Mikica Ili ZAPADNO-ISTONI DIVAN

Biblioteka Prvenac II kolo

na koricama: Vladimir Rankovi Prostor IX kombinovana tehnika na papiru, 49 x 69 cm, 2002.

Mikica Ili

ZAPADNO-ISTONI DIVAN (srpska opta mesta)

Kragujevac, 2003.

Da se Isus ponovo pojavi, ponovo bi ga razapeli. Grk Teofan u filmu Andrej Rubljov

Podvinici pirga Svetog Save

U spomen na oca M. Hilandarca

Centar vasione nije jedna taka u prostoru nego jedan momenat u venosti. Boidar Kneevi

1. Zamka od paukove mree

Leta gospodnjeg 1307. kada se pobunjeni katalonski najamnici-krstai okrenue protiv vizantijskog cara Andronika II i udarie na Svetu goru da je pustoe i pljakaju, iguman Danilo II, potonji arhiepiskop i svetitelj srpski, uskupi bratstvo hilandarsko u pirg Svetog Save i, podelivi oruje za odbranu od pljakaa i neznaboaca, bezimenim muenicima usadi u srca duhovnu snagu psalmima: Ako Gospod nee sazidati dom, uzalud se mue zidari; ako nee Gospod uvati grad, uzalud ne spava straar. Prema svedoanstvu Vatopedskog letopisa, ispisanog rukom oca Teofana Sinaita na tragosu - pergamentu od jaree koe, hilandarski inoci ponee sa sobom u paraklis, na vrh kule, ikonu Presvete Bogorodice Trojeruice, bogoslubene knjige, svete sasude, nekoliko aka brana i malo vode sa Savinog bunara. Jeromonah Teofan donosi u svom spisu detalj sa samog poetka opsade: ...Ispevi se na pirg, crnorisci obruie za sobom drvene basamake, ne bi li nebu bili blii i time otklonie svaku slabost od sebe i sasekoe malodunost ljudsku u korenu... Smestivi se u kamenu kapelu pod krovom Savine kule, iguman Danilo se pomoli Gospodu da ga poui kako da sauva manastir od katalonskih pljakaa, a da duu svoju spase od greha. Gledajui sa otvorenog trema paraklisa svetog Jovana Krstitelja nepreglednu vojsku kako se pribliava od mora i okuplja pod zidinama Hilanda11

ra, molio se Danilo do u poznu no, kleei na hladnom kamenu, dok mu je srce gorelo plamenom ljubavlju za greni ljudski rod. Muio se iguman dugo, ponirui u najdublje kutke vlastite due i traei u molitvi odgovor: vredi li vie pred Bogom manastir, makar bio i najsvetiji, od jedne jedine grene ljudske due. ekao je Danilo znak, tvorei molitvu dan i no, s vrstom verom u nepogreivost Spasiteljeve odluke. Najposle, molitvama odagnavi strah i plaem iskupivi gnev, iguman sa novim svitanjem dobi zaumnu snagu i zablista velikom ljubavlju. Usnuvi pred zoru, Danilu dooe na san kljuevi od najjaeg oruja, jer Gospod uslii vapaje i naui pastira kako da stado sauva, a duu svoju da spase. Na koricama velikog trebnika ostavi zapis iguman hilandarski o snu koji ga izvede iz pomrine traganja: Usnuvi san oca naego Jakova, videh lestvice ljudskog stradanja kako se, oslonivi kraj svoj na crnu zemlju, neba dotiu i narod mnogi na pleima svojim, ugibajui se i povijajui, prevode do svetlih visina spasenija dua grenih. Videh u magnovenju vlastite nemoi demone crne kako odvlae od Bojih stanova, mamei i dozivajui, vezujui i obarajui akljama i motkama i strelama zla svakojakoga, od puta levo i desno, pokolebane grene due rabova Bojih. Videh samoga Gospoda Spasa naego na vrhu i nebo kako se otvara i Re kako proishodi i mnotvo pozvanijeh i manjinu izabranijeh, gde se ozarena lica, ljubavlju obasjani, hvataju za skute Gospodu i ljube, plaui i ridajui za braom koja padoe u ponor tamni. Videh poetak i kraj...
12

Ustavi, rastereen dotadanjeg ivota, oseti Danilo lakou novog prosvetljenja i kao velikoshimnici kad primaju najvei podvig, zbaci lagano kouljicu gordosti i zaplovi u sigurnost poznanja. Prozorljivi otac spoznade gde lei slabost neprijateljeva i gde mu udarac valja zadati. Dole, pod zidinama Svete Carske Lavre, po svedoanstvu katalonskog zapovednika, plemenitog don Migela dela Asprilje, koje zabelei u izvetaju Kruni i Visokoj kancelariji njegov ordonans, kapetan Huan Antonio Ajala, ostavi mudri iguman tri upa blaga i razape tako nevidljivu mreu za neprijatelja svog, znajui da avo hvata ljudsku duu najpre paukovom mreom, i tek na kraju onom od debelih uadi.

2. Peana knjiga

Kada prispee podno zidina Hilandara, Katalonci uzee blago i, razdelivi ga meu sobom, razdelie se i sami, mueni pohlepom i srebroljubljem, na one kojima bi malo i na one koji poelee jo, a kad zlato prenoi u razbojnikim kesama, razdeli se i svaki od njih - u sebi. Privueni prokletstvom srebroljublja, krstai tada zapoee opsadu manastira, videvi u magnovenju vlastite uobrazilje silno blago
13

na vrh pirga, jer jedino tako mogae sebi da objasne usrdnu borbenost i hrabrost kaluera koji ih, ponirui u dubine molitve, zasipahu vrelim uljem i kamenjem. Katalonska silna vojska ispali, po jednom svedoanstvu, tri hiljade sto sedamdeset i tri kamena uleta na utvreni manastir, ali ne uspede da slomi Hilandarce. Na sauvanoj litografiji mletakog majstora Gabrijelija lee isprepletena tela hilandarskih monaha, zajedno sa oklopima katalonskih osvajaa, konji natovareni velikim teretom posru u galopu, lomei tanke noge, more lestvica prepuno ljudi, vrhovima oslonjeno na zidove kule, obruava se, odbijano monakim akljama i ostvama, dok se pauina uadi po kojima se veru pljakai zakrvavljenih oiju njie na otrom vetru, pljusak vrelog ulja i gusti rojevi kamenica lete ka podnoju pirga i zasipaju sive gusarske lemove, kamarila neustraivih pljakaa bezumno juria na okovanu kapiju sa debelim balvanom u rukama, tanke, iljaste strele, odapete rukama nevidljivih branitelja, zabadaju se u vratove i prepone oklopnika... Katalonski zapovednik don Migel dela Asprilja, uen i bogat plemi, prispevi pod hilandarske zidine, pozva igumana Danila da mu preda manastir. Obea da e ljude pomilovati i sveto mesto potedeti, ako mu se isporui blago. Igumanov biograf, greni otelnik Kiril u malo poznatom grkom spisu Svetogorske staze belei razgovor izmeu igumana i katalonskog zapovednika, zapisan na osnovu seanja bezimenog hilandarskog revnitelja: Danilo, izaavi na trem, ree katalonskom zapovedniku:
14

 Ne mogu ti predati ovaj komad Boje zemlje jer nisam vlastan nad njim. Tvoja je naseobina carstvo u kojem vlada smrt, bol i tuga, tvoja su carstva iroka ljudska prostranstva. Mi koji smo se odreili prostora i smrti, nali smo svoje stanove u vremenu koje osveujemo, hodei uskom stazom. Naa je borba neravnopravna: u svakom sluaju ti odjednom gubi sve. Nek ti je, brate, prost svaki naum... Jesi li poludeo, pope? - obrecnu se zapovednik. - Zna ti dobro o kakvom blagu ja zborim, a iz tvoje dimenzije u moje koordinate mogu da te vratim jednim kamenim uletom. Daj nam zlato da uzalud ne gine! Ja, brate, umirem svakoga dana uzdahnu iguman Danilo a nae se blago ne stie preko noi. Ono se zadobija pronjom i molitvom. Da ne misli moda da u da te molim da me pusti u tvoja bedna obitovalita? Ma je u mojim rukama, sila je na mojoj strani, znanje je u mojoj slubi, jer ja vladam ovom zemljom! - bio je ljut don Migel. Danilo ga pogleda duom deteta i oima starca: Prostranstvo, kojim ti sada vlada, razdvaja nas jer je sastavljeno od bednih otpadaka mojeg vremena, koje nas sjedinjuje. Pridrui nam se, brate, u zadobijanju jedinog blaga. Pobedi greh i smrt, jer gine od vlastite ruke. Zato bih se zatvarao u manastir!? - zaudi se Katalonac. Bog je stvorio oveka da bude slobodan, da slobodno hodi zemljom i vodom. Ti si sam sebe okovao, a ivot protie izvan tvojih zidina. Grei, brate, ja sam slobodan ovek, a ti si rob. Sloboda nije initi sve to je dozvoljeno, sloboda je u sputavanju vlastitog greha, jer Sve nam je dozvoljeno, ali nam nije sve na korist.
15

 Pa, ti si stvarno lud! - don Migel poe da vie. - Kako moe biti slobodan, kad ne moe nigde iz svoje kule i kakav sam ja rob, kad mogu u svakom trenu da poem na bilo koju stranu sveta!? U vremenu kojim se meri ivot, ovek je duhovno slobodan da ini svako dobro delo, a prostor kojim ti gospodari sputava te i ograniava jer je merilo smrti i prolaznosti. Ti si rob svojih elja i nezadovoljstava, rob svojih slabosti. Ne zaboravi: ako hoe da bude srean, ne sme nita da trai! - Danilo se blago pokloni don Migelu i utonu u tihu molitvu... Katalonski zapovednik pomisli da ima posla sa ludakom, pa otide pod ator, zatraivi od sluge da mu donese Peanu knjigu u kojoj su leali odgovori na sve tajne. Otvorivi poutele stranice, potee znanje iz debele knjige dobra i zla, razli se spoznaja bez poetka i kraja. Knjiga mudrosti ne donese mir i spokoj u srce razbojnikovo, ve poseja sumnju i tugu jer bee utala o poreklu svojeg znanja, nadometajui ga nedostatkom vere. Vreme na istom geografskom prostoru ume ponekad nejednako da protie za razliite svetove. Katalonskim gusarima je Hronos, u njihovoj posveenosti u gnev, pohlepu i blud, ostao nenaklonjen u dugim danima bdenija jer im svaki tren izgledae kao izgubljena venost, dok je crnoriscima, posveenim u bogopoznanje i smirenoumlje, svaki tren podvinitva bio samo korak blie ka spasenju, jer kao to je Bog uao u svet i preobrazio ga, venost ulazi u vreme da bi ga preobrazila, a borba za vreme uvek odnosi pobedu nad bitkom za prostor.
16

Podvizavanje koje ne dolazi sa vrstom verom, drugim se imenom zove jer biva tad da muenitvo u muenje prelazi. Katalonci su tih dana listali Peanu knjigu, traei odgovor na pitanje ta je starije: znanje ili vera, prostor ili vreme, ne shvatajui da centar Vasione nije jedna taka u prostoru, nego jedan momenat u venosti - momenat u kome se zbilo jedino novo pod suncem, tren kada je Re postala telo. Najvea satanina prevara je to je ubedio ljude u svoje nepostojanje. avolska Peana knjiga, kojoj se nije nazirao kraj, jednako kao ni poetak, obmanjivala je svoje poklonike: Ukoliko je prostor beskonaan, nalazimo se u bilo kojoj taki prostora. Ukoliko je vreme beskonano, nalazimo se u bilo kojoj taki vremena, preutkujui tako da prostor ne ograniava beskrajno i da vreme ne umanjuje venost. Knjiga zla i nesree krila je da se svaka taka u prostoru i svaki momenat u vremenu uliva u beskonanog Boga koji je iznad i izvan svakog vremena i prostora. Enciklopedija avolskog znanja traila je u prvom slovu svetog jezika taku u beskonanom prostoru u kojoj se stiu sve take ovoga i onoga sveta, mesto koje sadri sva mesta na zemaljskoj kugli, viena sa svih strana, izvor nepojamne svetlosti koji sadri sve lui i sve svetiljke, ishodite celokupnog znanja u kojem celina nije vea od svakog pojedinanog dela. udesna pojava sasvim nepoznate bolesti od koje poe da poboljeva katalonska vojska ostade posvedoena rukom plemenitog don Migela na dva dugaka svitka pisana u urbi, nervoznim kra17

snopisom, za potrebe izvetaja Njegovom Velianstvu i Visokoj dvorskoj kancelariji. Verni opis zastraujue poasti od kog se ledi krv u ilama, ostade kao nemo svedoanstvo na pranjavim policama dravne kraljevske arhive: ... Ljudi poee tih dana da poboljevaju od neke sasvim nepoznate bolesti. Padajui u vatru, valjali bi se po zemlji, sa penom na ustima, zakrvavljenih oiju, i vikali na nekom nepoznatom jeziku nerazumljive spletove reenica. Ubijajui jedni druge nou, na spavanju, otimali su novac i druge dragocenosti, katkad bi glava pala samo zbog jednog jedinog bakarnog novia, ali olakanje koje bi potom osetili bilo bi ravno najveem zadovoljstvu. Namah bi bol i oajanje nestajali, ali bi se sa novim danom vraali kroz preklane vratove, smrskane lobanje i zadavljene, proburaene vojnike u lokvama usirene krvi. Visili su po granama krvavi ljudi rasporenih utroba i istegnutih zelenkastih creva, raspadala se i crvljala smrskana lica, ruke i noge razvlaili besni psi i divlje svinje... Naredne tri godine, tri meseca i tri dana opsade, iza visokih prozora hilandarskog pirga, gusari su videli odraz vlastitih slutnji i, budui bezboni, lako padoe pod vlast demona, koji ih prikovae za manastirske zidine jae od bilo kakvih okova, jer oni koji nemaju nadu na pomo Boiju, moraju se nadati na bednu pomo novca i trae ga i gomilaju, mnoei svoju patnju. Uplevi se tako u nevidljivu mreu idolopoklonstva koju im razape iguman Danilo, Katalonci provedoe otre zime i duga leta pored hilandarskog bratstva, koje se usrdno moljae u paraklisu svetog Jovana Pretee, na vrh pirga, pod Nedremanim Okom Gospodnjim.
18

3. Biserje i svinje

Danilo, koliko god zahvatae od onog brana i svete vode, Bojim promislom uvek imade i za sutradan dovoljno da zgotovi hleb za branitelje hilandarske i da im snagom skruene molitve udahne duhovnu krepost za velika podvinirva. Ishrani tako iguman bratstvo u naredne dve godine sa akom brana i ankom vode i jo mu pretee, jer ne ivi ovjek o samom hljebu, no o svakoj rijei koja izlazi iz usta Boijih. Uzimajui etvrtu prosforu u blagoestive ruke, Danilo svakoga dana, savravajui Svetu Liturgiju, vadie estice za zdravlje i spasenje dua neprijatelja pod zidinama manastira. Bogati Katalonci nisu imali ta da jedu u godinama velike gladi, jer na Svetoj gori ne bee trgovaca da menjaju brano za zlato. Ali kako to obino biva kod ljudi koji ne umeju da razlue gde prestaje tanka nit koja razdvaja privid od punoe, gusari, to su bili gladniji, to su vie udili za zlatom i bogatstvom. I da im je neko tih dana ponudio da biraju izmeu spasonosnog zalogaja i makar i najmanje mogunosti da se doepaju nevidljivog blaga, svaki od njih bi, bez dvoumljenja, izabrao varljivu nadu. Desi se o Blagovestima druge godine opsade da iguman vide Katalonce, koji ve nekoliko dana ne imadoe hrane, kako izbezumljeno tumaraju oko zidina manastira, otkopavajui korenje ispod vlanog, trulog lia. Znajui da Gospod esto hodi svetom preruen u prosjaka ili jurodivog starca i tako kua greni ljudski rod,
19

opomenu se mudri iguman slova Zakona: ...kad ne uiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne uiniste. Vatopedski letopis oca Teofana Sinaita donosi na ezdeset treoj stranici poduu apologetsku raspravu sa otklonom na filosofiju hrianskog milosra i sasvim pri dnu dogaaj dostojan najslavnijih itija svetih, kao potvrdu uvene misli nepoznatog hagiografa: Ko se za ivota ne posveti, ni smrt mu ne moe pomoi: Setivi se Spasiteljevih rei da je laov ko kae da voli Boga a mrzi brata jer, kako moe voleti Boga kojeg nikada nije video, ako mrzi brata kojeg gleda svaki dan, saali se ovekoljubivi Danilo i baci katalonskoj brai, u svom milosru, nekoliko hlebova preko ograde otvorenog trema i pomoli se za njih i pomenu ih na bdeniju, jer nae je samo ono to drugome damo. Tek tad spoznade Danilo da ga je Gospod uputio istinskim putem kojim su hodili mnogi pre njega i koji vodi do jedine pobede: pobede nad samim sobom. Molio se Danilo, kleei na hladnom kamenu, za spas posrnulih dua, gorei velikom ljubavlju za ceo greni ljudski rod, molio se za sve nesrene i zabludele koji nisu nikada osetili ljubav u svojim srcima, kojima je ostao dalek svaki pla i koji se gue u neznanju i slabostima ovozemaljskim. Molei se za katalonske pljakae, iguman nazre u gustoj tmini nesree traak budueg spasa i ne pomenu u svojim molitvama manastir, jer on ve bee odbranjen. Hagiograf Teofan poentira raspravu o milosru surovom istinom koja donosi potvrdu jevaneljske parabole o biserju i svinjama:
20

Razbojnici, raskidavi me' sobom hlebove koje im baci Danilo, povikae: Evo im je doao kraj! Misle da se predaju, pa hoe da nam se umilostive!

4. Pobeda u senci veitog poraza

Jedan od razbojnika, znajui grki jezik, prekraivao je duge dane opsade itanjem rukopisnih mineja iz manastirske biblioteke i, listajui nagorele spise, oseae veliku radost i sreu u umornoj dui. Njegovo srce bee bolesno i otrovano srebroljubljem, te odlui jedne od besanih noi da potrai leka kod mudrog igumana. Kad ostade sam pod zidinama kule, poe tiho da doziva Danila. Ovaj se prenu iz ponone molitve i izae na trem. Razgovor koji je dalje tekao izmeu pridolice i Danila, zapisan rukom jeromonaha Mitrofana, hilandarskog epitropa, u pismu roaku Nikodimu Petroviu, bogatom dubrovakom trgovcu i uglednom poklisaru Republike, nosi u svojim redovima jasnu aluziju na biblijsku temu o bogatom mladiu: Brate u Hristu, pomozi. Moje srce je alostivo i ophrvano gnevom i tugom - u gustoj tmini nazirao se napukli glas bolesnika. -Moja dua nema spokoja. Pokai mi put i ja u ga slediti. Iguman ga toplo pogleda i, po svedoanstvu hroniara slavnih vremena, zaplakavi se, tiho prozbori:
21

Pomozi, brate, oveku u nevolji, zatiti starog, bolesnog i sirotog, pogledaj prezrenog, sasluaj prokaenog... Ali ja sam sve to ve inio mnogo puta, pa mi je opet dua nemirna vapio je bolesnik. ta da uinim da mi se vrati spokoj? Razdaj, brate, sve to ima i poi sa nama. Ali, oe, kako da razdam svoje imanje i ostanem u starosti bez iega, go i bos? zaudi se Katalonac. Pogledaj, brate, ptice na drveu. Ni one nemaju odee i obue, ne seju, niti anju, pa ipak su ive jer Gospod brine za njih. Prodaj sve i poi sa nama! Za razgovor nije dovoljan zajedniki jezik koji tvori spisak simbola; da bi se njima baratalo, sagovornici moraju imati zajedniku prolost. Bolesnik nije razumeo iscelitelja: Ali, oe, ako svi budemo prodavali svoja imanja, ko e ih onda kupovati? zaudi se Katalonac, potom se okrenu i, vrsto stiskajui kesu za pojasom, ode razbojnicima, ostavivi Danilu svoju bezgraninu tugu. Tajna koju su krile hilandarske zidine pritiskala je due pljakaa i inila im ivot nesnosnim, jer blago koje iguman Danilo ostavi pred manastirskom kapijom sad je zveckalo u dubokim depovima razbojnika, golicalo im matu i raspaljivalo pohlepu, te ih nagonilo da bezglavo napadaju ono to se osvajalo drugaijim, njima nepoznatim orujem. Istom snagom kojom je privlailo, blago koje pritiskae njihove due, odbijalo je pljakae, uljei ih na troak i raspusni ivot mirjanski. Nesviknuti na podvig, Katalonci miljahu samo na svoje
22

nagone i strasti ivotinjske, videvi uitak ulni u sjaju zlata i oslukujui ga u zveckanju srebrnjaka. Najposle, i privlaeni i odbijani demonskom snagom srebroljublja, Katalonci iznemogoe i posustae. Uhvaeni u nevidljivu mreu igumana Danila lutae slepim ulicama tamnog ljudskog vilajeta, ne shvatajui da snaga oruja ne probija svaki bedem, a ponajmanje bedem vrste vere. Osetivi da im se vreme izmigoljilo ispod prstiju, razbojnici pomislie: manastira i blaga je jo mnogo, a vremena malo, te se spakovae, voeni ljubavlju prema svom jedinom bogu, olienom u trojstvu novca, poude i moi i otidoe nikuda ne stigavi, ispisujui neizrecivu pripovest o prokletstvu ljudskog trajanja. Danilo i njegovi hilandarci, primivi razbojniku tugu na svoja plea, ostadoe da vekuju i mnoe molitve za spasenije grenih dua, jer poznae Gospoda; on je sudio; u djela ruku svojih zaplete se bezbonik.

