Od Tradicionalne Do Savremene Filozofije Nauke

THEORIA 2 BIBLID 03512274 : (2009) : 52 : p.
5-35
UDK 167/168"19" ; 001.5:1"19" Originalni nauni rad Original Scientic Paper
Svetozar Sineli OD TRADICIONALNE DO SAVREMENE FILOZOFIJE NAUKE
APSTRAKT: Cilj ovog lanka je da prikae karakter i razloge drastine promene u shvatanju prirode nauke koja se odigrala u dvadesetom veku. Da bi se to uinilo opisuju se osnovni stavovi tradicionalne filozofije nauke. Pokazuje se kako je metodoloka analiza velikih naunih revolucija iz 1905. godine dovela do pada tradicionalnih gledita. Zatim se pokazuje da je rezultat ove revolucije u filozofiji nauke bilo vie razliitih i suprotstavljenih gledita koja u stvari predstavljaju savremenu filozofiju nauke. Da bi se na neki nain, ipak, dala jedinstvena slika savremene filozofije nauke pruaju se glavne pretpostavke oko kojih je ona centrirana (to jest, koje uglavnom dele sve ove pozicije). Jednostavno reeno, prikazuje se kakva je bila tradicionalna filozofija nauke, zato i kako je dolo do njenog pada, te kako izgledaju savremeni filozofski pogledi na nauku. KLJUNE REI: tradicionalna filozofija nauke, savremena filozofija nauke, nauna revolucija, revolucija u filozofiji nauke.
1. Tradicionalna filozofija nauke 1.1. Radikalni empirizam kao tradicionalna filozofija nauke Pod tradicionalnom filozofijom nauke danas se obino podrazumeva ona filozofija nauke ije je ishodite takozvani radikalni empirizam i iji je potpuno razvijeni oblik filozofija nauke logikog pozitivizma, odnosno logikog empirizma.1 Radikalni empirizam je shvatanje da se univerzalni iskazi nauke (to jest, naune teorije) direktno izvode iz iskustva i samo iz iskustva, te da nauka zato predstavlja istinit opis iskustva (a i stvarnosti)2.
1 Treba imati u vidu da se termini logiki pozitivizam i logiki empirizam ponekad identifikuju. Meutim, esto se uzima da logiki pozitivizam postaje logiki empirizam posle Karnapovog povlaenja u kome kriterijum verifikacije zamenjuje znatno blaim kriterijumom konfirmacije. On to ini u: Rudolf Carnap, Testability and Meaning, Philosophy of Science, (1936) i (1937). lanak je dvodelni. Logiki pozitivisti, zbog svoje izrazite antimetafizike orijentacije, ne ele da ulaze u razmatranje odnosa iskustva i stvarnosti. Meutim, njihov feneomenalizam nikako ne znai da su
Svetozar Sineli
Bitni elementi ovog shvatanju su, takoe, verovanja (1) u autonomnost iskustva u smislu njegove potpune nezavisnosti od saznajnog aparata subjekta saznanja, kao i (2) ubeenost da je subjekt saznanja sposoban da sazna istinu o svetu koji je dat iskustvom. Istorijski gledano i grubo skicirano, radikalni empirizam razvijao se linijom Bekon britanski empirizam (Lok, Barkli i Hjum) logiki atomizam (Rasl i rani Vitgentajn), da bi svoj konani oblik dobio, kao to sam rekao, u logikom pozitivizmu. Naravno, sada se postavlja pitanje ta za radikalne empiriste znai direktno izvoditi teoriju iz iskustva, kakav je status iskustva i kako izgleda nauno znanje. Ukratko reeno, za teoretiare koji pripadaju ovoj orijentaciji razum (sa svojim ulima) je neto to uglavnom pasivno belei iskustvo. Sa druge strane, iskustvo je autonomno u smislu da nije interpretirano bilo kakvim teorijama, da je prosto objektivno dato. U ureenju naeg iskustva ne uestvuju (bar ne u nekoj bitnoj meri) nikakvi apriorni elementi, bili oni uroeni ili konvencionalni. Ovde treba obratiti panju na potpunu apsolutizaciju injenica. U svetlu radikalnog empirizma injenice su osnovni konstituenti iskustva i kao takve objektivne i, jasno, nepromenljive. Iskustvo je tako neka vrsta kolekcije ve gotovih injenica. Prema tome, do teorije se dolazi u prvom redu na osnovu opservacija3 i eksperimenata, ali ne i jedino pomou njih. Ono to je takoe od sutinske vanosti u ovom procesu, za radikalne empiriste, jeste induktivna generalizacija. Tek na osnovu indukcije dolazi se do univerzalnih stavova.
