Ivan Mladenovi

UDK: 321.7:340.12
Originalni nauni rad
DOI: 10.2298/FID0801217M

SAVREMENE TEORIJE DEMOKRATIJE

Osnovni cilj ovog rada1 je dvostruk: najpre e, kako sam naslov sugerie, biti izloene kljune postavke nekoliko savremenih
teorija demokratije, da bi potom bio predloen teorijski okvir za dalja
istraivanja, kao i skica teorije koja bi se zasnivala na prethodno analiziranim pretpostavkama. Meutim, odmah se postavlja pitanje ta
se podrazumeva pod savremenim teorijama demokratije. Shodno uobiajenim periodizacijama u politikoj filozofiji, i filozofiji uopte,
teorije demokratije mogu biti podeljene na antike, moderne i savremene. Obino se u ovakvoj vrsti klasifikacija savremenim teorijama
nazivaju one koje su se javile poetkom XX-og veka. Uprkos ovom
uobiajenom nainu gledanja na stvari, u ovom radu bie razmatrane
teorije poev od 50-ih godina XX-og veka. U nedostatku prostora za
podrobnije opravdanje ovakve vrste periodizacije, bie dovoljno da
se konstatuje kako upravo u ovom periodu dolazi do konstituisanja
teorije demokratije kao zasebne discipline i oblasti istraivanja. U
skladu sa naznaenom dvostrukom namerom rada, razvoj teorije
1
Istraivanje je sprovedeno zahvaljujui stipendiji Ministarstva nauke i
zatite ivotne sredine Republike Srbije i raeno je u okviru projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu, pod nazivom Regionalni i evropski aspekti integrativnih procesa u Srbiji: civilizacijske pretpostavke, stvarnost i izgledi za budunost (br. 149031). Tekst je proirena verzija predavanja odranog 19. 03. 2008.
godine na istom tom institutu. Autor se zahvaljuje Aleksandru Dobrijeviu, Vladimiru Milisavljeviu i Predragu Krstiu na primedbama i komentarima koje su izneli u
diskusiji nakon predavanja. Veina od tih sugestija uneta je u zavrnu verziju teksta.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Apstrakt: Cilj ovog rada je dvostruk: najpre e biti analizirane etiri savremene teorije demokratije, da bi potom bio predloen teorijski okvir za dalja istraivanja koji se zasniva na prethodno anliziranim teorijama. U radu e biti analizirane
sledee etiri teorije demokratije: pluralizam, teorija drutvenog izbora, deliberativna demokratija i participativna demokratija.
Kljune rei: demokratija, glasanje, interes, preferencije, opte dobro.

217

demokratije bie delom hronoloki izloen poev od datog perioda, a

delom fokusiran na neke sutinske aspekte koji su relevantni za formulisanje predloenog teorijskog okvira.
Plan daljeg izlaganja je sledei: prvo e biti izloene kljune
postavke etiri savremene teorije demokratije. Nakon toga bie uinjen pokuaj da se naznae granice, odnosno take slaganja i neslaganja izmeu datih teorija. Potom e biti ponueno opravdanje za
odluku u pogledu izbora teorija. Naime, u radu se razmatraju odreene teorije, dok se izvestan broj drugih nalazi izvan fokusa. Opravdanje odluke za predloene teorije bie uinjeno s obzirom na pojedine sline klasifikacije i razgranienja koja su ponudili drugi autori.
Najzad, u zavrnom delu rada bie skiciran okvir za jednu, ili moda
vie razliitih teorija demokratije, koje bi se zasnivale na pretpostavkama prethodno razmatranih teorija. Dakle, iako je kvantitativno
gledano najvei deo rada posveen razmatranju razliitih teorija demokratije, njegova sutina se sastoji upravo u definisanju naznaenog teorijskog okvira kao podruja moguih plodnih istraivanja
koja bi trebalo da doprinesu daljem razvoju demokratske teorije.
U ovom istraivanju bie razmatrane sledee etiri savremene teorije demokratije:

IVAN MLADENOVI

1. Pluralistika teorija
2. Teorija drutvenog izbora
3. Deliberativna demokratija
4. Participativna demokratija

218

1. Pluralistika teorija nastala je poetkom 50-ih godina

XX-og veka i jo se naziva empirijskom teorijom demokratije. Ve
sam naziv sugerie osnovnu orijentaciju ove teorije. Pluralistika
teorija je po samo-razumevanju autora te orijentacije po svojoj prirodi empirijska ili deskriptivna. U tom pogledu pluralisti su u velikoj
meri bili inspirisani umpeterovom (J. Schumpeter) tenjom da se
tradicionalnom nainu razmiljanja o demokratiji suprotstavi nekom
vrstom realistikog pristupa. Sutina ovog pristupa bi se sastojala u
tome da se umesto fokusiranja na pojedine normativne ideale, poput
opteg dobra, treba usmeriti na objanjenje toga kako demokratija
zaista funkcionie. Nasuprot klasinom odreenju demokratije kao
vladavine naroda, umpeter je sledei ovu tenju doao do zakljuka da u demokratiji ne vlada niti narod kao celina, to je antiko

Schumpeter, J. (1976) Capitalism, Socialism and Democracy, London: Allen & Unwin, p. 285.
3
Dahl, R. A. (1956) A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press, p. 3.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

odreenje, niti narod kao veina, to je moderno odreenje, ve se

ona najpre moe odrediti kao vladavina manjine. Jo preciznije reeno, ona je po umpeteru vladavina politiara.2 Jedini vid u kome
se moe rei da narod vlada je to to on ima mogunost da na izborima promeni odreene lidere, dok na sve drugo to se nadalje odvija
graani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Ovakvo gledanje na demokratiju je u velikoj meri bilo inspirativno za neke od polaznih pretpostavki pluralistike teorije. Dal (R. A. Dahl), jedan od najistaknutijih predstavnika ove teorijske orijentacije, odreujui predmet
istraivanja, demokratiju definie kao proces uz pomo koga obini
graani ispoljavaju relativno visok stepen kontrole u odnosu na lidere.3 Iako se stepen kontrole karakterie kao relativno visok, ono to
Dal pod tim ima u vidu je upravo mogunost da se na izborima zamene oni zvaninici koji loe rade svoj posao, zloupotrebljavaju funkciju i slino. S obzirom da je uloga graana time prilino ograniena,
osnovno polje istraivanja pluralista postaje svakodnevno funkcionisanje demokratije koje se odvija izmeu izbornih perioda. Fokus je na stvarnim donosiocima odluka i na mestima na kojima se
one donose.
Rezultat do koga su pluralisti doli istraujui realno funkcionisanje demokratije jeste da u njoj ne vladaju niti graani, niti politiari, ve ono to su nazvali interesnim grupama. Interesna grupa se
shvata kao skup individua koje su udruene u zajednikoj tenji da
ostvare neki odreeni interes. Pluralistika teorija pretpostavlja da
sve individue koje pripadaju nekoj grupi u jednakoj meri tee ostvarenju ili unapreenju datog interesa, tako da same individue nisu
predmet istraivanja, ve interakcija izmeu razliitih grupa. Treba,
ipak, istai da pluralisti interese shvataju kao subjektivne, odnosno
po klasinom utilitaristikom modelu individue koja tei da maksimizira sopstvenu korisnost ili zadovoljstvo. Neka interesna grupa
tei, dakle, maksimiziranju onog interesa koji je zajedniki za sve
njene lanove. Pluralisti su verovali da kao to je mogue dati nauno objanjenje kako fukcioniu interesne grupe, da je isto tako mogue vriti precizna predvianja daljih poteza i interakcija s obzirom

219

IVAN MLADENOVI

220

na razliite faktore kao to su resursi, broj lanova, odnosno mo kojom raspolae odreena grupa. Mo, uopteno gledano, nije koncentrisana samo u jednoj instanci, ve se prostire preko mnotva kanala i
sastoji se u tenji za dominacijom svake od interesnih grupa.
Iz ovakvog gledanja na demokratiju nuno sledi da e interesne grupe biti u sukobu. Nasuprot idealizovanom shvatanju demokratije kao poretka u kome su sukobi u velikoj meri neutralisani, pluralisti istiu upravo ovaj momenat kao dinamiki element neophodan
za uspeno funkcionisanje demokratije. Neutralizacija sukoba znaila bi potpunu dominaciju neke od grupa to po pluralistima ujedno
znai i iezavanje demokratije. Sukob interesa izmeu razliitih
grupa nije, dakle, jedino injenica koju je mogue detektovati u savremenim demokratijama, ve ujedno i poeljno stanje. Meutim,
poto sukobi povodom oskudnih resursa mogu biti u toj meri intenzivni da dovode u pitanje i sam poredak, pluralisti su posebnu panju
posvetili istraivanju naina uz pomo kojih se u demokratskom
drutvu obezbeuje stabilnost zajednice. U tom pogledu oni su ponudili itav spektar razliitih analiza, ali su njihova reenja ujedno
bila i predmet vrlo snanih kritika. Vlada je, po pluralistima, najpre
ta iji je zadatak da posreduje izmeu razliitih interesa kako bi se
obezbedila izvesna ravnotea. Ovaj uvid je kritikovan s obzirom na
to da ne obezbeuje nikakav mehanizam koji bi osigurao vladu od
padanja pod uticaj neke od interesnih grupa. Zatim se na medisonovskom tragu pluralisti esto pozivaju na sistem provera i ravnotea koje su ustavom zagarantovane, kako bi se izbegla dominantna
pozicija neke od frakcija. Meutim, sam Dal je bio veoma kritian u
pogledu mogunosti da ustavna reenja garantuju stabilnost zajednice.4 Sutina njegove kritike ustavnog suda sastoji se u tome da je paradoksalno da stabilnost demokratskog poretka zavisi od institucije
koja je sama izuzeta iz demokratskog procesa odluivanja.5 Potom je
kao mogue reenje ponueno ono to je Lijphart (A. Lijphart) nazvao ortakom demokratijom (consociational democracy), odnosno postizanje konsenzusa izmeu lidera najuticajnijih grupa.6 Ovo
4

