ivotna pria - Mika Anti: Ako

ti jave: umro sam, ne veruj to

ne umem
tano 80 g

MIROSLAV ANTI, FOTO:

PRIVATNA ARHIVA
Veitog travog deaka svih detinjstava, dejeg pesnika, slikara, mornara,
lutalicu, novinara, filmskog scenaristu i reditelja Miroslava- Miku Antia jedni
pamte po tome to je dao ime uvenoj beogradskoj kafani Poslednja ansa,
neki govore da je on samo pesnik, dok drugi kau da je radio u vodovodu i
kanalizaciji. Bilo kako bilo, Mika Anti je dopunio mnoga detinjstva i dorekao
mnoge ivote. Postoje ljudi koje ostave trajan beleg u vremenu bez obzira na
netrajnost trena provedenog u zbilji zemljinoj i na zbir godina provedenih
meu ljudima. I takav je Mika Anti. Oni koji su ga poznavali kau da je bio
sav od pesme, sete i dobrote. Dua od oveka. On sam o sebi nikada nije
mnogo priao, ali je zato nairoko pisao. Meutim, treba rei da nije mario ni
za druge, kao i za to da li oni mare za njega.

- O meni se najlepe brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najvie bih voleo da
sami izmislite moju biografiju. Onda u imati mnogo raznih ivota i biti najivlji
meu ivima govorio je pesnik koji je roen 14. marta 1932. godine u
Mokrinu, u Banatu, tano jedan vek posle takoe vrsnog pesnika ure
Jakia, a ueni ljudi kau da je dosta svakih sto godina po jedan pesnik i
slikar takvog nerva za onaj sever to se od Bekereka penje ka nebu.

- Roen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nita ne vraa dozive.

Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
duinama senki. Mleni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne mora da se
penje: zvezde rastu u bunju. Samo se uputi ravno, pa vreama od zlata i
posle desetak koraka ve hoda po nebesima ostavio je Anti pribeleen
osvrt na voljenu ravnicu, ali je za ivota muku muio sa ispisivanjem svoje
biografije.

- Roen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam iao
i u osnovnu kolu. U gimnaziju sam iao u Kikindi i Panevu, a studirao sam u
Beogradu. ivim u Novom Sadu. To je moja ista biografija. U stvari, ja svima
kaem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih eleo, jo nemam i pored toliko
knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio,
dramskih tekstova, reportaa u novinama... Svakog jutra poelim da ponem
jednu odlinu biografiju, koja bi posluila, ako nikome drugom, bar acima u
koli jer oni, naalost, moraju da ue i ivot pisca. Ja bih bio najgori ak jer ni
svoj ivot nisam nauio. A radio sam svata. Bio sam zidarski pomonik, fiziki
radnik u pivari, kubika na pristanitu, mornar, pozorini reditelj, bavio sam se
vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obraivao drvo, umem da
napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozoritu, pravio lutke, vodio
televizijske emisije, bio konferansije... opisao je jednom pesnik iji su
roditelji bili uitelji i stalno su se selili, iz Mokrina u Kikindu, pa u Panevo, u

koje su se doselili 1941. godine i tu proiveli tamne okupacijske dane. Ba tu,

Mika je napisao i svoje prve stihove, prvi put se zaljubio...

- Nikada u ivotu nisam napisao prvu pesmi, ve drugu. Prvu sam prepisao od
Desanke Maksimovi. Tada sam bio uenik treeg razreda osnovne kole u
jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa
pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige
koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i
proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se proulo kako sam napisao jednu
divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako u jednog dana biti veliki
pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepiem da me ne uhvate, a

