4.

Dejstvo lekova na organizam

Isidora Milanovi
Lekovi su bioloki aktivne supstance koje unete u organizam u malim koliinama
(dozama) izazivaju promene u fiziolokim i biohemijskim funkcijama.
Sve promene koje izaziva doza leka oznaava se kao efekat.
Dobro poznavanje osobina leka je osnov za njegovu pravilnu i bezbednu primenu u
terapiji i profilaksi.
Dejstvo leka moe biti:

Lokalno, kada se promene javljaju na mestu aplikacije ili

Sistemsko, kada se promene javljaju posle resorpcije i raspodele leka u
organizmu.

U veini sluajeva dejstvo leka je specifino, to znai da se zasniva na jednom

vrlo odreenom tipu reakcije sa osetljivom elijom ili biolokim sistemom.
Specifinost ove reakcije odreena je strukturom leka i aktivnog dela
elije (receptor) sa kojom lek reaguje. Prema tom specifinom dejstvu
lekovi se razvrstavaju u farmakodinamske grupe to olakava njihovo prouavanje.

Dejstvo leka je manje ili vie selektivno, tj. zahvata samo jednu vrstu elija,
dok na druge elije i strukture deluje slabije ili nema uticaja.
Selektivnost leka je od velike vanosti za njegovu primenu u terapiji. Npr.
inhalacioni anestetici prolazno depresiraju funkcije onih delova mozga koji
kontroliu svest, ali nemaju uticaj na vitalne centre u produenoj modini,
koji kontroliu krvotok i disanje.
Selektivnost je veoma vana u hemoterapiji. Ovo se postie u razlikama u
strukturi i funkcijama parazitskih i normalnih elija (penicilin).
Svaki lek ispoljava vie dejstava. Ukoliko se lek vie prouava utoliko se vie
otkrivaju njegova nova svojstva.
Pored glavnog dejstva, koje je i najvanije za terapiju, svaki lek ispoljava i
niz drugih farmakolikih dejstava koja mogu biti izraena u manjem ili veem
stepenu.
Ova sporedna dejstva su nerazdvojivo povezana sa specifinim mehanizmom
dejstva i predstavljaju neeljena dejstva leka.
Selektivnost odreenog dejstva leka zavisi od primenjene doze .
Terapijski korisna dejstva se javljaju pri malim dozama, dok pri veim nastaju
nekarakteristini, manje vie neeljeni efekti leka.

Zbog toga je razmak izmeu doza koje prouzrokuju eljena i neeljena

dejstva presudan za terapijsku vrednost leka i zove se terapijska irina
leka
Mehanizam delovanja leka
Putevi i mehanizmi farmakolokog dejstva nisu objanjeni za sve lekove,
ali zahvaljujui teoriji o receptorima mogue je objasniti neke interakcije
lekova sa ivim sistemima.

Vezivanjem leka za receptor nastaje kompleks lek receptor koji

ostvaruje farmakoloki efekat.
[Lek] + [Receptor]

[LR]

Stimulans

Efekat

Receptori su strukturno specifina mesta na povrini elije ili u eliji za koje

se vezuje molekul leka iji prostorni raspored atoma i funkcionalnih grupa
odgovara prostornoj strukturi receptora.
To su specijalizovani regulatori koji posreduju u prenosu endogenih hemijskih
signala preko kojih hormoni i transmiteri utiu na funkciju elija.

Aktivna mesta na elijskoj membrani ili unutar elije su proteini:

Receptori,
Jonski kanali
Enzimi
Transportni molekuli (prenosioci)
Znaaj receptora je u:
Kvantitivnom odnosu koncentracije leka i efekta

 Selektivnosti
Posredovanju kod delovanja antagonista

Osnovna karakteristika farmakolokog dejstva je

reverzibilnost, koja se ostvaruje preko spontane
hidrolize kompleksa lek-receptor u vodenoj sredini
ekstra ili intercelulane tenosti.
Nastajanje kompleksa uslovljeno je postojanjem konstante asocijacije (Ka)
i konstante disocijacije (Kd). Posle disocijacije osloboena molekula
receptora je ponovo sposobna za sledeu aktivaciju.
Stimulus aktivira jonske kanale ili enzime i pokree niz posreceptorskih
fenomena koji oblikuju efekte, odnosno dejstvo leka
Lek se vee za receptor slabim hemijskim vezama:

Intramolekulske vodonine veze,

Veze koje nastaju kao posledica Wander-Valsovih sila.

