Zorica Bulat

Opta toksikologija
Mehanizmi toksinosti
Ciljni organi toksinosti

Univerzitet u Beogradu - Farmaceutski fakultet

Beograd, 2013.

Doc. dr Zorica Bulat

Opta toksikologija

Mehanizmi toksinosti
Poznavanje mehanizama toksinosti ima veoma znaajnu ulogu u toksikologiji jer prua
fundamentalna objanjenja o dejstvu otrova kroz strukturne i fizioloke promene koje odreeni
otrov izaziva u organizmu. Sa praktine strane ova objanjenja olakavaju tumaenje toksinosti
sa ciljem da se primene adekvatna profilaksa i terapija. Toksinost otrova se moe razmatrati na
nivou celog organizma, na nivou specifinih ciljnih organa, na nivou elija, kao i na molekulskom
nivou. Promene koje se javljaju u prisustvu otrova mogu biti rezultat samo fizikog ili lokalnog
dejstva, kao to deluju korozivna sredstva ili azbest. Meutim, veina otrova svoje dejstvo
ispoljava finim mehanizmima toksinosti jer po resorpciji stupaju u razliite reakcije sa
biomolekulima, od blagih i reverzibilnih do ireverzibilnih, izazivajui veoma teke toksine
efekte.
Ciljno mesto delovanja otrova, kada on dospe u organizam, moe biti svaki biomolekul, ali
su to najee proteini, nukleinske kiseline, lipidi, glutation itd. to vodi poremeaju u strukturi
ili funkciji elije. Dejstvo otrova na biomolekule moe biti nespecifino, npr. interakcije sa
dvogubom vezom viih nezasienih masnih kiselinam ili -SH grupama proteina. U drugim
sluajevima, dejstvo otrova je specifino kao u sluaju dejstva na odreene receptore ili
vezivanja za odreene regione DNK.
Kada se razmatraju mehanizmi toksinosti mora se posmatrati ceo organizam, kao
neodvojiva celina, ali i izdvojeni funkcionalni sistemi u organizmu. U zavisnosti od naina
dejstva otrova i promena do kojih otrov dovodi u eliji, sama elija, ali i ceo organizam, mogu
reagovati na razliite naine. Ako se dejstvo otrova ogleda u smanjenoj sintezi odreenog
esencijalnog proteina, elija, sama za sebe ne mora da ima znaajna oteenja, a poremeaji koji
se javljaju usled nedostatka tog proteina mogu da se jave na drugom mestu. Ovo je sluaj i kada
otrov deluje na neke specifine funkcije elije kao to je sinteza hormona. Na osnovu ovih
saznanja se dolo do zakljuka da u in vitro ispitivanjima neke promene mogu da ostanu
nezapaene obzirom da dejstvo otrova ne ostavlja posledice po samu ispitivanu elijsku kulturu.
Znaajnu ulogu u sagledavanju mehanizama toksinosti ima i dobro poznavanje
toksikokinetike, to obuhvata najznaajnije puteve unosa, stepen apsorpcije, distribucije u
razliite organe, metabolike promene i na kraju ekskreciju otrova obzirom da se mehanizam
toksinosti moe razlikovati u zavisnosti od ovih faktora. Po svom znaaju se meu ovim
procesima izdvaja metabolizam koji prevodi otrov u manje ili vie toksini metabolit to u
pojedinim sluajevima odreuje mehanizam toksinosti.
Izvesni otrovi deluju tako da njihov primarni mehanizam toksinosti ima posledice na
preivljavanje elije. Ova pojava je naroito izraena kod otrova koji utiu na proizvodnju
energije u mitohondrijama, zatim kod onih koji deluju na nosae u membrani elija ili organela
koji su ukljueni u jonsku homeostazu, kao i kod otrova koji iscrpljuju procese tj. zalihe
jedinjenja koja tite eliju od oksidativnih oteenja. U eliji se odvija niz fiziolokih procesa uz
pomo brojnih enzima koji reguliu razliite vrste intracelularnih parametara kao to su jonska
koncentracija, ATP/ADP odnos, redoks potencijal, potencijal mitohondrijalne i plazma
membrane, integritet DNK itd, a vezivanje otrova za proteine koji reguliu ove kontrolne

Doc. dr Zorica Bulat

sisteme e uticati na homeostazu, to je najozbiljnija posledica dejstva otrova koja vodi ka smrti
elije.
Mehanizmi toksinosti su brojni i razvrstavaju se na razliite naine, a meu najznaajnije
spadaju:

Dejstvo otrova na proteine (enzime, receptore, transportne i depo proteine...)

Oksidativni stres, lipidna peroksidacija

Oteenje DNK

Bioaktivacija otrova (nastanak reaktivnih metabolita)

Kovalentno vezivanje otrova i reaktivnih metabolita za elijske makromolekule

Interakcije sa bioelementima

Interakcije sa jonskim transportom

Poremeaj elijske homeostaze kalcijuma

Poremeaj mitohondrijalnih funkcija

Imuno mehanizmi

Apoptoza, nekroza

Postoje razliita objanjenja o tome ta je zaista mehanizam toksinosti i gde treba koji od
poznatih mehanizama da se svrsta. Tako se postavlja pitanje da li je bioaktivacija otrova
mehanizam toksinosti sam po sebi ili je krucijalni dogaaj za sledstvenu toksinost nekim
drugim mehanizmom. Ili, da li su interakcije bioelemenata odvojeni mehanizam ako u svojoj
osnovi najee imaju vezivanje otrova za proteine.
Od znaaja je i injenica da mali broj otrova svoju toksinost iskazuje samo jednim
mehanizmom toksinosti. Kod izvesnog broja otrova dominira odreeni mehanizam, a najee
je toksinost posledica niza mehanizama, zastupljenih u manjoj ili veoj meri, bez jasne slike koji
je od mehanizama uzrok, a koji posledica.

Opta toksikologija

Dejstvo otrova na proteine

Otrovi mogu da utiu na razliite proteine u organizmu. Dejstvo otrova se najee
ostvaruje njihovim vezivanjem za proteine i ukoliko je ta veza dovoljno jaka mogu da izmene
strukturu ili funkciju strukturnih, transportnih, depo proteina ili onih koji imaju ulogu
receptora, jonskih nosaa ili enzima. Ukoliko su ove promene toliko intenzivne da elija ne moe
da odri homeostazu moe doi do smrti elije apoptozom ili nekrozom. U ovom delu e
prvenstveno biti rei o dejstvu otrova na transportne i depo proteine, kao i enzime, a u drugim
poglavljima e biti rei o dejstvu otrova na ostale proteine.

Dejstvo otrova na transportne i depo proteine

Obzirom da svi otrovi nakon resorpcije dospevaju u krv, hemoglobin (Hb), koji ima veoma
bitnu funkciju u prenosu kiseonika putem krvi do elija, je esto ciljno mesto dejstva otrova.
Jedan od najpoznatijih primera je ugljen-monoksid koji se vezuje za Hb pri emu gradi
karboksihemoglobin koji nema sposobnost prenosa kiseonika. Neki otrovi, kao to su nitrati,
nitriti, aromatina nitro i amino jedinjenja, prevode Hb u methemoglobin. Methemoglobin, koji
umesto Fe2+ sadri Fe3+, takoe nema sposobnost prenosa kiseonika.
Otrovi mogu da ispolje svoje dejstvo i na razliite proteine koji imaju ulogu u prenosu
gvoa, bakra, cinka putem krvi ili deponovanju ovih bioelemenata u elijama (transferin,
ceruloplazmin, metalotioneini, ali i albumini). Homeostaza ovih bioelemenata je veoma znaajna
jer u prekomernoj koncentraciji i u slobodnom obliku mogu iskazati svoju toksinost. Verovatno
da se meu otrovima koji deluju na ove proteine istiu toksini metali, ali i drugi otrovi koji na
bilo koji nain stupaju u interakciju sa bioelementima, ime utiu na njihovu resorpciju iz
gastrointestinalnog trakta (GIT) ili na njihovo oslobaanje iz veza sa proteinima. Pojedini otrovi
imaju i izrazito dejstvo na strukturne proteine kao to je jon Hg2+ koji se vezuje za mnoge
funkcionalne grupe na proteinima, sa albuminima gradi Hg-albuminat koji se rastvara u viku
albumina i razgrauje elijski zid.

Dejstvo otrova na enzime

Dejstvo otrova na enzime predstavlja znaajnu i veoma iroku oblast ispoljavanja
toksinih efekata i mada je uobiajeno stanovite da se otrovi vezuju za alosterno mesto enzima
to dovodi do smanjene aktivnosti enzima, otrovi mogu i da indukuju enzime to rezultuje
njihovom pojaanom funkcijom i nizom razliitih posledica.
Inhibicija enzima pod dejstvom otrova moe biti reverzibilna to je najee posledica
nekovalentnog vezivanja otrova za enzim i ireverzibilna kao posledica kovalentnog vezivanja.
Reverzibilna inhibicija se deli na kompetitivnu i nekompetitivnu. Kod kompetitivne inhibicije
afinitet za supstrat je smanjen i ukoliko ima dovoljno supstrata enzimski kapacitet je
nepromenjen. Kod nekompetitivne inhibicije dolazi do vezivanje otrova za alosterno mesto,
afinitet je isti, ali je kapacitet enzima za supstrat smanjen.
Jedan od uobiajenih primera dejstva otrova na enzime je njihov uticaj na citohrom P450 i
acetilholinesterazu.

Doc. dr Zorica Bulat

Citohrom P450
Jetra je glavno mesto za biotransformaciju otrova, a najznaajniju ulogu u ovim procesima
i za najvei broj razliitih otrova ima citohrom P450 (CYP) superfamilija enzima. Oni imaju
veoma znaajnu ulogu u oksidativnoj, reduktivnoj i peroksidativnoj biotransformaciji mnogih
endogenih (steroidi, une kiseline, masne kiseline, prostaglandini) i egzogenih jedinjenja
(lekovi, zagaivai iz ivotne sredine, toksini sastojci biljaka). Od enzima koji je sluio samo za
transformaciju endogenih supstanci on je evoluirao do enzima koji uestvuje u brojnim
metabolikim promenama otrova. Jedna od moguih posledica metabolikih promena ovim
enzimskim sistemom je nastanak takvih proizvoda koji su toksiniji od samog polaznog
jedinjenja.
Otrovi mogu da deluju na ove enzime tako to ih indukuju ili inhibiraju, i tako dovode do
pojaanog ili usporenog metabolizma. Oba puta mogu biti poeljna ili nepoeljna. Pojaan
metabolizam sistemom citohroma moe da vodi ka detoksikaciji, ali i ka nastanku toksinijih
jedinjenja. Sa druge strane, usporen metabolizam moe biti pozitivan ako usporava nastanak
toksinog metabolita, ali i opasan kada usporava uklanjanje toksine supstance. Ukoliko su ovi
metaboliti veoma reaktivni oni mogu biti toksini za samu jetru pre nego to se distribuiraju na
drugo mesto ili inaktiviraju. Jedan od najizrazitijih primera za ovo je hepatotoksinost
paracetamola. Pod dejstvom CYP2E1, jedne od najznaajnijih formi CYP familije koji se
prvenstveno sintetie u jetri, nastaje toksini metabolit paracetamola koji je odgovoran za
ovakvo delovanja paracetamola. Pored metabolizma paracetamola, CYP2E1 u toksikologiji ima
veoma znaajnu ulogu obzirom da uestvuje u biotransformaciji i aktivaciji malih lipofilnih
jedinjenja u toksine ili karcinogene intermedijere. Primer ovakvih jedinjenja su akrilamid,
anilin, benzen, ugljentetrahlorid, etilenglikol, vinilhlorid, kojima su ljudi prvenstveno izloeni na
radnom mestu.
Indukcija citohroma P450
Fenobarbiton je jedan od najpoznatijih induktora CYP enzima, ali i mnogih drugih
enzima. Jedan od primera toksinosti usled aktivacije ovih enzima se sree pri istovremenoj
upotrebi kokaina i fenobarbitona. Ovo je ujedno i primer bioaktivacije koja za posledicu ima
izrazitu hepatotoksinost kokaina. Kokain se u hepatocitima konvertuje u niz reaktivnih
metabolita koji su nosioci njegove hepatotoksinosti, a najvaniji momenat je N-metabolika
aktivacija (N-oksidativna bioaktivacija i N-demetilacija) koja se deava pod dejstvom citohroma.
Ispitivanja na elijskim kulturama hepatocita ukazuju da indukcija P450 pod dejstvom
fenobarbitona moe da pojaa hepatotoksinost kokaina za 100, pa ak i 1000 puta.
Jedan od primera induktora CYP sistema je i kantarion ija primena moe znaajno da
smanji nivoe lekova ili otrova koji se metaboliu tim enzimskim sistemom. Obzirom da
uporedno uzimanje kantariona moe da umanji terapijske efekte nekog leka, problem se obino
javlja ukoliko se povea doza leka sa ciljem da se postigne eljeni terapijski efekat. Nakon
prekida upotrebe kantariona koji nije praen smanjenjem doze leka koji se uporedno
primenjuje moe doi do razvoja toksinih efekata (kardiotonini glikozidi).

