Edvard Olbi

Brana igra
naslov originala Marriage play
Prvi put izvedeno u Vienna's English Theatre (Be, Austrija) 17. maja 1987.
LICA
DILIJAN, u ranirn pedesetim.
DEK, u srednjim pedesetim.
Mesto: Kua u predgrau.
Vreme: 3.30 po podne radnog dana; kasno prolee.
DILIJAN sedi na stolici, ita, povremeno se nasmeje. Nakon nekoliko trenutaka ulazi
DEK.
DILIJAN (die pogledsa knjige; krajnje prijateljski): Zdravo.
DEK (pauza): Zdravo.
DILIJAN: Rano si se vratio. (ita, kikoe se. DEK spusti aktn-tanu, pogleda je, onda
pogleda u svoju tanu)
DEK: Da. Naputam te.
DILIJAN (razmisli o torne, namrti se): Kako to misli?
DEK: Naputam te. (ta si, idiot?) Naputam te!
DILIJAN (vrati se knjizi, kao da odbacuje tu misao): Naravno.
DEK: Smej se ako hoe.
DILIJAN: Ne smejem se. Sada ne. Malopre, jesam. Pre nego to si uao.
DEK: Smej se ako hoe.
DILIJAN (veselo): Lo dan, a?
DEK (pauza): Kako to misli?
DILIJAN: Bio ti je ... Kako to misli kako ja mislim?
DEK: Lo dan.
DILIJAN: Bio ti je! Oh, ba mi je ao.
DEK: Nije.
DILIJAN (da raisti): Nije. Nije? ta nije?
DEK: Nije mi bio lo dan.
DILIJAN (razmilja o tome): Je li ti dan bio dobar?
DEK (pauza; sumnjiavo): Kako to misli?
DILIJAN: Ako ti dan nije bio lo, onda moda iz toga sledi da je bio dobar.
DEK (ne ba prijateljski): Osrednji.
DILIJAN: ta?
DEK: Dan mi je bio osrednji. Naputam te.
DILIJAN: Ima valerku?
DEK: Imam ta?
DILIJAN: valerku; jo jednu valerku. valerie se... s nekim? Ponovo si naao valerku?
DEK: valerku, kao u herc-romanima?
DILIJAN: Pa... da.

DEK (razmilja): Ne.

DILIJAN: Aha. Jesi li opet debelo upetljan u jednu ili u nekoliko zamrenih i/ili
komplikovanih
veza van kue, na ravno duboko romantine i/ili seksualne prirode?
DEK: Draga moja eno, ne treba to tako olako shvataii. (Razmilja o onome to je rekao.)
Tako olako. Lako olako.
DILIJAN (estok, histerian smeh) Oh, naravno! Jedna ili nekoliko zamrenih i/ili
komplikovanih veza duboko romantine i/ili seksualne prirode, koja se deava uporedo s
brakom koji ima trajanje i postojanost, brakom dvoje dosad bistrih i racionalnih ljudi, nije
stvar koju treba olako shvatiti, suvie olako. (Pauza.) ta ja mislim?
DEK: Ne, znam ta ti misli, ali to nije ono to ja mislim, nije ovde re o tome. ta ja
mislim?
DILIJAN: Da, ta ti misli? (Posle razmiljanja; bez gneva.) Gmazu ljigavi!
DEK (osmehuje se): 'Ajde, 'ajde... (Pauza.) ula si da sam rekao da odlazim? Odlazim,
odnosim svoj ivot i dva kofera...
DILIJAN: Seam se neeg takvog. (Brino.) ta je to s tobom, jadni moj stari?
DEK (osmehuje se): 'Ajde, 'ajde. (Pauza.) Jedi iogu dana podigne pogled sa svog stola;
sedi tamo kao i obino, radi uobiajene stvari i one nisu ni dosadne ni uzbudljive: ta god da
su nekada moda bile, vie nisu; prosto su uobiajene stvari. E pa, podigne pogled s njih, i
zapanji se kad vidi dobro poznatu okolinu, prenerazi te stranac koji ti je sekretarica ve
petnaest godina. Shvati da e sad tvoj ivot da se promeni... iz korena; ili je to, ili si lud.
DILIJAN (previe vedro): Znai, dan ti je bio zanimljiv.
DEK: Zacvrkutala je.
DILIJAN: Zacvrkutala je.
DEK: A nisi lud; moda, zapravo, i suvie dobro zna ta pria. Da; vrlo interesantno; tvoj
ivot e upravo da se promeni, iz korena, i kae sebi nek tako i bude.
DILIJAN: Iz korena?
DEK: Iz korena! "Mogu li da vam pomognem? Je l' mogu neto da uinim za vas?" kae
tvoj ve petnaest godina stranac. Kako se ono zvae? Ime joj zvui toliko irski da je to
apsurdno.
DILIJAN (osmehuje se): Katlin O'Holihen; Katlin Begora O'Holihen.
DEK (u nedoumici): Je l' tako? To si... izmislila?
DILIJAN: Da.
DEK: Koje?
DILIJAN: Koje bilo.
DEK: "Moe li ta?" ti odgovori.
DILIJAN: "Mogu li da vam pomognem?"
DEK: Nemoj. "Mogu li da vam pomognem?" upitala je odnosei se prema mojoj zauzetosti
s potrebnom panjom "Ne, ne, nije nita", rekao sam. ta je trebalo da kaem? Pa, ne moe
da kae posebno ne potpunom strancu, znao je petnaest godina ili ne "Ne, ne; sve mi je;
mislim da mi se ivot menja iz najkorenitijeg korena."
DILIJAN: Iz korena.
DEK: ta?
DILIJAN: Iz korena. Ne iz najkorenitijeg korena. Moda je to tano, ali ne zvui najbolje.
DEK: Cepidlako! U svakom sluaju, moe li?.
DILIJAN: ta?
DEK: ta?
DILIJAN: Moe li ta?
DEK (kratka pauza) Da to kae. Mislim da moj ivot prolazi kroz, i tako dalje. Moe li?
DILIJAN: Ne znam. Moe li ti?

DEK: Pokuava da me iznervira?

DILIJAN (mazno) Samo kad to stvarno trai od mene.
DEK (posmatra je jedan trenutak, onda u stranu) Da sam te stvarno poznavao, moda te
nikad ne bih ni uzeo za enu. Siguran sam da te nikad ne bih uzeo za enu da sam te zaista
poznavao.
DILIJAN (poslovno) O, bi, bi itekako.
DEK (zuri u tepih) Verovatno.
DILIJAN: Udeeni brakovi su najbolji ne vidi mladu do dana venanja, porodica sve udesi,
iz drutvenih razloga ili poslovnih; ne vidi mladu do oltara, podies veo; srce ti zastaje, ona
je tu - dlakavi nilski konj.
DEK: I tako, poalje je po neto, neto to ti treba, iako ne ba mnogo, i pone da
premee po glavi: ta se ovo, koji kurac, deava?
DILIJAN: Promena ivota. Vama mukarcima se to dogaa.
DEK (ljutito): Znam da nam se dogada.
DILIJAN: To je kao s grudima: njih i vi imate, ali ne razmiljate o njima; ne koristite ih ba
mnogo.
DEK: Ja o svojim grudima razmiljam stalno...
DILIJAN (zacereka se): Ne razmilja!
DEK (nadmeno): Grudi su opsesija koja verovatno stoji na putu poslovnog napredovanja.
Siguran sam da je tako. Ne moe sve svoje vreme da provodi u veceu preduzea, otkopane
koulje, s manom zabaenom na lea, s prstima na bradavicama, u dubokom transu, a da ti to
ne utie na karijeru i bude se tuda muvaju, i sve.
DILIJAN (odsutno): Kad li e kod mene da pone klimaks?
DEK (zajedljivo) Verovatno te ve drma; verovatno je to problem. (DILIJAN ga gaa
novinama, pogodi ga, ili ne; bolje je da ga pogodi.) Nemoj to da radi.
DILIJAN (zlovoljno): Podigni ih.
DEK (nezainteresovano) Podigni ih sama. (S malo entuzijazma.) Je I' ti poznato to oseanje?
To o kome govorim?
DILIJAN: Meni? Nee! Meni!? (Strano parodirajui) Jednog dana podignem pogled sa svog
poreta. Stojim tu na uobiajeni nain, radim uobiajene stvari a one nisu ni dosadne ni
uzbudljive...
DEK (poluljut): Dobro.
DILIJAN: Podignem pogled s poznatih ringli i prenerazi me predmet koji je moj rriider ve
petnaest godina. Shvatim da e moje kuvanje sada iz korena da se promeni...
DEK (sada ljut): Dobro! (Vie za sebe) Trebalo je davno da te zadavim.
DILIJAN: Jado moj: ti ima vrlo predvidljive krize; trebalo bi vie da ita.
DEK (ustane): Mislim da u ponovo da uem. (Uzme tanu.)
DILIJAN: ta! Da izade napolje i da ponovo ude?
DEK (runo oponaajui): ta!? Da izae napoije i da ponovo ude?
DILIJAN: On me imitira.
DEK: On me imitira. Da, izai u i vratiu se. (Ide ka vratima.) Probau jo jednom.
DILIJAN (imitirajui): Zdravo; naputam te.
DEK (dok izlazi): Dobro obrati panju.
DILIJAN (za njim, salutirajui): Razumem! (Sama; imitira dete) Ti? Je l' se to ali sa
mnom? Oh, ne! Reci da to nije istina! (Seti se neega; normalnim glasom) Tuan mu, tuna
ena; tuan dan; tuan ivot. (Dek se vraa.)
DEK (pogleda okolo): Zdravo.
DILIJAN (gleda pravo u njega): Zdravo.
DEK: Naputam te.
DILIJAN: Hm? Izvini? itala sam; nisam te ula.

DEK: To je bilo proli put, sad ne ita.

DILIJAN: Mislila sam da ponavljamo ono to smo...
DEK (uzrujano): Rekao sam da u sve da uradim ponovo. Rekao sam da u ponovo da uem
i sve uradim ponovo!
DILIJAN: Da, ali...
DEK: Nisam obratio panju na vremensku distancu! Prvi put si iiala, ovaj put ne.
DILIJAN (s lanom ljutnjom) Pa! ao mi je!
DEK: Ako nee da obrati panju...
DILIJAN: Pokuavam! Teko je, ali pokuavam!
DEK (tvrdo) Naputam te. Danas mi je to dolo; pukao mi je film.
DILIJAN: Pukao ti je film?
DEK: Da.
DILIJAN: Gde?
DEK: Molim?
DILIJAN: Gde? Rekao si da ti je pukao film. Gde ti je pukao?
DEK: U glavi. Pukao mi je film u glavi. ula si za taj izraz.
DZlLIJAN (razmislio tome) Ve godinama nisam.
DEK (ne ba uitvo) Je l'? Gde si ti dosad ivela? (Mirno) Pukao mi je film u glavi; sedim
za stolom i odjednom mi se razbistri, kristalno jasno... postao sam svestan zle kobi, nejasnih
nemira, nezadovoljstva koje razdire...
DILIJAN: Ukapirala sam.
DEK (iskreno) Nadam se da jesi.
DILIJAN: Oh, jesam! (Kratka pauza.) Zle kobi? Zaista ... zle?
DEK: Pa, tako neto.
DILIJAN: Budi precizan. Zle kobi... zaista se plaim za tebe, zaista brinem. Nezadovoljstva
koje razdire? Pa, ta ioima novo? Nejasni nemiri? Hm!! (Vidi da on odlazi.) Kuda si poao?
DEK: Probau jos jednom; dau ti jo jednu ansu!
DILIJAN (podrugljivo ga moli) Stvalno? Daces mi jos jednu sansu?
DEK: Da obrati panju. Da bude ozbiljna!
DILIJAN: Moda bi trebalo da ugradimo rotirajua vrata. (DEK joj prie, podigne ruku
kao da e da je udari.)
DEK: Obrati... (pauza) panju. (Okrene se, izae.)
DILIJAN (nakon to je DEK izaao; radoznalo, a kao da je se ne tie): Uvek bar za malo
pretera. (DEK ponovo ulazi)
DEK: Zdravo. (Pauza) Naputam te.
DILIJAN (klima glavom; coke): Do avola! Zna ta, znala sam!? Osetila sam! (DEK se
okrene na petama i izae.)
DILIJAN lista knjigu, ignorie njegov izlazak. DEK ponovo ue.)
DEK: Zdravo.
DILIJAN (zadubljena u knjigu): Oh! Zdravo!
DEK: Mislim da bi trebalo da ti kaem da... ta to radi?
DILIJAN: A?
DEK: ta to radi?!!
DILIJAN (veselo): itam.
DEK: ta?
DILIJAN: itam.
DEK: Ne! ta? ta ita?
DILIJAN: Svoju knjigu.
DEK (duga pauza): Koju... knjigu?
DILIJAN (toboe spontano; pogleda korice knjige kao da je do tada nikada nije videla) O...