Isto, p. 98.
U tom pogledu je karakteristian njegov tekst Decision-Making in Democracy: The Supreme Court as a National Policy-Maker, Journal of Public Law 6 (Fall
1957), pp. 279-95.
6
Lijphart ortaku demokratiju definie kao vladavinu kartela elite koji je
stvoren kako bi se demokratija koja ima fragmentiranu politiku kulturu preokrenula
5

u stabilnu demokratiju. Navedeno prema: Lijphart, A. Consociational Democracy,

in: McRae, K. (ed.) (1974) Consociational Democracy: Political Accommodation in
Segmented Societies, Toronto: McClelland and Stewart, p. 79.
7
Za pregled razliitih kritika pluralistike teorije s obzirom na empirijska
istraivanja videti: Held, D. (1987) Models of Democracy, Cambridge: Polity Press,
pp. 197-99.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

gledite je kritikovano pre svega s obzirom na uski krug lica na kojima poiva mehanizam odluivanja. Intuitivno gledano, ovakav
oblik odluivanja se u najveoj meri udaljava od onoga to se inae
smatra osobenou demokratskog poretka. Takoe se ini da ova
koncepcija poiva na prethodnoj pretpostavci da je uopte mogue
postii konsenzus, ali ako se prihvati ta pretpostavka onda se ne vidi
zato bi se sukobi reavali u tako uskom krugu lica. Dal je osnov stabilnosti takoe potraio u konsenzusu u pogledu osnovnih vrednosti
koje dele graani demokratskog drutva. Nakon iznoenja ove teze
obavljen je itav niz empirijskih istraivanja iji rezultati, suprotstavljajui se pluralizmu na njegovom sopstvenom terenu, sugeriu da
meu graanima u postojeim demokratijama pre postoji disenzus,
nego konsenzus u pogledu vrednosti.7
Dalovo reenje problema stabilnosti, koje u najveoj meri odgovara duhu pluralistike teorije, nastalo je u suprotnosti prema dvema dominantnim teorijama koje je on nazvao medisonovskim i populistikim shvatanjem demokratije. Iz medisonovskog shvatanja
demokratije Dal preuzima orijentaciju na frakcije koje su glavna
pretnja stabilnosti. Meutim, za njega nije u dovoljnoj meri prihvatljivo Medisonovo (J. Madison) reenje da se ustavnim garancijama
sprei bilo tiranija manjine, bilo tiranija veine. Populistiko shvatanje demokratije je jedno od najtradicionalnijih i ono podrazumeva
pre svega da se interesi svih graana uzimaju u obzir u jednakoj
meri, a potom i da se do odreenja kursa politikog ivota zajednice
dolazi u skladu sa veinskim pravilom, odnosno onom opcijom koja
je dobila najvei broj glasova. Dalovo neprihvatanje populistike
demokratije u velikoj meri se zasniva na nemogunosti da se iznae
procedura glasanja koja bi izbegla paradokse iracionalnosti. U tom
pogledu se Dal oslanja na Erouova (K. J. Arrow) istraivanja, koja
e biti razmatrana u kontekstu sledee teorije, odnosno teorije drutvenog izbora. To je ujedno i prva veza izmeu ovih teorija koje
uprkos tome to se razvijaju paralelno jedna drugu informiu u nekim znaajnim aspektima. Dal je sopstveno reenje koje se suprot-

221

IVAN MLADENOVI

222

stavlja opisanim teorijama, ali ih u izvesnoj meri i pretpostavlja,

nazvao poliarhijom. To bi, ukratko, znailo da je demokratija vladavina manjina, kako u smislu injenikog opisa, tako i u pogledu onoga to se smatra poeljnim stanjem.8 Dakle, Dal prihvata umpeterovsku tezu o vladavini manjine, ali je shvata kao vladavinu mnotva
razliitih manjina. Nije teko uoiti da uprkos medisonovskom nasleu, logika pluralistike teorije u velikoj meri podsea na hobsovsku logiku prelaska na drutveno stanje. Hobs (T. Hobbes) je,
naime, stabilnost koja je osnovni cilj prelaska na drutveno stanje
izveo iz pretpostavke sukoba individua koje slede svoje sopstvene
interese. U tom pogledu pluralisti slede identinu logiku s obzirom
na interesne grupe. Meutim, za razliku od Hobsa koji je garanciju
stabilnosti video u koncentraciji moi u rukama suverena, po pluralistima se ona, u nedostatku jednog centra odluivanja, zasniva na
nekoj vrsti ravnotee izmeu sukobljenih interesnih grupa.
2. Teorija drutvenog izbora takoe je nastala 50-ih godina
prolog veka, tanije reeno, snaan podsticaj za razvoj teorije bila
je knjiga Drutveni izbor i individualne vrednosti Keneta Eroua koja
se pojavila 1951. godine. U vreme kada je izalo drugo izdanje 1963.
godine, Erou je pred sobom imao itav niz radova koji su doprineli
razvoju teorije na osnovama koje je on formulisao. Teorija se konstantno razvija sve do sredine 80-ih godina kada primat preuzima
konkurentska teorija deliberativne demokratije. Kao to se pluralistiki tip objanjenja moe postaviti u hobsovske ili medisonovske
koordinate, teorija drutvenog izbora zasniva se na pretpostavkama
koje su utilitaristike prirode.9 Naime, klasini utilitaristi su smatrali
da se polazei od individualnog plana uz pomo mehanizma sabiranja pojedinanih funkcija blagostanja moe doi do funkcije drutvenog blagostanja. S obzirom da su na drutveno blagostanje gledali kao na najveu sreu najveeg broja ljudi, jasno je da je glasanje
kao veinski nain odluivanja u okvirima ove teorije bio visoko
vrednovan kao sredstvo koje prilino pouzdano moe da ukae na
ono to drutvo uzeto u celini smatra poeljnim. Meutim, direktna
veza izmeu procedure glasanja i funkcije drutvenog blagostanja
8

Dahl, R. A. (1956) A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press, pp. 133-34.
9
Za krau pred-istoriju teorije drutvenog izbora videti: Arrow, K. J. (1963)
Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & Sons, pp. 3-6.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

koja je podlona preciznom formalnom istraivanju, uspostavljena

je tek u okviru teorije drutvenog izbora. Uspostavljanje ove veze
Elster (J. Elster) i Hiland (A. Hylland) opisuju sledeim reima:
Teorija drutvenog izbora nastala je iz dva odvojena problema- pronalaenja adekvatnog, ispravnog sistema glasanja i pronalaenja naina za merenje zbira drutvenog blagostanja. Sama ideja
da postoji bliska veza izmeu ovih problema ranije nije bila jasno
uviana...Postavljajui problem kao pronalaenje funkcije drutvenog poretka preferencija iz seta individualnih preferencija ova veza
je mogla da bude uoena i mogla su da budu postavljena precizna pitanja koja su se ranije mogla samo naslutiti. 10
Odluujua razlika u odnosu na klasini utilitarizam je to to
se funkcija drutvenog izbora zasniva na racionalnom izboru individua shvaenom kao posedovanje koherentnog seta preferencija. Na
glasanje se onda u okviru teorije drutvenog izbora gleda kao na
izraavanje preferencija. Slino ponaanju potroaa koji se odluuje za onu opciju koju u najveoj meri preferira, na glasanje se gleda
kao na izbor izmeu datih opcija za onu koja je najvie rangirana u
odreenom ordinalnom profilu preferencija. Jednostavno reeno,
kao to bi potroa trebao da bude u stanju da ukoliko jabuke preferira u odnosu na trenje, a trenje u odnosu na jagode, da jabuke preferira u odnosu na jagode, isto tako bi glasa trebao da poseduje koherentan set preferencija u pogledu izbora datih linosti ili politika.
Uslovi individualne racionalnosti za preferencije formuliu se uz pomo kriterijuma doslednosti. Da bi skup preferencija bio dosledan
neophodno je da zadovolji uslove tranzitivnosti i potpunosti. Uslov
tranzitivnosti koji je opisan prethodnim primerom formalno izraen
podrazumeva sledee: individua (I) ima tranzitivan set preferencija
ako A preferira u odnosu na B (A>B), B u odnosu na C (B>C) i A u
odnosu na C (A>C). Pored kriterijuma tranzitivnosti, takoe se pretpostavlja potpunost skupa preferencija. To znai da individua (I) ili
preferira A u odnosu na B, ili B u odnosu na A, ili je indiferentna u
pogledu datih opcija.
Erou je smatrao da se polazei od ogranienog skupa individua i njihove racionalnosti uz pomo specifikovanja procedure glasanja, koja bi i sama zadovoljila kriterijume racionalnosti moe doi
10
Elster, J., Hylland, A. Introduction, in: Elster, J., Hylland, A (eds) (1986)
Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, p. 2.

223

do funkcije drutvenog blagostanja za koju bi se takoe moglo rei

da je racionalna. Jednostavnije reeno, postavke racionalnosti individua i racionalnih uslova na nivou procedure glasanja, trebalo bi da
povlae racionalnost samog ishoda. Ono to se naziva Erouovom
teoremom nemogunosti je rezultat koji je u velikoj meri osporio
ova poetna optimistika oekivanja. Erou je, naime, pretpostavkama individualne racionalnosti, ogranienog skupa individua i opcija, dodao sledeih pet uslova koji bi trebalo da obezbede racionalnost na nivou procedure glasanja:

IVAN MLADENOVI

1. Univerzalni domen
2. Ordinalna racionalnost
3. Slaba Pareto optimalnost
4. Nemogunost diktatorskih odluka
5. Nezavisnost od irelevantnih alternativa
Ovi uslovi ne samo da treba da garantuju racionalnost na nivou procedure, ve ih treba shvatiti i kao intuitivno prihvatljive u pogledu moralnosti ili onoga to se inae smatra uslovima koji su fer.
Naznaenu tenju u okviru teorije drutvenog izbora da se formulie
takva vrsta procedure glasanja koja bi bila fer, Koleman (J. Coleman) i Ferdon (J. Ferejohn) opisuju ovim reima:
Moderna teorija drutvenog izbora sastoji se od niza pokuaja
da se odbrane odreene procedure glasanja ili kolektivnog odluivanja uz pomo aksioma koji imaju za cilj karakterizaciju razliitih
aspekata fer odnosa u pogledu procedure. Teoretiari drutvenog izbora su, uopteno gledano, privreni stanovitu da je demokratskoj
teoriji najprimereniji projekat razvijanja i opravdanja onih uslova ija
je uloga da reprezentuju nae fundamentalne pojmove legitimnih i fer
procedura. Teorija drutvenog izbora nastoji da ostvari ovaj u sutini
proceduralistiki projekat uz pomo aksiomatskih konstrukcija.11
Svi navedeni uslovi koji bi trebalo da budu racionalno i moralno prihvatljivi, blie specifikovani podrazumevaju sledee: prvi
uslov znai da se u obzir uzimaju svi profili sa doslednim preferencijama, bez ikakvih ogranienja u pogledu redosleda preferencija.
Drugi uslov je ujedno kriterijum, ali i kljuni predmet ispitivanja.
Njime se kao uslovom konstatuje da se radi o ordinalnom poretku
11
Coleman, J., Ferejohn, J. Democracy and Social Choice, Ethics, Vol. 97,
No. 1. (Oct., 1986), p. 7.