23

Seobe Stefana tiljanovia

Srpskom seobniku, novomueniku

Istoriju piu pobednici. Predanja ispreda puk. Knjievnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

Danilo Ki

1. Crni pas

Uzmiui u neprekidnoj borbi pred agarjanskom silom, veliki despot Stefan tiljanovi od Patrovia, hodei Hercegovinom, Bosnom, Hrvatskom i Slavonijom, pobode na uu Studve u Bosut krvavi barjak cara Uroa i sazida grad Morovi 1498. godine, u ast Presvete Bogorodice. U rukopisnom mineju morovikog hrama, s kraja XVII veka, za mesec septembar, pri dnu trideset osme stranice, izmeu poutelih listova, stoji zapis grenog inoka Damaskina Morakog: ... Zakle se tad despot Stefan, sputajui u gradske temelje zapis, kotli sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kaiicu, da se dalje nee seliti pred osmanlijskim naletima i da e srpsko ime sauvati u Sremu... Mnogi Agarjanin izgubi glavu tih godina pod zidinama, ne videvi sjaj i slavu Stefanovog Morovia. Tukao se tiljanovi hrabro sa azijskim nevernicima, ali kako to esto biva, vea mu je opasnost pretila iz sopstvene kue. Stefanova ena, lepa Maarica, hotei da iskoristi veliku muevljevu ljubav, naumi tajno, uz pomo katolikog upnika, da prevede Stefana u svoju veru. Ne mogavi da otrpi suze ljubljene ene, Stefan joj dopusti, posle mnogo molbi, da svoju crkvu podigne izvan gradskih zidina. Maarica ve bee prevela u unijatsku veru vojvodu gradinskog i jo nekoliko sremskih velikaa, a kad Stefan ode u jedan od bojeva sa Turcima, otpoe zidati crkvu zapadnoga zakona na Klisi, pod
29

umom, s druge strane Bosuta. U slubenoj zabeleci visokog kraljevskog inovnika Alfreda fon Krausa, pod brojem 583-1499, na estoj stranici lee podaci o otpoinjanju radova na rimokatolikom hramu u rackom gradu Moroviu, zatim predraun neimara o ceni izgradnje i zavrnih radova, pregled utroenih sredstava, spisak priloga visokog plemstva i klira, novac koji odobrava kancelarija Njegovog Kraljevskog Visoanstva, kao i druge pojedinosti vezane za izgradnju crkve. Zidajui crkvu, lukava Maarica se doseti, pa okrenu Boji hram ka istoku, namenuvi ga zapadu, ne bi li Stefana lake na poklonjenje dovela i pounijatila. Najposle, naredi majstorima da crkvena vrata otvore u visini struka, da bi se poklonio veri zapadnoga zakona svako ko ue u bogomolju. Mnogi Stefanov podanik na prevaru, mnogi iz neznanja, ali ponajvie iz iste koristi, pree u veru unijatsku, ne bi li se despotici dodvorio. Kad se despot Stefan vrati iz vojne i ujaha u grad pod krvavim barjakom, ugleda mnotvo nepoznatog naroda kako se tiska ulicama Morovia. Ne poznade Stefan svoje sluge, sarae i potkivae, izmenjenih lica. Ostadoe mu strani duneri i urije, grnari i perjanici sa kojima je do jue jedan hleb jeo. Ne poznadoe ni oni njega jer im dua bee pocrnela, pa ga zasue kamenicama i isterae van gradskih zidina. Obuze tiljanovievo srce velika tuga, a duu preplavi alosni pla za izgubljenim srpskim glavama koje je trebalo iznova sei, razdvajajui veru od nevere. Hodei ispod zidina izmenjenog grada,
30

Stefan sie do reke i, umivi se, pogleda preko vode u udesnu graevinu pod umom. Videvi da je to crkva, despot poeli da se u njoj pomoli, pa potera svojeg vranca preko drvenog mosta. Objahavi nekoliko puta oko hrama, zadivi se njegovoj velikoj krasoti. Najposle, sie s konja i stade pred ona vrata, ali ne pade mu u oi, kao to bi svakom drugom, gde su neobino niska, no primeti odmah da su zatvorena i poznade po tome da to nisu vrata od crkve pravoslavne. Silna ljubav prema lepoj eni nagonila ga je da ue u crkvu i potrai je meu nepoznatim svetom koji je stalno pristizao i ulazio unutra, ali ga ljubav Boija naui da obraz ne ukalja, te se okrenu leima prema ulazu i natrake ue u bogomolju, ne poklonivi se. Kad ga Maarica ugleda gde natrake u hram ulazi, okrenuvi lea biskupima i kardinalima koji drahu u rukama svete darove, prazno srce joj preplavi velika mrnja, te odmah ode vojvodi i upniku u Gradinu, ne pogledavi ga u oi. Odande udari na Stefana sa pounijaenom vojskom u isti mah kad i Turci sa juga i istoka, pa se despot sa aicom vernih povue na sever, u Baranju. Maarica zasede u praznom gradu, na prazan presto, gospodarei praznim podanicima, a oni to duu sauvae, nazvae grad: MORO'I, plaui nad tiljanovievim odlaskom. Naputajui Morovi i Srem, Stefan potedi ivot vojvodi gradinskom jer mu hleb koji pojede u njegovoj kui branjae da ga pogubi, ali zato baci kletvu na njega i svoju bivu enu. Ondanje hronike belee udesni dogaaj: mnogi obraenici umree od gladi
31

pored punih magaza ita, jer se seme svakoje po ambarima i oranicama u crni kam preobraae. Vojvoda od Gradine, kad mu Agarjani lea okrenue i grad osvojie, sie u donje lagume da njima hodi proklet do sudnjega dana. Jo se samo ponekad u zvezdanim noima moe videti Stefanov crni pas kako luta zidinama razruenog grada, ekajui gospodarev povratak.

2. Biserje i svinje

Sklanjajui se ispred Turaka, despot Stefan povede narod u Baranju, u grad iklo, koji dobi na upravu od ugarskog kralja 1507. godine, za vernu graniarsku slubu. Odande je, sa hiljadu konjanika i ajkakom flotom, branio zemlju i gradove od Turaka, a veru i obraz od Maara. Nosili su Srbi pod pojasom platnene vree pune crne srpske zemlje i, stiskajui je umesto dukata, drali pod jezikom svezanu re, zapreteno obeanje, molitvu i zakletvu da e se jednog dana vratiti. Gazio je baranjskim movarama rasuti narod, dok mu je na tapu gorelo srce za panjacima i livadama, za rekama i umama koje je ostavio. Gde god bi kanula otrovna srpska suza, otvarao se cvet pod
32

nogama, gde god je srpska izma kroila, povijale su se grane i rosilo lie alosnog drvea. Ugarske hronike govore o velikoj gladi i oskudici koja zavlada u narodu posle Mohake bitke 1526. godine i graanskog rata. Jedan pozniji bakrorez Sebastijana Peujskog prikazuje krvavo mohako polje po kojem lee rasute kosti ugarskih branitelja, i sasvim u pozadini, bosonoge ene i decu kako izbezumljeno tumaraju ravnicom, skupljajui penina zrna, preostala posle velikog poara. Stefan tiljanovi, videvi u kakvoj su nevolji njegovi podanici, ponudi svoje odaje beskunicima, odenu bose i gole, nahrani gladne. Najposle, estiti despot otvori ambare i podeli ito narodu na zajam. Naredne godine bi slaba etva i magaze se ispraznie do kraja. Dunici nastavie da se zaduuju i niko ne imade ni da se prehrani dovoljno, a kamoli dug da vrati. Kad ovo vide, Stefan sazva na Mitrovdan svoje podanike na brdo untir, iznad ikloa. U malo poznatom spisu Danila Georgijevia Suvorina, Skazanie o serbskom knjazu Stefanu tiljanoviu" koji se uva u petrogradskom muzeju, na dva dugaka svitka s kraja 16. veka, ruski poliglota i putopisac belei Stefanovu naredbu slugama da zaloe veliku vatru, kao i rei okupljenom narodu: Pisano je: Ako ko ree: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laa je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako moe ljubiti Boga, koga ne vidi? Ja vas, brao i sestre, danas vidim gladne i bose i nek vam je prosto dugovanje!
33

Stefan uze priznanice, pa ih baci u vatru, oprostivi dugove. U prvi tren narod obuze velika radost i ljubav se razli njihovim srcima zbog Stefanovog milosra i dobrote, ali ne proe mnogo, a oni to manje dugovahu rekoe: Nije pravo, gospodaru, da oprata svima podjednako, jer su neiji dugovi vei, a neiji manji. Evo, nama si oprostio dvaput manje nego onima to se vie zaduie. A Stefan im, po svedoanstvu Danila Georgijevia, ree tad: O, bezumnici! Zar ne znate da je pisano da je carstvo nebesko kao onaj vinogradar koji unajmi radnike ujutru, u podne i uvee, pa im svima plati po gro, ne gledajui koliko je ko radio. Brinete se to i va brat dobi svoj deo, iako to nije na vau tetu, jer dobiste svoje po pravdi. A neki drugi od naroda rekoe: Bog i istina, pustili smo da nas ak dovde vodi lud ovek, jer niko normalan ne bi ovoliki dug u vatri sagoreo. Nije ni udo to smo ovako daleko u lutanjima stigli jer nas slepci vode i rasipnici kue. Ko svoje rasipa kako li e tek o narodnom brinuti. Bolje tekoe turski begovi, nego ovi nai raskunici. I skoro svaki od onih to im Stefan dug oprosti, zaali to nije vie ita uzeo na zajam. A opet, neki od dunika koji pozajmljeno ito dadoe dalje na dug uz velike kamate, ne bi li zaradili na tuoj muci, obznanie svojim dunicima da im taj dug ne oprataju, pa nastade prepirka izmeu zelenaa i dvostrukih dunika: da li su i oni obuhvaeni oprostom duga ?
34

iatovaki monasi, uvajui uspomenu na veliko dobroinstvo svojega patrona, zapisae, izmeu ostalog, u itiju svetog Stefana tiljanovia: ... jer ko se za ivota ne posveti, ni smrt mu ne moe pomoi...

3. Riba sred vode

Stupivi u slubu kod Ferdinandovog vlastelina Ladislava Morea, posle krvave Mohake bitke i pobede Sulejmana Velianstvenog, despot Stefan postade 1527. godine kastelan Novigrada i upravnik Orahovice. Za vernu slubu kralju Ferdinandu I Habsburkom dobi sela Miholjac i Glogovnicu, a za ratne zasluge u borbi sa Jovanom Zapoljom oko ugarskog prestola, imanja u virovitikoj upaniji i najveu titulu koju je mogao poneti pravoslavni podanik - agilis, to znai slobodan. Iste godine Stefanov pobratim, Crni ovek sa severa Bake i Banata, Jovan Nenad, poslednji potomak vizantijskih careva, sa svojih 25.000 graniara, muki se tukao sa Turcima, stolujui u gradu Subotici. Imao je Crni Jovan mlade - beleg od roenja, koji se protezao od vrata do pete, pa mu zato dadoe crno ime, a vele i da je crn Turcima bio, jer, letei du granice i upadajui me' Osmanlije, mnoge im je zulume inio, pa ga Turci, ba kao i Voda
35

Georgija, crnim imenom krstie. Kralj Ferdinand I Habsburki uvue cara Jovana Nenada, zajedno sa despotom Stefanom, u sukob sa Zapoljom oko ugarskog prestola, u kojem crni Srbin izgubi ivot u zasedi, kod Segedina, za tui interes. Ono o emu su Turci sanjali, uradie dojueranji saveznici: odseenu Jovanovu glavu iz Trnjoa prenee u Budim i bacie pred Zapoljine noge. Razbijala se silna turska vojska o hridi Stefanovih graniara. Sekao je levo i desno od Mohaa do Gorjana; branio Slavoniju od Valpova do Virovitice i, kako svedoi jedan pouteli dokument iz dravne arhive carskog Bea, jedini se tukao sa turskom poasti, kada su ve svi oekivali da e Agarjani preplaviti Evropu. Padale su turske glave, kotrljale se slavonskim blatom, pucale kao prezrele tikve, ali stizale su nove, iskeenih gnjilih zuba, obavijene almama, spremne da padnu za veru i vozdignu se pravo u dennet. Tukui se sa Vrhbosanskim Usrev-paom izmeu Orahovice i Svetog Nikole, 1530. godine, svestan da je rtvovan od saveznika i preputen sam sebi, despot Stefan pie u izvetaju Kraljevskom ratnom veu i kralju Ferdinandu I Habsburkom, na sam praznik Roenja svetog Jovana Pretee: ta moemo; plovimo posred neprijatelja kao riba sred vode. Turci prodiru, lomei otpor preslabe hrianske vojske, ali naleu na nove brane i ustave, zidane mrtvim telima branilaca. Carski Be sa svojim balovima, vlastelom u lovu, intrigama po dvorskim salonima i visokim poslanstvima, daleko od krvavog balkanskog klanja, opijen dekadentnom kulturom i civilizacijom, pre36

zrivo je gledao na Srbe graniare i na njihova varvarstva u grevitoj borbi sa Turcima. Podjednako je prezirala carska vlastela i Agarjane pod zidinama Bea i Srbe koji su poturali svoje glave da bi zaustavili Aziju u Evropi, jer su ih i jedni i drugi zgraavali svojom svirepou, dok su se meusobno sekli i klali za tu raun. Puna dva meseca, 1543. godine, branio je despot Stefan tiljanovi Valpovo od Murat-begovih silnika. Begova silna vojska ispali, po jednom svedoanstvu, tri hiljade sto sedamdeset i tri kamena uleta na utvreni grad, ali ne uspede da slomi hriane. Sam Murat-beg se divio Stefanovoj hrabrosti, alei to nema takvog junaka kod sebe. Kada, na Savindan, posle dva krvava meseca opsade, pade Valpovo, Orahovica i druga utvrena mesta, sve do Virovitice, zarobie Turci Stefana i dovedoe pred Murat-bega, hotei da ga pogube za sve izginule osmanlije pod zidinama Valpova. Murat-beg otkupi Stefanovu glavu, bogato darivajui svoje ljude, pa ga opremi za put, poklonivi mu ivot zbog junatva kojim se ovena sekui Turke. Duhovno slomljen, Stefan opet poe u seobe pred agarjanskom navalom i, napustivi Slavoniju, otide u iklo, u Baranju, pokuavajui da okupi ljude za dalju borbu.

37

4. Hromi vuk

Lebdei u snu baranjskim movarama, jedne je noi Stefan usnio miris dunja sa majinog ormana. Kad se probudio oko pola noi, uo je sat kako kuca u zidu. Bio je to pouzdan znak. Do jutra je leao na tvrdoj postelji, dok su mu pred oima treperili rodni Patrovii, utonuli u baranjsku izmaglicu, a niz obraze se kotrljale dve krupne kapi maslinovog ulja. Ujutru je osetio kako ga bole kosti za brdima, pozvao je starog jeroshimonaha koji ga je pratio u svim seobama, ispovedio se, priestio i tiho predstavio Gospodu. Sahranie ga Srbi, tajno, nou, na brdu untiru iznad ikloa. Kad silni Agarjani zauzee Baranju, u iklou zasede Amir-paa. Paa poturenjak nije mogao da spava, niti da se zgreje u tuoj zemlji. Budile su ga nou, oznojanog, divlje guske iz baranjskih ritova, usred sna koji je snevao od dana kad su ga, jo kao sasvim malog deaka, odveli od kue, od majke i brae, u daleku zemlju na velike kole. etao bi potom nou, molei se Alahu da mu protumai znakove iz sna i da ga naui kako da se oslobodi more koja mu je pritiskala duu. Sanjao je paa poturenjak kako ga velika ptica, rairenih krila, nosi u kandama, dok se on bespomono koprca. Zemlja postaje sve dalja, kua se pretvara u jedva vidljivu taku, promiu oblaci i tlo se ve vie ne vidi, a ptiurina ga nosi dalje, u visine. I, dok ga podilazi jeza i telo drhti od straha i ledenog znoja, odjednom ga za38

slepljuje bljetava svetlost. Toplota ga preplavljuje, jara mu bije u lice i on vidi ogromnu pticu kako se (uvek iznova) topi i raspada od blizine Sunca. I on osea kako se rastae i omekava, najposle, raspolutivi se na dve strane, pada strmoglavo ka zemlji i tu se, nadomak tla, tren pre nego to udari elom o zemlju, budi oznojan i uplaen. Znao je paa da e doi dan kad nee uspeti da se probudi na vreme i kad e mu san zauvek preplaviti nadu u buenje. Jedino se bojao da e umreti a da nee protumaiti san o ptici koja se iznova raa svake noi i nosi ga u nebeske visine. Jedne od besanih noi, godine 1547. kada oktobar ve bee ogolio baranjske ume i zavukao svoje hladne prste pod krovove kua, Amir-paa, etajui dugakim ledenim hodnicima svojega dvorca, iznenada ugleda veliku svetlost kako iskri povrh varoi, sa brda untira. Pomisli na mah da sanja, da tone u dubine komara, ali se seti da je budan, da eta hodnicima tue zemlje i da je kroz taj san ve mnogo puta proao, ali je konano dolo vreme i da ga proivi. Pohita Amir-paa, voen nepojamnom snagom oveka koji ve odavno hoda mrtav, traei jedan tren, jednu taku na koju e svesti ceo ivot i, kad dospe na ono mesto odakle je svetlost isijavala, nae se u velikom udu jer vide da je netragom nestala. Znajui za verovanje naroda kojim je vladao, a nekada i sam pripadao, o zakopanom blagu koje ume u toku godine, u odreenim noima da zasija nepojamnim sjajem, prozbori te noi na untiru Amir-paa sam sa sobom, kao i svaki usamljenik, i zakle se da e sutradan doi sa momcima da iskopa zlato.
39

opavi uhoda blesastog lica i iskeenih, gnjilih zuba ispod veito nacerenih, tankih usana, koji je noi provodio pod lipom, nedaleko odatle, uvi Amir-pain naum, pohita prekim putem do iklokog popa, Srbina koji je znao kakvo se blago krije na untiru. Pop okupi nekoliko vienijih Srba koji odluie da potajno, jo iste noi, iskopaju Stefanov koveg i povezu ga u neki od frukogorskih manastira. Kad, prispevi na obronke untira, stadoe kopati teku baranjsku crnicu, odjednom, sa svih strana, kao iz crne zemlje da je izaao, stade se kupiti silan narod koji vide onu svetlost. Izvadie Stefanovo telo iz zemlje i poloie u novi kivot, na volovska kola. Kad to vide, svetina pade na kolena i mnogi gorko zaplakae to im sveca nose sa untira. Svetenici i kalueri se stadoe moliti, a narod celivati moti i, kad bi pred zoru i vreme da se krene, neprezani volovi ne htedoe poi. Ma koliko ih tukli i gonili, volovi stajae u mestu, ne putajui glasa od sebe. Kad videe da nikakva sila ne pomae, monasi frukogorski se stadoe moliti jo jae i usrdnije. Tako doekae i zoru, a sa zorom i Amir-pau. Silni paa, kad vide da je raja ve iskopala njegovo blago, pozeleni od besa, pa prie otvorenom kivotu i stade kao ukopan. Na odru su leale neraspadnute moti Stefana tiljanovia, sa prekrtenim rukama na grudima. Na domalom prstu leve ruke sijao se prsten od srebrne banke sa dvoglavom pticom rairenih krila. Amir-paa pogleda u prsten na Stefanovoj ruci, pa u svoj koji je nekada davno poneo iz rodnih Patrovia u Stambol, kao jedinu
40

uspomenu koju mu je na rastanku darivala majka. Oba prstena su bila ista. I prolete tad Amir-pai u trenu ceo ivot i sabra se, sakupi u jednom treptaju oka, pa pue u prasku, u beliastoj izmaglici, rasplinuvi se u krhotine seanja. Ispliva iz tih krhotina slika malog brata Stefana i poznade ga Amir-paa u sedom starcu na odru. Tek tad krenue volovi, praeni nemim painim pogledom, i povezoe kivot sa svecem u Srem. Te noi je paa sanjao pticu i padao je veoma dugo, ceo je ivot stao u jedan pad. Letele su pred painim oima slike potisnute prolosti, izmeane i izprepletene sa enjama i strahovima prekinutog detinjstva. Opet ga je u snu grlila majka, mlada i lepa kakvu je bee zapamtio, opet se igrao sa bratom, smejao i mislio davno zaboravljenim jezikom predaka. Mazio je, iz oevog naruja, najlepeg dorata sa zvezdom na elu, stiskajui mu zapletenu grivu oznojanim akama, dok se na obodu ume, povie kua, razjapljenih vilica iz kojih curi neprekinuta nit sline, cerio hromi vuk. Udisao je mirise rodnog kraja, irei nozdrve i upijajui izgubljeno detinjstvo. Titrale su boje crnogorskih urvina i vrtaa, proletali obrisi crnih kamenjara i goleti. Snevao je bratstvo okupljeno oko boine trpeze kako se smeje i peva uz gusle otegnuto i nerazgovetno neku tunu povest o junatvu i smrti i malo dete koje niko ne vidi dok se mota oko nogu, zapinje i pada, pa se opet die uplakano i gladno, traei slatki miris majinih dojki. uo je u snu glasove, sve dalje i nerazumnije, kako se
41

prelamaju u detinjoj dui, dok teka koprena zaborava prekriva poslednje odjeke crnih zapevki zabraenih ena, to koraaju za sepetima punim dejeg plaa. Dok je zora gutala poslednje obrise tmine, Amir-paa, po prvi i poslednji put, dosanja svoj pad do kraja i, udarivi na kraju sna elom o zemlju, zaspade zauvek.