Zato su ovakve veze reverzibilne.

Reakcija moe biti ireverzibilne kada nastane kovalentna veza.
Ciklofosfamid koji se koristi u terapiji maligni oboljenja vezuje se kovalentno
za obe vrpce DNK i na taj nain spreava deobu malignih elija.
Sposobnost leka da se vee za receptor naziva se afinitet. Vezivanjem
za receptor lek prouzrokuje promene u makromolekulu ime pokree niz
procesa u eliji koji na kraju dovode do farmakolokog efekta. Interakcija se
odvija sledeim redom :

stimulans
Lek + Receptor

komleks

efekat

Lek/ receptor
Da bi se ostvarili mehanizmi farmakolokog dejstva potebno je da uestvuju
nekoliko grupa molekula:
1. glasnici Molekuli leka ili endogeni ligandi

Receptori, jonski kanali, enzimi, strukturni

proteini ili transporteri jona, kao ciljani

molekuli

2. glasnici cAMP, cGMP, IP3, DAG i joni Ca

Neuroni, glatki miii, lezdane i druge elije

kao efektorni organi.

Postoje dva tipa interakcija u organizmu.

Specifina interakcija se odvija tako to lek deluje na specifina mesta u

okviru elije bilo da je to receptor za lek ili aktivno mesto na enzimu.
Na specifine receptore lek moe da deluje stimulativno tj. da pokazuje
farmakoloki efekat. To su stimulatori receptora i takvi lekovi se zovu
agonisti. Mnogi agonisti se vezuju za iste receptore za koje se normalno
vezuju pojedine fizioloki aktivne supstance kao to su adrenalin,
serotonin, histamin, acetilholin. Ovi lekovi imitiraju odnosno
podraavaju dejstvo endogenih supstanci i zato se zovu mimetici.

Dejstvo specifinih antagonista se zasniva na principu

kompeticije sa agonistima za isti receptor.
Ova vrsta antagonizma se naziva kompetitivnim
antagonizmom. Za ovu vrstu antagonizma karakteristino je to
to se antagonist reverzibilno vezuje za receptor, ali se
moe potisnuti ako se povea koncentracija agonista.
Npr. d - tubokurarin se vezuje za acetilholinske receptore na
motornoj ploi i na taj nain blokira vezivanje acetilholina koji se
oslobaa na zavrecima motornih nerava. Ovaj se efekat moe
suzbiti poveanjem koncentracije acetilholina na motornoj ploi,
to se postie primenom neostigmina, koji inhibira aktivnost
acetilholineteraze i tako spreava brzo razlaganje acetilholina.
Nekompetivni antagonizam se deava onda kada se
antagonist verovatno vrsto vee za receptor pa ga ni vea
koncentracija agonista ne moe potisnuti.
Druga mogunost je da antagonist ne blokira receptor ve
deluje na neku od reakcija koje nastaju posle aktivacije
receptora i dovode do efekta :
Agonist

receptor efekat

kompetitivni

nekopetitivni

antagonizam

antagonizam

Specifino dejstvo nekih lekova je posledica kompetitivne

inhibicije enzimske aktivnosti.
Menjajui aktivnost enzima, lekovi utiu i na same biohemijske
procese prouzrokujui tako ponekad dalekosene posledice,
naroito kada se radi o enzimima koji imaju veoma
specijalizovanu funkciju u eliji.
Kompetitivni inhibitor obino ima slinu strukturu prirodnog
supstrata i zbog toga se moe vezivati za aktivne centre enzima kao i sam
supstrat.
Takav lani supstrat ne podlee katalitikim procesima, odnosno
enzimi ih ne mogu razloiti, ali nedozvoljavaju ni razlaganje prirodnog
supstrata ( npr. inhibitori holinesteraze).
Na principu kompetitivne inhibicije zasniva se dejstvo antimetabolita. Ovi
lekovi ometaju transport ili iskoriavanje prirodnih metabolita koji su od vitalnog
znaaja za rast i razmnoavanje mikroorganizama.

Antimetaboliti se koriste u terapiji malignih oboljenja:

Pr. metotreksat spreava iskoriavanje folne kiseline, nepohodne za
ivot svih elija, a naroito onih koje se brzo razmnoavaju. Ovaj
antimetabolit tako spreava brzu proliferaciju malignih elija.

