Svi smo mi zatoenici proklete avlije

Prokleta avlija predstavlja mesto neprekidnih smena dolazaka i

odlazaka. Ona je paradoks, jer sa jedne strane izgleda tako iva, a opet, sa
druge strane je mrtva. To je mesto na koje se veoma lako moe ui, ali je
izuzetno teko izai iz nje. Onima koji postanu njeni zatvorenici to malo pare
plavog neba je jedina nada. Ali prokleta avlija nije samo carigradski zatvor iz
Andrievog romana, proklete avlije su svuda oko nas. To je na svet, naa
zemlja, grad, na ivot, nai snovi i naa nadanja.
Od svega se moe pobei, samo od sebe ne. Zato je na um prokleta
avlija, najgora tamnica na svetu. Upoznajemo puno ljudi tokom ivota od
kojih nam neki postanu i vrlo bitni, ali se nekada desi da nas oni bez razloga
napuste. Poinjemo sebi da postavljamo hiljadu pitanja, pitajui se ta smo
pogreno uradili, ali ubrzo postajemo zatvorenici svoji sopstvenih misli koje
smo pokrenuli. Tako ulazimo u lavirint iz kojeg ne moemo da izaemo, svaki
odgovor nas dovodi do hiljadu pitanja. Na um se pretvara u prokletu avliju, a
nae misli postaju Karaoz, nai zatvorski upravnici. Pomogle bi nam neke
lepe misli kao to su fra Petru turpija i ostali alati pomogli da mu vreme bre
proe u carigradskom zatvoru, ali nas nae ostavljaju izgubljenima i bez
nade. Mui nas injenica da, iako nam se ini da je sloboda samo na korak od
nas, ona je ipak udaljena hiljadama svetlosnih godina. Odustajanjem bismo
zavrili kao amil: da se nalazimo na najslobodnijem mestu i dalje ne bismo
osetili slobodu. Da bismo sruili zidove tog nevidljivog zatvora, potrebno je
da skupimo snagu i da polako odbacujemo misao po misao. I onda nas
odjednom oslobode misli koje su nas toliko muile, kao sto je Karaoz inio
sa svojim zatvorenicima. Odlazimo iz nje sreni jer nas je konano pustila,
konano smo slobodni, a seanja na prokletu avliju nam ostaju kao oiljci,
opomena da opet ne uinimo isto.
amilovo miljenje da on ne moe ozdraviti, jer i nije bolestan, nego
samo ovakav i da se od sebe ne moe ozdraviti, moda i nije tano. ovek
moe pobei od sebe, ne odjednom i potpuno, jer bi time izgubio svoju pravu
linost, ve polako, postupno, korak po korak izgradivi jaeg sebe na
oiljcima koji su ostali od proklete avlije. Ti oiljci e nas podseati da se
oseamo ivim samo ako ne robujemo prolosti , ve jednostavno, ivimo.