Bojan Miladinović

Ovo Nije Kamuflaža

kratak roman

www.ilegalac.com
 - Tata, tata, dođi nešto da vidiššš … Tataaa…
- Evo me za minut pile.
Gde je Olja, zar se ovako čuvaju deca?
- Kaži pile tatino.
- Aaa, zašto onog čiku streljaju dva puta?
- Šta to gledaš?
- Partizanski film. Evo, premotavam da vidiš.
- Nemoj da premotavaš. Nije to film za tebe, sad će tata da ti pusti crtani.
- Nećuuu crtani, ’oću ovaj film.
- Dobro, dobro, stisni pauzu, odmah se vraćam.
Ovo je nečuveno. Dozvolila je detetu od četiri godine da gleda partizanski film.
Ulazim u kuhinju, a ona kao po običaju drži telefonsku slušalicu i blagim pokretom prsta
u visini usta, daje mi do znanja da je ne prekidam. Silom prilike čujem jednosmernu
komunikaciju: Sve se desilo spontano. Pre nekoliko godina suprug mi je poklonio kopiju
srednjovekovnog prstena, koji me je naprosto očarao. Kasnije sam upoznala majstora
koji je napravio tu kopiju i rešila sam da pokrenem kolekciju srednjovekovnog nakita …
Da, da majstor se zove Ljubiša, to obavezno da napomenete. Samo trenutak, moram da
proverim šta mi radi dete - poklapa slušalicu šakom i malo osorno mi se obraća.
- Šta je bilo?
- Kako šta je bilo? Dete nam gleda neki partizanski film pun nasilja. Otkud ti ta
glupost?
- Dobila sam besplatno uz novine, znaš ono što deli Socijalistička partija? Nije
bio nikakav znak za uzrast.
- Drugi put gledaj šta stavljaš u plejer, a sad idi da je ubediš da gleda crtani.
Mene neće da posluša.
- Ma da li si lud, dajem intervju za časopis ’Moj nakit’. Idi da joj pričaš neke pri-
če dok ja ne završim.
- Nemam vremena za priče, počeo sam da lemim nešto. Ne mogu sada da ostav-
ljam.
- Ej, Branko, polomila sam se da dođem do ovog intervjua, ne zanimaš me,
snađi se.
Dok je dete bilo malo stvarno je nisam zanimao, ali je barem brinula o detetu, a
sada je ne zanimamo ni ja ni dete. U odlasku čujem glas povampirene žene: da, sada
sam tu, morala sam na trenutak da zabavim dete, znate kako je to …da, da možete da
stavite da sam mama četvorogodišnje devojčice…
- Pile, hajde da ti tata pusti crtani … znaš onaj mačak kako…
- Hoću, ako mi objasniš zašto su onog čiku streljali dva puta.
E, šta me snađe…
- Hajde premotaj da vidim prvi put kada ga streljaju.
Premotavanje ne traje dugo jer dete nepogrešivo barata daljincem. Prepoznajem
scene iz filma ’Crvena Zemlja’.
- Tata, onog čiku u plavom odelu i kačketu streljaju dva puta. Vidi, prvi put je u
sredini, a drugi put kada ga streljaju je na kraju. Kako mogu da ga streljaju
dva puta?
- Vidiš pile, to nije stvarno streljanje, to je samo gluma. Seti se onih glumaca iz
pozorišta … Taj čika je kobajagi streljan. On se samo pravio da je pao. Kada je
drugi put bilo streljanje on je ustao i ponovo pao.

1
 - A, zašto je samo on glumeo dva puta?
- Pazi ovako. Čike koje su pravile film … to nisu ove što glume, već neke druge
čike … dobile su zadatak da što brže naprave film, kako bi se neprijatelj osudio
što pre…
- Nemci?
- Tako je, Nemci. Pošto nisu imali vremena da zapošljavaju druge glumce oni su
neke čike zamolili da glume dva puta. Jasno?
- Jeste. A, da li se i danas snimaju tako brzo filmovi?
- Dođite da vas poljubi mama, kako ste mi slatki…

prošlost

- Kolega, sigurno se pitate zašto sam vas ostavio za kraj?

- Pomislio sam da ste me slučajno preskočili.
- Nikako. Za razliku od ostalih studenata, vaš program zauzima znatno manje
memorije, a sasvim je funkcionalan. Sve to zahvaljujući drugačijem pristupu
problemu. Ja vam se divim…
- Ne znam šta da vam kažem…
- Ne treba ništa, sve ste rekli programskim linijama. Da li se slažete da je budu-
ćnost elektronike u mikrokontrolerima?
- Slažem se. Uređaji će biti nezamislivi bez njih.
- Šta mislite, da li će se smanjiti pouzdanost uređaja?
- Nikako. Mikrokontroleri su upravo osmišljeni da povećaju pouzdanost uređa-
ja.
Neverovatno. Čovek mi se divi za program, a smeška se na trivijalnu stvar. Znači
tačno je ono što pričaju, da je na ispitu pun ironije i podjebavački nastrojen. Ovo je
sigurno uvod za neko pitanje sa zvrčkom.
- Vidite kolega, kada se osmišlja neki proizvod poput mikrokontrolera, ujedno
se osmišlja i objašnjenje zašto je taj proizvod nastao…
- Izvinite profesore…
- Ah, nema potrebe da se izvinjavate, smeh je ponekad teško kontrolisati. Često
takvo objašnjenje služi da skrene tokove misli, kako ne bi neko, ko nije odab-
ran došao na ideju da ga upotrebi za smanjenje pouzdanosti uređaja. Šta misl-
te da, recimo, firma koja proizvodi klavijature, proizvede pojedine primerke
koji će da prestanu sa radom posle izvesnog vremena?
- Mislim da nije fer.
- Ah, nije fer da to bude u popodnevnim časovima i vikendom da pokvari svir-
ku, ali običnim danom ujutru, što da ne? Korisnik će imati vremena da se
snađe, a ovlašćeni servis će izvršiti jeftinu popravku, koju će malo skuplje
naplatiti, i uređaj pošto mu je učitan pravi softver nastavlja da radi, onako
kako bi inače trebao da radi. Vidite, farmacutske kuće prodaju mnogo lekova
koji leče samo posledicu bolesti, ali ne i uzrok, jer su svesne da ako bi lečile
uzrok, vrlo bi brzo bankrotirale. Da li je to fer?
Baš se uživeo, čak je počeo i prstima da lupka po stolu kao da svira klavijature
koje ne proizvode ton. Ne znam što mi sve ovo priča, ali ima logike.
- To nimalo nije fer, ali eto moramo da se ponašamo kao da je fer, jer nemamo
alternativu.

2
 - Tako je. Međutim, kao što vidite sve savršeno funkcioniše i nikog ne grize
savest. Zamislite da radite kao inženjer u nekoj firmi koja pravi klavijature i
nadređeni vam sasvim legalno postavi uslov da programirate neke primerke
kako kompanija želi. Šta biste uradili? Naravno, isključujemo mogućnost da
vam to postave u firmi koja pravi medicinske aparate, a isključujemo i mogu-
ćnost da ostanete na radnom mestu ako odbijete.
- Ne znam šta da vam…
- Izvinite što vas prekidam. Nadam se da imate na umu da klavijatura ima veliki
broj komponenti, koje mogu posle određenog vremena bez ičije pomoći da
otkažu, te tako postane nefunkcionalna. Što se tiče ispita mi smo završili,
mogu da vam upišem čistu desetku, ali sam hteo da malo proširimo temu i
razmenimo mišljenja.
Koji ludak. Sva ova naglabanja nemaju veze sa usmenim. Šta bih uradio?
- Verovatno bih pristao.
- Ne bi vam smetala politika kuće?
- Verovatno, bi, u trenutku, ali kasnije ne, jer verujem da svaka firma ima neku
svoju politiku.
- Naravno da ima. Mama kompanija proizvodi pesticide, a ćerka pakuje glinu za
čišćenje organizma. To vam je tako svuda u svetu. Da li sada verujete da su
mikrokontroleri osmišljeni samo da bi povećali pouzdanost uređaja?
Njegov osmeh u meni izaziva golicanje u grlu, koje je zapravo maska, kojom želim
vešto da prikrijem smeh. Stavljam i šake preko nosa, dok ne prođe prvi nalet. Uspevam
vrlo kratko da odgovorim.
- Zavisi kako se programiraju.
- Tako je kolega. Eto, ponovo smo se vratili na programiranje. Meni bi bilo
zadovoljstvo da vam budem mentor na diplomskom. Ja imam korektnu sara-
dnju sa jednom nemačkom firmom koja pravi kućne sigurnosne sisteme, pa
ako ste voljni da odradite diplomski na tu temu, mogao bih da vam obezbedim
usavršavanje u njihovoj firmi.
- Profesore … nikada nisam razmišljao o odlasku u inostranstvo, malo sam
zatečen…
- Da, da shvatam vas, ne morate ovog trenutka ništa da odlučite. Razmislite pa
se javite.
- Hteo bih još nešto da vas pitam, pre nego što razmislim.
- Naravno, pitajte.
- Da li ta firma postavlja neke specijalne zahteve?
- Malopre smo se složili da svaka napredna firma postavlja neke specifične zah-
teve, samo je na vama da li ćete pristati ili ne.

Pristao sam i svojski se potrudio da projektujem kućni alarmni sistem, koji je fak-
tički bio preinačen postojeći, jer se sve svodilo na promenu mikrokontrolera, a samim
tim i kompletno programiranje novog. Promenu kontrolera su pravdali budućim proši-
renjima, što je donekle opravdavalo postojanje velikog broja neiskorišćenih ulaza i izla-
za. Ja sam inventivnošću i radom zaslužio profesorovu naklonost, što je uslovilo da šan-
su za usavršavanjem u inostrantsvu pretvorim u pogodak. Ostalo je još da dođem na
poslednje savetovanje, koje je profesor zamislio da mi održi u nekoj rupi od kafića, koju
su svi popularno zvali ’rupa’.

3
 Ispijao sam pivo za šankom i povremeno bacao pogled na stepenice, u nameri da
vidim profesorove noge. Čekanje se malo odužilo, tako da su mi pogledi bili sve ređi i
nije ni čudo što sam započeo konverzaciju sa šankerom, jedinom osobom u kafiću.
- Ne mogu da verujem da ona mrcina od deka još uvek radi i daje zvuk kao da je
juče izašao iz fabrike.
- Muzika ide iz kompjutera, dek je samo kamuflaža.
- Da, da sada kapiram, neki majstor vam je prepravio dek i on beskonačno vrti
traku, a ovi vu metri su prebačeni na snimanje.
- Nemam ti ja pojma šta je radio, ali vidim da vrši posao.
Osmeh me je odao da delimo mišljenje, jer sam i ja verovatno naseo kao i svi
ostali. On je uzvratio migom i zadržao pogled prema stepenicama, što je bio dobar indi-
kator da neko silazi u rupu. Ko bi drugi, nego profesor. Prilazio je sa osmehom, a po
šankerovom izrazu lica, dalo se zaključiti da se poznaju. Kada je prišao, klimnuo je gla-
vom, pogledao u njega pa u mene i blago udario šakom o šank. Zapitao je konobara šta
pije, a nama je naručio po pivo. Bio sam pri kraju sa pivom, tako da se nisam bunio, a i
da je bilo pola flaše, verovatno ne bi imalo smisla odbiti profesora. Profesor se poluza-
povedničkim tonom obratio šankeru sa zahtevom da nam osposobi bilijar. Dok su oni
vodili, verovatno, njihovu ustaljenu konverzaciju, ja sam po ko zna koji put konstatovao
kako je profesor čudna sorta. Lako je se pomiriti sa tom konstatacijom, ali je malo teže
sa konstatacijom da nisam uzeo štap u ruke od srednje škole. Sa nadom da nisam zabo-
ravio kako se drži štap, ušao sam u prostoriju, u kojoj sam pre nekoliko trenutaka video
konobara kako gužva neki čaršav kao da je prljava posteljina. Odsustvo priče, hladna i za
bilijar pomalo teskobna prostorija izazivali su u meni blagu nelagodu. Profesor je rukom
pokazao da ja imam prednost, ali kada sam se namestio da razbijem kuglasti trougao,
usledio je pokret ruke u vidu rampe.
- Da se razumemo, ko izgubi plaća žeton – pokazao je rukom na stolicu gde je
bila činijica sa žetonima.
Klimnuo sam glavom i udario u belu kuglu. Kugle su poletele duž stola, ali su
nekako ostale zgusnute. Muziku koja je dopirala iz zvučnika, počeo je da preseca zveket
kugli u ritmu pokvarenog metronoma. Ubrzo sam shvatio da bojno polje u vidu zelene
čoje nije meni naklonjeno, ali bitka nije nimalo bila dosadna, jer sam svakim udarcem
bio sigurniji u sebe. Uskoro smo počeli i da se šegačimo na temu teorije sudara. Igra nas
je opila, tako da smo pivo povremeno koristili samo da ovlažimo grlo. Zdelica je ostala
bez žetona. Smernim udarcem profesor razbija harmoničan skup kugli, koje će se nakon
haotičnih šetnji ponovo naći u harmoniji. Odmakao se jedan korak od stola, blago oslo-
nio na štap i po prvi put danas mi se obratio ozbiljnim tonom.
- Kolega, šta mislite, koja je od ovih kugli najbitnija za igru?
- Crna.
- Zašto?
- Zato što malom nepažnjom može da okonča partiju.
- Tačno je to, ali nepažnja se prevazilazi vežbom. Međutim, postoji nešto što se
zove strategija. U bilijaru, a često i u životu, ne presuđuje položaj crne, već
bele kugle. Ako protivniku ostavite belu u povoljnom položaju, sigurno će vas
pobediti. Ne ostavljajte protivniku ništa na tacni. To je ujedno i prvi savet koji
sam hteo da vam podarim. Primetio sam da ste olako uzimali žetone iz tacne u
nameri da se nekako kolo sreće okrene. Tačno je, ovo je sve bila zabava, a
žetoni nisu skupi, ali ipak razmislite dokle treba ići, jer i život je igra. No, ovo

4
 vam sve pričam zbog situacije kada pobeđujete, a protivnik se kao miš ukurvi i
čeka da napravite grešku. Jedna greška nije nikada fatalna, možete samo da
izgubite partiju, ali ako ne shvatite da neko prati vaše greške, izgubićete više
od partije. Ako shvatite da nekog ne možete trenutno da pobedite, primirite se
i vi, ostavite to za neko drugo vreme. Vreme je da krenemo…
Sve se potpuno slagalo sa njegovom pričom. Ja sam gubio, a on je dao predlog da
napustimo bilijarski sto. Možda mu se žurilo kući ili jednostavno nije hteo da pogreši.
Platio je tri piva i dva žetona, kao što sam i očekivao. Pri izlasku iz rupe, dubokim uda-
hom, nedvosmisleno smo jedan drugom pokazali da nam više prija večernja prolećna
svežina, nego štipajući zadah podrumske memle. Pružio mi je ruku i poluzvanično
dodao.
- Da li ste videli onaj prastari dek za šankom?
- Naravno, kelner mi je objasnio da je neki majstor napravio kamuflažu.
- Taj majstor sam ja. Zapamtite, najbitnija stvar u životu je kamuflaža. Mnoge
bi vrste izumrle da nije kamuflaže. Ako nekada ne znate da izbegnete opas-
nost, kamuflirajte se, možda opasnost izbegne vas.

Konačno je kraj školske godine. Nema više dece koja pokušavaju da mi se penju
na glavu. Samo još danas i nema više napasti do septembra. Nikada nisam ovako mirno
zapisala čas, zašto je ovakav mir, šta se dešava?
- Nastavnice, u ime odeljenja predajem vam ovaj skroman poklon. Mi bismo
voleli da nam vi predajete i iduće godine, ali mi moramo da napustimo osnov-
nu školu.
Smeju se kao kreteni, šta mi bi da se i ja nasmejem? Morala sam kad su nagovori-
li ovo derište da deklamuje njihove fore … moramo da napustimo osnovnu školu nja,
nja, nja…
- Hvala vam deco. Moram da priznam, da je i meni žao što me napušta tako fino
odeljenje, ali osnovna škola nije mesto gde se treba zadržavati. Želim vam
puno uspeha u predstojećem školovanju i u životu, naravno.
- Nastavnice, hoćete li da otvorite poklon?
- Naravno, samo da nađem makazice…
Žao mi je, ali jutros sam lakirala nokte. Nisam baš rada da se zezam sa selojte-
pom. Po konturama deluje da je knjiga. Baš me zanima da li su znali nešto normalno da
izaberu. Tvrde korice … ali ne mora ništa da znače, jer i šund želi što duže da traje … pa
to je moj roman. Profesorki Oliveri Andrić za uspomenu i dugo sećanje … svi su se pot-
pisali. Udahni, tako, pazi da ti ne zadrhti brada, napast je to…
- Hvala vam deco. Stvarno ste me ganuli…
- Želimo vam da napišete još puno romana.

Već tri meseca radim u firmi, gde su zaposlene dve Nemice i tri Srbina. Ja sam
četvrti Srbin, ali pošto primam skromnu platu na ruke i nemam socijalno, ne mogu da
ubrojim sebe u zaposlene. Vlasnik, koji je inače jedan od ta tri Srbina, je velika mutljavi-
na, tako da mi je bez problema obezbedio radnu vizu na godinu dana, iako se nigde ne

5
vodim kao radnik. Pre nego što sam došao, strahovao sam da ću imati problema sa jezi-
kom, ali što je vreme više odmicalo, uvideo sam da mi poznavanje jezika uopšte nije ni
potrebno, jer sam sa Nemicama vrlo slabo komunicirao. Jedna je bila sekretarica, a dru-
ga se bavila knjigovotsvom. Spavao sam u prostorijama firme i silom prilike sam bio
čuvar u firmi koja prodaje alarme, jer nisu hteli da mi plate stan. No, ja se nisam žalio,
jer sam koristio prijemnu sobu, koja je bila bolje nameštena od svih mojih dosadašnjih
smeštaja u Beogradu, a ja sam mogao malo i da uštedim. Posao mi je bio dvoličan. Kada
nisam sa majstorima instalirao alarme, razvijao sam uređaj za komunikaciju sa alarmom
preko napojne mreže. Taj uređaj se naziva, interkom, i nije nikakva novost u svetu elek-
tronike. Čak je osmišljen i protokol za komunikaciju dva uredjaja putem interkoma, koji
je javno dostupan, što mi je predstavljalo veliko olakšanje u inženjerskom smislu i nisam
morao puno da mozgam oko softvera. Međutim, meni su servirali nekoliko zahteva koji
su mi zadavali dosta muka, kako u inženjerskom, tako i u majstorskom smislu. Jedan od
najtežih je bio zahtev za minijaturom, što se automatski sadržalo u zahtevu za jednosta-
vnošću. Napraviti nešto sa što manje elemenata, a da bude funkcionalno je oduvek bio
inženjerski izazov. Spojiti elemente kako bi zauzimali što manje prostora, oduvek je bio
majstorski izazov, jer je ovaj novorazvijeni uređaj trebao da se sklapa ručno u našoj reži-
ji, za razliku od osnovnog alarma koji je sklapao robot negde u Kini. Kada sam im najoz-
biljnije predočio da sam iscrpeo sve svoje potencijale u minijaturi, rekli su mi da je vre-
me da upoznam gospodina Fingerprinta.
Gospodina Fingerprinta sam upoznao u radionici, koja se nalazila u povećoj sobi
njegovog stana. Pri samom činu rukovanja shvatio sam da gospodin ima sasvim obično
srpsko ime, Ljubiša. Odmah po ulasku, sačekala me je ljubaznost u vidu kafe i domaće
rakije. Prihvatio sam ponuđeno, jer rakiju nikad ne odbijam, pogotovu u tuđini. Naš
opušten razgovor je presekao, tako što je ustao i iz ugla radionice gde smo sedeli za
minijaturnim stočićem, odšetao do dugačkog stola i vratio se držeći nešto u ruci. Nisam
puno očajavao zato što nisam mogao da razaznam predmet koji je uzeo, jer sam znao da
je naumio da mi ga pokaže. Spustio je na sto mikrokontroler, koji koristimo u centrala-
ma i mistično se nasmešio.
- Sigurno znate šta je ovo?
- Naravno…
Prešao je rukom preko mikrokontrolera i kao pravi šibicar otkrio mi nešto neoče-
kivano.
- Da li znate šta je ovo?
- Mikrokontroler, ali kabriolet.
- Ne daš se zbuniti.
- Nikako… Pre nekoliko godina isekao sam jedan spaljeni, tako da znam kakva
mu je unutrašnjost.
- Odlično. Naš zadatak je da onaj uređaj koji si napravio smestimo u ovo kućiš-
te.
- Ne razumem. Toliko prostora ima na osnovnoj ploči ili pored ploče a mi da
sečemo čip. To je stvarno suludo, a i ekonomski nije opravdano … riskantno
je, nema logike.
- Eh, mladiću, meni je pripala ta obaveza da te urazumim, ukažem na logiku i
ekonomsku opravdanaost. Da je riskantno, jeste. No, na tebi je da odlučiš da li
želiš ili ne, niko te neće prisiljavati.
- I dalje ne razumem … šta da odlučim.

6
 Dubok udisaj, potom izdisaj rasterećenja. Suvonjavo lice sagovornika kroz dim
cigarete deluje pomalo avetno, ali nastankom njegovog sigurnog glasa, takav prikaz nes-
taje pre razilaska dima.
- Vidiš, taj uređaj treba da onesposobi alarm dok se ne obave neke stvari…
- Dok se nešto ne ukrade?
- Tako nekako.
- Ja treba da se odlučim da li hoću da budem lopov?
- Ja bih to pre nazvao pomaganje lopovima.
- Opet sam saučesnik.
- Eh, sad … Ako hoćeš da ti objasnim do kraja, a ti to posle krsti to kako hoćeš.
To su posebni zahtevi o kojima je profesor pričao. Do guše sam u govnima, ali
neću sigurno isplivati ako ujutru odem na aerodrom i vratim se u Srbiju. Moram da ispi-
tam do tančina šta spremaju. Klimam potvrdno glavom i sam sipam rakiju. Znam da tim
gestom odajem nervozu, ali sam svestan da ne mogu da je sakrijem i da hoću.
- Kontroler je samo kamuflaža za onaj interkom što si napravio. Spolja gledano
na ploči centrale ne sme da bude dodatnih delova, jer bi to bilo fatalno ako bi
došlo do neke sumnje ili istrage. Prilikom provale falš kontroler se vadi i sta-
vlja novi sa pravim softverom, tako da niko ne može da poveže provalu sa fir-
mom…
Na trenutak sam imao osećaj da sam akter nekog niskobudžetnog trilera, ali kada
je belo i suvonjavo lice pedesetogodšnjaka izronilo iz dimne zavese, shvatio sam da se to
događa meni, u nekom gradu veličine Niša, kome ne znam pravilno da izgovorim ime.
Čak je upotrebio i reč, provala.
- Koliko se robija ako nas uhvate?
- Ne razmatramo tu opciju, jer idemo na sigurno.
A šta je danas sigurno?
- Šta bi bilo moje zaduženje?
- Zavisi od slučaja. Nekada bi onesposobio ceo alarm, nekada bi simulirao pro-
valu radi provere, uglavnom ti bi to radio daljinski, ne bi ulazio u kuću.
- Gospodine …
- Ljubiša.
- Da, Ljubiša … prevideli ste jednu sitnicu.
- Kaži slobodno, ja volim sitnice.
- Da bi to bilo neprimetno kao što želite, mora da se iščitaju sva setovanja iz
starog mikrokontrolera i upišu u novi. Tu se stavljaju šifre, zatim setovanja za
senzore i još neki parametri. Tačno je da to može da se uradi za nekoliko
minuta, ali ne može daljinski.
- Zaboravio si da radiš sa majstorima. To je njihov posao.
Još uvek nemaju rupu. Barem onu, koju ja mogu da vidim.
- Ovo što sam ja napravio očigledno ne može da se smesti u taj mikrokontroler
kabriolet, a i nije mi jasno kako bi se napravila ta plastika.
- To je moj deo posla. Zato su te poslali ovde. Ja sam taj koji radi pod lupom i
želim tebe da obučim. Lemićeš mikrodelove pomoću lupe i robotske ruke, a
kada sve to lepo spojiš sa kontrolerom, ja ću to zaliti plastikom pomoću kalu-
pa. Biće sve kao original. Zapravo sve je kao original.
Ponovo je napravio šibicarski pokret i otkrio mi novi kontroler, koji se razlikovao
od starog samo po nedostatku brojeva. Nije ni probao da mi kaže da je štampa najtrivi-

7
jalnija operacija u celom procesu. Video mi je u očima da imam poverenja u njegovo
umeće. Ostalo je samo pitanje da li verujem njemu kao čoveku.
Nastupila je najteža noć u mom životu. Vreme odluke. Pustio sam omiljenu kom-
pilaciju klasične muzike i utonuo u rešavanje jednačina sa puno nepoznatih. Svaka
nepoznata je počinjala sa rečima, šta ako. Nije mi puno bilo potrebno da shvatim kako
imam više nepoznatih od jednačina. Odlučio sam da pristanem, prvenstveno zbog nov-
ca, a sve nepoznate je potirala smirenost gospodina Ljubiše. On nije odgonetnuo nepoz-
nate, već svojom pojavom učinio da na njih zaboravim. Sve sam zaboravio sem jedne:
šta ako mi se nikada više ne pruži šansa da uzmem neku kintu i vratim se u Srbiju da
nastavim svoj bedni život? Znam da neću diplomu okačiti o ekser, ali kakva me plata
čeka, znam da će biti isto kao da sam je okačio o krivi klin.
Čim sam im formalno pružio ruku, nas petorica počeli smo da održavamo saveto-
vanja na kojima smo razmatrali najmanje moguće sitnice, koje bi mogle da poremete
plan. Na prvom savetovanju sam uvideo da su zapravo išli na blef, jer nisu poptuno znali
da li neke prepreke mogu da se prevaziđu ili ne. Ipak su oni bili samo majstori koji su
ugrađivali tuđe znanje. Naša taktika je bila veoma jednostavna. Ja sam trebao da ones-
posobim alarm, a kao znak da je alarm onesposobljen bio bi tri uzastopna bljeska sijalice
na ulazu, koju je kontrolisao alarm. Tamo gde nije bilo senzora na krovu, jedan bi se
pentrao na krov i simulirao da je krađa izvršena preko krova, bez bojazni da će sa krova
posmatrati dolazak policije, dok bi drugi elegantno otvorio vrata i pokupio šta je mogao,
a treći bi menjao mikrokontroler. Naravno, ostalo bi na policiji da razmišlja kakve su to
akrobate skočile na krov i izvršile krađu. Ako bi pak, bilo senzora, provaljivalo bi se kroz
prozor, a naravno alarm bi se oglasio sa zadrškom od tri minuta, što bi njima davalo
veliku prednost u begu. To bi se pravdalo slučajnim resetom alarma, kome je zbog svoje
složenosti potrebno čitava tri minuta da dođe u radno stanje. Instalacija interkoma ne bi
trebala da zadaje probleme, jer je mogao biti i dva kilometra udaljen, a ja bih bio u blizi-
ni dotičnog objekta i slanjem obične sms poruke interkomu, zapravo isključivao alarm.
Kako bi bilo fino kada bi mobilni telefon mogao da se smesti u mikrokontroler. Biće jed-
nog dana, ali tada neće biti šanse poput ove.
Narednih šest meseci smo se bavili uobičajenim poslom, a Ljubiša je svojim ope-
rativnim radom odlučivao u koju će se kuću ugraditi prepravljeni alarm. Deo plana je
bio i da Ljubiša sazna kada će kuća biti prazna. Dosta sam vremena proveo sa njim i
shvatio da je on nosilac ideje, a da je ova firma potreban uslov da bi ostvario naumljeno.
On to nije isticao, ali nije ni skrivao. Nisam smogao snage da ga pitam da li je on u dogo-
voru sa profesorom izvršio moj transfer, ali sve viđeno ukazuje da se profesor ne bi ni
rukovao sa ona tri majstora. Poreklo njegovog nadimka otkrio sam na njegovu inicijati-
vu, tako što je izlivao parče plastike sa tuđim otiscima, dok sam ja pravio moj mikroin-
terkom. Da je hteo, mogao je da mi dodeli prinudni odmor, jer smo uvek imali zalihu
prepravljenih kontrolera dovoljno za četiri - pet izabranih kuća. Međutim, prisustvovao
sam prezentaciji savršenog spoja tehnike i filigranskog rada. Nemam ideju kako je dola-
zio do tuđih otisaka, ali sumnjam da su to bili otisci sasvim običnih ljudi. Takođe sum-
njam da su ona trojica tačno znali zašto ga zovu Fingerprint.
Došlo je vreme za akcije. Pred prvu akciju ciklično sam nizao ista pitanja u sebi.
Šta ako ih uhvate? Ljubiša kaže da neće propevati ni pod srednjovekovnim spravama za
mučenje. Svejedno, doći će u firmu i prevrnuće je naglavačke, a ja nemam alibi za tu
noć. One dve Švabice će potvrditi da i ja radim tamo. Ma šta imaju one da potvrde, ja
spavam tamo. Beskonačnu petlju pitanja, prekinulo je saznanje da će Ljubiša biti pored

8
mene sve vreme trajanja akcije. U jednom trenutku sam pomislio da je Ljubiša neki psi-
hoterapeut, koga su unajmila ova trojica, da bi mene odobrovoljili da radim ove glupos-
ti. To je bio samo trenutak slabosti, usled loše percepcije stvarnosti. Ljubiša je u svakoj
narednoj akciji bio uz mene. Realno gledano, mogao je i on da šalje sms poruke sa unap-
red odredjenim brojevima, ali sam to uvek radio ja. Došao sam do zaključka da oni
uopšte ne plaćaju moje fizičko prisustvo, već samo fizikalu pravljenja i programiranja
interkoma i njegovu probu na terenu.
Nakon prvih provala shvatio sam da su ljudi od zanata, što mi je ulivalo nadu da
ih neće uhvatiti. Da bih sebe barem malo obezbedio iznajmio sam neku garsonjeru, a u
firmu više nisam ni dolazio. Kada je trebalo da ugrađujemo alarm, oni bi me pokupili
kolima na dogovorenom mestu, a kod Ljubiše bi se dogovarali za akciju. Ljubiša je neka-
ko autoritetom ubedio ostale da ne dolazim više u firmu, jer objektivno nisam ni imao
potrebe. A, ja sam Ljubišu ubedio paranojom, jer sam mu barem pet puta naglasio da ne
želim da padnem zbog gluposti. Najveću paranoju sam mu pokazao, kada sam mu rekao
da me strah da policija ne provali sms poruke i tako nas otkrije. On se samo ironično
nasmejao i dodao mi da mnogo gledam filmove. Nisam znao šta zapravo želim, sem nov-
ca, ali nisam želeo da mi se život svede na film sa obaveznim hapšenjem negativaca. Sa
petsto evra po provali nisam puno uštedeo, a jedino što mi je bilo na pameti je da ušte-
kam dovoljno za neki stančić u Srbiji. Kao i obično život napravi šansu, a na meni je
ponovo da je prihvatim ili odbijem.
U prva dva meseca odradili smo jedanaest kuća. Novine nisu pisale o pljačkama
koje su se desile preko krova, tako da su odlučili da još uvek koriste istu strategiju, ali
ovog puta ostali su tvrđi krovovi, što je iziskivalo još jednog čoveka na krovu. Upao sam
kao četvrti čovek koji je menjao kontroler, a Ljubiša je kao i uvek nadgledao situaciju sa
jednim zadatkom više; da isključi alarm. Sticajem okolnosti pomagao sam i u češljanju
brava. Ona sitnica koju sam pre osam meseci naznačio Ljubiši više ne postoji. Što je naj-
gore, Ljubiša zna da sitnica koja mi je onda smetala, nije bila gluma. Ako onda nije bila
gluma, a sada olako prelazim preko nje, ta promena može da označava povlačenje stra-
ha. Na moju sreću strah se samo pritajio, a trenutno je bio nestao samo zato što sam
dobijao još petsto evra po upadu.
Strah se vratio kada je Fingerprint pronašao mali članak u novinama, gde se
pomenula serija pljački preko krova. Odlučili su da se primirimo i jednostavno zabora-
vimo na krovove, da ne bi neko počeo da se zanima za šablon. Na krovove nismo potpu-
no zaboravili, jer su vlasnici kuća kojima nisu obezbeđeni krovovi naglo počeli da zahte-
vaju dodatak koji bi tobože štitio krov. Za divno čudo, Srbi su odlučili da iskoriste legal-
nu šansu za zaradom i zaborave na provale, ali na koji vremenski period, to niko nije
mogao da predvidi, jer su i dalje ugrađivali prepravljene kontrolere u pojedine kuće.
Viza mi je isticala za nedelju dana, a nisam smeo nikom da pomenem. Tri noći me je
budio udarac bele loptice. Čuo bih udarac taka, a kada bi loptica poletela i bila negde bli-
zu glave ja sam se budio. Počeo sam da razmišljam gde ja to ostavljam belu protivniku.
Do sada nikada nisam pomislio, da ako bi pali, sa njima bi pao i prepravljeni kontroler, a
pantljika bi počela da se odmotava. Možda bi im bio značajniji tvorac kontrolera od obi-
čnih provalnika. Šta ako stave pred njih keks i mleko i pitaju, ko je pravio interkom? Ni
nacisti nisu mučili ako bi im uspeo trik sa keksom i mlekom. Ljubišu ne bi odali sigurno,
ali mene? Odlučio sam da odem, ali kako samo tako kukavički da odem? Šta me briga,
ne barataju pištoljima i neće me sigurno juriti. A Ljubiša? Njemu ću reći da ne mogu
više, a on neka im prenese šta želi.

9
 Po treći put kupio sam kartu za Srbiju. Ovaj put avionsku u jednom smeru.

Zašto taksista nije ušao u dvorište? Kako ću da dođem do ulice sa ovim mojim
klimavim nogama po ovom ledu? Ićiću polako uz garaže. Kako je hladno, nisam ponela
rukavice. Dobro je, tu su maramice. Prešli smo celu Karaburmu, a taksista u retrovizoru
gleda moje suze koje se brže smenjuju od lampiona pored ulica. Ako nemaš kulturu,
pokaži saosećaj i gledaj pravo prokleti muški stvore. Dobro je, bar sam se setila da ski-
nem šminku. Ne bih se ni setila da nisam i u kući plakala. Nikada nije video ženu koja
samo gleda kroz prozor i plače? Nikada nije video ženu koja ovako plače.

- Olja.
- Tanjice moja…
- Polako, sve će se srediti, samo polako, ne plači, hajde da se sklonimo sa vra-
ta…
- Kako … da ne … plačem? Ti se … smeješ?
- Ne smejem se, samo sam se nasmejala, plači…samo plači, a ja ću da ćutim…
Pa, smejem se blesavice što sve shvatas bukvalno. Obesila se celom težinom i pla-
če, moram nekako da dohvatim vrata, čuće nas narod. Ne oseća da je šetam, samo me
steže za rame i plače. Onda da te barem dovučem do kreveta. Tako, tako, sedi…
- Šta bre … da ćutiš, reci da … da je govno … zar nije đubre?
- Jeste Oljice, i govno i đubre je.
- I pokvarenjak…
- Ma muškarac je … idem ja po konjak, za sekund sam tu.
Odakle joj snaga da ovoliko rida? Samo što se ne prekine. Znala sam da je on u
pitanju, čim mi je telefonom rekla da mora da spava kod mene. Sigurno su se posvađali,
a možda je i isterao iz stana. Uvek je glumatao neku dobrotu, a u stvari je tipičan balka-
nac.
- Ej, polako, konjak je to…
- Ma, šta polako, idi … sipaj još jedan.
Super je što se zagrcnula da je malo kašalj povrati. Manje cmizdri.
- E, sad da mi nazdravimo, a kretena ko jeb…
- Može ko hoće, samo znam da ja više neću ... Tanjice on je lopov. Onaj najobič-
niji bedni provalnik…
- On?
- Da, on. Uhvatili su ga noćas. Obijao je neki stan … jutros je pozvonio na vrata,
a ja jadna onako bunovna izašla sam u spavaćici, sve mislim pijan je ne može
da nađe ključ … on samo stoji i gleda me. Taman sam htela da ga nešto pitam,
ali su se pored njega stvorila dva čoveka i pokazala policijske značke. Predsta-
vili su se i rekli mi da nije ništa strašno. Jadničak, hteo je da me zagrli, ali je
zaboravio da su mu ruke u lisicama. Da, od sve muke sam se nasmejala i
rekla: naravno, nije ništa strašno.
- Eh, Oljice, znaš da te voli…
- Da me voli … ne bi krao … ne bi me ponižavao…
- Nije baš to tako jednostavno. Šta je bilo dalje?

10
 - Pokazali su mi nalog za pretres stana, počeli da me ispituju koliko sam dugo
sa njim, da li sam znala čime se bavi … ja sam samo plakala …
- Da li tebe nešto terete?
- Ne, ne, samo sam dala izjavu. Satima su pretresali stan i ništa nisu našli. Sva-
ku su krpicu pretresli, pomerali svaki komad nameštaja, celo kupatilo raz-
montirali, čak su i mleveno meso iz zamrzivača stavili u lonac da odlede.
- Stoke pandurske.
- Ma Tanjice, oni su bili sasvim normalni, fino su sa mnom postupali. On je
fukara, koja je sve vreme krila pogled.
- Izgleda da je tako … no, sada je sve prošlo, opusti se.
- Nije prošlo! Sada bih se ujela dole da mogu. Za sve sam ja kriva. Naivna buda-
la.
- Ih, najlakše je tako. Što kaže moja baba, bilo pa prošlo i nepovratilo se.
- Odobravala sam njegovu prodavnicu auto delova i šverc delova iz Turske.
Znam gde živim i ne bi bilo fer da cepidlačim. Ali Tanjice, to je samo bio jedan
deo njegove delatnosti. Tek sam sada shvatila…
- Šta si shvatila?
- Sve je smišljeno radio. Ono što je znao sa društvom povremeno da zagine u
kafani je samo pokriće. Tada je provaljivao, a popio bi verovatno ispred ulaza
jednu bombicu da bi bazdeo na vinjak. Nikad nije povisio ton, samo se smeš-
kao i dolazio u krevet.
- Ne plači više molim te. Pusti kretena.
- Kako da … da ne plačem? Kada smo bili na putu za Zlatibor, udarila sam se po
čelu i rekla da sam zaboravila antibejbi pilule, a on je prokomentarisao da ne
bi ništa falilo da nam se omakne.
- Ma zezao se, valjda si sada shvatila koliko je ozbiljan.
- Ne … nije se zezao. Rekao je da je spreman da radi još više zbog deteta … da ga
hrani od lopovluka … moje dete da raste uz oca lopova …

Već je devet. Mora da mi je Tanja stavila nešto u konjak, te sam ovoliko spavala.
Nedelja je. E, baš ti hvala što si pao u subotu da bih mogla da se odmorim u nedelju.
Opet mislim na njega. Gde je ona Tanja? Sigurno je u kuhinji. Dozivam je promuklim
glasom. Čujem kako klapara klompama.
- Dobro jutro. Još uvek si smrknuta? Ej, stiže kafa sa keksićima za tri minuta.
Hladno mi je. Jednom rukom joj dajem znak da sam saglasna za kafu, a drugom
se mašam za daljinski upravljač. Smrknuta sam? Zar je očekivati da se smejem posle
svega. Crtani … vesti … kupovina iz fotelje …e, evo ga jutarnji program. Sigurno će da
drobe o ledenoj kiši.
Poštovani gledaoci na vezi imamo gospođu Draganu Dokonić tužiteljku za visoko-
transparentni kriminal, koja će nas posavetovati kako da se zaštitimo od virusa. Imamo
male smetnje na vezama, ali mislim da se čujemo. Dragana dobro jutro, kao što znamo
kompjuteri su sve prisutniji u našoj svakodnevnici, što je ohrabrujuća vest, ali nažalost
postoje zluradi ljudi, koji svojim aktivnostima, a prevashodno virusima koje kreiraju,
mogu da nam naude. Recite nam, kako da se zaštitimo od takvih ljudi i aktivnosti? - zat-
vorite sve prozore, zatvorite sve prozore … Izgleda da sa vezama nešto nije u redu. Reži-
ja, da li na vezi imamo gospođu Radu iz hitne pomoći? Ne. Iz režije kažu da je ovo ipak
bila gospođa Dragana. Šteta, veza se prekinula. No, poslušajte savet, jer napolju je veo-

11
ma hladno, a mi idemo dalje sa najnovijim vestima. Ministarstvo za preporuke je prepo-
ručilo …
- Draga Oljice, znala sam da će da ti se povrati osmeh.

