Zindel Dejvid NIKADIJA Prevod: Janoski Sonja/Jaki Zoran Zindell David NEVERNESS, 1988. POLARIS 1989.

II DEO 16. SMRT PILOTA Ako volim more i sve to je iste vrste kao ono, i najvie ga volim kad mi se besno suprotstavlja; ako je u meni ono oduevljenje istraivanjem, koje jedra upravlja ka jo neotkrivenom; ako je oduevljenje mornara i moje; ako je moja slavodobitnost ikada uskliknula: "Obala je iezla i sada je poslednji lanac mojih okova spao sa mene; beskraj urla oko mene, daleko preda mnom svetle prostor i vreme; raduj se, staro srce!" Oh, kako da ne udim za venou i branim prstenom nad prstenovima, prstenom ponovnog dogaanja? Nikad jo ne naioh na enu od koje bih eleo decu, sem ako to nije bila ena koju volim: jer volim tebe, oh, venosti. Jer volim tebe, o venosti!

Peta meditacija o smrti pesnika-bojovnika

Negde kraj potoka ispod peine zaustavili smo se da meso rundavaca zbacimo sa saonica i olakamo njihov tovar. Poveo sam svoju majku u umu, izmeu tisovog drvea koje se iskrilo od snega. Naterao sam je da mi sve kae. U poetku mi je lagala, govorei da pojma nema zato su Devaki pomislili da je Katarina vetica. Ali ubrzo se naljutila i rekla: "Pa, zar Katarina nije bila vetica? ta je drugo skrajerka nego vetica? Zar bi inae moj sin legao sa skrajerkom? Zato si bio tako nepromiljen? Pario si se kao ivotinja i provodio se... Kako si se oseao

pri tom? Vi, mukarci! Vi imate svoj provod, a posle mi moramo imati dete. Ali Katarina je elela dete, zar ne? Tvoje dete. Da, znam ja, dete je bilo tvoje. Iz tvog semena. ula sam kad je Katarina to rekla. Tvoja sestra od tetke i... i Solijeva ki Katarina. Ona je znala. Bila je skrajerka i videla je istinu. Namerno, uzela te je namerno! Ta vetica! I zato sam otila do nje i nazvala je veticom. Moe li da mi zameri? Trebalo je da abortira zametak. Kad je imala priliku." Po drugi put u ivotu gotovo sam je udario. Znojio sam se i bila mi je vruina, uprkos otroj hladnoi. Jedva sam mogao da je gledam. "Znai, ti si je ubila?" rekoh joj. "Ko ju je ubio? Jesam li ja htela ovu ekspediciju? Jesam li ja otila u njenu postelju? Moje seme? Kakve samo stvari govori - moj sin ume da bude surov kad zaboravi da promisli pre nego to kae." utke smo se vratili kroz duboki sneg natrag, do saonica. Prsti na ranjenoj ruci mi utrnue kad zgrabih ruke sanki. Poli smo niz potok, izmeu brda koja su se pruala ispod peine. Krivudali smo na istok od Kveitkela, gde su se mnogobrojni planinski potoii i potoci ulivali i sabirali u reicu. Podiui se nad jednom okukom reice nalazilo se golo brdo koje Devaki zovu Zimska ospa. (Brdo se vidi iz peine, ali zato to je izrazito golo; kada je svetlost slaba i difuzna, brdo izgleda kao rupa u roavom licu, a ne kao izboina na tlu. Otuda mu to runo ime.) Reica je prosecala umu u podnoju Zimske ospe poput sjajne, bele, ledene staze koja vijuga izmeu drvea. Uz samu junu obalu reice naiosmo na Solija, koji je kopljem lovio uljoribe kroz rupu u ledu. Bio je daleko od nas, pored reke, paljivo gledajui u vodu pod sobom, a pokraj nogu mu se nalazila gomila ribe. Kad smo zaokrenuli u krivini, njegovi psi stadoe da laju na nas. On se odmah ispravi i pogleda u naem pravcu. Imao je otro oko, i smesta ispusti koplje za ribu, dohvati koplje za rundavca iz svojih saonica i potra nam u susret. "Gde je Katarina?" doviknu nam. Trao je od jednih do drugih saonica na renoj obali, udarajui kopljem. "ta se desilo? Gde je Katarina?" Justina mu prie i stade uurano da mu ape u uho. Njegovo lice se skameni i dah ga izdade. Onda Justina jecajui ispria kako je Katarina umrla. Nije mu rekla svu istinu. Nije htela da sazna da je moja majka nazvala Katarinu veticom, i zato

mu je rekla da je Anala uhodila Katarinu i uhvatila je kad je sortirala uzorke. "Naa devojica je mrtva", zacvile ona. "Oh, Leopolde, mrtva je!" "Zato je Anala uhodila Katarinu?" upita on. Moja majka dopuni la, rekavi: "Anala od poetka nije volela Katarinu. Bile smo prijateljice, i ja znam. Nije volela da Juri pria. Pria i govori kako Lijam treba da se oeni Katarinom. Pre nekoliko dana sam ula kako kae da je Katarina moda zaarala Lijama. Rekla sam joj da je to kojeta. Mislila sam da i sama veruje da je to kojeta." Sedeo sam na leaju u svojim saonicama, sluajui kako njih dve lau. Skinuo sam krzno, da bi Bardo mogao da mi previje rane, koje su krvarile, bolele i bile duboke. Kako sam samo mrzeo laganje i laljivce! Ima li neeg zaraznijeg i pogubnijeg od dezinformacije, izvitoperenih rei neistine? Pogledao sam Barda, ali on je izgledao vie zabrinut zbog mojih rana nego zbog dubine i otrova u laima moje majke. Obmotao mi je novu kou oko rana na miici. Vezao je vor i zategao kou. Bio sam smrznut i obamro, drhtei kao tek okoeno tene. Hteo sam da razotkrijem lai svoje majke, ali sam se bojao da e je Soli moda ubiti, ako to uinim. "Kojeta!" ponovi Soli. Nadnosio se nad moju majku, gledajui je s visine. "Zar Katarina nije bila skrajerka? Zar ne bi videla da je Anala uhodi? Zato bi bila toliko glupa?" "Ko zna ta skrajeri misle?" odvrati moja majka, krei ruke. "Zato? Zato?" "Moda je htela da umre. Izgledalo je da zna. Sve o svojoj smrti." Soli obori glavu, ispustivi oblai pare. "Zato je postala skrajerka?" upita on, obraajui se kamenju na renoj obali. "I ako je videla svoju smrt, zato je nije spreila? Zato? Ne, ne, nikako nisam smeo dozvoliti da postane skrajerka." Izgovorio je tu re kao da je najrunija od svih koje zna. Zurio je u reku, steui rukom motku svog koplja. Onda nas upita zato nismo spasli Katarinino telo. "To je bilo nepromiljeno. Da, veoma nepromiljeno, zar ne, Pilote?"

Dahtao sam od bola pod zavojem. "Nije... bilo... vremena", jedva sam izgovorio. "Mogao si je spasti", optui me Soli. "Spasti? Bila je mrtva." "Da si", apnu mi Soli "da si joj spasao telo, mogli smo je zamrznuti u reci i odneti je kriolozima. Moda bi je zacelili. Ali kae da nije bilo vremena. Zar nije? Da, bilo je vremena. Postojala je mogunost - mogla je biti spasena. Ali ti nisi mislio na Katarinu, morao si da zadovolji svoj bedni bes, svoju osvetu, svoje glupo ubistvo, i jo mi kae da nije bilo vremena." Zaista, nikad mi nije palo na pamet da smo je na taj nain mogli spasti. Zato nije? ta nije bilo u redu s mojim mislima? Zato je Soli bre uoio mogunost od mene, bre shvatio da je postojala prilika. Da li sam mogao da spasem Katarinu? Ne znam, do dana dananjeg. "Bilo je prekasno", rekoh ja. "U dnu peine je bilo toplo; njen mozak bi suvie dugo bio mrtav. Zar bi hteo da ti kriolozi vrate slinavo dete?" "Bila je tako slatka devojica", ree on, koraajui gore-dole po obali. "ak i kad je slinavila po meni dok je bila beba, ak i kad mi je pljuvala pirinani kola u lice. Oh, tako davno, tako davno - bila je tako slatka i nevina." (Moram priznati da je to rekao kao da je u pitanju bila najlepa re na svetu.) "Tako nevina, pre nego to je postala skrajerka." Justina briznu u pla, i tada se dogodi neto neverovatno. On joj prie i zagrli je i spusti lice na njenu crnu kosu i zaplaka kao dete. Nemo sam posmatrao taj neverovatni prizor. Veliki Lord Pilot stajao je, ridajui kao iskuenik, i ja se okrenuh u stranu, obukoh svoje krzno i odoh do reke, gde je led bio ist i plav. Vetar me je sekao do kostiju. Bio sam obamro od hladnoe, ali slika ive i cele Katarine mrzla me je vie od vetra. Pitao sam se da li je Katarina mogla biti spasena i vraena u ivot, kao to je anidar svojevremeno bio spasen. Ali spasena za ta? Nema tog kriologa u Gradu, mislio sam - ili u itavom svemiru - koji ume da povrati mrtve, raspadnute elije mozga. To je bilo nemogue. Jasno je bilo da je Katarina to znala. Na neki nain je verovala da treba da umre. Za razliku od anidara - oh, kako sam eleo da u to poverujem! - ona je umrla na vreme.

Kada sam se vratio saonicama, Soli i Justina su stajali naslonjeni na sivo stablo tise, drei jedno drugo. Njegov bol preao je na Barda, i on je takoe plakao. Ogromne suze su mu se kotrljale niz obraze u bradu, koja je bila pokrivena zaleenim kapljicama. Pogledao me je tim vlanim, crvenim oima; mogao sam da vidim da je ljut na mene. "Katarina je mrtva!" povika on. "A vidi kakav si ti! Suvih oiju, kao mrtva ptica! ta ti je? Kakav si ti to ovek? Ona je mrtva, a ti ak ne moe ni da plae kao ovek!" Kako sam mogao da mu kaem istinu? Voleo sam Katarinu, i sada je jedan deo mene bio mrtav; da plaem za njom, plakao bi za samim sobom, to bi bilo kukaviki i sramotno. Soli i Justina se razdvojie, i on mi prie. Koa na obrazima mu je bila zaleena, ali oi su mu bile bistre i suve i trezvene, kao to treba da budu oi pilota. Upitao me je: "A dete? ta je bilo s mojim unukom?" Bilo mi je toliko hladno da nisam odmah razumeo njegovo pitanje. "Je li umro kad su ga odvojili od Katarine? Jesu li ga dotukli?" "Mrtav je, naravno", odgovorih. "Ne, jo vie od toga - nikada nije ni iveo. Kako je mogao ostati u ivotu kada se rodio nekih tridesetak dana pre vremena? I nije se ni rodio. Izvadili su joj utrobu kao tuljanu, kao prokletom tuljanu!" "Siguran si?" Nisam bio siguran ni u ta sem u svoju potrebu da zapalim vatru i zagledam se u nju, da bih izbegao led Solijevog pogleda. "Mrtav je", ponovih. "Mora da je mrtav." Jo neko vreme smo razgovarali; svi smo se, osim Solija, sloili da dete nije moglo ostati u ivotu. Bardo je stalno bacao poglede u umu, oigledno strepei da e mukarci Devakija krenuti za nama kad budu otkrili Lijamovo telo. Svi smo strepeli od toga. "Moramo da pourimo", ree Bardo. "Ah, tako je malo vremena, a put je tako dug."

Svetlost je brzo bledela na brdima; senke su postale dugake, sive i tanke na belom snegu. Kao more uoi oluje u lanu zimu, drvee je bilo tamnozeleno i sitno se talasalo na vetru. Nebo je ve poinjalo da tamni, mestimino u ljubiastim i tamnoplavim modricama. Nadali smo se da nas Devaki nee goniti nou kroz umu. Moda nas nee uopte goniti. Odluili smo da produimo niz reku sve do mora. Tamo, daleko na istonoj obali ostrva, skrenuemo na jug, zaobilazei ostrvo sve dok ne stignemo na ugovoreno mesto sastanka. Tamo emo saekati pet dana da bi nas raketa vratila u Grad. Tako je zapoeo na povratak u Grad kroz umu. Bardo i ja smo predvodili povorku saonica, za nama je ila moja majka. Soli i Justina, kojima je izgleda bilo potrebno malo samoe, na smenu su upravljali poslednjim saonicama. No je pala i veoma je zahladnelo. Psi se bacie napred u svojim amovima, upinjui se, vukui i dahui u otrom vazduhu, i mi jurnusmo zvezdama osvetljenom stazom niz reku. Bilo je to jezivo putovanje, dok je no klizila zajedno s nama kroz komarnu umu. Izuzev pucketanja bia, cvilenja pasa i povremenog krika polarnog gnjurca (i venog huanja reke), brda su bila tiha i pusta. Vazduh koji je tekao niz dolinu nosio je sa sobom retki prah drveta, borovinu i druge mirise koje nisam mogao da prepoznam. U prvoj polovini noi svetlost zvezda bila je toliko slaba da je osvetljavala samo bele snene nanose i ledene sveice to su visile s drvea; samo drvee utonulo je u tamu i bilo gotovo nevidljivo. Iza i ispred nas, psi i saonice bili su nanizani du staze kao sivi biseri na srebrnoj niti. Kroz umu je ta nit krivudala, uvijala se i kao da je podrhtavala, a mi smo lebdeli iznad srebrnog snega, gonjeni glatkim klizanjem saonika i pritajenim oseanjem tuge i straha. A onda uma polako stade da se proreuje pod zvezdanim nebom i predeo postade svetliji. Na istonom obzorju dizala se Pelablinka, veliki, beli mehur svetlosti koji je pucao iznad kupastih stabala tise. Iako je proteklo izvesno vreme od kad supernova bee eksplodirala, jo je jako sijala. Gotovo sam mogao da razaznam crvene plodove tise i njene plavozelene iglice. Zurio sam navie u Pelablilnku, zurio u tu najnoviju meu zvezdama koje eksplodiraju u Vildu i pitao se koliko e jo potrajati dok se nebo ne ispuni tolikim Pelablinkama da se vie nikad ne smrkne? Koliko e jo potrajati pre nego to svetlost, gama i alfa mnogih supernova ne zapljusne Civilizovane svetove zracima smrti? Koliko e jo potrajati dok ljudska bia ne budu morala da napuste svoje planete, beei od te svetlosti, letei preko crnih dubina vaseljene do najudaljenijih ogranaka galaksije? Koliko e jo potrajati dok

zvezde i snovi ljudskih bia i milijarde milijardi ivih stvorova ne poumiru? Koliko e potrajati dok ja ne umrem? Nikad, rekla mi je Katarina, ti nee nikad umreti. Ali Katarina je bila mrtva, a ja sam umirao iznutra, umirao polako, beei izmeu svetlucavih umskih stabala. Na leaju u mojim saonicama, bezbedno ututkane ispod krzna, nalazile su se krida-loptice ispunjene ivotom, moda ispunjene tajnama ivota. Ali Katarina je bila mrtva, i svetlost Pelablinke mi je izazivala bol u oima, i krida-loptice mi nita nisu znaile, ba nita. Na taj nain, svako od nas utke i sa svojim mislima, putovali smo niz reku nanie, do mesta gde e se proiriti i ispraviti, na nekoliko milja od mora. Uosmo, tako u gusti zimzelene smre. Dobro se seam. Na obe strane puta drvee je bilo gusto i blizu jedno drugome, dva zida zelenih iglica gotovo su nam bockala krzno dok smo upravljali saonicama izmeu njih. Vetar, ono malo povetarca u gustoj umi, duvao nam je u lea, terajui nas napred. Sjajni oreol Pelablinke bio je visoko na nebu; sva uma kao da je bila napravljena od srebroelika. Kad smo se pribliili ivici gustia vetar je potpuno zamro, i bilo je tako tiho da sam mogao da razlikujem pojedinano dahtanje svakog psa. Tusa je njukao vazduh, visoko diui ape, gacajui kroz sneni prah. A onda vetar iznenada promeni pravac; sada nam je duvao u lice, dolazei sa istoka, sa ivice gustia gde je iveriino drvee stremilo u visine kao ukoeni, crni, nemi bogovi. Tusa naglo podie glavu i zalaja. Odmah za njim Rufo i ostali psi stadoe da laju i zavijaju u horu. Na sivilu se videla crna mrlja. Koplje - bilo je debelo kao za mamuta - izlete iz ume i pogodi Sanaju u bok. Udarac je bio tako snaan da je psa prikovao za sneg. Istog asa, stvori se guva zamrenih amova i skieih, pobesnelih pasa. Jo nekoliko kopalja izlete iz gustia. Jedan od pasa moje majke je bio pogoen i cikao je kao stara ena. "Nu luria-mu!" zau se povik iz ume ispred nas, i prikradajui se od drveta do drveta kao vuci, iskrsnue ljudi na skijama, jurei putem, prepreavajui nam put. Krzna su im leprala na svetlosti zvezda i svaki je nosio po sveanj kopalja u obe ruke. Mukarci iz plemena Devaki, Juri, Vicent, Hajdar i Vemilo, i njihova gotovobraa, Arani, Jajve, Jukio i Santajana, stajali su rame uz rame i koplje uz koplje. Seif, koji je sav drhtao od gneva, istupi korak napred i viknu: "Li luria, Mallorymi, ubio si mi brata, a sad sam ja doao da ubijem tebe, dobro doao!"

Neki bacie koplja. Bardo, koji se kretao pored mene, opsova. Zavrteo se oko sebe kao igra koji izbegava neoekivanu jamu na tlu. "Pazi na bok, malecki!" viknuo je, pokuavajui da odbije rukom koplje u vazduhu. Iskoraio je ispred mene. Nikada neu znati da li je to uinio sluajno ili namerno. Pranuo se u vazduhu kao medved koji se baca po reci za hitrim pljosnaticama, ali, bio je mrak a on ionako jo od detinjstva nije bio vet da uhvati rukama neto to se kree i promaio je koplje. Koplje se zarilo u njega. On se zatetura i nalete na mene, viui: "Po... bogu!" Zamah njegovog udarca izbaci me sa zadnjeg dela saonica u sneg. Bardo je stajao, okrenut licem prema Devakijima, dok mu je crveno koplje od tisovine tralo iz grudi. Zakaljao sam se i obrisao sneg iz oiju, ugledavi vrh koplja koji mu je probio krzno tano na sredini lea. Koplje ga je skroz probolo, ali on nije bio mrtav, daleko od toga. Kaljao je i psovao, pretei pesnicom Seifu, posrui i tapkajui nogama po snegu kao ranjeni mujak rundavca. A zatim naie krv, i bol, i on zaurla i stade da se gri u agoniji, i pade kraj mene u sneg. "Malecki", promuca, "nemoj me pustiti da umrem." U magnovenju sam ve imao koplje u ruci, takoe i Soli, ak i moja majka i Justina, svi smo istrgli koplja iz kanije na boku saonica. Nije bilo ni mesta ni vremena da se saonice lako okrenu, i zato smo klekli na leaj mojih saonica, klekli na Barda, posmatrajui kako Juri skijama prilazi Seifu i stavlja ruku na sinovljevo koplje. "Ti Mallory!" pozva me Juri. "Ovo je loa no... Zato si dozvolio da Bardo umesto tebe uhvati koplje?" Seif istre koplje ispod oeve ruke, i viknu: "Dobro doao, Malori! Ubio si mi brata, a ja tebi brata od tetke, iako sam hteo da ubijem tebe! Dobro doao! Dobro doao!" Podigao je koplje i jo benje viknuo: "A sad u i tebe da ubijem!" "Ne", umea se Juri. "Bardo je ve preao na drugu stranu i sada e Lijam imati druga da s njim ide u lov na ovoj drugoj strani." Nekoliko Devakija, Hajdar i Vemilo, su plakali; oduvek su voleli Barda, a i on njih. "Sad u ga ubiti", ree Seif. Lice mu se razvuklo i nakazno iskrivilo, ruka mu je podrhtavala. "Ne", ree Juri, "dosta mi je ubijanja." "Ubio mi je brata." "A ti njegovog brata od tetke."

"Mog brata!" "Svejedno, ne sme ga ubiti." "Moram ga sada ubiti." "Ne." "Molim te." "Ne, na sve nas bi pala krivica kad bi ga ubio." Sagnuo sam se nad Barda, sluajui ljude koji su ubili mog tobonjeg brata od tetke, mog duhovnog brata, mog prijatelja. Pokuao sam da mu udaranjem pesnicom po grudnom kou ponovo izazovem kucanje srca, pokuao da mu udahnem ivot kroz usta. Ali moji ludaki napori nisu urodili plodom, jer u njegovom srcu vie nije bilo krvi da je potera. "Malori!" doviknu mi Seif, a Bardove usne su bile hladne, i zato to sam umirao iznutra i jo uvek nisam znao za saoseanje i samoobuzdavanje; istrgao sam koplje iz Bardovih grudi, ustao i bacio ga na Seifa. Ali, bio je to slab hitac, na slepo, i on ga je s lakoom izvrdao."Bardo je bio topao ovek, i ao mi je to sam ti ubio brata od tetke", doviknu mi on. "Ali tvoja je dua tvrda kao led i kome e biti ao kad te ubijem?" Dok je to govorio, meni odjednom pade neto na pamet. Pao sam na kolena i zgrabio Barda za okovratnik. "Mama, pomozi mi!" rekoh. "Dole, na reku, brzo, pre nego to mu mozak..." Poeo sam da ga vuem kroz sneg. "Justina... Soli, zamrznuemo ga i poneti sa sobom. Kriolozi e ga spasti, kriolozi. Pomozite, uasno je teak!" "Pusti ga!" prosikta moja majka. Uvek je morala da bude strateg, uvek da misli, pravi planove. "Sagni se! Ako se pokaemo, lako e nas pogoditi." Ali ja u tom asu nisam mislio na koplja Devakija. Uistinu, behu nas uhvatili u zamku i mogli su da nas pobiju kad god im se prohte. Povukao sam Barda; Justina i Soli mora da su doli do slinog zakljuka, jer uhvatie Barda, svako za po jednu ruku, i stadoe da mi pomau. Onda moja majka baci koplje u paperjasti sneg, nakrivi glavu i upita: "Zato mi je sin tako glup?"

Odvukli smo ga niz brdo kroz gusti i zatim preko ledene kore do reice, koja je huala kao crna krv u cevi od leda. Pomerali smo ga ka sredini reke, gde je led bio najtanji. Bazduh je bio ispunjen naim ubrzanim, uparenim dahom; Justina i moja majka su stenjale i dahtale, skakuui unaokolo kao ptice. Soli je aptao sam sebi bila je to neka vrsta izvinjenja, pomislih - da je ispao glup to nije predvideo da e Devaki krenuti za nama na skijama. Otrao je natrag do saonica i vratio se sa sekirom za led, i mi se bacismo, sekui i lomei led iz sve snage i to bre, tako da su blistavi komadii pljutali oko nas. ulo se pucanje i drobljenje, i tada tekua voda zajedno s nama probi led. Otvorismo rupu veliku gotovo koliko i tuljanova aklia. Svako od nas je uhvatio po jedan deo njegovog tela, ruku, nogu ili ta nam se nalo pod rukom, i mi ga polako spustismo u rupu, potapajui ga u vodu koja se zamrzavala. Od vode - koja je, u stvari, bila mnogo hladnija od take mrnjenja zabolee me ruke. Hladnoa je bila otra i jaka prsti mi od nje obamree do kostiju. Jedva sam mogao da osetim svoj stisak na njegovoj kovrdavoj kosi. "Dr'te jo!" rekoh ja, "dr'te jo!" Drali smo ga to smo due mogli, a potom ga izvukosmo i poloismo na led. uo sam pljusak i itanje kad mu je teko telo stalo da cedi vodu iz krzna. urno sam izbrisao ruke i ponovo navukao rukavice; da nisam, prsti bi mi se odmah smrzli, kao to se zamrzavalo Bardovo telo. Za nekoliko trenutaka krzno mu se ukrutilo, oblaui ga sjajnim slojem leda. Leao je na leima, otvorenih oiju. Pokuao sam da ih zatvorim, ali bile su tvrde kao mermer. Jedna ruka mu se, primetih, stvrdnula povijena; prsti su mu bili zgreni, kao da preti pesnicom zvezdama. Primetio sam da mu se krzno ispupilo na trbuhu, kao da mu je u pantalone upalo pare ploveeg drveta i tu se zaglavilo. Setih se da jo pati od nonog prijapizma i prsnuh u smeh. Bio je to prodoran zvuk, koji navede ostale da me pogledaju. Mora da su pomislili da sam siao s uma. Ali bilo je bolje smejati se nego plakati, i zar nije bila ironija da Bardo umre onakav kao to je iveo, zar to nije bilo smeno? Nisam znao da li e kriolozima u Gradu poi za rukom da ga vrate u ivot, ali ako im ne uspe, bar e otii u grob onako kako mu dolikuje. Devaki su nas sve vreme posmatrali sa obale. Nai 'pogrebni obredi' mora da su im izgledali nerazumljivo. Kad smo na kraju Barda isekli iz leda (krznena odea mu se vrsto zaledila za hladnu, klizavu povrinu), odneli smo ga natrag u saonice. Seif udari kopljem o drvo i povika: "Vidite, ba kao to sam vam kazao: satinkina aranja mora da su uticala na sve to rade. Treba sve da ih pobijemo."

Pod uperenim kopljima Devakija, poloismo Barda na leaj u prvim saonicama. Pokrio sam ga, a zatim se okrenuo da preseem remenje i Sanaju oslobodim amova. Bio je to lo trenutak, itav niz loih, nesigurnih trenutaka. Juri je gladio rukom svoje koplje. Oko mu je bilo upereno u Bardovo telo. "Neemo nikoga vie probosti", ree on. Pogledao je Seifa i upavog Vincenta koji je stajao pored njega. "Nijedan ovek Manvelina nee probosti nijednog mukarca ili enu Senvelina. Lijam poiva u miru i nema potrebe da kopljem probodemo Malorija, iako je ubio svog doffela i davao meku digericu starcu koji nije umro jo dugo nakon to mu je dolo vreme. Neete podii koplja na njega, iako je on podigao svoje koplje na Lijama i bio uzrok to su nas se ivotinje klonile, i legao sa svojom sestrom, koja je bila satinka i zato zasluila da umre. Nee kopljem probosti Malorija, iako ti je ubio brata. Mi nismo lovci na ljude; ne valja loviti ljude." Zviznuli smo psima i saonice krenue stopu po stopu, probijajui se izmeu Devakija koji su se razmicali da nam naprave prolaz. Kretali smo se veoma polako. Staza je vodila kroz kamenjar pun oblutaka i tankih ledenih kristala, velikih kao noevi. Morali smo malo da podignemo saonice i da ih prenesemo preko kamenjara. Koraali smo po ledenim kristalima, koji su se krhali i drobili, ispunjavajui vazduh otrim zvucima lomljave. Devaki krenue za nama, saaptavajui se; uurbani apat im je leteo kroz umu, meajui se sa utanjem borovih iglica i drugim zvucima. Bio sam tako pun bola da sam se spoticao preko ledom uglaanog kamenja, jedva svestan kuda idem. Poto sam alio zbog svega to se dogodilo, poto su mi se grlo, oi i dua ledili od hladnoe, poto sam umirao, osetih odjednom jaku potrebu da objasnim svoje postupke, da se izvinim, da ispatam za svoje zloine. Hteo sam da im kaem istinu o sebi, istinu o svim mukarcima i enama: da u svakome od nas ivi ubilaka zver kojom ne moemo da upravljamo. Upravo ta elja da popravim stvari dola mi je glave. Izaao sam sa kamenjara i okrenuo se licem prema Juriju i Seifu. "Lijam je bio ubica..." zapoeo sam, ali dalje nisam stigao. Hteo sam da im kaem da je Lijam bio ubica, kao to sam i ja, kao to su svi ljudi, jer ivot ivi na raun drugog ivota i on bi me bio ubio zato da sam ostane u ivotu. Svi smo mi ubice, jer tako je stvoren svet. Svi smo takoe i braa, sestre, oevi i majke, i sinovi, i ja bih im bio rekao to i jo nekoliko obinih stvari. "Lijam je bio ubica", rekao sam, a Seif mora da je samo ekao na takvu neku uvredu, jer je zabacio ruku daleko iza glave i naglo je

ispruio. Crni kamen polete prema meni. Da je bilo koplje, moda bih uspeo da ga odbijem rukom. Za razliku od Barda, moje ruke su oduvek hitro pratile pokrete mojih oiju. Ali nije bilo koplje, jer Seif se doslovce pokoravao zapovesti svog oca da ne sme da me probode kopljem. Bio je to teki, crni kamen, gotovo nevidljiv u crnoj umskoj sumaglici, ak i da mi je um bio budan i bez drugih crnih slika, to nije bio. Nisam video kamen. Udario me je po strani u glavu - to sam rekonstruisao na osnovu onog to mi je Soli kasnije ispriao. Sve je zapisano; sve je bilo i uvek e biti zapisano, kako kau skrajeri. Pred oima mi se zamaglilo kao da se sputa neki crni oblak, i kamen me udari u glavu i jedan deo lobanje mi gurnu u mozak. Sevnulo je jako, ukazala se itava vaseljena eksplodirajuih zvezda. Ja se kao ivotinja skljokah u sneg, i sve postade nemo, mrano i hladno.

Sada e uslediti opis naeg povlaenja preko mora do ugovorenog mesta sastanka i naeg povratka u Grad. Najvei deo tog vremena bio sam tek nejasno svestan glasova i onog to Soli i ostali rade oko mene; gotovo isto toliko vremena, meutim, proveo sam u komi, diui se i padajui kroz pakleno stanje svesti u kome svi zvuci sveta deluju istovremeno preglasno, monotono i zbrkano. Veliki deo ovoga to u ispriati sastavio sam u celinu mnogo kasnije. Ali bio sam svestan kljunog dogaaja - u stvari, otkrovenja - koje mi jo plamti u seanju. Kada je Juri video ta je njegov sin uradio, bio je zaprepaen i postien. Preao je preko kamenjara i stavio ruku na rame mojoj majci, koja je pokuavala da me povrati. Bacio je samo jedan pogled na moju glavu i objavio: "Malori e sada prei na onu drugu stranu, i ja tu ne mogu nita, jer mu je dolo vreme da umre." Klimnuo je potom glavom Soliju i zapitao: "eli li da tvog sina sahranimo pored Katarininog groba? Nesrea je ovo to se dogodilo izmeu nas, i ja ne elim vie nesreu." "Ne, on jo nije mrtav", odvrati Soli. "Sami emo ga sahraniti kad pree na drugu stranu." Moja majka i Justina me podigoe u druge saonice i umotae me u krzna. "Uasno je izgubiti sina", ree Juri.

"Da, bie uasno kad izgubim sina", odvrati Soli, govorei tano onako kako je bilo. "ao nam je zbog Lijama." "A izgubiti erku, takoe, ak i ako je satinka - grozno je. Krvarim zbog tebe." Rekavi to, Juri izvadi no i rasee sebi obraz do vilice. A zatim, poto je u srcu bio dobar ovek, koji nije mogao stalno bilo koga da okrivljuje, ree: "Sada idite, moda do Urasalije ili Kelkela, i dobro je da odete. Ali ako jednog dana osetite potrebu da posetite grob svoje keri, biete nam dobro doli." "A moj unuk?" upita Soli. "Je li mi iv unuk? ta je bilo s detetom?" Juri pritisnu rukom posekotinu na licu, da zaustavi krvarenje. "A ko je otac tog deteta, ako nije Lijam ili neki od Lijamove gotovo-brae? Zar dete nije sin Manveovih sinova?" I tu on podie uvis krvavu ruku, da je Soli vidi, i glas mu nekako udno zadrhta. Mislim da mu nikad nije palo na pamet da je dete moje. "Zar to dete nije i moj unuk? Njegova krv je moja krv, i bie sahranjeno kraj peine svojih pradedova." Potom siosmo na more, gde su sagradili kolibu od otesterisanih snenih blokova. Ostatak noi i deo sledeeg jutra leao sam u delirijumu, dok je moja majka jurcala oko mene, kao to je radila kad sam bio mali i imao groznicu. Bila je izvan sebe zbog moje rane. Vie nego jednom pitala je Justinu: "emu slue sekai? Ako ne zato da uklone pritisak krvi sa mozga?" Kako je dan odmicao a meni nikako nije bivalo bolje, gotovo je pala u oajanje. "ta da radimo? Lobanja je slomljena. Sigurna sam. Oh, Justina, ini mi se da umire! ta da radim? Da uklonim pritisak na mozak? Mogla bih da provrtim rupe. U njegovoj glavi, kroz lobanju, rupe. Ili da saekam. Ali tako je teko ekati." Soli ju je sluao dok je pekao ribu nad zapaljenim naftnim kriljcima. Ustao je i unuo iznad mene, posmatrajui kako mi majka neno obmotava glavu vujim krznom. Nisam mu video lice - mora da je bio polulud zbog gubitka Katarine - ali pamtim cvranje masti, masni miris ribe, patnju u njegovom glasu kad je rekao: "Da, Katarine vie nema, a uskoro nee vie biti ni Malorija. Nita ne moemo; verovatno nee preiveti no." "Lord Pilot prerano gubi nadu", odvrati moja majka, cedei kapi vode iz meine meni u usta.

"Ali, nema nade, zar ne?" "Uvek ima nade." "Ne, ne uvek", ree Soli i pokri oi rukom. "Treba da pustimo tvog sina da umre na miru. Provrteti mu rupe u glavi, pa, to bi bilo sumanuto, zar ne?" "Neu da pustim da mi sin umre." "Ne moe ga spasti." I tada podrugljivo dodade: "Takva mu je sudbina. Zar e ga odvojiti od njegove sudbine?" "Ako on umre, i ja u za njim." "Piloti ginu", odvrati on. "Maloriju je bilo reeno da se tako neto moe dogoditi. Da, znao je da ga srea nee veito sluiti. Niija srea ne traje tako dugo." "Znai li to da je Lord Pilot postao skrajer?" "Tu re da vie nisi rekla u mom prisustvu." "Sin mi je na samrti. A Lorda Pilota brine samo koje rei govorim." "Zato uopte da mi govori? Da, bolje bi bilo da vie nikad ne progovori ni re." Stegao je pesnicu i pritisnuo svoj nos tako snano da je iz njega potekla krv tako mi je godinama kasnije ispriala Justina. Moja majka ode do saonica i vrati se s kesom kremenja. Prosula ih je sebi u ruku, prebirajui po njima prstom. "Odluila sam", ree ona. "Provrteemo rupu. Otvoriemo rupu i pustiti da krv slobodno tee. Hoe li da mi pomogne, Justina?" Justina je istresala led iz nae krznene odee i grickala unutranji deo koe da bi ostao mek. Zabacila je kosu, podigla pogled i rekla: "Pomoi u ti, dabome, ako zaista misli da mora sirotom Maloriju da otvori lobanju, ali to je tako opasno i nisam sigurna da bi pomoglo, ma ta mi uradili; ali uradiu sve to budem morala, iako se bojim za njega, i ime emo mu spreiti bol kad oseti svrdlo, i... oh, Mojra, zar zaista moramo da mu otvaramo glavu?"

"Ne", ree Soli, dobacivi Justini otar pogled, oigledno ne odobravajui to podrava sestrine namere. Bio je ljut i koa mu je pobledela; krv mu je nestajala iz lica. "Najbolje je da saekamo da umre. Tada emo otvoriti rupu u ledu, i za toliko e psi koji vuku biti manje optereeni. Da, bacite ga u rupu, i njegovog debelog prijatelja, takoe." "Leopolde, ne zna ta govori!" zapanji se Justina. A mojoj majci izlete: "Lord Pilot samo misli da zna. Ono to kae, krajnje je surovo. Ali on nita ne zna." "Nemoj mi se obraati." "Lord Pilot mora uti da..." "Molim te, nemoj mi se obraati." "Moj sin umire", ree moja majka, a glas joj gnevno zadrhta duboko u grlu. "Neka umre." Sluao sam kako ti glasovi kljuaju iznad mene, Justinin piskavi sopran kako dri stranu mojoj majci, protiv Solija, i Solijev elini, duboki glas, koji je odzvanjao kao zvono koje tek to ne pukne. Prepirka je potrajala; seam se da je bilo nekog prizvuka u Solijevom glasu i u izbezumljenom preklinjanju moje majke, koji me je naterao da obratim panju. I tada, nakon jednog muklog trenutka, moja majka duboko udahnu vazduh i izgovori najgore rei koje sam u ivotu uo: "On je tvoj sin! Malori je tvoj sin!" "Moj sin!" "Na sin." "Moj sin!" "Ako ga pusti da umre - to bi bilo kao da ubija deo samoga sebe." "Ja nemam sina!" "Da, ima sina. Naeg sina."

I onda nastavi da govori rei koje nisam hteo da ujem, otkrivajui naslee koje sam iz sve snage eleo da poreknem. Davno, rekla mu je - a ja nisam hteo to da znam; bio sam gotovo mrtav, ali sam znao da ne elim da znam, iako je jedan deo mene to oduvek slutio, u najmanju ruku od kad sam prvi put ugledao Solija, one noi u baru majstora pilota - davno, onog dana uoi njegovog putovanja u jezgro galaksije, moja majka je bila uverena da se nikada nee vratiti. Celog ivota je bila ljubomorna na Justinu, i zavidela svojoj lepoj sestri na svemu to je imala. Ubrajajui tu i Solija, pogotovo Leopolda Tisandera Solija. Nije ga volela. Mislim da moja majka nikad nije mogla da voli nekog oveka onako kao to ena voli svog mua. Ali znala je da je on najslavniji pilot posle Tiha - ak je i ona uvek to priznavala. Zavidela mu je na sposobnostima i prieljkivala njegove hromozome, za koje je verovala da su izvor njegovih sjajnih sposobnosti. Poto je elela da ima svoje dete, dete izuzetnih sposobnosti kao to je bila Justinina devojica, zato ne bi Solijeve hromozome spojila sa svojim? (Zato to je to prestup, majko, pomislih. Valjda najgori prestup koji se moe zamisliti.) Nije bilo ni najmanje teko ukrasti Solijevu plazmu: hitro, naizgled sluajno, prevukla je svojim otrim noktima po njegovoj nadlanici bez rukavice, jednoga dana u Hofgartenu - eto, tako je sve poelo. Paljivo je ostrugala kou ispod noktiju i nekoliko hiljada elija epiderma odnela jednom kalemaru-kriminalcu, koji je razloio DNK u haploidne hromozome i napravio seriju gameta. Kada se Soli nije vratio sa putovanja i inilo se da se nikada nee ni vratiti, upotrebila je gamete da njima oplodi jednu od svojih jajnih elija i dala da joj se ta elija usadi u matericu. Kao rezultat te odvratne genokrae bio sam zaet ja, i rodio sam se dve stotine osamdeset dana kasnije. To je moja majka ispriala Soliju dok sam ja mrdao ustima, sluajui njenu priu, borei se da poreknem ono to sam strepeo da je istina. Neko vreme je u kolibi vladao tajac. Moda sam opet bio utonuo u komu, moda mi sluni centri u mozgu behu ogluveli. Propustio sam mnogo onog to joj je Soli rekao, ali seam se njegove vike. "...nije moj sin! I kad bude sahranjen u Resi, nee biti sahranjen kao moj sin!" "On je", ponovi moja majka, "tvoj sin." "Lae." "Tvoj sin. Na sin."

"Ne." "Htela sam da imam sina od tebe - zar je to tako loe?" "On je kopile. Nije moj sin." "Dobro, dokazau ti." "Ne, nemoj." "Tvoj sin", ree ona, i dok je Justina drala Solija za lakat, gledajui zaprepaeno, moja majka mi svue sa glave vuje krzno. "Doi blie i pogledaj. Ima kosu Lorda Pilota." Neno je razdvojila vlasi na suprotnoj strani od rane na glavi. "Tako gustu, crnu kosu. Ali proaranu riim pramenovima. Kao to je u Lorda Pilota. Kao to je kosa svakog mukarca iz porodice Soli, oca i sina. upala sam mu te crvene vlasi, jer nisam htela da zna. Ali sad mora znati. Hodi, pogledaj kosu svoga sina!" Setio sam se kako mi je majka upala navodno 'sede' vlasi, dok mi je glavu trebila od vaiju u peini Devakija, i zagonetka moga porekla vie nije bila zagonetka. upala mi je rie dlake iz kose, a ne sede. Rie vlasi, karakteristine za Solijevu porodinu lozu, ponekad ne ponu da se javljaju pre mladikog doba. Tokom nae ekspedicije, moda zbog okova gladovanja i zime, mora da je poela da mi nie ria kosa. Znai, nisam bio kopile. Bio sam neto mnogo gore. Bio sam - i do dana dananjeg teko mi je da upotrebim tu re, ak i u najtajnijem kutu svoga uma - bio sam genoukradeni sin. ivot mi je dala Solijeva DNK, njegovi dragoceni hromozomi, samo tkivo njegovog sebstva. Ali moja majka je bila ta koja je taj ivot rodila, ne on. Ona je upotrebila informacije vezane u njemu da mene dobije, i bila je, prema tome, genokradljivac, i ko moe da zameri Soliju to me je mrzeo? "Vidi te rie vlasi?" upita moja majka, provlaei mi prste kroz kosu. "Ko bi drugi to bio, nego tvoj sin? Ko bi drugi imao takvu kosu, crnu i crvenu?" "To je samo krv", branio se Soli. "Kosa mu je umrljana krvlju, zar ne?" "Pogledaj izbliza. Vidi? Ovo nije krv. Vidi, zar ne? Ti si mu otac." "Ne", proapta on.

"Mora da mu pomogne." "Ne." "Umree ako ti..." "Ne!" dreknu on i istre ruku iz Justinine. Mora da mu je postalo jasno da je, ako sam ja zaista njegov sin, Katarina bila moja sestra. "Znala si", ree mojoj majci. "Sve vreme, jo od Grada, Katarina i Malori... zajedno! I ti si znala?" "Oh, ne!" ree Justina. "Nemoj kriviti moga sina", odvrati moja majka. "Kriva je Katarina. Ona je bila skrajerka. Znala je da joj je Malori brat. Pa mu je ipak rodila sina." "ta!" zaurla Soli. "Dete. Malorijev sin, a ne Lijamov." "Ne!" Da, Soli, hteo sam da kaem. Ja sam tvoj sin, Katarina mi je bila sestra i njen sin je bio moj sin, tvoj unuk, i lanac zloina i uasa se nastavlja, sve dalje i dalje. Ali nisam mogao da govorim; nisam mogao da se pokrenem. Mogao sam samo da sluam. "Katarina ga je zaarala", ree moja majka. Bila je veoma ljuta, i sipala je rei kao otrov. "Znala je da joj je Malori brat. Koja bi druga, nego ta skrajerska vetica, vodila ljubav sa roenim bratom?" "Zato?" upita Soli. "To sam i ja pitala Katarinu, ali nije htela da mi kae." "Pitala si je?" "Bila je vetica, ta tvoja ki. Prokleta vetica." "I ti si je optuila da je vetica? Znai, ti si je ubila, zar ne? Da, ti si je ubila." Soli je za trenutak stajao nepomino, a u oima mu se iskrilo ludilo. A onda je pao u jedan od svojih retkih, uasnih besova i udario je moju majku, odgurnuvi je

od mene. Pokuao je da je ubije. (Ili, bolje reeno, da je pogubi, kao to e kasnije tvrditi.) Pokuao je da je zadavi iako mu je ona razderala lice noktima i gotovo mu smrvila monice kolenom. "Prljava genokradljivice!" dreknu Soli, "znala si!" Pokuao sam da ustanem, ali kao u komarnom snu, nisam mogao da se pomerim. Tada nastade uas, jedan zloin na drugom. Justina je poletela da spase sestru. Odvojila je Solijeve prste sa grla moje majke. Razgnevljeni Soli je udari. Ne verujem da je znao ta radi. Udario je jedanput, dvaput, triput, lomei grudne kosti moje majke, razbivi Justini zube i vilicu. Moja majka klonu na tle od nabijenog snega, koprcajui se. Justina zajea, zagrcnu se i ispljunu krvave komadie zuba. "Oh, Soli!" zaplaka ona, dok joj je krv tekla s usana, ali Soli je bio lud, i pokuao je da ubije svoju lepu enu. Slomio joj je ruku, razbio nos, i, najgore od svega, razbio je onu tvrdu, istu ljubav koju je ona oduvek gajila prema njemu. Poludeli Lord Pilot, ije je lice liilo na le rundavca posle gozbe, zurio je u Justinu, i bes mu je polako stao da nestaje. Uperio je prst u moju majku. "Trebalo je da me pusti da je ubijem!" zaurlao je. "Tu prljavu genokradljivicu!" Priao je potom mom leaju i navukao mi krzna preko glave, skrivajui mi kosu i najvei deo lica. "On nije moj sin", rekao je. Kada je Soli doao k sebi, postideo se zbog onog to je uradio. Pokuao je da se izvini Justini, pokuao da joj pomogne. Ali ona je odbila njegovu pomo. "Ne, ne", rekla je, "ostavi ne ma miru." Mehurii krvi su joj virili iz nosa i jedva je govorila. Ipak, uspela je da istisne iz sebe: "Rekla sam ti jo pre trideset godina, nikad vie, i ao mi je tebe, ao mi je nas, zaista jeste, ali kako od sada da ti verujem, jer kad si mogao ovo da uradi, moi e sve, i ta u ja sada?" Pokrila je lice rukama i povikala: "Oh, Leopolde, boli, boli, boli!" "I dalje si moja ena", ree on. "Ne, ne!" "Prijatelji smo due od sto godina."

Samozadovoljni ton njegovog glasa razbnesneo je Justinu (a moja tetka je retko kad patila od tog runog oseanja), i ona ree: "Mislila sam da smo prijatelji, ali pogreila sam." Soli je ukoeno gledao u zid kolibe. Onda stee pesnicu i njenim udarcem izvali jedan blok snega, i vetar prodre unutra. Pogledao je kroz taj improvizovani prozor, pokazujui na Bardove saonice na kojima je lealo njegovo ogromno telo, uvezano i pokriveno krznima. Dugo vremena je utao i pravio se da ne vidi kako izmeu Barda i Justine cveta prijateljstvo, ali sad je bio bolestan od ljubomore, i zato je rekao: "Da, sada ima nove prijatelje. Mrtve prijatelje." Tuno je ispriati ta se zatim dogodilo. Solijev bes je prestao, ali ludilo mu se pogoralo. Nije shvatio koliko su teko povreene moja majka i Justina. Optuio je svoju enu - nepravedno - da smera preljubu. Justina je plakala, pokrivi lice rukama, i on to shvati kako njeno priznanje da je kriva. Rekao joj je da joj nikada nee oprostiti. Poto je raketa trebalo da stigne za etiri dana, ree on, vreme je da poteraju saonice na jug, do mesta sastanka, jer bi u protivnom oluja mogla da ih skrene s puta i da propuste brod... Poto je moja majka opet poela da govori o buenju rupa u mojoj lobanji i poto je Justina izbegavala da ga pogleda, bacio je krzna na saonice, upregao pse i proaptao: "Da, buite ako hoete da buite, radite to god hoete i doite na mesto sastanka sa raketom ako hoete da se vratite u Grad. Ba me briga." Kada je otiao, moja majka umota Justinino lice u nove koe. Zatim joj namesti ruku i privrsti je za daicu. Sve vreme dok je to radila njena slomljena rebra su se trljala jedno o drugo i grebla joj plua, izazivajui nesnosne bolove. Te noi je napravila svrdlo od kamena i otvorila mi glavu, pustivi da nagomilana krv istee napolje. Verovatno da zbog toga to mi je probuila lobanju nisam umro tamo na ledu. Nekako - jo uvek mi izgleda kao pravo udo da su moja majka i Justina bile u stanju da to urade - nekako im je polo za rukom da me sutradan ujutro podignu na jedne saonice. Nekako im je polo za rukom da Bardove i moje saonice priveu jedne za druge i da ih zajedno prevezu miljama preko zaleenog snega. Bilo je to muno putovanje, ubistveno putovanje. Seam se kako je moja majka vritala od bola pri svakom jaem udarcu ili poskakivanju saonica na snegu; seam se vetra, hladnoe i bolova; seam se kako sam urlao da me boli glava, da Soli nije moj otac i jo mnogo, mnogo drugih nerazumljivih stvari.

Kasno sledee veeri, pod kljualim belim sjajem Pelablinke, stigli smo na mesto sastanka. Na beskrajnoj, beloj zaleenoj puini, izdizala se samo jedna kupasta snena-koliba. Soli je bio u njoj i ekao, ali nije hteo da izie iz svoje kolibice i nije hteo ni s kim da razgovara. Moja majka i Justina sagradie drugu za sebe i mene. Iako sam pao u duboku komu, moja majka mi je i dalje povremeno otvarala glavu. "Ostae iv", stalno je govorila Justini, "samo ako ga na vreme odnesemo kui." Tri dana smo ekali raketu, tri dana i tri noi ispunjenih vetrom i bolovima. Najzad je dola. Nae putovanje natrag u Grad bilo je brzo; na povratak meu svetlucave tornjeve i gomile strunjaka poreanih u Niskim poljima bio je slavan. (To jest, bio je slavan dok moja majka i Justina nisu izile iz rakete i svi saznali za nau tragediju.) Ali ja sam bio slep za slavu i gotovo ve vie nisam oseao bol. Odneli su me u mranu sobu ispod Polja, gde podmlauju pilote. Tu mi sekai otvorie lobanju. Neko ree da mi je, uprkos majinim zaista preciznim i neverovatnim naporima da me spase, Seifov kamen zgnjeio i unitio delove mozga. Posle nekog vremena, jedan drugi glas ree da su sve nae patnje bile uzalud, poto se sauvana plazma Devakija pokazala gotovo potpuno istom kao u savremenih ljudi. Majstori kalemari nisu uspeli da nau poruku Jeldri upisanu u njihovu DNK. Tajna ivota ostala je neotkrivena, moda neodgonetljiva, obavijena tamom i skrivena, zauvek neznana. Lord Ketik objavi da je teta to je naa potraga bila uzaludna. "teta to je toliko Malorijevog mozga otilo, tako da ne moemo da ga povratimo. teta to e platiti ivotom ni za ta." Uvek mora doi vreme kada nas srea izda, kada otkucaji sata moraju zauvek da se zaustave. Ni ketici, ni sekai, ni utiskivai nisu mogli da mi pomognu. Sauvati oteeni mozak bio bi zloin, a za mene bi to bio pakao, ivotarenje bez sluha, vida, ljubavi i nade. Mnogo je bolje pokoriti se sudbini kad doe vreme, i bie daleko lake, kao pad niz mrano, spiralno stepenite due od onog u Vremeuvarevoj Kuli, stepenite bez svetlosti, bez kraja. I tako, u maloj, mranoj sobi gotovo na vidiku Jutarnjih kula Rese, jednog hladnog dana bez snega duboke zime, ja okrenuh svoj pogled unutra, ka jo dubljoj tami i padoh. Do dana dananjeg nisam prestao da padam. U Nikadiji sam prvi put umro.

17. AGATANGA Smrt najveim delom zavisi od stanja uma.

Moris Gabrijel-Toma, programer iz Veka Seoba

Ko moe znati kako je biti bog? Ko moe da kae koja je od genetski izmenjenih vrsta ljudi - Patuljci, Anije, Hoi, Arhati s Njuvanije i svi ostali - stigla do boanskog, a koji su meu njima krajnje dugoveni ene i mukarci neobinih i ponekad prekrasnih tela? Koliko mudrosti mora stei jedna rasa da bi se smatrala dostojnom boanstva? Koliko znanja, koliko moi, koliko trajanja ima besmrtnost? Da li su bogokraljevi sa grupe zvezda Erijade - oni koji su izgradili kruni svet oko Primule Luc - da li su ti ljudski raunari samo pametni ljudi ili neto vie? Ne znam. Slabo poznajem eshatologiju, njene uredne klasifikacije i beskonane rasprave. Kolenija Mor tvrdi da nije najvaniji poloaj jedne rase, ve put kojim ide. Da li se Agatangijanci, na primer, kreu ka boanskom ili su samo dospeli u orsokak evolucije? Ja, koji sam kao le dospeo na tajanstvenu planetu po imenu Agatanga, imao sam samo jedno merilo da po njemu ocenim pitanje boanstvenosti Agatangijanaca, i to sledee: koliko dobro poznaju veliku tajnu? Da li oni, koji plivaju kroz Agatangine tople, veno plave vode, poseduju tajnu ivota i odgovor smrti? Ve sam ranije rekao da je Nikadija najlepi grad na svim planetama, ali Ledopad, iako lepa na svoj hladni nain, nije najlepa meu planetama. Agatanga je najlepa. Iz dubokog prostora izgleda kao svetlucavi plavi i beli dragi kamen koji plovi u dijamantima optoenoj iniji od crnog ilibara. (Moram napomenuti da sam prvi put video celu planetu tek nakon svog uskrsnua i odlaska. Pri dolasku, naravno, nita nisam video, jer sam bio mrtav.) Zvezde koje okruuju Agatangu plivaju u svetlosti; kad se pogleda navie iz svetleih, blagih talasa, nebo sija. Samo kad su noi oblane more je tamno; ali ak i tada je njegovo crnilo nalik na ivu i kobalt, a ne na bazalt ili tu. More - jedan jedini okean koji prekriva itavu planetu izuzev nekoliko malih ostrva - toplo je i mirno. Vrvi od riba i drugih oblika podmorskog ivota. Jata ribe tao i konani, koja broje na desetine miliona, plivaju

kroz iskriavu vodu grebenja i pliaka, dok u dubinama pravog okeana velike ranite love druge ribe koje ni imena nemaju. Letee ribe, moda zanete istim zadovoljstvom jurcanja kroz tropske podvodne vrtloge i peine, skupljaju se u tako ogromna jata da itave milje morske povrine kao da trepere prekrivene talasavom srebrnom prostirkom. To neverovanto obilje ivota, mislim, navelo je prve Agatangijance da svoja ljudska tela pretvore u neto nalik na tuljane, da bi pobegli u dubine gde nema ni apata i ispunili okeane svojom promenljivom, bogolikom decom. "Zapravo, Agatangijanci su bogoljudi, a ne bogovi", rekla mi je docnije Kolenija Mor. "Oni ne tee linoj besmrtnosti; ne ele da pobegnu iz tamnice materije, kao to su uinile Jeldre, niti pokuavaju da preprave svemir onako kako im se dopada." Behu doli na Agatangu, rekla mi je, u prvom talasu Seoba. Najpoznatija pria o njihovom poreklu - koja je, sluajno, tana - glasi: davno, pred kraj treeg meuina Holokausta, jedna skupina ekologa izbegla je sa Stare Zemlje u jednom od prvih brodova za duboki prostor. Poneli su sa sobom u lopticama od kride zigote narvala, delfina, glavatih uljarki i ostalih izumrlih morskih sisara. Kad su otkrili svet plodnih okeana i slatkog, nezagaenog vazduha, oiveli su zigote i odgajili male kitove, titei ih, dok su bili mladunci, od ajkula i drugih grabljivaca. Kad su kitovi odrasli - i narasli - i upili u sebe okeane kitove pesme koja je bila sauvana u brodskom raunaru, ekolozi su ih pustili u plavu postelju okeana. Videli su kako se ivotinje raduju pa su to proslavili i sami, ispijajui bave vekovima starog vina i puei morsku travu koju su otkrili i nazvali tula. Posle nekoliko dana doli su k sebi. Bili su zavidljivi i tuni to nikada nee upoznati radovanje kitova koje su spasli. Majstor ekolog rekao je da je ovek, sa svojim majmunskim rukama i eljom da poseduje zemljite i druge stvari, gotovo unitio Zemlju. ovek je bio nesrena zemaljska vrsta, loih oblika i prirode. Ali ta ako se taj oblik i priroda promene? I tako su ekolozi puili tula i priviao im se ivot kakav bi mogao biti, i odgajili su decu tako da imaju iljate noseve i peraja i repove sa ravom na vrhu. Svoj vodeni svet nazvali su Agatanga, to znai 'Mesto gde se sve kree ka krajnjem dobru'. Tu su, hiljadama godina, Agatangijanci odgajali decu sa mutacijama, ali da li ka krajnjem dobru ili nekoj nakaznosti evolucije, to ak ni eshatolozi ne mogu da kau. Moda u potrazi za svojim krajnjim dobrom (ili, prosto, zato to mi je dala ivot i volela me), moja majka je odluila da moje unakaeno, u kridi sauvano telo,

odnese na Agatangu. Znala je sve pojedinosti prie o anidaru. Bogoljudi su ga jednom vratili u ivot - zar bi uinili manje za pilota naeg uvenog Reda? Nala je prevoz u brodu za duboke prostore koji je putovao iza Purpurnog sazvea. Predala je moje mrtvo telo skupini Agatangijanaca (u stvari, bili su vie jedna porodica), koji su sebe nazivali Jatom obnovitelja. Onda su je zamolili da ode sa Agatange, da saeka u jednom od malenih hotela koji se vrte u orbiti oko planete, dok Obnovitelji budu izvrili - ili ne budu izvrili - svoja udesa. Dugo je ekala. Muna popravka mog mozga trajala je skoro dve godine. (Govorim o godinama u Nikadiji, naravno. Na Agatangi postoji samo jedno godinje doba - veno prolee - i mnogobrojna jata mere vreme po stupnju svoga napretka ka krajnjoj planetarnoj svesti. Ali ja sam malo pourio.) Najvei deo prve godine proveo sam leei u vodi ispod ustalasanog mora, dok su Balusilustalu i drugi obnavljali delove moga mozga privremenim protezama. Ti glomazni kortikalno usaeni bioipovi trebalo je samo da mi ponovo pokrenu srce, udove i plua; majuni raunari bili su isuvie grubi da bi mi pomogli da ponovo steknem mo govora, a takoe nisam mogao da se setim velikih delova svoga ivota. Prva moja misao nakon buenja meu jatima hiljada crnih, sjajnih, klizavih tela, bila je da sam preao na onu drugu stranu dana, i da su doffeli svih tuljana koje poubijah doli da me pitaju zato sam bio siao s uma. Optevaea istina otkrie starih skrajera, jeste da e svaka civilizacija koju su stvorili bogovi u poetku ljudima izgledati nerazumljiva i udesna. Kako, onda, da ja opiem udo Agatangijanaca kada jo ne razumem sve pojedinosti, sve sloenosti njihove basnoslovne tehnologije? Ispriau ono to znam: okean je bio pun stvorenih organizama, od kojih su mnogi bili jednom treinom raunari, jednom treinom roboti, jednom treinom iva bia. Veina tih majunih orua bili su mikroskopskih razmera. Bile su to programirane bakterije svih veliina i oblika, eubakterije, loptaste koke i spirohete sa svojim biastim repovima. Plovile su izmeu bioinenjerijski proizvedenih fitoplanktona; voda je bila puna biara, jednoelijskih i kolonijalnih algi, diatoma prekrasno simetrinih, siunih morskih dragulja koji su ispredali silikatne ili ugljenikove niti ili ma ta drugo to su bili stvoreni da naprave. Ipak, Agatangijanci su se veinom bavili proteinima. itav okean bio je kljuali lonac za pravljenje, razglaganje i ponovno sastavljanje proteina. Bila je to jedna prastara tehnologija: restrikcioni enzimi, koji nisu bili nita drugo do proteinske maine, upotrebljavali su se za seenje, preureenje i

kalemljenje delova bakterijine DNK. Ali poto su Agatangijanci bili bogovi, otkrili su vie tajni DNK nego to e kalemari iz naeg Grada ikada uspeti. Stvorili su potpuno nove oblike DNK. I u trilionima elija stvorenih organizama svuda po vodama Agatange, prepisivala se DNK, njene informacije se itale i kopirale u RNK. A RNK je nareivala prirodnim molekularnim mainama elije, ribozomima, da grade proteine: nove enzime, hormone, miine proteine, hemoglobin, neuroloka strujna kola da se utkaju u siune raunar-mozgove novih bakterija, proteine svih oblika i funkcija koje se mogu zamisliti, potencijalno beskrajnu raznolikost proteina. "Raznim oblicima ivota nema broja", rekla mi je jednog dana Bulilustalu. "ta ljudska bia znaju o ivotu? Tako malo, tako malo, ha, ha! Na Agatangi ak i neke bakterije - ah, da li su to bakterije ili raunari, zna li? - ak su i piramidalne bakterije inteligentne. Postoje beskonane mogunosti." Kao i na drugim svetovima, u okeanu su se rojili veslonosci, salpide, prstenaste gliste, suneri i meduze, a takoe i sipe, gutai, ajkule i druge ribe koje se hrane sloenijom hranom. Ali u vodama je bilo i drugih stvorova, ivotinja udnih oblika koje su liile na mehanike drobilice i seckalice, i zaista su i bile maine, koje su izgledale kao ivotinje. Agatangijanci su napravili te stvari, ili bolje reeno, programirali su enzime slagae da ih naprave. (Zvau ih slagaima, jer su u stvari bili maine nalik na enzime.) Ribozomi programiranih bakterija izbacivali su slagae namenjene odreenim zadacima. Slagai bi se, zatim, rasejali po vodi, stvarajui velike molekule tako to su hvatali i vezivali delove ugljenika, silikona, atome zlata, bakra, nitrata, bilo kojeg od elemenata rastvorenih u toploj, slanoj orbi okeana. Molekule lipida, hormone, hlorofil i nove spirale DNK ti slagai su spajali u organizme koji su bili polubiljke i poluivotinje. Slagai su vezivali atome ugljenika sloj po sloj, i tako su morske vile tkale svoje mree od dijamantskih niti, gradei svoja prelepa, svetlucava gnezda. Slagai su vezivali atom za atom lepei ih kao klikere tutkalom. Agatangijanci su mogli da spoje - i to su i inili - atome u bilo koji raspored dozvoljen zakonima prirode. Vezivali su molekularne provodnike za strujne izvore u ivim tkivima i uobliavali elektrina polja neposredno i na nove naine. Da su hteli, mogli su da sagrade podvodni grad; verujem da su mogli da naprave kita velikog kao brod za duboke prostore; moda bi mogli i da utkaju strujna kola u kitov nervni sistem i miie, i da stvore ivi brod bri od svetlosti koji bi zaplovio ledenim strujama vaseljene. Nije bilo stvari koju

nisu mogli da proizvedu, rastave i ponovo stvore molekul po molekul, neuron po neuron, ukljuujui i oveka. I tako su Balusilustalu i moji domaini Agatangijanci izmenili moje telo, tako da sam mogao da udiem i vazduh i vodu. Nekako su uspeli da mi otvore mozak a da mi njegovu koru sauvaju od fitoplanktona, morskih crva i drugog ubreta. Radi moje udobnosti, podigli su jedno ostrvo sa morskog dna. Napravili su drvee koje je raslo, cvetalo i davalo plodove, sve za nekoliko dana. Druge stvari se nisu deavale tako brzo. Iznutra sam se manjao polako, dan po dan, i samo jedna po jedna elija. Pri kraju prve godine provedene na Agatangi pola vremena sam provodio u vodi, pola na suvu. Tumarao sam po svom ostrvcetu, pitajui se ko sam i zato sam sam. Brao sam oporo voe sa drvea; imalo je ukus snenih jabuka. Ali bilo je hranljivije od snenih jabuka. Zaista, Jato obnovitelja napravilo je jednu jedinu vrstu hrane koja me je krepila bolje nego to bi to uinile ribe koje su plivale kroz ostrvsku lagunu. Ubrzo sam se, ipak, zasitio voa. Poeo sam da udim za srebrnastim ribama, za mesom, za svime to se trzalo, plivalo ili kretalo. eznuo sam da jednu granu drveta izdeljem u trozubac, da njima probadam debele krilate ribe, da ih rastrgnem u komade svojim previe naraslim noktima i da sisam slankasto meso. Ali to mi je bilo zabranjeno. Balusilustalu je naredila da smem da ulazim u vodu samo tokom onih polusvesnih trenutaka kad su mi otvarali mozak. "Ne razume more i ne zna ta ti je dozvoljeno da jede i ne zna emu je dozvoljeno da jede tebe", ree ona jednog dana, nakon to je povratila oset za azurnu boju mom vizuelnom korteksu. (Balusilustalu zovem 'ona', vie ensko nego muko.) Leala je priljubljenih peraja na peanoj obali moga ostrva, smejui mi se tako estoko da joj je izdueno telo poigravalo i prstenovi prekrasnog loja su joj se talasali ispod sjajne koe. Na perajima je imala kande; njima je crtala slike ivotinja u vlanom pesku. Za razliku od ostalih Agatangijanaca, vrat joj je bio veoma dugaak i ilav, ljupko se njiui kao propeta morska zmija. Treba da napomenem da bogoljudi - bogoene - ne lie svi jedni na druge. Neki su uzeli oblik morskih konja, dok su drugi bili nalik na delfine, dire, ili ak kitove. Svojoj deci daju hiljade razliitih oblika; neki ekolog iz Grada zakleo bi se da ne pripadaju istoj vrsti. Ali i pored razlika, jedna osobina im je zajednika: oi su im ljudske. Balusilustalu je imala krupne smee oi, inteligentne oi, oi pune ironije i humora. Gledala me tim oima, sve vreme mi govorei svojim prefinjenim jezikom lavea, groktaja i coktanja. Taj jezik sam potpuno razumeo. Kasnije, kad bioipovi

za prevoenje budu uklonjeni iz moga mozga, sve e mi to zvuati kao bla-bla-blabla. Ali ona je znala sve o mom ljudskom govoru. "Meso je meso", rekoh ja, ne seajui se jo u to vreme da sam ovek iz Grada. "ovek mora loviti meso da bi preiveo." "Ti si glupavi ovek, ha, ha, nisi ajkula - jedi voe sa drveta, drvee je za tebe." inilo se da me prezire, isto onako kao to novoproizvedeni pripravnik sebe smatra za neto vie od iskuenika. Zar je mislila da u provoditi dane pentrajui se po drveu kao majmun? Ni po jednom pitanju njen prezir se nije ispoljavao tako oigledno kao pri mojim pokuajima da razumem drutveno ustrojstvo Agatangijanaca. "ak i kad bi ti mozak bio zdrav", ree ona, "ne bi mogao da uje ono to ti more govori. Ti si matematiki ovek, koji trai besmrtnost za sebe samog, ha, ha! ta ti moe znati o Dui sveta?" Ali odmah dodade: "ekaj, ekaj, moramo saekati dok se ne seti sebe, a onda jo malo saekati da vidimo da li razume najprostije stvari." Posle nekog vremena, kad sam ponovo stekao sposobnost da potpuno upravljam svojim miiima, poeo sam da se priseam. itavi delovi mog prethodnog ivota su mi se vraali, za trenutak delujui nategnuto, nestvarno kao morska pena, da bi potom izbledeli, iezavajui u uskovitlanim talasima moga pamenja. Bilo je to neko uznemirujue, jezivo oseanje. Kao kad se dete probudi usred noi, tako sam se i ja katkad budio iz mora, ne ba sasvim svestan ko sam i kako sam dospeo tu gde se nalazim. Tada bih izronio i nastavio da plutam po mranim talasima, diui se i propadajui nanie, pogleda uprtog u zvezde. Sanjao sam. Na mahove mi se inilo da sam Malori Ringes, naivni iskuenik koji ui Bulovu algebru; bivao sam uitelj, lovac, putnik, 'malecki', otac i sin, i ponekad, tokom tih lucidnih trenutaka, kad bih otvorio oi prema tamnim zanosima ispod neuhvatljivih talasa, postajao sam pilot i postajao sam riba - postajao sam pilot-riba - koja je dola da sazna tajne bezvremenog mora. Jednog dana, kad sam pomislio da se seam svih dogaaja iz svoga ivota izuzev onih kad sam ubio i bio ubijen, i svih onih trenutaka izmeu ta dva dogaaja, jednog dana kada je nebo bilo puno paperjastih, belih oblaia i more bilo spokojno i mirno, Balusilustalu gurnu njukicom moje plutajue telo i ree,

"Sada emo ti obnoviti mozak kako treba; kad budemo zavrili, znae da ima mozak." Povela me je u dublje vode, gde su na nas ekali ostali lanovi Jata. Agatangijanci me okruie sa svih strana. Stotinu hladnih njukica gurkalo je istovremeno svaki deli mog nagog tela. Jezici su mi lizali kou. Ispod mene i meni uz bok na sve strane su treperila peraja. Slana pena mi se ulila u usta. U magnovenju me Pakupakupaku i Tsatsalutsa i mnogi drugi podigoe na svojim leima iz vode. Moje ostrvce se ljuljalo u daljini, zlaana i zelena mrvica na svetlucavom, plavom moru. uli su se zviduci, lajanje i coktanje. Svuda oko nas zau se u odgovor lajanje i pupurikanje; more odjednom oive, ispunjeno glatkim, crnim prilikama koje su klizile kroz vodu. Izbrojao sam sto trideset lanova Jata pre nego to su me ponovo zagnjurili u vodu i ja morao da prestanem s brojanjem. (Kasnije sam saznao da jedno jato broji oko hiljadu Agatangijanaca, i da je oko deset hiljada jata ratrkano po okeanu.) Balusilustalu - ili je to moda bila Mumu ili Siseleka - ispusti itav niz piskavog skianja i kliktanja. Obraala se delfinima i kitovima, pomislio sam, i ubrzo se voda ustalasa od ogromnih tela. "Zovemo bogove dubina da prisustvuju tvom ponovnom roenju", ree Balusilustalu. Bio sam zadivljen saznanjem da su pametni Agatangijanci uobliili svoje jezike i govorne ograne tako da mogu da artikuliu ne samo svoj jezik, ve i govor kitova i kitovu pesmu. Sve vreme su se dodirivali i lajali; informacije su tekle od nosa do nosa i iz grla do uha. Dodiri odjednom postadoe odseniji, prisniji, ei. Tu u vodi, neki lanovi jata polegoe po drugima, otvorivi proreze na telu dubinskom milovanju i sparivanje otpoe. Iznad mene, ispod mene i sa svih strana, mnogi su se parili puni uivanja i samozaborava, a zatim jo vie i vie njih - sav oaran posmatrao sam i oslukivao, dok se voda punila njihovim laveom i uzdasima. U poetku nisam shvatio ta se dogaa. Pomislio sam da su bogovi poludeli od seksa. Ali ubrzo sam postao svestan saznanja u sebi. Jedan deo uda mi se otkrivao, da li putem telepatije ili informacija uskladitenih u mojim modanim bioipovima, to nisam znao. Jedan boanski glas mi je aptao, dok sam plutao pod vodom, oslukujui, i evo ta sam saznao: kad jedna odrasla lanica jata postane spremna za sparivanje, ona, Prva majka, stvori jajace u jednom od svojih jajnika. Nae partnera, i tada se odigra parenje. (Svi Agatangijanci imaju ud, ogroman, sa trouglastim crvenim glaviem, veim od Bardovog, ali nemaju testise, jer im nisu potrebni.) Prva majka

zavlai svoj ud u prorez Druge majke. Jajace prolazi kroz njega i smeta se u posebno stvoreni organ zvani bakula. U bakuli jajace biva delimino oploeno. Druga majka ubrizgava u jajace paljivo pripremljene niti plazme zaea, na gotovo isti nain na koji virus inficira eliju domaina svojom DNK. Tada ona putem svog uda prenosi jajace treem uesniku, koji ponavlja taj postupak, i tako dalje, mnogo, mnogo puta. Na kraju, poto je jajace prelazilo iz bakule u bakulu Agatangijanci ponekad tu fabriku proteina u obliku krofne nazivaju 'organ promene' - poto su sve majke dale svoj doprinos naslednim osobinama jajaca i oplodnja bude zavrena. Poslednja majka prima zigot u svoju utrobu i tu raste zametak. Tako je svaka Agatangijanka ker celog jata. "Ali danas ne pravimo keri", ree mi Balusilustala, dok sam ja posmatrao kako jato predaje svoju plazmu tamo-amo ispod povrine mora. "Pravimo neto drugo, oh, ho!" To to su pravili teko je opisati. U izvesnom smislu, seme u bakulama Agatangijanaca bilo je slino bakteriji, neka vrsta 'neurofaga', jer je imalo za zadatak da pojede i zameni mrtve, rastrgnute neurone. U izvesnom drugom smislu, bilo je mnogo slinije informacionom virusu. Svaka majka u Jatu utkala je modifikovane lance DNK, tanke nizove asocijacija u informacioni virus. Majke su se kretale kroz vodu, dodirujui jedna drugu iznutra, opijene zanosom, predavale virus iz bakule u bakulu. I tako je implulsivna Deseta majka dodala nizove asocijacija onako kako joj je tog asa priapnulo nadahnue, dok je mudra Petstota majka izbrisala te nizove i dodala druge. Kada je virus bio gotovo zavren, Balusilustalu ga uze u svoju bakulu, gde obavi na njemu zavrne promene. "Sada emo ga staviti u tvoj mozak", ree ona. "Molim te da primi poklon mojih sestara." Moram priznati da nisam eleo da primim nikakav poklon. Iako nisam bio potpuno priseban, jo uvek mi je ostalo dovoljno svesti da se jako preplaim. Nisam siguran kako su mi otvorile mozak. Mislim da su upotrebile razlagae da mi paljivo razloe kolagene u koi na temenu, da rastvore kost lobanje. Oseao sam kao da mi je celo telo rasporeno i da ga sada ralanjuju tkivo po tkivo, sloj po sloj, eliju po eliju. Voda je bila crvena i ispunjena krvavim nitima. Delovi mene plutali su u toplom, slanom moru, razvijajui se, polako se otvarajui. Uklonile su

mi neke bioipove iz moga. Kad su virus unele u mene, kriknuo sam. Nije me bolelo, ali kriknuo sam od straha da e me virus unititi a ne izleiti. Taj krik mora da je prenela gusta, namrekana voda do mesta gde je ekao krug glavatih uljarki sa zatupastim glavama. uo sam niz brboravih uzdaha, koje sam protumaio kao smeh. Tada Balusilustalu progovori, ne miui ustima, i ja zauh njen glas unutra, u sebi. - Bogovi dubina se ude zato ovekoliki majmuni uvek vrisnu pri roenju? Ha, ha - zato to su glupi, rekla sam im. - Ne, ja umirem, ubijate me. - Obnavljamo te u ono to bi mogao da bude. - Da bih iveo, umirem. Znam, virus e me ubiti. - Tako si glup, oh, ho! Ono to smo napravili za tebe nije ba virus. - ta je to? - Mi smo bogovi, zar ne, ha, ha! To seme smo napravili u svojim telima da bi te vratili u ivot. Moe ga zvati boansko seme. - Virusi, ta hijerarhija DNK, taj primitivniji program, zarazni su, ubijaju elije vieg reda - to su me nauili ekolozi jo dok sam bio iskuenik. - Kakva glupost! Boansko seme e traiti samo mrtve elije mozga; mnogo je delova tvog mozga koji su izumrli. - Ne valja, ne valja, kao to bi rekao Bardo. - Boansko seme je inteligentno, na izvestan nain. Ono uvodi nizove asocijacija u mrtve neurone i za kratko vreme ih vraa u ivot. Boansko seme e preuzeti programiranje DNK. - Neto je ovladalo mnome, ne valja. - Sluaj, ovee, ovo je umee Agatange: nizovi asocijacija se reprodukuju hiljadama puta. Reprodukcija i ivot, glupi ovee. Organizuju se novi nizovi, hvatajui se jedan za drugi kao morski crvi, obrazujui hiljade meuspojeva. I kad

izrastu, neuron se rasprsne i umre. I novo boansko seme je roeno, hiljade boanskog semenja. - Pripravnici ginu, zato me ne ostavite na miru? - Kada se milioni boanskog semenja nasele irom tvog mozga, ukloniemo preostale bioipove. Bioipovi su neverovatno glomazni. Dobri su da ti pokreu noge ili da ti omogue da lapara tim glupim jezikom, ali su potpuno beskorisni za pamenje matematike i ostalih memorija koje se sadre. - Sadre se? - Mozak je kao hologram; celina se sadri u svakom delu. - Ne. - Pusti da ti objasnim. - Ne, ne, umirem i plaim se. Dugo sam lebdeo u vodi, poskakujui gore dole pri talasanju blage struje. Nekako su me hranili. U ustima sam oseao ukus soli i krvi, otru aromu tuljanove koe i mokrae. (Agatangijanci ne poklanjaju ni malo panje svoji izluevinama, kao bebe u koritu tople vode. Ali okean je bio ogroman, tako da su se oblaci tamne, narandaste mokrae brzo razvejavali.) Dugi dani su se polako pretapali u duge noi, i no je opet postajala dan, i ritmovi svetlosti i mraka gubili su se u dubljim ritmovima mora. I neprestani zvuci, jato koje laje, jei i razgovara, pitanje delfina dok avrljaju meusobno, duboki i odzvanjajui zvuci glavatih uljarki - svi ti zvuci su me okruivali, lupkajui me po koi beskrajnim zvunim talasima. Oseao sam zvuke do sri. Imao sam oseaj kao da gutam zvuke, kao da me zvuci mora hrane i odravaju u ivotu. Mrani ritmovi su jurili mojim venama, i ponovo sam osetio zvuk u mozgu. Jato je klizilo kroz vodu, prenosei jedni drugima pesmu i materiju stvorenog ivota, jedni drugima dok su se dodirivali, pevajui i praznili se jedni u druge. Ponovo su mi otvorili mozak, i ponovo su u moje najdublje delove uneli svoj virus, svoje boansko seme. I ponovo, i jo mnogo puta. Agatangijanci su pevali o gluposti ljudskih bia, ali i o njihovoj pameti. Pevali su o Dui sveta, o tami i svetlosti. A virus je radio svoj posao, dok sam ja uplovljavao u sve iri okean zvuka. Pesma Jata je postepeno postojala sve jasnija. Poinjao sam da razumevam

stvari. Tune, oplakujue melodije zazvuale su u meni, i ja se setih da sam jednom ubio tuljana. Zauo se i jedan jedini, visoki i prodorni zvuk, nalik na samrtni krik akuhaija. Setio sam se da sam ubio oveka po imenu Liam, i ponovo proiveo trenutak svoje smrti. Zvuk smrti, zvuci ivota talasi su mi se lomili iznad glave, a galeb je leprao krilima i slao svoje krike visoko iznad daleke peane obale, i ja se setih onoga to je trebalo da ostane zaboravljeno; setih se kako sam kao dete uio da bojim; setih se otmenih teorema i kako se delje otrica od kremena; setih se da je Leopold Soli moj otac; moda sam se za trenutak setio svih trenutaka u svom ivotu. Setio sam se stvari koje nikada nisam znao. Nadooe mi i neka udna, nova seanja. Znao sam da su ona delo virusa u meni. Sluao sam pesmu mora, pesmu Jata obnovitelja, i pesmu svih drugih jata. Pesmu ivota. - Zato? - Zato to je lepo! Ali te takoe obnavljamo i zbog onoga to si, Malori Ringesu, pilot koji nikada nee umreti, ha, ha! Dajemo ti nae memorije jer mora da zna. - Neu nita da znam. - Oh, ho, sluaj samo, ovee, i rei emo ti sve! uje li kako talasi apu tajnu? Znamo da zna, ovee. Tajna ivota je samo radovanje i nita drugo, i radost je svuda. Za radovanje smo stvoreni. Nai e ga u naletu nonih talasa, na peanoj obali i u kamenju, u soli koja se nalazi u vazduhu i vodi koju udiemo, i duboko, duboko u krvi. I u lelujavom pesku okeana i u srebrnastoj ribi koja se uvija i u zasenenom zelenilu pliaka i u ljubiastim dubinama i u krastavoj ljuturi ostrige i u ruiastim grebenima i ak i u ubretu na dnu okeana, radost, radost, radost! - Ne, ivot je bolan, to znam. Ima jedna pesma; seam se nekih njenih delova: 'Raamo se u bolu svoje majke i nestajemo u svome.' - ivot nee nestati. Dajemo ti svoje memorije zato da ivota ne nestane. - Pamtim pesmu Jata obnovitelja. - Sva jata su obnovitelji. To smo; to inimo. - Ne elim da me ovakvog obnovite.

- Divna pesma, zar ne? uje li pevanje? - Bojim se. - Ha, ha! Pesma Agatange je divna pesma, ali nije onakva kakvu bi veina ljudskih bia volela da uju. Neki delovi, dabome, kada se ima u vidu potpuno ljudsko poreklo te tajanstvene rase, mogu se razumeti. Ljudi i bogoljubi (pa, ak i veina bogova, rekao bih) znaju da se materija i svest ne mogu razdvojiti. To znanje nije od jue; vekovima pre nas mehaniari su otkrili da nije mogue opisati ponaanje subatomskih estica a da se ne uzme u obzir uticaj svesti u predmetima koje su prouavali, isto kao to nije mogue objasniti pogubnu termodinamiku i zagaivanje Zemlje ako se ne uzme u obzir svesno i zloinako delovanje milijardi ljudskih bia. (To se, naravno, desilo, pre nego to su mehaniari najveim delom napustili svoju glupu zamisao da trae apsolutnu esticu. Neverovatno je, ali nekadanji ljudi su 'otkrili', opisali i popisali trideset hiljada tri stotine osam diskretnih estica - leptone, gluone, fotine, arme, gravitone, kvuone, kvarke, naopake kvife i ostale delie svojih jednaina - pre nego to su digli ruke od te beznadene potrage.) Dakle, Agatangijanci potuju jedinstvo svesti i materije, i to svoje verovanje priveli su logikim krajnjim granicama. Deset hiljada jata obnovitelja pokuavala su da svu svoju planetu probude do vie svesti. Pesma govori o velikoj obnovi: prvi ekolozi nisu imali poverenja u svoje siune svesti. Da li je ovekova svest spasla Staru Zemlju? Nije, i nee ni Agatanga biti spaena, jer ovek je ovek, i jednog dana - iako su sebe pretvorili u tuljane i privoleli se moru - sklad koji vlada u prirodi bie poremeen. Samo ako uspeju da stvore svest koji daleko prevazilazi njihovu, Duu sveta, moi e da zapevaju pesmu sveukupne radosti, to su, na kraju krajeva, i nastojali da jednog dana urade. Kad mi se mozak dovoljno zacelio da bih mogao da razumem praiskonski sklad mora, Balusilustalu mi je dozvolila da lovim ribe u laguni svoga ostrva. Mnoga popodneva proveo sam seajui se, lovei kopljem priobalnu ribu, ohi i srebrnorepku. Spavao sam na plai i pekao svoju lepu, Alaloi kou pod sjajnim, zracima ruiastog sunca. esto bih otplivao podalje od lagune u puinske struje gde su se kitovi, selei se, igrali i gutali ogromne gutljaje planktona. Voda je vrila crveno od majunih ljuskara, dizali su se vodeni stubii grbavih lososa, alovki i

plavoperaja, oseao se otri miris morske soli i pene - seam se mora kao da sam iveo u njemu milion godina. Ali jo sam se bojao ajkula i drugih grabljivaca to su plivali ispod talasa, bojao sam se, takoe, i manje opipljivih stvari. esto bih plivao kao mladune, okruen bezbednim zidom Jata. I kad su mi na kraju otvorili mozak, umirujue misli o Balusilustalu i drugima potpuno su me preplavile. - Ne boj se da e izgubiti sebe. Postoji deo i postoji celina, i oboje postoje istovremeno. - Ja sam ovek! Nikada neu pripadati Jatu. - A ene na Staroj Zemlji gotovo su uspele da stvore planetarnu svest. Deset milijardi ena i dece - svako od njih poput neurona u mozgu. I sve njihovo dodirivanje, prianje, sparivanje, muvanje i pevanje - sva ta meusobna saobraanja, ba nalik na meusobno povezane sinapse neurona. Ha! - Zato smo omanuli? - Zato deko kida krila muvama? - Neu da budem deo planetarnog mozga. - Ha, ha, ali on hoe da bude njegov deo... celine. Bar privremeno. - Ne, ne. - Eto, upravo zato su tvoji preci omanuli. Svest Majke Zemlje u nastajanju bila je oteena njenom mladalakom nemarnou. U izvesnom smislu, nikad se nije ni rodila. Delovi nikad nisu istinski postali svesni celine. - Bojali su se, rekao bih. - Ha, ha, budale! Da li je riba svesna mora, ili samo one vode u kojoj pliva? ta jedan jedini neuron tvoga mozga zna o matematici, muzici ili ljubavi? Nikada ne moemo biti svesni celokupnih razmera celine, ali moemo ipak znati neto od njenog delanja. - A deset hiljada lanova jata - ta mi, pa, vi radite? - udesne stvari! Mi smo bogovi, zar ne, oh, ho? Mi smo mozak Agatange, i kad plaemo biva kia, a kad uzdahnemo, zaduva vetar. Kad korali umru tamo gde

treba, njihovi kosturi stvaraju morske grebene. Stvaramo nove vrste tamo gde je potrebno, ponekad tek radi igre. A ona druga bia, via bia, ekolozi i sklad - strah nas je da ti priamo o tim viim biima, reavamo se da ti kaemo, elimo da ti kaemo, ali... - Ali? - Ali, ti si tako glup, ha, ha! ak i Agatangijanci, uzeti pojedinano, Balusilustalu, Mumu, Pakupakupaku mnogo su glupi. Ali bar smo svesni celine; celina, to smo mi, i ona je svesna da mi postojimo. - A kitovi? - Ono to je tvoja modana kora primitivnijim delovima tvoga mozga, to su kitovi naim jatima. Moe ak rei da su kitovi dua Agatange. Ali to bi bilo uproavanje, ha, ha! - Toliko hijerarhija i slojeva inteligencije; bojim se da u se izgubiti. - Glupi, glupi ovee! Hologram je sauvan; sve je sauvano. - Ja se bojim. Nisam se najvie bojao da e me planetarne svesti progutati. Zar oveka, onako dlakavog i sa prstima i sa mozgom za matematiku moe da proguta jato tuljanoljudi? Pa, ak i kad bi mogli da mi promene telo i da mi mozak obrade onako kako im se prohte - a priznajem da su mogli - zato bi tako neto poeleli? Zar bi Malorija Ringesa, prostog pilota jednog zastarelog Reda bogovi smatrali iole vrednim? Ne, moj vrhunski strah, ono ega sam se najvie bojao, bilo je da izgubim svoje sebstvo pod uticajem virusa koji su usadili u mene. to sam vie plivao meu Jatom i to mi je mozak vie 'zaceljivao', to sam se vie bojao. Kako su dani prolazili, polako sam shvatao da Agatangijanci imaju veliku mo nad materijom i sveu. (I da upotpunim polumitsku petolanu formulu mehaniara, takoe i nad energijom, vremeprostorom i informacijama. Naroito nad informacijama.) Primetio sam da tamo gde je plivalo Jato nikada nije padala kia, nikada nisu duvali jaki vetrovi, niti su talasi postajali veoma visoki. ak su se i ajkule pomalo suzdravale. Te velike, glatke, prekrasne ubice u stvari su nekolicina prastarih Agatangijanaca, oni koji su bili spremni da 'idu dalje', kako se

kae. Ajkule su ostavljale mladunad - decu - na miru. Nikada nisam mogao da shvatim kako su Mumu i Seseleka bile u stanju da otplivaju pravo velikoj beloj ajkuli i da bezobrazno dodirnu svojim perajima njena. Za mene je ostala tajna zato su htele da to urade, sem ako nisu elele da na mene ostave utisak svojom ljubavlju prema prirodi, ili jo vanije, ljubavlju prirode prema njima. Samo sam jednom posumnjao u njihovu mo. Samo je jednom priroda izgledala tako nedohvatna njihovoj vlasti kao to je sunce sunanoj ribi. Jednog dana je leglo orka, sa svojim ravnomerno rasporeenim, kupastim zubima, iskrslo niotkuda. Za tren oka su Siseleka i sedam ostalih bili rastrgnuti i progutani. Krv je tako gusto plovila u vodi da su ak i ajkule poludele. Nastao je pokolj. Ajkule su ipak ginule, iako su eljustima grabile velike zalogaje vode. Kad je nastala zbrka, jedan ork se probio u sredinu Jata. Progutao je osmoro vritee dece kao da su ostrige. Kad se najeo - mora da se najeo, mislio sam - mahnuo je ogromnim repom ispod jedne bebe, odbacivi je iznad vode i iznad lea majki u razjapljena usta drugog orka. To je ponovio tri puta, i svaki put bespomono dete bi nestalo u stomaku nasmejane crno-bele zveri. Zatim, hitro kao to su doli, orki su nestali, i pocrvenele vode su se umirile. Jecaji Jata, krici, vritanje, zviduci i uzdasi trajali su jo dugo. Nekoliko majki me odvede pod vodu i za tren oka sam bio obavijen slojevima tuljanovih tela, koja su se uvijala i podrhtavala oko mene. Kad je izgledalo da su se orki najeli, pesma Jata se vratila moru. Moda su Agatangijanci prebrojavali svoje gubitke, ili su, prosto, teili jedni druge. Moda su bili zaokupljeni svojim 'viim stvarima'. Bio sam preplaen opasnostima, spoljnim kao i unutranjim. Sve to sam eleo bilo je samo da se vratim na svoje ostrvo, da samog sebe izvuem u bezbednost, u kronju drveta. Ali posle nekog vremena, mnogobrojni raspevani glasovi uspokojie se i nastade sklad, krici i lave se pretvorie u rei, a rei u misli. - Cena, cena, sve ima svoju cenu, ha, ha! - Ali vi ste bogovi! Kad plaete, pada kia, tako si rekla. - Jo smo ljudska bia, tu, duboko u sebi, i kad se prolije krv, plaemo. - Kae da su kitovi vii bogovi, ne razumem, da li su ludi?