224

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

preferencija i jo da vae isti kriterijumi doslednosti kao na individualnom planu. Trei uslov se zasniva na uobiajenom shvatanju Pareto optimalnosti, odnosno tezi da su razlike u drutvu opravdane ukoliko unapreivanje neijeg interesa nije uinjeno na tetu drugih.
Izraena kao kriterijum, u ovom kontekstu Pareto optimalnost znai
da ukoliko neka individua preferira odreeno stanje stvari i sve ostale nemaju nita protiv takve odluke, onda se moe rei i da drutvo
gledano u celini isto to preferira. Ovo je slabo shvatanje Pareto optimalnosti, jer bi u sluaju da svaka individua izrazi takvu tenju bilo
gotovo nemogue odrediti koja vrsta ravnotee je Pareto-optimalna.
etvrti uslov iskljuuje mogunost donoenja odluka na diktatorski
nain, odnosno da preferencije jedne osobe nadvladaju bez obzira na
to ta su preferencije drugih ljudi. Ovaj uslov u izvesnom smislu garantuje jednakost svih uesnika u procesu odluivanja. Konano,
peti uslov iskljuuje mogunost uticaja irelevantnih alternativa na
proceduru glasanja. Ovo je vano zato to uvoenje dodatnih alternativa moe u velikoj meri da utie na ishod, odnosno da preokrene
prethodno izraeni rezultat u pogledu izraenih preferencija.
Rezultat do koga je Erou doao formalnim putem je da ne
postoji funkcija drutvenog blagostanja koja bi mogla da zadovolji
uslove 1-5 uzete sve zajedno.12 Erouva teorema nemogunosti dokazuje logiku nunost da bilo koja funkcija drutvenog blagostanja
prekri bar jedan od navedenih uslova. Neto manje formalno reeno, moglo bi da se konstatuje kako je naslov jedne knjige- racionalne
individue, iracionalno drutvo prilino prikladan opis rezultata do
koga dolazi teorija drutvenog izbora. Funkcija drutvenog izbora se
moe smatrati iracionalnom utoliko to dolazi do pojave ciklinih
veina. Ovaj problem poznat kao Kondorseov (Marquis de Condorcet) paradoks u sluaju tri osobe i tri opcije formalno izraen podrazumeva sledee:
Osoba 1: A>B, B>C
Osoba 2: B>C, C>A
Osoba 3: C>A, A>B
Iz toga sledi ciklinost u pogledu preferencija jer A>B>C>A.
Za ovakav rezultat kae se da je nestabilan. A to je upravo rezultat do
koga je Erou doao. Reenje problema je mogue ukoliko se parovi
12
Za potpun dokaz videti: Arrow, K. J. (1963) Social Choice and Individual
Values, New York: John Wiley & Sons, pp. 51-57.

225

IVAN MLADENOVI

opcija iznose na glasanje u odreenim vremenskim intervalima, tako

da se najpre odluuje izmeu prve dve opcije, a potom pobednika
opcija suprotstavi onoj sledeoj. Meutim, ovaj postupak podloan
je manipulaciji agende u pogledu toga koje od opcija e se prve izneti na glasanje i slino. Dakle, upkos tome to je teorija drutvenog
izbora u svom najranijem obliku imala za cilj da specifikuje takvu
vrstu procedure koja je ujedno racionalna i fer, rezultati ovih istraivanja su u velikoj meri doveli u pitanje vrednost i smisao demokratskog naina odluivanja. Dalji razvoj teorije iao je u dva pravca: jedan je podrazumevao tenju da se relaksiraju neki od erouovskih
uslova kako bi se izbegli neugodni rezultati u pogledu racionalnosti
procedure glasanja, dok je drugi istu ovu tenju pokuao da ostvari
kroz obogaivanje informacione osnove na nivou samih individua
(drugim reima, vri se proirenje u odnosu na erouovsko shvatanje
funkcija blagostanja individua jedino u vidu preferiranja datih opcija). Ono to se smatra kljunim tekoama teorije drutvenog izbora,
pojedini autori ubrojali su u njene vrline tvrdei da rezultate ove teorije treba prouavati u okviru obrazovnih programa kako bi se graanima pruila osnova za demaskiranje demagije politiara kada se
pozivaju na volju naroda.
3. Koncepcija deliberativne demokratije nastala je 80-ih godina XX-og veka i moe se rei da je to danas dominantna teorija demokratije. Za razliku od poetnog perioda koji je preteno bio posveen teorijskim promiljanjima, uveliko se prelo na praktinu
primenu i osmiljavanje naina za delotvorno funkcionisanje deliberativnih instanci.13 Deliberativna demokratija je u velikoj meri nastala kao odgovor na tekoe sa kojima se susrela teorija drutvenog
izbora. Ranije je pokazano na koji nain je ova druga teorija dovela u
pitanje koncept racionalnosti u kontekstu demokratskog naina odluivanja. Teoretiari deliberativne demokratije rukovoeni su tenjom da ouvaju pretpostavku racionalnosti, ali istovremeno argumentuju da je to mogue uiniti samo u okviru jedne drugaije
koncepcije. Njihova osnovna zamerka teoriji drutvenog izbora sastoji se u tome da ona na preferencije gleda naprosto kao na date.
Imajui pred sobom koherentne profile preferencija, teoretiari
13

U tom pogledu je vie nego instruktivna sledee knjiga: Fishkin, J. S. (1997)

The Voice of the People: Public Opinion and Democracy, New Haven: Yale University Press

226

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

nemaju potrebu da se pitaju otkud sklonost individua ka nekoj od opcija, da li je proces formiranja preferencija podloan manipulaciji, u
kojoj meri je svestan, a u kojoj nesvesan, itd. Sutina deliberativno-demokratskog pristupa sastoji se u formulisanju jedne ire koncepcije racionalnosti koja dozvoljava refleksiju u pogledu datog
skupa preferencija. U tom pogledu se ovaj pristup s pravom ponekad
naziva i refleksivnom demokratijom. Ova ira koncepcija racionalnosti bi garantovala mogunost promene ili transformacije preferencija. Meutim, deliberativne demokrate se ne zaustavljaju samo na
nekoj vrsti monoloki shvaene refleksivne svesti. Specifino obeleje ove teorije je da se kljuni aspekt racionalnosti realizuje u argumentativnoj raspravi, odnosno stav da je transformacija individualnih preferencija mogua zahvaljujui prihvatanju opravdanih
razloga u prilog neke drugaije politike ili koncepcije. Otud se deliberativna demokratija moe definisati kao zajednica u kojoj se poslovi ureuju uz pomo javne deliberacije njenih lanova. 14
U tom pogledu deliberativna demokratija u velikoj meri crpi
inspiraciju iz antike prakse demokratije. Naime, jedna od najvanijih karakteristika atinske demokratije pored jednakosti pred zakonom, bila je jednakost u pogledu mogunosti da se graani obrate u
skuptini i javno iznesu argumente u prilog onoga to smatraju da je
najbolje za zajednicu. Neto savremeniji uzori za deliberativnu demokratiju su Ruso (J. J. Rousseau), posebno s obzirom na njegovo insistiranje da je opta volja neto to je razliito od volje svih, i Kant
(I. Kant), naroito ako se ima u vidu njegova koncepcija javnog uma
kao kriterijuma legitimnosti odluka onih koji se nalaze na poloajima.
Pristalice deliberativne demokratije javnu raspravu smatraju osnovnim kriterijumom legitimnosti kako u pogledu opravdanja odluka
onih koji su na poloajima, tako i u smislu uzajamnog sporazumevanja i prihvatanja samih naela na kojima itava zajednica poiva.
Uprkos tome to unutar same teorije postoje neslaganja po pitanju
koji su najbolji naini ostvarenja ovog ideala, ono to je zajedniko za
sve koncepcije deliberativne demokratije je tenja ka postizanju konsenzusa u pogledu onoga to je opte dobro. Ovu orijentaciju spram
opteg dobra Koen (J. Cohen) opisuje navedenim reima:
14

Cohen, J. Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin, A., Pettit, P.

(eds) (1989) The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Basil Blackwell, p. 17.