5. etiri srpska vola

Dugo su veali srpski monasi i svetenici gde da nose Stefanove moti. Svakom se uini da daje najpametniji predlog i niko ne htede da popusti. Inat nadvlada razum i uvue u srca zlobu i strast. Pogordi se mnogi Srbin, mislei da je dorastao Bojem promislu i kad se, najposle, posvaae, prekide ih mudri iguman Teofilo iki, reima: Ostavite se brao! to je u ljudi nemogue, u Boga je mogue. Pustite sveca nek sam hodi gde mu je volja. Krenue tako srpski seobnici, po savetu sedog starca, od manastira do manastira, za volovskim kolima sa sveevim kivotom, gazei vodu i blato. etiri neprezana vola hodila su baranjskom crnicom i sremskim obroncima, skreui sa puteva i proseka, pentrajui se uz brda i sputajui niz kosine, traei puteve nepoznate i dugo skrivane. Za njima, pognutih glava, u molitvi i tihovanju, koraali
42

su srpski inoci, ekajui Boji znak. Volovska zaprega je presecala livade, zapadala u oranice, danima ostajala na jednom mestu, esto se okreui u krug, potom se vraala i iznova kretala u nepoznatom, maglovitom pravcu srpskih traganja. Naviknuti na seobe, monasi su strpljivo istrajavali u novom posluanju. Po svedoenju Remetskog letopisa, pribeleenog rukom nepoznatog monaha na poslednjim stranicama rukopisnog oktoiha iz 1558. godine, u koji god manastir uoe, kalueri spustie svetog Stefana sa kola i unee u crkvu, pred oltar. Zanoivi u porti, spavali su vrstim snom pravednika, snevajui Srbiju, obamrlu na kosovskom bunjitu. Podilazila ih je jeza u snu od hladnog vetra koji je duvao preko srbijanskih pustih planinskih venaca, preko katuna i kotlina; drhtali su od crnih pepelita i zagaenih ognjita, belih obruenih zidina i zjapeih provaljenih krovova srpske zlehude sudbine. Budei se ujutru iz komara u san, zaticali bi sveca kod crkvenih vrata, pa bi tovarili kivot na kola i hodili dalje. Tako prooe kroz est bogatih i lepih manastira i dooe do sedmog, ubogog i malog iatovca. Ispregnuvi umorne volove, monasi unee kivot u malenu crkvu svetog Nikole. Poloie sveca pred oltar, pa se smestie u umu iznad manastira. Sanjali su inoci te noi zvezdu visoko nad Srbijom. Neki stariji meu njima pamtili su ovaj san jo iz postojbine, gde su ga kao mladii proiveli, a drugi, mlai, snevali su ga prvi put u ivotu. Zvezda je sijala zaumnim sjajem, prelivajui sivu, opustelu zemlju bojama i
43

mirisima. Toplina se irila u talasima, utiskujui ivotvorni dah obrisima senki i lutajuim duama predaka. Izvori planinskih potoka, zeleni lipovi gajevi i plodne rene udoline budili su se iz obamrlosti. Ispod pepela i korova, povrh zgarita i razvaljenih crkvita, nicale su, cvetajui i bokorei se, majina duica i pelen, ivanjsko cvee i hajduka trava, bour, raskovnik i ljuti. Stoletna hrastova debla zapisi kraj opustelih drumova, povijali su svoje grane pod zrakama nove svetiosti. uo se sa svih strana cvrkut ptica i zujanje pelinjih rojeva. Izlazile su iz trnja i ikara zmije uvarkue, promicali umskim prosekama vukovi i divlji zverovi - jedini itelji opustelih srpskih zemalja, radujui se svetlucanju novog ivota. Remetski letopis donosi udesni dogadaj u celini: Monasi prespavae jutrenje, uljuljkani slatkim snevanjem, ali kad se probudie iz sna u komar, uplaeni znakom, pohitae u crkvu. Otvorivi teka vrata videe moti kod oltara, na istom mestu gde ih ostavie prethodno vee. Popadae na kolena Boje sluge i stadoe se moliti Gospodu, koji im ukaza na put i okona traganja. Verni narod, uvi za udo, nagrnu u manastir sa svih strana i kleknu pred novim Bojim ugodnikom. Seti se neko u taj mah volova koji ih dovedoe dovde i poe da ih blagosilja, ali kad svetina bee izala u iatovaku portu, volova i kola ne bi nigde, kao da su u crnu zemlju propali. Supruga Jelena, kad u glas u dalekoj zemlji nemakoj da joj se mu posvetio, doe da se pokloni i pokaje, primivi postrig monaki u enskom manastiru u Karlovcima, na Dunavu. Predstavi se G o 44

spodu kroz tri leta i bi pogrebena u iatovakoj crkvi podno gospodarevih nogu.

6. Koncentrini krugovi ljudskog zverinjaka

U Moroviu stoji razruen Stefanov grad. Seti ga se tek poneki sneva, dok prebira po dubokim naslagama uspomena, tragajui za udotvornom travkom raskovnikom, koja raste pod kornjainim jezikom. O Maloj Gospojini podsete se Moroviani svoga sveca, ali su, kako veli jedan hroniar slavnih vremena, litije pod car Uroevim barjakom sve krae i sve starije, a sve je vie onih koji za Stefana nisu ni uli. Nema Srba odavno u iklou i na untiru. Odselili su se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, rasprili se na sve etiri strane. Jedini svedok - Despotov krst na untiru uva predanje o spahiji koji nije dozvoljavao da se na njegovoj zemlji narod klanja Stefanovom grobu. est godina je spahija branio Srbima da hodoaste i est godina mu je letinu tukao grad, a sedme godine, kad vide da nema kud, pokloni se i on sam i dozvoli da se slobodno hodi neuzoranom njivom, ali ne imade ko da hodi jer vie ne bee Srba u iklou. Jedno pouzdano svedoenje savremenika, koje ostade zapisano u iklou, na tvrdom grobljanskom kamenu, kazuje da su se klanjali
45

Stefanovim senima: peujski Raci, bosanski katolici, Jevreji, Maari - kalvinisti, okci i Cincari (koji, po svedoenju letopisa iatovakih kaluera, u njegovu ast podigoe manastirsku crkvu), ali kad Srbi odselie, zaraste u korov Despotov krst na untiru. Uzmiui pred dumanima od Patrovia, preko Hercegovine, Bosne, Hrvatske i Slavonije, do Srema i Baranje, nastavi seobe Stefan tiljanovi i posle predstavljenja Gospodu. Hronike svedoe da su iatovaki kalueri nosili u Velikoj Seobi, na izmaku veka, moti svetog Stefana do Eduna i Lovre, nadomak Budima, skrivali ih pod naslagama koa i vunenih prostirki, uvali u seoskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u ankurtoranu, zakopavali pod okriljem tmine u ile stoletnih lipovih debala, urezujui krst na izbrazdanoj kori, nosili dalje na sever, ostavljali u uvalama i piljama, pa ih opet vraali, na rukama, pevajui i hvalei Gospoda, kad minu poast agarjanska. Dva i po veka kasnije Naroito povjerenitvo NDH, na elu sa Vladimirom Tkaliem, direktorom Muzeja za umjetnost i umjetniki obrt, odnelo je iz iatovca u Zagreb bogato ukraeni, pozlaeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa leve svetiteljeve ruke, zaderavi kou domalog prsta i ostavivi Stefanove moti, umotane u pokrivae, da lee pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora. Protojerej-stavrofor prof. dr Radoslav Gruji u svom izvetaju Svetom sinodu od 17. aprila 1941. godine, besedi o doeku komesara gospodina Ditriha i tunom stanju opustelog manastira na Veliki ponedeljak prve ratne godine, kada behu prenesene moti svetog

46

cara Uroa iz Jazka, svetog kneza Lazara iz vrdnike Ravanice i svetog Stefana tiljanovia iz iatovca u beogradsku Sabornu crkvu. Manastir opljakae i zapalie ustae tri godine kasnije. Ostatke ostataka velelepne crkve Roenja Presvete Bogorodice i manastirskih konaka uniti i razvali nova vlast posle rata. Sremski seljaci bezvernici, podsticani usmenim preporukama partijskih aktivista, raznee kamen i ciglu, odvukoe grau i crep, i, najposle, upregnutim volovima poupae i izvalie temelje konaka, da bi od tog materijala sazidali svinjac ili upu. U noima punog meseca paljivi posmatra moe videti neke od njih kako, nesmirene due, slepi, sakati ili pomraenog uma, izbezumljeno tumaraju iatovcem, kao Stefanov crni pas pod zidinama Morovia. Ostade tako sveti Stefan tiljanovi u prestonom Beogradu, daleko od rodnih Patrovia, od Srema, Baranje i Slavonije, slutei neke nove seobe srpskih novomuenika i stradalnika.

47

ore urija
Pastorcima otadbine

Ako u Srbiji sretnete oveka sa kouljom preko pantalona moete mu se poveriti, to je astan i hrabar ovek; stavi li koulju u pantalone, postaje bitanga. Oto fon Bizmark

1. Zmijske noge

Posle esnaest krvavih godina neprekidnih borbi, Sveti savez utvrdi svoju junu granicu prema turskoj imperiji separatnim mirom u Karlovcima, na Dunavu 1699. godine. Boka, srednja Dalmacija i Moreja dopadoe Mlecima, Banat i istoni Srem do Mitrovice ostadoe u Aziji, a Ugarska bi spaena za neko vreme od agarjanskog zagrljaja. Hroniar gorkog mira, ne bez ironije bliske oaju, povlai liniju razgranienja vetim potezom pera, ostavljajui Race razbacane s obe strane granice: ... Od ua Tise, preko ravninom sremskom, na podnoju Fruke iza slankamenakih, maradikih, irikih, rivikih i velikoradinakih atara, pak preko pustare turskog sela Laarka, savijala se uu Bosuta u Savu. Odavde bila je Sava mea... Ostadoe tako Srbi u dva carstva i nekoliko zemalja da slue kao graniari. Carske vlasti razrezae Granici velike namete u novcu, robi i kuluku. Domaini su morali esto da kirijaju za par groa po ceo dan. ene, pekui ciglu i nosei je na rukama, ostajahu bez poroda i zdravlja. Husari i peaci zidali su grad Rau nasuprot turske karaule, nadomak ua Drine u Savu, gorko se kajui to staru postojbinu napustie. Vukui kre i kamen iz Leimira, podno Fruke gore, mnogi ostavie svoje kosti na carskim drumovima.
53

Ipak, kad Njegovo Carsko Visoanstvo velikoduno podari svakom husaru dvadeset etiri jutra oranice i pet livada, a peaku osamnaest jutara oranice i etiri livade, grau za kue, alat i puku, poe se anac Bosut, tada jo nazivan prosto Ue, naseljavati iz Mave, Semberije i sa Fruke gore. Letopis bosutske crkve donosi iscrpne podatke o doseljenicima koji stigoe kroz movarne ume i obraslu pustaru i podigoe prve kue. Na trideset osmoj stranici crkvene hronike stoji zapis prezvitera Janka, bojom milou paroha b o s u t s k o g i raanskog: Doselie, uz Boju pomo i milost Presvetloga Cara, sa srbijanske strane: iz Crne Bare Miraii, iz Zasavice Sedlarovii, iz Sovljaka urukovii, iz Svinjara Bogdanovii; sa bosanske strane: Vujii iz Popova i Bonjaci iz Balatuna; sa frukogorske strane: iz alme Perunovii, iz Iriga Bugarski; najposle i senjski uskoci Spaii iz Kranjske... Meu poslednjima u selo prispee iz mavanskog sela Crne Bare tri brata Obradovia: Jakov, ore i Todor. Na osnovu jednog poznijeg svedoanstva proisteklog iz porodinog predanja, a zapisanog na tvrdom grobljanskom kamenu, trojica Obradovia preoe Savu pod okriljem mraka u dugakoj ajci kod ume Banov Brod, potom iskoie u pliak, meu vrbe i ipraje i, plativi za vozarinu grbavom amdiji, natovarie na lea drvene sanduke sa alatkama i orujem, arene zaveljaje sa mrsom i slaninom i platnene pregae prepune snova. Gazili su kroz plitku vodu, gacajui po movarnom tlu, posrui i zanosei se pod tekim teretom, dok su umske ptice radosnim pojem najavljivale skoro svitanje. Pregazivi granicu, tri
54

brata izbie na sami obod naselja Ua. Primirivi se dok ne svane, povadie duvan iz kesa i pripalie ibuke, utonuli u teke misli. Muila ih je neizvesnost novog poetka. Behu ve uli za zemlju i kue koje Nemecki car deli Srbima za graniarsku slubu, ali im to jo izgledae kao daleki i magloviti odraz vlastitih slutnji. U Srbiji braa behu ostavila ugaeno ognjite, grobove roditelja, bedu, glad i nematinu, turske zulume i rune uspomene. Ostareli otac se dugo protivio seobi u Kariju, kako narod tada zvae nemake zemlje preko Save. Teko bolestan, leei nauznak na slamarici, buncao je u vruici o kunoj zmiji sa dvadeset pari nogu koje veito krije i koje je on ugledao onaj dan kad sinovi behu odluili da se sele sa ognjita. U predsmrtnom oevom ropcu sinovi su razabirali tek po koju re: nesrea, prokletstvo, usud koji e ih veito pratiti... Pred zoru otac je umro. Kad svanu, sremska movara se preli bojama i zvukovima. Jakov, ore i Todor se ispravie u gustom evaru, prekrstie i, shvativi da je prekasno za odustajanje, pooe niz glavni drum, put prvih taraba. etrdesetak seoskih kua je jo snevalo, krijui u sebi umorne, pospane graniare i tek ponegde se palila lojanica i dim sa ognjita poinjao da izbija ispod krova od indre. im preoe stotinak koraka, brau Obradovie zaustavi snani uzvik brkatog husara u crvenom mundiru. Razmenie nekoliko rei, a potom ih konjanik povede seoskom kapralu Vasiliju Alanoviu na isleivanje.
55

Dalje je ve sve ilo uobiajenom procedurom za prijem srpskih izbeglica koju esarski notar, preasni tajner navodi u svojim Uputstvima za prihvat carskih graniara iz 1743. godine: ... Svakog graniara naoruati pukom i opskrbiti barutom za tri meseca unapred, hranom i obuom za est meseci, izdati mu dokumenta Visoke carske kancelarije, potom odrediti ljude sa volovima da mu dovuku grau za kuu i tale kako bi dom svoj mogao pripraviti i okunicu udesiti prema nahoenju i na polzu Njegovom Carskom Velianstvu mnogo godina sluiti...
***

... Visoki carski pisar da se postara kako bi se graniaru razmerile livade i oranice prema gore navedenim inovima i zvanjima koji se imaju u potpunosti priznati i uvaavati. Tapija na ovako poklonjeno imanje ima se nainiti i carskim peatom overiti, kao i zavesti u protokol Visoke carske kancelarije...
***

... U daljem postupati shodno pravilniku o karantinu protiv zaraznih bolesti koji svaki husar i peak ima izdrati u propisanom roku podjednako...
***

... Ne doputati graniarima da dalje slobodno hode Carevinom i, dom svoj naputajui, granicu neobezbeenu ostavljaju... Izdrae Obradovii tri meseca karantina u kolibi na kraj sela, zajedno sa jednom porodicom izbeglica iz Bosne, dvojicom Cincara - trgovaca svilom i koom i jednim turskim uhodom koga zaro56

bie na Savi kod Rae, dok je pijunirao poloaje austrijskih aneva i bedema. Krijumari koji su dovlaili svilu i brokat sa turske strane i menjali ih za penicu i stoku u Austriji, donoahu u amcima kojima su sekli mutnu vodu, zajedno sa koturima tekstila, kugu, koleru, velike boginje i druge boletine, zbog ega su im sudili i, razapinjui ih na toak, katigovali do smrti. Stari letopisi govore o velikim epidemijama kuge od kojih naroito ostade upamena ona najvea iz 1795. godine kada podmukla uma zahvati Bosut, Rau i okolna naselja, odnevi desetak ivota. Sedei tri duga kina meseca u kolibi pod umom, braa su snevala detinjstvo, radosti i igre po crnobarskim salaima i pustarama, deatvo provedeno u polju uz obanski tap i ubaru, mladalatvo zainjeno tuama oko devojakih pogleda, prvenstava u junatvu i hajdukoj vetini...