bojao sam se i da je sam napiem jer sam znao da e biti loija. Tako sam od
slave iveo ceo taj trei razred. Na kraju kolske godine deacima i
devojicama koji su odlini aci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio
knjigu, mada nisam bio sasvim dobar ak i stalno sam neto zamuckivao, a
zamuckujem i danas. I onda kada treba neto da kaem, dok to izgovorim, oni
mi kau da sednem i daju mi neku srednju ocenu. Za razliku od drugih koje su
bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je
otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimovi. Moj uitelj mi
je tako na jedan fin i perfidan nain dao do znanja da sam neto ukrao. Velika
je srea to je on to tada uradio, da nije, moda bih krao celoga ivota i onda
verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da neto sam napravim. A najvee
je zadovoljstvo kad ovek neto sam stvori istakao je pesnik koji se mnogo
godina kasnije naao u veoma simpatinoj situaciji.

- Jednog jutra leimo moji maliani i ja u krevetu i sluamo Radio Beograd, a

ono neki deak kao veoma nadaren recituje svoje pesme. Meni na to moji
klinci kau: Sluaj tata, pa to su tvoje pesme. Mnogo mi je drago to sam
doiveo da od mene kradu. Velika je srea ovekova kad od njega kradu kad
ima, nego kad on mora da krade od drugih kad nema govorio je umetnik
seajui se svojih poetaka kada se smrtno zaljubio u poeziju, to se nije
moglo rei i za kolu. Po zavretku gimnazije odvojio se od porodinog doma i
preselio u Beograd gde je upisao slavistiku. Meutim, posle nekoliko
poloenih ispita otiao je u vojsku koju je sluio u mornarici, a po povratku
kui roditeljima je saoptio kako eli da se oeni. Pao im je kamen sa srca jer

je Mika u mladosti voleo da popije i esto sa drutvom osvane u kafani. Zato

je njegova majka Melanija, jedna hrabra i vredna ena koja je roena dan pre
nego to je Nikola Pai poloio kamen tameljac skuptinskog zdanja 28.
avgusta 1907. godine, neretko budila oca Nenka i terala ga da zajedno trae
sina. U prvo vreme otac je iao, ali posle vie nije eleo, dok je majka bila
uporna i svaku no ga je, ako ne traila, onda doekivala za stolom na kojem
je bila postavljena uvek podgrejana veera. Majka Melanija doivela je
sinovljevu smrt, a iako je predoseala gde e ga njegov boemski nain ivota
odvesti, nikada ga nije opominjala da umerenije ivi. Znala je za njegovu
sklonost ka alkoholu, kao i razvode, ali nikada ni re prigovora nije rekla. To je
Anti s ponosom isticao. Kako je majci bilo u srcu, to samo ona zna. Uteha joj
je bila to to je iza njenog Mike ostalo estoro dece, a imala je jo dve erke,
Miru i Jelenu. ivela je sto jednu godinu, a sina je nadivela vie od dve
decenije.

Uprkos tome to se opijao po cele dane i noi, zbog ega je nekoliko puta
iao u klinike na leenje od zavisnosti od alkohola, Mika je bio na meti ena.
Po zavretku vojske ubrzo se prvi put oenio i sa suprugom Ljubicom u prvo
vreme iveo kod svojih roditelja, a potom se preselio u Novi Sad.

- Jednom su me pitali zato sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad.

Nisam umeo da odgovorim. Sa najdraim gradom je kao i sa najdraom
enom i nikada neemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo ta nas je to
tako vezalo... Ui u neiji ivot, otvoriti nekoga znai poeti jedan svet