Neki lekovi deluju na principima stvaranja hemijskih veza,

pa tako kod trovanja tekim metalima primenom nekih
supstanci dolazi do stvaranja helata (hemijska veza).
Dejstvo pojedinih lekova zasniva se na njihovim fizikohemijskim osobinama kao to su rastvorljivost u lipidima,
absorptivna mo (medicinski ugalj), uticaj na povrinski
napon, osmotsko delovanje.

Na biofiziki mehanizam dejstva leka ukazuje

velika razlika u njegovoj hemijskoj strukturi.
Efekat leka se ispoljava depolarizacijom elijske membrane, to je
istovremeno praeno promenom razdraljivosti elije, kontrakcijom
ili relaksacijom miia, pojaanjem i slabljenjem sekrecije,
aktivacijom ili inhibicijom enzimske aktivnosti, promenama u
metabolizmu itd.

Efekat leka predstavlja uobiajen odgovor, fizioloku

reakciju elije na lek.

Lek je jedino u stanju da kvantitativno promeni, tj.

da pojaa ili oslabi uobiajen nain njenog
fiziolokog delovanja.
Ponekad, efekat leka se ispoljava u organu koji je
prostorno odvojen od mesta gde lek deluje na receptor.

Veza izmeu receptora i efektornog organa se

esto ostvaruje posredstvom hemijskih medijatora
kao to su neurotransmiteri, hormoni, metaboliti,
cilkini adenizinmonofosfat i dr.
Normalni proces serotoninske transmisije Serotoninski
selektivni inhibitori preuzimanja oporavlju smanjeni nivo
5-HT, vezivanjem za njegov transporter za ponovno
preuzimanje

Membranski receptori su
transmembranski proteini specifine strukture koju ine
4-7 transmembranskih jedinica, koje su vezane za jonski
kanal ili G-protein i neki enzim (adenil ciklazu, fosfolipazu
C i dr.)
jonotropni receptori su vezani direktno za jonske
kanale: holinergini N receptori za Na kanal, a GABA
A receptori za Cl kanal. Aktivacija ovih receptora
dovodi do njihovog otvaranja i brze promene u
potencijalu elijske membrane.

Metabotropni receptori
vezani su prvo za G-protein, a zatim ili za intracelularne
enzime ili indirektno za jonske kanale
Oni deluju preko drugih glasnika : cAMP, IP3, DG ili
preko jonskih kanala. Ostvaruju sporije delovanje (vie
sekundi ili minuta).

Za G-protein je vezan veliki broj receptora: adrenergini,

dopaminski, histaminski, muskarinski,
angiotenzinski, vazopresinski. On uestvuje u
moduliranju farmakolokih dejstava na organe.
Jonski kanali
U eliji membrane postoje transmembranski proteinski i
glikoproteinski molekuli koji u posebnim uslovima aktivacije
omoguavaju prelazak jona u pravcu gradijenta
koncentracije.Ulazak Na, Ca i Cl iz ekstracelularne

tenosti u intracelularnu tenost, a joni K difuduju

obrnuto.

Eksitacija: Brza izmena u potencijalu na membrani

Hemijsko otvaranje kanalaHemijska jedinjenja, kao
to je neurotransmiter acetilholin (Ach), omoguava
promenu u konformaciju proteinskom kanalu koji
omoguava Na+ jonima da ulaze u eliju, stvarajui
depolarizaciju

Aktivaciju ovih kanala ostvaruju endogeni ligandi, ali i veliki broj lekova
kao:
Na kanali lokalni anestetici i antiaritmici I grupe (zatvaranje)

K- kanali antiaritmici III grupe (otvaranje kanala-amiodaron)

Ca kanali zatvaraju verapamil

Cl kanali GABA - otvaranje kanala (benzodiazepini, barbiturati)

Enzimi
Kada lekovi prou elijsku membranu mogu se takmiiti
sa prirodnim supstratom za aktivna mesta na enzimu,
vezujui se reverzibilno ili ireverzibilno. Tako deluju lekovi
kao to su :
Nesteroidni antireumatici (aspirin) neselektivno
inhibira ciklo-oksigenazu - prostaglandini
Antidepresiv moklobemid reverzibilno inhibira
MAOA (mono-amino-oksidaza)
Selegilin-antiparkinsonik reverzibilno inhibira
MAOB
Metotreksat inhibira dihidrofolat reduktazu
(a)

upsrat se normalno vezuje za aktivno mesto na

enzimu
(b)
Kompetitivni inhibitor se takmii za aktivno
mesto na enzimu

(c)
(c) Nekompetitivni inhibitor utie na
komformaciju enzima tako da aktivno mesto nije u
potpunosti u funkciji