Penzija je najveća varka savremenog doba. U kapitalizmu radiš kao konj da bi

kasnije imao za elementarni život. Štediš kao mrav da bi mogao da uživaš u elementar-
nom životu. Međutim, to što si uštedeo daćeš sve na lekove, jer si na kraju toliko izrau-
bovan da te samo puna šaka pilula može održavati u elementarnom stanju, a uživanje
ćeš pripisati zabludi koju je svesno lansirao sistem, protiv koga si usled istrošenosti nes-
posoban da se boriš. Socijalizam je imao malo skriveniju varku. Radio si kao konj, nisi
mogao ništa da uštediš, ali si imao zagarantovanu besplatnu šaku pilula, što bi se na kra-
ju svelo na isto. Narod je poznat po tome što ne voli skriveno i okultno, te je krenuo iz
socijalizma u kapitalizam i zapao u tranziciju, koja ne podrazumeva zagarantovanu šaku
lekova. Ja sam u boljem položaju od ostalih penzionera, jer sam uštedeo za elementarni
život i lekove, a nisam toliko izraubovan, jer sam sam sebe penzionisao pre vremena.
Morao sam, jer je ostala samo još jedna fabrika u Srbiji koja nije privatizovana. Kada
bude i ona privatizovana više se neće moći kupovati stanovi bez utvrđenog novčanog
porekla. Ja sam požurio i kupio dva komada. Kada sam ih već kupio, rešio sam da odem
u penziju, jer u manjem mogu da živim, a od rente većeg da živim. Da me nije primorala
ova nesrećna okolnost i ja bih se stopio sa ostalim penzionerima. Međutim, dovoljno
sam radio da me muči zajednička boljka, koja se zove, navika. Pri odlasku u penziju oba-
vezno kupiš novi sat, jer se na starom skala zaglavila, ali i u mozgu se skala zaglavila i
uskoro shvatiš da ti ni sat u penziji nije potreban.
Još jedno novobeogradsko jutro. Po navici otvaram prozor da provetrim stan i
idem u kupatilo. Na pola brijanja osećam hladan talas kako dopire iz sobe. Mogu da zat-
vorim vrata, ali volim da slušam vesti dok se brijem. Javljaju da je u Beogradu noćas bilo
minus dvadeset i šest. Na toj temperaturi bi pukao neki cer, ali u Beogradu odavno nema
cerova. Uskoro neće biti ni ostalog drveća. Morao sam da pričekam malo sa spiranjem
pene, jer je krenulo saopštenje Ministarstva za preporuke: Ministarstvo za preporuke je
preporučilo građanima da ne izlaze bez potrebe iz svojih domova, jer su veoma otežani
uslovi za rad i kretanje. Ministarstvo ponavlja jučerašnju preporuku poslodavcima, da
proglase današnji dan neradnim. Ministarstvo takođe preporučuje ministrima iz ostalih
ministarstava da proglase današnji dan neradnim, jer će im obilazak ustanova biti one-
mogućen, a time i uskraćena osnovna ministarska funkcija. Sad mogu da sperem penu,
jer nisu preporučili da ostane posle brijanja. Hleba moram da kupim, a za dnevnu štam-
pu ne moram na kiosk, jer sve ima u malom lokalnom dućanu.
Političari mudruju, zabavljači po trgovima i mimo Nove godine pevaju, štrajkači
prste odsecaju, deca profesore biju, a da vidimo šta rade kriminalci. Otrovala svekrvu
pesticidom … držao preminulog oca u zamrzivaču zbog penzije … osuđen zbog obijanja
trafike.
Danas je u prvom osnovnom sudu izrečena pravosnažna presuda Ekremu Ljatifi-
ju iz Borče. Sud je dokazao da je Ekrem pre dva meseca polomio katanac na trafici i iz
iste izneo punu torbu cigareta i alkoholnog pića u vrednosti od osam hiljada šesto tride-
set dinara. Ekrem je za učinjeno delo osuđen na dva meseca zatvora. Sud je kao olakša-
vajuću okolnost uzeo njegovo kajanje, kao i činjenicu da Ekrem živi u kartonskom nase-

12
lju pored Dunava i nema sredstava za život. Portparol suda je dodao da je sudstvo u
sprezi sa policijom sve odlučnije na suzbijanju kriminala u Srbiji. Pri tome je veoma
važno da nema zaštićenih i privilegovanih. Portparol je posebno istakao da učinjena
reforma sudstva u praksi daje očekivane rezultate, a kao primer je ovaj proces koji je
okončan samo za pedeset i dva dana.
Tako je, to je pravo sudstvo, sve je transparentno, a posebno novinarstvo, jer su
čoveku i sliku okačili.
Koju bih anketu mogao da sprovedem? Najbolje bi se primili na neko socijalno
istraživanje, ali bi bilo glupo da ljudima dajem lažnu nadu da konačno neko na njih
obraća pažnju. A možda su siti istraživanja i obećanja i jednostavno me ignorišu. Anketa
o pivu? Biće malo sumnjivo, otkud im pare za pivo. Cigarete? Bingo, Cigani ne mogu bez
cigareta i poslednju banku daju za dim. Listovi sa osam pitanja o cigaretama, od kojih je
jedan u foliji. Spisak sa nasumičnim imenima, od kojih je jedno i Ekrem. Hemijske olov-
ke, i da, moram da razmenim novac, jer bez toga nema ništa. Nadam se Ekreme da
danas ne sakupljaš sirovine.
Nema filozofije u nalaženju jedinog ciganskog naselja u Borči i to još pored
Dunava. Dugo su tu i saživeli su se sa ostalim stanovništvom. Ostavio sam kola pored
bedema i zaputio se zaleđenim putem prema kartonskom naselju. Kerovi najavljuju moj
dolazak, ali očigledno se nikom ne izlazi na ovu hladnoću, a koji stepen razlike u korist
kartonske kuće puno znači. Prilazim bliže kućama i uviđam da one nisu baš od kartona.
Da ima dece ispred, bilo bi mi puno lakše, ovako će potrajati. Nailazim na prvu kuću i
kucam. Otvara mi neki suvonjav krezubi tip. Promašaj.
- Dobar dan domaćine.
- Dobar ti dan.
- Ja radim ankete o duvanu, plaćam dvesta dinara po anketi, pa …
- Uđi, uđi brate.
- Ja ću da vam postavim neka pitanja o duvanu, a vi mi samo kratko odgovaraj-
te. Potpišete, ja vam dam dvesta dinara i idem dalje. Može?
- Može bre brate.
Izgleda da sam ih baš obradovao mojim dolaskom. Nude mi i kafu. Mešavina
dobrote zbog koristi i opšte kulture, ali u korist kulture. Rado bih popio i popričao, ali
zna se prioritet. Mehanički čitam trivijalna pitanja sa ponuđenim odgovorima i ubrza-
vam njegove odgovore. Naravno, isto me čeka i sa njegovom ženom. Pravim neku kari-
katuru partizanskog pozdrava da ne bih prljao ruke i odlazim. Iza mene ostaju vrata
popunjena grubim glavama i dečjim glavicama, a ja kucam na sledeća. Ponovo neki
mršavko. Promašaj, ali nemam kud sem da izdeklemujem i da uđem. I ovi su gostoprim-
ljivi, ali malo zahtevniji.
- Sva deca puše, ’oćeš da ispitaš i njih?
- Ne mogu stvarno, samo punoletni dolaze u obzir.
- Dobro, dobro, samo pitam. Ej, sad ću da zovem mog brata i snaju, pa da i njih
ispitaš.
- Kako ti se zove brat?
- Elvis.
- Samo malo da vidim … Elvisa nema na spisku. Izgleda da nigde nije prijavljen.
Ali ’ajde ispitaću i njih, ali prednost imaju prijavljeni. Samo malo…znaš li gde
živi Ekrem Ljatifi?
- Znam bre bato, kako da ne znam.

13
 - Odlično, idemo sada da ti ispitamo brata i snaju, a ti ćeš da mi pokažeš gde
živi Ekrem, jer je on prijavljen.
Sasvim logično za bilo koji kraj planete. Ako nešto tražiš, možeš da očekuješ i zah-
tev za kontrauslugom. Nije mu teško palo, niti je bilo šta posumnjao. Uspeo sam da ga
odvratim u nameri da me prati do Ekremovog praga, jer ne bih želeo da slučajno Ekrem
čuje kako je negde upisan. Dosta je njemu upisivanja. A sasvim sigurno sledi mu jedno
neprijatno upisivanje u zatvorsku kartoteku. Ekremova kuća nije se puno razlikovala od
ostalih. Kuću su držali jedan zid, greda i četiri šprajca za koje se nadam da su barem
dobro pobijeni u zemlju. Taj zid od predratne velike cigle, oivičavaju tri zida sačinjena
od raznog priručnog materijala, od kojeg su se najviše isticale građevinske daske i lim.
Krov je sačinjen od svega što podseća na crep, ali bez crepa.
Stokilaš mi otvara vrata i shvatam da je to on. Isti je kao na slici, verovatno su
novinari dobili sliku iz istražnog zatvora. Smrknut je, ali me prima u kuću i bez suvišnih
pitanja pristaje na anketu. Samo sedi na nekoj gajbi i povremeno me pogleda kada mi
daje odgovor na pitanje. Dva dečaka u šuškavim jaknama sede na gvozdenom krevetu i
prate naš dijalog.
- Hvala ti, samo još da potpišeš.
- Ja ne znam da pišem, sin će da se potpiše umesto mene. On je pametan na
mamu.
- Ne, ne, moraš svojeručno. Ne mora to tačno, samo nažvrljaš nešto kao da si
doktor. Ja moram da imam tvoju šaru da bih opravdao pare, a kakva je šara to
nikog ne zanima.
- Daj – mršti lice, ništa neočekivano – neće da piše.
- Ajoj, izvini nisam skinuo foliju, evo sad ’oće.
- ’Oće … kakva ti je ovo olovka? Kao da je iz vasione pala.
Jeste Ekreme, vasionska olovka za koju odlično prijanjaju prsti.
- Ma to nam dali službene, a zaboravili su da je mraz i da može da se zalepi za
prste. Gde ti je žena da uradim i sa njom anketu.
- Na nebu. Videla me da ne znam da pišem, a obećao sam davno…
- Izvini…
- Ali zato gleda decu kako pišu.
Obišao sam još tri kuće, da ne bi posumnjao u svemirsku olovku i anketu. Na
odlasku su me ispraćali nervozni kerovi, sa istom žestinom kao pri dolasku. Uskoro sam
se stopio sa nepreglednom kolonom automobila, koja je vodila ka zakrčenom mostu.
Sreća tvoja Ekreme što sam u penziji, te sam te odradio iz navike.

Mogao bih da zovnem Branka. Obećao sam da ću da mu se javim čim stignem u

Srbiju, a prošlo je već tri meseca. Odjugovilo je, možda će biti voljan za šetnju.
Koračamo šetalištem pored Save sa namerom da nastavimo šetalištem pored
Dunava, čim se manja voda poda većoj i nastavi da zapljuskuje neke druge obale. Nije se
puno vizuelno promenio, a nije ni za očekivati da se mlad čovek promeni za dve godine.
Kao i pre komuniciramo toplo, bez ustezanja i štelovanja rečnika. Međutim, osećam da
ono što nas najviše vezuje, naše zajedničko bistvovanje po Nemačkoj lebdi sve vreme
između nas. Kao da je sve izrečeno, ali reči kruže negde u vazduhu i čekaju signal da se
prizemlje. Da li se još uvek oseća grešno prema ljudima koji nemaju jasno zacrtane
moralne brazde? Zar stvarno misli da je nekog ostavio na cedilu što nije dao otkazni
rok? Da im je lepo objasnio da se plaši, bio bi slabić i izdajica, a ovako samo izdajica, ali

14
u njegovoj glavi, jer se ispostavilo da ona trojica nemaju mozak. Nadam se da će prizna-
vanje moje greške umanjiti njegov osećaj sagrešenja.
- Dugujem ti priču šta se desilo nakon tvog odlaska.
- Ma ne, ne duguješ mi ništa.
- Kada ti ispričam, shvatićeš da ti dugujem. Prvo da ti kažem da su ona trojica
pala.
Iznenada uz Dunav je počeo da duva hladan vetar izazivajući mrštenje na njego-
vom licu.
- Kako? Nadam se da nisi i ti pao.
- Kao što vidiš nisam, jer da sam pao ne bih se tako lako izvadio. Eh, kako.
Mnogo hteli, mnogo započeli, a malo znali. Kada si ti otišao, logično je bilo da
nađemo čoveka koji će tebe da zameni. Međutim, tvojim odlaskom našli su
izgovor da nam ostane petsto evra u džepu. Znaš i sam da ja ne znam puno o
elektronici i nisam ni slutio da u onom može da se pogreši, ali sam ih instikti-
vno napustio. Godine iskustva i urođena opreznost su odlučile da ih napustim.
- Ti si ih obučio da koriste robotsku ruku i zalivaju kontroler?
- Naravno.
- Kako su pali onda?
- Ti si lepo osmislio onaj interkom. Napravio si da svaki alarm ima posebnu
adresu da ne bi mogao da se neki greškom isključi. Oni su uzeli jedan komad i
isklonirali softver. Sa tim softverom su počeli da rade kontrolere. Nisu znali
da će isključivanjem jednog alarma isključiti i sve ostale do kojih signal dopre.
Desilo se da su isključili u komšiluku alarm koji je imao dojavu na mobilni.
Pošto se taj alarm nije povratio za deset minuta, čoveku je bilo nešto sumnjivo
i pozvao je policiju. Kuća gde su provaljivali je bila na istom putu i eto…
Kako je vetar nastao, tako je i prestao. Iznenada i bez najave. Tanke bore na nje-
govom čelu iz reljefa prelaze u obline, koje se stapaju sa prirodnim crtama lica.
- Kako si saznao?
- Iz novina, naravno. Sprdala se štampa sa njihovim kretenizmom nedelju
dana. Ja sam ih izabrao, a nisam se uverio da nisu tupani. Zato sam ti rekao
da ti dugujem priču. Na neki način sam ti zahvalan što si tako naprečac otišao.
- Ih Ljubiša, nemoj tako…
- Ne treba slučajnosti pripisivati višoj sili pored živih ljudi.
- Onda treba da odamo zahvalnost našem prijatelju profesoru.
Ne vredi da se pretvaram, verovatno je još tamo skapirao da nas dvojicu profesor
vezuje.
- Što njemu?
- Dugujem i ja tebi jednu priču … u vezi bele kugle u bilijaru.

sadašnjost

Subota. Jedini dan koji imam kompletno za odmor, a ja moram da pregledam

pisane zadatke. Jedino me teši pomisao da ću sebe častiti obilaskom izložbe, kada zavr-
šim sa ovim napasnicima. Nakit , od osmog do osamnaestog veka. Ne mogu da dočekam
da vidim srednjovekovno prstenje i naušnice. Srećna sam što se neko potrudio da izloži
nakit, jer dok se napravi zgrada Muzeja grada Beograda, ja vrlo lako mogu da zađem u
klimaks. Zašto mi odoše misli na klimaks, a nisam još domašila ni tridesetu? Ispostiću

15
se ja do tada, posle mogu da lansiraju virus koji izaziva impotenciju i savršeno me neće
zanimati koji muškarac čeka u redu za vakcinu. Da, ali ako želim da se do tada ispostim,
moram i da se potrudim, jer očigledno muškarci više i ne startuju.
Na stolu su nove vežbanke, crvena hemijska i brisač, sve što mi je za sada potreb-
no. List za listom, crta za crtom, paraf za parafom, neka čula žude za kafom. Slobodna
tema, a nigde nema fantazije, budućnosti i ljubavi. Baš sam smešna, kako da deca pišu o
leptirićima kada nigde nema cveća? Ha, ti ovo napisao? Ne želim da budem veštica koja
će da sumnja na svakog, zato i nisam proveravala paraf, ali sada moram. E, da vidimo
šta će da uradi ovaj brisač. Bris, bris, bris, ništa. Eh, momče, lepo si ti falsifikovao moj
paraf i boju hemijske, ali nisi znao da sam parafirala sa specijalnom hemijskom, koja je
uparena sa brisačem. Isplatila se onolika patnja da naručim ovo preko Ebay-a. Moraćeš
da naučiš da svim falsifikatorima i prevarantima brzo dođe kraj. Nisi ni mogao da znaš,
da je već druga godina otkako sam raskinula sa onim lopovom i mene više niko ne može
da šiša sem frizerke, ali samo kojoj ja dozvolim. Ne plašim se ja klimaksa, ali se plašim
da mi se mozak ne isposti do tada, a onda je džaba svetlucav nakit u vitrinama. Zato
pravac konak kneginje Ljubice.

Od kako sam počeo samostalno da se bavim alarmima, koristim svaku priliku da

se upoznam sa novim tehnologijama. Redovno obilazim sajmove i prezentacije, jer može
na papiru nešto da izgleda svemirski, ali alarm prodaje samo praktična prezentacija, a
nikako fotografije sa zracima. Lakše je meni da merim i ocenjujem tuđa iskustva, nego
da čekam prigovor, kako bih saznao da li nešto vredi ugrađivati ili ne. Ljubiša je bio moj
verni pratilac, ali od kako se totalno penzionisao, nalazimo neke druge izgovore kako bi
pili pivo.
Na samom ulazu mlada dama se smeška i nudi mi dobrodošlicu u vremeplov.
Ovog puta alarm je u funkciji zaštite nekog izanđalog nakita. U vitrinama nalik na
pokretne tezge, leži skladno raspoređen nakit, sa još skladnije postavljenim senzorima.
Tišina je toliko uporna da počinje da smeta. Kada bi se barem nakašljao neki radnik, ili
ova plavuša za susednom vitrinom. Ona se sigurno neće nakašljati, jer je zaboravila i da
diše. Povremeno čučnem da bih video kako je senzorska traka prionula za staklo i ugle-
dam njeno lice, koje uvek ima zamišljen izraz. Često skuplja obrve, kao da nešto negodu-
je, ali to ne kvari utisak zamišljenosti. Svaki put kada napravi pulučučanj stavi ruke
između butina, ali ubrzo ih izvadi i sa njima prebaci kosu preko ramena. Zatim ruke
sklapa, kao da se moli. Lepo je gledati zamišljene žene, ali ako je budem samo gledao,
neću još dugo imati priliku da je gledam. Alarm sam pogledao i shvatio da ništa nisam
novo video. Počinjem pažljivije da gledam prstenje kako bih mogao da započnem neku
priču. Napokon čujem neke korake.

Došla sam u drugu salu, u kojoj mi oči boje bronze poprimaju boju srebra. Zbog
ljudske gluposti ja samo znam da je prstenje od srebra i ništa više. Sve manje uživam u
lepoti srednjovekovnog kinđurenja. Prsten koji je nekada bio u grobu, sada je samo broj
u nekoj vitrini. Zar ne zaslužuje barem pomen gde je nađen? Nemam koga da pitam, jer
je u čitavoj sali samo još jedan posetilac, koji se baš zainteresovao za prstenje. Kako

16
njemu ne smeta da gleda prsten, za koji ne zna ni iz kog veka potiče? Možda je veliki
poznavalac srednjovekovnog nakita. Čujem korake, neki gospodin ulazi pozdravlja se sa
devojkom na ulazu i pita je da li ima nekih problema. Ona mu sa razvučenim osmehom
odgovara da nema problema. Naravno da ima problema. Utegnut stariji gospodin, smelo
korača u nameri da siđe na donji nivo, koji sam posetila. Okrećem se i pogledi nam se
sreću.
- Izvinite, da li vi radite ovde?
- Da, da, ja sam tvorac izložbe, izvolite pitajte.
- Ne mogu ništa konkretno da vas pitam, jer nemam nikakvu informaciju o
nakitu. Meni brojevi ništa ne znače…
- Ah, da. Uz izložbu je predviđeno da se dele male knjižice sa propratnim tek-
stom o svakom eksponatu. Štamparija je zakazala, tako da knjižice nisu ispo-
ručene na vreme. Imam čvrsta uveravanja da će biti dopremljene u utorak.
Uostalom zar izložba ne zavređuje da dođete još koji put?
- Moram da vam kažem da sam došla iz Kragujevca da bih specijalno posetila
izložbu. Platila sam ulaznicu i sada…
Naš razgovor je očigledno pobudio pažnju jedinom preostalom posetiocu muzeja i
dao mu toliku slobodu da se umeša u razgovor.
- Izvinjavam se što se mešam u razgovor, ali i ja sam došao čak iz Niša da bih
video izložbu. Mislim da nije fer da nam uskratite malo više informacija o
ovako divnom nakitu.
- Ja … ja se duboko izvinjavam, ali nemam vremena da šetam sa vama po sala-
ma i dajem informacije o svakom eksponatu. Žao mi je, dođite posle utorka.
Taman sam udahnula da mu prebacim za drskost, ali me je drugi posetilac pre-
duhitrio.
- Mi vidimo jedinog krivca u vama, ali ja mogu da shvatim kako je to kada neko
ne ispuni obećanje. Ako biste mogli da nam odštampate jedan primerak na
štampaču rešili bismo problem.
- Šta bi bilo kada bih svim posetiocima štampao? Ne, ne, stvarno ne mogu.
- Ali, nema posetioca, mi smo jedini, a treba nam samo jedan primerak. Vidim
da imate kompjuter sa štampačem, tamo na ulazu. Molim vas potrudite se u
ime pređenih kilometara.
Krivac priznaje grešku, nevoljno klima glavom, a još nevoljnije korača ka stolu.
Za reč koja bi barem malo potkrepila kajanje, nije ostalo volje. Ostajemo stranac i ja,
zarobljeni tišinom iščekujući da je poremeti zvuk štampača. Sporazumno ćutimo, da ne
bi refleksivno krenuli da komentarišemo situaciju. Rukom krećem kao da želim da se
upoznamo, ali u deliću sekunde druga ruka čini isti pokret i ruke završavaju prekrštene
na mojim grudima. Kao da je moj pokret okazao nameru i inicirao njegovu ruku. Ukrstili
smo reči sa imenima, poglede sa osmesima i šake na rukama. Sada smo malo manje
stranci. Prosedi gospodin prilazi i bez reči pruža nam papire. Nekako sam procedila reč,
hvala, i bez osmeha prihvatila papire. Zvala sam Tanju da mi pravi društvo, a dobila sam
stranca. No, nije mi odbojan, a po svemu sudeći bio je veoma koristan. Još uvek bez reči
krećemo u podrum odakle počinju brojevi. Ali zašto je krenuo u obilazak od kraja? Ništa
čudno. Nigde ne piše odakle početi, a i ja sam videla pored vrata srebrni nakit, pa sam se
intuitivno spustila dole i krenula od bronze. Možda ga zanima samo masivan muški
nakit i pečatno prstenje. Videću uskoro. Kada smo sišli u podrum, konačno je progovo-
rio :

17
 - Predlažem da podelimo papire i da se razdvojimo, a da se kasnije zamenimo.
Ti uzmi prvu polovinu, a ja ću drugu.
- Da, … da, ali zar nećeš da pratiš od početka?
- Ja ću iz sredine. Stvarno mi nije problem da kasnije povežem u glavi šta sam
video. Problem nastaje kada ne znam šta sam video.
Dok brojim listove, klimam glavom i smeškam se. Prebrojala sam osam listova i
odvojila poslednja četiri. I on se samo nasmešio i krenuo ka sredini podruma. Momak je
snalažljiv i uviđajan. Stvarno bi bilo neprikladno da budemo jedno pored drugog i stalno
viruckamo u papire. Naravno, kada bi dolazila svaka šuša u muzej, ne bi bili samo nas
dvoje u celoj zgradi.

Došao sam do fiktivne sredine i poklopio broj pored eksponata sa brojem na vrhu
papira. Bilo bi glupo da me slučajno provali kako me ne zanima nakit. Uostalom nisu
tako loše ove naušnice, s obzirom na to da su stare oko hiljadu godina. Povremeno se
savijem i pogledam vitrinu iz nekog drugog ugla kako bih mogao nju da ošacujem. Do
sada nam se nisu pogledi sreli, ali ima vremena, dvesta eksponata su garancija. Među-
tim, njena predanost nakitu čini garanciju sve labavijom. Uvek kada je pogledam vidim
njen odraz u staklu od vitrine, i deluje mi kao da sedi u nekom vozu koji čeka na semafo-
ru ispred Kragujevca.

Vratio se iz prizemlja. Ja sam pre desetak minuta završila, tako da sam spremna
da razmenimo štafete. Na licu mu se nazire zadovoljstvo. Ne bi se onako ponašao da mu
nije stalo do eksponata. Prilazi mi sa jedva primetnim smeškom, a ja sam se iskreveljila
sa jednim dugačkim, izvoli, sa akcentom koji bi trebao da naglasi rastegljivost na ’i’. Ne
znam šta je on pomislio, jer nije vidno reagovao, ali ponekad znam da se iskreveljim
kada želim nekom da pokažem kako mi prija to što mi je uradio. Pokušavam nekako da
uspostavim prisniji kontakt, ali sa kredom u ruci, koja je uvek spremna da povuče crtu.
- Obrati pažnju na prsten pod brojem trideset osam.
- A, što?
- Jedino je on sa laticama i nekako zrači.
- Aha, pogledaću. A, ti pogledaj belobrdske naušnice, posebno one sa grozdo-
vima.
- Da, zapazila sam te sa grozdovima, ali nisam znala da se tako zovu. Zahvalju-
jući tebi sada znam.
- Ma ništa … nego, mogli bi kasnije da razmenimo utiske.
- Važi, čekaću te gore.
Klimnuo je glavom u znak odobravanja, a ja sam se nekako naglo okrenula prema
jednoj vitrini. Nisam ga pratila ispod oka, ali imam osećaj da je ostao malo zatečen u
hodniku oivičenom vitrinama. Bez nećkanja sam pristala da navodno razmenimo utiske,
ali čemu nećkanje kada imam želju da ga malo bolje upoznam? Znam da iza utisaka sto-
je i neki drugi utisci, ali nismo se sreli u kafiću, gde je i očekivati da naznačeni atributi
naprave utisak. Očigledno je da smo nas dvoje razmenili utiske, a ostaje nam samo da ih
upotpunimo.

18
 Kikotanje jednog para na ulazu odvojio mi je pogled od vitrine. Odvajam se i fiizi-
čki od vitrine, jer sam izgubila koncentraciju, a nakit iz osamnaestog veka nije novost za
mene.
Verujem da se vazduh ispred konaka ne razlikuje od onog u konaku, ali sam dob-
ro udahnula kada sam izašla.

Brzim koracima grabim ka izlazu. Svaki korak mi je teži, uprkos tome što sam bli-
že saznanju da li me čeka. Osećaj da je ispred vrata povremeno pokvari žmirava sijalica
u mojoj glavi, koja na tren osvetli njeno lice u kupeu nekog voza. Sijalica sve češće žmir-
ka. Otvaram vrata, žmirkanje sijalice se pretvara u žućkastu svetlost okolnih lampiona,
na kojoj izbeljeni delovi njene plave kose, poprimaju boju jagorčevine. Bez reči silazimo
niz stepenice i gledamo duž široke staze. Koračamo masivnim pločama koje bi trebalo
pri ulasku da naglase moć zdanja ili pri izlasku pomognu našim čulima da još dugo
zadržimo osećaj superiornosti kojim je oduvek odisala zgrada. Ja ne izlazim sa osećajem
superiornosti, jer ipak je ovo ženski konak. Uspevam nekako da započnem priču, ali ne o
eksponatima kako sam najavio.
- Kada se vraćaš u Kragujevac?
Upućuje mi hladan pogled i počinje da se cereka.
- Ja sam iz Beograda, malo sam lagala da bi imalo više efekta, ali Niš je dalji i
imao je veći efekat.
- Zašto onda nisi rekla da si iz Niša ili Leskovca?
- Mislila sam da će da me provali zbog naglaska, ali očigledno čovek nije na to
obraćao pažnju, čim tebe nije provalio da nisi iz Niša.
- Nisam o tome razmišljao, samo sam hteo da nekako bude efektnije.
- Shvatila sam da blefiraš da si iz Niša, ali ljubav prema nakitu ne može da se
izblefira.
Naravno pametnice, biće sve kako ti kažeš.
- Ne samo prema nakitu, već privlače me starine uopšte, zato često posećujem
izložbe.
- Lepo.
- Mogli bi da popijemo čaj, da se malo zagrejemo.
- I ja bih volela da se malo zagrejem. Hajdemo naniže.
Krećemo ka Zelenjaku, veoma prljavom delu grada. Odraz prljavštine ne izostaje
ni u ovom trenutku, jer je vetar počeo da kovitla i za tren podigao u visine rozikastu naj-
lon kesu. Kesa je izmamila osmehe na našim licima i spontano nametnula priču o prljav-
štini u gradu. Počeli smo od kesa koje se izbacuju kroz prozor, a na trotoaru Brankove
ulice završili sa ispljunutim žvakama, koje se leti lepe za obuću.
- Branko, hvala ti za šetnju, baš sam se fino zagrejala. Ja ću da sačekam neki
autobus ka Novom Beogradu.
Kako prosta fora. Kao da smo klinci. Ona vozi bicikl, a je je zamolim za jedan krug
oko zgrade. Ona podigne prednji točak bicikle i kaže, evo ti obrni krug. Ja onda treba da
budem još banalniji.
- Bilo mi je zadovoljstvo. Mogu li da dobijem tvoj broj telefona? Hteo bih da
razmenimo utiske sa izložbe.
- Ah, da, da, kucaj …

19
 *

Ušla sam u autobus što su nam Japanci donirali. To su jedini autobusi u gradu u
kojima čovek može da se opusti i ako stoji. Nema truckanja niti uobičajene zaglušujuće
buke, koju ne mogu da nadjačam ni najžešćom muzikom sa plejera. Prozor se cakli i jas-
no prikazuje moj odraz. Zatičem sebe kako buljim u sopstvenu figuru, ali tešim se da
gledam negde dalje. Nikada nisam žmurela u autobusu, ali sada želim. Ređaju mi se boje
pred očima, povremeno podignem kapke i ugledam sebe. Sve manje trepćem, sve više
tonem u svet narukvica, naušnica, počelica, prstenja, ogrlica i trepetljika. Naušnice sa
jagodom, prsten sa laticom, narukvica sa motivom travke. Smršala sam, prsten mi je
malo veći, možda će pasovati onaj sa pet kamenčića u obliku krsta. Ne valja, bobice na
jagodama su suviše sitne za kamenčiće na prstenju. Probaću onaj sa ucrtanom zvezdom.
Možda bih mogla da promenim naušnice. Obične alke od isprepletane žice, a uz to bi
pasovala ona narukvica…
- Devojčice, ušeni se malo, ne mogu da prođem.
- Izvinite izgleda da sam zadremala.
- Jes, jes, a ogledaš se kao na modnoj pisti.

Zovnuo sam je da vidim da li je dobro stigla, a u stvari oboje znamo da sam hteo
da proverim da li mi je dala pravi broj. Mogao sam to i na semaforu, ali verovatno ovako
ima više draži za obe strane. Ispalo je dobro, prihvatila je igru, tako što mi je rekla da su
je neki kerovi saletali, ali je preživela. Pomislio sam da pravi kerovi osećaju kada žena
ima teranje, a oni izmišljeni imaju ulogu da daju do znanja muškarcu da žena ima tera-
nje, ali znam dobro da kontrolišem neumesne misli. Ali zašto sam uopšte proveravao da
li mi je dala pravi broj? Nejebica ili mi se stvarno svidela? Njeno atletsko telo bi mi se
svidelo i da nije nejebice, a ono pametovanje baš i ne privlači. Kada bolje razmislim
možda ne pametuje stalno, već je želela da ostavi utisak. I ja sam se pravio da me zanima
nakit, jer bolje zvuči zanimati se za nakit, nego za alarme.

Izašla sam sa njim u neki klub. U sredu me je pozvao i jednostavno izrazio želju
da izađemo, a ja sam bez puno teoretisanja naglasila da mogu samo vikendom. Ne znam
zašto je toliko bio siguran da će mi se svideti taj klub ili ga jednostavno nije zanimalo da
li će mi se svideti. Nismo razgovarali o muzici, a sresti nekog na izložbi ne podrazumeva
da taj ne izlazi po splavovima. Nije mi zvonio mobilni, tako da ništa nije mogao da zak-
ljuči na osnovu zvona. On je muškarac koji predlaže, a ja što ga nisam pitala kakva se
muzika sluša u klubu, samo govori o mojoj nameri da sam htela da se vidimo, ali samo
meni.
Nisam krila čuđenje kada mi je rekao da taj klub funkcioniše veće desetak godina.
Glupo je bilo da se pravim sveznajuća, a planirala sam da popijem barem jedno piće, što
neminovno obećava razgovor, jer nije ćutljiv. Bili smo u drugom delu kluba i nismo vide-
li muzičare, ali smo ih čuli dovoljno prigušeno da nam vokal i bubanj nisu smetali u pri-
či, bez obzira što su svirali rok. Miris crnog vina iz čaše opio me je pre nego što sam ga

20
dokrajčila. On je pio pivo iz krigle, tako što je u početku srkutao kao da je vino, a na kra-
ju u nekoliko gutljaja ogolio krigli dno. U prvoj rundi brbljali smo oboje, ali kad sumi-
ram, više ja nego on. Druga runda je nastupila sa drugom turom pića. Tokom druge
runde više smo se kikotali nego što smo pričali. Nisam bila svesna kakvu sam odvalu
napravila kada sam bez ustezanja konstatovala, da može da se obogati ako napravi neki
alarm koji će imati ulogu pojasa nevinosti, jer smo se složili da srednjovekovne skalame-
rije više nisu u modi, a muškarci su u svojoj posesivnosti ostali isti. Srećom nije počeo o
ženskoj posesivnosti, jer ko zna kakvu bi mi saglasnost izmamio. Nije me začudilo što se
složio oko posesivnosti, ali jeste njegova smelost da mi svojim prstima kao buva uđe u
rukav od džempera. Gledao me je u oči i u sred razgovora, krenuo prstima ispod džem-
pera, ali nije dodirivao moju ruku. Kada smo utihnuli sa pričom, nastavio je da me gleda
prodorno, sa ne tako prodornim braon očima i dotaknuo mi prstima žilu kucavicu. Vino
mi je otupelo reflekse da ne primetim njegovo šunjanje, ali nije toliko da ne primetim
dodire. Razum je oprostio čulima i pravila sam se da ne primećujem, sve dok nije nežno
izvukao prste i preselio ih u moju otvorenu šaku. Nije mogao da vidi ili oseti moje telo
kako je zadrhtalo, ali sigurno je osetio drhtaj mojih prstiju, koji su se uz pomoć smernije
ruke nekako izmigoljili i krenuli prema nakarminisanoj čaši. Učinilo mi se da sam se
otreznila, čim sam najednom videla ruž na čaši. Ako mi se učinilo da sam se otreznila, to
automatski znači da sam možda u nekim momentima bila pijana. Totalno prekidanje
igre bi odalo moju otupelost, a nastavljanje bi naglasilo moju čulnost. Tražim neku sre-
dinu. Nazdravila sam mu sa smeškom, koji muškarcu prija, a ne obećava. Ruka koja me
je dodirivala nastavila je da steže kriglu, a oči koje su se trudile da me hipnotišu izgubile
su prodornost. Druga runda se završila sa mojim pogledom na sat, jer se bližila ponoć,
koja osim prekretnice ka novom danu pravi prekretnicu i u saobraćaju. Odbila sam da
me prebaci do kuće, ali nisam odbila da me isprati do tramvajske stanice. Svetlost farova
sekla je februarsku noć bez snega, a mi smo ćutke koračali trotoarom, koji je bio sveže
zabrložen otpadom specifičnim za noćni provod. Na stajalištu nekoliko sredovečnih ljudi
je čekalo da se iza brežuljka pomole farovi spasa i povezu na mesto, gde ih verovatno
čeka topli krevet i lepa reč. Mene sigurno čeka topli krevet uz noćni program na radiju,
koji obiluje lepim rečima i stihovima. Farovi se pomaljaju na bregu, šine počinju da zve-
ckaju, Branko mi se približava čujem reči, ’Olja, lice ti je čarobno’, a ja to čarobno lice
sklanjam u stranu, zatim pravim blagi poluokret, povijam glavu i molim se bezimenom
Bogu da se vrata otvore ispred mene. Molitva mi je uslišena, nogama sam tri puta trup-
nula i u noći nestala.

Ritmika tela pospešivala je grčeve na njenom licu, koje sam posmatrao sa dovolj-
ne udaljenosti sa koje mi se ne muti pred očima. Vagala se u mom krilu, kao teg na tera-
zijama, a ja sam balansirao na drugom tasu. Njena ruka je bila obmotana plavkastim
čaršavom. Moja ruka je bila željna dodira i potražila je njenu ruku, koja je bila opijena
ritmikom i nije osećala moje dodire. Moji prsti su pomislili kako bi se najbolje slagali sa
njenim prstima i pohitali ka igri preplitanja. Nešto se desilo, ritmika je utihnula. Ćutanje
je prekinula promaja, koja je pomerila zavesu i njeno lice je obasjala svetlost lampiona.
Lice joj je bilo čarobno i prosto pozivalo na osveženje utihnule ritmike.

21
 Samo jednom sam je poželeo. Bilo je u mojim mislima fatalno, a van misli se
pokazalo pogubno. Sve bih dao da mogu da promenim tokove želja. Sve bih dao, a ništa
nisam probao. Vreme je da probam.

Nema gore robije od podstanarskog statusa u Beogradu. Kada podignem platu,

odmah polovinu bacim za stan, a druga polovina ostaje za goli život. Da ne plaćam stan
mogla bih za godinu dana da uštedim za put oko pola sveta. Možda bih izgubljeno puto-
vanje lakše podnela da nije obaveznog seljakanja. Kada bih sastavila godinu dana u jed-
nom stanu bila bih presrećna.
Za dva dana će osmi mart, u gradu se oseća euforija, a ja obeležavam kese, zatva-
ram trakom kutije i iščekujem Tanju da dođe. Već sam se uhodala se kesama za đubre,
kutijama od čipsa i crvenim markerom. U sobi mi odzvanjaju nervozni koraci, jer jedino
šetnjom mogu da se skoncentrišem na spisak na papiru i glavi. Telefon se oglašava uobi-
čajenim zvonom, možda je onaj prevoznik poranio. Prilazim bliže, telefon je u domašaju
ruke. Ruka mahinalno približava telefon oku, koje jasno vidi ime, Branko. Da li da se
javim? Zašto ne bih, barem ne moram da lažem kako sam zauzeta.
- Ćao Branko.
- Ćao Olja. Nismo se odavno čuli … i eto, poželeo sam da ti se javim …
- Lepo od tebe.
- Kako provodiš nedeljno prepodne?
- Ne pitaj, selim se. U totalnom sam haosu.
- Znam kako je. Imam i ja dug podstanarski staž. Kada je akcija?
- Ma … otprilike za sat vremena, čekam prevoznika da mi se javi. Želim samo da
preživim današnji dan i da se stropoštam u krevet. Šta ima kod tebe?
- Daj mi adresu.
- Ma ne … nikako …
- Nemam želju da te ubeđujem kako neću zloupotrebiti tvoju buduću adresu, ali
stvarno imam želju da ti pomognem.
- Ihh nismo deca. Nego, jednostavno ne želim da te maltretiram. To je sve…
- Super. Ja samo želim da ti pomognem i to je sve … daj mi adresu.
Tanja je bila bliža i otvorila je vrata, a ja sam ga iz sobe videla kako vešto preskače
kutije. U veštini preskakanja nije zaostajao ni momak koji je došao sa njim. Predstavio
ga je kao jedinog radnika u njegovoj skromnoj firmi. Nisam imala čime da ih poslužim,
pa smo jeli čips, koji smo uzimali kao deca iz kese. Sasvim slučajno se nametnula priča o
mogućnosti brzog interneta u mom novom stanu, a Tanja fanatik za filmove iskoristila je
priliku da sa njima priča o najnovijim filmovima. Ne kapiram gde je čar gledati film, koji
je neko snimio u bioskopu, ali ovog puta mi je prijao bilo koji razgovor u kome nisam ja
sudelovala. Ponovo sam uživala u njegovoj rečitosti, a ošacovala sam i kako su se obukli.
Ispred mene su dva sportski obučena čoveka, od kojih jedan pleni ukusom. Bele patike
sa vazdušnim đonom, bele teniske čarape, plava majica ispod svilene žute trenerke, to je
skupo i prosek u ukusu, i naravno ne nosi Branko. Teget platnene patike, kojima je vero-
vatno isekao žiletom zastavicu za marku, prljavo sive čarape, platnene teget pantalone
koje imaju dve bele pruge duž šavova i crvena majica sa skromnom šarom, koja je ispod
crnog bluzona na šniranje, nosi Branko.

22
 Prevoznik mi se javlja, kaže da je na pola sata vožnje do zgrade, mi počinjemo
ubrzano da snosimo stvari. Komšinica preko puta, ovog puta umesto dobronamernog
špijuniranja stana, izigrava čuvara stvari. To joj nije palo teško, jer znam da uvek ima
nekog ispred zgrade sa kojim je rada da popriča. Tanja prati stvari u liftu, momak isto-
vara sa Tanjom u prizemlju, a ja sa Brankom iznosim stvari iz stana i ređam ispred lifta.
Branko je hteo da bude u prizemlju sa Tanjom, ali sam ja zapovedničkim tonom naredila
da ostane u stanu. Ispala sam kao neka veštica, ali sam samo htela da budem bliže Bran-
ku, a nisam znala zašto. U trenutku sam pomislila da mi samo prija njegovo prisustvo,
ali sam kasnije uvidela da je odradila intuicija, jer sam se sa Brankom savršeno kapirala
bez puno reči. Kada smo prvi put napunili lift ostali smo sami u stanu i prve reči koje
sam mu uputila, bile su reči zahvalnosti što je došao. Sa iznenadnim pitanjem, vešto je
izbegao da mi da bilo kakvu potvrdu moje zahvalnosti.
- Otkud ti ovaj Sansui risiver? On je stariji od nas. Prava je retkost.
- Moj pokojni otac ga je kupio u momačkim danima, a ja sam ga uzela za uspo-
menu. Već šest godina je sa mnom.
- To znači …
- Da, šesta je godina kako mi je otac umro.
Napravio je neku bolećivu facu, sprema se da nešto kaže. Bilo šta da kaže biće
emotivno. Prekidam njegov uzdah, a verovatno i misli.
- Dobro me podseti, njega će da snesemo na kraju. Može li kod tebe u gepek?
- Biće zavijen u staro ćebe, ne bih mogao da dopustim da se negde ogrebe.
- Hvala ti.
Ponovo stan na Novom Beogradu, ali ovog puta dosta bliže gradu. Možda se jed-
nog dana preselim i u sam grad. Izbacili smo sve stvari iz kombića i pristupili poslu sa
istom šemom. Branko i ja ulazimo u lift, a njegov drug ugurava kutije između nas. Tanja
je zalupila vrata i mahnula kroz zamuljano staklo. Pritiskam broj sedam, osećam nagli
trzaj i svetlo se gasi. Kutije dele naša tela, a mi delimo mrak i ustajao vazduh. Posle dru-
gog sprata uviđam da se sijalica pali kada prolazi lift kroz sprat, a gasi u međuspratu.
Vidim broj četiri na vratima i njegove ruke na kutijama. Koristim trenutak tmine, hva-
tam ga za tople ruke i privlačim ka sebi, žmurim i savijam se preko kutija. Osećam šare-
nilo boja preko kapaka, ali ne i njegove usne. Nastupa interval tmine. Na trenutak mi se
učinilo da njegove ruke žele da me zadrže, ali stiska nije bilo. Vraćam svoje ruke u prvo-
bitni položaj i čekam da se pojavi broj sedam na vratima. Vratio mi je u paketu za neuz-
vraćeno milovanje i poljubac. Mogla sam sa njim iz kluba i u krevet da odem, ali meni
treba nešto trajnije. Sada uviđam da mi je nudio nešto trajnije, a ja nisam razumela.
Sada smo jedan-jedan, možda možemo i drugovi da budemo, ionako su mi svi kvazidru-
givi zauzeti kada treba da se selim.
Sve su stvari u stanu, a ponajviše u sobi, jer nije ni za očekivati da budu na dru-
gom mestu u jednosobnom stanu. Zovem Tanju u hodnik i zadužujem je da im bude na
usluzi, jer moram da se izgubim na petnaest minuta.
Dok se drndavi kombi provlačio između parkiranih automobila primetila sam
jednu prodavnicu u susednoj zgradi. Momci su mi nesebično pomogli i veliko je pitanje
da li ću nekada moći da im se odužim, zato mogu da napravim neko meze, da ih barem
malo počastim. Kada se moj otac nekom zahvaljivao, uvek je poklanjao piće ili bombo-
njeru i naglašavao da je to samo njegov znak da ceni njihov čin, a valjda će se život pos-
tarati da im se adekvatno oduži. Vođena sličnom namerom prilazim rafu sa pićima, uzi-

23
mam vinjak i koka kolu i nastavljam ka delikatesu. Stajem iza starije žene i neminovno
čujem njenu porudžbinu.
- Dvesta grama svinjske pečenice, ali da mi isečete veoma koso i tanko, kako bi
izgledalo da je ima što više. Imam neke goste, pa…
- Gospođo, dvesta grama, je dvesta grama i ne može da bude više.
- Eh, mladiću, znam ja koliko je dvesta grama, ali kada mi vi to tako lepo isečete
i ja razvučem baršunasto po celom ovalu, izgledaće veoma bogato. Bitno je da
izgleda, a ostalo kako im bude.
Žena je vrlo ozbiljno nastupila, a radnik je pokušao da je ismeje, srećom nije mu
uspelo. On se kao nešto čudi, a možda je vezao rep da prikrije proređenu kosu. Žena se
ćutke odmakla od hladnjaka, a ja sam ostala da ga maltretiram sa zahtevom da mi iseče
Čajnu i kačkavalj, i sve to rasporedi u dva tanjira od stiropora. Za čačkalice i maslinke
sama sam se postarala.
Čim sam ušla u stan povirila sam krišom kroz poluotvorena vrata od sobe i ugle-
dala šoljice od kafe u kojima se nazirao talog. Stigla sam tačno na vreme. Svi su brbljali,
a ja sam neprimetno otišla u kuhinju, da kao što reče gospođa, maslinkama napravim
privid bogatije trpeze.