- Oh, dugovi, gresi naih oeva. Svest Agatange jo nije dostignuta, jo nije savrena. Cena. - Ispriaj mi o orkima. - Sluaj muziku nadolazeih talasa. - Da li je va planetarni mozak delimino lud? - Sluaj kako doleu oblaci koje nosi vetar. - Kai mi. - Sluaj kako ti kuca srce. - Ne! - Cena. Greke. Svemir ima greke. - Da li moj mozak ima greke? Priaj mi o virusu - ta e da uradi? - Vaseljena je savrena, takoe, kao to je tvoj mozak savren, ili e to uskoro biti, oh, ho! I ne sme da ga zove virusom. Boansko seme je savreno. Boansko seme je samo za tebe. Um jata te je okruio i oformio tvoj mozak. Na um je raunar, nalik na raunare akaika vaeg Reda, ili nalik na neurologike tvog broda. Samo mnogo jai i dublji, oh, oh! Mi smo bogovi, zar ne? Tvoj mozak lii na savreni hologram. A zar u hologramu nije cela informacija sauvana u svakom delu? I u naim bakulama, koje se pokoravaju raunarima naeg uma, stvaramo boje seme. Boje seme 'ita', hologram tvoga mozga. Ono ga razvija, ti si ve otvorena knjiga, ha, ha! Boansko seme zna taan redosled prema kojem tvoji neuroni treba da budu zamenjeni. Boansko seme 'vidi' veze koje moraju biti uspostavljene izmeu ivih neurona. - A moje memorije? - Memorija nije pojava koja se moe lokalizovati. Memorija moe da se stvori, ali ne moe da se uniti. Svaki deo tvog mozga sadri sve tvoje memorije. Boansko seme uva memoriju. - A ja?

- Ha, ha, ti si Malori Ringes, zar ne? - Da li je moje poimanje sebstva sauvano? Da li u ipak biti ja? Otkud da znam? - Kako zvui sunce koje se raa? - Imam oseaj kao da se davim. - Davi se u moru informacija, oh, ho! Informacije, informacije na sve strane! Informacije o spiralnoj koljki i o pesmi jata: informacije; informacije prolaze pod morem, prolaze od istinskih informacionih virusa do majki, i od majki do virusa; i virusi inficiraju vidre i oktopode, girice i diatome. Evo ta ti je istinski informacioni virus: stara se da DNK bude informisana o promenama u drugim vrstama. A potom informie nas, mi informiemo ivot u moru, i ta se informacija prenosi, stalno se prenosi, od stvorenja do stvorenja, od biljke do bilje, pod morem i preko svih voda Agatange. Pusti da te otvorimo moru informacija. - Ne! - Ne boj se , sve e se vratiti. - Bojim se da u umreti. - Informacija je kao voda, a ti umire od ei. Nastupio je trenutak mira, teko ga je zapamtiti, a nemogue zaboraviti. Otvorili su me, i talasi svesti su navalili. Verujem da sam postao deo Agatange, deo ivueg uma planete. Sluao sam neke stvari; oseao sam kako se planeta kree ispod mene. Informacije su prelazile od mene u more, dok me je svako ivo bie i biljka obavetavalo o svom prisustvu. Moja svest bila je ovaploena u svakoj koljkizevalici, kitu ili morskoj zvezdi - siguran sam. Bio sam jastog koji svojim tipaljkama rije po pesku na morskom dnu, traei natrule zalogaje; bio sam zelenkasto - plava alga, koja plovi noena strujom, upijajui u sebe sunevu svetlost, i bio sam diatom, strelasti crv i seivo koje otvara meka tkiva meduze. Bio sam ogromna glavata uljarka koja peva u zanosu parenja i jeca od sree, raajui mladune. Bio sam mnogo stvari i jedna, grlei svet svojim pipcima, perajima, rukama. A informacija je sve vreme prelazila, sa biljke na ivotinju, sa pojedenog na prodiraa, sa virusa na bakteriju, sa majke na ker. Ta informacija imala je

blistajui sistem, predstavljala je prizor ist kao dijamant, ali sada postoje jo samo seanja na taj prizor; kao zvezdana svetlost koja se rasipa kroz duboke, plave vode, tako su i memorije zamagljene. Bio sam istovremeno ja sam, siuna elija sa siunom ljudskom sveu, i ogromno bie, svesno informacije koja ispunjava vaseljenu. Znao sam stvari. Za mene, kao oveka, znanje je bilo nemogue i sloeno. Ali kao Agatanga, planeta, kada sam podigao pogled prema zvezdama, bio sam svestan lepote i jednostavnosti. Na neki nain, jo ne razumem kako, ta svest me je promenila i nikada nije prestala da me menja, i bojim se da nikada ni nee. Kada sam se probudio, leao sam na peanoj obali, peta ukopanih u vlani pesak na ivici vode. Pesak mi je bio u ustima, kosi, uima i oima. Pokrenuo sam sasuena, ispucala usta da progovorim, i zubi mi zakripae o zrna peska. Galeb kriknu. Svuda du linije na kojoj su se lomili, talasi su bili beli i zapenjeni. Rumeno sunce klizilo je nanie na zapadnom nebu, i ja se zapitah koliko dugo ve ovako leim. Koa mi je bila vrela, izgorela od sunca i crvena kao nar. Podigao sam ruke prema glavi i provukao prste kroz kosu, opipavajui da naem neki oiljak, krastu ili pukotinu, koji e potvrditi da mi je mozak bio otvaran. Ali naao sam samo nekoliko krckavih, crnih morskih algi koje su mi se zakaile za kosu (Crnu i riu kosu.) Zatvorih oi. Pogledah unutra, u unutranjost svog mozga; traio sam memorije koje bi mogle izgledati nestvarne. Isprobao sam svoje matematike sposobnosti. Napravio sam nekoliko proizvoljnih aksioma, zasnovao na njima logiku, i izmislio nekoliko ljupkih teorema. Radio sam i druge stvari. Dugo sam duboko razmiljao, utonuo u problem identiteta s kojim sam se prvi put suoio jo u Entitetu. Kako u znati da li mi se moje istinsko sebstvo promenilo? I ako se promenilo, tako neprimetno da nikada neu znati, da sam ja na neki nain drukiji ili umanjen, zar bi imalo znaaja? Da, imalo bi. Oi su mi se kretale ispod sputenih kapaka, dok sam razmiljao o Katarininim poslednjim reima upuenim meni, i odjednom je to postalo vanije od svega u veseljeni. Najvie sam se bojao da e me virus Agatangijanaca liiti slobodne volje. To se ve ranije deavalo, drugim ljudima. U izvesnom smislu, ta je tehnologija imala korene daleko u prolosti. Pesnici-bojovnici sa Kvalara i odvratni vanzemaljci Skutari, kao to se zna, praktikuju tu varvarsku vetinu zamene mozga. Tu vetinu zovu 'genokradljiva imitacija', i zaista je uasna. Siuni virusi genokradljivci - u stvari, to su raunari - preplavljuju mozak rtve. Najpre osnivaju kolonije na kljunim mestima po celoj modanoj kori. Jedan po jedan

preuzimaju programe funkcije. Tako mozak rtve poinje da radi po programu novog gospodara. Na kraju, kad virus obavi svoj posao i itav mozak preuredi, ovek postaje obina maina. Ono to je u tebi nije ni pravi informacioni virus ni genokradljivac. Ve smo ti rekli, to je boansko seme. Hologram je sauvan. Leao sam na peanoj obali, oslukujui ritmove u sebi. Uistinu, oseao sam se kao uvek - moda tek neto vie sloen, ljut, sumoran i malice suvie pun sveta, ali... bio sam to ja. Ustao sam i bacio pogled preko talasa na puinu, gde se okean nadimao i gde se okupilo Jato obnovitelja. uo sam u vlastitoj krvi pesmu Agatange. Iako sam jo bio onaj isti gordi, tati, ubilaki ovek, znao sam da sam neto vie od toga. U meni je bila neka nova istina, nova strast - gotovo sam mogao da je osetim kako plamti u meni negde iza oiju. Gotovo sam znao ta je to. Neto i to ne samo Pesma Jata - bilo mi je dodato. Pogledao sam na more, oslukujui uzdahe plime, i znao sam da su Agatangijanci ostavili neto nedoreeno, neto neobjanjeno. Preplivao sam lagunu i izaao na puinu, preplivao iznad belih i ruiastih koralnih grebena i uao u dublje vode. Delfini su, zvidei, jurili ispred mene, a jedan grbavac iskoi iz vode i pade na lea, uz divovski pljusak. Naao sam Balusilustalu kako pliva s Jatom. Gurnula me je nosom u stomak, kad sam joj se obratio jezikom Civilizovanih svetova. Jo jednom sam je upitao o orkima, i ona mi jo jednom odgovori zagonetkom. Stavila mi je posredno do znanja da je to tabu tema, neto o emu ona ne moe ili nee da govori. (Interesantno, kod svih ljudi - ak i kod bogoljudi - postoje stvari o kojima se ne sme razgovarati. Devaki, na primer, gotovo nikada ne priaju ta su sanjali, a postoje i mnogi primeri izbegavanja da se pomene seks i seksualnost. ak i mi, piloti ne smemo da razgovaramo o onome o emu ne smemo da razgovaramo.) Poslednji put su mi otvorile mozak, ali nisu to uinile fiziki. Otvorile su me svojim mislima, i svojom ljubavlju. Svojom potrebom. - Obnovljen si, i vreme je da ide. - Sada ima neto u meni. Neto to ne mogu sasvim da iskaem, ak ni da zamislim. Klju - ispriajte mi o orkima.

- Oseti slobodu talasa u sebi. - Zato bog ne moe oveku dati jedan jednostavan odgovor? - Ostao si glupi ovek, ha, ha! - Niste mi sve rekli. - Rekli smo ti tajnu ivota. - Ne, nema tu nikakve tajne. - Glupane jedan, oh, ho! - Zato ste me vratili u ivot? - Zato to je bilo zabavno. - Zato? - Zato, Zato? Zato? Zato to si ti Malori Ringes, pilot koji je svojevremeno uao u Kalindu, i zato to je ona ula u tebe. - Kalinda? - Ti je zove Tranzistorski Entitet, ali njeno ime je Kalinda. A Kalinda zna tajnu. - Tajnu ivota? - Zna tajnu Vilda. Slobodno moe rei da je to tajna ivota u ovoj galaksiji. - Ne razumem. - Jata pevaju u slavu ivota na Agatangi i okeana, ponekad ak i sunca, ali ne moemo spreiti zvezde u Vildu da eksplodiraju. - Niko ne moe. - Ti moe, ha, ha! - Nije tako, bojim se. Ja sam samo glupi ovek. - Oh, ho, ti si neto vie od toga!

- ta sam ja? - Jednog dana e saznati. - ta? - ta? ta? ta? Ti si Malori Ringes, ovek kome je mozak povean i postao ogroman kao more Agatange. Zar se ne osea ogromnim? Kao to se more nadima na vetru i kii, tako e se i ti podii u olujama svoga ivota. Postoje mogunosti, Pilote ovee, i one e se razvijati, jedna po jedna. Jednog dana, kad bude jo ogromniji, pitae Kalindu zato Vild raste. Mi bismo je i sami pitali, ali Kalinda nas mrzi, a postoji i hijerarhija. Manji bogovi moraju da se klanjaju veima. - Nikada se neu vratiti u Entitet. - Jednog dana e se vratiti, zato to ti je tako sueno i zato to te molimo da se vrati. - Zato? - Zato to zvezde umiru i mi se bojimo. esto mi se ini da je strah neto najgore to postoji. Jata Agatange rekoe mi tada zbogom. Otplivali su u najbre struje. Jedna po jedna, glavate uljarke duboko udahnue vazduh i zaronie. Delfini se nasmeie i odzvidae mi pesmu za rastanak, pa pooe za njima. I tada sivi kitovi i alovke, grbavci i plavi kitovi i ostali nestadoe pod povrinom mora. Tog dana nisam video orke i nikada nisam saznao njihove mrane tajne. Svuda oko mene, od jedne do druge linije obzorja, voda je bila plava, prazna i mirna. U daljini me je svetlucanjem pozdravljao pesak mog ostrvceta. Zaplivao sam kroz vodu, otresavi kosu iz oiju, i pogledao malo bolje. To to je sijalo na suncu nije bio pesak ve oklop atla u kome je stizala moja majka. Jato ju je na neki nain obavestilo o mom ozdravljenju i poslalo brod da je dovede. ekala je da me povede kui. Kada sam zapoeo, plivajui, da prelazim dugi put do obale, uo sam kako talasi svesti narastaju i hue u meni, i nikada u ivotu nisam se osetio tako preplaen i tako sam. 18. TIHOVA VEZA Mozak nije raunar; mozak je mozak.

Izreka akaika

Neki kau da je Nikadija istinski Veni grad, grad koji nikada nee umreti. Ve tri hiljade godina, ona stoji kao svedoanstvo ovekove sposobnosti da istraje. U njenim granitnim tornjevima i kulama, u blistavim kupolama, usplamtelim ulicama, u oima njenih pilota i inostranaca gori hladni plamen nae besmrtnosti, dua oveanstva. Ne znam da li e trajati jo trideset hiljada godina, kao to su prorekli skrajeri, ili jo trideset miliona godina. Hoe li i planete trajati tako dugo? A zvezde? Kao dete tog grada, oduvek sam verovao da je njegova sudbina isprepletena sa sudbinom ovekovom. On je topoloka veza ove sjajne galaksije, a takoe je i Grad svetlosti, kome e jednoga dana svi tragaoci doi. U njemu su pokopane tajne, pokopana uda, mnoge lepote i slave. Nikadija je, verujem, veita, onako kako su i nai snovi veiti; trajae onoliko koliko i bia koja su je izgradila. Dakle, vena je, i prekrasna, i ovaplouje samu ovekovu sutinu. Ali ne bih smeo da je opevam suvie snano i predugo. Naa ljudska priroda je vieslojna. "Odista, ovek je zagaena reka", kako mi je jednom citirao Tranzistorski Entitet. A Nikadija, taj najsutastveniji ovekov grad, takoe je vieslojna. U njoj ive najprefinjeniji matematiari, utiskivai i matari, kako i ljudski talog autista, odabiraa i genokradljivaca sa Jarkone. Najneobinije nove sekte bez prestanka menjaju sastav gradskog stanovnitva, ispunjavajui klizoulice zbunjenim (i zbunjujuim) svetom. Prelep je to grad - mislim da nikada neu preterati ponavljajui tu injenicu - grad istine. Ali ona je i grad zagaen raznim politikama, spletkama i zaverama; esto je nalik na ivu, tako se iznenadno menja. Osamnaestog dana lane zime, godine 2933, vratio sam se ulicama i tornjevima svoga detinjstva. Grad je delovao jedva primetno izmenjen. Naravno, nikle su nove zgrade. U Zoolokom vrtu nalazio se ogromni, ljubiasti aerodrom nalik na balon, u kome je stanovalo izaslanstvo novih, krilatih vanzemaljaca po imenu Elidi. (Moram napomenuti da se upravo odvijala estoka rasprava izmeu eshatologa i drugih strunjaka da li su ti siuni Elidi istinski vanzemaljci, ili samo jedna od mnogobrojnih i neznanih vrsta ljudskih mutanata. Bilo je to vreme estokih rasprava, kao to u uskoro otkriti.) Savet Lordova, tih okorelih starica i staraca

koji su upravljali naim Redom, napokon je odobrio i dao da se podigne nova kula, u slavu osnivanja strunog reda matara. Kula matara stajala je meu ostalim kulama Starog grada. Bila je to neobina zgrada iroko razmahnutih lukova i udnih uglova, zgrada koja deluje uznemirujue. Njena opalna fasada kao da je hvatala i zadravala, u razna doba dana, sve boje Grada. Kao i tvorevine samih matara; to bi ovek due nastojao da uree u seanje sliku kule, tim vie bi se ona preobraavala i menjala. Takoe su se pojavile nove sekte, unjajui se niz sporedne klizosokake. U blizini Rolovog Prstena, u etvrti Inostranaca, video sam neuropevaa s njegovim kortikalno usaenim bioipovima, kako samome sebi peva beskrajne pesme pune elektrinog zanosa. Zbog njega sam se osetio nekako nelagodno, valjda zato to je izgledao toliko srean. Presreo me je, zgrabivi me za rukav kamelaike, i stao da tvrdi kako smo srodne due, kao to to neuropevai uvek ine kad sretnu pilota. Nakon to sam mu objasnio da je nama, pilotima, zabranjeno da beskonano budemo ukljueni u raunar svog broda (ili bilo koji drugi raunar), izbegavao sam dalji dodir s njim, to je bila dunost svakog pilota. A bilo je takoe starih sekti: Prijatelja bojih sa Simuma, i prastarih Magida koji su pevali svoje narativne pesme, nazivajui ih Prvom dijasporom, kao i uvek prisutnih autista, harijana, hibakua i izbeglica sa zvezda u Vildu. Bilo je takoe isuvie mnogo pesnika-bojovnika - kako mi je odmah palo u oi. Naravno, ve jedan pesnik-bojovnik je prekobrojan, ali u Ulici Deset hiljada barova, i svuda du Puta, i po kafiima, klizalitima i trgovima, nabrojao sam ih desetak za svega jedno jedino popodne. Zato je, pitao sam se, toliko mnogo opasnih pesnika-bojovnika u mome gradu? Za mene je to bilo vreme mnogih pitanja i malobrojnih odgovora. Jo na Agatangi majka mi je ispriala uasni kraj nae ekspedicije. Seao sam se da mi je Soli otac. I jo gorih stvari. Naravno, nijedno od nas dvoje nije moglo znati ta se deavalo u Nikadiji tokom naeg dvogodinjeg odsustvovanja. Odmah po povratku, zamolio sam Lorda Akaika da mi kae ta ima novo, i bilo je i dobrih vesti, ne samo traginih: Bardo je bio iv! Kriolozi su ga otkravili, zacelili mu uniteno srce, i vratili ga u ivot. Sada je ve bio otputovao negde u mnogostrukost, pilotirajui prvi put otkako je Vremeuvar oglasio potragu. Ali ostali nisu bili u ivotu. Klizao sam se niz uske klizosokake u gluvo doba noi i svuda sam viao anidarovo bezubo lice kako mi se smei iz mraka. Kad god sam mogao, izbegavao sam da se sretnem sa skrajerima. Dovoljno je bilo da ispred

mene na ulici sevne neka bela odora ili krzno, pa da navrat-nanos uletim u neki udni bar ili jazbinu matara. Jednom prilikom, nabasao sam na prividno mrtvo telo jednog Skutarija u vreme mitarenja. Njegovi crveni, izuvijani miii podsetili su me na mnoge stvari koje sam video kod Devakija. Sve me je podsealo na ekspediciju. Nisam mogao da prestanem da mislim na Katarinu. Bio sam pun tunih, sumanutih zamisli: vratiu se sam Devakijima i iskopau Katarinino telo; potom u je odneti na Agatangu i, kad je vrate u ivot, oeniu se njome i napustiemo Red, nai neku prekrasnu, nenaseljenu planetu i osnovati svoj vlastiti rod bia. U trezvenijim trenucima, bio sam spreman da priznam da je Katarinino telo sigurno ve odavno istrulelo, ili da su ga pojeli medvedi; nije vie postojalo. Bila je daleko van domaaja vetine oivljavanja Agatangijanaca, ili bilo kojih drugih bogova. Poto je u meni gorelo boansko seme s Agatange, poto je u meni buktala vatra straha, otiao sam Lordu Akaiku i zamolio ga da napravi model moga mozga. Ali on mi nije mogao pomoi. (Nisu mogli ni ketici, holisti, a ni utiskivai, kojima sam se, takoe, obratio.) U svojim mranim odajama, obloenim drvetom, Nikolos Stariji je prstima prebirao po naborima sala koji su mu visili sa sitnog lica, dok je drugom rukom sputao nad moju glavu kacigu raunara, koji koriste akaici. Napravio je grafiki prikaz osnovnih struktura moga mozga, amigdale i cerebeluma, limbikog sistema koji proizvodi strah i nabora parietalnog renja. Napravio je grafiki prikaz mog mozga od korteksa do korena, a zatim je izradio model sinapsi i temporalnih renjeva. "Pre svega, kao to i sam zna, Malori, ne zaboravimo da je virus svojevremeno zamenio sve neurone u tvom mozgu. To je magija, naravno, i ne umem da je objasnim. Na primer, u centru ispod silvanske fisure - sve je novo. Tu se nalazi na oseaj za vreme - u stvari, on je nigde i svuda, ali tu nastaje, razume?" "Da sam razumeo sve to su mi Agatangijanci uradili, ne bih dolazio k tebi, Lorde Akaie. Moj mozak, hologram, moja linost - da li su isti, ili su se promenuili? To hou da znam." "Kakvo udo!" uskliknu on. Slegao je ramenima i povukao se za mlitavu unu koljku. "Eto, hologram jeste isti, da zna. Mislim da je tako. Ne, ne, ne - nemoj se brinuti, i nemoj mi vie dosaivati pitanjima. Vrati se ovamo desetog dana, i

napraviemo novi grafiki prikaz. Ne, neka to bude svakih pet dana - ovo je zaista retka prilika. Magija bogova! teta to ti ne moemo odvojiti glavu od tela, napraviti hranljivi rastvor, i izraivati modele tvog mozga trenutak po trenutak ne, ne, alio sam se, ne gledaj me tako! Ubrzo nakon svog povratka pokuao sam da stanem i pred Solija. Ali on, tati Lord Pilot naeg Reda, moj tea, moj otac, odbio je da me primi. eleo sam da mu uzmem ruku u svoju i prouim oblik njegovih dugih prstiju, da naem reenje jedne svoje intimne zagonetke. Naterao bih ga da zajedno poemo utiskivau, da utvrdi na genotip. Govorio sam sebi da elim dokaze da mi je on zaista otac, ali u stvari, oajniki sam udeo za ma kakvim pokazateljem da mu ja nisam sin. Najvei deo prepodneva proveo sam ekajui u njegovom predsoblju u kuli Danladi. Najzad je iz zasvoenog, bazaltnog dovratka izronio jedan visoki, bubuljiavi iskuenik i objasnio mi: "Lord Pilot radi na jednoj teoremi. Moda ste uli za nju - zove se Hipoteza kontinuuma. Zakleo se da e ostati zatvoren i nikoga nee primati sve dok je ne dokae." Zabavljao me je iskuenikov grubi, oholi nastup. Soli je bio poznat po tome to je u svoju slubu uvek uzimao ohole iskuenike. "Dobro, a koliko dugo ve Lord Pilot radi na tome?" "Sam je ve skoro sve godine." "Znai, Lord PIlot ne eli da me primi?" "Ne eli nikoga da primi." "ak ni mene?" "A ko ste vi?" oholo me upita on. "Desetine pilota, majstora pilota kao to ste vi, ve je pokuavalo da ga poseti, ak i njegovi prijatelji, ali on eli da bude sam." Bilo mi je drago to on, izgleda, nije znao da sam Solijev sin. Soli je, bez sumnje, hteo da sauva tu tajnu. Iskuenik je poinjao da me nervira, i zato ustadoh i pogledah ga s visine. On porumene, a bubuljice mu postadoe jo crvenije. Moda je ve uo da sam ubio oveka; moda ga je samo zbunio osmeh na mom, jo uvek, divljakom licu, ili estina u mojim oima, jer je odjednom postao utiv.

"Oprostite, Majstore Malori", promuca on. "Ali Lord Pilot ni u kom sluaju nee hteti da vas primi. Promenio se od kako ga je Justina napustila, posle vae, uh... ekspedicije. A vi ste Bardov prijatelj, a Bardo i Justina su, uh... prijatelji, i to svi znaju, mislim. Pa, uli ste ogovaranja, zar ne, Majstore Pilote?" Zaista, bejah uo ogovaranja. Svi su govorili da je Justina napustila Solija zato to je on surov, teak ovek. Slomio joj je vilicu jednog dana, na ledu, kad se razbesneo. Da mu se osveti, tako se govorkalo, ona se zbliila s Bardom; ta vie, poela je s njim da deli postelju. Neki ak tvrde da je poela da deli s Bardom kabinu njegovog broda breg od svetlosti, da su uzajamno otvarali svoje mozgove i putali u njih jedno drugo, lebdei zajedno, goli i sreni. Da li je to uopte moglo da bude tano? Zar su se njihova odvojena sebstva spajala sa neurologikama Blaene kurve! Zar su delili i taj proireni mozak, reavali iste teoreme, sagledavali mnogostrukost kroz isto unutranje oko, kroz iste misli? Iako nije bilo dokaza za tu zabranjenu telepatiju, bio je to skandal po na Red. Mnogi od Justininih nekadanjih prijatelja i prijateljica - odlini majstori piloti kao Tomot od Torskala, Lajonel Kilirand i Pilar Gaprindavili - sada su govorili protiv nje, zahtevajui da je Vremeuvar kazni, ili da je ak protera iz Grada, i da kazni i Barda. Ostali su ostali verniji njima. Kristobol Hrabri je izjavio da e, ako Justina bude proterana, i on i njegovi prijatelji napustiti Red zajedno s njom. Moda e, rekao je, odleteti na Triju i pridruiti se trgovakim pilotima; moda e nai neku novu planetu i sami osnovati svoj Red. Naravno, ta podla ogovaranja brzo su stigla do uiju Vremeuvara. Smesta je taj natmureni starac podsetio Barda na njegov zavet da e traiti tajnu Jeldri i naredio mu da krene u mnogostrukost. "Ali tvoj prijatelj e se vratiti", ree mi Vremeuvar jednog dana na vrhu svoje Kule. "Kao to si mi se i ti vratio. Srea! Moja nesrea je to je Bardom ovladala njegova pohota. Ali zar ne vlada ona svima nama, a? Jesi li uo ta se pria? Da, Grad se izmenio od one tvoje proklete ekspedicije. Neki moji piloti - neu im pominjati imena - priaju da hoe da napuste Red. Da napuste, kaem! Ali ne, nee ga napustiti." On prie stolici koja je stajala ispred prozora i epa njen izrezbareni naslon kao da ga nikad nee pustiti iz ruke. "Kada se Bardo vrati, razgovarae s njim. Objasnie mu da ne prilii mom pilotu da vodi ljubav sa enom Lorda

Pilota. A sad mi priaj o Agatangi. Sedi mirno! Kai mi, kako to da mi se moj hrabri pilot vratio iv, umesto da padne u crnu rupu smrti?" Kada se Bardo vratio, trinaest dana kasnije, obreo sam se pred najmunijom promenom koja postoji: promenom na oveku koji se, poput mene, vratio iz crne rupe smrti. Sreli smo se u Hofgartenu i pili sko i pivo, kao to smo, pre etiri godine, inili u baru majstora pilota. Proveli smo nesreno, muno popodne, ispunjeno ljutitim reima i utanjem neshvatanja. Zato to je toga dana zapoela moja velika promena, moram te udesne dogaaje podrobno zabeleiti. udno je ve i to to sam tako malo do sada pominjao Hofgarten, jer on je, u izvesnom smislu, najznaajnije mesto u Gradu. Hofgarten, ogromni nadsvoeni krug kafana i barova, smeten je na okomitim stenama koje se nadnose nad more. Kafane su izgraene u krug oko velike ledene ploe klizalita, i dre na sebi velianstvenu kupolu od klarija, najveu, kako priaju, u Civilizovanim svetovima. Svaka kafana - ili bar - ima dva velika prozora: konveksni, kroz koji se moe posmatrati kako klizai prave krugove na ledenoj ploi, i konkavni, s pogledom na Stari grad i etvrt Inostranaca, ili - zavisno od mesta koje zauzima data kafana u krugu - ledene vode Zaliva. Kafane su uvek pune inostranaca i vanzemaljaca koji se tu, u nezvaninoj i oputenoj atmosferi, susreu sa mukarcima i enama naeg Reda. (I ponekad, nespretno naprave krug na ledu, vozei se na klizaljkama.) To je veselo mesto, gde haikusti i maioniari oduevljavaju ljude svojim otmenim predstavama. Ali kafane su takoe pretrpane i odabiraima, koji pokuavaju da ubede eshatologe u logiku svoje strategije gajenja novih ivih bia, i pesnicamabojovnicima, demokratima i trgovakom elitom, i mnogim drugima koji spletkare, kuju zavere i prave planove. U kafani koja je bila najblia ivici okomitih stena, zatekao sam Barda pognutog nad kriglom zapenjenog piva. "Alark Mandara mi je kazao da u te ovde nai", rekoh mu. "Malori! Znao sam da ne moe ostati ubijen!" On skoi sa stolice, odgurnu jednog prikradaa koji mu se naao na putu, i stee me u zagrljaj. "Malecki, malecki", uzvikivao je, lupajui me po leima, suznih oiju. "ivi smo! Pobogu, jesmo!"

Privukao je gvozdeni stoi blie spoljnjem prozoru, tako da smo mogli da se malo osamimo. Posedali smo na tvrde, gvozdene stolice. Posmatrao sam ga, sve vreme lupkajui vrhom izme o crne i zlatne trouglove parketa. "Pobogu, u ta to bulji?" Bardo, moja velika, snana planina od prijatelja, bee se izmenio. Vie nije liio na Alaloija. Otiao je sekau koji mu je vratio preanji izgled - gotovo da jeste. Sada je izgledao kao da je obrijao gustu, crnu bradu i da nema vie otromboljeno salo na obrazima. Bez brade je izgledao mlai; takoe, izgledao je ljut, bled i omraveo, kao veliki beli medved na kraju duboke zime. Preterano, preterano omraveo. "Ah, vidi, istina je to to kau - Bardo se ne osea dobro. Je li tako? Ne, ne oseam se dobro. Dobro. Piu pivo i puniu stomak mekim odrescima, i opet u se dobro oseati." Govorei to, on iskapi svoju kriglu i narui veliku iniju mesa i kafira i hleba s maslacem. Dok je punio usta, nervozno je bacao poglede na mene, kao da krije neku tajnu. "Nedostajao si mi", rekoh mu. Kafana je bila zaguljiva od mnotva ljudi; bila je i buna, ispunjena dimovima tulaa i duvana. Sto je bio pretrpan prljavim tanjirima i kriglama okorelim od ukiseljenih ostataka piva. Oigledno, Bardo je ve due vreme boravio ovde, moda itav dan, jedui i pijui. "Dve godine te nije bilo", ree on. "Najtee dve godine u mom ivotu. Mislio sam da si mrtav. Oh, ta li sam sve propatio zbog tebe i tvoje proklete ekspedicije!" Iskuenik koji je imao zadovoljstvo da nas slui, plahi deak sa ogromnim, preosetljivim smeim oima, prinese mi lone kafe i usu miriljavu tenost u veliku, plavu olju. Otpio sam malo kafe - bila je to kafa iz Letosveta, gusta, aromatina, ukusna kafa - i zamolio Barda da mi ispria ta se dogodilo. Dok je brisao mrve sa svojih preterano crvenih usana, tuno me je pogledao i poverio mi svoju najveu strepnju. Prstom se kucnuo po glavi, rekavi: "Kao pilot, upropaen sam. Najbolji plod ovog prezrelog mozga - eto, njega sam ubrao i pojeo i ispljunuo kotice. Moja otkria, moja nadahnua, trenuci genijalnosti - nikad se vie nee

vratiti. Uasno je to, prijatelju moj. Kad zna da je najbolje prolo, i da dani koji su nam preostali vode samo u opadanje i trule." On dozva momka i narui jo jedno pivo. Dok se kafana polako jo vie punila, on protrlja elo i upilji se u mene. "Nisam to vie ja, zar ne vidi? Posle tvoje proklete ekspedicije - zna li da je svi zovu Malorijevom ludorijom? - nakon to smo se vratili u Grad, kad su me kriolozi otkravili i sekai mi zacelili srce... pa, eto, pobogu, suvie su dugo ekali! Mozak mi je istrulio. Previe modanih elija je izumrlo i raspalo se, ne valja. Nisam vie onaj pilot koji sam bio. Nestalo je, malecki. Teoreme, asocijacije, lepota - sve je to nestalo. Pokuao sam da se suoim sa mnogostrukou, ali ne mogu. Oglupavio sam." Naruih aicu viskija - Bardo je izabrao jednu od svega nekoliko kafana u Hofgartenu koje slue viski - i iskapih je. Zatim jo jednu, pa jo jednu. Odjednom vie nisam eleo da sluam njegovo prianje, tu samosaaljivu kuknjavu. Pio sam brzo, ne bih li svoje modane elije omamio i zaglupio, ali sko kao da nije delovao. Moda sam, pomislih, popio previe kafe. "Sve je u redu s tvojim umom", promrmljah. "Vremenom e se sve povratiti. Matematika - ti si roen za pilota." "Jesam li?" "Soli je jednom rekao da bi ti mogao biti najbolji." "Ja li? On je to rekao? Pa, lepo, nije bio u pravu. Obdarenost mi je umrla zajedno sa elijama mozga i.. i s nekim drugim stvarima." "Kojim drugim stvarima?" zapitah ga. "Drugim stvarima." Zurio je u cvetove ugravirane u plou stola i izbegavao moj pogled. "Kai mi." "Neu. Ne mogu." "Kai mi", navaljivao sam. "Smejae mi se."

"Neu, obeavam ti." "Ne, ne mogu da ti kaem." "Kai mi." "Stidim se, malecki, stvarno, stidim se." "Nekada mi nisi nita tajio", bio sam uporan. "Ne znam kako da ti kaem." "Pa, prosto, kai mi." "Ne mogu." "Ustima. Samo izgovori rei. Dakle?" "Ne, ne." Spustih pogled kroz praznine izmeu nenih, isprepletanih cvetova na stolu u pravcu njegovog krila. Vunene akire su mu bile preiroke oko stomaka. "Jesi li se izleio od Mehtarovog otrova? Kai mi." "Ah, pogodio si, zar ne? No, ta ima jo da se kae? Kada su me kriolozi otkravili otiao sam drugom sekau koji je mom telu vratio nekadanji velianstveni izgled. On me je izleio i od Mehtarovog otrova. Isuvie me dobro izleio, pobogu! Da zna, vie ne patim od nonog dizanja koplja; vie ne patim od njegovog dizanja ni nou, ni danju, ni... nikada. Prestalo je. Bardovo mono koplje je omekalo kao truli panj. On, ne valja, ne valja!" Iako sam oseao elju da se smejem, nisam to uinio. Nisam se ni nasmeio. "Ponekad", rekoh, "lek te jo vie razboli." "Nemoj govoriti te otrcane fraze." "Oprosti." "Ah, pa ta bi drugo. Eto, potraio sam Mehtara, ali on je, izgleda, zatvorio radnju i pobegao iz Grada." Povukao je veliki gutljaj piva. "Toliko me je izbezumio gubitak mojih... moi, da sam dozvolio da mi taj seka skine sve korene dlaka na licu. 'Niko vie ne nosi bradu', eto, tako je rekao, i ja sam ga pustio da mi

ogoli lice. I evo, sad sedim ovako, golobrad kao balavac. Znam da izgledam smeno. Ovakvog lica ovek treba da se stidi, i eto, zato si me ovako zatekao, kako itav dan sedim ovde i loem pivo." Kao da eli da podvue svoju priu, on povue gutljaj piva i pomilova glatku gornju usnu. Sada, kad su mu obrazi i usta bili otkriveni prvi put posle iskuenitva, morao sam, i protiv svoje volje, da zapazim najneprijatniju njegovu osobenost. Bardo, moj harizmatski, runi prijatelj, nije imao bradu. tavie, njegova sklonost tromosti i kukaviluku izvajala mu je osavo lice kao to vreme vaja stenu. Ovako, bez brade, delovao je istovremeno deaki i surovo, svetaki i osakaeno. I nesreno, isuvie nesreno da bi to donelo dobra njemu - ili naem Redu. Pogladio sam svoju ekinjavu bradu preko snane vilice i odluio da saekam jo malo, pre nego to u dati da mi se telu vrati preanji izgled. U stvari, nije mi smetalo da liim na Alaloija. Ispili smo svoja pia i popriali o divnim pripravnikim danima u Resi i drugim stvarima koje nisu bile tako divne. Sluao sam kako njegov duboki bas treperi, nadjaavajui haotino zveckanje noeva i tanjira i tiho kljuanje glasova oko nas. Osvrnuh se da pogledam kroz unutranji prozor na klizalite. Tamo su se nalazili pripravnici u svojim kamelaikama, majstori piloti, akademici i visoki strunjaci svi kruei na klizaljkama i razgovarajui. Bardo pokaza prstom na Koleniju Mor, u trenutku kada je pokuala dvostruki obrtaj i pala na svoju debelu guzicu. "Jesi li uo ogovaranja?" upita me on. "Ah, siguran sam da jesi. Justina je napravila greku i poverila se Koleniji, i sada itav Red zna o nama." Popio je jo malo piva i promrmljao: "Bar misle da znaju." "Znai, istina je? Ti i Justina? Moja tetka Justina? Odkud to? Prema naem vremenu, ona je sto godina starija od tebe." "Vreme, ta je to vreme?" podsmeljivo odvrati on. "Oprosti mi to u postati poetian, ali nakon izvesnog vremena, nakon to ena postigne neku vrstu krajnje zrelosti, dua joj se otvori kao ognjeni cvet i nikakav protok vremena ne moe vie ugasiti taj plamen, niti priguiti boje. A Justinina dua je savren cvet, prekrasan

kao ljubiasti zalazak sunca, bezvremen kao samo sunce. Njena dua je ono to volim, malecki. Njena dua." "Voli je? Seam se da si mi jednom rekao da ovek ne sme do kraja da voli enu." "Je li? Pa, eto, bio sam glup, zar ne? Da, istina je, volim je. Bardo se predao oh, kako sam se samo predao! Volim je iz dna due; volim je bez prestanka; volim je bez ostatka; volim je strasno, i voleo bih je tato, kad bih mogao." "Ali, ona je Solijeva ena." "Ne, vie nije. Kada ju je Soli napustio, razveo se od nje duhom, iako ne po zakonu." Dim u kafani bio je gust i nadraujui; oi su me pekle, i ja ih polako protrljah. "Ali mi ivimo u gradu gde se potuju zakoni, zar ne? Zakoni naeg Reda." On liznu svoju osavu gornju usnu. "Da li ja to ujem glas Vremeuvara, koji govori iz tebe? Ili je to glas moga prijatelja koji meni soli pamet o zakonima?" "Moj je to glas", upadoh ja. "Govorim u svoje ime, kao prijatelj prijatelju: sluaj, Bardo, mi smo piloti, zar ne? Poloili smo zakletvu." "Ah, ti mi zaista soli pamet o zakonima, pobogu! Mislim da bi ti, pre nego bilo ko drugi, trebalo da shvati potrebu da se prekri zakon." "Zato? Zar ja nisam isti kao bilo ko drugi?" "Pa, oduvek si bio drugaiji, poev od svog prestupnikog zaea - roen si kao nezakonito dete, zar ne? Kada je tvoja majka izvrila genokrau Solijevih..." "Nije vano kako sam se rodio." "Oprosti, malecki. Samo sam hteo da podvuem kako je zakon relativna stvar. Zar nisi ba ti podneo molbu Vremeuvaru da dozvoli genokrau plazme jadnih Devakija?" Progutao sam naeti viski i naglo iskapio jo dve aice. Ali bio sam tako opijen besom da alkohol nije delovao. "Postoji zakon Grada, i naravno, postoji i vii zakon. Voleo bih da znam koji je taj vii zakon."

"Ali to ti nije ni najmanje smetalo da izvri nasilje nad Devakijima zbog njihovih tkiva, pobogu!" Spustih au i pritisnuh oi dlanovima. Glas mi je bio promukao, kad rekoh: "Nekada mi se inilo da tako jasno vidim te vie stvari, ali video sam samo svoje elje, svoju tatinu, strast za neim to sam mislio da je istina. Stalno sam zavaravao sebe da sam samo izvrilac, makar i jednog dela vieg zakona, vieg reda stvari. Mogao sam to da osetim, Bardo, povremeno sam ak mogao to i da vidim. Ali postoje lana oseanja i prividi, zar ne? ta sam, dakle, ja? ovek sam, kao i ti, kao svi drugi. Jednom sam se uzdigao iznad ljudskih zakona, i sad je Katarina mrtva. I Liam. Ubio sam ga ovim rukama." "Postoji Zakon opstanka", teio me je on. "To je najvii od svih zakona." Pomislih na Agatangu, i druge stvari, i zato rekoh: "Ne, nije to najvii zakon." "Zar ima neto vie od njega?" "Ne znam." Kasnije, poto smo ve zavrili veeru, Justina ue u kafanu i prie pravo naem stolu. Bardo hitro skoi na noge i uze je za ruku. Kao da mu je istovremeno i smetalo i prijalo to je dodiruje. "Mislio sam da smo se sloili da se neemo zajedno pojavljivati u javnosti", ree on. Ona mu dobaci pogled koji mora da je odmah shvatio, jer klimnu glavom. "Ah ta nije u redu? ta se desilo?" "Zar nisi uo vest?" Govorila je promuklo i zadihano, kao da dolazi sa dugog klizanja. Onda se seti: "Malori, ba mi je drago to te vidim!" Zagrlismo se i ja joj se poklonih. I ona se promenila za ove dve godine, od kada smo se vratili sa ekspedicije. Nestalo je njenog tela ko u Alaloija, nosa kao u Alaloija, ela kao u Alaloija, zuba i brade. Ponovo je bila izvajana u svoj stari oblik. S tim napuenim, punim usnama i dugom crnom kosom, bila je to ista ona visoka, lepa tetka Justina kakvu sam oduvek znao. Ako i nije bila vie onako viljasta kao nekad, ako su joj grudi i bile malice punije, kukovi iri, bedra za nijansu previe zavodniki obla - ne mari, pomislih, Bardu se to sigurno bezmerno dopada.

"Oduilo se!" primeti ona. Ovla mi dodirnu obraz, kao da ne moe da veruje da sam ozdravio. Odvede me u stranu i tihim, slatkim glasom ree: "udo, da zna. Jadna Katarina! Samo da smo se setili da... oh, oprosti, nije trebalo to da pominjem. Znam da su uspomene bolne, i staram se da se ne seam, ali ne mogu, naroito u prilikama kao to je ova, na ovim javnim mestima gde Solijevi prijatelji - svi moji prijatelji, takoe - gledaju mene i Barda kao da smo, pa, genokradljivci, oprosti to to kaem, ali istina je, i hou da zna istinu, Malori, bez obzira ta ti drugi kau, treba da zna da smo Bardo i ja samo prijatelji, dobri prijatelji, moda najbolji prijatelji onako kako sam oduvek elela da Soli i ja budemo, ali nikada nismo mogli zato to, oh, zna kakav je Soli, zar ne? Zna, dabome, naroito sada kad... dobro, neemo o tome, ali Soli, oh, on je tako prokleto leden, prokleto leden i to ne valja." Moram priznati da mi je smetalo to ujem Justinu da govori rune rei, jer ona to gotovo nikad nije inila. Jo vie mi je smetalo to je usvojila neke od Bardovih izraza. "Priaj mi o sebi. ta ima novo?" predloih joj. Ona sede na stolicu pored Bardove, i bez izvinjenja, uze gutljaj njegovog piva. "Znai, niste uli, je li? Meripenkova zvezda je eksplodirala; to je, dodue, supernova druge klase, po reima vaeg prijatelja Li Toa koji se upravo vraao kui kad je to otkrio, ali naravno, pri takvoj udaljenosti ak i supernova druge klase je..." Zautala je u pola reenice i zagledala se u Barda. Bio je jako namrten; oigledno nikad nije uo za Maripenovu zvezdu. I meni je to ime bilo nepoznato. "Koliko je daleko?" upita Bardo. "Meripenova zvezda je... ih, treba da kaem bila je, pa eto, to je jedna od zvezda iz Abelijanskog sazvea." Bardo i ja se zagledasmo i ja zavrteh glavom. Abelijansko sazvee bilo je blizu Nikadije; srednje rastojanje njegovih stotinak zvezda od Ledopada bilo je oko trideset svetlosnih godina. "Koliko ima od kada je eksplodirala?" upita Bardo. "Prema proceni Li Toa, dvadeset pet svetlosnih godina."

Dok smo ovako sedeli i govorili, fotoni i gama zraci mrtve zvezde proticali su kroz vaseljenu u vidu sve ire i ire lopte. Za est sekundi svetlost e prei vie od milion milja; za nekih osam stotina miliona sekundi, frontalni talas lopte zapljusnue Ledopad - i Grad - svetlosnim pljuskom vrste radijacije. "Ah", ree Bardo. "Znai, evo nas, stigli smo do kraja. Ne valja." On hladnokrvno povue gutljaj iz svoje krigle. Ipak, ja sam mogao da vidim da ga je ta vest zaprepastila, kao uostalom i mene. Iako smo je celog ivota oekivali, ipak smo ostali zateeni. "Kojeg je intenziteta to zraenje", upitah. "Koliko e biti razorno?" Bardo baci pogled na Justinu i odgovori umesto nje. "Oh, bie sasvim loe; veoma loe, alosno loe, moda tragino loe po nas." Supernova e otopiti ledene sante na morima; svojom svetlou e saesti zelene biljke, a ptice i ivotinje e oslepeti od nje. Moda e ak i sterilisati povrinu Ledopada. Justina uze jo jedan gutljaj iz Bardove krigle. Klimnula je u znak da se slae. "Ve se govorka o iseljavanju sa planete", mirno nas obavesti. Jo neko vreme smo raspravljali o sudbini naeg grada, nae zvezde i itave nae galaksije. Najzad je Bardu (i Justini) ta rasprava dosadila. Veina ljudskih bia su u stanju da se koncentriu samo na dogaaje u bliskoj budunosti, a Bardo je iznad svega bio ovek. Posedujui izvesni uroeni pesimizam, najee se zadovoljavao samo da zna kada e opet jesti. "Ahhh", polako izgovori Bardo, i u tom trenutku pogubna svetlost zvezde nam se priblii za jo pola miliona milja. "Zato da se brinemo zbog te supernove, kad se svata moe dogoditi - recimo, neka jo blia supernova, ili zemljotres, ili da doivimo srani udar, ili... oh, bilo ta moe se dogoditi za dvadeset pet godina, mislim, pa zato onda da traimo svaki sekund priajui o neemu to najverovatnije neemo ni doiveti?" On obrisa znoj sa ela. "A sada, gde li je taj prokleti iskuenik - ba bih popio jo malo piva." Brinulo me je to su odreene Bardove reenice sumnjivo liine na Justinine. I stvari, to me je mnogo neposrednije brinulo od supernove. Pomislih da su i oni

svesni moje zabrinutosti i da im nije stalo, a to je bilo jo vie zabrinjavajue. Ne mogu rei da sam ketik, ali inilo mi se da su u opasnosti da prekopiraju, ili ak da ive, program one druge osobe. U takvu opasnost zapadaju oni koji dele kabinu istog svetlosnog broda - ako se moe verovati opomenama ketika i programera. Koliko mi je bilo poznato, dva pilota jo nikad do tada nisu istovremeno ula u isti misaoni prostor. Kad sam im nagovestio tu opasnost, i svoju zabrinutost, Justina pogladi nabore na svojoj haljini, ukoeno ispravi lea i odvrati: "Ne razume." "Ah, ne moe razumeti", sloi se Bardo. "Nisi ti ketik." "On je pilot." "Moda najbolji pilot u istoriji." "Pa, sigurno je najsreniji." "Ah, ali on je pilot koji nikada nije spoznao kako je kad se upravlja brodom zajedno sa, ah... prijateljem." "Ne valja po njega." "Oh, ne valja to pravilo da piloti ne smeju zajedno putovati." "U stvari, to je glupo pravilo, zastarelo." "Pravila treba menjati da budu u skladu s vremenom." "Ljudi ne bi smeli da se menjaju, samo zato da se uklope u pravila." "Kazau i to Vremeuvaru, ako bude pristao da me primi." "Ali ni on te nee razumeti." "Ne, nee me razumeti." "I to je jo gore, nee ni hteti da razume." Nastavili su tako jo podue vremena. Iako su im se lica i tela veoma razlikovala, Bardo i Justina su, inilo se, veoma liili jedno na drugo. Da nisam znao da stvar stoji drukije, moda bih pomislio da su brat i sestra, skrojeni od istih

hromozoma. Kad bi se on nasmeio, nasmeila bi se i ona, i osmesi su im bili istovetni. Smejali su se istim malim alama i na isti nain; kao da su predoseali i ak podsticali te ale nekim usklaenim kretnjama tela, koje nisam mogao do kraja da odredim. Re po re, misao po misao, osmeh po osmeh, jedno od njih bi stvaralo ideju ili program, a drugo ga odmah dopunjavalo i zavravalo. Ili ako bi se programi prekinuli na pola puta, razmenjivali bi ih meusobno bez prestanka, tako da je bilo nemogue rei koje od njih i ta misli. Zvuali su kao dva raskona papagaja sa Trije, koji kretei dobacuju jedno drugome prazne rei. A kad bi se zamorili od govorenja i ostali zagledani jedno drugome u oi, ak su i disali istim ritmom, udiui u neujnoj sinkopi. "Kako da objasnimo Maloriju kako to izgleda, to zajedniko uestvovanje u proirenom mozgu?" "Kad smo zajedno, nastaje, ah... sabiranje." "Naih sebstva." "Kad smo zajedno u naem brodu." "Ali kad smo zajedno unutra, onda je, hm, drukije, nastaje, ah..." "Nastaje sabiranje neega veeg nego to smo mi." "Stvori se nae zajedniko sebstvo." "Jedno plus jedno jednako je..." "Beskonano." "Pa, u najmanju ruku, jednako je Alef dva." "Pobogu, evo matematike koju bi Vremeuvar umeo da ceni!" "Naa zasebna sebstva takoe su beskonana, tako bar tvrde ketici, kad smo sami, oh, ti bi svakako rekao da smo zatoenici manjeg beskonanog." "Kad uemo zajedno u brod bri od svetlosti, ah, opii Maloriju kako to izgleda." "Boanstveno je."

"Ali i zastraujue, oh, tako se plaim!" "Kao da propada kroz tapiseriju istkanu od deset milijardi niti, i dodir svake pojedine je... ekstaza." "Neopisivo." "Zastraujue, u stvari." "Ne mogu mu opisati kako je to, zaista ne mogu." "Ni ja." "Najbolje to postoji. Nema nieg boljeg od toga." "Ali ima to i svoju cenu." "Naravno, mora da je ima." "Plaa se." "Uvek se neto mora platiti." Cena e, pomislih, biti smrt Barda i Justine koje mnogo volim, i to uskoro, samo ako nastave da putuju zajedno. Nije mi se dopadao taj novostvoreni entitet Bardo/Justina. Njihovi duboki, najintimniji programi jo su radili, ali novi su ih nadjaavali, oblaui svojim slojevima njihova stara sebstva, kao to se pehar sa Trije oblae zlatom. Bila je to njihova tragedija - nadam se da nee zaista postati tragedija - to su vie voleli vetaki sjaj svog zajednikog sebstva od elika koji se nalazio u njihovim istinskim identitetima, u njima. Nisu se istinski voleli; voleli su ideju da se vole. I uskoro, strepeo sam, uskoro e njihovi dubinski programi potpuno zamreti i nee vie ostati nita da se voli. Da li bi smeli dobiti pravo da se ubiju? Da li bi smeli dobiti pravo, uprkos zakletvama i pravilima Reda, da stvore neto novo, izvan svojih bia?" Iz svojih vlastitih razloga eleo sam o tome da razgovaram s njima, ali pre nego to sam uspeo ma ta da kaem, Justina se izvini i ode da kae vest Koleniji Mor. Poto je otila, ja se nagnuh preko stola i upitah: "ta nije u redu s tobom?" Bardo obrisa znoj sa svog ispupenog ela. "ta hoe time da kae?"

"Kada nam je Justina rekla za supernovu, kao da ti je laknulo." "Laknulo? Ne, toliko sam preplaen da bih bio u stanju da izbljujem sve ovo pivo." "Ne lae?" On baci pogled preko ramena na tri mehaniara koja su sedela za stolom u blizini naeg, ali niko nije na nas obraao panju. "Ahhh... pa, eto, ja se i te kako bojim, ali u izvesnom smislu, ta supernova mi je pala kao kec na jedanaest, slae se? Dae nam opravdanje da pobegnem, ako budem morao." "Napustio bi Red?" "I ne bih bio jedini. Ne mogu ti nabrojati pilote koji su siti Vremeuvara i ostalih starkelja koji upravljaju naim Redom." On mahnu rukom iskueniku i pokaza mu prstom svoju praznu kriglu. "A i meni je dosadilo da nemam slobodu." Ja ispih malo skoa i upitah ga: "Slobodu da deli svoj brod sa Solijevom enom?" "Ne govori o onome o emu nema pojma. Volim je, malecki, pobogu, volim je!" "U tom sluaju, ona bi trebalo da pokrene brakorazvodnu parnicu sa Solijem.I..." "Nee joj on dati razvod; suvie je ponosan, proklet da je. Ba kao i njegov sin." "Ne zovi me njegovim sinom; to vie da nisi izgovorio. Nikad vie, Bardo, nikada." Oslonio sam lakat na hladnjikavi okvir prozora koji je gledao na more. Nisam mogao da ga pogledam, i zato sam uzeo da posmatram kretave galebove kako se obruavaju da bi drali ljuskare koje je more izbacilo na peanu obalu ispod okomitih stena. Na suprotnoj obali Zaliva, gleer koji se udenuo izmeu Vaaskela i Atakela poinjao je da se topi pod toplim zracima lane zime. Poput velikog, tupog noa, gleer se lomio u komadie, i itava planina leda tonula je u more. Lomljava i tutnjava novonastalih ledenih bregova odjekivale su o junu padinu Vaaskela tako snano da sam oseao kako prozor pod mojim vunenim rukavom podrhtava.

Bardov glas je takoe buao, dok je govorio: "Promenio si se, prijatelju moj. Kao i ja, kao i ja." "Jo davno", odvratih, "kada smo jo bili pripravnici, asolozi i ketici su nas opominjali da je prijateljstvo dva pilota gotovo isto toliko teko koliko i brak. Zbog surovog vremena, rekli su, dugotrajnih odsustvovanja, menjanja." "Ah, istina je", upade on. "Ali ti nisi hteo da dozvoli da surovo vreme - ili bilo ta drugo - stane izmeu nas dvojice. Tako si mi, bar, tada rekao. Obeao si mi, malecki." "Znam." utao sam, mislei kako su prijateljstva lomljive stvari. ta je prijateljstvo, pitao sam se, ako ne lano ogledalo koje drimo pred sobom, i koje nam vraa samo onu sliku koja nam najvie prija? A kad vidimo da su se te slike smanjile i otvrdle od mraza vremena, i ogledalo pone da puca, gde je tada prijateljstvo? Sedeo sam tu, nalik na tvrdo, ledeno ogledalo ispred svog prijatelja obuzetog patnjom, i mora da je on samoga sebe video kao natmurenog, izdajicu i zbunjenog. A ja, u ogledalima njegovih upalih oiju - ja ugledah sliku divljeg oveka koji mi se nije dopadao. Neu ovde ispriati sve o emu smo razgovarali te noi. Iako sunce nije zalo sve do ponoi, i ponovo je izilo samo nekoliko sati kasnije, ta no se oduila. Sedeli smo za svojim stoiem, praznei au za aom, sve dok se kafana nije ispraznila. Pokuavali smo, nekako preko volje i kao da nam je to obaveza, da zbijamo ale jedan s drugim, da se priseamo i smejemo nekadanjim vicevima; razgovarali smo o svakoj moguoj temi o kojoj bi dva prijatelja mogla da popriaju. I sve to vreme, Bardo je delovao natmureno, kao da mi neto zamera, a nee da kae ta. Najzad, kada nas je jutro ve gotovo zateklo, poto smo se zasitili od pia, ustao je od stola i okrivio me to sam mu ubio veru u njegovu pilotsku delatnost. "Ti si kriv", ree, udarivi pesnicom po stolu tako snano da je gvozdena ploa zazveketala i ulubila se, kao koa na bubnju. "Zbog tebe sam ja propao ovek." "Ja sam kriv?"

"Ti i tvoja prokleta potraga! Hteo si da zna ta je to ivot, i eto, to je ono to nije valjalo. I ja sam hteo. Tvoj san, moj san - zarazio si me svojim prokletim oduevljenjem. Ahhh... nas dvojica smo bili dua te potrage, pobogu! Ali mi smo je i ubili, zar ne? Nita nije ostalo. Ti si je ubio; ubio si i mene. Bardo nije vie isti onaj ovek koji je bio, ne, ne, ne, ne valja." Bio je veoma pijan, ali ja sam bio trezan kao ketik. Moda me je boansko seme u mojoj glavi uinilo imunim na pijanstvo. Okrenuo sam se da odem, ali on me epa za ruku i ree: "Hajde da napravimo krug oko klizalita." "Suvie si pijan." "Nisam dovoljno pijan." Izili smo iz kafane, privrstili klizaljke, i otklizali u sredite Hofgartena. Nekoliko jardi od nas skupina pripravnika, tek ustalih iz postelje, vebala je svoje jutarnje osmice. Pruio sam ruku da prihvatim Barda, koji se teturao na klizaljkama, drei se za trbuh, naduven od piva. "Pusti me!" dreknuo je. "Sluaj, Bardo, ti si i dalje pilot, i dalje moj prijatelj, i..." "Pobogu, ba si sanjalica - to je prokleto loe!" "A ti se boji od..." "Ja da se bojim?" zaurla on. "Nisam te video dve godine, mislio sam da si mrtav, i evo gde celu no sedi i pria o svemu osim o onome to je vano. Oh, znam ja tebe, malecki, isuvie dobro. Voli da se pravi da si tvrd kao dijamant, ali tu unutra, u sebi, upiao si se od straha. Priznaj! Upadljivo, ba upadljivo se ustruava da govori o Agatangi. Misli li da ne znam ta su ti uradili? Pa, lepo, znam. Gledao sam te kako odsutno zuri, uvek unutra, u sebe, svu no, uvek unutra kroz plave dijamante, kroz te tvoje proklete plave oi kakve ima i tvoj otac. Pogledaj me! ega se plai? Rei u ti: plai se da ne izgubi samoga sebe, jesam li u pravu? Oh, poznajem te bolje nego to misli? Boji se da e izgubiti svoju ovenost. Pa, lepo, ko se toga ne boji, kai, ko? Svakome od nas, ona e se izmigoljiti, pre ili posle, zar ne? Trune, eliju po eliju, malo po malo, sve dok itava ne iezne. Dodali su ti neke delove mozga, pa ta? Voleo bih da su i meni ti prokleti bogovi napravili novi mozak. Tvoj mozak je tvoj mozak! Zar je vano da

li je napravljen od silikona, ili prokletih neurona, ili rundavevog sira? To je tvoj mozak, pobogu! Kada ostarimo i oi nam se zamute, zar je vano da li e nam seka napraviti nove, ili ih zameniti oima od dijamanata, da sve vidimo ultraljubiasto, da vidimo nove boje? Vano je samo da vidimo, zar ne? Vidimo ono to elimo da vidimo - a ti s tim tvojim mozgom, ah, pa i ti misli samo ono to eli da misli. I nizae svoje proklete sumanute misli, kao i uvek. Hoe li da zna ega se zaista bojim? Bojim se tebe, jer si podivljao i lii na ludaka!" Razljutio me je, i pustio sam mu rame. utnuo sam led vrhom klizaljke; podigao se oblai snega. "Ne, boji se samoga sebe", rekoh mu. Onda vrsto stegoh vilice, jer sam znao da u stvari optuujem sebe, a ne njega. "Kakav si ti to ovek? Podmetnuo sam se pod koplje koje mi je prolo kroz srce da bih te zatitio, pobogu! Jer sam znao tvoju tajnu, znao sam da se boji smrti, da si se upiao od straha!" Glas mu se utia i on zatrepta, zurei u mene. "I zato to sam.." "Ne", upadoh ja, "ne verujem ti. Stao si pred koplje pukim sluajem. Ti si samo jedna obina mlitava, pijana kukavica." Zaalio sam zbog tih rei jo u trenutku dok sam ih izgovarao. Bile su to uasne rei, rei koje jedan prijatelj nikada ne sme izrei, ak i ako su istinite. Pogotovo to su bile istinite. Nemo sam micao usnama, traei ime da poreknem ono to sam tako svirepo izgovorio. Ali prave rei nikako da mi dou, a Bardovo lice se ispuni krvlju, i on izgovori neto jo svirepije: "A ti si kopile", ree mi. "I majka ti je prljava genokradljivica. Ti si podivljalo, opasno kopile, nastalo genokraom." Osetio sam kao da me tresnuo u lice komadom leda. Miii su mi podrhtavali, ali nisam mogao da se pokrenem. Bardo mi nestade iz vidnog polja, kao i ostali klizai u svojim arenim kamelaikama. Samo mi je elini sjaj leda probadao zenice tvrdim, usijanim bodeima svetlosti. Okean udaljenih glasova me proguta; uo sam kako klizaljke zveckaju po ledu; osetio sam blagi povetarac i uo stotine drugih zvukova sa klizalita, ali nisam mogao da vidim. Koliko sam proveo tako, zaslepljen besom, ne znam. Kad su se crvena, plava i zelena boja opet vratile u moje oi, iznenada, kao to cvetovi izniknu na snenom polju u lanu zimu, stajao sam sam samcit usred bunog klizalita. Bardo, moj kukaviki prijatelj, bee pobegao.

Napustio sam Hofgarten, reen da zaustavim Barda pre nego to naie na jo neki bar, pre nego to se napije do besvesti i skljoka se u nekom mranom sokaku, duboko u etvrti inostranaca. Klizao sam ka ulici Deset hiljada barova. Jutarnja svetlost je tekla preko krhkih bazaltnih manastirskih sklonita za nemone i drugih zgrada. Raskrsnice su bile puste, a prema istoku su klizosokaci liili na razjarenu vatru. Iz ulaza u jedno sklonite za bolesne i nemone izroni nekoliko Fravaija, koji su delovali umorno i izgladnelo. Trljali su oi, izbacujui iz njih mrtve elije i zvidali jedan drugome tako visokim tonom da sam mogao da razaberem samo deseti deo onog to su govorili. Kad su proli pored skupine pospanih iskuenika, spustili su malo ton svojih zviduka, tako da su njihove piskave, urliue molitve mogle da se razumeju. Iskuenici im uzvratie nespretnim, nevetim zviducima, zahvaljujui vanzemaljcima. Zapljeskali su rukama i poeli da se smeju, urei dalje da vebaju osnove meditacije. U svojim istim, belim odorama, s belim rukavicama na rukama kojima su zaklanjali oi od jutarnjeg sjaja, izgledali su kao savrene lutkice koje salutiraju suncu koje se raa. Niz sredinu ulice, svetloute saonice ispunjene do vrha namirnicama, vunenom odeom i ostalom robom, bez prestanka su se munjevito kretale pomou svojih raketa. Saonice, sagorevajui vodonik i kiseonik u ravnomernim eksplozijama, izbacivale su vodenu paru. Upravo ta, sitno rasprena para iz saonica koje su hujale Gradom okamenjivala je sve unaokolo, zamrzavajui i posrebrujui zgrade slojem leda. Setio sam se kako je uitelj Jonat - istoriar koji je poduavao Barda i mene na drugoj godini u Borji - govorio da su na Staroj Zemlji, tokom Veka holokausta, saonice u mnogim gradovima bile postavljene na podmazane tokove, i sagorevale hidrougljenike u svom elinom motoru. Isparenja koja su bila posledica toga, tvrdio je, bila su nevidljiva ljudskom oku i nimalo tetna. On, koji je mrzeo hladne sumaglice to se tako esto prikradaju naem Gradu, smatrao je da treba da razorimo svoje prelepe ulice i ugledamo se na taj primer. Zapamtio sam to to nam je rekao, zapamtio tako jasno kao to pamtim tablicu mnoenja. Dragi na uitelj Jonat, sa svojim bradavicama i dugom, crnom kosom koja mu je visila u bievima niz lice, strpljivo nam je drao predavanje, dok smo Bardo i ja razmenjivali bubotke na runoj, sivoj prostirci u njegovom stanu - kakav je to trik pamenja koji nam dozvoljava da tako jasno vidimo same sebe u mlaim danima? Zato dogaaji koji vremenski kasnije padaju - znaajni dogaaji kao onda kada sam, kako tvrdi

Bardo, izgubio strpljenje i gotovo ubio Mareka Kesa - zato su u naim seanjima tako esto rasplinuti i nejasni? Ma kako da mi je bilo oteeno pamenje, uvek u se seati uda koje se tog jutra dogodilo. Klizao sam niz etalite hiljadu spomenika kad mi oseaj za vreme odjednom stade da se gubi. Klizoulica se delila u dve iroke narandaste trake jo u trenutku kad je moj um poinjao da deli odseke vremena u beskonano duge delie sekundi. Razdvajajui severnu od june strane ulice nalazilo se milju dugako etalite s kipovima, obeliscima i drugim svedoanstvima nekadanje slave, kao i one koja e tek doi. Kad sam proao pored ogromnog, peurkastog spomenika hibakua, iskuenici u mojoj blizini kao da su se kretali izuzetno precizno i polako, polako, tako polako kao da su im udovi zaronjeni u poluzaleenu vodu Starnbergerzea. Iznenada iskrsnu zaslepljujui niz boja. Ispred mene Tihova Tatina je prosecala vazduh noevima od ametista i dijamanta i rubina. udovini dragulji - neki od njih visoki kao smreke - uzdizali su se iz leda etalita. Spajali su se jedan s drugim, crveni s plavim, zlatni s ljubiastim, u udnim, izvitoperenim uglovima. Mnogim hodoasnicima koji su dolazili u na Grad ta konstrukcija mora da je izgledala kao zbunjujua zbrka nemarno sastavljenog dragog kamenja, fantastino skupa dungla boja nabacanih bez reda. Pilotu je, pak, taj spomenik znaio neto drugo. Debele smaragdne kocke i ljupke safirne niti bile su fiziki predstavljeni ideoplasti koje je Tiho koristio kad je formulisao svoju uvenu vezu. Naredio je da se ovaploti najprefinjenije nadahnue njegovog uma, i zato je, sedamdeset jardi uz i niz etalite, prva od dvadeset tri leme potrebne za dokazivanje veze bila uhvaena u tvrde, nanizane dijamantske stubove, da bi bila ovekoveena. (Tiho je prvobitno zahtevao da sve dvadeset tri leme budu tako poreane, jedna za drugom, itavu milju niz etalite. Ali takav plan se pokazao isuvie grandioznim. Trokovi uvoza dragog kamenja gotovo su upropastili Red, tada jo mnogo bogatiji i moniji nego to je sad.) Klizao sam pored izuvijanih rubinskih glifa koje su predstavljale dokaz teoreme fiksiranih taaka, kad se trenutak usporenog vremena okameni, i vreme se gotovo zaustavi. Nikad pre toga nisam iskusio tako duboku trenutnost izvan neurologika koje zakrivljuju vreme u mome brodu; nisam verovao da je mozak sam, bez pomoi spolja, u stanju da zaustavi vreme. Na mojoj mrenjai stajale su ugravirane slike zijajuih iskuenika, zamrznutih usred zamaha klizaljki poput belih kipova. Grmljavima saonica i klik-klak klizaljki proirie se, razvukoe se i produbie u

tonu, okamenjeni u jedan jedini zvuk. S jednom rukom zabaenom unazad a drugom zamahnutom napred, dok mi je vrh klizaljke bio nepomian i podignut, mora da sam neobino liio na Tihove zamrzunute glife. Upravo u tom trenutku, dok su polarni gnjurci visili nisko i graciozno zamrznuti u letu i itav moj Grad bio zaustavljen oko mene, pronaao sam Barda. Visio je sa jedne od glifa. Ruerde su mu bile obavijene oko kristala rubina koji ju je spajao sa drugom; sva teina tela bila mu je baena napred, duge ruke istegnute i ake uhvaene jedna za drugu. Lice zamrznuto kao maska. Delovao je istovremeno i uplaeno i oduevljeno, posramljeno i nestano, kao neposluni deak. Kako moe um postojati izvan vremena? Kako se mogu zavriti misli i smiljati planovi kad su modani neuroprenosnici mirni i ukoeni, poput leda u duboku zimu? Da li je mogue potpuno zaustaviti vreme? (Katarina je verovala da um stvara vreme. Verovala je da ljubavnici, u trenutku sree, zajedno postoje u bezvremenim carstvima uma. Jednom mi je pokazala kako da postignem neku vrstu iste trenutnosti, ali na ovaj ili onaj nain, najvei deo ivota proveo sam zarobljen u vremenu.) Da li se vreme zaustavlja - ili se samo proiruje, tako da se ima utisak da se zaustavlja, pa jedan nanosekund postaje godina, dok se deli sekunda pretvara u venost? Najvei deo mog mozga jo je bio ljudski, mislio sam; sastojao se od krvi i neurona, ali neki delovi mene bili su ukljueni u fazu raunarskog vremena; boansko seme u meni bilo je elektrino, obraivalo podatke na naine koje nisam poimao. Smena slika Barda kako se klati kao majmun obeen o ruke za rubinsko koplje stajala je u mom umu, i ja se zapitah kako da ga spasem - i nae prijateljstvo - od crnog ilibara vremena. Iznenada shvatih ta on pokuava da uradi. Tu, na ledu, kad je trenutnost prestala i svet odjednom oiveo oko mene i pojurio, znao sam da je Bardo doao ovamo da izvri samoubistvo. Mome oseaju za proireno vreme ono to se zatim dogodilo odvijalo se tako sporo, kao to morski crv gradi svoju koljku: Bardo se zaljulja tamo-amo, lomei kristal svojom obeenom teinom. Prasak izlomljenog kristala jo dugo je visio u hladnom jutarnjem vazduhu. Kao da je balon koji polako splanjava, on pade na led. Krvavim rukama stezao je otro, rubinsko koplje. Zatim ga zari u gomilicu smrznutog snega. iljati, nazubljeni vrh bio mu je uperen u grudni ko. Pogledao me je. Polako, tuno, polako - i alosno razumevanje polako se preli preko

njegovog izmuenog lica. Oi mu se pokrenue. On stee zube. Srebrna kap vode mu polako slete s obraza. Poto prevue krvavim akama preko crne odore, polako razvue usta u osmeh. Tanka opna pivom natopljene pljuvake razvue mu se izmeu gornjih i donjih zuba. Opna se nadu i proiri u mehuri, koji se ispuni vazduhom. Najzad, dok sam ga posmatrao, on se rasprsnu. Bardo poloi pocrvenele ake preko nabora svoje odore, tamo gde su mu se prikupljali oko vrata, i razdrlji nabrane slojeve odee. Crveno se upi u crno. On razdrlji grudi. Ugledah maslinastu kou prekrivenu hiljadama kovrdavih, crnih dlaka. On prsnu u smeh. Dubokoj tutnjavi kao da behu potrebni sati da stigne do mojih uiju. Kao snena planina koja se polako odvaljuje od gleera, on stade da se naginje ka nazubljenom rubinskom koplju. Oevidno, ako zavri tom putanjom, koplje e mu se zabosti u gradi i polako prodirati kroz zgrene miie. Moda e se i progurati izmeu rebara. Nastupie trenutak venog bola. Bie surov. Koplje e dodirnuti veliko srce u prolazu izmeu dva otkucaja. Ui e u njega. I Bardo e kriknuti, nahrupie more krvi i Bardo e ostati veno uplaen. Odjednom, ja se pokrenuh. Svet oko mene se kretao izuzetno sporo, iako sam se ja kretao brzinom i grozniavou kopca koji ponire ka rtvi. Ja sam groznica, ja sam munja, pomislih, sve vreme ponavljajui u sebi izreku ratnika-bojovnika. Istog asa spoznao sam plameni zanos elektrinih neurona i brzosagorevajuih miia i ubrzanog kretanja. Poput ratnika-bojovnika koji se ustremljuje da ubije svoju rtvu, ja se ustremih na Barda, prolazei dugo rastojanje izmeu nas dvojice preko leda u deliu sekunde, zamrznutom ponitenju stvarnog vremena. Ramenom ga gurnuh u pazuho, odbacivi i njega i sebe na led. Crveno koplje mu za in promai grudi. Leali smo tako obamrli, dezorijentisani, dahui. Poto se vratih u stvarno vreme uz bolni gr uma, Bardo ree: "Pobogu, nemogue je kretati se tako brzo!" Pokuao sam da sednem, ali tkiva mog tela gorela su i nisu htela da me pokrenu. "Da nisam, ti bi se ubio." Stajao je polusagnut, oslanjajui se rukama o bedra. Snebivljivo me je pogledao, rekavi: "Pa, moda i ne bih, u stvari. Bardo je prevelika kukavica da bi ubio Barda. Video sam te kako kliza niz klizoulicu. Pomislio sam da bi mogao, ah... da mi vikne da stanem."

"Istina je, to bi bilo jednostavnije." "Pa, spasao si me, jo jedanput", prihvati on. "Kao onda kad si utnuo Mareka Kesea u glavu dok me je davio, sea se?" Uz njegovu pomo, uspravih se na noge, ali rame me nije sluilo. U zglobu me je peklo, kao da je iaen. "Seam se... seanja." On protrlja krvave ruke i zakalja se. "Nikako ne mogu da poreknem ono to sam rekao, je li, malecki?" "Ne." Iza nas se zaue glasovi iskuenika i Fravaija. Iskupie se oko nas, oevidno preplaeni to je Bardo oskrnavio veliki spomenik. (I nita manje preplaeni, pomislih, to sam se ja kretao isto tako brzo kao pesnik-bojovnik. "ta buljite!" dreknu na njih Bardo. Pokuah da podignem ruku i oslonim se na njega, ali jedva sam mogao da je pokrenem. "Ni ja nikako ne mogu porei ono to sam rekao", objasnih mu. "Ali ipak u rei: ti nisi kukavica." Pogledao je u koplje od rubina koje ga zamalo nije probolo. Tako ga je estoko utnuo da se prevalilo i zveknulo o led. Mravi, pegavi iskuenik umno uvue vazduh. Izgleda da nije znao da su ogormni kristali Tihove Tatine, iako ubistveno skupi da se naprave, potpuno bezvredni kao drago kamenje koje moe da se isee i prodaje. Tiho, taj tati i lukavi ovek, smislio je kako da preduhitri upravo takva skrnavljenja i lopovluk, naredivi da se dragulji natope raznim neistoama i u njih ugrade greke. "Kukavica sam, nego ta", odvrati mi Bardo. "Ali kad smo bili mlai, imao si toliko obzira da me nikada ne nazove kukavicom. ak i kad sam bio kukavica." "Oprosti." On opet utnu razbijeni dragi kamen, a zatim baci pogled na moje obeeno rame. "Preao si u usporeno vreme, zar ne?" "Jo gore od toga."

"Bez ukljuivanja u svoj prokleti brod - usporio si vreme?" "Zaustavio sam ga." "Nemogue", zapanji se on. "Niko ne moe da zaustavi vreme." "Ja mogu." "Pobogu, to je pravo udo!" "To u meni, ono to Agatangijanci nazivaju svojim boanskim semenom prepravlja moje neurone, moda i moje nerve. ak i sada, dok govorim, menja se... otkud da znam kuda te promene vode? ini mi se da sam i dalje ja - ja, bar tako verujem, ali..." "Ti jesi ti. Zar ne bih ja znao da Malori vie nije Malori?" "Oprosti mi za ono to sam rekao, Bardo. estok sam i nagao, i ne umem da se obuzdam." "Pobogu, pa to je Malori kakvog poznajem!" Stegoh rukom povreeno rame, rekavi: "I ja se toga plaim." "Ah, nita nije gore od straha, zar ne?" "Bojim se da u izgubiti samog sebe." On me obgrli i upola me podigavi, gotovo me prenese na klizoulicu. "Malecki", ree, "nikad ne moe izgubiti sebe. I nikad ne moe izgubiti prijatelje, bar ne ovakvog prijatelja kao to sam ja." On mi tada obea da nikada nee svojevoljno napustiti Red, ak i kad bi se nebo ispunilo hiljadama supernova. "U dnu due volim ovaj Grad i svoje prijatelje gotovo isto toliko koliko volim Justinu. Spasao bih je, da mogu. I upravo zato u ti rei ovo to u ti rei. Nemoj izgubiti dah, malecki, jer imam za tebe loe vesti." I tako saznadoh da se u Nikadiji, Gradu svetlosti, Venom gradu, Gradu hiljadu pilota, kuje zavera za reformu Reda. Grad kao da je ekao da se ja vratim sa Agatange. Jo od tada se jedna skupina pilota i visokih strunjaka zaverila da promeni stvari prema svom nahoenju. A tvorac itave zavere, tuno mi ree

Bardo, oklevajui - voa zavernika koji e sruiti Vremeuvara i moda sve ostalo, bila je moja majka, majstor kantor, Dama Mojra Ringes. 19. PARABOLA O MAHNITOM KRALJU emu slui bojovnik bez boja, pesnik bez pesme?

