UNIVERZITET U PRIŠTINI

MEDICINSKI FAKULTET
sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

Seminarski rad
iz predmeta

Medicinska Sociologija

INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI IDENTITET POJAM

PLURALNOG IDENTITETA

Prof. dr Student:
Uroš Šuvaković Elma Selimi
1194/17

Kosovska Mitrovica, Decembar, 2017.

Uvod ................................................................................................................................3

1. Pojam identiteta ....................................................................................................4

2. Individualni identitet ..............................................................................................7
3. Kolektivni identitet .................................................................................................9
Zaključak ........................................................................................................................11
Literatura ........................................................................................................................12

2
 Uvod

Kako odrediti ko sam Ja, ko smo Mi, ko su oni Drugi. Ova pitanja su veoma često
postavljana i odgovori na njih predstavljaju sastavni deo egzistiranja samog čoveka
tokom cele istorije civilizacije.

Identitet i njemu srodni termini imaju veoma dugu istorijsku osnovu u okviru
stranih jezika, i to prevashodno kod starogrčkih filozofa pa sve do delova moderne
analitike. Ovi termini su korišćeni prilikom bavljenja starim problemima filozofije
postojanosti u okviru ispoljenih promena, kao i zajedništva u okruženju ispunjenog
diferencijama.

Identitet ne predstavlja samo u nama duboko prikrivenu srž naše ličnosti, te tako
opstaje u nepromenjenoj formi tokom vremena. Niko od ljudi nema samo jedan identitet,
pošto čovek ima učešća u okviru raznoraznih uloga, kako privatnog života, tako i života
u društvenoj zajednici.

Tako identitet možemo posmatrati kao individualni, a takođe kao i kolektivni. S

toga se identitet može razvrstati i kao nacionalni, socijalni, politički, kulturni,
intelektualni,....

3
 1. Pojam identiteta

Kako je čovek i socijalno i personalno biće, sam termin identiteta je povezan sa

pitanjima o odnosima individualca i društva u celini. Suprotnost individualizmu i
sociologiji, može se ispoljiti kroz redukovani odgovor na pitanja prema čemu se može
shvatati egzistiranje individue u odnosu na društvo, te da li se ovakav spoljni okvir može
posmatrati kao interakcija individue. (Dumont, 1980, 10)

Ovde se ne može govoriti samo o hijerarhijskom odnosu iz razloga što je ličnost

jedinstvena osoba sa individualnim i unikatnim iskustvom, mada se za nastanak čoveka
može istaći i stvaranje kolektivnog humaniteta. On predstavlja materijal društva, bez
kog se nikako ne može kreirati sama ličnost čoveka.

Ovde se vidi da je tumačenje ovakvog razdvanja na dva dela jedinstva, putem

forme ličnost i svet, tj. društvo, iz razloga što čovek teži da bude situiran u jedan
planetarni okvir, iako u sopstvenoj sredini nije uvršten kao neki posmatrač. (Nuttin,
1980, 335)

Čovek kao jedinka je sopstvenom individualnošću sam akter sopstvenog

okruženja, iz razloga što je sama lična interpretacija svojevrsni akt promene sveta.
(Berger, Luckmann, 1967) Individualizam nije jedan egoizam, pošto predstavlja
sažaljenje i simpatije čoveka prema drugom čoveku, društvu, zajednici. Ovo ne
predstavlja glorifikovanje samog sebe, već same individue uopšteno.

Identitet je moguće odrediti kao organizovanje mentalnih sklopova, kognitivnih i

afetivnih odlika, koje predstavljaju percepciju jedne individue, kao jednog različitog bića,
koje ima razuman nivo koherentnosti u svom ponašanju, interesima, potrebama i
motivisanju. (Tap, 1986, 13)

4
 Identitet predstavlja (Eriksen, 1993) sposobnost očuvanja unutrašnje istovetnosti
i kontinuiteta, dok se može posmatrati i kao identitet reflektovanja znanja o nekom
specifičnom zajedničkom osećanju u određenom društvu, dok se u ličnoj sferi ispoljava
kao vid identiteta koji predstavlja postulat samog društva. (Berger, Luckmann, 1967)

Putem ovoga se identiet može kreirati u interakciji sa organizmom, individualnom

svešću i socijalnim strukturama društva. Identitet je moguće odrediti i kao porast
naturalnih sposobnosti, čime se prihvata realnost, prepoznaje sopstveno Ja, prepoznaje
druga ličnost i sama priroda, osećaj spontanosti i razdvajanja, ali i autonomija, unikatno
mišljenje, emocionalno bogatstvo, kreativna sposobnost, sistem vrednosti, te vizija
sopstvene ličnosti u budućem periodu. (Mucchielli, 1986, 106)

