Velika ocekivanja

Pipova ocekivanja ne postaju njegova sloboda, vec - naprotiv, njegova krajnja ne

sloboda, jer
- koliko on ocekuje da ce ne to postati, toliko se i od njega ocekuje da ispuni d
ata ocekivanja.
Zanimljiva je pocetna scena na groblju - vidimo decaka, Pipa, kako sedi pored ro
diteljskih grobova i saznajemo da
"prvi najop tiji utisak o identitetu stvari" dobija kada shvati da je mesto na ko
me ivi vi e mrtvo nego ivo i po izgledu i po su tini (maglovita mocvara i blizina groblja na kome su sahranje
ni njegovi preci).
Narvano, fokalizacija je ovde dvostruka, jer imamo decaka Pipa i odraslog Pipa,
koji se seca svog decackog perioda
i na taj nacin zrelim opservacijama bogati preda nju, nezrelu perspektivu. - Najop t
iji utisak o identitetu stvari
ne stice se slucajno na groblju, koje nije samo simbol, vec konkretna manifesta
cija neceg izvesnog i konacnog,
neceg cime je Pip u startu odreden i dalje voden. ivot kod sestre D o Gard eri je jo j
edna vrsta uslovljenosti,
i njeno isticanje da ga je "odgajila rukom" od Pipa zahteva odredenu zahvalnost
i neprestani osecaj zavisnosti od
svoje dobrotvorke. Osecaj neslobode svakako stvara i odbegli zatvorenik, kome Pi
p postaje saucesnik u zlocinu,
time to mu dobavlja hranu. Ipak, Pip - decak jo uvek nije u stanju da oseti neslob
odu, iz prostog razloga nikada nije imao slobodu za kojom bi mogao da cezne, ili o kojoj bi mogao da ma ta
. Ni moji pojmovi o teolo kim
stavovima, na koje me je obavezivao katehizam nisu bili nimalo tacni; jer se dob
ro secam da sam smatrao a me je
moja izjava da cu da idem istim putem celoga svoga ivota, obavezala da uvek idem
kroz selo u jednom odredenom
pravcu i da ga nikada ne menjam skretanjem dole pored radionice, ili gore pored
vodenice. Pip, jo uvek bla en u
svom neznanju da ne to jeste, nema predstavu da bi ne to mogao da bude, ali taj raj
spokojnog neznanja ubrzo
naru ava poznanstvo sa grotesknim likom gdice Havi am, i hladnom Estelom, koje ga p
odsecaju da ne to nije, i to
je drugi, manje op ti utisak o identitetu stvari, u ovom slucaju - o sopstvenom (
ne)identitetu.
Novo saznanje postaje novi vid neslobode. Sam prostor u kome Pip dolazi do suoca
vanja sa sopstvom,
nije slucajno izabran - rec je o mestu krajnje neslobode i zatocenosti. U sumor
noj kuci gdice Havi am prostor ne
di e, vreme ne protice. - Tada poceh da shvatam da je sve u toj sobi stalo, kao sa
t i zidni casovnik, pre mnogo
vremena (...) Bez ovog zaustavljanja svega, ovog nepomicnog stanja svih bledih i
strulelih predmeta, cak ni uvenula
vencana haljina na usahlom telu ne bi mogla izgledati tako slicna mrtvackoj ode
ci, niti dugi veo tako slican
pokrovu (...) I dalje: - Vatra be e nedavno zalo ena u vla nom staromodnom ognji tu, i b
ila je sklonija da se ugasi
nego da gori, a len dim koji je lebdeo u sobi izgleda e hladniji od ostalog vazdu
ha - kao magla na e mocvare.
Gdica Havi am svoju nesrecu i neslobodu ne mo e da zadr i za sebe, vec je alje dalje, p
renoseci je na Estelu koju
je oblikovala po sopstvenoj zamisli, i Pipa, od koga zahteva da se igra ("Hajde,
igraj se, igraj se, igraj se!").