Izreka pesnika-bojovnika

Kanije tog dana pokuao sam da naem svoju majku. Ali njena kuica u etvrti Pilota bila je prazna. Otiao sam do njenih prijateljica, izmeu ostalih do Helene arbo i Kolenije Mor, ali izgledalo je da niko ne zna gde je. I ini se da niko nije bio voljan da prizna postojanje zavere da se svrgne Vremeuvar, a jo manje da se promeni Red. Bardo oigledno previe panje poklanja ogovaranjima, rekla mi je Kolenija. A prema Burgosu Hari, koji je nervozno upkao svoje bunaste obrve dok sam mu govorio, nije bilo nikakve zavere. "Istina je da su mnogi piloti nesreni", rekao je. "Ali ko bi kovao zaveru protiv Vremeuvara? Ko - a mogu dodati da postoje piloti i profesionalci koji bi mogli biti voljni i da se bore za odreene promene, ali promene unutar strukture kanona, razume se, zakonski, zakonski - ko bi bio toliko glup?" Kada je prolo nekoliko dana, a moja majka se jo nije vratila kui, poeo sam da brinem. Li To se kleo da je jedne noi video moju majku u drutvu pesnikabojovnika blizu Meripen Grina u etvrti Inostranaca. To je bio dokaz da je iva, rekao je, i da ne treba da brinem. Moda je moja mati konano nala ljubavnika. Ali ipak sam brinuo; bilo mi je zlo od brige. Nisam verovao da je nala ljubavnika. A zato bi inae potraila pesnika-bojovnika? Zbog ega inae ljudi rizikuju kontakte sa pesnicima-bojovnicima, ako ne zbog toga da narue ubistvo nekog svog neprijatelja? A ko je bio njen glavni neprijatelj, ako ne Soli? Ukrala je Solijevu DNK da bi stvorila mene, a to je bio veliki zloin. Soli je ak mogao zahtevati da joj Vremeuvar odrubi glavu, ukoliko bi taj isti Soli poeleo osvetu, ukoliko bi obznanio da sam njegov sin. Znao sam da Soli ne bi to nikada nikome priznao, ak ni samom sebi. Ali da li je moja mati mogla biti sigurna? Ne, nije mogla biti, i zbog toga je kovala svoje zavere, skrivala se u etvrti Inostranaca i

drugovala sa ubicama - ne muei se da mi se poveri. Oigledno, nije imala poverenja u mene. Ukoliko sam ostavio utisak da je itav na Red bio zaglibljen u urote i politiku, nije bilo tako. Uvek je postojao na zadatak. Jo se dolazilo do velikih otkria; za nekolicinu, bilo je to i dalje vreme nadahnua i smelosti. Pre dve godine, dok sam lovio svilenotrpce u umi Kveitkela, skupina od pet pilota zavetovala se da e prodreti u Silicijumskog Boga. Samo se jedna od svih njih, Anastazija od Nava, vratila da ispria o divljim prostranstvima nepristupanijim od Entitetovih. Drugi pilot, legendarni Kijoi, naiao je na planetu za koju se verovalo da je drevni dom Jeldri. Velika dela, velika nadahnua: programer koji je radio sa vezaem i istoriarem (a kakva li su samo paklena trijada morali biti!) vratio se stazama evolucije i napravio model DNK ranih ljudi. Majstori vezai dali su se na posao oko dekodiranja tako modelovane DNK, u nadi da e otkriti tajnu drevnih bogova. I razume se, moram da pomenem fabuloga koji je napravio scenario prema kome Stara Zemlja nije unitena. To je navelo Senzima Vena, semantiara, da iznova rastumai znaenje slikovne pesme Fravaija, to je za uzvrat nadahnulo jednog holistu da predloi drugaiji model za odvijanje Seoba. Fantasta koji je prouavao novi model povukao se u svoje prebivalite i stvorio hologram onoga to je nazvao 'Galaksija kakva je mogla biti'. Konano je jedan pilot prouio taj hologram i uputio se u blizinu unutranjeg ruba Orionovog Kraka, gde je oekivao da e nai Staru Zemlju. Sve uzalud, razume se. Ali bio je to valjan pokuaj, premda u izvesnoj meri smean i bizaran. Isto tako bizarno, na svoj nain, bilo je seanje - otkrovenje - majstora Tomasa Rejna, pamtioca. Zbog toga to je to otkrovenje zapodenulo gorku raspravu meu eshatolozima i pokazalo se vanim u krizi koja je usledila nakon mog povratka u Grad, ovde beleim njegove slavne rei kako ih je svojim seanjem doveo uz tamnu spiralu rasne memorije iz svoje daleke prolosti. Ime mi je Kelkeme, a moje ruke mlade su i smee kao kafa. Nosim kou vuka koga sam ubio kada sam postao mukarac. Koa je vlana. Stojim na visokoj planinskoj padini. Padala je kia, i u zelenoj dolini ispod mene podie se magla, a duga iznad. Tiina je sasvim stvarna. A onda se na nebu, na rubu duge, pojavljuje rupa. Pojavljuje se rupa u nebu i crna je kao oko moga oca. Iz rupe dopire srebrna svetlost, a potom bela svetlost; uskoro su itava nebesa lopta svetlosti. Svetlost

pada na mene kao pljusak. Kad otvorim usta da vrisnem, svetlost mi tee niz grlo. Kima mi podrhtava. Svetlost mi se sliva niz kimu sve do slabina. Moje slabine gore; moje slabine su u plamenu; moje slabine se pune plamteim kinim kapima svetlosti. To je bog ame unutar mene i on plamenom useca svoju sliku u moju put. ame je sunce; ame je svetlost sveta; ame govori, a njegov glas je moj sopstveni: "Ti si seanje ovekovo i tajna besmrtnosti poiva unutar tebe. ivee dok zvezde ne popadaju sa neba i dok poslednji ovek ne umre. To je moj blagoslov i moja kletva". A zatim svetlost nestaje. Duga bledi sa neba; nebo je plava ljuska jajeta bez rupa. Trim niz planinsku padinu do koliba mog oca, Urmea, amana. Kada mu kaem da sam ispunjen boanskom svetlou, on upa svoje sede kose i gleda me u gnevu i zavisti. Govori mi da me je ugrizao demon; bogovi ne dotiu ljude svojom svetlou. Priprema usijani vrak koplja da istera demona iz mojih slabina. Moja braa su pozvana da me dre. Ali ja sam pun plamena i svetlosti i ja se podiem i ubijam svoju brau i Urmea, koji mi vie nije otac. Bog ame je moj otac. Uzimam svoj okrvavljeni no, umotavam se u vuje koe i silazim u doline da ivim meu ljudima sveta. Tvrdilo se da su seanja velikog pamtioca lana. Moda. Ili je moda zaista ponovo proiveo ivote - i smrti - svojih predaka. Ja lino verujem da je iznova stvorio primalni mit o Jeldrama i kodirao ga kao seanja. Ali ko to moe stvarno znati? Tokom tih haotinih, uzburkanih dana, ko zna koji su meu nama bili pravi tragai, a koji su se samo zavaravali? Ubrzo potom, na dan kaastog pastnika, snega kakav obino pada tokom sredozimnog prolea, Vremeuvar me pozva u svoju Kulu. Iako je priroda ivota promena, ima nekih stvari u mom ivotu koje se izgleda nikada nisu menjale Taj bezvremeni, nepromenljivi ovek ponudi mi da sednem u poznatu stolicu podno staklenih prozora. Crni i crveni uklopljeni kvadrati od jedovine i lomnikovog drveta bili su tvrdi kao to su uvek bili. asovnici su kucali; soba je bila puna pulsirajueg, itavog i ritminog kucanja satova. Jedan od njih - bio je to sat u kuitu od stakla iji su vidljivi delovi bili rezbareni u jedovini - odzvonio je. Vremeuvar, koji je koraao napred-nazad pred zakrivljenim prozorima, uputi mi mrgodan pogled, kao da hoe da kae da je sat odzvonio meni.

"Dakle, Malori, danas izgleda izuzetno oprezno." Obiao je moju stolicu, tako da je stajao zagledan u moj profil. Udahnuo sam miris kafe u njegovom dahu. Kada sam podigao glavu da poblie pogledam paukovu mreu linija u uglovima njegovih oiju, on ree: "Ne, ne okrei lice prema meni. Ostani u ranijem poloaju - moram da ti postavim neka pitanja." "A i ja u postaviti neka pitanja tebi", odvratih mu. "Ima li iega zbog ega treba biti oprezan?" "Ha, mladi pilot bi da ispituje mene?" "Nisam vie mlad, Vremeuvaru." "Nedavno, pre manje od etiri godine, sedeo si u toj stolici i hvalisao se da e prodreti u prostor Entiteta. A sada..." "etiri godine... mogu biti dugo vreme." "Ne prekidaj me! A sada sedi tu gotovo isto toliko mlad i dvaput budalastiji. Zavere! Znam da neki piloti kuju zavere protiv mene. Tvoja majka - kau mi da je razgovarala sa ratnicima-bojovnicima. Nemoj ni pokuavati da porie. A elim da znam, moram da znam sledee: jesi li sin svoje majke ili pilot svog Vremeuvara?" Lupnuo je noktima o metalno kuite jednog sata. Zaulo se 'ping' zvonkog hroma. "Reci mi, Malori, gde se nalazi tvoja spletkaica majka, tvoja prokleta, spletkua majka?" "Ne znam", rekoh. "I ne koristi vie tu re, ta god mislio da je uinila." "Znam ta je tvoja majka uinila", zarea on. "I znam ko ti je otac." "Ja nemam oca." "Soli je tvoj otac." "Ne." "Ti si Solijev sin - trebalo je da to shvatim jo davno, ha? Ko je mogao i pomisliti da ti je majka toliko drska da sleluje njegovu prokletu plazmu? I tako, znam ta je uinila tvoja majka, i prilino sam siguran da namerava da ubije Solija, moda i mene - tvoja prokleta majka!"

Uhvatio sam zakrivljene oslonce za ruke, koji su bili svetlucavi i pohabani od aka hiljada drugih oznojenih pilota pre mene. Borio sam se da nita ne kaem, da zadrim ruke prikovane na stolici. "I tako, izdala me je, ali ti me ne bi izdao, zar ne, Malori?" "Znai, misli da sam izdajnik?" "Jesam li rekao da si izdajnik? Ne, nisi ti izdajnik, nadam se, ali ta je sa tvojim prijateljima?" "Bardo mi je dao re da nee..." "Bardo!" zagrme on. "Ta vrea blebetanja, taj neposluni mazgov! ak i kada bih preao preko njegovog bludnog ponaanja, njegove kukavike rei ve su zarazile tvoje prijatelje. Mislio sam na mlae pilote: Donatana Eda, Riardesa i Deloru vi Tot. I na starije pilote, Nejta i Nonu, i na Hara, i jo stotine drugih. Govori se o naputanju Grada zauvek. Otpadnitvo! Govore o otpadnitvu, o unitenju Reda!" "Govori se o promenama", sloih se ja. "Prevelika promena je smrt." Kroio je do prozora. Prislonio je elo na smrznuto staklo, zatim je uzdahnuo. "Misli li da sam gluv na ono to se govori? Znai, Red stagnira ve hiljadu godina; znai, profesije i profesionalci okotali su u svojim putevima razmiljanja; znai, potrebni su nam novi snovi, novi problemi, novi putevi. Jesu li? ta ti misli?" Mislio sam ono to su mnogi u mom Redu mislili: da se piloti, u zavisti ili suparnitvu, preesto okreu protiv svojih drugova pilota, da se jedna profesija suprotstavlja drugoj, a da su se unutar pojedinanih profesija razliite kole borile meu sobom ne bi li svima ostalima nametnule svoje vienje uloge Reda. Prvobitna, ujedinjujua vizija oveanstva koje cveta svemirom i otkriva svoje mesto i smisao u univerzumu rastoila se u stotinu razliitih filozofija, miljenja i shvatanja. "Ali nije li to onda sudbina svih religija i redova? Na kraju, podele i smrt?" "Misli, podele i rat. Ukoliko dopustim svojim pilotima da idu odvojenim putevima, na kraju e doi do rata - velikog, prljavog, krvavog rata."

Nasmeio sam se, jer sam mislio da Vremeuvar preterano dramatizuje stvari. Naveo sam istoriara koji je rekao: "Ratovanje je mrtva vetina, mrtva kao Stara Zemlja. Postoje ogranienja, zar ne? Lekcije istorije? Ne verujem da iko u naem Redu moe poeleti da nanovo izmisli rat." "A ta je sa ratom izmeu Velike Cihele i Mio Luca?" "Bio je to okraj", odgovorih. "Ne pravi rat." "Ne pravi rat! Ha, ta ti zna o ratu! Tihisti su bacili fuzionu bombu na deterministe. Koliko ih je izginulo? Trideset miliona?" Zavrteo sam glavom, pokuavajui da se setim svojih lekcija istorije. "Ne znam", rekao sam konano. "Trideset neega." A onda su, nekoliko trenutaka kasnije, seanja dola. "Trideset miliona etiri stotine pedeset hiljada - priblino." "I to naziva 'okrajem'? Dobro, zovi ga kako ti drago, ali koji je razlog prema tvom miljenju to se taj okraj nije pretvorio u 'pravi rat'? Ogranienja, vraga! ta misli, ta dri Civilizovane svetove u miru? Razlog je to su ratovi unitavajue skupi - to je najvaniji razlog. Iako su Velika Cihela i Mio Luc povezane jednim jedinim putem, nesposobnim pilotima tihistima sa njihovim prljavima fuzionim bombama - onoj aici koji su preiveli mnogostrukost - trebalo je trideset godina da stignu do Mio Luca. Nai najnespretniji putnici obavili bi to putovanje za trideset dana." "Vreme je promenljivo", rekoh ja, rugajui se jednoj od njegovih slavnih izreka. Ali osmeh mi je nestao kada sam shvatio na ta cilja. Ukoliko bi putovanje kroz mnogostrukost postalo lako, rat bi takoe postao lak? A ko bi mogao da putuje toliko lako i elegantno kao piloti naega Reda? ta bi moglo biti razornije izmeu razliitih struja unutar naeg Reda? "Ali ak i kada bi rat bio lak", usprotivio sam se, "bio bi previe uasan i mislim da niko ne bi poao u rat protiv nekog drugog. Osim toga, okraj ili rat, ljudi Velike Cihele i Mio Luca bili su ludi. Veina ljudi i planeta voli mir." Neoekivano, priao je i stao iznad moje stolice. Namrgodio se i rekao: "Malori, Malori, tukli su te, sekli, vodili ljubav s tobom, mrzeli te, voleli i poduavali istini, pa ipak si i dalje naivan." Zabacio je sedu kosu sa ela i uzdahnuo. "Naivan, kaem! Koja je sutina istorije? elja za mirom? Ha! Rat je cena naeg pohoda za

moi; rat je ovekovo proklestvo ve dvadeset hiljada godina. U prirodi je stvari da niko ne moe da odabere mir, ali svako moe da natera sve ostale da se suoe sa ratom. Zbog ega misli da je Zemlja unitena? Da ti ispriam parabolu o istoriji Zemlje?" Promekoljio sam se u stolici, pokuavi da se to ugodnije smestim. Budui da nisam imao drugog izbora nego da posluam njegovu parabolu, rekao sam: "Priaj mi." Nasmeio se i proistio grlo. "Nekad davno", poeo je, "svi ljudi iveli su u plemenima, vazduh je bio ist, bilo je hrane za sve, a mir je bio zakon Zemlje. Ali onda su se pripadnici jednog plemena, zbog toga to su vie voleli sebe od majinske planete, ogluili o taj zakon. I zbog toga su pomahnitali. Postali su previe veliki i moni. Otkrili su da je lake da kradu hleb od drugih nego da ga sami peku. Stvorili su carevinu, lagodan ivot. Slali su armije na zapad, protiv etiri najblia plemena, od kojih je svako silno volelo mir. Ali mira nisu mogli imati. Prvo pleme sukobilo se kopljem na koplje, ali bilo ih je premalo i mahnito pleme poklalo ih je do poslednjeg oveka. ene su silovali i podelili im motike da robuju ivote u tuini sa svojom decom na itnim poljima. Drugo pleme, videvi ta se desilo prvom plemenu, odbacilo je, za trenutak, koplja i poljubilo stope kralja mahnitog plemena. Molili su za svoje ivote. Ukoliko im kralj bude dozvolio da zadre svoje ene i decu, bie dobri ratnici i radie ta god im kralj naredi. Na taj nain je drugo pleme bilo upijeno, a mahnito pleme postalo je jo vee. Tree pleme, koje je volelo slobodu ba kao i svoje ivote, pobeglo je na jug u pustinju, gde je ivot bio teak i gde jedva da je bilo dovoljno hrane i vode za sve. etvrto pleme nije elelo ni da bude istrebljeno, ni upijeno, niti da bei. Strasno su voleli svoju zemlju. I tako je njihov kralj, koji je bio ovek vizionar, naredio svojim ratnicima da prave dua koplja od ratnika mahnitog plemena. Kada je dolo do bitke, brojnije mahnito pleme bilo je zaustavljeno duim kopljima etvrtog plemena. I tako nijedno pleme nije moglo da prevagne. Onda je kralj vizionar, koji je poeo da uiva u ukusu rata, shvatio da e se u sledeu bitku mahnito pleme vratiti sa jo duim kopljima. 'Moramo imati vie ratnika!' uskliknuo je kralj vizionar. Onda je okrenuo pogled dalje prema zapadu i njegove armije porobile su zapadna plemena i poele da prave sve dua koplja. I tako je etvrto pleme postalo mahnito kao i mahnito pleme. Na taj nain se, kao bolest, navika ratovanja proirila do najdaljih plemena Zemlje. Plemena su prerasla u carevine koje su

unitavale okolne carevine i vajkale se da ne mogu da vode rat protiv nadaljih plemena, jer su rastojanja bila prevelika za armije. Najzad je jedan kralj, najmudriji od svih, privrstio za drke kopalja rakete, a fuzione bombe za njihove vrhove. Kada su svi kraljevi svih carevina na Zemlji uinili isto, mudri kralj je shvatio da je rat besmislen i nemogu. Ako bi ijedna carevina bacila svoja koplja na drugu, rekao je, samo bi izazvala sopstveno unitenje, jer pred kiom kopalja sa fuzionim bombama na vrhu ak su i najfiniji i najskupoceniji titovi bili beskorisni. I tako je na Zemlji vladao mir... sve dok dvorska budala nije podsetila mudrog kralja da je zaboravio jednu stvar." Tu je zastao usred svog vatrenog govora da bi obrisao znoj sa ela. Gledao me je pun oekivanja da vidim hou li ga pitati ta je to mudri kralj zaboravio. Iako nisam eleo da ujem rei alegorijske budale, pitao sam: "A ta je to mudri kralj zaboravio?" Vremeuvar se isceri i odvrati: "Zaboravio je da su i on i svi ljudi njegove carevine i ostalih carevina sveta mahniti." Zadrao sam dah i upitao: "I onda?" "Zna ti kraj parabole", ree on. "Zna ti." Neko vreme bio sam zamiljen, kao to je bio red. Izuzev kucanja i kljocanja satova i naeg isprekidanog disanja, soba je bila tiha. Napolju je sneg padao u naletima. Bilo je hladno, ali on se znojio. Kapljice znoja kotrljale su mu se niz ravne obraze, niz otru liniju njegove brade. Nisam mogao da se ne nasmeim i kaem: "Vremeuvaru, izgleda da si ti zaboravio jednu stvar?" "Ha?" "Tree pleme, ono koje je pobeglo u pustinju gde je ivot teak - ta je bilo sa njim?" Onda se nasmejao, dubokim, bogatim smehom punim ironije i tuge. Sedeo sam u stolici i stezao svoje podlaktice. Bila je to jedna od retkih prilika da sam ga uo kako se smeje. "Mi smo to tree pleme", ree on. "A duboki svemir je pustinja. Svi narodi Civilizovanih svetova pobegli su od rata; svi smo mi hibakua. A u galaksiji vlada

mir, lomni, relativni mir, ali uvek ima novih plemena koja ekaju da ih obuzme mahnitost. Zbog ega misli da moramo da tiraniemo otpadnike? Zbog toga to ne smemo dozvoliti tim plemenima da porastu. Na Red i Red pesnika-bojovnika odravamo mir ve tri hiljade godina." "Pesnici-bojovnici!" uskliknuo sam. "Oni su ubice." "Tano tako. Malo je onih koji to znaju, ali pesnici-bojovnici su osnovani upravo da bi istrebljivali mahnita plemena i mahnite kraljeve. Njihova alatka je bio teror, i oni su je dobro koristili. Nijedan kralj nije mogao da razmilja o ratovanju protiv svog suseda bez straha da e ga pesnik-bojovnik usmrtiti." "Govori u prolom vremenu, Vremeuvaru." "Tako je. A to je zbog toga to pesnici-bojovnici propadaju tokom poslednjih hiljadu godina. Sada nisu toliko obuzeti ouvanjem mira. U procesu odgajanja svojih ubica - a bila su im potrebna stolea - razvili su religiju da im pomogne u suoavanju sa njihovim neizbenim pogibijama. A esto su to bile samoubilake smrti, zbot toga to je kraljeve, lude ili ne, teko ubiti, ha? Ta religija postala je njihov razlog postojanja. A sada trae sledbenike, a ne mir." Ponovo je, kao ajkula, napravio krug oko moje stolice, poevi da pridikuje. Samo na Red, govorio je, moe da ouva mir. Ali ako se na Red razdvoji u dva, nee biti reda (ovo su moje rei, ne Vremeuvarove. On je prezirao igre reima kao i one koji ih koriste). Najzad e nae najdragocenije znanje biti rasuto kao biserje pod nogama harijana. Dugo sam razmiljao o njegovim reima. Zbog toga to se nisam slagao sa njegovim osnovnim elitizmom, kao i zbog toga to sam naslutio protivurenost u njegovim verovanjima, rekao sam: "Ali ne moemo zauvek zadrati svoje tajne. Informacije su kao virusi. ire se." "Virusi se mogu zadrati u karantinu", zarea on. A onda, zlokobnije dodade: "Virusi se mogu i istrebiti." "Ali svrha Reda je da otkriva znanje", usprotivih se.

Glas mu je postao dubok i gadan kao vuje reanje. "Nad znanjem treba bdeti i mudro ga koristiti, ha? A ne proerdati ga kao budalasti pilot koji baca diskove Grada na dlan kurve." Lea su me bolela i bio sam umoran, te ponovo poeh da se pokreem u stolici. Uhvatio me je kako se okreem prema njemu i zalajao: "Ne mrdaj sada! Ostani u ispravnom poloaju." Odjednom vie nisam eleo da ostanem u upsravnom poloaju. Bio sam umoran od toga to on sve vreme bulji u mene, dok ja njega nisam mogao da pogledam. Ustao sam, okrenuo glavu i zatekao ga nespremnog. Izraz na njegovom licu me je iznenadio. Oi su mu bile irom otvorene, a usne okrenute u stidljivi osmeh, kao u deaia koji po prvi put gleda vatropade. Gledao je unutar sebe, priseao se, moda je ak bio zaao u trans pamtioca. Najpre nisam znao otkud to znam. Oi su mu bile tamni bazeni, slepi kao kod nekog skrajera. Razgledao je mnoga mesta odjednom, istraivao budue mogunosti i sanjao line snove. To je trajalo samo jedan trenutak, taj pogled prihvatanja, tune nevinosti i uenja. A onda, kao para daha u zimskom danu, nestalo ga je, a zamenile su ga otre vertikalne linije prkosa i drevne tuge. Oi su mu blistale mranom svetlou, a usne mu se preokrenue kada je zagrmeo: "Sedi! Suzdri se i sedi, proklet bio!" Nisam seo. Odgurnuo sam stolicu stopalom i odvratio: "Umorio sam se od sedenja." Piljio sam u njega. Nisam mogao da zamislim kakva ga je prilika navela da misli ponu da mu vrludaju. A onda sam shvatio - i to je bilo jedno od bolnijih shvatanja u mom ivotu - video sam u trenutku da to nije bilo obino vrludanje misli. On je bio razdeljen ovek, traga muen venim unutarnjim ratom izmeu sopstvenih snova i gorkog iskustva - to sam oduvek znao. Ali iznenada sam shvatio jo neto. Osetio sam pojedinosti oko njega: zatezanje malih miia iznad oiju; arhaine govorne navike; njegove otre poglede na svet; njegov kiselkasti vonj; i hiljade drugih stvari. Na neki nain sam procesovao tu bogatu struju informacija. Bio sam siguran da ga itam. Dok veina takvih ljudi (Soli, moj mrgodni otac je jedan od njih) provodi veinu svojih trenutaka klizajui izmeu svetlosti i tame poput prestravljenog deteta koga dvojica njegovih drugova bacaju napred-nazad preko ledenog prstena, Vremeuvar je iveo unutar protivurenih stvarnosti

istovremeno. Bio je zaista ovek koji je iveo na vrhu smrznute, unutranje planine, iznad ostalih ljudi. Za njega dobro i zlo nisu postojali. Ili tanije, postojali su ne kao suprotnosti, ve kao razliiti ukusi stvarnosti, poput meda i crne, otrovne kafe, koje treba oboje okusiti, progutati i, ako je mogue, svariti. Reeno terminologijom Entiteta, bio je viestruki ovek, delom heroj, delom nitkov, jeretik, tihista, determinista, ateista i verski zanesenjak - sve te stvari odjednom i jo mnotvo drugih. U licu koje je pokazivao Redu i ambasadorima Civilizovanih svetova bilo je to samotno, ozbiljno lice pravednog tiranina, bilo je to lice koje je lino odabrao da nosi. Jo vie, izabrao je da bude ta osoba. Bilo je bolno shvatiti da ima toliku mo izbora. Uvek sam o njemu razmiljao kao o oveku koji je u potpunosti podeljen izmeu stvarnosti umiranja i smrti. Sada sam video da nije tako. Poput svih velikih ljudi, imao je viziju. Bila je ono zbog ega je iveo. Ta vizija, siuni deo koji sam nazreo, bila je stvar koja me je prestravila "Dakle, mladi Malori, u ta to gleda; ta vidi?" "ta bi trebalo da vidim? Jesam li ketik, da mogu da itam tvoje programe kao pesme u tvojoj knjizi?" "Ja lino pitao sam se ta si ti, ta bi mogao da postane." Protrljao sam nos sa strane, a onda sam rekao: "Vidim oveka naizgled rastrzanog protivurenostima. Ali u samoj osnovi postoji jedinstvo, zar ne? Nikada ne bi dozvolio inostrancima da vide ni najprostiju od naih tajni, a bio si i ostao sumnjiav u pogledu tajni Jeldri. Vidim..." "Ni jedan jedini ovek nikada mi do sada nije tako govorio. Ni jedan jedini ovek!" "Vidim tu tvoju strast da zatiti, a istovremeno si..." "Mir sada! Ne mogu dozvoliti da me moji piloti - ili ma ko drugi - itaju, zar ne? Vidi prokleto previe." "Vidim ono to vidim." "Opasno je videti previe", primeti on. "Skrajeri to znaju. Kako bee ona njihova mala uzreica? 'Oi koje je nekada zaslepljivala svetlost sada su zaista slepe?'"

Njegove oi bile su usplamteli kamenovi dok je to govorio, a onda je pognuo glavu i protrljao svoje snene slepoonice. Uvek sam pretpostavljao da je prema meni razvio neku vrstu ljubavi dede prema unuku, ali sada sam video da zahtevi njegove line vizije uvek potiskuju i potapaju njegovu dobrotu. Kada je njegovim ciljevima odgovaralo da me spase moje sopstvene naglosti, dao mi je knjigu pesama i spasao mi ivot. Ukoliko bi moja smrt posluila njegovim snovima ili planovima - pa, kao to je rekao, virusi se daju istrebiti. "Zato si me pozvao?" upitah ga. "Zbog ega mora da me propituje, proklet bio!" Stegao je pesnice i miii na vratu mu se zategoe. Bilo je to kao da ovrava pred tegobnom odlukom, koju nije eleo da donese. Pomislio sam da e, poto ima toliko malo milosti prema sebi, na kraju odabrati najbolniju mogunost. Mora da se plaio da bi ga samilost prema drugima mogla oslabiti i nagristi elinu oprugu njegovog bia kao to ra polako prodire unutranjost asovnika. "Zbog ega sam ovde?" ponovio sam. Otkoraao je do prozora i zagrebao staklo noktima kao da je medved koji kopa po sloju leda. Nokti su se vukli i kripali, ostavljajui otre, iste pruge koje su presecale belo inje. Na trenutak je bio tih, a onda je dah odjednom pokuljao iz njega. "Bila je to najvea katastrofa", rekao je, "kada bi neko od mojih pilota reio hipotezu kontinuuma samo da bi se tajna proirila kao virus. Trenutni pad sa jedne zvezde na drugu - dakle, shvata, samo moji piloti smeju posedovati to znanje." "Hipoteza se moda ne moe dokazati", odvratih mirno. "Bilo bi dobro kada bi bilo tako." "U svakom sluaju, ja je nisam dokazao. Tiho i Dov Danladi, isto tako i Soli itavog ivota su se upinjali da dokau Veliku Teoremu. Ko sam onda ja da je dokaem?" "Ha, promenio si se!" naruga se on. "Ko si ti? To bih i ja voleo da znam. ta su ti prokleti bogovi uinili? Svi bismo voleli to da znamo, ha? Vraa se sa Agatange kao duh i iznenada, tako bar izgleda, nauio si se smernosti... i drugim stvarima."

"Na ta misli?" "Zna ti, Malori, zna. Pre deset dana tvoj Bardo unitio je deo Tihovog spomenika, zar ne? Reci mi, ta se desilo tog dana?" "Bardo se napio do besvesti i polomio jedan od kristala." "Moji iskuenici kau mi da si zaao u sporo vreme - je li to istina?" "Kako to moe biti istina? Kako je mogue ui u sporo vreme bez pomoi kompjutera?" Tresnuo je pesnicom o prozorski okvir i zareao: "Zbog ega mora da odgovara na pitanja drugim pitanjem, proklet bio! Reci mi, jesi li uao u sporo vreme?" "Neki kau da jesam", sloio sam se. "Ali prava istina je da sam zaustavio vreme." "Zaustavio vreme? Ha, nisam ni pomislio da je to mogue! Ali ti si istinoljubiv ovek, zar ne? Ne bi ti lagao Lordu asologu. Zato, Malori, zato si toliko obuzet tim svetim miljenjem o istini?" "Ne znam." "Razmetanje! Postoje istine i istine. Istina je promenljiva kao i vreme." "Ne verujem u to." Protrljao je oi i pogledao me. "Mora mi obeati jednu stvar, mladi Malori. Ukoliko ikada otkrije dokaz Velike Teoreme, ne sme obavestiti ni ketike, ni akaike, ni kantore, ni tvoje drugove pilote. Ne sme rei nikome osim meni." Stajao sam nepomino dok sam velikom brzinom razmiljao. Ukoliko ikada budem reio Hipotezu i potom se poverim Vremeuvaru, znanje bi nestalo poput svetlosti u crnoj rupi. "Zavetovao sam se da tragam za istinom", rekao sam napokon. "Zavetovao si se da traga za istinom, a ne da je seje na sve strane i rasprava kao starac mokrau."

"Pred tobom, u Dvorani pilota, pre etiri godine, dao sam zavet da u tragati za mudrou i istinom ak i ako to traganje moe da dovede do pustoenja i smrti." "Pustoenja i smrti! ije smrti, proklet bio! Zar je mudrost dopustiti da istina razori Red?" "itavog ivota sanjao sam o tome da dokaem Veliku Teoremu." "Snovi, ta su snovi? Zbog ega si tako prokleto tvrdoglav? Zato? zbog ega?" A onda je zajeao: "ija smrt? ija e to smrt biti?" "itavog ivota, i dan dananji, sanjam o Redu, o itavom univerzumu u kome su mudrost i istina jedno." "Plemenite rei, naivne rei - kako sam samo umoran od rei!" U njegovom glasu oseala se gotovo nepodnoljiva napetost, u svakoj od njegovih elinih rei. "Ili mi se zakuni ili nemoj." "Ne mogu ti se zakleti." "Tako." Tu poslednju re izgovorio je turobno, sa puno aljenja, kao da ne moe da podnese da mu usne obikuju tako jednostavnu skupinu glasova. Zvuk je visio u vazduhu poput tihog brujanja zvona. Neko vreme me je gledao. A u njegovim oima behu ljubav i mrnja i jo jedna strast o kojoj sam razmiljao kao o elji, ili elji za usudom, njegovim usudom i moda univerzalnim usudom, za koji mora da je shvatio da predstavlja najstraniji i najsamotniji usud od svih. Onda se namrtio, odmahnuo rukom i okrenuo od mene, zagledan kroz prozor. Potom me je otpustio. Pre nego to sam napustio Kulu, kako sam mislio, poslednji put, i ja sam pogledo napolje, dole na iskuenike koji su se klizali po okolini, nesvesni suda koji je upravo izreen nad njihovim snegom posutim glavama. 20. PRSTENOVI KVALARA Kada bih ikada mirna nebesa nad sobom rairio i vinuo se na sopstvenim krilima u svoja nebesa; kada bih radosno zaplivao u dubokim svetlosnim razdaljinama i kada bi ptica mudrosti dola - ali ptica mudrosti ovako govori: "uvaj se, ne postoji gore, niti dole! Okreni se, uzmakni, vrati, ti koji si svetlost!

Pevaj! Ne govori vie! Nisu li sve rei teke i stvorene smrti radi? Nisu li sve rei la za one koji svetlost jesu? Pevaj! Ne govori vie!" Oh, kako da ne udim za venou i za venanim prstenom prstenova, prstenom ponavljanja? Nikada do sada ne naoh enu od koje bih eleo decu, osim ene ove koju volim: jer tebe volim, venosti. Jer tebe volim, o venosti!

Sedma meditacija smrti pesnika-bojovnika

Istoriari veruju da su pred kraj drugog stolea Seoba pesnici-bojovnici usavrili vetinu korienja biokompjuterskih sklopova da bi zamenilil delove mozga. Ali za razliku od Agatangijanaca, pesnici-bojovnici primenili su svoju vetinu u druge svrhe. Slel-mimikrija, taj neizrecivi zloin pri kojem vispreno izraeni programi pesnika upravljaju mozgom rtve, samo je jedna od primena. Poznato je takoe da pesnici unitavaju delove sopstvenih mozgova. To ine da bi sebi dali mo nad oseanjem vremena, tako da bi mogli usporiti vreme bez pomoi spoljnjeg kompjutera. I iz drugih razloga. Govori se i da menjaju najtemeljitije programe sopstvenih mozgova ne bi li izbrisali svoj strah od smrti. Zaista, ketici veruju da su oni u potpunosti lieni oseanja straha. U tom pogledu, pesnici su neprirodna bia, jer strah je za oveka isto toliko prirodan kao i disanje. iveti, osetiti zvezdanu svetlost u svojim oima i radost dubokih svetlosnih razdaljina biti - to je sve to znamo. Ne biti - nezamislivo je i prema tome zastraujue. Ptice koje ire svoja krila na suncu, srebrne ribice sa dna koje klize kroz svoj svet tame, ak i svesni kompjuteri, u svom ekstatinom unutarnjem pucketanju elektriciteta i munjevitim protocima informacija - sva iva bia, u nekom najsiunijem deliu svojih bia, moraju osetiti strah pred konanom misterijom. Kada sam poeo da ispitujem razliite gradske pesnike-bojovnike, da ih ispitujem po barovima, svratitima, ledenim prstenovima i kafeima u koje su esto zalazili, Bardo me je naizmenino optuivao da sam ostao bez straha i da elim da patim zbog ove misterije. "Jesi li lud?" rekao mi je nekoliko dana nakon mog

susreta sa Vremeuvarom. "Oh, jesi lud - uvek sam znao da jesi. Ti pesnici ubijaju zato to vole smrt, zar ne zna?" "Istina je", sloio sam se. "Oni oboavaju smrt. Ali elim da pronaem svoju majku - brine me nain na koji je nestala." Bio sam veoma zabrinut zbog njenog spletkarenja sa pesnicima-bojovnicima. Planirao sam da pronaem pesnika-bojovnika sa kojim se druila proteklih dana. Ali zog toga to sam bio novjalija u traganju za ljudskim biima, on je umesto toga pronaao mene. Pokraj Vrtova Hijacinta, du Toka, tamo gde ovaj ponire juno prema Starom Gradu, nalazi se skupina od dvanaest zgrada napravljenih u potpunosti od egzotinih vrsta drvea. Neke od graevina predstavljaju zdanja puna upljina po kojima su smeteni artefakti i relilkvije istoriara; neke su malo manje. Njihove elegantne odaje od uglaanog ruinog drveta preputene su iskljuivo prikazivanju umetnosti, tuinske i ljudske, drevne i moderne. Iako je svih dvanaest zgrada povezano sa Muzejom umetnosti, ba te manje graevine sadre freske i slikovne pesme Fravaija, ledene skulpture sa Uradeta i druga blaga. Najmanja zgrada, klasina etvorougaona dvorana sa stubovima od lomnikovog drveta na proelju, naziva se Kuom Seanja. Njena etiri odeljka ispunjena su mnotvom prostorija, ali najpoznatija je Galerija Hibakua. Tamo poivaju neke od najstarijih fresaka, koje prikazuju neverovatne prizore haosa i rata. Tamo se slikovne pesme obrazuju, kovitlaju i stapaju, prikazujui epske bitke Stolea Holokausta. Doao sam da vidim slavnu fresku 'Uspon oveanstva', koja se pruala du stotinu stopa severnog zida. Kad god sam bio zabrinut ili umoran i pun hladnoe od klizanja ulicama Grada, voleo sam da sedim na nekoj od klupa Galerije, da udiem mirise toplog drveta i cvea; voleo sam da posmatram freske kako se kreu, njihove lepe boje. Bila je to jedna od mojih omiljenih zabava. Bilo je kasno popodne, i nisam bio sam. Pokraj mene, u blizini sredita duge prostorije, bio je par fabulista, bez sumnje u potrazi za nadahnuem za sopstveno delo. A na rubu tepiha iza moje klupe, u blizini fontane mehurova, nalazila se skupina Prijatelja Bojih sa Simuma. Svi su bili vrlo visoki i mravi i oseali su se na beli luk, kozji koren i druge egzotine zaine. Imali su naviku da tresu srebrnim lancima koji su im vezivali dugu, crnu kosu. Ta navika me je nervirala, kao i

njihovo ukanje. Dok su aputali, ukali su, zubni glasovi su im izletali na usta u urstrim, polupriguenim naletima. Jedna od njih ree: "Vidi? Eto dokaza da su Seobe poele za vreme Stolea Holokausta, a ne posle njega. Ba kao to se misli." Pogledao sam mehurastu plavu, zelenu i belu boju slike. Gledao sam srebrne rakete kako se diu iz okeana Stare Zemlje, ali da li su rakete bile brodovi lansirani prema zvezdama ili projektili natovareni fuzionim orujem, bilo je teko rei. A onda se jedna raketa podelila u dve, dve u etiri i tako dalje, i iznenada su to bile blistave zvezde u maglini Ete Karine, a etiri broda pretvorila su se u etiri hiljade traka svetlosti. Svetlost se prostirala napolje u velikim, blistavim loptama. U jednom blesku ispunila je maglinu prozranim belilom. Na trenutak je itav sredinji deo slike bio beo, a zatim se nasumce pojavie mrlje sivila da upravljaju blistavilom. Belina je potamnela do nebesko plavog kada su mrlje poele da uzimaju odreeni oblik, i hiljadu crnih, peurkastih oblaka poe da se die iz atmosfere Stare Zemlje. Nisam nimalo bio siguran da je slika predstavljala 'dokaz' za kojim su tragali Prijatelji Boji. inilo mi se verovatnijim da je za Fravaija koji je napravio fresku Seoba bila holokaust. Nakon izvesnog vremena postao sam svestan neosetne promene u priguenim zvucima i mirisima u prostoriji. Zadah kozjeg korena i belog luka se povukao; uznemireni glasovi i ustro ukanje tkanine zamenili su doaptavanje. A onda je sve utihnulo i ja sam osetio iznenadni miris kana-ulja. Ratnici-bojovnici, znao sam, bili su poznati po svom korienju mirisa od isparljivog kana-ulja. Okrenuo sam glavu i tamo je stajao ovek veoma razvijenih grudi i srednje visine, koga oigledno nije zanimalo gledanje slikarije. Posmatrao je mene. Prouavao mi je lice kao majstor igra ahovsku tablu, sa jakom, gotovo fanatinom koncentracijom. Smesta sam znao da je pesnik-bojovnik; svi pesnici-bojovnici otesani su iz istih elija. Imao je talasastu crnu kosu, bakarnu kou i izvijen vrat, tipian za njegovu vrstu. Bio je izuzetno lep, kao to je to esto sluaj sa vrhunski rasploavanim rasama. Kako su pravilno izgledale proporcije njegovog prefinjenog nosa i irokih jabuica, kako uravnoteena njegova izvajana vilica, kakva divna, zastraujua simetrija! Ali jedinstvene oi pesnika bile su obdarene najupeatljivijom lepotom: njegove oi bile su tamne boje indiga, gotovo ljubiaste; oi su mu bile ive, bistre, duevne, prepune prisustva duha - u potpunosti liene straha. Iako je izgledao mladoliko, mislim da je morao biti star, jer samo ovek koji je mnogo puta vraan u mladost moe da ima takve oi. Ali ne,

setih se, pesnici-bojovnici ne vraaju sebe u mladost. Oboavajui smrt kako to oni ve rade, smatraju da je najvei greh - zapravo jedini greh - produiti ivot nakon 'trenutka mogueg'. Pesnik-bojovnik je znai bio mlad koliko i ja. Siao je do ruba tepiha sve dok nije stajao gotovo povrh mene. Pokreti su mu bili skladni, ustri, precizni. "Ime mi je Davud", ree on, a glas mu je tekao kao rastopljeno srebro. "A ti si Malori Ringes, zar ne? uo sam najudnije stvari o tebi." Osim titrave, drhtave slike i ostalih fresaka na daljem zidu, prostorija je bila prazna. Niko ne veruje pesniku-bojovniku, pomislio sam. Pogledao sam crni, hermelinski ogrta i upadljivu kamelaiku duginih boja pod njim. Odea mu je bila bogata i divna, iako je bilo poznato da pesnici ne mare za bogatstva i vrlo malo za lepotu. Obratio sam panju na njegove ruke, u potrazi za prstenovima. Svi pesnicibojovnici nose dva prstena, po jedan na malom prstu obe ruke. Prstenovi se prave od razliitih metala i mogu biti raznih boja, zelene ili ute, indigo ili plave. Ima sedam boja, i kao to su poreane u spektralnom nizu, svaka oznaava stepen dostignua pesnika-bojovnika. Ljubiasti prsten znai da je sedmi i najnii krug; crveni prsten se dodeljuje onim retkim pojedincima koji dostignu prvi krug. Prsten na levoj ruci je prsten pesnika, dok je na desnoj ruci prsten ratnika. Govori se da niko do sada nije bio dovoljno veliki pesnik i ratnik da ponese dva crvena prstena. Na malom prstu njegove leve ruke bio je zeleni prsten. Bio je, znai, etvrti krug pesnika; njegova pesnika vetina nije bila izuzetna. Ali na drugom prstu nosio je, izrezan od jednog od vetakih materijala sa Kvalara, crveni prsten. Prsten kao da je plamteo da bi se usaglasio sa crvenilom slike, i on ree: "Traio si me, tako mi kau." "Poznaje li moju majku? Jesi li ti pesnik koji... poznaje li moju majku?" "Dobro znam tvoju majku." "Gde je?" Preuo je moje pitanje i uglaeno napravio naklon glavom. "Poeleo bih da te sretnem u svakom sluaju, da upoznam sina takve majke. Prikupljao sam prie o tebi. Jednog dana, ako poivim, napisau pesmu. uo sam da si zaustavio vreme pre petnaest dana i spasao svog prijatelja smrti."

"Ne bi trebalo da slua ogovaranja." "Ni ti nije trebalo da spasava svog prijatelja pred njegovim trenutkom. I koliko mi je poznato, nije posredi ogovaranje. A znam i za Agatangu. Mi pesnici smo upoznati sa..." "Da", upadoh mu u re, "majstori ste slel-mimikrije." "Koristi taj klevetniki izraz." "Vi stvarate ljudska bia liena slobodne volje." "Misli li da zna ta je to slobodna volja?" odvrati on uz smeak. "Vi ste ubice koje ubijaju radi zadovoljstva." "Misli?" Bio sam zbunjen, pometen njegovim zubima i prijatnim osmehom, uljuljkan njegovim toplim, umirujuim ponaanjem. Upitao sam: "Pa, onda, da li ubijate?" "esto." "A vae rtve su ponekad nevine?" Nasmeio se ponovo, a oi mu se zaiskrie. "Nikada nisam video nevinu enu ili oveka, nisam, ak, video ni nevino dete - a ti, Malori Ringesu? Ti zna da nema prave nevinosti. Ne, nemoj se buniti, jer vidim saznanje u brazdama na tvome elu." Protrljao sam kou iznad svojih oiju i optuio ga: "Vi pesnici - vi ste oboavaoci smrti, ini mi se." "Razume se. Ako hoe - priaj mi o oboavanju. Ili da ja recitujem tebi? Dario Crvenprsten je jednom spevao pesmu o oboavanju. Da ti je izdeklamujem?" "Ne", gotovo se obrecnuh. "Mrzim poeziju." "Ako je to istina, onda si bogalj u dui. Ali ne ini mi se da mrzi poeziju." "Gde je moja majka?"

"eka me." "Gde eka?" Opet je prenebregao moje pitanje i pokazao ugao slike; unutranjost Orionove magline bila je osvetljena zvezdama gde su neki od prvih ljudskih iseljenika podigli svoje nove domove. "Zgodno", primeti on. A onda: "Hej, ta misli, da li je lepota ove slike zatiena?" "Ne znam na ta misli." "Kada bi neko hteo da uniti ili ukrade sliku, ta bi se dogodilo?" "Zbog ega bi iko eleo da uniti sliku?" upitah ga. "A i kada bi je iko ukrao, roboti bi ga, ini mi se, zaustavili pre nego to napusti muzej." "A kada bi nekim sluajem i roboti bili uniteni, za kakav prekraj bi taj zamiljeni lopov bio optuen? Krau? Vandalizam? Ubistvo?" "Ne moe ubiti robota." Slegnuo sam ramenima, ve i zato to nisam znao na ta e ovaj sled misli da izie. "Drago mi je da shvata, Malori - u stvari, ne moe ubiti robota." Stegao sam pesnicu i rekao: "Ljudi nisu roboti." utao je i smeio mi se. "Ti oblikuje rei da bi posluile tvojim ciljevima", nastavio sam. "Istina, pesnik sam, na kraju krajeva. A ti poinje da gleda oima bojovnika: ne moe ubijati robote jer oni u stvari nisu ivi. Ne mogu da se programiraju i nemaju pravu svest." Ustao sam i zatvorio svoju kamelaiku. "Ne bi trebalo da razgovaram sa tobom. Ne shvatam zbog ega vam Vremeuvar dozvoljava da se kreete naim ulicama." "Zato to je Nikadija slobodan grad, a pesnik-bojovnik mora da ima svoju slobodu." "Slobodu", ponovih i zavrteh glavom.

"A postoji i drugi razlog. Tvoj Vremeuvar ima svoje robotske strahove ba kao i svi drugi. Gotovo svi." "Znai, pretite i Vremeuvaru?" "Nisam rekao ba tako." "Nagovestio si to." "Pesnika mora sluati veoma paljivo", upozori me on i dotae usne zelenim prstenom. "Govorimo srebrnim jezicima, a rei nam ponekad imaju viestruka znaenja." "Ovde sam da bih gledao sliku, a ne da bih sluao." Nesmeio se, naklonio slici i rekao: "Ukoliko e te to zadovoljiti, ja u sluati tebe. Priaj mi o Solijevim odajama, a ja u sluati. Postoji li spoljanja soba koja se spaja sa unutranjim - da li je to istina? Kolike su prostorije? Koliko stepenita vodi do njih?" Razgovarali smo neko vreme, ili tanije, on mi je postavljao pitanja na koja ja nisam odgovarao. eleo je da zna koje vrste hrane Soli najvie voli, u kom poloaju spava i druge line stvari. Paljivo sam sluao njegove rei. Smesta sam shvatio da namerava da ubije Solija. Stajao sam vrlo mirno pre nego to sam rekao: "Odlazi. Neu ti pomoi da ubije bilo Solija, bilo koga drugog." Dodirnuo je crvenim bojovnikim prstenom svoje crvene usne. "Ima pria o tvom putu do Alaloija - govori se da zna ta je to ubistvo." "ta ti je moja mati ispriala?" "Da je Soli tvoj otac; da ga mrzi; da on mrzi tebe." Zurio sam u njega, a miii su mi se zategli; pitao sam se, ako bi se moj oseaj za vreme rastegao, da li bih bio dovoljno brz da ga ubijem pre nego to on ubije mene. Piljio sam u njegov prsten. Nisam mislio da bih bio dovoljno brz. itao mi je sa lica i rekao: "Ne plai se previe bliskog prilaenja smrti. Ne plai se umiranja."

"Sva iva stvorenja se plae smrti." "Ne, u potpunosti grei", ree on i ponovo se nasmei. "Jedina istinski iva bia su ona koja se ne plae smrti." Stegao sam pesnice i rekao mu: "Nagovetava, znai, da ljudska bia nisu u potpunosti iva. To je besmislica." "Ljudeska bia su ovce", odgovori on. "A ta su to ovce?" "Ovce su kao rundavci, samo gluplje. Na Staroj Zemlji, a i danas na mnogo planeta, dre ih u stadima radi vune i mesa." "Ljudska bia nisu ovce." "Misli? Jesi li ikada uo parabolu o ketiku i njegovoj ovci?" Gledao sam u sliku, u progresiju rasprskavajuih zvezda koja je predstavljala poetak blistavog haosa Vilda. uo sam kako ljudi prolaze kraj galerije, ali se nijedan od njih nije odluio da ue. "Vremeuvar oboava parabole", rekoh, gotovo sam za sebe. Mora da je to shvatio kao znak ohrabrenja, jer je nastavio: "Bio jednom na Uradetu ketik koji je imao veliko stado ovaca. Ali ketik je bio vrlo zauzet pravljenjem metaprograma za koje se nadao da e moi da kontroliu njegove sopstvene osnovne, telesnije programe. Usled toga, imao je premalo vremena da pazi na svoje stado. esto bi mu ovce zalutale u umi ili upale u snene nanose i jo gore, beale su jer su znale da ketik eli njihovu vunu i meso." Bacih pogled prema vratima, odmeravajui rastojanja svojim oima, dok je Davud nastavljao sa svojom parabolom. "Jednog dana ketik pronae odgovor na svoj problem. Programirao je ovce da poveruju da su besmrtne. Ubedio ih je da ih nikakvo zlo nee zadesiti kada ih oderu; ovce su verovale da e to biti dobro za njih, ak i prijatno. Onda je napisao program da natera svoje ovce da veruju da je on dobar gospodar, koji toliko voli svoje stado da bi sve uinio za njega. Tree, kroz glupe mozgove ovaca pustio je program koji ih je uverio da, ukoliko bi im se neto loe desilo, to sigurno nee biti odmah, u svakom sluaju ne tog dana. I tako

su one mogle da nastave sa svojim mehanikim mislima o ispai, parenju i izleavanju na suncu. A poslednje - i to je bio ketikov najlukaviji program - ubedio je ovce da one uopte nisu ovce; neke je ubedio da su vuci, neke da su ovarski psi, druge da su ljudi, a neke da su izuzetno vispreni ketici. Nakon toga sve njegove brige sa ovcama su se okonale. Posvetio je svu svoju umenost ponovnoj razradi svojih najdubljih programa. Ovce vie nikada nisu beale. utke su ekale dan kada e ketik doi po njihovu vunu i meso. A ketik..." "A ketik", umeah se ja, "iveo je dugo i sreno. Mislim da mi se ne dopada tvoja parabola - ljudi nisu ovce." Palo mi je na pamet da se bunim previe vatreno, preglasno. Ploe od ruinog drveta nad slikom odjekivale su od mojih rei poricanja. Pokuao sam da shvatim verovanje pesnika-bojovnika da neko, da bi stvarno iveo, mora da 'ivi kao da je ve mrtav'. Bila je to udnovata, nemilosrdna filozofija, ali opet, pesnici-bojovnici su udni koliko i sistem koji ih je stvorio, i ne znaju za milost. Plode se za savrenstvo; govori se da su se njihovi vezai pozabavili mukim i enskim genomima, u potpunosti izbacivi suvinu i neprikladnu DNK. Na Kvalaru, svake godine se odgaji milion identinih zigota i milion identinih, savrenih beba ugleda svetlost dana. Ali one u stvari nisu tako savrene. Neke bivaju nasumice ubijene neposredno nakon to udahnu prvi dah. To treba da bude demonstracija da ivimo u nasuminom, nemilosrdnom univerzumu. Mnogi bivaju ubijeni zbog toga to ne mogu da naue smrtonosne vetine bojovnika ili prefinjene rei pesnika. Kada napune dvanaest godina, pesnicima-bojovnicima daju noeve i grupiu ih po dvoje. Samo jedno iz svakog para preivljava tu surovu borbu, a zatim se parovi prave ponovo i ponovo, sve dok ne preostane moda desetina od prvobitnog miliona. Slian postupak na poetskim nadmetanjima izdvaja najpoetskiju decu. Gubitnike, decu koja mucaju, koja ne mogu da izbace divne, mudre rei pred licem smrti, pozivaju da se sama ubiju. One koji su prevelike kukavice da bi izveli taj 'najplemenitiji' in ostali mue do smrti. Muenje, priala mi je jednom Kolenija Mor, nije zamiljeno kao kazna. Ono treba da natera nesreno dete da reprogramira svoj strah od smrti u poslednjem trenutku, da bi mu se omoguilo da konano spase svoj kratkoveki ivot makar i u trenutku dok mu izmie. Postoje i druge, gore probe koje pesnici-bojovnici moraju da pretrpe dok odrastaju. Tu su izmene tela i mozga, neprimetno modelovanje ovekove due. Niko, ak ni eshatolozi, ne

zna mnogo o tim probama. Ali dve stvari su izgleda sigurne: da je zamiljeno da svaki trenutak njegovog ivota pesnika-bojovnika vodi glatko prema smrti, i da od poetnog miliona samo stotinak poivi da ponese prstenove Kvalara. Davud se nasmei i prodorno zagleda u mene, kao da moe da proita moje najdublje programe. Bio je to ovek koji se preesto smeio, ali moram priznati da je imao divan, prodoran osmeh. Na neki nain, bio je najprodornija osoba koju sam ikada sreo. "Ketik koji je osnovao Red pesnika-bojovnika", ree on, "nije iveo dugo i sreno. Na kraju krajeva, ta je srea? Taj ketik je, nakon mnogo tekog rada, najzad uspeo da dekodira program svoje smrti, ili bolje bi bilo da kaem, svoj program straha od smrti. Oistio ga je iz mozga, iz samih neurona. I gle - mnoge su pesme napisane o tome - ketik je otkrio da nas u stvari strah od smrti porobljava. Mogao bi rei da nas uas pred umiranjem sopstvene linosti alje da se slepo teturamo po svakodnevnim dunostima kao da nismo nita drugo do roboti koji hodaju u snu, programirani da se hrane, piju i pare. Strah je droga koja nas tera da usnemo. Ali kada straha nestane - ne, pilote nemoj ba sada ii - kada se strah ugasi, to je kao kada skoi u bazen hladne vode. Buenje je divno. Videti jasno, osetiti jainu svakog trenutka ivota - to je uenje pesnika-bojovnika; to je razlog naeg ivota; to je razlog naeg umiranja." Tada sam poao odatle. Nisam eleo da mi ubica pria kako treba iveti svoj ivot. Ali Davud podie svoju veliku, etvrtastu aku i ree: "Molim te, ne idi. Mnogo je toga od pesnika u meni to govori bojovniku u tebi. A u tebi - takve tajne! Reci mi, pilote, jer toliko sam preao da bih to saznao: kako to izgleda kada umre?" "ta mogu da ti kaem to ve ne zna?" upitah ga. "Jesam li umro? Neki kau da jesam, ali onda, ta je smrt? Sada ivim, i to je ono bitno - umoran sam od razmiljanja o ivotu i smrti, muka mi je od razmiljanja o smislu ili nepostojanju smisla. Ti, sa svojom potrebom da prigrli sopstvenu smrt, da ivi estoko - ili da umre - bez obzira na bol koji nanosi sebi ili drugima - ti misli da moe probuditi estinu u oveku, ali pakleno je biti previe budan, previe svestan, zar ne?" A on samo ree, navodei svoje gospodare: "Onaj ko nosi svetlost mora da otrpi plam."

Protrljah slepoonice zagledan u rub tepiha na uglaanom podu. "Daj mi onda tamu", rekoh. "Kako to izgleda ponovo iveti?" Zbog toga to su me njegova pitanja zamarala, zbog toga to sam iznenada osetio inat i prkos kao da sam mladi putnik, rekoh grubo: "Da bih iveo, umirem." "Dopada ti se da se ruga ljudima, je li? Molim te, nemoj mi se rugati; bilo bi besmisleno rugati mi se. Voleo bih da znam o Agatangijancima, o njihovoj konstrukciji, njihovim programima, o tebi." "Nije li vetina Agatane slina vetini pesnika-bojovnika?" "Slina je, ali ne i jednaka." "Vi, pesnici - kada vi preprogramirate svoje rtve..." "Nisu oni 'rtve', pilote. Oni su preobraenici za Put Bojovnika." "Ali vi im oduzimate slobodnu volju, tako kau." Zabacio je rub svoga ogrtaa i ogolio miiavu ruku. "To pitanje slobodne volje je sloeno i varljivo i mi ga ovde neemo reiti. I bolji ljudi od nas zarobili su svoje umove razmiljajui o slobodi volje. Recimo da je ivo bie slobodnije, relativno slobodnije, ukoliko je njegova nezavisnost od okoline vea. to vie zavisi od drugih ivih sistema, utoliko vie su njegove aktivnosti oblikovane podraajima iz okoline. Nezavisnost se poveava sa sloenou; to vea sloenost, vea je sloboda volje. Virus, na primer, uglavnom mora da ini ono za ta je programiran. ovek je sloeniji." "Znai, ipak podrazumeva da ljudi imaju slobodu volje?" "Ljudi su roboti i ovce." "U to ne verujem." "Neki ljudi imaju slobodnu volju u nekim trenucima", ree on i ponovo se nasmei.

Posegao sam u noni omot svoje kamelaike i izvadio jednu od svojih klizaljki. Drao sam je u ruci. "Verujem da imam slobodu volje da ovo ispustim ili ne, kako god poelim." "Slobodna volja je varljiva." "Neu je baciti", rekoh i vratih klizaljku u omot. "Slobodan izbor, slobodno doneen." "Ali ipak ne ba toliko slobodan, pilote. Zato si odabrao da je ne baci? Zbog toga to je ovaj fini, drveni pod tako lepo uglaan? Ne bi valjda napravio brazdu u tako finom podu, zar ne? Ima potovanja za lepo izraene stvari - toliko vidim. Ali odakle to potovanje? Ko ga je programirao u tebe? Ne moe mi to rei, ali mogu ja tebi: bila je to tvoja majka, pre mnogo godina, kada si bio dete. Uila te je lepoti bez rei, nainom na koji je cenila lepotu, nemutim jezikom svojih oiju i ruku. Tvoja majka voli lepe stvari, iako ak i ne zna za tu svoju ljubav, makar je i poricala kada bi je pitao." Ponovo sam izvadio klizaljku i uperio je u njega. "Bojim se da pitam otkud zna toliko mnogo o mojoj majci." "Tvoja majka je sloena ena, ponekad smuena, ali sam joj pomogao da stvari sagledava jednostavnije." "Reci mi." "Tvoja majka dola je slobodno do mene. Slobodnom voljom me je zamolila za pomo. Tako je sa svima kojima pomaemo." "Znai, pomogli ste joj da izgubi sebe. Vi pesnici..." "Mi pesnici menjamo beskorisne programe novima. Da bismo im pomogli da izivravaju svoje..." "Moja majka nije robot, proklet bio!" Koraknuo je unazad i nasmeio mi se. Iako mora da je znao da sav podrhtavam od elje da ga ubijem, bio je sasvim oputen. "Metaprogram tvoje majke ponovo je napisan", ree on gotovo nemarno. "Njen glavni program, program koji je definie - isti je sluaj sa svim preobraenicima, religijskim ili drugim."

"Reci mi, onda, kakav je taj novi program." "Hoe li mi ti, Malori Ringesu, rei kod svojeg novog programa? Programa koji su Agatangijanci upisali u virus?" "Jesi li zbog toga doao?" "Program, Malori, metaprogram - reci mi. ta upravlja tobom? ta te pokree?" Stegao sam klizaljku, a njena otrica zari se u meso mog dlana. "Kada bih znao, kada bih znao - kako ti mogu rei ono to ne znam, proklet bio!" "Svi treba da znamo kod svojih programa", proapta on. "Inae nikako ne moemo biti slobodni." To rekavi, okrenu lice slici i uzdahnu. "Fravai su veoma veti sa svojim ivim slikama. Ovo je lepa slika - uvek sam uivao da posmatram kako se kolonije bakterija kreu preko slike. Program je tako elegantan, kontrolisan, pa ipak nepredvidljiv." Kao da freska slua njegove rei (ili je moda Davud odmerio kada e izgovoriti svoje rei sa neizmernom preciznou), upravo tada, u sreditu slike, zvezdano jato pojavi se i zablista. Najblistavija zvezda bila je Pesnikova Slava; u orbiti oko te paklene, plave binarne zvezde nalazila se mala, utomrka mrlja koja je predstavljala planetu Kvalar. Kako se perspektiva menjala i uveavala, planeta poraste do veliine snene jabuke. Davud me pogleda, nasmei se, zatim zaroni ruku u pregibe svog ogrtaa. Izvadio je no; bila je to dvosekla ubilaka, blistava stvar. Drao ju je preda mnom. "Da li je moja volja slobodna?" upitao me. "Mogu li da pustim ovaj no ili ne, kako god poelim?" Iznenada sam postao svestan prodorne ljutine kana-ulja, jezive sporosti svog udisanja. Sklopio je prste oko noa. Kretao se veoma brzo. Bio je uravnoteen i fluidan dok je zalazio u stanje usporenog vremena pesnika-bojovnika. I moj sopstveni oseaj vremena poeo je da se rastee i usporava, inae nikada ne bih uspeo da uem u trag njegovim pokretima. Drao je no izmeu palca i kaipsta. ibnuo je rukom napred. No rascepi prozranu spoljnu membranu slike i zari se u srce crvene sfere koja je predstavljala Kvalar. Tamo ostade, drhtei. Gusta masa crvene i narandaste boje briznu iz rane, obojivi no tenom rom. Brizganje

oslabi, uspori se u pulsirajue curenje, a zatim sasvim prestade. Poput lave koja brzo ovrava, boja je potpuno prekrila seivo noa. Delovala je poput vulkana koji se odigao sa povrine slike. "Pogledaj sliku, pilote." Uasnuto sam gledao vandalsko delo. Dok sam zurio, primetih neobinu stvar: slika se sama zaceljivala. Davud, kakve god da su mu bile namere, nije uspeo da je uniti. Dolo je do divlje navale grimiza i brizgajueg narandastog dok su se boje preureivale, otkrivajui najneverovatniju osobinu konstrukcije. Video sam fresku mnogo puta, ali nikada nisam posmatrao dramu koja se odvijala pred nama. Sa razlivene povrine Kvalara izbi crvena mrlja boje i poe da putuje du slike. Dok se kretala, blistala je, razuivala se i rasla. Mrlja - sve je vie liila na fetus star dvadeset dana - padala je kroz crno jezero ive boje sve dok nije dospela do male, ute zvezde koju prepoznah kao Darein Luc. Zatim se tamo stvori mnotvo zvezda, i na trenutak crvena mrlja nestade u poplavi svetlosti. Iznenada, u prostoru iza Darein Luc, meu belim zvezdama, poee da se izdvajaju okrugli, crveni meseci. Bilo ih je mnogo. Meseci se ugnezdie u maglini koju sam dobro poznavao. Odabrali su zvezde Tranizistorskog Entiteta. Meseci poee da pulsiraju, a crvene trake svetlosti izbie sa njihovih povrina, dodirujui jedna drugu, spajajui mesece u mreu crvenih vlakana. Shvatio sam, razume se, da je trebalo da meseci predstave mozgove - mozak - Tranzistorskog Entiteta. Ali nisam mogao da shvatim zato i kako bi freska Fravaija mogla da nagovesti (ukoliko slika moe zaista da nagovetava) da postoji neka veza izmeu planete pesnika-bojovnika i tajanstvenog porekla Entiteta. Moda je Davudov no trajno poremetio aru slike; moda nije bilo nikakve veze. "Programi, pilote, ta kontrolie programe?" Pohitao sam na njega, nadajui se da u ga dohvatiti svojim rukama, da u ga zadrati dok ne stignu roboti da ga odvedu. Ali dok sam ja gledao sliku, on izvadi iglastu strelicu iz ogrtaa. Dograbio sam ga i pokuao da ga oborim na tepih, ali on zabi iglu postrance u moj vrat. Mora da je na vrhu strelice bila nekakva droga, jer moje moi gotovo trenutno poee da otkazuju i ja nisam mogao da se pokrenem. Razdvojio je moje ruke koje su ga obavijale i odgurnuo me. Stajao sam tamo paralizovan, sleen. Nisam ak mogao ni da trepnem.

Nasmeio se, posegao i dodirnuo mi kapak, pritisnuo oko, isprobavajui. Prsti su mu bili tvrdi, uvebani i blagi. "Ovo je elegantna droga", ree on. Preuredie tvoje bio-programe - za izvesno vreme. Tvoji miii i dalje e sluati tvoj mozak, ali ti nee kontrolisati signale svog mozga. Ne, i tokom nekoliko sati, nee imati kontrolu nad sobom. Gde ti je sada slobodna volja, pilote? Ko programira programera? Moe li mi to rei? Ne, ne moe pokrenuti jezik, iako osea da je oslonjen na tvoje zube. A sada, pilote, moram poi do tvoje majke. Zbogom." Ostavio me je da stojim tamo, utke i slobodno proklinjui svoju neslobodu. Nisam mogao da izbegnem da gledam sliku. Boje su bile divne i nisu prestajale da se kreu. 21. OI DETETA Prvi i najtei nauk nae profesije uvek mora biti sagledavanje sveta oima deteta.

Marinar Adam, dvanaesti Lord Ketik

Ne vidimo stvari kakve jesu; vidimo ih kakvi jesmo.

Izreka ketika

Dejstvo Davudove droge nije trajalo nekoliko sati, ve nekoliko minuta. Uskoro sam ponovo mogao da se kreem vlastitom slobodnom voljom i smesta sam osetio strah pred znaenjem te slobode. Da li je boansko seme pronalo i neutralizovalo progutalo - napadake droge, kao to je pronalo i zamenilo mi mrtve modane elije? Ili je izmenilo neke neuroprenosnike, ostavivi me imunog na dejstvo droga? Nisam imao vremena da se udim nedelotvornosti droge, pogotovo ukoliko sam nameravao da sledim pesnika-bojovnika do svoje majke. Isteturao sam se iz sobe i potrao praznim hodnikom koji se pripajao Galeriji hiljadu ledenih hijeroglifa; nadao sam se da u tom preicom stii do ulice na vreme da bih ga

spazio. Kada sam proao izmeu blistavih ulaznih stubova otkrio sam da je ve siao niz pedeset i etiri stepenika i nestao u guvi klizajui donjim klizobulevarom. To mi je rekao asolog koga sam zaustavio. Kada sam poeo da trim niz stepenice, on pokaza dugim prstom stazu prema zapadu i doviknu: "Nikada nee stii pesnika-bojovnika - jesi li pomahnitao?" Bio sam pomahnitao, ili sam bar bio veoma besan, i zato sam se probio kroz grupu fabulista. Jedna od njih, koata, tanana ena blede, plaviastim venama proarane koe i nemirnih oiju, rekla mi je da je pesnik-bojovnik nedavno proao Dargini Rotundu. A kada sam obiao tu ogromnu, cilindrinu graevinu, jedan crvotrka promrmlja nekoliko mrgodnih rei. Pesnik-bojovnik, ree on, uao je u Vrtove Hijacinta. Osetio sam prizvuk straha u njegovom glasu kada je protrljao bradu i rekao: "Ali zbog ega eli da nae pesnika-bojovnika? Kakva korist od baktanja sa tim ludacima?" Na taj nain, zastajkujui i naizgled nasumce ispitujui ljude, stigao sam preko duge ledene trake do Vrtova Hijacinta. Bio je to muno neefikasan nain za napredovanje - to sam gotovo smesta shvatio. Spust je bio krcat primernicima i harijanima koji su doli da posmatraju plave snene georgine i drugi biljni svet Vrtova. U zamrljanoj, neravnomernoj svetlosti kasnog popodneva, gomila je izgledala gladna, da li za usplamtelom crvenom divotom alpskog vatrocveta ili za svojom veerom, bilo je to teko rei. Vetar je stizao u naletima i udarima, a nebo je bilo puno natutenih oblaka koji su povremeno zaklanjali sunce; snene pahuljice zavejale bi ledenom silinom, da bi zatim, nekoliko trenutaka kasnije, prestale da padaju, i dolo bi do trenutka mira i naglog probijanja sunca. Posledica tog varljivog vremena bila je da su ljudi bez ikakvog upozorenja naglo, kripavo zastajali da bi raskopali ili namestili pregibe svojih odora ili da zatvore ili otvore svoje kamelaike. Ovde bi Prijatelj Boji zastao da obrie sa ela uegli znoj koji je vonjao na beli luk, a tamo, etvrt milje dalje, zadrhtao bi, proaptao tihu kletvu i pogurio se u svojoj odori dok je pokuavao da se divi zasadima drvea. Mnogi su klizali u zagrejane paviljone i iz njih; normalni protok saobraaja raspao se u stoine virovitih nakupina ljudi i ena u potrazi za toplotnom utehom. Morao sam da se guram i probijam da bih uopte napredovao. Sa moje desne strane bila su polja litlita i tuinskog dvea, a iza njih, iroki, plavi odsjaj Toka, tamo gde je zaokretao kraj ruba etvrti Pilota; sa moje leve strane, izvitopereni, divni oblici zimskih bonsaija rasli su u skladu sa hirovima vezaa koji

su ih stvorili; pravo napred, tamo kuda sam klizao, bili su ljudi, duboka reka ljudi, prokleto previe ljudi. Blizu sredita Vrtova, tamo gde su svetlucale ledene skulpture, a vazduh mirisao na snenu georginu i slatki, tuinski miris nalik na metvicu, primetih otisak straha na licu jedne astrijerke. Zastao sam da je upitam da li je videla pesnika-bojovnika. Smatrao sam da je pesnik-bojovnik u ustrom prolazu mogao ostavljati trag straha. Bila je to krupna, zgodna ena i stajala je poput stene izmeu mene i svoje etrnaestoro dece, napola prkosno, napola u strahu. Poricala je da je videla pesnika-bojovnika. Najpre joj nisam verovao. Propustio sam dragocene trenutke dok je stajala sa rukama na bokovima i piskavim glasom me obavetavala da se pesnici-bojovnici, striktno zavetovani celibatu i veito u potrazi za smru, razlikuju od astrijera kao dan od noi; da je videla pesnika-bojovnika, rekla je, navukla bi kapuljae preko oiju dece, da bi ih zatitila od zla. Priao sam joj blie, da bih joj bolje pogledao lice, a ona izbaci bradu, kao da me odbija od sebe. Upijao sam gusti, enski mous koji je izbijao iz njene pletene odee; sluao sam fini tremolo njenog glasa. uo sam strah u napetosti njenih samoglasnika, brze, mucave zvuke uznemirenosti i sumnje. Osetio sam slabi miris njenog straha. Odjednom - nisam znao kako sam doao do te vetine - shvatih da nije re o strahu od pesnikabojovnika, ili bar, da nije u pitanju odreeni pesnik-bojovnik. Osetio sam strah koji je na neki nain bio optiji, strah od svih stvari koje bi joj mogle ugroziti decu. Ona, koja je bez sumnje ostavila stotine svoje najmlae dece u bezbednom okrilju svojih supruga na Dobromiru, bila je tiho, mada nesvesno, uplaena od svake osobe na spustu. Da je videla pesnika-bojovnika, njen strah bi se nagrdio do urlika i provritao iz njenih oiju. Moda bi stegla ake i znojila se obilnim, otrim znojem dok je njeni bio-programi pripremaju da se bori ilil pobegne. Uzbueno sam shvatio da strah ima mnogo boja, nijansi i tonova. Trebalo je da budem paljiv da bih, ukoliko nameravam da naem pesnika-bojovnika, razlikovao hladnoplavu boju opreza od slepe, grimizne panike. Izvinio sam se to sam je uznemirio i skliznuo dalje niz spust. Videh jednog autistu koji se oigledno neega uplaio. Poeh da pitam otrcanog, prljavog, bosonogog oveka da li je video 'smrt na srebrnim klizaljkama' (ovek je morao da prevodi rei na neobine fraze autista, inae su se pretvarali da ne razumeju ni najprostije stvari). A onda, ponovo, zatekoh sebe kako spontano koristim vetine ketika. Otkrih da mogu da itam program straha autiste. Video sam da nije re o

strahu od bola ili smrti od ruku pesnika-bojovnika. Zaista, on se nije plaio patnje i jedva da se plaio smrti. Kao i svi mi, plaio se da izugubi ono to mu je najdrae. Bio sam iznenaen da vidim kao autisti - ukoliko je ova trula, bedna, smrdljiva olupina od ljudskog ia bbila tipian primerak - ive iskljuivo radi zadovoljstva. Mogao sam to da vidim u njegovom osmehu, u neprekidnom pokretanju usana isto tako jasno kao to sam video prazne osmehe ledenih skulptura niz ulicu. Ali zadovoljstvo za kojim je tragao nije bilo punoa utrobe nakon ukusnog obroka ili seksualne ekstaze; to nije bila ak ni tulaka zanesena euforija ili oluja brojeva onih brojnih pilota koji su previe voleli matematiku. Ono to je najvie zadovoljavalo autistu bio je ivot u potpunosti unutar sveta koji je sam stvorio. Njegovo je bilo zadovoljstvo fantazije i bega od stvarnosti; za njega su predeli njegovih misli bili isto toliko divni i stvarni koliko i jednom detetu ledeni dvorci Uradeta. A stvar koje se plaio iznad svega bilo je prodiranje spoljanje stvarnosti ono to autisti nazivaju manje-stvarnim - i unitenje savrenog predela misli za kojim je tragao, stvarnostvarnosti. (Nervirajua injenica je da autisti tvrde da su duhovni srodnici sa pilotima. ta je mnogostrukost, pitae oni, ako ne tvorevina brodskog kompjutera i uma pilota u begu od stvarnosti? Nita ne vredi, razume se, objanjavati da je pilotova matematika vizija najdubljih struktura vaseljene. Samo e piljiti u vae oi i izblebetati: "Brate pilote, stvarnostvarnost je jedna od mnogostrukih divota u bogoglavi, kada je dobri bog u stvarnoj glavi.") Jedan autista radije e trpeti sva mogua telesna ponienja nego da izgubi prizor svoje dragocene stvarnostvarnosti. Ispitao sam mlitavi izraz autiste i video da je za njega smrt samo apstraktna misao koju treba odloiti na nekoj proizvoljnoj adresi njegove svesti; smrt je bila nikad stvarnost. Poto nije verovao da on stvarno postoji, nije se mogao plaiti ni da e izgubiti sebe u smrti. Nije bilo straha od smrti u njegovim mlenim, bolesnim oima. Bio je tu samo nagovetaj tihe tuge i alosti to e divota predela njegovih misli iileti u nitavilo kada njegovog uma nestane. A te konane tragedije malo se plaio, zbog toga to nee biti unutar-stvaran da bi se osvedoio u to. A onda, tu je i vera autista, gde god bili, da: "U oblasti stvarnog, gotovo-stvarno postaje ponekad-stvarno, zavisno od stvarnosti stvarne glave. Ponekad-stvarno je stvarnost koja treba da se ponovo rodi u stvarnostvarnosti. U oblasti stvarnostvarnosti, postoje mnogi slojevi stvarnosti; stvarnostvarnost se moe stvoriti, ali ne i unititi."

Sve to, trebalo bi da naglasim, video sam u trenutku. Mislim da sam itao veinu od njegovih programa; moda sam mu itao misli. Nisam uopte razgovarao sa njim (ukoliko iko moe stvarno da razgovara sa autistom), niti sam se petljao da ocenim prefinjenosti svojih novih moi. Klizao sam niz spust pokuavajui da ustanovim razliku izmeu razliitih tonova straha na stotinama lica. Sa izuzetkom pesnika-bojovnika, svi se mi plaimo neega, a nekim delom svojih bia plaimo se u svakom trenutku svog ivota. Brzo sam se prilagodio itanju programa straha drugih ljudi. Proao sam kraj princa-trgovca koji se plaio da ne izgubi svoje dragulje i svilu. Jedna hibakua, sitna ena smee koe odevena u zakrpljenu vunenu odeu, prila mu je molei ga da joj plati skupu proceduru koja bi joj mogla povratiti zdravlje. Ali trgovac nije mogao videti oajanje (i strah) u oima prosjakinje, zbog toga to nije hteo da je pogleda u oi. Nije hteo da je pogleda u lice puno bola, u elavu glavu na kojoj je iznad visokog okovratnika visilo samo nekoliko vlaknastih vlasi niti. Glasno se nakaljao i pourio dalje, pazei da nijedan deo njegove odore ne dotakne jadnu enu. Video sam: afaziarku koja se plaila da bi joj mentalna upotreba rei ili bilo koje vrste simbola mogla vezati misli i time joj unititi slobodu uma; tuce ljudi iz Samotnog Deka koji su uplaeno izbegavali sve tuince, ak i blage Prijateljice Ljudi; pilota kukavicu po imenu Dikson Dar; arhatkinju naizgled izgubljenu u blaenstvu, prekrivenu nenim pahuljicama i namirisanu sihu parfemom. (nisu mi bile potrebne moi ketika da bih primetio da se arhatkinja plai da ne pomisle da je u stvari varalilca - to je zapravo i bila. Slabo je uvana tajna da se sihu ulje apsorbuje kroz kou i izaziva vetaku nirvanu na koju su arhati toliko neiskreno ponosni); preplaenog, usamljenog iskuenika koji je upravo stigao u Borju; stotine ljudi, ena i dece koji su svi odavali svoj strah. Zamahivao sam nogama kraj preplaenih, pognutih tela i uleteo u mehur vrueg, gotovo tropskog vazduha. Gomila je postala toliko gusta da sam morao da hodam na klizaljkama po ledu. Bilo je tu magida, nimovrta i primernika prikupljenih na gomilu, koji su zijali na polja hijacinta sa obe strane spusta. Vazduh je bio oteao od cvetnog mirisa. Iznenada je postalo toplo i vlano i zato sam otvorio svoju kamelaku do trbuha. Jedan magid uskliknu kako je to pravo udo da tropsko cvee moe da raste na ledenoj planeti. Pogledah kroz uzgibanu gomilu na deset hiljada nenih, obeenih vitica ruiastog, belog i plavog. Bili su divni. Uhvatio sam pogled nekog debelog istoriara i utke zavrteo glavom, delei na zajedniki strah: da e trokovi odravanja spoljanje mikroklime i drugih slinih

ekstravagantnih stvari jednog dana sruiti Red - ukoliko neizbeni raskol to zaista ne uini i ranije. Nakon to sam se probio u hladniji vazduh na zapadnom rubu Vrtova, poeh na licima sve proreenije gomile da opaam onu posebnu vrstu straha koja je nagovetavala nedavni susret sa pesnikom-bojovnikom. Nazvao bih to strahom od ludaka, jer veina ljudi je smatrala pesnike-bojovnike pravim ludacima. Kada sam bio dete esto sam primeivao da se odrasli neobjanjivo plae mnogih blebetavih ludaka kojima su bile krcate gradske ulice. Veina ludaka, razume se, bila je - i jeste - potpuno bezopasna. Kako onda objasniti otkud, na primer, u majstorima pilotima toliki strah od njih, u onima koji su toliko puta nadvladali viestrukost? Nikada nisam shvatao tu pojavu, ali odgovor je odjednom izgledao oigledan: ludakovi trzavi pokreti, njegove besciljne rei, divlji odsjaj u oima. Sve to ini kao da izvire iz nekog linog izvora duboko unutar njegovog bia. To je bunar iz koga izbijaju akcije naizgled bez ikakve kontrole. A zbog ega ludak kao da nema nikakve kontrole? Zbog toga to se, kako izgleda, niega ne plai; to jest, nedostaje mu odreena vrsta straha. Ne plai se da ponizi sebe ili druge ivotinjskim kricima i nerazumljivim proroanstvima. To nepostojanje straha veoma ugroava tipinu civilizovanu osobu zbog toga to ona shvata, u nekom deliu sebe, da je jedino strah od toga ta e drugi pomisliti o njoj spreava da se spusti niz ulicu gola, zavijajui na mesec, kada tekoe ivota postaju vee nego to moe da podnese (zapravo, ukoliko ivi na jednoj od osamdeset est civilizovanih planeta koje imaju mesece). Strah je lepak koji dri civilizaciju u jednom komadu. Bez straha od posledica, ljudi bi silom uzimali ene koje im se svide, elidijska deca bi upala krila svojim najmlaim srodnicima, a ene bi govorile muevima svoje najskrivenije misli. I to bi bio kraj sveta, kraj svih svetova u kojima ive ljudska bia. Bez straha leteli bismo nasumce poput milijardi nepredvidljivih atoma. Moram ponoviti da se ljudi ne plae ludaka zbot toga to su ovi opasni; ludak uliva strah zbog toga to izgleda da nema straha, pa je prema tome nepredvidljiv i mogao bi uiniti bilo ta. A isto je sa pesnicima-bojovnicima. ovek ih se ne plai zato to su opasni; na kraju krajeva, i sunce je opasno. Ali sunce je predvidljivo (ili je, bar, bilo pre nego to je Vild poeo da eksplodira), a pesnici-bojovnici, ti kvalarski fanatici bez straha, nisu. esto delaju nasumce. Njihov prolazak ostavlja trag straha, straha od neustraivosti, koji je u sutini strah od nasuminosti. iveti u vaseljeni koja ne slua nau elju za redom i smislom na je najosnovniji strah i

toga se plaimo vie nego smrti. Taj trag haotinog straha, zaostao iza pesnikabojovnika Davuda, sledio sam preko Velikog Kruga kraj Hofgartena i niz narandastu stazu duboko unutar etvrti Inostranaca. U blizini Meripen Grina, gde su ulice uske, a mnogi fini, trospratni crnkameni tite bogatije inostrance, razgovarao sam sa ketikom koji tek to je stigao sa Meltina. Imao je izmodeni, pomalo opori izraz potujueg profesionalca; prva misao mi je bila da je putovao meu planetama kao to su Oridi i Jasmin i poduavao svojim vetinama zaostale iskuenike niih kola Reda. Zaudarao je na putovanja, i na strah. Zaustavio sam ga pred njegovim hotelom i brzo objasnio za ime tragam. "Da, istina je", ree on, briui znoj sa ela narandastim rukavkom. "Pre nekoliko minuta, pesnik u kamelaiku boje duge - ali kako si znao?" Zbog toga to sam eleo da se uverim da sledim ba Davuda, a ne nekog drugog, upitao sam: "Njegov ratniki prsten - da li je bio crven? Da li je nosio zeleni pesniki prsten?" "Njegovi prstenovi?" "Brzo, hajde, koje su mu boje bili prstenovi?" "Nisam opazio njegove prstenove; gledao sam mu u lice." "Prokletstvo!" Brzo, bez daha objasnio sam da sledim trag straha za pesnikom-bojovnikom; poto je bio ketik, mislio sam da e umeti da ceni moju malu potragu. Ali kao i mnogi nii profesionalci, bio je previe gord i podozriv prema svakome - prema pilotima nita manje nego prema drugima - koji bi mogli osporiti njegov slabani autoritet. "ovek mora biti oprezan kada ita programe straha, veoma oprezan. Koliko misli da ima vrsta straha, pilote?" Koliko vrsta programa pokree meso i um ljudskog bia? Ubrzao sam uz ulicu i skrenuo na kliznik, pitajui se o tome. Kliznik je vodio kraj Zimskog Prstena. Ovde su bili opsidijanski crnkamenovi, visoki po osam spratova, zakrivljeni zidovi iskrzanog stakla unutar kojih su apartmani bili siuni i natrpani jedan na drugi poput dejih kockica. Ranije sam retko zalazio u ovaj deo Grada i udio sam se da

toliko nepoznatih ljudi moe da ivi toliko blizu jedni uz druge. Uputio sam se prema rubu Prstena. Tu je bilo mnogo klizaa koji su se odmarali na propalim, iscepkanim klupama postavljenim oko Prstena. Izmeu klizaa i narandaste trake ulice, koja je pravila krug oko severne polovine Prstena, na priblino svakih stotinak metara stajala je ledena statua nekog od slavnih pilota naeg Reda. Bilo je petnaest takvih monolita. Vetar, sunce i ledene magle ostavili su traga na crtama statua; bilo je gotovo nemogue razlikovati izbrazdano, gospodstveno lice Tisandera Opreznog od Tihovog ptijeg mrtenja. Otklizao sam nazad do Prstena, obuzet jedan trenutak luckastom idejom da proitam Tihove programe sa deformisanih crta njegove statue. Ali to je bilo nemogue uiniti na takav nain. ak i ako je skulptor nekada uspeo da uhvati Tihovu sutinu i da je uklee u led, iako su se lica ponovo vajala otprilike svakih godinu dana, lagano otapanje vremena upropastilo je sve informacije vezane u kristalima leda i uinilo program neitljivim. Gotovo neitljivim. Jedan trenutak, borio sam se protiv svojih ula, u sebi i van sebe, i u glavi mi se zavrtelo. Obazreo sam se i pogledao navie. Vrtoglavi efekat poticao je od koncentrinih krugova: satenskog, beliastog kruga Zimskog Prstena, tamo gde su se inostranci smejali, vrteli i zabijali svoje klizaljke u led, krug plavih i crvenih klupa i ledenih statua okruenih zakrivljenom narandastom ulicom, a nad ulicom, nastambe koje su blistale poput staklenih planina i daleko gore, mermerna kruna neba. Okrenuo sam glavu, osvrui se za pesnikom-bojovnikom, ali njega nigde nije bilo. Iako sam silno eleo da ga naem, osetih da moram da obratim panju ovoj svojoj novoj percepciji, ovom svom novom nainu gledanja. U mojoj blizini jedan harijan teturao se unaokolo na klizaljkama prevelikim za njega. Bio je to divlji, usukani ovek odeven u ljubiastu parku i ute pantalone tako uske da mu se video organ, nebrekao pod prljavom svilom. Zbog toga to su mu izme pruale premalo oslonca za zglobove na nogama, nije imao oseaja za krajeve otrica svojih klizaljki. Teturao se okolo grabei ruke okolnih inostranaca radi oslonca. Na neki nain, podsetio me je na Barda. Pogledah paljivije i videh odlunost i peat surovosti na njegovim tankim usnama. Na drugi nain podsetio me je na Tiha, na sliku Tiha sa kojom sam se sreo unutar Entiteta. Piljio sam u harijana i to je bilo kao da piljim u Bardoa i Tihoa. Svako od njih, pomislih, nosi nit surovosti, samoivosti i drske seksualnosti. Dobro sam znao kako su te crte - ti programi - bili oblikovani u sluaju Bardoa. Ali kako je bilo to se tie Tihoa i

komino odevenog harijana? Vrtelo mi se kada sam se okrenuo i zagledao u Tihovo ledeno, napola otopljeno lice. Iznenada sam znao jednu stvar: grubost Tihoa, harijana (a takoe i Bardoa) bila je programirana grubou njihovih oeva. Ne elim time da nagovestim da svi grubi ljudi imaju grube oeve. Izvor surovosti dubok je i uzburkan kao okean. Ali sa harijanom je sigurno bilo tako; mogao sam da proitam program njegove surovosti isto tako lako kako sam mu itao strah. Sagao sam se, spustivi ruke na kolena. Zadahtao sam ne bih li doao do vazduha. Na sve strane bili su deca, mukarci i ene, i statue mojih predaka pilota, a u svakom od njih video sam skupinu miia i nerava koja je odavala njihove programe. ena vitkih grudi i krupnih, zaobiljenih bokova nespretno dovri valcerski skok i ja shvatih - 'videh jednim pogledom', kako to kau ketici - mnoge godine vebe i blago pogreno programiranje zbog koga je zakaila spoljanji rub klizaljki i gotovo pala. Ovde je sladak deai osujeeno plakao jer nije mogao da izvede valjanu osmicu, a tamo se drugi smejao da prikrije identino oseanje, program koji je verovatno nauio od svog stoikog oca. Koliko mnogo programa upravlja miiima i mislima ljudskog bia! Ima jedan milion dve hiljade sedam stotina i est takvih programa (alim se, naravno. Zapisujem to samo zbog toga to se jedan bedni ketik jednom dao na zadatak da izbroji i klasifikuje sve mogue programe, pa se predao nakon to je dostigao taj broj. Broj i podvrste programa potencijalno su beskonani, ba kao i ovek.) Postoje programi koji odreuju ravnomernost naih zamaha za dostizanje brzine, kao i programi koji nas vode da sapunjamo svoja tela na identian nain svaki put kada se kupamo. Programirani smo da se plaimo tame i glasnih zvukova, a sami sebe programiramo da se plaimo hiljada razliitih stvari, neuspeha i bede, na primer. Video sam te programe na licima inostranaca: seksualne programe, ljude poudne za enama, enama tamne koe ili gojaznim, koatim ili visokim; ene sa svojim prefinjenim jezikom tela, koji je pokretao i esto upravljao mukim seksualnim programima, razliitim nijansama i pojavnim oblicima udnje; i jo seksualnih programa, decu programiranu snenim, monim hitnjama, u potpunosti nesvesnu svojih programa; programe ljubavi, uasa, ponosa, sramote, simpatije, alosti, melanholije i radosti, programe mrnje i besa; postojala su verovanja i programi vere u oima budista sa Letosveta, verovanja u cikline vaseljene, ponovno raanje due i mnoga, mnoga jo udnija verovanja; bilo je programa za kontrolu verovanja, a povremeno, na nekim golim licima, otisak verovanja koja su kontrolisala programe. Video sam

jednu enu, mudru, neopisivo lepu enu koja je na sebi imala vezenu odoru neurologa sa Uradeta, koja je nosila plam samosavlaivanja u svojim blistavim oima. Samo malo ljudi, oni retki, inilo se, ponekad su bili sposobni da obuzdaju svoja verovanja i vode sopstvene programe. Kako me je to opinilo! Ti programi verovanja, koji mogu da piu, ureuju i nareuju ostalim programima nazivaju se glavnim ili metaprogramima. Pitao sam se koje je poreklo tih programa koji nam ureuju ivote. Zbog ega je jedan ovek hitar, a drugi spor? Zbog ega e se jedna ena smeiti sa razumevanjem dok govori o anankeu i konanoj sudbini, dok e njena sestra poricati smisao svemu i drogirati se tulaom i seksom? Da li je mogue, kao to vezai tvrde, da je poetna skupina naih programa u potpunosti pisana naim hromozomima? Ne verujem da je tako. Ah, ali otkud stie to neverovanje, taj program skepticizma - takoe iz mojih hromozoma? Sluajnom evolucijom? Od Boga? A ko je, onda napisao boanski program, ili programe prirodne vaseljene? Ko programira programera? ovek bi mogao da poludi mozgajui o takvim beskonanim lancima dejstava i posledica. Ne verujem da moe biti prostog objanjenja. Neki programi - sigurno su zapisani u naim hromozomima. Drugi programi su kopije programa naih roditelja; ponekad svet u kome ivimo upisuje programe u nae nerve zadovoljstvom ili, previe esto, vatrom i bolom. Poreklo nekih programa je tajna koja e moda zauvek ostati neznana. Da li mozak sadri tajnu u nainu na koji se oblikuje da bi se prilagodio svom siunom uglu vaseljene, milijarde neurona upletenih u jedno, koji obrazuju trilione meusobnih veza? Akaici veruju da je tako, pa ipak nikada nisu ostvarili svoj san kartografisanja i spoznaje ljudske due. Jasno je da svako ljudsko bie poseduje jedinstvenu skupinu programa. Svako od nas izuzetno se ponosi tom jedinstvenou; esto opravdavamo svoje postojanje tako to pogledamo na zvezde i primetimo da u itavoj vaseljeni nema drugog bia koje je u potpunosti kao mi. Mi smo, verujemo, posebni i prema tome neprocenjivi. Na neki nain, mi smo sopstvena vaseljena, isto toliko vredna postojanja koliko i ona vea vaseljena koja nas okruuje. I ja sam uvek verovao u to; uvek sam smatrao programe svoje naduvenosti, tatine i besa draesnim grekama bez kojih bi blistavi dragulj koga sam znao kao Malorija Ringesa nekako propao i prestao da blista, poput dijamanta sa samo jednim, naprslim licem. Sada sam se obazirao preko ledenog prstena po licima svojih blinjih ljudskih bia i vie nisam bio tako siguran. Video sam

naduvenost kada je jedan primernik dovrio komplikovani aksl i tatinu u dranju zgodne, tamnopute matrone sa Letosveta. Svi programi koji su me silili da promenim svoje meso, da volim, da ubijem, da tragam za tajnom ivota - svaka estica moje linosti bila je negde duplirana unutar linosti drugih ljudi, ena i dece. Moji programi nisu bili jedinstveni; bio je to samo njihov naizgled nasumini raspored unutar mene. Zbog ega bih se ponosio programima koji su poticali iz nakupine nasleenih hromozoma ili od bolnog tipanja majke dok me je programirala da ne laem? Zbog ega bih uopte bio svestan sebe kao zasebnog bia? Za mene je problem jedinstvenosti zapravo bio gori nego to sam ga predstavio. Bio sam pun svoje nove moi oitavanja programa ljudi; kada sam pogledao u sebe mogao sam zamalo da proitam sopstvene. I video sam uasnu stvar: ne samo da moji programi nisu bili jedinstveni, ve u mnogim pogledima nisam nita bolje upravljao svojim programima nego to pas upravlja repom kojim mae. ak i najbolja ljudska bia - kao ena neurolog sa Uradeta - mogu da upravljaju samo delom svojih programa. A to se tie drugih, harijana, kurvi i crvotrkaa koje sam video, pa, pesnik-bojovnik je na kraju krajeva bio u pravu. Mi smo ovce koje ekaju klanicu vremena; mi smo nakupine modanog tkiva i hrpe miia, mesnate maine koje skau na dodir najneposrednijih strasti; mi - ve sam to rekao ranije mi reagujemo, a ne delamo; imamo gotove misli umesto razmiljanja. Mi smo, naprosto, roboti; roboti koji su svesni da su roboti, ali su svejedno roboti. Pa ipak. Pa ipak smo neto vie. Video sam kuju, Jurijevu voljenu Kjoku, draesnu zver iji su se programi uglavnom sastojali od njukanja i gladi, reanja i mirisa, kako prevazilazi svoje programe straha i beanja da bi se bacila na velikog belog medveda, iz iste ljubavi prema svom gospodaru. ak i psi poseduju iskricu slobodne volje. A to se tie ljudskih bia, u svakome od nas, verujem, gori plam slobodne volje. U nekima je tegoban i mutan poput kriljanog plamena; u drugima gori vrelo i blistavo. Ali ukoliko nam je volja zaista slobodna, zbog ega robotski programi upravljaju naim telima i umovima? Zbog ega ne upravljamo svojim programima? Zbog ega ne piemo sopstvene programe? Da li je mogue da bi se svi ljudi i ene mogli osloboditi i na taj nain postati sopstveni gospodari? Ne, nije bilo mogue. Gledao sam lica tahiste i dakarandanske kurve i njihova runoa sveg me je preplavila. Kako je to samo ruan skup gorkih iskustava, linija

i brazda vremena! U svojoj konanoj zrelosti, kako su runa i tragikomina ljudska bia uapravo bila! Oima na trenutak slobodnim od izvitoperujuih soiva mojih sopstvenih programa - oima deteta - video sam traginu stvar: svi smo zarobljenici svojih prirodnih mozgova. Kao deca rastemo, a novi programi se prikupljaju sloj po sloj, smetaju u pihtijastu masu naeg mozga. Dok smo mladi, piemo mnoge od tih programa ne bismo li se prilagodili bizarnoj i opasnoj okolini. A zatim jo odrastemo. Sazrevamo. Nalazimo sebi mesto po gradovima, u drutvu, u sebi. Obrazujemo hipoteze o prirodi stvari. Te hipoteze zauzvrat oblikuju nas, pa se pie jo programa, sve dok ne dostignemo odreeni nivo odgovornosti i gospodarenja, ak i uivanja, unutar sopstvene vaseljene. Zbog toga to nam nai programi dozvoljavaju to gospodarenje, koliko god ogranieno, poinjemo da uivamo i u sebi. A tada vie nema potrebe za novim programima, nema potrebe za brisanjem ili ureivanjem starih. ak i zaboravljamo da smo nekada bili sposobni da programiramo sebe. Mozgovi nam postaju neprobojni za nove misli, kruti poput stakla, i programi nam se zamrzavaju za itav ivot, oieni, da se tako izrazim, unutar naih okorelih mozgova. A stvoreni smo da budemo takvi. Evolucija nas je naterala da rastemo, da odrastamo, da imamo decu, da im prenosimo svoje programe i onda da umremo. ivot tako tee. I na taj nain plamen gori slabo, ali slobodno, zarobljen unutar staklene kugle. Gorimo sa dovoljno svetlosti da osvetlimo kod svojih programa, ali nedostaju nam sredstva. Ne znamo kako i plaimo se, prestravljeni smo od razbijanja stakla. Pa ak i kada bismo uspeli da zagospodarimo svojim strahom, ta onda? Kada bih ja mogao da naem hrabrosti, upitah se, ta bih video? Da li bih se postideo naina na koji su programi ureeni - zapravo svoje linosti - van moje kontrole? Ah, ali ta ako bih umeo da napiem nove metaprograme koji bi upravljali tim ureenjem programa? Onda bih moda jednog dana mogao da dostignem jedinstvenost i vrednost za koje sam video da toliko nedostaju i meni i ostatku moje rase; kao to umetnik komponuje tonove svoje pesme, mogao bih da stvorim sebe i da ovaplotim divne nove programe koji nikada nisu postojali u talasavim plimama vaseljene. Tada bih najzad bio slobodan, a plamen bi goreo poput zvezdane vatre; tada bih postao neto novo, onako nov samom sebi kao to je to jutarnje sunce novoroenetu. Kuda odlazi plamen kada se plamen rasprsne?