Identitet se može posmatrati i prema njegovom odnosu na permanentnost

određenu u vremenu, sam pojam jedinstva, kontinuitet subjekata, njihovo razlikovanje
od drugih subjekata, kao i na sposobnost da se bude prepoznatljiv te da sam prepozna
nešto. (Melucci, 1995)

Kako je princip različitosti jedna od najvažnijih karakteristika identiteta, veoma je

bitn podsetiti se na to da svaki čovek u nekom određenom smislu predstavlja nešto što
su i svi ostali ljudi, te da je istovremeno i nešto što nema niti jedan drugi čovek.
Samoidentitet predstavlja produkt institucija moderniteta, kada se otkrije da Ja ne
predstavlja jedan pasivni entitet, kao i kada se kao jedan sasvim nov pojam pojavljuje
životni stil. (Giddens, 1985)

Osećaj jedinstva se može zasnivati na vremenskom kontinuitetu, kao i osećaju

različitosti u odnosu na druge ličnosti, te se može uspostaviti jedna predstava,
prevashodno koherentna, o celovitosti sopstvenog bića. Ovde se može dodati i to da je
identičnost sa jedne, kao i različitost sa druge, odlika bića koja podrazumeva kontinuitet
u vremenu. (Jenkins, 1997, 3)

5
 Veoma bitna činjenica prilikom razjašnjenja identiteta predstavljaju osećaji
pripadnosti i autonomije, koji se na prvi pogled nalaze u međusobnom razmimoilaženju.
Ipak, pripadnost zajedništvu, koje je izraženo u solidarnosti grupi, kao i simbiozi sa
drugima, te povezanošću sa osećajem poverenja i sveobuhvatnim vrednostima, ne
mora isključivati autonomnost putem osećanja nezavisnosti i samosvesti.

Kolektivni identitet tako ne mora označavati asimilovanje individualnosti, već je

činjenica da je on nužan za razvijanje samih procesa individualizacije. Identitet nije
jedna neutralna kategorija, već se on uvek kreira i uspostavlja sa određene tačke
gledišta. (Jenkins, 1997, 26-27)

Čovekovo Ja predstavlja sintezu samoodređivanja i definisanja karakteristika

neke osobe, koja dolazi od drugih o njoj, prevashodno iz konstatacije da je samosvest
dostignuta preuzimanjem ili pretpostavkom ka poziciji drugog. Sopstvo neke individue
se društveno kreira u procesima primarne i sekundarne socijalizacije. (Jenkins, 1997,
20)

Identitet predstvlja ono što je neka ličnost prepoznata od same sebe ili od strane
drugih, pa se smatra da identitet predstavlja razlike u odnosu na druge, kako bi se
mogla osetiti lična samoizvesnost. Ovakvim shvatanjem identiteta, individua se štiti od
razlika drugih, čime se identifikuje nejasnoća u njenom identitetu. (Connolly, 1991, 158-
159)

Identifikovanje sa drugima započinje primarno u samoj porodici, sa sosptvenim

roditeljima, prilikom čega se stvara predstava o nekom idelau koji se formira kao Ja koje
je viđeno u tuđim očima. Ovde se započinje glavni proces identifikovanja i stvaranja
identiteta, koji se posmatra kao nesvesno prihvatanje normi same porodice putem
sistema naviak ili imitiranja roditelja.

6
 2. Individualni identitet

Personalni, lični ili individualni identitet ne predstavlja samo kontinuitet u nekom

vremenu, već je on pretpostavka reflektovanja samosvesti o sebi, svojem Ja, koje
shvata sopstvenu biografiju. (Golubović, 1999, 21-22) U ovome se vidi to da sam
pojedinac postaje Ja onda kada stekne pojam o samom sebi, i to putem razvijanja
sopstvene autentičnosti.