Opta toksikologija

TCDD (2,3,7,8-tetrahlorodibenzo-p-dioksin) je toksikant1 koji nastaje kao sporedni

proizvod pri proizvodnji ili unitavanju hlorovanih organskih jedinjenja. TCDD se u eliji vezuje
za receptor za aromatine ugljovodonike (Ah receptor, aril-ugljovodonini receptor) koji je
ksenosenzor tj. transkripcioni faktor u citoplazmi i jedru. Tom prilikom nastaje kompleks
dioksin-Ah receptor koji deluje na DNK, a efekat je poveana transkripcija gena za sintezu CYP
sistema kojim se ovaj otrov metabolie. Na isti nain i benzo-a-piren deluje na Ah receptore, ali
pod dejstvom aktiviranog citohrom P450 dolazi do bioaktivacije benzo-a-piren i nastanka
toksinog metabolita.
Inhibicija citohroma P450
Inhibicija citohrom P450 je veoma rasprostranjena i predmet je mnogih ispitivanja jer je
glavni uzrok interakcija meu lekovima, kako kod blagih predoziranja tako i kod akutnih
polimedikamentoznih trovanja. Dodatni problem je sve ira upotreba lekova (npr.
kombinovanih preparata) ali i efekti nekih sastojaka hrane. Jedan od primera je uticaj grejpfruta
na porast koncentracije nifedipina u krvi do toksinih.
Do inhibicije citohroma P450 moe doi direktno i indirektno:

Direktna inhibicija:

kompeticija izmeu dva ksenobiotika koji se metaboliu istim enzimom kao to

omeprazol inhibira metabolizam i eliminaciju diazepama.

inhibitor nije supstrat za dati enzim, ali se vezuje za njega i ometa metabolizam
drugog ksenobiotika. To je sluaj sa hinidinom koji se ne metabolie
citohromom, ali se veoma vrsto vezuje za njega i time spreava metabolizam
antitusika dekstrometorfana.

Indirektna inhibicija je u stvari metabolizam-zavisna inhibicija jer P450 prevodi otrov u

metabolit koji je snani inhibitor enzima. Nastali metabolit dalje moe da deluje kao
reverzibilni (metabolizam fluoksetina do N-demetil, norfluoksetina) ili ireverzibilni
inhibitor enzima.

Acetilholinesteraza. Organofosfati koji se koriste kao pesticidi i bojni otrovi su snani

inhibitori enzima acetilholinesteraze koji razlae acetilholin na holin i acetil ostatak. Ova
inhibicija je ireverzibilna, a odvija se tako to se fosfor iz organofosfornog jedinjenja, kao to je
paration, vezuje za hidroksilnu grupu serotonina acetilholinesteraze. Na taj nain dolazi do
fosforilacije enzima i gubitka njegove funkcije to dovodi do nagomilavanja acetilholina u
nervnoj sinapsi i ispoljavanja efekata pojaanog rada parasimpatikusa.
Troenje koenzima nije u pravom smislu te rei dejstvo otrova na enzime, ali obzirom da
se javlja kao posledica pojaane aktivnosti pojedinih enzima, razmatra se u ovom delu. Npr.
tokom metabolizma etanola usled velike aktivnosti alkoholne (ALH) i aldehidne (ALDH)
dehidrogenaze dolazi do znaajnog utroka NAD koenzima i prevoenja u NADH2 pa se javlja
deficit ovog koenzima i posledino niz toksinih efekata etanola. Ovim se favorizuju nepoeljni

Pod pojmom toksikant se smatra otrov koji nastaje kao proizvod ljudske delatnosti.

Doc. dr Zorica Bulat

tj. tetni metaboliki putevi kao to su nastanak ketonskih tela, razvoj acidoze, prekomerni
nastanak masti i njihova akumulaciju u jetri, dok je glukoneogeneza smanjena.

Dejstvo otrova na receptore

Dejstvo otrova na razliite receptore, acetilholinske, alfa ili beta adrenergike, opioidne,
glutamatne, GABA receptore itd, moe biti agonistiko ili antagonistiko i predstavlja znaajan
mehanizam toksinosti. Kao primeri, u ovom delu su objanjeni efekti otrova na GABA i
acetilholinske receptore.
GABA receptor je ukljuen u inhibitorne procese u CNS-u i esto je mesto delovanja
razliitih ksenobiotika tako da su ve i definisana mesta vezivanja pojedinih od njih. GABA
receptore aktiviraju barbiturati, benzodiazepini, etanol i drugi i takoostvaruju svoje depresorno
delovanje. Oni se vezuju za specifina mesta na jonskim kanalima GABA A receptora, dre ih
otvorenim ili poveavaju frekvencu njihovog otvaranja, ime omoguavaju ulazak Cl- jona i
posledinu hiperpolarizaciju membrane postsinaptikih neurona. Sa druge strane neki otrovi su
antagonisti GABA receptora. Organohlorni insekticidi (ciklodieni, lindan, alfa-endosulfan,
dieldrin, aldrin) blokiraju ulazak Cl- jona to dovodi do pojave konvulzija. Ova jedinjenja koriste
receptorsko mesto za alkaloid pikrotoksin koji je nekompetitivni antagonist GABA A receptora,
pa je bilo i pokuaja njegove upotrebe u terapiji trovanja barbituratima.
Acetilholinski, muskarinski, receptori mogu biti stimulisani muskarinom, ali i
kompetitivno blokirani sa tubokurarinom (miini relaksant) koji je antagonist acetiholinskog
receptora na postsinaptikoj membrani.

Bioaktivacija otrova
Bioaktivacija otrova ili nastanak reaktivnih metabolita je pojava koja je posledica
metabolizma otrova. Kada otrov dospe u organizam aktivira se niz procesa sa ciljem da se otrov
ukloni iz organizma. Ukoliko je jedinjenje hidrosolubilno ono se brzo eliminie urinom, ali
ukoliko je lipofilno ta eliminacija je znatno tea. Pojedina lipofilna jedinjenja se deponuju u
mastima gde se mogu zadrati u inaktivnom obliku dui vremenski period. Meutim, mnoga
lipofilna jedinjenja podleu metabolizmu sa ciljem da se stvori hidrosolubilno jedinjenje. Kada u
tom procesu nastane jedinjenje koje je toksinije od polaznog, reaktivni metabolit, dolo je do
bioaktivacije otrova.

Primeri
Kod radnika u proizvodnji boja je pre mnogo decenija zapaena uestala pojava
karcinoma mokrane beike. Dugo se smatralo da je anilin uzronik ovog karcinom te je i dobio
ime anilinski karcinom. Meutim, relativno skoro je utvreno da je za to odgovoran 2naftilamin koji je intermedijer u proizvodnji anilina. Ovo jedinjenje se kao i drugi aromatini
amini eliminie iz organizma u obliku konjugata koji su rastvorljivi u vodi. Iako konjugacija sa
glukuronidima spada u II fazu metabolizma koja u najveom procentu vodi ka detoksikaciji, u
ovom primeru to nije sluaj. Osnovni korak u aktivaciji 2-naftilamina je N-hidroksilacija uz

Opta toksikologija

pomo citohroma. Nakon toga, N-hidroksil intermedijer uz pomo uridin-difosfat glukuronozil

transferaze (UGT), podlee glukuronidaciji do N-glukuronida ijom hidrolizom u slabo kiseloj
sredini urina nastaje elektrofilni nitrenijum jon. Nitrenijum jon je veoma reaktivan i kovalentno
se vezuje za DNK. Ovo je predstavljalo prvo objanjenje mehanizma karcinogenosti nekog
aromatinog amina i do njega se teko dolo obzirom da 2-naftilamin ne izaziva karcinom
mokrane beike kog glodara kod kojih se N-hidroksi oblik odmah uklanja drugim
mehanizmom, N-acetilacijom.
Kao veoma znaajan primer ovog mehanizma toksinosti se izdvaja aflatoksin B1 ijom
metabolikom aktivacijom pod dejstvom citohroma nastaje 8,9-epoksid. Ovaj epoksidni oblik je
reaktivni intermedijer aflatoksina B1 i jedan od najpotentnijih karcinogena koji se kovalentno
vezuje za DNK.

Kovalentno vezivanje otrova za elijske strukture

Kovalentno vezivanje otrova za konstituente elije je ireverzibilne prirode. Ovom
mehanizmu toksinosti esto prethodi bioaktivacija koja podrazumeva prevoenje osnovnog
jedinjenja u reaktivni oblik ili intermedijer. Otrovi se kovalentno vezuju za DNK, proteine,
jedinjenja male molekulske mase itd, ali i inkorporiraju u endogena jedinjenja.
Jedan od primera kovalentnog vezivanja za proteine je metil izocijanat koji nastaje kao
intermedijer pri proizvodnji pesticida. Najtei sluaj trovanja metil izocijanatom je akcidentalno
trovanje koje se desilo u gradu Bopalu u Indiji 1984. godine kada se metil izocijanat oslobodio u
vazduh usmrtivi vie od 2000 osoba, uglavnom stanovnitva koje je ivelo u neposrednoj
okolini fabrike. Izocijanat je izuzetno reaktivno jedinjenje i veoma jak elektrofil koji se
neutralie vodom ili se vezuje za razliite kritine makromolekule remetei strukturu ili
funkciju elija i tkiva. Kliniku sliku kod trovanih osoba je karakterisalo teko oteenje disajnih
puteva uz razvoj edema plua.
Otrovi se kovalentno vezuju i za DNK, a naroito je osetljiv guanin. Otrovi, ili njihovi
elektrofilni metaboliti, se kovalentno vezuju za razliita mesta na guaninu ime je spreeno
stvaranje vodoninih veza sa odgovarajuom bazom. Tako se aflatoksin B1, tj. njegov reaktivni
metabolit, vezuje za N-7 poziciju na guaninu. Kada se to desi u tumor-supresornom genu p53,
to je est sluaj, dolazi do pogrenog sparivanja, mutacije, preivljavanja izmenjene elije i
pojave karcinoma.
U osnovi karcinogenosti mnogih otrova lei sposobnost kovalentnog vezivanja za
nukleofilne grupe na DNK i tako nastali DNK-adukti mogu dovesti do mutacija koje vode razvoju
karcinoma ukoliko su te promene na kritinim mestima. U drugom sluaju, DNK-adukti ili DNK
unakrsne veze e dovesti do smrti elije to moe biti i terapijski efekat ukoliko se radi o kancer
eliji.

Interakcije otrova sa bioelementima

Interakcije sa bioelementima se mogu posmatrati u uem i irem smislu rei. Tipine
interakcije se sreu izmeu toksinih metala i bioelemenata i najee se zasnivaju na

Doc. dr Zorica Bulat

kompeticiji za ista mesta vezivanja na razliitim biomolekulima na osnovu veeg afiniteta ili
koliine. Kompeticija toksinih metala i bioelemenata za transportne sisteme vodi promeni u
sadraju bioelemenata u tkivima i elijama. Takoe moe doi i do redistribucije esencijalnih
katjona i to u smeru smanjenja ili porasta njihove normalne koncentracije u tkivu. Kada toksian
metal istisne bioelement moe da doe do gubitka razliitih funkcija ili strukture proteina. Na
interakcije utiu brojni faktori kao to je slinost izmeu toksinog metala i esencijalnog katjona
to je sluaj sa metalima koji pripadaju istoj grupi periodnog sistema, ili imaju priblino istu
irinu orbitale, oksidaciono stanje, slinu toksikokinetiku itd.
U irem smislu, u interakcije sa bioelementima stupaju i svi helatni agensi, ugljen disulfid,
disulfiram, ali i druga jedinjenja bogata sulfhidrilnim i drugim grupama koja mogu helirati
metale.