Nije prvi put da je Srbija objavila rat kriminalcima, ali je prvi put rešila da to ura-
di temeljito, slojevito i javno. Policija kao glavni nosilac posla angažovala je eminentne
stručnjake, kako bi povećala svoju efikasnost. Pozvan je svako za koga se smatralo da
može doprineti rešenju kompleksnog problema. Ovog puta su se ujedinile pozicija i opo-
zicija, a policija se javno zaklela da će i ovog puta biti u službi naroda. Stručnjaci su
pokazali odanost narodu, tako što su se odrekli dnevnica u korist narodnih kuhinja. U
strogoj tajnosti su dva meseca vršene multidisciplinarne analize i došlo se do zaključka
da je kriminal u velikom opadanju, ali da javnost nije na adekvatan način upoznata sa
tom činjenicom. Veliki procenat nepismenog i polupismenog stanovništva predstavljao
je nepremostivu prepreku u pravilnom sagledavanju pokazatelja kriminala u Srbiji.
Radna grupa je došla do zaključka da će edukacijom stanovništva zemlja imati dvostru-
ku korist. Povećala bi se opšta pismenost stanovništva i ostvarilo bi se pravilno tumače-
nje pokazatelja kriminala. Međutim, stručnjacima je rečeno da su šarlatani i da se ne
prihvataju takve metode, a policija je objavila veliko proširenje bele knjige, u kojoj će
biti zateftereni i najsitniji kriminalci. No, to je bio samo trik, da ne bi prave informacije
potekle ka kriminalnim vodama. Stvarnost je bila znatno drugačija. Policija je poslušala
stručnjake, a kriminalce je proširenjem bele knjige, kao oprobanom metodom, držala u
velikom grču.
Kada bi ime Rodoljuba Stojanovića osvanulo na listi bogatih ljudi u nekom žen-
skom časopisu, odmah bi se udavače razletele i potegle sve silikonske i salonske veze ne
bi li nekako upoznale dotičnog gospodina, a ostali bi se zapitali šta je to pokrao, te vredi
dvanaest miliona dolara. Naravno, njegovo ime je strogo čuvana tajna, jer bi se sazna-
njem da je toliko država Srbija uložila u njegovo školovanje, porazboljevale mnoge uda-
vače, a ostali bi pokrenuli priče koliko još ima takvih Rodoljuba koji nemilice troše
narodni novac. Udavače nikada ne bi verovale da je novac u obrazovanje najbolje uložen
novac i da takav čovek pod uslovom da je živ, uvek vredi, a ostali nikada ne bi poverovali
da postoji samo jedan Rodoljub. Ako tome pridružimo pomisao da je narod izgubio

24
poverenje u izjave zvaničnika, onda je sasvim očigledno da taj čovek mora zauvek da
ostane fikcija ili junak nekog jeftinog romana, bez određenog žanra, koji se prodaje na
kiosku ili kruži besplatno internetom.
Za one malobrojne verujuće, Rodoljub postoji, ali je nevidljiv za razliku od njego-
vih dela, koja su često vidljiva ali se jednostavno pripisuju policiji.
Da nije došlo do demokratskih reformi Rodoljub bi i dalje bio poslušni beograd-
ski inspektor, koji bi neprestano imao dodira sa sitnim provalnicima i krupnim kavga-
džijama. Mislio je da ga je sreća pogledala, kada je pozvan na prekretnički razgovor, ali
je kasnije shvatio da više duguje svojoj dvanaestogodišnjoj neumrljanoj karijeri, jer je
nova vlast htela samo pošten kadar. Znao je on dobro da to nije važilo za celu policiju,
jer bi u tom slučaju policija morala da penzioniše i one sa deset godina radnog staža, što
nimalo nije isplativo, a stavila bi mrlju na sopstveni kadar. To je samo potvrdio kada mu
je pri prvom pojavljivanju na novom radnom mestu naznačeno, šta policija namerava sa
ljudstvom u narednom periodu. Policija je uzela nov model za dugoročnu selekciju zapo-
slenih, koji se oslanjao na neprestan rad sa psiholozima, što bi na kraju urodilo pokaja-
njem za nešto što je već učinjeno. Nije se očekivalo da se neko javno pokaje, ali iskusni
psiholozi bi uvek znali u sasvim običnom razgovoru da li se neko pokajao. Stručnjaci
dobro znaju da svako može da pogreši, ali onaj ko pogreši i kasnije se iskreno pokaje,
velika je verovatnoća da je poštenjačina, kome se omaklo. Onaj ko se ne pokaje, nema
šta da traži u policiji. Ako sudija uvažava kriminalcima iskreno kajanje, zašte ne bi i
policija svojim radnicima, koji nisu kriminalci? Pošto su stručnjaci znali da proces poka-
janja dugo traje, najviši vrh policije rešio je da Rodoljuba neprestano školuje na najpres-
tižnijim akademijama, kako bi mogao konstantno da prenosi znanje na kadar koji bi tre-
balo polako da pristiže. Zato je za dvanaest godina njegovog školovanja potrošeno čita-
vih dvanaest miliona dolara, a sasvim je sigurno da ne postoji više Rodoljuba.
Konačno su se stekli uslovi, a i objektivna potreba da se osnuje posebno odeljenje
u policiji, koje bi se bavilo pravilnim predstavljanjem rada policije. Odeljenje je činilo
osam članova uključujući i Rodoljuba, koji je bio načelnik. Pošto je u demokratskom
društvu sve transparentno kao u knjižari, a nikada se ne proverava da li knjiga ima uvi-
jač, narodu je to odeljenje predstavljeno, kao odeljenje za unapređenje odnosa sa građa-
nima, kako bi se građani što više približili policiji. To je zamišljeno kao dvosmerna
komunikacija sa jednim smerom približavanja, jer se policija za sve ove godine dovoljno
približila građanima i više nije bilo potrebe za približavanjem. Odeljenje je bilo javno, a
zadaci koje su obavljali bili su tajni. Tajnost zadataka su garantovali sami radnici, jedino
čime su i mogli, svojim poštenjem. U nekoj drugoj zgradi, ljubazno žensko osoblje javlja-
lo se na besplatan telefonski broj i beležilo sugestije. U početku su građani mislili da
mogu putem tog broja da proslede žalbe na rad policije, ali ih je strpljivo i ljubazno žen-
sko osoblje vremenom naviklo samo na sugestije, koje su se sve slivale kod Rodoljuba.
Rodoljub je dobro poznavao svoje podređene, jer je svakog barem godinu dana
podučavao raznim veštinama, ali pomalo se plašio timskog rada, jer je to za njega bila
novina. Osim toga nije isto biti predavač i voditi jedan tako ozbiljan projekat, od nacio-
nalnog interesa. Celu noć je smišljao uvodni tekst, kojim bi nekako naznačio šta se od
njih očekuje i kako da pristupe takvim zadacima. Kao i uvek, istreniran da ništa ne beleži
na papiru, zabeležio je sve u glavi. Izlaganje je podelio na delove, a delove je u glavi obe-
ležio bojama.
Kada je ušao u salu veličine manjeg dvosobnog stana, nasmešio se svojim podre-
đenim kolegama, ali ne tako toplo kao što je znao svakom ponaosob. Kolege su shvatale

25
njegov položaj, a i bile su svesne svoje odgovornosti, tako da nisu kvarile trenutnu atmo-
sferu. Bez uobičajene jutarnje kafe, koju je kao predavač ispijao sa kolegama, započeo je
izlaganje.
Poštovane kolege, došlo je vreme da praktično primenimo stečeno znanje. Dubo-
ko sam ubeđen da nećemo imati prilike da primenimo svo stečeno znanje, ali ono što se
bude primenjivalo, moralo bi biti bez grešaka ili sa najmanjim mogućim greškama. Kao
što znate, mi smo najbolji među najboljima i od nas se očekuju rezultati. Preduslov za
rezultate je disciplina, a sve ostalo će proizaći iz timskog rada.
Pred Rodoljubovim očima se pojavila crvena boja, koja je označavala prelazak na
drugi deo.
Naš zadatak je da nekako omogućimo našem narodu, čak i onima u dijaspori, jer
će se i oni jednoga dana vratiti u zemlju, da pravilno sagledavaju rad i učinak policije.
Pored toga imamo zadatak da kriminalcima pokažemo svu superiornost policije, kako bi
ih konstantno odvraćali od potencijalnih kriminalnih radnji. Ta dva cilja biće nerazdvo-
jiva i međusobno će se preplitati.
Pred Rodoljubovim očima se pojavila narandžasta boja, što je označavalo da je
vreme za treći deo.
Ako sam naglasio reč, nekako, red je i da naznačim kako će se to ostvariti. Odmah
ću da kažem vrlo jednostavno, putem medija. Mi smo po nekoliko puta odgledali sve
epizode CSI serijala i do tančina razrađivali postupke, ali nikada nismo diskutovali o
razlozima postojanja takvih serija. Ako mislite da su Amerikanci pravili takve serije da bi
nama pomogli u školovanju kadrova, grdno se varate. Naime, takve serije su pravljene
da bi se budući prekršioci odvratili od zamisli da učine neko krivično delo. Prosečan
Amerikanac provodi puno vremena uz televizor i više se ne postavlja pitanje dostupnosti
televizije. U svakoj novonastaloj selendri prvo se obezbedi repetitor, pa tek onda zdravs-
tvena stanica. Pošto su serije vrlo uverljive, a dostupnost se ne dovodi u pitanje, logično
je da prosečan Amerikanac negde u Iaowa-i, pomisli da je prvi veći grad opremljen sa
takvom ekipom. Dovoljno je da pomisli, a sve ostalo odrade stotine odgledanih epizoda.
No, da se vratimo u Srbiju. Za jednu ovako malu i siromašnu zemlju neprihvatljivo je
snimanje takvog serijala, ali vešto urađene kratke forme sa sličnom koncepcijom su pri-
hvatljive, a nadamo se i da će biti delotvorne. Svako hapšenje, ako se vešto ukomponuje
sa režijskim elementima, može postati jedna domaća CSI epizoda, samo u kraćoj formi
… Od danas će sav policijski materijal, koji se snima prilikom hapšenja, prvo prolaziti
kroz naše ruke, pa tek kada se valjano obradi davaće se medijima. Neće više biti uzalud-
no potrošenih scena hapšenja.
Napravio je kratku stanku, a pred njegovim očima pojavila se žuta boja, koja je
označavala početak četvrtog dela. Rodoljub je imao trening iz elektronike, pa je usvojenu
šemu, po kojoj su se otpornici označavali bojama, jednostavno preneo u svakodnevni
život.
Ovo kratko izlaganje završio bih sa pričom o medijima. Do sada su mediji bili
naviknuti da krše Zakon o krivičnom postupku, tako što su objavljivali imena lica protiv
kojih se vodi postupak, što je nekada znalo da ometa istragu, a često su i osumnjičeni
imali nesagledive posledice. Međutim, došlo je drugo vreme … zakon mora da se poštu-
je. Svake promene stvaraju odbojnost kod ljudi i sasvim je razumljivo da će toga biti i
kod novinara. Ako dosadašnji novinari nisu raspoloženi za takav vid saradnje, potražite
nove, školovanije, trezvenije, koji će shvatiti značaj i potrebu novog pristupa starim
temama. Upotrebite sva raspoloživa poznanstva i veze kako bi došli do takvih novinara.

26
Hvala vam na pažnji, nadam se … pardon, jednu stvar sam umalo zaboravio da napome-
nem. Takvi novinari moraju biti spremni da objavljuju blic vesti, koje nemaju potporu u
realnosti ili im se ne može ući u trag. To bi bilo sve. Izvolite pitanja.
Izlaganje je bilo koncizno i delovalo je da su ga svi razumeli. Delovalo je frtalj
minuta dok se nije javio za reč Borivoje, najmlađi član u odeljenju.
- Ako možete malo da mi pojasnite to za blic vesti. Buni me to što nemaju pot-
poru u realnosti.
- Ah, da. Kao i uvek najbolje je da vam dam konkretan primer. Vest bi mogla da
izgleda ovako … Specijalno forenzičarsko odeljenje pri MUP-u, je uspostavilo
blisku saradnju sa istim odeljenjem iz Bugarske u cilju razmene stečenih zna-
nja i dalje regionalne saradnje. Naravno, to se nije dogodilo, ali takvu vest
niko neće istraživati niti dubiti. Ako krene da dubi, naići će na odgovor, da je
sve drugo strogo poverljivo. Takva blic vest bi u narodu malo uzdigla ugled tog
odeljenja, a ne bi izazvala nikakve neželjene posledice. Još pitanja?
Borivoje okleva, ali ipak se usuđuje da pita.
- Ja bih da prokomentarišem ove blic vesti. Ovako formulisano ispada da je ta
vest laž.
- To samo deluje, jer laž i nije laž ako nema štetne posledice. Još pitanja? …
Nema.

Svetska ekonomska kriza je mnogima promenila živote. Neki su pali u depresiju,

te su uz ekonomsku pridodali i duševnu krizu i time smanjili šansu za boljitkom kada
kriza prođe. Postoji skupina ljudi koja se vodi onom narodnom, kako došlo - tako prošlo,
i smireno iščekuje prolazak. Oni najmalobrojniji su iskoristili krizu za vlastito usavrša-
vanje, kako bi spremno dočekali ekonomski oporavak i nadoknadili sve ono što im je
kriza oduzela.
Pred samu krizu Ranka Milosavljević je bila šetajuća novinarka, koja je uskakala
sa intervjuima i prilozima, gde god bi se ukazala potreba. Kada je kriza zakucala na vrata
televizijske kuće u kojoj je radila, direktor je pokucao na vrata šetajućeg osoblja i sa vid-
nom tugom u očima saopštio odluku o otpuštanju radnika. Svo šetajuće osoblje mu je
bilo drago i kvalitetno, ali je nekako morao da otpusti jednog radnika. Jedino Ranka nije
imala završen fakultet i to je prevagnulo u njegovom izboru. Nije imao hrabrosti da
Ranku izbaci na ulicu, pa je našao kompromisno rešenje i zaposlio je na ulici. Izbacio je
jedno derište koje je se bavilo pijačnim barometrom i gradskim saobraćajem, a na njeno
mesto postavio Ranku. Pasti sa konja na magarca nikom nije lako, ali nekako je kriza
svojom težinom malo ublažila pad.
Našla se tamo gde je bila pre deset godina. Sve je isto, samo su se promenili bro-
jevi telefona i lica na pijacama. Udahnula je duboko i kao ekonomska kriza jednim pote-
zom izbrisala godine jurnjave i dokazivanja, a kada je izdahnula bila je spremna za novi
početak. Rešila je da naredne dve godine provede isto u jurnjavi i dokazivanju, ali ovog
puta pred profesorima. Roditelji su očekivali njen nastavak školovanja i obradovali je sa
ušteđevinom, koja je bila dovoljna da pokrije školarinu za preostale dve godine studija.
Posao na televiziji je otaljavala, sa elementima zabušavanja, a fakultetu se predano
posvetila. Nakon dve ipo godine marljivog rada imala je u ruci diplomu diplomiranog
novinara i napokon je dobila osećaj da umesto papira drži moćnu palicu, sa kojom može

27
da se odbrani od golorukih napadača. Međutim, Ranka nije shvatala da to nije policijska
palica, koja samo služi za odbranu, već neka sasvim druga palica sa kojom se napada.
Kriza je prošla, a ona još uvek ostala na magarcu. Ovog puta je magarac nosio i tešku
diplomu i sve teže je podnosio teret posla.
Diploma joj je sazidala samopouzdanje, a novinarski staž prodornost. Rešila je da
se oproba u istraživačkom novinarstvu. Širila je oči i čuljila uši, ne bi li načula neku nep-
ravdu ili kakvu nesvakidašnju priču. Sreća joj se delimočno osmehnula na svetog Trifu-
na, kada je prisustvovala slavi i čula gorku ispovest jednog seljaka pokraj Drine. Nije se
žalio na Drinu, koja mu svake godine otme po koji metar duž cele njive, jer je rečna ćud
nepredvidljiva, ali se žalio na državu koja mu ne dozvoljava da raskrsti sa njivom i
posveti se šljunku koji je u današnje vreme bogom dan, kao i plodna oranica. Ne bi to
bilo ništa čudno da nije spomenuo kako na nekoliko kilometara ispod njega privatnik na
sprudu vadi šljunak sa svim dozvolama i bez ikakvih trzavica. Šljunak koji Drina potko-
pava ispod seljačkih njiva, završava na sprudu, sa koga neki drugi ljudi ubiraju korist.
Ranki je istog momenta srce presekao žig pravednosti, a u glavi se pojavio naslov, šljun-
karska mafija. Kao i šljunkari i ona je krenula da kopa, ali ne po plitkom sprudu, već
malo dublje u potrazi za muljem koji obećava. Pošto svi kopneni i vodeni putevi vode u
Beograd, Ranka je od čeprkanja u jednom selu pokraj Drine došla do Beograda gde je
trebalo da nastavi kopanje u potrazi za muljem. Mulj je prekrivalo granje i u silnom ras-
krčivanju granja, neminovno je bilo da nekom privuče pažnju.
Borivoje je dobio zadatak da nekako ostvari kontakt sa Rankom i ispita da li je
pogodna osoba za predstojeću saradnju. U glavi je imao široku lepezu oprobanih trikova
u uspostavljanju kontakta, ali svi su zračili naivnošću, a slučaj je zahtevao veliku ozbilj-
nost. Slučajan susret, a potom flert, da bi na kafi u običnom kafiću priznao da je on
jedan od ljudi, koje novine navode kao, izvor blizak policiji. Odlučio se za direktnu vari-
jantu i sročio rečenicu : ’Ranka, ako te zanima ko su pravi vlasnici šljunkara, dođi sutra
ujutro u deset u kafić, Petao Šetao’. Ranka se zbunila i ništa nije mogla da izusti. Iza nje-
nog stola je bio zid, a ipak se panično osvrnula kao da je htela da bude sigurna, da joj
neko ne stoji iznad glave i prisluškuje telefonski razgovor. Pre nego što je udahnula sa
namerom da pita ko je on, Borivoje je presekao staloženim glasom : ’ videćeš me u izlo-
gu, biću u žutoj kožnoj jakni, piću kafu i gledaću prolaznike ’.
Osmi mart je skliznuo u deveti i potpuno se istopio u desetom kada su žene zabo-
ravile na još jedno poniženje, koje im svake godine priređuju muškarci uz njihovo preću-
tno odobravanje. Tako je mislio Borivoje i nije bio od tih koji su ženama poklanjali paž-
nju tog dana, a u sebi se nadali da će zauvek biti kao i do sada u Srbiji, da su samo tog
dana žene i muškarci ravnopravni. Namerno je pozvao Ranku devetog, kako bi se našli
po prestanku euforije.
Svakim trenom joj se vrzmalo pitanje po glavi, ko je taj stranac? Kada bi nakrenu-
la čašu sa vodom videla bi obrise nepoznatog lica na površini čaše. Dok je prala zube,
piškila, kuvala i pila kafu, uvek bi joj pred očima bilo njegovo nepoznato lice. Pored zeb-
nje i teskobe, nije osećala veliki strah, sve dok joj se nije uključio alarm na mobilnom,
koji joj je dao do znanja da treba da krene na sastanak.
Kada je napustila zgradu televizije, odšetala je do prvog autobuskog stajališta.
Nervozno je čekala autobus, za koji je znala da neće naići. Nervozno čekanje podrazu-
meva neprestano izviravnje na ulicu, zatim šetkanje u svim pravcima, a u njenom sluča-
ju neobavezno pogledivanje u svakog živog stvora, kojeg je oko moglo da registruje.
Neko bi se iznervirao što čitavih petnaest minuta ne dolazi autobus, ali ona je samo

28
pogledala na sat i nastavila pešice. Pešačila je oko pet minuta kroz krivudave dorćolske
ulice i ušla u samoposlugu, gde je na uglu jednog rafa, sa pogledom na ulicu birkala deč-
je čokoladice. Izašla je iz prodavnice i nastavila smirenim korakom da korača trotoarom,
čiju su liniju presecale raznobojne haube. Kolaž američkih akcionih filmova, u kojima
neko nekog prati, završio se kada je kroz staklo kafića ugledala žutu jaknu, delimično
zaklonjenu granama obližnjeg drveta, čiju je sliku stvorila refleksija skoro opranog sta-
kla. Stranac je pratio njenu figuru, koja se spremala da zakorači u kafić. Ništa joj nije
preostalo, sem da se nasmeši, jer je shvatila da on zna kako izgleda. Kada je bila na ras-
tojanju od oko dva koraka, Borivoje je ustao i pružio ruku.
- Poštovanje Ranka, ja sam Borivoje. Izvoli sedi.
- Drago mi je.
Oboje su registrovali konobara koji se približavao i strpljivo bez reči čekali da je
usluži. Naručila je običnu kafu. Gledala ga je pravo u oči i čekala da započne priču.
Tapacirana, visoka, barska stolica ulila joj je osećaj sigurnosti. Stranac postaje običan
stranac od koga treba da uzme intervju.
- Verovatno se pitaš, kako znam šta ti treba?
- Ne, sve vreme se pitam ko si ti?
- Ja sam policijski inspektor. Zadužen sam za komunikaciju sa novinarima.
Verovatno ti je sada jasnije, otkud znam šta ti treba.
- Da, da … sada mi je mnogo jasnije, ali mi nije jasno zašto mi se nisi predstavio
kada si me nazvao?
- Hteo sam da vidim koliko ti je stalo do informacije.
- Aha … sada si se uverio da mi je veoma stalo.
- Jesam, baš mi je drago da je tako.
Napravili su kratku stanku, jer su čekali da se konobar okrene i započne petome-
tarski njihajući hod sa praznim anjcerom u ruci.
- Ti meni vlasnike šljunkara, a ja tebi?
Znao je da tu nema mnogo filozofije, ali stvar nije bila tako jednostavna da bi
mogao u jednoj rečenici da objasni šta u stvari želi. Izvadio je iz džepa, papir presavijen
na četvrtku i stavio na sto.
- Ovo je tvoje. Ne duguješ mi ništa. Ta imena i bigrafije su samo izgovor da
bismo se sastali…
- Opa, tu su i biografije. Pretpostavljam kriminalne.
- Zna se šta narod zanima. Elem, hteo sam da ti ponudim saradnju na duže sta-
ze. Mi bismo te snabdevali policijskim materijalom u vezi aktuelnih krivičnih
dela, a tvoje bi bilo da to lepo prezentiraš narodu. Mi ti damo materijal, a ti
kao novinar napraviš priču.
Nije mogla da sakrije oduševljenje, ali je probala da prikrije sa ironičnim pita-
njem.
- Zašto me zezaš?
- Ne zezam te. Zar ne vidiš da sam ozbiljan?
- Ma to ti je u opisu posla … sad se i ja malo zezam … Borivoje, nešto si previde-
o, ja nemam emisiju.
- Znam. Nudim ti šansu da stvoriš emisiju.
Najednom se prenula, da je to sve možda neka prevara, koja će se tek kasnije
otkriti i nevešto je počela da napipava koliko u njegovoj priči ima istine.
- Ma da, odmah ovde u kafiću. Neka se zove … neka se zove … Rotacija.

29
 - Odlično ime. Baš u duhu naroda i policije.
Na svaki njen šaljiv komentar, on je bio ozbiljan i njene komentare nekako preba-
civao u njegovu korist, koja je bila samo u rečima, jer još uvek nema nikakvog dogovora.
- Dobro, kada mogu da se malo pobliže upoznam sa materijalom?
- Može odmah. Moja kancelarija je na pet minuta odavde. Kolima, naravno.
- Aha … važi, samo da popijem kafu.
Kafom je htela da dobije na vremenu, kako bi se malo pribrala, jer očigledno više
se nije osećala kao da uzima intervju nekom strancu. Osetila se kao da ide kroz močvaru
punu živog blata, a on je jedina osoba koja zna gde je blato, ide ispred nje i povremeno
joj pruža džentlmenski ruku.
- Skuvaću ti novu u kancelariji.
Ustali su istovremeno bez reči. On je vratio presavijen papir u džep i krenuo pre-
ma šanku, a ona prema izlazu. Njegovo vođenje igre prešlo je u bezobrazluk, ali nije ima-
la kud. Strpljivo ga je gledala dok ćaska sa šankerom i komentarisala u sebi kako je pravi
pandur, jer koristi svaku situaciju da pridobije nekog ili neku informaciju. Možda se
znaju ili pak želi bolje da ga upozna. Đavo bi ga znao, pandur je to. Stajala je na čistom
trotoaru i mirno posmatrala parkirane automobile duž ulice, kao da je htela da mu da do
znanja da je spremna bez pogovora da ga prati do sledećeg nivoa njegove igre. Gledala je
automobile i pogađala koji bi mogao njegov da bude, a krajičkom oka je pratila njega.
Pojavio se na vratima i izvinio, a ona nije stigla da izvaga koji je automobil inspektorski,
jer su svi spadali u prosek, sem nekoliko vozila bivše radničke klase, koja se istopila pod
naletom tranzicije, a iščeznuće kada se istope njihova vozila u nekoj visokoj peći. Kora-
čali su desetak koraka, a on je zastao kod crvenog Juga, otvorio vrata i rukom pokazao
da može da uđe. Ranka se potrudila da čuđenje ne izađe iz njenih očiju, ili joj se ne izmi-
golji smeh iz ponekad neposlušnih usta. Pre nego što je krenuo, izvadio je džepni plejer i
pomoću nekog kabla uštekao u radio. Pitoma Portugalska muzika pokrivala je zujanje
savršeno čistog auta, koji je počeo da se kotrlja negde ka Dunavu. Ona je uživala u muzi-
ci, a on u svom uspehu, jer je pretpostavio da više nema prepreke njegovom zadatku.
Ušao je u naselje na obali Dunava i parkirao na parkingu. Izašli su iz kola. Nije video
kako ga Ranka sumnjičavo gleda, jer je zaključavao vrata ali je čuo njen pomalo usplahi-
ren glas.
- Pokaži mi značku.
- Sumnjaš u mene?
- Ovde nema policije, samo stambene zgrade i drndavi Jugo. Hoću da vidim
legitimaciju.
- Hoćeš da je polako izvučem sa dva prsta?
- Bilo kako, samo da je vidim.
Tišina i obostrano streljanje očima nije dugo trajalo, jer je Borivoje elegantno
rašnirao jaknu, zaobišao kola i mirno pružio traženo. Pomalo ljuta na sebe, letimično je
pogledala legitimaciju i u stavu mirno klimnula glavom, kao znak da mu veruje. Htela je
nekako da ispegla napetost koju je stvorila.
- Izvini, izgubila sam iz vida da je ovo tvoj auto.
- Nije moj, službeni je.
- Ih, time se vozite?
- Ma da, zaplenjeno je nekom kriminalcu.
- A džipovi se ne zaplenjuju?

30
 Koračaju ćutke ka ulazu. Ranka oseća njegovo ignorisanje i bez taktičnosti nas-
tavlja.
- Džipovi se zaplenjuju, ali se prodaju i novac vraća narodu.
- Baš tako. Uostalom inspektor ne treba da bude upadljiv.
Tek ga sat vremena poznaje, ali promenjena boja njegovog glasa slikovito joj je
pokazala da je preterala. Podsetila je sebe na samokntrolu. Džentlmensko otvorenih
dvoje vrata, jednominutno ćutanje u liftu i gledanje u stranu, prethodilo je ulasku u
oskudno namešten, ali čist stan.
Skuvao je obećanu kafu, a ona je izabrala liker, iz široke lepeze ponuđenog pića.
Dok je on pravio kafu, diskretno je stavila čokoladne bananice na tacne.
Iz torbice za dokumenta izvadio je disk i bez reči ubacio u plejer. Krenule su
pokretne slike, a ona je veoma često srkutala u malim gutljajima kafu, kako bi prikrila
pljuvačku oduševljenja, koja joj se stvarala u ustima. Odgledala je prvi kratkometražni
film i prokomentarisala.
- Vi ste se baš potrudili pri snimanju i montaži. Čestitam.
- Napredujemo, zar ne?
- Vidno. Hajde pusti još neki. Koliko imate spremljenih filmića?
- Dvadesetak. Imaćeš dovoljno za mesec dana emitovanja, tvoje Rotacije, a
nova hapšenja se snimaju, tako da ćemo moći kontinualno da te snabdevamo
filmićima. Tebi ostaje da popuniš emisiju sa komentarima i statističkim poda-
cima i … maštovita si ti, smislićeš kako ćeš da popuniš. Možeš da napraviš
neku specijalku sa onom tvojom šljunkarskom mafijom, kasnije će isplivati
neka druga mafija …
- Samo još da ubedim urednika i direktora …
Rekla je to nekako zamišljeno, kao da je pred sobom imala neizvestan posao.
Međutim, oboje su znali da će sav posao oko ubeđivanja preuzeti na sebe materijal koji
joj je ponuđen. Imala je na umu još neka pitanja, koja je smislila tokom kratke vožnje,
ali ih je usled euforije trenutno zaboravila. Kada je omirisala čašicu sa likerom i kucnula
se u čast, Rotacije, prisetila se samo pitanja u vezi stana gde se nalaze, ali pošto je obeća-
la sebi da neće više da ga pecka, prepustila se ćaskanju bez pomisli na poslovna pitanja.
Ćaskanje nije dugo trajalo, jer je elegantni pokret ženske leve ruke, dao do znanja
muškom mozgu da je vreme da se zajedničko vreme, pretvori u lepo provedeno zajedni-
čko vreme i nastavi da ih vezuje samo kroz poglede na sat ili najave programa, do slede-
ćeg susreta, za koji su oboje bili sigurni da će uskoro uslediti.
Zalupila je vrata od kola u ulici naspram televizije i krenula sigurnim korakom ka
pešačkom prelazu. Videla je ljude na autobuskom stajalištu, kako se naginju nad ulicom
i nervozne poglede upućuju u daljinu ili časovnik.

Mrak je udavio dan i dozvolio reklamama da pokažu rasipništvo grada. Pomešano

svetlo zbunjuje mi čula. Ne čujem fontanu koja je na deset koraka od mene, ali je vidim,
kao da je na tri. Zarobljena sam u svetlu i batu nervoznih koraka na
pločniku ispred Bilet Servisa. Dva poluskupljena stopala čekaju znak iz glave da krenu
dalje. Glava čeka znak od oka. Oko čeka njega. Šta ako moja stopala krenu nekontrolisa-
no da igraju školice? Onda bih morala da bacim kredu koju nemam. Pojavio se. Pozdrav
bez stiska ruke i krećemo dalje. Pričamo o mom privikavanju na novi stan. Meni prija

31
što ga vidim, a možemo i da pričamo o alarmima, ne smeta mi. Ne znam gde smo krenu-
li, samo znam da koračamo po pločniku i polako presecamo osvetljene izloge. Zastajemo
ispred neke galerije, gde mi džentlmenski rukom i polukorakom u stranu, pokazuje da
uđem. Pisak senzora na ulazu nije dozvolio nadolazećoj jezi da se ustoliči u mom telu.
Bitno je da sam je napokon osetila. Mrdalice na postoljima i zidovima, zbog svog karak-
tera mame osmehe u radoznalim ljudima. Iz daleka se vidi da nema vulgarnosti, čista
erotika. Bez reči prilazimo prvoj mrdalici, koju neko već pokreće. Devojka momku cepa
košulju, a on zabacuje glavu. To samo može da ispadne u vidu postera iz dvadeset godi-
na starog časopisa. Krećemo ka drugoj mrdalici, na kojoj su dvoje okrenuti jedno prema
drugom i drže se za ruke. Pogledom se usaglašavamo da on pomeri mrdalicu. Pokret
njegove ruke izaziva širenje njihovih ruku, a tela im se približavaju sasvim dovoljno da
im se usne spoje. Stojimo nepomično, zatečeni prizorom. Gurkam ga i tiho kažem, da
mnogo traje poljubac. Podiže veđe i potvrđuje. U slabo osvetljenom uglu čami mrdalica
kojoj ne mogu da predvidim pokret. Prilazimo do postolja, svetlo ispod mrdalice prolazi
kroz žice i obasjava nam lica. Upirem pogled ka mrdalici, koju pokrećem i čekam šta će
da se desi. Osećam njegove prste u kosi i pogled na mom licu. Desio se neočekivano,
pored mrdalice na kojoj momak stavlja devojci ruku u kosu, naš prvi poljubac.
Ovog puta nisam prigovarala da poljubac dugo traje.

U novinama je pisalo da mrdalice obiluju seksom i pomalo sam se plašio kako će

Olja reagovati, ali na moju trenutnu sreću i kolektivnu trajnu nesreću erotika je totalno
poistovećena sa seksom.
Njeno lice prošarano senkom mrdalice, obnovilo je scene započetih dodira i neu-
spelih poljubaca. Taman kada sam pomislio da ću da započnem novu neuspelu scenu,
shvatio sam da sam akter produženih starih scena. Prsti su se zamrsili u njenoj kosi, a
usne krenule u istraživački pohod. Pometnja u mozgu, kratak udisaj, trenutak uživanja,
usne se odvajaju i ostavljaju očima da razvijaju požudu. Iza nas čujem sve bliže korake, a
krajičkom oka vidim nadolazeće siluete. Prste iz kose odmrsujem, spuštam ruku i puš-
tam ih da se ponovo zamrse među njenim prstima.
Mrdalice smo pokretali i sa ukrštenim pogledima pratili, sve dok nismo prste pri-
likom izlaza na tren rastavili.
Prve iskre proleća, stvorile su plamičke romantike u nama. Sa željom da se tako
nastavi, predlažem da negde sednemo. Sa osmehom potvrđuje i kaže kako bi joj pasovao
neki zavučeniji kafić. Hodamo lagano, a ruke nam se još laganije njišu. Imam osećaj da
bi sa našim rukama, kao jednom velikom vijačom mogli da premostimo parkirana kola.
Koračamo uskim trotorarom, koji još više ističe skučenost ulice. Svakim korakom smo
bliže kraju ulice, a svetla su sve prigušenija. Dolazimo do malene raskrsnice.
- Hajdemo levo.
- Ma bolje desno.
Vijača ima dva kraja, koja drže ruke različitih ljudi.
Produžili smo pravo i posle tridesetak koraka zastali i pogledima se usaglasili da
nema svrhe stajati ispred kafića, iz kog ne dopire glasna muzika. Pri ulasku primećujem
galeriju na kojoj nema ljudi. Ovog puta uzimam ulogu predvodnika i prvi se penjem uz
uske stepenice. Sedamo za sto, koji sa dve strane okružuju udobne klupe.

32
 Pijuckamo kafu i komentarišemo mrdalice koje smo videli. Nije nam dugo trebalo
da nastavimo gde smo stali. Naše kafe su verovatno istog ukusa, ali svaki put kada je
skinem sa njenih usana postaje mi pitkija. Svakim poljupcem bili smo bliži, a svakim
dodirom hrabriji. Kada sam mojim butinama dodirnuo njene pomislio sam da je pribli-
žavanju kraj, ali spretnim manevrom Olja je prebacila noge preko mojih i našla se u
mom krilu. Postoji nešto što se zove praktična blizina. Nismo više krivili glavu, a odsus-
tvo tuđih pogleda smo maksimalno iskoristili.

Nakon sedam dana od pomeranja mrdalica, pozvao me je na večeru, koju planira

sam da spremi. Spretan poziv da mrdalice zamenimo našim telima. Poželela sam ja to i
ono veče, ali moram da priznam da su još tri dana ljubakanja po parkovima i šetnje gra-
dom, kao i svakodnevna priča telefonom, napravile nešto više od požude. Želim da se
probudim pored njega. Nisam se probudila pored muškarca od kako je onaj kreten uha-
pšen.
Zaboravila sam da ga pitam koju ribu sprema. Možda ispadnem radoznala vešti-
ca, ako ga pred polazak pitam. Kupiću roze vino, pa ako sprema neku plavu ribu savrše-
no će se slagati, ali ako sprema plemenitu belu neće puno odudarati. Ma kupiću neko
blago belo i roze, jer ne želim da mi jedna banalnost pokvari veče.
Nije mi puno trebalo da pronađem zgradu, jer sam prvih godinu dana radila u
školi na Dušanovcu. Nisam od tada zalazila u ovaj kraj. Ništa se nije izmenilo, sem neko-
liko kioska što je uklonjeno i gomila modernih grafita što je dodato. Talas urbanog izra-
žavanja zahvata sve delove grada. Ne postoji zgrada koja nije išarana. Čula sam da ume-
tnici imaju neki kodeks, po kome škrabaju samo po zgradama koje su preko deset godi-
na stare.
Na vratima počinjemo da se ljubimo, a miris ribe se meša sa mirisom rakije, koju
očigledno već neko vreme pijucka. Smešta me u jedinu sobu koju ima. Vidim dva kreveta
i odmah zaključujem da je jedan udoban. Čim sam sela, čučnuo je ispred mene i počeo
rukama da mi mazi butine nudeći mi poljubac. Prihvatila sam, ali sam se malo drznula i
zatražila piće. Pogled mi je nemiran i farba nevidljivom farbom čitavu sobu. Zidovi su
reljefni, prljavo beli i haotično isprskani sivom bojom. Umesto slika su police, na kojima
su knjige i diskovi. Obožavam knjige, ali me ne zanima šarenilo korica, već naslovi, koje
ne mogu da vidim dok ne ustanem. Ormar mi je na dohvat ruke i njegove stalaže su
pune nekih sitnica, koje me uvek zanimaju, ali ovog puta samo mogu da se skoncentri-
šem na podnu policu koja je preko puta mene. Još kada sam ušla privukla me je polica
koja je u visini mojih grudi. Zajedno sa zvučnim kutijama, koje su približne visine, priv-
lači pogled kao da je čudo žive prirode. Mrtvoj prirodi živost daje dek sa ogromnim ska-
lama, koje igraju u ritmu muzike. Sa čašicama u ruci pojavljuje se trenutno čudo žive
prirode, koje zasenjuje sve prisutno.
- Puštaš muziku sa deka?
- Ne, to je samo kamuflaža. Puštam sa plejera.
- Kako kada dek obrće traku i one skale se pomeraju?
- Dek je autoreversni i stalno obrće jednu istu traku, a skale sam povezao direk-
tno na plejer.
- Priznajem da ti je uspela kamuflaža.