Paradoksalnost ovakvog imperativa pokazuje njenu nestrpljivu elju da ne to to je po

definiciji slobodno podredi
i odredi kao neslobodno. Da obesmisli slobodu igre, da je potuno poni ti i sahrani
. Na taj nacin priprema polje za
Pipovo veliko saznanje o onom jesam, ili mo da je preciznije reci o onom - nisam.
Upravo na tom mestu otkriva grubo
st svojih ruku, pokreta, nezgrapnost celog tela i prvi put oseca nelagodu. Sa ti
m osecajem, dolazi do novog saznanja
"identiteta stvari", dolazi do prektretnice u kojoj Pip blago nadrasta svoje tel
o, koje ga ogranicava, ulja.
Nadrasta i svoj detinji um, jer prestaje doba bla enog spokojstva. Oseca se dobro
zbog nacina na koji la e sestru
i gospodina Pamlcuka, ali se zbog D oa oseca kao cudovi te. Poseta gospodici Havi am
i susret sa Estelom, su ga
zauvek li ile detinje slobode, oduzele su mu mirno prihvatanje situacije, i nametn
ule osecaj subjektivne nepravde
koja se nad njim nadvila kao te ak usud novootkrivenog sveta. Pitanje je - da li
je pad u neslobodu novo obecanje
slobode? Da li je Pipovo mislim, dakle postojim (ovde bi moglo da se cita kao nisam, dakle postajem) jedno zaista
aktivno polje, ili samo nejasna te nja da se nadvlada sopstveno bice, da iz novos
tecene neudobnosti neprekidno
dolazi do novih, mo da i te ih neudobnosti, do vecitog vracanja iste nelagode, uz sa
znanje (ili intuitivni osecaj)
da se ni ta nece bitno promeniti?
Pip dobija elju da se usavr ava, ali tu elju ne zadr ava za sebe, vec je nasilno namec
e i svom zetu, D ou. D o je
primer plemenitog coveka koji svojom naivnim rezonovanjem ne eli i ne mo e da istu
pi iz okvira. On je dosledan
svojoj prirodi, to vidimo i u prvom opisu njegovog nacina odevanja: - U radnom o
delu D o je bio kovac sna ne grade
i tipicnog izgleda; u svom praznicnom odelu on je vi e licio na dobro ocuvano stra i
lo, nego na ma ta drugo.
Dakle, D oov iskorak na tom spolja njem, prikaznom planu, vec ukazuje na jednu vrstu
nu ne ukalupljenosti, koja je
- u njegovom slucaju pozitivna konstanta i koja ce se pokazati kao jedina dosle
dna nit u romanu. Jedini pravi put
u pravom putu. No, nama D o nije toliko bitan zbog demonstracije doslednosti, kol
iko zbog odnosa sa Pipom.
Zapravo, Pipov odnos prema D ou pocinje da se menja tog kljucnog dana kada se i sa
m promenio. Njegova elja da
obrazuje je nova, civilizatorska potreba da podeli svoj usud nelagode sa divljak
om, da i D oa li i beste inske
lepote trajanja u neznanju i slobodi. I naravno, D o bi ga, kao neznalica, lo e pred
stavljao u (Estelinom) dru tvu,
pa je osetio da mora da ga "popravi" zarad vlastitih potreba. Svaka ambicija je
uzaludna, i D o ostaje D o do kraja
romana, bez izgleda da bilo ta promeni i, to je bitnije - bez potrebe za promenom
.
Drugi vid Pipove neslobode jesu iluzije koje stvara povodom "velikih ocekivanja"
. U misterioznom dobrotvoru vidi
gospodicu Havi am i njen plan da ga o eni Estelom. On je uslovljen ovim nezaslu enim d
arom, od njega se ocekuje
da postane gospodin, da postane ne to to mu je zadato, a u razre enju misterije dobro
tvora (robija s pocetka
romana) nailazimo na jo jedan vid okovanosti i neslobode. Robija je sve vreme dok
je radio u kolibi i anonimno
slao novac Pipu, mislio kako "stvara gospodina". Pip na taj nacin postaje vlasni t