Knjiga dana; moja knjiga; Knjiga dana.

DEK: Nikad uo.
DILIJAN: Oh...nije objavljena.
DEK (pauza): ta ti to znai?
DILIJAN: ta?
DEK: ta ti to znai?!
DILIJAN: ta mislim pod tim da nije objavljena?
DEK (smireno, ali bi mogao i da je udari): Da.
DILIJAN: To znai da nije objavljena; to sam mislila pod tim da nije objavljena.
DEK: Znam.
DILIJAN: Zato onda pita? (DEK pokua da joj uzme knjigu; DILIJAN je skloni) Hej!
DEK: Hou da je pogledam.
DILIJAN: Nisi hteo da je pogleda godinama! Sve ove godine bila ti je pred nosom, a nisi
hteo da je pogleda.
DEK: ta ti znai to "godinama"? ita jednu istu knjigu godinama? ta si ti, debil?
DILIJAN: Nisam itala. Pisala sam.
DEK (pauza): Molim?
DILIJAN: Nisam itala. Pisala sam.
DEK: Kako to misli?
DILIJAN: Ovo je knjiga koju ja piem. Zove se Knjiga dana. (Slegne ramenima) To je
knjiga koju ja piem.
DEK (osmehuje se, skoro se smeje; oponaa): "To je knjiga koju ja piem." Ti pie knjigu?
DILIJAN (uvreeno): Pa, ne mora ba da zvui kao da misli da je to iznad mojih
mogunosti! "Ti pie knjigu!?" Ti, jedva pametnija od gazele ili od tiganja, pie knjigu?
DEK (u zanosu): Knjigu.
DILIJAN (kao pravdajui se): Pa, nije ba roman.
DEK: Kako to misli?
DILIJAN: Vie je to zapisnik neka vrsta beleaka.
DEK (poputa detetu): Aaaaaaaaaa, dnevnik!
DILIJAN (uvreeno): Ne, nije dnevnik, nije "dragi dnevnie". To su beleke, to su klinike
beleke. DEK (baci pogled): Debela knjiga; daj da vidim.
DILIJAN (titei je): NE!
DEK: Kako to mislii, "klinike beleke"?
DILIJAN: To je... pa, to je niz zabeleki.
DEK: ta?
DILIJAN: Niz zabeleki.
DEK: O emu?
DILIJAN: ta?
DEK: To je niz zabeleki.
DlLIJAN: Da! Da, jeste.
DEK (izgubi strpljenje): O emu? O emu?
DlLIJAN: O naem vodenju ljubavi.
DEK (pauza): Molim?
DILIJAN: Svaki put kad smo vodili ljubav, ja sam to ovde zabeleila; prokomentarisala sam
trajanje, poze, doba dana, potrebe, ocene uivanja, delove razgovora, vreme. (Ponovo slegne
ramenima) Zna... beleke.
DEK (pauza): Ne verujem ti. Daj mi da vidim!
DILIJAN: Ne! Zato ne veruje?
DEK: Zato ne verujem. Nikone bi radio tako neto!
DILIJAN: Zato da ne? Trideset godina braka, skoro tri hiljade... dogaaja.

DEK: Tri hiljade!!

DILIJAN: Da, koliko si ti mislio?
DEK: Nikad mi nije palo na pamet... Beleke o tri hiljade jebaina?
DILIJAN: Skoro.
DEK: Blagi boe! Knjiga jebaina?
DILIJAN: Knjiga dana, zapravo.
DEK: ta?
DILIJAN: Knjiga dana. Tako je ja zovem. Drim je kraj svoje stolice; piem u nju; iz nje
itam; ponekad me zabavlja.
DEK (hladno): Proitaj mi neto.
DILIJAN (veselo): Izaberi stranicu.
DEK: ta?
DILIJAN: Izaberi stranicu; izaberi broj.
DEK (pauza): Nasumice?
DILIJAN: Naravno; budi hrabar; izaberi broj.
DEK: Osamsto.
DILIJAN: ta?
DEK Osamsto!
DILIJAN: Zato si izabrao ba taj broj?
DEK: Rekla si da izaberem broj; rekla si da...
DILIJAN: Da, ali...
DEK: Rekla si da budem hrabar, rekla si...
DILIJAN: Da, ali... osamsto; tako... zaokruen, tako... predvidljiv.
DEK (hladno): Osamsto!
DILIJAN: Osamsto? Dobro. (Otvara knjigu, nalazi stranu.) Osamsto, osamsto, osam... aha;
osamsto. "Zar nikad nee nauiti?!"
DEK: Zar nikad nee nauiti ta?!
DILIJAN: Ko?
DEK: Ja. Zar nikad neu nauiti ta?
DILIJAN (leerno): Ne znam. To je bilo davno.
DEK: Kakva si ti to ena?!
DILIJAN: Ti mi reci!
DEK: ta?
DILIJAN (glasnije) Ti mi reci.
DEK (nepokolebljivo): Osamsto deset.
DILIJAN (kao iz topa) Vai se... osamsto deset. "Nedelja jutro, kasno je, toplo za ovo doba
godine, kafa na nonom stoiu, papiri na sve strane; seks visi u vazduhu kao vlaga, i zna da
e se desiti i zna da e biti dobar i desi se i jeste."
DEK (zadovoljan): Oh. Da. To je lepo Hemingvej, ali lepo. 'Ajde jo jednu.
DILIJAN: Zar ne misli da bi trebalo da odustane dok je vreme? Hemingvej?
DEK: "I zna da e biti dobar i desi se i jeste", ili ve tako neto.
DILIJAN (gleda u papir, kao da proverava tekst): To je Hemingvej?
DEK (pomalo runo) 'Ajde jo jednu; 'ajde hiljadu dvesta; 'ajde hiljadu dvesta est.
DILIJAN (slegne ramenima): O.K. Hiljadu dvesta est. (Pronae.) Hiljadu dvesta est;
"Nita posebno; O.K. ali nita posebno."
DEK (pauza) To je to?
DILIJAN (poslovno): Pa, neki dani neke noi nisu neto... specijalno; zna?
DEK (ode na drugi kraj sobe, posmatra je): To znai da si ti vodila beleke o mojim
dostignuima, o mojoj sranosti, ako ba...
DILIJAN: Ne budi smean.

DEK: ...o mom dranju u krevetu za sve ove godine braka?

DILIJAN (osnovano): Da.
DEK: Kakva si ti to ena!?
DILIJAN: To ti meni reci, sea se?
DEK: To je bolesno.
DILIJAN (ozbiljno; pomalo tuno): Ne... to je opravdano, i interesantno; zbirka naih
dodira.
DEK: Vie nikad neu moi da odem u krevet s tobom.
DILIJAN (pauza): Pa, s obzirom da me naputa... ta ima veze?
DEK (samo je napola uo): Hm? Molim?
DILIJAN (neno; tuno): S obzirom da me naputa... kakve veze ima?
DEK (zbunjeno)': Aha. Tano. (Gotovo sa aljenjem.) Skoro sam zaboravio, za trenutak.
DILIJAN: Samo zato to neto izrekne, ne znai da mora...
DEK (da je zaustavi; ali neno): Naputam te.
DILIJAN: Znai, ipak ima valerku.
DEK: Ne bavim se ja tim.
DILIJAN: Onda je ovo opsada.
DEK: Ne, ovo je povlaenje. Ako sam te iim povredio...
DILIJAN: Pazi ti njega!
DEK: ...ili ti naneo bol...
DILIJAN: O, boe!
DEK: Uopte me ne shvata ozbiljno.
DILIJAN: Oh, da; da, shvatam te. Bilo je vreme i kad nisam. Na poetku na naem poetku,
jesam...
DEK: Ba hoe da te tresnem, a?
DILIJAN: ...a onda sam shvatila da moda ne bi trebalo, i onda vie nisam...
DEK: Pravo u rebra, kao to je govorio moj stric.
DILIJAN: ...ali u poslednje vreme ponovo je poelo to ozbiljno shvatanje tebe. O... da...
Uzimam te za ozbiljno.
DEK: lli je to bio moj deda s majine strane?
DILIJAN: Svako se opredeli. Ko je ona? Ko je kurvica?
DEK: Ko je... ta?
DILIJAN: Kurvica, ko je kurvica?
DEK: Ja vie ne menjam miljenje... ja menjam svoj ivot. Mora da shvati razliku.
DILIJAN: Izmeu tvog naina miljenja i tvog ivota?
DEK: Tresnuu te.
DILIJAN: Ipak u da kaem. Jado moj. Jadna ja, kad smo ve kod toga.
DEK (imitirajui je): Ko je ona? Ko je kurvica?
DILIJAN: Da.
DEK: Nema je! Tu su sve one, i nema nijedne. Moda je ba to.
DILIJAN (hvata ga za re): Nijedne.
DEK: Nema. Ni plavue na kauu, ni crnke koja se trlja o stolicu; ni ove, ni one, nijedne...
osim dame sa kojom bez uspeha vodim tuan i beskoristan razgovor. (Pauza.) NEMA nijedne.
DILIJAN (neobavezno): A, tako.
DEK (pauza): Pa...
DILIJAN: Da. Pa...
DEK: 'Ajde dvadeset estu.
DILIJAN (zauzeto): ta?
DEK: Proitaj neto. 'Ajde dvadeset estu.

DILIJAN: emu to?