Transporteri
Jonska ravnotea u eliji se postie jonskim
pumpama, koje ine enzimi, koje izbacuje viak jona
iz elije nasuprot gradijentu jonske koncentracije,
koristei energiju ATP-a.
Lekovi koji deluju preko modulacije jonskih pumpi su:
NA-K-ATPaza blokira je digoksin (kadiotonik)
H-K-ATPaza blokira je omeprazol i sl.inhibitori
sekrecije HCL
U grupu lekova koja blokira transportere za
preuzimanje osloboenih neurotransmitera iz sinapsi
(noradrenalin , serotonin) su triciklini antidepresivi
(amitriptilin, fluoksetin).
Nespecifino delovanje lekova
Kao nespecifini mehanizmi delovanja, kako deluje manji broj
lekova, bi bili:
Osmotski osmotski diuretici (manitol, osmotski laksansi)
Vezivanje za slobodne jone hemijski antidoti kao helirajui
agensi (dimekaptopropanol, penicilamin) i protamin koji blokira
heparin u odnosu 1:1.

Kvantitativni aspekti leka

Farmkoloka dejstva se karakteriu kvantitativnim promenama

fiziolokih funkcija organizma: funkcija moe biti pojaana ili
oslabljena u manjem ili veem stepenu.
Stepen odstupanja u odnosu na stanje funkcije u trenutku
primene leka oznaava se jednainom ili intenzitetom dejstava.
Jaina dejstva zavisi od doze leka. Podesnim doziranjem leka,
stepen stimulacije ili depresije odreene funkcije moe se
regulisati u izvesnim granicama. Na taj nain se postie
normalizovanje pojedinih funkcija iji poremeji karakteriu veinu
oboljenja.

Odnos doze i efekta leka

Za svaki lek postoji odren kvantitiativni odnos doze i efekta:
sa poveanjem doze poveava se i efekat leka. Ovo je jedan
od osnovnih zakonitosti u farmakologiji Egzaktnim prouavanjem
odnosa doze leka i efekta dolazi se do podataka koji su vrlo bitni
za intaktne sisteme gde postoje mnogi drugi regularni mehanizmi
koji se suprotstavljaju dejstvu leka.
Poveanjem doze dolaze do izraaja mnoga nespecifina dejstva.
Doza je najmanja koliina aktivne supstance koja moe da
izazove terapijske efekte u ljudskom organizmu.
Veliina doze se izraava u miligramima (mg) ili internacionalim
jedinicama (i.j.) Vrste doza
Zavisno od upotrebe, doze se mogu podeliti na terapijske,
profilaktike, dijagnostike i toksine.
Terapijske doze leka su one koliine leka koje prilikom unoenja
prouzrokuju povoljan terapijski efekat. Raspon ovih doza kree se
od minimalne do maksimalne terapijske doze.
Doza koja postie optimalni terapijski efekat kod veine bolesnika,
prosene telesne teine zove se srednja terapijska doza. Kod
manjeg broja bolesnika koji reaguje drugaije od proseka,
terapijska doza se prilagoava prema njihovoj individualnoj
osetljivosti.