Na ledu Zimskog Prstena, okruen ljudima koji su se klizali, smejali, skakali, kreveljili i vikali, dok sam zurio u smrznuto, unakaeno Tihoovo lice, u lice harijana u utim pantalonama, u lica svih ljudi na ledu i po ovekovim svetovima, dok sam zurio u sopstveno lice, u jednom trenutku sanjao sam da budem neto novo. Ali bio je to samo san. A kada sam digao pogled preko Prstena, video sam Davuda kako kliza prema eni nalik na moju majku, i moja vrtoglavica ustupi mesto besu i ja ponovo postadoh robot.

Ubrzavao sam preko leda, izbegavajui ljude najbolje to sam umeo. Vetar mi je zvidao u uima i grizao lice. Izvio sam ramena da obiem polugolu kurtizanu. Kada je uzdrhtala, poplavela ena videla kako joj se pribliavam ludakom brzinom i kako klizam pravo prema pesniku-bojovniku, izustila je jedno 'oh' od straha svojim tetoviranim usnama. Skoila mi je sa puta. I Davud me je ugledao. Bio sam moda trideset metara od njega, ali sam mogao da vidim da se smei. Bio je to smeak divljenja, i pomalo, iznenaenja. Naklonio mi se. Miii poskoie na njegovom vratu, a kovrdava kosa zavijori mu se na vetru. Moja mati otvori svoj krzneni okovratnik, i on odmah zabi jednu od svojih igala u njen vrat. A zatim pohita prema istonoj polovini Prstena. Moja majka, verovatno sledei njegov osmeh, okrenu se, ugleda me, nakrivi glavu i otisnu se u suprotnom smeru. Mogao sam da sledim samo jedno od njih, i zato sam pohitao za svojom majkom. Dostigao sam je na rubu Prstena, kada je prola kraj mlene, svetlucave statue Tisandera Opreznog. Dograbio sam kapuljau njene bunde i trzajem je naterao da stane. Nije se opirala. Okrenuo sam se upravo na vreme da vidim Davuda u kamelaiki duginih boja kako nestaje niz jednu od osam ulica koje su vodile na klizobulevar oko Prstena. "Majko", zadahtah, "zbog ega si beala od mene?" Par uplaenih arhata prikupie svoje narandastocrvene odore i udaljie se, iako su nas gledali sa strahopotovanjem koje inostranci tako esto oseaju prema pilotima. (A ta je to strahopotovanje, shvatih iznenada, ako ne meavina ljubavi i straha?) "Kuda je otklizao pesnik? ta ti je uradio?"

"Malori", ree ona i zatvori oi. Kapci su joj teperili kao da prolazi kroz najdublji san. Teko je disala, a oko joj se blago trzalo. Bio je to stari program. Mislio sam da ga je Mehtar isekao iz njenih miia kada joj se oblikovalo lice, ali program je oigledno imao duboke korene. Otvorila je oi i zamirkala kada je nakrivila glavu i upitala: "Zato si me sledio?" "Gde si bila?" "A zato ti mora da odgovara na pitanje drugim pitanjem? Zar te nisam uila da je to nepristojno?" Ispriao sam joj o svom susretu sa Davudom u Galeriji Hibakua i o svemu to je proisteklo iz toga. Digao sam izmu na najbliu klupu, grebui staro drvo otricom svoje klizaljke. "Zato si se srela sa pesnikom-bojovnikom, majko?" "Bio je to sluajan susret." "Ti ne veruje u sluajnosti", rekoh grubo. "Misli da laem? Ne laem: moja mati me je uila. Da ne laem." Tada se nasmejala, uznemirujuim smehom, kao da zbija neku privatnu alu sa samom sobom. U njenom smehu oseala se duboka napetost. Opazio sam slabano zatezanje neistine i otkrio - na svoje zaprepaenje - da mogu da itam taj program kod svoje majke. Jednostavno je lagala. "ta ti je onda pesnik zabio u vrat?" "Nita", odgovori ona i posegnu rukom, dotakavi runu drvenu pribadau koja joj je drala krzno. "Vraao mi je pribadau. Bila mi je ispala. Naao ju je na ledu." Pogledah za sobom na ulice koje su se zrakasto prostirale od Prstena, zasecajui prsten nastambi. Porazmislih da li da pojurim za Davudom, ali sam se plaio da ne izgubim majku. A njoj je oigledno bilo jasno ta mislim. Oigledno je nameravala da me odmami od njega. "Pesnik-bojovnik bi mogao da te ubije", rekoh joj. "Zveri-bojovnici mogu da ubiju koga god hoe." "A koga hoe da ubije Davud?" upitah je. "Solija?"

"Otkud ja znam?" Lai, lai, lai. Oi joj tada zaigrae, i ja videh ono to je trebalo da vidim jo davno: moja se majka bila odala tulau - facijalni grevi bili su posledica njenog skrivanja te sramote pred njenim prijateljicama, kao i pred sobom samom. Video sam i druge stvari, druge programe: slojeve masnoe preko njenih usana, koji su joj odavali snane programe za jedenje i ljubav za okoladnim napicima i slatkiima; njen nadmeni nain govora, iseckane komadie reenica koji su nagovetavali njeno verovanje da su ostali previe glupi da bi mogli da shvate ita izuzev najkraih naleta informacija (a nagovetavali su i njenu osnovnu stidljivost); nain na koji se programirala da mirka umesto da se smei. Ketici nazivaju te telesne signale koji otkrivaju programe 'govorima'. Pretraivao sam joj lice u potrazi za mrtenjima, pokretima oiju i treptajima koji bi ispriali priu o sebi. Video sam... preneraavajue stvari. Uvek sam znao - makar i ne bio svestan tog znanja - da ima neku vrstu lenjive pohotljivosti. Sada sam video jo neto; sada se otkrila njena mnogolika seksualnost. Na moje neizmerno zgraanje, video sam da bi bila u stanju da se pari sa primernikom, detetom, enom, tuincem ili ivotinjom - pa ak i sa snopom iste zrane energije, samo kada bi takva vrsta sjedinjavanja izmeu puti i svetlosti bila mogua (arhati, razume se, veruju da jeste). Ukoliko je u svakodnevnom ivotu bila uzdrljiva, to nije bilo usled nedostatka elje. Verujem da sam od majke nasledio svoju neobuzdanost. Ruke su mi utrnule od stezanja drvenih letvica klupe i zato ih protrljah. Oko Prstena, plamene lopte poee da blistaju. Led je blistao stotinama svetala. Klizai su u velikim skupinama odlazili u okolne kafee. Samo je nekoliko skupina harijana ostalo u blizini ruba Prstena. U tami koja se sputala, njihovi povici izgledali su otri i prebliski. "Mislim da postoji zavera da se ubije Soli", napola sam proaptao. "ta zna o tome, majko?" "Nita." Po zategnutosti njenih usana video sam da zna sve.

"Ukoliko Soli bude ubijen, ti e biti prva na koju e Vremeuvar posumnjati. Odvui e te pred akaike, razgolititi ti mozak." Zamirkala je i rekla: "Postoje naini. Da se prevare akaici i njihovi primitivni kompjuteri." Iz sopstvenih razloga bio sam vrlo zainteresovan za sva mogua ogranienja kompjutera akaika, i zato sam upitao: "Kakvi naini?" "Naini. Zar te nisam uila da uvek postoji nain da nadmudri takmace?" "Takoe si me uila da je pogreno ubijati." Nakrivila je glavu i klimnula. "Dete mora da naui odreene... odreenosti. Inae e ga vaseljena progutati. Ali kada je ensko, ui ta je dozvoljeno." "Ubila bi Solija? Kako samo spokojno govorimo o ubijanju." "Ti govori. Ja nikada nisam ubila ivog stvora." "Ali bi poslala pesnika da ubije mesto tebe. Da li je to dozvoljeno?" "Sve je dozvoljeno. Onima koji vide potrebu. Odreeni ljudi su odabrani. Za njih, zakon mnotva ne vai." "A ko ih bira, majko?" "Bira ih sudbina. Sudbina ih oznaava i oni zato moraju ostaviti svoj znak." "Ubij Solija i ostavie krvavi znak." "Veliki inovi u istoriji", ree ona, "ispisani su krvlju." "Vidi Solijevo ubistvo kao in veliine?" "Bez Solija vie ne bi bilo razgovora o raskolu. Red bi bio ouvan." "Tako misli?" Nasmeila se svojim poremeenim tatim osmehom, a vetar poe da duva. Bio je to gorak vetar koji je nosio prvu hladnou noi. Moja majka prikupi okovratnik oko svoga vrata. Odea joj je bila aljkava i neodgovarajua; shvatio sam da iz

navike nosi takvu prostu odeu kao neku vrstu prikrivanja. Ljudi bi pogledali bezobline nabore i zakljuili da je pred njima bezlina ena koja malo mari za kaiperstvo i razmetanje. Ali spoljni izgled, pomislih ja, vara. U sutini, moja mati je veliala sebe kao da je jo devojica. "Kako samo mrzim Solija!" uzviknu ona. Zabio sam vrh svoje sliuge u led i rekao: "A ipak si ga izabrala da mi bude otac." "Odabrala sam njegove hromozome da bih stvorila tvoje", ispravi me ona. Skinuo sam rukavicu i proao prstima kroz kosu, u potrazi za vlasima rie kose, koje su bile grublje i krue od crnih. Ali prsti su mi iznenada bili previe hladni i ukoeni da bih osetio bilo ta. "Zato, majko?" upitah iznenada. "Ne postavljaj mi takva pitanja." "Reci mi - moram da znam." Uzdahnula je i usisala sopstveni jezik kao da je okoladna kuglica. "Ljudi su alatke", ree ona. "I njihovi hromozomi su alatke. Slelovala sam Solijeve hromozome da bih stvorila tebe. Lorda pilota naeg Reda." Protrljao sam postrance svoj nos i pogledao je. mirkala je na mene, grickajui usnu i gladei gojazni podbradak. inilo mi se da sam shvatio kostur njenog plana. Pustie da budem proglaen za Lorda Pilota, a zatim e manipulisati mnome kao da sam lutka nekog fantaste. Kada sam je optuio za to, ona me upita: "Kako mogu da manipuliem sopstvenim sinom? Ti sam manipulie sobom. Ja nemam elju da manipuliem. Buduim Lordom Pilotom." Kada se nasmejala za svoj raun, pomislih kako sam slep bio za osnovnu sutinu njenog duha. Pogledah je u oi, koje su bile tamnoplava jezera pod dubljom tamom njenih vea i videh naduti ponos i ambiciju. "Ali Redom upravlja Vremeuvar, a ne Lord Pilot", rekoh ja. "Vremeuvar", sloi se ona. A tada sam znao; tada sam bio u stanju da shvatim puni blesak njene silne strategije. "Vremeuvar", a u slogovima te rei stajao je nepodnoljivi naboj.

Majka mi je bila ambiciozna ena. Dae da ubiju i Vremeuvara. Jo vie spletkarila je da uini sebe Lordom Reda. Tatino, tatino, tatino. "Ne, majko", rekoh, itajui znake na njenom licu, "nikada nee upravljati Redom." Vazduh joj izlete iz plua u jednom brzom 'vuu'. Pljesnula se rukama po stomaku kao da sam je udario podno srca. "Moj sin ima mo", ree ona. "Ume da me ita, ini mi se. Roenu majku." "Mogu da proitam neke od tvojih programa." "ta su ti to uradili?" Gledala me je kao da me vidi po prvi put, dok joj je uas skupljao nemirno mirkanje. (A ta je uas ako ne meavina mrnje i straha?) "ta ti je pesnik uradio, majko?" "Ne odgovaraj na pitanje pitanjem! Zato si uvek toliko neposluan? Mislila sam da sam te nauila. Poslunosti, odavno." Nije mi se dopalo u kom pravcu je krenuo na razgovor. Mrzeo sam nain na koji je izgovarala re 'poslunost'. Bila je to runa re; uz nain na koji ju je izgovarala, postajala je re prepuna neobinih podznaenja i uasnih znaenja. Seao sem se da su pesnici-bojovnici ozloglaeni zbog usaivanja nepovratne i potpune poslunosti. Kakve je otrove usadio Davud u njen mozak? Genotoksine da se pomeaju sa njenim hromozomima i neosetno joj izmene najdublje programe? Da li joj je u krv ubacio slel-virus koji e joj prodrati mozak i zameniti ga, deo po deo, preprogramiranom neurologikom? Poslunom neurologikom? Da li joj je slelmimikrirao mozak? Moja majka zurila je u tamni krug Prstena, a ja sam se pitao koliki je deo njene slobodne volje ve rastvoren i zamenjen voljom pesnikabojovnika. "Taj pesnik je veoma opasan", rekoh ponovo. "Ubio bi te kao muvu, samo da poeli." "Svi umiru." "Ubio bi ti duu."

"Ne plaim se smrti." "Uvek sam mislio da se plai." "Ne, ne plaim se. Zar nas prihvatanje smrti ne oslobaa straha? A ako smo slobodni, nije li sve mogue? Ne, ne plaim se." Otro sam led sa brkova. "To su pesnikove rei, ini mi se, a ne tvoje." Jae je pritegla kapuljau uz glavu. Poela je da govori laganim ravnim glasom, kao da iskueniku objanjava teoriju prstena. Iako je smirila glas, mogao sam da ujem ritmove novih programa u njenom glasu. Njene rei, nain na koji je naglaavala i uobliavala odreene glasove (ulagala je previe daha u suglasnike koji se obrazuju zaustavljanjem protoka vazduha jezikom), iseckano fraziranje njenih reenica i misli - sve u vezi s njom bilo je isto, pa ipak malo razliito. Mogao sam da je itam, ali nisam mogao da kaem da li novi programi potiu iskljuivo iz Davudovih ideja i verovanja, ili joj je zapravo bio preobliio mozak. Uzdrhtah kada je rekla: "Misli da Davud manipulie mnome? Ne, ja sam ta. Koja manipulie njim. On misli da je pronaao nain. Da na kraju uspostavi kontrolu nad mojim programima. Nazovi to slel-mimikrija, ili ga nazovi kako ve hoe. On misli tako. Ali odakle potie ta misao? Ja sam mu dala te misli. To je najprefinjenija vrsta manipulacije; moja majka uila me je kako da manipuliem." Da li joj je Davud prepravio softver ili slomio hardver? Drhtao sam ne bih li to saznao. "Moda bi akaici mogli da ti pomognu", rekoh, odjednom, gotovo moleivo. "Ne verujem." "Mogao bih da te odvedem do njih. Ali mora mi rei kako da te naem." "Nisu li ti prijatelji ve rekli? Da sam postala uenik pesnika-bojovnika?" "Gde da naem pesnika?" "A zato bi moj sin traio pesnika-bojovnika?"

"Moda, da bih ga upozorio da se njime manipulie." Zapravo, eleo sam da ga ulovim pre nego to bude imao priliku da prepravi mozak moje majke, ukoliko to ve nije uinio. eleo sam da ga ubijem. "U prirodi je manipulacije", nastavi ona, "da e obavetenje da je manipulisan samo pomoi da bude manipulisan, da e uiniti da poveruje da moe da manipulie manipulacijom manipuliui mnome, da poverujem da ja manipuliem njime. Sloena je stvar. Uini kako god hoe". Nasmeila se i klimnula, zaavi na svetlo. Senka joj se izduavala u crno koplje, a zatim skraivala, napred-nazad po sjajnome ledu. "Na kraju krajeva, tobom niko ne manipulie." "Oh, boe!" "Zar te nisam uila da ne huli?" "Gde je pesnik, majko?" "Jesam li ja uvar svoga gospodara?" "Gde, majko?" "Ako ve ume da me ita, onda reci ti meni." "Poslala si ga da ubije Solija." "Soli", ponovi ona. Zatvorila je oi, zato to mora da joj je najzad postalo jasno da mogu da je itam. "Zato bi uopte pesnik ubio za tebe?" "To je razmena, razume se. Privrenosti. Pesnici-bojovnici tragaju za preobraenicima, zar ne? Prema tome, postala sam privrenik postojanja. Kao pesnici-bojovnici. A u zamenu za to, Davud e..." "Kada, majko. Oh, Boe, ve je prekasno, zar ne?" "Kako mrzim Solija!" "Majko?" "Ne trai pesnika-bojovnika", ree ona, "moda bi ga, ak, mogao i nai."

"Ubiu ga." "Ne, Malori, ne ostavljaj me. Pusti ga da obavi svoj posao. Zato bi ti spasavao Solija? Dok govorimo pesnik se najverovatnije penje uz Solijevu kulu. Ili obilazi Solijevu strau. Ili pita Solija za pesmu." Lupio sam klizaljkom o led da bih povratio malo krvi u utrnula stopala. Bilo mi je hladno i bio sam zbunjen, pa sam upitao: "Kakvu pesmu?" "To je tradicija pesnika-bojovnika", odgovori ona. "Zarobe rtvu i uine je nepokretnom. Zatim recituju deo starinske pesme. Ukoliko rtva ume da je zavri, potedee je. Razume se, niko nikada ne zna pesmu." Odbih se od nje i poeh da se odgurujem preko Prstena. Nisam mogao da joj poverujem. Podsmevala mi se. Pesnik-bojovnik sigurno ne bi traio vreme da rtvu propituje o pesmi. "Kuda e?" doviknu mi ona pre nego to sam otklizao desetak metara. "Da upozorim Solija na ludaka!" povikah. "Ne ostavljaj me! Molim te!" "Zbogom, majko." Nakrivila je glavu na jednu, zatim na drugu stranu, pa doviknula za mnom:

Zato to ne mogu da zaustavim Smrt... Ona blago staje radi mene. Ali kula prima samo Nas I Besmrtnost.

"To je ta pesma. Da zna, ukoliko pesnik-bojovnik zarobi i tebe."

Nisko sam se povio i duboko udisao vazduh dok sam joj mahao i klizao po ledu. Nisam nameravao da dozvolim ubici - majstoru slel-mimikrije, ludaku - da me zarobi. Nameravao sam da ja zarobim njega. 22. HANUMAN-ORDANDOV PARADOKS Biti sasvim iv znai biti sasvim na oprezu Biti sasvim na oprezu znai biti pun straha Straiti se znai umreti

Izreke pesnika-bojovnika

Trao sam prema istoku nonim ulicama. Poao sam preicom kroz srce etvrti Inostranaca. Pesnik je imao prednost preda mnom, ali nije mogao poznavati Grad kao ja. Niti je, nadao sam se, mogao da kliza toliko brzo ili daleko bez odmora. Nejasne boje klizobulevara i manjih klizoulica kao da su tekle i slivale se jedna u drugu, crvene u narandaste, ljubiaste u zelene. Sa prijatnih zgrada du neobino uske ulice neuropevaa, ukraenih balkonima i ipkastim kamenitim reetkama, visile su ledenice sa kojih je kapala voda. Pravo ispod, kapi su se smrzle u dunglu ledenih neravnina, tokova i majunih vulkana. Klizanje je bilo nesigurno i zato sam skrenuo u Ulicu isparenja. Tu led nije bio toliko nepravilan, ali je bilo drugih opasnosti. Bezbrojni mirisi izvijali su se iz poluotvorenih ulaza nastambi pamtilaca. Vazduh je vonjao na mehrove vrelog katrana, miomirisna ulja za kosu, nove tkanine i hiljade drugih mirisa i mirisnih droga. U trenutku sam se setio hitanja niz ulicu na dan trke pilota (inilo mi se neverovatno da je ve tri godine prolo od tog dana). Seanja me obuhvatie. Gotovo sam mogao da vidim Solija kako glatkim zamasima juri pedeset metara preda mnom; gotovo sam mogao da ujem klik-klak njegovih dugih, blistavih otrica na klizaljkama. Prolazio sam kraj jedne od veih nastambi kada vrata otvori par obinih kurvi. Usne su im bile obojene u crveno, a dah im se oseao na alkohol. Stajale su drei se za ruke pod loptom hladnog plamena, jednom od onih providnih, sa plazmom koja je unutra pucketala njihovim bojama. Zatvorile su mi put i smesta se privukle uz mene. Via od njih - kosa joj je bila poput tamnog, crvenog vina - rairi svoje krzno. Ispod nije nosila nikakvu odeu; koa joj je bila naga i bela. Ponudila je da me odvede niz

jedan od prolaza koji su vodili sa ulice, da rairi krzna i legne poleuke na sneg, da se smesta pari bez ikakve naplate. Bila je veoma pijana. Bez sumnje se seala prethodnih, vatrenih zadovoljstava koja je iskusila pod vrelom kupkom alkohola. Takvo je ogranienje te droge; donosi seanja na neka druga vremena dok je ovek pijan, ali malo ta drugo. Namirisao sam opojne estre skoa i setio se veeri u baru za majstore pilote kada sam se prvi put sreo sa Solijem. Mrzeo sam Solija, setih se, i zbog ega sam onda toliko hitao da odgurnem dve kurve, da prejurim pola grada da bih ga upozorio? Zbog ega ne bih ostao i uivao sa kurvom? (Bila je vrlo lepa jedna od onih retkih kurvi koje se kurvaju zato to vole mukarce.) Zbog ega ne bih dopustio da Soli umre? Iako sam brzo napredovao, preavi iroki, mleni led Puta pre nego to su none gomile pokuljale u etvrt, brinuo sam se da e Davud stii do Solijeve kule pre mene. U stvari, nisam eleo da Soli umre. Bio je moj Lord Pilot, moj ujak, moj otac; bilo bi pogreno dopustiti pesniku-bojovniku da ga ubije. A isto tako - a to je bilo krajnje sebino sa moje strane - mislio sam da mogu zasluiti njegovu zahvalnost. Kada bih mu smekao srce, mogao bi da oprosti Bardu i Justini (i meni) i mogao bih da zaustavim ovaj raskol pre nego to zapravo pone. Razmislih da pozovem sanke. Ali po uskim, krivudavim ulicama Starog Grada kroz koje sam morao proi, sanke bi mi samo smetale. Bila je to jedna od retkih prilika u mom ivotu kada sam poeleo pogodnosti fona. Tada bih mogao prosto, i u trenutku, da ga upozorim da se smrt zaputila ka njemu. Ali kao to bi to rekao Vremeuvar, kada bi on dozvolio fone, ljudi bi neprekidno fonirali jedni drugima o svojim najneposrednijim i najbanalnijim mislima. Dogovarali bi se da se sretnu jedno sa drugim u odreeno vreme, pa bi zahtevali upotebu asovnika i privatnih sanki da ih voze preko Grada. Ulice bi se ispunile eksplozivnim, bunim mainama i drugim bunim stvarima, jer kada bi se jednom zver tehnologije oslobodila svog kaveza, ljudi bi poeli da trae kretave privatne radio-ureaje, privatne senzorne kutije i gomile drugih stvari. Kada sam bio pripravnik, esto sam se prezrivo cerio toj teoriji o tehnologiji-gospodaru, ali kasnije, kada sam video Triju i Gehenu i druge paklene planete koje su odluile da ne ograniavaju svoju tehnologiju, zakljuio sam da su u toj stvari odredbe Vremeuvara bile opravdane. Pa ipak, kada sam stigao do ulaza Kule Danladi, prokleo sam i Vremeuvara i njegove odredbe. Vetar je brisao sa sablasnog breja Urkela, niz opustelu Dvoranu drevnih pilota i ahovski paviljon, zviduui preko spavaonica i manjih zgrada na

ivici Rese. ibao je oblacima ledene praine otvorena vrata Kule. uo se uasan, sisajui zvuk, kao od vazduha koji se proteruje kroz cev. etvrtasta drvena vrata, ravna i gruba kao i zloglasni lord Danladi, kripala su dok su se kretala naprednazad; bila su isprskana krvlju. Svuda je bilo krvi. Iza vrata, hodnik je bio prekriven leevima. Bilo ih je est. Jedna pripravnica leala je nauznak, vrata raseenog kao da se na njemu nalaze druga crvena usta; kraj nje - napola preko nje - zgrio se le Timona Ekvivokatora, pilota koji je diplomirao godinu dana pre Bardoa i mene. Niz leeva pruao se hladnim, zamuklim hodnikom prema stepenitu. Oigledno, piloti i pripravnici pokuali su da zaustave pesnikabojovnika, a on se zaleteo meu njih drei brzi, ubilaki no kao ludak meu decu. Svee okupano telo iskuenika zatvaralo je stepenite, obgrlivi prvih nekoliko stepenika. Morao sam da ga preskoim. Njegova nekada besprekorna odora sada je bila umrljana. Iznad srca imao je crveni krug. Izgledao je kao znak iznad trgovine sekaa. U vazduhu se oseao sve, sapunasti miris, kao i mirisi krvi i straha. Uspinjao sam se krunim stepenitem to sam tie mogao. A potom kroz kratki hodnik do Solijevih odaja, a sve vreme moje izme ljapkale su o kamen, a dah mi je eksplodirao iz plua poput raketnih gasova. Plaio sam se da bi buka koju stvaram mogla upozoriti pesnika-bojovnika, ukoliko zaista nije bilo prekasno za upozrenje. Belo krzno unutranje odaje bilo je natopljeno krvlju Solijevog mehaniara, Markomana li Tota, koji je kleao poleuke na mrtvim nogama, isturene ruke i zabaene glave poput lutke. Vrat mu je bio preseen i slomljen, a tanke usne povuene uz njegove fine, bele zube. Ostatak sobe - tapiserije na zidu, niski leaji i stolovi, molitvene knjige, ahovski komplet i pribor za kafu - nisu bili ni dirnuti. Vrata prema unutranjoj Solijevoj prostoriji bila su otkrinuta i zato sam ih odgurnuo i kroio unutra. U haos. Nikada ranije nisam bio u tom svetilitu, i iznenadio sam se kada sam video da je Soli drao cvee. Svuda je bilo zelenih biljaka i cvetova; bilo je biljaka u saksijama, biljaka na policama, biljaka koje su visile sa iskoene, crne ploe na opsidijanskoj tavanici. (Kula Danladi, ini mi se, jedina je zgrada u Gradu koja je u potpunosti napravljena od te staklaste supstance). Svuda je bio lom. Biljke i saksije bile su porazbijane u kaminu; prugasta masa unakaenih biljaka stajala je upletena izmeu kaminskih draa i pucketavih cepanica. Meka, crna zemlja i krhotine opeke pod mojim izmama. Osetih miris zgnjeenog ira cvea. A onda, kroz lie napola prevrnutog grma,

videh njega. Kraj prozora, pesnik je vezao Solija uz stablo spinakar drveta. aura lepljivih, elinotvrdih proteinskih vlakana, od one vrste koja se uzgaja na Kvalaru, bila je obmotana oko Solijevih grudi, urezavi se u koru drveta iza njega. Borio se mahnito kao riba u mrei, potezao auru, bacakao se tamo-amo, pokuavajui da preturi drvo. Ali drvo je bilo ogromno. Raslo je iz ogromne posude postavljene u otvor u podu. Grane su mu se pruale pod svetiljkom dvadeset stopa nad nama. Lie se treslo i utalo, a nekoliko trouglastih, utih cvetova drveta u lenjoj spirali pade na pod. "Ne prilazi blie, molim te, Malori." Ovo je stiglo od pesnika-bojovnika, koji je stajao napola sakriven drvetom. Boje njegove kamelaike bile su zaprljane krvlju; krv je umrljala drvo tamo gde je pesnikova odea dodirnula sivu koru. Vrh svoga tankog, ubilakog noa drao je prislonjen uz ugao Solijevog oka. On mi doviknu: "Upravo sam nameravao da mu ovo zabijem du optikog nerva, ali ponovo si me iznenadio." Solijeve drogirane oi bile su irom otvorene i kolutave. Gotovo svaki mii njegovog lica bio je zgren, a kapljice znoja su mu se slivale sa ela. Zaudarao je na strah. "Pusti ga", rekao sam. Koraknuh blie, a Davud isprui ruku. "Tvoja majka nije trebalo da otkrije nae planove. Kako si je naterao da govori?" Pokazao sam na Solija i ponovio: "Pusti ga." "Ali jo nismo doli do pravog trenutka", odvrati Davud. "U svakom sluaju, moji naruioci isplatili su me za njegovu smrt." "Da, znam. Reci mi ta si uinio mojoj majci." Neno je poloio ruku na Solijevu glavu. Nije se obazirao na moj zahtev. "Tvoja majka je dobro platila za ovu mogunost." "Mogunost?" Nisam znao na ta misli. Soli je prazno zurio kao da nita ne shvata. Lice mu je bilo praznije od lica autiste. Nije bilo niega to bi se na njemu moglo proitati, izuzev bola i straha.

"Dakle, kakav je to otrov?" upitah. "Koji moe da oduzme oveku samosvest i uini mu program neitljivim?" Drhtao sam od elje da pojurim do Solija, da udarcima uteram bes nazad u njegovo lice. Nisam eleo da ga gledam takvog. "Ne, pilote, ne mii se! Gotovo smo dostigli trenutak mogueg." Izgovorio je to kao objanjenje. (Moda je bio u stanju da ita program moje radoznalosti.) "Soli je zamalo iv; za koji trenutak ponovo e se roditi." Iznenada Soli vrisnu i progrize svoju usnu. Krv mu potee niz bradu i vrat. Okrvavljeni ostatak njegove donje usne bio mu je priljubljen uz zube; kroz iskrzani rascep videli su se sekutii. Iznenada svaki mii u njegovom telu kao da se pokrenuo i zgrio. Telo mu je bilo vor miia koji su se grili. Pomislio sam da e mu grevi polomiti kosti i pokidati ile, ali Mehtar ga je, na kraju krajeva, uobliio u Alaloija - i to ga je dobro uobliio. "On je u agoniji!" Davud mi se nasmei i ree: "Molim te, ostani gde jesi, ili e Lord Pilot morati da umre pre nego to doe njegov trenutak." "Mui ga!" "Da, razume se; kako drugaije da ga probudim? Bol je munja koja e mu prosvetliti um i probuditi ga." Proao je prstima kroz Solijevu kosu natopljenu znojem. Stegao je pesnicu, uhvativi kosu svojim prstima, vrsto potegavi Solijevu glavu. Njegov crveni prsten plamteo je kroz crnu ubu poput plamteeg jezera krvi. "Vidi, Soli sada ivi punom estinom. Dao sam mu drogu. Dok govorim, zvuni talasi mu pogaaju kou kao pesnice. Osea li moj parfem? Prodorni miris kana-ulja? Za Solija to je kiselina koja mu izjeda nos i plua. Ne moe ni da zamisli njegov bol: svetlost plamenih lopti za njegove oi je poput noeva. On ezne da ih zatvori, on se moli. A ubrzo, ja u zabiti vrh ovog noa u njegovo oko pravo uz optiki nerv. A onda e zaista doi do mahnitosti, i tada e munja procepiti njegovu glavu. A tada, trenutak, pilote. Jedinstveni, isti trenutak, blistaviji od munje, i trenutak bez straha. Oduzeu mu manje vredan ivot robota i dati vie vredan. Uskoro - vidi da je gotovo spreman." "Ali bie mrtav!"

"Ne, ve e istinski iveti jedan trenutak, a u beskrajnim prstenovima venosti, njegov savreni trenutak ivee opet i opet." "To je ludilo!" "Spreman je! Pogledaj, moe li da vidi strah u njegovim oima, kao okean! On uje svaku moju re, iako ne shvata nita osim straha. Strah; prsten venosti; bol." "Ne!" Nisam eleo da saznam ita vie o bizarnoj religiji pesnika-bojovnika. Nisam mario hoe li Soli prevazii svoj glavni program straha i odiveti svoj savreni trenutak. Smuilo mi se od pesnikove potrebe da usee svoja verovanja u Solijevo meso. Zbog ega, pitao sam se, fanatici uvek moraju da zaraze druge virusom svojih verovanja? Zbog ega verovanja uvek moraju da trae da osvoje svoje rtve, da ih popune groznicom, a zatim da zaraze jo drugih, poput kuge? emu to ludilo, eleo sam da znam. Gledao sam kako no zaranja prema Solijevom spremnom oku i vrisnuo: "Ne!" Pokrenuo sam se preko sobe. Preao sam u sporo vreme i kretao se besomunom brzinom. Mislim da je taj hitri, munjeviti trenutak spasao Solijev ivot. (To jest, onaj manje vredni ivot. Jednostavni ivot matematike i traganja za zapadnom zvezdom za koji se piloti raaju.) Pesnik nije imao vie vremena za muenje. Mogao je smesta da ubije Solija, ali tada ne bi bilo 'trenutka mogueg'. Prema njegovom iskrivljenom sistemu verovanja, u tom sluaju ubistvo bi bilo uzaludno. Posmatrao me je kako skaem preko iupanog grma i iskrivio svoje pune, crvene usne. Bilo je oigledno da ne eli da me ubije. Ali on zavrte glavom, a glas mu se prosu poput vina. "Gotovo da si mogao da postane jedan od nas", ree on. "Zaljubljenik u venost." Ubrzao se u sporo vreme; sav je bio preciznost i odmereno kretanje, mrlja sevajuih crvenih i zelenih prstenova, uskovitlanog ogrtaa i svetlucavog elika. Znao sam da je moja jedina nada leala u tome da izbegnem noeve u prstima i otrove i igle skrivene u njegovoj odori, da izbegavam ili blokiram brid njegove pesnice i, pre svega, da izmiem seivu njegovog ubilakog noa. Morao sam da mu se pribliim. Onda bih mogao da se uhvatim ukotac sa njim, akom za vrat i

rukom na ruku. Mogao sam upotrebiti vetinu kojoj me je poduavao Vremeuvar i upotrebiti snagu svojih alaloijevskih miia i kostiju. Ali nije bilo jednostavno pribliiti mu se. Mora da je smesta prozreo moju strategiju. Napravio je varku prema mom stomaku, a zatim zasekao prema mojim prstima. Osetih vrelinu u vrhovima prstiju kao da me je opekao vazduh koji se pokretao oko munjevitog noa. Pogledah dole. Prosekao je dva moja nokta do mekog tkiva ispod njih. Krv je nadolazila - lagano, lagano, sve se naizgled kretalo tako lagano u sporom vremenu - ispod nokta. Vitlali smo i udarali okolo, drobili svoj put kroz bilje. Udario sam glavom u posudu sa viseom paprati. Napravio sam pesnicu i stegao; kapljice krvi poput kie poee da padaju na finu mahovinu, lagano crvenilo pljuskalo je po ispruganoj, zelenoj ipki. Zamahnuo sam prema njegovom grkljanu. Lako je blokirao moju ruku, kroivi u stranu skladno poput balerine. Iako smo obojica bili duboko u ilibaru sporog vremena, inilo se da se kree bre nego ja. Ili to, ili je itao moje programe i predviao moje pokrete. Vetine pesnika-bojovnika, pomislio sam, okoline su i smrtonosne. Ali postoji jedna vetina kojom pesnici-bojovnici nikada nisu ovladali. Oni, koji su svaki trenutak tolikom estinom iveli na rubu smrti, nikada nisu mogli da spoznaju pasivno, melanholino, potajno plaljivo misaono ustrojstvo skrajera. A ko, na kraju krajeva, moe istinski da shvati tajanstveni ples snova budunosti koji se odigrava pred unutranjim okom skrajera? Odakle dolaze te slike? Na kakav nain se ispoljavaju pred umom? Neki kau da su skrajovanje i vetina pamtilaca delovi iste pojave. Ukoliko je istina da se vaseljena veno ponavlja, kao pesnikova drama koja se ponovo i ponovo odigrava sa istim glumcima na potpuno isti naini prilikom svake predstave, nije li tada drevno seanje istovremeno i vizija daleke budunosti? Moe biti da je to istina. Kada je Davud izmahnuo prema mojim oima - zamah koji sam jedva izbegao - osetio sam gustinu kana-ulja i poeo da se seam. Ili sam, bar, tako mislio. Najpre su slike koje su mi dole liile na nedavna seanja. Tamo je Davud napao i posekao mi ruku; tamo je poao da me ubode noem u slepoonicu; onamo je posegao u odoru i izvadio iglicu prekrivenu ljubiastim bo-otrovom. Ali to nisu bila seanja, shvatih, ve neto novo. Na trenutak mislio sam da uopte ne vidim te slike; u jednoj zasebnoj estici vremena, zakljuio sam da itam siune promene oslonca i miia koje su odavale Davudove borbene programe. Iz tih znakova rekonstruisao sam u svome umu redosled ubilakih pokreta koje e odabrati - tako sam bar mislio. Napao je, poao

da me ubode noem, izvadio ljubiastu iglicu iz ogrtaa; gledao sam kako se koa moga dlana otvara poput vatrocveta. Redosled pokreta bio je tano onakav kako sam ga predvideo. Iznenada sam znao da ne itam njegove programe, ili, tanije, da ih ne samo itam. Bile su tu slike, odreene boje i pokreti, novi vid sagledavanja. Davud se bacao u napad, izvodio varke, zamahnuo iglom u moj vrat. Neto novo: imao sam vremena da ga blokiram, izvedem protivvarku i izmaknem vrat. Jesam li itao njegove programe? Nisam tako mislio. Znao sam da se pesnicibojovnici od detinjstva uvebavaju da prikrivaju svoje programe. Za ratnika je greh da otkucava svoje pokrete. Ali postoji jo neto vie. Osnovni rezultat teorije igara je da bojovnik mora da uvodi odreeni broj nasuminih elemenata u svoje pokrete, inae njegov neprijatelj moe da zakljui kakva mu je strategija. Zbog toga su neki od Davudovih zamaha i varki uperenih prema meni bili uinjeni nasumino. Njegovi miii i nervi bili su uvebani - programirani - da u odreenim trenucima ispaljuju na osnovu sopstvene volje. Mogao je da planira skok i udarac u stomak, da bi ustanovio da mu se ruka trza navie, a udarac upuuje prema grlu. Nisam mogao da itam te nasumine programe zbog toga to je njihovo poreklo bilo tako ustro, tako naglo; nisam mogao da itam njegove druge programe zato to su bili maskirani. Kako sam onda izbegavao njegov ubilaki no? Skrajovao sam - to sam smesta shvatio, iako sam pokuavao da to poreknem. Zaao sam u to neobino, melanholino duevno ustrojstvo u kome se svoj ivot (i smrt) vidi kao polagana, gotovo aprstraktna slika koja e uskoro postati stvarnost. Bio je tu jedan bezvremeni trenutak, a zatim sjajni blesak kao kada se iznenada osvetli unutranjost prostrane, zamraene prostorije. Oi su mi bile otvorene, pa ipak sam na trenutak bio slep za boje i oblike prostorije. Tu su bile slike, blistavi mozak naina i mogunosti. Razliiti predmeti po sobi, rave granja spinakerovog drveta sa moje strane, prostira sa crvenim prugama, zeleno, crveno i uto bilje, dugine boje Davudove kamelaike, surovo, ubilako seivo njegovog noa i njegove prodorne oi, tako mirne i tako usredsreene - sve te stvari kao da su treptale, rastapale se u moru boja, ponovo treptale dok su tekle, oblikovale se u uglovima, senkama i krivuljama koje je opisivao pesnik-bojovnik u pokretu. 'Video' sam njegove ruke, noge i ogrta kako se stapaju u mrlju svetlosti - tu su bile slike u budunosti izmeu kojih je trebalo odabrati: zasekao je moje oi; zasekao mi je vrat; izmahnuo je stopalom i zatim mi zasekao ake. Mogunosti su me oamutile. Bio sam slep zbog toga to je preao svojim elikom preko plavila

mojih duica; zanemeo sam zbog toga to mi je grlo bilo u komadima; nisam ga mogao uhvatiti za vrat jer mi je odrezao prste sa zglavaka. Ali samo e jedna budunost biti ostvarena; njegov no nije se mogao odjednom nai na hijadu mesta. On se kretao, kretao se i pre toga, uvek e se kretati. Tapiserija dogaaja koji e se za jedan trenutak ostvariti stapala se u jednu celinu. Srebrna nit njegovog noa u zamahu, blistave, ukrasne zelene i crvene trake njegovih prstenova, crni, kovrdavi uvojci njegove kose i crne i rie vlasi moje sopstvene, zlatne, purpurne i narandaste niti njegove kamelaike, sve niti mog ivota su se prikupljale, uplitale. Ali na kraju sami biramo svoje budunosti, kao to bi to Katarina rekla. Kao to je to nekada govorila, kao to e to uvek govoriti. Budunosti su se obrazovale unutar mene i oko mene, a Davud se pripremao za pokret. Skrajovao sam - bila je to divna i uasna stvar. Pogledao sam u Davudove oi, a ljubiasta vlakna i mrlje plave boje u njegovim duicama su poigravale. Zenice mu se rairie. Imao sam viziju. Vidom skrajera, gledao sam kako se miii njegovih zenica oputaju, kako se duga, crvenkasta proteinska vlakna razmotavaju, i dublje, vibrirajue atome ugljenika, vodonika i kiseonika unutar proteina. Davudove oi i materijal tapiserija po zidovima, kapi krvi na njegovom nou, bili su ivi od proteina. A atomi proteina bili su sainjeni od jo sitnijih estica koje su posedovale naelektrisanje i masu, boju, spin i arme, i sve je bilo kretanje, oscilacija i energija. I jo dublje: odaja se pretopila u blistavilo svetlosti, a najsiunije estice otkrivale su se poput lopti upletene svile. Bila je tu itava beskonanost umreenih, polihromatskih, svilastih vlakana od... ali nemogue je jednoznano opisati najdublju strukturu stvarnosti. Niti su bile usplamteli grimiz; niti su bile rastopljeno zlato; niti su bile stojei talasi mehaniara, teoreme kantora i svesni izbor pilota u sporom vremenu. Sledio sam tu nit svesti, slepo piljio u are svuda oko sebe, i iznenada sam znao, onako kako skrajeri znaju, da gledam u tapiseriju same vaseljene tokom stvaranja. Gledao sam kako se niti vaseljenskog holograma raspliu. Na neki nain, dekodirao sam hologram, tragao po njemu da bih proitao kod, jer ta je skrajovanje ako ne oitavanje glavnog programa vaseljene? Ali na kraju mi biramo svoje budunosti. Jedna od ara koje su se obrazovale izgledala je blistavija od ostalih. Bila je ukraena divnim (i uasnim) vlaknima duginih boja. Vlakna su se uplitala, a zelena boja bila je blistavi smaragd, ljubiasta je blesnula u vidu usplamtelog indiga. Bila je to kamelaika duginih boja, grimizni prsten bojovnika i ubilaki no od elika. I izbor, uvek je postojao izbor. Davud je odabrao da zarije no u moj nezatieni stomak. Navalio je na mene. Ali ja sam video pokret pre nego to se pokrenuo i

kada je napao, sklonio sam mu se s puta. Zamahnuo je prema mom vratu. Blokirao sam mu ruku i uhvatio je i ona se prelomi. Kada je prebacio no u drugu, odskoio sam od njega i prilino nespretno ga utnuo meu noge. Taj udarac osakatio bi civilizovanog oveka. Ali kao to sam kasnije otkrio, kada pesnici-bojovnici zau u pubertet, podvrgavaju ih sekakom zahvatu koji im omoguava da po elji uvlae testise u trbuh. (Kleveta da su pesnici-bojovnici ravni izmeu nogu nije istinita. Niti je istina da oni ne oseaju elju da se pare sa ljudskim enama. Pesnici, razume se, oboavaju strast, iako joj ne dozvoljavaju fiziko izraavanje. Vrlina raa elju, kau oni.) Davud se zatetura za trenutak, a zatim izmahnu prema meni strelicom narandastog vrha. Promaio mi je glavu za malo. Zauo sam kao strelica grebe pojedinane korenove dlaka kada je prohujala kroz dugu kosu iznad mog uveta. "Vrlo dobro!" zadahta on. "Ba jako dobro." "Proklet bio!" "Pomozi mi, pilote." "Onda odloi no." "Pomozi mi sa Solijem." "Ne, ne, ti si lud." Dok smo nastavljali nau smrtonosnu igru, mora da mu je bilo jasno da neto nije u redu. Zaista, trebalo je da me ubije prvim zamahom noa. Neto je bilo vrlo pogreno - mora da je to znao, jer je poeo da razgovara sa mnom, ne bi li pokuao da mi skrene panju. A onda sam svojim akama dograbio njegovu drugu ruku i slomio i nju. No okreui se odlete iz njegove ake u smesu korenja i zemlje. Dohvatio sam ga za miicu i privukao blie. Iako sam oekivao da jaukne, ili da uasnuto spusti pogled na otre krajeve kosti koji su mu procepili kamelaiku, on to naravno nije uinio. Nasmeio se. Jezikom je petljao po ustima kao da pokuava da izbaci pare baldo oraha koje mu se zaglavilo izmeu zuba. Ali to nije bio orah; bila je to malena strelica, i on je ispljunu ka meni upravo u trenutku kada sam mu trgao ruku i smestio je pred svoje lice. Strelica ulete u

njegovu sopstvenu ruku. U trenutku pre nego to ga je otrov paralisao, prodahtao: "Skrajer-pilot, bojovnik-pilot - trebalo je da znam." itavo telo mu se zgri i ukruti, poput Solijevog. Tragao sam po pregibima njegove odore dok nisam naao zlatnu, cevastu predilicu kakve nose svi pesnicibojovnici. Promukao sam je uz svoje uvo i oslunuo kako se teni proteini mukaju unutar cevi. Bila je gotovo puna. Prineo sam cev pesnikovim grudima, a kada sam pritisnuo kraj osetljiv na pritisak, neobino fini mlaz proteina trcnu sa vrha i ovrsnu se u elino tvrdu nit. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da okruim i zatim ponovo okruim njegovo telo - morao sam da ga napola podignem sa poda - pa sam ga vezao u lepljivu auru. Porazio sam pesnika-bojovnika! Moji trenuci skrajovanja prooe, i ja se vratih u stvarno vreme. Seo sam i oslonio se leima o stabljiku gumenog drveta. Bio sam iscrpljen, oduevljen i uplaen. Dok sam gledao, Davud je polako povratio kontrolu nad svojim miiima. Mora da je upio mnogo manje otrova nego Soli, ili to ili ga je njegov ubrzani metabolizam spalio i uklonio iz njegovog tela. Soli, video sam, ostao je krut i nepokretan kao robot. "ta treba da radim da bih ga oslobodio?" upitah Davuda. "Mora najpre da oslobodi mene", odgovori on kada mu vilice proradie. "Molim te." Pogledao sam ga da vidim da se ne ali. Na pamet mi nije padao ni najmanji razlog zato bih ga oslobodio. "Bojovnie-pilote, skrajeru-pilote - slua li me ti? Na Kvalaru postoji kodeks asti. Oslobodi me i vrati mi no. Ili me ubij svojom rukom. Moram da umrem." U glasu mu se nije mogao nazreti ni najslabiji nagovetaj neke varke. Pesnikbojovnik ne moe da ivi sa sramotom poraza i zarobljavanja. Siguran sam, da sam ga smesta oslobodio, da bi zabio sebi no kroz oko u mozak, to je nain na koji pesnik - bojovnik mora ubiti sebe kada za to doe vreme. Bio je zahvaen nekakvim uzbuenjem. Da je bio Devaki, moda bi upotrebio uswa glagolski oblik 'ushienog nestrpljenja', da iskae svoje oduevljenje dolazeim trenutkom.

Sagao sam se i podigao no. elik je bio lepljiv od crne zemlje. Pod maslinastom koom njegovog vrata bila je taka u kojoj je pulsirala velika arterija. Mogao bih ga lako ubiti, kao to Devaki ubija ranjenog bika rundavca. Zbog ega bih ga zakidao za njegov najuzvieniji trenutak? "Mogao bih da te ubijem", rekoh mu. "Molim te, pilote." "Trebalo bi da te ubijem." "Kau da dosta zna o ubijanju." Oklevao sam, istei parad prljavtine sa noa svojim noktom. U oima pesnika-bojovnika bilo je straha. "Ubij me brzo", zatrai on ponovo. "Da li je tako lako ubiti?" "Lako je, pilote. Ti bi trebalo da zna. A sada, no, brzo, pre nego to trenutak proe." Plaio sam se da ga ubijem, a on se plaio moga straha. Plaio se da ga neu ubiti. Na taj nain bi izgubio svoj savreni trenutak. Bio bi osuen na slamajuu obinost svakodnevnog ivota, a to je, video sam, bila jedina stvar koje se pesnikbojovnik plaio. A kada bih mu pomogao da pree na drugu stranu, kao to je eleo, ta onda? Bio bi mrtav poput zemlje, i ne bi bilo vie mogunosti, sada ili ikada. "Ne mogu te ubiti", rekoh. "Da bih iveo, umirem - uo si ve ranije nau izreku, nisi li, pilote? A kada umrem, iveu ponovo i zauvek." "Proklet bio ti i tvoji paradoksi!" "Da, Hanuman-Ordandov paradoks." Nemarno sam odbacio no i rekao: "Ima li ime za to?"

Klimnuo je. "Bojovnik, Ivar Hanuman, i Nils Ordando, veliki pesnik, osnivajui moj Red, bili su svesni sutinskog paradoksa postojanja. I pronali su put van njega." Iz pravca spinakerovog drveta zau se jeanje. Solijeva jabuica skakutala je gore-dole, ali jo nije mogao da govori. Ponovo sam se okrenuo pesniku. "Koji je put van?" "Ukoliko se vaseljena veito vraa", odgovori on, "onda nema prave smrti. Ne postoji nita ega se treba plaiti. Trenutak mogueg ivi i ivi ponovo, zauvek. Daj mi no i pokazau ti. Proiveemo taj trenutak milijardu puta." "Ne verujem u veno ponavljanje", rekoh mu. "Retki veruju." Nisam eleo da mu kaem da itava kola skrajera i pamtilaca veruje da je veno ponavljanje ritam vaseljene. "To je apsurdna filozofija", primetih mirno. "Da", sloio se on, "ali to je jedini nain da se izbegne paradoks, i zato smo izabrali da verujemo u nju." Oi su me svrbele, pa sam ih protrljao i uspeo da ih jo gore nadraim prljavtinom. Naglo sam zatreptao kada su suze poele da mi se slivaju niz obraze. "Odabira da veruje u filozofiju za koju si sam rekao da je apsurdna? Pa to je jo apsurdnije."

Soli zajea i pokrenu usne. Upinjao se da neto kae. Nisam verovao da moe da vidi ikoga od nas zato to nije mogao da pokrene glavu. "Da", ree Davud, "kada straha nestane, moemo da biramo svoja verovanja." "Ali apsurdno verovanje? Zar stvarno to moe? Zaista? Zato?" "Zbog toga to je to jedini nain da se izie iz paradoksa. Zbog toga to nam omoguava da ivimo i umiremo. Zbog toga to nas smiruje."

Opipao sam otricu noa palcem. Bila je veoma otra. Rekao sam: "Ne mogu da shvatim kako moe da izabere da veruje u ono u ta se ne moe poverovati, a da sve vreme zna da se ne moe poverovati." "Ali ja zaista verujem - kao to veruju i svi pesnici-bojovnici - da e se ovaj trenutak, dok se nalazimo ovde i raspravljamo, ponoviti beskonaan broj puta. Kada me bude ubio, ili dozvolio meni tu ast, ta ista moja smrt odigravae se ponovo i ponovo. Kao to se ve dogodila milijardama milijardi puta." "To nije ak ni blizu beskonanosti", primetih. "Nije? Pa, ja sam pesnik, a ne matematiar." Zamahnuo sam noem prema jednoj od grana gumenog drveta. Uz prigueno 'tvak' otpade itava grana. U istom trenutku osetio sam krivicu i pritisnuo palac uz ranu iz koje je curio sok. "Ne mogu da delim tvoje verovanje", rekoh. "Ako te pustim da umre, pustiu da umre ono za ta kae da je najdivnija stvar - ta tvoja estina ivljenja." "Ne, trenutak e iveti zauvek." "Ne", usprotivih se. "Kada svetlost zgasne, dolazi tama." "Nemoj se plaiti, pilote." "Kruimo jedan drugom oko svetova kao dvojne zvezde." "Ubij me", zatrai on ponovo. "A ako to uinim, ta e se onda desiti mojoj majci? Ako je mimikrirana? Ne, morae da ivi da bi mi rekao kako da izleim svoju majku." Protrljah koren nosa. Postojao je jo jedan razlog zbog koga nisam eleo da ga ubijem: eleo sam da saznam ta se deava kada je neiji mozak zaraen virusom, da ga pitam o otrici noa koja se nalazi izmeu ivota i smrti. "Postoji jedan stari haiku koji je napisao Lao Cu", nastavih. "ovek hrabrosti okrenute spolja usuuje se da umre; ovek hrabrosti okrenute prema sebi usuuje se da ivi."

Kada sam to rekao, osmeh na njegovom licu pokazivao je zabavu i ironiju. "Mudar si, pilote." Pokazao sam prema Soliju, koji se batrgao u uskoj navlaci svoje aure i rekao: "Kada pesnik-bojovnik zarobi svoju rtvu, zar joj ne recituje pesmu pre nego to je ubije? A ukoliko rtva ume da dovri pesmu ili stih, on mora da bude poteen - je li to istina?" "Tako je." Nagao sam se nad njega dok je leao poluotvorenih usta, nasmeen. Osetio sam miris pomorandi u njegovom dahu, pa sam rekao: "Sluaj. Zna li ovu pesmu?"

Zato to ne mogu da zaustavim Smrt... Ona blago staje radi mene.

"Kako glasi ostatak?" upitah ga. "Pesma, pesnie?" "Ti se ruga naoj tradiciji", ree on. A potom, oklevajui, odrecitova:

Zato to ne mogu da zaustavim Smrt... Ona blago staje radi mene Ali kula prima samo Nas I Besmrtnost.

Najzad Soli doe do daha i poe da vie: "Boli! Boli! Ubij me - ne mogu da podnesem bol!" Lice mu je bilo blistavo od masnoe i znoja i grizao je usnu. U oima mu je bilo ludilo. "Koliko e proi pre nego to se droga razloi u organizmu?" upitah Davuda.

"Ne shvata, pilote. Ta droga nije nalik onoj koja te je uinila nepokretnim, kao i mene. Ova droga se nikada nee potpuno razloiti. Najvei deo njenog dejstva oslabie nakon jednog sata, ako dotle poivi, ali e uvek nositi posebnu osetljivost na svoj... trenutak mogueg." Priao sam Soliju i pokuao da ga nateram da prekine da grize usnu. Pokuao sam da iseem vlakna koja su ga vezivala, ali bila su tvra od elika. "Lorde Pilote", rekoh. "Moj... Lorde Pilote." Ali me on izgleda nije razumeo. "uje on svaku tvoju re", ree Davud. "Ali ne moe da shvati znaenje. Bol, to je jedino to zna." Sa stepenita spoljne sobe zau se slabi zveket, kao od metala koji udara o kamen. Dakle, Vremeuvar je poslao svoje robote u kulu. "Soli, sve e biti u redu... roboti e te osloboditi." "Da, boli", ponovi on. "Boli." Zveket je postao glasniji. ulo se odzvanjanje mnogih taktora po opsidijanskom stepenitu. Zvualo je kao da itava armija robota treska po stepenitu. A na pesnikovom licu, izraz mirenja sa sudbinom, pomean sa ironijom. "Dakle, sa Solijem e sve biti u redu", zakljuih. Upravo u tom trenutku dva ogromna, crvena robota straara izbie iz spoljne prostorije. Nisu zastali na vratima unutarnje odaje. Odmah za njima dola su jo dva robota straara, a iza njih jo dva. Na metalu njihovih osnovica bile su konture peanog asovnika. Bili su to roboti Vremeuvara, 'duga ruka Lorda asologa', koja se prizivala u onim retkim prilikama kada se u gradu morao uspostaviti red. "Zarobio sam pesnika-bojovnika", rekoh im. "Pokuao je da ubije Lorda Pilota." Stajao sam tamo i ekao da roboti kau neto, moda sam ekao - besmisleno da mi estitaju ili da me obaveste da je Vremeuvar zahvalan to sam naleteo ba u pravo vreme. Ali oni nisu rekli nita. Zatim se sve pretvorilo u kretanje i tvrdi metal, munjevito ibanje metalnih ispusta, mlavei, grabljivi metal. Prvi robot zamahnu prema meni i uhvati me svojim hladnim, metalnim hvataljkama. Drugi robot podie pesnika-bojovnika i baci u otvorene hvataljke treeg robota.

kljocnuo je svojim kletima, ekajui. Ostali roboti skanirali su razorenu odaju. Borio sam se, ali je to bilo beskorisno. Brzo sam ispriao robotima ta se desilo, ali bilo je to kao objanjavanje otvorene teorije aha radio-prijemniku. Nisu sluali. "Zar ne razlikujete pilota od pesnika ubice?" dreknuh bespomono. Davud se nasmeja, a osmeh mu nije silazio s lica. "To su roboti", ree on. "Mora im oprostiti to ne znaju ta rade." Dok su nas roboti odvlaili, besneo sam zbog toga to Vremeuvar nije lino ovde. Nisam mogao da doekam da ga obavestim o greki njegovih robota, da mu kaem da sam spasao Solija muenja i smrti. Tresnuo sam pesnicom o robota; odro sam lanke, koprcao se i psovao, a sve to vreme Soli je stajao, zurio u prazno i vikao: "Da, boli; boli; boli; boli." 23. PLUTONIJUMSKO PROLEE Dobri kristijani treba da se uvaju matematiara i svih onih koji daju lana proroanstva. Jer postoji opasnost da su matematiari sklopili ugovor sa avolom da pomrae duh i da zadre oveka u okovima pakla.

Sveti Augustin od Hipoa

Zbog ega bi ovek traio pravdu u univerzumu koji je oigledno nepravedan? Zar smo toliko beznaajni i zaludni da ne moemo da pogledamo sirovo, golo lice sluajnosti ne nadajui se da e nam se nasmeiti samo zbog toga to smo bili pravedni i dobri? Ukoliko tatina zaista raa elju za pravdom, onda verujem da je Vremeuvar najtatiji ovek. Kao to sam ve ranije rekao, slavan je po svojim kanjavanjima. Jednog dana, bez sumnje, vajari e napraviti njegovo posmrtno poprsje sa natpisom koji glasi: 'Horti Pravedni'. To je nadimak koji je zasluio. Kada je taj mrgodni starac saznao za pokuaj ubistva Solija, naredio je najmudriju pravdu. Njegovi roboti dovukli su Davuda i mene do podruma njegove Kule, u kojoj nas je zakljuao u dve identine, susedne elije. Nae elije bile su kamene kocke ija je svaka stranica imala sto i jedan in. (Poslednji zglob mog malog prsta dugaak je tano jedan in. Bez ikakvog valjanog razloga, dopalo mi se da izmerim

razmere svoje elije.) Zidovi su bili kameni, a pod je bio napravljen od hladnih kriljanih ploa; tavanica, koliko sam mogao da vidim, bila je kvadrat od crnog kamena bez ikakvih spojeva. Roboti su nas ugurali kroz ulaze u nae elije i vrata su se zalupila. Tama me je progutala. Tama je bila potpuna. Gurao sam svoje prste u procep izmeu vrata i dovratka, ali bilo je to beskorisno. Vrata su bila nainjena od jedne kamene ploe i bilo ih je nemogue pokrenuti. Odbio sam poslunost Vremeuvaru i zbog toga e me on lano optuiti za pokuaj ubistva Solija - bio je to zakljuak na koji me je prisilila logika. Njegovi roboti svakako su ga obavestili da sam zarobio pesnika-bojovnika. Svakako je znao da sam nevin. Da li e me ikada pozvati pred akaike, da bih mogao da objasnim svoju nevinost? Nisam verovao u to. U tmini elije saletalo me je stotinu pitanja: gde je bila moja majka? Gde je bio Soli? Da li je verovao da sam deo zavere za njegovo ubistvo? Da li je pesnikova droga unitila njegov um? Da li je Vremeuvar ispriao svima da sam pokuao da ubijem Solija? Da li je ispriao ikome? Da li su Bardo i moji prijatelji u tom istom trenutku molili za moje oslobaanje? Ali kako bi to mogli uiniti ako nisu znali gde sam? Ukoliko je Vremeuvar eleo moju smrt, zbog ega sam jo bio iv? Dok smo ekali presudu Vremeuvara, kratili smo vreme razgovorom. Blizu tavanice nalazio se uski tunel ventilacionog otvora koji je povezivao nae dve elije. Kada bih skoio i dohvatio glatki rub otvora, otkrio sam da mogu da podignem lice do njega i razgovaram kroz debele zidove bez vikanja. Ali nai razgovori su se uvek prekidali zbog toga to sam mogao da se drim samo nekoliko minuta pre nego to bi miii poeli da mi se gre. Recitovali smo kratke pesme jedan drugom; izvodili smo poalice i igre reima; raspravljali smo se oko ono malo verovanja koja su bila zajednika za naa dva reda. Gubio sam u veini rasprava. Pesnici-bojovnici, ao mi je to to moram da kaem, veti su sa reima, jo vie od neologa ili prepredenih semantiara. Iako je izgledalo da Davud govori tano, ovek je morao paljivo da slua ono to je rekao, jer je znaenje rei izmicalo kao praakava, mokra riba iz masnih prstiju. Jednom, kada sam primetio da je van svake mogunosti neobino da pesnici-bojovnici i Tranzistorski Entitet imaju identinu naviku da svoje rtve pitaju pesme, on je primetio: "Oh, da, Kalinda Cvetna. Ona se uvek... zanimala za pesnike-bojovnike." "Kalinda?"

"Tako zovemo boginju." Tako su je i Agatangijanci zvali. "Ali zato Kalinda Cvetna?" "Moda zato to se Entitet smatra enskim, a povezivanje sa cveem se uvek smatralo enstvenim. Ko zna poreklo imena?" "Ali kae da ona zna za pesnike?" "Razume se", rekao je. "Jednom davno, moj Red pokuao je da odgaji enske pesnike-bojovnike, ali... bila je to katastrofa. Kalinda - Entitet - naterala nas je da prekinemo." "Nije mi palo na pamet da se bogovi zanimaju za ljudske poslove." "ta ti zna o bogovima, pilote?" "to su muve za deake, to smo mi za bogove", naveo sam citat. "Ubijaju nas iz razonode." "Razume se, ekspir. Vrlo dobro." "Bogovi su bogovi. Rade ta im se prohte." "Misli?" Setih se svog putovanja na Agatangu. Drao sam se za kameni rub i zadahtao: "Bogovi nas prave prema svom licu. Ili nas preoblikuju." "Ne", rekao je on, a glas mu se buno prostirao kroz vazduni tunel, "ba to je potpuno pogreno." "Dakle, nisam znao da ste vi pesnici majstori eshatologije." "Zbog ega si uvek toliko sarkastian, pilote?" "Zbog ega vi pesnici uvek morate da na pitanja odgovarate pitanjem?" "Jesi li mi postavio pitanje?"

Nakon moda nekoliko dana ovakve rasprave - u naim mranim, bezoblinim elijama nije bilo mere vremena - pesnik je zamukao i nije hteo da odgovara kada bih mu se obratio, to sam s vremena na vreme radio satima. Bio sam siguran da je pogubljen, da mu je odrubljena glava na Vremeuvarevu naredbu. A onda, najzad, odgovorio mi je. Moje olakanje zbog toga to je jo iv iznenadilo me je. "Bio sam pred tvojim Vremeuvarom", rekao je. "Lukav je, zar ne? Da ti kaem presudu? Odredio mi je presudu na nain koji nee uvrediti moj Red. Pravedan je ovek." "Ne", huknuo sam dok sam se napinjao da ne padnem na pod, "obian je ovek." "Milosrdan je; njegova kazna je prefinjena." "Varvarska je." "Nisam ni oekivao da jedan pilot razume." "Vi pesnici-bojovnici ste ludi." "ta je ludilo?" "Samo ludak zna." "Samo tvrdoglavi pilot moe da odbije da ceni genijalnost kazne svog Vremeuvara." Na neki nain, Vremeuvareva kazna je i bila lukava i moda ak i prefinjena, iako bih joj teko priznao genijalnost. Jednostavno, odredio je drevni i varvarski nain pogubljenja: u praznu eliju kraj elije pesnika-bojovnika (mi smo bili jedini zatvorenici u Kuli, jedini zatvorenici za mnogo, mnogo godina) mehaniari su postavili napravu koja e, na prijem odreenog signala, ispustiti oblak otrovnog gasa. Unutar naprave postavili su majunu koliinu plutonijuma. Signal za isputanje gasa bie nasumini raspad nekog od pojedinanih atoma plutonijuma. Davud bi mogao iveti godinama, ili verovatnije, mogao bi umreti u sledeem trenutku - nije to mogao znati sve dok ne zauje itanje gasa i namirie njegovu siretnu kiselost. Bizarno je, ali istinito, da njegov Red moe za njegovu smrt da

okrivi samo nasumini, kvantni dogaaj, to za pesnika-bojovnika nije nikakvo okrivljavanje. "Svakako", rekao sam, "Vremeuvar je stavio dovoljno veliko pare plutonijuma u svoju mainu da se verovatnoa da preivi vie od nekoliko dana pribliava nuli." Nisam mu rekao kako sam preneraen bio da Vremeuvar poseduje zalihu plutonijuma. Bilo je to najvarvarskije od svih varvarstava. "Razume se", sloio se Davud. "Koliina plutonijuma bie dovoljna. Ali ti ne shvata sutinu." "A to je?" "Zamisli na trenutak, pilote, da si ti moj lord - ime mu je Dario Crvenprsten. Kada Dario doe u tvoj Grad i zapita za mene, zapita: 'Da li je iv' tvoj Vremeuvar e sasvim istinito odgovoriti da ne zna. Jesam li iv? Niko ne moe da zna. Sa take gledita ostalih, ja sam unutar zapeaene elije. Ja sam u limbu. Da li se plutonijum raspao? Postoji verovatnoa. Stepen moga ivota izraen je talasnom funkcijom koja sadri verovatnou ivota i smrti. Tek kada se moja elija otvori i Dario i tvoj Vremeuvar pogledaju unutra, jedna od verovatnoa e se ispuniti, dok druga nestaje i talasna funkcija kolabira. Tek in njihovog posmatranja stanja u kome sam uzrokovae da moj ivot ili smrt budu iskazani. Ili tanije, ja sam istovremeno i iv i mrtav. I zbog toga ne verujem da e tvoj Vremeuvar ikada dozvoliti da se moja elija otvori. Sve do tada, tvoj Red nee moi da bude okrivljen za moju sudbinu." "Ali to je apsurdno!" "Moj Red uiva u apsurdu i paradoksu, pilote." "Ostavio si utisak na mene da ne poznaje matematiku." "Govorim o filozofiji, a ne matematici." "Verovatnoe..." "Razume se", prekino me je, "postoji verovatnoa da se plutonijum nikada ne raspadne i da ja nikada ne umrem."

"Ali umree. Vremeuvar se pobrinuo da se to dogodi." "Razume se. I to e biti prefinjena smrt. Moram napisati pesmu da to proslavim." "Nikada ne znati koji e ti trenutak biti poslednji - to je pakao!" "Ne, pilote, pakla nema. Mi smo tvorci svojih nebesa." "Ludak", rekao sam. Pustio sam vazduni otvor i pljesnuo na pod. Davudov odgovor, kada je doao, bio je tako slab da sam ga jedva uo, promumlane rei izgubljene niz crni kameni tunel: "To se ti plai da gas ne ubije i tebe." Od Davuda sam saznao delie novosti koje je nauo tokom svog prijema kod Vremeuvara. Novosti nisu bile dobre. Navodno, Vremeuvar je pustio svoje robote straare na Grad. Pesnici-bojovnici su zarobljeni i prognani. Roboti su 'sluajno' otkinuli glave trojici pilota - bili su to Fakson Vu, Takenija Neustraiva i Rozalinda li Hot - koji su se spremali da napuste Red i odu na Triju. (Kasnije sam saznao da su u to vreme stotine autista tajanstveno nestale iz etvrti Inostranaca. Vremeuvar, to sam znao, uvek je mrzeo autiste). Kada su piloti, visoki profesionalci i akademici saznali za Vremeuvarovo krenje kanona, govorilo se o uzimanju dubinskog broda i odlaska u novu seobu prema nekoj novoj planeti na kojoj bi se zapoela sasvim nova Akademija. Nekako, vesti o mom zatvaranju su se proirile i Soli je zahtevao da mi se odrubi glava, dok su Justina i Zonderval zahtevali sazivanje pilotske kole. eleli su da zatrae od ostalih majstora pilota da se opozove Soli i izglasa novi Lord Pilot - tako su bar govorile glasine. Nikolas Stariji, lord akaik, izenadio je sve kada je zatraio okupljanje sabora lordova. Da li bi taj bucmasti, dakle dobroudni oveuljak zaista zatraio novog Vremeuvara, kao to je Kolenija Mur upozorila? Izgledalo je da niko ne zna. Niko - a naroito ne Vremeuvar - izgleda nije znao gde mi je majka, niti ta radi. A sve to vreme, Bardo je sakupljao potpise za peticiju za moje oslobaanje, molio, besneo, pretio i potkupljivao raznorazne majstore i lordove da stave svoje ime na peticiju. Traio je da me provere pred akaicima. Bio sam nevin, dokazivao je, i treba mi dozvoliti da dokaem svoju nevinost. Ali Soli, koji je mrzeo Barda zbog toga to mu je preoteo enu, izmislio je protivdokaz. Ne treba da idem pred akaike, govorio je, jer su

njihovi kompjuteri napravljeni da modeluju samo ljudski mozak. Ko je mogao znati da li bi moj mozak - moj agatangijanski mozak - mogao da prevari kompjutere akaika? (Ko je mogao da posumnja da mi je Soli otac i da bi akaici mogli da otkriju i razglase tu injenicu? Ko zna kakvi su bili motivi ostalih tokom tih najsumanutijih trenutaka naeg Grada?) Paradoksalno, Vremeuvareva presuda ispunila je Davuda radou. Bio je toliko uzbuen da nije mogao ni da jede ni da spava. Koraao je elijom danima, smiljao pesme i izvikivao stihove sve dok nije promukao. "Bliska smrt je zain ivota", naveo je. "To je istina, razume se. Pilote? Da li slua? Reci mi svoje misli razmilja li o mogunostima?" Ja po prirodi nisam ovek od razmiljanja. Uasavao sam se da budem ostavljen nasamo u vlanoj, mranoj eliji bez iega emu bih mogao da okrenem um osim svojih prestraenih misli, misli o bolnim mogunostima. Najveim delom vremena sudarao sam se sa ledenim zidovima; piljio sam u tminu pred svojim licem, ekao. Sluao sam kako pesnik-bojovnik odmerava koracima svoju eliju, a kada bi koraanje utihnulo i on se smirio, oslukivao sam kapanje kondenzovanih kapi vode na pod. Sluao sam otkucaje sopstvenog srca. esto, obino nakon to bih se probudio iz udljivog sna na tvrdom, vlanom kriljcu, bio sam ukoen i promrzao. Jeo sam orahe i hleb koji su s vremena na vreme ubacivali kroz prorez u osnovici vrata i srkao vodu iz velike inije. U istu iniju sam izbaciovao svoj izmet i mokrau, nadajui se da su roboti programirani da je operu pre nego to je ponovo napune. (Uvek sam, sluajno, krio Turinov zakon, koji grubo kae da je svaki robot koji je dovoljno inteligentan da pere posue istovremeno suvie inteligentan da bi ga prao. To je, moda, istina za ljudska bia, ali hladni, bezduni roboti straari koji su nas uvali bili su obdareni samo onom posebnom inteligencijom koju su od njih zahtevale njihove funkcije. Kao to je na primer ubijanje neprijatelja Vremeuvara ukoliko ovi pokuaju da pobegnu. Ne mogu da poverujem da su imali samosvet.) Stidim se da priznam da sam zapadao u duge nalete samosaaljenja. Previe sam razmiljao o sebi. Pokuavao sam da se usredsredim na spoljanje stvari, ali podraaji bilo koje vrste bili su slabi i retki. Zveckanje robota pred vratima, promumlane rei Davudovih pesama - te zvukove sam sluao, ali dok sam razmiljao o samosvesti robota ili njenom nepostojanju i procenjivao kvalitet pesnikovih stihova (nisu bili nita posebno) bejah teran sve dublje prema svojim najdubljim brigama i strahovima.