DEK (s primesom besa): 'Ajde dvadeset est!
DILIJAN (preko volje): Hoe da se vrati ak tamo. Na nae poetke. emu to?
DEK: Dvadesetiestu!!
DILIJAN (jo uvek nevoljno): U nae prve dve nedelje. Parobrod. Ona ostrva. emu to?
DEK: Dvadeset est.
DILIJAN (iznenada): Ono ega se najbolje seam je da su svi znali da smo na medenom
mesecu. Kako smean izraz! Bili smo na medenom mesecu i rasturali smo se od jebanja, i
moda ak i neiskusno, starinski, hou da kaem: nevini do braka, i sve to.
DEK: Dvadeset estu!
DILIJAN: uti. Svi su buljili u nas. ta, je l' nam pisalo na elu: "Na medenom mesecu,
jebaii; novi u tome"? Mora da je bilo tako... oigledno. Znam da smo mnogo buljili jedno
drugom u oi, blago nakrivljenih glava, verovatno smo proizvodili one udne gugutave zvuke.
Svi su nas tretirali kao... male krznene ivotinje! "Av! Zar nisu slatki!!" Kao da smo
retardirani na neki... dopadljiv nain bez balavljenja ili razuzdanosti, bez opasnosti, nego ...
detinjasto. "Auuuuu!!! Zar nisu slatki! Je l' to bebice idu da se pojebu?"
DEK: Dvadeset estu!
DILIJAN: Svaki put kad bismo se popeli odozdo bez obzira ta smo zaista radili "Au, vidi!
Zeii su zavrili! Slatki zeii!!" ili ako bismo napustili na dosadni sto... Sea se one
Malteanke? "Nemam para", je l' tako cmizdrila? A ako bismo napustili taj grozni sto i one
uasne igre i kretali dole da se jebemo, naravno odmah bi poeli da se gurkaju laktovima,
gurkaju, gurkaju.
DEK: Dvadeset estu!!
DILIJAN (ignorie ga): A na amcu, od broda do obale od obaie do broda, svejedno... drali
bi smo se za ruke esto smo se drali za ruke onda a oni bi nas gledali, u nae isprepletene
prste, sluali naa gugutanja i aputanja.
DEK: Prestani da zavodi! Dvadeset estu, ti pohotna kuko!
DILIJAN: Dvadeset estu? Dobro; dvadeset esta. (Trai.) Dvadeset esta. (ita malo u sebi,
kikoe se) Oh... dobro. (ita.) "Ja sam samoiva po prirodi, ini mi se, ili svakako
samosvesna, kao retko ko. Oduvek sam bila takva. Ne stidim se toga; u stvari, to me razdvaja
od... mnogih."
DEK: Dejms.
DILIJAN: Sta?
DEK: Henri Dejms; vue na Henrija Dejmsa.
DILIJAN: ta?
DEK: To to si upravo proitala.
DILIJAN: Oh, hvala!
DEK: Jadan pokuaj da lii na Henrija Dejmsa.
DILIJAN: Pa... bolje ita nego nita. Da vidimo... (Ponovo ita.)A i on me je doveo do nivoa
(njemu, ne ita) samosvesti koji sam ve pomenula...
DEK: Mogu da pratim.
DILIJAN: Nikad se ne zna komplikovano je, Dejms i sve to. (ita ponovo) ...do nivoa za
koji nisam bila spremna. Da li je to samo zato to me do sada niko nije tako udario po
zadnjici? Ili je to zato to znam da mu se die dok to radi? Ili je to strah i udnja u njegovim
oima dok je na meni? Ili je to da ja shvatam, da zamiljam i znam u isto vreme istu stvar? Je
l' mogue da sam dola u dodir s nekom... sutinom, neim ivotinjskim... tako neim?
DZE.K: Sada je Di Ej Lorens... ili nalik. ta je s Hemingvejem? ta je s Dejmsom?
DILIJAN: Ja sam eklektik. Hoe da nastavim?
DEK: Kao ko?
DILIJAN: Kome?

DEK: Ko.
DILIJAN: Ti reci.
DEK: Kao ti. Pokuaj to; pokuaj da bude ti.
DILIJAN: Ve jesam.
DEK: Hm?
DILIJAN: Pokuavala sam. Nije valjalo. Vodi ka... dosadi, panici srednjeg doba, flertovanju,
pretnjama naputanjem. Moda bismo mogli da naplaujemo ulaznice i zaradimo neke pare
dok se jebemo. (Nema reakcije) Ne? Probala sam da budem ja: trideset godina. Zar ne
moe... da se priseti? Zar ti ta slika nije poznata? "Ko je ta gospoda to ita kad dodem kui
odnekud." (imitira mao mukarca.) "Svratio sam na par piva s pajtosima; zna ono aica
razgovora, aica pia." (Uzgred) Bazdi na neki bizarni parfem, koji koriste, pretpostavljamo,
oni... napredniji momci. (Vrati se na prostu imitaciju njega.) "Ko je ta ena? Gde god se
okrenem ona otvara vrata kad dodu gosti, u mom je krevetu kad se probudim ujutru, noge u
vazduhu ili dupe gore kad sam raspoloen. Ko je ona? Pored mene je kada zaspim kad sam
kod kue, tu je. Ko bi mogla da bude ona?' Probala sam to, sreo; ne ide. Trideset godina sam
probala. Daj mi neki drugi predlog.
DEK (tuno klima glavom) Ti si beznadena.
DILIJAN (pauza): Pa... neko jeste, ili neto. (Bezbrino.) Naputa me, a!?
D|EK (zauzeto): Aha.
DILIJAN (tiho, neodmah): Ti prljava, lakomislena, sebina, matora, razvratna, isprepadana,
zbunjena, sujetna, glupa uspomeno na oveka za koga sam se molila da me poeli.
DEK (premoreno): Oh... smiri se.
DILIJAN: Ostavi me; ba me briga. (Nova misao.) Hvala bogu da su deca otila.
DEK (udaljeno): ta?
DILIJAN: Kaem hvala bogu da su deca otila. Da su jo ovde, morali bi da se suoe s
ovim? Ili je i to deo svega injenica da su otili? Da ive sopstvene ivote?
DEK (preko volje): Moraemo da im kaemo.
DILIJAN (nasmeje se): Aha! Ti im reci. (DILIJAN ustane, krene ka izlazu.)
DEK Kuda si pola?
DILIJAN: Idem da uzmem pie.
DEK: Ti ne pije. Ti ne pui i ne pije.
DILIJAN: Bolje prekasno nego nikad. (Izae.)
DEK: Pretpostavljam. (Tako da DILIJAN moe da uje van scene.) Imao sam babu, totalni
trezvenjak. Poela je da pui u sedamdesetoj, popila je prvo pie pet godina kasnije, i postala
redovna. Mislim da bi postala uliarka u osamdesetoj samo da nije bilo suvie hladno.
Simpatina gospoa, nauila me brid kalbertson, to je bilo davno. Fina gospoa; imala je
pekinezera odvratnog starog psa, starog skoro koliko i ona, ali nije bio tako fin kao ona, nije
igrao brid; imao je probleme sa sinusima... pekinezer. (DILIJAN se vraa sa aom i
flaom.)
DILIJAN: Koji pekinezer?
DEK: Moje babe.
DILIJAN (potegne iz flae): S ije strane?
DEK: S moje, ali ko i da nije. Fina gospoa. (ita iz DULIJANINE knjige) Imam li ja
posebnu erogenu taku? Postoji li tako neto? Da li ju je otkrio napipava li to mesto posle svih
ovih godina? Hoe li je ponovo nai? Da li da mu kaem da je imam? I da ju je pronaao,
imala je ili ne? Da li e mi poverovati?"
DILIJAN: Samo nastavi.
DEK: ta to radi... pije iz flae? Poinje s velikim dozama?
DILIJAN: Zato mi pijemo? Mislim, zato ti pije... valjda ne samo utiska radi? Mislila sam
da pije zato da bi se napio.

DEK: Ti si poetnik. Pije tako da e ti samo pozliti.

Ispovraae se i nee se napiti, bez veze... samo e se usvinjiti. Radi stvari kako treba.
DILIJAN: Pusti ti mene. Ti se bavi naputanjem, a ja u napijanjem.
DEK (upozorenje): O.K.
DILIJAN: Da se usvinjim? Da radim kako treba? "Zdravo, naputam te." "O, stvarno? Ba
zanimljivo." Nemoj ti meni kako treba; nemoj ti da mi prias o usvinjavanju.
DEK: Nije to taj nain. To nije: "Zdravo, naputam te."
DILIJAN (jo jedno pie): Nije?
DEK: Ne! Nemoj tako. To uopte nije tako. Stvari proizlaze jedne iz drugih, zna; one ne
padaju s neba...
DILIJAN: ...kao Zevsove munje!
DEK: Moe i tako. Samo, to ne moemo znati od poetka. To u trenutku saznamo.
DILIJAN (sarkastino): Priaj mi o tome! (Cugne iz flae.) Ovo pie je dobro. Zato mi nisi
rekao da pre ponem s ovim; mogla sam da snimim sve one Suzan Hejvord filmove i sve
ostalo...
DEK: To je ispunjenje.
DILIJAN (o piu): Svakako da jeste. Ako sve uradim kako treba, mogu da izazovem puno
saaljenja. "Jadnica, on ju je doveo do ovoga." "Varao ju je na sve strane." "Naao je nekog
ko je hteo da ode s njim u krevet?" "Tako bar izgleda."
DEK: Dobro!
DILIJAN: Samo moram da pazim da ne izgleda kao da uivam.
DEK: Doao sam da ti kaem da sam doao do jednog otkria, a ti mi oteava odluku;
ruga mi se, i...
DILIJAN (stegnutih zuba i napeto): Radim to da ne bih poela da vritim!
DEK: Sedim u kancelariji...
DILIJAN: Nikada ranije nisam shvatala koliko je istinit taj klie.
DEK: Sedim u kancelariji...
DILIJAN (ruga mu se; svadljivim tonom): Priaj mi o tome, momino.
DEK (uzdahne): Kao to sam rekao... Sedim u kancelariji. Podignem pogled sa stola; sedim
tamo kao i obino, radim uobiajene stvari i one nisu ni dosadne ni uzbudljive: ta god su
nekada moda bile, vie nisu; prosto su uobiajene stvari. E pa, podignem pogled s njih, i
zapanji me moja dobro poznata okolina, prenerazi me stranac koji mi je sekretarica ve
petnaest godina. Shvatim da e sad moj ivot da se promeni... iz korena; ili je to ili sam lud, a
nisam lud. Ja, moda, ako ita, previe dobro znam ta priam. "Da, vrlo interesantno; moj
ivot e upravo da se promeni, iz korena", i kaem sebi nek tako i bude. "Iz korena!" "Mogu li
da vam pomognem? Mogu li neto da uinim za vas?" kae mi taj ve petnaest godina
stranac. Kako se ona zvae? Njeno ime je toliko irsko da je to apsurdno.
DILIJAN: Ketr...
DEK: Nema veze. "Mogu li da vam pomognem?" kae, njeno dobro lice je zbunjeno, njene
oi, njene... pouzdane, potene oi pilje u mene. "Ne, ne; nije mi nita", kaem joj. A ona zuri
u mene, ne verujui mi, i pita se ta je zapravo iza nita. "Nije mi nita", ponovim. Pa, ne
mogu da kaem posebno ne potpunom strancu, znao je petnaest godina ili ne: "Mislim da moj
ivot prolazi kroz najkorenitije promene." Mogu li? Najdublje. znam. I tako je poaljem po
neto, neto to mi treba, ali ne ba mnogo, i ponem da premeem po glavi: Sta se ovo, koji
kurac, deava!? Ako nisam lud a nisam onda mi je moda otkazao neki deo mozga, modani
udar ak. Istovremeno mi je i vrue i hladno, dlanovi mi se znoje to mi se nikad nije desilo, ili
bar retko dlanovi mi se znoje, a za vratom kao da mi je led; oseam kao da bi mi vrat pukao
kad bih pokuao da okrenem glavu, prepukao, naravno, razmrskao se u hiljade komadia
cepajui se kroz kimu, i odailjui... Sav sam ko led do aka, gde sam odjednom kao vatra.
Sav ko led... a onda vatra. A onda... a onda... levitiram, leviiiram, naputam telo, ostavljam ga