33
 Nismo mogli da zakamufliramo želju za poljupcima, koje smo razmenjivali u pau-
zama u ispijanju pića. Zapravo otpili bi po jedan gutljaj kada bi pravili pauzu u ljublje-
nju. Kada smo na našim usnama napravili mešavinu rakije i konjaka prešli smo u kuhi-
nju.
Nije me iznenadila njegova pedanterija u kuhinji, jer sam se u istu uverila kada
sam posetila kupatilo. Suze sa sveća polako se slivaju niz njihove duguljaste obraze i
završavaju na mesinganom postolju. Polako prinosi na sto pleh sa skušama, između
kojih su kriške pomorandži. Navikla sam da jedem ribu sa belim lukom. Nije mi prob-
lem da mu zatražim, ali ne ide da samo ja bazdim na beli luk. Moram nekako da se sna-
đem.
- Znam recept za odličan preliv, pravi se za pet minuta, a sigurno će ti se svideti.
- Nije problem, napraviću, samo reci kako.
- Iscedi pola limuna, dodaj malo maslinovog ulja, malko peršuna, soli i dva
čena belog luka.
- Nemam peršun.
- Može i bez peršuna, probala sam.
Nije ni trepnuo, odmah je počeo da cedi limun.
- Ej, otvori špajz i dodaj mi maslinovo ulje. Odmah je desno na polici.
Otvaram vrata prostorije koja je u rafovima od poda do tavanice. Nazirem flašu sa
maslinovim uljem, ali ipak uključujem svetlo. Bljesak velike sijalice u maloj prostoriji
izazvao je varnice u mojoj glavi. Vidim veliki broj dekova, poput onog u sobi. Čekam da
varnice prođu i izbrišu priviđenje onog deka iz sobe, kojeg su varnice umnožile u puno
primeraka. Varnice prestaju, a dekovi ostaju uredno poređani na policama od poda do
plafona. Dominiraju sprebrni i crni, a na vrhu su dva šampanj boje. Shvatam da sam
dobro videla, ali ne shvatam šta predstavlja to što sam videla. Možda bi i on isto reago-
vao, kada bi video moje cipele na istom mestu uredno složene u kutijama. Neka me pita
zašto imam toliko cipela, da moram da ih odlažem u špajzu, a ja ću njega za dekove. Nije
isto cipela i dek.
- Sakupljaš dekove?
- Da, da … dobro si videla.
Totalno zbunjujuće i neočekivano. Osetio je moje ushićenje. Prihvatam se roze
vina i nazdravljam dekovima, ali samo u mislima.
- Zezaš?
- Ne zezam, ozbiljno sakupljam, ali samo one sa vu metrima.
- Priznajem da izgledaju moćno. Kada si počeo da ih sakupljaš?
- Pre dve godine.
- A, šta te je navelo da ih sakupljaš? Izvini … ja kao islednik…
- Ništa, volim ja da pričam o dekovima. Moji su imali gramofon od davnina i
nikada nisu bili zainteresovani za kasete. Kada sam imao šesnaest, otac se
odrešio i kupio novi plejer, a ja sam od džeparca kupio polovan dek kako bih
mogao muziku sa pozajmljenih diskova da snimam na kasete…
- Da, da diskovi su bili papreno skupi tada.
- Papreno, ali su potisnuli ploče i tako su postali jedini izvor nove muzike.
- Ako izuzmemo radio.
- Naravno, stari dobri radio. Tako sam otkrio da sprava iz sredine sedamdese-
tih, može da zvuči skoro kao sprava iz sredine devedesetih. Pred spavanje sam
puštao tiho muziku. Još uvek ne znam da li me je više uspavljivala muzika ili

34
 veliki vu metri, sa diskretnim žutim pozadinskim osvetljenjem … To mi je
nekako ostalo u sećanju. U želji da se malo više posvetim sebi, ja sam počeo da
oživljavam uspomene i od toga napravio hobi.
- Sviđa mi se tvoj hobi. Da li su svi ispravni?
- Svi su u radnom stanju, ali ne rade svi perfektno. Zub vremena čini svoje.
Kako je lepo bilo gledati ga dok priča i secka luk. Dekovi ga inspirišu, a seckanje
mu nije strano. Sada ga gledam preko sveća kako spretno prstima odvaja koščice od ribe
i protinje stopu od čaše kroz dva prsta. U kuhinji nije bilo muzike, tako da smo slušali
tišinu, žvakanje i povremeno zujanje frižidera.
Završili smo jelo, oprali ruke, a on je sipao vino u čiste čaše i pozvao me u sobu.
Jela sam kao mačka koju redovno hrane; sporo, probirljivo i malo. Ne znam zašto mačka
tako jede, ali ja sam tako jela da mi se ne naduje stomak. Nazdravljamo, a on mi se prib-
ližava i rukom me nežno mazi po licu. Došlo je vreme za dezert. Ne znam kada će mi se
ovakav trenutak pružiti ponovo. Želja za nasladom preskače sve barijere učtivosti. Prs-
tima dodirujem njegovu ruku, gledam ga bolećivo i pravim dubok udisaj.
- Branko, htela bih da te nešto zamolim … želim da doneseš što više dekova, da
ih poređaš ispred stalaže i napraviš kamuflažu.
- A, to…
- Šta si ti mislio?
- Ništa, ništa … hajde da izabereš dekove.
Sada shvatam. Verovatno je pomislio da je nešto u vezi seksualnog odnosa. Mož-
da se pobojao da će ostati bez seksa. Eh, muškarci. Ko zna šta bi meni prošlo kroz glavu,
kada bi momak zaustio da me nešto zamoli.
- Koliko mogu da izaberem?
- Četiri.
- Uf, sada me stavljaš na raskrsnicu sa deset puteva.
Ja gledam u dekove, a on u mene.
- Fale mi kablovi. Ej, odoh čas do komšije. Ako je tu, računaj na još tri komada.
Nije čekao moju reakciju, već se okrenuo i nestao u predsoblju. Ja sam izašla iz
špajza, kako bih sa distance šacovala dekove i od uredno poređane gomile, pravila bez-
broj varijanti sa četiri i sedam dekova.
Ušao je. Njegov osmeh, kablovi u ruci i šljap po dupetu izazvali su blagi grč mom
u stomaku.
- Hoću ona dva boje šampanja, onaj Sansui u drvetu, srebrni Kenwood i Kar-
don, hmmm, onu crnu Yamaha-u iii srebrni Technics.
On ih je skidao i spuštao na pod, a ja sam ih prenosila u sobu i ređala kako sam
htela. Doneo je sedam kaseta i kablove. Ideja je bila da se u svaki dek stave kasete i priti-
sne snimanje sa pauzom, a izlaz prvog da se spoji sa ulazom drugog i tako do sedmog.
Uključio ih je u struju. Kako je čvakao prekidače, tako su se palila svetla na vu metrima.
Oživeli smo tridesetpetogidišnjake. Počinjem da stavljam kasete, a on montira kablove.
Čvakanje vratanca i šuštanje kablova prekinuo je njegov glas.
- Baš smo tim.
- Najbolji.
Koncert broj jedan za klavir od Tchaikovsky-og je pokrenuo vu metre. Ugasio je
svetlo i pribio se uz moje telo. Sve što sam do malopre poželela, nalazi se u ovoj sobi,
ostaje mi samo da uživam.

35
 Zvonke tonove klavira, gušili su naši uzdasi, a skale na dekovima pratile su ritam
naših tela. Naravno, ne bih znala da ih nisam netremice gledala, dok me je njegova skala
slatko probadala. Skale su lebdele svuda oko mene. Videla bi ih mutne, čkiljave, bistre,
na trenutke blještave, nekada obrnute, tminom pokrivene, kroz trepavice ili kapke, stid-
ne dlake, ali uvek su bile deo mene.
Poljubac za laku noć. Kao u snovima, bežim od neznanca, između nekih zgrada,
poznato stepenište i natpisi u liftu. Konačno spas, otključavam vrata od svog stana.
Sve skale su utihnule, zbog izostanka očekivane rečenice, prespavaj kod mene.
Ostala je samo skala na mom risiveru.

Naša uobičajena besciljna šetnja po centru grada, pretvorila se u šetnju kojoj je

cilj, isprobavanje svih cipela koje njeno oko namerači. Vrlo je zahtevna. Ne zadržava se
puno oko nekog modela, ali ako joj se model na oko svidi, to je dobar znak za nastanak
drugih muka, jer pored estetike cipela mora da zadovolji i niz drugih kriterijuma. Na
kraju se završi sa rečenicom, kako je lep model, ali unutra je sve sintetika. Svako modi-
ranje traži žrtvu, ali ona priznaje samo žrtvu u hodanju dok traži objekat za modiranje.
Ne smem ni da zamislim koliku je kilometražu nabila sa onom gomilom cipela u špajzu.
Mislio sam da u svemu tome nema meru i da ću do kasno posle podne gledati njeno tru-
pkanje ispred kosog ogledala, ali me je uverila u suprotno kada je iznenada u Knez
Mihajlovoj ušla u jednu knjižaru. To je bilo mesto na kome smo mogli oboje da uživamo.
Ništa nismo kupili, ali smo barem listali i tiho razgovarali. Izlazimo iz knjižare i
krećemo ka Kalemegdanu da malo predahnemo. Kao i uvek, gomila ljudi se mimoilazi,
ali ovog puta gomila ljudi zaobilazi ljude koji su raštrkani po celoj ulici i mirno čitaju
novine. Subota je, dan za uživanje, ali ne shvatam kakvo je to uživanje čitati novine na
sred ulice. Možda su stali da pročitaju neku bitnu vest.
- Ej, Olja, pala vlada.
- Ma daj … otkud ti to?
- Pogledaj oko sebe. Svi drže novine, sa naslovom ’pala vlada’.
- Aaa, to. Ne brini ništa, vlada će se za koji minut povratiti.
- Da imaju rezervnog igrača ne bi objavili.
- Ova vlada ne pada, može samo da posrne. Dok stignemo do susedne ulice
povratiće se.
Koračamo dalje, ali srećom nije retka slika videti par, gde se žena smeška, a muš-
karac ima zabrinuto lice. Kao pod komandu svi spuštaju novine i nastavljaju da šetaju.
Zbunjeno zastajem i gledam šta se dešava.
- Šta sam ti rekla? Kao da se ništa nije desilo. To je samo flashmob.
- To je zajebancija…
- Šta god bilo, ali ne smeš da dozvoliš da te tako neko zezne.
- Tebe niko ne može da zezne?
- Teško…
*

Na severnim obroncima planine Jelice, ispod ćuvika zvanog Čučanj nalazi se laz
koga meštani zovu Rankov grob. Na pet minuta hoda kroz stoletne hrastove od Ranko-
vog groba nalazi se baba Stanin laz. Za razliku od Ranka, Stana je živa, te se po njoj sada

36
zove laz, ali kada umre sigurno će se mesto nazvati Stanin grob, jer je ona jedini stanov-
nik toga kraja.
Muža je davno izgubila u nesrećnom slučaju, a za svoje dve ćerušine povremeno
čuje da su žive ako joj po nekom prenesu pozdrav iz Beograda. Jedino su ovce njene dru-
žbenice koje po celi bogovetni dan napasa na njenom lazu. Već duže vreme živi po srp-
skom receptu: malo jedi, brzo spavaj i ceo dan radi kako bi preživeo. Možda ne bi mogla
ni tako da preživi da njene vunene čarape nisu nadaleko čuvene. Nijedan švercer nikada
nije video baba Stanu, jer bi bilo gubljenje vremena ići u planinu, ali nijednom se nije
moglo podvaliti, jer je baba Stana imala najmekšu vunu od Golije do Rudnika. Tragom
njenih čarapa jednom je došao neki prirodnjak iz Kraljeva i konstatovao je da se njen laz
u nauci naziva biogena zona, ali nikog više nije zanimao uzrok tako mekoj vuni, već
samo čarape.
Dok je bila mlađa Stana je znala da na obramači odnese dve kotarice trešanja ili
kakvih kruščica čak u Kraljevo, ali od kako su je godine stigle, samo posećuje kafanu kod
zadružnog doma u selu Lazac. U Kraljevo je išla petkom, jer je pijačni dan, tako da joj se
usadila navika i nastavila je da posećuje kafanu petkom, kako bi čula neku novost. Godi-
nama unazad Stana je u kafani sa ispisnicima igrala tablića, ali od kako je zadnji ispisnik
prestao valjano da pamti karte Stana je izgubila saigrača, jer ovi mlađi su pratili trendo-
ve i bili su posvećeni samo tomboli i kladionicama. Uskoro je i Stana počela da prati
trendove, te je i ona našla zabavu u tomboli i klađenju.
Stana je ogrezla u klađenju, tako da je počela kafanu da posećuje još jednim
danom mimo petka, a kod gazde se redovno zaduživala u čarapama. Gazda je verovao
Stani da će isplesti čarape, ali ga je bilo strah da Stana ne promeni mesto boravka pre
nego što isplete ono što mu je dužna. Nije imao drugu mogućnost sem da i on rizikuje
kao i Stana u klađenju, a bilo mu je u interesu da udovolji babi, jer je dobro zarađivao na
njenim čarapama.

Prošlo je skoro dva meseca od naše prve intimnosti. Trebalo nam je oko mesec
dana da se probudimo jedno pored drugog. Do toga ne bi ni došlo, da nisam jedne večeri
izrazila želju da prespavam kod njega. Nije se opirao mom predlogu, ali sam u njegovom
pogledu osetila neku nelagodu. On je te večeri izgubio deo potpune slobode, a ja sam se
oslobodila sumnje u mogućnost još većeg učvrščenja veze. Ostalo mi je samo da utvrdim
do kojih granica.
Nije ništa negodovao, ali sam i preko slušalice osetila da je zaustavio dah, kada
sam mu rekla da u petak želim da izađem sa Tanjom. Razvio je neku vrstu posesivnosti,
što može biti i dobro, ako je pravilno raspoređena.
Ne znam kada se kafić puni petkom, zato sam ušla oko jedanaest sati. Pun je,
nisam pogrešila. Sporo se probijam kroz gomilu i tražim pogodno mesto za stajanje.
Dim i znoj objedinjujuju ženske i muške mirise u jednu prepoznatljivu smešu neprijat-
nog mirisa. Parfemi ne mogu da dođu do izražaja od jeftinih limenih štrcaljki, jer su ih
njihovi vlasnici nemilice naštrcali, kako ne bi iščileli pre zore. Osećam miris amonijaka i
okrećem se na tu stranu, jer imam osećaj da će se tamo naći neko mesto. Ćošak u kome
je stočić bez stolica čeka mene. Pomeram nekoliko flaša i stavljam tašnu na sto. Dolazi
konobar. Verovatno me je primetio kada sam se probijala kroz gomilu. Naručujem dva
mala piva na točenje. Željno iščekujem ta dva piva, kako bih napravila utisak da nekog

37
čekam. Najmanje što želim večeras je neko nabacivanje, zato moram što pre da popijem
jedno pivo i da se izgubim, kako ne bi neko pomislio da sam pijandura, koju može za
jedno piće da prisloni uza zid. Menjam sa konobarom dve novčanice za dva piva, a on se
uz reči zahvalnosti okreće i odlazi. Iz jedne čaše otpijam odmah i stavljam je između
sebe i torbe, a drugu čašu sa druge strane torbe. Ne volim mračne kafiće, ali mi večeras
odgovara. Muzika više para uši svojim neskladnim tonovima, nego jačinom. Da pušim,
nekako bih izgledala opuštenije, ovako sam usredsređena samo na ispijanje piva, koje
mi sporo ide. Lutam u mislima, ali nikad ne odem predaleko, jer lutanje presečem sa
gutljajem piva. Lutanje sam privela kraju, kada sam ugledala penu na dnu čaše. Hajde
Olja, polako odšniraj tašnu i uzmi maramice. Zašto oklevaš, pa to je rutinska radnja. Ne
razmišljaj šta će biti posle, samo ih uzmi i lagano obriši nos. Maramicu stavi u džep, a
pakovanje približi čaši, uhvati je sa dva prsta za stopu i ćušni sve zajedno u tašnu. Šta si
se skamenila, to je samo trenutak, čijeg si postojanja samo ti svesna. Ne mogu ja to, a i
grozim se lopovluka.
Da sam stavila čašu u tašnu, ne bih ovako spokojno kročila nogom na trotoar, a i
jutro je pametnije od večeri.
Podne je, vrata kafića su širom otvorena. Prepoznatljiva smeša sinoćnjih mirisa
nestaje u njihovom stvaraocu vazduhu i teži da postane neprepoznatljiva. Vidim šankera
kako se dosađuje, jer se samo dvoje za jednim stolom u bašti baškari. Nadam se da će
mu prijati moje društvo. Sedam za šank i naručujem espreso. Ne progovara ništa van
potrebne komunikacije. Šta sad? Prazan kafić, napolju je lepo vreme, a ja sela za šank i
ne progovoram. Koliko piva treba da popijem da bih dobila čašu na poklon? Ne valja,
možda je tup i neće razumeti. Koliko košta lom? Za to mora da bude još pametniji. Da …
šuštanje pare je prekinulo moje psihičke pripreme.
- Htela bih nešto da te zamolim...malo je neobično, ali se nadam da ćeš razume-
ti.
- Niko me još nije zamolio da mu držim glavu dok povraća, a sve drugo je već
viđeno. Reci…
- Htela bih da poklonim momku čašu od piva, jer obožava to pivo … pa ne znam
kako bih mogla …
- Već viđeno. Nije problem, pokloniću ti jednu, ionako je sinoć nestalo tri
komada.
- Jaoj, ne znam kako da ti zahvalim … htela bih da ti poklonim svoju knjigu.
- Ti si pisac?
- Jesam, a ovaj roman je moj prvenac. Izvoli…
Za nedeljni doručak naumila sam da spremim gibanicu, njegovo omiljeno jelo.
Često doručkuje burek, ali vikendom jogurt zamenjuje pivom. Da je neki radnik na gra-
đevini verujem da bi svako jutro ispijao pivo i imao pozamašan stomak. Ovako, priroda
posla ga i u toj sferi kontroliše. Prevrnula sam pola grada da bih našla, Topvar, njegovo
omiljeno pivo. Ne bih znala to, da se nije jednom odao da povremeno posećuje onaj kafić
na Dorćolu samo zbog tog piva. Kaže da ga je u kafiću privukao poster, na kome je bila
Slovakinja sa košuljom boje piva, iz koje su se sise spremale da iskipe poput pivske pene.
Od kako je srknuo penu Topvara, ne postavlja pitanje koje je pivo na vrhu lestvice.
Gibanica se malo ladnula i sasvim je spremna da je serviram. Oval sa žućkasto-
braon parčićima razbija monotoniju belog čaršava bez teksture. Iz jednog kuhinjskog
dela vadim duguljast uvijen poklon i spuštam pred njega. Pogledao me je malo začuđe-
no, jer sam mu do sada samo spontano poklanjala sitnice, koje nisam zavijala u ukrasni

38
papir. Počinje da otvara poklon, kao dete čokoladu, koju do sada nije videlo. Pojavila se
pivska čaša, koju je do sada često viđao, ali nije imao prilike da pije pivo iz nje uz doma-
ću gibanicu. Ne progovara ništa, samo pogledom prati moje pokrete ka frižideru, odakle
vadim pripremljenu bocu piva. Dok sipam pivo, klima glavom u znak odobravanja.
- Oduševila si me, ne znam šta bih ti drugo rekao.
- Ne treba ništa drugo da mi kažeš, a i videla sam ti oči kada si otvorio.
Sipam sebi pivo u običnu čašu i nazdravljamo. Nekoliko puta je imao prilike da
pohvali moju gibanicu, ali je to sada uradio sa velikim gurmanskim uzdahom. Volim da
ga gledam dok jede prstima. Pojavio mi se osećaj privlačnosti, kao kada sam ga videla
prvi put kako jede ribu. Mislim da je vreme da mu uz gibanicu i pivo serviram još nešto.
- Razmišljala sam da uparimo moj Sansui risiver sa tvojim Sansui dekom.
- Samo kaži koji od ona dva želiš i doneću ga sutra.
- Želim da donesem moj risiver kod tebe.
- Ček, ček …
- Da, želim da živimo zajedno.
- Tek tako? Zar ne bi trebalo malo bolje da se upoznamo?
- Ja sam te dovoljno upoznala i sigurna sam da možemo da živomo zajedno. Sve
zavisi od tebe, ali ne želim da te požurujem.
Prvo je zaćutao, gledao me par trenutaka i počeo potvrdno da klima glavom,
zatim je moju šaku, poklopio njegovom masnom šakom i progovorio:
- Moram malo da razmislim…
Ja ne moram puno da razmišljam kako bih donela zaključak, da se radi o vikend
posesivnosti, jer je navikao da svakog petka negde izlazimo.

Nekada sam razmišljao o životu u dvoje, ali su to dvoje uvek bili bajkoviti likovi, a
ne stvarni. Kasnije, kada sam to dvoje zamenio pravim likovima, uvek je neko nestajao i
prekratio razmišljanje, a realni likovi bi ponovo postali bajkoviti. Tek kada sam razmis-
lio, zašto realni likovi postaju bajkoviti, shvatio sam da sam sporo razmišljao. Da sam
sporo razmišljao, zašto realni likovi postaju imaginarni, nikada ne bi Olja i ja postali
stvarni likovi. Počeo sam brže da razmišljam.
Bliži se sezona odmora. Ljudi bi da što mirnije glave odu na odmor, a da ih to što
manje košta. Po pravilu te dve funkcije nikada ne bi trebalo da se preseku, ali jaka želja
uvek izrodi prihvatljivo rešenje. Najjeftinije je da komšiji ostaviš kućnog ljubimca koji ne
može da menja ambijent, a mora nekoliko puta na dan da se hrani. Oni koji nemaju tak-
vog kućnog ljubimca ili tako pažljivog komšiju, pribegavaju kupovini tajmera, koji će
paliti svetlo i televizor kako oni isprogramiraju i time stvoriti utisak da se neko stalno
muva po kući. Dok sam bio osnovac zarađivao sam za džeparac, tako što sam komšijama
pravio alarme za kola koji nikada ne pište, ali su uredno imali jednu led diodu, koja je
blinkala baš kao kod pravih alarma. Nijedan auto nije obijen niti ukraden, ali nisam
siguran da li je to zbog alarma ili starosti automobila. Sada mi za tekuće održavanje fir-
me kaplje na sličan način. Pijačne tajmere sam na flajerima predstavio kao način da se
potencijalni lopovi odvrate od prljave rabote. Naravno, na slici je prikazana samo neka
kutija, da ne bi potencijalni kupci provalili o čemu se radi i otišli na pijac. Kada dođu
kod mene u radnju sačekaće ih žvaka i praktična demonstracija, a oni će zaboraviti da to

39
možda može negde jeftinije da se kupi. U celoj radnji to je najjeftinije i prodaje se, a što
je najbitnije deluje; najviše na psihu, a možda i na lopove pilićare.
Poruka od Olje. Opet po završetku posla ide kod Tanje? Ne mogu da verujem. Već
dva dana posle posla ide kod Tanje i uvek mi šalje poruku. Zašto mi nije rekla sinoć?
Svako ima svoje potrebe, često iznenadne, a ima i pravo da ih nesmetano realizuje.
Nemam ništa protiv potrebe da se stalno viđa sa Tanjom, ali imam pravo da sumnjam.
Da joj nije Tanja drugarica pokrivalica? Mogu da zovnem Tanju na fiksni, a ona mi hla-
dno kaže kako je malopre izašla, pošalje joj poruku da sam je tražio i rešena stvar. Ure-
zala mi se slika bivše devojke, kako izlazi iz kafića u kome smo sedeli i javlja se na tele-
fon. Nisam joj čuo glas, ali sam i kroz staklo koje pomalo krivi sliku shvatio da se osme-
huje. Bilo mi je drago da pored sebe imam srećnu devojku, ali kada sam se zapitao, zašto
je izašla iz praznog kafića, a do tada to nije činila, bilo je kasno, jer se već njemu osmehi-
vala uživo. Stalo mi je do Olje i nije u pitanju ljubomora, već strah od pogrešnog emotiv-
nog ulaganja. Moram da proverim. Zatvoriću radnju, makar me kaznila inspekcija.
Sa kačketom na glavi, koji bi trebao da mi sakrije lice, stojim za pultom pekare,
koja je preko puta školskog dvorišta. Grickam neke štapiće, pomno pratim izlaz iz dvori-
šta i nadam se da Olja neće preći ulicu van pešačkog prelaza, jer bi u tom slučaju morao
kao špijun da podignem novine. Spremio sam novine, ali ipak bi bole oči u pekari. Ako
krene preko ulice ili nizbrdo, to je dobar znak, jer je stajalište prema Karaburmi sa ove
strane ispod pekare. Ali to je samo znak, jer može da nastavi mimo stanice ili da skrene
u prvu poprečnu ulicu. Smenjuju se dosadni nemi filmovi u kojima se deca guraju i stva-
raju još veću neizvesnost.
Izlazi iz zgrade sa koleginicom. Smeška se dok priča. Deluje veselo. Nikada sa
posla nije došla vesela. Uvek joj je trebalo po sat vremena da se povrati. Žalila se kako joj
se deca penju na glavu, ali po ovom ispada da negativnu energiju nakupi od škole do
kuće. No, danas joj je verovatno poseban dan. Zastaju na kapiji i rastaju se. Olja je kre-
nula uzbrdo. Verujem da će biti još veselija kada stigne na odredište.
Nije vetrovito, ali njen žustar i brz hod izaziva strujanje vazduha, koje talasa nje-
nu juče isfeniranu kosu. Držim odstojanje, a reper mi je njena duga plava kosa. Zaputila
se prema Trgu Republike. Do sada su se dva tipa okrenula za njom. Žene se ne okreću,
ali znam da joj neke upuću umerene poglede zavisti ili simpatije. Na Trgu se ne zadrža-
va, već nastavlja prema Kalemegdanu. Sada ne moram da držim veliko odstojanje, jer je
Knez Mihajlova kao i uvek prepuna ljudi. Toliko žuri da čak ni izloge ne pogleduje. Što je
duže gledam, radoznalost se pretvara u nervozu. Želim taj susret da vidim što pre i da se
izgubim, ali kao za inat ona samo korača. Pred kraj ulice skreće ka Sabornoj crkvi. Mož-
da je pobožna, ali to samo pokazuje u pojedinim trenucima. Bez zastajkivanja prolazi
pored crkve. Očigledno nije taj trenutak. Ona neumorno korača, a ja zastajkujem na
dvadesetak koraka od crkve. Dolazi do kraja ulice i čeka na semaforu. Čekam i ja, spre-
mam se da požurim kako mi ne bi negde iza ugla zamakla. Prelazi ulicu i gubi mi se sa
vidika. Prelazim i ja ulicu van pešakog prelaza i trkom se sjurujem do ugla zgrade. Sporo
dišem, a još sporije provirujem iza ugla. Jedno oko je izvan zida, ali nju ne vidi. Proviru-
jem celu glavu, jer oba oka vide bolje nego jedno. Nema je. Koraknuo sam iza ugla, koji
više očigledno nema koga da skriva. Preko ulice, Olja se udaljavala popločanom stazom,
koja se završavale pred širokim stepenicama Konaka Kneginje Ljubice. Povukao sam se
ponovo iza ugla, a ovaj put sa oba oka i manje nervoze, pratio njeno njihajuće telo, koje
je bilo sve manje i na kraju nestalo u prorezu masivnih vrata.

40
 Moram malo da usporim sa razmišljanjem, kako ne bi ponovo realni likovi postali
bajkoviti.
Nastalo je pomračenje Sunca bez najave. Toliko je mračno da su čak i fasade
izgubile sivilo, jer se nije upalila ulična rasveta. Uvek sjajni krst na tornju crkve izgubio
je sjaj. Hodam oprezno trotoarom prema pešačkoj zoni, jer se nadam da će trgovci
uključiti svetla u izlozima. Nema svetla ni u pešačkoj zoni, ali izgleda da to nikom ne
smeta. Ulica je puna ljudi, naziru se samo senke, ali niko se ne sudara. Čak ni prodavci
diskova nisu se pomerili, verovatno čekaju policajce da im lampama posvetle tezge, jer
prijatelji se uvek nađu u nevolji. Ne ide više da tražim izgovore, jer dobro znam da je
samo moj um pomračen. Moram da potražim adekvatno mesto za moj pomračeni um.
Ako bi neko mene sada pratio, verovatno bi se razočarao u odabir mesta na koje bih ga
odveo.
Uprkos pomračenosti našao sam rupu, kojoj pomračenje Sunca ne može da nau-
di, jer nema prozore i uvek je uključeno svetlo. Nisam bio ovde od kako sam sa profeso-
rom igrao bilijar. Ništa se od onda nije promenilo, čak je i situacija ista; isti čovek je za
šankom i nema posetilaca. Podiže mi čaršav sa bilijar stola, prebraja žetone u činiji i
ostavlja me samog. Ne pita me sa kim ću da igram, jer verovatno nisam jedini, koji igra
protiv nevidljivog igrača. Prodoran udarac bele u ostale kugle označio je početak najpra-
vednije igre. Branko protiv mene, a ko izgubi plaća pivo. Svojski se trudimo da jedan
drugom ne ostavimo belu na pogodnom mestu, ali žeđ za pivom uvek nekog natera da
pogreši. Kao što se ja sada naginjem nad stolom, tako se i Olja naginje nad vitrinom.
Možda smo mogli zajedno da se naginjemo nad vitrinom. Da li me je provalila da me
nakit toliko ne zanima, da bih gledao izložbu dva puta ili je htela da ide sama? Čema sva
ta pitanja? Kako čemu? Zar nije mogla lepo da mi kaže kako bi želela da pogleda izložbu
ponovo? Kako ne kapiraš da joj je ovo najmanje treći put kako gleda tu izložbu? O tome
nisam razmišljao. Naravno da nisi. Sada se stavi u njenu situaciju, ne bi joj bilo svejedno
kada bi ti pomislio da je malo skrenula. Izgleda da je tako. Naruči pivo, vodim sa tri
prema jedan. Iskoristio si priliku, jer mi je popustila koncentracija zbog nje. Opet ti je
ona opravdanje, prestani da tražiš opravdanja, to samo rade nesigurni ljudi, a ti nisi taj.
Grešiš, zašto bi ona pomislila da je neću shvatiti ispravno, kada mi je rekla da me je
dovoljno upoznala i insistirala da živimo zajedno. Shvatio si to bukvalno, teško je upoz-
nati čoveka, trebala joj je sigurnost i potpora. Pogrešno si shvatio. Nisam, i ti ne izbacu-
ješ sve karte. Sada ti tražiš opravdanje. Ne, seti se kada si joj rekao da montiraš alarm, a
išao si u Novi Sad da gledaš dek, za koji si znao da nećeš da kupiš, jer je preskup, ali nisi
mogao da ga ne vidiš. Ne seri. Opa, sada se i ljutimo … ponovo gubiš, plati pivo, četiri
prema jedan. Znaš da gubim, zato što mislim na nju. Kada shvatiš da svako ima pravo na
opsesije, manje ćeš da gubiš. Još samo ovo pivo i ja napuštam igru, nisi prikladan za
razgovor, a ni za igru. Ovog puta je ljutina na tvojoj strani, ali pričuvaj se, postaješ prek i
ishitren.

Zvao me je izdavač, kaže da želi da razgovaramo uživo. Do sada sam ga samo ja

zvala i interesovala se kako ide roman. Stalno mi je poturao otrcanu frazu: ’ista meta isto
odstojanje’. Lažemo se više od dve godine. On me laže kako još uvek tiraž od petsto kopi-
ja nije prodat, a ja ga lažem kako shvatam situaciju. Oboje smo svesni laži i igre u kojoj
svi pobeđuju; on zarađuje na mojoj intelektualnoj svojini, a ja stvaram odskočnu dasku

41
da bih kasnije zaradila. Mogu da razumem sebe, jer sve to trpim zbog viših ciljeva, ali ne
mogu da razumem državu, kojoj sa istom lakoćom poturaju žvaku o broju prodatih pri-
meraka. U prošlosti su se ljudi čudili, kako to da svi vidimo neku pojavu, a država ne
vidi. Međutim, kada bi se klupko odmotalo ne bismo se začudili ako bi iza zavese stajala
država. No, večiti naleti optimizma, kao plima bez oseke plave naša sećanja i dopuštaju
zavesi koju pomera država da ostane suva. Inercijalno uvek krenem sa nerazumevanjem
takvih stvari, ali se ubrzo prizemljim, sa mišlju, ako je nešto transparentno i nezakonito,
iza toga sigurno stoji država. Zašto bi moj izdavač prezao od divljeg štampanja knjiga,
kada ga država ohrabruje u tome? Ne treba im bolja potpora od zvaničnika, koji se utr-
kuju da otvore Sajam knjiga, najveći generator sive ekonomije u književnom svetu. Kada
bih pitala onu dečurliju, što sam ih gonila po sajmu kao gonič robova, šta povezuje
šećerne jabuke ispred sajma i knjige na sajmu, svi bi u glas odgovorili, da se prodaju bez
fiskalnog računa. Ja mogu da dodam, da su neki pre knjiga prodavali šećerne jabuke i
neće se libiti da se vrate na staro, ako im slučajno podbaci prodaja. Ovaj moj izdavač je
takav, ali je ipak gazda.
- Olja draga, izvoli smesti se. Šta želiš da popiješ?
- Ne želim ništa, žurim, rekla sam ti da idem na nastavu.
- Ah, da da … Imam radosne vesti. Prodaja tvoje knjige je krenula, tako da se
nadam da ćemo uskoro moći da štampamo drugo izdanje.
- Stvarno? Prosto neverovatno…
- Ah, rekao sam ti ja da treba vremena, dok se to malo razradi … zaista treba
vremena dok određena grupacija ljudi pročita i krene da daje preporuke. Posle
je mnogo lakše.
- Baš si me obradovao…
- I ja sam se veoma obradovao kada su mi javili. Hteo sam da ti ponudim jedan
poslovni dogovor. Nije tipičan, ali se nadam da će ti se svideti…
- Nestrpljiva sam.
- Ti znaš da ova kuća nema urednika i da pisci dolaze sa preporukom…
Zašto ne izruči sve, nego ovako posle svake rečenice traži moju potvrdu? Baš je
smor.
- Znam, znam…
- Eh, sada mi se ukazala objektivna potreba za privremenim urednikom…
- Misliš honorarnim?
- Tako nekako … Došao sam na ideju da napravim zbirku priča, koja bi se zvala
’evropske priče’. To je sada aktuelno i uveren sam da će imati prođu. Pre dva
meseca sam napravio konkurs … i ljudi su već počeli da šalju. Eto, mislio sam
da ti budeš urednik te zbirke…
Koja ljiga od čoveka. Ako zatražim honorar on će naći nekog drugog i nikada neće
pisati na koricama, drugo izdanje, a puno bi mi značilo.
- Može, ali ja ne mogu da vršim lekturu i ne bih želela da se potpišem kao prire-
đivač.
- Ma neee, nema potrebe za lekturom, pročitao sam ja neke priče, pismeni su …
a potpisaću se ja kao priređivač. Bitno mi je da neko odabere kvalitetne priče,
a u tebe imam puno poverenje.
- Ako je tako, onda pristajem.

42
 Zaljubljena je u srednjovekovni nakit. Želim da joj nekako pomognem u zaljub-
ljenosti, ali ne znam kako. Uvek sam za sebe smatrao da sam nepresušni izvor ideja, ali
sada menjam mišljenje. Posetio sam muzej i uverio se da ne prodaju replike. Jedino što
sam tom prilikom korisno saznao je, da se izložba prvog juna premešta u Pančevo i da
replike srednjovekovnog nakita prodaje muzej u Kruševcu. Nakit je još uvek blizu, a
koliko je luda odlaziće i u Pančevo da ga gleda. Plašio sam se te reči, luda, a na kraju sam
je ipak upotrebio. Najgore od svega je što nisam raščistio sa sobom, da li želim da je
usrećim zbog nje same ili zbog sebe. Da se ne lažemo, ja sam običan čovek i kao takav
sebično sam biće. Ja sam zaljubljen u nju, a ona u nakit. Ako bih bio čarobnjak i nekom
čarolijom stvorio nakit, ona bi blistala od sreće, a i ja bih zablistao, jer pored sebe imam
srećnu devojku. Takav odnos za nas ne bi bio suštinski nov, jer smo tako nešto nesvesno
praktikovali i u seksu. Ne sviđa mi se baš ta poza, ali ako je usrećim, meni će se vratiti
kao bumerang u vidu boljeg seksa. Zapravo, meni je dovoljno da vidim njeno srećno lice,
pa da se osećam bogatije, a šta moja sreća izaziva kod nje ostavljam njenim osećanjima.
Nije se upiškila kada mi je predala čašu i pivo, ali je glas izdao, što je meni bilo sasvim
dovoljno da zaključim kako se oseća kada me usreći. Nisam otkrio čarobne moći i još
uvek ne znam da li sam čarobnjak, ali znam šta jesam. Nikada se nisam pitao da li čaro-
bnjak može da predvidi želje, pa na osnovu njih da ih ispunjava ili moraju da mu se
saopšte. Da li bi se zadovoljila replikama?
Imam sreću što ne vozi auto, jer bi moglo da se desi da zapamti poslednju kilome-
tražu, a u tom slučaju ja bih morao da smišljam kako sam prešao trista kilometara u
jednom danu. Verovatno bih rekao da sam postavljao alarm u Kruševcu.
Put ka muzeju vodi preko platoa gde je nekada bio Lazarev grad. I sada je Lazarev
grad, ali samo na razglednicama, koje više niko ne šalje. Jedino što je ostalo od gradskih
zidina su ostaci glavne gradske kule, visine šestospratnice, koji mame poglede prolazni-
ka, bez obzira da li su putnici namernici ili starosedeoci. Krupni beli oblutci, koji samo
što ne iskoče iz zida, dočaravaju nekadašnju snagu Morave, koja je u to vreme bila plov-
na skoro do Kruševca. U samom Lazarevom gradu, na brežuljku pored crkve Lazarice, iz
sveže ošišane trave naziru se nadgrobne ploče. Crkve su za Turke bile svetinje, koje su
rado rušili ili pretvarali u konjušnice. Sreća u nesreći je što su Turci Lazaricu pretvorili u
štalu i nisu morali za tu svrhu da poruše gradske zidine. Za razliku od Turaka, Srbi sve-
tinje poštuju, te su okolne kuće i štale sagradili od kamena istrgnutog iz gradskih zidina.
Suveniri su baš gde i treba da budu, odmah na ulazu u muzej. Bez puno konver-
zacije uspevam da naznačim čoveku na ulazu šta me zanima. Sve što me zanima i ne
zanima je izloženo. Usredsređujem se na nakit. Narukvice i ne gledam, jer ih ni ona nije
puno gledala kada smo se prvi put sreli. Stvaram neku vrstu vizuelne maske i odbacujem
veliko pečatno prstenje, jer to nije za njene tanke prste, a generalno nisu pogodni za
žensku ruku. Gledam jednostavne oblike i sve više se pitam šta je Olja videla u ovom
nakitu? Zar žena koja nosi prstenje sa raznim kamenčićima, gravurama i sitnim detaljči-
ćima, najednom postaje opsednuta jednostavnim oblicima? Što više gledam u vitrinu
dobijam utisak da gledam u prazno. Bronza se stapa sa srebrom i pravi novu bronzu sve-
tlije boje. Prstenje gubi sjaj, a dobija na starini i teži da se poistoveti sa originalnim
eksponatima. Tako izbledela bronza, nošena dimom od srebra izlazi iz vitrine nastavlja
putem, kojim idu svi posetioci. Dim je nestao, a vitrina je ostala prazna. Dim se verovat-
no zavukao u vitrinu sa originalnim eksponatima, a ja sam progledao očima, kojim Olja
sve vreme gleda nakit. Ne, to nije priviđenje, već specifično gledanje nakita. Zub vreme-

43
na je napravio gravure i sitne detalje, koje ne postoje na replikama. Neko je probao
kalupima za prstenje da ukalupi vreme, ali očigledno nije uspeo. Moja se misija u Kruše-
vcu završila i po ko zna koji put sam utvrdio saznanje, da nije sve tako kao što na prvi
pogled izgleda, a posebno srednjovekovni prsten od bronze u vitrini nekog muzeja.

Obišao sam dva puta muzej u Pančevu. Prvi put danju, spoljašnjost i unutrašnjost
muzeja, a drugi put noću, ali samo spoljašnjost. Nalazi se u samom centru grada i ušuš-
kan je između dve ulice, od kojih je jedna deo gradskog parka. Muzej je smešten u veo-
ma lepoj staroj zgradi, u koju je predviđeno da se ulazi iz glavnog gradskog parka na
ogromna vrata optočena visokim stubovima. Postoje još jedna vrata, koja su naspram
glavnih vrata i vode u dvorište. Za razliku od ulaznih koja podsećaju na vrata nekog
manastira, ova se mogu tretirati kao obična kućevna vrata. Ako bih hteo da uđem na
sporedna vrata morao bih da priđem iz druge ulice, preskočim malu rampicu, koja spre-
čava uljezima da se parkiraju, i prođem između reda garaža i glavnog krila muzeja, koje
se prostire između te dve ulice. To je jedini logički put za one poštene. Sa druge strane
garaža nalazi se dvorište u koje takođe može da se uđe iz parka i sa ulice. Pored samog
ulaza iz parka nalazi se banka, a banku uvek nadgledaju kamere, tako da tu nije pogodno
za ulaz. U blizini ulaza sa ulice ne postoji nijedna institucija, tako da za one malo manje
poštene to je jedini logički ulaz u dvorište. A, za one još manje poštene, postoji mali pro-
laz između poslednje garaže i zgrade koja se naslanja na zgradu muzeja. Doduše taj pro-
laz je uzan i zagrađen niskim zidom, ali ako se uzme u obzir da su sa druge strane zida
na tri koraka sporedna vrata muzeja, zaobići neko govno u prolazu i napeti se na mišiće
predstavlja malu žrtvu za ono što se iza zida pruža.
U redovnim prilikama muzej obiluje siromaštvom, koje malo razuđuje jedna
kamena ploča sa rimskim natpisom nepoznate sadržine i ogroman sat, za koji su građani
susedne zgrade verovatno pisali peticiju protiv puštanja u funkciju, jer njegov masivni
gong san pretvara u noćnu moru. Privremenim doseljenjem izložbe muzej je zablistao
nakitom, ali nije i pogledima, jer očigledno narodu koji živi od danas do prekosutra da bi
video sutra, nije do nakita.
Prevariti stacionarni alarm za vitrine nije nimalo lako i skoro uvek je takva radnja
rezervisana za filmove, koje reditelji pišu sa velikom maštom, ali prevariti alarm pokret-
ne izložbe često nije potrebna čak ni mašta. Ovaj alarm jedinu vezu sa spoljnim svetom
ima putem telefonske parice, pomoću koje komunicira sa centrom, koji nadzire rad svih
alarma. Ako alarm otkrije neku nedozvoljenu radnju poziva centar, a šta se posle zbiva
mogu samo da pretpostavim. Sa druge strane, neko iz centra večernjim pozivom proveri
da li je radnica uključila alarm kada je napustila zgradu i time su eksponati ostavljeni na
milost i nemilost, tmini i tišini muzeja. Svaka vitrina ima senzor koji daljinskim putem
javlja bazi da li je sve u redu. Radnik koji je postavljao alarm poštovao je sve knjiške
propise, zašrafio je bazu za zid, prekrio bazom utikač za telefon i time osigurao da neko
ne preseče telefonski vod. Na prvi pogled deluje da bi alarm uspeo da javi centru bilo
koji poremećaj, ali pogledom u susednu sobu, gde su takođe vitrine, do izražaja dolazi
isti takav utikač, koji je naravno na identičnom mestu, kao onaj sa druge strane zida, jer
su te dve sobe nekada bile kancelarije. Da se alarm oslanja na mobilnu telefoniju, morao
bih stvarno dugo da maštam, ali ovako maštu ostavljam za kreativnije stvari.