Nakon izvesnog vremena, otkrio sam da je moja navika spavanja poremeena. Spavao bih dugo, moda po itav dan, beei od sebe. A zatim bi doli naleti straha, navale manije. Koraao sam svojom elijom, a miii su mi se stezali i oputali, ponovo i ponovo, ritmino se talasajui kao talasi mora. Dolazile su mi razne misli. Pokuavao sam da ne razmiljam o poreklu svojih misli. Pokuavao sam da uopte ne razmiljam. eao sam svoju prljavu bradu i opipavao glatke zidove ne bih li naao pukotine ili slaba mesta, pitajui se u ta se to pretvaram. Kako sam se uasavao tog pretvaranja! U meni je bilo neto novo - kada sam razmiljao o tome i pokuavao da mu odredim oblik i smer, bio sam uzbuen u istoj meri u kojoj sam bio i prestravljen. Pokuavao sam da spavam, ali san nije hteo da doe. Mora biti da su prolazili itavi dani a da nisam spavao. Ti naleti nesanice bili su isprekidani trenucima mikro-sna, kada bi mi mozak zamro na trenutak ili dva. A onda bih se probudio na hladnom, smrdljivom vazduhu, uz zvuk kapanja vode i zadah svoga straha. Ponekad sam proveravao sebe da vidim da li poinjem da ludim. Da li sam jo mogao da izvedem proraun slobodnih taaka? Da li sam se jo isto oseao kada poeem svoj svrbljivi, masni skalp? Da li sam mogao da otvaram i zatvaram prste kada poelim? Na taj nain, i na jo hiljadu drugih naina, proveravao sam peine svog uma ne bih li otkrio skrivene razvaline i tokove, kao i nove kristalne formacije sposobnosti i misli. Kakve misli, kakva dela, kakve snove bih mogao poeleti, ako mi je volja zaista bila slobodna? Da li sam mogao da zaelim da mi se mozak izmeni onako kako elim, ili su postojala ogranienja, prirodni zakoni razvoja koji se nisu mogli prekriti? U nadubljim delovima svog uma, tamo gde Vaseljena tee poput hladnog, crnog brzaka, tragao sam za nagovetajima slobodne volje. Bio je jedan trenutak kada sam gotovo mogao da vidim krajnje porive koji su vodili moje delanje; gotovo sam mogao da osetim sveu divotu iste slobode. Trenutak je oklevao poput kapljice vode obeene u vazduhu. A zatim je nestao, usisan u vrtlog mojih misli. U sreditu vrtloga nalazila se crna rupa, a unutar nje druga, jo crnja. Postojala je bekonanost rupa unutar rupa koje su ekale da progutaju normalnost uma svakog ko predugo razmilja o sebi. Za mene, moj zatvor postao je pakao. Uvek sam se plaio tame; kada sam bio iskuenik, nervirao sam Barda zato to sam drao svetlo upaljeno itave noi. A tiina je tama zvuka, smrt svakodnevnih vibracija, ritmova i tonova koji pruaju pesmu dui. Mi smo tvorci svojih nebesa, rekao je pesnik, ali je posle toga postao

zloslutno tih. Moda se plutonijum raspao; moda je otrovni gas prostrelio njegova plua i rastoio mu mozak. Ili se moda zamorio od ekstaze, zamorio od balansiranja na rubu otrice izmeu ivota i smrti. Da li se sruio na pod svoje elije u iscrpljenom stuporu? Nisam znao. U njegovoj eliji vladala je tiina, tiina u strujama vazduha, tiina kamena. ak i voda sa tavanice prestala je da kaplje. Moje telo kao da vie nije zaudaralo. Pred mojim oima tama je bila upletena poput vune, a prsti su mi bili toliko obamrli da mi se struktura zida inila votanom i nije bilo nikakvog mirisa ni ukusa, nigde nikakvog zvuka. Imao sam privienja. Na trenutak inilo mi se da lebdim u kabini svoga svetlosnog broda. Sanjao sam zvezde. Ali onda, kada bih posegao svojim umom da se suoim sa brodskim kompjuterom - nita. Nije bilo ni estoke bujice brojeva, niti bele svetlosti vremena sna, niti makar i nagovetaja divne muzike mnogostrukosti. Shvatio sam da sam sam u stvarnoj kamenoj eliji, crnoj i praznoj kao mrtvi svemir. Bio sam sam unutar svoga uma, i bio sam u paklu. Kako su dani prolazili, halucinacije su postajale snanije, sveobuhvatnije. Poto su moji ulni nervni bili umrtvljeni, mozak mi je davao sopstvene podraaje. Moj vizuelni korteks poe da radi sam za sebe. Pojavljivale su se boje. Pljuskovi purpurnih iskara slivali su se kroz vazduh. Sam vazduh iskrio se kao talasava odora od zelene i plave svile. Video sam pulsirajue, koncentrine krugove crvene svetlosti kako se okreu jedan u drugom, i ute i narandaste talasaste linije kako trepu i podrhtavaju. Bile su tu stotine razliitih mirisa: zaini i parfemi, tamjan, groznika i mous. uo sam zvona kako zvone i led kako se lomi, zavijanje vuka. Takve halucinacije, razume se, uobiajene su meu onima koji su zakinuti za dodir sa spoljanjim svetom. Pomoni mehaniari esto imaju vizije kada po prvi put lebde u Matrici Rue. A i Alaloji priaju o lovcima zarobljenim u atorima usred beskrajnih meava koji gube oseaj ta je gore a ta je dole i poinju da vide blistave trake i snopove svetlosti kako prosecaju uskovitlane oblake snega. Znao sam da boje i zvuci koje oseam nisu stvarni, ali sam isto tako znao da bih, ukoliko privienja predugo potraju, mogao zavriti sa mozgom gore otenim nego kod patetinog afaziara. Zadugo sam se zanimao istom matematikom. Prizivao sam bistave, ljubiaste ideoplaste aksioma izbora i gubio se u divnoj teoriji skupova. Izmislio sam (ili moda otkrio) teoreme koje bi jednog dana mogle biti korisne u dokazivanju hipoteze kontinuuma. Dolo je do trenutka kada su se prozrani ideoplasti

viestrukih oblika pojavljivali takvom brzinom i takvom uverljivou da sam verovao da bi oluja brojeva mogla da pone i sama od sebe, bez pomoi mog brodskog kompjutera. A kakva bi to divota bila! Ui u viestrukost po svojoj elji, suoiti se sa univerumom ni sa im osim matematike, elje i golog mozga - kako esto sam se tokom tih paklenih dana molio da steknem tu sposobnost! Ali molitva je znak bespomonosti i neuspeha. Sloboda mnogostrukosti me je poricala i uskoro sam otkrio da u svom zatvoru u tami sva matematika izgleda proizvoljna i nestvarna. Mogao sam da oponaam autistu i stvorim fantazije i predele misli u kojima bih mogao da obitavam do kraja ivota. Sanjati visprene snove i sve vreme biti svestan tih snova, i jo vie, menjati po volji njihov oblik i ustrojstvo - to je bila mogunost. Moda bih iskusio iste, talasave, akvamarinske vode, tople, hitre talase plae nekog drugog sveta, lepljivi zagrljaj ene koja lei poda mnom na vrelom pesku. Ali - ta god autisti govorili - to nikada ne bi bilo stvarno. Bio bih izgubljen u nestvarnom, progutale bi me slike i dogaaji koji se nikada nisu dogodili i nikada ne mogu. Ako bi mi Vremeuvar najzad poklonio slobodu, bio bih lud kao bilo koji autista. Ne znam koliko dugo bih mogao da podnesem tiinu da se nekim sluajem nisam setio pomalo tate izreke pamtilaca. Jednog dana, dok sam vukao svoje duge, zakrivljene nokte preko kriljanih kamenih ploa, razmiljao sam o majstoru pamtiocu, Tomasu Rejnu, vrtei po glavi znaenja njegovih seanja na oveka-boga, Kelkemea, i prvobitni mit. Sledee rei same se pojavie na mom unutranjem uhu: Seanja su dua stvarnosti. Unutar mene su bile godine seanja, itav ivot seanja. Seanja e, onda, biti moj spas. iveu u prolosti. Pobei u u svoja seanja poput ranjenog tuljana koji trai bezbednost u svojoj akliji. Ponovo u preivljavati kljune trenutke svoga ivota, a ako sam ih iveo previe strasno pa, bar u ostati unutar stvarnosti koja je zaista postojala. Najpre je sve ilo kako treba. Kako je vreme teklo, otkrio sam da imam sve manje i manje potrebe za fizikim ometanjem. Prestao sam da pevuim za svoj raun, to je bilo veliko olakanje jer nikada nisam umeo da odrim valjanu melodiju. Nisam imao mnogo potrebe da dodirujem jezikom hrapavu vunu svoje kamelaike, ili da okusim slanu krv svoje izgriene usne, ili da pritiskam oi palevima da bih stvorio fosfene, te blistave takice svetlosti koje ponekad vidimo

kada su nam oi zatvorene. Seanja su mi bila vie podraavajua od obinih oseanja; seanja su mi bila blistavi dragulji zadrani u ledenoj vodi; seanja su mi bila dua dalje i blie prolosti. Seao sam se kako sam uio da napravim vor na vezovima svojih klizaljki. Kako sam besan bio kada bi petlja vora pobegla mojim detinjim prstima. Kako sam divljao kada je moja majka pokuavala da mi pomogne! Seao sam se drugih, srenijih dogaaja, kao kada smo Bardo i ja uzeli snenu jedrilicu utih jedara i izbili na smrznuti Fjord. Bardo je oklevao kada je trebalo da unajmimo jedrilicu i naglasio da nita ne znamo o jedrenju. Ali ja sam ga ismevao dok nije bio spreman za lakoumnosti. (Pripravnici esto misle da zbog toga to su preiveli mnogostrukost mogu da ovladaju svakim oblikom prevoza). Otar vetar naleteo je na nas neoekivano i gotovo nas razbio u stenje Vaskela. Pa ipak, naa jurnjava preko Fjorda predstavljala je pravo uivanje, nekoliko trenutaka istog zadovoljstva. U tami moje elije, bila su tu i druga seanja, svako blistavije od prethodnog. Poput starca, seao sam se i pitao koliko bi mi bila drugaija seanja da sam samo napravio drugaije izbore kada sam bio mlai. Zbog ega sam odluio da postanem pilot, a ne kantor? Zbog ega sam voleo Katarinu? Zbog ega sam ubio Lijama? Zbog ega su mi seanja postajala sve usplamtelije stvarna? Pamtioci, govori se, moraju da prevaziu teak problem dok su jo mladi. Seati se veoma dobro znai zaboravljati samo uz velike tekoe. Kako su mi seanja postajala sve ivlja i ivlja, inilo se kao da oklevaju, da urezuju sebe u moje unutarnje oko. Morao sam da prizovem pred sebe vreme kada sam prvi put ugledao Prijaeljicu Ljudi, i plava bava tuinca bi se izmigoljila poput meduze i zaklonila vanija seanja. Poeo sam da imam problema sa zaboravljanjem. Seao sam se itanja Vremeuvarovih pesama, i itave stranice teksta bile su neizbrisivo odtampane na belom materijalu moga uma. Mogao sam da 'vidim' svaki prevoj svakog crnog slova, kao da itam otvorenu stranu knjige. To je bilo slikovno seanje o kome sam toliko mnogo sluao od prijatelja iz detinjstva koji su otili da postanu skrajeri ili pamtioci. Setih se da postoje trikovi za zaboravljanje. U svome umu sagradio sam dugi, crni zid i projektovao redove i rei, itave stihove i stranice poezije na zid. Naaran, crna slova nestajala su, crnilo na crnom - za izvesno vreme. Druga seanja, kao Katarinin osmeh, bilo je tee izbaciti. Morao sam da rastoim blede tonove njene koe u milione taaka osnovnih boja. Zatim sam pojaao svaku crvenu, zelenu i plavu taku sve dok ne bi zablistala, nadula se i

eksplodirala kao siuna zvezda. Milioni taaka svetlosti prsnuli su unutar mene i onda se prikupili u zaslepljujuu maglu, poput one nad ledenim poljem tokom dana lane zime. Najtee mi je bilo da zaboravim zvukove. Seanja na muziku su opstajala i pored mog truda da ih zaguim tutnjavom raketa ili nekom drugom bukom. Bio sam zapanjen da ujem itave simfonije gotovo nadrealnom jasnoom. Melodija Tatekovog Madrigala tuge ponovo i ponovo odvijala se u meni, zaobljeni tonovi adaa koji su se oblikovali poput kapljice zlata. Sluao sam i ponovo sluao Barda kako peva ljubavne pesme Justini i sluao naricanje akuhaka i harfi na kojima je svirala moja majka. Ne elim da kaem da sam sve te stvari uo istovremeno, jer nisam. Jedan zvuk ustupao je mesto drugom samo uz tekoe. Na primer, muziku galebova i bubnjanje mora nisam mogao da zaboravim sve dok nisam naao komponenete sinusnih talasa zvuka preko Furijeovog transforma i pretvorio ih u hologram. Zatim sam mogao da 'bacim' taj hologram u crnu, zvuno izlovanu kutiju u kojoj e ostati sve dok ne poelim da ga izvadim i razvijem zvuke seanja. Na taj nain sam stvorio milione mentalnih kutija za seanja koja su me progonila. Na taj nain sam napravio prostor za druga, jo dublja seanja, seanja koja nisam ni znao da posedujem. Sve se belei; nita se ne zaboravlja. Ne znam kada sam postao svestan da se bavim vetinom pamtilaca. Naravno, mnogi ljudi su prokleti i blagosloveni gotovo savrenim pamenjem ali nisu pamtioci. Seati se ivota dedova i pradedova naih otaca i majki i tako dalje niz razgranato stablo naih predaka, otvoriti seanja daleke prolosti nae rase kodirana unutar naih hromozoma, 'misliti kao DNK', kako bi rekao lord Galina to je najvea vetina pamtilaca. To je vetina koja me je potpuno prigrlila. Vrtoglavom brzinom, slike mojih predaka odbleskivale su preda mnom. Videh klizavu krv i razmotanu pupanu vrpcu dok je moja baba, Dama Orijana Ringes, vritala i izbacivala moju mati iz sebe na svetlost dana. Kako je tek moja majka vritala u svome bolu! Videh Solija. Bio je, zaista, moj otac. Bila su tu seanja iz Solijevog detinjstva; shvatio sam, najzad, ono ega sam se setio unutar Entiteta, seanja na Aleksandra Dijega Solija kako poduava svoga sina matematici. I dublje nazad, pokolenje je sledilo pokolenje; lica su se oblikovala i menjala, promenljiva poput gline. Bio je tu dugi, iroki Solijev nos i ledenoplave oi; tu su se pune usne Ringesovih stiskale i zatim razdvajale da otkriju dvadeset osam vrstih

ringesovskih zuba. Jo dalje, Soli je petljao oko svojih hromozomima da bi pojaao svoje matematike sposobnosti. (Od tog Solija, Mahavira Andreivija Solija, nasledio sam vlasi rie kose.) I jo dublje niz korenove vremena: bili su tu pesnici, skrajeri, kurve, piloti, katholiki, pastiri (ovaca), robovi, kraljevi, ratnici, ak i jedan strijer po imenu Kleo Ringes, od ijih je pet stotina dece polovina otilo da nasele mesece Durikena, od kojih je pak polovina izmenila svoje gene i konano postala poznata kao tuinski Fajoli. Jednog dana dok sam se bavio vetinom pamtilaca, zauh Davuda kako se pokree u svojoj eliji. Jo je izgledao vrlo iv, iako iscrpljen od svog dugog ekanja da se plutonijum raspadne. Izrecitovao mi je kratku pesmu - prvu za dugo vremena i jedna kitica stade da odzvanja u mojim uima i povue strune mojih seanja:

Samo se kosti bola seaju; Na kraju samo bol i kosti preostaju.

A zatim je dugo bila tiina, koju je sledila duga, sloena pesma koju je naslovio 'Plutonijumsko prolee'. Ustao sam da bih se pridigao do vazdunog tunela, ne bih li bolje uo njegove bolne rei. uo sam ga kako zapeva:

Ritam moje krvi je ples zaslepljenjih skakavaca.

A zatim: "Pilote, jesi li jo iv? Moe li da me uje?" "Da, upravo sam se... priseao." eleo sam da mu kaem ta sam video, da je Eva Reines bila prababa Nilsa Ordanda. Pesnici-bojovnici delili su deo mojih hromozoma. Bili smo polubraa, eleo sam da mu kaem. Svi ljudi su braa. "Veruje li u sluajnost?" dopree njegove odmerene rei iz crnog tunela.

"Ja... ponekad verujem u sluajnost, ponekad u sudbinu. Ne znam u ta veruje." "ta misli, koliko je prolo? Kakvi su izgledi da se plutonijum ne raspadne?" "Moda je sve bilo samo ala", rekoh. "Moda nema plutonijuma i nema gasa. Moda Vremeuvar pokuava da uniti tvoj razum - ono malo sa koliko pesnicibojovnici ve raspolau." Zatim je bila tiina, i ja pustih dovod. Nakon izvesnog vremena Davud prodahta: "Sluaj i sudbina, ista razigrana vedrina." Za pesnika-bojovnika koji veruje u veno ponavljanje, razume se, i trebalo je da bude tako. "Pilote, da li me uje?" Nakon to se privukoh do dovoda, mogao sam da ga ujem razgovetno. "Ovi protekli dani bili su takva ekstaza", rekao je. "Otkrio sam da vie ne elim da umrem. Pravio sam pesme, i razmiljao... takve misli, i sanjao i... Moe li da me uje?" "Da", rekao sam u tamu. "Gas uskoro dolazi. Plutonijum samo to nije eksplodirao. Postoje vreli gasovi, vodonik na samrti - kako je prefinjena ljubiasta boja u sunovratu!" "Je li to deo pesme?" "ivot je pesma koju stvaramo. Takvo je verovanje pesnika-bojovnika: da moemo u reima da zarobimo sutinu ivota, trenutak mogueg." Nita nisam rekao, zbog toga to je moja vera u sutinu Vaseljene leala daleko izvan poimanja ljudskih rei. "Uskoro u umreti, razume se. Ubistvena isparenja ekaju u granitnoj tmini." "Znai li to da si skrajer?" "Ne, pesnik. I komponovao sam pesmu svoje smrti. Hoe li da mi obea neto? Kada budem mrtav, moje telo mora da bude poslato nazad na Kvalar u kovegu od crnog mermera. Ukoliko dovoljno poivi, mora pronai inostranca koji zna vetinu pisanja. Rei moje pesme smrti moraju biti uklesane u proelju mog kovega."

Prsti poee da mi se gre, dok su mi miice drhtale. Dao sam mu obeanje koje nisam nameravao da odrim. Bez ikakvog razloga, rekao sam mu da sam upranjavao vetinu pamtioca. Oseao sam gumastu staru hranu i krv u svojim ustima dok sam govorio: "Nils Ordando je bio sin Ringesovih." "Da, to je poznato", smesta je odgovorio. "Osnivai oba naa Reda bili su hibakue. Pobegli su u maglinu Agni tokom kompjuterskih ratova. Kada vodonik..." "Gotovo da smo braa", prekidoh ga. "Svi ljudi su braa", napomenu on. "I svi ljudi su hibakue. A bratoubistvo je pravilo nae vrste." Zatim dodade: "Moe li da oseti miris gasa, pilote?" Onda je izrecitovao svoju pesmu, iji je poslednji stih glasio:

Mokar sam pod naborima puti; Zlatan sam pod jutarnjim nebom; Svet sam pod svojom ileom puti; Go sam pod plutonijumskim nebom.

Povikao sam mu, ali nije bilo odgovora. Oslukivao sam ne bih li uo zvuk itanja gasa. Pridigao sam se i pokuao da uguram lakat u dovod vazduha dok sam gurao glavu i rame u memljivi, uski tunel. Da li bih mogao da ujem zavijanje vazdune komore koja se zatvara? Da li bi pesnik vriskao i bacakao se dok se bori za ist vazduh? Glave smeno ugurane u mranu rupu u zidu, oslukivao sam ne bih li uo makar kakav zvuk, ali u pesnikovoj eliji vladala je tiina. Nakon izvesnog vremena spustio sam se sa zida i poeo da koraam po eliji. Ludak, ubica, zaljubljenik u rei, moj polubrat - dozivao sam ga, ali mi on nije odgovarao ni tada, ni u danima koji su usledili. Ponavljao sam rei njegove pesme 'Plutonijumsko prolee' i zapamtio ih. Bilo je to lako. Sve se belei; nita se ne zaboravlja.

Ponovo padoh u rasna seanja. Vratio sam se daleko u prolost, gledao arhetipske slike, mirisao prvobitne mirise, sluao udarce bila drevnih pesama. Seao sam se Stare Zemlje. Nebo je bilo svetlije plavo nego na Ledopadu, svetloplavo poput ljuske jajeta kljunaa; tamo je zemlja bila topla a doline zelene, i bili su tu vonjaci pravih jabukovih stabala, polja zlatnog ita. Tamo je moj daleki predak iveo u belo okreenoj kuici u gradu kraj mora. Bio je pilot i graditelj brodova. Njegove ruke - moje ruke - bile su poutele od uljeva, a cepke drveta ubadale su ga u prste. Imao je enu i vodio ljubav sa njom, hiljadama puta radosno vodio ljubav, i doao je sin, a oni su bili sreni. A zatim su dole vojske robota i spalile njegove amce, spalile njegov grad paklenim, svetlucavim mineralom koji je eksplodirao i razneo njegove prozore, rastopio staklo, sve topio i spaljivao, a zatim je svetlo bilo svuda, nepodnoljivo svetlo seanja. uo sam odzvanjanje robota, elik koji je grebao elik i visoko cviljenje metala koji se cepa. Zadah gorueg elika. I jo zvukova: roboti koji udaraju u kamene zidove, odzvanjanje elika, zujanje, povike, psovke i neobini zvuk 'ping' koji nisam mogao da prepoznam. "Malori!" pozva me glas iz prolosti. "Boga mu, otvorimo ta vrata!" grmeo je glas. Bardo je, setih se, imao tako grmei glas. Ali ovo nisu bila seanja!" Otvori, smesta!" Zatim su se kamenita vrata otvorila, neto je zaslepljujue blesnulo i ja sam pokrio oi. "ta ne valja, mali drue, jesi li slep?" Pokrenuh se prema izvoru glasa: "Ne... slep", odgovorih nemono. Oi su mi plamtele i bolele me. Oseao sam se kao da mi je neko zabio vrh usijanog noa kroz zenice i poeo da ga pomera napred-nazad. A zatim shvatih da je blistanje zapravo mutan odsjaj plamenih lopti. Oi su mi se polako prilagoavale slabanom svetlu. "Kako ste uspeli da uete? Koji je dan danas?" Bardova ruka me poduhvati s lea i ja osetih njegov cvetni, slatki miris, kao i miris njegovog straha. "Moramo da urimo", ree on. "Moe li da hoda? Boga mu, ala zaudara. Zar ti nisu dali da se kupa? Pogledaj samo tu ogavnu prljavu bradurinu! Hajde, pouri. Moramo da urimo. Justina i ostali ekaju. Ah, nije trebalo da inim ovo - ta sam to uinio?" "Bilo je to neophodno", ree neko. "Nikada nije trebalo da dozvolimo Vremeuvaru da ima robote."

Pokrio sam oi akama, mirkajui. Sa Bardovog lica, nekoliko ina udaljenog od moga, kapala je krv. Imao je posekotinu na nosu, povredu blizu une koljke. Nikolos Stariji, akaik, stajao je u blizini. Pratili su ga majstor akaik i nekoliko pomonika mehaniara koji su nosili kompjuter. A zatim sam video robote. Gore i dole po dugom kamenitom hodniku bili su roboti dve razliite vrste: veliki, crveni roboti Vremeuvara sa svojim kljetima i hvataljkama i crni roboti kakve nikada ranije nisam vodeo. Svi roboti straari - bilo ih je etiri - leali su nepokretni na sivom podu, iskrivljene, spaljene metalne olupine. Crni roboti bili su manji, ali oigledno smrtonosniji. Poput mrava, svaki je imao est nogu; svaki je bio opremljen metalnim builicama, bacaima plazme, vatrenim orujem i ubilakim laserima montiranim na njihova crna lea. etiri takva robota nanizala su se u prolazu. Uz dalja vrata, gde se zavravao niz elija, bilo ih je jo etiri. Dok smo hitali prema vratima, Bardo prodahta: "Pogledaj mi lice! Parad kamenja - mislim da je metak pogodio zid. Oh, ta sam uinio? Ovo je ludilo!" "Nije ludilo", ree lord Nikolos. Iskrivio je svoje okruglo, sitno lice. "Ovo je dobro organizovan plan - pokuaj to da upamti." Lord Nikolos me je obavestio o nedavnim dogaajima. Sabor lordova zapretio je da e cenzurisati Vremeuvara zbog toga to me dri zatvorenog u Kuli. (I zbog nepropisnog korienja robota straara. I iz drugih razloga.) Prisilili su Vremeuvara da dozvoli lordu Nikolosu i njegovim podreenim akaicima da me ispitaju i utvrde moju krivicu ili nevinost. I to je bio pomenuti plan: kada je Kula otvorena za lorda Nikolosa i njegove akaike kompjutere, Bardovi roboti pohitali su unutra da me spasu. "Prokleti roboti!" psovao je Bardo. "itavo moje bogatstvo, petsto trideset hiljada gradskih diskova - morao sam da potkupim mehaniare da naprave robote. Kotali su me svega to sam imao. Ali morao sam..." "Koliko diskova? Niko nema toliko novca." "ta sam drugo mogao da uinim? Vremeuvar bi te pogubio, boga mu!" "ta je bilo sa pesnikom-bojovnikom?"

"Mrtav, moda jo iv - ta me briga?" Dohvatio mi je ruku i povukao uz stepenice. "Hajde, mali drue, moramo da idemo smesta! Bekstvo - to je jedini nain." Proli smo kroz prolaz i uz stepenice prema ulici. Bila je hladna i olujna, sa vlanim vetrom sa Zvuka. Bilo je mrano; nikoga nije bilo na vidiku. "Ovuda!" pokaza Bardo. Poirivao me je do sanki koje su ekale uz ogradu. "Do Polja - moramo da pourimo!" "A ta je sa lordom Nikolosom?" "Ostau u gradu", ree Nikolos. "Mislim da e Sabor lordova na kraju morati da cenzurie ili ak da odstrani Vremeuvara. Ili to, ili emo biti u punom raskolu." "Kako to misli, punom raskolu?" "Ah, trebalo je da ti odmah kaem", ree Bardo. "Li To, Zonderval, svi nai drugari piloti - noas naputamo Grad. Zbog tebe, moj prijatelju, iz protesta, i zbog toga to nam je muka od Vremeuvara i ostalih starih kostura koji upravljaju Redom." Poput raketa smo jurili ulicama, a na raznim mestima du klizoulice, itavim putem do upljih Polja, prozori okolnih zgrada bili su osvetljeni, stotine blistavih, utih kvadrata na pozadini crnog granita. inilo se da nas posmatraju oi samog Grada. Bilo je to sablasno oseanje. Znao sam da sam taj trenutak ve video ranije. U svom zatvoru, dakle, nisam se samo priseao, ve sam i skrajovao. "ta ne valja, mali drue?" vikao je Bardo da nadglasa urlik mlaznih motora i vetra. "Zar ti ne prija to si slobodan?" Digoh pogled prema svetlucavom nebu nad stazama i prolazima Polja, prema raketnom tragu brodova koji su beali iz Grada. I to nebo sam video ranije, kao i druga, jo blistavija nebesa koja e doi. Nita mu nisam odgovorio i sili smo do Peina, gde smo zatekli stotinu drugih pilota kako ekaju svoj red pored svojih brodova, a zatim smo jedan po jedan krenulil da beimo u plutonijumsko nebo. 24. DEUS EX MACHINA Kroz umu i dolinu sveta je

tekla reka, A zatim do peina nepojmljivih za oveka, i uz huku stigla do beivotnog okeana daleka: A sred te huke iz daljina bat Glasovi drevni proriu nam rat!

Iz Kublaj Kana, Semjuela Tejlora Kolrida, skrajera Stolea revolucije

Hibakue kau da je rat pakao, a oni bi trebalo da znaju. Rat pilota, kako su ga kasnije nazvali, na poetku je bio uglavnom zabavan. Razume se, uopte nije trebalo da bude ikakvog rata, ali kada je Vremeuvar otkrio na beg iz Grada - kao to sam kasnije saznao - bio je van sebe od besa. Njegovi piloti, obznanio je, ne smeju naputati Red a da ne povuku svoje zavete. Bardo i ja, izjavio je, moramo biti vraeni u Grad da se suoimo sa svojim kaznama. Ukoliko to ne uspe, moramo biti pogubljeni u svemiru to je pre mogue. Poslao je Leopolda Solija da izvri tu presudu. A Soliju je bilo drago da poslua, jer je bio jo gnevniji od Vremeuvara. Bio je izludeo od bola (zaostalo dejstvo droge pesnika-bojovnika neprekidno je muilo njegove nerve), a bio je lud i od ljubomore. Zavetovao se da e zarobiti Justinu i Barda - ili to, ili e ih ubiti. A siguran sam da je eleo da ubije mene. Napustio je Brod u svom svetlosnom brodu, Vorpalnom mau. (Autor je uzeo izraz iz pesme 'abervoki' u delu Alisa u zemlji iza ogledala L. Kerola. prim prev.) Svetlosni brodovi njegovih prijatelja, Tomota, Seta i Neita od Torskala, kao i svetlosni brodovi sto dvadeset i pet pilota lojalnih Vremeuvaru pojurili su za njim. I tako je poelo. Zaista nismo nameravali da ratujemo. Na plan - plan lorda Nikolosa i Barda bio je jednostavan i nije ukljuivao nasilje. Nas devedeset osam otcepljenih pilota pratie dubinski brod pun ljudi i ena koji predstavljaju sve profesije naeg Reda.

Piloti, eshatolozi, mehaniari i lemioci - otputovaemo na Ninsun, zvezdu u blizini binarnog sistema Aud. Osnovaemo novu Akademiju. A Vremeuvar e biti prisiljen da nas ili prizna za ravnopravne, ili da prihvati promene koje je zahtevao Sabor lordova i da nas pozove nazad na Nikadiju u oprotaju i miru. Ali mir nismo mogli imati. Kao to je Vremeuvar jednom primetio, u prirodi je stvari da niko ne moe da odabere mir ako je njegov neprijatelj odabrao rat. Ubrzo nakon naeg bega leteli smo oko fiksnih taaka zvezde u blizini Ledopada, belog patuljka sa smenim nazivom Mleni Minikin. Svetlosnim radiom razgovarali smo izmeu brodova. Drali smo zbor, na neki nain, da bismo raspravili ta da radimo. (U to vreme, razume se, nismo znali da Soli namerava da nas goni i pogubi.) Seam se da sam video kako slika Bardovog bradatog lica dolazi na moj brod. I da sam mu sluao glas: "Slobodni smo, boga mu! Ume li Bardo da nadmudri matorog tiranina koji nikada ne naputa svoju Kulu?" upita on retoriki. "Da li je to bilo neophodno?" izgovorih u crni vazduh kabine. Bilo je teko zamisliti da Bardo slua moje rei, vidi moje lice u kabini svoga broda - a istovremeno lebdi nag sa Justinom dok i ona slua moje rei. "Zar nije bilo drugog naina?" "Ne, nije bilo drugog naina. Vremeuvar bi ti odrubio glavu." "Bardo, nije li ti palo na pamet da nam je beg bio isuvie lak?" "Lak!" uzviknu on. "Lak za tebe, zbog toga to nisi morao da potroi bogatstvo da bi se napravili roboti. Nisi morao da organizuje..." "Nisam mislio da je planiranje bilo lako", prekinuh ga. "Mislio sam na na stvarni beg. Zbog ega je Vremeuvar dozvolio akaicima da uu u njegovu Kulu, ako je znao da e otkriti da sam nevin? Zbog ega nije pokuao da sprei pilote da napute Peine? Zbog ega nije..." "Poinje da me brine, malecki. Pa, istini za volju, sve vreme brinem o tim stvarima. Mogu samo da pretpostavim da se Vremeuvar upiao od straha da ga Sabor lordova ne cenzurie." "Ja imam drugu hipotezu", rekoh izazovno.

"A to je?" On - njegov lik - obrisa znoj sa svojih oiju. "ta ako nas je Vremeuvar pustio, sve nas, pilote i profesionalce, da pobegnemo?" "A zato bi to uinio?" upita on. "Ne, nemoj mi rei - ne elim rave vesti. ini mi se da vidim kuda taj tvoj niz misli vodi." Zbog toga to sam bio zlovoljan od svog dugog zarobljenitva, ipak sam glasno iskazao oigledno. "ini mi se da nas je Vremeuvar pustio da pobegnemo da bi mogao da nas pobije, svakoga ko je otvoreno ustao protiv njega. Ovde, u svemiru, daleko od grada, tako da bi mogao da prikrije zloin." "Da nas ubije, ah... kako?" "Moda e poslati Solija da obavi posao umesto njega." "A kako bi nas Soli sledio?" upita on. "Ne zna nae odredite, niti makar i jednu fiksnu taku naih sekvenci mapiranja. I ne, ne mislim da bi Soli ubijao za Vremeuvara; ne, ne, to nije mogue, zar ne?" Nisam mu odgovorio. Nakon izvesnog vremena, ponovo sam mu se obratio: "Da li je Justina stvarno sa tobom u kabini? Zbog ega ne mogu onda da je vidim? Mogu li da govorim sa njom?" Bardovo lice pocrvene, zatim nestade. Slika mu se nije vratila. Nastupio je period tiine. A zatim njegov glas - samo glas - ispuni kabinu mog broda: "Justina e govoriti sa tobom, ali je, ah... neodevena, tako da ne eli da je vidi; ona je tvoja prokleta tetka, zar ne?" Nisam mu rekao da sam kao deak virio kroz pukotinu u vratima dok se Justina kupala. Odnosno, to sam radio dok me majka nije zatekla i itipala mi nos dok nije prokrvario. Justina je imala divno telo, dugo i oblo kao Katarinino. Nisam mogao da krivim Solija to je ljubomoran na Barda. "Drago mi je to si iv", oglasi se najzad Justina. "Gde mi je majka - da li zna?"

"Pokuali smo da je naemo, razume se, ali nismo uspeli. Nakon to si zatvoren..." "Ah", umea se Bardov glas, "jesi li znao da je jedan drugi pesnik-bojovnik pokuao da ubije Vremeuvara?" "Razume se, roboti straari ubili su tog pesnika-bojovnika pre nego to je ak i priao odajama Vremeuvara." "Tvoja majka se krije, Malecki. Verovatno negde u etvrti Inostranaca. Nismo mogli da je naemo." A Justina nastavi: "Nakon to je Vremeuvar video koliko je bio blizu smrti pa, Mojra svakako nije mogla da prestane da se skriva, zar ne?" "Jo je u Gradu." "Razume se." "Siguran sam da je iva." "Uvek postoji nada." Ponovo sam primetio koliko slino zvue. Osim po naglasku i boji glasa, izgovarali su rei na isti nain. Programi su im bili slini, previe slini. Kada sam im rekao kako me to brine, njihov odgovor bio je trenutan. "Ah, razume se, Malori je ketik." "Ketici su poznati po brizi." "Ali za nas ne treba da brine." "Ne." "Sa nama e biti sve u redu ako..." "Ako nas samo Soli ostavi na miru!" "Kada samo Soli ne bi bio toliko prokleto lud!" "Ah, Soli je prava briga."

"Soli." "Ako poe za nama..." "Pa, razume se da hoe, a tada..." "To ne valja." "Nikako ne valja." Bardo i Justina, naravno, nisu bili jedini koji su brinuli zbog Solija. I strahovanja drugih pilota bila su slina. Li To, Zonderval, Donatan Ede posebno sam, nasamo, govorio sa svakim od svojih prijatelja. Ali nismo mogli da doemo do zajednikog zakljuka i zato smo uputili svoje slike do svih brodova, a i drugi piloti uradili su isto. U svakoj kabini lebdele su svetlucave, smanjene glave devedeset i sedam pilota. Bio je to udan, zbrkan, zbunjujui nain da se odri zbor. Razgovarao sam sa tim pilotima istovremeno. Oni su govorili sa mnom. Najbolji mladi piloti naeg reda: Delora vi Tot, Riardes, Paloma, Zapata Karek, Matet Dons i Alark od Uradeta. I ostali koji nisu bili toliko mladi, Justinini prijatelji: Veronika Menik, Helena arbo, Aja, Ona Tetsu i Kristobel Ponositi u svome slavnom brodu, Srebrni kljuna. I ostali, osamdeset i pet drugih rasprianih, razgalamljenih pilota koji su raspravljali. "Ova diskusija je beskorisna", ree konano Zonderval. Njegova glava bila je najizduenija i najua u krugu glava. Imao je dugu gornju usnu i bradu sa rupicom. "Moramo imati strategiju." "Boga mu, moe biti samo jedne strategije", ubaci Bardo. Bilo mi je drago da se Justina sloila da se slika njene glave pojavi pored njegove. Nasmeio sam joj se i ona mi je uzvratila osmeh. "Ii emo na Ninsun, kao to smo i planirali." "A ta ako nas tamo eka rat?" upita Zapata Karek svojim visokim, kripavim glasom. "Trebalo je da ostavimo dubinski brod da bude zarobljen? Da li biste napustili profesionalce?" "A ta je sa profesionalcima?" upita Delora vi Tot. "Zar ne bi i oni trebalo da glasaju u vezi s onim to emo odluiti?"

Sve glave okrenue se ka njoj, zagledavi se u njeno oblo, ruiasto lice, dok je prstima vrtela svoje pletenice. Oigledno, niko nije eleo da dopusti profesionalcima da glasaju. "Ukoliko Soli krene za nama", ree Zonderval, "doi e do rata izmeu pilota. Mi piloti treba da odluimo ta emo." Kristobel Ponositi klimnu. "Ukoliko stvarno doe do rata, mi treba da pokuamo da iznenadimo Solija, da rat prenesemo na njega." "Rat!" uzviknu Bardo. "Zbog ega mora da doe do prokletog rata?" Riardes trepnu svojim umornim, crvenim oima (bio je albino, bele kose i mrtve, bele koe liene ma kakve pigmentacije, i bio je star, najstariji pilot) i ree: "Bardo je u pravu - zbog ega bismo ratovali? Zar smo zaboravili svoj zavet o potrazi? Zbog ega se ne bismo rasuli preko soiva galaksije? Zbog ega bismo ekali na rat?" Sve to vreme Li To nije progovario. Gledao je as jedno, as drugo lice i smeio se svojim blistavim, blagim osmehom. Konano, kada je Riardes zavrio sa svojim katalogizovanjem uasa rata, uvreba svoj trenutak i ree: "ta god uradili, ukoliko tu budemo inili zajedno kao braa i sestre piloti, moramo imati jedinstven plan. Zonderval je u pravu." On pogleda u mene, a bademaste oi su mu se smeile. "Jedinstveni plan - zbog toga moramo izglasati jednoga meu nama da bude Lord Pilot, bar privremeno."

"Lord Pilot", sloi se odmah Zonderval", neophodno je da ga izglasamo." "Ah, ali ko e to biti?" upita Bardo. "Ko su majstori piloti meu nama?" odvrati Justina. "Odakle moemo birati?" "Pa, tu si ti", ree Bardo. "I Li To, razume se, i Riardes, Kristobel, Veronika Menik, Helena arbo i Aja - sve majstori piloti." "A tu je i Tomas Zonderval", upade Zonderval, ba neskromno, pomislih ja. "Ne zaboravite - proglaen sam majstorom pilotom devetnaestog dana prolea poslednje sredozime."

Li To se nasmei naem starom takmacu i ree: "Ja lino ne bih eleo da budem Lord Pilot." "Ni ja", priznade Bardo. "Ni ja", dodade Justina. "A ko je jo majstor pilot?" upita Li To, gotovo nevino. "Tetsu? Matet Dons? I razume se, gotovo sam zaboravio... Malori Ringes." Pogledao me je i iznenada se glave svih pilota naoe okrenute prema meni. "Ringes je", ree on, "moda najbolji pilot koga je ikada bilo." "On jeste najbolji, boga mu!" "Taj Ringes se probio u Tranzistorski Entitet - i iz njega. Taj Ringes", i onda poe da recituje listu mojih kvalifikacija, meu kojima su bile glasine da sam prikriveni ketik, pamtilac i moda ak i skrajer. A vanije od svega, ree im Li To, bilo je to da sam srean ovek, srean zbog toga to sam iv nakon takve naizgled konane smrti. A ko ne bi glasao za srenog Lorda Pilota? Ne elim da beleim ovde sve to je reeno nakon toga. Sumnjao sam da su Bardo, Justina i Li To zajedno orkestrirali svoje dramatine govore. Mora da su od poetka planirali da budem proglaen za lorda otcepljenih pilota. Jesu li, pre nego to su i napustili Grad, nagovarali svoje prijatelje i drugare da glasaju za mene? Mislim da mora biti da jesu. Pedeset etiri od devedeset sedam pilota klimnulo je glavom da bi pokazalo da se slae sa mojim proglaenjem. Njih dvanaest, iz ovog ili onog razloga, odbili su da glasaju. Trideset jedan pilot - a bilo mi je ao kada sam video da je Riardes jedan od njih otro je zavrtelo glavama. Svako od njih poricao je da imam ikakvo pravo da budem Lord Pilot. Bio sam previe naprasit i ponosan, rekli su. (Paradoksalno, neki ljudi se plae ponositih voa, dok veina drugih cene ponositost iznad svega drugog.) Svi do jednog pilota smesta su nas napustili. Neki su otili za Triju; neki su se vratili u Grad. Nekolicina je odluila da potuje svoj zavet za potragama i sledilo je Riardesa, moda napolje u jedan od rukavaca galaksije. Na taj nain, postao sam Lord Pilot ezdeset est buntovnih pilota; ukoliko doe do rata, biu vojskovoa odgovaran za ezdeset est ivota.

"estitke, Malecki!" ree mi Bardo u osami moga broda. Gledao me je dok je gladio brkove. Poe da govori imena pilota koji su ostali lojalni Vremeuvaru i Soliju. "ta e sada? Ukoliko Soli krene na nas, bie bar dva Solijeva broda na jedan na." "Kako si dobar matematiar!" odvratih brzo. "Bar jo ume da broji." Uveravao sam ga da u pobediti Solija i pored nae malobrojnosti. Ukoliko nas napadne, manevrisaemo, napadati i beati u mnogostrukost; postavljaemo prepredene zamke i izvoditi dvostruke napade; namamiemo neprijatelja tako to emo previe razreivati snage, a zatim se okrenuti, pribiti brod uz brod i osvojiti sve figure i igra e biti naa. Nisam znao nita o ratu. Rat, kao to u uskoro otkriti, nije bio igra, iako nisam mogao da ne mislim o njemu kao o igri. Pravi rat nije bio toliko zabavan. Ustanovio sam da nemam ni ljubavi ni inspiracije za ratovanje. Zapravo sam bio iznenaen i pomalo sam se ak i stideo to moram da vodim pilote u rat. Obratio sam se biblioteci svog brodskog kompjutera i otkrio da se moje poznavanje elemenata strategije zasniva iskljuivo na igrama kao to su ah i ko, koje sam igrao kao dete. Pravi rat, tako se inilo, bio je mnogo haotiniji od bilo koje igre. Pravi rat nije imao pravila. Prouavao sam anale drevnih vojskovoa i sratega. Sun Cu, Lidel Hart, Tolstoj, Julije Cezar, Musai, Sveti Maevalac, Prvi Riard Eda sve sami veliki predvodnici ratova. Pourio sam svoj mozak u sporo vreme, i njihove rei bile su poput fotona koji osvetljavaju svetlosno jedro. Nauio sam aksiome rata. Nikada ne razdvajaj svoje snage; biraj sopstveno vreme i prostor za bitku; nikada nemoj biti predvidljiv - te osnove, koje su toliko esto zaboravljali prinevi i generali koji su vodili milione u smrt, nauio sam to sam bre mogao. Prouavao sam drevna osvajanja Aleksandra i klasine bitke, kao i rat ljudi i Darginija, koji nije bio toliko drevan. Bio sam nalik osrednje nadarenom iskueniku koji je prisiljen da naui pravila aha i proui igre velikih majstora - sve za jednu jedinu no. Moj kompjuter pravio je simulacije istorije. Oiveo sam Cezarev genocid Tenkredija i posmatrao Hanibalove ratnike jahae iz Barke kako napadaju rimske bokove kod Kane. A zatim je dolo do pokolja; zatim je prila ubilaka kartaginska peadija i pobila ezdeset hiljada legionara, tako pribijenih jedan uz drugoga da nisu mogli ni da dignu ma, niti da se zatite svojim titovima. Njihovi titovi nisu im pomogli. Sledio sam tu temu o beskorisnim titovima

tokom sledeih dve hiljade godina. Kao da stojim sa teleskopom na kraterima prekrivenoj povrini meseca Stare Zemlje, gledao sam blistavu, uasnu prvu razmenu holokausta. Bio sam zapanjen kada su svemirski titovi popustili i kada su severni kontinenti blesnuli desetinama hiljada lopti bele svetlosti koja se irila. Iz Puta rata Tadea Astoreta nauio sam da se sve bitke, koliko god bile sloene, odluuju na osnovu etiri jednostavna elementa: sile, prostora, vremena i inteligencije. Soli nas moe brojano nadjaati dva na prema jedan. Ukoliko sam hteo da pobedim Solija u pravom ratu, morau da vodim svoje pilote u poznate delove svemira koje lino izaberem i da ga napadam kada nije spreman. Najvanije u tom udnom, nepredvidljivom matematikom ratu to bismo mogli da iskoristimo bila je inteligencija, jer emo morati da predviamo mapiranje Solijevih pilota gotovo istovremeno kada ga i naprave. Ako nas Soli napadne; ako uspe da nas sledi kroz mnogostrukost. Svaki brod, razume se, kada otvara prozor, blago poremeti mnogostrukost. Ukoliko su dva broda udaljeni jedan od drugoga, te poremeaje je nemogue detektovati. Ali ukoliko su brodovi dovoljno blizu jedan drugom, ukoliko se nalaze unutar tane definisane oblasti, poluprenik konvergencije se suava i mapiranje se moe napraviti. Svaki brod, sa odreenim stepenom verovatnoe, moe da prati moe da 'predvidi' mapiranje svakog drugog. Ukoliko pobegnemo dovoljno daleko i dovoljno brzo, verovatnoa da e nas Soli nai pribliie se nuli. I tako smo beali padoputevima prema Ninsunu. Zvezde su klizile pokraj nas kao pahuljice u meavi. Beali smo brzo i daleko. Najzad se obresmo oko Ninsuna, koji je bio mala, bela zvezda sa jednom planetom u orbiti. A Soli i njegovi piloti bili su tamo, iznad te planete, i ekali nas. Izbrojao sam sto dvadeset devet svetlosnih brodova. Vorpalni ma, zatim brodovi Tomota i njegove brae Vreme prolo, Vreme sadanje i Vreme budue - poput dijamantskih seiva visili su pretei nad Ninsunom, odraavajui svetlost te slabane zvezde i mutnu, pranjavu svetlost jata Aud. Smesta sam pozvao svoje pilote. (Kako sam brzo poeo da razmiljam o njima kao o 'svojim' pilotima! Kako brzo i neopozivo padamo u zamku tatine!) zadao sam im sekvencu od deset zvezda koja je poinjala sa imom Luc. Obavili smo svoje mapiranje i nestali po padoputevima. A Soli i njegovi piloti, ao mi je to to moram da kaem, zbog toga to su bili dobrano u

oblasti definisanoj gravitacionim poljem jata Aud, nisu imali problema da prate nae poremeaje mnogostrukosti. "Boga mu, izdati smo!" tutnjao je Bardov glas. "Ko je mogao rei Soliju da smo odabrali Ninsun, od svih prokletih zvezda u prokletoj galaksiji?" I ja sam eleo to da znam. Pokuao sam da uspostavim vezu sa Solijem preko svetlosnog radija i iznenadio se kada je pristao da razgovara sa mnom. "Koliko daleko e pasti, pilote? Ne dovoljno daleko, ne, nikada dovoljno daleko, nije li to istina?" Bio je to Solijev glas i govorio mi je u kabini moga broda. Ispali smo nad zvezdom koja je imala broj, ali ne i ime, jednim od plavih superdinova na rubu jata. Bilo je to po prvi put da razgovaramo otkako sam ubio Lijama. Njegova slika pojavila se preda mnom. Bio je mraviji nego to sam ga pamtio; obrazi su mu bili upali, suvi. Ruka mu je pokrivala oi kao da je u agoniji zbog neizrecivog gubitka i kao da ne eli da me gleda. Na svim ostalim mestima, na njegovom licu i u drhtajima iscrpljenog tela, itao sam znakove gneva i bola. "Ko nas je izdao?" upitah ga. "Kako ste znali da smo se uputili na Ninsun?" "Vremeuvar je sve vreme znao za Bardov plan. Uvek je bio dobar u pijuniranju." "I tako te je poslao da nas pobije, je li?" "U sutini", ree on, "to je istina. Ali ima li potrebe za jo ubistava? Ne, nema potrebe, ne ukoliko se preda i vrati u Grad." Mislim da mora da je znao da se neu predati, jer nije bio nimalo iznenaen kada sam rekao: "Ne, Leopolde, neu se vratiti." "Zove me po imenu?" "Treba li onda da te zovem 'oe'?" Kada sam to rekao dohvatio se za stomak i zabio pesnicu u njega. Lice mu se iskrivilo kao da ga stomana kiselina grize u grlu. "Ne", ree on, "treba umesto toga da kae: 'Da, Lorde Pilote, vratiu se da se suoim sa svojom kaznom."

"Vie nisi moj lord." "Da, tebe su izglasali za lorda Ringesa - da li te tako zovu tvoji piloti? Nadajmo se da niko od njih nee izgubiti veru u tvoje vostvo i pokuati da te ubije." Pritisnuh zglavkove uz usnu i rekoh: "Nisam pokuao da te ubijem; pokuao sam da te spasem. Pesnik-bojovnik..." "Ko si ti da ikoga spasava?" upita on. Oigledno nije verovao da sam mu spasao ivot. "Zar se niega ne sea?" On skloni ruku sa oiju. Beonjae su mu bile iarane popucalim, crvenim kapilarima. Izgledao je kao da dugo nije spavao. Ruke su mu se tresle kao kod bolesnog starca. "Vremeuvar je rekao da su njegovi roboti zarobili tebe i pesnika dok ste se spremali da me ubijete. ega jo treba da se seam? to je vieno... vieno je." "Ne, to nije istina! Sledio sam pesnika kroz Grad. I ja..." "Da, ti si laov, zar ne? Ali ak i kada bi govorio istinu... prekasno je, zar ne? Tu su sva ostala nedela za koja treba da plati." Na neki nain, bio je u pravu. Nae lino neprijateljstvo zagadilo je i zarazilo Red i sada e mnogi morati da plate. Ali nijedan od nas nije udeo da vidi kako pilot ubija pilota. (Odnosno, ini mi se da smo obojica eleli da zadrimo ubistva u krugu porodice, da se tako izrazim. U jednoj prilici, kada sam ga obavestio - a u pitanju je bila ista surovost sa moje strane - da se Bardo i Justina nikada nee vratiti u Nikadiju ako im Vremeuvar ne oprosti i dopusti im da se venaju, on je proaptao: "Justina, kako sam bio tako glup... Justina?" a na usnama mu je bilo ubistvo.) I tako, preutnim dogovorom, poeli smo rat manevrisanja. Najpre je to vie bila igra nego pravi rat. Poput pravog generala ili vojskovoe, Soli se nadao da osvoji to je vie mogue sa to manjim gubicima. eleo je da manevrima pokae da nam je poloaj beznadean, da treba da se predamo bez bitke. Pod njegovim vostvom, piloti kao to su Stiven Karagar i Salmalin presekli bi nam put, izleteli i navalili na glomazni, na kita nalik, dubinski brod. Zatim bi pokazivali

finese svog predviajueg mapiranja, upozorenje koje je trebalo da glasi: "Vidite, mi piloti Reda moemo vas nai gde god bili i unititi vas." Uskoro je naa taktika postala vie izazivaka. Kada je jedan od Solijevih pilota izleteo iznad dubinskog broda, Delora vi Tot, na primer, izletela bi iz mnogostrukosti u blizini oba broda. Dva svetlosna broda plesala bi ulazei i izlazei iz mnogostrukosti, dve munjevite srebrne iverke u potrazi za mapiranjem verovatnoe koje bi im donelo prednost. Pilot 'pobednik' bio bi onaj koji bolje predvidi mapiranje 'neprijatelja'. Ona - ili on - izleteo bi u realni svemir, u mastiljavu tminu, i dok eka i vreba pripremio bi vremeprostorni pogon broda. Ukoliko njen neprijatelj izleti u predvienoj izvorinoj taki, pilot - skori pobednik - pokazao bi da je mogao da uniti drugog. Dok je vremeprostorni pogon pobednikog pilota bio vezan za izvorinu taku u blizini neprijatelja, stvarni svemir u blizini neprijateljskog broda poeo bi da se naduvava i izvitoperuje, da se osipa u mehurima poput sloja vrele kadulje. A kada bi mehur prsnuo i prozor prema mnogostrukosti bio na trenutak otvoren, pobedniki pilot bi u trijumfu zavrteo svetlosni brod oko svoje ose, kao da hoe da kae: "Prema tome, mogao sam da napravim mapiranje koje bi vodilo u srce oblinje zvezde i da zavitlam tvoj brod u paklenu vatru. Da je ovo pravi rat, ti bi bio uniten." Uz nae crvene, krvave ljudske prirode, kako me je Bardo neizbeno podsetio, ovaj rat manevrisanja nije mogao da potraje. Jednog dana, dok smo stizali u blizinu Avgustovskog jata, Tomot od Torskala ubio je Donata Edea. Razume se, Donatova smrt mogla je biti nesrean sluaj. Moda je Tomot - taj ubilaki plavi din sa ubilakim mehanikim oima - 'sluajno' otvorio prozor prema mnogostrukosti preblizu Broda svih brodova i poslao Donatana u srce zvezde. Ali ta je zapravo nesrean sluaj? Da li je bio nesrean sluaj kada je blistavi i obino hladni Li To poeleo da se osveti za ubistvo svog najboljeg prijatelja? Da li je bilo nesrean sluaj to je potraio i pobedio u manevrisanju Tomotovog brata, Steta? Da ga je unitio na isti nain kao to je bio uniten Donatan? Ne verujem. A kada su piloti mahnito i oajno napali jedni druge, ni to nije bila sluajnost. (Da li je bilo sluajno to sam zamahnuo pesnicom i slomio Soliju nos? Da li je i sastav mojih hromozoma sluajnost?)

Seam se poslednjih Solijevih rei pre nego to smo obustavili svaki razgovor i preli u pravu bitku. "Zato, pilote?" pitao me je. "Zato si dozvolio da doe do ovoga?" A im je Donatan poginuo, Bardova slika pojavi se preda mnom. "To je neverovatno!" zagrme on. "Kakav zloin! Perfidija! Uas! Svetogre! Boga mu, poinju da mi nedostaju rei! Varvarstvo! Katastrofa! Oh, kakva je to tragedija! Kakva teta!" Zbog toga to sam tugovao nad Donatanovom smru, zbog toga to nisam mogao da podnesem pomisao da u uzrokovati iiju dalju smrt, postao sam previe obazriv. Dopustite mi da to ponovim: ja, Malori Ringes, bio sam previe obazriv. Vodio sam svoja ezdeset etiri svetlosna broda preko zvezda magline Trifild sa opreznou starog ahiste koji pokree figure preko ezdeset etiri polja. eleo sam da manevriem svojim snagama od Vede Luc do Karante i dalje do Tankoprostora Danladi, na rubu Trifilda. Tu, gde je puteva bilo malo, mogli smo uvrebati Solijeve brodove. Dok budu izletali iz mnogostrukosti i oajniki poinjali da mapiraju neku od malobrojnih taaka-izvorita, opkoliemo ih (u topolokom smislu, morali smo da naemo skupinu taaka-izvorita koje su istovremeno i zatvorene i ograniene, to jest, kompaktne) i unititi jednog po jednog. Ali nikada nismo stigli do Danladijevog retkog prostora. Soli mora da je pretpostavio moju strategiju, jer me je iznenadio. Dobro se seam trenutka kada sam se upitao da li sam bio dovoljno oprezan. Ja - i moji ostali piloti - upravo smo izletali, i svetlost Vede Luc me je zaslepila. Unutranjost magline blistala je blago, ledenoplavo usled svetlosti odraene sa estica meuzvezdane praine. Sama Veda Luc bila je usplamtelo plavetnilo, vreli plavi superdin svetao poput Alnilane ili Prve Spike. Bila je to divovska zvezda. Veda Luc bila je toliko masivna, da je mnogostrukost u njenoj okolini bila vulgarno izobliena. Imao sam problema da vodim u redu svoje pilote kroz njene prozore. Dolo je do trenutka kada je est mojih pilota moralo da eka dok su ostali nalazili svoje prozore i ispadali kroz njih prema Favaaumu, koji je bio sledea zvezda u naem nizu prema Danladijevom prostoru. U tom trenutku, Solijev stari prijatelj Lajonel Kilirand izlete u svome Beskonanom pljusku, obrui se na Kristobela Ponositog i uniti ga. A u istom trenutku, trideset dva majstora pilota stuti se na Olafsona Donsa, Nairu, Ali Alezara od Uradeta, Nikolosa Korzoa i neponovljivu Deloru vi Tot. Verovatno ju je

ubio Lajonel. Dolo je do vritee pometnje dok su svetlosni brodovi uletali u stvarni svemir i izletali iz njega, trideset sedam dijamantskih igala koje su ubadale jedna drugu kroz tminu u zvezdanu svetlost, poput opora pasa Alaloija koji se bore za poloaj blie vatri. Bio sam svestan te bitke kao stotine brzih, iezavajuih deformacija mnogostrukosti, stotina svetlucavih talasia na treptavom, nonom moru. Pokuah da okrenem glavninu snaga svetlosnih brodova, izvrtanjem prostora du naih puteva, ali do trenutka kada smo stigli do Vede Luc, bitka je bila gotova. Lajonel i ostali pobegoe. A est naih pilota bilo je izgubljeno. Poput grupe prebijenih pasa za vuu saonica, repova podvijenih meu noge, povukli smo se do udaljene skupine Jonine Zvezde, gotovo na samom rubu magline Orion. Lebdeo sam u kabini svoga broda i kratko porazgovarao sa ostalim pilotima. Naroito je Bardo bio povreen ishodom bitke. Dodirnuli smo se trupovima brodova, a njegov glas i misli prostree se kroz moj brodski kompjuter i obrazovae u mom umu. Na trenutak neurologike njegovog broda bile su suoene sa mojim. Delili smo isti misaoni prostor. Zbog toga to smo bili oamueni i izbievani bolom, zbog toga to smo alili, dozvolili smo sebi nekoliko trenutaka te zabranjene elektronske telepatije. "Malecki, moe li da me uje/oseti/vidi?" Mogao sam da vidim njegove pametne, smee oi, da mu ujem glas, osetim vonj njegovog straha i prdea dok je lebdeo u kabini Blagoslovene preljubnice. Bila je prava tajna kako je Justina mogla da podnese da bude uz njega u tako malom zatvorenom prostoru. "Gde je Justina? Zato ne mogu da joj ujem misli?" "Zaspala je, tu kraj mene. Kada je videla ta se desilo sa Delorom...ah, pa, okrenula se na drugu stranu na izvesno vreme." "Zabrljao sam, Bardo. Nikada nije trebalo... da pokuam da se sretnem sa Solijem one noi u baru. Tamo je sve ovo poelo, taj redosled ravih okolnosti." "Trebalo bi da misli na pilote koje smo izgubili umesto o sopstvenim ivotnim grekama."

"Ne mogu da prestanem da mislim o njima. Da smo samo... zbog ega je Delora morala da umre? Zbog ega iko mora da umre?" Pomislih na milijarde onih koji su izginuli u ratovima i otkrih jednu od mnogih izopaenosti i ironija rata: pakao rata nije umnoavajui. Ili tanije, obrnuto je umnoavajui. Bol usled gubitka nekoga koga si znao hiljadu puta je vei nego smrt hiljade neznanih ljudi. "Boga mu, nekada sam je voleo, da li si to znao, Malecki? Delora vi Tot mi je bila prva ljubavnica, i bila je strpljiva sa mnom. Na Borji. Tada je sa mnom bila neophodna strpljivost." "Bila je izuzetan pilot." "Ah, ne shvata. Bila je ena. A sada je nema." "Rat je pakao, kau hibakue." "'Rat je pakao!' Kakva tema za razmiljanje! 'Rat je pakao', kae sa ledom u svom prokletom hladnom dahu, ali znam kako se zapravo osea, i zato nemoj misliti da to moe da sakrije, jer ne moe." Bila je to istina. Pokuao sam da okamenim svoj izraz pred smrtima Ali Alezara, Kristobela i Delore, ali nije vredelo. Bardo, koji je sluao moje misli u trenutku kada su se obrazovale, podsetio me je da bi trebalo da budem pun vrelog besa; trebalo bi da steem pesnice, da psujem i zaklinjem se na osvetu protiv Lajonela Kiliranda. Prazno saoseanje, aptao je on u mome umu, bilo je oseanje sveca. A gorko samooptuivanje je bilo detinjasto. "Nisi dete i nisi svetac." "ta sam onda?" "ovek si, boga mu! Vie sam te voleo kada si obiavao da besni kao ovek. Gotovo si otkinuo Keseovu glavu sa njegovog prokletog vrata, boga mi jesi! To ne mogu da zaboravim." "Ni ja, Bardo. Ja ne mogu nita da zaboravim." "Ah, teta."

"Menjam se, u ovom trenutku... tako brzo." "Znam, malecki, znam. Ponekad te uopte vie ne prepoznajem." "Kada bih mogao da uinim da vidi verovatnoe... mogunosti. Uskoro e doi do bitke, poetka kraja. Vidim je kako dolazi. Ja..." "ta nije u redu?" "Plaim se. Plaim se da ne izgubim sve. Ponekad se ak plaim da ne izgubim tebe." "Ali prijatelje nikada ne moe izgubiti, malecki. Zar ti to nisam ve jednom rekao?" "Hoemo li i dalje biti prijatelji kada se sve ovo zavri?" "Boga mu, kunem se da hoemo!" Bardo mi je jo bio prijatelj, i kada smo zali u maglinu Orion, poeo je da proverava taktike posledice svoje zloglasne teoreme bumeranga. Uleteli smo meu zvezde Trapeza, koje su blistale draesnim zelenilom meuzvedanog jonizovanog vodonika. Uleteli smo meu zvezde koje su bile toliko mlade da su se raale dok je ovek jo uvek polumajmun koji je lutao travnatim povrinama majinskog kontinenta Stare Zemlje. Kraj binarnog sistema u imali smo okraj sa glavninom Solijevih snaga. Bardo i Justina - kao i arli Rapaport i Li To ustanovili su da mogu u trenutku da upadnu unazad kroz prozor du svojih padoputeva i na taj nain da iznenade pilota koji bi ih sledio. Na taj nain poslali su osam Solijevih pilota u zvezde. Bio je to lukav trik, ali ga je bilo lako oponaati. Da porazimo Solija, koji je kopirao i koristio nau taktiku hitro kao to RNK kopira i izbacuje nae belanevine, bie nam potrebno neto vie od trikova. Najzad smo proli kraj Tihovog Gustia u Rozetu. Okruivala nas je ona velianstvena maina za stvaranje zvezda kroz koju sam proao na svome putu prema Entitetu. Tu su bile zvezde i mapiranja koji su mi bili poznati. Bili smo blizu Vilda - opasno blizu - i nisam mogao da se ne upitam emu bi bilo nalik izleteti meu pepeo i razorenu svetlost tog pakla raznesenih zvezda. Dok smo prolazili kroz svemir Rolo Roka, Frafare i Nvarta, izgubili smo Dankanesa i njegovog Veslaa. Da budem precizan, za osvetu smo unitili Alhenu Edu. (Ta krupna,

sarkastina ena-pilot bila je starija sestra Donatana Ede. Od svih tragedija koje su se mogle odigrati u naem traginom ratu, bar mi je drago da brat nije ubio sestru. Ali oboje Eda su poginuli, a to je bila velika teta. Bili su poslednji iz svoje slavne porodice, a njihov talenat nestao je sa njihovim telima, hromozomima i svetlosnim rodovima.) Za svakog pilota koga smo izgubili uzeli smo jednog Solijevog. Ali nismo mogli zauvek ii na taj nain. Svaki pilot koga smo izgubili poveao je anse protiv nas, a Soli je imao vie pilota nego mi. Kada je troje mojih pilota nestalo u Severozapadnom Gustiu, znao sam da moram da povedem Solija u konanu, odluujuu bitku. Bila je to u potpunosti moja odluka - da odvedem svoje pilote u svemir u okolini Perdido Luc. Ne mogu se izvinjavati za to. Poto nisam uspeo da uspeno iskoritim vreme i inteligenciju, imao sam samo element prostora da nadmaim Solijeve vee snage. Proli smo kraj Karte i Nove Zemlje prema zvezdama Fajolija, zbog toga to sam poznavao ta mapiranja i te oblasti. Zbog toga to sam traio jedan odreeni gusti prostor u kome bih zarobio Solija, produili smo u mnogostrukost u blizini Darein Luc. Tamo su zvezde male i plamte utim i narandastim svetlima; tamo je vreme pomalo udno; tamo je Entitet izvitoperio mnogostrukost van svake verovatnoe. Prema naim zvezdanim mapama, Perdido Luc nije bila deo Entiteta. Da je bila, nijedan pilot (osim moda Barda i Justine, i Li Toa) ne bi me sledio tamo. Ali zvezdane mape su ponekad zastarele ili naprosto pogrene. Zvezdane mape nimalo ne vode rauna o rastu magline-mozga. Vodio sam svoje pilote kroz gusti prostor koji sam osvojio pre nekoliko godina i izleteli smo u blizini Perdido Luca. Niko od nas - ak ni ja - nije pomislio da remetimo prostor, samu sutinu Tranzistorskog Entiteta. Razume se da sam znao da predstavlja divljaki rizik zametati kavgu unutar tog gustog prostora. Ali kakav sam izbor imao? Pre mnogo vekova Hanibal Barka okirao je narod zvan Rimljani tako to je proao sa svojim ljudima i bezdlakim mamutima kroz planinski venac. Svi mamuti i mnogi ljudi smrzli su se u prolazima zapretenim snegom, ali njegova armija preivela je da bi porazila Rimljane kraj jezera Trasimene. Ja nisam bio Hanibal, ali sam svejedno mogao da izaberem sopstveno mesto za bitku. Soli nije znao nita o Perdido Gustiu, i ako nas bude tamo sledio, izenadiu ga kao to je Hanibal iznenadio Rimljane.

U Nikadiji, mehaniari i iskuenici gacali su kroz raskvaene ulice na putu za veeru; a u srcu Entiteta, Ona je razmiljala svoje velike misli; ubistveno zraenje Meripenove zvezde i ostalih zvezda Vilda srljalo je prema Nikadiji, neprekidno srljalo; a Leopold Soli i stotinu svetlosnih brodova izletee iz mnogostrukosti. Lebdeli su nad etvrtom planetom Perdido Luca, gasovitim dinom okruenim sablasnim prstenovima leda. Uhvatili smo ih u ishodinoj taki u blizini srebrnastog sredinjeg prstena. Moji piloti koristili su ranije pripremljena mapiranja koja sam ih pokazao i oborili smo se na Solija kroz gusti prostor poput opora izgladnelih vukova. Sada shvatam ta su drevne vojskovoe podrazumevale pod 'maglama rata'. Iako nisam mogao da razmestim svoje pilote kao to bih to uinio sa kamenovima na mestima preseka table za ko, nadao sam se da u bar moi da nadgledam i upravljam naletom bitke. Ustanovio sam, meutim, da ne mogu da upravljam ni sa ime, ak ni znojenjem svojih dlanova i lupanjem svoga srca. Izleteo sam u stvarni svemir za vreme krae od jednog trenutka, a blistavi sredinji prsten etvrte planete visio je nada mnom kao gleer. Smesta sam napravio mapiranje. Moj brodski pogon otvorio je mnogostrukost u blizini Rue, zemlje Gregorika Smita. Napravio sam novo mapiranje i moj brodski pogon ponovo otvori mnogostrukost. Tama se rastvori, poput procepa na pilotskoj kamelaiki. A zatim smo obojica nestali, on u srcu Perdido Luca, ja na stazama prepunim taaka unutar gustog prostora. Usledio je nalet teorema, iskriavih ideoplasta oluje brojeva. Plutao sam kroz sabijenu mreu gustog prostora kao da je moj brod informatiki virus koji nalazi put kroz tamne vene ljudskog mozga. Dolo je do razgranavanja, a zatim spajanja tunela. Mnogostrukost se ponovo otvori. Bila je tu svetlost, slaba svetlost Perdido Luca. Jedan od Solijevih pilota - bio je to Neit od Torskala u svom neobinom, beskrilnom brodu - ekao je na mene. Ali ja sam fiksirao sekvencu mapiranja. Pre nego to je mogao da me odbaci u zvezdu, izbegao sam, vratio se u uzdrhtale arterije mnogostrukosti. Plesali smo as ulazei u mnogostrukost, as izlazei iz nje, dok Neit nije napravio greku. Uao je u padoput koji se, u svojoj petlji unutar mnogostrukosti, presecao samo sa jo jednim. Za njega i njegovo Vreme budue postojale su samo dve ishodine take u stvarnom svemiru kraj Perdido Luca. Proraunao sam verovatnoe i ekao ga kada mu je brod srebrnasto blesnuo u tmini. ekao da ga ubijem. Nije imako ni najmanje izgleda. Budi samilostan, rekla mi je Katarina.

Ali odakle mesta za samilost kada doe vreme ratu? Ne, ponekad mogu opstati samo hladne, ubilake strasti, i tako je svuda oko mene poput none meave besnela borba. Svetlosni brodovi bili su svetlucavo srebrno iverje, cepajui tminu stvarnog prostora i nestajui u mnogostrukosti. Zapljusnue me sloenosti bitke. Bilo je tu sporo vreme, ubrzano vreme, teoreme koje je trebalo dokazati, mapiranje od take do take i sveprisutna kiselina najistijeg uasa. Najpre je usplamtela uta taka Perdido Luca bila poda mnom, zatim iznad mene. (A kada kaem iznad, mislim da se nalazila izmeu mene i oblaka galaksija Canes Venatici. Za zvezde u Canes Venatici, prema drevnoj konvenciji, kae se da se nalaze iznad zvezda u naoj galaksiji.) Dok sam stvarao mapiranje i izbegavao Lajonelov Beskonani pljusak, shvatih da sam izleteo na daljoj strani Perdido Luca, nasuprot etvrtoj planeti. Nalazio sam se na itavih milijardu milja od bitke. A onda me proguta mnogostrukost i ja stadoh mapirati prema gustiu ispod planetarnih prstenova; a zatim se pojavi izmaglica svetlosti, kao od sunca kroz guste ledene oblake Nikadije. Bilo je tu stotinu razigranih svetlosnih brodova. Nisam imao pojma ko dobija bitku. Pokuao sam da uspostavim vezu sa brodom nekog od mojih pilota, ali za to nije bilo vremena. Pobegao sam jednom od Solijevih pilota tako to sam oajniki napravio mapiranje kroz Konano Drvo. Pobegao sam u mnogostrukost, ali nisam mogao smesta da se vratim zbog toga to su Grananja drveta bila mnogobrojna i sloena. inilo mi se da zauvek padam. Vreme je proticalo sporo poput leda gleera. Neko vreme bilo mi je muka od borbene poude; bilo mi je muka od samoga sebe. Kako sam lako ponovo postao ubica! Kako lako nas je sve zarazio virus rata! ak i dok sam dokazivao nebitni rezultat teoreme okruenja, jedni piloti su ubijali druge. Bilo je to zaista neverovatno. Eto ta je bitka, pomislio sam. Bitka nije samo obina re; to je organizovano ubistvo. Stegao sam pesnice u tami svoga broda i prokleo. Setio sam se stvari koja je trebalo da bude u pameti svih nas pre nego to smo odluili da se otcepimo i napadnemo svoje drugove pilote: rat je najgora stvar koju ljudska bia mogu uiniti. Misliti o njemu apstraktno ili ga posmatrati kao igru gore je od varvarstva. Pa ipak je istina da je ubijanje toliko prirodno ljudskim biima kao to je pravljenje kamenih sekira ili malih beba. I ljudi su plemenita, tragina, sjajna opna oko sri varvarstva. Kada sam se najzad vratio u bitku, imao sam trenutak vremena da posmatram talasanje i bleskanje svetlosnih brodova dok su ubijali jedni druge. Iako je bitka izgledala u potpunosti haotino, kao da je oblak ludila zahvatio pilote

na obe strane, nije bilo tako. Ubijanje je moda zaista ludilo, ali piloti nisu ubijali nasumce. Ne, moje brae i seste piloti bili su ljudi i ene od strasti, ako ve ne od samilosti. Gledao sam kako odreeni piloti tragaju jedni za drugima. Bardo i Justina u svojoj zdepastoj, glatkoj Blagoslovenoj preljubnici oterali su iglasti Lajonelov Beskrajni pljusak u mnogostrukost. Da bi se osvetili zbog smrti Delore vi Tot, ubili su ga. Osveta je naterala i Tomota da napadne Li Toa i vrtoglavo oboje odbaci padoputevima na koje bih ih upozorio. Svuda oko mene, pod hladnom utom svetlosti Perdido Luca, bitka se raspadala u desetine osvetoljubivih okraja. Moji piloti brzo su napustili moju strategiju i ranije pripremljena mapiranja. Solijevi piloti, kao to sam kasnije saznao, bili su zatrovani starim suparnitvima i mrnjom. Nisu obraali panju na Solijev glavni plan. Salmalin, koji je uvek zavideo njegovom najblistavijem ueniku, Zondervalu, napade njegovog Kardinala vrline. Ludilo i ubijanje; ubijanje i ludilo. Dolo je do uasnog trenutka kada su dva Solijeva pilota pobesnela i okrenula se jedan protiv drugog. A zatim jo uasniji trenutak kada je Tomot izleteo u stvarni svemir i istim sticajem okolnosti zatekao me nemapiranog. Do dananjeg dana jo mogu da zamislim kako mora da su mu rune, crvene, rubinske oi zasvetlucale kada je shvatio da najzad moe da mi se osveti to sam ga uvredio one noi u baru za majstore pilote, i jo vie - hiljadu puta vie - to moe da mi se osveti zato to sam mu ubio brata, Neita. Ali osveta, kao vrh koplja Devakija, see na obe strane. Li To i Bardo sa Justinom poletee na Tomota trenutak pre nego to me je ubio; otvorili su prozor u mnogostrukosti i poslali ga niz mrani tunel u pakao oblinje zvezde. Sada dolazim do moda najtunijeg dela svoje prie. Kada je Soli video da su Tomot i Lajonel mrtvi, pomahnitao je. Mislio sam da se nauio samilosti, ali ne, oborio se na Barda i Justinu bez milosti ili uzdravanja. Na trenutak su im brodovi lebdelil poput kljunaa pod ledenim prstenovima etvrte planete. Solijev elegantni, vitki Vorpalni ma blistao je iza Blagoslovene preljubnice - ta slika urezana je plamenom kroz teleskope u neurologike moga broda. Bio sam dovoljno blizu stotinku svetlosne sekunde - tako da sam mogao da stopim neurologike svoga broda sa onima na Blagoslovenoj preljubnici. U besomunom pokuaju da pomognem Bardu i Justini da nau mapiranje, uinio sam to. Ali oni nisu obraali panju na mapiranje koje sam im pokazao. Verovatno Justina nije verovala da bi je Soli zaista ubio. Svakako, ta sada shvatam, nameravali su da naprave sopstveno mapiranje. Iako sam 'sluao' njihov konani unutranji dijalog, sluao sam ga samo

jedan trenutak. Shvatio sam samo deo njihovih linih misli. Ovde je, zarad istorije i pamtilake vetine ouvanja, ono to sam uo: "Eno, vidi li krivinu Vorpalnog maa?" "Uvek je bio romantian ovek, zaista, i ja..." "Razmisli sada, pod gustiem prstenova nalazi se ishodina taka gde, ako alfa predstavlja shemu jednaine, postoji i klasa reenja takva da je..." "Kantor mi je jednom rekao, govorio je da e te unititi zato to..." "Prema tome, univerzalna klasa i svaka druga klasa samo su podklasa..." "Razume se da sam spreman da definiem osnovni broj grupe, ali ne mogu da prestanem da mislim o Soliju i kantoru. On je rekao, Justina, da ti je mu tihista u srcu, koji bi rizikovao gotovo sve da dokae svoju teoremu, i jo je rekao da izmeu ljubavi i mrnje ne postoji nita i..." I onda su nestali. Prozor prema mnogostrukosti se otvorio i njih vie nije bilo. Video sam ranije ovaj trenutak, pomislih. U vreme kada sam skrajovao, u svojoj kamenoj eliji, video sam mnoge budunosti. U jednoj od njih, neposredno pre nego to e ih Soli unititi, Bardo i Justina otvorili su prozor prema mnogostrukosti i pobegli iz bitke. U drugom, Bardo i Justina su zagrlili jedno drugo rukama i mislima kada je Soli otvorio prozor i na taj nain postao ubica. Koja e se od tih budunosti ostvariti? Koji dogaaj je sada ve nekoliko sekundi bio prolost? Na kraju sami biramo svoje budunosti, rado govore skrajeri. Napravio sam svoj izbor. Zakljuio sam da Bardo i Justina treba da ive. I tako sam ekao. Kako sam dugo ekao da se vrate u bitku! Koliko dugo jedan Lord Pilot sme da eka pre nego to obrati panju na drugu stranu? ekao sam dugo, beskrajno, neizmerno, itave sekunde; ekao sam venost. Ali Bardov brod se nije vratio. A onda sam napao Solija. Ili je on napao mene. Zapravo, napali smo jedan drugoga. Naa dva svetlosna broda, tako razliite konstrukcije, moj Sveproimajui karanfil krila okrenutih unapred i Solijev Vorpalni ma - bili smo poput munja koje cepaju no. Manevrisali smo da bismo stekli prednost kroz prozore koje smo otvarali. Najzad, pomislih, najzad. Napravih prosto mapiranje.

Upao sam u otvorenu petlju koja je delom bila omeena Danladijevim nizom. Kada se mnogostrukost otvorila preda mnom, bio sam siguran da u izleteti u gusti i navesti Solija u zasedu. Ali on je pogodio moju strategiju i ekao me. Bio sam bespomono nemapiran, bez ikoga od svojih sadrugova pilota u blizini da me spase. Bio sam siguran da bi me ubio. Moj Lord Pilot, moj ujak, moj delat, moj otac. Verujem da bi se piloti na obe strane borili i poubijali do poslednjeg broda da nisu poeli glasovi. Svi, ak i Soli - naroito Soli - uli su glasove, iako to zapravo nisu bili glasovi, ve slike rei koje smo tumaili kao glasove. Svaki brodski kompjuter poe da stvara ideoplaste za rei i strukture ideja. U kabini moga broda, neurologici koji su me obavijali poee da podrhtavaju prefinjenim ritmovima koji nisu u potpunosti pripadali njima. Smesta sam osetio da je re o uplitanju Entiteta. Pokuavao sam da pobegnem od Solija (ili sam zapravo pokuavao da ga ubijem?) kada se blistavi ideoplast u obliku snene pahuljice koji je predstavljao aksiomu viestrukosti razveja u parad. Moj matematiki redosled misli bio je u potpunosti uniten. A onda brodski kompjuter stvori narandasti ideoplast sa nekoliko krakova za 'kategoriki imperativ koga treba dokazati'. Taj plast je bio povezan sa drvenim cilindrom koji je predstavljao specifini skup reenja. Crveni cilindar bio je povezan sa crnim torusom, ideoplastom univerzalne negacije. Zajedno su ti plasti obrazovali plast rei koji sam shvatio kao: Mora otkriti odgovor na smrt. Na slian nain, obrazovali su se i drugi plasti rei, spajajui se sa sredinim plastom rei. Crni torus se ponovo pojavi i pomea sa prvim plastom univerzalne negacije. Bio je to kopljasti zeleni plast koji je predstavljao odreeni tip mapiranja, automorfizam, i misao: Smrt poiva unutar mene rasla je iz sredinjeg koncepta. Za nekoliko trenutaka obrazovali su se i drugi ideoplasti, vrtei se jedan oko drugog, a zatim spustili na svoje mesto kada se mala oluja rei smirila i proistila. Pitao sam se zbog ega nam se Ona ne pojavi u liku Tihoa, kao to je uinila kada sam prvi put prodro u Nju. Moda je elela da zaustavi bitku tako to e omesti oluju brojeva unutar svakog broda. Ukoliko joj je to bila namera, uspela je. Sto dvanaest svetlosnih brodova visilo je nepokretno u stvarnom svemiru, a ove rei plesale su kroz svakoga od nas: Koliko daleko ste spremni da padnete, piloti? Kako vam se dopada rat? Da li jo tragate za tajnom ivota? Onda morate otkriti odgovor na tajnu smrti. Smrt poiva unutar mene. Smrt je zvezda koju u nazvati Gehena Luc. Ukoliko tragate za

odgovorom na umirue zvezde Vilda, morate prekinuti svoj rat i zaputiti se na Gehenu Luc. Ja u vam pomoi. Ali morate pouriti, jer e Gehena Luc vrlo skoro umreti. Put je dalek, ali ne predalek; tajna ivota vam je nadomak ruke. Prvom pilotu koji stigne do Gehene Luc bie reena tajna. Ne umem u potpunosti da objasnim zbog ega je ta jednostavna poruka unitila u nama elju za ratovanjem. Ne mogu - i ne bih mogao - da pogledam u umove Li Toa, Karmana od Simuma i Leopolda Solija i da izjavim: "Vidi, ovde je hladna struja posveenosti ugasila plamen ludila." Zbog ega bismo verovali njoj, neljudskoj, hirovitoj boginji? Moda ju je nae ratovanje unutar njene unutranjosti i nae napastvovanje mnogostrukosti razgnevilo; moda je samo elela da nas namami u susret naoj sudbini. Mogu samo da kaem da smo joj poverovali. Bilo nam je potrebno da joj verujemo. Sto dvanaest brodova lebdelo je iznad prstenova etvrte planete i verovali smo da je tajna umirueg Vilda (a moda i druge tajne) na dohvat ruke. Doao je trenutak, ini mi se, kada smo pogledali niz brodova i prostor crn poput kafe u kome su nedavno bili Beskrajni pljusak i Blagoslovena preljubnica i postideli se. Nismo bili ratnici; bili smo piloti Reda Matematiara mistiara i drugih tragaa za neizrecivim plamom - ne mogu da objasnim zbog ega smo se svi iznenada setili toga. Odrali smo zbor, tamo u blizini gustog prostora. Poslali smo svoje slike izmeu brodova, sluali glasove pilota 'neprijatelja' i gledali usne pilota koje smo znali itavog ivota. Bilo je to kao da smo se iznenada probudilil iz uasnog sna. Tuni Li To, oajni Zonderval koji je alio za Delorom vi Tot, Soli sa svojim oima unitenim smru i utljivim licem - gotovo svi piloti su se sloili da moramo sklopiti primirje. "Ovo je bila propast", ree mi kasnije Solijeva slika u privatnosti moga broda. "Kakve smo bili budale." "Bardo je mrtav", rekoh mu. "Toliko mrtvih." "I Justina. Kako si mogao da ih ubije?" "Ne znam", odvrati on.

Unutar svoje kabine lebdeo sam i trljao nos, koji je bio toliko zapuen od udisanja suvog, recikliranog vazduha, da sam disao uz tekoe. "I mene bi ubio, zar ne?" "Ne znam", ponovi on. A zatim, nakon trenutka razmiljanja: "Da." "Ali rat je gotov", primetih ja. "Ta ubistva nas poniavaju. Ona su varvarska. Od nas prave beznaajne ljude. Vie ne mogu da ubijam; neu to initi." "Da", sloi se on, "gotovo je. Sa ratom." Pritisnuo je akama oi, a zatim je dodao: "Ali izmeu tebe i mene, trka se nastavlja, zar ne, pilote?" "Kako bi moglo biti drugaije?" sloih se. "Nastavlja se." Zbog toga to smo obojica bili Lordovi Piloti, Soli i ja smo izgovorili rekvijem za sve pilote koji su izginuli toga dana. A zatim smo okrenuli brodove jedan prema drugome i napravili mapiranja. Zvezde nestadoe i svetlosni brodovi propadoe kroz svoje prozore u mnogostrukost. Tako je poela naa trka da naemo zvezdu Gahenu Luc pre nego to eksplodira unutar samotnog, varljivog srca Tranzistorskog Entiteta. 25. VELIKI OKEAN ISTINE Bog je stvorio cele brojeve, a sve ostalo je delo oveka

Leopodl Kroneker, konstruktivista Mainskog veka

Saznanje na koje cilja geometrija je saznanje venog

Platon

Matematika je igra. Njene figure su aksiome koje stvaramo, a pravila su joj logika. To to je matematika povremeno korisna mehaniarima i pilotima ista je sluajnost.

Mahavira Lal, trei Lord Kantor

Ne znam kako izgledam svetu; ali sebi izgledam kao deak na morskoj obali koji se zadovoljava time to tu i tamo nae glatki oblutak ili lepu koljku, dok veliki okean istine i dalje lei neotkriven preda mnom.

Isak Njutn, prvi Lord Mehaniar

Nejneobinija je pojava da intelilgencija moe da oblikuje najdublja ustrojstva vaseljene. Kako sam esto morao to da priznam; kako sam esto morao da razmiljam o toj misteriji. Dok sam kroz prozor ulazio u mozak Entiteta, dok sam ponovo prodirao u taj bezdani mozak, opet i opet sam se pitao kako su njeni veliki, razigrani talasi inteligencije stvorili divljane, razdeljene prostore, beskonane petlje (da ne pomenemo sveprisutno Beskonano Drvee) i druge opasnosti njene unutranje mnogostrukosti. Ona sama, neobino je to rei, nije mogla da mi kae. Nije znala. Nije bila svesna svakog mehuria i topoloke transformacije koji su se pojavljivali u Njoj. Kada sam to saznao, bio sam iznenaen, iako nije trebalo da budem. Da li je pilot u snu svestan okidanja svakog pojedinanog neurona unutar njegovog mozga? Moe li ikada u potpunosti shvatiti protok krvi kroz arterije, rasipanje jedne po jedne elije kroz milione kapilara, vrelo nadiranje elektrohemijskih impulsa koje predstavlja osnovu njegovog zadovoljstva? ta predstavlja stvar koju nazivamo inteligencijom? Ukoliko je inteligencija rezultat, skupni efekat miliona kvantnih elektrinih procesa unutar mozga, kako inteligencija moe da se preokrene prema unutra da bi spoznala sebe? To je stari problem sa jednostavnim reenjem: da bi bilo koji mozak bio u potpunosti svestan samog sebe, mora biti mnogo vei od samoga sebe. Unutar granica proste materija i energije, to je nemogue. (Iako su eshatolozi teoretizovali da Jeldre, i mitske Starije Jeldre, imaju beskonanu inteligenciju. A s obzirom da beskonanan skup moe da sadri podskup samih sebe koji su beskonani, oni kau da je mogue da takva boanska inteligencija moe u potpunosti da spozna sebe. Ja to ne znam.

