POVODNI MO

Od nkdej lep so
Ljubljanke slovele,
al lepi od Urke bilo ni
nobene,
nobene oem bilo bolj
zaelene
ob asu nje cvetja dekleta
ne ene. Ko nrbolj iz zvezd je danica
svetla,
narlepi iz deklic je Urka
bila.
Mnogtre device, mnogtre
enice
oko je na skrivnem solz
prelivlo,
ker Urki srce se je ljubega
vdalo;
al ljubih bilo je nji vedno
premalo.
Kar sliala mokih okrog je
slovt,
skula jih v mree razpete
je ujet.
Je znala obljbit, je znal
odrei,
in biti priljudna, in biti
prevzetna,
mladene unmat, bit
starim prijetna;
modrij in zvija je bila vseh
umetna;
moake je dolgo vodila za
nos,
ga stakne nazadnje, ki bil ji
je kos.
Na Starem so trgu pod lipo
zeleno
trobente in gosli, in cimbale
pele,
plesle lepote 'z Ljubljane so
cele
v nedeljo popoldan z
mladeni vesele;
bila je kraljica njih Urka
brhka,
plesti ni dolgo nje volja
bila.
Jih dkaj jo prosi, al vsakmu
odree,
preerna se brani in ples
odlauje,
si vedno izgovore nove
zmiljuje,
e sonce zahaja, se mrak
pribliuje;
e sedem odbila je ura in
ez,

VODENI OVEK
Od nekad su Ljubljananke vaile
za lepe,
Ali lepe od Urke ne bee ni jedne,
Ni jedna oima ne prijae vie
U cvetu svome nit' devojke ni
ene.
Kao to Danica me' zvezdama je
najsvetlija,
Najlepa od devojaka Urka je bila.
Brojne deve, brojne
enice
Na skrivaj su iz oka suze
prolivale,
Jer Urkino srce je dragoga
trailo;
Ali dragih bee njoj uvek
premalo.
Sve momke koji dobre prilike su
bili,
u njenu su se mreu
ulovili.
Znala je obeati, znala je odbiti,
I biti uglaena, i biti
Ponosna,
Mladie zagrejati, s roditeljima
avrljati;
Dosetki i spletki se svakakvih
dosetiti.
Mukarce dugo za nos je vukla,
Pade na kraju na sebi
ravnoga.

Na Strom su trgu pod lipom

Zelenom
Trube i gudai, i embalo
Svirali,
Plesale lepotice iz Ljubljane su
Cele
U nedelju popodne s mladiima
Vesele;
Bila je kraljica svih Urka mila,
Plesati je dugo volja nije bila.
Mnogi je mole, al' svakoga
Odbije,
Vesela se brani i ples
Odlae,
Stalno nove izgovore
izmilja,
ve sunce zalazi, mrak se
pribliava;
sedam sati otkuca i proe,
kad nakani se Urka da plesati
poe.

Pa se obazire, para za igru

ko jela ravnat se je Urka na

ples.
Al, ker se ozira, plesavca si
zbira,
zagleda pri mizi rumeni
junaka;
enacga pod soncam mu ni
korenjaka,
eli si plesti z njim deklica
vsaka omreit ga Urika lepa eli,
zaljubljeno v njega obraa
oi.
To videt, mladeni se Urki
priblia:
"Al htla bi z mano plesati?"
ji pravi,
"kjer Donava bistri pridrui
se Savi,
od tvoje lepote zaslial sem
davi,
e, Urika zala! pred tabo
sem zdaj,
e, Urika zala! pripravljen
na raj!"
To ree in se ji globoko
prikloni,
sladk mu nasmeja se
Urika zala:
"Nobene stopinjice e nisem
plesala,
de kala tebe sem, res je,
ni ala zatorej le hitro mi roko
podaj,
lej, sonce zahaja, jenjuje e
raj!"
Podal ji mladeni prelepi je
rko,
in urno ta dv sta po pdu
zletela,
ko de bi lahk peretnice
imela,
bila bi brez trupla okrog se
vrtela,
ne vidi se, kdaj de pod noga
udar',
plesala sta, ko bi ju nosil
vihar.