tu gde jeste i naputam ga, odjednom, u isto vreme sam i tu i lebdim, iznad sebe kao ono to
kau da radimo kad umiremo: lebdimo iznad sebe i posmatramo se kako umiremo, nesvesni
da posmatramo, nesvesni da smo ispod ve iskliznuli iz zgusnutog svesnog stanja u kome
posmatramo. Svestan sam da sam objekat koji prouavam, da sam sopstveni subjekat, ili
objekat, ako ba hoe. Postajem svestan... pa da, to je to! Postajem svestan svesti koju nisam
poznavao do sada, jasnoe, otkrovenja, ini mi se. Mistici su znali za to, vidovnjaci,
opsednuti. Sve mi to navire, sa svim svojim razlozima, sa svojim uzrocima koji lete za tim
kao trake, zakljuci do kojih sam dolazio bez svesti da do njih dolazim. Zaviri s druge strane
svoga uma i eto te! I eto te gde si eleo i trebao da bude, bez svesti da si putovao dotle, bez
svesti da si uopte eleo i trebao da bude tu. Um ti govori: Sve sam shvatio, kae, tako da se
izrazim. Kae, zaista! Sve sam shvatio: to su zakljuci do kojih si stigao, do kojih si morao da
stigne. Veruj mi! To su ispravni zakljuci. Eto ga, eto kako e ti biti; eto tvoje budunosti.
DILIJAN: Ahhhhhhhh!
DEK: Molim te! I... i sedim tamo, i suze mi krenu, jer je tako bolno, i tako divno, i tako...
oslobadajue. I tako ustanem od stola, vratim se sebi dok ustajem, i zalvorirn vrata za sobom,
neno, i znam da u se odvesti kui iako mi je sve zamagljeno. Dodem ovde, kod tebe, tu gde
ti ita! Ti digne pogled sa svoje knjige i ondu... "Naputam te", to kaem.
DILIJAN (posle duge pauze; neno): Jesi zavrio?
DEK: Da, mislim da jesam.
DILIJAN: A, tako.
DEK: Jesi li uopte sluala?
DILIJAN: O, da.
DEK: Mislim... stvarno sluala. Nemogue da si ve pijana.
DILIJAN: Ne bih znala. (Lagano pogoena.) A? Mislim... bez da znam, znam li?
DEK: U svakom sluaju... (Ostavinezavreno.)
DILIJAN: Lep govor.
DEK: Hvala.
DILIJAN: Iskren...
DEK: Hvala.
DILIJAN: Jednostavan, mada kitnjast...
DEK (slegne ramenima): Pa, fiznal...
DILIJAN: ... pokuaj koji bi se mogao shvatiti kao... istina.
DEK: ta?
DILIJAN: Istina. Pokuaj istine. I S T I N E. Istine.
DEK: Ruga se svemu. Zar ne?v
DILIJAN (izbije napovrinu): Sta ti hoe? Sta oekuje... apsolutnu panju? Da ne mrdam,
da ne trepem, otvorenih ustal? I ta onda? Da te sa saaljenjem pomilujem po ruci!?
"Razumem te, razumem." Je l' to? Jebi se!
DEK: Pijana si.
DILIJAN: "Ne ostavljaj me, dragi; bez tebe sam ... nita."
DEK: Zaboravi!
DILIJAN: Jebi se! "Ne ostavljaj mene sirotu! Sta u ja bez tebe velikog, divnog!?"
DEK: Rekao sam: zaboravi!!
DILIJAN: "Leci da me olis! Reci mi da sam ti jedina." Ha! (Teko zezanje.) Kreni sa mnom;
priaj sa mnom; reci mi da sam ti jedina. Ha! Seronjo!
DEK: Hijana kao... tako si jeftina.
DILIJAN: Tek e da vidi!
DEK (uzdahne): Da, da.
DILIJAN: Auuuuu, siroto moje! Prolazi kroz strano veliku krizu a ona nije tu da pomogne?

DEK: Zaboravi. Samo... zaboravi.

DILIJAN: Nisam ti ja tvoja prozaina gospodica. Ako me ostavi, odrekao si se neeg vrlo
posebnog.
DEK: Naravno, naravno.
DILIJAN: Je I' sam postala prestara za tebe? Previe... matora? Je I' ti se vie ne svidam? Je
I' te plainft Je I' te odjednom zanimaju mukarci? Deava se. Pali se na svoju sestru? Palio si
se kad si imao deset godina, rekao si mi. Jesi postao impotentan... od prekljue? Jesi
zaboravio ko si? Ko sam /b? Ko si bio i ko sam ja bila? Je l' sutra sreda? Sta godda je u
pitanju. (Ceka.) Ne? Nita? (Pauza . DEK poinje lagan, izvetaen aplauz. DILIJAN se
osmehuje, klanja se, iri ruke, baletski poklon, ponovo iri ruke; zadri ih)
DEK: Bravo.
DILIJAN: Hvala, hvala.
DEK: Sjajna predstava.
DILIJAN: Hvala.
DEK (uzdahne; klima glavom): Sve kroz ta smo proli zajedno, smrti, gubici...
DILIJAN: Nemoj da poinje.
DEK: Uasno umiranje tvog oca, taj rak, to...
DILIJAN: Prestani!
DEK: Posle svega toga... tog zajednitva... zar smo dovde doli? Da me ti ne razume?
DILIJAN: Razumem te!
DEK: Ne, ne, ne razume me; ne moe.
DILIJAN: Dragi boe, nisi ti danas popodne doao ovde da neto podeli; nisi ti doao danas
popodne ovde da bude shvaen; doao si danas popodne kui da objavi odluku da bei
odavde kolko te noge nose.
DEK: Postoje neke stvari koje su injenice i postoje neke stvari koje ne razumemo, ali nam
stomak kae da...
DILIJAN: Oh... sranje!
DEK: Da. Pa, mislim da u sad da krenem.
DILIJAN: NE!!
DEK: O, da.
DILIJAN: Nee me ostaviti.
DEK: Ve sam te ostavio.
DILIJAN: E, nees.
DEK: Preseliu se u hotel... zar se to ne radi tako? (U momentu se sam sebi smui.) Boe!
(Ustukne.) Zar se to ne radi tako? Preselim se u hotel i ponesem sa sobom sarno malu torbu
nevanih stvari? Vratim se kad ti nisi kod kue i spakujem se potpunije? Dogovorimo se oko
advokata i prepustimo njemu da preformulie na odnos...
DILIJAN: Da, naravno!
DEK: ... Podelimo stvari; i rasijamizujemo se u prazne entitete...
DILIJAN: Kao to neko ree: niko nikada nije tako govorio.
DEK: Budi mirna. Najzad smo isplivali, probili se kroz mrak vlano korenje, jadni Bili...
DILIJAN: Melvil.
DEK: Sta?... Da... najzad smo isplivali.
DILIJAN: Nisi ti ovome dorastao. Retorika je iznad tebe.
DEK: Da. Hm. Moda si u pravu. (Ustane, ako je sedeo.) Pa...
DILIJAN (oijoj se skupe): Da?
DEK: Odlazim sada po svoju malu torbu, otvaram fioku u kojoj drimo nevane stvari,
grabim ono to mogu da uhvatim s dve ruke...
DILIJAN: Ne ide ti nigde. (DILIJAN se pomeri ka spavaoj sobi.)
DEK: ...ubacujem to unutra, zatvaram rajsterlus, gledam okolo, uzdannem...

DILIJAN (odbijajui): 'Ajde umukni.

DEK: ...uzdahnem, upitam se, samo za tren, da razlog nije moda krajnje ludilo...
DILIJAN: Rekla sam, umukni.
DEK: ...ispravim se, pokupim torbu i... izaem. (DEK krene ka spavaoj sobi, gde god ona
bila.)
DILIJAN: Sedi.
DEK: Pardon. Stoji mi na putu. (Pomeri se u stranu; DILIJAN mu stane na put) Rekoh,
stoji mi na putu. (Pomeri se u drugu stranu; DILIJAN ga blokira.) Blokira mi prolaz!
DILIJAN: I hou da ti blokiram prolaz!
DEK (zgrabi je za ramena) Skloni mi se s...
DILIJAN (bori se da skloni njegove ruke sa sebe) Proklet... da... si! (PRIMEDBA: Sada
poinje ozbiljna tuga, tokom koje DILIJAN jako oamari DEKA, onda DEK nju jako
oamari, gurne je s puta, DILIJAN ga zgrabi s lea, bore se, padnu na pod, valjaju se jedno
preko drugog, DEK ustane, DILIJAN ga uhvati za nogu, ponovo ga povue dole, popne se
na njega, udara ga akama, DEK je udari, DILIJAN pada, DEK joj seda na ruke,
DILIJAN ga nogom udari u osetljivo mesto, pokuavaju da udave jedno drugo, udaraju se,
bacaju jedno drugo okolo, pokuavaju da pobegnu, pokuavaju da ubiju. Naravno, sve ovo
treba da bude koreografisano, prema mogunostima glumaca, u granicama praktinosti. Za
vreme tue bie izgovorene sledee replike, a moda jo neke druge mogu biti izgovorene, po
potrebi ili ponavljana ili proirena.)
DEK: Naputam te!
DILIJAN: Nee me napustiti!
DEK: Gotovo je! Utuvi to u glavu!
DILIJAN: Ne moe da uzme na zajedniki ivot...
DEK: Kad je gotovo, gotovo je!
DILIJAN: Ti glupi, isprazni... JAO!
DEK: JAO!
DILIJAN: Pre u te ubiti nego da te pustim...
DEK: Da se nisi usudila da to... JAO! (I tako dalje, i tako dalje. U svakom sluaju, oboje
zavre na podu, sklupani, povredeni. Tua treba da se razvija po intenzitetu i da nije
prekratka. Konano: podignut na jednom laktu moe li da mu curi krv iz nosa, recimo?) Pa?
DILIJAN (polako sedne. Moe li da joj curi krv iz usta?) Da; pa?
DEK: Jesi iva?
DILIJAN: ini mi se. A ti?
DEK: Da, mislim da jesam. (Tiina, teko disanje.)
DILIJAN: Prilino si dobar.
DEK: Ti takoe.
D.ILIJAN: Izvini za koleno.
DEK: Stvarno pogodi oveka gde treba.
DILIJAN: To bi mogao da bude problem.
DEK: Je l'?
DILIJAN: ubre jedno.
DEK: Nemoj. (Pauza) Pa... jesi spremna da prizna da je ovo ozbiljno?
DILIJAN: Da, dobro; jeste, ozbiljno je.
DEK: Naputam te.
DILIJAN: Tako izgleda.
DEK: Skoro si me ubila.
DILIJAN: Nisam.
DEK: Da, jesi; pokuala si.
DILIJAN (kao da to nije nita): Nisam.

DEK: I ogrebala si me.