2. Richtung! Richtung!

Skuivi se na uu Save i Bosuta, kojeg Turci prozvae suvom vodom, jer je za vreme letnjih ega korito reke ostajalo suvo, pa bi osmanlije na konjima prelazile sa jedne obale na drugu, palei kue i odvodei roblje, stupie Obradovii u Mitrovaki graniarski puk
57

na slubu Caru. anac Ue, potonje selo Bosut, brojae tad, prema svedoanstvu arhimandrita Isaije orevia, etrdesetak kua. Podigavi skromne domove od drveta i slame, braa ore i Todor su odlazili u vojne, hodei neznanim drumovima Carevine i gazei danima blato i vodu, dok je najmlai, Jakov, koji jedini bee oenjen, ostajao kod kue, brinui za stoku i letinu. ore, zvani jo i urija zbog zanata kojim se bavio u dugim zimskim noima, teko se navikavao na krutu vojniku disciplinu i stroge zakone Carevine. Danima bi mitrovaki graniarski puk hodio kroz guste hrastove ume, praen kliktanjem crnih ptiurina, dok se teka vlaga uvlaila pod vojnike koporane i milila niz kimu graniara. Stojei satima u vojnikoj vrsti i vebajui strojevi korak po suncu i kii, gubio je strpljenje ore urija i, po prirodi prek i naprasit, zapoinjao je svae i tue sa drugim podanicima Krune. Vremenom, srpski graniari i austrijski ulaneri iljastih bria poee da izbegavaju sukobe sa njim, sklanjajui se u stranu kad bi prolazio. Po svedoenju o r o v o g sinovca, prozvanog Kana, koje zapisa Bogoljub Poznanovi iz Grka u Sveocima narodnog predanja oko groba Filipa Vinjia, urija bee: ...niska al' temeljna rasta; belava smrtena lika, iroki vrlo prsiju i to ne meu rameni ve protivnog pravca, od prsiju leima... Najtee od svega je oru padalo ravnanje u vojnikom stroju richtung, jer kad bi se izravnao odnapred sa ostalim soldatima, pozadi bi za itav pedalj iskakao iz stroja, a kad bi ga vapski asnik po58

ravnao leima sa ostalom vojskom, ore bi prsima odskakao spram ostalih, opet za pedalj. Otrpevi uvrede i pogrde austrijskih oficira, naraste u uriji velika mrnja prema novoj domovini, pa, najposle, odlui, zajedno sa bratom Todorom, da bei od vapskog samara. Jednom prilikom, kad carska vlast naredi da svaki graniar naspe put ispred svoje kue opekom iz raanskih ciglana, ostade nenasut put pred kuom sa numerom etrnaest. Prolazila su vojnika kola danima kroz selo glavnim drumom, s mukom zaobilazei ogromne bare pred Obradovievom kuom, ali niko ne smede da ga kazni zbog neizvrenja naredbe. Seoskom kapralu, Alanoviu, inilo se da je bolje da ne primeti urijinu drskost. Konano, kada Peti varadinski bataljon u jesen 1803. godine poe peke razlokanim drumovima da se tue sa francuskom vojskom za slavu Carevine, blatnjavim, isprovaljivanim putem od Mitrovice prema Osijeku koraali su, zajedno sa drugim graniarima i braa Obradovii. Pukovnik Stojevi i major Obuina pred strojem odrae govor o junatvu i slavi srpskog oruja, kuraei graniare pred put na daleki front. ore urija, ne mogavi vie da izdri neiskrene tirade austrijskih oficira, poe podbunjivati srpske peake u stroju i podgovarati ih da bace remenje i puke i da svojim domovima pou. Iz daleke Francuske stizale su vesti o groznim pokoljima pod zidinama nepoznatih gradova, o pogibjama itavih pukova u borbi sa eskadronima dragonera, najposle, i o surovoj disciplini i okrutnim
59

kaznama koje izricahu austrijski oficiri. Sedlarovi iz Bosuta tako izgubi glavu posle jedne od pobuna srpskih soldata na francuskom frontu, kada carske vlasti odluie da obese za primer svakog desetog pobunjenika. rtve behu izabrane tako to oficiri naterae bundije da izvlae cedulje iz pletene korpe na kojima je bila utisnuta presuda: smrt ili nada u produetak patnji: ivot. Sedlarovi, kojem fortuna taj dan okrenu lea, ostade zauvek da lei u plitkom grobu, ispod visokih platana Provanse. U cik zore, na Mitrovdan 1803. godine, nekoliko carskih podanika, predvoenih orem urijom prepliva nabujalu Dravu, i, dohvativi se nepreglednih slavonskih uma, ostavi obrise usnulog Osijeka za leima. Todor Kazandija, Petar Karolija i Stanko Tufekdija, zajedno sa braom Todorom i orem Obradoviem okaie remenje na kvartilji i rekoe zbogom carskoj regimenti, zapoevi svoj lini rat.

3. Prvo junatvo

Pet dana su begunci lutali umama i movarama, jedui korenje divljeg patrnjaka i ptija jaja, sve dok se konano ne domogoe Bosutskih atara. Kad uoe u selo, buljuk musave dece potra za njima, vritei i pipkajui dugake puke i fieklije sa barutom. Dok su se
60

ratnici epurili glavnim drumom, bacajui deci krajcare u blato, seljaci se poee okupljati ispred seoske krme Tee uriia. Dezerteri, kad videe da se okupila brojna publika, odmah posedae pred mehanu da proslave povratak iz vojne, aavajui roake i prijatelje. Ve dobro podnapiti, begunci stadoe pripovedati okupljenom narodu o herojstvima i nedaama kroz koje prooe branei Carevinu. Nalivajui se vinom, obznanie zaprepaenim seljanima kako diu ustanak protiv obe carevine i pozivaju sve rodoljube pod svoj barjak. Odmah im se prikljui nekoliko obesnih mladia koji posedae oko tekog hrastovog stola i primie se rakije. Odnekud se stvori i iscepani, prljavi barjak kojeg Todor pobode na lipu pred krmom, proglasivi slobodnu teritoriju Ua i okolnih uma. Oko podneva, kad druina ve bee potpuno pijana, naioe glavnim drumom kola sa hopovakim jeromonahom Spiridonom, parohom bosutskim i raanskim, koji se vraae sa nedeljne liturgije. urija ga odmah svrati i, posadivi na stolac kraj sebe, natera da zakune nad krstom i Jevaneljem ustanike na vernost otadbini i Bogu. Jedan po jedan hajduci se zaklee na poslunost harambai oru uriji i svemoguem Gospodu. Otac Spiridon, ispivi satljik rakije, uze tri dukata od urije i, blagoslovivi ustanike, oinu korbaem konje kako bi stigao pre mraka u manastir. urijini hajduci mrtvi pijani polegae po prljavom patosu, doekavi zoru u krmi. Probudivi se sledeeg dana, junaci poskakae na noge i, videvi da je sunce ve visoko odskoilo, dadoe se u brigu, jer valjalo je nainiti kakvo junatvo da bi se druina proula i ustanak proirio, a u se61

lu ne bee ni traga od mrskog dumanina. urija grozniavo iskupi mamurne ustanike i naredi pokret preko Vratikog polja prema Domus-skeli kako bi se grupa drala granice sa Bosnom i po potrebi prebacivala iz jedne u drugu carevinu. Usput, hajduci poharae baba Stojanku, seosku vraaru koja mnogim seljanima zla naini, gatajui u pasulj i olovo i dooe tako do dukata za barut i duvan. Nije ni to loe, pomisli urija dok je naputao selo, junatvo je junatvo, samo da se nae kakav slepac da ga opeva, nakiti i dotera. Izbivi na Domus-skelu, hajduci se neosetno privukoe vojnoj karauli koju uvahu Broani. ore rasporedi momke oko austrijske kasarne, okrenu puku naopako, pa izae pred zbunjenog straara. Ovaj povika nekoliko puta: stoj! pa kad vide da pridolica nema nameru da se zaustavi, mugnu u visoku, oronulu zgradu, uzbunivi ostale graniare. urija stade ispred tekih, hrastovih vrata i poe da doziva kaprala: ujte me dobro, Broani! Predajte se da zalud ne ginete! Okolo su moji ljudi! Ima nas dvaput vie! Preplaeni graniari pobacae puke, pa se doepae Save kroz tajni prolaz i, preplivavi je, pobegoe u Bosnu. Todor Kazandija i Stanko Tufekdija pokupie dugake karabine, fieke sa barutom, prtenjae prepune hrane i neto novca, pa sve to predadoe harambai. Sad vie nije bilo povratka. Hajduci odvezae un i, posedavi u njega, otisnue se od austrijske obale. Petar Karolija dohvati grubo
62

veslo i poe da para vodenu struju otrim kljunom amca. Kad se izvezoe na sred mutne vode, ustanici pustie da ih matica sama nosi sve do ua Drine u Savu. Tu se nasukae na peani sprud, poiskakae u pliak i, natovarivi plen na lea, zaoe u gustu umu. Behu zakoraili u Tursku. Braa Obradovii se setie noi kad su, naputajui stari kraj, krenuli srca prepunog nade u novu otadbinu. Setie se rei starog oca na samrtnoj postelji i zaklinjanja da ne naputaju ognjite. Bee im teko na dui, ali kako posedae oko vatre, prihvatie se, zajedno sa ostalom bratijom, prepeenice i tuge ubrzo nestade. Bivakovao je ore sa svojim momcima du Save i Drine, uvek uz granicu kako bi lake poterama utekao, prebacujui se s jedne na drugu obalu, katkad i preplivavajui hladne, nabujale rene bukove. etujui urija je robio Turke du granice, pljakao marvene trgovce, turske begove i subae. Iz logora u umi Banov Brod napadao je ore skelu raansku, otimajui stoku, svilu i zaine koje trgovci vozie u austrijske gradove. Potom je stoku gonio jatacima u Srem koji su je prodavali po pijacama u Baranji i Bakoj, dovozei uriji samare prepune debane, odee i hrane. Najposle, preteravi sa zulumima, urijina druina naisto zatvori raansku skelu jer vie niko nije imao smelosti da putuje nesigurnim drumovima Carevine. Ubrzo se pronee i prve pesme o urijinim podvizima. ume se stadoe puniti ljudima i hajduka bratija naraste na nekoliko stotina naoruanih momaka.
63

4. Hromi vuk

Hodei prve zime vojevanja gustim hrastovim umama pokraj Bosuta, urija srete u jednoj proseki promrzlog, bolesnog vuka koji, pregazivi zaleenu Savu, bee dolutao sa Majevice. Hromi vuk odmah zarea i pokaza otre, bele onjake pridolici. urija ga veselo pogleda i, nasmeivi mu se, izvadi kai slanine iz kone prtenjae. Vuk, ne mogavi vie da izdri urokljivi urijin pogled, skrenu oi u stranu. ore mu se bee obradovao, znajui da kurjak donosi sreu hajduku kad ga susretne, pa mu nazva Boga i rairi ruke: iv mi bio, pobratime!, te ga uze na lea i odnese jatacima u Morovi da ga hrane i lee do prolea. Imao je ore jatake u svim srpskim zemljama u kojima je etovao. U Sremu su ga skrivali, opskrbljivali preobukom i fiecima punim baruta komija Budimevi iz Bosuta kod kojeg je u mladosti uio urijski zanat, Vasilj Nenadovi iz Jamene koji mu bee pomogao da opljaka bogatog gazda Vrapca iz Apevaca, dobivi za to izdanu nagradu: dukat veliine konjske kopite oko kojeg mu se pobie sinovi mnogo godina kasnije kad stadoe deliti nasledstvo, kao i mnogi drugi jataci iz Grka, Morovia i Adaevaca koji se obogatie preprodavajui ukradenu urijinu stoku po austrijskim varoicama. U Mavi je, pak, ore nalazio utoite kod brojnog bratstva Obradovia iz Crne Bare, s kojima je odravao rodbinske veze i po64

sle preseljenja u Srem. Odlazio je u zimskim noima da ije gunjeve i kabanice svojim zemljacima i pripoveda uz ognjite o vlastitim podvizima starcima, enama i deci, da bi zorom naglo ustajao i istresao pred zanemele inoplemenike kese pune dukata, govorei: Ej, sirotinjo, jebali su vam majku, ta ete kad vam umre va urija!? U Bosni mu je jatak bio Savo Ili iz Batkovia, starinom Hercegovac, doseljen u pitomu sembersku ravnicu poslednje decenije XVIII veka, posle jednog od najveih talasa ume u kojem opustie ravniarska sela izmeu Save i Drine. Mnogi od jataka se obogatie, trgujui za uriju, pa, kad se dokopae bogatstva, zaboravie na svojeg dobrotvora. Njih je ore poseivao sa druinom u dugim, zimskim noima i, otimajui im sav imetak, vraao pod okrilje socijalne revolucije iz koje behu ponikli. Prelazei iz jedne carevine u drugu, ostavljajui za leima Drinu ili Savu, ore urija je podbunjivao narod i spremao ga za drugog ora, crnog i otrovnog, kojeg je narod ve slutio u pesmama.

5. Tlapnje i prikljuenija

Kockajui se sa knezom Ivom od Semberije i sa slavnim Kulin-kapetanom koji pogibe u boju na Miaru 1806. godine, ore urija se oblaio u turske haljine, obavijao dugake alme oko glave i puio
65

hercegovaku kiju na dugakom, arenom ibuku, da bi, kad mu ponestane dukata, na tren naputao zadimljene mehane i, presvlaei se u hajduke dronjke, pljakao trgovce i zanatlije po bijeljinskoj mahali. Odlazei esto me' gradske Turke, urija naui udnu meavinu turskog i rajinskog jezika kojim su se sporazumevali domai i anadolijski muslimani i stee veliko poverenje uglednijih bijeljinskih i janjanskih domaina. Provodei ponekad itave mesece po hanovima i izdajui se za lanog poturicu Hamzu Alijagia, rodom iz Foe, urija se esto zaduivao kod bogatih trgovaca koji mu rado pozajmljivahu novac uz interes jer je uvek na vreme vraao svoje dugove, plaajui poteno kamate. Na jednoj od mnogobrojnih terevenki urija upoznade tajanstvenog, bogatog bega Zulfikarpaia. Mladi kolenovi je retko govorio. Tek bi ponekad, izmeu dva dima ljutog hercegovakog duvana, usred novog deljenja karata, podigao obrvu i tiho uzdahnuo: Jaaa!, pa potom ponovo zautao, pratei magijsko kruenje karata i dukata. Niko nije pouzdano znao odakle bee doao mladi beg, niti ime se zapravo bavio u prljavoj varoici. Jedni su govorili da ga je otac isterao iz kue zbog nekakve uvrede, drugi su aputali da je pobegao iz rodnog grada zbog krvne osvete, trei da je u Bijeljinu poslat kao uhoda da osmatra granicu sa Austrijom. Legende koje su se plele oko njegovog porekla behu protkane tlapnjama o velikom bogatstvu koje se krilo iza visokih zidina begovih ardaka, ali iznad svega matu radoznalaca golicala je mlada begovica o ijoj je neobinoj lepoti brujala cela arija.
66

Retki su srenici koji, uspevi da pridobiju poverenje bega Zulfikarpaia, sagledae divote njegovog doma i krasotu njegove kade. Jedan od izabranih bee i trgovac svilom Hamzo Alijagi, ispod ijih se dugakih brkova i sjajnog turbana krio hajduk ore urija. Kako je urija zadobio poverenje opreznog bega ostae veita tajna, tek, postoje dve razliite verzije potonjih dogaaja. Romantiari, skloni mitomaniji, vele da se lepa Turkinja zaljubila u srpskog junaka i, doapnuvi mu ugovoreno vreme i mesto, pustila ga nou u ardake da ubije i opljaka imunog bega. Pragmatiari, skloni svakojakom preispitivanju i sumnji, vele da je urija, upoznavi dobro odaje i hodnike begovih ardaka, nou provalio u kuu, orobio je i zapalio, a gazdu zaklao, otevi pritom lepu begovicu. Tek, jedno je izvesno: postoje pouzdana svedoanstva u carskoj, austrijskoj arhivi koja belee da je u urijinoj hajdukoj bandi jedno vreme boravila i ena obuena u turske haljine, sa zarom preko lica kojoj niko nije smeo da prie, niti da sagleda oi. Jedan jedini put je to pokuao da uini opavi Lazar Pinter kada je pripit napastvovao Turkinju dok je ore bio na putu, ali ni on nije stigao da posvedoi o lepoti urijine ljubavnice jer je, strgavi veo, ostao da lei iroko otvorenih oiju punih neba, proboden eninim jataganom. Otada se vie niko nije usuivao da prie tajanstvenoj lepotici. ivei sa Turkinjom, ore dobro naui da divani turski i, sve ee odlazei u Bijeljinu i Janju, ponekad ak i u Soli, bogate je subae ubijao i pljakao, sejui iza sebe strah i paniku. Meu imunim
67

gradskim trgovcima i zanatlijama kruile su glasine da lepa Turkinja govori uriji gde blago lei i gde mu valja pohare initi. Drumovi postadoe nesigurni, pa Turci poee zazirati od putovanja po selima, te raja odahnu od zuluma. Stadoe se plesti legende o junatvu urije nemeckog i pevati pesme o njegovim podvizima. Sam ore je esto, u dugim noima, sedei po musavim krmama, uz meze i rakiju, pripovedao o uriji i njegovim zverstvima okupljenim Turcima koji ga sluahu iroko otvorenih usta i ukoenog pogleda iz kojeg se itao iskonski strah. Potom bi se govornik iskradao iz zadimljenih mehana i, preoblaei haljine, dozivao svoje hajduke sovinim hukanjem. Secikese, posakrivane po ivicama i jarugama kraj puta, iskakale bi pred harambau i, unjajui se, pratile ga u ubistvima i pljakanjima doskoranjih slualaca koji tako u stvarnosti ponovo proivljavahu urijine pripovesti. Kreui se meu Turcima, ore Obradovi je irio legendu o hajduku uriji.

6. Libert, fraternit, galit

Zarobivi jednom prilikom u lai na Savi nekog belosvetskog nauenjaka koji, beei sa gomilom knjiga, mapa i busola iz Turske u Austriju, prestraen urijinim hajducima, umalo ne presvisnu od straha,
68

te ga jedva rakijom povratie, ore doznade pojedinosti iz dalekog sveta koje ga neobino obradovae. Ostavi nedelju dana meu razbojnicima, ueni gospodin govorae neobinom meavinom turskog, grkog i srpskog jezika o velikoj revoluciji u Francuskoj, pripovedajui musavim, priglupim urijinim secikesama o slobodi, jednakosti i bratstvu koje e zavladati svetom kad nestane francuske, turske i austrijske carevine. Dok je pridolica itao odlomke iz drevne Peane knjige u kojoj su leali odgovori na sve tajne, etnici su ga sluali sa strahopotovanjem koje se ukazuje kolovanim dravnim inovnicima i uenoj gospodi i, nudei ga rakijom i mesom, nisu razumevali ni jednu jedinu re. Samo je urija, sve vreme utei i gladei dugake, poutele brkove, znaajno klimao glavom kao da odobrava nerazumljive spletove reenica kojima ga je, oslobodivi se straha, obasipao nadmeni orator. Kada sedmog dana ispratie neznanca, vrativi mu opljakane sanduke sa knjigama, cevicama, staklenim posudama i raznim drugim sokoalima, opremivi ga pritom za daleki put preobukom i namirnicama; kada se svi redom izljubie sa nauenjakom, darivajui ga na rastanku za uspomenu opljakanim srebrnim bodeima i ibucima od slonove kosti i kada gost nestade meu stoletnim hrastovim deblima, stade ore urija meu svoje komite i, skupivi guste vee na smrknutom elu, ree da se od danas njegova eta ima smatrati revolucijom i da niko vie ne sme da pljaka u vlastitu korist, ve samo na polzu svetske revolucije koju vode braa Francuzi to se onomad hrabro tukoe sa mrskim Austrijancima. Nadalje
69

urija iznese da lanovi druine vie ne smeju imati pojedinanog imetka, ve da sve to zadobiju u borbi sa Turcima ili vabama ili, pak, to napljakaju od trgovaca, putnika i gostioniara imaju neizostavno predati njemu kao voi revolucije. Mnogima se ne svide urijin manifest, ali se, posle nekoliko uki i bubetaka, primirie i pridobie za svetsku revoluciju. Kada stigoe prvi glasovi o Crnom oru i ustanku, urija odmah posla jednoga momka vodu da ga izvesti o slobodnoj teritoriji Kljetevice, Nakle i Kleinca i da ga zamoli da ih primi pod ustaniki barjak. Dok je ekao Karaorev odgovor, ore je razmiljao o pravednoj revoluciji i, hodajui umom, razgovarao sa pticama, lisicama i drugim umskim zverovima o novoj slobodi, jednakosti i bratstvu koje e zavladati meu ljudima. Zanet mislima, urija izbi na Kopitarevu upriju i, dok je otkucavala pono, naleti na ubogu staricu u ritama. Ova ga zamoli za novi i malo vode da okvasi grlo. ore se mai za kesu pod pojasom ne bi li nainio milostinju, ali mu oi ostadoe na eninim nogama jer joj stopala behu okrenuta naopako. Setivi se pria o neastivom koji, ivei oko vode, na raskrima ili pod mostovima, presree putnike, urija potegnu jatagan sa koricama od crnog gloga, kojeg majke stavljaju novoroenetu pod jastuk dok se kraj kue pronosi mrtvac, i jednim zamahom presee spodobu na pola. Nakaza, pavi u prainu, zacvili i stade moliti da je dotue, ali ore ne htede jer mu baba uvek govorie da se avo ubija samo jednim udarcem.
70

Uto stie Karaorev momak i donese glas o buni, pozvavi uriju da stane pod srpski barjak i prikljui se ustanku protiv Porte.