227

IVAN MLADENOVI

Deliberacija, dakle, usmerava debatu na opte dobro. A relevantne koncepcije opteg dobra se ne sastoje jedino od interesa i preferencija koje su antecedentne u odnosu na deliberaciju. Suprotno
tome, interesi, ciljevi i ideali od kojih se opte dobro sastoji, su upravo oni koji preivljavaju proces deliberacije, to su interesi za koje
zahvaljujui javnoj refleksiji smatramo da su legitimni kada polaemo pravo na neke drutvene resurse. 15
Jasno je da je deliberativna demokratija u tom pogledu krajnje
suprotstavljenja kako umpeterovski inspirisanoj pluralistikoj teoriji, tako i teoriji drutvenog izbora. umpeter je, naime, tvrdio da u
realnom nainu funkcionisanja demokratije nema mesta za opte dobro i pluralisti su na njegovom tragu zakljuili da konkurentske grupe
u demokratskom drutvu tee unapreenju sopstvenih, a ne javnih interesa. Slino tome, u teoriji drutvenog izbora polazi se od linih interesa koje data osoba ima i koje izraava u privatnom inu glasanja.
Za osobu koja sledi jedino pretpostavku svog linog interesa teko je
pretpostaviti da bi u poretku preferencija mogla da nae mesta za bilo
koju vrstu koncepcije opteg dobra. Deliberativna demokratija otvara
prostor za takvu jednu mogunost. Koenovim reima reeno, za deliberativnu demokratiju nisu bitni jedino interesi i preferencije koje
date osobe ili grupe imaju, ve one koje su u stanju da prou test javnog propitivanja i javne rasprave usmerene ka optem dobru. Umesto
usredsreenosti na linu perspektivu, deliberativna demokratija pretpostavlja neku vrstu otvorenosti spram drugih graana u smislu
spemnosti da se prihvate bolji razlozi. Tu bi onda vaio princip reciprociteta- da ukoliko elim da neko uvai moje razloge, isto tako moram da budem spreman da uvaim snagu boljeg argumenta koji neko
drugi iznosi. Orijentacija spram opteg dobra bi trebalo da bude garancija da su predlozi zasnovani na onim razlozima koje bi svi drugi
graani mogli u jednakoj meri da prihvate.
Krajnji horizont ovako shvaenog ideala demokratije bila bi
neka vrsta zajednice u kojoj se odluke donose konsenzusom, odnosno slaganjem u argumentativnoj raspravi u kojoj svi lanovi zajednice imaju jednaku mogunost uea. Meutim, teoretiari deliberativne demokratije skloniji su tenji da ovaj ideal uine ostvarivim
u datim uslovima. U tom smislu je dobar deo teorije bio orijentisan
na mehanizme i procedure uz pomo kojih je mogue nadomestiti
15

228

Isto, p. 25.

16
Freeman, S. Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment, Philosophy & Public Affairs, Vol. 29, No. 4, (Oct., 2000), p. 375.
17
Cohen, J. Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin, A., Pettit, P.
(eds) (1989) The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Basil Blackwell, p. 23.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ogranienja demokratije shvaene jedino u vidu privatnog ina glasanja. Novinu koju deliberativna demokratija donosi u tom pogledu
Frimen (S. Freeman) ovako opisuje:
Ideal deliberativne demokratije kazuje da je prilikom glasanja uloga, a moda i dunost, graana demokratije (democratic citzens) da izraze svoje nepristrasne sudove s obzirom na ono to vodi
optem dobru za sve graane, a ne njihove line preferencije koje se
zasnivaju na sudovima kako date mere utiu na njihove line ili
grupne interese. Graani i zakonodavci treba da apstrahuju svoje line ili grupne preferencije u onoj meri u kojoj je to mogue i da nepristrasno glasaju za mere za koje nakon refleksije iskreno sude da su u
interesu svih graana. 16
Dakle, iako je koncepcija deliberativne demokratije primarno
zamiljena kao alternativni model demokratiji shvaenoj po modelu
glasanja, korak u pravcu izvodljivosti ovog ideala najpre se odnosi
na transformaciju samog ina glasanja. Teoretiari deliberativne demokratije su svesni da je njihov ideal u velikoj meri utopijska zamisao ukoliko se ne dopusti neka vrsta kompromisa u pogledu mogunosti realizacije. Koen, tako, s pravom uvia da ak i u idealnim
uslovima nema nunih garancija da e se postii saglasnost. U tom
sluaju glasanje se ini kao logina procedura kako bi se neka odluka ipak donela. Ono kvalitativno novo to deliberativna demokratije
predlae u odnosu na ranije koncepcije je to to bi glasanje koje je
obogaeno procesom delibracije, odnosno iznoenjem argumenata u
prilog onoga to je opte dobro, imalo sutinskog uticaja na sam ishod glasanja.17 U deliberativnoj koncepciji glasanju prethodi proces
kome je glavni cilj postizanje saglasnosti na osnovu uzajamnog pruanja argumenata, to u velikoj meri moe da doprinese transformaciji preferenciji koje bivaju izraene u inu glasanja. Za razliku od
pluralistikog gledita i onog teorije drutvenog izbora, glasanje se
ne odnosi samo na preferencije koje neko ima u skladu sa linim interesima ili interesima grupe kojoj pripada, ve je sada re o informisanim preferencijama, koje su formirane nakon procesa promiljanja

229

IVAN MLADENOVI

i zakljuivanja na osnovu rasprave u kojoj se iznose razlozi koji su

prihvatljivi za sve graane.
Imajui u vidu ovakvo jedno stanovite Petit (P. Pettit) i Brenan (J. Brennan) su izneli tezu da bi trebalo glasati na diskurzivno
odbranjiv nain.18 Glasati na ovakav nain po njima znai shvatiti
sopstveni glas kao neto to je podlono univerzalizaciji, odnosno
kao in koji je ispravan ne samo ukoliko stvari posmatramo iz
sopstvene perspektive, ve i iz perspektive bilo koga drugog ko se
nalazi u istim okolnostima. Iz ove teze oni su izveli zakljuak da bi
pod tim uslovima pretpostavka tajnosti glasanja kao primerena demokratiji trebalo da bude naputena. Drugim reima, diskurzivno
odbranjiv nain glasanja imao bi svoj puni smisao ukoliko bi graani najzad zaista i glasali u skladu sa stanovitem koje su zastupali
u diskusiji koja prethodi glasanju. Bez pretpostavke javnog glasanja
mogunost strateke manipulacije ostaje otvorena. Meutim, ini se
da istorijat borbe za tajnost glasanja, kao i opravdanje ove vrste glasanja iz perspektive zatite od razliitih vrsta zloupotreba ne daju za
pravo optimistikim oekivanjima u pogledu razotkrivanja glasa.
Imajui u vidu ove potekoe, Petit i Brenan ublaavaju svoj stav
tvrdnjom da uprkos tome to deluje pomalo zastraujue njihova
koncepcija nudi vanu lekciju. A ona se sastoji u tome da ukoliko
nije mogue izbei pretpostavku tajnog glasanja, to ne znai da na
nju ne treba gledati sa aljenjem.
Na kraju, treba istai da se uprkos generalne usmerenosti razliitih koncepcija deliberativne demokratije na opte dobro, kljune razlike izmeu njih pojavljuju na nivou irih politikih koncepcija u okviru kojih se deliberativni model shvata kao procedura koja je
neophodna za realizaciju samog tog ideala. Tako se prethodno opisana teza glasanja na diskurzivno odbranjiv nain najbolje moe razumeti iz ire republikanske koncepcije kakvu zastupa Filip Petit.
Ova koncepcija republikansko ureenje zasniva na jednakom ueu graana u procesu javnog odluivanja, za razliku od drugih tipova ureenja koji se zasnivaju na nekom obliku dominacije. Petit
smatra kako je u tom pogledu deliberativna demokratija u veoj meri
saglasna sa republikanskim ureenjem nego konkurentska koncepcija pogaanja (bargaining), koja poiva na pregovarakoj moi. Za
18
Brennan, G., Pettit, P. Unveiling the Vote, British Journal of Political
Science, Vol. 20, No. 3. (Jul., 1990), p. 324.

230

19

Pettit, P. (1997) Republicanism: A Theory of Freedom and Government,

Oxford: Oxford University Press, p. 188.
20
Isto, p. 205.
21
Rols, D. (1998) Politiki liberalizam, Beograd: Filip Vinji, za dalje izlaganje je posebno relevantno predavanje IV

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

razliku od koncepcije pogaanja koja je delotvornija ukoliko je pojedinac lan odreene interesne grupe, za koncepciju koja se zasniva
na raspravljanju je karakteristino da primedbu na neku javnu odluku moe da stavi bilo ko ko je u stanju da se plauzibilno suprotstavi
toku javnog donoenja odluka; ne morate, u principu, da posedujete
nikakvu posebnu snagu ili mo kako biste bili u stanju da postavite
razloni izazov odluci koja se i sama zasniva na razlogu.19 Imajui
ovakvu koncepciju u vidu Petit zakljuuje kako se pluralistika teorija u najveoj meri udaljava od republikanskog ureenja. Ukoliko
interesne grupe tee da unaprede svoje interese na tetu nekih drugih
individua ili grupa, onda je element dominacije nad tim grupama ili
individuama neizbean.20 Za razliku od toga, u republici u kojoj niko
ne treba da dominira nad nekim drugim i u kojoj je javno donoenje
odluka otvoreno za ideje i interese svih graana, raspravljanje se
obavlja na krajnje neutralan nain koji iskljuuje favorizovanje nekog odreenog grupnog ili linog interesa.
Sasvim drugaije vienje deliberativne demokratije, s obzirom na iru poliku koncepciju, ponudio je Rols (J. Rawls) u svojoj
knjizi Politiki liberalizam.21 Rols je poao od istog onog problema
koji su pluralisti smatrali kljunim- problema stabilnosti u demokratskom drutvu. Meutim, dok je fokus pluralista na sukobljenim
interesnim grupama, Rols svoju panju usmerava na ono to je nazvao injenicom razlonog pluralizma. Rols se, naime, zapitao
kako je mogua stabilnost u jednom drutvu za koje je karakteristino mnotvo razlonih religioznih, filozofskih i moralnih doktrina.
Svaka od ovih doktrina je obuhvatna, jer nudi koherentan i jedinstven pogled na svet, i razlona, jer se moe braniti kao ona koncepcija koju bi i drugi trebali da prihvate kako bi se valjano uredio
zajedniki ivot. Odgovor na izazov koji predstavlja injenica razlonog pluralizma Rols vidi u mogunosti postizanja preklapajueg
konsenzusa oko one koncepcije koja bi bila najprimerenija za stabilnost demokratskog poretka. Preklapajui konsenzus podrazumeva da graani ostajui pri verovanja u odreenu obuhvatnu doktrinu,
prihvate neku drugu koncepciju koja se moe smatrati u veoj meri