Inteligencija nije skup, i greka je analogno primenjivati teoriju skupova na takav nain. ovek bi pomislio da bi eshatolozi mogli da cene tako prostu injenicu.) A ukoliko mi zaista posedujemo slobodnu volju, problem postaje gori, mnogo gori. Ukoliko se slobodno koncentriem na neko odreeno pitanje - na primer, zbog ega je dolo do toga da Entitet hrabri sto dvanaest pilota da uu u Njen mozak? - ako bih slobodno pomislio tu misao, ja bih bio uzrok mog straha i sumnji koje pucketaju unutar mene. Ja bih uzrokovao aktiviranje odreenih neurona unutar mog nesvesnog dela mozga. Ukoliko bih nekako pokuao da shvatim te impulse, sam in moga shvatanja bi se pomeao sa njima. A tada, u samom trenutku kada bih pomislio da znam oblije svoga straha, njega bi nestalo, ispario bi poput snenih kristala na podnevnom suncu. Entitet je, razume se, to shvatao isto toliko jasno koliko pilot shvata da su dva puta dva etiri. Iako je Ona oigledno elela da naemo zvezdu Gahenu Luc, nije marila da otkrije oblik mnogostrukosti unutar nje. To smo mogli uiniti i mi piloti. Ona je elela samo - tako sam bar ja shvatio - da misli i da ona bude. Ukoliko je to neizmerno koncentrisano ramiljanje uzrokovalo da se mnogostrukost izvitoperi u skupine Beskonanog Drvea ili da se iskrivi u Danladijev mehur - pa, to je bilo zanimljivo, ali ni izdaleka toliko zanimljivo kao otvorenost ili zatvorenost stvarnog prostora i drugi problemi univerzuma. Zapravo, koliko je ovek svestan da mu se vizuelni korteks nalazi u potiljku, tako je Ona znala da su odreene oblasti mnogostrukosti zakrivljene na odreeni nain. To saznanje spaslo je neke od nas pilota da ne uletimo u Beskonano Drvee, kao to sam ja jednom uinio. Upozorila nas je na najgore opasnosti. Obezbedila nam je mapiranja, kada je mogla, i obezbedila nas je fiksnim takama Gehene Luc. Da nam nije pomogla na taj nain, verujem da bi se malo pilota usudilo da produi. Za mene je bilo uasno da se ponovo naem na putovanju kroz tamnu maglinu koja je predstavljala Entitet. Gusta, meuzvezdana praina, svetlucavi oblaci vodonika, crna tela nalik na tumore, i svuda ti prokleti meseci-mozgovi, kako bi to Bardo rekao - kad god bih izleteo u stvarni svemir imao bih tekoa da se prisetim zbog ega sam se opet, uprkos samom sebi, vratio u taj udnovati pakao. Jo sam bio prepun uasa rata, a slika Bardove Blagoslovene preljubnice dok nestaje i dalje me je progonila. Pitao sam se gde se nalazi, gotovo iz trenutka u trenutak, pitao se kako bi on izgledao u trenutku suoavanja sa smru. Pitao sam se gde su moji drugovi piloti. Nisam mogao da uem u trag njihovim svetlosnim brodovima preko

Entiteta, jer je mnogostrukost tu bila poput mehuravog, crnog blata. teta. esto sam se pitao kakav je bio cilj Entiteta. Da li je zaista elela da budemo svedoci smrti zvezde? Ili je to bilo samo surovi trik, njen nain da uniti duu Reda koji je posustao, postao opasan i ratoboran? Ukoliko je Ona - boginja koju je pesnik-bojovnik jednom nazvao Kalinda Cvetna - ukoliko je ona smatrala bitnim da brzo stignemo da Gehene Luca, zbog ega nam nije vie pomogla? Posebno, pitao sam se, zbog ega nam nije pokazala reenje hipoteze kontinuuma? Kada bismo mogli da dokaemo tu hipotezu, mogli bismo obaviti mapiranje od Perdido Luca do Gehene Luca u jednom jedinom padu, gotovo bez imalo vremena. Zbog ega nam je stavila na raspolaganje muna mapiranja kroz svoju iskrivljenu unutranjost ako je postojalo mnogo jednostavnije reenje? Ah, ali ako nema reenja? Ili ako je reenje postojalo, a ona nije znala - ili nije marila - kako glasi? (Istorijska napomena: trebalo bi da pomenem da postoji jedna drevna teorema, nevezana sa ovom, koja nosi isto ime. Stara hipoteza kontinuuma glasi da ne postoji beskonani skup sa kardinalnim brojem izmeu skupa prirodnih brojeva i skupa taaka u prostoru. itav jedan vek bilo ju je nemogue dokazati ili oboriti, sve dok prvi - i poslednji - samoprogramirajui kompjuteri nisu otkrili aksiom generalizovane teorije skupova i jednom za svagda reili pitanje.) Razume se, bilo je nadmeno i budalasto od mene da pomislim da mogu da dokaem neto to Entitet ne moe. Ali i pored sveg bola i svih doivljaja, ja sam jo bio nadmen ovek. Silno sam eleo da dokaem hipotezu. Bilo mi je neophodno da je dokaem, i to da je dokaem pre nego to to uine drugi piloti, a naroito Soli. itavog ivota sam sanjao da je dokaem, a sada su velike tajne leale preda mnom, samo ako bi svetlost istog nadahnua htela da obasja tu najslavniju teoremu. Lebdeo sam nag u kabini svoga broda, sve vreme se pitajui odakle bi moglo da doe to nadahnue. Iz sporog vremena preao sam u belu vatru vremena sna i mnogostrukost se otvori mome umu. udni su putevi mozga boginje: zaao sam u retki Lavijev torizonski prostor i poeo sa unutarnjim pregibima kroz ono za ta sam se molio da bude konaan skup pregiba. Vreme se usporilo. inilo mi se da zauvek mislim svoje misli. Misli su mi bile poput mutnog svetlucanja kriljca; misli su mi bila slabe kao svetlost lopte hladnog plamena kroz lepravi oblak snega u zimskoj noi. Nisam znao gde da potraim nadahnue. Veliki mozak mog broda leao je preda mnom; njegovi neurologici okruivali su

me mreom elektrine intelilgencije, ali on je bio stvoren da proraunava, da zakljuuje prema simetriji i heuristici, da upravlja logikim strukturama, da skladiti informacije, da ini milione stvari koje su se dopunjavale i dodavale na mentalne moi ljudskog mozga a ne da ga zamenjuje. Mogao sam zauvek da budem okrenut svome brodu i da zauvek budem izgubljen u ekstazi oluje brojeva, pa da ipak uzdrhtalo ekam na prvi dodir nadahnua. ista veliina mozga, pomislio sam, ne odreuje obavezno njegov talenat za stvaranje matematike. Moda ak i Entitet - a tu sam bio sasvim budalast - ima malo zanimanja ili talenta za istu matematiku. A zatim mi doe druga misao, prozrana poput Vremeuvarevog stakla: ukoliko elim da dokaem veliku teoremu, nadahnue mora da doe negde iz mene samog. Ja sam ovek matematiar. Ja sam radoznao ovek. Uvek sam se pitao o prirodi matematike i o sopstvenoj prirodi. ta je matematika? Zbog ega se naizgled proizvoljne tvorevine i otkria naeg uma tako dobro uklapaju u ovu ludu, uskovitlanu meavu koju nazivamo stvarnou? Na primer, zbog ega gravitacija (da upotrebimo model njutnovske mehanike) deluje izmeu dva objekta srazmerno obrnutom kvadratu rastojanja koje ih razdvaja? Zbog ega ne deluje srazmerno stepenu jedan i po, ili dva zarez nula jedan pet? Zbog ega je sve tako ureeno i glatko? Moe biti, razume se, da je ljudski mozak tako prost da otkriva samo najjednostavnije, najoiglednije univerzalne zakone. Moda postoji beskonanost zakona tako beznadeno sloenih da e biti nemogue da se utvrde. Da je gravitacija delovala sloenije, Njutn verovatno nikada ne bi otkrio jednainu koja je opisuje. Ko zna kakva bi uda ostala zauvek skrivena pred matematikim vidom oveka? Ali ovo objanjenje, koje vole eshatolozi, jo ne objanjava zbog ega matematika radi onako kako radi, ili zbog ega uopte radi. ta je to matematika? Preokretao sam to pitanje u glavi, okretao lea i vraao se toj misteriji itavog mog ivota. Stvaramo matematiku onako sigurno kao to stvaramo simfoniju. Manipuliemo aksiomima uz pomo logike kao to kompozitor rasporeuje muzike note i na taj nain se stvara sveta muzika naih teorema. A u drugom smislu mi takoe i otkrivamo matematiku: odnos obima kruga i njegovog prenika ostaje isti za ljudski um i za tuince sa Cetusovog oblaka galaksija. Svi umovi otkrivaju istu matematiku za ono ta je vaseljena. Stvaranje i otkrie; otkrie i stvaranje - na kraju verujem da su jedno isto. Mi stvaramo (ili otkrivamo) nedefinisane predstave kao to su taka, linija, skup i

ugao. Mi ne pokuavamo da definiemo te predstave zbog toga to su toliko osnovne koliko to predstave uopte mogu biti. (A ukoliko pokuamo da ih definiemo, pravimo istu greku koji je nainio Euklid kada je rekao neto poput: linija je duina bez debljin'. A tada, koristei druge rei, moramo da definiemo izraze "bez debljine' i 'duina'. I tako dalje, i tako dalje, sve dok na kraju ne upotrebimo sve rei naeg konanog renika i vratimo se na prostu predstavu: linija je linija. ak i dete, na kraju krajeva, zna ta je linija.) Iz naih osnovnih predstava stvaramo jednostavne definicije matematikih objekata za koje verujemo da e biti zanimljivi. Definiemo 'krug'; konstruiemo 'krug'; inimo to zbog toga to su krugovi divni i zanimljivi. Ali jo ne znamo nita o krugovima. Ah, ali neke stvari su oigledno istina (ili je zabavno postupati sa njima kao da jesu) i na taj nain stvaramo aksiome matematike. Svi pravi uglovi su podudarni, paralelne linije se nikada ne seku, paralelne linije se uvek seku, postoji bar jedan beskonaan skup - sve su to aksiomi. I tako imamo linije, krugove i aksiome i moramo imati pravila prema kojima emo rukovati njima. Ta pravila su logika. Logikom dokazujemo svoje teoreme. Moemo da odaberemo prirodnu logiku, u kojoj je tvrdnja ili istinita ili nije, ili neku od kvantnih logika u kojima tvrdnja ima verovatnou istinitosti. Logikom pretvaramo svoje jednostavne, oigledne aksiome u zlatne teoreme zapanjujue snage i lepote. Sa nekoliko koraka logike dokazujemo da u hiperbolinoj geometriji prav ugao ne postoji, ili da je broj prostih brojeva beskonaan, ili da je alef nula najmanja beskonanost koja postoji, ili da je... moemo da dokaemo mnoge divne stvari koje uopte nisu oigledne; moemo to da uinimo ukoliko smo veoma vispreni i volimo sjaj oluje brojeva dok ova besni i obuhvata nas i ukoliko smo ispunjeni svetom vatrom nadahnua. ta je to nadahnue? Odakle dolazi? Dok sam se probijao kroz torizonski prostor, Lavijeva teorema zakrivljenosti i druga transformaciona teorema bile su prekrasne poput dijamanata i ja sam bio pun zadivljenosti. Odakle dolazi matematika? Kako se raa? Da, imamo aksiome i predstave kao to je 'linija', ali odakle potiu te apstrakcije? Kako to da ak i dete zna ta je to linija? Zbog ega Dargini, koji su onoliko tuinski koliko to tuinci mogu biti, misle prema istoj logici kao i ljudska bia? Zbog ega bi bilo tako? Probio sam se kroz poslednji nabor u torizonskom prostoru, moj brod ispade u stvarni svemir, poput buve koja iskae iz protresene odore harijana. Gledao sam velove zvezda Entiteta i razmiljao o vekovima starom odgovoru kantora.

Matematika je poseban jezik, a jezik se raa sa mozgom. Nai mozgovi su evoluirali petnaest miliona godina od mozgova ovekolikih majmuna, i jo dalje, iz ganglija i nervnih nakupina stvorenja koja su puzala ili plivala toplim, slanim morima nae daleke prolosti. I jo dalje, do bakterijskih spora koje su donele ivot na Staru Zemlju. Ali odakle su stigle te spore? Da li su ih Jeldre stvorile? Ali ko je stvorio Jeldre? ta je ivot? ivot je informacija i obavetenje vezano unutar DNK, ivot je ekspozivna replikacija molekula belanevina, ivot je ugljenik, vodonik, kiseonik i azot koji postoje ili se raaju u srcu zvezda. A vaseljena raa zvezde; vaseljena je beskrajni pogon za stvaranje zvezda; vaseljena je stvorila Belatriks, Sirius i zvezde-plave dinove iz velikog jata Ede; od zvezda kao to su Antare i Prvi Kanapus stvorena je materija ivota. Svaki atom unutar nas stvoren je u nekoj dalekoj, nebeskoj vatri. Mi smo deca zvezda, kreacija vaseljene. Ukoliko nai u zvezdama roeni mozgovi smisle 'liniju' i druge elemente jezika, treba li da budemo iznenaeni da je 'linija' prirodni i smisleni koncept unutar te vaseljene? Da li je udo da je logika vaseljene i naa logika? Kantori se ponose izrekom da je Bog matematiar. Oni veruju da kada stvaramo specijalni jezik matematika uimo da govorimo jezikom vaseljene. Svi smo mi, piloti i matematiari, izgovarali glasove tog jezika, u koliko god detinjastom i primitivnom obliku. Jednom ili dvaput, dok sam razmiljao o divnom slaganju matematike sa konturama vremeprostora i zakrivljenjima mnogostrukosti, oseao sam da mi vaseljena zbori svojim posebnim renikom, samo kada bih umeo da je sluam. Kako sam mogao da nauim da sluam? Kako sam mogao da nauim da elegantnije govorim tonove iste matematike? ta je to inspiracija? Putovao sam dalje, i moj brod je podseao na mranu, ustajalu grobnicu u kojoj sam bio zatvoren, daleko mraniju od kamene elije Vremeuvara. Kao to oploeno seme trai svoj put iz zemlje na svetlost dana, tako sam udeo da probijem stare puteve misli koji su priguavali i zaustavljali moje nadahnue. Kako sam udeo da dokaem veliku teoremu! Ali istovremeno sa tom udnjom, oseao sam i odreeni strah. Pitao sam se, ponovo i ponovo, o prirodi svoje inteligencije. Odakle su poticale moje vetine skrajovanja i pamtioenja? Kakve bih jo moi mogao da steknem jednog dana? Ukoliko zaista dokaem teoremu, hoe li dokaz zaista biti samo moj? Ili e biti samo kreacija agatangijanskog informatikog virusa? Smem li da prizovem seme nadahnua unutar sebe, da pokuam da ga oblikujem dok raste, da okusim slatki i opori plod koji bi moglo roditi?

Sledio sam mapiranje Entiteta kroz niz gustia. Jednom sam ispao u stvarni svemir koji je bio mraan i prazan kao meugalaktiki prostor. Tada sam se gotovo uspaniio. Ali ustanovio sam da se zapravo nalazim usred gustia! Izvorine take bile su zbijene poput crne ikre u trbuhu jesetre. Kako je moglo da bude tako, nisam znao. Samo su zvezde ili neka druga materija (ili inteligencija) mogle deformisati prostor tako da se stvori gusti. Samo sam na kratko otvorio prozor i uplovio u mnogostrukost. Upao sam u vreme sna dok sam razmiljao o tom neobinom gustom prostoru. Ukoliko je mozak Entiteta mogao da sadri takva uda kao to je gusti bez zvezda, kakva li se uda nalaze u mom mozgu? ta ako stvarno pokuam, ako se tako potrudim da mi oi usplamte kao uareno ugljevlje, a modana krv navali poput okeana - ako po hiljaditi put pokuam da dokaem hipotezu kontinuuma? im je ta misao ovrsla, oluja brojeva se pojaala. Plima ideoplasta poe da se obrazuje, tee i mahnita pred mojim unutranjim okom. Bio sam gotovo nekontrolisano uzbuen. Po hiljaditi put sam razmiljao o varljivo jednostavnoj tvrdnji hipoteze: da izmeu bilo kog para zasebnih Lavijevih skupova izvorinih taaka postoji mapiranje jedan prema jedan. Razloio sam tvrdnju na delove i ispitivao jedan po jedan. ta je, zapravo, Lavijev skup? ta je izvorina taka? Jesam li bio siguran da shvatam razliku izmeu Lavijeog skupa i diskretnog Lavijevog skupa? Kako sam mogao da pokaem da je mapiranje jedan prema jedan i, jo vanije, kako bih mogao da konstruiem mapiranje sa kojim bih mogao da ponem? Najpre sam zapao u stare misaone puteve i ponovo otkrio svoje stare pokuaje da pronaem reenje. esto bih zatekao sebe da rezonujem kreui se u krugovima. Obeshrabrivala me je plitkoa mog razmiljanja. Kako da dokaem ovo? Kako da dokaem ono? Kako da razbijem zarali lanac svojih uobiajenih, nenadahnutih misli? Pokuao sam da ponovo postavim problem u drugaijem obliku, nadajui se da bi novi nain sagledavanja mogao da mi pomogne da vidim oigledno. Iako sam otkrio ekvivalentnu tvrdnju, pokazala se jo neprodornijom od originala. Razloio sam hipotezu, pretvorio je u neto drugaiju tvrdnju - bez ikakve koristi. U svome umu predstavio sam delove hipoteze pomou slika, ne bih li 'video' odnose koje sam moda prevideo. Uoptio sam hipotezu da bih ukljuio sve Lavijeve skupove i igrao se mapiranjem posebnih Lavijevih skupova koji su bili dobro poznati; pokuao sam da naem dokaz pomou kontradikcije; razlagao sam povezane

teoreme (Bardova teorema bumeranga je sluajno blisko vezana, iako ju je jednostavnije dokazati); sledio sam duge, mrane prolaze niz hiljade stepenika; proklinjao sam i trljao oi i slepoonice, i konano, kada su mi brada i kosa bili uokvireni tragovima sasuenog znoja i kada sam gotovo napustio svaku nadu, poeo sam divlje da nagaam. Ne znam koliko sam dugo pokuavao da dokaem hipotezu. Danima, sekundima, godinama - ta je znailo vreme? A ipak je znailo. U svakom odreenom trenutku, Soli je mogao biti blizu svoga trenutka velikog nadahnua. Trka se nastavljala, bezmerni trenuci prelazili su u beskonane dane i ja poeh da mislim da se hipoteza ne moe dokazati. Zadugo sam pokuavao da dokaem da ju je nemogue dokazati, iako nisam zaista verovao u to. Moja intuicija - a matematiar nikada ne sme da zanemari svoju intuiciju - neto unutar mene aputalo je da je hipotezu mogue dokazati i, jo vie, da e dokaz izgledati sramotno jednostavan jednom kada ga naem. Ako ga naem. Ako uspem da ga naem. Ako... ako postoji mapiranje izmeu para diskretnih Levijevih izvorinih taaka, onda postoji beskonaan broj mapiranja; ukoliko prekrijemo ndimenzionalnu kocku sa konano mnogo dovoljno malih zatvorenih skupova, onda neophodno postoje take koje odgovaraju n + 1 takvih skupova; ukoliko neko mea zdelu krvnog aja tokom hiljadu godina, postojae bar jedna taka - jedna estica krvi - koja e ostati fiksna, u svom poetnom poloaju, nepokrenuta meanjem; ukoliko/onda; ukoliko pogledam ideoplaste Tihove pretpostavke, Tilingove teoreme i teoreme fiksnih taaka, ako prelomim blistave kristalne nizove u proste odlomke koraka dokaza umesto da grupiem kristalne nizove u proste odlomke koraka dokaza umesto da grupiem nizove, onda bih moda mogao bolje da shvatim nadahnue koje je vodilo do dokazivanja tih slavnih teorema. Ako bolje shvatim dokaze, onda u moi bolje da upotrebim te teoreme da dokaem veliku teoremu. Ako... ako pilot provede previe u vremenu sna, onda se mora povui iz misaonog prostora i usnuti. Iznenada sam bio umoran od poigravanja ideoplasta koji mi behu preplavili um; uasavao sam se mogunosti da ikada vie pomislim makar i jednu jedinu matematiku misao. Grizao sam usnu, psovao i oajavao. Konano, usnuh. Zatvorio sam oi i um pred olujom brojeva i leteo poput lea u mrtvom brodu. Dugo sam spavao. Kada sam se najzad probudio, kapci su mi bili slepljeni; u ustima sam oseao ukus krvi. Verovatno sam stezao zube dok sam

spavao. Um mi je bio taman i hladan, kao crni led. Bio sam prazan poput naputene snene kuice na ledu dubokog zimskog mora. Pa ipak hladnoa nije bila potpuna. U meni je bio talas topline kao da sam spasen iz prevrnutih sanki i napojem zdelom vrelog aja. Slabani plamen ideje goreo je u mojoj glavi. Odakle je doao, ne znam. Ni iz kakvog posebnog razloga razmiljao sam o jednoj opskurnoj teoremi, Justerinijevoj teoremi mapiranja. Plamen postade svetliji, kao da sam udisao uareno ugljevlje vatre naloene drvima. Bio sam vrlo uzbuen. Kako je elegantno, pomislio sam, bilo kolabiranje omega funkcije, kojim je Olaf Justerini dokazao svoju zanemarenu teoremu! Kakva divota! Poeh da razmiljam, u optem vidu, o itavoj strukturi hipoteze kontinuuma. Video sam na opti, magliasti nain, kako ista ideja koja vodi do kolabiranja Justerinijeve omega funkcije moe da se primeni i na kolabiranje Lavijeve sheme korespondencije. Drhtao sam od uzbuenja, i od straha, jer sam imao hiljade tako magliastih ideja kako da postignem kolabiranje sheme korespondencije. Ali ova zamisao je bila drugaija - gotovo sam mogao da vidim razliku. Nekako je ideja izgledala ispravno; nekako se poklapala i popunjavala rupe u sistemu mojih razmiljanja. Posegao sam za neurologikom svoga broda, i doe svetlo. Ideoplasti su se kovitlali oko nepokretne take unutar moga uma, i mnogostrukost se otvori. Ponovo sam uao u vreme sna. Imao sam predoseaj ispravnosti dok sam prevodio svoju ideju u dijamanstki kristal novog ideoplasta. Plamen mojih misli postade vreliji. Gradio sam niz svojih dokaza. Moglo se uiniti da Lavijeva shema korespondencije kolabira ako i samo ako se Justerinvjeg podprostor obuhvati prostim Lavijevim prostorom. Mogu li pokazati da je obuhvaen? Morao je biti obuhvaen; morao je postojati jednostavan niz koraka da se pokae da je obuhvaen; ak je i iskuenik mogao dokazati da je obuhvaen. Misli su mi plamtele u mozgu poput lave. Sam mozak mi se oseao naelektrizovan i drugaiji, mnogo prostraniji, kao da moe da sadri okean rastopljenih misli. Oseao sam da razmiljam na nain na kakav nisam razmiljao nikada ranije, ak ni kada bih se suoavao sa kompjuterom i ubrzavao svoje misli sporim vremenom. Sada su mi misle nadolazile mnogo bre. Dolazili su mi itavi novi koncepti i upadali na svoje mesto, sve u jednom blesku. Shvatao sam stvari. Kako da opiem izuzetni bol i zadovoljstvo tog shvatanja, te divne vizije sreenosti. Moje misli su me probijale; moje misli su bile usplamteli grimiz; moje misli bile su gorue kapljice svetlosti. Podprostor je bio obuhvaen prostim Lavijevim prostorom! A onda je shema

korespondencije kolabirala, gotovo kao to slojevi zvezde kolabiraju oko njenog sredita kada se pretvara u supernovu: postojalo je mapiranje koje se moglo odabrati. Postojalo ja mapiranje koje se moglo odabrati! Postojale su elegancije, lepota i zvezdana svetlost. Obavio sam mapiranje. Bela svetlost vremena sna klizila je kraj mene u blistavim trakama, a onda je kolabirala u jedinstvenu taku zvezdane svetlosti koja je plamtela, irila se i postajala svetlija sve dok mi nije ispunila itav um. Oh, Soli, pomislio sam, trka se nastavlja, ali ova trka je gotova. Izleteo sam u stvarni prostor iznad vrele bele zvezde koju je Entitet nazvao Gehenom Luc. Dokazao sam veliku teoremu; putovao sam daleko u jednom jedinom padu i najzad su sve zvezde neba bile moje. 26. KALINDA CVETNA Kada je ovek odveo u svoju lonicu kompjuter, doe do velikog veselja, ali i do velikog straha, jer deca njegova bila su gotovo nalik na bogove. Glavni mozgovi kroili su galaksijom kako im se prohte i menjali samo njeno lice. Silicijumski bog, Tranzistorski Entitet, Beskraj Na Kvadrat, Enta Generacija njihovih imena bilo je mnogo. A tu su bili i Poremeni i Simbionti, ije su keri neuropevai, pesnici-bojovnici, neurolozi i piloti reda Matematiara Mistiara.Toliko su divne bile te keri da je ovek udeo da ih dotakne, ali dotai ih nije mogao. I tako je roen Drugi zakon Civilizovanih svetova, koji kae da ovek ne sme dugo da gleda u lica kompjutera i njene dece a da jo bude ovek.

Iz Rekvijema za Homo sapiensa, od Hortija Hostona

Gehena Luc bila je divna zvezda. Bila je to masivna zvezda, bela, svetla, i vrela. Bio sam opinjen njenom lepotom. Zato zvezde, pitao sam se. Zbog ega ita postoji? Zbog ega diemo, tonemo u tugu, radost, saaljenje i bol? Zbog ega... Dokazao si svoju teoremu, pilote, pa ipak postavlja takva pitanja.

Bio je to boanski glas Entiteta u mome umu, glas za koji sam se nadao da ga vie nikada neu uti. Ali Ona je prorekla da u joj se vratiti, i ja sam se zaista vratio. Zvezde jesu da bismo mogli da uivamo u njihovoj divoti. A mi postojimo da bismo oboavali svetlost. Setih se kako je Entitet volela svoje zagonetke i igre, i pomislih: "Ima li onda tako jednostavne odgovore na svako pitanje?" Ovde sam da bih odgovarala na tvoja pitanja. "Pa, imam hiljade pitanja. Gde je Bardo? Zbog ega si, ako si ve mogla da prekine borbu kad god si htela, zbog ega si dopustila da umre? Da li je mrtav? Ne! Nemoj mi govoriti... na takav nain. Ne elim da sluam tvoj glas ovde unutra. Kako onda da sauvam privatnost svoga uma?" Ljudska bia zapravo ne ele privatnost. Neko vreme vladala je tiina, a onda se unutar kabine moga broda pojavi slika Tihoa, sa njegovim morevskim podvaljkom i divljakim osmehom. Bio je toliko blizu da sam mogao da posegnem i zaronim aku u fazno usklaene svetlosne talase koji su mu sainjavali ekinjasto lice. Kada je progovorio, stvarni zvuni talasi mi zapljusnue ui: "Da li bi radije da govorim kao ljudsko bie? Onda emo tako razgovarati." "Gde je Soli? Ostali piloti? Kakav je ishod bitke?" Tiho obliza pljuvaku sa svojih utih zuba i ree: "Pao si daleko, nijedan pilot nije pao dalje. Ostali kao crvi probijaju svoj put kroz mnogostrukost. Samo si ti dokazao svoju teoremu; samo e tebi biti reena tajna. Okreni teleskop prema steroidnoj skupini dvanaest stepeni iznad solarne ravni." Usmerio sam svoj teleskop u skladu sa njegovim/njenim upustvom. Gledao sam ka svemiru milijardu milja daleko od Gehene Luc, prema velikom oblaku asteroida, stenja, praine i drugih otpadaka. Neke od tih krhotina bile su divovske, izbrazdane kraterima i pukotinama, crvene od silikata i gvoa; neke su bili tamnije boje, verovatno bogate spojevima ugljenika i vode. Najpre nisam imao

pojma zbog ega mi je Entitet rekao da pogledam na takvu kosturnicu zdrobljene materije. A onda, dok je brodski kompjuter analizirao proporcije ugljenika, vodonika, azota i kiseonika na jednom od manjih asteroida, meni se u stomaku neto zatee. Osetih kako me preplavljuje nejasno shvatanje - ne, to nije pravi izraz - smesta sam znao da neto, u kosmolokom smislu, nikako nije u redu. "To je nekada bila jedina Gehenina planeta", objasni Tiho. "Bila je dvaput masivnija od Ledopada. Sada orbitira oko Gehene u komadiima. Ljudska bia su to uinila. oveji roj je razneo planetu." Teko sam mogao da poverujem da bi ona dozvolila ljudskim biima da prodru u njen mozak da bi tu razneli planetu. A onda pomislih na zaostala ljudska bia na koja sam naiao tokom svog prvog puta unutar Entiteta, i vie nisam bio toliko siguran. "Koliko ljudskih bia?" upitah. "Gde su ta ljudska bia?" "Uperi svoje teleskope na onaj drugi, zaobljeni asteroid. Tamo, vidi li? Pogledaj kako svetlucaju - trupovi su im dijamantska vretena, kao vai svetlosni brodovi." Gledao sam kroz svoj teleskop i video uasni prizor mnogih svetova napravljenih ljudskom rukom. Svaki svet bio je cilindar koji se obrtao, oko trideset milja dugaak i deset milja irok. Pitao sam se koliko ljudi ivi unutar svakog od tih svetova. Prebrojao sam svetove. Bilo ih je deset hiljada etiri stotine osam. Bili su poput kolonije tapiastih bakterija rasute po crnoj krvi svemira. Moja prva misao bila je da ljudska bia mora da su kolonizovala Gehenu Luc pre nego to je Entitet narastao i zauzeo ovaj deo magline. Moda su ak poticali sa Stare Zemlje. Dubinski brod je ovde izleteo, pomislio sam, i ljudska bia su napravila svet u kome su mogla da poveavaju svoj broj. Rudarili su, topili i preraivali elemente planete da bi napravili nastambe i hranu, da bi se reprodukovali deset hiljada puta. Ukoliko je to bila istina, bili bi meu najstarijim narodima galaksije. (Hou da kaem, najstarijim ljudskim narodima.) Mora da su ovde bili hiljadama godina. Kada sam to rekao Tihu, digao je podvaljak i smejao sve dok mu pljuvaka nije potekla niz bradu. "Da zna da ti je prva misao pogrena. Zato ne razmotri drugu? Mora da zna odakle potiu ova ljudska bia."

"Reci mi." "Razmisli, Malori." Protrljah zglavcima bradu i rekoh: "Koliko im je bilo potrebno da rasture planetu?" Tiho mi okrete svoje smeljivo (ili podsmeljivo) lice. "Dobro, moe da izrauna koliko su ovde udvostruavajui vreme koje je potrebno jednom od njihovih svetova da se reprodukuje. To je eksponencijalni rast. ovek od matematike trebalo bi da je sposoban da proraunava takve stvari." Glava me je bolela, i ja pritisnuh oko i jednu stranu nosa pesnicom. Nisam shvatao zbog ega mi se Tiho podsmeva. "Dobro, koje je vreme udvostruenja? Koliko godina?" Tihov osmeh nije bio nimalo blag kada je rekao: "Hoe da kae, koliko dana?" "Dana." "Ljudski roj se brzo mnoi, zar ne, pilote? Pre deset nikadijskih godina prvi svet izleteo je iz Vilda." "Pre deset godina!" "Hoe li da ti pokaem ta ljudska bia umeju da uine kada ude za porastom? Jesi li spreman da gleda zvezdu kako eksplodira?" "Zbog ega", proaptah, "zbog ega bi naterali sunce da eksplodira? Da li je to mogue?" Zatvorih oi na trenutak da bih posmatrao teleskopske slike koje mi je brod ubacivao pravo u vizuelni korteks. Piljio sam u uskovitlanu prainu, stenje i deset hiljada vetakih svetova. Ponovo sam se upitao koliko ljudi ivi u svakom svetu. "Malori", pozva me glas. "Malori, uj." Zaklopih ui akama. "Ne", povikah. "Mrtvi nemaju jezik i zato ne bi trebalo da govore."

Nisam eleo da sluam. Nisam eleo da otvorim oi. Nisam eleo da ujem slatki glas ili da pogledam draesno lice bez oiju koje je Entitet izvlaio iz moga seanja. "Oh, Malori, Malori." Najzad vie nisam mogao da izdrim. Otvorio sam oi i pogledao Katarinu. Lebdela je preda mnom odevena u svoju belu skrajersku odoru. Koa joj je bila bela poput mermera, a upljine njenih oiju najdublje crnilo. Nasmeila mi se. "Predvieno je davno", ree ona. "to jeste, bilo je." eleo sam da posegnem, da je dograbim u naruje i da joj ljubim pune, crvene usne. Ali rekao sam sebi da ona nije nita vie od svetlosti, seanja i rei bez strasti koje su visile u vazduhu. Neu pokuavati da je dodirnem, obeah sebi. Bez obzira na to ta se desilo, drau stisnutu aku prislonjenu uz obraz. "Zbog ega me tako mui? Jesu li moji zloini toliko veliki?" Kleo sam Entitet i vikao: "Vrati mi Tihoa, prokleta bila! Sa njime mogu da govorim." Ali Tiho je, inilo se, nestao. Katarinina slika - bila je to samo Katarinina slika, podseao sam sebe - odgovori mi: "Jo davno su prvi skrajeri videli bolnu budunost... da li sada shvata bol ove vizije? Oh, slatki Malori, sa tvojim slatkim mozgom i tvojim slatkim ivotom, boli vie nego to ovek moe da podnese, i zato u ti pokazati ta ovek i ena mogu... Vidi li ono to sam ja videla? Hoe li videti ako ti pokaem? Gledaj! to je bilo, bie, opet i opet, sve dok sve zvezde ne... vidi li?" U umu mi se obrazovala slika. Bila je tu vrela, bela zvezda oko koje je obilazila beivotna, smrznuta planeta. Iznenada, iz gustog prostora u pravcu sunca, tamo gde su se fotoni i zraenje prosipali u svemir poput vodopada bele svetlosti, pojavi se magliasta predslika objekta koji izlee iz mnogostrukosti. Slika ovrsnu. Prozrani, dijamantski cilindar dug trideset milja irio je svoja svetlosna jedra u obliku hiljadu milja irokog kiobrana da bi hvatao Gehenino obilato zraenje. Lagano je svetlosni pritisak triliona estica na vazduasta, srebrnasta svetlosna jedra poveao momenat cilindra. Ovaj je ubrzavao. Za kratko vreme - moda kratko koliko duboka zima Nikadije - stigao je do planete. Cilindar se otvorio. Oblaci siunih razdiraa (ili bi moda trebalo da ih zovem programiranim

bakterijama) poee da padaju poput meteorskog pljuska kroz vakuum i da se prikupljaju iznad delova planete u zelenim krpama svetlucave praine. A onda su razdirai obavili svoj posao. Otkidali su i oslobaali kiseonine atome iz molekula vode; grupisali su mase ugljenika i drugih elemenata. Izjedali su samo tlo. Koncentrisali su vodonik. U ogromnim rezervoarima, izrezanim od kore planete, smeteni su oblaci vodonika. Cilindar se ponovo otvori, i armija robota-lasera popade po planeti. Nali su rezervoare vodonika. Optiki kristali u srcima lasera pretvarali su infracrvenu svetlost u kratkotalasne snopove usmerene na depove vodonika. Vodonik se usijavao i blistao; zagrevao se do stotinu miliona stepeni, fuzionisao se i eksplodirao. Za nekoliko sekundi, ogromne lopte svetlosti i vatre izbie sa povrine. Kora planete bila je pretvorena u paru, sprena, raznesena u vrelu prainu. Stenje i stopljeni pesak behu izbaeni u svemir. Led se pretvorio u paru i otiao sa planete. Kasnije, kada se praina staloila, cilindar se otvorio i spustio jo razdiraa preko izjedene povrine planete. Na taj nain, sloj po sloj, sa planete su skidani kora, donji slojevi i sredite, razdirani poput prljave grudve snega i rasuti u svemir. U meni se obrazovalo jo slika. Bio sam opinjen tom vizijom podivljale tehnike asemblera, i zato sam zatvorio oi i posmatrao razdirae kako rudare po planetarnim krhotinama u potrazi za silicijumom, ivom, helijumom i svim drugim prirodnim elementima. Gledao sam kako oblak asemblera izbija sa cilindra i odlazi meu novostvorene asteroide, posmatrao kako prikupljaju ugljenik atom po atom sve dok nisu sastavili svetlucave, dijamantske trupove velikog broja novih cilindara. Asembleri su gradili i druge stvari. Teleskope, sulki reetke, neurologike, plamene lopte, akuhake, letea krila, tapie za uzimanje hrane, drvee, kue, ploice glikoze, travnata polja - nije bilo kraja stvarima koje su pravili asembleri. Asembleri su pravili nove asemblere, i tako proces pretvaranja planete u deset hiljada cilindara nije oduzeo mnogo vremena; asembleri su vezivali ugljenik za vodonik i kiseonik; asembleri su bili programirani da izdvajaju azot, da stvaraju amino kiseline i iz njih povezuju proteine. Asembleri su ak mogli da stvaraju i ljudska bia. oveji roj ljudskih bia, milijarde i milijarde drugih bia. "Koliko ljudskih bia? "Vidi li, slatki Malori?" upita me Katarinina slika. "Toliko mnogo, ko je mogao i predvideti da e ivot stvoriti toliko toga?"

"Jesu li slike koje si mi pokazala - ta istorija - stvarne?" "Pogledaj svojim teleskopima. Je li deset hiljada vetakih svetova stvarno?" Ponovo protrljah nos i rekoh: "Mogu li znati ta je stvarno kada se nalazim unutar tvoga mozga, a ti unutar moga? Mislim da moe da me natera da vidim ta god hoe." Nasmeila se i zaronila aku u skriveni dep u svojoj odori. Kada ju je izvadila, prst joj je bio namazan uljem za zacrnjivanje, kojim je namazala svoje one duplje. Rekla je: "Dovoljno dobro vidi te lepote... Mora znati da jesu stvarni."; Pogladih bradu i ponovo upitah: "Koliko ljudi ivi u svakom cilindru?" "Nije isti broj u svakom... Trebalo bi mi izvesno vreme da izrecitujem tane brojeve. A brojevi se menjaju dok govorimo. Smeno, to nikako ne moe da se uzdri da sve vreme broji; taj feti za tanim brojkama!" "Onda, priblino koliko ljudi?" Klimnula je dok je govorila: "U svakom svetu ivi deset miliona ljudskih bia." "Ljudskih bia..." poeh. "Ljudska bia", potvrdi ona, "toliko su divna. Pola ivotinje, pola..." Skupio sam usne (ne mogu a da ne pomislim da mi je lice tako stenutih usana sigurno izgledalo kao Solijevo) i rekao: "Nemogue je da se deset miliona ljudi tako reprodukuje za deset godina." Ali jo dok sam priao, znao sam da nije nemogue. Asembleri su se mogli upotrebiti da uz njihovu pomo deca sazreju za nekoliko godina. Ali kakva bi to ljudska bia bila? Ljudskom umu je nemogue da potpuno sazre za nekoliko godina. Napravio sam brzi proraun. Ukoliko se broj svetova udvostruavao svakih tri etvrt godine, veina svetova i ljudi koji su iveli unutar njih nisu postojali pre tri godine. (Asembleri mogu ak da sazdaju potpuno odraslo ljudsko bie za nekoliko dana. Tokom Drugog mranog doba, duhovne vlasti su izvele mnogo takvih zabranjenih eksperimenata. Bila je istina: ena ili mukarac mogu se stvoriti kao komad uzgajenog mesa. Imali bi vredne ruke, kosu i vrelu, crvenu krv koja bi pumpala kroz njihove arterije. Imali bi ak i mozak. Ali taj mozak bi bio go kao

gornje padine Mont Atakela. Asembleri su mogli da naprave enu ili oveka, ali nisu mogli da naprave um. Nisu mogli da naprave ljudski um. "Jo ne shvata", ree Katarina i zabaci kosu sa ela. Okrenula se prema meni. Da je imala oi, pretpostavio bih da mi ita s lica. "Kako da te navedem da vidi?" A zatim se pojavie prizori, mirisi i zvuci. Kao da sam talov koji leti nad planinskim izvorom, oko moga uma - moje oko i moj nos - letelo je preko svemira i zatim probilo trup jednog od cilindara. Bili su tu topli, vlani vazduh, bogati mirisi ivota. Ispod i iznad mene, zakrivljujui se miljama nadole i nagore na sve strane, bila je dungla sveobuhvatnog zelenila. Bilo je tu drvea, ahovnica travnjaka, ribnjaka, jabukovih vonjaka krcatih crvenim voem slatkog mirisa. A svuda gde bih pogledao, kruei napred i nazad, levo i desno, bilo je beba. Bebe su bile svuda. Gole bebe, tela naboranih i mekih poput spirila, puzale su i vukle se kroz dugu, zelenu travu livada. Pazila ih je mala vojska kunih robota. Neki od robota davali su novoroenim bebama plastine cucle koje su trpali u njihova vlana, bezuba usta. Na sve strane bebe su plakale, sisale, spavale i vrile nudu po travi. Vazduh se oseao na ispljunuto mleko, kiselkasti izmet beba i sveu, novu bebinju kou. Neke starije bebe - zapravo su to bila deca - pentrale su se poput bezdlakih majmuna po rairenim granama jabukovog drveta. Brale su zrele, crvene jabuke, odgrizle bi zalogaj uz hruskanje, a zatim bi bacile plod ispod sebe u travu. Travnjaci su bili prekriveni polupojedenim jabukama. Uasno sam se na takvo rasipanje. To me je gotovo podsetilo na mesnu orgiju Devakija. Pitao sam se jesu li jabuke zagaene crvima. Zbog ega bi inae bebe bacale toliko voa? Jedna od beba leala je zavaljena u ralji drveta dok je brala jabuku paljivo poput iskuenika koji prouava hologram galaksije. Ona se nasmei, zatim zari bele zubie u jabuku. Jabuka je bila puna crva. Crvi su na sve strane gmizali kroz meso jabuke. Uz drugi osmeh, beba-deai prinese jabuku usnama i isisa nekoliko crva, koje je progutala kao mleko. Zbunjivalo me je zbog ega je to uinio. Pitao sam se zbog ega sve ostale bebe paljivo prebiraju jabuke pune crva. Onda sam uo kako mi Katarina apue u uvo, i znao sam odgovor: maloj deci - i svim ljudskim biima - potrebni su proteini da bi rasla, a crvi nisu nita drugo nego voda, masnoe i proteini. Zatvorio sam oi, a kada sam ih otvorio, ponovo sam bio u kabini svoga broda i gledao u Katarinu. "Toliko mnogo", rekla je, "svetovi su puni novih... Oh, da, ima i

odraslih ljudi, po hiljadu na svaki svet. Konani astrijeri, shvata? Ali bebe znaju stvarnost... Tako su slatke i eljne ivota - i tako gladne!" "derai crva", rekoh, pomislivi na anidarov sablasni osmeh i mnoge jezive stvari koje je jeo. "Podsea me na neke stvari kojih se radije ne bih seao." "Nemoj se plaiti seanja. Seanja su sve." "Ta bezbrina plodnost. To je tako varvarski!" "Budi samilostan, Malori." "Oni su varvari." "A to je problem sa svim ljudskim biima, zar ne vidi? Oh, ovi jadni ljudi su necivilizovani. Tako su... Njihova glad je bezgranina. Proderali su elemente planete, ali im nedostaje jedan kljuni... Planeta je bila siromana azotom - da li si to znao? To im ograniava rast. Kako da prave proteine bez azota? I zato sada moraju da trae jo hrane. Druge planete oko drugih zvezda: hrana za ljudske bebe, zar ne vidi?" "Ne, vie mi se dopadalo kada sam bio slep." Katarina uperi prst u mene. Vrh namazan uljem bio je nevidljiv. Progovorila je, a rei su joj bila lagane i ozbiljne. "Deset hiljada svetova su nalik na ogromne dubinske brodove - ali ne sasvim kao oni. Kako je mogue, pita se, da se otvori prozor za tako masivan objekat kao to je vetaki svet? Deformacije bi morale da budu... ogromne. Kada Gehena postane supernova, deformisani vremeprostor u okolini zvezde e se iznenada ispraviti, poput gumene prostirke - nije li to analogija koju vi piloti uvek koristite? I kao nai piloti, piloti vetakih svetova napravie svoja mapiranja. Neposredno pre nego to ih svetlost sagori, svetovi e biti zavitlani u mnogostrukost kao.. kao kamenovi kroz otvoren prozor. To je jedini nain." "Oni su varvari." Zavrtela je glavom dovoljno snano da joj se dugaka, crna zatalasala od uha do uha. "Ne, oni su ene i mukarci, kao i mi. Kao, ali ne jednaki, jer im nedostaje vetina naih pilota. Njihove teoreme mapiranja su tako grube. Retko dolaze do

mapiranja jedan prema jedan. Uglavnom moraju da mapiraju od izvorine take do otvorenog skupa od... Vidi, veina svetova e pasti kroz prozor i rasuti se nasumce po galaksiji. Na kraju e izleteti oko drugih zvezda. Koje e to zvezde biti, niko od lordova ovejeg roja ne zna." "Varvari!" Vild nije bio nita drugo nego mrtve zvezde koje su pobila ljudska bia. Onda sam shvatio. Mislio sam da shvatam sve o ljudskim biima i njihovoj stranoj sudbini u ograniavajuem soivu galaksije Mleni Put. Krv mi je bila vrela u licu, jer sam bio uasno postien. ta smo uinili, pitao sam se. Zbog ega uopte ljudska bia? Ljudska bia su najzad odbacila svako ograniavanje. Ljudska bia e unititi zvezdu zbog toga to je elja za novim ivotom i novim stanitima za ivot bila vea nego potovanje ivota bilo koje zvezde; na neki nain, paradoksalno, bila je vea i od samog postojeeg ivota. Deset hiljada svetova punih ljudskih bia pae kroz prozore u mnhogostrukosti prema udaljenim zvezdama galaksije. Neki od svetova moda e pasti i u zvezde; neki e moda predugo boraviti u mnogostrukosti, pa e im ponestati hrane; neki svetovi bie izgubljeni u beskonanim grananjima ili drugim topolokim zamkama. Moda e samo polovina ili treina svetova preiveti - ko je mogao da izrauna verovatnoe? Ali to e biti dovoljno. Svetovi-seme dosei e do blistavih novih zvezda i stvoriti milijarde novih ljudskih bia. Nita nee zaustaviti unitavanje itavih planeta i pretvaranje prostih elemenata u ljudska bia. Milijarde ljudskih bia stvorie trilione triliona, a zvezde e umirati jedna po jedna, pa hiljadu po hiljadu, i Vild e rasti sve dok sve zvezde, planete i meuzvezdana praina ne budu iskoriene, i galaksije, od mrtve Alfa Kruks do sagorelog Antaresa, nee biti nita do uskovitlana spirala svetova dijamantskih trupova punih gladnih ljudskih bia. Svetlucavoj Katarininoj slici samo sam rekao: "Mora da nas mrzi." "Slatki Malori, ne, ne mrzim te." "Kako mogu da se tako reprodukuju i putuju, znajui da e sve unititi?" "Ali oni nita ne znaju, zar ne vidi? Tih deset hiljada svetova - ljudska bia unutar njih veruju da rtvuju par zvezda da bi njihova deca mogla da cvetaju i napreduju. Zbog toga to zvezdana svetlost... zbog toga to ne mogu da putuju kao

nai piloti, nedostaje im perspektiva. Zbog toga to svetlost veine supernova nije imala vremena da pree mnogo od galaksije, oni ne mogu da je vide. Zapravo, iako su njegovi tvorci, oni ne znaju da Vild postoji." "Ali moraju znati da e ranije ili kasnije sve zvezde biti mrtve!" Nasmeila se i rekla: "Nadaju se da e se to odigrati kasnije, ne ranije." A zatim je dodala: "Kada bi sve zvezde postale supernove, galaksija bi blesnula divljim... zvezdana vatra e stvoriti obilje novih elemenata i tako e njihova deca otkriti obilje novih, mada opasnih, mogunosti za ivot." Uprkos samom sebi, nisam mogao da se uzdrim da se i ja ne nasmeim. Bio sam strano postien to moja blinja ljudska bia unitavaju zvezde, pa ipak na neki izopaeni nain ponosan to smo dovoljno bistri i dovoljno moni da to inimo. ak i boginja, pomislio sam, mora biti bespomona pred rojem ljudskih bia koja unitavaju galaksiju. A onda ponos ustupi mesto krivici, i ja ponovih: "Mora da nas mrzi." "Slatki Malori, ne mrzim te, ja... Oh, zar ne vidi? Mi skrajeri, svi koji uimo vetinu... ta nova ekologija, sve je to davno predvieno. ak i Agatangijanci, oni su videli ovaj trenutak jo u njegovom zaetku." "Zbog ega mi onda nije reeno? Da sam znao..." "Zar ne shvata? Da si znao, oajavao bi, zbog toga to je jedna stvar znati, a druga.... ta ste mogli da uinite bilo ti, bilo neko drugi iz Reda da biste zaustavili rast Vilda?" "Jesam li toliko drugaiji nego to sam bio? ta mogu da uinim... sada?" "Zaustavie bol, jer to je tvoja sudbina. Vild mui galaksiju. Slatki moj Malori, doveo si sebe ovamo da bi izleio bol... i iz drugih razloga." Iako sam se uasavao toga da ujem te 'druge razloge', zatraio sam: "Reci mi, onda." Katarina zagladi leprave pregibe svoje odore i odvrati: "Ne mogu ti rei. Nije na meni da... Ali sada te moram ostaviti, Malori. Za neko vreme, za jedan eon, dok ne budem upamena. Kalinda e ti rei ono to treba da zna. Kalinda Cvetna. "

"Katarina, nikada ti nisam rekao najosnovniju stvar, a to je..." "Zbogom, slatki Malori, zbogom." "Ne!" Katarina jo jednom zatreperi dok je nestajala. Znao sam da inim smenu stvar, ali sam posegao da je dotaknem. Dotakao sam vazduh. Lebdeo sam ispruene ruke i stegnute pesnice i zurio u iznenadno crnilo. "Seam te se i previe dobro", viknuh iz sveg glasa. "Prokleto bilo moje pamenje!" Trenutak kasnije, nova slika, koju nisam video nikada ranije, oive, zalebde nad mojom glavom. Digao sam pogled. Bila je to divna devojica. Koa joj je bila smea kao baldo orah, a bila je odevena u crvenu haljinu od grla do kolena. Oi su joj bile crne gotovo kao Vremeuvarove; bila su oblikovane kao bademovi i izgledale su prevelike za njenu glavu. Pade mi na pamet da na ljudskom licu nikada nisam video tako bistre i inteligentne oi. Oko malog prsta obe hitre ake nosila je crveni prsten, a tamna kosa joj je bila ukraena desetinama sitnih belih cvetova. Ime joj je bilo Kalinda Cvetna. Blagoslovila bih tvoja seanja i pomogla ti da se sea, kada bih samo mogla. Nemogue je opisati njen glas. Jedno je sigurno - bio je visok i sladak poput piska snenog gnjurca. Istovremeno, bio je bogat, odmeren i smiren. Kada je progovorila, svaku re je jasno oblikovala, na nain koji nije bio nimalo detinji. Na boanski nain. Glas joj je bio glas boginje i pobuivao je unutar mene dublje tonove koji su se savreno slagali sa muzikom to se slivala iz njenog detinjeg grla. U glasu joj se oseala udljivost i prebivala je poezija. Pogledala me je oima punim razumevanja dok je recitovala:

Draga, predivna smrti! Dragulju pravednih, Koji ne sija nigde izuzev u tami; Kakva tajanstva poivaju iza tvog praha,

Kada bi ovek mogao da prozre taj mea!

Posle te pesme usledilo ih je jo, pesama drevnih i modernih, pesama fravaijevskog porekla i pesama za koje sam bio ubeen da ih je sama smislila. Bilo mi je dato da razumem da je ta prebistra devojica deo Entiteta na nain na koji ni Tiho, a svakako ni Katarina, to nikada nisu bili. Da li je ivela na jednom od onih svetova koji su izleteli u mranu unutranjost Entiteta ko zna koliko davno? Da li je ubijena, zatvorena u auru i upijena u jedan od najstarijih memorijskih prostora Entiteta? Zbog ega su pesnici-bojovnici i Agatangijanci govori o Entitetu kao o Kalindi? Pogledah njene prste, prstenove, prstenove pesnika-bojovnika. Da li je to bilo mogue? Da li je to bila devojica o kojoj je govorio Davud? Da li je bila posledica eksperimenta u stvaranju enskih pesnika-bojovnika - A nosila je dva crvena prstena! Osetih uasnu sumnju. Osetih - a verovatno je boginja bila prilino zadovoljna to sam to osetio - nekako sam pogodio da je ovo dete zaljubljeno u poeziju ivelo unutar samog srca Entiteta. Moda se Entitet saalio na mladu pesnicu-bojovnicu; moda e istovremeno poneti i pesniki i bojovniki crveni prsten. Pomislih na sliku luka, a oi su mi gorele od suza. Entitet mora da je veoma podseao na luk, sloj za slojem, itavih meseci njenog mozga izgraenih oko unutranjeg sebe koje je volelo cvee i poeziju. Nemoj se plaiti smrti, pilote. Glasno sam, meutim, rekao: "Ali svaka zvezda u galaksiji, svaka pesma koja je ikada napisana, sve - sve e biti izgubljeno." Kalinda uze cvet iz svoje kose. Stavila ga je na dlan svoje ruke, napuila usne i dunula ga prema meni. Cvet zalebde u vazduhu i polete prema meni. I dalje ne shvata. Nita nije izgubljeno. Ubrala sam ovaj hijacint pre hiljadu godina, ali pomirii ga - nije li jo sve? "Pokuao sam da shvatim, razmiljao o ovome itavog svog ivota. Raspadanje, entropija..."

Entropija je nedostatak informacija; entropija je mera nesigurnosti. Kada je entropija na maksimumu, sve poruke su jednako verovatne. to vea nesigurnost, to je vei broj informacija izraenih porukom. "Poruka Jeldri, to je..." Od trenutka kada je vaseljena stvorena, ona se kretala u pravcu suprotnom od nereda prvobitne eksplozije. Makroskopske informacije se neprekidno stvaraju." "Ali ja..." Bogovi tragaju za savrenom informacijom o univerzumu. Ali informacije nikada ne mogu biti savrene. Razmotri jedan svoj dah, svoje nemarne, gorke rei sainjene od toplog vazduha. Ukoliko se jedan jedini gram materije udaljen ak do iva Luca pomeri jedan jedini centimetar, to e izmeniti mikroskopsko stanje tvoga daha. ak i sama vaseljena nikada ne moe da stvori dovoljno informacija da bi spoznala sopstvenu budunost. "'ta je bilo, bie', govorila je Katarina." Ne moe ak ni da sanja kakva e biti budunost ove galaksije. "Svi smo osueni i prokleti, zar ne?" Ne, sasvim je suprotno, pilote. Postoje beskonane mogunosti. Ubrala je jo jedan hijacint iz niske oko svoga ela i spustila taj cveti sazdan od svetlosti u moju kosu. Zatim mi je govorila mnoge stvari, divne stvari. Veinu onoga to je rekla nisam shvatio, ili sam vrlo slabo shvatio, kao to iskuenik kome su dali da se igra brojevima ima tek namutniju predstavu o vioj matematici. Kada sam je upitao zbog ega dozvoljava da deset hiljada svetova ubije Gehenu Luc - jer boginja je oigledno imala moi da uniti svaki svet unutar sebe, ukoliko to poeli - nagovestila je postojanje odreenih nepromenljivih 'ekolokih' zakona. (Ukoliko brkam zamenice koje se odnose na Kalindu sa onima koje se odnose na boginju, to je zbog toga to sam bio zbunjen. Na neki nain, jo sam zbunjen.) Rei su joj bile gotovo same visokoparne fraze: bilo je tu neto o odlukama svakog bia u vaseljeni koje odreuju neto to je nazivala 'ekologijom izbora'. Bio bi to veliki zloin, rekla je, nepotrebno remetiti prirodni tok izbora. A jo je vei zloin ne uspostavljati ponovo taj tok, kada se jednom prekine. inilo se da postoje i druge

ekologije. Postojala je ekologija ideja, ekologija proricanja i ekologija informacija. Govorila mi je o ekologiji determinisanosti delovanja i ekologiji fundamentalnih paradoksa. Postojale su mnoge, mnoge takve ekologije; postojala je hijerarhija ekologija. Njena vetina, rekla je, bila je meuigra izmeu ekologija. Kada sam joj priznao da mi je njena vetina razumljiva koliko i probabilistika topologija jednom crvu, rekla je: "Crvi znaju dovoljno o transformacijama da bi se pretvorili u leptirove." Rekla mi je i neto drugo. Sve nae komunikacije, sve manipulacije mnogostrukou koje su me toliko uznemiravale, neobjanjive pojave unutar Entiteta - sve to sam do sada iskusio, ostvarivala je na nesvesnom nivou. Nijedno bie, rekla je, ne bi moglo dozvoliti sebi da bude svesno ivotnih pocesa koje moe automatizovati. Da li bi ovek bio spreman da troi vreme na svesno podeavanje brzine otkucaja srca na mnogobrojne i promenljive zahteve svoje okoline? Da ubrzava svoj metabolizam i poviava temperaturu da bi se borio protiv najezde bakterija? Da bude svestan svake pojedinane bakterije? Ne, to ni boginja nije mogla dopustiti sebi - da bude svesna obinog oveka, ak ni desetine hiljada svetova punih ena i mukaraca. Pravo zanimanje boginje, inilo se, daleko je prevazilazilo moju brigu u vezi sa sudbinom oveka u galaksiji. Dok smo govorili, milioni crnih tela izletee oko zvezde. Rekla mi je da su u pitanju oblici vetaki izraene materije guste kao crne rupe, ali ne toliko masivne. Crna tela - mogao bih ih nazvati gamafagima - skladitili su energiju; napravila je gama-fage da upiju i zadre svetlost supernove. Zadrala je za sebe tajnu zbog ega su joj neophodne takve neizmerne koliine energije. Nagovestila je da joj moram verovati, da postoji razlog zbog koga zvezda mora umreti. Ali kako sam mogao da verujem tom boanskom detetu prokletih, bogolikih oiju? Kalinda se smeila tako slatko, ali je prodrala mozak i um Tihoa, kao i umove Rikarda Lavija i drugih pilota, i ko zna kakve bi druge gozbe mogla da poeli jednoga dana? Nemoj biti toliko zadubljen u misli, pilote. Ne bi bilo poetski kada bi sve zvezde umrle. Ti nee dozvoliti da umru. Zbog toga to je bila usamljena, zbog toga to je mogla da ita strah i divlja predoseenja u mojim oima, zbog toga to je u srcu bila samilosna boginja, to dete sa cveem u kosi obealo je da e mi pomoi ako ja njoj obeam vrlo

jednostavnu stvar. Iako je bilo lakomisleno od mene da uinim tako neto, obeao sam joj, i o tom obeanju u uskoro progovoriti. A sada poinje. Da sam posedovao samo milioniti deo moi Entiteta, mislim da bih zaustavio ubistvo Gehene Luc. Ali bio sam samo ovek i mogao sam da uinim tek malo toga. Kalinda okrenu prsten oko jednog od svojih prstiju i ree mi da posmatram roj kroz svoje teleskope. Uinio sam kao to mi je naloila. Gledao sam kako se otvara jedan od svetova koji su bili najblii suncu. Liio je na dve polovine divovske ostrige koja se otvara prema okeanu suneve svetlosti. A unutra se nalazio biser maine, ogromni dragulj vremeprostornog pogona. Lepo, zar ne? Vidi kako blista. Spoj se sa svojim brodom, pilote, i pusti da ti kompjuter modeluje ta e doi. Gledao sam kako ljudska bia ubrzavaju prirodni ivotni ciklus zvezde. Gospodari ovejeg roja - ili neko, ili neki kompjuter - okrenuli su vremeprostorni pogon prema takama unutar plazme unutranosti Gehene Luc. Talasima verovatnoe bilo je potrebno hiljadu etiri stotine pedeset etiri sekunde da se kroz svemir proire do zvezde. U taki u blizini jezgra, gde je temperatura bila stotinu miliona stepeni, energija nulte take vremeprostora iznenada je bila pretvorena u toplotnu energiju. U okolini izvorinih taaka plazma je bila rastopljeno more, i dolo je do niza eksplozija. Jezgro zvezde postade jo vrelije. Vodonina plazma poela je da sagoreva poveanom brzinom, sve bre i bre, etiri atoma vodonika bi se sudarila da daju atom helijuma plus energiju, plus mahniti vrtlog energije koja je sekla crveno more vodonika. Gori li od elje da se vrati kui, moj pilote? Uvek postoji povratak. Odskrajovau za tebe deo tvoje budunosti: jo jedan, poslednji put e mi se vratiti. Sve veom brzinom, energija nulte take pretvarala se u toplotu. Na sto pedeset miliona stepeni, helijom se fuzijom pretvarao u ugljenik, element ivota, i sve se vie zagrevao. Milion godina zvezdane evolucije odigralo se moda za jednu desetinu godine. Kada je oganj unutar jezgra dostigao est stotina miliona stepeni, ugljenik je fuzijom poeo da prelazi u neon. A vreme se saimalo kako se zvezda

saimala, sabijajui se, stvarajui temperature vee od milijardu stepeni. Na taj nain su se raali atomi kiseonika, a kiseonik je goreo da bi obrazovao silicijum i gvoe, i jezgro zvezde postalo je veoma, veoma vrelo. Zvezda - tako sam je video kroz misaoni prostor svoga broda - unutranjost Gehene Luc bila je poput luka sa jezgrom od gvoa u obliku plazme. Jezgro je obavijala silicijumska ljuska, okruena plamteim sumporom i korama od kiseonika, ugljenika i helijuma. Jezgro je sada bilo dovoljno vrelo da zavri svoju evoluciju za nekoliko dana, a vremeprostorni pogon se smirio, dok se oveji roj unutar vetakih svetova pripremao da pristupi svojim mapiranjima. ivot i smrt; smrt/ivot. Zbog toga to gvoe ne prelazi spontanom fuzijom u tee elemente, uskoro je itavo jezgro sagorelo. Jezgro postade suvie masivno, suvie gusto. Bez nadirue energije elektrona, da se suprotstavi gravitaciji unutranjosti zvezde - na andrasekarovoj granici - jezgro poe da kolabira etvrtinom brzine svetlosti. Za menje od sekunde uruilo se poput smrskanog jajeta kljunaa. Postalo je pakleno vrelo, osam milijardi stepeni. Materija jezgra raspade se na protone i neutrone i sabi se na toliku gustinu da joj se veze u trenutku preraspodelie. Divovski udarni talas prostreli koru prema povrini, raznevi spoljanje slojeve zvezde. Gehena Luc eksplodirala je u ognju vodonine plazme, gama zraka i blistave, vrele svetlosti. Tajna ivota. Nisam zapravo video deset hiljada svetova kako upadaju u mnogostrukost. Ali moj brod je modelovao mnogostrukost i ja sam gledao kako se krivi poput crva na plamenovima, krivi i izvitoperuje. Video sam kako se milioni ogromnih, razjapljenih prozora otvaraju u okolini svetova. A onda, u trenutku, svetovi su nestali, izbaeni prema galaksiji u kojoj su ekale nove i devianske zvezde. Pitao si se o tajni Jeldri, ali ti je ja ne mogu rei, jer ja sam ono na ta bi te vii bogovi upozorili. Kada se vrati u Nikadiju, moe pitati svoga Vremeuvara zbog ega je tako. On je vrlo star, i na neki nain mudriji nego to moe da zamisli. A sada zbogom, moj pilote. Nisam ostao da gledam kako talasni front Gehene nalee na moj brod. Dovoljno sam video. eleo sam da naem svoju brau i sestre pilote, gde god bili. eleo sam

da uinim i druge stvari, i zato pronaoh prozor i napravih mapiranje. Kada sam upao u mnogostrukost, u bezvremenu oblast gde je jedina svetlost svetlost matematike i vremena sna, Kalinda pljesnu akama i zacvrkuta: "Ali tako je lepo!" A zatim je i ona nestala. Ali jo sam mogao da osetim miris njenih cvetova, a zvuci njene poslednje pesme odzvanjali su u vazduhu:

Zvezde, videh ih kako padaju, Ali kad da padnu i da umru treba, Nijedna zvezda ne nestaje Sa zvezdama posutog neba. 27. KELKEME Moe se s pravom postaviti pitanje zato ivotinje, koje ive od kande i kljuna i svojih najneposrednijih najdivljanijih poriva, ne proderu jedna drugu sve do poslednjeg gmizavog crva? I zbog ega bogovi ne raznesu svetove kada uzdrhte od boanskog gneva? Zbog ega je samo ovek proklet ratom? Odgovor na to pitanje je i istorijski i evolucionaran: koraamo rubom rasnog samoubistva zbog toga to smo bili dovoljno pametni da napravimo atomske bombe i dovoljno glupi da ih upotrebimo.

Iz Rekvijema za Homo sapiensa od Hortija Hostoha

Duboko unutar Entiteta nalazila se zvezda bez planeta koja je postala poznata kao Pilotova zvezda. Bila je to mala, uta zvezda bez ikakvih posebnih znaajki, osim to je bila najblia - topoloki najblia - Geheni Luc. Kada sam izleteo nad Pilotovom zvezdom, ustanovio sam da je od svih brodova koji su se upustili u trku kroz mnogostrukost stigao samo jedan. Bio je to Solijev Vorpalni ma, svetlucav u zvezdanoj svetlosti poput kula Starog Grada u zimskoj noi.

Poslao sam svoju sliku u njegovu pilotsku kabinu, koja je bila topla, mrana lopta po mnogo emu nalik na moju kabinu. Govorio sam sa njim. Njegovi izdueni, tvrdi alaloijevski miii stegoe se na njegovom dlakavom trbuhu i on me pozdravi. "Koliko si daleko pao, pilote?" A zatim: "Sea li se trke dan nakon to si postao pilot? I tada sam vodio itavim putem. Ali sada nijedan od nas dvojice nee prei liniju cilja, zar ne? Zvezda tvoje boginje se prebrzo pretvorila u supernovu deformacije su bile iz take u nultu taku, tako da nema nikakve sumnje da je bila supernova. Iza ove zvezde vie nee biti mapiranja, zar ne?" "Samo mapiranja kui." "Da, trka..." "Trka je gotova, Soli." Ispriao sam mu da sam upravo bio svedok smrti zvezde. Ispriao sam mu o sto milijardi ljudi beskunika koji su pomogli uzrok rasta Vilda. Na njegovom elu pojavi se znoj, kao i u njegovoj bradi. Nije eleo da poveruje da sam stigao do Gehene Luc pre njega. "Ne, to nije mogue", uzbudi se on. "Moja mapiranja bila su precizna i elegantna. Tvoja nisu mogla biti preciznija." "Moda mi nije bilo potrebno toliko mapiranja", odvratih nemarno. "Zato ne, pilote?" Poeleo sam da poviem o svom dokazu hipoteze kontinuuma. Da li bi ga unitila novost da sam dokazao ono to se upinjao da dokae tokom tri ivota? Vrlo dobro, neka ga uniti. "Dakle, kako da ti kaem? Razlog je jednostavan: da izmeu bilo kog para diskretnih Lavijevih skupova izvorinih taaka postoji..." "Dokazana je!" "...Mapiranje..." "Dokazao si je, zar ne?" "...jedan prema jedan."

"Da, kopile Ringes i njegovi lakoumni snovi - na kraju ipak ne toliko lakoumni." On nadmeno podie bradu i upita: "Koji je dokaz, pilote? Reci mi svoj dokaz." Nisam mu rekao nita. Osetio sam iskuenje da izbrbljam svoje kolabiranje sheme korespondencije, ali nisam rekao nita. Po prvi put u ivotu, poinjao sam da u potpunosti razumem Vremeuvara i njegove tajnovite postupke. Kada mu nisam odgovorio, dodirnuo je svoj dugi nos i upitao: "Da li se stidi svog dokaza? Zato bi se stideo? Ah, samo da li je to u potpunosti tvoj dokaz? Da, ima malo stida, sada, u tvom lakoumnom, iaenom mogzu, u svemu to ini. Ne treba ti zavideti, ne; treba te saaljevati." "Ono to mi je potrebno nije tvoje saaljenje." Odvratio je, zaudo: "Saaljevaj te izgubljene ljude Vilda. Kae da su izgubili oseaj za pogreno i ispravno? Nije li to najgora sudbina? Izgubiti ono to je neophodno da bi se sreno ivelo unutar... unutar granica..." Nije dovrio reenicu. Zatvorio je oi, napreui se da i dalje govori. Pomislio sam da moda eli da mi kae neto o Justini, ili moda o saaljenju i oprotaju, ali kao da je izgubio glas. Jabuica njegovog grla skakala je gore-dole dok je gutao prazne gutljaje vazduha. Najzad protrlja miie svog vrata i ponovo se oglasi: "Da, tvoja boginja ti je ispriala tajne. Kada se vratimo u Grad, moraemo da sazovemo novi pohod. Govorie se sa Vremeuvarom. Moraemo da poaljemo misiju u Vild, da poduimo te jadne ljude osnovama matematike, pravilima civilizacije." "Vremeuvar", prekidoh ga, "vie nee pozivati ni na kakve pohode." "Govori li kao skrajer, ili kao kriminalac koji se plai da plati za svoje zloine?" "Soli, moram ti ispriati za Vremeuvara." "Da, ispriae mi rei svoje boginje." "Rei istine. A istina je..."

"Reci mi istinu, ne lai", zatrai on. "Rei u ti ta znam, ta sam zakljuio. I ta sam video. Rei u ti sve." Otvorio je oi: one su bile vlane i plave kao ledeno more. "Reci mi kako da poslednji volim. Nije li to tajna vaseljene?" Ubrzo potom - zapravo je prolo mnogo dana realnog vremena - ostali svetlosni brodovi poee da izleu oko nas. Li To, Zonderval i Alark od Uradeta - bar neki od mojih starih prijatelja su preiveli. Izleteli su i Solijevi piloti Salmalin i anot en Cicron u svom razdeljenom Uzimau, a potom smo ekali i ostale. Od sto dvanaestorice koji su krenuli za Gehenu Luc, pedeset i jedan je izleteo u okolinu Pilotove zvezde. Pretpostavljali smo da su ostali mrtvi, izginuli u bici ili izgubljeni u mnogostrukosti. (U to vreme, razume se, niko nije znao da nisu svi piloti pokuali da stignu do Gehene Luc. Pet pilota - Keri Blekston, Gejlord Noj, Tonja Sam, Katija i Sabri Dur li Kadir - iz nekih svojih sopstvenih ludakih razloga izleteli su nazad kod Perdide Luc i nastavili da ratuju dok nije preostao samo Sabri Dur. A jo kasnije ustanovio je da je bar dvadeset osam pilota na samom poetku napustilo pohod prema Geheni Luc. Oni su naleteli na izvitoperenu mnogostrukost unutar Entiteta i, na svoju sramotu, odleteli nazad na Nikadiju. Odrali smo jo jedan zbor. Soli me je iznenadio brzo proirivi vest da je velika teorema reena. Mislim da to mora da je uzbudilo moje drugove pilote vie nego otkrie o Vildu. "To e izmeniti sve", rekao je Li To slikama ostalih pilota. Zabacio je svoju tanku, smeu kosu sa oiju i ja u njima videh zaetke strahopotovanja. "Treba da iskaemo poast Ringesu zbog njegovih blistavih otkria." "Da, a kako da iskaemo poast tom Ringesu?" upita Soli etrdesetoricu pilota okupljenih u kabini njegovog broda. I ponovo me je iznenadio, rekavi: "Pilot vie nikada ne sme da se okrene protiv pilota. Rat nas poniava, zar ne? Ukoliko radi okonanja ovog rata mora da se okona i moje vreme kao Lorda Pilota, onda me vie niko od vas ne sme nazvati Lordom Pilotom." Potom se okrenu svom starom prijatelju Salmalinu. Salmalin je upkao prstima roavu kou brade, gledajui as Solija, as mene. I u njegovim oima ogledalo se strahopotovanje. "Moete zvati Ringesa 'Lordom Pilotom', ukoliko tako odluite."

Salmalin od iznenaenja naduva svoje stare, naborane obraze, zapanjen da Soli hoe da prepusti svoje lordstvo meni. A tada, poput talasa, strahopotovanje zapljusnu lica ostalih pilota. Razum kao da iile iz njih. Nikada nisam shvatao taj virus poniznosti koji zahvata ljudska bia. Projektovali su svoje line snove i elje na mene. Nekako je trebalo da ja budem pokreta njihovih zajednikih elja. Videh - i od tog shvatanja mi se smui - iznenada sam znao da za njih vie nisam samo ovek. Bio sam jo neto, ili radije, mnoge stvari istovremeno: tvorac snova, otkriva puteva, voa ljudi. Naklonie mi glave, i njih trideset petoro, ak i Soli, glasae da ja treba da budem Lord Pilot. Pogledah njihova strahopotovanjem obeleena lica sa onom nelagodnom meavinom oseanja koju sve voe mora da oseaju prema onima koje vode: ljubav, prezir, ironija i ponos. Kasnije, kada smo ostali nasamo u kabini moga broda, Soli mi ree: "estitam... Lorde Pilote. To si uvek eleo, zar ne?" "Zato, Soli? Ne shvatam te. emu ta nagla poniznost?" Pogledao me je, ali u njegovim oima bilo je malo strahopotovanja. "Trka je gotova, ali trka se nastavlja", ree on. "Da, sada si ti Lord Pilot, i pita se zato. Treba li da ti se kae zato? Da, treba da ti se kae, jer veoma brzo e znati i sam: stajati poput boga iznad svojih drugova pilota - nema slave u tome. Samo neprekidni izazov nadmenosti. A nadmenost nas poniava, zar ne? itavog ivota, zavaravao sam sebe da... ali sada, nakon svega, dolo je do odreenog - teko je koristiti tu re - prosvetljenja. Da, nadmenost je najgori prestup. I zbog toga sam glasao za tvoje vostvo. To je moja osveta." Na taj nain, daleko nad hidrogenskom bombom afranove boje koja je bila Pilotova zvezda, postao sam Lord Pilot naeg Reda. To je trebalo da bude srean trenutak, trenutak pun ponosa i razdraganosti, najvei trenutak moga ivota. Ali bio je to gorak trenutak, gorak poput srike ploda ju. Bio sam, najzad, zaista Lord Pilot, ali Barda vie nije bilo, a ja sam morao da odrim neka obeanja.

Vratio sam se u Nikadiju drugog dana duboke zime godine 2934. Prolo je skoro godinu dana od mog bekstva iz Vremeuvarove elije. U srcu, mora da sam ostario deset godina; oseao sam se starije, produbljen svojim prekrajima,

izmenjen. Napola sam oekivao da se i Grad isto tako izmenio. Ali on me je pozdravio onim istim venim, hladnim licem kakvo sam oduvek poznavao. Bilo je to lice kamena smrznutog snenim kovitlacima, belo, ledeno lice prekriveno venama crvenih i ljubiastih ulica. Te godine je bilo hladno, ak su i istoriari priznavali da je hladno. Neki od njih u ali su je nazvalil godinom mrtvih jer govorili su - mrtvi dani duboke zime poeli su tako rano. Ali svi smo znali njihov pravi razlog: na estodan, Pilotska kola planirala je da uklee imena izginulih i nestalih pilota na grob Izgubljenog pilota koji je stajao podno padina Atakela u blizini onog draesnog granitnog ispusta poznatog kao Naa kamenita dama. Jedna stvar u Gradu ipak se promenila. Vremeuvar vie nije bio na elu svih. Dok smo mi piloti vojevali svoju bitku oko Perdido Luca, lordovi naeg Reda vodili su drugu vrstu bitke meu hladnim kulama i hodnicima Akademije. Nikolos Stariji konano je ubedio savet lordova da postavi ogranienja Vremeuvarovim moima. Kako su dani prolazili, lordovi su menjali neke od najstarijih kanona naeg Reda. Kada je nekih trideset dana pre mog povratka zamenjen sedmi kanon, Vremeuvar mora da je pogodio da bi uskoro mogao i sam biti zamenjen. Lordovi su prekrili tradiciju staru milenijumima. Odluili su da Lord Reda moe da se povue za ivota, tavie da svaki lord, ak i najnii lord fantast, moe da postane Lord Reda. Bilo je i drugih promena. Na primer: Vremeuvar vie nije smeo da zabrani nekom pilotu da leti, niti da oduzme in nekom majstoru; ni Vremeuvar niti ijedan drugi Lord Reda - vie nikada nije smeo da dri vojsku robota straara. Kada smo mi preiveli piloti spustili nae brodove u Peine svetlosnih brdova, itava Akademija (i mnogi inostranci i tuinci) pojavi se da nam poeli dobrodolicu. Odrana je parada kao da je dan festivala; rogovi su svirali, pili su se ledovino i kvas, a trake od gosvile leprale su na vetru. Otcepljeni profesionalci iz dubinskog broda vratili su se sa nama i smesta otklizali da zalee rane naem Redu. Izdrali smo nekoliko divljih, napetih dana dok su razne kole odravale zborove. Stari suparnici i protivnici jo su rogoborili po utrobi nekih profesija, naroito meu eshatolozima i mehaniarima. Ali kada su profesionalci i akademici saznali za sudbinu Perdido Luca, bili su prestravljeni. A kada su se jo novosti o Perdido Luc proirile, ispunio ih je najistiji uas. Sklopili su mir meu sobom. Sloili su se da se odri zasedanje Saveta lordova, da se proglasi novi 'red za Red', kako se alio istoriar Burgos Hora. Zapravo, Vremeuvar se kockao kada je poslao Solija da zarobi ili pobije otcepljene pilote, i izgubio. Umesto da dobije u vremenu, kako

bi pridobio ostale lordove, otuio ih je. Nikolos Stariji zatraio je da se sprovede istraga povodom pokuaja ubistva Solija i razloga koji su doveli do rata pilota, a zatim je zatraio i povlaenje Vremeuvara. Kada je svanuo desetodan, vedar i vrlo hladan, ak i najsvadljiviji i najzagrieniji majstori i lordovi shvatili su da su velike promene neizbene. Mi lordovi (a meni je bilo neobino da ukljuim i sebe meu njih) okupilil smo se u pilotskoj koli, stamenoj, etvrtastoj zgradi dignutoj od ploa belozrnog granita. Iz daljine je izgledala kao svetlucava bela kutija paljivo odloena na plave i bele pregibe zemlje podno Vilinskih vrtova, gotovo kao ogromna, etvrtasta snena kuica. A u njoj je i bilo hladno kao u snenoj kuici. Lordovi Reda okupili su se u sveanoj dvorani punoj promaje, pa smo se tu tresli u svojim zvaninim odorama. Lord Kolenija sa svojim licem u obliku meseca, lord Nikolos, Lord Akaik i Lord Ketik - svi lordovi bili su tu osim Lorda asologa. Sedeli smo za hladnim stolom lienim svih detalja i ukrasa. Neobino je kako u odnosima ljudskih bia veliku ulogu mogu da igraju klima i neudobnost. Ispijali smo oljice kafe koja se puila i trljali ake da se zagrejemo. Donelil smo brz, hladan zakljuak. Odluili smo da Vremeuvar vie ne moe da bude Vremeuvar. Za izvesno vreme, nee biti Lorda Reda. A zatim smo zakljuili zasedanje i izili na ulicu da majstorima, pomonicima i iskuenicima saoptimo vesti. Lord Hara me srete na klizavim stepenicama Pilotske kole. Obazrevi se levo i desno na ostale lordove i profesionalce, on nakloni glavu i ree: "estitam, Malori, uvek sam oekivao da e uiniti velike stvari." A onda mi postavi pitanje za koje su, nesumnjivo, svi bili posebno zainteresovani. "Ko e saoptiti Vremeuvaru? Ja ne bih voleo da se naem tamo kada mu bude saopteno." "Ja u mu saoptiti", rekoh mirno. "Ali bilo bi bolje da lordovi budu prisutni kada mu kaem." "A sada, Malori", nastavi lord Hara dok je eprkao led iz dlaica u svom nosu. (Bio je to onaj isti Burgos Hara koji je pre pet godina upravljao zloglasnom pilotskom trkom, majin prijatelj. Bio je postavljen za Lorda Istoriara kada se stari Tutu Li, koji je uvek bio jedan od najvernijih Vremeuvarovih sledbenika, okliznuo na ledu, razbio lobanju i umro.) "Ali, Malori, zar samo zbog toga to je

Vremeuvar tako muno postupio to te je drao zatvorenog - da, da, muno, ali bila su to rava vremena, sea li se? Kakav izbor je i..." "Vremeuvaru mora biti saopteno", rekoh odluno. Sledeeg dana neki lordovi skupili su se na vrhu Vremeuvarove Kule. Drugi istaknuti piloti i profesionalci bili su pozvani da prisustvuju formalnoj ceremoniji kojom bismo 'poastovavali' Vremeuvara, zahvalivi mu na mnogim godinama slube. Zonderval i Soli doli su na moju molbu. Nisam oekivao da e Soli eleti da trpi to konano ponienje, ali me je iznenadio i izjavio da e prisustvovati. Jo jedno iznenaenje me je ekalo kada sam sankama stigao pred zasvoena ulazna vrata. Moja majka dokliza iz gomile radoznalih profesionalaca koji su kruili oko Kule i uputi se pravo prema meni. "Lorde Pilote", obrati mi se ona i dodirnu mi kosu tamo gde mi Seifov kamen zdrobio glavu. "Sine moj, stvorili smo od tebe Lorda Pilota." "Majko, jo si iva!" Vrata Kule su bila otvorena. Li To i Rodrigo Diaz, Lord Mehaniar, stajali su podno vratnica i ekali. Bio je sumrak, i stotine nae brae i sestara nanizalo se pod mnogobrojnim loptama hladnog plamena na klizoulici. Njihova krzna - bilo je gotovo suvie mrano da bi se razaznale boje - leprala su na vetru. Svi su, inilo se, gledali u mene. "Plaio sam se da si ubijena", dodadoh. "Zar te nisam uila? Da brine o problemima o kojima treba brinuti? Nema potrebe da se brine." Ali ja sam se mnogo brinuo; uasno sam se brinuo. itao sam lice svoje majke, u potrazi za znacima straha, brige. Ali tamo nije bilo straha. Na neki nain, ena koja se oslonila o moje rame u potrazi za osloncem dok je skidala klizaljke nije bila moja majka; na neki nain, moja majka je poginula onog dana kada se prvi put srela sa pesnikom-bojovnikom. "Hoe li u Kulu sa mnom?" upitah je.