Koliina leka koju bolesnik uzme u toku dana, podeljena u vie

pojedinanih doza zove se dnevna doza

Jaina dejstva leka je srazmerna broju receptora koje

zauzima molekul leka. Ovaj odnos podrazumeva graninu dozu
prag ispod koga lek ne deluje i maksimalnu dozu pri kojoj
sistem reaguje maksimalnom jainom, jer su svi receptori
zauzeti molekulima leka. Izmeu ove dve kritine take krive
protee se podruje aktivnih doza leka. Kod lekova sa malim
rasponom kriva je vrlo strma. Zato je tada doziranje teko
izvodljivo, jer sa poveanjem doze prouzrokuje se veliko
poveanje efekta.
Dva karakteristina parametra leka su :
Afinitet - izraava sposobnost leka da se vee za receptor
Efikasnost - sposobnost leka da se vee za receptor i izazove
efekat
Doza leka koja prouzrokuje odreeni farmakoloki efekat u 50%
lanova ispitane populacije naziva se srednjom efektivnom
dozom ili ED 50. Ako je u pitanju terapijski efekat onda je to
srednja terapijska doza.
Jedna od vanih karakteristika leka je terapijski indeks, tj.
kolinik izmeu srednje letalne i srednje efektivne doze :
TI = LD50/ED50
Ovaj indeks je u izvesnom smislu merilo relativne bezopasnosti
leka: ukoliko je njegova vrednost vea, verovatnije da e lek
prozvesti manje toksine efekte kada se primeni kod bolesnika.
Potencijalno korisni lekovi treba da imaju terapijski indeks 10 ili
vei .

inioci koji utiu na mehanizme delovanja leka

Farmakoloki faktori su doza i oblik primljenog leka, put i
uestalost unoenja i predhodno ili istovremeno unoenje drugog
leka.

Doza leka- srednja terapijska, dnevna ,toksina doza,

terapijska irina
Bioloki faktori - mogu biti uroeni i steeni, odnosno fizioloki
ili pak vezani za patoloki poremeaj u organozmu.
Individualna osetljivost. Svaka osoba reaguje razliito na istu
dozu leka.
Doza se postepeno poveava do postizanja eljenog terapijskog
efekta. Ovo se primenjuje kod jakih lekova ili kod lekova sa
niskom terapijskom irinom.
Individualne razlike i osetljivost prema lekovima genetski su
determinisane. One se ponekad pripisuju razlikama u osetljivosti
receptora na koje lek deluje. Ponekad je ta osetljivost vezana za
genetsku razliku u strukturi i aktivnosti enzima.
Uzrast i pol (deiji uzrast, stare osobe, ene, patoloka stanja).
Teina tela . Koncentracija leka na mestu dejstva u organizmu
prvenstveno zavisi od doze. Meutim, ista doza u osoba razliite
telesne teine ne daju istu aktivnu koncentraciju na mestu
dejstva. Zbog toga se lekovi doziraju na kilogram teine kako bi se
kod svih osoba postigao priblino ista terapijska koncentracija u
organizmu. U praksi se, meutim, samo lekovi vrlo jakog dejstva
doziraju na kilogram telesne teine.
Placebo efekat. Opta pravila bolesnika o leku, njegovom obliku,
nainu delovanja i primeni ili oekivanom ishodu leenja, dovoljna
je da ve sama po sebi izazove povoljan terapijski efekat (placebo
efekat).
Kumulacija leka nije specifino svojstvo samog leka, ve je
posledica odreenog naina doziranja. Postepeno poveanje
koncentracije leka u krvi i tkivima pri ponovljenom unoenju leka
podrazumeva se kumulacija leka. Kod kumulativnog leka postoji
odreena doza koja prouzrokuje umereni stepen kumulacije i zbog
toga se moe stalno davati bez tetnih posledica. Ova injenica je
bitna kod leenja hroninih bolesti.
Uzajamna dejstva leka

Istovremena primena vie lekova je esta pojava u savremenoj

terapiji. Pri tom, lekovi ne deluju nezavisno jedan od drugog,
ve mogu uzajamno delovati prilikom resorpcije, raspodele ili
eliminacije, kao i prilikom njihovig dejstva na samom receptoru.
Rezultat moe biti pojaanje dejstva (sinergizam) ili
slabljenje dejstva (antagonizam).

Sinergizam
Sinergistino dejstvo lekova je onda kada se oni pojaavaju u
svom dejstvu. To pojaanje je ravno njihovim pojedinanim
efektima. Zbog toga sinergistiki lekovi se mogu primeniti za 1/3
ili 1/2 manje od njhove uobiajene doze. Time se izbegavaju
neeljeni efekti koji se pojavljuju pri punim dozama svakog
pojedinanog leka. Ova vrsta sinergizma je uobiajena kod lekova
sa istim ili slinim terapijskim efektima, a razliita neeljena
dejstva (primena analgoantipiretika). U retkim sluajevima,
zajedniki efekat sinergista je vei od zbira njihovih pojedinanih
efekata. U tom sluaju se govori o pontencijanju dejstva
(supraaditivni sinergizam).
est sluaj sinergizma je kada je jedan lek neaktivan sam po
sebi, a potencira efekte drigog leka (hlorpzomazin potencira
analgetiki efekat morfina mada sam nema analgetiko dejstvo).
Kombinacija gotovih lekova koji pomau u terapijskom efektu,
bolje tako nego pojedinano, npr. Baktrim je kombinacija
sulfametoksazola i trimetoprima.