231

IVAN MLADENOVI

razlonom u pogledu stabilnosti demokratskog poretka. Meutim,

Rols smatra da nijedna obuhvatna doktrina nije u stanju da ponudi
osnovu koja bi u jednakoj meri bila prihvatljiva za sve graane. Ovo
proizilazi ve iz same injenice pluralizma koncepcija koje uglavnom nisu kompatibilne.
Poto nije mogue doi do konsenzusa na osnovama neke
obuhvatne doktrine, Rolsovo reenje za ovu tekou se sastoji u
tome da odgovor treba potraiti u politikoj koncepciji koja bi u
najveoj meri bila prihvatljiva za sve graane u demokratiji. Liberalna politika koncepcija je ona za koju Rols smatra da bi u tom pogledu bila najprihvatljivija. Ipak, treba imati u vidu da se i sama liberalna politika koncepcija sastoji od niza razliitih gledita. Imajui u
vidu ovaj dodatni problem razgranienja, Rols specifikuje svoj predlog tako to tvrdi da je politika koncepcija koja ima najvie ansi u
pogledu postizanja preklapajueg konsenzusa upravo njegova preferirana verzija teorije pravde, odnosno pravde kao pravinosti.
To je u osnovi ista ona koncepcija koju je Rols izloio u Teoriji pravde, samo to sada umesto idealizovane procedure odluivanja kakva
je prvobitna pozicija, koncepcija pravde treba da bude odbranjena
kao politika koncepcija tako to bi zadobila svoje vaenje na osnovu preklapajueg konsenzusa. Podseanja radi, principi pravde kao
pravinosti garantuju osnovne slobode, jednakost ansi u pogledu
slubi i pozicija, i doputaju drutvene i ekonomske nejednakosti
samo ukoliko one idu na dobit onih koji u drutvu najloije stoje.22
Preklapajuim konsenzusom u pogledu ovih principa bi, po Rolsu,
ujedno bila postignuta najdublja i najrazlonija osnova drutvenog
jedinstva. Ovo jedinstvo dovodi do stabilnosti koja se ogleda u sledea tri elementa: 1. institucije demokratskog drutva su ureene uz
pomo najrazlonije politike koncepcije pravde, 2. ta politika
koncepcija poiva na preklapajuem konsenzusu koji ukljuuje sve
razlone obuhvatne doktrine i 3. javne diskusije koje se tiu ustavnih
pitanja i osnovnih principa pravde se upravljaju prema najrazlonijoj politikoj koncepciji pravde.
Habermas (J. Habermas) je izneo primedbu povodom ovog
Rolsovog stanovita tvrdei da test prihvatljivosti odreene politike koncepcije ne moe da bude isti kao i unutar-teorijski test konzi22
Za preciznu formulaciju principa pravde videti: Rawls, J. (1971) A Theory
of Justice, Cambridge: Harvard University Press, p. 302.

232

23

Habermas, J. Reconciliation Through the Public Use of Reason: Remarks

on John Rawlss Political Liberalism, Journal of Philosophy, Vol. 92, No. 3, (Mar.,
1995), p. 121.
24
Isto, p. 131.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

stentnosti koji ima za cilj da obezbedi stabilnost dobro ureenog

drutva. Drugim reima, Habermas primeuje da pretpostavka preklapajueg konsenzusa podrazumeva da se o njoj pitaju realni graani od krvi i mesa, a ne fiktivni graani kakvi se pojavljuju, na
primer, u apstraktnim konstrukcijama poput prvobitne pozicije.
Ali ako tako stoje stvari, onda nije na filozofu da odluuje koja koncepcija je najprikladnija za postizanje konsenzusa, ve na samim
graanima. Habermas zato kae da filozof u najboljem sluaju
moe refleksijom da pokua da anticipira pravac u kome e se kretati
realni diskursi onakvi kakvi e se oni verovatno pojaviti u uslovima
pluralistikog drutva. Ali takva manje ili vie realistika simulacija
ili realni diskursi ne mogu da budu inkorporirani u teoriju na isti nain na koji je to, na primer, izvoenje mogunosti samo-stabilizacije
iz osnovnih premisa pravednog drutva. Jer sada sami graani raspravljaju o premisama koje su formulisale strane u prvobitnoj poziciji.23 U direktnoj vezi sa ovom primedbom je i sledea koja kae da
filozofija u naznaenom domenu treba da bude ograniena na razjanjenje moralnih pitanja i procedura demokratske legitimacije, a ne
da predlae neku supstancijalnu koncepciju koja bi u najveoj meri
bila prihvatljiva.24 Odluku o supstancijalnim pitanjima koja se tiu
pravde, po Habermasu, takoe treba prepustiti samim uesnicima u
procesu deliberacije. Rols, dakle, ini greku kada unapred projektuje saglasnost oko supstancijalnih principa koje sa sobom nosi njegova koncepcija pravde kao pravinosti. Nasuprot ovom shvatanju,
Habermas smatra da koncepcija deliberativne demokratije treba da
bude isto proceduralna.
Sopstveni proceduralni pristup deliberativnoj demokratiji Habermas odreuje kao suprotan u odnosu na liberalni i republikanski
model demokratije. Za liberalni model je, po Habermasu, karakteristina zatita privatnih interesa koja je reflektovana kako u ustavnim i
zakonskim garancijama, tako i samom politikom procesu iji je sutinski izraz glasanje kao izraz linih preferencija. Javna sfera u kojoj
se formira politiko miljenje i politika volja funkcionisala bi, dakle,
po trinom modelu. Habermas smatra kako republikanski model ima

233

IVAN MLADENOVI

234

izvesnih prednosti u odnosu na liberalni, jer uva prvobitni smisao

demokratije kao institucionalizacije javne upotrebe uma koju praktikuju svi lanovi zajednice. U tom smislu ovaj model se umesto na
trinoj paradigmi, zasniva na paradigmi dijaloga.25 S obzirom da je
koncept deliberativne demokratije u saglasju sa ovim drugim modelom, Habermas posebnu panju posveuje razgranienju sopstvene
koncepcije od savremene verzije republikanizma u vidu komunitarizma. Komunitaristi pretpostavljaju nunu vezu izmeu koncepta deliberativne demokratije i konkretne supstancijalno integrisane etnike
zajednice. Nasuprot ovom shvatanju Habermas tvrdi kako njegova
deliberativna koncepcija ne crpi legitimnu snagu iz konvergencije ka
ustanovljenim etikim ubeenjima, ve iz komunikativnih pretpostavki koje omoguavaju da u igru uu bolji argumenti u razliitim
formama deliberacije i iz procedura koje obezbeuju fer proces pregovaranja.26 Habermas zakljuuje kako normativni sadraj treba da
proistekne iz same strukture komunikativnog delovanja.
Meutim, sopstvenu proceduralnu koncepciju deliberativne
demokratije Habermas pokuava da razgranii od prethodne dve uz
pomo dodatne razlike izmeu drave i graanskog drutva. Habermas smatra da je njegova koncepcija suprotna obema prethodnim,
jer su one dravno-centrirane. U suprotnosti prema ovim koncepcijama Habermas smatra kako proceduralna verzija deliberativne demokratije nudi sliku jednog decentriranog drutva. Integralni deo
ove slike je da se ravnotea u smislu odluivanja premeta na graansko drutvo koje usmerava administrativnu mo drave i ima
snaan uticaj na odluke koje se donose na dravnom nivou. Umesto
da se kao u liberalnoj koncepciji graansko drutvo shvati u vidu
proirenja sfere drave, a deliberativna demokratija kao proirenje
predstavnike demokratije, Habermas pretpostavlja kako je javna
sfera u potpunosti autonomna i kako upravo ona treba da ima odluujui uticaj kako na administrativnu sferu tako i na kanale kroz koje
se generie izborni proces. Zato i kae da sa politikom javnom
sferom proceduralistiki model postavlja jednu arenu za detektova25

Treba imati u vidu da primedba koncepciji liberalizma koju Habermas ovde

izlae ne pogaa Rolsovu koncepciju politikog liberalizma koja i sama pretpostavlja odreenu ideju deliberativne demokratije.
26
Habermas, J. Three Normative Models of Democracy, in: Benhabib, S. (ed.)
(1996) Democracy and Difference: Contesting the Boundaries of the Political, New
Jersey: Princeton University Press, p. 24.

27

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

nje, identifikaciju i interpretaciju onih problema koji utiu na

drutvo u celini.27 Ono to se ovde ini problematinim nije toliko
sama ideja proceduralizma, koliko tenja da se ona povee sa politiki koncipiranom javnom sferom. Naime, tenja da se balans izmeu drave i graanskog drutva preokrene u korist ovog drugog, karakteristian je za socijal-demokratsku politiku koncepciju. U tom
pogledu bi Habermasov proceduralizam poivao na politikoj koncepciji socijal-demokratske prirode, i upravo kao takav predstavljao
alternativu prethodno opisanim liberalnim i republikanskim politikim koncepcijama u koje je takoe ugraen ideal deliberativne demokratije. Ono to Habermas previa je da bi pretpostavka proceduralizma uzeta sama po sebi trebalo da bude neutralna u pogledu toga
da li e se primeniti na osnovnu strukturu drutva, kako to ini Rols,
ili na javnu sferu graanskog drutva, kako to ini Habermas. Drugim reima, pretpostavka proceduralne deliberativne demokratije
kakvu Habermas zastupa, mogla bi da bude koncipirana samo kao
nezavisna u odnosu na bilo koju politiku koncepciju, pa i onu koja
se Habermasu ini najprivlanijom. To da li su rezultati istog proceduralnog istraivanja primenjivi u kontekstu pojedinih politikih
koncepcija, sasvim je drugo pitanje.
Uprkos prethodno opisanim razlikama izmeu razliitih
shvatanja deliberativne demokratije s obzirom na republikansku, liberalnu i socijal-demokratsku politiku koncepciju, na kraju bi ipak
trebalo istai kako je zajednika pretpostavka svih ovih gledita to
da je javna deliberacija slobodnih i jednakih graana ono to ini
osnov legitimnosti politikog odluivanja. U tom pogledu su sve one
sutinski saglasne.
4. Ideja o irokom ueu graana u ureenju politikog ivota zajednice stara je koliko i sama ideja demokratije. Meutim, kljuni podsticaj za razvoj savremene teorije participativne demokratije
bila je dominacija pluralistike teorije u periodu od poetka 50-ih do
kraja 60-ih godina XX-og veka. Pluralisti su, naime, doli do zakljuka da iroko uee graana ne samo da nije mogue detektovati u
savremenim demokratijama, ve i da je dobro to je to tako, jer prekomerno meanje graana u politika pitanja moe negativno da se
odrazi na stabilnost zajednice. Drugim reima, to to se uee graana u savremenim demokratijama svodi uglavnom na glasanje je
Isto, p. 29.