DILIJAN: Auuuuuuuu!
DEK: I ugrizla me.
DILIJAN (smeje se): Nisam.
DEK: Do korena zuba. Verovatno u dobiti besnilo.
DILIJAN: Hvala! Nek ti daju injekciju; deset komada. Je l' to isto kao sa zeevima?
DEK: Je li ta?
DILIJAN: Besnilo?
DEK: Da. (Nakon to razmisli.) Mislim da jeste.
DILIJAN: Tako ti i treba dode kui i potegne sve to sranje.
DEK: Nije sranje; to je istina. Naputam te.
DILIJAN: Pretvarau se da nije tako.
DEK: ta ima od toga?
DILIJAN (hladno): Pomoi e mi utoliko to neu obraati panju na injenicu da sam kako
se ono kae "ostavljena... na cedilu?" od nekog tako nitavnog kao to si ti.
DEK (uzdahne): Dobro.
DILIJAN (hladnije): Ako treba da budemo ostavljeni, onda to treba da bude od nekog ko e
nam nedostajati, nekog iji e odlazak izazvati prazninu ne samo u naem krevetu nego i u
srcu, kako ve kau.
DEK: Ja u tebi nedostajati.
DILIJAN: Misli, nedostajao si mi godinama, pa to ne bi i sada?
DEK: E, 'ajde prekini.
DILIJAN (jo hladnije) Ako treba da budem ostavljena - privremeno, pretpostavljam,
znajui svoj... arm trebalo i da to bude od nekog ko e mi nedostajati; ne bi trebalo da to
bude od nekog tako... malog, ija je vrednost tako neznatna, do koga ne moe manje da mi je
stalo, ija mi odsutnost nee ni najmanje smetati. Ti si... nita.
DEK (vrlo racionalan zahtev): Zato... samo ne... prestane.
DILIJAN (nemilosrdno): ivela sam ivot srazmerno dobro. Bila sam bolja ena nego to si
zasluio. "Kidala" sam se za tebe mnogo vie nego to si se ti "kidao" za mene. Videla sam i
pravila se da ne vidim; teila sam te i kad sam mislila da si prezira vredan i da nisi dostojan da
te podravam. Bila sam na tvojoj strani i kad sam mislila da si budala i da zasluuje da bude
naputen.
DEK (teak uzdah): O, boe.
DILIJAN: Drala sam te nou kad si skakao u snu AAAAA! dok si sedeo uspravan u
krevetu, jo u snu, tokom nonih mora. Drala sam te, teila, uukavala nazad u krevet,
priala ti da bi ponovo zaspao, gledala te, i znala da mi... (klima glavom) ...nisi dovoljan; da
moda nijedan nije dovoljan. (Od teenja prelazi na grubo) Ali svakako nisi. 'Ajde; napusti
me; preiveu ja. Nisi ti dovoljno veliki da se uzbuujem. Ti si... nita.
DEK: udno, moj problem uvek je bio problem vika.
DILIJAN: Kako da ne.
DEK: Previe, da. Uvek, kad sam bio mlad, bar. Vrlo mlad. Previe lep, previe srean,
previe ovo, previe ono.
DILIJAN: Kako da ne. (Iznenada) Previe ta!? Previe lep!?
DEK (mirno, kao da DILIJAN nije normalna to to pita): Da.
DILIJAN: Ti? Previe lep?
DEK: Nisi me znala kad mi je bilo petnaest. Kad smo se mj upoznali, jo sam bio veoma...
zgodan. ini mi se... (DZILlJAN pone da se smeje) Bio sam! Prestani! (DILIJAN
prestane.) Ja sam tebe paljivo sluao: sad ti paljivo sluaj mene.
DILIJAN (ne slua paljivo) Izvini.
DEK: Ne bi me valjda sad nazvala runim lepo lice, stomak nije prevelik, nita to malo vie

samopotovanja ne bi moglo da popravi. Ti si sama rekla da sam zgodan na naern drugom

sastanku: "Boe, pa ti si tako zgodan!" tako si rekla.
DILIJAN (enjivo): Mora da sam neto htela.
DEK: "Boe, pa ti si tako zgodan", tako si rekla. "Hvala", seam se da sam odgovorio.
DILIJAN: Prihvatio si kompliment.
DEK: Pa... tako neto.
DILIJAN (tuno): Kako sam uopte izdrala s tobom sve ove godine?
DEK: Bio sam... zgodan. Ba smo bili par: ti ... otresita, a ja...
DILIJAN: ... zanesen?
DEK: Tako neto. Ali sa petnaest... Boe! Zar ti nikad nisam pokazao fotografije?
DILIJAN: Pretpostavljam da ne moe da ima ba sve. Jado jadni.
DEK: Imao sam, ne sekiraj se.
DILIJAN (preterano): O, boe!
DEK: Sav sam sijao; svi su govorili da sav blistam.
DILIJAN: Naravno.
DEK: Nema sumnje.
DILIJAN: Osvetljavao si nebo.
DEK: Nema sumnje; i sada blistam kad sam sam, naravno, kad sam sam sa sobom.
DILIJAN (gleda neto na suknji): Kako da ne, kako da ne, kako da ne.
DEK: Mislim, neu da idem okolo i da troim svoj sjaj na... bilo koga. Zato razbacivati svoj
sjaj?
DILIJAN (sa preteranim entuzijazmom): Tako je!
DEK: Taj sjaj je poseban, i nikad ne zna koliko e da traje. Mislim, ti ide dalje, gleda
svoja posla, i sija tu i tamo nita posebno, ne tako da zaustavi saobraaj, ili neto tako.
DILIJAN (dosadno joj je): Razumem. (Tiho) Boe!
DEK: ...ali sija, i jednog dana neko ti doe neko za koga si sijao, moda pre koju godinu i
kae: "Sijaj za mene ponovo."
DILIJAN: "Za mene nisi sijao ne pamtim od kada."
DEK (potpuno je ignorie): "Sijaj za mene; sijaj ponovo za mene.
DILIJAN: (slatko/kiselo): "Mali svetlocrv?"
DEK: I ta da radi? Ne moe da kae: "Bei mi s oiju! Ne pada mi na pamet da sijam za
tebe; za tebe sam ve sijao". Ne moe to da kae.
DIIJJAN: Naravno da ne.
DEK: Ljudi zasluuju bolje od toga. I kae sebi: dobro, zato da ne? I pokua da sija za
njih... Ali ne moe; nema vie sjaja.
DILIJAN: Odsijao, a?
DEK: Pa, ne mora da bude, moda je samo trenutno tog momenta, moda samo tog
momenta. Verovatno e se vratiti, moda prosto ba tada nema sjaja u tebi, kao to kau.
DILIJAN: Kao ni nekih drugih stvari.
DEK: Hm?
DILIJAN (glasnije): Kao ni nekih drugih stvari moda ba tada nema sjaja u tebi.
(Pokazuje.) Knjiga je toga puna.
DEK (preglasno): O emu govori?
DILIJAN: Uspesi i neuspesi; dobri momenti i loi momenti. U nekim noima si Gospodin
Pastuv lino, a u drugim ga ba nema u sebi.
DEK: Boe, tako si prosta. Govorio sam o blistanju.
DILIJAN (pokajniki osmeh): I ja.
DEK: U svakom sluaju... nekada sam blistao.
DILIJAN (sa dosadom; naputa kao uzaludno): Kako da ne, kako da ne.
DEK: Jesam. Bio sam neto posebno: psi su se zaljubljivali u mene, naputali domove, lajali

oko nae porodine kue i na mesec, ekali me; bicikli su se pojavijivali, tokovi su sami
ulazili u dvorite... O, boe, kakva ja seanja imam!
DILIJAN (superiorno): Da, ima. Ima jedan mali tajni kovei, i u njemu ulaznice za
igranku, prvi kondom, tri slomljena srca...
DEK: ... umotani domali prst...
DILIJAN: ... suspenzor deaka u koga si bio zaljubljen kada si imao trinaest godina ali nisi...
ta?
DEK: ... umotani domali prst...
DILIJAN (posle pauze): Nema svrhe razgovarati s tobom. Ti si u stanju svata da izgovori.
(Pauza.) Kako si znao da je domali prst?
DEK: Misli... da li je prsten bio na njemu, ili tako nelo?
DILIJAN: lli tako neto.
DEK: lli je moda bilo belo tu gde je bio prsten?
DILIJAN: Tako neto.
DEK: Da; pa... tako neto.
DILIJAN: Pria svata. (Odmahuje glavom.) Nita se ne menja.
DEK: Vidi sad...
DILIJAN (odmahuje glavom): ovek bi pomislio... da posle nekog vremena... svako bar
neto malo naui...
DEK: uvaj se tog malog znanja.
DILIJAN: Nita se ne menja.
DEK: Sve se menja.
DILIJAN: to je onda ista stvar, bla, bla, bla.
DEK: Malo znanja, et cetera.
DILIJAN: ta?
DEK: "Malo znanja je opasna stvar", et cetera. Poup.
DILIJAN: Navedi izvor!
DEK: ta?
DILIJAN: Navedi izvor. Ako je malo znanja tako kurevo opasno, navedi izvor odakle treba
da crpimo i pijemo. Hajde, navedi.
DEK: Malo znanja je opasna stvar... (Prisea se) ... pij mnogo ili ne okuaj... ta?... iz nekog
izvora.
DILIJAN: Ha!
DEK: Pij mnogo ili ne okuaj... jebi ga!
DILIJAN: Ha!
DEK: Setiu se! Uvek se setim; uvek bude tako.
DILIJAN: Prokleto si u pravu da je malo znanja opasna stvar.
DEK (runo): Setiu se!
DILIJAN (neobavezno): U ta je bio umotan?
DEK: Hm? ta?
DILIJAN: U ta je bio umotan? Domali prst, umotani domali prst, tako si rekao.
DEK: Otkud znam, izmislio sam to.
DILIJAN: Naravno da si izmislio. Ali u ta je bio umotan?
DEK (iznerviran): Ne znam u srebrnu foliju, gazu, novine!? Ne znam. Irac!
DILIJAN: Novine?
DEK: Irac!! Malo znanja je opasna stvar. Pij mnogo ili ne okuaj irsko... ne, nije to.
DILIJAN (sa zadovoljstvom): Irski izvor!! Sunce i cvatui pupoljci u Irskoj?
DEK: Rekao sam da sam pogreio.
DILIJAN (veselo): Izvor!!
DEK (stvarno ljut): Prekini!

DILIJAN (glasom male devojice): Da, tatice. (Normalno) Novine? Domali prst umotan u
novine? Kao haringa?
DEK: Ne znam! Izmislio sam; ili sam sanjao; moda sam sanjao.
DILIJAN: Jedna od tvojih nonih mora?
DEK: Ne znam. Izmislio sam; ili sam sanjao.
DILIJAN: Sanjala sam neto pre neko vee.
DEK: Je l'?
DILIJAN: Da; sanjala sam da me voli.
DEK (duga pauza): Volim te.
DiLIJAN (nepredajui se): Da. Znam.
DEK: Volim te.
DILIJAN: Pa, moda i jesi. O, kako zamreno tkanje tkamo.
DEK: ta?
DILIJAN: Tkanje, zamreno tkanje.
DEK: ta je to?
DILIJAN: To ti shvati.
DEK (alei): Bilo je toliko toga lepog meu nama.
DILIJAN: Ostavi to na miru.
DEK: Neu!
DILIJAN: Ostavi to na miru.
DEK: Neu!!... Na prvi izlazak? To je bio jedan od lepih trenutaka.
DILIJAN (odsutno): Je l' bilo lepo? Izgubilo mi se... iz pameti.
DEK: Jeste bio jedan od lepih momenata. Ne, nije.
DILIJAN: Moda. Je l' to onaj odvratni ljubiasti korset?
DEK (osmehuje se): Da. Odvratni ljubiasti korset.
DILIJAN: Zato smo uopte izali? ta sam znala o tebi?
DEK: Zbog toga, verovatno. Bilo nas je etvoro na tom sastanku.
DILIJAN: Zar?
DEK: Ti, ja; i dvoje ljudi koje smo se pretvarali da smo. Zguvani u malom autu,
spletkarimo i tako to.
DILIJAN: Mislim da je moda trebalo s njima da se venamo, s to dvoje koji smo se
pretvarali da smo.
DEK: lli je trebalo da se oni venaju jedno za drugo? Moda i jesu.
DILIJAN: Pitam se kako je njima ilo. Pitam se da li im je poelo dobro i ostalo tako...
moda ak i bolje? Jesu li oni tvoj standardni sreni par, ili je i to bio promaaj, zatvor, tumor
i sve ostalo? Imali su sree, u svakom sluaju. Barem nijedno nije jednog dana dolo kui i
reklo: "Ej, zdravo! Naputam te." DEK: Nije bilo tako strano! (DILIJAN frke) Nije.
(DILIJAN frke) Dobro nam je ilo. (DILIJAN frke.) Seti se lepih stvari; pomisli kako
smo sreni bili. Bili smo! (Isto.) Na te stvari se usredsredi.
DILIJAN (pravi se da se koncentrie): Na dobre srvari!
DEK: Hajde!
DILIJAN (gunajui u poetku): Na jednu od dobrili stvari?
DEK: Molim te?
DILIJAN: Ah! Zar to nije bilo sjajno? Je l' se sea Venecije?
DEK: Naravno da se seam Venecije. Niko ne moe da se ne sea Venecije; to ne moe da
bude.
DILIJAN: Ne, ne; mislila sam da kaem Venecije koje se ja seam.
DEK: Prvi put? Vreme sa snegom u gondoli sa snegom u kosi?
DILIJAN: Ne, ne.
DEK: Gondolijer uvijen kao... kao Haron?