Antagonizam
Antagonizam se dogaa kada je zajedniki efekat manji od zbira
pojedinanih efekata. Antagonizam se ispoljava na razne naine.
Funkcionalni antagonizam nastaje kada dva agonista deluju
na razliite receptore u istom organu izazivajui suprotne
efekte (konvulzije-benzodizepini -strihnin-diazepm).
Fizioloki anatgonizam se deava onda kada dva agonista
deluju na isti organ u suprotnom smislu, ali preko receptora
koji su razliiti i meusobno prostorno odvojeni (digitalis i
vazodilatatori).

Hemijski antagonizam
Hemijski antagonizam nastaje onda kada dva leka u organozmu
hemijski reaguju stvarajui neaktivno jedinjenje. Na ovoj vrsti
antagonizma se zasniva inaktivacija i dekorporacija jona tekih
metala helatnim supstancama.
Upotreba antagonista je vrlo vana kod trovanja. Kod trovanja se
primenjuje specifina vrsta antagonista koji se zovu antidoti.
Naalost, antagonisti (antidoti) nemaju dovoljno specifino
dejstvo, pa i sami ispoljavaju neeljene efekte.
Prilikom kombinovanja lekova ukljuuje se spreavanje pojave
neeljenih efekata glavnog leka.

Neeljena dejstva leka

Svaki lek je potencijalno opasan i zbog toga je potrebno da se oni
primenjuju samo onda kada je zaista indikovano. Uestalost
neeljenih dejstava je u poreenju sa korisnim dejstvima
srazmerno mala. Tome doprinosi i savremena primena i
kontrolisano doziranje. injenica je da ponekad neeljeni efekti
mogu imati nepredvidive i teke posledice. Da bi se izbegle
ovakve situacije potrebno je poznavanje dejstva leka i njegovi
neeljeni efekti.
Neeljena dejstva se mogu podelti na dva mhanizma
dejstva :
Posledica predoziranja leka ( toksini efekat)
Nenormalno reagovanje na lek ( alergijske reakcije,
uroene enzimopatije)
esto je mehanizam nastajanja neeljenih dejstava nepoznat.
Razlikovanje pojedinih neeljenih dejstava je vano jer se tako
omoguava preventivno delovanje i leenje nastalih neeljenih
dejstava.

Toksini efekati- Nijedan lek nije potpuno netoksian.

Toksina doza leka je, kao i svaka doza, individualna i zbog toga
sasvim nepredvidiva. Toksine reakcije u veini sluajeva

predstavljaju pojaanje farmakolokog dejstva leka do

neeljenih posledica. Kod mnogih lekova se mogu sresti,
odnosno zapaziti toksine, biohemijske ili morfoloke promene
koje se inae ne sreu kao normalni spektar farmakolokih
dejstava. Takve se reakcije zovu toksinim dejstvom u uem
smislu. U nekim sluajevima toksini efekti su tako izraeni da
ostavljaju posledice i po prestanku uzimanja leka i po nekoliko
meseci, a ponekad i trajne posledice (streptomicin, antireumatski
lekovi, kortikosteroidi). Toksini efekti leka se mogu spreiti
kontrolisanim doziranjem i praenjem koncentracija leka kao i
praenjem funkcija organa na koje lek deluje. Kod lekova koji
pokazuju kumulativni efekat potrebno je stalno kontrolisati
funkcije jetre i bubrega.
Uroene enzimopatije Promenjena reaktivnost pacijenata na
odreeni lek je posledica nasleenih tj. genetskih promena u
strukturi ili koliini pojedinih enzima i drugih funkcionalnih
proteina (hemoglobin). Ove genetske anomalije mogu biti
latentne i da se ispolje prvi put onda kad osoba doe u kontakt sa
lekom.
Alergijske reakcije se sreu kod srazmerno malog broja
pacijenata kao posledica predhodnog kontakta sa lekom. Ona
se kvalitativno razlikuje od famakolokih i toksinih efekata leka i
zapaaju se i posle doza koje su uobiajeno manje od terapijskih
doza.
Antigeni su makromolekuli, obino proteini sa velikim brojem
aktivnih hemijskih grupa, koje daju karakter stranog tela. Takvi su
imuno serumi i vakcine i proteohormoni. Ostali lekovi su mali
molekuli, poseduju izvesne antigenske grupe ali ne mogu da
izazovu stvaranje antitela. Oni se zovu hapteni. Antigenost stiu
vezivanjem za proteine u plazmi ili tkivima i takav kompleks
hapten-protein indukuje sintezu antitela.
Antitela su imunoglobulini i svrstavaju se u nekoliko grupa.
Oni imaju svojstva da se veu za antigen, da neutraliu toksine,
precipitiraju ili aglutiniraju protein antigen, da liziraju elije itd.
Receptorni deo antitela je prostorno komplementaran sa
strukturom haptena. Na ovakvoj kompetitivnosti struktire zasniva
se velika spcifinost reakcije izmeu antigena i antitela.