ispoetka. Ja nikada neu napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje
se dogode oveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu
nikakvom brojanju nema mesta pisao je slikar koji je raskidao brakove im
su zapadali u krizu. I uvek se novom snu predavao. Bio je tri puta oenjen.
Prvi put sa Ljubicom, drugi put sa Svetlanom Lazi s kojom imao etvoro
dece: sinove Igora, umetnika, i Borisa, inenjera elektrotehnike, i erke Sanju,
grafiarku, i enju, producenta. Njegovo srce trei put je osvojila Smilja
Rajkovac koja mu je rodila dva sina: Vuka, sistem inenjera koji se bavi
informacionim tehnologijama, i Juga SAP konsultanta koji se bavi
implementacijom informacionih sistema. Od svih naslednika dobio je estoro
unuadi. Ono to je kod njega najvie privlailo bila je buntovna priroda. Bio je
zaljubljenik u razne borilake vetine boks, dudo... Kad su mu sinovi poli u
kolu, poeli su da treniraju sline sportove, to je Antia vrlo veselilo i time se
rado hvalio prijateljima. Od deakih dana pa do smrti ostao je dosledan sebi,
gluv za sve norme i slep za upozorenja.

- Uhapsio sam sebe i time to drutvo u kome ivim na mene gleda ozbiljno.
Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je arapa.
Dosta mi je brijanja. Dosta mi je avova na pantalonama. Moda bih i ja
obukao farmerke, ali ne moe. Kae mi pre dve godine jedan milicionar na
ulazu u Skuptinu, u klubu poslanika: Idite, drue, kui i uzmite belu koulju i
kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas ue u koli.
Nemate pravo da se lino ponaate drukije nego to vas zamiljaju. Uhapsio
sam sebe i time to sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem
na bicikl, kae mi ena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siite s tog
bicikla, ne prilii vam. Ja pisca drugaije zamiljam: brada, brkovi, dugaka
kosa, dostojanstveni hod... Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim ivotom.
Sva srea to sam jedini na ovom svetu i to su svi ostali slobodni zbijao je
Anti ale na skoro sve to ga je okruivalo. Ovaj poeta nosio se milju da je i
u ljubavi vie davao nego to je dobijao. ene bi brzo osetile da zanos nije
dovoljan za brak i da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka
vrsta racija u svemu, pa i u oseanjima. Pesnik se s tim nije mirio.

- Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka

uma uma Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju enu, svoj tip ene.

Sve ene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. Oduevljavao

sam se Rimskim Korsakovim, ajkovskim, Betovenom, ak i nekim tekim
Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grke
i makedonske pesme. Olivera Dragojevia i neke dalmatinske pesme sluao
sam i pedeset puta, kao uostalom i neke meimurske i meksike pesme. Bio
sam u stanju da besomuno sluam sve, od regtajma do najmodernijeg
deza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u
Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noi provedene sa ika Janikom
Balaom priao je Anti.

I tako bi to trajalo, da nije dola opaka bolest. Godinama se zlopatio sa srcem,

ali i nju je pesniki prihvatao kao neophodnost. A to je umeo, ponekad i sa
cininom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da pie i igra
ah. Sa lekarom koji ga je leio, traio je crne figure, koje su, govorio je, u
dosluhu s njegovom boleu i sudbinom. Kad bi odneo pobedu nad
protivnikom, likovao je: Jo se ne sputa moja zastavica! U njegovom biu bio
je usaen gen da se ivi bre od ivota, ne isputajui iz vida same dubine
ivota koje je u pesnitvu otkrio.

Onoga dana kada je Mika umro, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoi
otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komiluka koje je apsolutno
potvrdilo pesnikovu elju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i
ovetalih posmrtnih slova:
Dudo,
Kad me budu iznosili, neka proitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju,
neka Janika Bala ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi

dri govor.
M. Anti

Tako je i bilo. U Mokrinu su na dan njegove smrti pisci odrali knjievno vee
u ast preminulog pesnika. Neki stihovi su podseali na njegovu tvrdnju kako
e zauvek iveti.
Ako ti jave: umro sam - ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti
namignem malo. Da za mnom ostane neto kao leprav trag. I zato: ne budi

tuan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i udno drag. Nou, kad
gleda u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima
sivim kad vidi neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja jo uvek aav
letim i ivim.
I tako se, sasvim tiho, iz Ulice Mihala Babinke broj 1 Anti preselio u legendu.
Priredila Moni Markovi