Dejstvo otrova na sintezu ATP

Veliki broj otrova izaziva poremeaj u sintezi ATP-a. Otrovi dovode do nedovoljne
produkcije ATP-a, energetskog iscrpljivanja elije i ako usled inhibicije oksidativne fosforilacije
doe do znaajnog poremeaja u sintezi ATP-a dolazi do smrti elije. To moe biti posledica
inhibicije enzima ciklusa limunske kiseline, ATP sintetaze, ili inhibicije komponenata u lancu
transporta elektrona. Poremeaj u sintezi ATP-a se javlja i kod svih formi hipoksije, kao i usled
dejstva otrova na komponente mitohondrijalne membrane ime se remeti membranski
potencijal.
Otrovi sa ovim mehanizmom dejstva su brojni, od ugljen-monoksida koji spreava
dopremanje kiseonika putem krvi do tkiva, pa do nekih otrova koji deluju na samu sintezu ATPa npr. na mitohondrijalne enzime. Jedan od najboljih primera za ovakve otrove su cijanidi koji
blokiraju citohrom oksidazu. Hem a3 (deo kompleksa IV) sadri Fe3+ jon za koji se cijanidi
vezuju visokim afinitetom ime blokiraju transport elektrona. Pored cijanida, meu inhibitore
kompleksa za transport elektrona u mitohondriji spadaju i parakvat, vodonik-sulfid, fosfin,
MPTP (1-metil-4-fenil-1,2,3,6-tetrahidropiridin)...
Meu znaajne otrove koji spreavaju sintezu ATP tako to inhibiraju isporuku
vodonikovih jona na lancu za transport elektrona spadaju arseniti koji blokiraju piruvat
dehidrogenazu, ili fluoroacatet koji blokira akonitazu, kao i svi otrovi koji pojaano troe NADH.

Interakcije otrova sa jonskim transportom

Otrovi mogu delovati na jonske nosae i jonske kanale koji reguliu prolaz jona kroz
membrane. Ovo se moe ogledati u kompeticiji za prolaz ime se inhibira jonski fizioloki
transport, ali moe da doe i do promene konformacije kanalskih peptida.

Primeri
Tetrodotoksin je neurotoksin koji se akumulira u jednoj vrsti morske ribe, naduvane
ribe, a proizvod je bakterija. Za samu ribu nije toksian, ali treina sluajeva trovanja ljudi se

10

Opta toksikologija

zavrava letalno obzirom da nakon niza simptoma kao to su utrnulost usana i jezika,
parestezije ekstremiteta, dolazi do paralize miia i prestanka disanja. Tetrodotoksin blokira
Na+ kanale tako to sa spoljanje strane nervne elije ulazi u Na+ kanal, katjonski deo molekula
prolazi, ali drugi deo molekula koji je veliki blokira kanal, bez obzira da li je kanal otvoren ili
zatvoren.
Ovakav mehanizam ispoljavaju i piretroidi i DDT koji se vezuju za otvoren Na+ kanal
spreavajui njegovo zatvaranje i repolarizaciju to rezultuje hiperekscitacijom.
Smatra se da digitoksin, jedan od otrova koji je poznat od davnina, isto ispoljava svoju
toksinost ovim mehanizmom. Digitoksin dovodi do poremeaja u radu K+/Na+ pumpe ime
remeti Na+/Ca2+ transport to rezultuje porastom nivoa Ca2+ u eliji i prekomernom
stimulacijom elije.

Poremeaj elijske homeostaze kalcijuma

Nivo slobodnog kalcijuma u eliji je strogo kontrolisan jer je od izuzetnog znaaja za
funkcionisanje organizma da se ovaj jon odrava na niskom nivou. Veliki broj elijskih sistema
odrava razliku intra- i ekstracelularnog kalcijuma koji su esto ciljno mesto delovanja otrova.
Otrovi najee remete homeostazu kalcijuma na tri naina:
1. poveavaju ulaz Ca2+specifino
permeabilnost plazma membrane;

ili

nespecifino

tako

to

poveavaju

2. smanjuju izlazak Ca2+ usled poremeaja funkcije kalcijumove pumpe u membrani

elije;
3. dovode do porasta slobodnog Ca2+ u citoplazmi usled naruavanja membrane
endoplazmatinog retikuluma to se moe desiti pod dejstvom slobodnih radikala
ili kovalentnim vezivanjem otrova za membranu endoplazmatinog retikuluma.

Primeri
Primer otrova koji deluje na homeostazu kalcijuma je tributilkalaj (TBT). To je organsko
jedinjenje kalaja koje je usled nekontrolisane upotrebe kao biocida za zatitu brodova danas
iroko rasprostranjeno u prirodi. TBT reaguje sa tiolnim grupama Ca2+ pumpe na membrani
endoplazmatinog retikuluma i inaktivira je. Inaktivirana Ca2+ pumpa dovodi do prelaska Ca2+ iz
endoplazmatinog retikuluma u citoplazmu to rezultuje nekrozom ili apoptozom elije.
Metiliva je neurotoksina i ve u niskim koncentracijama dovodi do smrti neurona. U
osnovi ove apoptoze, kao inicijalni momenat se javlja poremeaj u homeostazi Ca2' jona (porast
ovih jona u eliji) to dalje pokree niz Ca2+-zavisnih procesa koji vode ka smrti elije.

Oksidativni stres kao posledica dejstva otrova

Slobodni radikali (reaktivne vrste kiseonika, azota, ugljenika ili sumpora) su normalni
proizvodi metabolizma. U fiziolokim koncentracijama slobodni radikali, prvenstveno nastali u

11

Doc. dr Zorica Bulat

mitohondrijama u procesu oksidativne fosforilacije, zatim endoplazmatinom retikulumu i

peroksizomima, ostvaruju ulogu u intraelijskoj signalizaciji i regulaciji. U poveanim
koliinama slobodni radikali izazivaju oksidativna oteenja konstituenata elije, inhibiraju
funkcije proteina i mogu izazvati smrt elije.
Oksidativni stres koji se javlja kao posledica dejstva otrova se smatra jednim od
najznaajnijih mehanizama koji doprinose toksinosti mnogih otrova. Otrovi mogu da izazovu
oksidativni stres direktno izazivajui pojaani nastanak slobodnih radikala, ali i indirektno,
utiui na antioksidativni sistem zatite (primarni i sekundarni). Oksidativni stres koji je
izazvan otrovima moe da izazove direktno oteenje elije usled produkcije jakih oksidanata,
ali i da iskae svoj uticaj na signalizaciju i regulaciju genske ekspresije preko redoks senzitivnih
mehanizama.

Ukoliko neki otrov, kao to je parakvat, mnogo puta podlegne redoks kruenju, posledice
su veoma teke jer od jednog molekula parakvata moe da nastane ogroman broj superoksidnih
anjona. Ovaj proces se produava sve dok ima NADPH tj. dok se ne potroi ili ne moe da se
regenerie. Dodatni problem je to se parakvat selektivno akumulira u alveolama to objanjava
njegovo specifino delovanje na plua. Redoks potencijal parakvata je visok, znatno vii od
kiseonikovog, to olakava prenos elektrona od redukovanog parakvata na kiseonik. Od znaaja
je i injenica da kiseonika u pluima ima u visokim koncentracijama, mnogo viim nego u
drugim tkivima, to je od znaaja za nastanak superoksidnih anjona.

Otrovi mogu da indukuju nastanak reaktivnih vrsta kiseonika (ROS) ako mogu da uu u
mitohondrije i da reaguju sa kompleksima na lancu za elektronski transport sa unutranje
strane membrane mitohondrija blokirajui normalno kretanje elektrona. Kao posledica,
naroito ako je re o otrovima koji su akceptori elektrona, javlja se preusmeravanje normalnog
protoka elektrona i poveana produkcija ROS-a. Tipini primeri su doksorubicin ili MPTP.

Doksorubicin po svojoj strukturi spada u strukturno veoma vanu grupu jedinjenja koja
indukuju oksidativni stres i ukljueni su u redoks kruenje. Ipak, hinoni u ovim promenama
stiu do hidrohinona, oblika koji je mnogo manje toksian i koji se moe smatrati proizvodom
detoksikacije jer se konjuguje i izluuje iz organizma. Znaajan broj otrova deluje na ovaj nain,
a jedan od najpoznatijih primera je svakako benzen.

Fentonova reakcija. Vodonik-peroksid u organizmu podlee degradaciji pod dejstvom

enzima, katalaza ili glutation peroksidaze, a ukoliko se to ne desi moe da se neenzimski
konvertuje u sledei ROS, hidroksil radikal. Ova reakcija se naziva Fentonova reakcija i
katalizovana je prvenstveno gvoem, ali i drugim redoks-aktivnim prelaznim metalima. Ovi
metali imaju sposobnost da redukuju vodonik peroksid to dovodi do homolitikog cepanja i
nastanka hidroksilnog anjona, koji nije tetan, ali i visoko reaktivnog hidroksilnog radikala.
Obzirom na potencijalnu opasnost od ovih redoks-aktivnih bioelemenata za eliju oni su u

12

Opta toksikologija

normalnim uslovima vrsto vezani za proteine i niskomolekularne ligande. Problem se javlja

kada se pod dejstvom pojedinih otrova ovi bioelementi oslobode iz tih depoa.

Oksidativna oteenja lipida. Lipidna peroksidacija koja nastaje pod dejstvom otrova sa
prooksidativnim dejstvom je najbolje proueno oksidativno oteenje koje zahvata elijske
membrane, lipoproteine i druge molekule koji sadre lipide. U toku procesa lipidne
peroksidacije koji se odvija kroz faze inicijacije, propagacije i terminacije, nastaju primarni
visokoreaktivni intermedijeri: alkil radikali, peroksi i alkoksi radikali, kao i lipidni
hidroperoksidi, koji daljom razgradnjom daju sekundarne produkte lipidne peroksidacije,
kratkolanane isparljive ugljovodonike i aldehide. Malondialdehid je jedan od krajnjih
produkata oksidativnih oteenja lipida i moe da reaguje sa amino grupama proteina i
nukleinskih kiselina izazivajui jo vee oteenje elije. Odreivanje koncentracije
malondialdehida u krvi i tkivima se koristi za procenu nivoa lipidne peroksidacije.
Lipidna peroksidacija smanjuje fluidnost biolokih membrana ime se poveava
propustljivost za jednovalentne i dvovalentne jone i inaktiviraju membranski enzimi.
Fragmentacija lanaca masnih kiselina dovodi do gubitka integriteta membrana, dok ruptura
lizozomskih membrana dovodi do oslobaanja hidrolitikih enzima koji dalje oteuju eliju.

Oksidativna oteenja proteina. Srukturne i funkcionalne promene na proteinima pod

dejstvom slobodnih radikala se normalno deavaju u procesu starenja, degradacije ili
obnavljanja proteina, ali i kod AIDS-a, Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, reumatskih
oboljenja, karcinoma itd. Oksidativna modifikacija proteina podrazumeva promene na bonim
lancima aminokiselinskih ostataka, konverziju proteina u proteine vee molekulske mase
(unakrsno protein-protein vezivanje), kao i fragmentaciju polipeptidnih lanaca. Na oksidativna
oteenja naroito su osetljivi proteini kod kojih se u bonim lancima nalaze amino kiseline u
iji sastav ulazi sumpor, a zatim aromatine amino kiseline.
Do oksidativnih oteenja proteina moe doi i indirektno prilikom njihove interakcije sa
produktima lipidne peroksidacije, kao to je MDA koji reaguje sa -SH i amino-grupama proteina
dovodei do strukturnih i funkcionalnih promena proteina i enzima. Stoga se moe oekivati
kod otrova koji izazivaju lipidnu peroksidaciju da posledino doe i do oteenja proteina.

Oksidativna oteenja DNK. Poveani nastanak reaktivnih vrsta kiseonika dovodi do

promene na nivou genoma, tj. razliitih oteenja strukture DNK: prekidi jednog lanca, prekidi
oba lanca, razmene izmeu sestrinskih hromatida, DNK-DNK unakrsno povezivanje, DNKprotein unakrsno povezivanje, modifikacija baza (saturacija, otvaranje prstena, hidroksilacija
prstena), oteenja na eernom ili fosfatnom delu polinukleotidnog lanca i dr. Smatra se da je
za efekte na DNK najodgovorniji hidroksilni radikal koji poseduje visoku elektrofilnost i
termohemijsku reaktivnost, tako da u blizini DNK oduzima H+ sa eera DNK i dodaje ga DNK
bazi, pri emu kao glavni produkt oksidacije nastaje 8-OHdG (8-hidroksideoksiguanozin) koji se
smatra uzronikom takastih mutacija. Postoje pokuaji da se 8-OhdG koristi kao biomarker
efekta pri izloenosti otrovima koji izazivaju oksidativna oteenja DNK.

13

Doc. dr Zorica Bulat

Do oteenja DNK moe doi i indirektno jer malondialdehid koji nastaje lipidnom
peroksidacijom moe kovalentno da se vee za lanac DNK. Mutageni i karcinogeni efekti
malondialdehida se najee vezuju upravo za njegovu mogunost interakcije sa DNK
naruavajui replikaciju, transkripciju i translaciju, to prouzrokuje mutacije, apoptozu ili razvoj
tumora.
Smatra se da oksidativno oteenje DNK lei u osnovi karcinogenog dejstva metala,
naroito onih koji izazivaju karcinom plua i nosa (hrom, nikl, kadmijum, indijum). Ovi
karcinomi javljaju u pluima verovatno jer su ona prvo mesto ulaza ovih, ali i mnogih drugih
otrova, u organizam, dobro su prokrvljena i izloena dovoljnoj koliini kiseonika.