Dok sam bio u Nemačkoj Ljubiša mi je bio kao otac. Između nas se razvila ljubav,
koja nije imala jednosmerni karakter. Ljubiša se nikada nije izjašnjavao po pitanju dece,

44
ali se moglo naslutiti da je uskraćen za tu povremenu muku ili zadovoljstvo. Sumnjam
da bi ikada svog rođenog sina obučavao da krade, ali pošto mu je privremenog sina
donela roda u vidu formirane ličnosti, nije imao kud. Sada se ne viđamo često kao u
Nemačkoj, ali odnos se nije promenio. On zna za Olju, ali Olja ne zna za njega, što je
posledica našeg prećutnog dogovora, jer još uvek nismo smislili kako da joj ga predsta-
vim. Ako si sa nekim dobar prijatelj, moraš da imaš valjanu priču, jer prijatelj se ne pos-
taje preko noći.
Nikada ga nisam pitao, kakvim bi se poslom bavio da je u braku, jer nikada nismo
dotakli temu braka, ali sada imam potrebu da ga tako nešto priupitam.
Kalemegdan je oduvek bio naše sastajalište. Ovog puta smo seli na klupu pored
Save i po ko zna koji put se divili gnjurcima, koje smo proglasili za najopuštenije stano-
vnike Save i Dunava. Jedino nismo saznali da li bi bili tako opušteni kada bi led okovao
reke. Iako je leto na pomolu, ja nisam opušten kao gnjurac. Tražim trenutak da preki-
nem obostrano uživanje, jer smo znali i po pola sata bez reči da posmatramo gnjurce.
Nije mi problem da zatražim savet, ali mi je problem da se vraćam na deo zajedničkog
života, koji smo izgleda obojica odstranili kao slepo crevo. Igrom slučaja nije nas zabole-
lo, ali smo to uradili preventivno. Mogao bih od nekog drugog da potražim savet, ali bi
se to svelo na univerzalni savet, jer ne bih nikom smeo da iznesem naumljeno. Pošto su
univerzalni saveti rezervisani samo za dubokoumne romane, koje čitaju oni što traže
neku pouku ili poruku, ostaje mi jedino da se obratim Ljubiši:
- Da si u Nemačkoj bio u braku, da li bi se bavio onim čime si se bavio?
Zamrzao je pogled negde u daljini, a gnjurci su prestali da poniru, kao da je
pogledom zamrzao Savu. To sam video samo na tren krajičkom oka i nisam smeo da
okrenem glavu ka njemu. Očigledno da mu pitanje ne prija, kao što meni ne prija njegov
pogled. Ipak progovara, ali ne odgovara, već na pitanje uzvraća pitanjem:
- Kakvo je to pitanje?
- Treba mi savet, pa pravim mali uvod.
- A, tako … teško pitanje. Verovatno ne bih.
- Zašto?
- Dugačak ti je uvod…
- Dugačko je i pitanje.
- Aha … Zato što sumnjam da bih našao ženu koja bi trpela lopova, a ako ne bi
znala da sam lopov i nekako kasnije otkrila, brak bi sigurno propao. Deca bi
prezrela oca, a to je verovatno gadan osećaj. A, sada da čujem pitanje.
- Da, tako sam i mislio … Hteo sam da ukradem nešto iz muzeja…
Brzo se okrenuo ka meni. Imam osećaj da sam se i ja zaledio.
- Branko, sine, zar to nije prošlost?
Znao sam da će nekada upotrebiti reč, sine.
- Saslušaj me pa prosudi - klimanje glavom je znak da me sluša, nastavljam
dalje – hoću da ukradem jedan prsten iz muzeja i poklonim ga Olji, ali samo
jedan prsten i ništa više. Mogu to da izvedem, ali me strah da ona ne posum-
nja, jer ako posumnja napustiće me. Sa druge strane osećam da će je prsten
beskrajno usrećiti...
- Treba ti savet, da li da uđeš u taj rizik.
- Znao sam da ćeš me razumeti.
- Stvarno želiš da je vidiš srećnu?
- Veoma…

45
 - Nadam se da znaš, da trenutna sreća nema veze sa trajnom srećom.
- Hoću da vidim taj trenutak kada se zagleda u prsten…
- Dobro, dobro … shvatam. Moj ti je savet da uđeš u rizik, ali bih voleo da ja
razradim plan.
- Ih Ljubiša, znaš i sam koliko cenim tvoje znanje…
- Dobro, dobro, ali moraš mi obećati da ćeš poštovati svaki delić moga plana.
Drugim rečima ne smeš ništa da zabrljaš.
- Obećavam.
Trenutno smo prekinuli razgovor, jer su gnjurci počeli da igraju svoju igru poni-
ranja i izranjanja. Nama to deluje kao opuštena igra, a oni igraju igru egzistencije, kao i
svako živo biće.

Branka još nema. Počeo je da ugovara poslove po kafanama kao i svaki privatnik.
Kako bi bilo kada bi privatnici vodili žene i za drugim stolom iste kafane pričale o par-
femima i kremama? Iako ne bismo čule šta pričaju pokvarile bismo im koncentraciju.
Zar nije cilj pregovora da jedna strana donese pogrešnu odluku, kako bi druga dobila.
Jeste, ali bi oni usled našeg prisustva verovatno ostali nemi i ne bi se ništa dogovorili.
Onda je bolje ovako. Ja ću da čitam evropske priče, a on neka pregovara.
Kada je Đorđe pohađao treći razred osnovne škole išao je Carskim drumom, duž
reke Uvac, baš kao i mnogi karavani pre dolaska Turaka u Srbiju. Ne bi njemu predstav-
ljao problem pešačenje, da od Carskog druma danas nije ostao samo po koji kamen ili
kakva isklesana stena radi proširenja nekadašnjeg puta. Pešačenje po zaraslom putu niš-
ta se nije razlikovalo od pravljenja novih staza, tako da je nakon nekoliko godina peša-
čenja, stvorio svoj Carski drum prema školi, koji nije toliko krivudao kao onaj pravi Car-
ski. U svojoj dečačkoj glavi često je stvarao filmove, u kojima zajedno sa Beloglavim
Supovima preleće ponore i tom prilikom im dodiruje krila. Kada je završio osmogodiš-
nju školu želja mu se ostvarila. Međutim, svaka želja ima svoju cenu.
Beloglavi Sup je vekovima spajao ljude, bilo kao grb Nemanjića ili upiranjem
ljudskih pogleda u nebo, pri kojima bi ljudi privremeno zaboravili na čarke i nesuglasice.
Niko ne bi poverovao da se desilo čudo i da su pet godina seljani jednog sela pokraj Car-
skog druma bili u zavadi zbog te ptice. Međutim, čuda se ne dešavaju često, zato ih
ponekad treba i prihvatiti.
Selo je počelo da odumire, a seljani nezadovoljni podrškom države rešili su da
preuzmu stvar u svoje ruke. Renovirali su o svom trošku školu koja potiče iz doba kra-
ljevine i tako smanjili muke oko slanja dece na školovanje, a nisu više imali bojazan da
će deca čim završe školu ostati u gradu, što se ranije dešavalo. Oni su se svoje muke reši-
li, ali kada su shvatili da im se deca muče, jer do škole nema puta, rešili su da se pozaba-
ve i tim problemom. Obratili su se lokalnim vlastima za pomoć, ali su ih ovi uputili na
jednu od evropskih neprofitabilnih organizacija koje su uvek spremne da pomognu.
Ovaj put se radilo o organizaciji koja se bavila očuvanjem retkih ptica u Evropi, od kojih
je i Beloglavi Sup. Organizacija je predložila model po kome bi imali i seljani i ptice
korist, a ako imaju i ptice ima i organizacija. Sve što je trebalo je da u narednih pet godi-
na na svake dve nedelje žrtvuju po jedno june za populaciju Beloglavih Supova i asfaltni
put bi povezao celo selo sa školom. Jedini uslov je bio da se populacija Supova u nared-
nih pet godina privikne na hranilište koje bi bilo na vrhu sela. Ako bi se privikli, bilo bi

46
opravdano napraviti asfaltni put kroz celo selo, a organizacija bi iz fondova kasnije
otkupljivala junce za potrebe ishrane Supova. Lako su svi preračunali da sto dvadeset
junaca vredi sto puta manje od asfaltnog puta. Niko nije sumnjao da se Supovi neće
uobročiti, ali polovina sela je posumljala u dobre namere fonda i predložila je da sami
podaspu put barem za širinu staze, kako im se deca ne bi kaljavila na putu do škole.
Druga polovina je poverovala fondu i selo se podelilo. Postoji dosta sela sa pridevom
gornje i donje, i ne bi nikom bilo čudno da je i ovo selo tako podeljeno, ali ovo selo je
dobilo prideve srpsko i evropsko. Pošto se čuda ne dešavaju često, zato ih ponekad treba
i prihvatiti.
Zahvaljujući evropskom delu sela, projekat je zaživeo. Svake godine stručnjaci su
posmatrali ptice koje su se množile očekivanom brzinom. Poslednje godine delegacija
fonda je došla u selo sa namerom da ispuni obećano. Pošto je Đorđe najbolje vladao
stranim jezicima poveo je delegaciju fonda do hranilišta. Došli su do visoravni odakle su
zajedno sa Supovima mogli da gledaju celo selo. Ovog puta Supovi nisu gledali selo iz
vazduha. Šef delegacije se obratio dečaku.
- Zašto su ovako mirni?
- Hranimo ih već pet godina.
- Divno. Idi ih malo pojuri da vidimo kako lete.
Dečak je krenuo ka Supovima, ali oni se nisu dali u beg već su nekim čudnim kri-
kovima i pokretima vratova davali znake pitomosti. Šef delegacije je potrčao ka jatu
Supova, ali oni su se samo zbijali u gomilu i vratovima davali neke čudne znake. Šef je
ljutito konstatovao da su krila plemenitih ptica atrofirala i tako su se pretvorile u ćurke.
Cela delegacija je demonstrativno krenula niz strmu stazu koja je vodila iz sela.
Đorđe je zažmureo, polako krenuo ka litici u nameri da se vine u oblake. Leteo je spuš-
tenih ruku i dodirivao krila Beloglavih Supova.
Seljani su prestali da hrane Beloglave Supove i uskoro je harmonija zavladala
selom. Ljubitelji ptica kažu da su primetili nove kolonije Supova po Crnoj Gori, Bosni i
Hercegovini, Hrvatskoj i Albaniji.
Ovaj tip lepo pripoveda. Obiluje maštom i ima smisao za humor. Hmm, ponavlja
se. Napisao je u dve uzastopne rečenice kako su vratovima davali čudne znake. No, neće
mu biti problem da to uvidi, a ako nastavi da piše vrlo lako može da me zaseni. Možda
ima i gotov roman, a ovo mu je samo odskočna daska. Odvojiću ja tebe na stranu za sva-
ki slučaj. Da vidimo dalje…
Neka vanzemaljska bića, koja su ljudi prozvali Marsovcima iako nisu znali sa koje
planete potiču, vrlo su lako porobila Zemlju. Pomoću zraka nepoznate strukture, spalili
su po nekoliko napuštenih objekata u svim većim gradovima širom Zemlje i na human
način su pokazali da žele dijalog. Pored toga što su humani, pokazali su se i pošteni, te
su svim državama sveta poslali dopis, u kome su naznačili da je na njihovoj planeti došlo
do klimatskih promena, tako da ne mogu više da uzgajaju kupus, koji je preko potreban
za opstanak njihove vrste. Naravno, nikog nisu hteli da dovedu u zabludu da će sirov
kupus transportovati negde u svemir, pa su naznačili da im zapravo treba jedna pitoma
bakterija, koja se dobija njegovim kišeljenjem. Kada su se uverili da Zemljani neće zlou-
potrebiti njihovu humanost poslali su istovremeno izaslanike u sve zemlje sveta, kako ne
bi Zemljani mogli da prave strategije u pregovorima. Jedan izaslanik je najavio dolazak i
u Srbiju. Zahtevao je samo da u dvadeset dva časa predsednik bude sam u skupštini, a
on će mu se na adekvatan način okazati.

47
 Tačno u dvadeset dva časa po lokalnom vremenu, vanzemaljac je pokucao na vra-
ta skupštine. Predsednik je znao ko dolazi, jer je samo najviši vrh bio upoznat sa njego-
vim dolaskom, ali nije znao da će se pojaviti neko u obličju čoveka sa slušalicama na
ušima. U iščekivanju tog bića predsednika je oblilo sedam voda, ali kada ga je video pre-
stao je da se znoji, jer su mu sve životne funkcije spale na minimum. Vanzemaljac mu se
obratio na tečnom srpskom.
- Poštovanje gospodine predsedniče, drago mi je što vas vidim.
- I … meni - nekako je uspeo da promuca predsednik.
- Ja bih vas zamolio da prošetamo malo po gradu, a usput ćemo popričati.
- Mislim da bi … bilo bolje da pričamo u skupštini.
- Zašto?
- Neće nam niko smetati u priči.
- Meni ništa ne smeta, a želeo bih da vidim Beograd. Da li se vi to plašite da
šetate po gradu?
- Ne, ne, nikako.
- Delujete mi veoma uplašeno. Napraviću nevidljivi štit, tako da ćete biti bezbe-
dni. Hajdemo.
Krenuli su u šetnju. Predsedniku nije trebalo dugo da se vrati u normalu, jer je
vanzemaljac počeo da priča o sportu. Divio se srpskim sportistima, što je predsedniku
veoma imponovalo. Vanzemaljac je zastao pored jednog izloga.
- Kako divne cipele.
- Da, da, italijanske su.
Nastavili su šetnju u miru i harmoniji. Predsednik se opustio kao da je pored nje-
ga predsednik neke susedne države. Zastali su kod jednog kioska.
- Predsedniče, da li možete da mi kupite žvakaću gumu, nemam vašeg novca.
Predsednik se samo nasmešio i pohitao ka kiosku. Kupio je desetak različitih žva-
kaćih guma kako bi udovoljio vanzemaljcu. Sa velikom zebnjom predsednik je otvorio
šaku i ponudio žvake. Plašio se dodira. Vanzemaljac je letimično pogledao žvake i dodao.
- Nemate više one Bazoka Džo i one kao cigarete?
- To je prošlost, probajte ove uvozne, odlične su.
- Ne hvala, probao sam već.
Predsedniku je laknulo, jer ako mu naredni put zatraži sendvič, laše će mu uručiti
bez dodira. Nastavili su šetnju u miru i harmoniji. Zastali su pored izloga jedne velike
knjižare. Vanzemaljac je gledao tridesetak sekundi izlog i nastavio dalje.
- Predsedniče, da pređemo na stvar.
- Slažem se.
- Sav kupus koji otkupimo platićemo u zlatu, jer toga ima u izobilju na našoj
planeti. Mi znamo vaše kapacitete u proizvodnji kupusa, tako da…
- Mi možemo da udesetostručimo proizvodnju kupusa.
- Ne prekidajte me dok pričam. Ja sam završio svoju misiju ovde. Vidim da niš-
ta ne proizvodite, čak vam i evropska književnost dominira u knjižarama. Zato
sam odlučio da vas pripojim Evropskoj Uniji. U Nemačkoj će biti montirana
fabrika za preradu kiselog kupusa. O količinama koje ćete morati da isporuču-
jete bićete naknadno obavešteni…
- Ali…
- Budite demokratski i ne prekidajte me. Moj zadatak je bio samo da odlučim
kojem centru da vas pripojim, a centri i količine su unapred određeni radi lak-
48
 še eksploatacije resursa. Predsedniče, ja ću vas sada napustiti. Imajte u vidu
da ovaj štit više ne deluje.
Niko nije video kako je vanzemaljac došao u Srbiju, a predsednika je oblio hladan
znoj tako da nije primetio kako je vanzemaljac nestao.
U istorijskim udžbenicima svih zemalja sveta ubeležen je datum dolaska vanze-
maljaca na Zemlju, a u srpskom udžbeniku je konačno zabeležen datum ulaska Srbije u
Evropsku Uniju.
Ovaj baš i nema neko pripovedanje, ali pogađa pravo u centar. Ne predstavlja
nikakvu opasnost, zato je idealan za ovu zbirku. Uf, sklapaju mi se oči. Večeras nema
više priča, jer bih mogla nekog pogrešno da ocenim, a to ne bi bilo dobro.

Kada je direktorka muzeja u Pančevu otkucala šifru na alarmu, koji se nalazi na

zidu odmah pored ulaznih vrata, udahnula je i pomislila kako je čeka još jedan običan
dan. Takav osećaj je imala i dok se pela na stepenice ka prvom spratu, gde joj se nalazi
kancelarija. Dok je otključavala vrata mahinalno je pogledala niz hodnik, koji su parci-
jalno presecali sunčevi zraci i jasno označavali gde se nalaze prozori. Negde na sredini
hodnika, gde je purpurni tepih obasjan sunčevim zracima gubio kraljevska obeležja,
nazirali su se neki sitni predmeti koji njenom iskusnom kustoskom oku nisu mogli da
promaknu. Možda bi to što je videla pripisala lošem radu čistačice, da se srebrni prsten
nije našao na putu sunčevim zracima, u šta se veoma brzo uverila. Nije se puno zadrža-
vala pored prstenja koje je izgledalo nasumično pobacano, jer je u letu prepoznala prs-
tenje i uputila se ka prostoriji odakle potiče. Kada se pojavila na vratima stavila je ruku
na usta, usled užasnog prizora koji je videla. Odmah je obavestila policiju, kako inače
pravila nalažu.
Lokalni policijski inspektor je izvršio uviđaj i pošto je procenio da je krađa speci-
fična, obratio se specijalnom odeljenju kriminalističke policije u Beogradu. Jedini na
raspolaganju je bio inspektor Majstorović, koji se odmah sa pratećom ekipom uputio ka
mestu izvršenja krivičnog dela. Tamo ih je dočekao lokalni inspektor sa inženjerom iz
firme koja obezbeđuje objekat. Majstorović se upoznao prvo sa kolegom, potom sa inže-
njerom i krenuo u obilazak muzeja. Kolega mu je pokazao vrata na koja se sumnja da je
lopov ušao u muzej, ali Majstorović je samo dao znak tehničarima da obrade mesto i
zaputio se na sprat ka jedinom mogućem mestu za eksponate. Pred kancelarijom ga ja
sačekala uplašena direktorka muzeja, koja je mislila da će je inspektor iz Beograda nešto
ispitivati, ali sve se završilo na formalnom upoznavanju. Koračali su sva trojica ćutke
kroz hodnik, a razbacano prstenje, koje je bilo blizu vrata nije izazvalo veliku pažnju
beogradskog inspektora. Samo je zavirio u sobu u kojoj je razbijena vitrina, pogledao
letimično i nastavio dalje niz hodnik. Zavirivao je u svaku prostoriju sve dok nije ugle-
dao razbijeno kućište alarma, kome se približio sa velikim oprezom kao da je bomba.
Počeo je radoznalo da zagleda alarm čiji je najveći komad bio odmah pored zida, a ostali
delići rasuti po parketu do polovine sobe veličine tridesetak kvadrata. Nekoliko puta je
pogledao smrskano kućište alarma iz klečećeg položaja, podigao se, otresao sitne koma-
diće sa pantalona i odlučno rekao:
- Zašto ste mene zvali? Zar nije sve očigledno?
- Inspektore, ovde ništa nije očigledno – obratio mu se pančevački kolega.
- Lopov je izdrobio alarm, uzeo je šta je hteo i zbrisao.

49
 - Upravo je tu problem, jer taj alarm ne može tako lako da se onesposobi. Evo
inženjer će vam podrobnije objasniti rad alarma.
Inženjer je strpljivo čekao i još jednom dobio šansu da potkrepi svoju teoriju.
- Vidite, vama izgleda da je ovaj alarm prestao da radi zato što je smrskan, ali
praktično to nije moguće izvesti, a da alarm ne pošalje centru informaciju o
napadu … ispod kućišta su senzori i pri prvom udarcu poslao bi poruku. Jed-
nostavno, alarm je onesposobljen na neki drugi način, a potom razbijen.
- Polako, polako … Hoćete da kažete, da ako bi neki fudbaler šutnuo ovakav
alarm kopačkom, da bi alarm uspeo to vama u centar da javi?
- Ako bi prvim udarcem uništio elektroniku, ne bi uspeo, ali ako bi alarm preži-
veo prvi udarac sigurno bi uspeo da nam dojavi, jer mu je potrebno samo četi-
ri sekunde da nama u centar pošalje poruku.
- Da rezimiramo. Postoje dva slučaja. Da je lopov prvim udarcem onesposobio
alarm ili da ga je onesposobio na neki drugi način.
- Baš tako – dodao je inspektor iz Pančeva.
- Da li vi i gospodin inženjer imate neku ideju kako je lopov mogao da onespo-
sobi alarm bez šutiranja?
- Polomljena je sva elektronika koja pamti promene, tako da i ako je alarm
zabeležio neku promenu, a nije iz nekog razloga poslao, ne mogu da je očitam.
Samo sumnjam da je onesposobljen šutiranjem - prvi se izjasnio inženjer.
- Nemam ni ja, zato smo pozvali vas, jer smatramo da imate više iskustva.
- Hvala vam na uvažavanju. Da li se ovaj alarm oglašava nekom sirenom u
muzeju? - obratio se inženjeru.
- Ima samo biper koji ima ulogu da obavesti radnike da se nešto nedozvoljeno
dešava.
- Da, da … a, da li je moguće da se udarcem onesposobi slanje poruke, a da
biper i dalje radi?
- Teoretski je moguće, ali ne znam kako je to u praksi izvodljivo.
- Praksa uvek zezne teoriju. Gospodine inženjeru, hvala vam na saradnji, ja ću
vas pozvati ako nam ustrebaju neke dodatne informacije. Zamolio bih vas da
mi javite, ako kojim slučajem složite kockice kako je alarm onesposobljen, a
da nije unošenjem šifre ili šutiranjem.
Inspektor je iz malenog blokčića istrgao list papira, stavio na blok i zapisao svoje
prezime i broj mobilnog. Inženjer je jedva čekao da napusti muzej, jer mu nije prijala
sprdnja sa njegovim zvanjem, koju je inspektor svesno primenjivao. Uzeo je listić, poz-
dravio se i zaputio niz hodnik pribajući se uz zid, kako ne bi nagazio na neki prsten.
Kolege su ostale nasamo u tišini muzeja, jer su se dva tehničara bavila obradom brave u
prizemlju, a direktorka i ostali radnici su se nabili u njenu kancelariju, tiho komentari-
šući događaj. Krenuli su prema razbacanom prstenju, a Majstorović je započeo konver-
zaciju:
- Koliko je eksponata ukradeno?
- Samo jedan prsten.
- Jedan, ali vredan.
- Naprotiv. Uopšte nema neku vrednost.
- Mislite?
- Tako kaže gospođa kustos.

50
 - Kada muzej otkupljuje onda nema, ali kada se prošvercuje na zapad, najed-
nom vredi.
- Eh, ko bi ga znao …
- Znam ja, sve što je vezano za pravoslavlje na zapadu vredi.
- Da, da … znate šta mene buni?
- Ovo razbacano prstenje?
- Da, ali me više buni činjenica da je alarm u jednoj sobi, a vitrina koju je razbio
u susednoj. To nagoveštava da je lopov tipovao određenu vitrinu. Deluje kao
aljkav profesionalac, a takav ne postoji.
- Meni deluje da je lopov divljak, koji je naručen od strane profesionalnog šver-
cera. Šta mislite, zbog čega je ovo prstenje po hodniku?
- Ne znam, totalno zbunjujuće.
- Tako je. To je pobacano da bi nas zbunilo. Kako bi mi pomislili da je alarm
pištao, a on požurio i prstenje mu nekako ispalo. Zakačio o futer i ispalo mu iz
ruke ili šta već … Suština je da je naručen samo jedan prsten, a ovo ostalo prs-
tenje je varka. No videćemo šta kažu otisci i ostali tragovi. Ako nije imao ruka-
vice, verovatno je negde na onoj traci što je lepio staklo ostavio neki otisak.
Pronaćiće naši tehničari nešto.
- Nadamo se. Mislim da je onaj čovek što je pristigao autor izložbe. Zamolio
sam gospođu da ga pozove.
Majstorović je pohvalio koleginu angažovanost, što je ovaj sa poltronskim osme-
hom prihvatio. Krenuli su ka mestu gde počinje hodnik, a završavaju se stepenice, jer su
tamo stajali direktorka i autor izložbe. Usledilo je rukovanje i predstavljanje, kao neizos-
tavni deo posla, koji mu je i posle trideset godina posla mrsko padao. Za razne formal-
nosti u komunikaciji sa ljudima, istrenirao je sebe da pristupa mehanički i učtivo, ali pri
rukovanju i predstavljanju to još uvek nije uspeo. Obratio se autoru izložbe:
- Ako možete da nam malo približite o kakvom se prstenu radi.
- Psten je iz petnaestog veka, izrađen od srebra, livenjem. Na glavi je urezana
stilozovana arabeska u nielo tehnici.
- A šta je nielo?
- To vam je materija koja ima jako crnu boju. Nanosila se na gravure kako bi
pojačala linije.
- Dobro. Da li imate fotografiju ili neki crtež?
- Ne, nažalost ne, ali postoji jedan veoma sličan koji je izložen, a koliko čujem
nije ukraden.
Krenuli su svi zajedno ka sobama gde su izloženi eksponati. Direktora se posle
dva koraka okrenula, jer je shvatila da su za vitrine potrebni ključevi. Međutim, kada se
pojavila na vratima, videla je da se uzalud vratila, jer su autor u inspektor bili u čučećem
položaju pored rasutog prstenja.
- Da, da … vidim. Da li možete da mi malo pojasnite u čemu se razlikuju ovaj
prsten i onaj što je ukraden.
- Verujte ništa suštinski, sem malo u šari. Isti period je u pitanju i isti lokalitet.
Postoji mogućnost da ih je radio i isti majstor.
- Da li imate ideju zašto je lopov ukrao onaj prsten, a nije ovaj pred nama?
- Stvarno ne bih da dajem neke paušalne ocene, ali ta dva prstena se veoma
malo razlikuju. Čak je ovaj na podu u boljem stanju od tog što je ukraden.
- Zanimljivo … kažite mi samo još jednu stvar, da li je prsten muški ili ženski?

51
 - Muški. Ako smem da primetim, ovo prstenje po podu ima neki čudan sjaj.
- Kako to mislite?
- Ne umem da objasnim, samo znam da se nikada nisu tako sjaili.
- Sunce.
- Gledao sam ih ja puno puta i po suncu, ne bih rekao da je zbog toga.
Majstorović se pozdravio i krenuo ka stepeništu, jer mu se učinilo da je prikupio
dovoljno podataka, a tvrdo je bio ubeđen da bi svako kalemljenje nepotrebnih sitnica
ometalo istragu. U velikom prizemnom holu je prišao tehničarima i počeo da se raspitu-
je o otiscima. Kada su ga uverili da ide sve po planu, naredio im je da odmah uzmu otis-
ke sa selotejp trake kojom je zalepljeno staklo vitrine i uporede sa tim na vratima. Dodao
im je da će piti kafu u nekoj obližnjoj kafani i uputio se ka izlazu.
Rekao im je u nekoj, jer nije tako dobro poznavao Pančevo da bi mogao da preci-
zira u kojoj će kafani biti. Znao je samo da mu je potrebna kafa, ali ne toliko kao piće,
već razlog da se skloni iz tišine muzeja koja mu nije dozvoljavala da trezveno razmišlja.
Žurilo mu se sa istragom, jer je znao da će prsten koliko sutra otići u neku drugu ruku.
Nije isključio mogućnost i da je prsten već u nečijim drugim rukama. Kada je izašao iz
muzeja, osvrnuo se oko sebe i na platou sa desne strane ugledao stolove koji su nedvos-
misleno ukazivali da je našao ono što traži. Prošao je pored picerije, ispred koje je bio
meni kredom ispisan na tabli. Nije ga puno zanimalo šta nude, jer je odmah ispod pice-
rije ugledao konabaricu sa tamnoplavom suknjom, belom košuljom i crnim prslukom,
koja je sa anjcorom u ruci, oslonjena na štok, sa kog je odavno nestala farba, pratila
dešavanja ispred kafane.
Konobarica ga je pratila pogledom dok se nećkao u izboru stolova, a kada je
odmakao stolicu koja je bila tik do parka, krenula je ka njemu, hodom koji odmara telo,
a priliči ženi koja je zagazila u pedesetu. Sa anjcerom u jednoj ruci, a drugom zaglavlje-
nom o poveći novčanik koji je virio iz džepa od prsluka, prišla je i poželela dobar dan.
- Dobar dan. Kafu, vinjače i kiselu vodu.
- Ne služimo ništa sem kafe, koja je besplatna.
- Izvinite, malo sam umoran, nisam vas baš najbolje razumeo…
- U štrajku smo i samo služimo kafu, koju ne naplaćujemo. Ne mogu da vam
donesem vinjak i kiselu vodu.
- Da, da … onda kafu i običnu vodu. Zašto ste u štrajku?
Konobarica je jednim poluokretom pokazala šankerici da spremi jednu kafu, a
potom smireno odgovorila:
- Naše preduzeće je kupio neki biznismen, koji sada hoće od ove kafane da nap-
ravi apoteku i parfimeriju, a nama nudi socijalni program. Eto, hoćemo neka-
ko građanima da skrenemo pažnju da nas podrže, jer više neće imati gde da
piju prafu kafu. Piće samo one bućkuriše dva ili tri u jedan.
Nije imao ohrabrujući odgovor, zato je samo uzastopnim klimanjem glave dao do
znanja da razume situaciju. Hteo je da se našali sa pitanjem, da li se radi o kontroverz-
nom biznismenu, ali je odustao, jer se radilo o njenom radnom mestu. Kelnerica se uda-
ljila od stola korakom kakvim je i došla, i ugnezdila se u štok spremna da mu donese
kafu ili priđe novom gostu, ako u međuvremenu pristigne. Iznad njega se nadvila lipa,
koja je završila proces formiranja listova i usmerila svu energiju na stvaranje cveta, kako
bi opravdala svoj plemeniti naziv, jer pored debelog hlada, svi od lipe očekujemo i miri-
san cvet, sa koga će povremeno na sto pasti umorna pčela, koja će sa nama na tren pode-

52
liti pčelinji svet. Ako pak padne u piće, neko će se zgroziti, a nekog će opomenuti na nje-
no žrtvovanje za kašičicu meda.
Dobio je kafu, zahvalio se i utonuo u rešavanje srebrne nepoznanice sa šarama od
nileoa. Nervirala ga je glupost, ovog puta najviše što je alarm pokrivao samo ulazna vra-
ta, a ne i sporedna. Nasmejao se od muke kada je shvatio da alarm ima jedinu ulogu da
zadaje tremu radniku koji prvi dolazi u muzej, jer nije lako uvek potrefiti šifru u jutar-
njim satima, a ni sirenu nije prijatno čuti tako rano. Kamera se može razmatrati samo
kao eksponat u postavci savremene umetnosti. Pređašnji postupci oštećenih nikada mu
nisu bili od koristi, jer se ne radi o zločinima. Zato je prešao na pređašnje postupke
lopova, sa tendencijom da predvidi buduće. Lopov mu je delovao kao sirovina, koja je
dirigovana od nekog ko je tačno znao šta želi. Nije ga mučio lopov, jer je siguran da će se
ostaviti neki trag, već njegov nalogodavac. Angažovati drugog da izvede akciju nesum-
njivo košta u nekom obliku, a to znači da prsten sigurno košta više od najma lopova ili je
nalogodavcu veoma bitan prsten, a nije hteo da rizikuje. Poslati nekog drugog vodi rizi-
ku da taj propeva ako padne, ali to je manji rizik od ličnog padanja. Rizik se svodi na
minimum, ako je lopov tvrd orah. Zaključio je da je velika verovatnoća da je lopov tvrd
orah, a traženje motiva za krađu baš tog prstena je ostavio za kasnije, jer ga je tehničar
pozvao i saopštio da postoji poklapanje otisaka sa brave i trake na staklu.

Kada je Majstorović video na monitoru ime, Ekrem Ljatifi, samo je prešao rukom
preko suvih usta i podigao slušalicu. Dobio je nagon da malo ovlaži usta, ali nije imao
vremena, jer je već sazvao pripreme za akciju. Ostalo mu je samo da od istražnog sudije
dobije nalog za pretres stana, što je predstavljalo formu, jer se sudije nikada nisu uspro-
tivile njegovom zahtevu. Majstorović je procenio da Ekrem nije opasan po okolinu, pa je
pošao samo sa dva inspektora. Hapšenje je trebalo da bude tiho, kako bi što manje kar-
tonsko naselje brujalo o dolasku nekih ljudi. U kartonsko naselje je poslao inspektorku
koja se predstavila kao socijalni radnik, a njih dvojica su čekali izvan naselja. Međutim,
uspela je samo da locira u kojoj kućici živi Ekrem, ali ne i njega. Komšije su joj rekle da
sakuplja sirovine i da dolazi u popodnevnim časovima. Niko ništa nije posumnjao, jer je
inspektorka bila ubedljiva, a i raspitivala se poimenice za njegovu decu. Jedino im je
ostalo da naprave Ekremu partizansku zasedu na izlokanom putu, bez trunke kamena,
koji vodi do naselja. Tako su i uradili.
Znali su da će se čekanje odužiti pa su se posvetili sebi, kako bi imali neku korist,
a na taj način bi bili prirodniji i manje upadljivi. Inspektorka je glumila urbanu čobanicu
bez ovaca, te je sedela ispod bedema sa ljubavnim vikend romanom u ruci, a Majstorović
i njegov kolega su pored puta glumili taksiste bez taksi obeležja, te su postavili šahovsku
tablu na haubu od kola.
Ekrem se pojavio na skretanju za kartonsko naselje u kasnim popodnevnim časo-
vima na trotočkašu, koji se sastojao od yadnjeg dela bicikla prikačenim za korpu na dva
točka. Kao i uvek bio je marljiv, ali danas nije imao sreće, pa je korpa bila poluprazna.
Sišao je sa bicikla i počeo da ga gura, kako ne bi upao u neku rupu i pod teretom sops-
tvene težine i kartona polomio vozilo tamo gde je spojeno. Inspektori su ga nekoliko
koraka pratili, a kada se Ekrem okrenuo da vidi ko ga prati, Majstorović je progovorio:
- Dobar dan.
- Dobar ti dan.
- Da li si ti Ekrem Ljatifi?
- Jesam. Zašto pitaš?

53
 Majstorović je podigao značku, pogledao Ekrema u oči i shvatio da se nije puno
uzbudio. Istog trenutka mu je prošlo kroz glavu da prsten neće naći u njegovoj kući.
- Ja sam inspektor Majstorović. Hteo bih da ti postavim nekoliko pitanja.
- Ja sam svoje odužio, nemam ja šta sa vama da razgovaram.
- Dobro, dobro … ’ajde ipak me saslušaj. ’Oćeš?
- ’Ajde…
- Gde si bio noćas posle devet sati?
- U mojoj kući. Što pitaš?
- Ko može to da potvrdi?
- Moja deca. Šta ’oćeš bre ti?
- Polako, polako … da nisi slučajno bio u muzeju u Pančevu.
Ekrem je istrgao jedan karton iz gomile i stavio ga na rub od korpe, a potom mir-
no seo i još mirnije rekao:
- Nisam nikad bio u muzeju.
- Ekreme, da te vidim na televiziji poverovao bih, ali nemoj mene da zezaš.
- Nikad nisam bio u Pančevu. Reci bre, šta ’oćeš?
- ’Oću taj prsten što si ukrao i ime tog što ti je naredio da ga ukradeš. Ništa više.
Ekrem je oslonio laktove o butine, bezbrižno ugnezdio glavu i počeo priču ispove-
dničkim tonom:
- Ima tu u naselju jedan čiča, mnogo je pametan čovek. Dobro me savetovao, ali
ja ga nisam poslušao. Kaže, Ekreme brate, ti si sada obeležen čovek, ko god
obije neku bravu u krugu od trie’s kilometara, tebe će da vataju. Rekao mi da
odem nekud dalje, a ja ga nisam poslušao … E, tako mi i treba, sad me vatajte.
Evo, vam ruke … vezuj…
Inspektori su se zgranuli od naglog prelaza sa ispovedničkog na neurotičan ton.
Njegovo lice je počelo da obliva znoj, stezao je pesnice ispred sebe i oblizivao debele
usne. Bilo je za očekivati da će Ekrem da pukne i da postane navalentan, ali je Majstoro-
vić prišao i čučnuo, tako da je Ekrem bio za glavu viši od njega. Čuo je škripanje pri
disanju, kao da je sama bes iz njega progovarala. Pocepana kragna na košulji nije mogla
da sakrije talasanje damara na njegovom vratu.
- Polako Ekreme, ne želimo da te vezujemo, niti da te hapsimo.
- Šta ’oćete onda?
- Samo polako, objasniću ti. Neko je noćas provalio u muzej i ukrao prsten. Mi
smo pronašli tvoje otiske na bravi i u vitrini. Dajem ti reč pred ovim ljudima
da nećeš biti nijedan dan u zatvoru, samo nam predaj prsten i kaži ko te je
unajmio da ukradeš.
- Nisam ja, kunem ti se mrtvom ženom i živom decom … nisam ja …
Majstorovića je za trenutak preseklo nabrajanje mrtvih i živih, ali mu nije puno
trebalo da se seti gomile zakletvi i sračunatih laži dokazanih lopova, pa je počeo da nas-
tupa rutinski.
- Ako nećeš da sarađuješ, onda idemo da ti pretresamo kuću.
- Radite šta ’oćete.
- Gde su ti deca?
- Šta te briga za moju decu? ’Oćeš i njih da ’apsiš?
- Neću Ekreme … niti ću da ih pitam gde si bio sinoć. Hoću da ih skloniš dok ti
pretresamo stan, da ne ispaštaju zbog tvojih budalaština.

54
 - Tu su negde u naselju … ako, ako, neka gledaju kako ’apsi milicija. Neka dob-
ro zapamte kakva je milicija … ’ajde vodite me, šta čekate?
Ekrem je ponovo prešao u fazu savršene mirnoće sa ispruženim rukama ispred
sebe. Majstorović je poveo kolege dovoljno daleko od Ekrema, kako ih ne bi čuo i dao
jedan nesvakidašnji predlog, koji su ovo dvoje prihvatili samo zbog njegovog autoriteta.
- Ekreme, hajde lepo otidi do kuće i objasni deci da te neće biti neko vreme. Mi
ćemo te čekati ovde.
- A, tako…
- Tako … potrudi se da ih negde smestiš i lepo im objasni da moraš da završiš
neki posao.
- Ne treba. Znaju moji dečaci da se snađu i bez mene. Spremio sam ja njih na
sve, a posebno ako čuju da su me zgazila kola ili ubili oni ćelavi. Vole njih
komšije, ne brinem se ja za njih - pomerio je biciklo sa puta i povisio ton -
vodite me, šta čekate?
Majstorović mu je uslišio želju, ali bez stavljanja lisica. Znao je da će Ekrem samo
gledati kroz staklo od automobila i da će kolega biti pored njega. Nikada nije ponižavao
osumnjičene bespotrebnim stavljanjem lisica.
Prešli su i Dunav, a njegove oči nisu reagovale na okolno drveće i objekte. I dalje
je gledao neke nepostojeće pejzaže. Bližio se trenutak kada neće biti prostora za opušte-
nu priču, zato je Majstorović probao još jednom. Pozvao ga je po imenu, a on je i dalje
gledao kroz automobile i zgrade. Probao je ponovo.
- Ekreme, čoveče, slušaj me dobro. Kada uđemo u ovu zgradu stvari se menjaju.
Ne važi više moja pogodba. Ako se plašiš neke osvete zbog cinkarenja, reci mi
brate mili, nisam od kamena, nećemo da radimo ništa ishitreno.
- Nisam ja ništa ukrao i ne plašim se nikoga.
- Dobro Ekreme … imaš li advokata?
- Nemam.
- Ovo je poslednje što ću ti reći. Dobićeš advokata po službenoj dužnosti, koji će
samo otaljati posao, jer zna da nemaš pare da ga angažuješ za suđenje. Ideš na
policijsko zadržavanje od dva dana, a potom kod istražnog sudije, koji će ti bez
razmišljanja lupiti mesec dana pritvora. Ako budemo tapkali sa istragom, tih
mesec dana može da preraste i u dva meseca. Da li si se predomislio?
- Vodi me!

Dan sam proveo u iščekivanju njegovog odlaska, jer sam namerio u predvečerje
Olji da predam poklon. Kupio sam maleni kovčeg, koji sam sa unutrašnje strane obložio
purpurnom mekanom tkaninom i naravno ubacio prsten. Hteo sam nekako da joj zava-
ram čula, kako ne bi odmah prepoznala o kakvom je prstenu reč, pa sam pribegao
malom triku. Od malih nogu nas prati slika, kako pri otvaranju kovčega sa blagom uvek
bljesne neka svetlost, koja obraduje onog što otvara. Da bih postigao takav efekat rastu-
rio sam privezak koji ima ulogu lampice, poturio led diodu ispod tkanine, a mikropreki-
dač postavio sa unutrašnje strane poklopca. Sve je to povezivala baterija za sat, koja je
neprimetno ležala pokrivena tkaninom. Nekoliko puta sam probao funkcionalnost, pre
nego što sam ga zatvorio malenim katančićem, jer nisam hteo da mi loše naleganje
mikroprekidača upropasti foru.