235

IVAN MLADENOVI

236

pozitivna stvar, ako na tu injenicu gledamo iz perspektive stabilnosti

demokratskog poretka. Ukoliko se teorija deliberativne demokratije
razvila kao direktna suprotnost teoriji drutvenog izbora, moglo bi se
rei kako je savremena teorija participativne demokratije nastala u
direktnoj suprotnosti prema pluralistikoj teoriji. Njen osnovni cilj je
da iznova afirmie i dodatno osmisli ideje irokog uea i kontrole
koje graani treba da ispolje u pogledu ivota u zajednici. Umesto
umpeterovske slike po kojoj je demokratija vladavina politiara, ovi
teoretiari uglavnom smatraju kako je za uspeno funkcionisanje demokratije neophodna kontinuirana interakcija izmeu izabranih
predstavnika i samih graana. Teoretiari participativne demokratije
kao svoje intelektualne pretke uglavnom navode Rusoa i Mila (J. S.
Mill). Oni posebno naglaavaju Rusoov stav da suverenitet ne moe
da ima predstavnike, kao i Milovo vienje da uee u ureenju politikih poslova doprinosi moralnom razvoju linosti.
Prva savremena teorija participativne demokratije razvijena
na ovim rusoovskim i milovskim osnovama nastala je 1970. godine,
odnosno sa pojavom knjige Participacija i demokratska teorija Kerol Pejtmen (C. Pateman). Meutim, navedeni klasini autori su Pejtmenovoj posluili samo kao osnova za razvijanje nekih konkretnih
ideja u pogledu mogunosti realizacije irokog uea graana u
ureenju zajednikih poslova. Ona se zato naroito fokusirala na dve
oblasti u kojima bi tako neto bilo mogue, ali i delotvorno u pogledu
transformacije itavog demokratskog poretka. Iako Pejtmenova smatra kako je demokratizacija neophodna na svim nivoima poev od porodice, medija, obrazovanja, itd., ona posebnu panju posveuje demokratizaciji u poslovnoj sferi. U tom pogledu predlae koncepciju
radnikog samoupravljanja kao onog modela koji bi trebalo u velikoj
meri da doprinese kako transformaciji procesa odluivanja u samoj
toj sferi, tako i iroj drutvenoj transformaciji. Orijentacija na radno
mesto je logina, jer zaposleni najvie vremena provode u radnom
okruenju, tako da im i ne preostaje previe vremena za neko delotvornije politiko uee. Isto tako, odluivanje po modelu radnikog
samoupravljanja doprinosi transformaciji samog drutvenog poretka
utoliko to zaposleni imaju mo da direktno utiu na konane odluke,
te sami kreiraju onu poslovnu politiku koja je u interesu kako svakog
od njih pojedinano, tako i drutva gledanog u celini. Iako danas ove
ideje deluju prilino prevazieno, u kojoj meri su one bile uticajne u

28

Videti: Dal, R. A. (1993) Uvod u ekonomsku demokratiju, Beograd: Savremena administracija

29
Pateman, C. (1970) Participation and Democratic Theory, Cambridge:
Cambridge University Press, p. 110.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

periodu 70-ih i poetka 80-ih godina XX-og veka najbolje svedoi

injenica da je Dal, najznaajniji predstavnik pluralistike teorije,
1985. godine objavio knjigu u kojoj je branio tezu da je za dalji razvoj
demokratije nuna demokratizacija poslovne sfere upravo po modelu
samoupravljanja.28 Ova teza nastala je kao rezultat tenje da se odgovori na izazov daljeg razvoja demokratije u uslovima narastajue
ekonomske nejednakosti. Demokratizacija odluivanja na radnom
mestu bi trebalo, po Dalu, da bude garancija jednakosti u pogledu
mogunosti politikog odluivanja, bez koje nema demokrataskog
poretka. Zakljuak Pejtmenove je neto konkretniji jer ona tvrdi kako
samo puno ili efektivno uee graana u procesu demokratskog odluivanja znai istinsku participaciju. Ukoliko je odluivanje graana efektivno, onda oni uee u samom procesu smatraju vrednim
truda, to ujedno poveava i njihovu motivaciju da odgovorno i iskreno posvete vreme takvim aktivnostima. Druga vana zamisao Pejtmenove je da treba afirmisati lokalni nivo odluivanja kao najprikladniji okvir za razvoj participativne demokratije. Ve Ruso je
tvrdio kako je istinska demokratija mogua jedino u manjim zajednicama. U istom duhu Pejtmenova smatra kako e ljudi u najveoj meri
biti zainteresovani da uzmu uee u onim aktivnostima koje ih se neposredno tiu i na koje mogu efektivno da utiu. A upravo je lokalni
nivo taj u kome je realno izvodiva takva vrsta odluivanja u koju bi
bili ukljueni svi graani.29
Sredinom osamdesetih znaajan doprinos ovoj teorijskoj orijentaciji dao je Barber (B. R. Barber) sa svojim predlogom snane
demokratije (strong democracy) za koju su karakteristine participacija, aktivizam i usmerenost ka dijalogu. Barber ovu ideju snane
demokratije vidi kao suprotstavljenu dvema drugim zamislima demokratije. Sa jedne strane ona je suprotstavljena tankoj koncepciji
predstavnike demokratije, a sa druge punoj koncepciji unitarne
demokratije. Za prvu je karakteristino svoenje uloge graana jedino na glasanje, koje je, po Barberu, najmanje vredno od svih prava
karakteristinih za demokratiju, zatim se glasanje kao i osnovna prava, shvata po modelu linog interesa i kao rezultat sledi da su

237

IVAN MLADENOVI

238

graani uglavnom apatini u pogledu uzimanja uea u politikim

aktivnostima. Za unitarnu demokratiju je tipino da se umesto na line interese usmerava na vre veze u vidu bratstva ili krvnog
srodstva koje garantuju zajednitvo. Barber odbacuje drugu koncepciju zbog svoje potencijalne totalitarne dimenzije, dok se prvoj
suprotstavlja insistiranjem na irokom ueu graana u kreiranju
politikog ivota zajednice. Sopstveni koncept snane demokratije koji treba da omogui takvo jedno uee on definie kao politiku po modelu participacije u kojoj se sukob u nedostatku nezavisne
instance razreava kroz participatoran proces tekueg, neposrednog
samo-zakonodavstva i stvaranja politike zajednice koja je u stanju
da transformie zavisne, privatne individue u slobodne graane, kao
i pojedinane i privatne interese u javna dobra.30 Osobenost Barberovog pristupa sastoji se u tome to je pokuao da ponudi itav niz
konkretnih predloga kako bi koncept snane demokratije bio sproveden u delo. Neki od tih predloga ukljuuju skuptine koje su formirane na nivou susedstva i koje imaju mogunost donoenja politikih odluka, transformaciju odluivanja na gradskom nivou koja
podrazumeva reprezentativne sastanke, izbore uz pomo kocke na
lokalnom nivou, uestale referendume na nacionalnom nivou, graansko obrazovanje, itd. Vizija slobode koja treba da bude ostvarena
uz pomo ovih konkretnih mera su bune skuptine u kojima se svakog dana mukarci i ene susreu kao graani i kroz raspravu zajedniki uestvuju u odreivanju kursa zajednice.
Novija gledita po pitanju direktne demokratije, imaju tendenciju da ublae suprotstavljenost izmeu reprezentativne demokratije i participativnog modela, tako to definitivno odbacuju stanovite po kome demokratija moe da funkcionie bez vlade,
parlamenta i partija, kao beznadeno utopijsko. Za razliku od veine
koncepcija participatorne demokratije koje su na predstavniku demokratiju gledale kao na nuno zlo, teorije koje su se javile 90-ih
godina u pozitivnom svetlu gledaju na ovaj neizbean deo demokratskog odluivanja. U tom kontekstu je Bad (I. Budge) razvio
party-based model direktne demokratije koji podrazumeva uzajamno dopunjavanje predstavnikih i direktno-demokratskih instanci.31
30

Barber, B. (1984) Strong Democracy: Participatory Politics for a New Age,

Berkeley: University of California Press, p. 151.
31
Ovaj model razvijen je u knjizi: Budge, I. (1996) The New Challenge of Direct Democracy, Cambridge: Polity Press

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Po ovom modelu parlament i politike partije i dalje imaju svoju

sutinsku zakonodavnu ulogu, meutim, ona je ograniena time to
svaki od zakona mora da proe i na referendumu koji ukljuuje sve
graane na nivou drave. Zahvaljujui ovom mehanizmu graani bi
direktno bili ukljueni u donoenje odluka, bili bi bolje informisani
o kljunim zakonskim aktima, obrazovaniji s obzirom da ta akta treba dobro da poznaju i imali bi mogunost da stave veto na one mere i
politike za koje smatraju da favorizuju neke line ili grupne interese.
Na kraju bi trebalo jo dodati da je participativna demokratija, koja je suprotstavljena pluralistikoj teoriji s obzirom na pohvalu
pasivnosti graana i teoriju drutvenog izbora poto na demokratsko
odluivanje gleda samo kao na privatan in glasanja, gotovo u potpunosti kompatibilna sa deliberativnom demokratijom. Tanije reeno, iako ih treba razlikovati s obzirom na neka specifina obeleja,
ove dve teorije u velikoj meri nadopunjuju jedna drugu i esto se pojavljuju u nekoj vrsti meovite teorije u kojoj su njihovi elementi
kombinovani.
Nakon predloene analize savremenih teorija demokratije
ostaje da se preciznije odrede granice izmeu njih, kao i da se opravda njihov izbor. Kada je re o takama razgranienja prva krupna
razlika koja se namee je ona izmeu izmeu prvog i drugog para
teorija. Pluralistika teorija i teorija drutvenog izbora mogu se
nazvati ekonomskim teorijama demokratije s obzirom da na demokratski nain odluivanja gledaju iz perspektive interesa, koji se
shvata ili kao interes neke grupe ili kao lini interes. Naime, ovaj naziv je ve uveliko u opticaju u okviru demokratske teorije i on obuhvata kako navedene teorije, tako i iri krug srodnih teorija koje se
zasnivaju na istim pretpostavkama. U nedostatku boljeg imena drugi
par teorija, koji obuhvata deliberativnu i participativnu demokratiju,
moe se nazvati ne-ekonomskim ili altruistikim teorijama demokratije. Ovaj naziv je prikladan u meri u kojoj ove teorije kao osnovno polazite usvajaju mogunost da graani rtvuju svoje sopstvene
interese zarad onoga to je na osnovu boljih razloga definisano kao
opte dobro. Gledano iz perspektive podele na ekonomske i altruistike teorije demokratije, ini se da je razlika izmeu njih nepomirljiva i da nije mogue formulisati jedinstvenu teoriju, a da se ne naprave krupni ustupci u pogledu odustajanja od nekih pretpostavki
karakteristinih za svaki od tipova teorija. Izazov za teoriju demo-