Uticaj otrova na antioksidativni zatitni sistem

Antioksidativni zatitni sistem se sastoji od enzimskih i neenzimskih komponenata koje
imaju znaajnu ulogu u zatiti od oksidativnih oteenja koja izazivaju razliiti ksenobiotici.
Enzimske komponente su antioksidativni enzimi u iji sastav ulazi jon metala, npr. superoksid
dizmutaza: Cu/Zn-SOD (citosol) ili Mn-SOD (mitohondrije), katalaza i glutation reduktaza (Fe),
glutation peroksidaza (kofaktor Se). Ovi enzimi imaju veoma znaajnu ulogu u odbrani od
toksinih efekata slobodnih radikala koji nastaju pod dejstvom otrova, a njihov pozitivan efekat
je potvren u brojnim istraivanjima. Otrovi mogu da remete njihovu funkciju na razliite
naine, kao to se toksini metali takmie sa bioelementima za iste poloaje vezivanja na
enzimima i vezivanjem za enzimske kofaktore, ali i tako to utiu na gensku regulaciju,
transkripciju i translaciju odgovornu za sintezu ovih enzima. Ovi efekti mogu da dovedu do
inhibicije antioksidativnih enzima, ali i do njihove indukcije. Takoe, na primeru kadmijuma se
zapaa uticaj duine izloenosti na aktivnost ovih enzima te je nakon akutnog trovanja njihova
aktivnost smanjena, a nakon produene izloenosti poviena.
Neenzimske komponente antioksidativnog zatitnog sistema su glutation, vitamin C,
vitamin E, koenzim Q, metalotioneini, a to su jedinjenja koja imaju sposobnost da odloe ili
spree oksidaciju konstituenata elije. Uglavnom deluju tako to uklanjaju slobodne radikale,
vitamin E prekida lananu reakciju lipidne peroksidacije, vitamin C predaje elektrone
slobodnim radikalima, kompleksira metale koji uestvuju u ciklusu redoks reakcija, regenerie
vitamin E itd.
Iako sve ove komponente imaju znaajnu ulogu u trovanjima, ipak se u toksikologiji
najvea panja poklanja glutationu jer glutation-redoks ciklus uestvuje u odbrani od poveanog
nastanka slobodnih radikala dejstvom razliitih egzogenih supstanci, ali i ulazi u reakcije
konjugacije sa nizom toksinih supstanci pri emu nastaju manje toksini produkti. Kada su u
pitanju metali, glutation sa njima gradi i komplekse to predstavlja prvu liniju odbrane elija.
Kao i kod enzima antioksidativne zatite, akutna izloenost metalima, smanjuje sadraj
glutationa formiranjem kompleksa metal-glutation i utrokom u reakciji katalizovanoj
glutation-peroksidazom u oksidativnom stresu indukovanom metalima.
Metalotioneini su proteini male molekulske mase sa visokim sadrajem SH grupa koji
uestvuju u odravanju homeostaze cinka i bakra, a tite organizam od toksinih efekata
kadmijuma i ive. U molekulu metalotioneina, cistein-tiolatne grupe se vezuju sa jonima metala i

14

Opta toksikologija

grade metal-tiolatne grupe koje reaguju sa superoksid i hidroksil radikalom i uklanjaju ih veoma
efikasno.

Mehanizmi nekrotine i apoptotine smrti elije

Promene koje se deavaju u eliji pod dejstvom otrova predodreuju odgovor elije na
oteenje. Neke promene u eliji mogu biti reverzibilne po prestanku izloenosti i nakon
popravki oteenja dok su promene u eliji koje se deavaju na kritinom nivou take bez
povratka ireverzibilne i vode ka elijskoj smrti.
Nekroza ili apoptoza su krajnje take dejstva otrova razliitim mehanizmima koji su
doveli do toliko jakih oteenja elije koja uzrokuju njenu smrt. Inicijalni procesi za elijsku smrt
su nastanak reaktivnih metabolita, prekomerni nastanak oksidativnog stresa, kovalentno
vezivanje, oteenje mitohondrija itd. Mehanizmi koji vode ka elijskoj smrti su veoma
kompleksni, naroito kada je u pitanju apoptoza koja se javlja pod dejstvom otrova i koja za
sada nije dovoljno ispitana. Iako su nekroza i apoptoza dva meusobno odvojena, jasno
razgraniena, procesa elijske smrti, oba procesa postoje u eliji i treba istai da isti otrov moe
da indukuje i jedan i drugi mehanizam elijske smrti. U zavisnosti od energetskog statusa elije,
trajanja izloenosti i doze otrova mogu se aktivirati jedan ili drugi, ali se oba mehanizma elijske
smrti mogu sresti i u istom tkivu, ili ak apoptoza moe u nekom momentu prei u nekrozu.
Do pojave nekroze dolazi kod akutnih trovanja kao posledica izloenosti visokim dozama
ali i kod produene izloenosti i zahvata vei broj elija ili velike delove tkiva. Nekroza se
najee aktivira dejstvom reaktivnih metabolita kao i dejstvom otrova koji direktno oteuju
elijsku membranu i izazivaju akutna oteenja elije.
Nekrotino oteenje tkiva se odvija u dve faze:
1. Inicijalna faza otrov svojim mehanizmom toksinosti dovodi do oteenja koja
su letalna za eliju
2. Progresivna faza inicijalna oteenja se prenose na susedno tkivo ime vei
delovi organa bivaju zahvaeni nekrozom to moe da potraje i nekoliko dana.
Ovim se objanjava dejstvo nekih otrova kao to je ugljen tetrahlorida koji se eliminie za
6-12h, a oteenja jetre se javljaju tek nakon 48h. I kod trovanja paracetamolom se nekroza
jetre javlja sa zakanjenjem i nakon latentnog perioda od 72h.
Za razliku od nekroze koja je neplanski proces, apoptoza je veoma organizovan nain
odumiranje elije koji je preko onkogena i tumorsupresorskih gena povezan sa sistemom koji
kontrolie proliferaciju elije i popravke DNK. Upravo zato to je genetski i vremenski odreena
tj. programirana, apoptoza se i naziva programirana elijska smrt. Meutim, otrovi mogu da
pokrenu apoptozu u bilo koje vreme, ali takoe i da je inhibiraju. Brojni otrovi indukuju
apoptozu u razliitim tkivima i razliitim inicijalnim mehanizmima meu kojima se po znaaju
izdvaja oksidativni stres i pokretanje sistema kaspaza. U toksikologiji se kao primer za ovakav
nain delovanja izdvajaju toksini metali. Arsen ispoljava brojne mehanizme toksinosti meu
kojima je i izazivanje apoptoze, to se deava u nervnom sistemu obzirom da su neuroni u CNS-u
specijalno osetljivi na ovaj efekat arsena. Smatra se da je ovo posledica aktivacije neuron-

15

Doc. dr Zorica Bulat

specifinih kinaza, a da u osnovi ovog efekta lei oksidativni stres. Navodno je nakon ovog
otkria poelo razmatranje vraanja arsentrioksida u terapiju, u ovom sluaju leukemije. Otrovi
mogu da deluju i na receptore smrti (npr. Fas) bilo njihovom aktivacijom ili indukujui njihovu
sintezu. Ovim se objanjava odumiranje hepatocita kod holestaze prouzrokovane otrovima ili
odumiranje Sertolijevih elija kod testikularne toksinosti ftalata.
Inhibicija apoptoze rezultuje poremeajem u balansu izmeu elijske proliferacije i smrti
elije. Vezivanje otrova za DNK rezultuje njenim oteenjem i kada su ta oteenja prevelika u
odnosu na kapacitete popravki, aktivira se sistem p53 ime se ovakva elija uklanja iz
organizma. Meutim, pod dejstvom nekih otrova tumor promotera sistem p53 moe biti
izmenjen, to dovodi do inhibicije apoptoze i omoguava preivljavanje eliji sa oteenom DNK,
mutaciju i nastanak preneoplastinih elija. Mutirana forma p53 je naena u vie od 60%
humanih karcinoma to ukazuje na znaajnu ulogu ovog enzima u popravci DNK-a oteenja i
prevenciji karcinoma.

16

Opta toksikologija

Dejstvo otrova na ciljne organe

Kada je organizam izloen nekom otrovu do ispoljavanja toksinih efekata moe doi na
mestu gde otrov prvo dolazi u kontakt sa organizmom tj. lokalno, na koi, disajnim putevima,
pluima ili GIT-u, to je naroito izraeno kod korozivnih hemikalija. Ipak, u veini sluajeva
otrovi se apsorbuju i zatim distribuiraju kroz celo telo ispoljavajui opte, sistemske efekte ili
efekte koji se dominantno javljaju u odreenim organima. Ovakva selektivna toksinost za ciljni
organ, koja se javlja nezavisno od puta unosa, se naziva organotropizam i predstavlja specifino
delovanje otrova koje se zasniva na toksikokinetikim i toksikodinamskim mehanizmima. U
toksikokinetike faktore se svrstavaju selektivno preuzimanje, distribucija i akumulacija otrova
pomou specifinih transportera, zatim hemijska slinost izmeu otrova i prirodnih sastojaka
organizma (homologija), a od znaaja moe biti i specifian metabolizam u pojedinim organima
ili bioaktivacija. Sa druge strane, toksikodinamski faktori su tkivno-specifina ekspresija
receptora ili transkripcionih faktora, vezivanje za biomolekule, nedostatak puteva detoksikacije,
popravki, adaptivnih odgovora ili pojava poveane osetljivosti, molekularna mimikrija i drugo.
Otrovi mogu da ispolje efekte na sve organe ili organske sisteme u organizmu, na krv i
krvotvorne organe (hematotoksinost), kardiovaskularni sistem (kardiotoksinost), jetru
(hepatotoksinost), bubrege (nefrotoksinost), respiratorni sistem, nervni sistem
(neurotoksinost), imuni sistem (imunotoksinost), kou i sluzokoe (dermatotoksinost),
endokrini sistem (endokrina toksinost), reproduktivni sistem (reproduktivna toksinost), ulo
vida U nekim sluajevima otrov deluje prvenstveno na jedan ciljni organ, ali veina otrova
ispoljava toksinost na vie organa. Od znaaja je imati u vidu da ukoliko postoji neko oboljenje,
moe se sa sigurnou oekivati da e dejstvo otrov na oboleli organ imati izraenije efekte i
dovesti do teih oteenja.
Ovde e biti detaljnije objanjeno dejstvo otrova na neka od najznaajnijih i najuestalijih
mesta delovanja otrova.

17

Doc. dr Zorica Bulat

Hematotoksinost
Krv ima veoma znaajnu ulogu u prenosu kiseonika i svih materija neophodnih za
normalno funkcionisanje organizma, ali i toksinih supstanci, do pojedinih organa i elija. Pored
toga to se putem krvi vri transport otrova u organizmu do ciljnih organa, otrov moe i da
ispolji toksine efekte na samu krv. Otrov moe da deluje direktno na produkciju krvnih elija
kao to deluju mitotiki otrovi, ili indirektno npr. otrovi koji smanjuju nivo gvoa raspoloivog
za sintezu hemoglobina. Posledice kako direktnog tako i indirektnog dejstva otrova na elije krvi
ili njihove prekursore su predvidive i esto opasne po ivot, a ukljuuju hipoksiju, hemoragije i
infekcije.
Otrovi najee ispoljavaju toksine efekte na krv tako to dovode do promene u broju
krvnih elemenata, promene u sintezi i funkciji krvnih elemenata, kao i promene u pH vrednosti
krvi ili deluju na proces koagulacije.
Promena broja krvnih elemenata koje se javljaju pod dejstvom otrova se manifestuju kao
anemija, leukemija, trombocitopenija, agranulocitopenija itd, ali i aplastina anemija. Otrovi
deluju na proces nastanka eritrocita, njihovu funkciju, ali i preivljavanje eritrocita, to se
najee manifestuje u promeni broja eritrocita u cirkulaciji i to smanjenjem njihovog broja
(anemija). Dva glavna naina kojima otrovi dovode do pojave teke anemije su:
1. smanjena produkcija eritrocita
2. ubrzana destrukcija eritrocita,
koji se dijagnostikuju analizom kompletne krvne slike, broja eritrocita, koncentracijom
hemoglobina, vrednost hematokrita itd.