55
 Nije mi prvi put da sam je obradovao špagetama za večeru. Volim da je gledam
kako odmereno potapa kašiku u sos, kome ne dopušta da napuni kašiku, a potom špage-
te spretno namotava viljuškom, koristeći kašiku kao oslonac.
Neko ostavi za kraj koru hleba ili ono što se nađe na tanjiru, ali ona je uvek zavr-
šavala sa nekom salatom, a ovog puta lišila je jednu maslinku mesnatog dela i košticu
odložila na tacnicu. Spremio sam se da prekinem ćutanje uvodom za poklon, ali me je
ona preduhitrila:
- Sve smo bliži Evropi.
- Već deset godina se najviši vrh Alpa izdiže za po jedan centimetar godišnje i
naučnike stavlja u rebus.
- Vidi ga … možeš li ti da se ne rugaš na pomen Evrope?
- Teško … a, kako smo to bliži?
- Rećiću ti, ali ovog puta sumnjam da ćeš moći da se rugaš. Od idućeg meseca
za isti novac dobijamo tri puta brži internet.
- Ozbiljno?
- Najozbiljnije, čitala sam u novinama.
- Jaoj, Olja … Srbi se napalili da skidaju filmove u visokoj rezoluciji i država je
stavila na papir, da li joj je jeftinije da pusti tri puta brži internet ili da joj radi
celu noć jedan blok termoelektrane samo za skidanje filmova. Dođeš lepo sa
posla, dok ručaš i malo odmoriš film je na hard disku, a ne da ostavljaš celu
noć uključen kompjuter da bi za sutra imao spreman film. Hajde razmisli…
- Dakle, ti si neumoran…
Kao i uvek samo se pravila da joj ne prija ovakva priči o Evropi, ali znao sam da
suštinski odobrava moje stavove. Ne veruje ni ona preterano u Evropska obećanja, već
spada u kategoriju ljudi koja se nada, što podrazumeva i neku vrstu vere kao potpora
nadi. Nije joj trebalo dugo da promeni izraz lica i da mi nežno poklopi šaku njenim dla-
nom. Okrenuo sam svoju šaku i počeo prstima da joj mazim dlan. Uzvratila je istom
radnjom, a pretpostavljam da su nas vodili isti impulsi. Ustao sam i podizanjem spoje-
nih ruku, pozvao u sobu. Nešto je tiho prokomentarisala u vezi sudova na stolu, ali ja
sam to bez reči ignorisao. Kroz tananu zavesu probijala se svetlost grada, a ja sam je val-
cerskim polukorakom okrenuo, tako da se njeno lice stacioniralo suprotno od izvora sve-
tlosti. Zamolio sam je da zažmuri i kada sam se uverio da je to učinila, otvorio sam svoju
fioku sa vešom, uzeo drvenu četvrtku uvijenu u ukrasni papir i stavio joj u ruku. Nasme-
jala se pre nego što je otvorila oči, a potom povukla za jedan kraj pantljike u vidu mašne.
Nisam mogao da joj vidim ništa u očima, jer su se stapale sa ambijentom, ali sam gledao
njene dugačke prste kako se poigravaju sa zlatnom žicom, kojom je o bravicu bio okačen
maleni ključić za katanac. U tri pokreta poput mađioničarskih, ključić oslobođen stega,
biva ponovo zarobljen u njenim prstima spreman da oslobodi nešto vrednije. Ne postoji
katanac koji ne može silom da se otvori, zato ključ najčešće vredi samo, koliko je nama
stalo do čina elegantnog oslobađanja blaga.
Kovčežić je poprimio oblik veselo otvorenih usta iz čije dubine je dopirala zvez-
dana svetlost tek nastale zvezde, koja je obasjavala srebro neodređene čistoće. Prihvatio
sam kovčežić i odložio jednim pokretom na krevet, dok je preko njenog domalog prsta
klizio plemeniti metal, koji je težio da se stopi sa njenom belom kožom. Osećali smo
plemeniti metal, ja na licu, a ona na prstu, sve dok nije poprimio toplotu naših tela, koja
su obasjavale lampice iz starih kaset dekova.

56
 *

Policija se šturo oglasila povodom pljačke muzeja, jer bi objavljivanje imena i

detalja narušilo tok istrage koju je Majstorović sprovodio. Bio je duboko ubeđen da reči
’u cilju istrage’ mogu da dovedu do neke vrste panike kod nalogodavca, a pri toj vrtogla-
vici možda napravi neki pogrešan korak. Ostalo mu je samo da čeka reakcije, koje bi
dovele do nekih novih tragova.

Ranki je u opisu posla bilo da dva puta dnevno čita policijska saopštenja i filtrira
saobraćajne nezgode od drugih vesti, koje su sticajem okolnosti za nju bile zgode. Sve je
fino beležila i kasnije od Borivoja, njenog izvora iz policije, potraživala dodatne informa-
cije. Sa Borijevojem se viđala jednom nedeljno u njegovoj kancelariji, gde je na licu mes-
ta gledala ponuđeni materijal, koji je ponekad imao oblik poturenog, i dobijala uputstva
do koje granice sme da ide u izveštavanju, a da ne poremeti istragu.
Saopštenje o pljački muzeja veoma ju je zagrejalo, a u neku ruku i obradovalo, jer
je do sada imala samo oružane pljačke i razbojništva, za koje je imala utisak da je narod
malo oguglao. Želela je da proprati jednu specifičnu priču od nastajanja do završetka.
Nije praktikovala da zivka Borivoja pre dogovorenih susreta, ali je ovog puta to učinila.
- Zdravo Borivoje, Ranka ovde.
- U gužvi sam.
- Samo minut.
- Reci.
- Trebaju mi dodatne informacije u vezi pljačke muzeja.
- Ne mogu ništa mimo saopštenja.
- Ej, Borivoje, samo neki uvod da imam eksluzivu za narednu emisiju.
- Ne smem, možeš da ugroziš istragu.
- Aha. A, da li će se nešto promeniti do srede uveče, nije problem nalepiću vest
pred emisiju.
- Nema od toga ništa.
- Borivoje, stalno mi obećavaš eksluzivu, a ja kasnim po sedam dana za ostalim
medijima, ne zezaj me čoveče.
- Izvini, tako je šef naredio.
- Borivoje čoveče, emisija mi gubi rejting, ako ne dobijem neku ekskluzivu,
popiću otkaz.
- Biće, obećavam, vidimo se kao po običaju…
Mobilni telefon ima mnogo prednosti nad fiksnim, ali najveća je ta što se ne čuje
onaj glupi zvuk kada ti neko zalupi slušalicu, jer se veza automatski prekida. Borivoje je
sve češće bio hladan kao ćilibar, što je Ranki počelo da smeta.
Bila je ljuta na sebe, jer je od emisije koja je na početku obilovala istraživačkim
novinarstvom, napravila emisiju sa policijskim izveštajima.
Kontaktirala je autora izložbe, ali on je odbio bilo šta da komentariše. Od uplaše-
ne direktorke muzeja u Pančevu, dobila je samo informaciju da se radi o muškom sred-
njovekovnom prstenu. Nije bila lenja, pa je ponovo zvala autora i predočila mu da zna
koji je eksponat u pitanju i zamolila ga da joj kaže koliko vredi prsten. Međutim, on je
ostao pri stavu da ne daje izjave. Autor nije znao da novinari imaju specijalne metode,

57
kojima čupaju izjave. Novinarske reči pojedinih dnevnih listova postale su toliko jeftine,
da nisu vredele čak ni izvinjenja, ako bi se kasnije pokazalo da se radi o besmislici.
Čarobne fraza, iz izvora koji je želeo da ostane anoniman, se toliko odomaćila da će ljudi
jednog dana pomisliti da čitaju anonimne novine, kao što su i njihovi vlasnici. Ranka je
imala dobru koleginicu u takvim dnevnim novinama.

Kada su pokloni u pitanju mislila sam da je Branko operisan sa stilom, pa mu se

ne poznaju rezovi na glavi, ali ovim prstenom je pomerio sve domete koje sam mu pripi-
sala. Ne znam gde je kupio ovako savršenu kopiju, ali veličinu je potrefio kao da je merio
moje prstenje. Taman kada sam pomislila da se malo ohladio od mene, podsetio me je
na naš prvi susret i nedvosmisleno pokazao da sam mu u glavi. Priznao mi je kako još
uvek pamti naš prvi susret i moj zamišljen izraz lica uperen ka vitrini sa prstenjem. Nije
morao ni da mi kaže, jer me je samo tada video kako buljim u vitrinu, a meni je prsten
sve rekao.
Kako mrzim ovu pauzu. Bilo koji pristojan kafić je na tolikoj udaljenosti da mi
treba cela pauza samo za put do tamo i natrag, a kafu bih morala da pijem šetajući. Kada
sam ušla u zbornicu snimila sam sve kretene i jedne novine, koje verovatno kruže od jut-
ros. Sve muškarci i samo fudbal i politika. Samo ću im se nasmešiti, uzeti novine i sesti
na dovoljnoj udaljenosti da ih ne čujem. Gde je ona spremačica da mi skuva kafu? Valjda
će doći kasnije, super je žena i za razgovor. Znam da u ovim novinama nema ništa naro-
čito i da ću samo isprljati ruke, ali nemam drugi izbor.
MUZEJ OSTAO BEZ PRSTENA. Šta je ovo? Strana devet … U noći između pone-
deljka i utorka iz pančevačkog muzeja ukraden je srednjovekovni prsten, koji je bio u
sklopu kolekcije nakita Muzeja Grada Beograda. Naime, Muzej Grada Beograda je
pozajmio svoju kolekciju pančevačkom muzeju, ali na nesreću samo nekoliko dana
nakon otvaranja izložbe, prsten je pozajmljen lopovima. Počinioci su iskoristili slabo
zaštićen, kamerama nepokriven sporedni ulaz u muzej i izvršili pljačku. Za počiniocima
se intenzivno traga i u cilju istrage ne spominju se nikakva imena koja bi mogla da se
dovedu u vezu sa osumnjičenima. Dok se za počiniocima intenzivno traga naša ekipa je
tragala za odgovorom, zašto je ukraden samo jedan prsten i kakav je to prsten. Odgovor
smo našli kod strastvenog kolekcionara i velikog poznavaoca srednjovekovnog nakita,
koji je za ovu priliku iz razumljivih razloga želeo da ostane anoniman. Naš sagovornik
napominje da je ilegalno tržište nakita procvetalo i da nije iznenađen što je tipovan samo
jedan prsten. Naime, u kolekcionarskim krugovima već odavno kruže priče, kako Muzej
Grada Beograda poseduje jedan prsten koji se dovodi u vezu sa Velikim Županom Niko-
lom Altomanovićem, koji je gospodario zapadnim delovima Srbije u drugoj polovini
četrnaestog veka. Zbog toga taj prsten ima veoma veliku vrednost na crnom tržištu, isti-
če naš sagovornik. Za sada ne možemo dati odgovor kakav je alarmni sistem obezbeđi-
vao tako vredan prsten, jer u firmi koja je zadužena za nadzor muzeja nisu bili raspolo-
ženi za davanje bilo kakvih komentara.
Refleksivno premeštam pogled sa slike iz novina na jučerašnji poklon. Slika je
zamrljana, olovna, a prsten na mojoj ruci blista olovnim sjajem. Nevidljive vaške kreću
iz babine rupe i kao osvajačka vojska mile po celom telu. Prst na kome je prsten počinje
naglo da me svrbi. Skidam ga i ubacujem u zadžepak na torbi. Crvena traka kao opekoti-
na opkrojila mi je prst. Ruke su mi sve bleđe, a vilica nepokretnija. Bez reči izlazim iz

58
zagušljive prostorije da uhvatim svežiji vazduh dok još mogu. Promaja u hodniku osve-
žava, ali samo trenutno. Izlazim iz zgrade, grabim vazduh i krećem se ka obližnjem drve-
tu. U šarenom hladu bora, žmurim, duboko dišem i pokušavam da mislim na nešto lepo.
Brankovo lice mi se pojavljuje, reljefno kao ružin cvet. Usne bi da se pomere i da ga
poljube, ruke bi da ga zagrle, ali stiskam zube i grčim šake, prokleti muški stvore ti si
kriv za ovakve osećaje.
Dok sam bila ispod bora pitala sam se kako ću preživeti naredna dva časa, ali kao
i uvek deca su me okupirala njihovim budalaštinama i zaboravila sam na novostvorenu
brigu. Delimičnu koencidenciju stvari i događaja proglasila sam za brigu, što nije za
pohvalu, ali ne mogu protiv svog bića.
Veče je već odmaklo, a Branko ne pominje prsten. Znam da na poslu čita novine,
ali postoji mogućnost da nisu sve novine prenele vest. Prvo ću da stavim prsten, pa tek
onda da ga pitam. Verovatno nije ni primetio da sam skinula prsten. Mada, nije baš
mali. Ipak ću ga staviti, glupo je da pravim trzavice zbog mog plašljivog bića.
- Jesi li čuo da je ukraden neki srednjovekovni prsten iz muzeja u Pančevu?
- Ne, kada? - gleda me zapanjeno.
- Preksinoć.
- Lopovi ne miruju…
- Da, da … htela sam da te pitam od koga si kupio ovu kopiju? Danas sam se
prepala kada sam pročitala u novinama.
- Nemam pojma, kupio sam ga od nekog tipa preko oglasa. Kupio sam ga dva
dana pre krađe. Čovek pravi kopije, ne znam zašto se štrecaš…
- Joj, pa ne znam ni ja, ovo je tako verna kopija da sam se jednostavno u trenu-
tku prepala i ceo dan me drži taj osećaj.
Video je da sam se ponovo usplahirila, prilazi mi i prebacuje mi kosu preko
ramena. Steže mi ruku na kojoj je prsten i ljubi me u obraz.
- Ma hajde ne brini … šta piše u novinama, da li je muški ili ženski?
- Joj, čekaj da se setim … muški, kažu da je pripadao nekom Nikoli.
- A, ti imaš na ruci ženski. Eto, još jedan razlog da budeš spokojna.
- Kada me ti poljubiš, ja sam uvek spokojna. Moram još jednom da ti zahvalim
na prstenu.
- Samo me poljubi.
Poljupce smo uvek koristili kao sredstvo za prevazilaženje povremenih čarki, zeb-
nje i straha, a sada i nekog neobjašnjivog osećaja, koji je produkt mojih tripova.
- Da li taj čovek ima još nakita?
- Ima samo prstenje.
- Super. Daj mi broj, htela bih da kupim još neki.
- Nisam upisao broj, pogledaćeš u onim oglasima, pod antikvitetima … zar ti je
hitno?
- Ne, ne, nije mi hitno … ja glupača svuda sam tražila, a nisam se setila da
pogledam u oglase.
- Posetićemo tog tipa zajedno. Nisi ti glupača, ti si moja …
- Šta sam ja?
Znala sam da neće da mi kaže, već će da mi ponudi usne.

59
 Ponovo čevrtak i ova glupa pauza. Jedva čekam da otaljam još ta tri časa i odem
sa Brankom u pozorište. Usedeli smo se. Treba nam malo dinamike. O, tu je i spremači-
ca, taman da ubijem vreme.
Uvek me privlačila njena neposrednost i otvorenost u priči. Kada mi se požalila
na muža alkoholičara shvatila sam da odudara od drugih.
- Olja, mnogo ti je lep taj prsten.
- O, hvala, to mi je poklonio dečko.
- Znala sam ja da je on divan. Ej, mnogo ti bolje stoji uz onaj zeleni komplet.
- Da znaš. Taj dan sam se nećkala šta da stavim i odlučila sam se za onu ćilibar-
sku ogrlicu i ovaj prsten. Nekako mi je drag, pa ga stalno nosim.
- Kad pomenu prsten … sinoć gledam ja Rotaciju…
- Šta ti je to?
- Ne znaš za tu emisiju?
- Ne, prvi put čujem.
- Uuu, mnogo dobra. Tu imaš da vidiš raznih zločina, pljački, proneveri, ali da
vidiš samo kako to dobro snime … ma, kao da gledaš mali detektivski film.
- Stvarno?
- Ma da, od skoro je počelo. Ona je ženska nemoralna kao buva, svuda se zavla-
či. Raskrinkala je onu šljunkarsku mafiju. Svaka joj čast.
- Da, da čitala sam nešto u novinama o tome, ali nisam ništa gledala, slabo ti ja
gledam televiziju.
- Ma to moraš da vidiš … e, da, sinoć nije bilo ništa naročito, ali na kraju je bilo
o nekom nestalom prstenu iz muzeja. E, moja Olja gde mi živimo…
- Čekaj, to ono u Pančevu?
- Da, da. Bila je prvo u Pančevu, snimila je vrata na koja je ušao lopov. Posle je
bila u firmi koja je instalirala alarm. Neki baja drobio kako su postavili najsa-
vršeniji alarm, ali ne znaju kako je lopov uspeo da ga prevari. Pa da, tako su i
nama ukrali dnevnike i kompjuter, pa ste posle pisali ocene po sećanju…
- Ćuti neponovilo se. Šta je bilo dalje?
- Uuu, nije to ništa. Posle je otišla u Beograd. Bila je kod nekog tipa, jebem li ga
šta je, neki dr, mr, prd, ali je glavni za tu izložbu. Njega je ispreskakala struč-
no. Zamisli pitala ga da li je taj prsten pripadao Nikoli Altomanoviću, a on sve
nešto okruglo pa na ćoše, ali ipak nije njegov. Na kraju ga je pitala kako može
da tvrdi da nije njegov kada je iz nepoznatog otkupa. Zamisli čovek ne zna da
li je prsten ženski ili muški. Ej, ženo … kaže da je prsten sedamnaest milime-
tara u prečniku, a nije siguran da je ženski. ’Ajde ti meni reci kakav je to muš-
karac koji nosi prsten od sedamnaest milimetara?
- Ja … ne znam stvarno … nisam o tome razmišljala…
- Ja ću da ti kažem. Nikakav! Merila sam sinoć. Moj prsten je osamnaest mili-
metara. Ma u pravu je ona ženska, nisu tu čista posla. Pitala je neke ljude što
se time bave i oni lepo kažu da je to Nikola spremio za svoju izabranicu, ali
nije stigao da joj da, jer ga je Car Lazar oslepeo. A, i onaj Lazar nije bio cvećka,
vidiš oslepeo Velikog Župana, a mi mu se tu klanjamo … ona će ženska sve da
razotkrije, svi su oni povezani…
- Eh, oslepljivanje je bilo normalno za to vreme, nego kad je repriza te emisije?

60
 Šta sada hoće ovaj usrani školski policajac?
- Nema parkiranja na trotoaru.
- Ovo nije parkiranje, već privremeno zaustavljanje.
- Ni to nije dozvoljeno.
- Samo pet minuta. Čekam ženu da izađe iz škole. Ona predaje ovde…
- Bez obzira. Morate da se sklonite odatle. Opkružite oko ovog bloka zgrada,
negde ćete naći mesto za parkiranje.
Tako je šefe. Da nemam preča posla, pitao bih te od kojih travki vam prave čaj u
stanici, te ste se tako kolektivno postali revnosni. Možda sam kidnaper i zadržavanjem
na trotoaru vrebam povoljnu priliku, ali tu je školski policajac da osujeti akciju. Ah, evo
ga jedno mesto, ali ovde se plaća. Nema veze, imam deset minuta fore za plaćanje od
kada me registruje. Ma neću ni da idem tamo, ne mogu da gledam onog majmuna u uni-
formi, neka ona dođe ovde. ’Ajde javi se … ah, žene, samo im je bitno da telefon ima lepu
masku, a da li će da ga čuje to nije bitno. Ipak moram ispred škole.
Dolazim na raskrsnicu i bez sumnje vidim je ispred školskog dvorišta. Spremam
se da joj mahnem, ali uviđam da ona stoji sa nekim čovekom i gleda u beton. Pošto
danas dozivanje nije u modi, odlučujem se da pričekam semafor. Čoveku ne vidim lice,
ali vidim kako mlatara rukama, kao da joj nešto objašnjava. Semafor menja stanje, a
automobili počinju da se kreću ulicom i presecaju mi vidik. U jednom trenutku čistog
vidika, spazio sam njegovu ruku na njenom ramenu, koju je ona velikom brzinom skinu-
la. Neko nedefinisano čulo me vodi do ugla trafike. Ponovo u meni radi balkanski sin-
drom. Ko je taj čovek što je pokušao da joj stavi ruku na rame? Uporno joj nešto objaš-
njava, a ona gleda u beton. Semafor je nekoliko puta promenio situaciju na ulici. Situaci-
ja se menja i preko ulice. Ona počinje da mu drži neko predavanje, čak mu se unosi u
lice. Ne mogu da joj vidim izraz lica, ali kada podboči desnu ruku na kuk, to je siguran
znak da je veoma ljuta. Moram da saznam ko je taj čovek. Prilazim semaforu i čekam
zeleno. Više se ne skrivam, ali to ne menja situaciju, jer su oni obuzeti njihovom pričom.
Prelazim ulicu i upućujem se ka njima. Videli su me. Napokon vidim lice tog čoveka. Ne
samo da mi je poznat, već tačno znam ko je on. Prekinuli su razgovor, a Olja počinje da
mi se smeška i dodaje.
- De si ti do sada?
- Malo sam okasnio…
- Ovo je moj bivši komšija Goran, a ovo je moj momak Branko.
Ne želim da čekam njegovu reakciju, izbegavam rukovanje i brzo dodajem:
- Upoznali smo se davno.
- Da, da bilo je davno…
- Kako je svet mali. Ej, Gorane, idemo mi, žurimo … drago mi je što smo se sre-
li. Ako prolaziš ovuda za vreme velikog odmora, možemo da se ispričamo…
- Hah, sumnjam ne dolazim često u centar. Pozdrav ljudi.
On se žurno okreće i kreće niz ulicu, a i mi se okrećemo, i ćutke ruku pod ruku
nastavljamo ka semaforu. Ono za veliki odmor je delovalo kao učtivo rečeno, ne želim da
te više nikada vidim. Do semafora ne progovaramo nijednu reč.
- Nešto si ljuta.
- Ma jesam, ona mi se deca ceo dan penju na glavu. Dobro je da sam u jednom
komadu.

61
 Deca su za sve kriva, samo se smeškam i stavljam joj jednu ruku u džep od far-
merki. Prstima je šašoljim po dupetu, jer seks u najavi uvek podiže raspoloženje.
Sa deset metara vidim beli dugačak papir zadenut za brisač. Deset minuta je neo-
setno skliznulo u malo više. Šašoljenje po dupetu je imalo kratkotrajan učinak.
- Šta je ovo? Zašto nisi platio parkiranje? Ti nisi normalan…
- Najlakše je reći da nisam normalan. Onaj šetajući majmun je napisao prijavu,
a trebao je da čeka deset minuta. Eto, ko nije normalan.
- Ti nisi normalan čim se uzdaš u njega.
- A, da li si razmišljala da promeniš posao?
- Ej, Branko, hajde da se manemo gluposti. Pošli smo u pozorište, zar ne?
- Imaš pravo. Izlazi iz kola.
- Šta ti je?
- Predstava počinje za sat vremena, a mi imamo kartu za parkiranje na ovom
mestu za čitav dan. Vreme je lepo, glupo bi bilo da ne…
- Tako je mladiću moj…
Zujanje motora smenio je šum ulice, koji se polako stopio sa šumom naših usana.
Krenuli smo nervoznim korakom, stisnutih šaka. Uskoro smo nervozni korak
zamenili veselim i nismo primećivali kako pored nas promiču parkirani automobili i
saobraćajni znaci. Samo bi povremeno osetili prsten na njenoj ruci, kada bi kročili sa
trotoara na neku ulicu.

Da li je moguće da je to Goran? On je. Nadam se da me nije video, okrenuću se i

izaći na sporedni izlaz. Kako nije shvatio da smo juče završili za sva vremena? Okrenuću
se polako … dobro je, ne prati me. Sada sam ga eskivirala, ali šta ako krene da me čeka
ovako svaki dan? Kazaću Branku, pa neka to rasprave kao muškarci. Onda će shvatiti da
nismo drugovi, a to nije dobro, jer će ispasti da sam mu nešto radila iza leđa sa bivšim.
Svaki dan imam trzavice, ne mogu da živim normalno od budalaština.
- Ćao.
Brz je kao lopov. Šta kao, on je deklarisani lopov. Proćiću pored njega. Vidi ti…
- Skloni se od vrata.
- Neću.
Jaoj, idu neka deca, samo mi još to treba.
- Hajdemo da popijemo piće i da popričamo kao ljudi.
- Da .. da, dobra ideja. Gde si mislila da sednemo?
- Na početku ove ulice postoji neki kafić.
Koračamo ćutke, izbegavam njegov pogled i gledam u moje korake. Povremeno
vidim njegove prašnjave i dotrajale patike. Ne zna se u šta je gore gledati, njegovo lice ili
patike. Okrećem se i gledam koliko ima đaka oko nas. Niko ne ide na ovu stranu, sada je
prilika.
- Šta hoćeš?
- Zar nismo pošli u kafić? Hoću da razgovaramo.
- E, ja neću da razgovaramo. Kako ne shvataš da smo juče završili sa pričom?
- Nismo … nisam stigao da ti kažem da te još uvek volim.
- Ej, Gorane, idi do prvog kioska kupi vodu i polij se malo po glavi. ’Oćeš?
- ’Oćeš ti meni da daš tri minuta za razgovor?

62
 - Izvoli…
- Znam da si ljuta na mene zbog mog prošlog života, ali ja sam spreman da poč-
nem novi život. Odužio sam društvu šta sam imao, sada sam slobodan čovek.
Vidim ti u očima da još osećaš nešto prema meni…
- Slušaj me budalo … to što osećam prema tebi, potire činjenica da si ti lopov.
Jednom lopov - zauvek lopov. Ako sam bila juče uljudna i razgovara sa tobom,
to ne znači da gajim bog zna kakve osećaje prema tebi, već mi te bilo pomalo
žao, jer sam znala gde si proveo šesnaest meseci. Osim toga ja sam u čvrstoj
vezi i nemam nameru da pravim neke izlete. Nemam više ništa da ti kažem. A,
ti meni?
- Sada si u vezi si sa profesionalnim lopovom.
- Jaoj Gorane, dokle ide tvoja ljubomora … hajde da se rastanemo kao ljudi …
možda se nekada susretnemo i jedno drugom u prolazu se izjadamo kako nam
deca imaju boginje ili zauške, sve je to za ljude, ali ovo što ti sada radiš…
- Pitaj ga šta je radio u Nemačkoj i odakle se znamo?
- Kraj, spušta se zavesa, nema više činova. Shvataš?
- Vidim imaš lep prsten, odgovara opisu onom što je ukraden iz muzeja.
- Govno jedno ljubomorno. Budeš li me još pratio zvaću policiju…
- Razmisli otkud ti prsten i ko je mogao da zezne profi alarm.
Krenula sam niz ulicu gonjena željom da što pre odem od njega, a usporavala me
želja za što prirodnijim izgledom, jer sam u blizini škole. Ne mogu da procenim kojom se
brzinom krećem, ali vidim kako mi se grudi tresu od oštrine pokreta. Što sam dalje od
škole, sve brže idem. Ne znam kakav mi je izraz lica, ali znam da sam se barem tri puta
manično okrenula kako bih proverila da li me prati. Poprečne uličice brzo prolaze pored
mene, ali pred svaku raskrsnicu mi zastaje dah od pomisli da može da se pojavi iza ćoš-
ka.
Konačno dolazim do prometne ulice i uspevam istog trenutka da zaustavim taksi.
Veče i noć smo proveli bez dodira, pravila sam se da imam neke ženske probleme.
Mrštila sam se na svaki pokret u krevetu i glumila neku malaksalost, ali kada sam ujutru
ustala, shvatila sam da moje celokupno stanje nije daleko od onog što sam glumila.
Nisam ni glumila stanje, samo sam ga slagala za uzrok takvog stanja. Noću sam se budi-
la, a njegovo lice je imalo bezbrižan izraz, koji je postao vidljiv usled svetlosti mesečine i
lampiona, koje su se stapale u tankoj zavesi i tako pomešane padale na njegovo lice. Sli-
čan izraz sam videla nekoliko puta i na Goranovom licu. Ali kako je mogao takav lopov
da ima miran san i bezbrižan izraz lica? Taj lopov sada kaže da je moj dečko lopov.
Lopovska reč vredi kao papirnati naprstak, ali očigledno je da miran san nije nikakav
indikator nevinosti. Jasno mi je da su u Goranu proradila ona najniža osećanja, koja
mnogi mešaju sa osećanjima ljubavi, ali mi nije jasno otkud moj momak poznaje lopo-
va? Baš sam glupača, to ja znam da je lopov zato što sam otkrila na jedan surov način.
Možda Branko nema pojma da je on lopov, kao i mnogi drugi ljudi. Ovaj je relativno
skoro pao, a rekoše na ulici da su se davno upoznali. Ako on zna za njegovu praksu u
Nemačkoj, onda nisu samo površni poznanici. Možda su se tamo i upoznali. Branko je
tada bio na praksi, a ja sam živela sa Goranom. Prosto je nemoguće da su se tada upoz-
nali. Kako on uopšte zna šta je Branko radio u Nemačkoj, kada nema dodirnih tačaka sa
elektrotehničkim fakultetom. Sreli su se na žurci gde nije bilo riba i utonuli u razgovor.
To je samo deo pitanja i odgovora koji su mi ujutru isplivali zajedno sa podočnjacima, ali

63
bilo je dovoljno da potražim onaj broj telefona u oglasima dok je on obavljao jutarnje
sređivanje u toaletu.
Mobilni pretplatnik je bio nedostupan od podne do predveče. Baš čudno za nekog
ko želi nešto da proda.
Nazvala sam i danas, ali stvar se nije promenila. Ne znam zašto se taj čovek ne
javlja, ali je očigledno da je oglas dat pre krađe prstena, što isključuje svaku vezu muzeja
i mog prstena. Jedino ako je planirao pljačku i oglas dao smišljeno za tu priliku da ga
nekom uvali, dok policija ne krene da češlja, a Branko ne sme da mi prizna da je kupio
ukraden prsten. To je mnogo naivno, a i otkud Branku novac za toliko skup prsten?
Neću da zamaram glavu time, jer je to prosto nemoguće. Verovatno se čovek uplašio od
ove frke i ne javlja se na telefon. Jadan čovek, morao je da prekine posao zbog nekog
neotesanca. Valjda će se sve ovo stišati i čovek će se oglasiti ponovo. Znam da Branko
nema nikakve veze sa prstenom i ova me novinarska maskarada više ne zanima, ali ne
znam kakve veze ima sa Goranom, što me veoma zanima. Da nije ovog prstena, mislila
bih da se znaju površno, kao što je i on verovatno pri susretu pomislio za nas dvoje. Bilo
koje dovođenje njega i Gorana u vezu bilo bi za mene kontraproduktivno, a iskreno se
nadam da me ona budala više neće maltretirati. Kraj je školske godine, nema moj broj i
ne zna gde živim, a valjda će ohladiti onu glupu glavinu do septembra.

Počela je sezona odmora. Ovog leta svi se odmaraju pa i glumci, jer su Srbi ove
godine zaobišli grad teatar i kao nekada okupirali bugarsko primorje, ali ovog puta ne
zbog odsustva viza, već posrnule platežne moći. Voditelji raznih kontakt emisija se
odmaraju od estradnih zvezda, koje rasterećene od stresa što ne moraju pravo sa aerod-
roma u studio, troškare svoj pošteno zarađen novac na plažama širom sveta. Pošto je i
Ranka voditelj, svoju emisiju je privremeno raspustila, sa obećanjem da će se na jesen
pojaviti sa razrešenjem raznih misterija pa i pljačke muzeja. Naravno, ne bi to ona obe-
ćala, da nije imala u vidu kako postoje ljudi koji nikada ne odmaraju.
Majstorović je od cinkare u Centralnom zatvoru, dobio informaciju da je Ekrem
iskoristio svoje pravo na jedan besplatan poziv iz zatvorske sobe, ali usled šturosti
informacije znao je samo da je Ekrem uspostavio kontakt sa Austrijom i ništa više. Maj-
storoviću je ta informacija bila dovoljna da potkrepi svoju teoriju o naručenoj pljački i
dodala mu zračak nade da Ekrem nije svom nalogodavcu uspeo da preda prsten. Ponovo
je pribegao oprobanoj policijskoj metodi, koja je podrazumevala pogodbu između ošte-
ćene strane i one koja čini štetu, sve u cilju smanjenja potencijalne štete. Majstorović je
pripadao staroj inspektorskoj školi i na prigovore mlađih kolega, koje su radnu knjižicu
dobile u demokratiji, samo je odgovarao sa narodnom izrekom ’kako je napravljeno,
tako će i da se slomi’.
Sastao se sa Ekremom u sobi koja je namenjena za susret osumnjičenih sa advo-
katima, ali naravno bez advokata, jer oni često znaju da predstavljaju smetnju u dogovo-
rima.
- Zapali cigaretu Ekreme.
- Ne pušim.
- Ih Ekreme, ne zezaj mene…
- Ne uzimam ništa iz pandurskog džepa.
- Dobro Ekreme…

64
 - Šta ’oćete od mene?
- Polako … bliži se mesec dana tvog boravka ovde. Možeš sutra da izađeš odav-
de ili da ostaneš joše mesec dana. Na tebi je da odlučiš. Hoću prsten i ime tog
što te je unajmio da ukradeš.
- Rekao sam ti da nisam ništa ukrao. Ja znam za svoja prava. Držite me ovde, a
nemate nikakve dokaze.
- Nemoj tako Ekreme. Svi smo videli tvoje otiske.
- Namestili ste mi zato što sam Ciganin i Albanac. Duplo ste mi namestili. Hoću
da pišem predsedniku, znam ja svoja prava.
Majstorović je lagano otresao puor sa cigarete, naslonio ju je na unutrašnju stra-
nu konzerve od mesnog nareska i zavukao ruku u sako. Pogledao je u sako kao da ne zna
šta ima unutra i bez naglih pokreta prvo izvadio hemijsku, potom blokče, koje je presa-
vio tako da se pred Ekremom pojavio beli papir.
- Izvoli napiši - sablasnu tišinu počelo je da remeti Ekremovo ubrzano disanje
sa povremenom škripom koja je dopirala iz pluća - ne znaš kako se zove pred-
sednik? Nema veze, jedan je predsednik. Počni sa, dragi predsedniče…
- Nije to. Ne znam da pišem.
- Da, da … zato se potpisuješ prstima. Slušaj me dobro Ekreme … ovaj razgovor
nije dozvoljen, kao i neke druge sitnice, ali ja ne smeštam dokaze. Možeš da
misliš o miliciji šta hoćeš, ali mi to ne radimo. Ja samo želim da ovo što pre
završimo kako ti ne bi bila deca na ulici.
- Ne brini ti za moju decu.
- Dobro Ekreme … reci mi samo još nešto. Da li si imao neki brak pre ovog, pro-
sto je nelogično da si se prvi put oženio u tridesetoj.
- Šta misliš?
- Ne znam, ti mi reci.
- Inspektore, ja nisam pismen ali dobro pamtim. Rećiću ti ono što me je saveto-
vao advokat da ti kažem, kada kreneš da zavlačiš nos tamo gde mu nije mesto:
Iskoristiću svoje zakonsko pravo da ne odgovorim na to pitanje. I mi Cigani
imamo svoja prava. ’Oćeš još nešto da me pitaš?
Majstorović je klimnuo glavom i pružio mu ruku. Ekrem nije pomerio ruke sa sto-
la. Dok je Majstorović skupljao rekvizite sa stola, oteo mu se uzdah, a potom reči:
- Mnogo si zadrt čovek.

Od kako je Stani MUP izdao trajnu ličnu kartu, mislila je da više nikada neće kro-
čiti nogom tamo, jer je izgubila iz vida mogućnost da to može da bude i svojevoljno.
Sklanjala se od te zgrade kao od urokljivih pogleda, ali muka je naterala da se po drugi
put nađe u zgradi u poslednjih mesec dana.
- Dobar dan sine, ja bih da prijavim krađu.
- Može bako. Sedite na klupu i kada izađe žena iz one kancelarije vi onda uđite.
Stana se zahvalila i strpljivo čekala.
Kada je ušla dežurni inspektor je uzdahnuo i prevrnuo očima, ali Stana se pravila
da to ne vidi.
- Izvoli baba.
- Ja bih ponovo da prijavim onu krađu.

65
 - Radimo na tome baba.
- Koliko ja vidim samo lopovi rade, prekopaše i one od pre Hrista.
- Ne brini baba sve ćemo ih pohvatati.
- Dok se vi nakanite oni će da stignu do Biograda.
- Je l’ Biograda na moru baba?
- Sine imaš li ti kakvog šefa ovde, ti mene ne shvataš za ozbiljno.
Dežurni inspektor je rekao babi da ide po šefa. Umesto kod šefa, otišao je kod
podređenog sa rečima da mu skine babu sa grbače kako zna i ume. Podređeni je znao o
čemu se radi, jer je cela policijska stanica u Kraljevu prepričavala prvi Stanin dolazak.
Ušao je u kancelariju i oštro pogledao Stanu.
- U čemu je problem baba?
- Ne veruju mi da mafijaši pljačkaju grčke grobnice.
- Ne verujem ti ni ja. Opiši mi malo šta si videla.
- Evo ovako. Poviše Rankovog groba ima Grčko groblje. Pre neku godinu su
dolazili iz muzeja i kopali celo leto. Fina neka deca bila, kuvala sam im čorbu
od pečuraka svaki dan. Onomad dođoše neki ljudi i počeše da kopaju. Ja im
priđoh onako ljudski da se pitamo, a oni mene oteraše kao šugavo pakče. Sut-
radan sam se prikrala u čestar i sve sam videla šta su radili…
- Pretpostavljam da su vadili ponude i nakit iz grobova.
- Jeste, ali i ti mi baš ne veruješ…
- Ma verujem baba…
Stana je zavrtela glavom i otvorila svoju pletenu torbicu. Uhvatila je prstima smo-
tuljak obavijen novinom i bez oklevanja pružila inspektoru. Čim je pružila, ustala je i
krenula ka vratima.
- To ti je sinko da ne nazebeš kad kreneš gore u planinu.
Inspektor je ostao bez teksta, ali je ustao da isprati Stanu, ne zbog reda i njenih
godina, već da učini sve što je u njegovoj moći kako se ne bi ona povratila.

Kada se pomene reč, komunizam, odmah se u ljudskim glavama stvori slika koja
podseća na period uhođenja, cinkarenja, Goli Otok i ograničavanja sloboda, ali retko
kome se pojavi slika o razvijenoj kolektivnoj svesti i brizi o ljudima. Ostaviti komšiji
ključeve od stana, da vam zaliva cveće dok ste na odmoru je bila redovna i normalna
pojava, a danas opstaju samo kaktusi ili muškatle, koje se prepuštaju milosti ljudi koji
posećuju zajedničke prostorije u zgradi. Ako biste zatekli upišanog pijanca kako leži
ispred vašeg ulaza, barem bi probali da ga probudite, ne bi li se negde sklonio do trež-
njenja, a danas bi ga preskočili i prokomentarisali u sebi, da se već isplatio uložen novac
u interfon i automatsku bravu, jer da nije toga on bi se upišao u ulazu. Nestankom
komunizma, atrofirala je kolektivna svest i osećaj za opšte dobro, ali je opstalo uhođenje
i cinkarenje, koje je dobilo veliku potporu u društvu. U komunizmu su postojali ljudi
koji su bili plaćeni za cinkarenje ili su pak neki pribegavali honorarnom radu i tačno su
znali šta je njihova interesna sfera. Danas cinkare shodno interesovanjima, same odre-
đuju oblasti, obavezno volontiraju i žele da ostanu anonimne za buduća pokoljenja.
Komunisti su sistem cinkarenja opravdavali čuvanjem poretka od imperijalističke moći,
a čega se plaši današnje društvo i šta čuva pokazaće vreme. Jedino se zna da se takav sis-

66
tem danas opravdava ličnim stavovima, koji imaju potporu u prepisanim zakonima
nekog nedokazano naprednijeg društva.

Leto mi je prošlo kao jedna vožnja na velikom ringišpilu. U toj vožnji Branko mi
se približio iza leđa i u povoljnom trenutku me je odgurnuo tako da sam umesto patka
uhvatila ružu. Ta ruža je bila karta za besplatnu ljubavnu vožnju, koja još uvek traje.
Neko zvoni. Uključujem televizor i prebacujem na kanal, koji je spojen sa kame-
rom u špijunci. Ja sam više za one tradicionalne špijunke, neka on mene vidi da ga gle-
dam, ali ovo je Branko postavio pre nego što sam ja došla. Poštar se nestrpljivo hladi
nekim pismom.
- Za Branka, potpišite ovde.
- Svoje ili njegovo ime?
- Vaše ime i obavezno mu dajte, jer je iz suda.
- Suda? Ja to onda ne mogu da primim.
- Pametno. Sa ovim izveštajem može da podigne pismo u vašoj pošti posle četi-
ri. Prijatno.
Malo je falilo da se srozam pored vrata, ali sam se u trenutku setila da postoje i
saobraćajni prekršaji. Znam da vozi kao ludak. Do skoro sam ga prekorevala zbog toga,
ali se sve završavalo sa pomalo ciničnim osmehom. Pošto me takav osmeh nervirao, pre-
stala sam i da mu sugerišem. Što je dan više odmicao, ja sam postojala nervoznija. Ner-
vozu mi nije pravio taj potencijalni prekršaj, već to što mi nije prijavio da je nešto skrivi-
o.
Došao je iz pošte pomalo uznemiren. Uzeo je iz frižidera pivo bez čaše, zavalio se
u fotelju i počeo da prevrće kanale. Pred sobom vidim članak iz nekih ženskih novina, sa
naslovom ’ Pritajeni Balkanac?’. Nije mi prvi put da mu vidim ovakvo lice, ali prvi put
doživljavam ovakav odnos prema meni.
- Branko, imaš neki problem?
- Ma, moram kod sudije za prekršaje, vozio sam prebrzo, a nisam hteo panduru
da platim kaznu i potpišem zapisnik.
- To nije razlog da ne podeliš problem sa mnom.
- Nisam hteo time da te opterećujem.
- Opterećuje me tvoja nervoza. Mi živimo zajedno i moramo da pričamo o prob-
lemima.
- Idi stavi kafu, da smirim nervozu.
Bez reči odlazim u kuhinju, nalivam lonče i sedam za sto. Hoću da ga ostavim
malo da presabere misli. Naše misli se nezavisno presabiraju. Gde je to on išao pa je
prekoračio brzinu? Nemoguće da je negde u lokalu. On meni uopšte ne prijavljuje gde
ide. Išao na Novi Beograd da postavi alarm, neka ga ustopirala i pitala da li ide za Novi
Sad. On je klimnuo glavom i rekao da je baš tamo krenuo. Ne bi me ništa iznenadilo,
nemam ja sise kao što sam imala sa dvadeset godina. Ulazim u sobu i nameštam stočić
između fotelje i kreveta. Vraćam se za kafu, koju nam serviram sa smeškom. Kako mi je
žao što se nisam setila da stavim jako crven karmin da pojačam osmeh.
- Na kom su te putu to ukebali?
- Išao sam do Pančeva.
- Ne sećam se da si tamo postavljao neki alarm - malo se razvedrio.