poricali da iskustvo moda odraava stvarnost, a jo manje egzistenciju same stvarnosti. Oni samo tvrde da nema smisla ulaziti u metafizika pitanja. O ovom videti, Moritz Schlick, Positivism and Realism u A. J. Ayer, Logical Positivism, New York: The Free Press, 1959. to se tie veine radikalnih empirista, moe se rei da su bili realistiki nastrojeni i smatrali da iskustvo na neki nain odraava stvarnost (naravno sa izuzetkom Barklija i Maha koji su bili izraziti fenomenalnisti). Ovde bih pomenuo da je Bertrand Rasl, jedan od predhodnika logikog pozitivizma, koji nije bio u toj meri antimetafiziki nastrojen kao sami logiki pozitivisti, metafiziki fundirao istovetnost iskustva i stvarnosti. U svojoj filozofji neutralnog monizma, Rasl je poricao dualizam u pogledu subjekta i objekta saznanja. Spolja ovog subjekta gledano, proste pojedinane stvari jesu ono to su iznutra gledano senzacije. A odnosi izmeu ovih stvari, koji spolja gledano predstavljaju injenice, iznutra su ispravna verovanja. Iskustvo i realnost samo su dve strane jedne iste stvari. Ovakvu metafiziku Rasl je smatrao naunom i produktivnom, za razliku od patogene spekulativne i dogmatske metafizike. Videti, Bertrand Russell, Logic and Knowledge: Essays, 1901 1950, (ed. by R, C. Marsh), London: Allen and Unwin, 1956. Posebno eseji The philosophy of Logical Atomism (1918) i Logical Atomism (1924). 3 Opservacija je kontrolisano posmatranje. Ne akt jednog, povrnog posmatranja, ve dugotrajan niz ciljnih ponavljanih posmatranja pod posebno kontrolisanim uslovima koja se zavravaju potpunim slaganjem u pogledu onoga to se vidi.
Od tradicionalne do savremene filozofije nauke
Odnos izmeu teorije i iskustva je jednosmeran i jednoznaan. Iskustvo odreuje teoriju, i to je odreuje jednoznano. Odreeni segment iskustva vodi samo jednoj ispravnoj teoriji. To znai, teoriji koja je istinita i dokazana i opisuje segment iskustva na koji se odnosi. Prema tome, ovo shvatanje je u potpunosti u skladu sa takozvanom standardnom definicijom znanja, po kojoj je znanje istinito i opravdano4 verovanje i koja se, kao to emo videti, pokazala sasvim neadekvatnom. 1.2. Opta skica filozofije nauke logikog pozitivizma U filozofiji nauke logikog pozitivizma dolo je do potpune artikulacije osnovnih poenti radikalnog empirizma i upravo u tom smislu za njega se moe rei da predstavlja krunu i kulminaciju radikalnoempiristike pozicije. Filozofija nauke logikog pozitivizma (zajedno sa celokupnom tradicionalnom empiristikom filozofijom nauke) zasniva se na dve doktrine. To su opservacionizam i induktivizam. (a) Opservacionizam to je uverenje da je uvek mogue formulisati odreen broj isto opservacionih iskaza koji e konstituisati empirijsku osnovu relevantne teorije. Ovi iskazi predstavljaju neku vrstu opisa istih (autonomnih) injenica. Oni su po samoj svojoj prirodi istiniti i neoborivi. Dakle, sadraj ovog uverenja je u sledeem: autonomno iskustvo se sastoji od meusobno izolovanih injenica, subjekt saznanja ima, putem posmatranja, potpun pristup ovim injenicama, a ove opservacije se automatski mogu pretoiti u istinite iskaze (pod uslovom da je posmatranje korektno izvedeno). (b) Induktivizam5 re je o uverenju da je, pod odreenim uslovima6, uvek mogue iz skupa relevantnih singularnih (opservacionih) iskaza izvoditi univerzalne teorijske iskaze putem induktivne generalizacije. tavie, da ova induktivna procedura ima logiku snagu. U tom smislu, naune teorije ne samo da su direktno izvedene iz iskustva ve su ujedno i dokazane. Indukcija vri potpunu transmisiju istinitosti od singularnih na univerzalne iskaze. Dakle, smatra se da se nauna teorija uvek izvodi (induktivno) logikim putem iz neosporne empirijske osnove nauke.
