovih dobrih, manje
dobrih i loih svojstava. ovek se suoava sa dobrim, lepim, sreom, ali i tugom, patnjom.
Ponekad dobro, a ponekad loe prevladava u njegovom ivotu. Ove ivotne injenice su nune,
katkad imaju, a katkad nemaju nikakvog smisla. ovek im mora, sa druge strane, pridati neki
smisao, mora ih opravdati na neki nain, ne bi li ih lake prevladao, bilo da se radi o njegovoj
srei i zadovoljstvu, bilo da je re o nesrei i patnji. I u jednom, i drugom sluaju, on kroz religiju
nastoji da racionalizuje faktiko stanje, da ga opravda i objasni religijskim razlogom zato je srean ili
zato pati. Potreba pretvaranja ovog faktikog stanja, nude u vrlinu, zadovoljava se uz pomo religije,
upravo kroz ovu njenu funkciju - racionalizaciju i osmiljavanje. Veber, stoga, zakljuuje da religija
predstavlja svojevrsnu teodiceju patnje, a ovek trai razloge svoje sree ili nevolje u pravilnom ili
nepravilnom verskom postupanju i svom odnosu prema Bogu. Meutim, uvia Veber, nije retkost da
pravedni imaju tei ivot i vie nevolja nego oni koji ba i ne mare za ispravan verski ivot. Tada
teodiceja opravdanje patnje razvija nove predstave, a one se obino odnose na naknadu na drugom,
izvanulnom svetu. Tu zapaa jo jednu funkciju religije koja se moe oznaiti kao kompenzatorska, a
koja proishodi iz osmiljavajue funkcije.
U prouavanju svetskih religija i njihovog uticaja na drutvene faktume, Veber iznosi svoj
poznati stav o neposrednom uticaju protestantske religijske etike na utemeljene kapitalistikog
poretka. Protestantski princip predestinacije, kao predodreenosti odreenog broja ljudi za veni
ivot ukoliko se u potpunosti i iskreno predaju veri svojim odnosom prema Bogu, ali i svojim
svakodnevnim injenjem, uzima kao paradigmu kapitalizma. Izabrati sebi odgovarajue
152
153

Vidi: Z. Nikoli, Drutvena mo.

Vidi: V. Pavievi, Sociologija religije, Beograd, 1970.

zanimanje i potpuno mu se posvetiti, predati, izbegavajui sve hedonistike (strast, uivanje)

navike, dakle, predajui se potpunom asketizmu, jo je jedan znaajan elemenat protestantskog
naela predestinacije. Preduzimljivost i razvoj takvih osobina oveka ine ga sposobim i
spremnim da razvije i prihvati i novi nain ukupnog drutvenog ivota koji je stoer
kapitalistikog pokreta. U svom delu "Protestantska etika i duh kapitalizma" Veber eksplicira
ovu temu razmatrajui uticaj univerzalnih svetskih religija na ukupan drutveni i naroito
ekonomski ivot.