vo, to robija i istice vlasnik sam jednog takvog gospodina. Kada se, napokon vrati i useli kod Pipa, ka e
: - Do ao sam u staru postojbinu
da vidim moga gospodina kako tro i novac kao gospodin. To ce biti moje zadovoljstv
o. Moje ce zadovoljstvo biti da
gledam njega kako ti cini. Tra ice od Pipa da mu cita knjige na nepoznatim jezicim
a: - Strani jezici, dragi sinko!
Dok sam to radio, on bi ne razumejuci ni reci stajao pored vatre i posmatrao me
kao neki izlagac i vidao sam ga,
kroz prste ruke kojom sam zaklanjao lice, kako nemom mimikom poziva name taj da za
pazi moju ucenost. Fantasticni
naucnik, gonjen nakaznim stvorom koga je sam gre no stvorio, nije bio nesrecniji o
d mene, gonjen stvorom koji je
stvorio mene, a od koga sam se izmicao sa sve vecim gnu anjem, ukoliko me je on vi e
obo avao i voleo.
Na slican nacin gdica Havi am oblikuje Estelu, a Pipu, kao to je nekada naredivala
da se igra, sada nareduje da
je voli: - Voli je, voli je, voli je! Ako ti je naklonjena, voli je. Ako ti zada
je rane, voli je. Ako ti razdire
srce u komadice - a kad ono postane starije i jace, cepace se jo dublje - voli je
, voli je, voli je! Ljubav ovde,
kao slobodna aktivnost, dobija dimenziju obaveze. Pip ju je, svakako, zavoleo i
pre ovog naredanja, ali opet, ta
se krije iza fiksacije i glorifikacije Estele? Nekoliko puta ce ponoviti da ne
zna za to je iveo u zabludi da bi
sa njom mogao da bude srecan, kada nijednog provedenog trenutka u njenom prisus
tvu to nije bio. I groteskna figura
gdice Havi am ce ponoviti: - Cuj me, Pipe! Usvojila sam je da bude voljena. Gajil
a sam je i vaspitavala da bude
voljena. Razvila sam je u ono to je da bude voljena. Voli je! Estela je svesna sv
oje neslobode, i ne eli da da
Pipu ikakvu la nu nadu. Na njegovo insistiranje da ne mo e da bude prirodno da mlada
, lepa, zdrava devojka bude
tako hladna i daleka, Estela odgovara: - Ali jeste u mojoj prirodi, odgovori ona
. A zatim dodade nagla avajuci
reci: To je u prirodi nakalemljenoj u meni. Pravim veliku razliku izmedu tebe i
ostalog sveta kad ti kazujem
ovoliko. Vi e ni ta ne mogu da ucinim.
Estela je svesna svog ropstva. Ona bira da se uda za najgoreg od ponudenih, upra
vo da bi do kraja ostala dosledna
ideji neslobode koju ivi od kada zna za sebe. Zavr etak romana nosi neku vrstu pomi
renja
gospodica Havi am tra i
opro taj, robija umire uz saznanje da mu je cerka iva, Pip se prethodno zalo io za Her
berta i omogucio mu srecu i
blagostanje, D o se eni Bidicom, Estela se razvodi i susrece sa Pipom u dvori tu sta
re kuce u kome su se prvi put
sreli. Pravda je zadovoljena, uprkos velikim ocekivanjima koja su ismejana jo kad
a su se prvi put pojavila. iveli
su srecno do kraja... ivota? Romana?
Pip ce se pred kraj svojih ocekivanja pitati: - nekada sam bio kovac, a ta sam sa
d? Potreba za ponovnim odredenjem,
omedivanjem i ukalupljivanjem negde jeste poruka romana. Vratice se na staro. I
skustvom poucen, vratice se,
u krajnjoj liniji, neizmenjen. Mo da je to neute no, a mo da i jedino moguce u ovakvo
j postavci stvari. Vratice se
u maglu, iako ce nas ostaviti da razmi ljamo o tome ta je ostvario sa sada vec, os
lobodenom Estelom.

Da li je poenta upravo u tome da oni tek sada mogu da budu srecni, kada su post
ali slobodni i svoji i da li su
to postali? Mo da su eleli ne to vi e, a ovo je jedino to im je preostalo. O kakvoj slob
odi je onda rec?