DILIJAN: Ne, ne.

DEK: Veliki kanal, reka Stiks; tiina...
DILIJAN: Ne!
DEK: I ta nestvarnost zapanjujue.. Pitao sam se zato se sneg lepi za zgrade palate a na
ulicama se topi.
DILIJAN (kikoe se):... u kanalima!
DEK: Da, zasto se sneg topi na vodi!
DILIJAN: Da. (Mala pauza.) Ne; nije taj put.
DEK (pomalo tuno): Nije taj put? Zidovi sa tapiserijama u naoj sobi pored opere?
DILIJAN: Ne.
DEK: Veliki brani krevet s baldahinom?
DILIJAN: Ne! Drugi put.
DEK (razmilja): Vreme poplava, jesen, rane poplave, etamo s vodom do kolena trgom
Sveti Marko i jedan posluavnik pluta tu pored, pun espreso i napola pojedeno pecivo?
DILIJAN: Ne; drugi put.
DEK (ne zna ta da radi) Nije bilo drugog puta.
DILIJAN (veselo): Naravno da je bilo!
DEK (zbunjeno): Nije.
DILIJAN: Bilo je to u aprilu pre turista i pre smrada. Vedro; malo vetrovito, ali vedro.
DEK: Ne seam se.
DILIJAN (veselo): Naravno da se sea.
DEK (prozaino): Ne; ne seam se.
DILIJAN: Stigla sam tamo pre tebe; ne seam se gde si ti bio... negde; to je bio jedan od
onih puta kad smo se nali tamo.
DEK (razgovetno; tiho. Da liga DILIJAN uje?): Nije bilo nijednog drugog puta.
DILIJAN: Ti si doleteo; ekala sam te u hotelu, u naoj sobi, na krevetu, u neglieu...
DEK: Dvaput. To je sve.
DILIJAN: (umiljava se) Neeeeee...
DEK (ustro) Da, dva puta; to je sve.
DILIJAN: ekala sam te obnaena, vino i gorgonzola, kasno popodne, jo je toplo, zvona
poinju...
DEK (pomalo tuno) Ne.
DILIJAN (srena): Da! ula sam te u donjem holu, na recepciji; ula sam te na stepenicama
ka sobi. Pravila sam se da spavam; ula sam kako si spustio torbu, ula sam tvoju majicu kako
uka, ula sam kako otkopava pantalone...
DEK (hladno): To nisam bio ja.
DILIJAN: Otvorila sam oi na tvoj nadolazei oblik, i... ne, to nisi bio ti, je l' da?
DEK: Ne; nisam.
DILIJAN (pauza): Izvini. Mogla sam da se zakunem.
DEK: Rekao sam ti: ne. (Duga pauza.)
DILIJAN: Pa... (Hladno.) Ups, to kau.
DEK: uti.
DILIJAN: Jasno sam to zapamtila kao da si bio ti? Htela sam da to bude ti? elela sam da
bude? Ne?
DEK: Nimalo mi ne pomae. (Okrene se; ode od nje.)
DILIJAN (jednostavno; pokajniki): Ja... Izvini.
DEK (pauza): Ponekad zaboli; ponekad nema veze.
DILIJAN: 'Ajde sad! ta sad glumi... povreenu stranu?!
DEK (iscrpljen): U redu.
DILIJAN: Prevarenog mua!?

DEK (poinje da besni): Rekao sam u redu.

DILIJAN: Skitnica ubila odanog snabdevaa...
DEK: Ej! Dosta!
DILIJAN (grubo): Rekla sam da mi je ao! I jeste! Uzmi dok jo moe! (Snudena posle
razmiljanja) Uzmi ta ti se daje.
DEK (pauza): Ne mogu da podnesem, kada si ti u piianju.
DILIJAN (iscrpljena): O, boe!
DEK: Kad sam ja u pitanju, razumem i prihvatam.
DILIJAN: Svakako! Naravno!
DEK: Od sebe to oekujem.
DILIJAN: Mao mukarac.
DEK: Ne! Oekujem to od sebe. Ja znam ko sam ja i kakav sam. Ti zna da ja varam; ja
znam da ti zna da varam. Boli me to ti to zna; boli me to, kad me nema, misli da varam;
boli me to tebe boli, to me dovoljno zna da sumnja, bilo da ja jesam ili nisam... povreen
mogunou.
DILIJAN (jednostavna istina): Dovoljno je samo jednom.
DEK: I ne znai nita! Nita ne znai... ne znai nita! Nita od toga! Kakve smo mi to
ivotinje!? Radimo ta nam instinkt kae svi mi. Postoje monogamna stvorenja nekoliko vrsta
ptica, mislim, jedna vrsta ovog ili onog, nekoliko vrsta... lasica, ili tako neto, ali njima to
instinkt kae. Instinkt i nama govori, i nama, takoe. Instinkt nam govori da kad se sretnu
svest i apetit, tad je vreme za to, i to s bilo kim i bilo im to je u blizini, i to ti se svia.
DILIJAN (suvo): Volim te kad si ovakav.
DEK: Zato to "volim te" znai: "Zaklinjem te da ne stavi to u ono?"
DILIJAN: ...ili obrnuto.
DEK: ...ili obrnuto. "Neu dozvoliti da to bude stavljeno u ono."
DILIJAN (gleda u stranu): Ne mogu da se setim razloga.
DEK: Mislim... ta?
DILIJAN: ... sauvaj ljubav, ast i brigu.
DEK: Pa, tu ve ima neto. Ljubav!? Ja te volim, volim te duboko, tuno i duboko, i ja sam
o, boe! strana re ja sam ti "neveran". Ne da ti nisi meni. Ja te potujem: Neu dopustiti da
bude obecaena to je jedna od stvari za koje bih verovatno ubio. Briga? Pa, zna da mi je
stalo do tebe.
DILIJAN: Do mene, mercedesa i do slobodne igre tvojih instinkata. Nee ii. Nisi ak ni
sofisticiran; tup si.
DEK: Sve zadovoljstvo je nestalo. Olakanje da, zadovoljstvo olakanja, trenutka, sve je to
jo tu, ali nema zadovoljstva. Zadovoljstvo je nestalo. Radim to po navici... refleksno.
Ponekad dignem pogled od toga i pomislim: "Zaito sam ja ovde? Je l' ja... je l' ja ovo inim iz
zadovoljstva? Ili iz puke navike. Parenje iz navike?"
DILIJAN: Umukni.
DEK: Hm?
DILIJAN: Molim te... umukni.
DEK: Jednom... jednom sam se okrenuo, pogledao u to lice, i rekao: "Zato sam ja ovde?"
Osmeh. "Uteha", reklo je lice; "Da ti vreme proe manje... isprazno?"
DILIJAN (vrlo leerno): Je l' uvek ena?
DEK (ne okoliei, zaokupiran): Voleo bih da budem sam u tome. Ne mogu to da podnesem
kad si ti u pitanju. "Moja ena je udata, ja nisam", rekao mi je jednom neki ovek; imao sam
esnaest godina, letnji posao. Bio je debeo, ogroman ovek s velikim podvaljkom. "Moja ena
je udata, ja nisam." Mig i pokvaren pogled. Boe, ko bi se s njim jebao?!
DILIJAN (jo uvek oputeno): Uvek postoji neko da nekog jebe. Ne dobijaju samo oni koji
to ne ele, ili bar ne ele to od onih od kojih mogu da dobiju. Stvar je u tome da eli ono to

moe da dobije.
DEK: Ja ne elim te ljude; daju mi se iako ih ne elim iako ih ne elim. Ja hou olakanje i
utehu i drutvo, i da svrim; i... to ne znai nita.
DILIJAN (duga pauza): Kome?
DEK (duga pauza): Hm?
DILIJAN (duga pauza): Nita. Izvini za Veneciju.
DEK: O?
DILIJAN: Zaista sam mislila da si bio ti. Nisam ti namestila. Zaista sam mislila da si bio ti
kad sam se seala. Ne u to vreme; razume: nisam bezoseajna ili kratkovida. Lice iznad
mene, huke i ostalo, ja mogu... znam ko je i sve to, ja mogu... znam ko je to mala zadnjica,
kita, ovek raspoznaje te stvari u mraku.
DEK (iskreno zainteresovan): Stvarno?
DILIJAN: O, da. Taktilno. Slepi to imaju, ene takoe.
DEK: Stvarno!
DILIJAN (frkne): Boe, ti bi u sve poverovao!
DEK (branei se, mali deak): Nekad to elimo.
DILIJAN (razmilja) Boe, sledee nedelje mi je roendan. Punim... i ta ima za mene? ta
e mi dati... slobodu? Prsten s rubinom? Pokajanje? Dve karte za neio to sam rekia da ne
elim da vidim? Ma daj! Usput, da li ti je uopte jo stalo?
DEK (zauzet neim): ta? Molim?
DILIJAN (hladno): Da li ti je jo stalo? Da li te uzrok i posledica jo interesuju? (DEK
klima glavom prema njoj, udi se.) Da li se jo uvek pita o napretku, ili pretpostavlja da
stvar sama funkcionie jo uvek; da kakva god da je teta nanesena sve ide svojim tokom?
Napreduje? Pitam te ovo jer mora da si nekad razmiljao o tome...
DEK (izmodeno): O emu ti pria?
DILIJAN: Mislim... kada si me prvi put povredio, kada si prvi put bio svestan da si me
povredio mora da si znao da me povreuje... mora da si znao da to radi; i kako je to? sa
zadovoljstvom? samilou? kajanjem, ak?
DEK: Ti nikada ne slua; ismejava me; misli da sve razume sve, kaem. Pretpostavljam
da ti smatra da si ula sve rezonance. Ali da zna, nisi. ula si sve to si htela da uje, ini
mi se.
DILIJAN: Ne! Ti nikad ne slua! Tvoja pamet je uvek spremna za neto drugo, neto; ni
sam ne zna ta, ali neto. Vidim ti u oima, vidim da ne slua.
DEK: ivotinja! ivotinjski instinkt!
DILIJAN (iscrpljeno, tino): O, boe, ne to ponovo.
DEK: Istinkt nam sve govori: ako su pravila u suprotnosti s naim mudima, onda su ona
pogrena; mi smo ivotinje i mi namiriemo rtvu i dalje je sve dobro ako se neto ne isprei.
Sve to razumemo kada postanemo ivotinje, kada se tome predamo kada stojimo u noi,
uvumi, po snegu, kada postanemo vuk; onda razumemo. ovek je drugaiji; ovek je
boanska ivotinja. Znamo te stvari mudima; kada strast zamre...
DILIJAN (jo jednom; izmueno): Strast u braku nikada ne umire; ona se menja. Kada strast
strasti zamre, tu su sve druge strasti koje ekaju da navale strast gubitka mrnje, strast
ravnodunosti; i konana, poslednja, zadovoljavajua strast niega. Ti ne zna nita o strasti; ti
mea naviku sa svim.
DEK (iscrpljeno klima glavom): Ne, ne, ne meam. Ne, mi ne meamo: mi... lovci i ubice.
DILIJAN: Ti ne zna nita o... dosta.
DEK (energino): Otkrio sam... e, sada, nemoj da mi se smeje.
DILIJAN: Ne smejem se. Radije ne bih.
DEK: Pa, samo... nemoj. Evo ta sam otkrio: nita je dovoljno.
DILIJAN (tiho): Blagi boe!