7. Boj na okeini

Mnoge su i neizrecive urijine zasluge za otadbinu: kada je knez Ivo od Semberije otkupljivao jadarsko roblje od silnog Kulin-kapetana, urija se cenjkao sa Turinom i pogodbu nainio u kneevo ime, dobivi za to veliku nagradu, a kad ustanika vojska zarobi Kulin-kapetana u boju na Miaru, urija ponudi gospodaru oru da iskupi svog starog prijatelja, slavnog turskog junaka, od krvne osvete tako to e svakog Srbina kojeg je Kulin pogubio presuti i pokriti zlatnim dukatima, ali vod odbi urijinu ponudu i naredi da poseku kapetana; kada na samom poetku ustanka neki od Srbalja ne htedoe da pou u vojnu protiv Porte, ore urija, Stanoje Glava i Lazar Mutap, preobukavi se u turske haljine, po naredbi Georgija ernago popalie i opljakae desetak sela u umadiji, izazivajui tako u narodu preko potrebni gnev protiv dahija; kada je harambaa Stani Stanojlo svetio brata Gojka, tamanei Turke po Semberiji, ore urija mu javljae gde koji osmanlija noiva i kojim se putevima kree; kada su Ignjatije Bjeli, Simeun Kati - Prekodrinac i Zeka Buljubaa poli u
71

Bosnu da osvete Miu umanca, urija je sa svojim bearima na jamenskoj Domus-skeli Turcima koji se podavie u nabujaloj Savi spasavao kese sa dukatima; kada je vojvoda abake nahije Milo Pocerac, nosei britku sablju Kulin-kapetana, kakve nije bilo u celoj Bosni i koju zadobi u boju na Miaru, odsekao glavu Mehi Orugdiu, urija je natae na kolac i pronese celim Jadrom i Mavom; kada je pop Luka Lazarevi, vojvoda tamnavski i komandant abake tvrave, u ljutom boju s Turcima zaklao tanetom iz puke posred grla bijela Pejzu Mehmed-agu, urija mu je prvi estitao; kad se vojvoda lozniki Bogievi Anto nae opkoljen sa svih strana silnom Alipainom zvornikom vojskom, urija, proavi kroz osmanlijske aneve preobuen u turske haljine, za opkladu prvi odnese poruku Luki Lazareviu i ostalim srpskim vojvodama sa pozivom na bratsku pomo; kada je Mus-aga, pregazivi Drinu 6. avgusta 1804. godine, mimo uriju proao i u abakom Bairu preko sedamdeset dua ubio, u grad uao, novce iskopao i opet na Drinu pobegao, ore je sedeo na Siminom brdu i svaao se sa Lukom Grboviem oko prvenstva u komandi nad ustanikom etom; kada su poarevaki Turci uruivali kljueve grada Karaoru jer ne smedoe da se predaju bimbai Milenku Stojkoviu, urija jednog po jednog, na junaku re i vrstu veru prevari i posee; kad bi Zmaj od Noaja besedio o svojim junatvima srpskim glavarima okupljenim uz vino i mezetluk, nadmetao se urija sa upiem u hvalisanju i razmetanju, a kad bi kogod zatraio oevidca da posvedoi koliko je turskih glava posekao u boju, ore bi mu se uvek naao pri ruci, bivajui u isto vreme na
72

nekoliko razliitih mesta; kad bi se u umi Paranici Zeka Buljubaa takmiio sa Markom titarcem u popijenom vinu i izjedenom mesu, urija bi poteno presuivao ko je pobednik; kad bi se buljubae Arsenije Loma i Lazar Mutap zavadili oko neke lepe turske robinje, urija bi ih mirio, zadravi devojku za sebe; kad prota Mateja izdejstvova preko Dimitrija Puljevia da srpski ustanici dobiju iz Varadina jedan top od vladike novosadskog Jovanovia, urija je u cilju podizanja borbenog morala posustalih Srba plemenito lagao kako je top poklonio niko drugi nego beki esar i kako e u najskorije vreme i druga pomo stii iz preka; kada se srpske vojvode Pavle Cuki i Petar Moler odmetnue i padoe u Karaorevu nemilost, urija moljae za njih kod voda; kad se Crnobarac Stanko Aleksi odmetnu u hajduke zbog Miraieve klevete, provodadisao je ore kod crnobarske lepotice Jelice, hvalei junatva hajduk-Stanka, pomagao mu u etovanju i skupa s njim robio turske karavane po Mavi i Jadru, najposle, kad vlast raspisa poternicu za Stankom i kad javno obznani da se begunac ne sme predati, ve ga ima ubiti kogod bude hteo, urija ga povede sa sobom u boj na Salau u kom upievi momci razbie brojnu vojsku Mehmed-kapetana, pa za uinjena junatva Zmaj od Noaja oprosti hajduk-Stanku ivot i primi ga pod Karaorev barjak, u podrinjsku etu Zekinih golaa... Posle boja na okeini, uoi Cveti 1804. godine, kada Turci do nogu potukoe vojsku Jakova Nenadovia i, pobivi tri stotine Srba, porobie i opljakae Pocerinu, ore urija iznese glavu na brzim nogama, napustivi bitku sa svojim delijama pre nego je i za73

poela. Prota Mateja opisuje u svojim Memoarima stanje srpske vojske uoi okraja: ... samo neki Andrija Vitomirovi iz Drenovca i Ostoja Spu drali su po neko islo momaka, a ore urija hoda po Mavi i oko Cera, slabo u abac dolazi i u boj se puta... Turci Leniani se prikradoe Srbima s lea i posle krvave borbe pobie skoro sve ustanike osim Jakova i nekoliko momaka koji utekoe, a ... urija ore uzme svoje drutvo i ode u Cer, a ne u boj... Lutajui Mavom, Semberijom i Sremom, ore srete slepog guslara Filipa Vinjia koji je prosio zabavljajui junakim pesmama pijane graniare i husare. urija mu obea pet dukata ako ispeva pesmu o njegovom junatvu u boju na okeini. Slepac ree da je to malo i, zatraivi deset dukata, zagudi prva etiri stiha: Poleee dva vrana gavrana Sa vrh Cera iznad okeine Krvavijeh kljuna do oiju I krvavih nogu do koljena... uriji se svide poetak te, razmislivi malo, ponudi sedam dukata. Vinji posle kraeg nekanja smanji na devet i, kad se pogodie na sedam zlatnih napoleona, slepac zagudi nekoliko stihova iz sredine budue pesme: ... Jeste l' vid'li ur'ju arambau, Koji uva strae od Turaka S njegovije trista i tri druga, Da ne bude roblja iz Pocerja?...
74

ore se zadovoljno nasmei i, davi dukat kapare, obea ostatak kad pesma bude gotova. Ustanak odvede uriju na drugi kraj oteestva, u istonu Srbiju kod uuk Stane i njenog Veljka i posle nekog vremena izbivanja junak iz narodne pjesme zaboravi na pogodbu. Slepi guslar se grdno naljuti to mu hajduk nije platio poteno odraeni posao, pa, besan zbog prevare, prepravi gotovu pesmu, umeui nove stihove: ... Al' besjedi Valjevac Jakove: Ti urija, jedan pribabo! Ni stari ti etovali nisu, Ve uvali krave po Srijemu... ... Bubnji biju, a svirale svire, Sva se zemlja ispod Cera trese, Pravo Turci idu okeini. Kad to vide ur'ja arambaa, On dokopa puku po sredini, Obazre se, ree tri rijei: Moja brao, do trista drugova! Ko e sa mnom, neka ide sa mnom: Ja se prvi s Turci biti neu... ... Kad Mijajlo opazi uriju, e urija strue uz planinu, Prepade se Ruii Mijajlo, Na mah svoju raspustio vojsku...
75

U narodnu pesmu je teko ui, jo tee iz nje izai. Ostade vo vjeki vjekov ore urija kukavica i izdajnik zbog est dukata neplaenog duga.

8. Srebrno tane

Kada Turke isterae iz Srbije i stadoe raditi na ureenju mlade drave, vlasti pourie da se rastosiljaju hajduka i secikesa koji se do jue junaki tukoe za slobodu otadbine. Poto u Srbiji vie ne bee osmanlija koje bi pljakao iz patriotskih pobuda, urija pree na novopeene srpske bogatae jer zanat nije smeo da trpi, socijalna revolucija je morala da tee. Stradali su mavanski i jadarski marveni trgovci, raevaki i podrinjski kmetovi, abaka i valjevska gospoda. Drumovi opet postadoe nesigurni, duani prazni, a ljudi uplaeni. Oni koji do jue hvalie urijina junatva nad Turcima, potuie se prvi Stojanu upiu i gospodaru Karaoru da ih izbavi od novog zuluma, jer junatvo je dobrodolo samo dok se na drugom iskazuje. Kada urija pohara duan sa robom ora Madara iz Grabovca valjevskog, Zmaj od Noaja ga opomenu da se mane rabote, pa se ovaj primiri i pree u Bosnu da tamo etuje. U Bosni je ilo sla-

76

bo jer se preplaeni Turci povukoe u gradove zbog blizine srpske granice i retko hodie pustim drumovima. urija se sa druinom opet na neko vreme prebaci u Srem i, uzevi skelu na Savi, postavi brata Todora da nadgleda posao. Prota Mateja Nenadovi u svojim Memoarima belei ceo dogaaj: ... Uzme u svoju ruku mitrovaku skelu, namesti svoga brata na skeli, skelarinu naplauje sebi. Mnogo puta bio je opominjat od Crnoga ora i od sviju da se toga proe i na Vraar u vojsku doe; no badava, on veli: Ja granicu uvam, od skele novce za debanu dajem.A nigde sa Turcima nije se pobio. urija je bio iz Bosuta nemakoga... Posle pohare gazda Vrapca iz Apevaca kojeg grdno izmui sve dok mu ovaj ne ree gde krije dukate, urija se naisto odmetnu od vlasti i, voen nepojamnom snagom oveka koji ve odavno hoda mrtav, okupi oko sebe staru druinu secikesa i ubica. anac Ue se u to vreme naseljavao novim graniarima jer ivot uz granicu ne bee vie onako teak i opasan zbog proterivanja Turaka iz Srbije, pa naseobina promeni ime, nazvavi se po reci Bosutu na ijem uu u Savu ponikoe prvi anevi. Carska vlast popisa graniare, razreza novu vojnu obavezu i, najposle, postavi iz Mitrovake pukovnije austrijskog asnika za komandanta sela. Ovaj je svakodnevno dobijao poverljive depee iz komande graniarskog puka u Mitrovici u kojima ga vlasti izvetavahu o raznim zapovestima Carske Krune. U jednom od dopisa naredie mu da razglasi svim icarima i frajkorima po gornjem Sremu da je urijina glava ucenjena na pet hiljada krajcara i da je svako moe uz nagradu u Mitrovicu doneti.
77

Te godine, vo vremja stolovanja mitropolita Stefana Stratimirovia, kada je Bosut imao trideset est kua sa etiri stotine i tri stanovnika, na zlatnoj ploici poloenoj u temelje seoske crkve ostade urezan kitnjasti zapis o otpoinjanju radova na izgradnji bogomolje istonoga zakona. urijinog komiju Budimevia, kod kojeg je ore zanat uio, postavie za tutora na izgradnji pravoslavnog hrama. uvi da su radovi ve dobro poodmakli, urija poeli, kao i svi razbojnici, da iskupi grehe prilogom za izgradnju crkve, pa ugovori preko Vasilja Nenadovia iz Jamene sastanak sa Budimeviem u umi Banov Brod, na samoj obali Save. Krsta Perunovi iz Bosuta koji je, uvajui svinje po njivama i jarugama, esto navraao do Vasiljeve kolibe i, pijui rakiju zajedno sa salaarem, raspitivao se o urijinom kretanju, doznade as i mesto ugovorenog sastanka. Krsta je bio najbolji strelac u pukovniji i pohlepan, kakvim ga je sami Bog dao, poeli nagradu koja bee raspisana na urijinu glavu. U dogovoreni as urija izroni iz guste magle, sekui uzanim unom mutnu vodu. Kako pramac udari na austrijsku stranu, ore iskoi na obalu i izljubi se sa komijom Budimeviem. Posedae potom po panjevima ispod alosnih vrba i pripalie ibuke sa duvanom, nudei jedan drugog rakijom iz uture. Dok su razgovarali o izgradnji seoske crkve i dok je urija izdavao Budimeviu uputstva oko bakarnog krova kojeg je hteo da plati da se namesti na hram Roenja svetog Jovana Pretee, Krsta Perunovi je, leei u grmlju na dvadese78

tak koraka odatle, drao ora na nianu. urija dade kaparu za krov, uputivi Budimevia na majstora Todora Kazandiju iz Mitrovice koji bee zajedno sa Petrom Karolijom napustio hajduki zanat prilikom jedne od carskih amnestija. Kazandija se bee vratio svom starom zanatu i mirnom ivotu, pa je prepokrivao crkve po Sremu bakrom i olovom. urija i Budimevi se oprostie, izljubie i ugovorie dan kad e ore doneti preostali novac. Potom urija sede u un i, otisnuvi se od obale, zavesla ka srbijanskoj strani. Krsta Perunovi, kojem je sve vreme tako drhtala ruka od velikog straha da je nije mogao nikako primiriti i nanianiti u uriju, konano se osmeli i, kad mu ore okrenu lea, sasu kurum iz puke u hajduka. Tane se zabi u dno drvenog una pod samim o r o v i m nogama, nainivi rupu iz koje pokulja voda, ali samom uriji ne bi nita. Iskoivi na obalu, ore Obradovi ciknu besno i prostrelja krvavim oima obraslu obalu, steui u rukama nabijenu kuburu, te se Perunovi jo vie prepade i, bacivi puku, stade beati kroz umu, ne stajui sve do sela. Vele stari Bosuani da se tako bee prepao hajdukovog pogleda da je mislio od razvezanih kaia sa opanaka, koji ga u beanju po nogama ibahu, kako ga sami urija bije kamdijom po tabanima. Ne proe mnogo vremena otada a Karaoru dodijae pritube naroda, pa naredi vojvodi Jakovu i knezu Simi da se urija sa svojim momcima na prevaru namami u abaki konak i tamo ubije. Crnobarski pandur Frajtovi, zvani Pu zbog niskog rasta i sitnog tela, sali tane od srebra jer narod govorae da uriju olovo ne bije i,
79

doekavi ga kad je iz konaka izlazio, pogodi ora kurumom posred ela. Ostale hajduke iz urijine pratnje pohvatae i pomlatie Jakovljevi momci. Todor jedini pobee, ali ga ubrzo uhvatie kod nekog jataka u Mitrovici i bacie na toak.
***

Zahvalna otadbina mnogo godina kasnije podie spomenik svom slavnom sinu kraj abakog konaka. Na sivom peaniku, obraslom u mahovinu, jo se nazire zapis: Ovde lei brat na besmertnij, esnjeji ore Obradovi-urija, osvetnik Kosova i narodni junak koji pade za slavu, est i slobodu serbskoga roda. Zahvalna otadbina urijin daleko slavniji savremenik i, po mnogo emu, duhovni pretea, imperator Napoleon Bonaparta, rekao bi to mnogo krae: Dobar borac - slab vojnik.

80

Izgnanstvo i kraljevstvo
Besmrtnim solunskim muenicima

Kako je lepa bila republika pod carstvom. Gi de Mopasan

1. Prestolonaslednik Petar I

Teka topovska kara probijala se uzanim putem, kroz duboku, mranu klisuru. Sa leve i desne strane uzdizale su se okomite stene, zloslutno se izvijajui nad procepom i parajui svojim sivilom nebesko plavetnilo. Gudure i provalije zatvarale su svuda unaokolo pogled putnika - namernika. etiri neprezana vola, jo sasvim mlada i nevina tegljenju, upinjala su se svom snagom ne bi li izvukli topovsku karu iz blata na jednom naroito strmom mestu Jankove klisure. Zamiljen i smrknut sedeo je na volovskoj zaprezi starac u uniformi srpskog oficira. Malo povijen napred i crn u licu, inio se kao da spava. Tek bi blai potres kare u momentu dok drveni toak udara u neki vei kamen namah prenuo starca iz turobnih misli, ali telo umorno od dugakog puta samo bi se na as ispravilo i ukrutilo vrsto, vojniki, pa bi ve sledei tren ponovo klonulo i potrailo oslonac. Kraj puta, levo i desno, leali su u blatu vojnici izmeani sa enama i decom. Odmarajui se, pocepani i gladni, mnogi ak i bosi, gledali su tupo ispred sebe, slutei veliku nesreu. Zavarani omamljujuom toplinom trena u kojem premoreno telo, nesposobno da dalje nosi vlastiti teret, dodiruje vrsto tlo i, oputajui svaki mii, tone u lagani san, ovi jadnici su se neosetno smrzavali. Stari kralj ih je tuno posmatrao ispod oficirske apke navuene preko mutnih oiju. Gledao je sedi ratnik kako gine jedna vojska, jedan narod i jedna drava u Bojoj nemilosti.
85

Smenjivale su se slike izmaglice u kojoj su treperili dani i noi davno proivljenih uspomena sa prizorima jada i emera u kaljuzi Jankove klisure. Kad bi stari kralj Petar, umoran od munih scena, namah zatvorio kapke, pred oima bi mu zasvetlela neka od slika davno proivljene mladosti, a ve sledei tren, grubo probuen iz sanjarenja snanim uzvikom posilnog koji je razmicao narod levo i desno, ne bi li volovska zaprega prola zakrenim putem, kralj se budio iz sanjarenja i opet bi pred umornim oima proletali stravini prizori ljudskog jada. Snevao je kralj Petar detinjstvo provedeno po beogradskim ulicama i dvoritima, u seljakim kuama podno Oplenca: smrt starijeg brata Svetozara, nerazgovetna, dugaka povorka zabraenih ena u magli i blatu, telo u malom, skovanom kovegu, smeno malom, pod oevim pazuhom, majka koja plae i mnotvo nepoznatog sveta koji se tiska unaokolo, iznenadna i neprirodna panja kojom ga obasipaju, jo sasvim malog i nesvesnog porodine tragedije, princ u novoj ulozi prestolonaslednika, vode Kamenice i Kubrnice dok ih gazi bosonog, Vrelo i Jasenica, polja i oranice talasastog Krevca po kojima tri gologlav, pitomi obronci Kosmaja i Rudnika, dok veera u nekoj srbijanskoj seljakoj kui za stolom, zajedno sa drugom decom, s jeseni Beograd, majka Persida kako ga sprema ujutru, zajedno sa drugom varokom decom u kolu, da ui nauke, od svega najlepe narodne junake pesme i prie o Kraljeviu Marku, caru Lazaru i Milou Obiliu, srce koje se nadima i poigrava, najposle, eta sa kojom veba na po86

ljanama ispod beogradske tvrave, tua sa buljukom turske dece meu zidinama Kalemegdana, motke kako pucaju i kamenice koje lete na sve strane, bolni rez, poetak dugih lutanja i traganja, prvi odlazak u tuinu, vajcarska, daleki strani svet, velike kole, obale enevskog jezera, sneni visovi Monblana, strana zima 1858. kada do njega dopiru crne vesti iz Srbije, oevo pismo u kojem objanjava pre vremena sazrelom etrnaestogodinjaku stranu presudu otadbine: povratka nema!

2. Lojtenand Petar Kara

Volovi zastadoe na jednoj uzviici sa koje se pruao pogled na dolinu sve do Kruevca i dalje. Kralj Petar se pridie sa zaprege tekom mukom, pomaui se tapom. Jo jednom pogleda umornim oima Srbiju koja je gorela. Slutio je da mu se sprema dugaak put i da nee jo zadugo gledati srbijanske vrleti. Iz oka mu zaiskri kap rose. inilo mu se kao da zemlja tiho jeca. Odjednom, proletee mu pred oima slike Francuske u kojoj bee ostavio pola svoje mladosti: koled Sen-Barb, mladalaki nestaluci, kazne i ukori, Latinski kvart Pariza, svetlosti velegrada, zanosi, enje, Panteon, hram asti, potom vojna kola Sen-Sir, potporuniki in, prvi poljupci u senci kestenova, Mec, via vojna kola, usamljenost, tuina,
87

Drugo

carstvo,

slavna vremena, uspon i procvat, Napoleon III,

libert, fraternit, galit, parlament i narodna vlada, Nemaka i Italija koje gore: osloboenje i ujedinjenje, mala, rasparana balkanska plemena pod tuim jarmom, vajcarska, Rusija, Francuska, cela Evropa u groznici, dugake studentske rasprave u izlozima malenih kafea, tiina mranih biblioteka, Don Stjuart Mil: O slobodi, francusko - pruski rat, Legija stranaca i XV francuski korpus, legionar Petar Kara i eskadroni dragonera u groznim pokoljima pod zidinama nepoznatih gradova, bitka kod Orleana, sestri Nikola Nikolajevi u trenutku dok pada dugo i sporo, otvorenih oiju punih neba, bljetave epolete na reverima tek svrenih akademaca, jo uvek nebrijanih brada, dok gasnu u plitkim grobovima ispod visokih platana Provanse, bitka kod Vilerseksela, krst viteza Legije asti kako se presijava na grudima koje se nadimaju, nemona francuska vojska pod Burbakijevim vostvom dok gubi bitku za Belfor i vezu sa Montbeliardom, mladi porunik Kara kako pada u ruke Nemcima koji se otimaju oko skupocenog pojasa, najposle, tren u kojem se prosipa dve hiljade franaka u zlatu, gramzive vabe dok gledaju zaueno jedan drugog a potom se bacaju instiktom divljih zveradi na dragoceni plen, da bi se nekoliko trenutaka kasnije, razdelivi blago meu sobom, i sami razdelili, mueni pohlepom i srebroljubljem, na one kojima bi malo i na one koji poelee jo, jedan tren nepanje, zainjen svaom oko plena, i zarobljenik koji grabi kroz iljboni lanac, hladna reka prepuna ledenih santi kako zapljuskuje plivaa svojim jezivim talasima, Sedan i oajna vojska Napoleona III u neprijateljskom obruu iz kojeg nema izlaza, lojtenand Kara dok obavija 88

oko sebe pukovsku zastavu i preplivava ledenu Loaru usred najvee zime.