"Naravno da hou", uzvrati ona. Nasmeila se smirenim osmehom. Sa njenog lica nestali su nervozni tikovi koji su je uvek opsedali. A umesto njih, nita. "Nisam li se itavog ivota pripremala za ovaj trenutak?" Zaista, pripremila se i previe dobro. Kasnije tog dana, uo sam glasine da je moja majka provela poslednjih godinu dana u pokuajima da ubedi neke lordove da Vremeuvar mora biti svrgnut. Ubeivala ih je tako to im je pretila smru. Mnogi su verovali da sluajni pad starog Tutua na ledu u stvari nije bio sluajan. Na kraju krajeva, Burgos Hara bio je prijatelj moje majke, a sada je bio Lord Istoriar. Ali kako sam mogao da okrivim svoju majku da je ubica? Deo njenog mozga - moda itav mozak, od hipofize do kore - bio je mimikriran. Bio sam siguran u to. I prema tome, ona nije bila moja majka. Govorio sam to sebi ponovo i ponovo: ona nije moja majka. Soli potom stie, i na sebi nije nosio nita izuzev formalne crne odore. Kada ga Salmalin upita da li je zaboravio svoju bundu, Soli odbi led sa klizaljki i ree: "Moje telo mora se privii na hladnou." Za njega je predstavljalo pravi napor da ne pogleda ni u moju majku ni u mene. Okrenuo se samo da pozdravi Lorda Mehaniara i druge stare prijatelje. Bila je plavetna hladnoa, drhtava hladnoa, previe velika hladnoa da bismo tu stajali i priali, i zato smo poli na vrh Kule. Vremeuvar nas je primio uz dostojanstveni naklon glavom i ponudio nas da stanemo kraj zakrivljenih staklenih ploa junih prozora. Bio sam stisnut izmeu svoje majke i Knuta Osena Osloboenog, Lorda Eshatologa. Bilo nas je dvanaestoro lordova i majstora i gledali smo Vremeuvara, koji je koracima premeravao bela krzna na sreditu sobe dok je gledao u nas. "Tako." Vremeuvar, u svojoj irokoj, crvenoj odori, delovao je mravo i nemirno poput izgladnelog vuka. Njegova seda kosa nije bila onako gusta kakvom sam je upamtio. Pod koom njeovog vrata, miii su mu poigravali kao strune na harfi. Na njegovom licu, sa svim otrim uglovima i mrgoenjem, neto se ipak, iako jedva primetno, izmenilo. Moda su to bile oi, ti sjajni komadi crnog mermera koji su kolutali levo-desno dok nas je prkosno gledao. Oi su mu bile gladne, bezdune i mirne. Trebalo je da mi to odmah bude sumnjivo. Nisam mogao da mu itam oi,

niti sam mogao da mu itam ijednu crtu lica. Da budem precizan, bilo je znakova u odmerenom nainu na koji je zareao svoj pozdrav, a bilo ih je i u njegovim brzim pogledima kroz staklo prema ravnicama upljih polja koja su svetlucala u daljini. Ali ja nisam umeo da protumaim te znakove. Bio je uniten ovek, podsetio sam sebe, a u unitenim ljudima e proraditi novi, oajniki programi. Verovatno mu je krv pevala od nepente ili nekog drugog sredstva za izazivanje euforije. Gledao sam ga paljivo, kao to Devaki posmatraju tuljanovu akliju. utke sam se zakleo da sve dok sam u Kuli neu skidati oi sa njega. Stajao je pored jednog od svojih pradedovskih satova dok je naizmenino gledao u drmusavi stomak Nikolosa Starijeg i mrgodno se smeio Soliju. Bronzano klatno sata klatilo se napred nazad, i ja sam uo otkucaje. Sluao sam kuckanje elika i drveta, pulsiranje, odzvanjanje i pitanje satova po sobi. Srce mi je tuklo poput doboa kada su se Vremeuvareve oi upile u moje i kada je upitao: "uje li otkucavanje, Malori, moj hrabri, budalasti Lorde Pilote?" Ne ekajui na odgovor, kroio je do fravaijevskog letostakla koje je svetlucalo u jednom od satova. Naglo nam se okrenuo i obratio nam se svima odjednom: "Moji lordovi i majstori", zapoe on. Naglasio je re 'moji', kao da i dalje moramo da se pokoravamo njegovoj volji, kao da je jo Lord Reda. "Dakle, vreme je? Doli ste da mi kaete da je moje vreme isteklo?" Nikolos iskrivi svoje blago, inteligentno lice kao da mu je neko upravo zabio otricu klizaljke u cevanicu. Pogledao me je, utke me preklinjui da kaem neto. Kroio sam napred i udahnuo. "Odluka je Saveta lordova", rekoh, "da e ti biti oproteno za zloine. Nee biti proteran. Predaj peat Reda i bie ti doputeno da ostane u Kuli." "Vi ete oprostiti meni?" eleo sam da mu kaem da bih mu sve oprostio zbot toga to mi je jednom spasao ivot i oblikovao sudbinu kada mi je dao knjigu pesama. Deo mene detinjasti iskuenik koga je nekada uio vetini rvanja - jo je oseao strahopotovanje pred njim. "Zaboraviemo da su Bardo i osamdeset pilota mrtvi zbog tebe."

"Pompezni, mladi pilote! ta ti zna o mojim zloinima? ta ti zna o bilo emu?" "Predaj peat", ponovih odluno. Iza mene Burgos Hara i lord Parsons promumlae da Vremeuvar treba da preda peat formalno, bez odugovlaenja. Pogledah preko sobe prema peatu Reda koji je stajao i kucao na svom uglaanom postolju. ak i sa trideset stopa, mogao sam da osetim gorki, svei premaz ju-ulja po drvetu. "Ringes zahteva peat Reda", ree on. "I ako mu ga dam, ta onda? Vi, lordovi, mislite da promenite Red! Ha, a kako mislite to da uinite?" Glas mu se spusti do treperenja gonga. "Dakle, video sam poprilino promena tokom svog ivota, ali ovek uvek ostaje isti." Pomislih na boansko seme unutar moje glave, na veliku teoremu druge stvari i rekoh: "Ne, ne uvek isti." "ovek i njegovi zloini." Pustih da mi njegove rei odzvanjanju od uva do uva. Nain na koji je rekao 'zloini' bio je znak. Seanje poe da se obrazuje i u meni se javi uporni utisak da treba da znam na kakve zloine tano misli. Vremeuvarove oi lutale su po nama, zadravi se na trenutak due na Soliju. "Dakle, Malori, ukoliko vie ne treba da budem Vremeuvar, ko e obavljati te teke poslove?" "Ko e ubijati, da li si na to mislio?" "Jesam li to ja", upitao me on, "pokuao da ubijem Solija?" Bilo je jo znakova u suglasnicima rei 'ubijam' i ja iznenada shvatih. "Da", odgovorih odluno, "prvi put je Soli bio zamalo ubijen - to je bio tvoj zloin, koliko vidim." Okrenuo sam se Soliju, koji je kroz prozor zurio u svetla Grada. Najzad uhvatih njegov pogled i objasnih: "Vremeuvar je pokuao da te ubije onog dana kada se odravala trka pilota."

"Da li je to istina?" upita Soli. Stajao je miran poput lovca, pogleda upravljenog na Vremeuvara. Iako se pretvarao da je hladan i nezainteresovan, ak i ketik pripravnik mogao je videti da je besan. "Zato si to uinio?" Moja majka ga uhvati za lakat i ree: "Dovoljno sam dugo ivela. Da vidi da sam nevina. Sada je prekasno." Soli, meutim, istrgnu ruku i obrecnu se: "Da, nevina si u pogledu tvog pokuaja ubistva." "Dakle, istina je", priznade Vremeuvar. "Prekasno je." "Zato si eleo da me ubije?" upitao ga Soli. Protrljah nos i jo jednom se oglasih: "Priaj nam o Entitetu? Zbog ega bi bogovi eleli da upozore oveka na nju?" "Da li je to istina?" upita ponovo Soli. Vremeuvar se iznenada okrete, a njegove rei oinue Solija kao bi. "Naravno da je istina! Rei u to sada kao to sam rekao i ranije: piam se ja na Jeldre i njihove proklete tajne! Kada si se vratio iz sredita, sa svim tim svojim prokletim priama o Starijim Edama - prisilio si me da sazovem potragu. Postoje neke stvari koje ne treba da znamo, ali ti nisi hteo da me slua." On zakorai blie Soliju. "Zbog ega nisi eleo da me slua Leopolde? Tako je, opet tvoj prokleti ponos. Kako si samo priao o tom tvom prokletom otkriu, priao i pio svoj prljavi sko u svom prokletom baru! Naterao si svakog iskuenika u gradu da sanja o tvojim Jeldrama i njihovim Edama. Zatraio sam od tebe da uti o tome. Rekao sam ti; upozorio sam te, ali ti nisi hteo da slua. Morao si da se raspravlja sa mnom. 'Istina je istina', rekao si mi. Dakle, prokleta neka je tvoja istina Leopolde, zbog ega nisi eleo da slua?" "Da, istina je", odvrati Soli podrugljivo. "Pokuao si da me ubije zato to nisam hteo da sluam." "A ta je to to ovek ne treba da zna?" upitah Vremeuvara. "Reci mi, moram da znam."

Soli tresnu pesnicom u crnoj rukavici o svoj otvoreni dlan, nakloni se Vremeuvaru i upita: "Ko treba sada da sudi tebi? Da, ko da sudi sudiji? Ti i ja, dugo smo se preganjali, zar ne? Ali sada je gotovo. Vreme je da preda peat, zar ne?" Vremeuvar baci pogled na jedan od svojih satova i blago se nasmei. "Dakle, vreme je", ree on, pree preko odaje i zaustavi se pred peatom Reda. Potom spusti obe ake na elino kuite sata. Iza mene Nikolos promumla: "Paljivo!" kada Burogos Hara ustro uvue vazduh. Mnogi lordovi su se doaptavali; soba je utala od njihovog aputanja. Vremeuvar nam se priblii drei peat uz svoje telo. Zauh njegovo ritmino kucanje. Iza staklenog prozora peata videh plavu i belu sliku Stare Zemlje kako se okree oko Sunca. Vremeuvar stade preda mnom, a kucanje postade glasnije. Napola sam oekivao da je peat laan, a sat replika pretvoren u neku vrstu oruja. Plaio sam se da bi mogao da eksplodira. "Kome da ga predam?" upita on. "Dakle, hoe li Lord Pilot da primi ovo?" Morao sam da podsetim sebe da sam sada ja Lord Pilot. Rairio sam i pruio ruke. Dok mi je pruao peat, kucanje postade jo glasnije. Bio sam veoma svestan kucanja svakog sata u kuli. "Peat Reda", promrmlja Vremeuvar. Zastao je na trenutak, a zatim vrsto stegao sat uz svoje grudi, kao Devaki majka kada doji bebu. inilo se da neto eka. Gotovo sam mogao da ga ujem kako broji u sebi. "Moji lordovi!" uzviknu on. "Kaete da moram da predam peat Reda? Dakle, evo ga!" "Malori!" vrisnu moja majka. Moje oi su bile zakovane za Vremeuvara kada je ispustio peat u moje ruke. Bio je tei nego to sam mislio. Gotovo sam ga ispustio. "Ne pitaj za kim zvono zvoni", ree Vremeuvar, citirajui jednu od svojih zloglasnih pesama, "ono zvoni za tobom."

Peat odzvoni jedan jedini put i zatim uuta. Osetih onaj budalasti, iracionalni strah da sam neto pogreio, da sam ga moda dohvatio previe grubo i otetio mu unutranji mehanizam. Protresoh peat kraj uha. Nita. Iznenada primetih da je Kula postala uznemirujue tiha. uo sam kako mi kuca srce; osim disanja drugih lordova i majstora, to je bio jedini zvuk koji sam uo. Svi satovi u sobi zautali su u istom trenutku. Kucanje je prestalo. Satovi sa klatnom su se umirili, bio-satovi uginuli, a kobaltni pesak iz peanih satova je istekao. "Vreme je", ree Vremeuvar. Uperio je iskrivljeni prst prema junom prozoru iza nas i zareao: "Gle!" Nisam pogledao. To mi je, izmeu ostalog, spaslo ivot. Ali Jonat Parsons, Nikolos Stariji i Burgos Hara - oni i mnogi drugi su pogledali kroz prozor. Burgos je kasnije govorio da je video zaslepljujui blesak i blistave oblake koji su pokuljali nad upljim poljima, ali to je bilo nemogue. Meutim, svi smo osetili kako se Kula trese. Iz njenih temelja se probi tutnjava koja je podseala na ledotres. Odjednom se svi krhki prozori Kule rasprtae i krhotine popadae unutra. Zaue se prasak i buka, padala je kia stakla. Letea parad bila su svuda. Burgos i nekoliko ostalih vrisnue: "Moje oi!" dok je Vremeuvar prekrio svoje vee podlakticom. Osetio se vreli vetar dok je staklena oluja duvala odajom. Kada je udarni talas proao, Vremeuvar skide ruku sa svojih oiju, a u ruci mu je bio no. Bio je dugaak i srebrnast, poput staklenog seiva. Najpre sam pomislio da i jeste staklo, tako hitro je njegov svetlucavi rub suknuo prema mome licu. "Dakle, bila je prestara", ree Vremeuvar tajanstveno i pokrenu se prema meni, a bio je brz poput nekog pesnika-bojovnika. Ispustih peat Reda. I ja sam se ubrzao. Dok je moj unutranji sat mahnito tukao, a vreme se usporavalo, poeo sam da skrajujem. "Malori!" vrisnu moja majka. Videh jasno budue kretnje Vremeuvarevog tela i kako zamahuje prema mom stomaku. No, videh jo jednu stvar. Videh svoju majku kako skae izmeu nas. Gledao sam kako Vremeuvar raseca vunu podno njenih grudi i zabija seivo do balaka. Kada sam video tu budunost, hitro sam se pokrenuo da bih se obezbedio da se nikada ne dogodi. Ali iako sam skrajovao, nisam bio pravi skrajer. Video sam budunost nesavreno. Do dana dananjeg vidim je nesavreno. Pokuao sam da

odbacim svoju majku u stranu, ali nisam predvideo sve. Peat udari u krznenu prostirku i odbi se pod udnim uglom. Jedva sam izbegao da se ne sapletem preko njega. Zbog toga sam je gurnuo napred, blago, a ne samo u stranu. Bacio sam je, zapravo, na Vremeuvarov no. Kada se otrica zarila u njena prsa, nasmeila se moda je to u stvari bila grimasa agonije - i zabila svetlucavu iglu pesnikabojovnika u Vremeuvarev vrat. Iza nas se zaorie krici i vika. Smrtno hladni talasi vazduha sekli su kroz raznesene prozore u sobu. Soli, sa oblacima pare koji su izbijali sa njegovih iseenih, raskrvarenih usana, jurnu na Vremeuvara. Moja majka pade nazad na mene i ja je lagano spustih na meka krzna. Vremeuvar zamalo da se skljoka preko nas. Otrov igle sledio mu je nerve i on se sruio poput ledenog kipa; ostao je da lei mrtav na komadima stakla na podu. "Gle!" povika neko. Ali ja nisam imao vremena da gledam, jer mi je mati na smrt kvarila dok je leala u mom krilu. Njena vrela krv natapala je vunu na mojim butinama. Majka nije progovorila. Oi su joj bile otvorene; gledala je u mene. Videh da nije oseala strah od smrti. Moda su je programi pesnika-bojovnika tako vodili da je ak doekala smrt dobrodolicom. Pomislih da me je spasla ne iz ljubavi, ve zato to je traila trenutak mogueg. Ne bi trebalo da joj budem vie zahvalan nego nekom poslunom robotu. Pa ipak sam joj bio zahvalan; dok je ivot isticao iz nje, njen suvi kaalj me je razdirao. Moda su svi sinovi tako programirani. Svetla arterijska krv izbi sa njenih usana, a ja sam eleo da verujem da umire kao moja majka, a ne kao pesnik-bojovnik. Potraih pogledom onu iskru ovenosti koja, verujem, plamti u svakome od nas, veni plamen, blistavu taku u vedroj noi. "Vremeuvar je mrtav", obznani Soli. Stajao je iznad nas i drao se za ruku koja je krvarila. Pare stakle mu je iseklo prste. On baci pogled na telo Vremeuvara. "Nervni otrov pesnika-bojovnika, zar ne? Tvoja majka se razumela u te stvari." A zatim, spustivi pogled na nju, dodade ustro, reima punim hitnje: "Ako pourimo, moda moemo da je odnesemo do kriologa pre nego to joj odumre mozak." Prenerazilo me je da je to rekao. Nisam verovao da je sposoban za samilost ili pratanje. Shvatih da ga uopte nisam poznavao. Proverih ima li bila u prsima moje majke, a onda joj zatvorih oi. "Ne", rekoh, "nee biti kriologa. Vidi, ona je mrtva; umrla je u pravom trenutku."

Ustao sam i okrenuo se prema prozoru i tamo ugledah uasavajui prizor. Veina lordova je kleala ili leala na podu, krvarei. Nikolos Stariji je trljao oi, besmisleno utrljavajui staklo u njih. Rasprskavajue staklo iseklo je lice Burgosa Hare. Vritao je i koprcao se na podu, dok je Mahavira Netis, ije je vrsto, smee lice bilo poseeno i okrvavljeno, nagnut nad njim vadio najduu parad stakla. I to je bilo strano, ali ne uasavajue. "Gle!" povika neko i pokaza koz prozor. "Gle!" Pogledao sam i spazio uasavajui prizor. Nad upljim poljima uzdizao se oblak u obliku peurke. Nikada ranije nisma video peurku, ali sam vrlo dobro znao ta je to peurka; sva ljudska bia su nauila da se oblaci ponekad diu u obliku peurki. Oblak je kljuao, gotovo crn na pozadini plavog neba sumraka. Dizao se i komeao navie, mrana planina u obliku peurke koja se pridruivala krugu pravih planina oko Grada. "To je atomska bomba, zar ne?" upita Soli poto mi se pridruio kraj prozora. Video je ono to sam i ja video: sve kule u Poljima i mnoge zgrade u najjunijim delovima grada bile su unitene, raznesene sve do kamenih temelja. "Kako to da smo jo ivi? Kako to da nije bio uniten itav Grad? Nije moglo - ko je mogao da poveruje da je to atomska bomba?" Ali to jeste bila atomska bomba. Nekako sam to znao, kao to je i Soli morao znati. ule su se tutnjava i grmljavina, a oblak u obliku peurke kao da je svetlucao. Preciznije, bila je to hidrogenska bomba, kao to sam kasnije saznao od lemilaca i mehaniara koji su ispitali istopljeni krater tamo gde su se nalazile Peine svetlosnih brodova. Bila je to mala hidrogenska bomba sa laserskim upaljaem, stara bomba iz koje je iscureo najvei deo njenog deuterijuma tokom hiljada godina koje su prethodile njenoj eksploziji. Vatrena lopta jedva da se bila dovoljno vrela da razori Peine. Zbog toga smo ostali ivi. Zbog toga je itav Grad bio iv, jer je to bila slaba, stara bomba, i eksplodirala je pod zemljom, u srcu Peina. Ali to nisam znao dok sam gledao kako oblak u obliku peurke raste nad junim delom Grada. Pomislih na Vremeuvarove rei: "Dakle, bila je prestara", i znao sam samo da je pokuao da sve uniti atomskom bombom. "Zato?" upita Soli. "zato je bio tako ogoren?" Sagnuh se da pomognem Mahaviri u vaenju komada stakla iz Burgosovog lica, ali sam mogao da uinim malo toga. Priao sam Vremeuvaru. Mnogi lordovi -

sreom, malo ih je bilo ozbiljno povreenih - okupili su se oko mene. Dodirnuh Vremeuvarevo lice, koje je bilo ukoeno i tvrdo od nervnog otrova. Rekoh im ono to mi je otkrila Kalinda Cvetna: "Star je", rekao sam, "a Horti Hostoh nije mu ime od roenja. Bio je Vremeuvar dugo, dugo." "Stotinama godina", ree Soli brzo. "Ne, hiljadama godina", ispravih ga. "Ukoliko je Entitet u pravu, ovaj Vremeuvar je onaj isti Vremeuvar koji je osnovao Red. Bio je Vremeuvar 2934 godine." "Rovan Madeus?" Dahnu Soli. "Kae da je to on? Bilo je osamnaest Lordova asologa - bilo je lako upamtiti sva njihova imena. Trai li da poverujem da su svi bili lani?" "Zaista, lani", potvrdih. "Vremeuvar je izmiljao istorije. Mora da je drao slel-klona. Sedamnaest puta je pustio da jedan od slel-klonova umre umesto njega. Sedamnaest puta je otiao do sekaa da mu povrati mladalaki izgled i da zapone svoju karijeru iz poetka. Ali osamnaestog puta nee biti." Ledeni vetar ibao je po sobi, donosei sa sobom tuno zvonjenje zvona Starog Grada. Nisam ih uo da zvone jo iz doba deatva, kada je velika meava zatrpala Grad i kada je umrlo hiljadu ljudi (veina od njih harijani). Pomislih na tune, teke rei Entiteta i rekoh: "On je pisao istoriju. A ja verujem da je jo stariji nego Red. Rovan Madeus je bilo samo jedno od njegovih imena." "Nemogue", ree Soli. Duboko sam udahnuo vazduh. Bio sam pun uasa i nade. Bio sam veoma uzbuen. "Soli, verujem da je on od loze Tomasa Rejna, pamtioca. Besmrtan je bio je besmrtan. Ime mu je bilo Kelkeme." Ustao sam i napola povikao: "Zar ne vidi? Potraga, naa ekspedicija, sve je to bilo ni zbog ega. Vremeuvar, Kelkeme, on je najstariji, tako prokleto star. Proputovali smo polovinu galaksije, nosei sa sobom svoja pitanja, a odgovor je sve vreme bio ovde." Ali pokazalo se da odgovor - tajna ivota za kojom sam toliko dugo tragao nije ba bio na dohvatu ruke. Tokom komarnih dana koji su usledili, dana prekopavanja ruevina palih zgrada u potrazi za hiljadama zatrpanih leeva i slaganja tih leeva da bi bili sahranjeni, Lord Utiskiva, Nasar vi Dons, radio je na

telu Vremeuvara. Nasar je bio vornovata grdoba od oveka, ovek roen sa boleu kotane sri, sa toliko obolelih kostiju i deformisanih miia da je sekaima i razdvajaima bila potrebna sva dovitljivost da bi ga izvajali u iskrivljenu - ali blistavu - malu nakazu koja je pokuavala da dekodira Vremeuvarove tajne. Rekao sam mu: "Kao to si radio sa plazmom Alaloija, kao to si pokuao sa njom, pretrai njegovu DNK da bi naao otisak Jeldri." Jedanaestog dana dao je svoje razoaravajue i preneraavajue saoptenje: Vremeuvarova DNK se nije razlikovala ni od moje, ni od DNK bilo kog drugog oveka. (To jest, nijednog drugog oveka koji se nije rodio sa oboljenjem sri.) A taj Vremeuvar nije bio pravi Vremeuvar. "Bio je to slel-klon", objasnio je Nasar Savetu lordova dok smo sedeli okupljeni na vanrednom zasedanju. Svojim neuparenim oima - njegovo plavo oko bilo je vee od poluzatvorenog smeeg oka - on me pogleda i zavrte vornovatom glavom. "Dvojnik, lanjak... robot, ako ti se dopada. Staze, izvini, Lorde Pilote, nervne staze bile su mu nagriene utiskivanjem novih, robotskih programa. Dvojnik, to treba da zna." Jo jedan slel-klon. Dvojnik, sa tim previe mirnim oima koje nisu bile Vremeuvarove - zato to nisam odmah primetio? Bez sumnje je doveo svog slelklona do zrelosti i programirao ga sa dovoljno svojih navika, govornih osobina i seanja da moe da nas prevari. Programirao ga je da ubija. Dakle, nisu bili uniteni svi Vremeuvarovi roboti. Ovaj poslednji robot, to mrgodno, zadihano ruglo od oveka, iveo je dovoljno dugo da mi ubije majku, zamalo da izvede Vremeuvarevu osvetu. "Gde je onda Vremeuvar?" "Ko zna?" Stegnuo sam pesnicu i lupio njome o sto. "Ako je to bio slel-klon", rekoh, "onda njegova DNK treba da bude identina Vremeuvarevoj." "Ne, Lorde Pilote", odgovori Nasar, potvrdivi moje strahove, "ako je poruka Jeldri zaista utisnuta u Vremeuvarove hromozome, ukoliko je on to znao i eleo da zadri tajnu, ukoliko je koristio usluge majstora razdvajaa, mogao je da izmeni DNK slel-klona da bi izbacio Ede, to treba da zna."

"Proklet bio!" "Treba da zna jo neto, a kao Lord Utiskiva ja sam onaj koji treba to da ti kae. Ne verujem u tvoje Starije Ede. Malo njih veruje. Vremeuvar je napravio slel-klona da ubija mesto njega dok on bei iz Grada - a ne da sakrije tajnu koja ne postoji. Zaboravi Vremeuvara, lorde Ringesu. Nikada ga vie nee videti." Ali nisam mogao da zaboravim Vremeuvara. Jo dok je Savet lordova pravio planove da sagradi novu Peinu koja e udomiti nove svetlosne brodove to su se trenutno gradili (bomba je unitila sve svetlosne brodove, atlove i prebacivae u Gradu) sve vreme sam mislio na njega. Entitet me nije lagao, govorio sam sebi. Zato bi me lagala? Poruka Jeldri bila je skrivena u Vremeuvaru, gde god da se on nalazio. Ukoliko je pobegao meu zvezde u svetlosnom brodu, tajna je sa njime pobegla meu zvezde. Ukoliko se krio u Gradu, moda u nekoj nastambi hibakua u etvrti Inostranaca, onda se tamo krila i njegova tajna. Kasnije tog dana sahranili smo est hiljada dvesta est ljudi na Bregu tuge podno Urkela. inilo se da je najvei deo Grada bio reio da otrpi hladnou i da prisustvuje sahrani. Na irokoj, snegom prekrivenoj junoj strani jame za sahranu prikupila se masa harijana, tuinaca i inostranaca da bi odali potu svojim mrtvima. (Veina rtava, razume se, bili su asolozi, ketici, lemioci i raznorazni pripravnici koji su radili oko svetlosnih brodova. Nekolicina su bili piloti.) Preko puta njih, tamo gde su roboti kopanjem napravili usku zaravan pokraj okomitih, raskopanih zidova brega, bili su ljudi i ene naeg Reda. Stajali smo po profesijama, Red za Redom, nanizani na crnoj, smrznutoj zemlji. Mi piloti smo najblie grobu. Bilo je premalo pilota. Mi - Zonderval, Salmalin, Li To i ostali preiveli sa Perdido Luca - inili smo tanku, crnu liniju koju su otpozadi pritisli eshatolozi u svojim plavim bundama, a iza njih i redovi mehaniara. Zbog toga to sam bio Lord Pilot, a Soli bivi lord, stajali smo zajedno na samom rubu grobnice. Tamo sam, dok je jama bila potapana i dok su ledene vode poele da se diu iznad nagomilanih tela, saznao Vremeuvarovu sudbinu. "Pobegao je iz Grada", rekao mi je Soli. Nosio je crnu bundu sa kapuljaom. Zabacio je kapuljau da bih mogao bolje da ujem njegove rei nad hukom vetra. Kako je vatreno izgledao, sa tim kljunakim nosem, izvajanim obrvama i uagrenim oima! Kako gnevno, kako eljno osvete lice! "No pre atomske

bombe, ukrao je pse za vuu i saonice iz psetarnice - to mi je rekao majstor psetar. Kao lopov u noi, pobegao je prema moru. Zato, pilote? Da li je traio smrt? Ili se nada da e poiveti, meu Devakima ili u nekom drugom plamenu? Ili su osama i zaborav ono za ime traga? Da, osama, dok ne proe nekih sto ili hiljadu godina, kada e se vratiti da ponovo postane Lord asolog." Oborih glavu i pogledah u etvrtastu jamu. Traio sam svoju majku - reeno mi je da je negde u gornjem sloju tela. Ali voda se brzo smrzavala i ja nisam mogao da je naem. "Ukoliko se vrati sto godina od danas", rekoh, "moda e se vratiti u mrtav grad." Pokazah neodreeno prema nebu u pravcu Abelijanovog zvezdanog jata, gde je eksplodirala Meripenova zvezda. "Supernova bi uskoro mogla da postigne ono to Vremeuvarova bomba nije." Soli klimnu, a zatim tuno promrmlja: "Tvoja majka je trebalo da bude sahranjena u mauzoleju kantora. Na kraju krajeva, bila je kantor." "Ne, bila je hibakua. Razume, nije mogla da pomogne sebi. Neka bude sahranjena kao rtva, to je i bila." "Vremeuvar ju je ubio, zar ne? Njegov klon? Trebalo bi da eli Vremeuvarovu smrt." "Nadam se da e iveti", rekoh, pokuavajui da bar jednom u ivotu budem samilostan. "Ukoliko bude tako, i tajna e iveti sa njim." Soli pognu glavu i neoekivano ree: "To je Vremeuvar ubio na radio. Sada je sve jasno. eleo je neuspeh nae ekspedicije, zar ne? Da, i prema tome on je ubio i Katarinu. Da smo mogli da se javimo Gradu pre nego... Ali ne, nismo imali radio i Katarina je mrtva." "Voleo sam je, Soli. Oh, boe, voleo sam je!" "Mrtvi", proapta on. Nikada nisam video da neko izgleda toliko gorko. "Toliko njih." Tada poeh otvoreno da alim za svojom majkom, pa pokrih oi jer sam se stideo da me Soli vidi kako plaem."

"Za mene nije ostalo nita u Nikadiji", ree mi Soli. "Ne, nita, i prema tome moj zavet mora biti povuen. Vreme je da napustim Red." "Kuda smera da ode?" upitah ga. I pored stanja u kome sam se nalazio, eleo sam da znam njegove planove. "Umoran sam od zvezda", odgovori on. "A i mrzim ovaj grad. Kod Kveja me ekaju sanke i psi. Otii u na led, moda pored Kveitkela. Slediu Vremeuvara ne bi trebalo da bude teko. Kada ga pronaem, probou ga kopljem kao ribu. Zbog onoga to je uinio Redu." Mali grumen zemlje, pomeren njegovom izmom, polete i pade u grobnicu. Udarivi u led, raspade se u parie. "Nikada se neu vratiti", dodade on. "Ali Vremeuvarevo telo mora biti vraeno." "Ne, produiu do Devakija. Moda e Juri potovati svoju re i ipak me doekati sa dobrodolicom." "Ukoliko bude iveo kao Devaki", rekoh mu, "nee biti sekaa i ketika da ti vrate mladost. Na kraju e umreti." "Da." Zatim mu se itavo telo ukoi. Micao je usnama na hladnoi, pokuavaju da kae neto. Najzad je istisnuo rei. "Trebalo bi da poe sa mnom", proapta on. Mora biti da je to bila najtea stvar koju je ikada rekao. "Moemo uzeti dvoje sanki. Moe doneti njegovo telo Lordu Utiskivau. Imae svoju tajnu, a ja u imati... ono to u imati." Videh kako zuri iza Grada prema zapadu. Lice mu je bilo dugo i tamno u senci Brega tuge, ali videh nepogreivi titraj potovanja. Nije mrzeo Nikadiju; voleo ju je. Oseao se da ga od Reda i ovoga grada goni nesrean skup okolnosti. Ukoliko je morao da poe - proitao sam u njegovim oima, a to mi je kasnije i rekao eleo je da poalje nazad ono to je smatrao poklonom. Moda e Lord Utiskiva uspeti da dekodira tajnu iz smrznutog tela Vremeuvara. Moda e tajna spasti oveka pred Vildom i pred drugim opasnostima. Zbog toga to je voleo Red, i zbog toga to je voleo ivot vie nego to je mrzeo mene, suspregao je svoj gnev i ogorenost i rekao mi: "Vremeuvar ima prednost, ali nas dvojica jo imamo

alaloijevska tela. A dvojica mogu da putuju bre od jednog, kau Devaki. Uloviemo ga, zar ne? Tamo napolju..." On pokaza prema zapadu, tamo gde se morska obala iskrila podno gleera Atakela. Bio mi je potreban samo trenutak da se odluim. Kada su piloti i profesionalci pognuli svoje glave da izgovore rekvijem za mrtve, ja sam podigao svoju. Na zapadu leao je otvoreni vazduh i tvrdi, beskrajni led. "Poi u s tobom", rekoh u vetar koji se usecao meu nas. "Da naemo Vremeuvara." Seanja na taj poslednji i najsvetliji od svih mojih pilotskih zaveta bio je ledeniji od vetra, koji je bio smrtno hladan, dovoljno hladan da otvrdne led grobnice u neprozirnu, plavkastobelu kriptu oko tela moje majke. Sluao sam kako vetar duva kroz Grad i preko milja pustog mora. Jednom, davno, zarekao sam se da u tragati za mudrou i istinom, makar ta potraga dovela do smrti i unitenja svega to sam voleo i smatrao dragim. Vrlo dobro, rekoh sebi, napolju na moru, unutar tela jednog starog, starog oveka bila je mudrost. Tamo napolju u najzad nai istinu. 28. ANANKE U vlasti nam nisu mrnja il' vrlina jer voljom u nama upravlja sudbina.

Kristofer Marlou, pesnik Stolea jedrenja

I tako smo se zaputili prema moru. Rano sledeeg jutra siao sam kroz etvrt Inostranaca i sreo Solija kod Kveja, tamo gde istoni rub Grada izbija na led. Zapravo se nije moglo nita drugo uiniti. Sva letea vozila u Gradu - ak i crvotrkaka - bila su unitena; prema tome, nismo mogli da progonimo Vremeuvara iz vazduha. Po tami i u tiini natovarili smo nae sanke. Brzo smo obavili posao. Na njihove drvene okvire nagomilali smo koe pune baldo oraha i krzna za spavanje, testere za led, harpune, koplja za medvede, strugalice za kou, kriljane grumenove i drugu opremu koja e nam biti potrebna da preivimo hladnou od koje je prskao vazduh. Vei deo te opreme bio je poznat; bili su to

preostaci od nae prve ekspedicije. U svojim starim izmama od tuljanove koe koraao sam drvenim molom usaenim u sneg plae. Namirisao sam suvi, hladni, slani vetar koji je duvao sa Zvuka. Kada sam podigao svoj stari harpun, seanja se ustalasae. Ledena krutost konih amova, oblaci snega dignutog sa tla koji se kovitlaju nad tamnim ledom, veselo skianje pasa dok ih je majstor saoniar na uzicama vodio iz psetarnice - sve je izgledalo tako poznato, tako prirodno, tako bolno stvarno. Upregao sam sedam pasa u svoje sanke, sve vreme ispunjen oseajem hitnje i eljom da poem na put. Majstor saoniar, zdepasti inostranac sa Jarkone, grozniavo je mleo glatkim vilicama dok je vakao komad vatrokorena da bi odrao toplotu. Izmeu pljuckanja plamenog soka na sneg, savetovao nas je o psima. "Tvoj predvodnik je Kuri", rekao mi je, "drugi je Arne, a ono su Hisu, Dela, Bela, Neva i Matsu." To je rekao i pokazao na upregnuti niz. Izgovorio je imena druge psee zaprege Soliju, koji se pognuo da pomiluje njuku svoga psa predvodnika, Leilanija. "Bolje je da budete blagi sa njima. Nisu navikli na dugu vuu. I pazite se snenih jedrilica, molim vas, jer vole da ih gone." Nasmeio sam se dok sam kroz tamu piljio prema dokovima u kojima su ledene jedrilice golih katarki podrhtavale i kripale na vetru. Bilo je prerano za bilo koga da digne blistavo obojeno jedro i poe da jedri po Fjordu. (Osim toga, sa delom Grada u ruevinama, nije bio dan za rekreaciju.) Moji psi su grizli amove i njuili jedan drugog, a je ne uzmogoh da se ne upitam ne bi li bilo bolje da smo Soli i ja odjedrili prema zapadu u jedrilicama. Ali razume se, to bi bila propast. Napolju, na debelom moru, led je bio previe ispucan i razuen, pun ledenih neravnina i provalija. Zaprega sa psima, makar i tako nenim i razigranim kao to su ovi, bila nam je jedina nada. Poeleh da smo imali vie vremena da izdresiramo prave pse za vuu saonica, kao to su bili Liko i drugi stari psi. Ali nismo imali vremena. Vremeuvar je ve imao dane prednosti pred nama, tamo negde prema zapadu. Sa prvom svetlou poli smo niz staze za sanke prema moru. Led tarnbergovog mora blistao je zlatnonarandastom bojom pred nama. Potraili smo Vremeuvarove tragove u snegu koga je vetar ovrsnuo i nali ih. Krpice nanetog snega delom su pokrivale tragove apa i brazde saonica, ali u proteklih deset dana nije bilo snega, tako da su tragovi bili jasni i laki za praenje. Sledili smo ih oko ruba Atakela, tamo gde je led go i beo, gde oko moe da vidi samo sneg, nebo ili led, a boje su boje leda ili talasne duine svetlosti odraene sa leda: daleka ljubiasta boja ledenog cveta koja je rasla oko nas u sve irim krugovima; tirkizni

ledeni bregovi mlenog odsjaja, vrsto zamrznuti u stotinama nepokretnih piramida; ukasti odblesak ledenog sjaja, obeen posred kobaltnog neba. Putovali smo brzo itavog dana. Do kasnog popodneva planine Nikadije postadoe plava i bela izmaglica iza nas. Podrhtavale su u vazduhu, naizgled nematerijalnije od samog vazduha. Sa svakom miljom koju smo prelazili, dok sam disao kroz zamrznute brkove i sluao kripanje i klizanje saonica i psee dahtanje, moja seanja na Grad postajala su sve nematerijalnija. Poneli su me okolni svet i oseaji koje je donosio sa sobom. Kako sam samo voleo svilasti, plesnjivi vonj svojih rundavevih krzana, slani vazduh koji mi je grizao masnoom namazano lice, ak i bol u hladnim vrhovima prstiju unutar hladnih rukavica! Lagani, nepromenljivi zapadni vetar mrmljao mi je svoju muziku u uvo, i ja se ponovo osetih pun straha i sudbonosne odreenosti. Zaista, bio sam gonjen ovek, gonjen koliko i moji jadni psi koji su kevtali na pucanj bia. Ali istovremeno me je vuklo neto, neto to je bilo van mene, razdvojeno kao to je svetlost razdvojena od zvezda. O tom neem sam mislio kao o sudbini, ne posebno svojoj sudbini, ve nekoj vioj sudbini, sudbini kojoj se moraju potiniti sve stvari u vaseljeni. Osetio sam tu sudbinu - a to je bila sudbina Solija, Vremeuvara i Grada, takoe i sudbina kremenog iljka Solijevog koplja za medvede - osetih kako mi u krvi grmi dugi zvuk anankea prepun hitnje. Oi sam drao prikovane za razigrane krugove zapadnog obzorja. I kada je tama popala po nama, eleo sam da nastavim. Bio sam oaran, bez daha od uzbuenja prvog dana puta. Osetio sam da bih mogao da produim u no, sve dalje i dalje prema zapadu po Vremeuvarovim tragovima pod svetlou zvezda. Ali psi su bili umorni i gladni; ape su im bile izgrebane i prekrivene pokoricom leda. Nismo mogli da nastavimo. Daleko od Grada, i jo daleko od svoje sudbine, zaustavili smo se da sagradimo snenu kuicu na moru. U tami smo isekli blokove snega svojim testerama i oblikovali ih u kuicu. U kuicu uoe nai kriljci, hrana i vree za spavanje. Nahranili smo pse debelim vetakim odrescima; jeli smo i sami, popili kafu i uvukli se u svoja krzna da mislimo svoje line misli i sanjamo svoje snove. Nisam spavao itave te noi. Ve due moje navike spavanja su se menjale kako sam se i sam menjao. Leao sam i oslukivao prigueno disanje pasa u ulaznom tunelu i vetar koji se probijao kroz procepe izmeu snenih blokova. Kuica je bila osvetljena kriljanom lampom koju sam punio i drao upaljenu sve do jutra. Na svom snenom leaju kraj mene Soli je piljio u treptave senke plamena na tavanici.

Leao je miran i utljiv; inilo se kao da spava otvorenih oiju. Ali nije spavao. Ne gledajui u mene, poeo je da govori o malim problemima koji su iskrsli tokom naeg dnevnog puta. "Taj majstor saoniar nita ne zna o psima. Uostalom, Jarkonac je, zar ne? Sutra treba da upregne Arnea na Nevino mesto. Stavi ga izmeu kuja, na taj nain e ostaviti Kuri na miru i Hisu nee reati na njega." Zapao je za trenutak u utanje, a zatim nastavi: "Moraemo da izreemo titinike za Belu i Matsua, zar ne? Jesi li im video ape? Da, moraemo da izreemo titnike za obe zaprege pre nego to stignemo do Spoljnjih ostrva. Crvotrkai kau da je led tamo dronjav kao odea autiste." Bilo je tuno da smo se, kako izgleda, Soli i ja razumeli samo kada smo se upinjali da zajedno reimo neki problem, bilo matematiki, bilo mnogo neposredniji problem preivljavanja na temperaturama dovoljno niskim da zamrznu ugljen-dioksid u naem dahu. Dogovarali smo se da poemo u lov na tuljane kada nam zalihe hrane neizbeno budu potroene; govorili smo o finom kvalitetu safela, brzog snega. Pred jutro razgovor nam se okrenu ka matematici. On je eleo da uje moj dokaz velike teoreme, ali je bio previe ponosit da to zatrai. Njegova gorina poivala je meu nama poput smrznutog oblaka. "ivot sam posvetio matematici, a ta mi je ona pruila?" promrmljao je u zakrivljene zidove kuice. Onda sam mu rekao dokaz hipoteze kontinuuma. Bez stimulacije mog broda (i njegovog Vorpalnog maa), slep za vizuelne prostore u kojima bih prikazao ideoplaste hipoteze, trebalo mi je mnogo vremena da bih ga naveo da shvati dokaz. Najzad, dok sam se probijao kroz dokazivanje da je Justerinijev podprostor obuhvaen prostim Lavijevim prostorom, uspravio se tako hitro da je gotovo tresnuo glavom o snenu tavanicu. Uskliknuo je: "Stani! Vidim sada! Trebalo je da vidim i pre, tako je bistar trik: Lavijeva shema korespondencije sada kolabira, zar ne? Divan dokaz, elegantan dokaz." A zatim njegov glas zamre do uzdaha i ja sam morao da se napregnem da bih ga uo kako govori: "Oh, bio sam tako blizu." "To je konstruktivan dokaz, vidi", rekoh mu. Nagao sam se i podesio kriljanu svetiljku svojim noem. Konstruktivan dokaz: ne samo da je bilo mogue pasti sa bilo koje zvezde na drugu jednim jedinim mapiranjem, ve je postojao i nain, ugraen u moj dokaz, da se konstruie takvo mapiranje.

"Divan dokaz", ponovi Soli. "Da, a sada tvoja dilema. Bilo ko - ak i trgovaki piloti i njima slini - bie sposobni da padnu kuda god poele." "Moda", rekoh neodreeno. "Rat, pravi rat meu planetama bie mogu." "To je bila teorija Vremeuvara." "Red vie nikada nee biti isti, zar ne? A Civilizovani svetovi?" Navukoh kapuljau bunde oko glave. "Toga se, upravo, plaio Vremeuvar", rekoh. "Pokuao je da me ubije - da nas ubije obojicu - zato to se plaio." "Da", sloi se Soli. "Sve vreme smo govorili o takvim stvarima. Upozoravao me je na promene i mnogo puta kanjavao zato to ne sluam. Promene - da nije bilo tvog lakomislenog prvog putovanja u Entitet, moda bismo imali promenu bez..." I tu mu glas ovrsnu i zakripa. "...Bez katastrofe." Znao sam da misli na Justinu, i zato rekoh: "ao mi je." "ta e odluiti?" upita me. "Mislim, u odnosu na hipotezu? ta e uraditi?" "Ne znam", odgovorih iskreno. Zautao je, a mnogo kasnije zapao u nemiran san. Leao sam budan i gledao ga kako se prevre i izvija u svojoj bundi. Pitao sam se da li treba i da li hou da pokaem dokaz hipoteze ostalim pilotima. Poeh da ponavljam dokaz u svojoj glavi. Kada sam stigao do sloenog izlaganja prve Danladijeve leme, poeh aliti za gubitkom svoga broda. Zatekoh sebe kako refleksno - gotovo instinktivno mentalno poseem kao to bih to uinio da dohvatim brodske neurologike. Suoih se sa samim sobom. Oi su mi bile vrsto zatvorene; inilo mi se kao da lebdim unutar mrane prekrivke svoga krzna. Van kuice su bili tmina i hladnoa, ali unutra, u mojoj glavi, bili su vatra i svetlost. Za trenutak su se dijamantski ideoplasti leme ocrtavali jasno poput bilo ega to sam ikada video. Zatim kako se dokaz uobliavao, doe do meave ideoplasta. Nisam znao tano kako su ti ideoplasti naselili moj vizuelni korteks. Nije bilo brodskog kompjutera, nije bilo neurologika da stvore vizuelna prostranstva vremena sna i druga prostranstva pilota koji je duboko zaao u mnogostrukost. Bio je tu samo moj mozak i moje ja

koje se manjalo, ta god to moje ja i moj mozak zaista bili. I bila su tu mapiranja, itav niz mapiranja. Pojavio se gusti prostor iznad Nikadije, sabijen, iskrivljen i neprobojan. Iznenada se razmotao poput lopte svile i ja videh hiljade novih mapiranja, novih staza prema zvezdama. Do Vespera i Dargina, i dalje, do dvojnih zvezda Takeko i Abrate Luc koja je plamtela vreloplavo i blistavo, i dalje do bezimenih zvezda, osuenih i izgubljenih zvezda Vilda. Postojalo je beskonano mnogo veza izmeu zvezda u vasljeni; svaka zvezda bila je povezana sa svakom. Video sam to u trenutku i bio sam dublje svestan mnogostrukosti nego ikada ranije. Kada sam poeo da razmiljam o izvoru te vizije, osetio sam strah. A tada, naglo kao to je i dola, nestala je. Mnogostrukost se zatvorila poput zimskog mora. Nastupi tama. Otvorio sam oi prema senkama kuice. Soli je isprekidano hrkao i stezao zube. Iako sam mu bio toliko blizu da se ledena rosa njegovog daha skupljala na mojoj bundi, osetih se vrlo usamljeno. Strah je ostao sa mnom tokom te noi, jai nego ikad otkako sam se vratio kui sa Agatange. Ponovo sam se upitao kako izgleda razvoj agatangijanskog boanskog semena. Da li je ono dovrilo svoj posao? Da li mi je mozak odumirao, zamenjen deo po deo predprogramiranim neurologicima? Nisam znao, ali sam oseao da mi se deava neto u isti mah strano i divno. Predstavio sam sebi sledeu sliku: video sam milione neurona, sa njihovim debelim, nepravilno oblikovanim elijskim telima, kako se naduvavaju i prskaju, dok se njihove mijelinske opne koje prekrivaju duge aksone rastapaju i upijaju. Kroz oajno sloenu potku i mreu miliona i miliona konastih dendrita, neurologici su se umnoavali i rasli. Bie tu novih veza, kristalni slojevi proteinskih kompjutera e se povezivati. I sve to se odigravalo, ili sam ja bar tako zamiljao, u mom korteksu, u toj zadivljujuoj crvenkastoj masi nad mojim oima. I odatle je poticao moj strah. Frontalni renjevi e se odvojiti od mog limbikog mozga, ili se, pak, spajati na neobine, nove naine. Moja kontrola nad sobom e se menjati. Bie novih programa, moda temeljitih, novih, skrivenih programa. A sada je to bilo gotovo, ili bar donekle gotovo. Kako sam to znao ne umem da kaem. Znam samo da mi se, kada sam zatvorio oi i ovladao svojim programom straha, mnogostrukost otvorila, blistava i duboka kao to je mnogostrukost uvek izgledala iz moga svetlosnog broda. I tu je bilo moje uenje. Unutar mene nalazilo se bezdano, blistavo, kristalno more koje je teklo prema napolje u svim smerovima. Osetih pribliavanje beskonanosti, osetih da je sve mogue. Leao sam budan i

posmatrao kako svetlost praskozorja tee kroz pukotine izmeu snenih blokova. Zatim psi poee da skie i laju kada se Soli digao i poeo da otresa ledenu prainu sa svojih krzana. Protrljao sam oi i zatreptao, a onda bacio nekoliko pregrti snega u kotli nad kriljcem da bismo imali malo kafe uz koju emo se suoiti sa novim danom.

Deset dana smo sledili Vremeuvarove tragove prema zapadu. Dva puta smo ih izgubili tamo gde su nanosi bili debeli i nagomilani u svetlucave bele dine duge po pola milje. Ali lako smo ih ponovo nalazili, tako to smo terali sanke sinusnim putem oko zapadne ose naeg osnovnog pravca: najpre bismo skrenuli prema severu, a zatim bismo savili nazad, na jug, presecajui ono to je bila naa prava linija prema zapadu. A zatim sa juga prema severu i tako dalje, krivudali smo po snegu poput prikradala dok ne bismo naili na njegove tragove. Sve dok Vremeuvar ide prema zapadu - a kuda je inae mogao? - ta mala tehnika nee omaiti. Osim ako ne pone da pada sneg. Ukoliko bude snega, milja za miljom leda bie prekrivena neobelenom belinom, pa bismo izgubili previe vremena kreui se talasasto. Ali bilo je previe hladno za sneg. Zavisili smo od hladnoe, iako je hladnoa prosecala naa krzna i ledila nas do sri. Zapravo, hladnoa nas umalo nije ubila. Bilo je tako hladno da je sneg bio suv i hrapav poput peska. U vazduhu nije bilo vlage, a nebo je bilo tamnoplavo, gotovo crnoplavo, nalik pregibima odore eshatologa. Suvi, ledeni vazduh delovao je na nae noseve dok nisu prokrvarili. Udisali smo vazduh otar kao ledenice i oseali kako nam se ledeni vrci kristaliu u nozdrvama, smrzavaju i seku toplo, neno tkivo. Soli je trpeo vie nego ja. Smrznuta krv skorila mu se u brkovima i bradi, kao i u okovratniku i prsima njegovih belih krzana. Liio je na ogromnog belog medveda koji je gurnuo gubicu u okrvavljenu leinu tuljana. Ali sva krv bila je njegova; oslabio je od hladnoe i stalnog gubitka krvi. Jednom, tokom naleta olujnog vetra, dok se skrivao iza snenog zida koji smo podigli na brzinu, glupo je skinuo rukavicu da zagreje akom nos. Vrhovi tri njegova prsta - a bili su to isti oni prsti koje je posekao na staklo u Vremeuvarovoj kuli - gotovo istog asa su se smrzli. Zbog toga to je bio promrzao i tresao se, razmakao sam svoja krzna onako kako to rade Devaki i zagrejao njegove ledom prekrivene prste na svome stomaku. Bilo je neobino osetiti njegove tvrde nokte i kou uz moju kou, neobino i uznemiravajue. im su mu se prsti otopili, odgurnuo sam mu ruku od sebe i

pokrio je. "Napravi pesnicu u rukavici", rekao sam mu. "I pokuaj da skloni aku s vetra." Pogledao me je kroz trepavice na kojima su se smrzle suze (od hladnoe su nam oi neprestano suzile) i rekao: "Nisi jedini koji se sea kako zaleiti smrznute prste, zna?" A zatim je stegao pesnicu i gurnuo je pod pazuho. "Hvala ti", dodao je. Tokom itavog naeg puta retko smo razgovarali, osim ukoliko je to bilo neophodno da bismo razmenili neke bitne informacije. ak i tada smo najee komunicirali zatresavi glavom na brzo, groktavo izgovoreno pitanje, pokazavi Vremeuvarove tragove kada bi se ovi blago zaneli ulevo, ili zahvalivi sa smekom kada bi jedan ili drugi od nas skuvao jutarnju kafu. Nai promrzli, bolni ivoti uskoro su se ustalili u koloteinu. Na kraju dnevnog puta sagradili bismo snenu kuicu, nabacali sneg preko nje i zatvorili procepe spolja. Zatim bismo uneli svoje lonce i hranu, naa kruta krzna za spavanje koja bismo rairili preko prethodno napravljenih snenih leaja, sve to nam je bilo potrebno za no. Dok bi Soli palio kriljac i kuica se polako punila svetlou, ja bih uneo blokove snega da ih rastopimo za kafu i jedan vei blok da zatvorimo tunel pred vetrom. Nakon to bismo nahranili pse i preli svoja krzna tresilicom snega, bilo je vreme da popijemo kafu sa Letosveta, da pojedemo skuvane baldo orahe i ukrkano meso. Vreme da se zagrejemo i razmiljamo. Kasnije, sa krznima obeenim na ramove za suenje, dok smo leali i pijuckali poslednje oljice kafe, Soli bi mi itao iz Knjige Tiine. Veina ljudi o tiini razmilja kao o negaciji, kao o prostom odsustvu zvuka. Ali to nije istina. Tiina je stvarna, gotovo opipljiva i tvrda poput kamena. Tih noi u kuici kada bi vetar zamro, a psi pospali, Soli bi sedeo u svojim krznima i utke piljio u svoju plavu olju za kafu. Jednom, kada se vazduh blago zagrejao i kada su ledeni kristali visili u nebu poput utog vela ispred sunca, raspravljali smo ta da uinimo ako naie front i pone da pada sneg. Nakon to smo se udobno smestili (a tu re koristim u vrlo relativnom smislu) u kuici, ubeivao sam ga da je Vremeuvar poao za Kveitkel. Bio sam vrlo siguran u sebe. Soli vrsto stisnu prstima olju za kafu i oine me pogledom koji je mogao da znai: "Previe si mi nalik, suvie tvrdoglav i nadut!" A zatim je bio miran i utljiv poput kamena, i

Knjiga Tiine se otvorila. Njegove hladne oi i lice bili su klju; na licu mu je bila ispisana prva strana Knjige, a ono to je bilo ispisano u njoj bila je mrnja. Mrzeo je sebe. Svi ljudi i ene, razume se, poto su ljudska bia, nalaze neki previe ljudski deo sebe koji e mrzeti. Ali on je poveo svoju mrnju korak dalje; napravio je vetinu od mrnje prema sebi. Njegova gordost, bes, neosetljivost na patnje blinjih ljudi - mrzeo je te slabosti isto kao to je mrzeo svoj nedostatak mate i neuspeh da dokae hipotezu. Jo vie, mrzeo je sebe naprosto zbog toga to nije bio bez slabosti. Gledao sam kako stavlja bele, ispucale usne na rub svoga vra i duva u kafu i pade mi na pamet da, zapravo, mrzi to je ljudsko bie. On, taj zamiljeni, sebi okrenuti ovek koji se tako esto uputao niz mrane, ledene klizoulice svoje due, otkrio je da svoju ljudskost - samo svoje ja - odreujemo vie slabostima nego snagom. I u tome je bila zamka koja ga je drala kao sveobuhvatno smrzavanje zimskog mora: voleo je to je ovek isto toliko koliko je to mrzeo, jer je to bila jedina stvar koju je umeo. Onaj vei Soli, Soli koji je jednog dana mogao da se pojavi iz nesigurnog, gorkog, starog Solija samo ako popusti svoj ledeni stisak nad samim sobom, tog Solija se plaio (i prema tome ga mrzeo) vie od svega ostalog. I sve je to znao. Video je sebe daleko jasnije nego to u ja to ikada moi svojim oima naivnog ketika. Ta samospoznaja i samosagledavanje konano su zapeatili grobnicu njegove mrnje prema sebi. Da je zaista mogao da vidi spiralu mrnje i straha koja ga je vezivala, zar ne bi bio u prilici da je se oslobodi? Ne, ne bi. Na kraju krajeva, bio je samo ljudsko bie, na divan, tragian nain ljudsko bie. Ljudska bia, to je pokuavao da saopti sebi tokom tri ivota, moraju da prihvate sopstvenu ljudskost. Do trenutka kada smo stigli do Spoljnih ostrva morao je da prihvati i slabosti svog ljudskog tela. Tridesetodan je svanuo jo hladniji nego to je bio dotad. Deset milja prema jugu od nae kuice - a u istom jutarnjem vazduhu izgledalo je jo i blie - stari dom porodice Jelenaline inio je zelenu i belu humku nad morem. Soli je kaljao od otrog vazduha (kao i ja) i sve vreme kradom bacao poglede prema jugu dok se petljao sa pseim amovima. Najpre sam pomislio da njegova eprtljavost potie od rasejanih misli; moda se pitao ta se dogodilo sa Jelenalininom porodicom u poslednjih nekoliko godina. A kada Leilani neoekivano ukopa ape u sneg i poe da laje na skupinu snenih gnjuraca koji su se probijali prema ostrvu, kone trake vrsto se zategoe oko Solijevih prstiju. Njegovo lice se tre i on se ugrize za usnu.

"Jesu li se ponovo smrzli?" upitah ga, zakoraivi preko kripavog, krtog snega. Pomogao sam mu da raspetlja Leilanija i svog drugog psa, Gitu, koja je skoila u vazduh u beskorisnom pokuaju da dohvati ptice. "Daj da ti vidim prste." "Ne, dobro su", odbi me on, dok mu je para izbijala iz okrvavljenog nosa. "Da, malo su promrzli, ali su dobro." "Daj da ih zagrejemo", zatraih ponovo. "Odavde do Kveitkela nas eka teak put. Imamo, ini mi se, etrdesetak milja do Ferlijevog platoa." Pruio sam ruku prema njemu. "Daj, ugrejau ti ih." "Ne." "Prokleti prsti su ti se smrzli, zar ne? Trebalo je da ih utopli kao to sam ti rekao." "Ne, nisu smrznuti." "Da vidim." "Gubi se, pilote." Drhtao sam u jutarnjoj polusvetlosti dok mi je vetar bacao sneg za vrat. eleo sam da krenemo na dnevni put, da me zagreju izlazee sunce i moje uzbuenje. Okrenuo sam se prema zapadu, zagledan u magliastu belinu ne bih li naao pregibe i procepe u ledenoj kori. "Hajdemo u kuicu", pozvah ga. "zagrejau malo vode, pa emo tako da otopimo prste." I pored hladnoe, Solijevo elo bilo je prekriveno znojem. "Nemamo vremena, zar ne?" Potapao sam Arnoov bok i vezao konu navlaku preko njegove povreene ape. "Ukoliko izgubi kontrolu nad sankama i uleti u provaliju, izgubiemo jo neto, ne samo vreme." Onda je zavrteo glavom, utnuo sneg i rekao: "Da, vreme." A zatim je, neoekivano, uao u kuicu. Sledio sam ga kroz tunel. Kada je skinuo rukavice, video sam da nije lagao. Prsti mu nisu bili smrznuti. Bilo je gore nego da su smrznuti. Meso mu je odumrlo

i poelo da truli. Vrhovi prstiju bili su crni od bakterija i zaudarali su na gangrenu. Smrdeli su gore od godinu dana starih, raspadnutih ribljih glava. Jedva sam mogao da podnesem zadah i zato sam se povlaio unazad dok mi glava nije udarila u zid kuice. Draao je prste udaljene od sebe kao to bi drao uginulo prikradalo i rekao: "Prva pomo nije pomogla, zar ne?" "Moemo da se vratimo u Grad", predloih mu. "ak i ako ti gangrena odnese itavu aku, vezai e ti narasti novu za pola stodana." Zapravo, nisam eleo da se vratim u Grad. "Ne, nema vremena, zar ne? Izgubiemo Vremeuvara." "Da li bi radije da izgubi prste?" "Bolje to nego da se vratim u Grad kao prebijen pas." Pogledah njegove propale, zadebljale prste, naduvene od bolesnih gasova i rekoh: "Ja nisam seka." "Ima no, zar ne? Prema tome, moe da see." Protrljao sam nos. "Nee biti lako." "Boji li se?" upita on. "Nee biti lako iveti meu Devakima bez prstiju." "Ne, nee biti, zar ne?" ponovi on. Lice mu je bilo ozbiljno kada sam mu uzeo aku u svoju i poeo da pregledam prste. Zapravo nisam eleo da ga dodirujem, a jo manje da mu seem prste, ali nije se moglo uiniti nita drugo. Na istu kou postavio sam iglu i konac iz svoje vreice za ivenje. Izvadio sam no za tuljane. Drao sam ga iznad kriljca sve dok nije bio vreo i crn od uglja. Zatim sam mu odsekao pste. Dok je stezao zube, jeao i pokuavao da primeni tehniku za oblaavanje bola, odrezao sam mu kaiprst i srednji prst na drugom lanku, a domali prst sam odsekao sve do dlana. Brzo sam zaustavio krvarenje vrelim noem i zaio patrljke. Sve vreme dok sam mu drao ruku, nisam mogao da ne primetim koliko po obliku podsea na moje. I pored sve

tobonje gorine prema Redu jo je nosio pilotski prsten oko malog prsta. Nisam verovao da e ga ikada skinuti, osim ako budem prisiljen da amputiram i taj prst, pa prsten spadne sam od sebe.) Kada sam zavrio sa previjanjem njegovih prstiju, skuvao sam mu olju aja da mu ovrsne telo pred infekcijom. Gledao je svoju aku sa gaenjem ispisanim na licu. Bio je omamljen od bola i neobino govoriljiv. "Pare stakla mi rasee prste, poremeti cirkulaciju, i ovo je rezultat zar ne? Jedan dogaaj povlai za sobom drugi, i tako to ide, kao to je govorio Vremeuvar. Taj lanac logike, neoboriv kao matematiki dokaz: da me Justina nije naterala... da je ja nisam udario, ta bi bilo sa naim ivotima? Teko je ne misliti o tome, pilote; sa mislima se ne moe nita uiniti. Mrtva je zbog mene. A sada, gotovo da sam kod kue, a... ali, ne, Alaloji ne umiru zbog izgubljenih prstiju, zar ne?" Tokom sledeih nekoliko dana polako smo napredovali dok je on uio da upravlja sankama jednom rukom. Prsti su mu brzo zaceljivali i do etrdesetdana mogao je da dri uzde izmeu palca i patrljaka sa prilinom vetinom i bez pravog bola. Jedne noi, dok sam rasporeivao poslednje baldo orahe koji su nam preostali, priznao je da osea lani bol tamo gde su mu se nekada nalazili prst. Mrzeo je taj bol. "teta to nismo poneli skoa", rekao je. "Ne gledaj me tako, pilote! Nije re o tome da je taj lani bol tako teko podneti; stvar je u tome to me podsea na trikove koje nai nervi i mozak izvode sa nama. Sve je tako nesigurno, zar ne?" Znao sam za te trikove mozga. I mene samog, dok smo se provlaili meu pukotinama po ledenoj ploi, muili su takvi trikovi. Zbog ega vidimo ono to vidimo, ujemo ono to ujemo? Kako to nai nervi upijaju informacije iz spoljanjeg sveta? Kako nai mozgovi razumeju te informacije? Istina je, kao to je to jednom rekao drevni akaik Haksli, da nai mozgovi nisu nita drugo do ventili koji ograniavaju nau stvarnost, smanjuju nae vienje vaseljene tako da nas ne izlude beskrajni talasi oseaja, podataka, prizora, boja, mirisa, zvukova, misli, oseanja, toplote, hladnoe, bitovi i bajtovi, uskovitlani okean informacija koji bi da nam proguta duu? Jednog popodneva - bio je etrdeset prvi dan, ini mi se - dok sam stajao i svojim ju tapom probao snenu koru iznad onoga za ta sam verovao da je duboka

pukotina, promena u mojim oseajima sveg me je zapljusnula. Shvatio sam da boansko seme mora da je preradilo i druge delove mene, a ne samo mozak. Poput crva svrdlaa progrizlo je put uz moj optiki nerv prema oku, prepravljajui i zamenjujui nerve neurologicima. Moj vid je postao drugaiji, najpre neznatno drugaiji, a zatim mnogo drugaiji. Zatreptao sam oima pred metalnim odsjajem ledenog cveta. Video sam nove boje i neobine nove nijanse i prisenke unutar stare zelene, crvene i plave boje. Pogledah u ultraljubiasti deo spektra, gde su boje nazvao sam ih brilig, mimsi i visoki purp - plamtele neopisivom vatrom. Te noi, kada je sunce napustilo svoje zlatne odore i kada je grimizno i ruiasto poelo da krvari sa neba, video sam boje topline, varljivo rumenilo infracrvenog. Nazubljeni vrhovi Urasalije na jugu bili su kamenito grimizni, mnogo hladniji od blistavog rumenila okolnog mora leda. Vazduh je bio poploan razliitim bojama: glorom, visokim rumenilom i rubinskom lavom koja je tekla sa toplih tela pasa dok ih je Soli isprezao. Moje oi (i ui) oivele su na zraenja raznih vrsta. Plaio sam se da pogledam prema nebu, plaio sam se da u moda upiti u sebe gama mrmljanje i radio aputanje udaljenih galaksija. Uz tekoe sam nalazio smisao u svim tim informacijama. Normalno oko - ljudsko oko - reaguje na pojedinani foton, pojedinani 'ping' zraenja koji pogaa mrenjau, najsiuniji od kvantnih dogaaja. Ali mozak zanemaruje te reakcije i smanjuje um sopstvenih nervnih elija, tako da je potrebno bar sedam fotona da bi mozak video svetlost. Moj novi mozak bio je osetljiv na pojedinane fotone. Bio je osetljiv na jo mnogo toga. A kada je vetar zamro i sve se primirilo, uo sam pozadinsko itanje i tropot pojedinanih molekula kako se sudaraju, obrazuju nove veze, mimoilaze se i ponovo sudaraju. Svuda oko mene, u mojim oima, nosu, uima, bili su umovi. Bilo mi je potrebno mnogo dana da upijem u sebe sve te umove; prolo je mnogo dana pre nego to su priguujue dveri moga novog mozga odsekle umove i dopustile mi da leim meu svojim krznima i mislim na miru. I pored tih ometanja, svakom miljom koju smo preli sankama, bili smo sve blii Vremeuvaru. Svakog dana smo nailazili na jedan od njegovih naputenih nonih logora i pregledali oglodane kosti kljunaa (oigledno je ubio jednu od tih velikih, varljivih ptica), psei izmet, uruene snene blokove njegovih kuica, ne bismo li otkrili znake starosti. Vremeuvarova prednost - etiri dana kada smo poli - svela se na ne vie od jednog dana. S obzirom na prosenu brzinu naih

sanki, verovatno je bio oko dvadeset dve milje ispred nas, tamo gde se svet zakrivljavao u nebo. etrdeset sedmog dana smo se zaustavili da lovimo tuljane. Kao i jednom ranije, imao sam sree. Ubili smo tri mala tuljana. Brzo smo ih raereili i natovarili meso u moje sanke. "Vremeuvar nije imao toliko sree", primeti Soli. "Zbog ega ima toliko sree svaki put kada lovi svog dofela? Koliko puta je Vremeuvar otvorio akliju - est puta? I nijednog tuljana. Gubi vreme. Verovatno je gladan i iscrpljen. Uskoro emo ga pritesniti, zar ne?" Ali nismo ga uhvatili onoliko brzo koliko smo eleli. Sledeeg dana bilo je mnogo toplije nego do tada, previe prokleto toplo. Masa toplog vazduha dola je sa juga. Nebo je inilo vrstu povrinu belih oblaka bez ijedne pukotine, koji su visili nad sivkastobelim morem leda; kuica, siva krzna pasa i Solijeva mrazom prekrivena krzna dok se saginjao da skine led sa klizaljki saonica, bili su izgubljeni u belini koja nas je obuhvatala. Iako sam bio blizu sanki - na moda desetak stopa inilo se kao da ima pola milje. U belini, rastojanja su se udno irila ili skupljala. Led oko nas bio je nazubljen pukotinama i ispupenjima, gotovo kao fravai prostirka nakon to je pilot pripravnik hodao po njoj na elinim klizaljkama. Ali bilo je teko razaznati naa pojedinana oblija, jer nije bilo senki da istaknu prevoje i nagle procepe u ledenom predelu. Osetih golicave igle vlage uz normalne jutarnje mirise tuljanove krvi, pseeg izmeta i kafe. Nakon to je Soli pritegao vezove svog poslednjeg psa, Zoroa, priao mi je i pokazao nebo. "Sneg", ree on. "Pre nego to jutro proe." "Moemo da preemo pet milja pre nego to pone da pada." "Previe je opasno. ta znai pet milja?" "Pet milja je pet milja", rekoh. "Nemogue je videti na pet milja pred sobom. Prokleti oblaci." "Ii emo milju po milju." "Sneg e pasti pre nego to preemo milju."

"Onda emo ii stopu po stopu." "Ti si ba jedan tvrdoglav kopilan, zar ne?" "Ti bi trebalo da zna", odvratih, nasmejavi se. Preli smo otprilike jednu milju kada su velike, pamune pahuljice poele da lepraju sa neba. Soli je bio neposredno ispred mene, a njegovi razigrani psi trzali su se as tamo, as amo, frkui i lovei pahuljice po vazduhu. Trebalo je bolje da pazim na pse i da smesta zaustavim sanke, ali sam bio previe obuzet bojama estokrakih kristala koji su mi golicali nos i boli oi. Kroz snenu meavu dopre urlik, kao od velikog belog medveda koji je posekao apu na krhotini leda. Odjednom Leilani i ostali Solijevi psi poee mahnito da laju. A zatim pojurie u uskovitlanu meavu, vukui preko leda sanke i Solija koji je psovao. Nisam mogao a da ne pomislim da ti meki, gradski psi nikada nisu videli medveda, inae bi podvili rep meu noge, okrenuli se i pobegli umesto da slepo jure u vetar. Mojim psima nije bilo potrebno hrabrenje da bi pojurili za Solijevim. Vetar i led su mi ibali lice dok su se Kuri, Neva i ostali bacali u svojim vezovima. as posla smo ibali ledom gotovo brzinom snene jedrilice. Dograbio sam okrvire saonica i zabio izme u sneg. To nas je malo usporilo. Uzalud sam zvidao psima. Verovatno bismo se survali preko Solijevih sanki, da Leilani nije zaskiao oajniki, prodorno. Solijevi ostali psi zacvilee u panici kada se sneni most iznad pukotine sruio. Leilani i Zoro - i Finegan, Huu, Samsa i Pako, skupa sa Solijem i sankama - sunovratie se preko ruba, i nestadoe u pukotini na srmznutom moru. Moj pas predvodnik, Kuri, video je da se to dogodilo, pa se zaustavio pre nego to se i on survao. Spustio se trbuhom uz sneg i lajao dok je njuio otvoreni vazduh pukotine. Skoio sam sa sanki i pogledao nanie. Dvanaest stopa ispod mene, na dnu pukotine, nalazilo se crno, uskomeano more. Teke sanke brzo su potonule, uvlaei jedno po jedno mahnito pseto pod vodu. Najpre sam mislio da Soli mora da je ostao zarobljen u sankama. Mrtav je, pomislih, veliki pilot je najzad poginuo. Potraih pogledom njegovo telo u plutajuim ostacima onoga to je bio sneni most, ali ga nisam video. A onda ga uh kako vie: "Malori, pomozi!" Pripio se za iskrzani zid pukotine odmah ispod mene. Mora da je nekako oslobodio svoje koplje za medvede dok je klizao u pukotinu. Mora da je skoio sa

sanki i u poslednjem trenutku zabio koplje u raspadnuti, ispucali ledeni zid, uzdigavi se iznad vode. "Moje noge... tako je hladno." Dobacio sam mu konopac i podigao ga. Bilo je tee nego izvlaenje tuljana za dva oveka iz rupe. Pokvasio je noge i polovinu tela ubilakom vodom. Noge su mu bile toliko neosetljive da nije mogao da ih upotrebi bi se odupro o zid i izvukao iz pukotine. Ramena su mi iskakala iz zglobova, ali sam mu najzad uhvatio okovratnik rukom i izvukao ga preko ruba. Gotovo se skljokao preko mene. Leao je i dahtao dok je sneg padao u naletima, a ja smakoh natopljena krzna sa njegove koe. "Tako je hladno, pusti me da umrem." Odreio sam vezove na svojim sankama i prekrio ga svojim razmotanim krznima za spavanje. Sneg je bio gust kao krzno medveda, i ja okrenuh pse i poterah ih prema kuici. Poput slepih vai napipavali smo put kroz meavu. Imali smo sree to smo nali kuicu, napola zatrpanu nanosima snega. (Imali smo sree i to nismo naili na nevienog medveda. Moda je totunje pao u procep zajedno sa jadnim Solijevim psima.) Kako je krhak ovekov ivot. Neka mu unutranja temperatura padne za nekoliko stepeni i on e poeti da se trese. Neka padne jo malo i on e poeti da umire. Uvukao sam umirueg Solija u kuicu. Prostro sam njegova krzna, upalio kriljac i stavio vodu da prokljua. Kada bih mogao da mu dam malo vrue kafe, pomislih, mogao bih da ga zagrejem i iznutra i spolja. Ali nisam imao vremena da skuvam kafu. Njegova silovita drhtavica naglo se prekinu kada je izgubio svest i zaao u komu hipotermije. Koa mu je bila modra; disanje mu je bilo plitko i isprekidano. Dotakoh mu elo. Bilo je hladno kao led. Zbog toga to je umirao, zbog toga to mi je zaista bio otac, skinuo sam se do gole koe i uvukao u krzna za spavanje uz njega. nisam mogao da uinim nita drugo. Uz vrat mi je bila mekota krzna rundavca; gole grudi su mi bile pritisnute uz njegova dlakava lea. Hladne, ukoene noge su mu bile uz moje. Bio sam mu tako blizu da se nisam usuivao da otvorim usta da mi u njih ne bi upala njegova duga kosa. Obgrlio sam ga rukama. Devaki, kada treba da zagreju promzlog lovca, zauzimaju tako ogavno intiman poloaj. Nisam mogao da podnesem da ga dodirujem, pa ipak zatekoh sebe kako ga vrsto grlim, tiskam uz sebe, putam svoju telesnu toplotu da tee u njega. Dugo sam ga tako drao. Krzna su drala

toplotu, i on poe da se trese. To je bilo dobro, jer je dovoljno oiveo da stvara sopstvenu toplotu. Jo napola u krznima, pripremao sam kafu. Prineo sam olju njegovim usnama, terajui ga da pije. Leali smo tamo vei deo dana, i najzad, kada je konano mogao da jede, spremio sam odreske od tuljana koje smo zaronili u rastopljeni tuljanov loj. Hrana ga je dovoljno oivela da me je pogledao i rekao: "Nisi, onda, uopte pokuao da me ubije, zar ne?" "Ne, Soli." "Onda, Justinina smrt i moj udeo u ratu pilota - sve je to bilo ludilo, zar ne? Glupa greka?" "Bila je to tragedija", potvrdih mu. "Da, ba ironino." Prstima je gladio svoje guste obrve. "Nakon to je Justina otila, nakon to sam je ja udario, nije bilo povratka, ni za nas, ni za mene. Bio je to najgori trenutak moga ivota. I tako, ovo moje alaloijevsko telo - mogao sam da ga ponovo oblikujem, ali je ostalo da me podsea. Kao kazna, razume. A sada, da nije tog ilavog tela i tvoje pomoi, pa, voda bi me ubila." Tako smo obojica skliznuli prema suprotnim krajevima krzna, jo uvek smo bili veoma blizu. Oseao sam njegov dah, otar od kafe i ketona, smrdljivi rezultat nae iskljuivo mesne dijete, naih tela koja su sagorevala proteine umesto glikoze. Osetih i druge mirise na njemu, uglavnom gnev, strah i tugu. "Nije trebalo da mi pomogne", ree on, "ali kao da ne moe da se uzdri da mi ne pomae, zar ne? To je tvoja osveta." "Ne", odgovorih mirno. "Da, ti voli da se osea svetaki, zar ne?" "ta hoe da kae?" upitah ga, iako sam tano zna na ta misli. "Pre nego to si imao makar i najmanji razlog ... Sea li se one noi u baru? Kada te je Tomot nazvao kopiletom? Nisi mogao da izdri bes, zar ne?" "Tada nisam imao samokontrolu." "Naslednost je sudbina", primeti on, citirajui.

"Ne verujem u to", odvratih, dok sam drao guterau na ranju nad vatrom. "U ta veruje?" "Mislim da moemo da se promenimo, da iznova napiemo svoje programe. U krajnjoj liniji, mi smo slobodni." "Ne", usprotivi se on. "Grei. ivot je zamka. Odatle nema izlaza." utao je dok je sedeo i vakao meso isprenog tuljana. Bio je duboko u mislima. Njegov vitki, dlakavi stomak podizao se i sputao, podizao i sputao, dok je udisao srazmerno topli vazduh kuice. Progutao je jo jedno pare i rekao: "Hajde da popriamo o Fravaima, toj tvojoj omiljenoj rasi tuinaca. Vremeuvar bi ih sve proterao iz Grada, samo da je mogao. Njihova tuinska uenja, to miljenje o konanoj sudbini, o - kako je ono naziva - o anankeu. Sluao si ih vie nego to to ijedan ovek treba da uini, zar ne?" Nikada ranije nisam uo Solija u tako filozofskom raspoloenju, i zato sam ga pustio da nastavi. "Slobodna volja? Jesi li razmiljao o tom pojmu, o nainu na koji ga Fravai koriste? To je oksimoron, koji protivurei samom sebi kao 'veseli pesimita' ili 'sreni usud'. Ukoliko je vaseljena iva i svesna, kao to ti veruje, ukoliko se kree napred prema... ukoliko ima cilj, onda smo svi robovi jer nas pokree prema toj svrsi kao figure na ahovskoj tabli. A mi nita ne znamo o toj vioj igri, zar ne? Da, i onda, gde je ta sloboda? Lepo je priati o anankeu, o tom stapanju pojedinanih volja sa viom - da li u to veruje? - ali za ljudska bia ananke znai mrnju, oajniku ljubav, oajanje, smrt." "Ne", rekoh. "Ne shvata." Ispljunuo je pare ile na pod od utabanog snega i rekao: "Prosvetli me." "Mi smo u krajnjoj liniji slobodni, a ne potpuno slobodni. Slobodni smo unutar odreenih granica. Na kraju svega, nae pojedinane volje su deo volje vaseljene. " "I ti veruje u to?" "Tako glasi uenje Fravaija." "A koja je volja vaseljene?" upita poto je bacio pregrt snega u kotli za kafu.

Napolju je meava zatrpavala kuicu snegom. Severni zid, jedini nepokriven, sivkasto je svetlucao svetlou koja se probijala izmeu snenih blokova. "Ne znam", odgovorih iskreno. "Ali misli da ipak moe da je otkrije?" "Ne znam." "To je nadmena misao, zar ne?" primeti on. "Zbog ega smo inae ovde? Otkrie ili stvaranje - na kraju, posredi je ista stvar." "Da, zbog ega smo ovde? Osnovno, trivijalno pitanje. Ovde smo da bismo patili i umrli. Ovde smo zato to smo ovde." "To je ist nihilizam." "Tako si nadmen", ree on, zatvori oi i stee zube, gotovo kao da spava. "Misli da za tebe postoji izlaz, zar ne?" "Ne znam." "Pa, izlaza nema. ivot je zamka, na kome god nivou da ga ivi. Uvek postoji niz sve veih i veih zamki. Vremeuvar je bio u pravu: ivot je pakao." "Mi smo tvorci svoga pakla." Skoio je sa svoga snenog leaja i stajao nag na podu. Pod njegovom koom miii su bili izdueni i glatki, poput konih traka vezanih oko drveta. Njegova vitka senka presecala je zakrivljene, bele zidove. "Da", procedi on polako. "Polovinu svog pakla sam stvorio sam, a drugu polovinu si ti stvorio za mene." Usne i obrazi su mi goreli u toplom vazduhu, i ja mu se narugah, rekavi: "Naslednost je sudbina." "Proklet bio!" "Mi smo tvorci svojih nebesa", rekoh blago. "Moemo da stvorimo sebe." "Ne, prekasno je."

"Nikada nije prekasno." "Za mene je prekasno." Utrljao je malo tuljanove masnoe u crveno tkivo oiljaka na patrljcima svojih prstiju. "Nadmenost, svuda takva nadmenost - zlo mi je od nje. Ali uskoro vie nee biti te nadmenosti." Tu me oinu prekornim pogledom, pogledom punim strahopotovanja, mrnje. "U itavom plemenu Devakija nema ni jednog oveka koji je umoran ili se stidi toga to je ovek, koji eli da bude vie nego to jeste. Zbog toga se nikada neu vratiti u Grad." Te noi sam sanjao budunost, Solijevu i svoju budunost. Skrajovao sam do zore, a zatim sam popio neto kafe i skrajovao do polovine dana. eleo sam da mu pokaem ta sam video, da mu kaem da ivot nije zamka, ili bar, da nije nita vie od zamke koju pravimo od zailjenih krajeva svojih starih kostiju i ila svojih iskrivljenih srdaca. eleo sam da mu kaem najjednostavniju stvar. Umesto toga sam ustao i poeo da navlaim krzna. "Sneg e uskoro prestati", rekoh mu. "Pre nego to padne mrak." Soli je sedeo u svojim krznima dok je nametao novi kremeni vrh na svoje koplje. (Stari vrh se slomio u zidu pukotine.) Pogledao me je sa gaenjem koje je uvao za skrajere i nije rekao nita. "Vremeuvar je blizu", nastavih s ubeenjem. "Udaljen je petnaestak milja prema jugozapadu; tri psa mu se nalaze bolesni unutar kuice, a aklija koju danas otvara bie prazna." "Skrajerske prie." "Ukoliko budemo terali sanke itave noi, iznenadiemo ga izjutra." "Ukoliko budemo terali sanke itave noi", primeti on, "upaemo u prvu pukotinu, zar ne?" Poeo sam da seem navlake za psee ape od komada koe. "Ne", rekoh, "znam gde se nalaze pukotine." "Ii emo ukrug po mraku." "Ne", nastavih uporno. "Zvezde e se pojaviti. Upravljaemo se po zvezdama."

Nasmeio se na tu staru izreku i naklonio glavu. "U redu, pilote, upravljaemo se po zvezdama, ukoliko se pojave." Kada je pala no, vetar stade da duva sa severa, rasterujui poslednje ostatke toplog vazduha i snenih oblaka. Bilo je veoma hladno. Nebo je bilo crno poput nabrane pilotske odore i puno zvezda. Na severu, onablinka je osvetljavala rub crnila; prema zapadu, estougaoni Prsten Fravaija mirkao je iznad obzorja. Teralil smo sanke prema severozapadu kroz svilasti, novi sneg. Psi mora da su mislili da smo aavi, jer teramo sanke nou kroz prah do visine grudi (to jest, njihovih grudi), obilazei pukotine kojih su se plaili jer su mogle leati ispod njihovih pokrivenih apa. Duboko u noi postalo je veoma hladno. Vazduh je bio kao smrznuti kiseonik; usne su mi bile toliko utrnule da nisam mogao da zvidim, niti da govorim. utke smo terali sanke preko morskog predela koji sam video u svojoj skrajerskoj viziji, svaki njegov svetlucali nabor i smet. Nismo naleteli ni na jednu pukotinu. Stali smo samo jednom, da ugrejemo vodu za kafu. Drao sam oi prikovane za zvezde i za obzorje ispod zvezda. U praskozorje, pre samog jutra, ugledah malu skupinu snega kako se uzdie iz neizmerne bele hrpe sveta. "Eno", rekoh, pokazujui mu, "Vremeuvarove kuice. Vidi li je?" "Da, tamo je. Bio si u pravu." Zviznuo je Kuriju - kako sam se ja divio tom prekrasnom zviduku, Solijevom postupanju sa psima - i sa vetrom koji nam je ibao u lice zaklizasmo preko mora prekrivenog snegom. 29. TAJNA IVOTA Kada su Fravai postali ljudi, Mrani Bog sie sa zvezda i prozbori Prvom Najnevanijem Ocu klana Dijamantskih Srednjepevaa. "Prvi Najnevaniji Oe", ree on, "ako ti obeam da u ti, kroz deset miliona godina, otkriti tajnu vaseljene, da li e pristati da za to vreme slua moju pesmu?" Prvi Najnevaniji Otac je bio eljan nove muzike i zato mu je rekao: "Ispuni moje glasnice, zapevaj mi svoju pesmu." I tako je Mrani Bog pevao svoju pesmu, i deset miliona godina proe dok je klan Dijamantskih Srednjepevaa ratovao protiv klana Vernog Misloigraa i ostalih klanova i sve to vreme nad svim Fravaima bila je samo ta jedna, uasna pesma.

Kada se Mrani Bog vratio, saoptio je Prvom Najnevanijem Ocu tajnu vaseljene. "Ne razumem", ree najzad Prvi Najnevaniji Otac. Na to mu se Mrani Bog nasmeja i ree: "Kako si i mogao oekivati da e razumeti? Mozak ti se uopte nije promenio za deset miliona godina." Prvi Najnevaniji Otac razmisli o tim reima i otpeva: "Moj boe! Nisam ni mislio na to kada smo se pogaali!"

Fravaijevska parabola

Naili smo na Vremeuvara sa juga na samom poetku jutra. Sagradio je svoju kuicu na pedesetak metara od novootvorene pukotine. Pedesetak milja odatle uzdizao se Kveitkel, otkriven zracima zore; sveta planina podseala je na veliki beli i plavi stub koji je podupirao zapadni rub neba. Kada je Vremeuvar video kako se u sankama pribliavamo njegovoj kuisi sa juga, mora da je mislio da smo Devaki lovci u povratku kui. eleli smo da upravo to i pomisli. Skrenuli smo prema jugu da bi on ba to i pomislio. Zapravo, ak i da je pogodio ko smo, nismo mu dali vremena da oslobodi sanke od leda, da natovari krzna i hranu (ono malo to mu je bilo preostalo), da upregne pse i pobegne. Uli smo u logor odmah nakon prvog praskozorja, a on je bio kraj svoje kuice i ljubazno nas ekao na devakijevski nain, sa vrevima krvnog aja koji se puio. "Ni luria la!" povika on, "ni luria la!" U svojim belim krznima, koja su mu prekrivala itavo lice izuzev crnih oiju, izgledao je oprezno poput vuka. "Ni luria la!" odvratih mu. Odjednom tri izgladnela psa nahrupie iz tunela njegove kuice i dotrae meu nae pse, lajui, njukajui i liui njuke jedno drugom. Vremeuvar mora da je smesta prepoznao moj glas; mora da je video da su nae sanke gradske sanke, da su nai psi gradski psi koji su pozdravili njegove pse mahanjem repova i isplaenim crvenim jezicima. Spustio je vreve krvnog aja u peperjasti sneg, ne obraajui panju na najveeg od svojih pasa kada je ovaj poeo da lie pie dobrodolice.