67
 - Nisam, nego sam ugovarao ugradnju alarma. Sećaš se one firme što sam im
projektovao alarm za skladište?
- Sećam se, ali mi nikada nisi rekao da si ugovarao posao u Pančevu.
- Ma zaboravio sam da ti kažem da smo otišli u neki riblji restoran.
Ponovo je promenio raspoloženje i sakrio pogled u šoljicu kada je pričao o resto-
ranu. Opet ispred sebe vidim članak iz ženskog magazina, ali ovog puta sa naslovom
’kako postupiti kada on nešto krije?’ Nisam čitala takav članak, ali i da jesam opet bih
postupila pravolinijski.
- Daj mi da vidim taj poziv za sud?
- Bacio sam ga. Neću ni da se pojavljujem. Ko ih jebe, neka me privedu.
Ne, to se meni ne dešava. Transformisao se u drugog čoveka. Osećam da je sve
ovo laž, a agresivnost instrument za prikrivanje laži. Spuštam kafu i upućujem se ka
predsoblju i počinjem da mu preturam po jakni. Uzimam pogužvanu plavu kovertu iz
unutrašnjeg džepa i polako prilazim krevetu. On gleda negde u stranu i nervozno češka
bradu. Raspravljam beli papir i počinjem da čitam u sebi. Prvi osnovni sud … krivična
prijava zbog zlostavljanja životinja … udruženje za zaštitu životinja Morka …
- Šta si to uradio crni Branko?
- Polako, polako nemoj da se nerviraš, sve ću da ti objasnim.
- Da mi objasniš? … Da mi ponovo serviraš laži?
- Ne, nema više laži. Priznajem, probao sam da te slažem, ali više neću…
- Pričaj šta je bilo, a ja ću da procenim da li je laž!
- Nemoj da vičeš … daj Olja, smiri se…
- Dobro, neću da vičem … Sedi tu gde jesi i ne pokušavaj da me dodirneš … pri-
čaj…
- Kao što sam ti rekao, bio sam sa tim ljudima u restoranu koji je u centru gra-
da. Kada smo se parkirali oni su uglavili kola u ulici gde je restoran, a ja sam
morao da obiđem čitav blok zgrada … U povratku sam poprečio kroz taj blok
zgrada i u prolazu me je napao čopor kerova. Ja sam se našao u čudu i krenuo
sam da ih šutiram. Jedan se okuražio i počeo da mi cepa nogavicu. Nisam
mogao da bežim, šutnuo sam ga levom što sam mogao više. On me je nekako
pustio, ali je i dalje režao … nisam smeo da se okrenem i da bežim … ja sam ga
jednostavno još nekoliko puta šutnuo dok nije pobegao. Koliko se sećam bile
su na ulici neke klinke, koje su to verovatno snimile i eto, sada me tuži Morka.
- To ispada kao da je neko dete jurilo pešačkom zonom i da ti se zabolo u sto-
mak. Sasvim običan događaj a?
- Pogledaj koliko je kerova po ulici, zašto bi to bilo toliko važno?
- Zašto? Misliš da nisam primetila da nema onih crnih pantalona već duže vre-
mena na pranju? Gde su te pantalone? Bacio si?
- Bacio sam…
- Branko, uljudno te pitam šta kriješ od mene?
- Ništa.
- Dobro … idem ja u šetnju da se malo smirim, a ti budi muško pa kada se vra-
tim priznaj šta kriješ od mene.
Pertlam patike i vidim ga kroz noge kako navrće pivo i nepomično bulji u televi-
zor. Samo mu je pokretan zglob kojim izvrće pivo. Vadim iz torbe novčanik sa dokumen-
tima i prebacujem u sportsku torbicu. Pri izlasku nisam se okrenula, tako da nisam vide-
la njegovu reakciju. Šta me briga za njegov pogled ili ubrzano disanje, kada nije probao

68
da me zaustavi na izlazu. Kakav slabić. Dobro je što se ovo sada desilo, inače mogla sam
da zaglibim u živo blato.
Krećem u besciljnu šetnju. Vezujem kosu u rep, jer imam osećaj da mi se nakos-
trešila od muke. Pokušavam pravilno da dišem, kako bih smanjila tenziju, ali slaba vajda
od pravilnog disanja. U glavi mi je samo slika kako je negde u Pančevu i šutira kučiće.
Zašto bi to krio? Možda nije bio sam. E, moj Branko … možda se na snimku vide tvoji
poslovni partneri ili partnerke. Mora da se snimak pojavio negde na internetu, pa je
video neko iz Morke. Ne bi mogli tek tako da mu uruče poziv za sud. Možda su klinke
direktno poslale Morki, ali kako su ga onda identifikovali? Ne, ne, to mora da postoji
negde na netu, a neki savesni komšija je rekao o kome se radi.
Lokalna igraonica vrvi od napaljenih klinaca, srećom daleko je od moje škole,
inače bih garant imala susret sa nekim đakom. Kada bih mogla da biram otišla bih u
ugao, ali ovako moram pored dva derlana, koji se nesebično prepucavaju. Dobro je da
nije bio treći, pa otišao, a ja da sednem između njih. Pojavljuje mi se prozor koji mi
omogućava da surfujem i glupe misli nestaju pod naletom adrenalina, koji je kod mene
direktno proporcionalan dozi iščekivanja. Odlazim na Youtube i kucam ’šutira psa’.
Dobijam samo dva linka i očigledno nemaju veze sa njim. Da stavim kera? Ma ne oni su
fini, izražavaju se književno kada idu takve stvari u javnost, a u normalnom ophođenju
greše u padežima. Staviću, udara psa. Opet ništa. Nije ga valjda ubio? ’Ajde da probam,
ubija psa. Nema. Ček, ček … znam ja pravu reč. Kucam ’zlostavlja psa’. Evo ga naslov
’čovek zlostavlja psa u Pančevu’. Iz želuca mi nešto navire, imam osećaj da će doći do
grla. Kliknuću pre nego što me uguši sopstvena kiselina, jer možda nema ništa na snim-
ku i džabe ću se ugušiti. Vidi molim te kako ga šutira … Branko i ti ga pretera … vidi ti
džukelu još uvek kidiše i reži, nije mu dosta. Izlazi iz prolaza i hoće da ode, a kerina kidi-
še … ako si se povratio, nije mi žao što si ga na kraju propisno išutirao. Baš si morao da
ga šutiraš ispred lampiona da ti snime lice. Jebiga odbrana ne bira ni mesto ni vreme.
Znači bio je sam, nije to u pitanju. Preko sedamsto komentara … Iskompleksirana buda-
la … Ja bih tog maloumnika vezala za drvo pa šutirala … Monstrum, koji šutira bespo-
moćnu kucu … U Srbiji je sve više pomračenih umova, koji šetaju ulicama. Ljudi čuvajte
se … Taj šutira svoju ženu i decu … Ljudi ovo je samoodbrana, zar ne vidite kako kidiše
na njega. Pogledajte ove druge kako se spremaju da napadnu. Imate li mozga? … Ti ga
braniš. Još jedan pomračeni um šeta ulicama. Kako bi bilo da tebe neko išutira? … Ne
mogu više da gledam. Muka mi je od komentara. Nemam snage u ekran da gledam.
Jebem ja svima vama mater dušebrižnu. To ću vam nekada napisati, ali sad imam preča
posla. Ponovo gledam ne bih li čula neki glas ili nešto što će mi pomoći da rekonstrui-
šem situaciju. Sve je isto, nema drugih glasova, sem njegovih psovki. Gledam strpljivo
do poslednje sekvence. Kerina odlazi teturajući se, ostali kerovi se pokunjeno povlače, a
snimak se završava tako što snimatelj ne isključuje odmah mobilni, već se okreće u krug.
Verovatno je to derište nastavilo da snima drugo derište pa su isekli. Ček, ček ova proda-
vnica mi je poznata. Pa preko puta je muzej. Prolazila sam tuda kada sam tražila muzej.
Nisam znala sa koje strane je ulaz pa sam zaluta. Ja sam prošla kroz ovaj smrdljivi pro-
laz, samo iz suprotnog smera. Kao da je naručeno, prsten počinje da me svrbi, najednom
je otešnjao. Nadolaze mi rupičasta sećanja. One noći kada je imao poslovni sastanak,
ukraden je prsten iz muzeja. Sada saznajem da je te noći bio u Pančevu i to na deset
metara od zgrade muzeja. Sklanjam prozore i krećem ka pultu da platim. Vadim novča-
nik i zakačinjem prstenom o šnir od torbe. Dečko mi vraća kusur, a ja čujem reči ’sada si

69
u vezi si sa profesionalnim lopovom’. Polako se krećem ka izlazu. Kada sam iskoračila
shvatila sam da nije krio nikakvu fuficu, već lokaciju.
Ulazim u stan, a on i dalje sedi i bleji u televizor. Verovatno je video da sam još
uvek ljuta i nije me udostojio ni pozdrava. Neću ni ja njega. Opet navrće pivo. Tek je tri
prsta otpio, sigurno je drugo, a možda i treće. Sedam na krevet, teatralno skidam prsten
sa ruke i spuštam ga na sto. Pošto je propratio moju radnju, rešila sam da isteram stvari
na čistac. Ovog puta lagano.
- Našla sam snimak na internetu. Ako si išutirao kera, bolje da oni tuže tebe,
nego ti da tužiš grad za ožiljke od kerećih zuba.
- Hvala na razumevanju.
- Kada smo kod razumevanja, ne razumem kako se poklapa krađa onog prstena
sa tvojim prisustvom te noći pored zgrade muzeja.
- Išutirao sam kera negde u blizini muzeja?
- Da. Bila sam u tom muzeju nekoliko puta i prepoznala sam ambijent.
- Eto, slučajno se pogodilo, a da nisam imao pojma…
- Svet je pun slučajnosti. Sve bi to bilo okej kada bi takva kopija imala da se
kupi u nekoj radnji. Zvala sam onaj broj iz novina i niko se ne javlja. Smem da
se kladim da si ti dao oglas kako bi me uverio da si negde kupio prsten. Jaka
stvar kupiti neku karticu i poslati oglas…
- Daj bre Olja … šta je tebi?
- Ja nemam mira od kako si mi poklonio ovaj jebeni prsten.
- E, ’ajde ne drami. Baci ga ako hoćeš.
- Neću da ga bacim, vraćam ti ga.
- Ako želiš…
- Još jednom te uljudno molim da mi kažeš zašto si krio od mene odlazak u
Pančevo?
- Sve sam ti rekao, a ovo što si nabrojala slučajno se potrefilo.
- Ja ti ne verujem.
- Ja ne verujem da je Goran tvoj bivši komšija, pa ne dramim.
- A, tako? A, izvini otkud ga ti poznaješ?
Ne mogu da verujem kako je ovako hladan. To je ona lopovska mirnoća koju gaje
do poslednje šanse, koja bi ih načinila nevinim. Ne znam samo šta ja pokušavam da
dokažem sebi i njemu. Kako me je samo provalio da se ne radi o komšiji. Da li je moguće
da muškarci imaju intuiciju?
- Susreo sam se sa njim jednom, kada sam mu doneo neki novac iz Nemačke.
Tadašnji gazda me je zamolio da mu odnesem neki novac i eto … morao sam
da upoznam tvog bivšeg dečka.
- Da nije novac za neke pokradene stvari i nakit?
Znala sam da ću da mu razbijem tu njegovu hladnoću. Ponovo je počeo da se češ-
ka po bradi i da izbegava pogled.
- Otkud bih ja znao za šta je bio novac? Šta je tebi?
- Imaš hrabrosti da me pitaš? Taj moj bivši je lopov. Odrobijao je zbog lopovlu-
ka, a ti kao nemaš pojma kome si nosio novac. Budi muško pa mi priznaj
barem to.
- Olja, žao mi je što si se uplela sa lopovom. Jednom sam ga video pre našeg
susreta, kako ja da znam da je taj čovek lopov? Ti si od kopije nekog prstena
iskonstruisala priču kako sam kupio prsten od nekog lopova, pa ti to nije bilo
70
 dovoljno i prebacila si se na teoriju da sam ja ukrao prsten. ’Oćeš neko piće da
malo razbistriš glavu?
Koji je slabić … sada koristi napad kako bi opravdao sebe. Oh, kako mu se povra-
tilo samopozdanje, kada mi udara kontru. Da, ja sam sve utripovala. Hvala, ali ne hvala i
ne treba ti mene da žališ, žali sebe lopovčino jedna. Kamo sreće da sam na ringišpilu
uhvatila patka, a ne ružu.

- Olja.
- Tanjice moja…
- Polako, nemoj da plačeš, sve će se srediti…
- Ja sam prokleta … i ovaj je lopov ... ne mogu više…

Te večeri je napunila torbu najnužnijim stvarima i izletela brzinom misli. Pre

nego što je izletela, samo je rekla da će mi se javiti za preostale stvari. Nakon dva dana,
hteo sam da joj sve priznam, ali me je Ljubiša odvratio od toga. Po njegovim rečima to
ne bi ništa promenilo, a postojala bi mogućnost da napravi neki nepromišljen potez.
Prsten sam zamotao u kesicu, potom uvaljao u braon plastelin i takvu lopticu stavio na
jedan rog napuštene kuće u ulici Kraljevića Marka. To je bilo privremeno rešenje, dok se
ne reši ova drama sa prstenom. Ljubiša je napravu za graviranje metala, pomoću koje je
izlivao gumu za otiske, vratio u pređašnje stanje i prodao nekom di džeju da reže ploče.
Tada sam shvatio da taj čovek razmišlja isto kao i profesor. Najgluplje je proglasiti neku
stvar da može služiti samo za ono za šta je konstruisana. Očekivao sam prekor što sam
protivniku ostavio belu kuglu, ali do toga nije došlo ni u kratkim crtama. Dobio sam lek-
ciju iz epizode koja je mogla skuplje da me košta, a Ljubiša je osetio da se lekcija usadila
u moju glavu kao tablica množenja i nije hteo da mi drži dodatna predavanja. Pored toga
što sam očekivao razrešenje ove gluposti sa prstenom, očekivao sam i Oljin dolazak po
stvari, kako bih mogao da ostvarim neku humaniju komunikaciju, jer telefonom nije
htela da razgovara. Nakon deset dana, od one za mene nezaboravne noći, poslala mi je
poruku da spakujem sve njene stvari u kutije i čekam njeno uputstvo za naredne radnje.
Znao sam da se neće pojaviti. Došao je neki kolega i odvezao stvari u nepoznatom prav-
cu. Razmišljao sam da joj napišem neko ispovedničko pismo i ubacim u njen omiljen
džemper, ali sam došao do zaključka da bih samo sebe srozao. Umesto toga stavio sam u
jednu kutiju Sansui dek u nadi da će pobuditi u njoj neke emocije kada ga bude ugledala.
Mnogo sam hteo i mnogo započeo, a sada je došao red i da platim započeto. Svaki dan
proveden u iščekivanju da mi se nekako okaže, bila je nadnica, kojom sam oduživao
započeto.

Majstoroviću je slučaj sa prstenom počeo da se otima kontroli. Ako bi neko drugi

posmatrao slučaj, možda bi zaključio da nikada nije ni bio pod kontrolom, ali pošto se za
slučaj samo interesovao Majstorović, morao je silom prilike da proglasi kako se slučaj
oteo kontroli. Ekrem nije hteo da prizna krađu prstena, a Majstorović nije hteo da prizna

71
sebi, a samim tim i drugima, kako ne postoji nalogodavac za krađu prstena. Bio je prik-
lješten novinarima koji su naduli priču do neočekivanih razmera i tužiocem koji je hteo
što pre da okonča slučaj i stavi recku. Svi su tražili razrešenje slučaja, sem sudija koji su
bili njegovi stari znanci i nisu pravili problem u produžavanju pritvora u granicama
zakona, jer bi Majstorović uvek na kraju opravdao višemesečni pritvor. Majstorović je
rešio da založi svoj ugled i reputaciju, za rezrešenje problema, koji je narod počeo da
naziva aferom. Morao je da se poigra sa nekim ljudima, koji mu nisu baš bili naklonjeni.
Septembar se okišavio i doprineo da se bare pored Dunava prevremeno napune
vodom. Oni što su oskudni sa zemljom, postali su još oskudniji, te nisu mogli da napasa-
ju stoku o državnom trošku, a dugonoge ptice su uzaludno gacale po barama, jer su ska-
pirale da je to delo Dunava, a ne kiše. Takva pojava jedino je Majstoroviću išla na ruku.
U svojoj policijskoj karijeri jedino se nije oprobao u filmadžijskom poslu. Bio je bezbroj
puta prisutan kada su se snimala hapšenja, ali nikada nije rukovodio snimanjem. Njego-
vo je bilo da bezbedno neutrališe i onesposobi osumnjičene kako bi filmska ekipa mogla
mirno da snima hapšenje. Ovog puta morao je sve sam da organizuje, jer je za ovakvo
hapšenje trabalo da zna što manji broj ljudi. Okupio je svoju standardnu ekipu za hap-
šenja opasnih kriminalaca, sa jedinom razlikom što su dvojica obukla ronilačka odela.
- Dokle me više vucarate po ovom blatu? Ni Švabe nisu mučile Cigane ko što vi
mučite. Ako ’oćete da me streljate uradite to odmah. Ovde niko neće da vas
vidi.
- Majstoroviću, dozvoli mi da ovog mamlaza naučim pameti. Radim džabe
subotom i još moram da slušam ovog Gandijevca.
- Posle snimanja Petroviću, ništa sad.
- Poneli smo celokupnu opremu za šminkanje, ne brini neće se ništa poznavati.
- Rekao sam ne, tako će i da ostane. Hoću da mi Ekrem bude što prirodniji.
Kamerman je bio profesionalac i niko nije smeo da mu prigovara za maratonsku
šetnju po blatu. Tražio je čistinu koja se završava barom, koja u sebi ima trsku i neko
šiblje. Na prvi pogled moglo je i bez toga, ali Majstorović je imao poseban scenario.
Nakon pola sata gacanja zaustavila se cela snimateljska ekipa. Kamerman se
obratio glumcima:
- Trčaćete ovom livadicom. Ekrem trči prvi, a vi za njim. Držite odstojanje od
oko tri metra tako da možete svi da uđete u kadar. Kada Ekrem krene kroz
ono šiblje vi mu se približavate i hvatate ga na sred bare uz obavezno komeša-
nje. Ti se Ekreme slobodno opiri hapšenju. Tu mora da bude mesto hvatanja
zbog naredne scene. Ti, Ekreme povremeno se okreni, ali nemoj da padneš,
jer ćemo morati ponovo da snimamo. Jasno?
Kamerman se nije iznenadio kada je video da će Ekrem nešto da izusti, jer je pra-
ksa pokazala da obično pozajmljeni glumci prave probleme.
- Ja da idem u ovu ladnu vodu? To ja neću.
- ’Ajde Ekreme ne izmotavaj se, već kreni da trčiš - obratio mu se ozbiljnim
tonom Majstorović.
- A, jok ja. Preobraženje je prošlo i ja više ne ulazim u vodu.
- Majstoroviću, dozvoli mi da ga oplavim, pun mi je kurac ovih Gandijevaca…
- Posle snimanja Petroviću. Ekreme, ti bi da pričekamo Miholjdan da malo oto-
pli?
- Ja se ne kupam pre Đurđevdana.

72
 Svi su se nasmejali, sem Petrovića koji je stezao porculanske zube i čelične pesni-
ce.
- Ekreme, nepismena budalo. Nisi potpisao svoje priznanje, tako da mogu bez-
malo da te držim do Đurđevdana u zatvoru. ’Oćeš da snimamo ovo posle Đur-
đevdana ili sada?
Ekrem je samo zavrteo glavom i krenuo da trči. Međutim, presekao ga je kamer-
man.
- Dećeš bre, ja ovde dajem znak za početak. Uzmi ovaj kamenčić i drži u ruci, a
drugu šaku drži otvorenu. Jasno?
- Mamu li vam pandursku, moj advokat će sve da napiše predsedniku…
- Majstoroviću, je l’ ovaj nama nešto preti? - jedino je Petroviću zasmetalo
Ekremovo negodovanje.
- Ma jok, hteo je metaforički da ti da do znanja da se slabo snalazi sa papirom i
olovkom, nema on advokata, ništa ti ne brini. ’Ajde spremite se.
Kamerman je dao znak. Ekrem je krenuo šprintom kao da ga juri medved, a ne
pandur glumac. Majstorović je posle desetak sekundi prekinuo snimanje.
- Ne valja. Ti Petroviću da obučeš ronilačko odelo, a Janković maskirno.
- Ali …
- Ne postavljaj pitanja, već se presvlači, nemamo puno vremena.
Majstorović se setio Petrovićeve naravi i nije hteo da mu se pred kamerama oma-
kne koja pesnica, zato je našao elegantnu metodu kako bi izbegao takvu scenu. Ekrem se
prihvatio vode, jer nikada ovako nije šprintao. Specijalci su često vežbali brzo presvlače-
nje tako da im je trebao nepun minut da razmene odelo.
Počelo je snimanje prve scene drugi put, a za Ekrema treći jer jednom imao prev-
remeni start. Svi su napeto posmatrali scenu kako tridesetak metara srpski specijalci
jure stokilaša i konačno ga stižu u bari, gde ga na jedvite jade savladavaju uz obilje izba-
čene vode i raštrkanih kapljica, koje kao da su vodopadne. Kamerman se namerno nije
približio, kako kapljice ne bi poprskale kameru. Ne, nije on to štedeo policijsku kameru,
već je hteo potencijalnom gledacu da pokaže kako je riskantno prići blizu osumnjičenog.
Kamerman nije krio oduševljenje što je scena izvedena baš kako su on i Majstorović
osmislili. Čak je Ekrema javno pohvalio, ali ga ovaj nije čuo jer je sedeo na nekom panju
i grabio vazduh.
Glumačka ekipa se promenila. Kod kamermana i Majstorovića su prišla dva roni-
oca, koji su pažljivo slušali kamermana, dok su ostali oko bare razapinjali traku koja je
označavala mesto zločina.
- Jedan će da stoji i da na moj znak podigne masku, a drugi će da zagnjuri samo
da mu se vidi ona cevka za vazduh. Neće više trajati od trideset sekundi. To je
sve.
- Kako da gnjurim po tom mulju, iskaljaću odelo, neće moći da ga opere ni bog
otac.
- ’Ajde ne drami, ete ti tu Dunav pa operi … ’Ajde u baru, da to završimo što pre,
’ajde momci na posao…
Ronioci su zauzeli svoja mesta i čekali znak, a Majstorović se uputio ka Dunavu.
Niko nije znao zašto je krenuo duž Dunava uzvodno, ali su znali da nije šetnje radi, jer je
taj čovek sve smišljeno radio.
Kada se vratio sve je bilo spremno za pokret. Kamerman i ronioci su spakovali
rekvizite, a Ekrem je sedeo na panju i držao se za stomak. Rekoše mu, da je Ekremu pri-

73
palo muka od trčanja i da je malo povraćao, a kada je povraćao nije imao ko da mu pri-
drži glavu, te je iznenada pao i nije stigao da se dočeka na ruke. Tako su objasnili zašto
se drži za stomak i ima crvenu čvorugu na čelu. Majstoroviću to ništa nije bilo novo, poš-
to su se pri snimanjima gostujući glumci uvek samopovređivali.

Šefovi poslaničkih grupa, kao i najveći deo stanovništva u Srbiji ne rade subotom,
međutim, ove subote su se okupili kako bi zajedno sa Rodoljubom, stručnjakom od
poverenja, razradili varijante akcije prikupljanja novca od legalizacije objekata, koja nije
dala željeni rezultat. Čitava dva časa Rodoljub je slušao predloge pozicije i opozicije, koji
su kao i uvek prerasli u međusobna optuživanja. Kada bi neki šef poslaničke grupe kre-
nuo sa optužbama Rodoljub bi se isključio i posvetio se matematičkim proračunima. Ni
nakon tri časa prepucavanja nisu prestala. Pozicija je zahtevala da se nelegalizovani
objekti poruše i time pokaže čvrsta ruka, a opozicija je izrazila sumnju da će se rušiti
objekti samo stranački nepodobnih ljudi. U toku njihovog prepucavanja Rodoljub je raz-
vio model, kojim bi obe strane bile zadovoljne. Bio je pristojan čovek i čekao je da oni
utihnu, pa tek da se on oglasi.
Zazvonio je Rodoljubov satelitski telefon. Iz štaba mu je javljeno da se pojavio
problem, za čije je reševanje potrebno njegovo lično prisustvo. Nije imao izbora, morao
je da prekine izlaganje političara.
- Poštovani narodni poslanici, iskrsao je problem koji zahteva moje lično prisu-
stvo. Pre nego što vas napustim želim da vam prezentiram svoj model za reša-
vanje problema. Trudiću se da budem što precizniji i kraći. Cenu legalizacije
objekata treba smanjiti na polovinu i tako motivisati građane za postupak
legalizacije. - nastalo je nekulturno dobacivanje u sali od strane svih šefova.
Rodoljub je samo podigao ruku u isceliteljski položaj i nastavio sa izlaganjem.
Ponovo je zavladala svemirska tišina. - Time će se u skoro svakoj ulici u sva-
kom gradu promeniti kućni broj. Kao što znate krajem godine prestaju da važe
stare lične karte, pa će svi građani morati da izvade nove. Da bi izvadili nove,
moraće da promene mesto prebivališta, a naravno za tu radnju mora da plate
republičku taksu. A, da bi to uradili moraće da izvade uverenje o kućnom bro-
ju, za koje će morati da plate opštinsku i republičku taksu. Kako su svi građani
pred zakonom jednaki, to pojeftinjenje će se primenjivati retroaktivno, a pro-
mena mesta prebivališta će takođe važiti i za one građane koji su izvadili novu
ličnu kartu, pre promene broja. Po mom grubom proračunu, ako prihvatite
ovakav model, naš budžet će dobiti naknadni priliv za jednu trećinu od ukup-
ne sume koja je prihodovana od legalizacije. Gospodo, hvala vam na pažnji i
vidimo se nekom narednom prilikom, kada se za to ukaže potreba. Pardon
gospodo, zaboravio sam da vam kažem da donesete neki podzakonski akt,
kojim ćete sprečiti upotrebu brojeva, kroz jedan, ili ono A … Znam da vam je
to najmanji problem, pošto ste se sada ujedinili.
Salom se prolomio gromoglasan aplauz. Rodoljub je rešio još jedan, na prvi
pogled nerešiv problem, a uspeo je i po ko zna koji put da ujedini poziciju i opoziciju.
Nažalost ovo delo kao i mnoga druga, za javnost će ostati obavijena velom tajne, kao što
je i njegovo postojanje. Takav je život Rodoljuba Stojanovića, koji je on bezrezevno pri-
hvatio.

74
 Rodoljub je retko stavljao Rotaciju na krov svojih kola, ali je sada morao. Slučaj je
bio od nacionalnog značaja i pretio je da ugrozi njegov dugogodišnji rad.
Kada je saznao o čemu se radi odmah se zaputio sa svojim pomoćnikom Borivo-
jem helikopterom u divljine Durmitora, tamo gde nastaje reka Tara. Pristao je da zlou-
potrebi svoja ovlašćenja za dobrobit cele zajednice i bez naloga je uzeo podatke o kreta-
nju jednog mobilnog broja, samim tim i osobe.
U Lađevcima pokraj Kraljeva su tankirali gorivo i nastavili dalje put Durmitora.
Nije im trebalo puno da se nađu iznad tačke gde je poslednji put lociran mobilni broj.
- Šefe, da se spustimo i pitamo da li je viđen subjekat?
- Nikako. Što manje ljudi zna koga tražimo to bolje. Subjekat je verovatno na
nekom splavu ili čamcu. Moramo požuriti niz Taru.
Zbog prisustva pilotskog osoblja morali su osobu da nazivaju subjektom. Nastavi-
li su duž kanjona Tare. Leteli su visoko, ali kada bi ugledali neki čamac spuštali bi se vrlo
nisko, kako bi Borivoje mogao da prepozna subjekat. Ptice su javljale jedne drugima za
nadolazeću čeličnu opasnost. Uskoro su dobar deo kanjona ispunili krici različitog zve-
rinja i drugih stanovnika, koji su takođe divlji, ali ljudima izgledaju pitomo. Ptice koje
umeju da krešte su to nesebično radile, a one što samo znaju da pevaju su pevale poseb-
nu melodiju za opasnost. Ovo nije bio prvi put da životinje najavljuju dolazak čelične
ptice, tako da su i seljani iz okolnih sela, gde inače ne dopire parajući zvuk motora bili
obavešteni o uljezu.
Nakon nekoliko neuspelih spuštanja Borivoje je potvrdio prisustvo subjekta u
jednom čamcu. Rodoljub se približio helikopterskom mikrofonu. Dubok glas nadjačao je
tutnjanje motora i zviždanje elise:
- Obraća vam se MUP Republike Srbije. Pristanite uz desnu obalu reke, polako i
bez panike.
- Šefe, ali ne vidim nigde plažu sa desne strane, neka pristanu uz levu.
- Borivoje, tamo je Bosna, ne smemo da kršimo propise … pogledaj, vidiš da
pristaju, iskusni su ovi treneri.
- Da .. da, ali ne možemo da se spustimo tu.
- Eh, Borivoje, imamo lestve.
Rodoljub je dao znak pilotu da se umrtvi iznad čamca. Borivoje je izbacio lestve i
počeo da se spušta. Rodoljub je video panična lica putnika, pa je morao još jednom da se
oglasi:
- Poštovani građani, bez panike, ne preti vam nikakva opasnost. Ovo je redovna
vežba MUP-a Srbije.
Rodoljub je video kako subjekat okleva da se uspenje, ali je ubrzo odahnuo, jer je
shvatio da je Borivoju veoma dobro preneo i veštinu ubeđivanja. Pružio je ruku subjek-
tu, a potom i Borivoju. U čamcu je bilo još usplahirenih putnika, pa je osetio potrebu da
se obrati poslednji put:
- Poštovani građani, saputnik će vas čekati u vašem kampu. Nastavite bezbrižno
putovanje i uživajte u lepotama reke Tare. Zapamtite, ovo je samo taktička
vežba MUP-a Srbije.
Rodoljub je dao znak pilotu da okrene helikopter ka jednom proplanku sa desne
strane Tare. Dok se helikopter propinjao uz kanjon, svima je pogled bio uprt u samoubi-
lačke skokove preplašenih divokoza.
Motor je zamukao, a travke na proplanku, koje nije polomio uragan što je izazvala
elisa, vratile su se u prvobitni položaj i nastavile da se blago povijaju pod vetrom prome-

75
njivog pravca. Rodoljub, Borivoje i subjekat udaljavali su se od helikoptera kako bi nji-
hove reči samo oni čuli, a subjekat mogli da oslovljavaju po imenu. Odvojili su se dovo-
ljno i posedali na zatupasto kamenje. Subjektu je potmulo zazvonio telefon u nepromo-
čivoj torbici. Borivoje je pogledao na displej i dao subjektu znak da prebaci telefon na
spikerfonski mod.
- Dobar dan Ranka, da li si još uvek na raftingu?
- Dobar dan gospodine direktore. Jesam, jesam, pravimo malu pauzu.
- Odlično. Slušaj me dobro … upravo sam dobio informaciju da hvataju Ratka
Mladića u kanjonu Tare… - Dok se direktor povratio od sreće, Borivoje je
Ranki šapnuo kako da se ponaša.
- Da li je moguće?
- Jeste, moguće je, ovog puta je proverena informacija. Slušaj, da ne gubimo
vreme, kažu da vrvi od helikoptera, snimaj sve što možeš mobilnim telefonom,
treba nam bilo kakav snimak kao eksluziva.
- Razumem gospodine direktore, daću sve od sebe. Čujemo se.
Ranka je vrtela glavom, smejala se i u isto vreme postavila kratko pitanje?
- Kakav je ovo cirkus Borivoje?
- Bili smo primorani na to. Dozvoli da ti predstavim mog šefa Rodoljuba.
U toku njihovog rukovanja začuo se zvuk helikoptera, koji je svakog sekunda bio
sve jači. Svi su zablenuli u helikopter koji je počeo da kruži iznad proplanka praveći
manevar za spuštanje. Tako su Ranka i Rodoljub imali produženo rukovanje. Ranka je
prekinula pometnju.
- Ovo je ona kučka iz Prve Nezavisne televizije, dobila je i helikopter.
- Borivoje, idi sredi stvar. Reci joj da smo krenuli na poslovni put, ali smo
morali prinudno da sletimo na ovaj proplanak, kako bi se pilot olakšao. Posa-
vetuj je da napravi reportažu o divokozama kada je već ovde.
- Gospodine Rodoljube, hoćete li da mi objasnite čemu ovolika pometnja?
- Radi se o onom prstenu što je ukraden.
- Aaaa, tooo…
- Da, da, saslušajte me. Imamo problema sa jednim inspektorom, a da ne bi
problematični inspektor napravio probleme širokih razmera, ja sam doleteo
da to sprečim. Naime, on je naknadno snimao hapšenje čoveka koji je ukrao
prsten i imamo informaciju da će on taj materijal da ponudi vama…
- Čekajte, šta je tu sporno, to se dugo godina radi - prekinula ga je Ranka.
- To se dugo godina radilo, ali više se ne radi. Mi poštujemo Zakon o krivičnom
postupku. Hapšenja se snimaju, ali se objavljuju po izricanju presude. Nadam
se da vam nije promakla ta činjenica.
Ranka je propratila helikopter koji se udaljavao i dodala.
- Da … da, ali sam se pitala kako dobijam hapšenja od pre dva meseca?
- Ranka, naša država je dobila nezavisno i efikasno sudstvo, zato ste dobijali
tako brzo materijal. Vidite, ako biste emitovali ovo što će vam ponuditi inspe-
ktor, ugrozili bi sav naš dosadašnji rad. Shvatate li?
- Da … da … vi ste ovde samo zbog poštovanja Zakona o krivičnom postupku?
- Upravo tako. Ja sam preuzeo svu odgovornost da se taj…
- Samo malo, zvoni mi mobilni.
- Trenutak Ranka, prebacite na spikerfon. Ako vam inspektor nudi materijal, ne
smete da prihvatite. Uostalom ja ću biti uz vas.
76
 - Nema problema… evo. Halo…
- Dobar dan, inspektor Majstorović pokraj telefona, da li ja to pričam sa Ran-
kom?
- Da, izvolite…
- Budite ljubazni i dejte telefon inspektoru Rodoljubu, trebao bi da je tu negde
pored vas.
Rodoljub je zabezeknuto pogledao u Ranku, potom u telefon, koji je jednim dodi-
rom prebacio u normalni mod i brzim korakom je počeo da se udaljava od Ranke. U
hodu je i odgovorio na poziv.
- Da.
- Slušaj me dobro gospodine nevidljivi i nedodirljivi. Ne vredi ti taj svemirski
telefon kad tvoj pilot ima običan mobilni. Onog kamermana što me je odrukao
kod tebe već sam najurio, a ti ćeš morati da najuriš pola milicije da bi ostao
nevidljiv. Jasno?
- Inspektore Majstoroviću, kako se to ponašate?
- Mali ne seri, neću dva puta da ti pričam. Ukoliko ta mala ne objavi ovo hapše-
nje osvanuće naredne večeri u dnevniku.
- Neće ti uspeti. Ministarstvo će poslati svim televizijama dopis da ih podseti na
Zakon o krivičnom postupku.
- Mali, nisam znao da si toliki budalać. Zbog tvog jebenog helikoptera neka
dronfulja uživo drobi o hapšenju Ratka Mladića. Jedan čovek kaže kako je
zbog vaše potere morao da prekine partiju šaha sa njim, drugi kaže kako ga je
malopre sreo u šumi i poklonio mu šapku. Budalaću jedan, zbog tebe će u sva-
koj seoskoj zadruzi da se prodaju šapke. Uključi taj tvoj svemirski televizor i
biće ti jasno da se jebe novinarima šta objavljuju. A, najmanje im se jebe za
nekog Cigu što je priznao da je ukrao prsten. Ja se odjavljujem, neću kao
pojedini da rasipam narodne pare. Smisli neki izgovor što sam tražio tebe, da
ne pomisli mala da je prisluškujem. Ja to ne radim bez preke potrebe.
Rodoljub se trenutno okamenio. Da nije imao crnu kožnu jaknu, trenutno bi se
stopio sa prirodom. Uključio je svoj satelitski džepni televizor i momentalno prebacio na
kanal Nezavisne televizije. Neki gorštak je objašnjavao kako je video Ratka Mladića obe-
šenog o lestvice helikoptera, koji je nestao u pravcu Srbije. Poželeo je da se stvarno
okameni i da se divojarac u prolazu očeše o njega i obeleži svoju teritoriju.

Već par dana vučem drhatvicu sa groznicom na ustima. Naglo je zahladnelo, a

moje se telo nije priviklo na hladnoću. Ne prepoznajem septembar, a ni sebe u zadnjih
mesec dana. Volela bih da mogu ovako život da ušuškam, kao što sam sada svoje telo
ovim ćebetom. Probala sam, ali sam spoznala da imam usud u upoznavanju pogrešnih
muškaraca. Iz večeri u veče ritualno se smenjuju osećaji. Ritual počinje oko dnevnika,
kada se osećam ukleto, zatim se nastavlja sa osećajem odbačenosti, da bi se završilo sa
propitivanjem da li ja nešto vredim. U tom ritualu mi obavezno lebdi Brankov lik. Htela
sam da mu odgovorim na neku od njegovih poruka i suočim se sa opasnošću pred kojom
sam pobegla, ali nisam imala snage. Uvek kada pomislim na njega, pojavi mi se u glavi
slika ruke, preko koje je navučena crna rukavica od fine tkanine, u kojoj blješti veoma
mali ali prodorno svetlucajući dijamant. Prišla bih da osetim njegovu svetlost, ali ruka je

77
toliko velika da može naglim pokretom da me zauvek zatvori sa dijamantom. U skuplje-
noj ruci nema prozora, a dijamant ne može zameniti svetlost Sunca. Možda je strah pro-
izveo osećaj ukletosti i sada deluju združeno, ali nemam hrabrosti da načnem strah.
Bežim od realnosti, utanjam u ljubavne romane i televizijske emisije. Ah, počinje Rotaci-
ja, dobra je ova Ranka…
Poštovani gledaoci dobro došli u još jedno izdanje emisije Rotacija. Pre letnje
pauze sam vam obećala razrešenje afere prsten. Obećanje ispunjavam eksluzivnom
vešću o hapšenju čoveka koji je ukrao prsten. Radi se o Ekremu Ljatifiju, sa prebivališ-
tem u kartonskom naselju pokraj Dunava. Ovo hapšenje se dogodilo jutros na levoj obali
Dunava, na dvesta metara uzvodno od znaka koji označava hiljadu sto šezdeset i osmi
kilometar Dunava. Hapšenje su izvele specijalne jedinice MUP-a Srbije. Snimci koji sle-
de su eksluzivni, a zbog nedostatka vremena nisu prošli montažu u studiju. Sledi sni-
mak.
Jaoj, pa ovi ne mogu da ga stignu. Vidi mu se po faci da je kriminalac. Pazi molim
te kako se opire, a nema kud. Šta si mislio bato, da zaplivaš Dunavom. Eto ti bare pa pli-
vaj…
Ekrem je priznao delo koje mu se stavlja na teret, a da podsetim gledaoce, to je
krađa vrlo vrednog srednjovekovnog prstena iz pančevačkog muzeja. Nažalost pri hap-
šenju osumnjičenog prsten je ispao u baru. Kao što možete videti, čitavo područje je
obeleženo i specijalne ronilačke ekipe MUP-a Srbije ceo dan pretražuju baru. Do zaklju-
čenja ove emisije, odnosno do osamnaest časova nismo dobili informaciju da je prsten
pronađen. Pretpostavljamo da će se potraga nastaviti u jutarnjim časovima. Sledi prilog
o taktičkoj vežbi helikopterskih jedinica policije Srbije i Crne Gore, koja je održana u
reonu reke Tare…
Zar je moguće da je Branko kupio prsten od ovog Ganca? Ne smem ni da pomis-
lim, onaj je sve priznao, možda su uhapsili Branka. Ne smeju da objave kako je Cigo već
utopio prsten. Jaoj, ne znam šta da mislim … moram da ga čujem, morammm…
- Zdravo Branko …
- Ej, ćao … baš mi je drago što te čujem…
- Da li si dobro?
- Onako nisam loše, malo sam prehlađen, ali guram…šta je sa tobom? I ti pričaš
kroz nos…
- Da, da … čućemo se drugi put … nije ovaj poziv kako možda izgleda, ružno
sam te sanjala, pa sam htela da proverim da li si okej. Ćao.
Momentalno sam isključila televizor i pustila radio. Uključila sam dek i pokrenula
kamuflažu. Zgrčena u položaju fetusa posmatram šetajuće skale. Pozadinska svetlost
vumetra mi smeta pri fokusiranju skala. Trebalo bi da mi se oči priviknu na svetlost i
bolje vidim skale. Međutim, skale su sve dalje i mutnije. Nešto me golica po vrhu nosa.
Mahinalno brišem nos prstom i shvatam da je vlažan. Kolika sam ja kukavica, kada ne
mogu sebi da priznam da plačem, a kamoli da plačem zbog Branka. Iznalazim razloge
kako je kupio prsten od onog Cige, samo da bih opravdala svoje sumanute ideje, a dečko
je čistiji od moje suze. Možeš da foliraš sebe, ali ne možeš Branka. Cela Srbija gleda
Rotaciju, zašto ne bi i on? On kao nema pojma, kako si htela da mu nekako kažeš da si se
debelo ogrešila? Ti si kao najveća kukavica spustila slušalicu. Zar misliš da će te zovnuti
i reći ti, opraštam ti za sve tvoje nebuloze? Ako te zovne, onda sa njim nešto nije u redu i
to definitivno nije momak za tebe. Telefon ti je na krevetu, a ti plačeš, samo plačeš …
mrzim te Olja, mrzim te …

78
 *

Niko još nije krstio mafiju, koja se bavila prekopavanjem oranica u potrazi za
davno zaboravljenim kulturnim blagom, tako da je Majstorović dobio šansu da prvi krsti
kriminalce koji su se zaleteli da traže prsten tamo gde ga je Ekrem izgubio. Naravno da
nije džabe išao da proveri koliko je bara udaljena od prvog znaka za kilometražu Duna-
va. Mislio je da će se Austrijska veza upecati na mamac, te je rasporedio specijalce po
okolnim prirodnim zaklonima. Međutim, upecali su se visokotehnološki kopači starog
blaga. Ne bi ni imao osnov da ih strpa u pritvor, jer ni sudija ne bi potpisao pritvor za
čoveka koji je uhvaćen u obeleženoj zoni sa lopatom u ruci, da kopači nisu poneli punu
opremu za istraživanje. Ponekad i sama Zemlja izbaci dijamant, baš pred onog koji zna
da ga razlikuje od običnog kamena, na koji i najčešće liči. Pri pretresu stanova osumnji-
čenih pronađena je gomila iskopanog nacionalnog blaga, od čega je Majstorović zadržao
jedan prsten. Niko nije ni sumnjao da ga neće upotrebiti u ispravne svrhe, zato je taj prs-
ten omašio redak u zapisniku o privremeno oduzetim stvarima.
- Dobar dan gospodine kustos.
- Dobar dan inspektore. Veoma mi je drago što vas vidim. Da li ste za kafu ili
možda domaću?
- Oboje.
- Da, da sada ću da naručim kafu.
- Mogla bi vaša sekretarica da nam skuva kafu dok nešto popričamo.
Kustos se tako toplo osmehnuo sekretarici, da je ona odmah ustala i krenula
prema vratima nabirajući prstima suknju prema gore, jer je smetnula sa uma zbog čega
je ustala. Kada ju je Majstorović odmerio, trgla se, i kao svaka kulturna žena počela je
prstima da spušta suknju koja se povukla prilikom sedenja.
- Inspektore, dozvolite da vam lično čestitam što ste rešili ovaj slučaj. Šteta što
niste mogli da pronađete prsten. Ali, eto, nekad sreća…
- Ko kaže da nismo? - izvadio je providnu kesicu sa prstenom i spustio na sto.
Pronašli smo, ali nije baš sve za javnost.
- Da … da - kustos je klimao potvrdno glavom dok je odmotavao prsten - pa,
ovo nije taj prsten.
- Pogledajte malo bolje.
- Ma ne, ne, nije taj.
- Dobro … dobro nije. A, da li je dovoljno da vaš muzej dobije na poklon pedese-
tak prstenova, narukvica, onda onih na p, p, pomozite mi gospodine, stavlja
se na glavu…
- Počelica.
- Tako je. Ima još nekih drangulija, ne znam im ime. Eh, da, da li je to sve dovo-
ljno da vi prihvatite da je ovo taj prsten?
- Ja … vas ništa ne razumem - kustos se poprilično uplašio, a i Majstorović se
pobojao da će ostati kratkih rukava.
- Uhvatili smo neke kopače starog blaga, pa sam mislio da kada se to trajno
oduzme pripadne vašem muzeju. Nije problem ja ću pogurati. Naravno, u
zamenu da vi potvrdite da je to taj prsten i vratite ga u kolekciju. U stvari ima
tamo prstenja u izobilju, možete posle da stavite na njegovo mesto neki drugi.