Prilikom formiranja individualnog identiteta, ličnost izvlači sosptveni stil i načine

života iz lične kulture, mada ona nikako nije neka subjektivna kulturna strana, pošto
prilikom formiranja ličnog identiteta igra veoma bitnu ulogu i sam unutrašnji sastav
dispozicija ličnosti. S toga se o ovom identietu može govoriti i kao o nastajanju ličnosti.
(Allport, 1955)

O kategorijama individualnog identiteta se može govoriti i kao o temeljnom

sadržaju svakog oblika identiteta, pošto identitet predstavlja svest o sopstvenoj ličnosti,
tj. uspostavlja razlike koje se uzimaju između Ja, nečega svojeg i nečega što je tuđe.
Prilikom procesa identifikovanja veoam je bitno pitanje adekvatnog povezivanja i
usaglašavanja ličnog i kolektivnog identiteta, prilikom čega nikako ne treba izgubiti iz
vida činjenicu da su to samo određene dimenzije procesa humanizacije ličnosti.
(Golubović, 1999, 22)

Kod individualnog identiteta se dolazi do potreba za sigurnošću i za prihvatanjem

u okviru društva, koji predstavljaju veoma važne elemente ovog identiteta. Ipak, kako je
sam identitet proces, sama sigurnost je sukobljena sa velikom neizvesnošću, pa veliki
broj ljudi odustaje u okviru te borbe i priklanja se sigurnosti.

7
 Takođe, potreba za emocionalnim prihvatanjem se može izvesti putem simbioze,
koja ukida jedan proces razdvajanja putem kojeg se dolazi do nezavisnosti. Putem
ovoga je moguće objasniti i to da je jedna od mera usaglašenosti ovih suprostavljenih
elemenata i dimenzija jedan veoma bitan proces putem kojeg se stvara individualni
identitet.

Ipak, kada pojedinac odluči da bude u zajedništvu, tj. društvu, dolazi do

preteranog identifikovanja istog, kao i do potpunog gubitka samoidentiteta pošto se
pojedinac identifikuje sa društvenim elementima, te time formira određene stereotipe.
(Eriksen, 1969, 253-254) U okviru ovoga, veoma važnu ulogu imaju i poreklo i životni
stil čoveka, njegov položaj u društvu, interes i vrednosti koje su mu značajne.

U okviru razmatranja individualnog identiteta, može se reći da je moralni razvoj

verovatno najvažniji za njega, a da u tom procesu svaki pojedinac stiče znanje putem
koga razlikuje norme i principe, te načine kako da sa njima postupa. Osoba koja je
moralna ima zadržavanje interaktivnih predispozicija i kada je pod stresom, prilikm
moralnih konflikata, te time stiče mogućnost da se od istih i brani. (Habremas, 1979, 78)

U okviru moralnog razvoja, mogu se odrediti tri različita nivoa, i to su

prekonvencionalni nivo, konvencionalni nivo, te postkonvencionalni nivo. (Laurent,
1985, 83-93)

8
 3. Kolektivni identitet

Čovek, kako u individualnom, isto tako i u kolektivnom obliku želi da uspostavi

sopstveni identitet čime teži da pronađe sopstveni smisao života, kao i da se integriše u
globalno društvo. (Nuttin, 1980, 219) Ovi ciljevi su međusobno povezani prevashodno iz
razloga što je humani karakter osobe manifestovan upravo u konstataciji da ta individua
živi u sopstvenom svetu ali i kao deo šireg društva.

Ne može se reći da je svaki ljudski identitet jedan socijalni identitet, pošto se

identitet odnosi na značenja, a da je to sve zapravo stvar inovacija i konvencija, te da
postoje oduvek dve dimenzije identiteta, individualni i kolektivni identitet. (Jenkins, 1997,
4)

U osvrtu na raspave koje se tiču kolektivnih identieta, nikako se ne može uzimati

u obzir socijalna dimenzija, tj. samo ono što predstavlja nešto zajedničko svim
članovima nekog kolektiva. Veoma je važno izneti i činjenice da sva individualna
obeležja koje pripadnici neke društvene grupe unose u društvenu zajednicu
predstavljaju bitan faktor određenja kolektivnog identiteta te grupe.

Društvene zajednice se međusobno ne razlikuju samo prema razlikama koje se

tiču kulture ili društvenog ponašanja, već i po dosta specifičnom sadržaju koji ovakvim
zajednicama daju njeni pripadnici. Stoga, kolektivni identitet ima sosptveni subjektivitet
kao i objektivni aspekt, a svaki od njih se mora nužno razumeti kao i analizirati kako bi
se mogla shvatiti svrha tog kolektiva.

Ovde se, dakle, može posamtrati činjenica toga da se individualni identitet odnosi
samo na razlike, a da se kolektivni identitet zasniva na sličnostima, pošto svaki
kolektivni identitet mora sadržati i odnos prema drugim kolektivima. (Jenkins, 1997, 6)

9
 Jedno objedinjujuće iskustvo koje se proteže na sve nove generacije, dovodi do
učvršćivanja kolektiva ili grupacije, čime im daje vremenski kontinuitet, kao i osećaj
povezanosti sa istorijskim sećanjima njihovih predaka. Ovakvo osećanje povezanosti je
najjače izraženo u okviru gena porodica, ali i same nacije kao kolektiva.