4 5 6
Ovde se misli na opravdavanje u smislu dokaza. Ovde se radi o induktivizmu u uem smislu. Induktivizam u irem smislu esto podrazumeva radikalni empirizam u celini. Pod ovim uslovima uglavnom se podrazumeva dovoljno veliki i reprezentativan skup singularnih iskaza, bez kontraevidencije.
Svetozar Sineli
Na osnovu ove dve doktrine dolaenje do naune teorije (bar u najoptijoj skici) izgleda prilino jednostavno. Uz dosta panje naunici uoavaju pravilnosti u iskustvu (stvarnosti) i zatim uoptavaju iskaze koji opisuju te pravilnosti. Od takvog materijala se onda gradi sistem koji funkcionie u smislu objanjena i predvianja ali koji ujedno i opisuje iskustvo (svet). [U vezi ovog opisa sveta, moram da napomenem, da je uporedno sa logikim pozitivistima postojala jedna velika grupa realista koji su se, inae, drali pozitivistike slike nauke, izuzev kada je u pitanju pozitivistika neutralnost u pogledu realizma. Oni su, naravno, bili otvoreni realisti. U tom smislu, Jan Haking, u svom opisu tradicionalne slike nauke, uglavnom ponavlja pozitivistike stavove, ali, na prvo mesto, valjda cenei brojnost realista, stavlja sledei stav: Realizam. Nauka je pokuaj da se sazna stvarni svet. Istine o takvom svetu su istine bez obzira ta ljudi misle i uvek postoji jedan jedinstven najbolji opis bilo kog izabranog aspekta takvog sveta.7] Opisu ovih doktrina treba dodati jo jedan stav od bitne vanosti koji i ini tradicionalnu filozofiju nauke radikalno empiristikom: drugog puta do naune teorije sem onog koji se sastoji u induktivnoj generalizaciji opservacionog materijala nema i ne moe biti. Osnovne posledice doktrina opservacionizma i induktivizma zaokruuju sliku naunog znanja koju prua logiki pozitivizam. Ja bih ovde, kao najbitnije, izdvojio est takvih posledica: (1) Istinitost, dokazanost, jednoznanost i deskriptivni karakter naunog znanja. Nauna teorija je uvek jednoznaan skup istinitih i dokazanih iskaza koji opisuju za nju relevantno polje iskustva. Ukoliko je teorija nauna, ona ne moe biti lana. Istinita teorija koja opisuje iskustvo mora biti jednoznana (jedna). Nije mogue imati vie razliitih teorija koje predstavljaju istinit opis nekog polja iskustva. (2) Nauno znanje je kumulativnog karaktera. U razvoju nauke nove istine se dodaju ve otkrivenim. Ono do ega se jednom dolo ne moe se dovesti u pitanje. Za pogrene teorije logiki pozitivisti smatraju da nikad nisu ni pripadale nauci. Zato nije mogue govoriti o radikalnim promenama niti revolucijama u nauci.8 (3) Interteorijski redukcionizam. Budui da je svaka nova teorija (o istom domenu iskustva) uvek samo proirenje stare teorije, sledi da stare teorije ostaju ouvane u novim i da predstavljaju njihove logike posledice. Stara teorija se uvek moe redukovati na novu.