79
 Kustos je oklevao da bilo šta kaže, ali i neko ko nije inspektor bi procenio da se
lakomi. Zato je Majstorović pogurao i ovu stvar kao i mnoge druge.
- Nadam se da znate, da ja to mogu da proguram da se pokloni nekom drugom
muzeju, a ako biste prihvatili, bili biste u centru pažnje sa ovom vešću i zabo-
ravilo bi se ono naglabanje da li je muški ili ženski prsten i čiji su propusti u
izlaganju eksponata. Recite šta vas muči?
- Vidite, u ovom muzeju se nalaze zbirke i legati sa područja Beograda. Ne bi
bilo lepo da proglasimo nešto da je sa ovog područja, a nemamo pojma odakle
potiče. Znate, to nije fer prema ljudima koji dolaze u muzej.
- A, nemate neke lične stege?
- Ne, nije to toliko lično.
- Onda mi recite koju lokaciju da prezentiram narodu?
- Ne razumem vas…
- Ama, pokaži mi na ovoj karti, gde želiš da narod čuje da je pronađeno blago?

Kada sam bila na prvoj godini studija, otišla sam kod lekara zato što me je nešto
stezalo u grudima. Lekar pred penzijom me je pažljivo saslušao, raspitivao se o mojim
ispitima i ljubavnom životu, a potom saopštio da je jedini lek za moje stanje, suočenje sa
problemom. Pitala sam ga, da li to znači da sam ja pukla? On se samo nasmešio i rekao
mi: ’Da si stvarno pukla, ne bi znala da si pukla i ne bi mogla to da me pitaš. Odmori
malo, pa se suoči sa problemom, videćeš bolovi će nestati.’ Sećam se dobro da mi nije
persirao kada mi je to rekao. Hteo je da dobro zapamtim te reči. Možda bih vremenom i
zaboravila da me čovek njima nije izlečio, a narodni lekovi se tako lako ne zaboravljaju.
Nakon toliko godina, ponovo imam stezanje u grudima. Znam koji je lek za ovo
što bolujem, ostalo mi je samo da ga primenim.
Opet gledam podvoljak i podočnjake gazde, koji mi ovog puta drobi o zbirci priča
koja je uspela. Klimam glavom i čekam da sam uvidi koliko me ta priča zanima. Da li
stvarno misli da sam došla da preuzmem jednu kopiju knjige? Konačno se ispostio.
- Zašto ne piše na koricama drugo izdanje?
- Kako Olja, kada je ovo tek prvo izdanje?
- Ne pitam te za tu zbirku, već za svoj roman. Zašto?
- Ma onaj dizajner je prevideo to i tako je otišlo u štampu. Eh, tupana na sve
strane. Ispraviću grešku idući put. Obećavam.
- Slušaj me dobro svinjo zadrigla. Ti si davno naštampao i treće izdanje, a meni
si prodavao maglu kako ne ide prodaja. Ali tome je došao kraj.
Ustajem i okrećem se ka vratima. Veoma polako vrcavo hodam. Znam da će nešto
da mi kaže:
- Ti to meni?
Okrećem se, podbočujem ruku na kuk i kezim se.
- Jok, sekretarici izdavačke kuće Zlobuk. Došla sam da ti kažem da sam naš-
tampala hiljadu komada svog romana pod tvojom etiketom, sa potpuno istim
koricama. Hoću reći da sam piratizovala i podelila uličnim prodavcima. A, onu
zbirku priča ću da postavim na internet.

80
 Nastavila sam ka vratima. Izašla sam tiho i nežno zatvorila vrata. Mogla sam da
ih zalupim, ali me je bilo strah da se ne odbiju i ostanu otvorena, jer za ovakvim skoto-
vima ne treba ostavljati otvorena vrata.

Ljubiša me je savetovao da ne štedim na advokatu, a ja ga čak nisam ni angažova-

o. Nisam šutirao čoveka, već kera. Kada malo bolje razmislim trebao sam da ga angažu-
jem kako bi štitio moja prava, jer se na snimku jasno vidi kako mi je cepao pantalone.
Dolazim do sudnice koja je naznačena na pozivu i vidim dvadesetak ljudi koji str-
pljivo čekaju. Šta je ovo? U isto vreme se održava samit nesvrstanih i nezavisnih. Osta-
jem po strani i čekam šta će da se desi. Zauzimam što kulturniji položaj, jer među njima
garant ima i neki novinar, koji će se truditi da i od najsitnijih detalja izvuče priču. Nisam
ni sanjao da ću nekom, sem sudiji, objašnjavati kako sam šutirao džukelu. Ako te nešto
ne iznenadi iza ćoška, ne znači da neće nešto drugo negde na čistini. Video sam da su još
neki ljudi prekrstili ruke, pa sam zauzeo i ja takav položaj.
Bliži se pun sat kada bi trebalo da počne suđenje. Pravim blagi poluokret na des-
no kako bih iz tobice izvukao mobilni i isključio ga. Zaustavljam pokret i dah. Olja smelo
korača niz hodnik i pogleduje u brojeve iznad sudnica. Nema potrebe da joj mašem, jer
me je ugledala kada je spustila pogled sa zida. Osećam kovitlanje u stomaku i blagi grč
na licu. Malo me pecka i u nosu, nadam se da neću da zaplačem. Ako i zaplačem, barem
znam zašto plačem. Ona ne skida osmeh sa lica. Nikada je nisam video elegantniju. Uzan
komplet boje nedozrele masline, sa šarama i dugmićima boje terakote, naprskava polje
elegencije kapljicama seksipila. Prilazi na odstojanje koje je dovoljno da se zagrlimo, ali
ipak pruža ruku. Prihvatam pozdrav.
- Branko, došla sam da ti dam podršku…
- Hvala ti, nemaš pojma koliko mi znači - uviđam da nije trenutak za sentimen-
te, zato prebacujem priču na drugu stranu - kako si zapamtila vreme?
- Ostao mi je samo datum u sećanju, a za sud i vreme pitala sam tvog radnika.
Nadam se da nećeš da mu daš otkaz.
- Ne, nikako...
Izlazi neka žena sa papirima u ruci i najavljuje slučaj Morke protiv mene. Zamoli-
la je sukobljene strane da priđu, a ostalima je rekla da pričekaju još koji trenutak. Pogle-
dao sam Olju pravo u oči, dotakao je prstima po rukavu i krenuo ka vratima. Zapisničar-
ka me upućuje kod sudije. Ulazi za mnom još jedan čovek, a potom i zapisničarka. Traži
mi ličnu kartu. Dok strpljivo prepisuje podatke, obraća mi se čovek za koga sam pretpos-
tavljao da je sudija.
- Gde je vaš pravni zastupnik?
- Nisam ga angažovao. Mislim da za ovo za šta me terete mogu da se branim
sam.
- Vi imate zakonsko pravo, a da li možete da se branite, to vi najbolje znate -
sudija mi se približava i tiho nastavlja sa pričom - vi ste sigurno odgledali
video, na osnovu kog vas terete…
- Da, da, jesam.
- Pošto ste bez advokata, zamolio bih vas da ne poričete krivično delo, a i vaše
kajanje bi mi pomoglo da lakše donesem presudu.
- To sam ja učinio i ne bežim od odgovornosti.

81
 - Zahvaljujem vam se. Uzmite ličnu kartu da ne zaboravite kasnije pa da kre-
nemo.
Okrećem se prema klupi i vidim da su svi oni ljudi što su bili napolju zaseli po
Sali. Olja je sama i fizički najudaljenija od mene. Sudija počinje da se obraća, ja mahi-
nalno ustajem.
- Sedite slobodno. Vi se Branko teretite da ste u Pančevu u noći, četvrtog juna,
nasrnuli fizički na psa i naneli mu teške telesne povrede, čime ste povredili
član dvesta šezdeset i devet Krivičnog zakonika Srbije. Za ovo krivično delo je
zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do godinu dana. Molim
vas da pogledamo video pa će se obe strane izjasniti povodom slučaja.
Ona zapisničarka okreće monitor ka nama i pušta dokaz mog nedela. Muklu tiši-
nu prekida režanje onog kera, potom neki nedefinisani zvuci koji potiču od njegovog
gomilanja oko mojih nogu i na kraju njegovo cvilenje.
- Molim zastupnika Morke da izrekne šta ima.
- Poštovani sudijo, ovo je tipičan primer gnusnog napada na životinju koja od
šoka nije uspela ni da se odbrani. Na snimku se jasno vidi da je optuženi zlos-
tavljao životinju. Čovek koji hladnokrvno zlostavlja životinju je potencijalni
zlostavljač i ljudi. Zahtevam da se optuženi kazni najstrožom predviđenom
kaznom. Hvala.
- Dobro. Branko šta imate vi da kažete na ovo?
- Gospodine sudijo, mislim da ste u uvodnoj reči pogrešno definisali odnos
između mene i onog kera. Ja nisam fizički nasrnuo na kera, već je ker nasrnuo
na mene, a ja sam se branio. Ja ne poričem da sam mu naneo telesne povrede,
ali poričem da sam ja na njega nasrnuo. Na snimku se vidi još kerova koji su
takođe režali na mene. Ja sam morao da se odbranim.
- Branko, kako to mislite da sam pogrešno definisao? Na snimku se jasno vidi
da ste vi prvi nasrnuli na psa, a na osnovu režanja ne mogu da zaključim da bi
vas i ti psi napali.
- Gospodine sudijo, vi gledate snimak koji nije kompletan. Naime, početak
događaja kada je ker na mene nasrnuo nije snimljen ili je isečen i tako stavljen
na internet. Mislim da ne možete na osnovu polovičnog snimka da kvalifikuje-
te ko je na koga nasrnuo.
- Ja baratam samo sa dokazima i ne mogu da sudim o onom što je bilo pre.
Morka, izvolite vi.
- Poštovani sudijo, upotreba reči, ker, dovoljno govori kakav je stav tužene
strane prema životinjama. Ako bi mogao da nam odgovori, zašto je nastavio
ka prolazu, ako je video potencijalnu opasnost u tim psima. Pas ne ujeda bez
upozorenja. Ako je dobio upozorenje, zašto se nije okrenuo i izašao kroz pro-
laz na suprotnoj strani?
- Gospodine sudijo, reč ker, je veoma zastupljena u našim narodnim pesmama i
u književnosti uopšte, zato smatram da je kvalifikacija mog stava prema živo-
tinjama na osnovu mog rečnika krajnje neumesna. Kada smo kod toga, ova
reč pas, čak nije ni pogodna za naš jezik. Ako bi vas napao veliki ker, dovoljno
je reći kerina i svi će znati kakav vas je ker napao, dok to za reč, pas, baš i nije
tako jednostavno. No, da odgovorim na pitanje. Tačno je da mi životni prostor
delimo sa životinjama, ali se zna neki prioritet. Ne mogu meni napušteni
kerovi da sa nekakvim upozorenjima određuju kretanje. Ja sam procenio da

82
 mogu da prođem pored kerova koji su se u prolazu izležavali i ušao sam u pro-
laz. Odmah sam doživeo napad i eto, ostalo se vidi na snimku … Zašto gospo-
din ne objasni šta rade kerovi na ulici, zar im nije mesto u dvorištima kuća ili
tim azilima?
- To je sve od vas Branko?
- To je odgovor na ovo pitanje i zamolio bih publiku da mi ne dobacuje da sam
monstrum.
- Ja ne čujem nikakvo dobacivanje, ali ako ga bude bilo reagovaću. Ako mislite
da ste ugroženi od strane napuštenih pasa podnesite novu tužbu, ovde nije reč
o tome. Recite vi meni Branko…
Zvoni mi jebeni mobilni, momentalno zavlačim ruku u torbicu i pritiskam prvo
dugme kako bi prestao da zvoni. Vadim ga i nalazim dugme za gašenje.
- Molim vas Branko, ovo je ipak sud, pokažite malo poštovanja.
- Izvinjavam se…
- Recite vi meni … kada ste već izašli iz ulaza, zašto ste se povratili i još nekoliko
puta šutnuli psa?
- Zato što je režao i nisam bio siguran da neće da se zaleti na mene kada mu
okrenem leđa. Već sam na sebi imao pocepane pantalone … i to mi je bilo
dovoljno da ne verujem pobesnelom keru. Kada je on krenuo u beg, ja ga više
nisam jurio. Da sam zlostavljač životinja, kao što mi se pripisuje ja bih nasta-
vio da ga šutiram do smrti.
- Da, da … taj pas je krenuo u beg šepajući, jer ste mu nešto polomili.
- Gospodine sudijo, ne bih da omalovažavam vaše zaključke, ali i fudbaler posle
udarca šepa neko vreme iako mu ništa nije slomljeno.
- Da li imate još nešto da kažete u svoju odbranu?
- Žao mi je ako sam toj životinji naneo neke povrede, ali morao sam da se bra-
nim. Nadam se da ćete uvažiti moje pravo na samoodbranu.
- Dobro. Evo ovako … ja sam sagledao dokaze i vaše izjave i mogu da konstatu-
jem da niste bili toliko ugroženi, da ste morali u tolikoj meri da šutirate tog
psa. Pravilna samoodbrana u nekim slučajevima podrazumeva i izbegavanje
konflikata, što je u ovom slučaju izostalo, a rezultovalo je vašim nasrtajima na
psa. Proglašavam vas krivim, a s obzirom na to da ranije niste krivično kaž-
njavani izričem vam kaznu od mesec dana alternativnog služenja zatvorske
kazne o čemu ćete naknadno biti obavešteni. Vi na ovu presudu imate pravo…
- Sudijo, sram te bilo … - prepoznajem Oljin glas i mahinalno se okrećem prema
njoj, sa podignutom šakom, koja bi trebala da je umiri i zaustavi - korumpira-
ni stvore, sudiš paušalno – ne, ona je ustala i izrekla svoje i sad ćuti. Tipično
za nju.
- Ovo je ometanje pravde. Praviću se da nisam čuo ovo, ali ako začujem još jed-
nu reč preduzeću mere, kako bih sačuvao dostojanstvo suda … Vi na ovu pre-
sudu imate pravo…
- Sudija sramoto, sudiš na osnovu namerno isečenog snimka. Podmeće vam
dokaze kako ko hoće.
- Obezbeđenje, izbacite ovu nekulturnu damu napolje i uzmite joj lične podat-
ke.

83
 Shvatila je šta je napravila. Samo je stegla pesnice, udarila nešto nevidljivo u vaz-
duhu i krenula ka vratima, gde su je dočekala dva uniformisana mišićavka, koji su se
nekada popularno zvali izbacivači.

Čim je Ekremova noga prešla šinu klizeće kapije Centralnog zatvora, Majstorović
je otvorio vrata auta i krenuo ka njemu. Ekrem je stavio ruke u džepove i tako pokušavao
da se odbrani od hladnoće. Ta radnja nije ublažila hladnoću njegovog pogleda koji je
uputio Majstoroviću.
- Zdravo Ekreme.
- Zdravo dušmanine.
- Kako hoćeš. Uzmi ovu jaknu da se ne smrzneš. Nije neka, ali je nova.
- Rekao sam ti da ništa ne uzimam iz pandurske ruke.
- Dobro. Za jaknu neću da te molim, ali kao Boga te molim da uzmeš ove papi-
re.
- Šta piše tu?
- Ono što sam ti obećao. Presuda. Osuđen si na onoliko koliko si odležao. Ako
se nekada budeš potpisivao gledaj da to liči na ovaj potpis na papiru.
- Daj.
- Sada je sve gotovo, više te niko neće dirati za prsten. Ako možeš da mi kažeš
koga imaš u Austriji?
- Špijunirate mi i decu?
- Ne. Imam cinkaru u zatvoru, koji mi je rekao da si zvao Austriju.
Ekrem je krenuo trotoarom niz ulicu. Nije baš ni znao kuda ide, samo je želeo da
ode što dalje od inspektora i zatvora. Ako bi se nekada našao u Beogradu, uvek je tražio
zgradu Beograđanke koja mu je bila orijentir. Kada bi nju pronašao, nije brinuo kako će
preći Dunav. Čuo je inspektorove korake, ali se nije okretao. Nije ni morao da se okreće,
jer mu je ovaj preprečio put.
- Šta ’oćeš?
- Sada je sve gotovo, reci mi samo koga si zvao u Austriji?
- Zvao sam sina iz prvog braka da se pobrine za braću. Biće sve gotovo kada
odem iz ove zemlje. Samo želim da odem negde gde nema takvih dušmanina.
Valjda je ostala neka zemlja gde ne mrze Cigane i Albance.
Majstorović je video da Ekrem gubi strpljenje i pomerio se malo u stranu. Ekrem
je napravio nekoliko koraka i čuo dobro poznat glas.
- Grešiš.
- Ja sam rođen grešan.
Ekrem je bez okretanja nastavio. Nije znao kuda ide, ali je znao šta traži. Od
malena su ga učili da više veruje u sreću nego u Boga, zato je bio optimista da će i ovog
puta naći ono što traži.

Nikada ne bih gledao Rotaciju da mi Olju nije vratila u naručje. Gledam je iz poš-
tovanja, a i zbog Oljine želje da je gledamo zajedno. Čekamo epizodu koja bi konačno
zatvorila jedno poglavlje zajedničkog života. Znam da i ona željno iščekuje trenutak kada

84
će se objaviti pronalazak prstena, kako bi oko kamere sve reklo umesto naših očiju. Ja
sam želeo da mi oprosti, zato što sam znao da sam kriv, ali nikada se nisam pitao, da li
bih ja njoj oprostio onakav napad da sam nevin. Šta bi nas spojilo da sam ja kojim sluča-
jem kupio kopiju i baš te noći bio sa poslovnim partnerom, a Cigu koji je ukrao prsten
nisu nikada pronašli. Verovatno ništa. Ostalo bi mi jedino da joj plasiram neku laž zbog
čega sam bio u Pančevu. Ako bih joj plasirao laž da sam bio sa nekom drugom ženom, to
bi bilo najubedljivije, jer žena u to najlakše poveruje, ali bih možda ugasio zauvek. Sve
ostalo bi bilo manje podložno sankcijama, ali neubedjivo i kao takvo ne bi potrlo njenu
sumnju u vezi prstena. U tom slučaju rizikovao bih sve da je zadržim. Ovako, ja sam
negativac, koji je igrom slučaja ispao pozitivac i nekom daje oprost. Sa druge strane ona
se izdrala na sudiju radi oprosta. Kada se obostrano volimo, nije bitno ko će kome dati
oprost.
Poštovani gledaoci, gledate treće izdanje u mesecu oktobru emisije Rotacija. Afe-
ra srednjovekovnog prstena je konačno dobila svoj epilog. U toku jučerašnjeg dana roni-
oci specijalne jedinice MUP-a Srbije su našle prsten. Gledate eksluzivni snimak koji je
napravila naša ekipa.
Protiv počinioca ovog nedela, Ekrema Ljatifija sa prebivalištem u kartonskom
naselju pokraj Borče je podignuta optužnica, a on će se braniti sa slobode.
- Koliku je papazjaniju izazvao ovaj čovek, a brani se sa slobode. Eh, što ti je
naše sudstvo.
Spremio sam sebe na ovakve komentare, zato klimam glavom i dajem do znanja
da želim da čujem ostatak emisije.
Autentičnost prstena potvrdio je i naš sagovornik, kustos Muzeja Grada Beograda
iz čije je zbirke prsten i nestao. Gledate prilog.
- Vi ste autor ove izložbe?
- Tako je.
- Da li možete da nam potvedite autentičnost ovog prstena?
- Naravno. Zahvaljujući naporima MUP-a Srbije, a posebno angažovanju inspe-
ktora Majstorovića i ronioca u naš muzej je vraćen veoma vredan prsten.
Nadam se da će građani Srbije znati da cene napore MUP-a, jer zahvaljujući
njima i naredne generacije će moći da uživaju u našem kulturnom blagu.
Ovim završavamo aferu, prsten. Srbija je dobila još jednu mafiju. Naime …
- Vide li ti Branko onu ljigu od kustosa?

Miholjsko leto je nestalo u jednom danu, ali Stani to nije smetalo, jer je povadila
ono malo krompira što je posejala, a granje je odavno iz šume privukla. Kišovina i hlad-
noća nikada je nisu omeli u bilo kojem naumu. Danas je ranije namirila ovce i krenula
njoj dobro znanim stazama i bogazima. Koristila je dan za prečice koje su vodile pored
tuđih avlija, a kada bi pala noć svojim fenjerom bi obasjavala zaboravljene grobljanske
puteve i retke podasute drumove.
- O’ Stano.
- Oj Milenija.
- Svrati ’vamo da se malo razgovaramo.
- Drugi put. Ne smem da okasnim, ne primaju opklade posle osam.
- Ih, ta će ti kocka doći glave…

85
 - Gledaj svoja posla Milenija…
- Jes i to što kažeš, ali uđi ženo dok malo ne umine kiša.
- Ne brigaj, imam ja kabanicu. Ajd’ uzdravlje.
Jedino što je Stana prihvatila od savremenih civilizacijskih izuma je maja za sire-
nje, gumenjaci i plastična kabanica.
Čim je Stana kročila u kafanu nastalo je simpatično dobacivanje, jer je svima pri-
jala njena pojava. Ona je samo sa smeškom podigla ruku i nastavila ka šanku. Izvukla je
iz nedara smotuljak od novine i spustila na šank.
- Evo ti ova tri para čarapa i turi na onaj moj tiket.
- Ama Stano duguješ mi dvadeset šest pari. Ne mogu više da ti reckam.
- Sine, okraćao dan, nisam stigla više da ispletem. Neće tebi baba ostati dužna,
ne boj se…
- Ovo ću da ti uzmem i smanjim dug, ali ne mogu više da ti reckam.
Stana ga je samo mrko pogledala i preletela pogledom po kafani. Videla je svog
ispisnika za stolom u ćošku kako prekrštenih ruku drema. Polagačko je prišla. Znala je
da je prigluv, zato ga je blago prodrmala. Ispisnik Radivoje je samo podigao veđe, a gla-
va i ruke su mu ostale u istom položaju.
- Reci Stano.
- Radivoje, bi li ti meni pozajmio trista dinara, onaj ništak mi opsigovao ove
čarape što sam mu donela.
- Baš me mučiš Stano…
- Znam da je nemaština Radivoje, ali ako bi mogao…
- Ma nije to Stano, nego tako sam se lepo namestio, a sad moram da vadim
ruke…
Radivoje je malo prebirao po debelom novčaniku koji je obilovao raznim kvitama
i izbrojio tri stotke. Stana je brzo pokupila novčanice i prišla šanku. Kada je sa šankerom
završila razgovor pogledima, uputila se do ćoška, uzela jednu hoklicu i uputila se ka
Radivoju. Odmah je počela da mu se žali kako joj je orlušina odneo jednu pirgavicu iz
sred avlije. Njenu žalopojku prekinuo je gazda.
- Narode podvlačim crtu. Ne primam više uplate. U ovom kolu uplaćeno je
osam hiljada šesto dinara. Kada pola uzme kafana igračima ostaje četiri hilja-
de i trista dinara. Iz prošlih kola je preneto dvadeset četiri hiljade i sedamsto,
što ukupno daje okruglo dvadeset devet hiljada. Molim za tišinu, počinje
izvlačenje.
U kafani je prestalo komešanje, a Stana se primakla Radivoju i počela razgovor.
- Radivoje, bi li ti došao jedan dan do mene da mi ubiješ onog orlušinu?
- Ćuti Stano, počelo je izvlačenje.
- Ma neće još, prvo idu neki izveštaji.
- Mator sam ti ja za te stvari.
- Što? ’Ajde Radivoje, ako si mator nisi ubog. Ti samo treba da nanišaniš, a
puška će da odradi svoje…
- Dobro Stano, evo počinje.
Grobljanska tišina je prešla preko reke, provukla se kroz pukotine u zidu i klima-
ve prozore, i ubrzo popunila kafanu. Svi su gledali u veliki televizor sa ispupčenim ekra-
nom.
Ovim završavamo aferu, prsten. Srbija je dobila još jednu mafiju. Naime, u selu
Ritopek kod Beograda, tačnije na lokaciji Plavinački Potok uhvaćena je šestočlana grupa

86
koja čini samo jedan ogranak muzejske mafije. Ova dobro opremljena i nadasve vrlo
organizovana kriminalna grupa, koristila je visokotehnoška dostignuća tehnike u locira-
nju podzemnog blaga. Počinioci ovog krivičnog dela su se toliko osilili da su u sred bela
dana vršili iskopavanja. Međutim, kako saznajemo grupa je već neko vreme praćena od
specijalnog odeljenja pri MUP-u Srbije, koje je ogranak jedinice za suzbijanje visokot-
ransparentnog kriminala. Sumnja se da je grupa u tesnoj vezi sa inostranim grupama
koje su celu akciju pratile putem interneta. Sledi snimak hvatanja kriminalne grupe od
strane specijalnih jedinica Republike Srbije.
Kafanom su počele da odjekuju psovke: Jebem mu lebac, kada će ta zdravstvena
mafija? Majku mu moram da promenim onu pravosudnu mafiju, ’vataju samo neku
boraniju. E, sledeća će da bude prehrambena mafija. Pih kada će ta protivgradna mafija
… Baba stana je krenula ka šanku i u hodu dodala:
- Daj piće za celu kafanu, neka se pamti kad je Stana dobila na lutriji.
Stana je prišla šanku i tiho se gazdi obratila:
- Daj pare.
Gazda je samo ćutao i odbrojavao novčanice ispod šanka. Kada joj je gazda spus-
tio novčanice na sto, Stana je počela glasno da broji.
- ’Iljadu, dve, jedan, dva, tri. Eto ti za tih dvadaset tri para čarapa. Stana ove
godine više ne plete, da ako i umrem do iduće godine te se slatko odmorim.
- Ali Stano, ti mi duguješ čarape…
- Sikter more, znam ja pošto ti prodaješ nakupcima moje čarape. Donesi meni i
Radivoju kilo jagnjetine i po frtalj meke rakije.
Gazda je hteo nešto da progovori, ali je odustao kada je Stana podigla veđe i krivi
prst poput kukača. Još je držala novac u ruci kada se obratila gostima u kafani.
- Slušajte me dobro. Baba je počela da zaboravlja. Ako neko ’oće da me pokra-
de, biće pare u kutiji od Aleve paprike u kredencu. Nemoj da me džabe prljite
kukačima i sečete sa britvama. Sad će piće…
Stana je dobila aplauz, ali se samo nasmešila i podigla ruku u visini pognute gla-
ve. I Radivoje se smeškao, a dok se Stana motala oko šanka on je neprimetno zamenio
njegovu naslonjaču sa Staninom hoklicom. Bio je čovek starinskog kova.
- Znala sam da će čak do Biograda da stignu - promrmljala je Stana u sebi - E,
moj Radivoje, Ispratili smo Kralja, Tita i ove posle Tita, ništa se nije promeni-
lo.
- Ne možeš da promeniš narod.
- Da znaš da ne možeš. I dalje nema ništa dok malo ne podmažeš sa kakvom
čašću.
- Ih, to se prenosi sa kolena na koleno. A, gde si ti to podmazala Stano?
- E, pa ne moraš sve ti da znaš…

U domu porodice Milosavljević vladala je uobičajena atmosfera. Rankini roditelji

su za stolom, na kome je tanjir sa korama od jabuka, kojima su upotpunjavali uživanje
pri gledanju ćerkine emisije. Po završetku emisije suprug je blago stegao suprugu za
ruku i ushićeno dodao:
- Hvala ti što si insistirala da štedimo za njeno školovanje. To je naša najveća
investicija.

87
 - Nadam se da nećeš više da postavljaš pitanje šta smo postigli u životu. Rekla
sam ti da imamo zlatnu decu i to je dovoljno.
- Tek sam sada shvatio kakvo smo divno dete odgajili.

Još jedno godišnje doba provedeno u zatvoru ništa formalno nije promenilo u
Ekremovom životu. Nastavio je sa životom tamo gde je i stao, jer sakupljanje papira ne
zavisi puno od godišnjeg doba. Za vreme provedeno u zatvoru, našao je utehu u činjenici
da su mu sva deca ove godine bila duže na okupu nego inače.
Parkirao je svoje vozilo ispred one polovine kuće koja nije imala prozor i približio
se rasklimanoj drvenoj stalaži na kojoj je bila poklopljena kofa i lonče. Prebacio je jaknu
i džemper preko stalaže i počeo da zavrće garave rukave od košulje.
- Miki sine, ponesi peškir i sapun.
Mali je kao i uvek istrčao sa ushićenjem da vidi oca i odmah se prihvatio lončeta i
počeo da poliva oca.
- ’De ti je brat?
- Na livadi igra fudbal.
- Dobro. Kad me pospeš idi da ga dovedeš, neću da ga jurim po mraku. Kako je
danas bilo u školi? Je l’ te pitala nešto učiteljica?
- Nije ništa. Tata dolazi neki čovek u belom odelu.
Ekrem se prihvatio peškira i video kako im se približava čovek u belom mantilu.
Kada je prošao kuću ispred njegove, shvatio je da će verovatno sa njim koju prozboriti.
Nije mu se svideo stranac, pa je sinu dao znak da ode da potraži brata. Brisao je ruke i
čekao da mu se stranac obrati, jer mu je ovaj samouvereno prilazio.
- Dobar dan Ekreme.
- Dobar ti dan. A, koji si ti?
- Ja sam Žarko Radić, agent za…
- Opet agent, pa samo što sam izašao iz ćorke. Da nije neko obio skupštinu?
Ekrem je povisio ton i počeo da steže pesnice. Žarko se brzo predstavio ponovo,
kako bi ga što pre rešio zablude.
- Ja sam Žarko Radić, reklamni agent zlatarne Belje iz Slovenije.
- Dobro je, mislio sam da si onaj agent.
- Ne, ne.
- Šta ’oćeš?
- Ako možemo malo da uđemo unutra da popričamo…
- Nemam ti vremena ja za duge priče, treba deci da spremam večeru. Reci šta ti
treba?
- Malo je nezgodno, treba da vam pokažem neke papire i da…
- Agent, kaži šta ’oćeš ili se mačinji iz moje avlije.
- Naša firma izrađuje nakit i hteli smo da za nas snimiš promotivni spot. Videli
smo tvoje hapšenje na televiziji i hteli smo da ti ponudimo ugovor za snima-
nje.
- Ti to mene zajebavaš? - Ekrem je podigao veđe, a usne su mu došle do izraža-
ja, jer su mu usta ostala poluotvorena.
- Zar ti ja ličim na zajebanta?
- Samo zajebanti i cirkuzanti imaju takvo odelo. Koliko para?
88
 - Pa … nismo mislili u novcu, već u kompenzaciji…
- Moja deca ne jedu kompenzaciju. Koliko para?
- Mislili smo da ti napravimo ovde montažnu kuću.
- Ti to mene zajebavaš? Ja imam jednu montažnu, ne trebaju mi dve.
- Ne, ne, Ekreme, ovo je prava montažna, od tvrdog materijala.
- Ama neću ništa što može da se razmontira, ’oću pravu kuću. Ja znam koliko
vredim. Moje je hapšenje gledalo četiri miliona ljudi. Sinoć je rekla ona žen-
skinja. Ja nisam pismen ali čujem dobro. Ako ti ne odgovara možeš da ideš.
- Čekaj, polako Ekreme … Mi nemamo novca da ti kupimo ili napravimo kuću.
Jedna firma nam duguje novac i može samo da nam da kuću. Mi ti je doveze-
mo i za dva dana namontiramo umesto ove. Nema prokišnjavanja, ne duva ti
promaja…
- Može, ali da je namontiraš negde u Sloveniji. Može bilo koje cigansko naselje,
samo da je u Sloveniji.
- Ekreme, ti nisi državljanin Slovenije, ne možeš tamo da živiš.
- A, što ne mogu? Oženi me, udaj me, samo da odem u Sloveniju. Samo da je
zdrava i da nije mnogo stara. Može neka polovna kao što sam i ja.
- Polako Ekreme, nisam ja agent za brak, ja sam reklamni agent.
- Pa izreklamiraj me da imam kuću, da snimam filmove, svaka će da se uda za
mene. Deca su mi mirna i poslušna. Ja znam sve da radim…
- Ali Ekreme, kako ne razumeš … nemam ja za to ovlašćenja.
- Agent, ako nema Slovenije, onda nema filma. Ja znam koliko vredim. Četiri
miliona mene gleda…
- ’Ajde, moram da pozovem gazdu. ’Oćeš sad da me uvedeš u kuću?
- ’Oću bre bato, izvoli uđi.
Ekrem je krenuo ispred agenta, kako bi mu otvorio vrata, ali se naglo okrenuo.
- Reci gazdi da ne ulazim u vodu pre Đurđevdana.
- Idi bre … prepade me. To se sve snima u studiju, kakva voda, kakvi bakrači…

Rodoljub je dobio agencijski izveštaj rejtinga svih emisija koje su se emitovale

kada se emitovala i Rotacija. Valjano je proučio izveštaj i pozvao Borivoja. Zamolio ga je
da i on prouči izveštaj i donese svoj sud. Nakon nekoliko minuta Borivoje je to i učinio.
- Šefe, ovo je naštelovano. Ispada da je cela Srbija samo gledala zvezde Granda i
Rotaciju. Kada se sve sabere ispada da televiziju gleda više ljudi neko što ih
zvanično ima u Srbiji.
- Ne Borivoje, sasvim je moguće. Pola Srbije ima po dva televizora. Na jednom
televizoru slušaju zvezde Granda, a na drugom gledaju Rotaciju u isto vreme.
Gledaju hapšenje i uživaju u muzici. Tek je onda pravi doživljaj.
- Šefe, pa vi se šalite?
- Ne. Kada sam se ja na takav način šalio?
- Tako mi deluje.
- Da, ali to samo tako deluje. Vidiš Borivoje, sve sam probao kako bih ovaj
narod malo otrgao od neprikladne zabave, ali bez uspeha. Čak sam izdejstvo-
vao da Srbija dobije brži internet, kako bi narod više gledao filmove, a manje
ove medijske prenose, ali uzalud. Da li si gledao Rotaciju?
89
 - Jesam šefe, izribaću je, biće mirna kao bubica.
- Eh, Borivoje, nije problem u njoj, već u narodu. Narodu nije interesantan slu-
čaj kada dobije sudski epilog, već dok suđenje nije počelo, kako bi on mogao
da sudi. Konkretno, narod bi hteo da rastrgne onog Roma što je ukrao prsten i
tako smanji svoju odgovornost za nepoložene ispite, nemaštinu i propale bra-
kove. Gledaju televizor i odmeravaju mu što veću kaznu, kako bi umanjili svo-
ju. Ako takav narod krene da sudi, neminovno lete glave. Nije džabe giljotina
izmišljena za vreme Buržoarske revolucije. Trebalo je za kratko vreme poseći
tolike glave…
- Šefe, pa vi to plačete?
- Ne Borivoje, na nešto sam postao alergičan u ovoj prostoriji, a nikako da
oktrijem šta je uzrok. Borivoje, čuvaj se loše navike. Ako je stvoriš, potrebno je
vreme da je spoznaš, a mnogo više vremena da je se rešiš. Majstorović je spo-
znao lošu naviku, ali je pred penzijom i ne želi da je se rešava. Narod tek treba
da je spozna, ali se plašim da će bez spoznaje otići pravo u penziju … Borivoje,
ja ću sutra preći u drugu prostoriju, gde sigurno neću imati alergiju, tako da
uzrok više neće biti bitan. Umoran sam od analiziranja uzroka Borivoje.
Možeš da se vratiš zadacima…

Ljubiša je verovatno gledao Rotaciju, pa me je sutradan pozvao da proslavimo

srećno okončanje afere prsten. Iako me nije zivkao znao sam da je brinuo kao pravi rodi-
telj. Da sam zabrljao njegovom greškom, verujem da se ne bi više jeo nego sada, jer kada
nastupi neka glupost, pravom roditelju neće umanjiti brigu saznanje da je glupost izaz-
vala viša sila ili tuđa greška.
Ceo dan je padala kiša i remetila je samu pomisao na šetnju, a kamoli pravu šet-
nju, tako da je neminovno bilo da se stvorim u njegovom stanu. Kada me je poslužio
rakijom, poturio mi je jelovnik iz obližnje picerije. Pokazao sam prstom na neku picu
koja je obilovala prilozima, a on nije ni gledao jelovnik, već se odmah mašio telefona. Na
osnovu konverzacije zaključio sam da redovno koristi njihovu uslugu. Nije od onih što se
zaklinju da vole kuvanje, a potajno bi koristili usluge restorana samo kada bi imali nov-
ca. Pošto većina ljudi zna gde živi, ceo život se zaklinju sebi i drugima kako vole da kuva-
ju, jer znaju da iza njihove zakletve stoji država, a samim tim postoji mala šansa da se
uskoro ofiraju. Uz poluprazne čaše, jer smo neformalno već nazdravili, Ljubiša počinje
zdravicu:
- Branko, sine, živ mi bio i pazi idući put gde ostavljaš belu. Država je ovog puta
prikrila belu kuglu , ali znaj da u…
Neko je pozvonio, verovatno je raznosač pica, jer je picerija ispred zgrade. Odlazi
u hodnik. Čujem ga kako se zahvaljuje, a potom ga vidim kako u kuhinju unosi dve
papirnate kutije. Nije odoleo da mi prigovori za belu. Kada malo bolje razmislim izabrao
je pravi trenutak.
Dolazi sa jednim velikim metalnim ovalom, na kome se nekada iznosilo pečenje, a
danas krekeri i pica. Vraća se po pivo. Iz litarske platične flaše, koju zidari danas zovu,
malo pivo, sipa penušavu tečnost u krigle. Obojica smo posegnuli za parčićima, ali smo
odustali čim smo približili prste, jer je iz parčića izbijala vrelina.
- Da li bi mogao da mi napraviš uređaj koji bi daljinski prenosio video signal?

90
 - Nije problem, gde bi vršio nadzor?
- U hotelskim sobama?
- Ne hvališ se da si kupio hotel? - pokušavam da se smejem, ali mi ne ide, jer i
da je kupio hotel šta ima da nadgleda sobe.
- Ma jok, želim da snimam političare u hotelskim sobama.
- ’Ajde ne zezaj, pogledaj u Krivični Zakonik koliko se robija za ucenu.
- Ne želim da ih snimam zbog ucene. Svi su oni odavno ucenjeni. Meni je ostala
čista pornografija, jer se valjaju sa najboljim ribama.
Iznad ovala se uzdiže magličasta para, koje se meša sa dimom iz njegove cigarete,
tako da ponovo vidim njegovo avetno lice, ali ovog puta ne tako mistično kao pre. Gri-
zem picu i klimam glavom u znak odobravanja i ne želim da ga pitam, da li mu se takva
misao vrzma po glavi iz potrebe ili čiste navike.

Poštovani gledaoci, dnevnik počinjemo udarnom vešću. Srpski koeficijenat je

skočio sa jedne, na jedan zarez četiri jedinice. Naime, od danas će prosečnoj porodici u
Srbiji nedostajati jedan zarez četiri plate mesečno za preživljavanje. Postoje oprečna
mišljenja šta je izazvalo ovoliki skok, zato ćemo ovoj temi posebnu pažnju posvetiti u
toku dnevnika.

91