Primeri
Benzen je organski rastvara koji pored iroke upotrebe kao rastvara, predstavlja
znaajnu polaznu sirovinu u sintezi brojnih organskih jedinjenja. Metabolizmom benzena
nastaju aktivni metaboliti, pirokatehol, hidrohinon itd, koji mitotski otrovi. tako da Oni svoje
toksino dejstvo ispoljavaju prvenstveno na tkiva koja se brzo dele kao to je kostna sr
izazivajui njenu hipoplaziju, hiperplaziju (benignu i malignu), ili aplaziju.
Olovo deluje na krv brojnim mehanizmima koji za posledicu imaju razliite poremeaje
meu kojima se po znaaju izdvaja smanjenje broja krvnih elija. Cink dovodi do pada broja
eritrocita i smanjenja hematokrita to se objanjava interakcijama izmeu cinka i bakra,
odnosno smanjenjem sadraja bakra u fizioloki znaajnim procesima.

Promene u sintezi i funkciji krvnih elemenata. Stvaranje eritrocita je kontinuirani proces

koji zavisi od veoma aktivne deobe elija i intenzivne sinteze hemoglobina. Sinteza hemoglobina
se odvija kroz niz enzimskih procesa koji mogu biti mesto delovanja otrova to za posledicu ima
smanjenu sintezu ili izmenjen sastav hemoglobina. Poremeaji u sintezi porfirinskog prstena,
koji ulazi u sastav hema, dovode do razvoja sideroblastne anemije, sa karakteristinom
akumulacijom gvoa u eritroblastima kostne sri. Otrovi koji interferiraju sa ovim procesima i

18

Opta toksikologija

dovode do sideroblastne anemije su etanol, hloramfenikol, izoniazid, cink, olovo... U sintezi

hema jedan od kljunih momenata je i inkorporiranje gvoa u porfirinski prsten, tako da otrovi
koji dovode do smanjenja nivoa Fe mogu dovesti do sideropenijske anemije.
Jedan od znaajnih efekata olova na krv se ogleda i u smanjenoj sintezi hemoglobina.
Olovo u manjoj ili veoj meri inhibira sve enzime koji uestvuju u sintezi hemoglobina to za
posledicu ima povienu koncentraciju razliitih intermedijera iz sinteze hemoglobina, kako u
krvi tako i u urinu.
Otrovi mogu da deluju i direktno na hemoglobin vezujui se za njega i ometajui transport
kiseonika kao to vezivanjem ugljen monoksida za oksihemoglobin nastaje karboksihemoglobin
koji nema sposobnost prenosa kiseonika. Neka jedinjenja kao to su aromatina amino i nitro
jedinjenja, nitriti, nitrati, hlorati prevode Fe2+ u Fe3+ pri emu nastaje methemoglobin koji
takoe ne moe da obavlja funkciju prenosa kiseonika.
Methemoglobin moe nastati direktno kao to je sluaj kod izloenosti nitritima, ili
indirektno, bioaktivacijom otrova, npr. aromatinih amina do redoks-aktivnih metabolita koji
dovode do stvaranja methemoglobina. U ciklusu oksidoredukcija, aktivni metaboliti (N-hidroksi
i nitrozo komponente) se regeneriu sve do iscrpljivanja fiziolokih zaliha NADPH to dovodi do
izraene methemoglobinemije ak i nakon unosa malih koliina aromatinih amina.
Promena pH vrednosti krvi je ima veliki uticaj na funkcionisanje hemoglobina, tako
smanjenje pH dovodi do smanjenog afiniteta hemoglobina za kiseonik (hloroform i etar
smanjuju pH)
Promene u koagulaciji krvi je jo jedno od moguih dejstva otrova, tako benzen ili oksalna
kiselina ometaju koagulaciju. Na ovaj nain efekat ispoljavaju i oralni antikoagulansi, kao to je
varfarin, koji imaju uzak terapijski indeks uz velike inter-individualne razlike u odgovoru na istu
dozu te se kao posledica prekoraenja doze javlja rizik od krvarenja.

Hepatotoksinost
Toksini efekti otrova na jetru se javljaju esto i predstavljaju uobiajenu pojavu kod
trovanja. To je znaajnim delom posledica injenice da nakon per os unosa i resorpcije u GIT-u
otrovi prvo odlaze u jetru gde se javlja efekat prvog prolaza kroz jetru. Od znaaja je i podatak
da se u jetri, koja ima veoma visok kapacitet da metabolie otrove, vri biotransformacija otrova
do neaktivnih, ali i aktivnih, metabolita. Promene koje otrovi izazivaju na jetri se zapaaju
veoma brzo i znatno lake od efekata na bilo koji drugi organski sistem, jer ak i veoma blagi
efekti se registruju lako na osnovu promena u biohemijskim parametrima krvi.
Jedna od znaajnih uloga jetre je i da se u ovom organu vri priprema za eliminaciju
bilijarnim putem. Pored toga to otrov moe da se utie na ekskreciju endogenih i egzogenih
supstanci, npr. kompeticijom za nosae, ili da dovede do iritacije unih kanala, poremeaj u
bilijarnoj ekskreciji moe da dovede i do visokih koncentracija otrova i metabolita u jetri i do
oteenja hepatocita. Od znaaja za hepatotoksinost otrova je i podatak da li otrov podlee
enterohepatinoj recirkulaciji koja moe da dovede i do ponovljenog izlaganja jetre otrovu.

19

Doc. dr Zorica Bulat

Na oteenja jetre utiu brojni faktori. Svi organski rastvarai su liposolubilni, podleu
nizu metabolikih promena i svi, u manjoj ili veoj meri, ispoljavaju toksine efekte na jetru. Kod
drugih otrova doza ili duina ekspozicije mogu biti presudni za efekat na jetru te npr. kadmijum
pri akutnom trovanju izaziva teka oteenja jetre, dok se kod hroninih trovanja takve
promene ne zapaaju. Iako veliki broj otrova deluje toksino na jetru, u manjoj ili veoj meri,
pojedini otrovi naroito oni koji svoje toksino dejstvo prvenstveno ispoljavaju na jetru mogu
da izazovu i vie razliitih oteenja, poput etanola koji izaziva i steatozu i cirozu.
Meu mehanizme kojima otrovi ispoljavaju toksine efekte na jetru se izdvajaju vezivanje
otrova za -SH grupe proteina, kovalentno vezivanje reaktivnih intermedijera za makromolekule,
imunotoksine reakcije i oksidativni stres, koji u zavisnosti od intenziteta promena dovode do
nekroze ili apoptoze hepatocita.
Najznaajnija oteenja jetre koja se mogu javiti pod dejstvom akutne izloenosti
otrovima su nekroza i holestaza, a nakon hronine izloenosti ciroza, steatoza, hepatitis,
karcinom jetre itd.

Nekroza jetre
Nakon unosa jednokratnih visokih doza pojedinih otrova koji deluju na jetru kao
posledica se esto javlja nekroza velikog broja hepatocita. Hepatociti zahvaeni nekrozom se
razgrauju i javlja se karakteristina infiltracija limfocita. Ukoliko je ova pojava lokalizovana na
nekoliko hepatocita naziva se fokalna nekroza, a kada je zahvaen ceo lobus jetre re je o
masivnoj nekrozi. Jetra poseduje veoma veliki regenerativni potencijal tako da nekrotine lezije
kod trovanja ne moraju da budu kritine, npr. ukoliko je dolo do prestanka ekspozicije i
primenjen je antidot. Ipak, velika oteenja koja zahvataju preko 80% hepatocita dovode do
masivnih lezija i ireverzibilnih oteenja pri emu dolazi do kompletnog gubitka funkcije jetre,
hiperamonemije, otkazivanja modanih funkcija i smrti. Meu otrove koji izazivaju nekrozu
jetre svrstavaju se paracetamol, halogeni ugljovodonici, nitrozamini, berilijum, aflatoksin.

Primeri
Akutno trovanje paracetamolom (unos 15 g paracetamola, a po nekim podacima i nie)
dovodi do razvoja nekroze jetre. Unet u terapijskim dozama paracetamol se eliminie urinom u
obliku konjugata sa glukuronidima i sulfatima, a mali procenat od unete doze se oksidie
sistemom citohrom oksidaze i nastaje toksino, visoko reaktivno, jedinjenje N-acetil-pbenzohinonimin (NAPQI). Nastali NAPQI se konjuguje sa glutationom (GSH) i u obliku
acetaminofen-3-merkapturne kiseline se lako izluuje urinom. Ukoliko doe do trovanja
paracetamolom, NAPQI nastaje u velikoj koliini, rezerve GSH se iscrpljuju i postaju nedovoljne,
preovladava toksini metabolit koji se vezuje za proteine, izaziva oksidativni stres, porast
intracelularnog Ca2+, oteenje mitohondrija to sve zajedno vodi ka nekrozi jetre.
Iako je usled poboljanja uslova rada profesionalna izloenost ugljentetrahloridu sve
manja, ovaj organski rastvara u toksikologiji ostaje jedan od najboljih primera i model
supstanca koja dovodi do razvoja nekroze jetre. Pod dejstvom citohroma P450, konkretno
CYP2E1, ugljentetrahlorid se prevodi u radikal CCl3 i dalje u radikal CCl3OO to je klasian

20

Opta toksikologija

primer bioaktivacije otrova u slobodni radikal koji inicira lipidnu peroksidaciju odvajajui
vodonikov atom iz polinezasienih masnih kiselina iz fosfolipida. Lipidna peroksidacija, nastala
pod dejstvom ugljentetrahlorida, poveava permeabilnost plazma membrane za Ca2+ jon, to
vodi tekom oteenju homeostaze kalcijuma i nekrozi elije. Pored ovog mehanizma, radikal
CCl3 moe direktno da se vee za tkivne makromolekule, a neki od proizvoda lipidne
peroksidacije kao to su reaktivni aldehidi, npr. 4-hidroksinonenal, mogu da formiraju adukte
na proteinima. Potvrda za ove mehanizme je da je znatno poboljanje toksinih efekata
ugljentetrahlorida dobijeno inhibicijom CYP enzima, odravanjem homeostaze Ca2+, primenom
antioksidanasa itd. Kao potvrda za ovakav mehanizam delovanja slue i podaci dobijeni kod
radnika kod kojih je alkoholizam, usled pojaanog rada CYP enzimskog sistema, doprineo
znatno veoj osetljivosti na izloenost ugljentetrahloridu, u poreenju sa radnicima koji ne
konzumiraju redovno alkoholna pia.
Alil alkohol je industrijska hemikalija koja se koristi u proizvodnji plastinih masa,
usporivaa gorenja, smola, a u toksikologiji predstavlja primer otrova koji toksinost
prvenstveno ispoljava na periportalnu, zonu 1, u jetri. Alkohol se uz pomo alkoholne
dehidrogenaze metabolie do veoma reaktivnog aldehida akroleina koji se smatra glavnim
uzronikom oteenja jetre. Iako je vezivanje reaktivnog metabolita akroleina za proteine i
formiranje adukta glavni uzrok smrti hepatocita, lipidna peroksidacija je takoe od znaaja za
oteenje elije u uslovima kompromitovanog antioksidantnog statusa.

Holestaza
Nastanak ui, odnosno ekskrecija unih kiselina iz jetre u une kanale, je aktivan
proces u koji je ukljueno vie elijskih proteina. Do supresije ili opstrukcije oticanja ui moe
doi usled razliitih inter- ili intra-hepatikih uzroka. To su:
1. direktna inhibicija protoka ui ili selektivna inhibicija ekskrecije pojedinih
jedinjenja;
2. kompeticija otrova sa endogenim supstratom za regulatorne proteine;
3. poremeaj permeabilnosti membrane hepatocita ili unih kanala.
Brojni otrovi izazivaju holestazu putem razliitih mehanizama u koje su esto ukljueni
transmembranski transportni sistemi, bilo da je oteena njihova funkcija, ili da je dolo do
nishodne regulacije njihove ekspresije. Bez obzira na uzrok posledice su uvek iste, a to je da se
proizvodi koji se normalno ekskretuju iz jetre putem ui nagomilavaju u telu. Verovatno
najpoznatiji primer je hiperbilirubinemija, kada se bilirubin koji je normalni proizvod
razgradnje hema i normalno se izluuje iz organizma putem ui, zadrava u organizmu i
nagomilava u koi i beonjaama. Holestazu izazivaju: fenotiazini (hlorpromazin, tioridazin),
antidepresivi (amitriptilin, imipramin), eritromicin, sulfonamidi, oralni kontraceptivi,
dihloretilen, etanol, Mn.

Pojava holestaze se dovodi u vezu sa primenom leka benoksaprofena (NSAIL) kod

pojedinih pacijenata. Benoksaprofen se selektivno akumulira u unom kanalu gde se dostiu

21

Doc. dr Zorica Bulat

veoma visoke koncentracije ovog leka. Ovo je verovatno posledica nastanka slabo
hidrosolubilnog benoksaprofen-acil-glukuronida koji se taloi u unom kanalu, a pri alkalnom
pH ui ovaj metabolit hidrolizuje do reaktivnog oblika koji se zatim vezuje za proteine u
unim kanalima.