Zavisnost od lekova
Zavisnost se najee razvija prema supstancama koje deluju
depresivno ili stimulativno na CNS i prouzrokuje promene u
raspoloenju i ponaanju.
Najee su to morfin i njemu slini analgetici, barbiturati i
anksiolitici, amfetamin, kokain, ali i drugi psihoaktivni lekovi i
supstance kao to su alkohol, hai, meskalin, halucinogeni. Ove
supstance se zovu i opojne droge ili samo droge.
Psihika zavisnost Lekovi koji izazivaju psihiku zavisnost kod
osoba, prilikom ponovljene upotrebe, periodine ili stalne,
prouzrokuju naroito duevno stanje koje se oznaava kao
psihika zavisnost. Takve osobe imaju elju da nastave sa
uzimanjem droge da bi ponovo osetili stanje euforije koje otklanja
stanje napetosti i straha. Droga zadovoljava njihovu unutranju
potrebu za smirenjem. Stepen psihike zavisnosti je razliit. On se
protee od slabe elje do neodoljive potrebe za ponovnim
uzimanjem droge. Kod prvih se u svako doba moe prekinuti sa
unoenjem drge bez posebnih psihikih i fizikih tegoba. Takva
vrsta stanja se naziva navikom (puenje).
Meutim, u teim sluajevima osoba nije u mogunosti da sama
prekine uzimanje droge, a i sam prekid je praen psihikom
smetnjama i telesnim tegobama koje mogu biti tako jake da
ugroavaju ivot osobe. U ovakvim sluajevima govorimo o
toksikomaniji. Poto ove supstance kod ljudi izazivaju razliit
stepen navike i to za jedne to moe predstavljati povremeno, a
za druge stalno zadovoljstvo, uveden je izraz zavisnost od
droge.

Fizika zavisnost podrazumeva promenjeno stanje

organizma, iji je metabolizam prilagoen na stalno prisustvo
droge. Ovo stanje se moe utvrditi samo kada koncentracija u
mozgu padne ispod kriting nivoa ili kada se primeni specifian
antagonist droge. U takvom sluaju reakcija organizama se
ispoljava siptomima koji su suprotni od onih koje proizvodi droga.
Siptomi suprotni efektima droge zovu se apstinencijalni
simptomi ili stanje organizma pri primeni antagonista droge zove
se apstinencijalni sindrom. Apstinencijalni sindrom je

karakteristian za svaku drogu i razliitog je intenziteta. Ponekad

su tako jaki da ugroavaju ivot Ponovnim uzimanjem droge
simptomi se gube. Strah od pojave apstinencijalnog sindroma je
glavna pokretaka snaga toksikomana za ponovnim uzimanjem
droge. Fizika zavisnost se javlja samo sa supstancama
koje deluju depresorno na CNS (morfin), dok je prektino
odsutna kod stimulativnih driga
( amfetamin, kokain, LSD).
Jedan od vidova adaptacije organizma na drogu je pojava
tolerancije prema centralnim efektima droge: da bi postigao
eljeni efekat uivalac mora da povea dozu iji efekat postepeno
slabi. Zavisnost se moe razviti bez tolerancije i obrnuto,
tolerancija se moe imati bez zavisnosti.
Tolerancija moe postojati i prema supstancama koje ne izazivaju
zavisnost.
Izbor droge i struktura linosti. Dostupnost drogi (medicinski
radnici), socijalni problem i problemi leenja.