U okviru kolektivnog identiteta se mogu povezati i poreklo i sama istorija, tako i

prošlost i budućnost, tradicija i rituali, koji su praktikovani u kolektivima. Pomoću njih se
dodatno učvršćuje osećaj pripadnosti i solidarisanja sa drugima u kolektivu. (Mucchielli,
1986, 11)

Kolektivni identitet se može razlikovati i kao grupni identitet, socijalni identitet,

kulturni identitet, klasni identitet, nacionalni identitet, kao i profesionalni identitet.
Međutim, sličnost grupnog i klasnog sa socijalnim identitetom je nepobitna činjenica,
iako u ovakvoj kvalifikaciji određuju šire sfere identiteta.

Moguće je izneti stav da je kolektivni identitet interakcione naravi, te da je pitanje

usklađenog uspostavljanja njegovog međusobnog odnosa sa individualnim identitetom
pitanje aktivnosti do tada uspostavljenog identiteta. S toga, veoma je pogrešno
označavati individualni kao jedan subjektivni identitet, a kolektivni identitet kao objektivni
aspekt samog procesa identifikovanja.

Zaključak
10
 Početkom novog I krajem prošlog veka, došlo je do dosta velikih promena čije je
razumevanje predstavljalo veoma veliki izazov za sve sociologe na globalnom nivou.
Ovde se može reći da je reč o potpunom urušavanju dotadašnjeg sistema realnog
socijalizma, ali i ostalih formi državnog uređenja i društva.

Identitet se može odrediti kao jedno biće, određena pojava ili lično svojstvo
svakog čoveka. On predstavlja jedan subjekt koji određuje samog sebe, i to u odnosu
na neki drugi subject, object ili sve ono što ga okružuje. Identitetom se otkrivaju
socijalne i kulturne razlike prema nekim drugim licima, te se može reći da on nikako ne
nastaje na osnovu drugih.

Identitet se u svakodnevnom komuniciranju može posmatrati kao zbir elemenata

koje pripadnici određene socijalne grupacije prihvate kao sopstveno obeležje, pa stoga
prepoznaju sebe kao pripadnika neke šire grupacije društva.

Na kraju, možemo reći da je identitet sve ono što mi kao živa bića osećamo da
pripada nama, da nam je u posedu, da nas na neki način ispunjava, vrši određivanje
načina i rukovodi našim životima. Danas je identitet postao takav da mnogi staju u
odbranu istog, pa čak i pokreću ratove kako bi zaštitili sopstveni.

Literatura
11
1. Dumont, L., 1980, Homo Hierarchicus, University of Chicago Press, Chicago.

2. Nuttin, J., 1980, Theorie de la motivation humaine, PUF, Paris

3. Berger & Luckmann Th., 1967, The Social Construction of Reality, Doubleday &

Co., INC, New York.

4. Tap, R., 1986, Identité individualle et personalisation, Science de l'homme,

Privat. Toulouse.

5. Eriksen, Th. H., 1993, Ethnicity and Nationalism, Pluto Press, London.

6. Eriksen E. H., 1969, Childhood and Society, Penguin Books, London

7. Mucchielli, A., 1986, L'Identité, Presses Universitairs de France (PUF), Paris.

8. Melucci, A., 1995, “The Process of Collective Identity”, u: Johnston H. &

Klandermans B. (eds.), Social Movements and Culture, University of Minnesota

Press, Minneapolis

9. Giddens A., 1985, The National State and Violence, Polity, Cambridge.

10. Jenkins R., 1997, Rethinking Ethnicity, Arguments and Explorations, SAGE,

London.

11. Stojiljković, Z., Društveni konflikti, Fakultet političkih nauka, Beograd.

12. Stojiljković, Z., Pojam identiteta, Beograd

13. Connolly W, 1991, Identity/Difference, Democratic Negotiations of Political

Paradox, Cornell University Press, London

14. Golubović, Z., 1999, Ja i drugi: antropološka istraživanja individualnog i

kolektivnog identiteta, Vikom grafik, Beograd.

12
15. Allport G., 1955, Becoming, Basic Considerations for a Psychology of

Personality, Yale University Press, New Haven.

16. Habermas J., 1979, Communication and the Evolution of Society , Moral

Development and Ego Identity, Heinemann, London.

17. Laurent A.,. 1985, De l'individualisme, Enquête sur le retour de l'individu, PUF,

Paris.

13