Steatoza
Steatoza ili masna jetra je oboljenje jetre koje se karakterie poveanom akumulacijom
masti u hepatocitima uz istovremeni pad lipida i lipoproteina u plazmi. Koliina masnih kiselina
u jetri zavisi od ravnotee izmeu njihovog dopremanja u jetru pomou hilomikrona i koliine
lipoproteina vrlo male gustine (VLDL) koji naputaju jetru. Steatoza se ne svrstava u teka
oboljenja jetre i promene koje se deavaju su reverzibilne prirode, jer po prestanku dejstva
otrova elije se vraaju u normalno stanje i u strukturnom i u funkcionalnom smislu. Na primer,
po prestanku konzumiranja etanola masne akumulacije u jetri se povlae u periodu od 2 do 4
nedelje. Ipak, ima izuzetaka kao to je Rejov sindrom gde se kod dece sa virusnom infekcijom
nakon primene acetil salicilne kiseline razvija mikrovezikularna steatoza, hiperamonemija, a
mogu je i letalni ishod. Steatozu izazivaju etanol, ugljentetrahlorid, tetraciklini, valproina
kiselina...

Ciroza
Ciroza je oteenje jetre koje se javlja usled hronine izloenosti pojedinim otrovima kao
to su etanol, As, Mn, pirolizidinski alkaloidi, vitamin A, ugljentetrahlorid, tioacetamid,
dimetilnitrozamin... Ciroza je progresivan proces u kome zamena funkcionalnog hepatinog
tkiva rezultuje nastankom nefunkcionalnog vezivnog tkiva. Nakon ovih promena onemoguena
je regeneracija hepatocita i oni bivaju zamenjeni fibroznim tkivom. Kolagenizacija parenhima
jetre dovodi do restrikcije prokrvljenosti ime se naruava uloga jetre u metabolizmu i
detoksikaciji. Zbog velikog funkcionalnog kapaciteta jetre ove promene u poetku prolaze
nezapaeno i ukoliko se izloenost otrovu nastavi dolazi do daljih oteenja koja vie ne mogu
proi nezapaeno. Dolazi do razvoja kolateralnog krvotoka i kompletnog zastoja funkcije jetre
to rezultuje letalnim ishodom.

Hepatitis
Hepatitis se javlja usled izloenosti otrovima koji deluju na hepatocite tako da elije
imunog sistema primaju signal da uklone hepatocite. Hepatitis mogu izazvati halotan, izofluran
(anestetici), izoniazid, triciklini antidepresivi, fenitoin, sulfonamidi itd.
Poznati primer je hepatitis koji se razvija nakon izloenosti halotanu. Halotan se prevodi
u reaktivni intermedijer koji se vezuju za endogene proteine. Tom prilikom nastaje hapten koji
imuni sistem prepoznaje kao neto to je strano organizmu. Aktiviraju se imune elije koje
napadaju ove hepatocite to vodi nekrozi i apoptozi.

22

Opta toksikologija

Neoplazme
Neoplazme predstavljaju nekontrolisanu proliferaciju elija jetre, a meu uzronicima
ovih promena su karcinogene materije. U jetri se sree hepatocelularni karcinom koji se javlja
kao posledica izloenosti etanolu, nekim anabolikim steroidima, ali i usled dugotrajnog unosa
hrane kontaminirane aflatoksinima. Ree se javlja veoma maligni angiosarkom sinusoidalnih
elija npr. kao posledica dugotrajne profesionalne izloenosti vinilhloridu ili arsenu.
Radioaktivni torijum dioksid koji se koristi kao kontrastno sredstvo u radiologiji moe da
dovede do pojave holangiokarcinoma, karcinoma unih puteva. U karcinogene materije koje
izazivaju razvoja neoplazmi u jetri spadaju: aflatoksin B1, pirolizidinski alkaloidi, antraceni,
nitrozamini, polihlorovani bifenili, acetilaminofluoren, uretan, pojedini anaboliki steroidi itd.

Nefrotoksinost
Bubrezi imaju veoma znaajnu ulogu u transportu esencijalnih supstanci i eliminaciji
proizvoda metabolizma sa ciljem da ouvaju homeostazu. Takoe, bubrezi su i najznaajniji put
eliminacije veine otrova i njihovih metabolita. Ovi procesi su energetski veoma zavisni tako da
su bubrezi izuzetno osetljivi na gubitak ATP-a. Poto se ekskrecija otrova i njihovih metabolita
veoma esto vri aktivnim transportom moe doi do njihove akumulacije u bubrezima koji su
tada izloeni visokim koncentracijama otrova, naroito elije koje oblau proksimalne tubule.
Do sada je identifikovano preko 300 hemikalija koje izazivaju oteenje bubrega, a meu
njima je pored velikog broj industrijskih hemikalija i zagaivaa ivotne sredine, kao to su
metali iva, kadmijum i olovo i znaajan broj lekova koji se koriste u klinikoj praksi
(cefalosporini, aminoglikozidi, radiokontrasti, hemoterapeutici, imunosupresivi, analgetici).
Otrovi koji deluju na bubrege ispoljavaju svoj toksini efekat na nefron, a najugroenije su
proksimalne tubule jer primaju veliku koliinu tenosti, ali i same otrove. Proksimalne tubule se
karakteriu visokom aktivnou mnogih enzima i izrazitim metabolizmom koji je neophodan da
se svi energetski zavisni procesi odravaju. U zavisnosti od fiziko-hemijskih osobina otrova i
lokalizacije transportnih sistema kao to su organski, anjonski i katjonski nosai oteenja se
javljaju u razliitim segmentima proksimalnih tubula. Lokalizacija nosaa u elijama
proksimalnih tubula odreuje potencijalnu koncentraciju otrova na apikalnoj strana (ka urinu)
ili ka bazolateralnoj membrani (strana ka krvi). Kao posledica ovoga, akumulacija otrova u
proksimalnim tubulama se javlja sa bazolaterarne strane posredstvom transportera za organske
anjone i katjone. Takoe, transport se moe deavati i sa apikalne strane gde se odvija specifini
transport konjugata sa cisteinom uz pomo nosaa za amino kiseline ili proteine male
molekulske mase kao to je sluaj sa transportom kadmijuma vezanog za metaloproteine.
Do oteenja renalne funkcije i elija bubrega moe doi usled vazokonstrikcije koja se
javlja pod dejstvom pojedinih otrova, dejstvom otrova na glomerularnu funkciju (filtraciju),
uticajem na tubularnu funkciju (reapsorpciju) i deskvamacijom i nagomilavanjem odumrlih
elija.
Mada znatno ree nego u jetri, metabolizam pa i aktivacija pojedinih otrova se deava i u
bubrezima. Prisustvo odreenih enzima koji su ukljueni u bioaktivaciju ili detoksikaciju otrova
mogu da ukau koji deo nefrona je ugroen. Npr. beta-liaza metabolie konjugate halogenih

23

Doc. dr Zorica Bulat

alkena sa cisteinom do reaktivnih metabolita. Iako se neki drugi metaboliki putevi ne smatraju
relevantnim za nefrotoksinost, ovo ukazuje na mogunost potencijalnog uticaja specifinih
metabolikih puteva u nefrotoksinosti.
Mehanizmi toksinosti kojima otrovi dovode do oteenja renalnih elija
Akumulacija toksinih jedinjenja i/ili njihova aktivacija dovodi do oteenja renalnih
elija. Bioaktivacija generalno rezultira formiranjem reaktivnih, elektrofilnih intermedijera koji
e napasti razliite molekule u eliji kao to su glutation, DNK, proteine. Alternativno, otrovi
mogu direktno da ugroze bioloke procese u bubregu selektivnom inhibicijom ili aktivacijom
enzimske aktivnosti ili uzrokujui pojaan nastanak reaktivnih radikala kiseonika. Kao
posledica, u eliji se iniciraju procesi detoksikacije i/ili reparacije te e antioksidantni enzimi
pokuati da uklone viak nastalih radikala. Ukoliko su antioksidantni sistemi nedovoljni, javlja
se lipidna peroksidacija koja oteujui integritet membrane i dovodi do njene propustljivosti.
Pored membrane elije i mitohondrija je veoma vano i esto mesto delovanja razliitih
nefrotoksinih agenasa. Sinteza ATP u proksimalnim tubulama je ekstremno kritino mesto
zbog njihovog visokoenergetskih zahteva za aktivni transport: oteenje njihovih mitohondrija
vrlo lako dovodi do troenja ATP-a to ultimativno rezultuje smru elije. Teka oteenja usled
nastanka velike koliine ROS-a, ili lipidne peroksidacije, ili masivno iscrpljivanje ATP-a rezultuje
nekrozom. Kada je oteenje manje, ali ipak nije mogua reparacija, elija moe da inicira
apoptozu. Nakon izloenosti nefrotoksinim agensima se sreu oba tipa smrti elije ali jo uvek
nije u potpunosti razjanjen njihov pojedinani znaaj.
Odumrle tubularne elije se eliminiu urinom, tako da ukoliko odumire mnogo elija
dolazi do opstrukcije tubula, porasta pritiska uzvodno u tubulama to se kompenzuje
vazokonstrikcijom i smanjenom glomerularnom filtracijom. Kada se ovo desi u velikom,
znaajnom broju nefrona, stepen ukupne filtracije e opasti. Druga posledica gubitka tubularnih
elija je istanjenje bazolateralne membrane tubula. Poto tubularne elije normalno formiraju
barijeru izmeu luminalnog ultrafiltrata i krvi, gubitak tubularnih elija rezultuje tzv. vraanjem
ultrafiltrata iz lumena u krv. Ovo e ometati klirens sastojaka koji treba da budu uklonjeni iz tela
urinarnim putem, pa samim tim i otrova. Kada je mnogo proksimalnih tubula istovremeno
oteeno, kompletna funkcija bubrega e biti ugroena za nekoliko dana to vodi akutnoj
bubrenoj insuficijenciji.
Poremeaj bubrene funkcije ne mora uvek biti akutan. Teka oteenja DNK mogu
inicirati smrt elije, najee apoptozom. Ali, kad oteenje DNK nije tako teko, a nastale DNK
lezije nisu popravljene ili nisu adekvatno popravljene, moe doi do razvoja kancera nakon
dugog niza godina. Produena upotreba analgetika moda nee izazvati direktno oteenje
bubrega, ali u dugakom periodu inicira infiltraciju imunih elija u bubregu. Iako ove elije ne
mogu dovesti direktno do akutnog nefritisa, njihovo stalno prisustvo moe postepeno otetiti
renalnu funkciju.
Mogunosti regeneracije oteenog bubrenog tkiva
Akutna renalna insuficijencija je povezana sa ogoljivanjem i ekskrecijom, esto jo ivih,
proksimalnih tubularnih elija urinom, najveim delom elija S3 segmenta proksimalnih tubula.
Nakon teih oteenja gubitak elija moe da se proiri sve do spoljanje kore i da zahvati i S1 i
S2 segmente proksimalnih tubula Kako e tei razvoj oteenja zavisi od otrova i doze, npr.

24

Opta toksikologija

oteenje tipa ishemija/reperfuzija koje ima najvei kliniki znaaj za jedan dan moe da
izazove akutnu bubrenu insuficijenciju. Sa druge strane, oteenje tubula elija proksimalnih
tubula koje izazivaju cisplatin ili gentamicin se javlja tek nakon nekoliko dana. Bubreg ima
veliku mo regeneracije, tako da i kada se veliki broj proksimalnih elija izgubi dolazi do
intenzivne proliferacije izmeu 1. i 3. dana od oteenja. U poetku su to nezrele elije koje
nemaju sve funkcije kao zrela elija (siromane vilama) ali nakon 3-4 nedelje bubreno tkivo je
kompletno obnovljeno funkcionalnim elijama.
Vrste oteenja bubrega
U odnosu na duinu ekspozicije pojedinim otrovima dolazi do razliitih oteenja bubrega.
Akutna renalna oteenja su:

hipoperfuzija/hipofiltracija (amfotericin
radiokontrasna sredstva, NSAIL)

B,

aminoglikozidi,

ciklosporini,

oteenja tubularne reapsorbcije (beta-laktami, sulfonamidi, tetraciklini, NSAIL)

akutna tubularna nekroza (amfotericin B, aminoglikozidi, paracetamol, betalaktamski antibiotici, cisplatin, halogenovani ugljovodonici, teki metali,
mikotoksini, radiokontrasna sredstva)

opstruktivne uropatije (radiokontrasna sredstva)
Meu hroninim renalnim oteenjima pod dejstvom otrova se izdvaja hronini
tubulointersticijalni nefritis do koga dovodi izloenost analgeticima, cisplatinu, ciklosporinu, Cd,
Hg, Pb itd.