3. Petar Mrkonji

Levo, kraj puta, leao je u blatu pastuv. Iz slomljene desne potkolenice kuljala je gusta, lepljiva krv, pravei baricu ispod konjske glave. U iroko otvorenim doratovim zenicama ogledalo se nebesko plavetnilo, dok se jedna kapljica bee skupila na samoj ivici toplog oka. Iz nozdrva, jednako kao iz celog tela nesrene ivotinje, izbijala je teka, opora para koja se ledila u vazduhu, dok se konj nemono trzao, pravei u blatu koncentrine krugove kopitom koje je visilo na nozi. Kralja Petra duboko potrese muni prizor. Otrom komandom on naredi da kolona zastane. Potom upita iji je konj. Vojnici iz pratnje se razletee i zaas dovedoe golobradog redova pred kralja. Ovaj je zbunjeno stajao, guvajui u rukama ajkau. Kralj ga upita za ime, za puk i kuu, a potom ga toplo pogleda i gotovo plano zapita zbog ega je ostavio konja sa slomljenom nogom da skapava. Redov je stajao uplaen i nem. Kralj odmah naredi da se konj neizostavno ubije, pa sede na tvrdu drvenu klupu, zapovedivi posilnom da potera volove.
89

Posle nekoliko minuta, kad se topovska kara bee ispela na j e dan otri prevoj, duboko, u pozadini odjeknu pucanj, pa se opet sve utia. Zatvorivi u m o r n e oi, kralj Petar se priseti etovanja u Bosanskom u s t a n k u , kad je j e d n o m isto tako m o r a o da ubije svog povreenog konja: oevo tiho protivljenje i brza odluka, putovanje pod lanim imenom od vajcarske do Bosanske Krajine, ljuta Banija, suva granica, junak iz narodnih pesama: Petar Mrkonji, Crna uvala, jesenje bivakovanje u ustanikom logoru na planini orkovai, kolibe, anevi, mnotvo svakojakog sveta skupljenog s koca i konopca, neki za pare, neki iz avanture, trei zbog ideala, austrijske vlasti koje as pomau as hapse etnike, ljudstvo koje se osipa, pa ponovo uskuplja, tekoe, uspesi, porazi, prva bitka kod Crkvine, na brdu Aovu, pet stotina etnika protiv tri hiljade Turaka, celo prepodne dva topa dok nemilice tuku ustanike poloaje, turske glave koje se kotrljaju i pucaju kao prezrele tikve, dok iznova stiu nove, iskeenih gnjilih zuba, obavijene almama, spremne da padnu za veru i vozdignu se pravo u dennet, Agarjani koji nadiru sa svih strana, obru koji se stee, najposle, pop oko Karan sa svojom etom dok probija okruenje, beg preko reice Bojne, Petrov konj kako se spotie o kamen, prebivi nogu, bolni pucanj u nemonu ivotinju koja ga tunim oima nemo posmatra, krv koja otie niz vodu, austrijski ulaneri iljastih bria dok hvataju ustanike i vezuju po dvojicu, uiteljski stan u selu Bojni kao zatvor, otvoren prozor i bekstvo u no, skrivanje u umi, ponovno okupljanje i opet vojevanje, 90

austrijski pijuni, agenti kneza Milana, srpske svae, neuspeh zbog podela u bici kod Une, skuptina u koli banijskog sela Jamnice, razdor, nesloga, opet svae, nedisciplina, sumnja, bolne odluke skuptine o udaljavanju Mrkonjia iz ustanka, izbor Slovenca Hubmajera za vou i njegov krah u napadu na Kostajnicu, uspeh kod Dobrog Sela, ustanici poslani iz Beograda sa namerom da ga ubiju, obraanje knezu Milanu u kojem ga uverava u svoje asne namere, uporni zahtevi kneza da se istisne iz ustanka, spletke, zavere, pismo Vase Pelagia u kojem ga upozorava na opasnost, zaseda i beg, moljakanja po Beu i Bratislavi za pomo ustanicima, austrijsko dvolinjatvo, hajke, skrivanja po Kostajnici, Sisku, Dubici, prelasci u Bosnu pred austrijskim poterama, potom nazad u Austriju pred turskim navalama, razoarenje i tuga, najposle, naputanje ustanka i odlazak u Pariz.

5. Princ Karaorevi

Pored levog zadnjeg toka topovske zaprege koraala je ena sa detetom u naruju. Desnom rukom je stiskala na grudima promrzlo dvogodinje edo zanemelo od studeni i gladi, dok je u levoj drala prljavi zaveljaj. U optoj guvi i mnotvu naroda koji je pristizao sa svih strana niko nije obraao panju na dvoje izbeglica. Konjanici sa
91

dugim sabljama za pojasom, narednici oznojanih ela, kaplari i redovi pretovareni vojnom opremom, urili su gore-dole, odgurujui nesrenu enu u stranu, kraj puta. Ona je posrtala, padala i opet se pridizala. I, koliko god je potiskivali u stranu i gurali sa puta, ona se opet vraala i uporno nastavljala dalje, gonjena nekom unutranjom, zaumnom snagom materinskog instikta. Kralj Petar je dugo posmatrao lice ove ene na kojem se ogledala sva muka i jad kroz koji je prola u ivotu. Video je u prerano osedelim vlasima kose i sitnim naborima oko oiju dane i noi provedene u nadnienju, psovke i amare, uvrede i ponienja u kui, bolest, tugu i nesreu, smrt dragih osoba, duboku veru i nadu, ljubav iznad svega. Skrenuvi namah pogled sa ene na promrzo dete, Petar odjednom pretrnu, stresavi se od ledene jeze koja ga proe niz kimu: iz naruja izbezumljene majke, zamotano u prljave, pocepane rite, netremice ga je posmatralo dete sa oima odraslog oveka... Stari kralj naredi da se zaustavi zaprega, pa pozva enu da mu prie. Ona to uini tiho, bez protivljenja, navikla na poslunost bez pogovora i roptanja. Petar joj uze iz ruku pomodrelo dete, pa ga posadi pored sebe u tople kouhe. Bolela su ga tih dana deca vie od svih rana i boljki. Sklopivi oi, sedi kralj se priseti svoje razvejane porodice: Cetinje, februar 1883. godine, kua kneza Boe Petrovia, tajni prelasci u Srbiju, policijske hajke, bekstva, boravak kod prote Zaharija u Kremnima, skrivanje pred poterom u protinom podrumu u pregradi velikog
92

bureta sa rakijom, svetenik Milan uri i radikali, narodno nezadovoljstvo nenarodnim reimom, protesti, stranake trzavice, srpska nesloga, princeza Zorka, velika ljubav, venanje u tuini, godine mirnog, porodinog ivota bez slavnih misli i dela, dugake etnje, enja za otadbinom, deca: Jelena, prva velika radost u ivotu, nestani ore, najmlai Aleksandar, crnogorski dvor, diktatura kneza Nikole, ojstvo i junatvo Marka Miljanova, zakletva da se dalje nee seliti: zapis, kotli sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kaiica, dok ih sputa u temelje kue, gusle, sveti Vasilije Ostroki, brda, plemena i krv, kr i plavetnilo, Zorkina smrt, gubitak, bol i praznina, usamljenost, put u enevu, gorina, dugake etnje obalama jezera, tuga za Srbijom, platnena vrea sa crnom srpskom zemljom koju stiska pod pojasom umesto dukata, pod jezikom svezana re, zapreteno obeanje, molitva i zakletva da e se jednog dana vratiti, petrogradski kolski internat i deca koju via o Boiu i Uskrsu, opet tuga i samoa, tihovanja iza sputenih zavesa jeftinih hotela, godine besmisla, maj 1903. godine, stravine vesti iz Srbije, zgraavanje celog sveta, osuda i hajka, poziv iz otadbine da preuzme presto, dilema i teka odluka u besanim noima, spoznaja jedine mogue pobede: pobede nad samim sobom, ultimatum skuptini da ga jednoglasno izabere, strah od povratka iz tuine u tuinu, strah od bremena predaka, strah od samog sebe, doek, radost i narodno veselje, krunisanje, dvor, tekoe poznog poetka, novi ivot po starim navikama.

93

6. ika Pera

Odjednom, iza otre krivine, volovska zaprega izbi na omanju istinu, gde se bee okupila jedna desetina vojske. Kralj pogleda u tom pravcu i vide u dnu poljane svee iskopanu raku. Na sanitetskim nosilima, kraj humke, leao je mrtav redov od nekih etrdesetak godina. Ispod razdrljene bluze nazirali su se krvavi zavoji na grudima. Tamno lice odavalo je samrtniki gr stisnutih pomodrelih usana, ispod dva dugaka brka. Sa ajkaom na glavi, iroko otvorenih oiju uprtih u nebo, leao je mrtav srpski domain, seljak, otac, muenik... Kralj Petar se pridie sa tvrde klupe i pozdravi mrtvog saborca salutirajui vojniki, pa se prekrsti, skinuvi oficirsku apku. Svalivi se ponovo na naslon kare, utonu u crne misli. Kroz svest mu prooe stotine hiljada bezimenih muenika koji behu ostavili svoje kosti po bespuima srpskih zemalja: ukaz o mobilizaciji, opte oduevljenje, narodni polet i prkos, podrka Narodne skuptine, prekobrojni pukovi, Dobrovoljaki odred vojvode Vuka, Balkanski savez porobljenih naroda, objava rata Porti, Prvi balkanski rat, prelazak iz Nia u Vranje, blie srpskoj vojsci, Kumanovska bitka, krvavo Ove polje, vojvoda Radomir Putnik zamiljen nad razmotanim vojnim mapama, slavna Prva armija, Dunavska divizija prvog poziva u nezadrivom naletu, hrabrost mladih podoficira, smelost i junatvo srpskog seljaka, komite dok lete niz strme makedonske kosine i urvine, pad Skoplja, slavlje, sveani doek,
94

Bitoljska bitka, rovovska borba, Crna Reka, emnica, Oblakovski vis, turska Vardarska armija kako naputa Kiromaricu, Trea armija u pohodu do Ljea, Kruje, Tirane i Draa, Crnogorska vojska kako trijumfalno marira skadarskom kaldrmom, slobodno Kosovo, srednja i zapadna Makedonija, po prvi put u svojoj istoriji samostalna i nezavisna Albanija, trijumf posle krvave etrdesetnice, posle pet stotina dvadeset tri godine suza i znoja, narodno oduevljenje osvetom Kosova, sin Aleksandar kako pali dve velike svee koje je jo kneginja Milica postavila pred ikonostas Velikih Deana, sa eljom da ih jednog dana zapali osvetnik Kosova, predsednik Beogradske optine Ljuba Davidovi kako sveano predaje prestolonasledniku zlatnu sablju, pritisak velikih sila da se zaustavi pobedonosni pohod male Srbije i Crne Gore, Drugi balkanski rat, verolomni napad Bugara, Prva i Trea armija sa Crnogorskom divizijom, Bregalnika bitka, nabujala reka mutna od izmeane krvi, mladost na stratitu, proboj fronta na Rajanskom Ridu, Bugari u paninom begu, opet meanje velikih sila, gorina pobede, topovske cevi koje se jo nisu ni ohladile, a ve - Sarajevski atentat, rukavica u lice truloj Evropi, balkanska bomba, ultimatum i odgovor, otre note, objava i rat, strane vesti u Vranjskoj Banji, kostobolja koja nagriza i lomi krhko telo, prvi glasovi sa fronta, Cerska bitka, Jadar, vojvoda Stepa Stepanovi dok uvre sede brkove, posmatrajui sa proplanka, kroz starinski durbin, napredovanje srpske Druge armije, krvava Drina, Tekeri, etnici mutnih oiju sa bajonetima na pukama, velika elja da ode meu vojsku, meu narod, putovanje vozom do Mladenovca, stanini peron prepun ranjenika, bolniki voz koji 95

kasni, nareenje da se ranjenici unesu u dvorski voz, put do Aranelovca na platformi poslednjeg vagona, Austrijanci koji bee: Kazuj, strina, gde je Drina!, reka plava od vapskih mundira, prva saveznika pobeda, drugi neprijateljski pokuaj, Austrijanci u Valjevu, Prva armija dok odstupa u dubinu, general ivojin Mii smrknutog ela gvozdenim pogledom premerava Srbiju: dokle ih pustiti da zagaze, da se zaglibe i uhvate u mreu, briga za zadubinu u Topoli, 1300 kaplara - aka jo nebrijanih brada, dok ponosno primaju in i komandu nad proreenom vojskom, vojvoda Putnik kako mu brani posetu frontu reima: Tamo ete uti da vojnici psuju Vas, Paia i mene, i zato ne moete ii, Kolubarska bitka, borbe na Guevu, mitraljeska gnezda koja kose, rapneli dok se zabadaju u stoletna debla, deseti juri na Makov kamen u kojem sin ore pada teko ranjen, briga, uznemirenje, ranjeni princ kako se osmehuje, estitanje na junakim ranama, Dunavska divizija II poziva u naletu, pad Beograda, odlazak na srpska ratita uprkos protivljenju ministara, raskaljani putevi pretrpani vojnim zapregama, kolone izbeglica kako izbezumljeno tumaraju drumovima, magla i kia, nona studen koja se uvlai u kosti, XIII puk Hajduk Veljko stacioniran u poloaja Aranelovcu, poloaj Moravske divizije I poziva na Vaganu, estoka ofanziva srpske vojske, borbe na Kremenici i Visu, gubitak na Kosmaju, Koviona, Parcanski vis, Krajkova bara, XVIII puk na poloaju i jedno topovsko zrno kako pada nekoliko trenutaka posle povlaenja u zaklon zajedno sa prinevima, govor u jeku bitke, u rovu, sa pukom u ruci i sinovima pored sebe, gde razreava vojsku zakletve date otadbini i kralju, borbe na Rudniku i Maljenu, krvavi 96

Suvobor, truba koja zove na pobedonosni juri iscrpljenu i otpisanu Prvu armiju, uika vojska na Drini, pobeda, udo, snaan odjek irom sveta, posramljeni feldcajgmajster Poorek kojem nude izlaz u samoubistvu, doek na Terazijama i pred Sabornom crkvom, okiene ulice slobodnog Beograda na putu do poruenog dvora, potom siva jesen, 6. oktobar, vapska artiljerija feldmarala Augusta fon Makenzena dok preorava desnu obalu Save i Dunava, oajniki otpor branioca Beograda do poslednjeg oveka, Sremski odred Ignjata Kirhnera, dobrovoljci preani kako padaju u oprotajnom juriu, bugarski no u lea, saveznici koji sede skrtenih ruku u dalekom Solunu, nareenje Vrhovne komande o povlaenju na jug, put bez povratka: Topola, Kragujevac, Ni, rasulo, panika, bezvlase, poloaji kod Knjaevca, Vladiinog Hana, bolnice krcate ranjenicima koji umiru bez lekova i lekarske nege, Bugari koji nadiru, potom Ribarska Banja, teko stanje posvuda, ipak, nada jo postoji, put za upriju, general turm dok ga plemenito lae da je situacija pod kontrolom, dezerteri, zarobljenici, ratni bogatai dok unitavaju arhivu i dokaze o svojim lopovlucima, Jagodina, hrabro dranje Devetnaestog puka na poloaju kod Lipara i Cerjaka, ponovo nada da nije sve izgubljeno, poloaji kod Drenove, Vitita i Anita, vest o padu Aleksinca, naputanje Jagodine i uprije, rasulo na uprijskoj eleznikoj stanici, izbezumljena vojska, uspaniene izbeglice dok tegle ogromne zaveljaje, totalni slom, put za Kruevac, posvuda tuni prizori, stradanje, molitva u Lazarici, pljaka i grabe dravnih magacina, pobesneli, raspomamljeni narod dok gazi sve pred sobom, pad Kraljeva, povlaenje iz Kruevca, zbegovi kraj
97

puta, potpuni krah, put za Prokuplje, automobil koji se s tekom mukom valja u nepreglednoj reci naroda, blato, neprohodni, provaljeni drumovi i, konano, ova topovska kara, koju vuku etiri vola kroz bespua Jankove klisure... Znai, opet izbeglica - pomisli kralj Petar, silazei sa volovske zaprege nadomak Blaca i sedajui u pristigli automobil. Ponovo izgnanstvo! - promrsi sebi u bradu, stisnutih vilica, dok mu je za leima gorela Srbija, a pred oima titrali obrisi daleke albanske golgote...

98

Prsten od srebrne banke

U spomen na Petru Pavlovi ro. Lazi koja je ovu priu PREIVELA

Nikad nije sasvim liio na legendu o sebi, ali joj se pribliio. Horhe Luis Borhes

1. Znak

Na podatke o junatvima Petra Lazia - Rebule nailazio sam u nezvaninim, paraistoriografskim izvorima (Narodni ustanak u Semberiji, Majeviki etniki odredi, Srpska kruna), kao i u neunitenoj dokumentaciji Gestapoa i arhivi ustake komande za severoistonu Bosnu. Premda zvaninoj posleratnoj istoriji Semberije i Majevice ostaje potpuno nepoznat, u narodnom usmenom predanju ivi do dananjeg dana. Graa za pripovest mi se nudila, takorei, sama u svim onim mestima kroz koje je prolazio Rebula, u govoru ljudi koji su ga videli, uli ili upoznali. to se tie podataka o zlodelima mog glavnog junaka, kojih je sasvim izvesno bilo (mnogi tragovi ukazuju na to), do njih nisam uspevao da doem. Niko nije umeo da ih dozove iz seanja, svedoci su govorili da ne znaju za takvo to. Gotovo da sam bio sklon da poverujem, ali divnu samoobmanu rasprila je, u jednom jedinom trenu sumnje, bolna spoznaja da su opisi zlodela tu, zajedno sa slikama junatva, poput viedimenzionalne slike sa seoskih vaara koja stvara savrenu optiku iluziju - sa koje strane gledate, sa te i vidite ono to elite. S druge strane, zanimljivost lei u injenici da o Petru Laziu vie podataka donose ravnogorski istoriari u rasejanju, iako je poginuo kao partizan. Ili, da budemo precizniji - poginuo je kao izdajnik, premda, dodao bih, nikog nije izdao.
103

Tokom istraivanja tanog datuma Petrovog roenja ispreile su se nepremostive tekoe. Naime, optinske knjige su unitene na samom poetku rata, rukom nevidljivog rodoljuba, spreavajui na taj nain, barem prividno, nasilnu mobilizaciju i deportovanje u logore, a crkvene, sa datumima krtenja, izgorele su u jednom od poara, tokom saveznikih bombardovanja. Meutim, dragoceni trag kljunog svedoka i uesnika cele prie, nepogreivo me je odveo u suprotnom pravcu, ka konanom razreenju misterije: Rebula se rodio istog dana kad i budui prestolonaslednik i poslednji kralj Jugoslavije Petar II Karaorevi. Zato mu kum na krtenju dade ime Petar. Prema Genealokom i heraldikom pregledu kraljevskog doma Karaorevia to je moralo biti 6. septembra 1923. godine. Tako se istorija po prvi, ali, dodao bih, ne i poslednji put, poigrala sa Rebulom. Jedno porodino, nita manje pouzdano svedoenje, govori o samom inu roenja u Velinom Selu, u Semberiji: Dijete iz majine utrobe pade pravo na golu zemlju. Zaprepaene babice pozijevae od uda. Pred njima je leala neobino krupna i glavata beba u kouljici koja uva od kuruma, od bolesti i druge poasti. U velikoj pometnji novoroene se umalo ne udavi, dok se neka od ena ne pribra i razdera opnu sa nemonoga tijela. Kad se udesna kouljica, u kojoj se petkom zduhai raaju, razdere a potom odsjee komad i priije na ruku djetetu, nikakva mu zla sila ne more nauditi. Babice, smetene Bojim znakom, bacie beleg na bunjite, ne zakopavi ga u zemlju. Tako Petar izgubi svoju mo.
104