7 Ian Hacking (ed.), Scientific Revolutions, Oxford: Oxford University Press, 1981, str. 1. Naravno da ovo ne menja u nekoj veoj meri optu sliku, jer kao to sam ve napomenuo i mnogi pozitivisti su bili pritajeni realisti. Ono to se opisuje kao nauna revolucija, za logike pozitiviste uvek predstavlja prelaz sa kvazinaunih stavova na naunu teoriju. To je jasno, jer unutar kumulativne nauke ne moe biti revolucija.
(4) Invarijantnost znaenja naunih termina. Nauni termini tokom razvoja nauke ne menjaju svoja znaenja. Bar ne u bitnom smislu. I ovo shvatanje je posledica opisane koncepcije iskustva, to jest uverenja da su znaenja ovih termina prirodno odreena da se termini odnose na ono to je nedvosmisleno i u raspoznatljivom smislu dato iskustvom. Termini su svodljivi na deskriptivne predikate (pa se, prema tome, njihova znaenja i izvode iz njih). Oni su direktno i jednoznano povezani sa stabilnim injenicama, te je zato njihovo znaenje nuno fiksirano. (5) Nauno znanje je u velikoj meri pasivnog karaktera. Subjekt saznanja ni u minimalnom smislu ne kreira predmet saznanja. Samo ga razotkriva. ak su i kriteriji selekcije i klasifikacije injenica prirodni ispada da samo iskustvo ve na raspoznatljiv nain pokazuje sheme svoje organizacije. (6) Kriterijum smisla jezikih iskaza za logike pozitiviste predstavlja upravo takozvani kriterijum verifikacije koji je osnovna posledica opisanih doktrina i stava da nauno znanje moe biti izvedeno jedino iz iskustva. Drugim reima, smisleni iskazi su samo oni iskazi koji bar u principu mogu biti verifikovani na osnovu iskustva to jest izvedeni iz iskustva, ili svedeni na iskustvo (i naravno analitiki iskazi koji imaju drugu vrstu smislenosti).9 Svi ostali iskazi koji kao da neto tvrde o svetu su besmisleni. Logiki pozitivisti smatraju da su na taj nain eliminisli metafiziku iz znanja. Metafizika je krajnje opasna, jer njom inficirani sadraji gube svoj nauni karakter, to esto nije lako primetiti. Prema tome, za logike pozitiviste metafiziki iskazi su besmisleni iskazi, za koje se samo ini da govore o svetu. Treba napomenuti da su ovo najradikalniji stavovi logikih pozitivista, koji su, tokom njihove viedecenijske dominacije na polju filozofije nauke (a i snanog uticaja na svetsku filozofiju uopte) do izvesne mere ublaeni. Ova ublaenja ila su po skoro svim od pomenutih taki. Dokazanost i istinitost polako je zamenjena tvrenjem visoke verovatnoe na osnovu indukcije. Time je ublaen i sam logiki karakter indukcije. Indukcija je prebaena iz konteksta otkria u kontekst opravdanja to jest, poelo je da se smatra da istraivanje ipak poinje heuristikim hipotezama, ali se kasnije, putem dovoljnog broja potvrujuih instanci, one induktivno opravdavaju. Preovladao je stav da nove teorije u izvesnoj meri i koriguju stare teorije. Ova povlaenja nastavila su se sve do sloma logikog pozitivizma. Meutim, opta slika nije promenjena, to jest, ova ublaavanja su bila minimalna. Tvrdilo se da u globalu sve ostaje skoro isto kao u prvobitnoj verziji.
9 Tradicionalno se uzima da postoje tri vrste iskaza s obzirom na njihov odnos prema iskustvu. Analitiki iskazi koji su istiniti bez obzira na iskustvo, jer su tautologije. To su iskazi matematike i logike, kao uostalom i svi iskazi u kojima se znaenje predikata ve nalazi u znaenju subjekta reenice. Zatim, sintetiki iskazi ija istinitost ili lanost moe biti utvrena samo na osnovu iskustva. I konano, metafiziki iskazi ija istinitost ni u principu na moe biti proverena na osnovu iskustva. A budui da se iskaz definie kao reenica koja moe biti istinita ili lana, prema pozitivistima, metafiziki iskazi su pseudoiskazi.