Zabacio je svoju krznenu kapuljau. Glatko, smee lice bilo mu je svetlucavo od masnoe, obeleeno igom mrkog humora i usuda. "Tako, kopilan Ringes mi je uao u trag. Ili treba da te oslovljavam sa 'Lorde Pilote'? Ha!" Pre nego to smo se zaustavili, Soli sie sa sanki sa kopljem zadignutim iza uva, upravljenim u jednu taku na Vremeuvarevom trbuhu. "Leopolde", obrati mu se Vremeuvar. "Jesi li se pomirio sa svojim sinom? Reci mi, da li Grad jo stoji? Kako ste izbegli moju staru bombu?" Soli tako vrsto stee zube da mu krv potee na nos. Video sam da drhti od elje da proburazi Vremeuvara kopljem, i zato brzo uzviknuh: "ekaj!" "Da, ekaj", ponovi Vremeuvar. Brzo sam mu ispriao da je deo Grada uniten, da moja majka i est hiljada drugih lee smrznuti u masovnoj grobnici. Rekao sam mu da mi je majka poginula pokuavajui da me spase od ubilakog noa njegovog slel-klona. "Znao sam da je bomba stara", ree on na to. "Tako stara." "Ti si ubica", dobaci mu Soli. Izbacio je itav nanos snega kada je u njega zabio zadnji kraj svoga stopala. "Tako, i eto me ovde, ubica koga su sledile i zarobile ubice." Solijeva pesnica se stee oko koplja. Bio sam ubeen da se sprema da ubije Vremeuvara. Gledao sam kako programi za ubijanje poinju da se odvijaju. Ali on me ipak iznenadi. Odmerio je Vremeuvara od glave do pete i prosto upitao: "Zato Grad? Grad koji si osnovao pre tri hiljade godina? Da li je to istina? Vremeuvar ispusti oblak pare i okrete se meni, upitavi: "Tako, bio si unutar boginje i ona je razgovarala sa tobom. ta ti je rekla o meni, ha, Malori?" "Rekla je da si najstarije ljudsko bie, da ivi ve hiljadama godina." "Koliko sam star? ta je rekla?" "Rekla je da ivi najmanje od Stolea holokausta."

"Star sam, istina je." Iziao sam iz sanki i stao pored Solija. On kroi blie Vremeuvaru; Vremeuvar kroi unazad u pravcu pukotine. "Koliko star?" upitah. "Tako star", odgovori on. "Veoma star. Stariji od snega. Stariji od lega i mora." "Morae da plati zbog svojih ubistava", umea se Soli. Bez ikakvog razloga, Vremeuvar brzo pogleda prema nebu. Ugledah kako se stari pakao die u njegovim oima i shvatih da je ve platio za ubistva delovima svoje due. Jo je plaao; nikada nee prestati da plaa. "Sve je tako brzo", potui se Vremeuvar. "Sva ljudska bia ive toliko brzo, nekoliko tekih sekundi, ne vie. Da li je ubistvo samilosno im prekinuti ivot nekoliko trenutaka pre nego to se kucanje prekine samo od sebe i oni umru prirodnom smru? Recite mi!" Ali ni Soli ni ja nismo imali nita da dodamo o prirodi ubistava i zato nismo rekli ni re. "Grad je imao vremena", nastavi Vremeuvar. "I Red. Znate vi zato sam uinio to to sam uinio." "Jesi li morao da ubije i moju majku?" "Moj dvojnik ju je ubio, ne ja." "Ne, ti si je ubio." On stisnu pesnicu i zarea: "Tvoja majka i ti, kopilane Ringes, sa svojim poremeenim mozgovima, svojim suludim novim idejama, svi vi, usud ljudske rase." Obrisah led sa svojih trepavica i rekoh: "Ti bi me ubio." "Jednom sam pokuao da te spasem - da li se sea? - da te spasem zato to sam te voleo kao sina." On baci pogled prema Soliju, a zatim se ponovo hitro okrenuo ka meni. "Ima li jo knjigu pesama? eleo sam da te spasem od boginje. Spasao sam te isuvie dobro, proklet bio to sam uopte pokuao!"

Koraknuo sam mu blie. eao je Tusu iza uva, namerno ne gledajui u Solijevo podignuto koplje. Mlazevi pare izbijali su mu iz nozdrva u laganim, ravnomernim naletima. U jutarnjem vazduhu osetih kiselkasti vonj njegove koe, njegov znoj, njegov mesoderski zadah. Plaio se neega. Lice mu je bilo tvre od ijednog ljudskog lica koje sam ikada video, ali u njega se ipak urezao strah. Prioh mu blie, zakoraivi izmeu njega i Solija. Soli opsova i poe da obilazi ne bi li imao isto vidno polje ukoliko ipak odlui da baci koplje. Protrljah obraze, pokuavajui da ih zagrejem da mi rei ne bi bile nerazumljive. "Kada je Lord Utiskiva razotkrio DNK tvog slel-klona, nije naao nita." "Pa? Niega nije ni bilo da se nae." "Starije Ede", podsetih ga. "Tajna Jeldri." "Baljezganje!" "Entitet mi je rekao da je njihova tajna skrivena u tvojim hromozomima." "Baljezganje!" "ta zna o Jeldrama?" "Piam ti se na Jeldre!" "Zbog ega bi me Jeldre upozorile - Upozorile sve nas - na boginju?" On tresnu pesnicom o rukavicu i dreknu: "Zato ovo? Zato ono? Zato, zato, zato?" "Koliko si star?" nastavih sa ispitivanjem. "Star kao kamen." "ta su ti Jeldre uinile? Moram da znam." "Piam se ja na tebe!" Koraknuo sam prema njemu; koraknuo je unazad. "Reci mi, Kelkemeu", dobacih mu. "Toliko sam preao da bih saznao."

On zatvori oi i iskrivi lice. Otvorenih usta zabacio je glavu kao da e vrisnuti. Bilo je to prvi put da sam mu oi video zatvorene. "Tako, zna moje ime; onda zna sve. ta je jo ostalo to ti mogu rei, eh?" "Tajna." "Koliko star?" upita sada Soli. Vremeuvar upravi bradu prema meni i otvori oi. Zatim okrenu dlan prema Soliju. "Roen sam pre trideset hiljada godina", ree napokon. "Godina Stare Zemlje. Da li eli da zna pre tano koliko godina? Sto etrdeset dve godine vie od trideset hiljada godina. Sto etrdeset dve godine, osamnaest dana i pet asova." Dok je to govorio, izvadi pljosnati, zlatni sat iz svojih krzana, otvori ga i dodade: "I jo petnaest minuta, dvanaest sekundi, trinaest, etrnaest, petnaest... koliko mi je jo sekundi preostalo? Da je bilo po Jeldrama, iveo bih veito. Napravile su me tako da ivim zauvek, proklete bile! To im je bio cilj, to bi one rekle. Njihov cilj." "To je nemogue", uzbuni se Soli i krenu. Otiao je u suprotnom smeru, tako da je Vremeuvar sada stajao izmeu njega i pukotine. "Niko ne moe da ivi toliko dugo." "Ha, Leopolde, grei! Da ti kaem? Jednog dana, davno, kada su ume Stare Zemlje bile zelene i bez ijednog pregiba, nalik na odoru mehaniara, sili su sa nebesa i rekli da su mene odabrali da prenesem njihovu poruku. Prokleti bogovi! Nikada im nisam video tela; ne verujem ni da su imali tela, moda nikada nisu imali prokleta tela. Imaju li bogovi tela kao ljudi? Izgledali su kao lopte svetlosti, blistave, plave lopte, kao najvreliji plamenovi umskog poara, Rekli su mi ovo: rekli su da je Zemlja - ak i moja Zemlja od pre trideset hiljada godina - prepuna ljudi. Svetla na nebu su zvezde, rekli su mi. Uskoro e ljudi napustiti Zemlju i lutati meu zvezdama. Mislio sam da sam poeo da ludim; bio sam jedan od sto dvadeset pet smrtnika odabranih da nose poruku Jeldri kroz vreme. Da nose njihovu prokletu poruku tako da mi ljudska bia, kada nauimo da sagorevamo zvezdano gorivo, posluamo glas mudrosti i ne poludimo, da ne spalimo sebe zvezdanom svetlou ili drugim nebeskim vatrama. Jeldre - prokleta bila njihova bezlina lica! - rekle su jo da se njihovi duhovi spremaju da ive u nebu tako crnom i prostranom da ak ni zvezdana svetlost ne moe da pobegne iz tog crnila. Crna rupa, rekli su. Nisam, razume se, shvatio ni re od njihovog baljezganja.

Rekli su mi da su tuni to e ostaviti ljudsku rasu samu, golu u njenom neznanju. 'Golu!' rekao sam im. 'U neznanju!' Ama, bio sam obuen u kou vuka koga sam ubio sopstvenim rukama i znao sam ime svake biljke i ivotinje u umi. Jeldre se nisu smejale jer nisu imale usta, ali sam ih svejedno uo kao apuu i smeju se u meni. Zatim su me otvorili, prokleti bogovi. Ispunili su me svojim vezom, svaki deli mene, izmenili svaku eliju u mom telu, do poslednje niti DNK. Poremetili su mi seme, moju prokletu duu! Nisam shvatao ta rade. Tako sam se upiao od straha da sam pesnicom izbio sopstvene zube. Goreo sam u sebi. Oseao sam se kao da sam progutao vreli loj, kao da sam pojeo arobnu peurku i da leim na samrti od groznice, sve istovremeno. Posle toga prepustili su me mojoj sudbini. Ubacili su svoju svest u sredinji singularitet i ostavili me da lutam Starom Zemljom najveim delom tih trideset hiljada godina. Zubi su mi uskoro ponovo narasli, razume se, jednom, dvaput, mnogo puta, moji prokleti zubi, svaki put kada bi se izlizali. Ostavili su me sa tim finim belim zubima da mogu da vaem koren besmrtnosti, da kuam plod sveta ponovo i ponovo sve dok mi se svet ne smui toliko da poelim da umrem. Ali nisam mogao da umrem, i u tome je pakao svega toga. Tako da sada znate." Gledao sam dole jedan trenutak, razmiljajui o bogovima i besmrtnosti. Sneg mi je bio do kolena; bio je tako suv i prakast da sam mogao da vidim kako se svaki kristal leda kotrlja niz rupe koje sam pravio dok sam prilazio Vremeuvaru, prilazio Soliju. A onda rekoh Vremeuvaru: "Poruka je u tebi - zar ne eli da zna?" "Ne." "Upletena u tvoju DNK." Ponovo je iskrivio lice, otkrivi duge, bele zube. "Ne, tamo nema niega osim dezinformacija i uma." "Oni su bogovi! Zato bi sumnjao u poruku bogova?" "Zato to lau", odvrati on. "Ti bogovi, oni mnogo lau."

Soli se probijao kroz sneg, kruei najpre levo, zatim desno. aka mu je bila vrsto stegnuta oko kone drke koplja, dok je drugom brisao okrvavljeni nos. Potiskivao je Vremeuvara prema pukotini. Prineo sam golu aku svojim ispucalim usnama, a onda upitah: "A drugi besmrtnici, ta se desilo sa njima? Gde su? "Mrtvi su", odgovori Vremeuvar. "Jeldre su nas uinile besmrtnim, ali smo mogli da poginemo. Kamen u elo, no..." Tu se zagleda u Solija. "Koplje u srce postoje naini." "Svi? Poginuli nesretnim sluajem?" "Stara Zemlja je bila mesto prepuno nasilja." Video sam da lae, ili bar da zadrava deo istine od mene. Gledao je Solija kako ga obilazi, gledao kako je vrh koplja zlatasto blesnuo kada je uhvatio zrak izlazeeg sunca. "Ti si ih ubio, zar ne?" upitah ga naglo. Trgao je bradu i pogledao me u oi. "Tako brz, Malori. Uvek tako prokleto brz. Tako je, lovio sam ih kao ovce, sada zna, sve njih, jednog po jednog, ak i petoricu - da ti kaem njihova imena - koji su izbegli holokaust i pobegli u mnogostrukost." "teta", rekoh izazovno. "iveli su predugo, a tajna je morala ostati skrivena, ha?" "A ti si uvar tajne?" "Tako je, ja sam Vremeuvar i uvao sam je sve vreme." "Ti si deifrovao Ede - jesam li u pravu? Reci mi ta kau." "Reci samom sebi." "Nema pravo da zadrava tu tajnu", podsetih ga. Oi mu se uagrie poput ugljevlja dok je vikao: "Pravo? Ti govori o pravu? Proklete Jeldre su mi razorile duu! ak ni bogovi nemaju pravo na to."

Digoh pesnicu da mu pokaem svoj pilotski prsten. "Na dan kada sam primio ovo, ti si proglasio potragu za Starijim Edama. Znai da je potraga gotova." "Ne, Malori, nije gotova." "Utiskivai e moi da deifruju Ede iz tebe ako..." "Nema tu ta da se deifruje." "...ako te donesemo nazad u Grad." "Tako dakle, da me donesete mrtvog. Mogu li plemeniti Ringes i njegov jo plemenitiji otac da me zakolju kao ovcu? Ha!" Soli je mogao da ga ubije, pomislih; on i ja jurili smo preko mora samo da bismo ga ubili. Znao sam da krivi Vremeuvara za Katarininu smrt, i zato sam mislio da e ga ubiti kada je pokrenuo svoje koplje. udeo je da ga ubije, ali se borio da se obuzda. A onda liznu krv sa brka i ree mi: "Ako eli da ovaj stari ubica i dalje ivi, ne treba nam itavo njegovo telo. Da, odseci mu par prstiju i zaledi ih. Utiskivai e moi da deifruju Ede iz DNK njegovih prstiju." Piljio je u Vremeuvara, i Knjiga Tiine se otvorila. Proitao sam itavo poglavlje Knjige. On, ponositi Soli, bio je zadovoljan sobom zbog toga to mu se ljudskost vratila i to nije proburazio Vremeuvara kopljem. Dopadala mu se ideja da bude milosrdan i pun vrline u poslednjem trenutku. Vremeuvareve usne se povukoe u ono to je moglo biti i keenje i osmeh. "Ha, da li to eli?" Rekavi to, on ibnu rukom kao biem i dugi, elini no upade mu iz rukava u aku, dok je istovremeno otresao rukavicu sa druge ruke. Isto onako lako kako bih ja odbio pare kriljca, pruio je mali prst i odsekao ga. Prst otpade u paperjasti sneg i nestade u rupu uokvirenoj krvlju koja se brzo smrzla u male rubinske kristale. Prineo je svoju okrvavljenu, etvoroprstu aku Solijevom licu. Bela kost blistala je u tamnom, crvenom mesu rane, ali zaudo, bilo je malo krvi. "Uzmi moj prst", ree on, sae se, izvadi prst iz probuene rupe i baci ga Soliju u lice. Soli tre glavu u stranu i prst prolete kraj njega, kraj mene i ponovo pade u sneg.

Tako mali gest prezira, ali i Vremeuvar je itao Knjigu Tiine. Mora da je znao o Soliju i preziru. Soli tada polude. Zahvatila ga je mahnitost; svaki deli ovenosti i vrline nestade iz njegovih poludelih oiju. Stegao je zube i frknuo, a krv mu prsnu iz nosa. Ruka sa kopljem mu zae iza uha, sa kaiprstom du drke koplja koje je bilo upereno ravno u mene. "itaj knjigu, Malori", povika iznenada Vremeuvar. Nisam imao pojma na koju knjigu misli. Pokuah da mu priem blie, da zaustavim plimu nasilja koja je poela da kulja, ali ve sam poeo da se priseam i jedva sam mogao da se pokrenem. Mislim da je silno eleo da umre. Ali ivot mu je previe preao u naviku i nije mogao lako da umre, ne taj Vremeuvar, i zato je napao Solija i pokuao da zabije no u njega. Soli baci koplje. Jednom je svojim kopljem ubio velikog belog medveda, a sada e ubiti starog, starog vuka od oveka. Kada je Vremeuvar pokuao da se skloni, Solijevo koplje ga zakai posred grudi. "Tako!" zaurla Vremeuvar u bolu. Zateturao se i pao u sneg, deset stopa od ivice pukotine. Onda se Soli nae nad njim, udarajui ga nogom u lice i grlo, grabei drku koplja i pomerajui ga napred-nazad, da to bolje povredi meso i da zabije vrh duboko u Vremeuvarevo srce. Kada sam poeo da prilazim, Soli povika: "Skloni se!" Napravih jo korak prema njemu, poslednji korak, sudbonosni korak, korak koji sam video hiljadama puta dok sam leao i skrajovao u naoj tihoj snenoj kuici. Ne znam zato sam napravio taj korak. Znao sam samo da to moram uiniti, da e mi se, ako priem Soliju, tajna za kojom sam toliko dugo tragao nekako otkriti. inilo se da mi stopalo jo visi u snegu nakon to se spustilo. Miii su mi bili gotovo sleeni. Hladni vazduh mi je povreivao oi. Moja vizija budunosti budunosti koja je bila sada, uvek e biti i uvek je bila - dovela me je dovde, ali ne dalje. Iza ovog trenutka, nita. Bio sam slep za budue trenutke, kao to je dete koje pluta u majinoj materici slepo za svetlost. "Kopilane!" dreknu Soli. "Skloni se!"

Istrgao je koplje iz Vremeuvarovih grudi. U Vremeuvarovom krznu bila su rupa velika kao moja pesnica i okean krvi. Snagom Alaloija - ili mahnitou ludaka - Soli se sae i podie ga iznad glave. Potom se zateturao prema ivici pukotine. "Ne, Soli!" povikah. Kretao sam se preko snega to sam bre mogao, ali sam se seao previe toga da bih zaao u sporo vreme, i prema tome kretao sam se presporo. "Soli, ne!" Dograbio sam Solija kada je on zamahnuo Vremeuvarevim telom i bacio ga u pukotinu. Naleteo sam na njega; obojica zamalo da poletesmo za Vremeuvarom. Zauo se prasak i pljuskanje kada je telo probilo tanki, svei morski led na dvanaest stopa ispod nas. Vremeuvar pljusnu u crnu vodu; potonuo je kao kamen i nestao. Tajna ivota. "Proklet bio, Soli!" More i ribe e unakazati Vremeuvarovo telo i tajna ivota e prei u njih i biti izgubljena zauvek negde u ledenim dubinama mora. Drao sam se za Solijeva krzna ekajui da Vremeuvarovo telo ispliva, ali ono nije isplivalo; vie nikada nee isplivati. "Kopilane!" ispali Soli jo jednom najruniju re, dok me je zdravom rukom grabio za kosu i pokuavao da mi slomi vrat povlaenjem unazad. Tada sam i ja pomahnitao. Koliko je tanka crta izmeu ljubavi i mrnje, razuma i besa! Soli i ja odletesmo u sneg, kidiui jedan na drugog kao besni psi. Slepo sam ga grabio za vrat. Udario sam ga u nos. Svojom dvoprstom akom mora da je napipao koplje, jer okrvavljeni, smrznuti vrh sunu prema mom licu. Siguran sam da bi ga zabio u moj vrat, ali nije ga drao dovoljno dobro. Spustio sam bradu da pokrijem vrat i naglo se trgao. Nekako mi kremeni vrh prelete preko ela, iznad oiju. Osetih vreli pritisak, zvuk cepanja i krv. Kremen je bio u mojoj krvi, a njegova krv, Vremeuvareva krv smrznuta na otrom vrhu koplja, rastapala se u mojoj krvi dok je Soli gurao koplje preko moje lobanje. Imao sam sablasni oseaj da mi krv prepoznaje srodstvo Vremeuvarove, da mi unutar moje krvi njegova krv apue, dozivajui moja najdublja seanja. Ili je moda pamtioenje u meni otpoeo ok od udarca kopljem ili pak blistavi blesak sunca sa istonog leda - ne

znam. Dograbio sam svojom rukom Solijevu dvoprstu aku i hladna plima seanja (i besa) potpuno me potopi. Seao sam se prostih injenica genetike; seao sam se da sva ljudska bia dele zajednike pretke. Bratstvo krvi: Soli se prevali preko mene, a grudi mu stegoe moje, pritisnuvi me u slojeve snega. Otvorio sam usta da vrisnem, ali krv koja je kapala sa njegovog nosa upade mi u usta i zagrcnu me. Progutao sam njegovu krv, svoju krv, krv njegovog oca i dede, koji je bio Vremeuvar, takoe deda Barda i Li Toa, moda ak i anidarov deda, deda itave ljudske rase. Trideset hiljada godina je Vremeuvar lutao kontinentima Stare Zemlje, sve vreme punei ene koje bi uzeo bujicom iz svojih slabina. Punei ih boanskim semenom. Nisam mogao ni da pretpostavim kolikom broju dece je tokom vekova bio otac. Moda desetinama hiljada dece. A meu njima je u svakom deaku i devojici bila skrivena tajna Jeldri i prenoena njihovoj deci i deci njihove dece i tako redom, sa oca na sina, sa majke na erku, godinu za godinom, tako da na svim okeanima i kontinentama svih ovekovih planeta (i na vetakim svetovima) nije postojao nijedan ovek ili ena u kome nije ivela velika tajna, usnula, ekajui. U meni. Kotrljali smo se i kotrljali po snegu dok je Soli pokuavao da mi zabije koplje u vrat. Ali ja sam mu zarobio ruku - bio je to zahvat kome me je Vremeuvar nauio kao detetu - oseajui kako mu se zglobovi koe dok je groktao u besu i bolu. Ali i Soli je nekada imao lekcije rvanja, i tako se oslobodio mog zahvata. Digao je koleno i preturio se. U ustima i za vratom naao mi se sneg, plivao sam u snegu. Ledeni iljci pekli su mi gola ramena i ledili vrat. Potoii rastopljenog snega i natopljenih komada ledene mase mrzli su mi grudi. Udarali smo jedan drugoga, vrebali, rvali se po istom snegu, pokuavajui da ubijemo jedan drugoga. "Da li da ga ubijem?" iznenada vrisnu Soli. Ali ne, vrisak je bio u njemu, ne u njegovim ustima. itao sam mu lice; moda sam mu itao misli. Vrisak je bio u meni. Mozak je samo alatka... Neto drugo me je dozivalo i ja zatvorih oi pred Solijevim grabljivim prstima, okrenuh glavu i stadoh da sluam glas seanja. Na neki nain, podseao je na pesmu. Bile su tu harmonije, mikroskopski pokreti i ritmovi. Pogledao sam u svoju krv, pogledao sam niz mranu masu svojih hromozoma gde su bile skrivene Starije

Ede. Gledao sam mesto koje su utiskivai esto posmatrali, u onu beskorisnu skupinu 'gena otpadaka' koji ine najvei deo genetskog materijala svake elije. Sluao sam kako mi moja krv govori da geni otpaci imaju svoju svrhu. Kodirali su i stvarali proteine za hemijsku memoriju. Nisu bili nita drugo do memorija. Jeldre nisu mislile da njihova poruka bude deifrovana u neto tako grubo kao to je ljudski jezik. Njihova tajna, tajna ivota, morala se upamtiti. Mozak je alatka kojom se itaju i izvravaju programi vaseljene. Svaki od nas nosi u sebi klju memorije. Oseao sam ritam u svojoj krvi, i bila je to prefinjena igra adenina i guanina, timina i citozina, i niti memorije kodirane unutar mojih hromozoma poee da se raspliu. Negde duboko unutar mene, trake DNK su koridale alanin, triptofan i druge aminokiseline, gradei proteine moje hemijske memorije tako da moj mozak uzmogne da je ita. Ili je, moda memorija moje DNK ve bila kodirana u neurologicima mog novog mozga; moda sam zapoeo seanje pamtioca na gorljivi dodir elektrona umesto da obrazujem slike koje su prizivale proteinske sekvence. Proteini/elektroni - na kraju, da li je bitno kako su informacije bile uskladitene? Ne, bio je bitan samo glas Jeldri, koji je aptao ono malo delova Starijih Eda koje sam mogao da razumem. Seanja bogova. Tajna ivota, govorili su, jednostavna je; tajna ivota je... "Da ga ubijem? Dakle, odlui se!" ovek je most, govorili su. Nejjednostavnije stvari je najtee razumeti. Dograbih Solija za bradu i poeh da mu cimam glavom napred-nazad. Osetih kako mi se svest iri preko naih tela koja su se bacala u krugovima preko hladnog praha; irila se poput snenog pokrivaa preko smrznutog morskog predela sveta. Bio sam svestan mnogih stvari odjednom: jutarnjeg vetra dok je zvidao i grlio led; belog vrha Kveitkela zarivenog u plavi trbuh neba; Solijevog vrelog daha koji mi je eksplodirao u uhu. Seao sam se mnogih, mnogih stvari. Seao sam se sebe onakvog kakav sam stvarno. Obino naa svest skakue izmeu unutranjeg do spoljanjeg i ponovo nazad, poput kljunaa koji krivi glavu as na jednu, ak na drugu stranu. ivote provodimo svesni predmeta i dogaaja, a povremeno smo ak svesni i samih sebe, ali retkost je da se istovremeno dre obe take gledita. Seao sam se da sam ovek koji je mrzeo Solija; seao sam se te mrnje kao da gledam sebe kako ga mrzim. Bilo je

glupo od mene da ga mrzim. Moji programi besa i mrnje su me unitavali, zarobljavali me, oduzimali mi slobodu da mislim, oseam i budem. Mrzeo sam to to me je moja mrnja unitavala, pa ipak nisam mogao da prekinem mrnju. Ljudska bia moraju se osloboditi, aputale su Ede u moje unutranje uho, ona moraju biti slobodna. "Dakle, odlui se!" Soli mi dohvati obraz noktom; rasecao je slojeve moje koe jedan po jedan. Jeknuo sam od bola i setio se da postoji izlaz, put koji sam jednom video na Zimskom Prstenu, put stvaranja. Mnogi su preli taj most stvaranja pre mene. Setih se prvog enskog pesnika-bojovnika, Kalinde, nje koja je volela cvee i ivot toliko silno da je pobegla od oboavatelja smrti do isceliteljskih okeana Agatange. Tamo su joj ljudi-bogovi izmenili mozak kao meni. Pobegla je sa svetova ljudi, pobegla daleko u mnogostrukost. Ogolela je mozak od okova koe i kostiju koji su ga okruavali. Delovima asteroida i planeta koje je upijala, poveavala je neurologike svoga mozga. Stvarala je svoj mozak i gledala kako raste, vek za vekom, raste i stvara se sve dok joj mozak nije postao veliki kao mesec, a zatim mnogi, mnogi meseci. Pogreno nazvana Tranzistorskim Entitetom, setih se dok sam leao u ispreturanom snegu, nekada je bila ljudsko bie kao i ja; bila je devojica koja je volela da stavlja cvee u kosu. Glasovi seanja, glasovi starog oveka na smrti: Bogovi su varljivi, i kada preprave oveka, uvek ostave neto nedovreno. Soli poe da posee unazad da bi dohvatio koplje napola zakopano u snegu. To je bila greka. Osetih kako mu telesni programi pulsiraju pod snegom zapraenim krznima, kako teku du njegovih tvrdih miia prema ruci. Zakaljao sam se na gorkom vazduhu kada sam se okrenuo i podmetnuo svoju ruku ispod njegove, a zatim preko njegovog vrata. Polunelson je prvi zahvat kome u te nauiti, aputao mi je Vremeuvar u uvo, i ja sam ponovo bio iskuenik koji je stenjao na belim krznima Vremeuvareve Kule. I mlai: bio sam deak Kelkeme koji se rvao sa svojim ocem, ameom, na planinskom lacu na Staroj Zemlji. To je dobar zahvat, ali puni nelson je smrtonosan zahvat. Gurnuo sam drugu ruku ispod Solijevog pazuha, na pola puta prema njegovom vratu. "Kopilane!" vrisnu on i ja se setih stvari koju Agatangijanci nisu dirali: odreenja moje sudbine. Mogao sam da

biram. Mogao sam da prepravljam i ponovo piem svoje programe; mogao sam da stvorim sebe, ovde, u ovom trenutku besa i hladnoe, dok sam se kotrljao i kotrljao po snegu. Ali cena roenja je smrt, aputale su Jeldre. Da, mogu da stvorim sebe, ali da bih stvorio, moram najpre da unitim. Umreti znai iveti; da bih iveo, umreu. Mogu li biti ubica? Moj ivot, ja sam - tim putem nije moglo biti povratka; moglo je doi samo do velikog putovanja, sve dalje i dalje prema beskonanim stvarima, do potrage bez granica i kraja. Setih se svoga obeanja Entitetu. Kako, pitao sam se, da naem snage da rtvujem svoj strah? Postoje beskonane mogunosti. I beskonane opasnosti. "Da ga ubijem? Odlui se sada!" Spojio sam obe ruke u gustoj, mokroj kosi iza Solijevog vrata. Znoj mu se ledio dok sam uplitao svoje prste i poeo da pritiskam nanie, gurajui mu glavu prema grudima. A u mojim prstima, velika snaga, snaga koju su tu stavili Soli i moja majka, ak i seka Mehtar. Moram mu slomiti vrat, aputao sam sebi, moram ga slomiti kao to bih to uinio sa paretom lomnikovog drveta, jer je on ubio Barda i ubijao mene, jer je vaseljena hladna i nepravedna, jer sam, na kraju krajeva, vie od svega voleo svoju ljudskost. Moram odabrati smrt. Nije vano to me je nekoliko nemoguih sluajnosti dovelo do ovog rvanja po snegu. Na kraju krajeva, nisu li sluajnost i sudbina dve strane istog lica? Zurio sam u lice sudbine i otkrio da je to moje sopstveno lice. Ima li ovek slobodnu volju? Moe li itati programe vaseljene, beskonane mogunosti? Tamo, tog hladnog, vetrovitog jutra duboke zime, setio sam se sebe i video kako mi tuno, vetrom iibano, najzad samilosno lice uzvraa osmeh. Da, mogu, proaptao sam. Ja hou - izbor slobodno napravljen pod slobodom dubokog neba. I tako, trenutak poputanja, odvajanja i slobode. uo sam slamanje koje sam ekao itavog ivota. Soli je uao na nekoliko stopa od mene i drao komade koplja sa obe strane svog savijenog kolena. Zavitlao ih je daleko u sneg. Protrljao je zadnji deo vrata i rekao: "Mogli smo da poubijamo jedan drugoga, zar ne? ta to nije u redu sa nama, pilote?"

Pritisnuh rukom posekotinu na elu da zaustavim krvarenje. Dahtao sam kada sam reko: "uj, Soli, ta... izanala tautologija, ipak ne toliko izanala: tajna ivota je... ivot." Soli ustade i prie pukotini. Pogledao je dole. "Vremeuvar je mrtav", promrmlja napola za sebe. inilo se da nije uo ta sam mu rekao. "Tvoja tajna, i ona je mrtva. Zato nisi mogao da me se kloni? Da, zbog ega krug... zbog ega se nastavlja? Ali ne, nee se nastaviti, kunem se, vie nikada." Bio sam zagledan u Kveitkel dok su seanja grmela u meni. Sluao sam i gledao kako svetlost prelama boje na iskriavom snegu. Sve - ruiasti granit severnog vrha planine, svei, beli prah, sam plavi vazduh - sve je izgledalo novostvoreno. Stajao sam kao ovek oamuen skoem, pijan od lepote sveta. Vie nije bilo besa ili straha. Okrenuh se prema istoku, gde je beskrajni pokriva leda plamteo zracima jutarnjeg sunca. Negde tamo, pod crvenom loptom vatre koja je kljuala nisko na obzorju, bila je Nikadija. Beskonane mogunosti, proaptala mi je. Soli iznenada klee, spusti se na ruke i kolena i paljivo poe da pretresa sneg oko sebe. Setih se da je Vremeuvar bacio prst u sneg. "Ne, Soli, nemoj se muiti da ga nae. Nema vie potrebe." "Zato ne, pilote?" Brzo, dok je moja telesna toplota topila sneg koji mi se naao na krznu, ispriao sam mu o svojim seanjima. "Ali to nema smisla, ne?" ree Soli. "Zbog ega su Ede ifrovane kao pamenje? Ukoliko su Jeldre elele da nam kau svoju poruku, zbog ega nisu izabrale jednostavniji nain?" Jedan od koatih Vremeuvarovih pasa doeta do mene i ja ga potapah po slabinama. On onjui vazduh prema pukotini i poe da cvili. "ta bi moglo biti jednostavnije, Soli? Jeldre su podelile svoju mudrost sa svima. Zapravo, to je prava ironija: one su se pouzdale u nau inteligenciju i verovale da emo se setiti njihove inteligencije. Mora da su mislile da je za oveka najprostije da naui pamtioku vetinu. I trebalo je da to uinimo, pre mnogo hiljada godina. Nisu ni sanjale da emo biti toliko glupi."

Beskonane opasnosti. Bacih pogled na sever, prema crnoplavoj zavesi neba koja je visila nad smrznutim ledenim bregovima. Sluao sam aputanje Jeldri. Soli ustade i zviznu ostatku Vremeuvarovih pasa. I kada je preko svakoga od njih preao svojim rukama i pogledom, on upita: "Da li se ovako zavrava? Potraga?" A zatim se i on zagleda, mirkajui, prema sveem vetru. Okrenuo sam glavu. Prema jugu, nebo je bilo glatko i belo poput koe bebe Alaloija. Nije bilo kraja junom ledu tarnbergerovog mora. "Nastavlja se i nastavlja", odgovorih neodreeno. Uli smo u Vremeuvarovu kolibu i Soli stavi vodu za kafu. Oprao je ranu na mom elu vrelim, natopljenim komadima pamuka; otopio ju je, oistio i zaio paretom ile tuljana. Nakon to smo popili kafu, nahranio je i sredio bolesne pse dok sam ja pretraiovao unutranjost kuice. Tragao sam po Vremeuvarovim stvarima dok nisam naao knjigu. Skupa sa nekoliko elinih pera i staklenom loptom punom mastila, bila je umotana u kou i zaukana meu nagomilanim krznima na uzglavlju njegovog kreveta. Bila je to debela knjiga u konom povezu, veoma nalik knjizi pesama koju mi je nekada dao. Otvorio sam je i osetio miris stare koe. Ledeni nalet vetra dunu kroz pukotine u zidu i zatrese njenim belim listovima. To nije bila knjiga pesama. Vremeuvar je bolno - agonizirajue prekrivao stranice knjige, red za redom, slovima koja je ocrtao (i slagao) sasvim sam. Bilo je to izuzetno kaligrafsko delo, delo oveka koji nije nimalo mario hoe li provesti itav sat iscrtavajui jednu jedinu re. ivotno delo. Okrenuo sam naslovnu stranu knjige. Tamo, ispisano crnim slovima, debelim poput pseih kandi, proitah:

REKVIJEM ZA HOMO SAPIENSA OD HORTIJA HOSTOHA VREMEUVARA I LORDA ASOLOGA OD REDA MATEMATIARA MISTIKA

I DRUGIH TRAGAA ZA NEIZRECIVIM PLAMENOM

Okrenuo sam stranu i otkrio da knjiga poinje sledeim reima: "Ovo su moje Ede." Prelazio sam oima sledee strane knjige, neprekidno itajui. Poslednja stranica, videh, bila je nedovrena. Vremeuvarov niz rei zavravao se usred reenice, a nakon toga najmanje stotinu stranica knjige ostalo je prazno. Soli, koji nikada nije nauio vetinu itanja, prie mi i upita: "Zbog ega bi Vremeuvar eleo da ima tu knjigu?" Zatvorio sam knjigu i lupio po omotu svojim pilotskim prstenom. "Ova knjiga, ove rei - to su njegove Ede." "Priaj mi o Edama", zatrai Soli. "Ne o Vremeuvarevim Edama. To bi me previe rastuilo. Priaj mi o svojim Starijim Edama, poruci bogova." Ispriao sam mu sve to sam znao. Evo ta sam rekao: Ede su bile uputstva Jeldri za ljudska bia, kako da postanu bogovi. ovek je most izmeu majmuna i boga a Ede su predstavljale konstrukciju mosta koji se nee sruiti u snenu prainu. Ljudi su morali da postanu bogovi zbog toga to smo tako stvoreni. Boanski program odvija se duboko u naoj rasi, duboko kao primitivna DNK iz koje smo proizali pre vie mililjardi godina. Moramo nauiti kako da upravljamo tim programima, jer je to naa sudbina. Saoptio sam mu tu prostu stvar kada mi je gurnuo vr sa kafom u ruke. Ali postoje beskonane opanosti, dodao sam. Kada bi ovek pogledao boanskim putem mahnitim oima, same zvezde bi eksplodirale i pale sa neba. Ludi ljudi-bogovi, ludi bogovi - vaseljena je puna ludila; ludilo vreba svuda, poput ludog, ljudoderskog kljunaa koji eka da prodere svako malo boanstvo koje poseduje veliku inteligenciju i mo. to je sloeniji program organizma, vea je opasnost od ludila. Vrlo je, vrlo teko biti bog. Udahnuo sam bogata isparenja kafe i rekao da je to bio poklon Jeldri koji je trebalo da pomogne oveku da pree most. Zbog toga to smo samilosna bia, da, ali i zbog toga to je deo cilja naeg postojanja i to da spasemo vaseljenu od mahnitosti. "Razume se, ovek ve i jeste delom bog", napomenuo sam. "A mi smo delom ludi, to je razlog zbog koga se petljamo u prirodni ivotni ciklus zvezda. I prema tome: Vild. Zbog toga to smo neznalice, Soli, zbog toga to ne znamo. Ne vidimo.

Postoje pravila; Ede su pravila, pravila o postojanju, o odreivanju naeg mesta u ekologiji." Duboka struktura vaseljene je ista svest. Soli je klimao glavom i pijuckao kafu dok me je sluao kako govorim i dok je dan prelazio u no. Poetak svega, rekao sam, jeste reprogramiranje naih mozgova. ak i na starinski ljudski mozak moe se ponovo programirati. Mi moemo da piemo svoje glavne programe; postoje tehnike da se to uradi; Starije Ede daju pravila za te tehnike. Na kraju, moemo da prepravimo svoje mozgove, a ako teimo veoj svesti, onda to i moramo, jer ta je mozak nego mala pregrt materije koja koncentrie svest? Materija/energija; vreme/prostor; informacija/svest - svest; postoje osnove koje opisuje divna, jednostavna matematika Jeldri. Na neki nain, materija je sleena energija, koja plovi na ledenom polju vremeprostora. A svest je nain na koji materija ureuje sebe; svest je svojstvena svakoj snenoj pahuljici, atomu, kapljici krvi, fotonu i zrnu peska, svakom susedstvu u vremeprostoru, od oblaka Device do Perdido Luca. Svest je svemu svojstvena, proaptao sam; svest sve odreuje. Matematika reda: postoje pravila za odreivanje iznosa ukljuenosti/dunosti /poistoveenja meu svim ivim organizmima i neorganskom materijom u vaseljeni. Tat tvam asi, ti koji jesi, a ta ja dugujem strancu ili tuinu? Mome ocu? Krvnom crvu? Udaljenoj zvezdi? Kakvo je ovekovo mesto u univerzalnom planu? Velika opasnost, rekao sam, krije se u lanom vienju razliitosti drugih stvari. Tada emo upati krila muvama, ubijati tuljane ili druga ljudska bia; tada bismo mogli da unitimo i zvezde. "Moe se pomoi Vildu, Soli. Postoji reenje, izlaz. Postoji jedinstvo... svesti. Na neki nain, materija je samo stojei talas svesti, i energija, svaki deli gama zraenja zvezda Vilda, svaki foton, taj pokretni talasni front - sve je to stvoreno delovanjem ljudi, i prema tome moe se ponititi. Ili bi trebalo da kaem, ponovo stvoriti. Da bude napravljeno u drugom obliku, razume? Zapravo, to je deo te ekologije." "Stalno govori o toj ekologiji", primeti on i otpi jo kafe. "O kakvoj ekologiji?" Postoji ekologija informacija. Zvezde e umreti; ljudi i bogovi e umreti, ali informacija opstaje. Makroskopske informacije raspadaju se u mikroskopske informacije. Ali mikroskopske informacije se na kraju koncentriu. Nita se ne

gubi. Bogovi postoje da bi prodirali informacije. Nie inteligencije sreuju, filtriraju i organizuju informacije. A bogovi se hrane. "Pilote?" "Izvini, neto sam se... seao." Oblizah kafu sa zuba i nastavih: "Postoje prirodni zakoni koji odreuju nae mesto u ekologiji. Ako bismo dekodirali univerzalni program, proitali namere vaseljene, onda..." "Ne odgovara na moje pitanje." "Pokuavam. Vild - to nije namera vaseljene. ta ljudska bia znaju o anankeu? Uvek postoje nesavrenosti i ludilo. Kitovi ubice... "ta?" "Na Agatangi, kitovi ubice su moda ludi, a moda i nisu, ali igraju kljunu ulogu u ekologiji te planete. I tako, razmotri Vild: okean energije koja se moe upotrebiti." Kao to je Entiet stvorio hiljade crnih tela da uskladite energiju Gehene Luc, tako mi moemo da iskoristimo energiju Vilda. Informacije se mogu kodirati u signale i slati svuda, samo ako ima dovoljno energije. Slati svuda, taj meutok informacija. Mogli bismo da vodimo razgovore sa maglinama - mozgovima u naoj galaksiji. Mogli bismo da proirimo informacionu ekologiju nae galaksije. Mi - svako ljudsko bie, Fravai, ostriga, svesna bakterija, virus ili tuljan - mogli bismo da preokrenemo kolektivnu svest preko dva miliona svetlosnih godina meugalaktike praznine prema informacionim ekologijama susednih galaksija, Andromede, Mafei i Prve Lava - sve galaksije lokalne grupe bile bi ive od inteligencije i vibrirale mislima organizama kao to smo mi. Jednog dana bi dolo vreme da se poveemo sa ekologijama drugih galaktikih grupa. U deset miliona svetlosnih godina od supergalaktike ravni lokalne supergrupe nalaze se mnogi grozdovi galaksija. Kanes Venatici, Pavo-indus i galaksije Ursa - ti usplamteli, blistavi oblaci inteligencije i drugi okruuju nau malu galaksiju sferom svetlosti prenika etiri stotine miliona svetlosnih godina. Razgovor sa tako udaljenim galaksijama zahtevao bi energiju supernove, moda mnogo desetina hiljada supernovih.

"La ilaha il Allah", zakljuih, "a svi smo mi jedan deo toga." "uj, pilote, uopte te ne razumem." Sluao sam apat nonog vetra oko kuice i jo tii apat u svojoj unutranjosti. Zaista, najvei deo Eda nisam razumeo ni ja. Najvei deo svega toga bio je - nema druge rei - baljezganje. Jo nisam imao mozak da to razumem. Na trenutak, itava prostrana arhitektura nadolazeih informacija prostrla se preda mnom, sloj za slojem ideja, biolokih sistema i informacionih struktura koje su se irile, otvarali poput stranica knjige. Bilo je to ushiujue i divno, ali ja sam podseao na crva koji gmie po prvoj stranici knjige i pokuava da ita slovo po slovo na osnovu dodira mastila po trbuhu. Shvatio sam moda jednu stranicu od miliona stranica Eda. A same Ede, sabrana mudrost bogova, predstavljale su samo deo tajni koje je sadrala vaseljena, beznaajan poput pojedinane pahuljice u meavi. Pokuao sam da kaem Soliju sve to, ali ne mislim da je stvarno eleo da shvati. "Kae da su ta seanja u svakome od nas? itave Ede?" Gledao je pravo iznad sebe dok je kleao na podu i pekao baldo orah na kriljcu. "Da", rekoh, "prenose se sa oca na sina. Zbog toga je Vremeuvar pobio ostale besmrtnike. Nije eleo da iko kae ljudima ta je u njima. Zato to je on znao." "Znao - ta?" "Da se most moe prei samo u jednom smeru. I znao je da bismo poeleli da ga preemo da smo sluali seanja." "Nije lako seati se", ree on. "Mogao bi da se seti Eda, samo kada bi eleo." "Da li je to istina?" Gledao sam kako mu se plamen odraava u oima. Mora da ga boli, pomislih, da toliko dugo gleda bez treptanja. "Mogao bih da ti pokaem kako da se seti", dodadoh posle kratke pauze. Dugo je vakao baldo orah pre nego to ga je progutao. "Ne", ree on, "dovoljno je seanja. Prekasno je, zar ne?"

"Nikada nije prekasno." "Da, prekasno je." Ispio sam ostatak kafe i obrisao usta. "ta e onda da radi?" Jedan trenutak je sisao prste da ih ugreje. "itav ivot - bio je to dug ivot, zar ne? - proveo sam pokuavajui u svakom trenutku da otkrijem zato sam iv. Moja sopstvena, privatna potraga, pilote. Sada kae da su Ede u meni; kae mi da samo treba da se prisetim i... i ta onda? Kae da u spoznati tajnu ivota na viem nivou postojanja. Ali ivot je ivot, zar ne? Uvek postoji beda, da; a to je nivo postojanja vei, i beda je vea. Dosta mi je - razume? Meni, Leopoldu Soliju... Meni. Meni je, kao i Vremeuvaru - dosta. Kako moe uopte da bude odgovora?" Protrljao je nos i pogledao me. "itavog ivota mislio sam da uim kako da ivim. Ali nisam znao nita, zar ne? Justina je znala sve. Da, otii u sankama do Kveitkela i iveti sa Devakijima, ako mi dopuste. Bili smo tamo nekada sreni, Justina i ja. Sea li se?" Kasnije smo uli reanje medveda daleko na ledu. Soli je mislio da je to moda isti onaj koji je povukao pse u smrt u pukotini. Otiao je napolje da potrai parad svoga koplja za medvede koje je pobacao u sneg. Kada se vratio, drao je slomljeni kraj koplja za njegov vrh. "Ba je bilo lakomisleno od mene to sam slomio koplje. Ali bar se kremen moe spasti. To je dobar komad kremena." Blago sam preao prstima po posekotini na svom elu. "Dobar komad kremena", sloih se. "Zamalo da me ubije." "Da", ree on, zamahnu pesnicom i izbi komad snega sa krova. Neko vreme je gledao kako snena praina upada kroz otvor pre nego to je poeo da se trese. ustao je da zakrpi rupu, rekavi: "Jo kada smo se prvi put sreli, pitao sam se: zato?" Isekao je novi blok snega, obradio ga i stavio na mesto. Seo je preko puta mene na Vremeuvarov krevet. Pokuao je da mi pogleda u oi, ali nije mogao. Lice mu je bilo otvrdlo od oseanja, miii su mu se grili kao da su poela da rade dva suprotna programa. eleo je da mi kae koliko me mrzi, kako se gadi samog mog postojanja. Rei su mu bile gotovo na usnama. Oi su mu bile blistavo plave, sjajne kao more. Otvorio je usta. eleo je da kae: "Da, hteo sam da te ubijem; bio sam

spreman da te ubijem; voleo bih da sam te ubio." A zatim proe dugi trenutak dok mu je lice omekavalo, da bi konano protrljao oi i rekao drugu stvar, stvar za koju je mislio da ne eli da je kae: "Ne, ne bih mogao da te ubijem. Kako ovek moe da ubije sopstvenog sina?" Bio sam zagledan u vatru dok se kuica punila tiinom. Stavio je ruku preko oiju, trljajui slepoonice. "Zato ti, pilote?" upitao najzad. "ta e biti s tobom?" Sedeo sam tamo sa njim, jeo baldo orahe i otkrio mu poslednju tajnu. Onda je izgledalo da je sve poelo da lupa: moje srce, njegovo srce, molekuli vazduha spolja koji su udarali u smrznuti sneg. Sluao sam udaranje zvezda Vilda koje su me zvale i rekao mu, koliko god sam mogao samilosnije, da je sudbina njegovog sina da postane bog. 30. NIKADIJA Jedan dan, bez obzira na to da li je bio pre est ili sedam dana ili pre vie od est hiljada godina, isto je toliko blizu dananjici kao i jueranji. Zato? Zbog toga to se vreme sadri u trenutku sadanjem. Govoriti o svetu kakav je stvorio bog sutra ili jue predstavlja besmislicu. Bog stvara svet i sve stvari u ovom trenutku sadanjem. Vreme koje je proteklo pre hiljadu godina sada je prisutno i blisko bogu kao i sam ovaj trenutak.

Johanes Ekehart, asolog Mongolskog stolea

Sutradan Soli protrlja svoje zakrvavljene oi i izjavi da e uzeti Vremeuvarove sanke i pse i poi do Kveitkela. Mogu odmah da se okrenem, rekao mi je, i da lovim tuljane itavim putem do Nikadije. Ali Vremeuvarovi jadni psi nisu bili u stanju da vuku sanke. Tri su patila od promrzlina, a svi su skapavali od gladi. "Poi u sa tobom do Kveitkela", rekoh mu. Podesio sam snene naoare i pogledao prema planini. U istom vazduhu, njena svetlucava kupa izgledala je mnogo blia nego to je svarno bila. "Bilo bi najbolje da ovde ostavimo

Vremeuvareve sanke; bolesni psi mogu da se voze u mojim; ostali mogu da nas slede." Zapravo, nijedan od nas nije bio siguran da e Devaki doekati Solija dobrodolicom, a ja nisam eleo da ga ostavim na cedilu sa zapregom bolesnih pasa. I zato sam ga pratio na poslednjem delu njegovog puta. Trebalo nam je dva dana da doemo do ostrva. Sagradili smo kuicu na tridesetak metara od neravne obale. Juri mi je pre tri godine rekao - inilo se kao pre tri ivota - da nikada neu biti dobrodoao na Kveitkelu. Vrlo dobro, neu ni dotai nogom obalu. (Osim, razume se, ako mi medved ne raspoluti kuicu i pojuri me u draesno ju drvee nad obalom.) Soli je poao u umu na skijama. Isriae Devakijima neku izmiljenu priu o tragediji i alosti, o tome kako su Justina, Bardo i moja mati preli na drugu stranu. Vratie se sledeeg dana, rekao je, sa koama punim baldo oraha za moj povratak kui i sa mesom za pse, ukoliko je za Devakije godina bila dobra i ukoliko budu raspoloeni za dareljivost. ekao sam tri dana i noi dok je vetar duvao i zamalo mi zatrpao kuicu. Poeo sam ozbiljno da se brinem, a onda se, popodne etvrtog dana, nekoliko sanki pojavilo na rubu ume. Jedne skliznue nanie prema obali mora. Stajao sam i rukom titio oi od podnevnog sunca. Paljivo pogledah sanke. Terao ih je Soli i nije bio sam. "Ni luria la!" povikah prema njima. Nisam znao ta drugo da kaem. mirkao sam i piljio u sanke. Najpre mi se uinilo da se sa Soliljem na nagomilanim koama punim baldo oraha vozi malo mee. Onda sam pogledao paljivije. To nije bilo-mee; bilo je to Devaki dete umotano u rundaveva krzna. Nisam mogao da zamislim zbog ega bi Soli povezao dete za sobom. Ljudi na rubu ume nisu me pozdravili. Stajali su kraj svojih sanki, napola zaklonjeni ju drveem i gledali prema moru. zbog odbleska, nisam mogao da im razaznam lica. "Ni luria la", odvrati mi Soli i prie blie. Zamirkao sam i video da je dete deak moda tri godine star. U krilu je drao lutku od drveta. Kada sanke zakripae i zaustavie se, spustio je pogled i stao da prouava lutku stidljivim arom.

Soli ostavi deka na sankama, a onda mi prie, obraajui mi se jezikom Devakija. "ao mi je to si morao da eka." "Ko je deak?" Ali im su mi rei napustile usne, znao sam ko je deak. "Usvojenik Haidara i andre", odvrati on. Na pominjanje po-roditelja, deko die pogled i nasmei se. "Haidar mi padda moru ril Tuwa", izgovori on bez razmetanja i ispria mi priu kako je njegov pooim prethodne zime ubio mamuta. "Los pela manse, mi Haidar, mi Haidar lo li wos." Bio je to lep deko, snanog izgleda, sa lakim osmehom i brzim plavo-crnim oima boje neba u sumrak. Nije mnogo podseao na drugu decu Alaloija koju sam video. Kada sam mu se nasmeio, sva stidljivost mu se u trenutku istopi. Ponosito me je gledao, kao da me zna itavog ivota. "Boja Katarininih oiju, proaptah u sebi. "Kako se zove?" upitah rapavim, nesigurnim glasom. Deko se nasmei i pokaza ravne, bele zube. "Padda", ree, "ni luria la; ti los mi lot-Padda?" - ("Dobro doao, oe - jesi li mi ti stvarno otac po krvi?") "Nemogue", promucah zbunjeno, iako sam znao da je u ovoj udnoj vaseljeni u kojoj obitavamo malo toga nemogue. Soli mi kripavo prie kroz sneg i dohvati me za ruku. "On mi ne moe biti sin", proaputah mu u uho. "Anala je izvadila fetus iz Katarine dobrih etrdeset dana pre nego to je bilo vreme. Sea li se? Nije mogao da preivi." "Nije li?" promrmlja on i okrenu se deaku. "vrst je kao dijamant. To je moj unuk. itava loza Solijevih - teko nas je ubiti, zar ne?" Zastavi za asak, on dodade: "Pogledaj ga! Seka ti je uobliio lice, ali ti nije dirao hromozome. Kako moe da sumnja?" Poistio je pare leda sa svoga krzna i ispriao mi ta se dogodilo. "Kada su videli da im prilazim, Devaki su se iznenadili. A onda su oni mene iznenadili, jer su priredili gozbu meni u ast. Pekli su mamuta - proteklih godina imali su sree sa krdima mamuta, iako je jedan veliki mujak zgazio Jurija pre dve godine i zdrobio

mu lobanju. Ali svi su se seali ta je Juri rekao onog dana i zato su mi poelili dobrodolicu. Oprostili su mi, moe li to da zamisli, pilote?" "Tuwa wi Lalunye", oglasi se deak i obliznu usne, gledajui nas. Oigledno je mislio da mi Soli pria o mamutskoj gozbi. Soli protrlja potiljak i produi. "Anala mi je rekla. Za deka. Nijedna ena Devakija nije oekivala da e preiveti, ak ni andra, koja ga je pazila nakon to je Katarina... nakon to smo se vratili u Grad. Ali preiveo je. Pravo udo, zar ne?" Gledao sam deaka dok se igrao i gurao malo koplje od kosti u zakrivljenu pesnicu lutke... Njegova duga brada, video sam, mogla je biti moja brada pre nego to sam se pretvorio u Alaloija; talasasta kosa mu je bila crna i proarana riim. "Ali oni su ubili Katarinu!" uzviknuh. "Zvali su je satinka. Zato nisu udavili bebu i zakopali je pod snegom?" "Nije to njihov nain, zar ne?" "Nikada nisam ni pomislio da je mogao preiveti. Nikada to nisam video. Nikada nisam ni pomislio. Soli se poea po krvi ispod nosa i zakalja. "Bio je izdrljiva bebica, rekoe mi. andra mi je ispriala da je retko plakao, ak i kada je ispekao ruke na kriljcima." Zatreptah umorno oima. "Katarina... Pre nego to je umrla, morala je videti da e deak preiveti. Zato mi nije rekla?" "Skrajerska posla." "Kako se zove?" upitah potom, zaboravivi da Devaki ne nadevaju imena deci dok ova na napune bar etiri godine. "Jo mu nisu dali ime", odgovori Soli, "ali Hajdar pria da bi da ga nazove Danlo Mlai, prema dedi. To jest, prema Haidarovom dedi." Zatvorio sam oi i zavrteo glavom. "Ne", rekoh odluno. "Bie pilot, a ljudi e ga zvati Danlo Mirotvorac zbog toga to e povesti misiju za Vild. Nauie brojeve i geometriju, a imena zvezda jo uvek ne zna, ali e..."

"Ne", usprotivi se Soli blago. Zatim se okrenuo prema deaku, koji bee zavukao ruku u konu vreu, izvadio baldo orah i gurnuo ga u usta. Zdrobio ga je izmeu svojih tvrdih malih zuba i nasmeio mi se. "On mi je sin!" povikah gnevno. "Ne, on je sada Haidarov sin. Njegov usvojenik, istina, ali on ga voli kao i sve ostale sinove. Haidar je jedini otac za koga zna. Bie dobar..." "Ne!" uzviknuh ponovo i napravih korak prema sankama. "On mi je sin, i kada prvi put vidi Grad, povikae: 'Oe, stigao sam kui!'" Soli zavrte glavom i pokaza prema crti debelog, rebrastog leda nad obalom. Haidar, Vemilo, Seif, Jonat i oklos stajali su po plavim ispupenjima i komadima kore i gledali nas. Bili su odeveni u lovaka krzna, a svako od njih nosio je koplje za rundavce. Digoh otvorenu aku prema njima, ali mi samo mali oklo - vie nije bio tako mali - uzvrati osmeh. oklo mi se uvek dopadao. Soli nastavi sa priom: "Kada sam uao u peinu i kada mi je Anala pokazala deka, rekla je da je Haidar otiao sa Vemilom i oklom u lov na rundavca. Zbog toga mi je trebalo toliko dugo da se vratim, jer je trebalo pitati Haidara. Kada se Haidar vratio iz tog lova, rekao je da bih ja mogao da povezem deaka na sankama. Da se oprosti - Haidar je to rekao, razume li? Rekao je da deak treba jednom da vidi svog oca po krvi pre nego to se zauvek oprosti." Zurio sam u sneg, jer sam znao da e Soli to rei, pa ipak sam bio oamuen kada je to i izgovorio. Priao sam sankama i podigao deaka. Bio je tei nego to je izgledao. "Padda", ree on. Neobian izraz pree njegovim licem, i on mi dugim prstima proe kroz bradu, razgledajui crvene vlasi koje je tamo naao. "Padda", ponovi on. Ali nije bilo oseanja u njegovom glasu. Izgovorio je Devaki re za oca kao da je u pitanju neka apstrakcija, kao da je nauio ime neke udne nove ivotinje. "Danlo", rekoh to sam nenije mogao i poljubih ga u elo koje je imalo isti oblik kao moje nekada. "Moj sin." Spustio sam deaka na sneg, a on otra do kuice i otpuza kroz tunel da vidi ta bi mogao tamo da nae. Digoh pogled prema nebu, utljivom i plavom iznad

mene. Teko progutah, jednom ili dvaput. Oi su mi gorele od bola; bio sam iznenaen da su suve kao ledeni vazduh oko mene. Moda, pomislio sam, moja prokleta, izobliena dua vie nije sposobna za suze. "Ne mogu ga povesti sa sobom", upitno se obratih Soliju. "Ne." "Moj sin - odrae mislei da je deformisani Alaloji." Soli protrlja nos i nita ne odgovori. Iz kuice dopre razdragani kikot. Otpuzao sam kroz tunel i nasmeio se Danlou, koji je sedeo na uzglavlju moga kreveta. Naao je Vremeuvarovu knjigu. Okretao je jednu po jednu stranu, prstom pokuavajui da dohvati slova, kao da misli da su crvii. Pogledah kroz senoviti, ledeni vazduh kuice na beskonane mogunosti i ugrizoh se za usnu. Blago, izvukoh knjigu sa njegovog krila. "Li los knjiga", procedih kroz zube. Bio je ljut na mene zato to sam mu oduzeo novu igraku. Dugo je piljio u mene. Uplaih se besa koji sam spazio u njegovim oima, besa koji se usecao u mene poput koplja. A onda mu se radoznalost vrati i on se nasmei. "Ki los kiga?" upita me. "Knjiga", objasnih mu, "to je samo skupina ukraenih listova vezanih skupa. Nita bitno. Ba nita." Kasnije, kada sam natovario sanke, dok je Soli drao Danla za ruku radi kratkog puta nazad prema obali, proaputao sam Soliju u uvo: "Nemoj da mi sin odraste u neznanju. Reci mu da svetla na nebu nisu samo oi mrtvih. Reci mu za zvezde, vai?" Okrenuo sam sanke prema istoku i dohvatio tvrde, smrznute oslonce. "Da", ree Soli, "Rei u mu."

"Zbogom, Danlo", rekao sam kada sam se sagao i podigao ga u vazduh. Zbog toga to mu je kosa tako lepo mirisila poljubio sam ga jo jednom. Dograbio sam Solijevu golu aku i rekao i njemu zbogom. "Da, zbogom", otpozdravi mi on. A onda uini zapanjujuu stvar. Snano me je povukao za ruku i naglo se sagao kada sam se ja skoro zateturao. Poljubio me je jednom, vrsto, u elo. Osetih kako mu njegove ispucale usne peku hladnu kou; do dana dananjeg oseam kako me peku. "Padaj daleko i padaj sreno, pilote", ree. Podviknuo sam psima i poterao sanke niz vetar u blistavu snenu ravnicu koja se otvarala preda mnom. Nisam se nijednom osvrnuo, iako sam se esto osvrtao u mislima i snovima. Nisam verovao da u ih ikada vie videti. Nikada, doe apat, nikada vie. Vazduh je bio tako hladan i gorak da su mi oi bile pune suza pre nego to sam preao pola milje prema Nikadiji.

Dolazim, do kraja svoje prie. Malo se toga moe rei o mom putovanju kui. Psi i ja pojeli smo baldo orahe i meso mamuta i posle toga smo bili gladni. Iako sam otvorio mnogo aklija da lovim tuljane, vie nisu skakali na moje koplje. Uglavnom je bilo vrlo hladno. Noni prsti su mi se dvaput smrzli; do dan danas moji noni prsti ne podnose hladnou. Kada sam bio gotovo nadomak Grada, meava me zatee nespremnog. Petnaest dana sam leao uukan sa svojim polusmrznutim psima u snenoj kuici napravljenoj na brzinu, itajui Vremeuvarovu knjigu i oslukujui oluju. Arne i Bela uginuli su pored mene od promrzlina i gladi. Ostavio sam ih sahranjene u snegu. Negde je zabeleno da se devedeset prvog dana duboke zime godine 2934. Malori vi Soli Ringes, ne uspevi u svojoj potrazi za Starijim Edama, vratio u grad svog roenja. (Reeno mi je da se tako zavrava slavna Sarojinova fantazija, Neuropevai.) Vratio sam se jednoj od najgorih ironija svoga ivota: lordovi i majstori, kao i veina ostalih, nisu eleli da poveruju da sam se 'setio' Starijih Eda. Njih nekolicina, naroito Lord Utiskiva, ismevali su me. Odnosno, to su inili dok poslednjeg dana godine najvei od naih pamtilaca, Tomas Rejn, nije svukao svoju odoru, zatvorio oi i otiao da lebdi u jednom od tankova manastira Ruiaste Materice. Seanjima se vratio u mranu prolost. Prizvao je seanja koja su unutar

svakoga od nas i oslukivao, onako kako sam ja oslukivao, apat Starijih Eda. Sa radou (i velikim ponosom) nauio je mnoge druge pripadnike svoje profesije da ih se sete. Vesti o tom velikom pamtioenju brzo su se proirile Akademijom. Danima nisam mogao da kliem ni najzabaenijim klizoulicama, a da neki iskuenik ne povue kolskog druga za rukav i sa strahopotovanjem pokae na mene. ak i neki primernici, koji ni pred jednim ovekom ne oseaju strah, jedva da su smeli da me pogledaju u oi dok su razgovarali sa mnom. Bilo je to vrlo neprijatno. Zaista, vie mi se dopadalo ismevanje nego strahopotovanje. Ubrzo potom Savet lordova me je proglasio Lordom Reda. Smesta sam organizovao ponovnu izgradnju Peina svetlosnih brodova i okolnog grada, razruenog bombom. Poslao sam robote u planine iza Urkela da iseku velike koliine kamena. Do dvadesetog dana prolea sredozimlja bili su postavljeni temelji velikog tornja (neki kau velianstvenog). Dok su sivi, sneni dani prolazili, igla ruiastog granita uzdizala se nad novoizgraenim upljim poljima, nad zgradama i kulama onoga to e biti nazvano Novim Gradom. Za godinu dana, kada toranj bude gotov, bie najvii u itavom Gradu. Nazvao sam ga Solijevim tornjem, na iznenaenje i zgraanje svih koji su mislili da znaju koliko sam mrzeo oca. Za to vreme poveo sam malu ekspediciju u zapeaenu Vremeuvarovu Kulu. Uspeo sam se stepenitem do privatne Vremeuvarove odaje. Sneg bee napadao kroz razbijene prozore i nagomilao se, prekrivi stotine Vremeuvarovih satova. Sauvao sam satove. Naredio sam da se sneg ukloni, a prozori ponovo naprave, i to od stakla. itava Kula, odluio sam, bie muzej. U podrumu Kule otkrio sam mnogo, mnogo drevnih knjiga, itavu biblioteku plesnjivih, u kou uvezenih knjiga. itao sam te knjige; do dana dananjeg ih neprekidno itam. Koraao sam dugim, kamenitim hodnicima koji su spiralno silazili do najdubljih nivoa Kule. Stigao sam do svoje stare elije i pogledao u nju, priseajui se. Otvorio sam teka vrata susedne elije, elije u kojoj je pesnikbojovnik napravio pesmu svoje smrti. Oseao se zadah praine, ivotinjskog izmeta i smrti. Naao sam njegove bele kosti koje su blistavo oistila prikradala ije su rupe ile duboko ispod zemlje. Njegov crveni bojovniki prsten i njegov pesniki prsten blistali su na dugim, zakrivljenim kostima prstiju. I tako, pomislih, pesnik-bojovnik je zaista umro. Onda se setih da me je naterao da obeam da u

mu poslati telo na rodnu planetu. U svoj zbrci rata, zaboravio sam na njega. Naredio sam da mu se kosti iznesu i zamotaju u njegov ratniki ogrta. Roboti su isekli koveg od crnog mermera i glaali ga dok nije zablistao kao ogledalo. Ja sam lino uklesao rei pesme njegove smrti u zaglavlje. Iskuenici koji su me gledali kako radim u mranom podrumu - a moda i svi ostali - mora da su mislili da sam dve treine enuo pameu. Kada su mislili da ih ne sluam, smejali su mi se. Ali oni jo nisu razumeli kako je vano da se mrtvima, svim mrtvima oda poast, i jo vie, da budu upameni. Ovde moram da ispriam o svom obeanju boginji Kalindi i udu koje me je nateralo da odrim to obeanje. udo: pedeset estog dana lane zime, Bardova Blagoslovena preljubnica izletela je iz mnogostrukosti i spustila se u novosagraene peine svetlosnih brodova. Ve mnogo dana uplja polja bila su ponovo otvorena za reku atlova sa dubinskih brodova i daljinskih brodova koji su ivotodavna krv Grada. I jedan po jedan, svetlosni brodovi pilota koji su tokom potrage putovali daleko preko galaksije poee da se vraaju. (Mnogi piloti, razume se, ostali su dosledni potrazi i nisu videli Nikadiju od dana kada je Vremeuvar obznanio svoj poziv. Njihova imena su cenjenija od svih.) Najpre se mislilo da je i Blagoslovena preljubnica jedan od tih brodova. Ali onda je jedan pripravnik lemilac prepoznao velika, sputena krila i zatupasti nos i poslao iskuenika da me obavesti. Sreo sam Barda u Peinama, ali je on odbio da odmah objasni udo svog postojanja. "Bardo!" povikah kada je kroio iz kabine svoga broda. "Kako je to mogue?" "Malecki!" Zagrlio me je i potapao po leima, kao i obino. Bio je masivno vrst - stvaran - kao i uvek. Otvoreno je plakao. Krupne suze su mu klizile niz obraze. "Mali drue!" govorio je. "Mali drue! Tako mi boga, dobro je biti kod kue!" "Reci mi ta ti se desilo. Jesi li sam? Gde je Justina - da li smem da pitam?" Tuno se nasmeio kada se dohvatio za stomak i zavrteo glavom. Osim blage sedine na sleponicama i u bradi, izgledao je potpuno isto kao to sam ga se seao. "Oh, svakako da moe da pita", ree on. "Ali ne ovde. Tako sam edan - dugo nisam ni okusio pivo. Umirem od elje da mu osetim ukus. Hoe li sa mnom do Hofgartena da popijemo neto piva?"

Na dan blistavog sunevog sjaja i toplog planinskog vetria otili smo do Hofgartena da pijemo pivo i sko. Sedeli smo za uglaanim drvenim stolom u naoj omiljenoj odaji koja je gledala na morske litice. Spoljnji prozori bili su otvoreni da bi pustili unutra vazduh i tople zrake sunca. Sedeli smo kraj prozora, pili svoja pia i razgovarali. "Ah, ovo je ba dobro", promumla on i prinese vr piva ustima. Oblizao je penu sa brkova i zatim ispio jo nekoliko krupnih gutljaja. "Tako dobro. Treba da ti ispriam o Justini. Ona je dobro. Otila je na Lekoas, da poseti svoju majku i da dri predavanja u elitnoj koli. Nee se vraati u Nikadiju, kakva teta." Pijuckao sam svoj sko, ali mi to nije bogzna kako prijalo. Ukus mi je skretao panju sa vanih stvari o kojima sam morao da pitam Barda. "Poni od poetka", zatraih. "Kako si preiveo bitku? ta je bilo sa zvezdom?" "Da ti priam o bici? Kako to da sam jo iv? Postoji jednostavno objanjenje, prijatelju moj. Bili smo spaseni. Entiet nas je nekako spasao - ne znam kako. Jednog trenutka padali smo u srce zvezde i pekli smo se kao crvii na vatri. Umirali smo, razume. Sledeeg trenutka - pa, bili smo slobodni." Dokusurio je svoje pivo i naruio jo jedno. Njegovi debeli obrazi bili su vrlo rumeni, od piva ili od toga to mu je bilo neprijatno, bilo je teko rei. "A onda?" upitah. "A onda smo pobegli, boga mu! Eto, sad sam ti rekao. 'Kukavica Bardo' - to misli, znam. Nainili smo mapiranje nazad do padoputeva, a zatim prema Lekoasu. Nismo mogli da ostanemo zajedno na takav nain, Justina i ja. Jednom u morati to da ti opiem, kakav je to pakao kada izgubi sebe u nekom drugom. Jednom. Vremeuvar je bio u pravu. Ne valja za pilote da dele isti brod. Oh, mora da me mrzi, malecki, zbog toga to sam bio takva kukavica!" Zaista ga nisam mrzeo; voleo sam ga zato to je kukavica. "Drago mi je to si iv", rekoh ozbiljno. Nije hteo da kae nita vie o Justini, i zato sam mu ja ispriao sve to se desilo nakon bitke. Bilo mu je drago to je Vremeuvar mrtav, a jo drae to sam sada ja

bio Lord Reda. Zbog mog otkria Starijih Eda mu nije bilo drago. Bardo, moj neverni, svetovni prijatelj, doao je do toga da nema poverenja u bogove. "Zato ne pije svoj sko?" upita on i tresnu rukom o sto. "Pij, malecki, a ja u ti priati o Entitetu i ta mi je uinio. Ona je razgovarala sa mnom! Ja, Bardo, princ Letosveta i uskoro majstor-pilot, to jest, ako Lord Pilot bude smatrao da to zavreujem - govorio sam sa boginjom i vratio se da ti ispriam!" Podigoh svoju aicu skoa. Prineo sam je usnama i omirisao, ali nisam pio, zbog seanja. "ta eli da mi kae, Bardo?" Podrignuo je, a licem mu pree kiseli, bolesni izraz. Ve je bio malo pijan. "Ah", ree on, "nisam bio potpuno iskren prema tebi. Boginja mi nije rekla da me je spasla sa zvezde. Rekla je da me je stvorila. Prisetila me se, boga mu! Justina i ja - bili smo mrtvi, rekla je. Na divni brod uniten. Oh, kakva teta! Eto, malecki, ta mi je rekla. Rekla je da se prisetila konfiguracije svakog atoma, svake sinapse naih prokletih tela i mozgova. Ponovo me je stvorila, rekla je, iz vodoninog gasa, ugljeninih molekula i zvezdane praine. Spasla me je od smrti. Vaskrsenje, rekla je, druga prilika. Da li je to mogue?" "Ne znam." "Da li je mogue? Boga mu, reci mi, malecki." Uzeo sam u usta gutljaj skoa i pustio da mi se teni ilibar sliva preko jezika. Sluao sam razgovor izmeu ula i seanja, seanja sadranih u svakom molekulu skoa. Alkoholi i estri progorevali su svoj put kroz ruiaste papile u moju krv. Ukus etra i prodorni aldehidi seali su me na planetu Uradet, na kojoj je sko napravljen pre etrdeset godina. Osetih miris krckavih zrna jema koja su se pekla nad vatrom treseta, jemeni slad koji je fermentirao, da bi sama njegova sutina bila destilovana u zlatnu tenost seanja. Progutah i videh oveka koji je kosio jeam; elini srp mu je odraavao otru, plavu svetlost. Uradetovog sunca. U stabljikama i polenu jema bili su atomi ugljenika, delii daha bezborjnih ljudi koji su kolonizovali Uradet. Delii Stare Zemlje i njenog utog sunca, zvezdanog vodonika, kiseonika stvorenog u dalekoj zvezdanoj vatri bez imena koje bi meni bilo poznato - grananje seanja i bia bilo je beskonano, a od razmiljanja o granama koje su se preplitale vrtelo mi se u glavi. Seanje o svim stvarima je u

svim stvarima. Zakaljah se i ispljunuh gutljaj vatrenog skoa po stolu. Kapljice se rasue po uljastom drvetu, lomnikovom drvetu koje je u umi Alisalije posekao davno umrli crvotrka. Da, pomislih, ona, boginja, pravila je oveka tako lako kao to bi ovek izrezbario omiljenu drvenu lutku koje se seao iz detinjstva. Kroz svest, bogovi stvaraju; stvaranje je sve. "Mogue je", rekoh najzad. "Oh, kakva teta", izusti Bardo. "To je najgora stvar. Kakva teta, kakva prokleta teta. Savrena informacija je mogua, ini mi se, i prema tome Bardo nije vie ovek kakav je nekada bio. ta sam ja, onda? Kako u ikada saznati?" Bio je to stari problem, stari strah. Ali konano, ovde u dui i telu moga starog prijatelja, javila se mogunost novog reenja. "Ti si onaj koji jesi", rekoh mu. "Ti si Bardo, moj najbolji drug. I to je dovoljno." Kapljice znoja blistale su mu na isturenom elu. "A ko je Malori Ringes?" "Ja sam onaj koji jesam." Obliznuo je rumene usne i tresnuo vrem o sto. Zavrteo je glavom i kucnuo pilotskim prstenom po prozoru, rekavi: "Entitet mi je rekao da treba da ti prenesem poruku, da u istovremeno biti i glasnik i prokleta poruka. Da te podseti na tvoj cilj. Na ta je mislila?" "Obeao sam da u joj se vratiti, Bardo." "Zato?" Odgurnuo sam aicu skoa od sebe. Skliznula je gotovo bez ikakvog trenja po vlanom stolu. "Bie mi teko da objasnim, ali u morati da pokuam. Kalinda je bila pesnikinja-bojovnika pre nego to je postala boginja. Pesnici, u svom pohodu za savrenim ljudskim biem, nekada davno izmenili su svoje hromozome. Jo gore, izostavili su ono to su smatrali beskorisnim informacijama, tamo i amo po genomu. U svom neznanju, izostavili su vitalnu stvar. I u tome je tragedija. Svaki pesnik-bojovnik, ak i Kalinda - naroito Kalinda - ne moe da se seti Eda. Zbog toga to tamo gde one u nama apuu, u njima nema niega."

"Kakva teta." "Kalinda - Entitet - ona je ono to Jeldre nisu elele: boginja koja je postala ono to jeste bez prednosti njihove mudrosti." Nagao se na prozorski okvir da udahne sveeg vazduha. Podrignuvi jo jednom, on upita: "Ali Entitet mora da je znao kako da dekodira Ede. Pomisli na pilote koji su se izgubili u njoj. Ah, pomisli na mene. Ako je umela... dakle, ako je stvarno umela da me stvori, onda mora da je bila u stanju da proita svako parence moje DNK." "Zapravo, ja verujem da ona zna sve o Edama... sada. Ali prekasno je, zar ne vidi? I pored sve njene moi, i pored sve njene slave, ona je pomalo luda. Ponovo je podrignuo. "Dakle, jo ne razumem." Ustao sam i odgurnuo stolicu od stola. "Divan je dan", rekoh. "Hajde da se proetamo do obale." Zbog toga to je bio pijan, obrglio mi je rame rukom i napola se teturao, a napola me vukao ka izlazu. Ili smo niz ledenu stazu koja se usecala izmeu obronaka prema obali. Ispriao sam mu o svom planu da poaljem misiju u Vild. Najbolji piloti naeg Reda, rekao sam, vodie misiju. Bie mnogo svetlosnih brodova, bie tu i semenski brod koji e nositi istoriare, programere, mehaniare, eshatologe, i pamtioce, pre svega pamtioce - punu skupinu majstora koji predstavljaju sve profesije naeg Reda. Civilizovaemo Vild. Ili bolje, civilizovaemo i poduiti divlje ljude Vilda da ne unitavaju zvezde. Pokazau pilotima dokaz hipoteze, pa e oni poduavati varvare vetini matematike. A negde meu ostacima Vilda, majstori sa semenskog broda e osnovati novu Akademiju, moda mnogo akademija u kojima e se poduavati novi piloti. Poduavati, prosvetljavati, otpoinjati - to je moto naeg Reda, i to e ostati njegov moto bez obzira na to koliko daleko nai piloti pali. "Ali zraenje Vilda - ono se iri, zar ne? I ta je sa Maripenovom zvezdom? I svima ostalima? Na kraju e svetlost unititi itavu galaksiju." "Ne, neemo dozvoliti da se ta budunost dogodi." Zatvorio sam za trenutak oi. "Napraviemo nove oblike ivota koji ive od svetlosti. Delom bakterije,

delom kompjuteri, delom fotoelektrine elije - roj novog ivota kroz itavu galaksiju, koji e se hraniti fotonima, tititi, postati deo ekologije. Takva inteligencija - ne moe ni zamisliti." "A onda?" upita Bardo. Stajali smo na obali i gledali prema Fjordu. Oseao se miris soli i starog snega, bogati, bezvremeni ferment mora. Morski led se uglavnom rastopio; talasi su nailazili, penili se i udarali o kamenitu obalu. U vazduhu iznad nas uli su se krici dva snena galeba. Podizali su se uvis, obruavali i klizili nad zapenjenim pliacima. "Jednog dana", nastavih, "previe skoro, napustiu Grad. Poi u do nje, kao to sam obeao. A onda u porasti. Doi e do... sjedinjenja, na neki nain. Do venanja, ako ti se tako dopada. Ako se meni dopada. Usamljena je i pomalo luda i prema tome: nova ekologija informacija. Napraviemo neto novo, neto to nikada nije vieno, nikada u okviru ove vaseljene. A postoji jo neto. To - teko je to objasniti - to pretvaranje koga sam se toliko dugo plaio, a sada vie ne. Zbog tebe, sada vidim. Mi smo ono to jesmo. Sve, svaka ena, ovek, dete, tuljan, kamen, misao, teorema, estica praine - sve se uva, sve se stvara. Eto ta bogovi ine, Bardo." Birali smo put izmeu stenja i peska, trudei se da ne nagazimo lepe oblutke i glatke koljke naplavljene du linije plime. Bardo je dahtao i teko disao; nagao se napred sa rukama na kolenima. Lice mu je prebledelo kao kod autiste. Mislio sam da e povratiti. "Oh, jadni moj stomak", zagrokta on. "Pio sam previe piva." Onda se setio svog dostojanstva, ispravio se i oslonio na moje rame. Teina mu je bila vrlo velika, vrlo umirujua, vrlo poznata. Turobno je zurio u vodu, a zatim se okrenuo i zagledao u moje lice. "Pogledaj se! ovek u telu peinskog praoveka, a u glavi ve dve treine bog!" Udeli; budi samilostan ,rekla mi je Katarina. "Bog je samo jedan, a svi smo mi njegov deo", rekoh zamiljeno.

Jedan trenutak je utao a zatim je podigao kamen i bacio ga u vodu. Kao deaci, esto smo igrali igru abica. "Tri abice", ree on. Spustio je vlani, peskom prekriveni kamen u moju aku. "Da vidim moe li ti da napravi etiri." "Ne, Bardo, nisam doao ovamo da bismo se igrali abica." Lice mu se zacrvenelo od besa i on podie ruiastu, spiralnu ljuturu i tresnu je o stenu. Razbila se u parad. "Zbog ega uvek radi ono to ne treba?" povika on. "Gde ti je oseaj? Oh, kakva prokleta teta!" "ao mi je." "Ne, ti si bog, a bogovima, kako mi se ini, nikada nije ao." "Ja sam ti prijatelj." Bacio je pogled gore i dole po obali, najpre prema nekoliko iskuenika koji su se drali za ruke kraj vode, a zatim prema tuljanima na njihovoj steni. Tu je bilo devet krupnih tuljana koji su se sunali sa crnim njukama usmerenim pravo u nebo. Spustio je glas, kao da mi odaje tajnu. U dahu su mu se oseala isparenja, gorko slatki zadah piva. "Ne, malecki", ree on. "Moe li ovek da bude prijatelj sa prokletim bogom?" Pogledah talase koji su zapljuskivali obalsko stenje. Sa iskriave vode odraavala se svetlost, boje koje on nije mogao videti. "Da bih iveo, umirem", proaptah. Mislio sam da me nije uo, jer je iznervirano utirao mokri pesak. Brada mu se skupila uz vrat i nije hteo da me pogleda. A onda ree: "Ne, ti nikada nee umreti - nije li to Katarina prorekla?" Zagladio je pregibe svoje kamelaike na trbuhu. "Ali ja, Bardo - ja sam samo ovek, i ukoliko ubrzo ne nahranim ovo svoje divno telo, ja u se sparuiti i umreti. Hajda da na trenutak zaboravimo te bolne shatologije i veeramo kao ljudi pre nego to potpuno iilimo. Idemo nazad do Hofgartena da naruim veeru. A posle u biti ne malo pijan, ve velianstveno pijan. Ide li sa mnom, malecki?" Jer na kraju sami biramo svoje budunosti, govore skrajeri. "Moda kasnije", odgovorih mu. "Trenutno nisam ba gladan.

Slegao je ramenima, naklonio zvanino glavu i poeo da se penje nazad prema Hofgartenu. Gledao sam kako mi se najbolji prijatelj - taj glasnik boji, to udo kreacije - tetura meu crnim stenama koje je izvajalo more. Istina je, sada znam, sve je kreacija. Kalinda je poslala Barda da me podseti na to. Stvorila ga je iz seanja, a jednog dana i ja u nauiti tu vetinu. Jednog dana, setiu se Katarine i vratiti je u postojanje, jer bogovi se bave stvaranjem. Svi se bavimo time. Svako od nas - bog, ovek, crv u trbuhu ptice, u svakoj naoj misli, oseanju i postupku, koliko god oni bili trivijalni ili osnovani - stvaramo ovu udnu vaseljenu u kojoj ivimo. Stvaramo boga. Na kraju vremena, kada vaseljena postane svesna sebe, prisetie se prolosti i sve i svako ko je trpeo bol ivota bie iskupljen. To je moja nada; to je moj san; to je moj cilj. Stajao sam na obali i sanjario, sa hladnim okeanom pred sobom. Stegao sam pljosnati, glatki kamen koji mi je dao Bardo i zavitlao ga ispod ruke u talase. Udario je u vodu okreui se i zatim odskoio etiri puta. Protekao je samo jedan trenutak izmeu poslednja dva sokoka, a tokom tog trenutka, uzvitlano soivo galaksije prenelo me je hiljadama milja kroz svemir. A sama galaksija nastavljala je svoje putovanje sve dalje od nepomine take stvaranja i ja sam padao kroz vaseljenu. Padam do dananjeg dana, ne u onu naopaku venost nepostojanja i oaja, ve kroz drugu vaseljenu, u kojoj su zvezde blistave i nebrojene, a potraga za ivotom, ako ve ne za smislom ivota, nastavlja se i dalje. Verujem da svakog trenutka umiremo, ali se svakog trenutka i ponovo raamo, idui u susret beskonanim mogunostima. I tako, tog divnog dana lane zime, platio sam konanu cenu i okrenuo lice vetru. Kao i obino, od slane vodene praine sam ogladneo. Otiao sam nazad obalom prema svom treptavom Gradu da se pridruim Bardu na veeri, da ponovo budem velianstveno ljudski, bar jo na kratko. KRAJ