2. Ceo jedan ivot, takorei

Dogaaji omeeni roenjem dva Petra i aprilskim slomom Kraljevine - ceo jedan ivot, takorei, roenja: sestara, brae, u talama, vajatima, u polju, sa motikom, srpom u ruci, roaka, kumovska, komijska roenja: dece, drebadi, teladi, jednako esta i znaajna, smrti: majke Stanke u bolesti, muci, u dugom samrtnikom ropcu koji ga budi oznojanog iz noi u no, malih tek roenih sestara, brae, smrt kralja, daleko u tuini, dorata sa najlepom zvezdom na elu, naduvenih zeia u bari kine poplave, sahrane: majka izobliena u pljusku, blatu, kuknjavi, sanduk na uadima kako se sputa dole u raku dopola punu prljavom vodom, grozna zapevka zabraenih ena u kii, kaljuzi, vrisku dece, sestrica Jovanka u malom, skovanom kovegu, smeno malom, pod oevim pazuhom, zakopana u ljiviku iza kue, u jamici, na mei koja se ne preorava, otac kako sadi struk vinove loze, jedini spomen na nekrtenu duu kojoj se ne sme zapaliti svea, niti skovati krst, mali Lako pokopan iza stare senare, grob se vie ne zna, zagubio se, kralj ispraen negde, tamo daleko, u velikoj narodnoj alosti, ukoeni zeii crvenkastih, staklastih oiju, puteni niz kanal, valjaju se u mutnoj vodi, bolesti: trovanja, kraste, vake - anatema ih, uga, pritevi, letnje groznice, rednje, ive rane - gluvo bilo, uboji, kostobolja, grudobo105

lja - u njenu glavu, osipi, gnojne rane, hripavac, utica, padavica - nebduroka, lekovi: korenje, bilje, trave: bokvica, kopitnjak, matinjak, kantarion, beli slez, melemi, obloge, ajevi, molitve monaha, zapisi hoda, ini, bajalice protivu uroka, amajlije, osvetana vodica, beli luk, rakija, vrui crepovi, blato, konjska balega, najposle, kad ve vie nema pomoi: prakovi, pricevi, masti - medecina, igre: kamena s ramena, Turaka i Srba, rvanja u kosti, u kai, Srba i Bugara, obaranja ruku, Austrijanaca i Srba, igre - RATA, veselja: krtenja, sveari, zavetine, seoski kirvaji, panauri, preslave, mobe, prela, odlasci u vojsku: pijani remci golih brada pevaju niz pranjav drum, kotrljaju se u majinoj, sestrinoj suzi, enidbe, udaje: u pesmi, pijanoj vrisci, pucnjavi, u tui, pod hrastovim kronjama, u porti crkava, prijateljstva: Strahinja, Krsto, Vidoje, zmija uvarkua ispod praga, nou u slamarici, pod Petrovim uzglavljem, danju u leski iznad kue, katkad kraj ognjita gde pije mleko sa detetom iz drvenog anka, kasnije, kad je odrastao, u platnenoj kesi, u nedrima, zbog straha da je kogod ne ubije jer, za vreme letnjih pljuskova, beei od grmljavine u lesku, obani govore o udotvornoj moi zmija koje u leskovom iblju ive: ko bi metnuo u usta meso zmije koja pod leskom ivi, razumeo bi govor ivotinja, a ko bi pojeo srce te zmije, tome bi svaka travka rekla od ega je lek, strahovi: pogin'o je kralj, bie rata, kraljevi je jo mlad, otee mu presto, propae drava, bie rata, ubi sua, satruli kia, potue
106

grad, to pretekne - pojede porez, bie rata sigurno, vele proroci, ubogi, jurodivi, vidoviti, svi ostali kojima je verovati, kau knjige starostavne: nema boga da ne bude rata, zlo se namnoilo, mrnja narasla, greh se zapatio - jata nego rat, radosti, pobede, lepote, tajne, ljubavi: mnoga ga devojka kroz krilo slepog mia pogledala ne bi li za njom glavu izgubio, porazi, verolomstva, nematina: nadnienja po Sremu, beda, emer, glad, rane: uljevi po dlanovima, masnice po leima, oiljci u dui, ceo jedan ivot, takorei, zavrio se mnogo pre nego je i poeo.

3. Der Spitznamen

Nadimak Rebula, koji e ga pratiti do kraja ivota i po kome e ga narod upamtiti (jer u ovom kraju postoji jedna naroita strast za nadimcima, itave porodice dobijaju nadimak - der Spitznamen, koji im zamenjuje u potpunosti prezime i ini ga, takorei, suvinim u sveoptoj mitolokoj konspiraciji), Petar e zasluiti na Ivandan 1941. godine. Tog dana, pranjavim putem od Velinog Sela, pristigao je u Bosansku Rau, na samu obalu Save, dronjav, musav seljak. Izgledao je glupo i zbunjeno u iscepanim, letnjim gaama i ispranoj, vezenoj koulji.
107

Nemac, straar na nasipu, kraj puta to vodi preko mosta u Srem i Srbiju, pokuavao je da se sporazume sa pridolicom. Guten Tag, Herr. Arbeit, Arbeit, Herr - objanjavao je mladi na loem nemakom, napabirenom po Vojvodini, kod gazda volksdeutscher-a - Arbeit, traim, Herr, Brot da zaradim. vaba se, sasvim izvesno, zgraavao, o, mein Gott, prokleta Bosna i Balkan i dan kad me poslae ovamo. Kraj sveta, pakao i Boja kazna, kakva zemlja, kakvi ljudi! Seljak je zaudarao na balegu, sunce je smrad irilo i pojaavalo, tako da Nemac oseti muninu u elucu. S prezirom natoveka, usiljeno, odgovori mu na nemakom, uz pokoju poznatu srpsku re, da dole, kod magacina, trae radnike za istovar. Seljak nije razumeo: Guten Tag, Herr. Arbeit. Brot, Herr. Arbeit, bitte. Lakoveran i glup, uveren u svoju nadmo istokrvnog, arijevskog porekla, zgaen smrdljivim srpskim seljakom, Rebula (tako bi nekako Nemac trebalo da se zove ili je to moda samo versprechen seljaki prevod nekog tekog germanskog imena), dakle, Rebula spusti puku koju je dotad drao na gotovs, pa je prebaci preko ramena, da bolje pokae nadniaru dotini magacin. Tih prvih meseci okupacije, Nemci su raunali na potenje. Petar Lazi, od ovog trenutka ga slobodno moemo zvati Rebula, podie zakrvavljene urokljive oi, dotad nevidljive i pogleda Nemca, Guten Tag, pogleda kroz njega. Samo jedan sekund, jedan treptaj oka, mogao se videti ogromni uas u vabinim oima. Ve sledeeg trena sevnu iz Petrovog pojasa, ispod vezene koulje, dugaki krivi
108

jatagan posred SS grudi, malo ispod gvozdenog krsta, ruka ga zavrnu par puta, rebra kripnue, krcnue, Guten Tag, i krvava crna uniforma polete niz strminu nasipa. Ceo Ivandan, sve do duboko u no, nemake potere su krstarile posavskim umama. Rebula je izmicao, skrivao se, beao u cik-cak, ostajao nevidljiv. U izvetaju nemakoj krajskomandanturi za severoistonu Bosnu od 7. 7. 1941. godine, pod oznakom br. 108/41 strogo pov. stoji zapisano: Srpski odmetnik Petar (Miloa) Lazi, dana 7. jula 1941. godine, muki je usmrtio pripadnika SS jedinice i pritom oteo puku. Za banditom se intezivno traga. Posedujemo pouzdane informacije da se krije u umama izmeu Velinog Sela, Jelaza i Broca. U dnevniku Gojka Bokovia, semberskog etnika koji se 1945. godine probio do logora Palma Nova, Italije i, kasnije, do Kanade, u krvavom zapisu emigrantskog jada objavljenom u nekoliko nastavaka, tokom 1965. godine, u Torontu, u Srpskoj vili, glasniku kanadskih Srba, izmeu ostalog, beleimo i podatak vezan za ovaj sluaj: Tog je dana u Semberiji ukradena prva puka. Ne znam kad je prva opalila, to je manje vano, jer ko zna u koga je opalila, dal' nije promaila ili zatajila. Tada je prvo oruje ukradeno i prvi je Nijemac okrvavio srpsku zemlju. Bio je to neki Rebula. I, od toga sve poe! Umro je tog dana Rebula da bi bio roen Rebula. I narodna sprdnja. Jer bez sprdnje nema ni bune, ni ustanka.
109

4. Krvavi potpis

Rebula se pojavljivao iznenada, odnekud iz dubina semberskih uma i isto tako naglo nestajao, ostavljajui za sobom preklane vratove, smrskane lobanje i zadavljene, proburaene vojnike u lokvama usirene krvi. Visili su po granama krvavi vojnici Reich-a, rasporenih utroba i istegnutih zelenkastih creva, raspadala se i crvljala smrskana lica, ruke i noge razvlaili besni psi i divlje svinje. Gledali su plavooki Bavarci, Prusi, Saksonci staklastim, ukoenim pogledom nebo, beivotno preklanih vratova na spavanju, nou, podmuklo, balkanski. Lagano je meu pripadnicima slavnog Wermacht-a tih prvih ratnih dana rastao uas. Ispoetka je nemaka komanda mislila da se radi o grupi vojnika propale Kraljevine koja je, ko zna kako, izbegla zarobljavanje i deportovanje, pa sad pljaka i ubija po semberskim umama. Ali, zvaninim izvetajima, uredno prosleivanim u komandu stana, protureili su krvavi Rebulini potpisi - jezivi runi rad. Krvava mustra odavala je svog tvorca. Ubrzo na preklanim vratovima i razvaljenim lobanjama poe da se prepoznaje veta ruka "majstora". Po selima poee da krue prie, uveliane i nakiene do neprepoznavanja, a kad se pronese i prva pesma, vie se nije imalo kud. ume se stadoe puniti ljudima.

110

5. Istinita legenda

Tema koja e kasnije, potpuno nezavisno od ovog dogaaja, postati legendom iz pobednikih skaski i antologijskim motivom akih udbenika, odigrala se mutatis mutandis u jesen 1941. godine, negde u umama severoistone Bosne. opavi uhoda blesastog lica i iskeenih, gnjilih zuba ispod veito nacerenih, tankih usana, etniki jatak iz iste zlobe, u svojoj blaenosti ubogog duha lien svake otrovne ideje i sentimentalnog patriotizma, potkaziva, takorei iz linog zadovoljstva, gonei svinje u potrazi za irom, nabasa u jednoj proseki na grupu Nemaca. Posedavi po oborenim stablima, odmarali su se, neki izuveni i raspasani, veina gologlava. Jeli su iz konzervi, bez urbe, lagano, utonuli u misli. opavi ih zaobie u irokom luku, pa izbi pravo u selo. Staro platno holandskih majstora teko da bi moglo doarati zlurado sladostrae hromog uhode, ludaki sjaj njegovih oiju, balavost iskeenih eljusti iz kojih curi neprekinuta nit sline i lice sa kog se itaju vekovne naslage otrovnog istonjako-ortodoksnog bizantizma, dok opisuje Rebuli, uz obilje suvinih detalja, poloaj i sastav nemakog voda. Voen starom navikom da sagovornika ne saslua do kraja, Petar dograbi Rebulinu puku i polete u senke stabala. Kako je dublje tonuo u tiinu ume, u sleponicama je sve jae damarala uskljuala krv, apui da je prekasno za odustajanje.
111

Nemci su i dalje spokojno glodali svoje konzerve. Sve je bilo tako lako i obino. ak, dosadno. Odjednom, iz gustia, neopaen od strae, pravo pred Nemce banu gologlav mladi. Samouvereno je grabio dugakim koracima, dok mu se o desnom ramenu njihala naopako okrenuta puka. Za pojasom kama. Nemci pozevae od uda. Nekoliko pribranijih zgrabie puke i repetirae ih na pridolicu. Rebula je mirno stajao nasred proseke. Gledalo ga je desetak garavih, muiavih niana i dvaput toliko razgoraenih oiju. Neki od vojnika, prekinutih u jelu, drali su savakan zalogaj u ustima. Svi su ekali. Ich bin Kommandant! etniki komandant! - prvi prozbori

Rebula.
(Petar je tad debelo slagao. On nije nikome komandovao, niti je ikada nosio inove na iritima. Nije, ak, ni vojsku jo bio sluio.) Umher sind meine Leute! Wir sind zweimal soviel! Ihr sollt sich bergeben sonst wir tten euch! 1 - Petar desnom rukom obuhvati iroki, neodreeni krug, podboi se i raskorai. Nemci su i dalje, otvorenih usta, gledali razgoraenim oima u drskog neznanca. S nevericom su stezali svoje puke. ekali su jedan na drugog, na komandu. Sve je visilo sad u vazduhu iskrivljeno, pomereno do eksplozije, do krika koji budi iz komarnog sna.

1 Okolo su moji ljudi! Ima nas dvaput vie! Predajte se ili emo vas pobiti!

112

Rebula je zurio onim naroitim staklastim pogledom mrtvaca, pravo u zenice rieg Untersturmfhrera. Ovaj, raskopavajui krutu kragnu bluze, obrisa sitnu rosu sa ela. Ostali se zgledae. Petrove beonjae premrei pauina krvavih ilica. Rii narednik skrete pogled ka vojnicima. Na njihovim licima ugleda, kao na povrini najdubljeg bunara, odraz vlastitih slutnji. Petar je lupkao prstima po fiekliji za pojasom. Narednik se okretao oko sebe. inilo se kao buenje iz jednog sna u drugi, jo tei i jeziviji, buenje pravo u moru, bezglasno, stravino propadanje u bezdan komara. Posle par sekundi zgledanja svi, kao po komandi, bacie brze poglede okolo, na tamni gusti ume, na krug hrastova i lipa, na pojas rastinja i iblja to se dizao uz samu ivicu proseke. Prestravljene oi streljale su nadnete kronje i jaruge obrasle visokom travuljinom. Negde levo, iza Petrovih lea, zadrma se grm, gore, povie leskovog prua, zalepra uplaena ptica. Iza, u dubini hrastove kronje, neto unu. Sumnjivo. Petar se raskorai malo vie i nakrivi glavu udesno. Sve je trajalo isuvie dugo. Sad se i njemu orosi elo (nekih par nedelja kasnije, kad je, posle dueg vremena, ponovo stao pred ogledalo, Petar primeti da mu je elo zabrazdila prva bora). Untersturmfhrer se nagnu ka najbliem vojniku. apnu mu neto na uvo. Ovaj slee ramenima. Narednik jo jednom pogleda ispod oka naokolo, pa lagano spusti puku pored sebe, na zemlju. Odjednom, oseti udesno olakanje. Jedan za drugim, uinie to i ostali.
113

Petar zae meu Nemce i pokupi dvadeset dve puke i pukomitraljez Broving. Dogaaj koji se odigrao par sati kasnije, jo se prepriava i pamti u Semberiji: iskolaenih oiju, seljaci su, sa nevericom, gledali kako kroz selo, glavnim putem, promie kolona razoruanih Nemaca. Iza njih, na motoru, s pukom na prsima, jezdio je Petar. Iz bone prikolice virilo je dvadesetak cevi. Ubrzo ih nestade: Petra na par nedelja, dok ne proe cela halabuka oko ovog dogaaja, a Nemaca nestade zauvek. Sutradan u dvorite Petrove kue hrupi desetina naoruanih vojnika. Traili su bandita. Oca Miloa oterae u Bijeljinu, u zatvor. Tamo su mu odbili oba bubrega i plua, probili bubnu opnu i slomili tri rebra. Otpustili su ga nekih petnaestak dana kasnije iz podruma Gestapoa, pod zatvorenikim brojem 1215/41. Nikad se nije potpuno oporavio. Maehi Vidi su stavljali puku pod bradu i no pod levu dojku, ne bi li im odala gde se krije Petar. Vidino srce je bilo na desnoj strani. Nita nije odala.

114

6. Pesma koja krvari

U narodnu pesmu je teko ui, jo tee iz nje izai. Severoistona Bosna u vremena velikih buna i ratova odzvanja od krvavih pesama - poslanica dumanima, jer u Bosni kogod kree u smrt - peva. esto se ne zna ija je pesma, niti kome je namenjena. Desi se katkad da se stihovi izmeaju, izgube, pa, posle dugo vremena i traganja, pronau izoblieni i prepevani, tamo gde bi im se ovek najmanje nadao. Ali, jedna stvar je sasvim izvesna: dumanin razume poruku jer govori istim jezikom. Strahinja Kalabi - Strajko, jedan od vienijih etnikih ustanika Semberije, rodom iz velike i ugledne familije Kalabia iz Trnjaka, veliki prijatelj i nesueni kum Petrov, poginuo je na dan svojega venanja, u leto 1942. godine, ispred crkve u Batkoviu, urei po mladu, a da nikada ne stigne. Naoigled nekoliko hiljada ljudi, pokoen je mitraljeskim rafalom, u srpsko - srpskom obraunu, iz gomile koja se okupila da vidi nevestu Milu, lepoticu o kojoj su se ispredale prie. Mila je zauvek ostala da veze svoju spremu kraj prozora i da eka dragog koji nee nikada stii, a Strajko je, u lokvi krvi, kraj prevrnutog fijakera, izdahnuo otvorenih oiju punih neba. Kum, Petar Lazi - Rebula, zakasnio je sasvim sluajno na venanje i tako ostao iv. Iz krvave svadbe rodila se krvava pesma, upamena i pevana do dananjih dana:
115

PJEVAJ MAJKO, POGIN'O JE STRAJKO, UTI BULA, OSTO JE REBULA! Nije se znalo ni onda, ni sada ko je okrvavio ruke, ispevavi stihove. Nedoumica vezana za poreklo ove pesme, upuuje na nekoliko mogunosti: a) Moe biti da je pesma likujui muslimanski teferi i enluk, ali i opomena na belaj koji se sprema. b) S druge strane, mogue da je pesma srpska, inadijska, da je podmukla, osvetnika pretnja. v) Trea verzija kae: prvi stih je ispevao neki musliman, radujui se Strajkovoj pogibji, a drugi stih je nastao kao odgovor nepoznatog Srbina, pa je pesma i jednih i drugih - zajednika nesrea. Ali, najpre od svega, da je pesma niija, svojevlasna. Otrgnuta od svog tvorca, nastavljajui smrtonosni ivot nakaze, prepevavana i nikad dopevana, ona se vraa tajanstvenim putevima, izobliena, na vlastito izvorite, da svede raune.

7. Dua deteta i oi starca

U noi izmeu 4. i 5. novembra 1942. godine, oko hiljadu sremskih i beogradskih studenata, kalfi i egrta, prelazi reku Savu, u Bosutskim umama, dokopavi se Semberije, kod sela Broca. Sremski partizan116

ski odred i esta brigada uz pesmu, hleb i oruje donose i potajno skriveni belosvetski prtljag revolucije. Sasvim tiho, gotovo neprimetno, ljudi se obeleie, svrstae i zatvorie. Ponegde pade i krv, ali ne iz ideolokih, ve drugih, isto praktinih razloga: ostavinskih i komijskih, meako - parniarskih, ljubavnih i ljubomornih. Padoe glave iz dubokoemotivnih, srpskih razloga; izravnae se stari rauni pod novim okolnostima. Sretale su se komije i roaci oko plotova i ljivika, kod vrzina i kanala, u senci kua, dok su dolazili da presvuku krvave, usrane gae i mokre arape, prepadali jedan drugog i hrabrili, ispitivali kako je tamo, na drugoj strani, ta se jede i obuva i ta se pria hoe li kraj rata skoro. Ubeivali su potom jedan drugog, ubeujui zapravo sebe same, da su na dobroj strani, da e glavu izneti i kuu sauvati, da e prevariti sve i obmanuti - podvaliti samoj sudbini. Potom su vodili roake, kumove, komije, kukali i molili za njih kod pretpostavljenih da ih potede i prime u redove, a posle nekog vremena opet beali, dezertirali na drugu stranu, zajedno sa nekim drugim roacima, kumovima, komijama. Sve se uskomea i poludi ko pred sudnji as. Na zimske Vrae 1942. godine, Petrov ia Uro - Juko Lazi, osvetljen sablasnom, zaverenikom svetlou lojanice, za slavskom trpezom, uz rakiju i meze, zatvorie krug traganja: Petre, ti e etnicima, ja u partizanima, pa, ko god nadvlada, jedan emo drugog prevui i obadva glavi izneti.
117

Ostae upamen svojevrsni kuriozitet: tokom naredne etiri ratne godine, Rebula je sedam puta prelazio iz jedne vojske u drugu. Ni tad, ni kasnije, tokom celog rata, niko nije uspeo da objasni Petru razliku. Do njegovog zdravog, seljakog razuma nikada nije uspela da dopre ni jedna otrovna ideja. Umro je sa duom deteta i oima starca.