10
Svetozar Sineli
Naalost, razmotreni stavovi (obino ne u ublaenom obliku) predstavljaju rasprostranjen nain na koji se i danas gleda na nauku. Naime, sensus communis dananjih ljudi je u ovom smislu jo uvek tradicionalan. O nauci se i sada, u kolama i na veini fakulteta (sa izuzetkom nekih naunih i filozofskih katedri) govori u starom stilu. Tako upravo misli i najvei broj obrazovanih ljudi, pa ak i mnotvo onih iji je nauka svakodnevni posao. Konano, treba rei neto i o istorijatu ovog pravca. Logiki pozitivisti bili su filozofi koji su pripadali takozvanim bekom (osnovan 1924) i berlinskom krugu (osnovan u kasnim dvadesetim), ali i neki njihovi sledbenici koji su iveli van Austrije i Nemake. Ovaj pokret svoj vrhunac doivljava Karnapovim delom Logika struktura sveta,10 objavljenom 1924. godine. Njegovi zastupnici napisali su stotine knjiga i objavili hiljade lanaka. Ostaje (uz pomenuta povlaenja) vladajua filozofija nauke sve do ezdesetih godina prolog veka, kada naglo i skoro potpuno gubi kredibilitet u strunim krugovima. Naime, danas ga filozofi nauke i mnogi drugi teoretiari smatraju mrtvom filozofskom teorijom. Meutim, kao to je ve reeno, njegovi stavovi i dalje predstavljaju jezgro popularne filozolfije nauke.11 2. Naune revolucije i kriza logikog pozitivizma Danas je sasvim jasno da su velike naune revolucije ili preciznije reeno, njihove metodololoke analize sruile logiki pozitivizam i tradicionalnu filozofi-
10 11
Rudolf Carnap, Der logische Aufbau der Welt, Berlin: Weltkreis-Verlag, 1928. U engleskom prevodu, The Logical Structure of the World, Berkeley: University of California Press, 1967. Najpoznatiji od ovih filozofa (i naunika) svakako su bili: Moric lik, filozof nauke i osniva bekog kruga, Rudolf Karnap, filozof, matematiar i fiziar, svakako najuticajniji logiki pozitivista, Hans Han, matematiar, Oto Nojrat, sociolog, ekonomist i filozof, Frederik Vajsman, koji je predavao filozofiju matematike i filozofiju nauke na Oksfordu i Kejmbridu, Kurt Gedel, matematiar i logiar (svi iz bekog kruga), Hans Rajhenbah, filozof, fiziar i matematiar, osniva berlinskog kruga. Rihard fon Mizes, matematiar i filozof, Filip Frank, teorijski fiziar i filozof, Karl Hempel, filozof nauke i fiziar, Kurt Greling, poznati logiar (berlinski krug) i drugi. Treba pomenuti i neke filozofe koji nisu bili unutar ova dva kruga, kao Alfreda Tarskog, Ernesta Nejgela, Alfreda Ejera i G. H. fon Rihta. Kasnije su se pridruili zaista mnogi filozofi, ali to je ve bilo vreme logikog empirizma. Od ogromne literature o logikom pozitivizmu i njegovoj filozofiji nauke (premda tu granica nije jasna jer je logiki pozitivizam i koncipiran kao nauna filozofija) ovde izdvajam A. J. Ayer (ed.), Logical Positivism, New York: The Free Press, 1959. i Frederick Suppe, The Structure of Scientific Theories, second edition, Urbana: University of Illinois Press, 1977. Videti takoe i moj lanak: S. Sineli, Filozofija nauke logikog pozitivizma, Theoria, XLIX (2007), str. 29-56.