DEK: Molim te? (Digne ruku.) Molim te? Dobro? (DILIJAN klimne, ili slegne ramenima)
Nita je dovoljno... za ivot, mislim. Bez obzira na izazove, raznovrsnost izazova
kontradiktornost, ak, bez obzira ta... raznovrsnost ili konstantnost, doemo do trenutka kad
razumemo, ako smo iskreni...
DILIJAN: ...prema sebi samima... Ili to nije taj deo?
DEK: Ovo je moda jedna od poslednjih ansi kada smo mogli da pokuamo ovako duboko,
zato... molim te, budi dobra.
DILIJAN (beznadeno): Naravno.
DEK: ivot nas ispunjava... takvim oseajem izbora da sve to postoji, postoji da bi bilo
uraeno, da bi bilo dokazano: da ivimo zauvek, da uvek imamo venost pred sobom... da
uinimo sve! I mi to inimo, i ne inimo... i sve prolazi.
DILIJAN (uteno): Ti zaista ima mraan um. Ti, blesavi ovee s blesavim mranim
umom.
DEK (digne ruku; tuno): Ne sada. Doemo do trenutka kad shvatimo da, bez obzira ta
uradili - zaboravi ono to nismo uradili, zaboravi ono to smo... izbegavali! bez obzira ta smo
uradili, bez obzira kako zadovoljavajue, kako hrabro, kako... "dobro", bez obzira ta, ili gde,
ili s kim, doemo do trenutka kada shvatimo da nema nikakve razlike. Zurimo u mrak i
znamo da je nita dovoljno, da je bilo dovoljno, da je moglo biti dovoljno, da nema naina da
nije bilo mogue... protraiti svetlo; da je neuspeh ugraen u nas, da najjaa svest ustukne
pred najguim mrakom. Da u te ja izgubiti, na primer da sam te izgubio ni vie ni manje
nego koliko puknuti prstima, da u izgubiti sebe, da sam ve izgubio sebe svetlost... gubljenje
svetlosti.
DILIJAN (pauza): O, jado moj. I ti to zna? emu urba?
DEK (tuno; ogoren osmeh): Svesnost je sve?
DILIJAN: Pa, svakako je dovoljna. ta da radimo? ta bi trebalo da radimo, za ime boga? Je
l' treba ponovo da se venavamo? Ja ne mogu vie da imam decu; ne mogu vie da budem
prava ena: oblikovala sam se prema tebi. Ti bi, verujem, mogao da pone s nekom
kurvicom...
DEK: Prekini o kurvicama! Ovo nije o kurvicama!
DILIJAN (ne posustaje): Ti moe da pone s nekom kurvicom, da se pretvara da je to
ljubav, a u stvari je oaj, i smeno je i...
DEK: Prekini!
DILIJAN: Moe... da se zavarava, da se pretvara da ne zna kako tuno izgleda, kako...
jadno.
DEK: Rekao sam: prekini!
DILIJAN: Nemamo sto godina; nismo "staaaaari"; ima jo nekakvog ivota u nama nekog
poluivota, moda, ali... mi smo ve trideset godina u ovome...
DEK: Znam, znam.
DILIJAN: ...trideset godina znanja ta je brak i ta nije brak. Mi znamo ta je ta! Ovo nije
na prvi brak, drugar; ovo je brak.
DEK (tvrdo): Sve ima svoje trajanje, sve dode u fazu kada se nastavlja samo radi
nastavljanja, i...
DILIJAN: Previe si pametan da se zavarava, i sam zna.
DEK (besno): Znam da sam pametan!
DILIJAN (iz rukava): Tako si glup.
DEK (nenije):Ti si nemogua.
DILIJAN (mrzovoljno): A ti beznadean. (Mala pauza.) Igraj se svojim ivotom, nemoj da
se igra mojim.
DEK (gromko; krajnje ironino): Neopozivo isprepleteni: on ne moe da uradi nita, a da to
ne dotakne i nju niti ona moe da bez toga bilo ta pomisli...

DILIJAN (bez glasa): Jebi se. Stvarno je to onda to? Sve ove godine? Je l' stvarno to? Je l'
sve vodilo ka ovome? Zar smo sve ove godine pravili kulu od blata?
DEK: ini mi se.
DZlLlJAN: Onda se nadam da je, kako-god-se-on-zvao, bio u pravu da brak ne pravi od dvoje
ljudi jedno, nego pravi od dvoje ljudi dvoje dobar brak, koristan brak pravi individue! Da
kada dvoje ljudi izaberu da budu zajedno iako su dovoljno jaki da budu sami, onda ima dobar
brak. Je l' na bio dobar brak? Jesmo li mi dvoje? Jasno je da nismo postali ono drugo, postali
smo mi sami izgleda da jesmo, moda po prvi put. Sa malo sree, nismo se izjednaili, mi
smo se dopunili. Pa, bar bi tako trebalo da bude. Zar nemamo sree!? Zar nismo mudri,
racionalni ljudi!?
DEK (okupiran neim): Da. Naravno.
DILIJAN: Nita nije sigurno na ovom svetu, zar ne? Mnogo stvari je predvidljivo ti, na
primer, i sve u vezi s tobom, ali vrlo malo toga je sigurno. (Tiina. DEK gleda kroz
"prozor") ta? (Tiina) ta je? ta? ta je?
DEK: Vreme je za batu; bilo bi vreme za batu.
DILIJAN: Da! Idi okopaj batu; oplevi batu. (DEK klima glavom.) Da! Oplevi je!
DEK (beznadeno): Zar ne zna ta znai beznadeno? (Tiina; besno) ZATO BIH
PLEVIO JEBENU BATU!!!!????
DILIJAN (neno; tiho): Svake godine oplevi batu; uvek si to radio; beznadeno je svake
godine sve: bata, nastavljanje, sve. Ti plevi batu, radi to svake godine. To je... to to ti
radi. (Nagne se ka njemu; glasni apat) To je ono to ti radi. (Tiina.)
DEK: O, boe, udim da ivim instinktivno, ne da me to drmne samo s vremena na vreme.
Ne znam vie da li....
DILIJAN: Samo... baci malo semena.
DEK (uzdah): O, ponekad poelim da... ti i ja, zna... ponekad poelim.
DILIJAN (neno): Neto e iskrsnuti. (Duga tiina.)
DEK (konano, bez emocija): Naputam te.
DILIJAN (duga tiina; konano; bez emocija): Da. Znam.
DEK (duga tiina; mali deak): Zaista.
DILIJAN (duga tiina; neno): Znam; znam da me naputa. (Sede, tiina; nema pokreta.)
DEK (razgovetno; tiho. Da liga DILIJAN uje?): Nije bilo nijednog drugog puta.
DILIJAN: Ti si doleteo; ekala sam te u hotelu, u naoj sobi, na krevetu, u neglieu...
DEK: Dvaput. To je sve.
DILIJAN: (umiljava se) Neeeeee...
DEK (ustro) Da, dva puta; to je sve.
DILIJAN: ekala sam te obnaena, vino i gorgonzola, kasno popodne, jo je toplo, zvona
poinju...
DEK (pomalo tuno) Ne.
DILIJAN (srena): Da! ula sam te u donjem holu, na recepciji; ula sam te na stepenicama
ka sobi. Pravila sam se da spavam; ula sam kako si spustio torbu, ula sam tvoju majicu kako
uka, ula sam kako otkopava pantalone...
DEK (hladno): To nisam bio ja.
DILIJAN: Otvorila sam oi na tvoj nadolazei oblik, i... ne, to nisi bio ti, je l' da?
DEK: Ne; nisam.
DILIJAN (pauza): Izvini. Mogla sam da se zakunem.
DEK: Rekao sam ti: ne. (Duga pauza.)
DILIJAN: Pa... (Hladno.) Ups, to kau.
DEK: uti.
DILIJAN: Jasno sam to zapamtila kao da si bio ti? Htela sam da to bude ti? elela sam da

bude? Ne?
DEK: Nimalo mi ne pomae. (Okrene se; ode od nje.)
DILIJAN (jednostavno; pokajniki): Ja... Izvini.
DEK (pauza): Ponekad zaboli; ponekad nema veze.
DILIJAN: 'Ajde sad! ta sad glumi... povreenu stranu?!
DEK (iscrpljen): U redu.
DILIJAN: Prevarenog mua!?
DEK (poinje da besni): Rekao sam u redu.
DILIJAN: Skitnica ubila odanog snabdevaa...
DEK: Ej! Dosta!
DILIJAN (grubo): Rekla sam da mi je ao! I jeste! Uzmi dok jo moe! (Snudena posle
razmiljanja) Uzmi ta ti se daje.
DEK (pauza): Ne mogu da podnesem, kada si ti u piianju.
DILIJAN (iscrpljena): O, boe!
DEK: Kad sam ja u pitanju, razumem i prihvatam.
DILIJAN: Svakako! Naravno!
DEK: Od sebe to oekujem.
DILIJAN: Mao mukarac.
DEK: Ne! Oekujem to od sebe. Ja znam ko sam ja i kakav sam. Ti zna da ja varam; ja
znam da ti zna da varam. Boli me to ti to zna; boli me to, kad me nema, misli da varam;
boli me to tebe boli, to me dovoljno zna da sumnja, bilo da ja jesam ili nisam... povreen
mogunou.
DILIJAN (jednostavna istina): Dovoljno je samo jednom.
DEK: I ne znai nita! Nita ne znai... ne znai nita! Nita od toga! Kakve smo mi to
ivotinje!? Radimo ta nam instinkt kae svi mi. Postoje monogamna stvorenja nekoliko vrsta
ptica, mislim, jedna vrsta ovog ili onog, nekoliko vrsta... lasica, ili tako neto, ali njima to
instinkt kae. Instinkt i nama govori, i nama, takoe. Instinkt nam govori da kad se sretnu
svest i apetit, tad je vreme za to, i to s bilo kim i bilo im to je u blizini, i to ti se svia.
DILIJAN (suvo): Volim te kad si ovakav.
DEK: Zato to "volim te" znai: "Zaklinjem te da ne stavi to u ono?"
DILIJAN: ...ili obrnuto.
DEK: ...ili obrnuto. "Neu dozvoliti da to bude stavljeno u ono."
DILIJAN (gleda u stranu): Ne mogu da se setim razloga.
DEK: Mislim... ta?
DILIJAN: ... sauvaj ljubav, ast i brigu.
DEK: Pa, tu ve ima neto. Ljubav!? Ja te volim, volim te duboko, tuno i duboko, i ja sam
o, boe! strana re ja sam ti "neveran". Ne da ti nisi meni. Ja te potujem: Neu dopustiti da
bude obecaena to je jedna od stvari za koje bih verovatno ubio. Briga? Pa, zna da mi je
stalo do tebe.
DILIJAN: Do mene, mercedesa i do slobodne igre tvojih instinkata. Nee ii. Nisi ak ni
sofisticiran; tup si.
DEK: Sve zadovoljstvo je nestalo. Olakanje da, zadovoljstvo olakanja, trenutka, sve je to
jo tu, ali nema zadovoljstva. Zadovoljstvo je nestalo. Radim to po navici... refleksno.
Ponekad dignem pogled od toga i pomislim: "Zaito sam ja ovde? Je l' ja... je l' ja ovo inim iz
zadovoljstva? Ili iz puke navike. Parenje iz navike?"
DILIJAN: Umukni.
DEK: Hm?
DILIJAN: Molim te... umukni.
DEK: Jednom... jednom sam se okrenuo, pogledao u to lice, i rekao: "Zato sam ja ovde?"
Osmeh. "Uteha", reklo je lice; "Da ti vreme proe manje... isprazno?"