8. Trinaesta SS Handardivizija

Poetkom marta 1944. godine, po zlu uvena Trinaesta SS divizija, sastavljena od bosanskih i kosovskih dobrovoljaca III Rajha, poznata jo i kao Handardivizija, nadirui od Vinkovaca prema severoistonoj Bosni, prelazi Savu kod Brkog i Bosanske Rae. Potujui nareenje svog komandanta, generala Zaubercvajga: Sjeverno od Save nema zarobljenika!, fesovi sa plavim kiankama, usputno, pale i pljakaju sremska pogranina sela: Jamenu, Bosut i Sremsku Rau. U svom krvavom maru dobrovoljci III Rajha izbie na levu obalu Save. Na suprotnoj strani leala je Semberija. im preoe nabujalu vodu Muslimani i Arnauti popalie nekoliko naputenih kua kraj puta. Glas je iao ispred njih i narod se ve bee povukao duboko u ume.
118

I, dok je komanda divizije razmatrala dalji pravac kretanja, iz ume, od Jelaza, izae nekoliko konjanika. Rajo Banjii, vojvoda Radivoje Kerovi, kapetan Stevan Damjanovi - Leko, Jeremija - Zeko Lazi, Petar Lazi - Rebula i jo nekoliko etnikih glaveina iz okolnih sela, stajali su uz samu ivicu ume, na stotinak metara od ela SS kolone. Gojko Bokovi u Srpskoj vili donosi ceo dogaaj: Konji su bili nemirni. Iz nozdrva im se puila para, dok su, njitei, poigravali po smrznutoj oranici. Na udesnim konjanicima zveckali su redenici, a sjeverac im je mrsio kose i brade. Ispred svih, na vrancu, sa oficirskom sabljom za pojasom, istupi Crnjelovac Rajo Banjii. Esesovci su utke gledali u grupu konjanika, ekajui naredbu za paljbu. Banjii se prodera: ujte me dobro Turci! Krenete li na sela da palite i koljete nee na dobro izai! Na no idete! Krv e da potekne! Nego da okrenete na Bijeljinu i dalje svojim putem! Prvi metak prozuja iznad Petrove ubare. Drugi ga opee. Konji, navikli na nagle begove, propee se svom silinom i, ne doekavi da se ponovo oslone na zemlju, uz divlji njisak, zadie put ume. Poneki od konjanika, iz okreta, opali rafal nasumce, dok je gusti roj metaka ve orao zemlju pod kopitama. Grmelo je iz stotina puaka, a konjanici su ve duboko u umi lomili prsima nisko granje u divljem galopu. im zaoe malo dublje, rasturie se na sve strane.
119

Petar, jaui, oseti vrelu tenost kako se sliva niz desnu slabinu. Posle desetak minuta stie u logor, zauzda besnog dorata i pade iz sedla pravo na golu zemlju. Probudio se posle dva dana u bunilu. Lebdeo je tokom cele naredne nedelje uskim prostorom izmeu sna i jave, sve dok ga nisu nekakve babe-gatare, za koje, dok se kasnije o tome uz vatru prialo, niko iv nije znao ko su i odakle su, maijama i vradbinama od smrti otele. Kad se Petar jedno jutro pridigao na laktove i, posle dueg vremena, progovorio, zatraivi mleka, od tri starice ne bee ni traga. Izgledalo je kasnije kao da su i one same bile izale iz samrtnikog bunila, iz paperjaste magle Rebulinog predsmrtnog ropca i da su se tamo vratile, ne dozvolivi nikom da ih zapita ko su i odakle dolaze. Petar nikad ranije nije bio tako blizu smrti. Otada mu elo zaara druga bora. Izabranici III Rajha su tog marta zaobili srpska sela i nastavili prema komandi u Bijeljini i dalje bosanskim bespuima da kolju, pale i pljakaju, tamo gde im niko nije pruao otpor. U posleratnoj istoriografiji ovaj i slini dogadaji nali su drugaije, nita manje mogue utemeljenje, kroz dokaze o kolaboraciji domaih izdajnika i okupatora. Semberci i danas pale svee za pokoj due i venu slavu izdajnika.

120

9. Ljuti

Poetkom 1945. godine etnike formacije, zaostale za glavninom, koja je ve odstupala na zapad, preko Hrvatske i Slovenije, razbijene u manje grupice, povlae se ispred partizanskih hajki dublje u majevike ume. Povlae se i Nemci, ali na sever, zajedno sa ustakim i bednim ostacima domobranskih satnija, ostavljajui iza sebe pusto. Negdanji pripadnici Muslimanske legije odranije su se ve povukli u partizanske jedinice. Bee dolo vreme konanih srpskih obrauna - vreme ienja. Uoi Belih poklada, uvee, iz komande taba, pod oznakom: strogo pov. stie kratak dopis, ogoljen i saet do sri: Spremiti etu za ienje. Polazak u zoru. Kako je Rebula (sada ve partizan i to po etvrti put) saznao poverljivu sadrinu naredbe, ostae zauvek tajna. Tek, te noi Petru san nije dolazio na oi. Zli jezici vele (premda opravdano moemo sumnjati u toliku neopreznost) da je ak i rekao za samom veerom, zagledan u komad skorele proje: Kako u, brao, kad sam do jue jeo 'lebac s njima!? ili neto slino tome, premda je, dodao bih, sve to malo verovatno jer bi se, sasvim izvesno, ovakva izjava pojavila u svetlu kasnijih dogaaja kao krunski dokaz. A, nije. Pred zoru doe red na Petrovu smenu strae. Prvoborac ovih krajeva, Cvijetin Sekuli, belei u svojim Sveskama semberskog partizana ceo dogaaj:
121

Jo je teka koprena sna pritiskala umorne ljude, polegale na podu pojate, kad se kroz grobnu tiinu prolomi barutni prasak. Pucanj zaas die cijelu etu na noge. Zbunjeni ljudi se mahinalno, instiktom zvjeradi naviknute na lov, razmilie, oas, na sve strane. Proguta ih tama ume. Nedugo potom, kao po komandi, izbie sa svih strana na istinu. Ispod lipove kronje, u lokvi krvi, leao je Petar Lazi, opruen i nijem. Rukama je stezao desnu nogu. Iznad koljena, u visini prepone, irio se zagasitocrveni otvor. Onuda gdje bjee proao metak, sad je kuljala ljepljiva tenost. Iznad njega, zanemeo, iroko otvorenijeh usta, treptao je golobradi mladi. Bjee mu prvi put da vidi ranjena ovjeka, oima ukoenim od straha. Petru se tad, pod lipom, iscrta trea, poslednja bora na elu. U zvaninim izvetajima prosleenim u komandu, kao i u priama upuenih, postoji nekoliko nedoumica, tako da konana verzija celog dogaaja nikada nee biti u potpunosti utvrena. Senka sumnje, koja e pasti na Rebulu, da je sam sebi pucao u nogu, a sve da bi izbegao uee u ienju, iako nikad dokazana, ubrzo e mu doi glave. Svedoenje golobradog mladia da je prilikom smene strae nepanjom okinuo kurum u Petrovu nogu, kao i suze i zaklinjanje u istinitost ovih rei, nikada nisu pomogli Rebuli. Sutradan, na ispitivanju, Petar nijednu re nije izustio (romantiari tvrde da je titio mladia od sigurne kazne i tako presudio samom sebi, pragmatiari su pak skloni sumnji da je ova utnja bila znak priznanja).
122

U svakom sluaju, presuda je donesena brzo i u najveoj tajnosti. U tolikoj tajnosti da je ak i optuenom bila nepoznata. Kljuni dokaz sabotae bio je neoboriv: reakcionarna prolost. Porodino predanje, koje ne priznaje fakta i ne poznaje nedoumice, u svojoj samodovoljnosti, govori da je mlaa Rebulina sestra P. drugi dan po njegovom nestanku, pod slamaricom na kojoj je leao, pronala struk uvelog ljutia: Tim ljutiem je Petar sebi rane nagriv'o. Nije im dao da zacijele. Dokaz koji je izmakao prekom sudu kao potvrda izdajstva, nije izmakao uvarima porodinog predanja kao potvrda ojstva.

10. Prsten od srebrne banke

Dva dana je Petar leao ranjen u ujakovoj kolibi na kraj sela. Treeg je dana dojavio ocu i maehi gde je i zatraio da mu poalju preobuku i neto hrane. Kad je Vida stigla sa krvavom veerom: peenim orozom, inijom sira i bokalom vina, krevet je jo mirisao toplinom. Drugi dan istog ponedeljka i poetka velikog Uskrnjeg posta, arko Kalabi, braa Vlado i Duan Popovi i jo estorica kojima ne vidim jasno lica u gustoj tmini zaborava kljunog svedoka cele
123

prie, odvode Petra Lazia - Rebulu na ue velikog kanala u Savu, nadomak Jelaza. Odvode ga vezanog (krvavi tragovi ice na rukama svedoe o velikom strahu od odvezivanja), hrabrei jedan drugog pogledima punim lane ravnodunosti.
***

Treeg dana potrage za Rebulom, njegova mlaa sestra P. obuzeta crnim slutnjama, nalazi kod zapisnog hrasta, kraj puta to ide od Jelaza ka Velinom Selu, Petrove duge lanene gae. Ubice su pocepale i bacile na dve strane Rebulinu odeu, da bi proli kroz nju. Znali su da e im biti teka Petrova krv, da e im kue pritiskati i po glavama kapati. Gatanjem se ne pere lako krv nevinih: sedam od devet Petrovih krvnika izginue u naredna tri meseca, ne doekavi kraj rata. Kolovou arka Kalabia, istaknutog komunistikog aktivistu, komandira partizanske ete i roenog Strajkovog brata, zajedno sa enom, obezglavljene etnike horde, u povlaenju ka zapadu, Koevju i smrti, obesie javno aprila 1945. godine, na bagrem, kod mlina u Brocu. Sudbina se poigrala i ostavila u ivotu najmlaeg, Vladu Popovia, da desetak narednih godina melje ito i krije pogled od ljudi, a na kraju i umre od grudobolje u istom tom mlinu. Drugi preiveli svedok i bezimeni uesnik stranog zloina nosio je grbu na leima do same smrti, kao sramni beleg na dan kad je u guanju sa Petrom dobio udarac preko lea golom akom. Kost je zacelila, ali Gospod je hteo da sraste nakrivo, na porugu i znak veite opomene.
124

***

Peti dan potrage za Rebulom, arko Kalabi, zaustavivi sestru P. na ulici grubim stiskom ruke, posavetova: Nemoj uz kosu, ve niz kosu! (Setie se P. ovih rei sledee godine, s prolea, gazei ulicama Bijeljine u prvim redovima povorke, dok je, zajedno sa grupom sumnjivih, spontano klicala, glasnije nego ostali, razgovetno i zvonko: Roko, Roko!!!)
***

est su dana otac i ia traili Petra po vrzinama i jarugama, dok su sestre naricale i greble lica, slutei nesreu. Maeha je ogledala kod vidovitog Milorada i seoskih vraara, bajala i gatala, ne bi li joj se ukazalo gde je Petar, ali pasulj i olovo su volebno utali.
***

Sedmog dana potrage ia Juko i otac Milo naioe u polju na pogurenog, mutavog obanina. Upitae starca zaobilazno, u naznakama, da li je video gdegod sve grob, sina trae, partizana nestalog u borbama. ia ih odvede do ua kanala u Savu i stade pred njih gologlav, oiju uprtih u zemlju. Braa Lazii se okretoe. U obali, me' vrbovim ilama, virila je iz vode modra ruka, vezana divljom lozom. Milou zadrhta brada. Na domalom prstu sijao se Petrov prsten napravljen od srebrne banke.
125

Izvukoe golo telo na obalu. Kasnije, uz ognjite, za dugih veeri, svedoio je ia Juko o groznom prizoru: Dva dum-dum metka, jedan kroz donju vilicu - razbijen par kurjakih onjaka, drugi kroz prsa golema rupa na leima, puknuta lobanja i podlivi krvi po pleima, tragovi udaraca tupijem koljem i kundacima. Silno su se urili... urili i, kanda bih rek'o, bojali... U dugoj agoniji umiranja, jer Petar se teko rastavljao sa duom zbog udesne kouljice u kojoj je roen, u grevitoj borbi za vazduh, ostala je samo desna ruka gore, iznad vode, sa stisnutom akom. I na modroj aci - prsten od srebrne banke.
***

Nekoliko meseci kasnije Milo je potraio iu da mu se zahvali i odui zato to je Petrovo telo privezao divljom lozom uz ile, da ga voda ne odnese. Nije ga pronaao ni tad, ni kasnije. Nikad vie nije video lice nemog obanina, niti je kome ispriao kako je pronaao Petra. Odneli su braa Lazii tajnu u grob, a kako je doznala osoba koja mi je ispriala, sva je prilika, nikad neu saznati. Neke tajne zauvek ostanu tajne.

126

11. udotvorna travka

Istog dana Milo Lazi, stisnutih zuba, s kapom u ruci, peke je otiao u seoski odbor, da ponizno zamoli ljude koji su mu ubili sina za dozvolu da sahrani Petra. Dozvolili su. Bez rei. utnjom. (Da su poiveli, kao to nisu, ti bi Srbi daleko dogurali u godinama koje usledie, jer imali su razvijen oseaj takta: Mrtvom ovjeku nikad ne treba pomagati da oivi i postane opasan. Treba ga jednostavno zakopati! - kako ree jedan od njih.)
***

Izmeani sa ubogim, jurodivim babama, to teraju bosiljkom muve sa mrtvaca i paze da ga kakva maka ili druga senovita ivotinja ne preskoi i povampiri, te su noi i narednog dana, kraj odra, primeena i dva veto preruena OZNA-a. Ukuani i familija su se pretvarali da ih ne prepoznaju, pa su ih nudili guvarom i kuvanom rakijom, zajedno sa ostalima, a ovi su opet uzdisali i pohvalno govorili o pokojniku, oiju punih suza. Sestre su naricale kraj javorovog sanduka, tuile i zapevale za mrtvim bratom, kunui ubice: DABOGDA IM KUE OPUSTJELE, NA OGNjITU GUJE IM SE LEGLE!

127

Sutradan, kad iznesoe mrtvaca iz kue, u dvoritu jedva da je bilo desetak ljudi. Pronee ga kroz selo utke, pognutih glava, ali, tek to uoe u groblje desi se udo. Dok je svetenik itao opelo nad rakom sa svih strana, odjednom, ko iz crne zemlje da su izali, pojavi se gomila ljudi. Nije pop jo ni zavrio molitvu za pokoj due Petrove, a groblje se preli svetom, pritisnu gomila, udo jedno. Behu se okupila sva okolna sela: Brodac, Jelaz, Balatun, Trnjaci, Svinjarevac, Meai, Batkovi, Crnjelovo Gornje i Donje, Obarska Velika i Mala, Dazdarevo, Dvorovi...
***

***

I dok prvi grumenovi zemlje poee da dobuju po sanduku, a vazduh premrei grozni vrisak i zapevka ena, pokraj rake, dole u blato, istresoe iz platnene vree sklupanu Petrovu zmiju. Naoe je iza kue, u snoplju kukuruzovine, zavezanu u torbici, istog dana kad i mrtvog Rebulu u kanalu. Polumrtvu od hladnoe, jedva je povratie toplim mlekom i umancetom u kui, kraj ognjita. Sad se zmija oprui i namah primiri. Potom se zgri i uspuza uz humku svee zemlje. Okrenu levo od krsta, zaobie ga, pa se ponovo pope uz lepljivu, utu zemlju. Onda obie oko krsta jo jednom i stade. Kad zaobie hrastovi krst po trei put i nanovo se nae na humci, zmija okrenu glavu prema pokojnikovoj familiji. Ostade tako nekoliko trenutaka, u grobnoj tiini, pa se odjednom ponovo sklupa, ispravi i otpuza prema oblinjoj movari. Otad je vie niko nikada nije video.
128

 Eh, samo da je te noi zmija bila odvezana - potui se neko - ona bi Petru udotvornu travku donijela i oivjela ga.
***

Prost narod, to ide po sahranama i svadbama u elji da vidi i uje togod neobino, a sve da bi imao ta da pria i prepriava, veli da je Petrov brat od tetke, Milo Mili, mlinar u istom onom ukletom mlinu, u Brocu, u kojem je Vlado Popovi krio pogled od ljudi, za prepunom trpezom, posle sahrane, pripit, ispriao kako je znao ta se Petru sprema, ali nije smeo nikom da kae. Bio sam - ree tad - prisutan kad su ubili Rebulu, potjerali me iz mlina njih devetorica, rekoe, komunista si, mora da se navikava na ovakve stvari. Ljudi, mor'o sam, ubili bi me, brao, pratajte! - zaplaka se Mili. Veli prost narod, to ume i da slae, da su ga svi utke gledali. Niko ne umede re da prozbori. Samo neka ena kaza: Boe, ta nam ovo radi !?

12. Zavetno predanje

Nekih etrdesetak godina kasnije u kuu P. P. roene Lazi, uao je ovek koji e zagolicati radoznalost i raspaliti matu onoga koji sve ovo sad pie.
129

Uz ljivovicu i meze, postariji e neznanac, osetivi sveoptu klimu otopljavanja, nairoko i nadugako pripovedati o nekom Petru Laziu, zvanom Rebula, o hrabrosti i junatvu, o izdaji i ubistvu, najposle, o pamenju narodnom i predanju. Priae neznanac o sveama na Petrovom neobeleenom grobu, koje gore u gluvo doba, zapaljene neznanom rukom, nou ili u cik zore, po kii, vejavici, tajno i nevidljivo, od ljudi koje je Rebula ive oplakao, pa sad oni njega poiveg slave, jer, vele, da su ga, kad god je kojem roaku, komiji, kumu trebalo glavu skinuti, morali na prevaru nekuda skloniti - toliko mu je suza otrovna bila. Zajedno sa ostalim prisutnim sluaocima, P. e mirno sluati nekoliko sati zagrejanog sagovornika kako pria nesigurno i isprekidano o njenom pokojnom bratu, a da nee ni jednog trena pomenuti vezu sa pokojnikom. Zapisivau ovih redova nee, pak, promai podudarnost prezimena, mesta i datuma i, tada jo sasvim mlad i ogrezao u radoznalosti, na uporno insistiranje, umesto odgovora na neka od suvislih pitanja, ue fantastinu pripovest o posleratnoj izgradnji spomen obeleja oslobodiocima i faistikim rtvama, kada mlai Petrov brat, Tomo Lazi, istaknuti komunista i drutveni radnik, dobija zanimljivu ponudu od ljudi ije se ime teko pamti, a lik nestvarno izmie sjeanju: Dajte nam sto dinara, pa da metnemo i pokojnog Petra na spomen! Neka, drugovi, nemojte. Ne ide. Nije red.
130

Belenik, pak, nee odustati od sulude namere i pria e se konano roditi, ali tek poto se zavetujem tajanstvenom sagovorniku i svedoku P. da neu pominjati njeno ime, niti ime njenog unuka, koji je za celu priu, zapravo, potpuno nebitan - a to sam ja. Hroniar, uveren u delotvornost kletvi i prokletstvo pria, ovaj zavet i odrava, tako da pripovest, niti dovoljno velika da preraste u istoriju, niti dovoljno mala da bude zaboravljena, ostaje umesto neroenog sina, namesto prekinute loze - da uva uspomenu. I, nita vie. Jer, kad neiji ivot preraste u predanje, to je siguran znak da je vei i znaajniji od ostalih, a kad ga opet svede na nekoliko stranica, shvati da je, u stvari, obian i beznaajan - ba kao i svaki drugi.

131

Beleka o autoru

Mikica Ili je roen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Objavljuje prozna dela po periodici i zbornicima. Dobio je nekoliko knjievnih priznanja, meu kojima i nagradu za savremenu pripovetku Laza K. Lazarevi 2002. godine. ivi u Bosutu kod Sremske Mitrovice.

133

Sadraj

Podvinici pirga Svetog Save. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Seobe Stefana tiljanovia. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .25 ore urija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .49 Izgnanstvo i kraljevstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 Prsten od srebrne banke. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Beleka o autoru. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 Sadraj. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

Mikica Ili ZAPADNO-ISTONI DIVAN (srpska opta mesta)

Urednik Nikola Vuji Ureivaki odbor Aleksandar B. Lakovi Mirko Demi Tehniki urednik Ivan Arsenijevi Izdava Studentski kulturni centar, Kragujevac Ulica Radoja Domanovia 12 Za izdavaa Gordana Petkovi Lazi Likovno-grafiko oblikovanje Vladimir Rankovi tampa Grafiki atelje Skver, Kragujevac Tira: 300 primeraka

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-32 ILI, Mikica Zapadno-istoni divan : (srpska opta mesta) / Mikica Ili. -Kragujevac : Studentski kulturni centar, 2003 (Kragujevac : Skver), - 137 str.: 18 cm. - (Biblioteka Prvenac" / Studentski kulturni centar, Kragujevac) Tira 300. ISBN 86-7398-012-7 COBISS.SR-ID 108681740

Biblioteka Prvenac