11
ju nauke. Jer, podsetimo se, naune revolucije u smislu radikalne12 zamene jedne obuhvatne naune teorije drugom obuhvatnom naunom teorijom po tradicionalnoj filozofiji nauke nikako nisu mogue. U okvirima ove filozofije o revolucionarnim epizodama moe se govoriti samo kao o zamenama odreenih kvazinaunih shvatanja naunim teorijama. To nisu naune revolucije to jest, radikalne promene u samoj nauci, ve momenti u kojima nauka zapoinje svoj put. To jesu revolucije u ljudskoj misli, ali ne u nauci, ne unutar nauke. Meutim, poetkom dvadesetog veka nesumnjivo je dolo do dve prave naune revolucije, revolucije unutar nauke relativistike i kvantne to jest formulisane su dve teorije koje radikalno osporavaju njutnovski klasian pristup. A njutnovska fizika ni u kom sluaju ne moe da se smatra kvazinaunim shvatanjem. Upravo nasuprot tome, njutnovska fizika je vaila, a i danas vai (iako je opovrgnuta) kao paradigmatian sluaj uspene naune teorije. Prema tome, shematski gledano, sledei zakljuak na sasvim jednostavan nain pokazuje da tradicionalna filozofija nauke ne moe da opstane (to jest, da neto drastino nije u redu sa njenim osnovnim pretpostavkama): Ako je tradicionalna slika nauke tana, naune revolucije nisu mogue Pokazalo se da se naune revolucije dogaaju -----------Prema tome, tradicionalna slika nauke nije tana Ali, istorijski gledano, stvar uopte nije bila tako jednostavna. Logiki pozitivisti, zatim drugi zastupnici tradicionalne filozofije nauke, pa u poetku i neki od protagonista samih naunih revolucija, nikako nisu eleli ni mogli da prihvate gornju shemu. Uostalom, to je oigledno ve iz injenice da je do pomenutih velikih naunih revolucija dolo u samom poetku dvadesetog veka (1905. godine), dok logiki pozitivizam nastaje poetkom dvadesetih godina istog veka i ima svoj veliki procvat u kasnim dvadesetim i tridesetim godinama. Razlog ovog neprihvatanja onog to je skoro oigledno, bilo je to to su osnovni stavovi na kojima se bazirala tradicionalna filozofija nauke bili tako duboko uvreeni u ljudsku svest, da ih nije bilo lako napustiti. Oni su bili deo ljudske intuicije, pripadali su onom to se odbino uzima kao neto neosporno. To su bila ustaljena verovanja koja se nisu dovodila u pitanje. Sa druge strane, dugo vremena se na nauno znanje gledalo kao na istinit i opravdan, to jest, dokazan, sistem verovanja, pa je bilo vrlo teko priznati da na-
12
Radikalna promena je zamena jedne naune teorije drugom, njoj protivurenom ili sa njom nesamerljivom teorijom, pri emu je ova protivurenost kapitalna, to jest, odnosi se na bitne elemente teorija, a nije locirana negde na periferijama teorija (to se da ispraviti).