239

IVAN MLADENOVI

kratije koja treba da dokae suprotno sastojao bi se u pretvaranju ove

nepomirljive razlike u taku spoja izmeu navedenih tipova teorija i
u zavrnom delu rada bie naznaeno koji bi pravac istraivanja bio
najprimereniji ovakvom jednom pokuaju.
Ukoliko se sa ovog uoptenog plana pree na preciznija razgranienja izmeu predloenih teorija, onda se linija razgranienja
moe povui izmeu svake od njih. Iako dele neke zajednike pretpostavke, ekonomske teorije demokratije se u velikoj meri razlikuju s
obzirom na metodoloke pristupe i osnovna polazite.32 Metodoloki
gledano pluralistika teorija je deskriptivne prirode, dok je za teoriju
drutvenog izbora karakteristino isto normativno istraivanje.33
One se takoe razlikuju s obzirom na injenicu da prva polazi od interesa koje imaju odreene grupe, dok druga polazi od linih interesa
izraenih u vidu preferencija. U kojoj je meri ova razlika znaajna
moe se videti iz Olsonovog (M. Olson) odreenja kolektivnog delovanja, koje je blisko polazitu teorije drutvenog izbora, a koje u potpunosti dovodi u pitanje postojanje tako neeg kao to je interes grupe koji svi njeni lanovi u jednakoj meri slede. Olson je uz pomo
logike kolektivnog delovanja pokazao da ako se poe od pretpostavke linog interesa, onda se pre moe oekivati da e podsticaj za
nesaradnju koji je praen nekom kolektivnom dobiti, prevazilaziti individualni podsticaj za saradnju da se do te dobiti doe.34 Drugim reima, pretpostavka da e neke individue biti verceri (free-rider)
koji svoju dobit ostvaruju zahvaljujui doprinosu drugih ukazuje na
pogreku u tenji da se interes grupe shvati kao ono emu svi njeni
lanovi u podjednakoj meri tee, kako to ini pluralistika teorija.
Generalna linija razgranienja izmeu ekonomskih teorija
demokratije i deliberativne demokratije zasniva se na prethodno definisanoj optoj podeli, jer su prve usmerene na interese, bilo da su

240

32
Pojedini autori tvrde kako ove dve teorije imaju sasvim obrnute logike kada
je re o stabilnosti demokratskog poretka. Za ovu tezu videti: Miller, N. R. Pluralism
and Social Choice, The American Political Science Review, Vol. 77, No. 3., (Sep.,
1983), pp. 734-747.
33
S obzirom da je deskriptivno usmerena, pluralistika teorija se neprestano
susree sa tekoama kada je re o idealima demokratije. Za karakteristian primer
videti: Dal, R. A. (1994) Dileme pluralistike demokratije, Beograd: Beogradski
izdavako-grafiki zavod, str. 32-34.
34
Olson, M. (1971) The Logic of Collective Action, Cambridge: Harvard University Press, p. 2.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

oni shvaeni kao lini ili grupni, dok je deliberativna demokratija

usmerena na postizanje konsenzusa u pogledu opteg dobra. Meutim, mnogo zanimljivija razlika od ove uoptene je ona koja se tie
teorije drutvenog izbora i deliberativne demokratije. Prva demokratiju uglavnom svodi na glasanje i uloga koju individue imaju je privatni in glasanja. Druga istie nunost javne rasprave i javnog donoenja odluka pretpostavljajui da pojedinci u traganju za optim
dobrom mogu da apstrahuju sopstvene line interese i preferencije i
donesu one odluke koje su u optem interesu. Kljuni prostor neslaganja nalazi se, dakle, na mestu razgranienja izmeu ove dve teorije. Zato ne udi da je najnovija teorija demokratije uglavnom obeleena preciznim definisanjem taaka slaganja i neslaganja izmeu
ove dve teorije, pri emu se odluujui znaaj uglavnom pridaje jednoj od teorija. Opisana usmerenost deliberativne demokratije na in
glasanja moe biti shvaena kao neka vrsta smernice za uspostavljanje blie veze izmeu ovih teorija. Izgleda da taj pravac istraivanja moe da prui nova zanimljiva i plodna teorijska istraivanja,
ali i da ponudi niz konkretnih praktinih reenja za bolje funkcionisanje demokratije u savremenim uslovima.
Prethodno je istaknuto da postoji temeljna saglasnost izmeu
deliberativne i participativne demokratije u pogledu usmerenosti na
opte dobro. Meutim, i jedna i druga se mogu shvatiti u svojoj vie
realistinoj ili vie utopijskoj dimenziji. Tako bi deliberativna demokratija shvaena kao neka vrsta dopune odluivanja u vidu glasanja
bila suprotstavljena kako utopijskom vienju deliberativne demokratije u kome se odluuje samo na osnovu rasprave i postizanja
konsenzusa, tako i utopijski shvaene participativne demokratije
kao dominantnog modela odluivanja u politikom ivotu zajednice. U ovoj utopijskoj dimenziji deliberativna demokratija i participativna demokratija se u velikoj meri pribliavaju idealu anarhije.
Mogue je, meutim, taku razgranienja prema anarhiji povui na
takav nain da unutar teorije ostaju sva prethodno opisana gledita.
Tako bi predstavnika demokratija dopunjena elementima deliberativne i participativne demokratije bila neka vrsta koncepcije koja je
suprotna anarhiji. injenica je da veina teoretiara savremene
demokratije ovakvu jednu koncepciju smatra kako realistinim opisom sadanjeg stanja demokratije, tako i smerom u kome treba tragati za daljim praktinim reenjima.

241

IVAN MLADENOVI

Opravdanje u pogledu izbora savremenih teorija demokratije

koje su u ovom radu analizirane bie uinjeno s obzirom na pojedine
sline klasifikacije koje su napravili drugi autori. Kaningem (F. Cunningham) tako pored razmatranih teorija razlikuje jo liberalnu demokratiju, demokratski pragmatizam i radikalnu demokratiju.35 S
obzirom da se ne ograniava na savremene teorije, autor liberalnu
demokratiju razmatra kako kroz istorijsku perspektivu, tako i s obzirom na neke novije rasprave. Treba istai da u ovom radu nije bilo
potrebe da se liberalna demokratija istakne kao posebna teorija, jer
su pojedini autori koji su formulisali predloene teorije sebe razumevali upravo u tom irem kontekstu. Koncepcija liberativne demokratije bila bi, dakle, ira politika koncepcija sa kojom su kompatibilne
ne samo teorije ovih autora, ve i sve druge predloene teorije (iako
ne u svim aspektima). to se tie demokratskog pragmatizma, vaila
bi takoe pretpostavka kompatibilnosti sa svim opisanim teorijama.
Neto drugaije stoji stvar sa radikalnom demokratijom, odnosno nizom stanovita koja se zasnivaju na post-strukturalistikim pretpostavkama. Razlog zbog koga ova vrsta teorije nije uzeta u razmatranje bio bi to ona pre obuhvata niz kritikih ili dekonstruktivistiki
usmerenih modela nego to nudi neku koherentnu i zaokruenu teoriju demokratije. Najzad, treba istai da Kaningem razliite ekonomske teorije demokratije razmatra pod zbirnim nazivom katalaksija.
Uprkos tome to analizira neke od najvanijih ekonomskih teorija
demokratije, Kaningem se tek uzgredno osvre na teoriju drutvenog izbora. Ova odluka se ini neobinom s obzirom na stvarni uticaj koji je teorija drutvenog izbora imala u pogledu razvoja savremene demokratske teorije.
Predloena klasifikacija teorija demokratije u ovom radu najslinija je onoj koju je zastupao Elster razlikujui tri vrste politikih
teorija s obzirom na pitanje demokratije. On pored deliberativne i
participativne demokatije u vidu ima i iru koncepciju koja se moe
nazvati ekonomskim teorijama demokratije, a u okviru koje uglavnom razmatra teoriju drutvenog izbora.36 Osnovna zamerka Elsterovom pristupu bi se sastojala u tome da nije u dovoljnoj meri
35

Videti: Kaningam, F. (2003) Teorije demokratije, Beograd: Filip Vinji

Elster, J. The Market and the Forum: Three Varieties of Political Theory, in:
Elster, J., Hylland, A (eds) (1986) Foundations of Social Choice Theory, Cambridge:
Cambridge University Press, posebno pp. 103-104. i pp. 127-128.
36

242

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

razgraniio razliite pristupe u okviru ekonomskog shvatanja demokratije, o emu svedoi i zbirni naziv privatno-instrumentalne teorije. Sovard (M. Saward) je u pokuaju da identifikuje najnovije tendencije u okviru demokratske teorije takoe istakao deliberativnu i
direktnu demokratiju, ali njima pridodaje sledee etiri: globalnu
demokratiju, asocijativnu demokratiju, ekoloku demokratiju i politiku prisutnosti.37 Imajui u vidu ova dodatna razgranienja moglo bi
se rei kako je opte prihvaeno stanovite da se na globalizaciju pre
gleda kao na polje primene razliitih teorija demokratije, nego kao
na posebnu teoriju. Asocijativna demokratija, koja podrazumeva
irok stepen uea graana i prenoenje odreenih funkcija drave
na lokalni plan i nevladine organizacije, mogla bi se smatrati nekom
vrstom participativne demokratije. Ekoloka demokratija se u velikoj meri zasniva na elementima participativne i deliberativne demokratije tako da je pitanje u kojoj meri se ona moe smatrati nekom
nezavisnom teorijom. Konano, politika prisutnosti ili zastupljenosti manjinskih zajednica u okviru demokratskog drutva se uglavnom razmatra kao deo ireg problema koji se tie funkcionisanja
predstavnike demokratije u savremenim uslovima.
Osnovno opravdanje u pogledu izbora teorija lei, ipak, u potrebi da se definie iri teorijski okvir koji bi bio najadekvatiji za itav niz daljih istraivanja. Imajui u vidu teorijski okvir koji obuhvata elemente svih razmatranih savremenih teorija demokratije,
bie skicirana jedna od moguih teorija koja se zasniva na nekim od
tih elemenata. U cilju blie specifikacije takve jedne teorije bie
razmotreno nekoliko optih karakteristika svake teorije. Teorije, dakle, mogu da budu:
1. deskriptivne/normativne
2. tanke/pune
3. imperijalistike/liberalne
4. atomistike/holistike
Treba istai da upkos tome to se, uopteno gledano, teorije
mogu klasifikovati kao deskriptivne ili normativne, ova razlika
najee nije u tolikoj meri odsena. Drugim reima, jedna celovita
teorija obino sadri kako normativne tako i deskriptivne elemente.
Naime, da bi se formulisali neki konkretni predlozi kako bi stvari
37
Videti: Soward, M. Reconstructing Democracy: Current Thinking and New
Directions, Government and Opposition, Vol. 36., No. 4, (2001), pp. 559-581.