Primeri
Iako mnogi toksini metali pri hroninom trovanju deluju na bubrege, po svom znaaju se
izdvaja kadmijum kao jedan od najpoznatijih primera nefrotoksinosti. Kadmijum se tokom
niza godina, nekad i decenija, akumulira u korteksu bubrega dok ne doe do razvoja
proteinurije sa progresivnim oteenjem bubrega. Kadmijum indukuje sintezu metalotioneina2
(MT) ime se objanjava poznati fenomen tolerancije koji se ogleda u tome da prethodnom
primenom niskih doza kadmijuma moe da se znaajno umanji efekat letalnih doza kadmijuma.
Jedan mol MT vezuje 7 atoma kadmijuma ime se oni upliu u sve nivoe kretanja Cd u
organizmu. Cd-MT kada napusti jetru odlazi u bubrege i obzirom da je malih dimenzija prolazi
glomerularnu filtraciju odakle biva preuzet u elije proksimalnih tubula gde moe da se
akumulira dui vremenski period. Ukoliko doe do lizozomalne degradacije proteina, to se
javlja kada se prekorai granina vrednost koja iznosi 200 mg Cd/kg tkiva bubrega, kadmijum
e iskazati nefrrotoksine efekte. Kao najznaajniji mehanizmi toksinosti se navode oksidativni

2Metalotioneini

su proteini male molekulske mase sa neuobiajenim sastavom amino kiselina jer treinu
amino kiselinskih ostataka ini cistein, a ne sadre aromatine amino kiseline. Molekul MT se sastoji iz domena koji vezuje 4 atoma metala (uglavnom cinka) i -domena koji vezuje 3 atoma metala (veinom
Cu). Iako se zna da ne poseduju enzimske sposobnosti, njihove fizioloke uloge jo uvek nisu do kraja
objanjene. Meu metalima, najjai induktori sinteze ovih proteina su Zn, Cu, Cd i Hg.

25

Doc. dr Zorica Bulat

stres, vezivanje za sulfhidrilne grupe, ali i istiskivanje bioelemenata iz MT ili metal zavisnih
enzima.
Brojne lekove karakterie nefrotoksinost, a jedan od njih je cisplatin (cisdiaminodihlorplatina), potentan hemoterapeutik ali uske terapijske irine. Leenje pacijenata je
ogranieno njegovom neurotoksinou, ototoksinou i nefrotoksinou, ali ipak se
proksimalni tubulociti izdvajaju kao najznaajnije mesto delovanja. Proksimalni tubulociti
preuzimaju cisplatin, najverovatnije sa bazolateralne strane, a najvia koncentracija, kao i
najtee oteenje, se zapaaju u S3 segmentu, verovatno zbog poveanog transporta, tako da
pacijenti uglavnom imaju smanjenje renalne funkcije za 10 do 30%. Kada ue u eliju, cisplatin
gubi dva hlora i prelazi u hidratisani oblik koji je znatno nestabilniji i koji se unakrsno vezuje za
DNK, reaguje sa RNK, fosfolipidima, amino kiselinama u enzimima, receptorima, istiskuje
bioelemente, remeti organizaciju citoskeleta, inhibira mitohondrijalne enzime, indukuje
oksidativni stres... U ispitivanjima na kulturama elija je pokazano da sva ova oteenja koja se
javljaju pod dejstvom cisplatina dovode do nekroze ili apoptoze.

Neurotoksinost
Otrovi mogu da deluju na nervi sistem (NS) tako to oteuju nervno tkivo, neurone kao
funkcionalne elije NS, vanove elije (mijelinski omota) ili glija elije. Takoe, otrovi mogu da
dovedu do funkcionalnih promena u nervnom sistemu jer blokiraju, menjaju ili aktiviraju jonske
kanale, zatim ometaju neurotransmisiju interferiranjem sa neurotransmiterima, ali i
blokiranjem njihovog oslobaanja, preuzimanja, razgradnje itd.
Jedna od specifinosti nervnog sistema, kada je u pitanju dejstvo otrova, je i prisustvo
krvno-modane barijere (KMB) koja ima ulogu zatite nervnog sistema. Endotelne elije u KMB
su vrsto povezane te otrovi ne mogu da prolaze izmeu elija ve moraju da prolaze kroz
membranu. Stoga je za neke otrove ova barijera potpuno nepropustljiva dok za druge, kao to su
liposolubilni otrovi, i ne predstavlja pravu barijeru. Otrovi mogu da dospeju u nervni sistem
tako to koriste transportne sisteme koji su normalnu prisutni u KMB, ali mogu i da se
akumuliraju u KMB i da remete transport esencijalnih supstanci u nervni sistem (Cd i Zn).
Potvrda znaaja KMB u spreavanju prolaza otrova u NS se ogleda i u velikoj osetljivosti
novoroenadi, kod kojih ova barijera jo uvek nije dobro razvijena, na dejstvo pojedinih otrova
npr. heksahlorofena iz sredstava za higijenu.
Oteenja koja su javljaju u NS pod dejstvom otrova su neuronopatije, aksonopatije,
mijelinopatije, astrocitopatija, poremeaji neurotransmisije, neurodegenerativne bolesti,
razvojna neurotoksinost itd.

Neuronopatije
Neuroni su elije koje su veoma osetljive na dejstvo otrova to je posledica njihove
specifine grae, duine elije, izrazite ekscitabilnosti membrane, brze depolarizacije i
repolarizacije, ali i specifinih procesa koji zahtevaju vrlo aktivni metabolizam ovih elija.

26

Opta toksikologija

Neuronopatije se javljaju pod dejstvom mnogih otrova, nazivaju se toksine

neuronopatije i izazivaju ih razliiti otrovi sa zajednikom osobinom da imaju sklonost ka
neuronima uzrokujui njihovo oteenje ili smrt. Inicijalno otrovi mogu otetiti neuron to moe
da rezultuje apoptozom ili nekrozom. Gubitak neurona u CNS je ireverzibilni dogaaj i ukljuuje
degeneraciju svih delova neurona, dendrita, aksona, mijelinskog omotaa. U modanom tkivu se
najee razvija difuzna encefalopatija sa optim poremeajem funkcija, a znatno ree postoji
razlika u stepenu oteenja subpopulacija neurona.

Primeri otrova uzronika neuronopatije

Otrov

Neuroloki nalaz

Promene na neuronima

Arsen

Encefalopatiija (akutno),
periferna neuronopatija
(hronino)

Edem mozga i hemoragije (akutno),

degeneracija aksona u PNS (hronino)

MPTP

Parkinsonizam, distonija (akutno)

Hloramfenikol

Neuritis optikog nerva,

periferna neuronopatija

Aluminijum

Demencija, encefalopatija,
problemi sa uenjem

Metanol
Olovo

Metil iva

Ugljen monoksid

Glavobolja, gubitak vida, slepilo,

koma (teka trovanja)
Encefalopatija (akutno), problemi
sa uenjem (deca), neuronopatija
sa demijelinizacijom (pacov)
Ataksija, suenje vidnog polja,
parestezija (odrasli)
Psihomotorna retardacija (fetus)
Encefalopatija, odloeni
parkinsonizam/distonija

Degeneracija neurona u substanciji

nigri
Gubitak neurona (retina),
degeneracija aksona (PNS)
Degenerativne promene u korteksu,
agregacija neurofibrila, vakuolizacija
kortikalne sive mase
Nekroza putamena, degeneracija
elija retine
Edem mozga, hemoragije (akutno),
gubitak aksona u PNS (ljudi)
Degeneracija neurona (vizuelni
korteks, cerebellum)
Gubitak neurona u korteksu, nekroza
globus pallidus-a, fokalna
demijelinizacija; blokira mesta
vezivanja kiseonika na hemoglobinu

Primeri
iva je metal koji u razliitim formama ispoljava razliite toksine efekte na razliite
organe. Za razliku od Hg2+ koja je dominantno nefrotoksina, organska iva je neurotoksina. U
osnovi obe toksinosti lei sposobnost mimikrije koja je kod ive, bilo neorganske ili organske,
veoma izraena. Metil-Hg-cistein kompleks imitira metionin i u tom obliku prolazi krvnomodanu barijeru. Organska iva delom prolazi barijeru zato to je lipofilna, ali je mnogo
znaajnije to u cisteinskoj formi moe da koristi specifine transportere za amino kiseline,
prolazi kroz endotelnu barijeru i ulazi u astrocite. Kada jednom ue u mozak metil iva remeti
glikolizu, biosintezu nukleinskih kiselina, aerobnu respiraciju, sintezu proteina, oslobaanje
neurotransmitera itd. tako to se vezuje za -SH grupe proteina, izaziva oksidativni stres i menja
homeostazu kalcijuma. Metil iva vodi rasprostranjenom oteenju neurona i difuznoj
encefalopatiji. Neuroni su veoma osetljivi na dejstvo ive, a najosetljiviji su ipak oni koji su
locirani u dorsal root ganglia zadnjih korenova ganglija, ukazujui jo jednom na osetljivost
neurona koji nisu zatieni krvno-modanom barijerom.

27

Doc. dr Zorica Bulat

MPTP (1-metil-4-fenil-1,2,3,6-tetrahidropiridin) je kontaminant koji nastaje u sintezi

meperidina (new heroine) te su i prvi toksini efekti zapaeni kod zavisnika, a zatim i kod
radnika u sintezi herbicida, a po nekim podacima je i stanovnitvo izloeno ovom toksinom
agensu. Simptomi i znaci trovanja veoma lie na Parkinsonovu bolest jer MPTP dovodi do
degeneracija dopaminergikih neurona u substanciji nigri sa degeneracijom koja se nastavlja
dugi niz godina nakon izlaganja. U astrocitima se MPTP uz pomo monoamino oksida prevodi do
MPDP+ koji dalje autooksidacijom prelazi u MPP+. MPP+ naputa astrocite i uz pomo
transportera za dopamin ulazi u dopaminergike neurone gde izaziva oteenje mitohondrija i
smrt elije. Mehanizam toksinog dejstva se razlikuje od mehanizma kojim mangan ispoljava
toksine efekte na NS.

Aksonopatije
Aksonopatije su neurotoksini poremeaju u kojima je primarno mesto toksinosti akson.
Otrovi koji deluju na ovaj nain su ve brojni, a njihov broj se stalno poveava. U sluaju
aksonopatije, akson propada zajedno sa mijelinskim omotaem a telo neurona ostaje
neoteeno. Pod dejstvom otrova dolazi do hemijskog presecanja" na nekom mestu du aksona,
a distalno od tog mesta dolazi do degeneracije aksona. Posledice hemijskog presecanja nisu
iste u CNS i PNS jer u perifernom NS postoji mogunost regeneracije aksona uz pomo glija elija
i makrofaga. Kada doe do degeneracije aksona u PNS javlja se poremeaj senzorne i motorne
funkcije koji poinje od najudaljenijih delova, stopala i aka (neuropatija u vidu rukavica i
arapa), a pri produenoj izloenosti su zahvaeni gornji delovi tela i aksoni kimene modine.

Primeri otrova uzronika aksonopatije

Otrov

Neuroloki nalaz

Promene na neuronima

Akrilamid

Periferna neuronopatija
(esto senzorna)

Degeneracija aksona; terminalni delovi

aksona u ranim stadijumima

Etilen oksid

Periferna neuronopatija

Degeneracija aksona

Zlato

Periferna neuronopatija; mogui

psihijatrijski problemi

Metronidazol

Senzorna periferna neuronopatija,

ataksija, konvulzije

Degeneracija aksona, parcijalna

demijelinizacija
Degeneracija aksona, prvenstveno
mijelinskih vlakana; lezije jezgra
cerebeluma
Degeneracija aksona, gubitak aksona u
kimenoj modini

Platina (cisplatin)
Piretroidi
Ugljen disulfid
Kolhicin
Izoniazid
Vinkristin
(vinka alkaloidi)

28

Ototoksinost sa tinitusom,
senzorna periferna neuronopatija
Poremeaji pokreta (tremor,
nevoljni pokreti)
Psihoza (akutno),
periferna neuronopatija (hronino)
Periferna neuronopatija
Periferna neuronopatija
(senzorna), ataksija (visoke doze)
Periferna neuronopatija,
promenljivi simptomi autonomnog
nervnog sistema

Degeneracija aksona
Degeneracija aksona; rani stadijum
ukljuuje otok neurofilamenata
Degeneracija aksona, agregati perikariona
neuralnih filamenata, miopatija
Degeneracija aksona
Degeneracija aksona (PNS), promene na
nervnim vlaknima (kimena modina,
intratekalni put)

Opta toksikologija

Primeri
Ugljendisulfid je organski rastvara koji se veoma mnogo koristi u industriji.
Profesionalna izloenost ugljen disulfidu dovodi do distalne aksonopatije, na isti nain kao
heksan ili etanol. Kovalentno unakrsno povezivanje neurofilamenata dovodi do degeneracije
aksona u PNS i poremeaja senzorne i motorne funkcije u najudaljenijim delovima tela,
stopalima i akama. Slino deluju i heksan, etanol Ostali efekti ugljen disulfida na NS su
promene u ponaanju koje podseaju na psihozu, impotencija, difuzna encefalopatija itd.
Akrilamid (propilenamid, vinil monomer) je polazna sirovina u proizvodnji
poliakrilamida koji se koristi za zatitu od vlage, u proizvodnji papira, kao flokulant pri
preiavanju vode itd. Akrilamid deluje preko reaktivnog, epoksidnog metabolita, izazivajui
toksinu distalnu aksonopatiju koja poinje degeneracijom terminalnih delova aksona ometajui
funkciju sinapse. Pri produenoj izloenosti degeneracija zahvata i gornje delove aksona i dolazi
do poremeaja prenosa.