12
Svetozar Sineli
une teorije ipak ne poseduju ove karakteristike (istinitosti i dokazanosti).13 A pomenute revolucije su upravo pokazale da njutnovska teorija, dugo slavljena kao potpuno istinit opis fizikog sveta, u stvari, nije takva. Da je i pored svog velikog objanjavalakog i predviakog uspeha (i ogromne koristi koju je donosila u proraunima), bila zasnovana na veoma neadekvatnim pretpostavkama koje su, na kraju i dovele do njenog pada. Jer, kada se ljudsko iskustvo proirilo pokazalo se da ona ne vai kada su u pitanju velike brzine i mikroprocesi. Tu njena predvianja i objanjenja u potpunosti omauju. Reakcija logikih pozitivista, a naravno i mnogih naunika i obrazovanih ljudi uopte nije bila u smislu gore opisanog zakljuka o neodrivosti tradicionalne slike nauke. Tvrdilo se da relativistika fizika, pa i kvantna teorija, moraju biti samo proirenja i produbljenja klasine fizike uz odreene korekcije. I ovo shvatanje je dugo vremenea bilo prihvatano. A da bi se prihvatio gornji zakljuak, da tradicionalna slika nauke nije tana, trebalo je da proe skora pola veka, a i tada, pa i sada ovaj zakljuak je daleko od toga da bude iroko prihvaen. 2.1. Kako su logiki pozitivisti interpretirali krizu i pad njutnovske fizike Ako bi neko tradicionalno nastrojen posmatrao gornju shemu (to jest, zakljuak da tradicionalna filozofija nauke mora biti odbaena), a eleo da je po svaku cenu odbrani i zadri tradicionalnu filozofiju nauke, sasvim je jasno da bi morao da ospori drugu premisu zakljuka. Prva premisa bila bi za njega teko osporiva, jer je izvesno da po tradicionalnim shvatanjima nauno znanje mora biti istinito i kumulativno, te da nikakva radikalna promena (revolucija) unutar razvoja nauke nije mogua. Logiki pozitivisti krenuli su u odbranu svoje pozicije upravo u smislu osporavanja druge premise, i to u dva pravca, koja se, treba primetiti, delimino meusobno iskljuuju. (1) Naune revolucije se ipak nikada nisu ni odigrale. Meutim, ovde su osnovne probleme predstavljale relativistika i kvantna teorija, zbog ogromnih razlika izmeu stare njutnovske teorije i ovih novih teorija. (2) Odreene epizode u razvoju nauke koje izgledaju kao naune revolucije su se zaista odigrale. Meutim, u ovim epizodama samo se delimino radi o pravim naunim revolucijama, jer je ona teorija koja se zamenjivala (ovde je, jasno, re o njutnovskoj teoriji) bila delimino inficirana metafizikom, pa je iz tog razloga, i pored svoje ogromne eksplanatorne i prediktivne snage, ipak bila samo delimino
13 Naravno da je ovo imalo i odreenu ideoloku relevantnost. Jer ideologija je, u odreenom smislu, upravo pokuaj da se interesi prikau kao istine a ako nauno znanje nije istinito u striktnom smislu, ta onda jeste.
13
nauna.14 Osnovni problem ovog pristupa je izrazito nauni karakter njutnovske15 teorije. Ad (1) Ovo je bio prilino drastian prilaz, neka vrsta ukopavanja glave u pesak, jer je potpuno zanemarivao ogromne razlike i meusobnu protivurenost stare i novih teorija. ak je i jedan filozof nauke kalibra Ernsta Nejgela jo i 1960. godine zastupao stav da je uvek mogua redukcija stare na novu teoriju, samo to ona ne ide uvek glatko. A to znai da je stara teorija uvek logika posledica nove teorije i da u tom smislu moe biti izvedena iz nje.16 Koliko je ovo pogreno, svako moe da vidi. Ad (2) Jasno je da i ovaj prilaz predstavlja odreen dosta neprincipijelan kompromis. Kao da se eli i jare, ali i pare. Doputa se da je njutnovska teorija bila nauna, ali ne i potpuno zbog, kako smo rekli, njene inficiranosti metafizikom kroz metafizike pojmove prostora i vremena. Pa je u tom smislu i relativistika revolucija bila nauna revolucija, ali, opet, ne ba u potpunosti. Ona bi bila vie prelaz od jedne delimino, ali u velikoj meri, naune teorije, na pravu naunu teoriju. Naravno da su se ovde javili ogromni problemi. Zato je naunost relativistike fizike vea, kada je, videemo uskoro, zbog