DILIJAN (vrlo leerno): Je l' uvek ena?

DEK (ne okoliei, zaokupiran): Voleo bih da budem sam u tome. Ne mogu to da podnesem
kad si ti u pitanju. "Moja ena je udata, ja nisam", rekao mi je jednom neki ovek; imao sam
esnaest godina, letnji posao. Bio je debeo, ogroman ovek s velikim podvaljkom. "Moja ena
je udata, ja nisam." Mig i pokvaren pogled. Boe, ko bi se s njim jebao?!
DILIJAN (jo uvek oputeno): Uvek postoji neko da nekog jebe. Ne dobijaju samo oni koji
to ne ele, ili bar ne ele to od onih od kojih mogu da dobiju. Stvar je u tome da eli ono to
moe da dobije.
DEK: Ja ne elim te ljude; daju mi se iako ih ne elim iako ih ne elim. Ja hou olakanje i
utehu i drutvo, i da svrim; i... to ne znai nita.
DILIJAN (duga pauza): Kome?
DEK (duga pauza): Hm?
DILIJAN (duga pauza): Nita. Izvini za Veneciju.
DEK: O?
DILIJAN: Zaista sam mislila da si bio ti. Nisam ti namestila. Zaista sam mislila da si bio ti
kad sam se seala. Ne u to vreme; razume: nisam bezoseajna ili kratkovida. Lice iznad
mene, huke i ostalo, ja mogu... znam ko je i sve to, ja mogu... znam ko je to mala zadnjica,
kita, ovek raspoznaje te stvari u mraku.
DEK (iskreno zainteresovan): Stvarno?
DILIJAN: O, da. Taktilno. Slepi to imaju, ene takoe.
DEK: Stvarno!
DILIJAN (frkne): Boe, ti bi u sve poverovao!
DEK (branei se, mali deak): Nekad to elimo.
DILIJAN (razmilja) Boe, sledee nedelje mi je roendan. Punim... i ta ima za mene? ta
e mi dati... slobodu? Prsten s rubinom? Pokajanje? Dve karte za neio to sam rekia da ne
elim da vidim? Ma daj! Usput, da li ti je uopte jo stalo?
DEK (zauzet neim): ta? Molim?
DILIJAN (hladno): Da li ti je jo stalo? Da li te uzrok i posledica jo interesuju? (DEK
klima glavom prema njoj, udi se.) Da li se jo uvek pita o napretku, ili pretpostavlja da
stvar sama funkcionie jo uvek; da kakva god da je teta nanesena sve ide svojim tokom?
Napreduje? Pitam te ovo jer mora da si nekad razmiljao o tome...
DEK (izmodeno): O emu ti pria?
DILIJAN: Mislim... kada si me prvi put povredio, kada si prvi put bio svestan da si me
povredio mora da si znao da me povreuje... mora da si znao da to radi; i kako je to? sa
zadovoljstvom? samilou? kajanjem, ak?
DEK: Ti nikada ne slua; ismejava me; misli da sve razume sve, kaem. Pretpostavljam
da ti smatra da si ula sve rezonance. Ali da zna, nisi. ula si sve to si htela da uje, ini
mi se.
DILIJAN: Ne! Ti nikad ne slua! Tvoja pamet je uvek spremna za neto drugo, neto; ni
sam ne zna ta, ali neto. Vidim ti u oima, vidim da ne slua.
DEK: ivotinja! ivotinjski instinkt!
DILIJAN (iscrpljeno, tino): O, boe, ne to ponovo.
DEK: Istinkt nam sve govori: ako su pravila u suprotnosti s naim mudima, onda su ona
pogrena; mi smo ivotinje i mi namiriemo rtvu i dalje je sve dobro ako se neto ne isprei.
Sve to razumemo kada postanemo ivotinje, kada se tome predamo kada stojimo u noi,
uvumi, po snegu, kada postanemo vuk; onda razumemo. ovek je drugaiji; ovek je
boanska ivotinja. Znamo te stvari mudima; kada strast zamre...
DILIJAN (jo jednom; izmueno): Strast u braku nikada ne umire; ona se menja. Kada strast
strasti zamre, tu su sve druge strasti koje ekaju da navale strast gubitka mrnje, strast
ravnodunosti; i konana, poslednja, zadovoljavajua strast niega. Ti ne zna nita o strasti; ti

mea naviku sa svim.

DEK (iscrpljeno klima glavom): Ne, ne, ne meam. Ne, mi ne meamo: mi... lovci i ubice.
DILIJAN: Ti ne zna nita o... dosta.
DEK (energino): Otkrio sam... e, sada, nemoj da mi se smeje.
DILIJAN: Ne smejem se. Radije ne bih.
DEK: Pa, samo... nemoj. Evo ta sam otkrio: nita je dovoljno.
DILIJAN (tiho): Blagi boe!
DEK: Molim te? (Digne ruku.) Molim te? Dobro? (DILIJAN klimne, ili slegne ramenima)
Nita je dovoljno... za ivot, mislim. Bez obzira na izazove, raznovrsnost izazova
kontradiktornost, ak, bez obzira ta... raznovrsnost ili konstantnost, doemo do trenutka kad
razumemo, ako smo iskreni...
DILIJAN: ...prema sebi samima... Ili to nije taj deo?
DEK: Ovo je moda jedna od poslednjih ansi kada smo mogli da pokuamo ovako duboko,
zato... molim te, budi dobra.
DILIJAN (beznadeno): Naravno.
DEK: ivot nas ispunjava... takvim oseajem izbora da sve to postoji, postoji da bi bilo
uraeno, da bi bilo dokazano: da ivimo zauvek, da uvek imamo venost pred sobom... da
uinimo sve! I mi to inimo, i ne inimo... i sve prolazi.
DILIJAN (uteno): Ti zaista ima mraan um. Ti, blesavi ovee s blesavim mranim
umom.
DEK (digne ruku; tuno): Ne sada. Doemo do trenutka kad shvatimo da, bez obzira ta
uradili - zaboravi ono to nismo uradili, zaboravi ono to smo... izbegavali! bez obzira ta smo
uradili, bez obzira kako zadovoljavajue, kako hrabro, kako... "dobro", bez obzira ta, ili gde,
ili s kim, doemo do trenutka kada shvatimo da nema nikakve razlike. Zurimo u mrak i
znamo da je nita dovoljno, da je bilo dovoljno, da je moglo biti dovoljno, da nema naina da
nije bilo mogue... protraiti svetlo; da je neuspeh ugraen u nas, da najjaa svest ustukne
pred najguim mrakom. Da u te ja izgubiti, na primer da sam te izgubio ni vie ni manje
nego koliko puknuti prstima, da u izgubiti sebe, da sam ve izgubio sebe svetlost... gubljenje
svetlosti.
DILIJAN (pauza): O, jado moj. I ti to zna? emu urba?
DEK (tuno; ogoren osmeh): Svesnost je sve?
DILIJAN: Pa, svakako je dovoljna. ta da radimo? ta bi trebalo da radimo, za ime boga? Je
l' treba ponovo da se venavamo? Ja ne mogu vie da imam decu; ne mogu vie da budem
prava ena: oblikovala sam se prema tebi. Ti bi, verujem, mogao da pone s nekom
kurvicom...
DEK: Prekini o kurvicama! Ovo nije o kurvicama!
DILIJAN (ne posustaje): Ti moe da pone s nekom kurvicom, da se pretvara da je to
ljubav, a u stvari je oaj, i smeno je i...
DEK: Prekini!
DILIJAN: Moe... da se zavarava, da se pretvara da ne zna kako tuno izgleda, kako...
jadno.
DEK: Rekao sam: prekini!
DILIJAN: Nemamo sto godina; nismo "staaaaari"; ima jo nekakvog ivota u nama nekog
poluivota, moda, ali... mi smo ve trideset godina u ovome...
DEK: Znam, znam.
DILIJAN: ...trideset godina znanja ta je brak i ta nije brak. Mi znamo ta je ta! Ovo nije
na prvi brak, drugar; ovo je brak.
DEK (tvrdo): Sve ima svoje trajanje, sve dode u fazu kada se nastavlja samo radi
nastavljanja, i...
DILIJAN: Previe si pametan da se zavarava, i sam zna.

DEK (besno): Znam da sam pametan!

DILIJAN (iz rukava): Tako si glup.
DEK (nenije):Ti si nemogua.
DILIJAN (mrzovoljno): A ti beznadean. (Mala pauza.) Igraj se svojim ivotom, nemoj da
se igra mojim.
DEK (gromko; krajnje ironino): Neopozivo isprepleteni: on ne moe da uradi nita, a da to
ne dotakne i nju niti ona moe da bez toga bilo ta pomisli...
DILIJAN (bez glasa): Jebi se. Stvarno je to onda to? Sve ove godine? Je l' stvarno to? Je l'
sve vodilo ka ovome? Zar smo sve ove godine pravili kulu od blata?
DEK: ini mi se.
DZlLlJAN: Onda se nadam da je, kako-god-se-on-zvao, bio u pravu da brak ne pravi od dvoje
ljudi jedno, nego pravi od dvoje ljudi dvoje dobar brak, koristan brak pravi individue! Da
kada dvoje ljudi izaberu da budu zajedno iako su dovoljno jaki da budu sami, onda ima dobar
brak. Je l' na bio dobar brak? Jesmo li mi dvoje? Jasno je da nismo postali ono drugo, postali
smo mi sami izgleda da jesmo, moda po prvi put. Sa malo sree, nismo se izjednaili, mi
smo se dopunili. Pa, bar bi tako trebalo da bude. Zar nemamo sree!? Zar nismo mudri,
racionalni ljudi!?
DEK (okupiran neim): Da. Naravno.
DILIJAN: Nita nije sigurno na ovom svetu, zar ne? Mnogo stvari je predvidljivo ti, na
primer, i sve u vezi s tobom, ali vrlo malo toga je sigurno. (Tiina. DEK gleda kroz
"prozor") ta? (Tiina) ta je? ta? ta je?
DEK: Vreme je za batu; bilo bi vreme za batu.
DILIJAN: Da! Idi okopaj batu; oplevi batu. (DEK klima glavom.) Da! Oplevi je!
DEK (beznadeno): Zar ne zna ta znai beznadeno? (Tiina; besno) ZATO BIH
PLEVIO JEBENU BATU!!!!????
DILIJAN (neno; tiho): Svake godine oplevi batu; uvek si to radio; beznadeno je svake
godine sve: bata, nastavljanje, sve. Ti plevi batu, radi to svake godine. To je... to to ti
radi. (Nagne se ka njemu; glasni apat) To je ono to ti radi. (Tiina.)
DEK: O, boe, udim da ivim instinktivno, ne da me to drmne samo s vremena na vreme.
Ne znam vie da li....
DILIJAN: Samo... baci malo semena.
DEK (uzdah): O, ponekad poelim da... ti i ja, zna... ponekad poelim.
DILIJAN (neno): Neto e iskrsnuti. (Duga tiina.)
DEK (konano, bez emocija): Naputam te.
DILIJAN (duga tiina; konano; bez emocija): Da. Znam.
DEK (duga tiina; mali deak): Zaista.
DILIJAN (duga tiina; neno): Znam; znam da me naputa. (Sede, tiina; nema pokreta.)

lista predmeta: knjiga: Knjiga dana (DILIJAN) torba(DEK). asopis (DILIJAN) boca
pia (DILIJAN) aa za pie (DILIJAN)