Mijelinopatije
Mijelinski omota obezbeuje elektrinu izolaciju za neuronske procese tako da oteenje
ili gubitak mijelinskog omotaa dovodi do usporenog ili poremeeno provoenje impulsa.
Ekspozicija neurotoksinom otrovu moe dovesti do odvajanje mijelina od aksona
(intramijelinski edem) ili selektivni gubitak mijelina (demijelinizacija). Remijelinizacija aksona
u PNS je mogua, dok je u CNS veoma ogranienih mogunosti.

Primeri otrova uzronika mijelinopatije

Otrov

Neuroloki nalaz

Amjodaron

Periferna neuronopatija

Disulfiram

Periferna neuronopatija
(uglavnom senzorna)

Heksahlorofen

Iritabilnost, konfuzije, konvulzije

Telurijum
Trietilkalaj

Hidrocefalus, paralize udova

(eksperimentalne ivotinje)
Glavobolja, fotofobija, paraplegija
(ireverzibilna)

Promene na neuronima
Degeneracija aksona i demijelinizacija;
nakupljanje lipida u lizozomima vanovih
elija
Degeneracija aksona, otoci u distalnim
aksonima
Edem mozga, intramijelinski edem u CNS i
PNS, naknadna degeneracija aksona
Demijelinizacija neurona
Edem mozga (akutno) sa intramijelinskim
edemom, vakuolizacija bele mase

Dejstvo otrova na respiratorni sistem

Respiratorni trakt je organski sistem koji ima direktan kontakt sa vazduhom u kome
mogu biti prisutni toksini gasovi, praine i dimovi. Putem respiratornog trakta u organizam se
unose otrovi karakteristini za radnu i ivotnu sredinu, ali i duvanski dim, neki lekovi ili
sredstva zloupotrebe. U plua dospevaju i znaajne koliine otrova i lekova putem cirkulacije
obzirom da ona primaju celokupnu krv iz srca. Plua su veoma dobro prokrvljena i u njima se
obavlja brza razmena gasova i razvijen je odlian odbrambeni sistem: mukocilijarni transport,

29

Doc. dr Zorica Bulat

makrofagi, elije imunog sistema, mehanizmi popravke Direktna toksinost nakon inhalacije je
zavisna od rastvorljivosti:

hidrosolubilni otrovi (SO2, NH3, Cl2) deluju na sluzokou gornjih i donjih disajnih
puteva i prvenstveno se tu javljaju oteenja

gasovi koji su slabo rastvorljivi u vodi, kao to su O3 i NO2, u manjoj meri deluju na
disajne puteve, ve dospevaju do plua i tamo izazivaju toksine efekte

Kretanje i sudbina estica koje su inhalirane zavisi od njihove veliine i osobina. Vee
estice se nagomilavaju u nosu, manje estice idu do disajnih puteva, dok najmanje stiu do
alveola gde mogu dovesti do inflamacije u pluima i posledino sistemskog efekta. Solubilne
estice se rastvaraju u mukozi, apsorbuju epitelijumom i uklanjaju cirkulacijom dok se
nesolubilne estice hvataju u nazalnoj i bronhijalnoj mukozi i uklanjaju mukocilijarnim
klirensom. Cilije iz nazalne sluzokoe pokreu mukus sa esticama do glotisa odakle mukus
gutanjem dospeva u GIT. Pored direktne toksinosti otrovi mogu ispoljiti i indirektnu toksinost
dejstvom na centar za disanje i mehanizam disanja, ali i sistemsku toksinost kada su plua ciljni
organ toksinosti bez obzira na put unosa otrova.
U ovom poglavlju su obraena najznaajnija oboljenja respiratornog trakta koja se javljaju
kao posledica dejstva otrova: iritacija, akutni respiratorni distres sindrom (ARDS), pluna
fibroza, hronina opstruktivna bolest plua, astma, i karcinom plua.

Iritacija
Iritacija je posledica inhalacije gasova koji su iritanasi Cl2, NH3, O3, SO2, NO2, a koji u
dodiru sa tkivnim tenostima dovode do nastanka kiselih ili baznih oblika koji izazivaju iritaciju.
Blaa iritacija se karakterie curenjem iz nosa, bolom u grlu, kaljem, izmenjenim ritmom
disanja. Tea iritacija je praena bronhokonstrikcijom, sekrecijom sluzokoe, itanjem iz plua,
kratkim dahom itd. Iritansi u respiratornom traktu mogu da dovedu i do stimulacije centra za
disanje. Produena iritacija moe dovesti do bronhokonstrikcije praene edemom i
sekundarnom infekcijom.

Akutni respiratorni distres sindrom

ARDS se javlja kao posledica dejstva otrova na alveole, konkretno na pneumocite I i
endotelne elije kapilara u alveolama. Jako oteenje kapilarnog endotelijuma izaziva poremeaj
u permeabilnosti kapilara, nakupljanje tenosti, i u poetku intersticijalni edem koji prelazi u
alveolarni edem. Primarni pluni edem je glavan karakteristika ARDS. Oticanje tenosti u
alveole moe biti tako intenzivno da prevazilazi mogunosti limfne drenae i inaktivira
surfaktante to sve zajedno izaziva poremeaj u razmeni gasova, nedostatka kiseonika i smrt.
Ukoliko su oteenja manja moe doi do oporavka uz pomo epitelne regeneracije i
reapsorpcije edematozne tenosti, ali bolest moe i da progredira u plunu fibrozu.
Meu otrovima koji su uzronici ARDS se izdvajaju ozon i hlor, od lekova triciklini
antidepresivi, benzodiazepini i salicilati, dok se meu sredstvima zloupotrebe izdvajaju opijati,
kokain i amfetamini.

30

Opta toksikologija

Pluna fibroza
Hronina izloenost izvesnim otrovima kao to su gasovi i estice iz ivotne sredine, ali i
pojedini lekovi, dovode do razvoja plune fibroze koju karakterie zamena respiratornog tkiva
vezivnim tkivom. Oslobaanje citokina i faktora rasta iz aktiviranih makrofaga i neutrofila
dovodi do proliferacije fibroblasta, a uporedo, u pluima raste i sadraj ekstracelularnog
kolagena izmenjenog sastava. Sve ovo dovodi do toga da se funkcionalna povrina plua
smanjuje, ona postaju kruta, neelastina to rezultuje poremeajem u izmeni gasova. Jedan od
najboljih primera ovakvog oteenja plua su pneumokonioze (silikoza, azbestoza) koje su
posledica hronine izloenosti praini, esticama i vlaknima koji se akumuliraju u pluima i
dovode do razvoja plune fibroze.

Azbest je prirodni mineral koji se sastoji od oksida silicijuma, magnezijuma i gvoa u

razliitom i promenljivom odnosu, a bolest koja se javlja usled hronine izloenosti azbestu se
naziva azbestoza. Azbestoza je hronina inflamatorna bolest ija je glavna karakteristika fibroza.
estice azbesta oteuju zid makrofaga, sadraj makrofaga se oslobaa u okolni prostor plunog
parenhima i javlja se reakcija oko stranog tela.
Izloenost azbestu dovodi i do razvoja karcinoma plua, ali i mezotelioma (karcinom
pleure ili peritoneuma) koji vri pritisak na plua jer ih obavija debelim slojem tumora. Puai
izloeni azbestu imaju povean rizik od pojave karcinoma plua, ali samo puenje ne poveava
rizik od pojave mezotelioma.

Hronina opstruktivna bolest plua

Hronina opstruktivna bolest plua nastaje kao posledica hroninog bronhitisa ili plunog
emfizema i predstavlja teko oboljenje koje karakterie hronina ireverzibilna opstrukcija
disajnih puteva usled smanjenja irine lumena i smanjenje sposobnosti za ekspirijum (izdisanje
vazduha) to vodi tekom i po ivot opasnom nedostatku kiseonika. Duvanski dim je glavni
uzronik ove bolesti u vie od 90% registrovanih sluajeva. U sastav duvanskog dima ulazi veliki
broj hemikalija, meu kojima su mnogi iritansi i pluni otrovi, ali koje od njih igraju najvaniju
ulogu u razvoju ove bolesti nije sa sigurnou utvreno. Hronini bronhitis je praen
progresivnim kaljem i sa obilnim mukusom i mukocilijarnom disfunkcijom. Postoji poveanje
broja i uveanje mukusnih lezda i goblet elija, a aktivnost cilija je oteena. Kod plunog
emfizema dolazi do postepene destrukcije zida alveola, smanjenja elastinih vlakana (elastina) i
kao posledica se javlja uveanje vazdunog prostora. Kod puaa se sree znatno vei broj
neutrofila i makrofaga u respiratornom traktu koje kada su aktivirane, mogu da oslobode
proteaze kao to su elastaze. Dodatno, slobodni radikali iz duvanskog dima inaktiviraju alfa-1antitripsin koji inhibira elastaze u pluima, te ovaj disbalans izmeu proteaza i antiproteaza
vodi pojaanom oteenju alveolarnog zida.

31

Doc. dr Zorica Bulat

Astma
Astma je inflamatorna bolest kod koje dolazi do hiperaktivnosti disajnih puteva sa
spastinim kontrakcijama bronhija kao odgovor na razliite stimuluse ukljuujui alergene.
Bronhijalna inflamacija je izazvana tip 1reakcijom preosetljivosti i ukljuuje interakciju alergena
sa IgE antitelima. Ovo stanje moe biti inicirano aero zagaivaima kao to su ozon ili sumpordioksid, ali i neki lekovi, aspirin, beta-blokatori ili kalcijumovi antagonisti. Neki otrovi prisutni
na radnom mestu, kao to je toluen diizocijanat (TDI) koji se koristi u proizvodnji poliuretanskih
plastinih masa moe da izazove astmu. TDI reaguje sa proteinima i formira adukte koje
organizam prepoznaje kao antigene.

Karcinom plua
Karcinom plua je maligna neoplazma koja se obino javlja u epitelu disajnih puteva, a
prethode joj progresivne promene tipa metaplazije ili displazije u epitelu bronhija i bronhiola. U
epitelnim elijama dolazi do postupne akumulacije onkogenih mutacija, a gen p53 je mutiran u
oko 60% pacijenata sa karcinomom plua. Meu glavne uzronike pojave ove vrste karcinoma je
puenje, a do 90% pacijenata su puai obzirom da duvanski dim i katran sadre veliki broj
otrova koji doprinose pojavi raka plua.

Primeri
Poliaromatini ugljovodonici (PAH-ovi) su sastojci duvanskog dima i katrana. Od ovih
jedinjenja putem metabolike aktivacije uz pomo CYP enzima nastaju epoksidni intermedijeri.
Dalje, pomou epoksid hidrolaze, ovi epoksidni oblici prelaze u krajnji oblik, karcinogeni diolepoksid koji se vezuje za DNK. Do ovih metabolikih promena dolazi u elijama humane
bronhijalne mukoze i perifernim plunim elijama, gde se i mogu detektovati DNK adukti.
Karakteristian spektar p53 mutacija u karcinomu plua kod puaa se upravo pripisuje
mutagenim efektima PAH-ova.
Bleomicini su citotoksini glikopeptidni antibiotici koji se koriste u terapiji karcinoma
testisa i limfoma. Hronina primena bleomicina moe izazvati osteenje endotela krvnih sudova
plua koje je praeno edemom i nakupljanjem inflamatornih elija. Oslobaeni citokini
aktiviraju fibroblaste i dovode do inicijacije fibroze. Smatra se da je specifina osetljivost plua
na bleomicin posledica nedostatka bleomicin hidrolaze u pluima, enzima koji inaktivira ovaj
lek.

32

Opta toksikologija

33