LJUTITO MEE

Likovi: Devojica (pripoveda), Mica (mama medvedica), Mita (tata medved),

Meca (dete mee)
(Scena je uma.)
DEVOJICA: Mesec obukao izmice ute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noi nebom jezde.
Dole u umi jedno mee
zamiljeno ve tree vee
nee da spava, gleda u zvezde.
MICA: Kai mami, moje milo,
zato si se naljutilo,
da ti mama pomogne,
da rei probleme sve.
MECA: Rei u ti, majko draga,
zato me izdaje snaga.
Neu da spavam zimski san,
hou da etam svaki dan,
hou da ivim ko ceo svet,
da vidim kad procveta prvi cvet.
Visibabi da se radujem
mojoj devojici da je darujem.
MITA: Odkad postoje med i pele,
odkad postoji sunce i vee
nisam video takvo mee.
MICA: Nemoj se, tata, ljutiti
ja u mu objasniti.
Mi smo sine medvedi
takvi su nam pogledi,

tradicija naa nalae,

da spavamo dok sunce ne izae.
MECA: Neu da spavam neu i taka!
Zato ne spavaju zec i maka?
MICA: Ne bi voleo da ivi ko zeka,
njegov je ivot kao reka,
tee i juri bez kraja,
on jedva eka sunce maja.
Tada vie ne gladuje,
tad se ivotu raduje.
A make to se tie,
tu nema, sine, prie,
ona je ivotinja fina,
ljudi je vole od davnina.
U kui ivi i stalno prede,
ne misli ona ta e da jede,
na tacni dobija hranu,
ivi u svakom stanu.
MECA: Ba mi je krivo to sam mee
i moram da spavam svako vee,
od sada u biti mae,
pa nek tata stalno plae!
MITA: Neu plakati, sine, ja,
nego e videti ta ti se sprema!
Na tebe sam mnogo ljut,
pripremi mi jedan prut!
Plakae ti mee malo,
presee ti to si tvrdoglavo!
MECA: E , onda u ptica biti,
pa u odmah odleteti,
nee moi da me stigne,

ni prut do neba da digne.

Ptica iznad naih glava
nikad ne spava.
MITA: O, Sunce milo, o vasiono sva,
zato imam ovakvo dete ja?!
Da li me je bog kaznio,
sa ovakvim meetom,
nevaljalim detetom?
MICA: Smiri se sad, tata, ti,
moramo ga uiti,
da svaki ivi stvor,
ima poreklo i rod svoj.
MITA: Ako moe ti ga ui,
ako ne, ja u ga tui.
MECA: Ba me briga ta tata pria,
ja u biti mala ptica!
Dok vi budete spavali
i zimske snove sanjali,
ja u svet obii,
do juga u stii.
MICA: Ne moemo, sine, menjati to smo,
i moramo znati ko smo,
na svet nije ni ptiiji,
ni zeiji, ni maiji
Mi smo jaki medvedi
i svima se krv ledi,
kad nas sretnu kroz umu,
il nas vide na drumu.
MECA: To to pria, mama, sad,
nisam znao, jer sam mlad,

da smo tako snani,

da smo tako vani.
MICA: Svaki dan se mue svi
ta e za hranu pronai,
po velikom snegu i ledu
nemaju ta da jedu.
A mi sine imamo dar
da spavamo zimski san,
sve dok Sunce ne ogreje
i oblake ne sakrije.
MECA: Priaj samo, mama, moja,
svia mi se pria tvoja.
MICA: U naem debelom krznu
imamo toplu bundu,
ispod nje je sala dosta,
za nas, mede, nema posta.
Dugo bez hrane moemo
i zato mirno spavamo.
MECA: E, to mi se, mama, svia,
to se svaki dan ne via.
MICA: Kad doleti prva lasta
i procveta prva bata,
budimo se, sine moj,
i sluamo ptica poj.
Tada rade vredne pele
rastu i kruke zrele,
na sve strane hrana zove,
medvede iz peine ove.
MECA: Nauio sam puno ja:
to se zove tradicija,

nju treba da negujemo

i da je potujemo.
Svaki na svetu ivi stvor,
ima poreklo i rod svoj
i ne treba nikad da tei
da bude ono to nije,
od svog roda se ne bei
i od njega se ne krije.
Ja sam malo mee
i im padne vee
u peinu kreem,
budim se, s proleem.