243

IVAN MLADENOVI

244

trebalo da stoje, esto je neophodno da se najpre prui adekvatan

opis postojeeg stanja. Isto tako, jedna politika teorija koja je po
svom usmerenju normativna, ukoliko previdi element izvodljivosti,
nuno se ispostavlja kao utopijska. Ova fleksibilnost u pogledu distinkcije deskriptivno/normativno, ipak ne znai da nije mogue
praviti jasnu razliku izmeu deskriptivno i normativno usmerenih
istraivanja. Tako bi od predloenih teorija pluralizam bio deskriptivna teorija, dok bi sve ostale bile normativne. Teorije su tanke ukoliko se sastoje od jednog ili manjeg broja elemenata. Pune su ako
sadre vei broj elementa. One su imperijalistike ako je taj jedan
element osnova celokupne objanjavalake moi teorije, ili liberalne
ukoliko doputaju koegzistenciju razliitih elemenata, odnosno, teorijskih pristupa. Konano, teorije su atomistike ako podrazumevaju
redukciju na neke osnovne elemente ili mehanizme, dok su holistike ukoliko razliiti elementi ne samo da koegzistiraju, ve bivaju povezani u sistematsku celinu. Imajui u vidu sve navedene karakteristike moglo bi se rei kako je, na primer, teorija drutvenog izbora
normativna, tanka, imperijalistika i atomistika.
Teorija koja bi sadrala elemente prethodno definisanog teorijskog okvira koji obuhvata sve razmatrane koncepcije demokratije, bila bi normativna, puna, liberalna i holistika. Meutim, nekoliko problema stoji na putu razvoja ovakve jedne teorije. Najpre to to
je pluralistika teorija deskriptivna. Zatim, krajnja suprotstavljenost
pluralizma i participativne demokratije po pitanju uea graana u
demokratskom odluivanju. Potom to to pluralizam akcenat uglavnom stavlja na sukob, dok deliberativna demokratija pretpostavlja
mogunost razreenja sukoba uz pomo dijaloga. Takoe razliita
shvatanja racionalnosti u teoriji drutvenog izbora i deliberativnoj
demokratiji teko da mogu da budu usklaena. Ono to se na ovom
stupnju razvoja teorije demokratije moe konstatovati je inherentna
ogranienost svake od ovih teorija uzete pojedinano. Stoga je danas
najprikladniji pristup onaj koji kombinuje elemente razliitih teorija. Nunost ovakve jedne pick-and-mix strategije Sovard objanjava sledeim reima:
Ponekad je u tekuim i kompleksnim raspravama, kakva je
ona koja se tie osobenosti demokratskih sistema, nuno da se uini
korak unazad, da se preispitaju kljune pretpostavke i da se razmisli o
povezivanju razliitih, naizgled odvojenih elemenata i pozicija koje

Literatura
Arrow, K. J. (1963) Social Choice and Individual Values, New York: John
Wiley & Sons
Barber, B. (1984) Strong Democracy: Participatory Politics for a New Age,
Berkeley: University of California Press
38

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

su ukljuene u raspravu...Danas se ono to podrazumevamo pod ovim

pojmom (pojmom demokratije I. M.) nalazi u ubrzanom procesu
postajanja raznovrsnim, manje simetrinim, vie rastegljivim i kompleksnim. U tom smislu trebalo bi da budemo relaksiraniji kada je re
o novoj pick-and-mix koncepciji proceduralne demokratije.38
Generalna okrenutost ka proceduralizmu ini se krajnje
opravdanom ukoliko se ima u vidu potreba da se nae osnova koja bi
bila zajednika za razliite teorije. Sovard svoju verziju novog proceduralizma predstavlja kao argument drugog-reda, koji se ne zasniva
toliko na viziji prvog-reda koja podrazumeva kako bi demokratija
trebalo da izgleda, koliko na promiljanju i vrednovanju razliitih
takvih vizija. U tom pogledu se za eljenu teoriju moe rei da se
uklapa u ovo odreenje novog proceduralizma. Elementi od kojih se
teorija sastoji bi bili sledei: 1. preuzima se element sukoba iz pluralistike teorije, s tom razlikom to uz pomo teorije igara biva analiziran na normativan, a ne deskriptivan nain; 2. osnovno polazite
ostaje individualna racionalnost, kao i u teoriji drutvenog izbora, s
tom razlikom to se vre dalja proirenja pojma racionalnosti na tragu
normativnosti u cilju pribliavanja konceptu deliberativne demokratije; 3. deliberativna demokratija se najpre shvata u isto proceduralnom smislu, to omoguava povezivanje sa proceduralnim shvatanjem glasanja u okviru teorije drutvenog izbora; i 4. participativna
demokratija se shvata kao kompatibilna sa procesom stratekog planiranja i u tom pogledu se ispituju mogunosti daljih praktinih reenja. Time bi bile obuhvaene sve teorije koje podrazumeva naznaeni
teorijski okvir, ili preciznije reeno, kljuni elementi analiziranih
savremenih teorija demokratije. Ovakva jedna teorija trebalo bi da
doprinese boljem razumevanju racionalnosti u kontekstu demokratije. Naznaeni teorijski okvir doputa, meutim, i druga srodna istraivanja, kao i dalja proirenja u pogledu elemenata.

Isto, p. 580.

245

IVAN MLADENOVI

246

Brennan, G., Pettit, P. Unveiling the Vote, British Journal of Political

Science, Vol. 20, No. 3. (Jul., 1990), pp. 311-333.
Budge, I. (1996) The New Challenge of Direct Democracy, Cambridge: Polity Press
Cohen, J. Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin, A., Pettit, P.
(eds) (1989) The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Basil Blackwell, pp. 17-34.
Coleman, J., Ferejohn, J. Democracy and Social Choice, Ethics, Vol. 97,
No. 1. (Oct., 1986) pp. 6-25.
Dahl, R. A. (1956) A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press
Dahl, R. A. Decision-Making in Democracy: The Supreme Court as a National Policy-Maker, Journal of Public Law 6 (Fall 1957), pp.
279-95.
Dal, R. A. (1993) Uvod u ekonomsku demokratiju, Beograd: Savremena administracija
Dal, R. A. (1994) Dileme pluralistike demokratije, Beograd: Beogradski
izdavako-grafiki zavod
Elster, J., Hylland, A. Introduction, in: Elster, J., Hylland, A (eds) (1986)
Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 1-10.
Elster, J. The Market and the Forum: Three Varieties of Political Theory, in:
Elster, J., Hylland, A (eds) (1986) Foundations of Social Choice
Theory, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 103-132.
Fishkin, J. S. (1997) The Voice of the People: Public Opinion and Democracy, New Haven: Yale University Press
Freeman, S. Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment, Philosophy & Public Affairs, Vol. 29, No. 4, (Oct., 2000), pp. 371-418.
Habermas, J. Reconciliation Through the Public Use of Reason: Remarks
on John Rawlss Political Liberalism, Journal of Philosophy, Vol.
92, No. 3, (Mar., 1995), pp. 109-131.
Habermas, J. Three Normative Models of Democracy, in: Benhabib, S. (ed.)
(1996) Democracy and Difference: Contesting the Boundaries of
the Political, New Jersey: Princeton University Press, pp. 21-30.
Held, D. (1987) Models of Democracy, Cambridge: Polity Press
Kaningam, F. (2003) Teorije demokratije, Beograd: Filip Vinji
Lijphart, A. Consociational Democracy, in: McRae, K. (ed.) (1974) Consociational Democracy: Political Accommodation in Segmented Societies, Toronto: McClelland and Stewart, pp. 70-106.

Miller, N. R. Pluralism and Social Choice, The American Political Science

Review, Vol. 77, No. 3., (Sep., 1983), pp. 734-747.
Olson, M. (1971) The Logic of Collective Action, Cambridge: Harvard University Press
Pateman, C. (1970) Participation and Democratic Theory, Cambridge:
Cambridge University Press
Pettit, P. (1997) Republicanism: A Theory of Freedom and Government, Oxford: Oxford University Press
Rawls, J. (1971) A Theory of Justice, Cambridge: Harvard University Press
Rols, D. (1998) Politiki liberalizam, Beograd: Filip Vinji
Schumpeter, J. (1976) Capitalism, Socialism and Democracy, London: Allen & Unwin
Soward, M. Reconstructing Democracy: Current Thinking and New Directions, Government and Opposition, Vol. 36., No. 4, (2001), pp.
559-581.

Ivan Mladenovi
CONTEMPORARY THEORIES OF DEMOCRACY

The aim of this paper is two-fold: first, to analyze several contemporary theories of democracy, and secondly, to propose a theoretical framework for further investigations based on analyzed theories. The following four theories will be analyzed:
pluralism, social choice theory, deliberative democracy and participatory democracy.
Key words: democracy, voting, interest, preferences, common good

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Summary

247