To videti, drugi so vsi

ostrmeli,
od udea godcam rok so
zastale;
ker niso trobente glasova
ve dale,
mladena nog so trd

bira,
kad zagleda za stolom utim
junaka,
ravnoga pod suncem nema
mujaka,
s njim eli plesat' devojka
svaka
oparati ga Urka lepa eli,
zaljubljeno u njega upire oi.
To vide' mladi se Urki
Priblii:
Htela bil' sa mnom plesati?
Izjavi,
gde Dunav bistri pridruuje se
Savi,
O tvojoj lepoti sluam
Od nekad,
Hajde, Urka lepa! Pred tobom sad
Sad,
Hajde, Urka lepa! Spreman sam za
Raj!
To ree i duboko se nakloni,
Slatko mu se nasmeja Urka
Pristala:
Ni jednog koraka jo nisam
Plesala,
Jer ekala tebe sam, stvarno, nije
ala
Zato mi brzo ruku daj,
Gle, sunce zalazi, jenjava raj!
Dade joj mladi prelepi ruku,
I hitro njih dvoje prek' poda
Poletee,
Kao da laka krila imadoe,
Kao bez tela se okolo
Vrtee,
Ne vidi se, kad u pod noga
Udari,
Plesali so k'o da ih nose vihori.
--

To videvi, svi se zapanjie,

Od uda gudaima ruke
Zastadoe;
Jer trube vie glasa ne
ispustie,
Mladiu noge besno su
zalupae;
Ne marim, povika, za gudce,
Za bas,
Struna drugih, dok pleem, nek'
zapeva
Glas!

zaceptale;
"Ne maram," zavpije, "za
gosli, za bas,
strun drugih, ko pleem,
zapoje naj glas!"
So br pridrvili se rni
oblaki,
zaslii na nebu se strano
gromenje,
zaslii vetrov se sovrano
vrenje,
zaslii potokov dereih
umenje,
prijim po koncu so vstali
lasje oh, Urika zala, zdaj tebi
gorje!
"Ne boj se, ti Urka! le hitro
mi stpi,
ne boj se," ji ree, "ne boj se
gromenja,
ne boj se potokov ti mojih
umenja,
ne boj se vetrov mi prijaznih
vrenja;
le urno, le urno obrni pet,
le urno, le urno, ker pozno je
e!"
"Ah, majhno postojva,
preljubi plesavec!
de jaz se oddahnem, de
noga poije."
"Ni blizo, ni blizo do bele
Turje,
kjer v Donavo Sava se bistra
izlije;
valovi umei te, Urka!
el,
le rno, le urno obrni pet!"
To ree, hitreje sta se
zasukla,
in dalje in dalje od pda
spustila,
na bregu Ljubljance se
trikrat zavila,
plesje v valove umee
planila.
Vrtinec so vidli olnarji
dere;
al Urike videl nobeden ni
ve.

Brzo dohitie crni oblaci;

Zaue se s neba strani
gromovi,
Zaue se vetrova zlokobni
hukovi,
zaue se potoka silnih umovi,
prisutnim' se kosa na glavi podie,

oh Urka lepa, tebe beda stie!

Ne boj se, ti Urka! Sam' brzo mi
Prii,
Ne boj se,ree joj, ne boj se
Gromova,
Ne boj se potoka mojih
umova,
Ne boj se vetrova mi dragih
Hukova;
Sam' hitro, sam' hitro okreni pete,
Sam' hitro, sam' hitro, jer ve kasno
Je!
Ah, malce ostanimo, ljubljeni
Plesau!
Da malo ja odahnem, d noga
Se odmori.
Nije blizu, nije blizu do bele
Turske,
Gde u Dunav Sava se bistra
Uroni;
Valovi te umei, Urka! ele,
Sam' hitro, sam hitro okreni pete!
-

To ree, bre se zavrtee,

I dalje i dalje od tla
spustie,
na bregu Ljubljanice triput'
okrenue,
pleu' u valove umee uronie.
Vrtlog su videli alasi silan;
Al' Urke ne vide vi' niko nikad.