njene nesaglasnosti sa kvantnom teorijom sasvim jasno da ni ona ne moe da bude istinita. Pa se postavlja pitanje da li po logikim pozitivistima u dananje vreme postoji i jedna nauna teorija. Ono na emu logiki pozitivisti moraju da insistiraju jeste da vai bar neki oblik interteorijske redukcije. A to je, videemo, i ono na emu logiki pozitivizam pada. Naime, u prvom navedenom prilazu brani se potpuna redukcija, a u drugom delimina. Jer, u drugom sluaju bi iz nove teorije sledila neka korigovana verzija stare teorije. U stvari, kada se posmatraju razliita shvatanja redukcije u okvirima logikog pozitivizma, odnosno logikog empirizma, vidi se da su pozitivisti u svojim komentarima relativistike teorije najpre tvrdili (1) da je mogua potpuna interteorijska redukcija, to jest logiko izvoenje stare teorije iz nove, ime je obezbeena istinitost i kumulativnost nauke. Zatim su ovom dodali jo jedno odstupanje, to jest, (2) da je ponekad, da bi se ova redukcija ostvarila, potrebno izvriti prevoenje teorijskih termina stare teorije u termine nove teorije. Zatim se
14 Ernst Mah i Persi Bridman ulagali su velike napore da pokau da su greke u njutnovskioj fizici nastale usled uticaja metafizike lako otklonjive i prilino benigne. Videti, Ernst Mach, The Science of Mechanics, LA Salle: Open Court, 1960. (orig. nemako izdanje iz 1919. godine) i Percy Bridgeman, A Sophisticate's Primer of Relativity, London: Routledge and Kegan Paul, 1962. Ona je bar isto toliko nauna kao i relativistika teorije. Treba imati u vidu da je do relativistike teorija dolo tek na osnovu nove evidencije. Na osnovu evidencije koju su imali, njutnovski fiziari su metodoloki sasvim ispravno postupali. Videti, E. Nejgel, Struktura nauke, Beograd: Nolit, 1971. (orig. amer. izdanje iz 1960), deveta glava. Svoja shvatanja ovog tipa Nejgel je objavljivao jo od 1935. godine.
15
16
14
Svetozar Sineli
odstupa i od takve slike, i tvrdi se (3) da je posledica nove teorije uvek jedna neto korigovana verzija stare teorije. I na kraju se tvrdi (4) da korigovana verzija stare teorije, to jest, njena aproksimacija, sledi, ali samo u vrlo uskim granicama.17 Videemo ubrzo da je ovakva slika redukcije u novoj filozofiji nauke sasvim razbijena. Mislim da je konaan potez uinio Tomas Kun koji je ubedljivo pokazao da se znaenja teorijskih termina u njutnovskoj i relativistikoj teoriji toliko radikalno razlikuju da nema ontoloke redukcije, to jest, da uzastopne teorije koje govore o istom domenu iskustva, a razdvojene su revolucijom, de facto govore o sasvim rezliitim stvarima. A ukoliko nema ontoloke redukcije ne moe biti nikakve druge relevantne redukcije. 3. ta se u stvari dogaalo od 1905. godine Da bi smo razumeli kako je dolo do savremenih gledita u filozofiji nauke moramo pratiti ono to se dogaalo 1905. godine i dalje, i to na dva koloseka. U nauci i u filozofiji nauke. Prvo, da vidimo ta se dogaalo u samoj nauci to jest, u naunim revolucijama. Moglo bi se rei da je ono to je dovelo do relativistike revolucije bio nesklad izmeu njutnovske fizike i elektrodinamike koja je poivala na poznatim Maksvelovim jednainama. Naime, ova elektrodinamika, koja je bila, jasno, i eksperimentalno podrana pokazivala je da se elektromagnetski talasi kreu jednakim brzinama u svim pravcima od svoga izvora, bez obzira na brzinu kretanja ovog izvora to je ve na prvi pogled flagrantno protivreilo njutnovskom zakonu o slaganju brzina, pa, samim tim, i celokupnoj njutnovskoj mehanici.18 U naunim krugovima, krajem devetnaestog veka, vodile su se ozbiljne diskusije o ovom problemu u kojima su uestvovali, izmeu ostalih, i Lorenc, Ficderald, Mah, Poenkare i Bolcman. Meutim, zadovoljavajueg reenja nije bilo. Neki su samo konstatovali da sa fizikim pojmovima prostora i vremena neto nije u
17
To bi znailo da se, na primer, prvo smatralo da njutnovska teorija nekako sledi iz relativistike, pa zatim da sledi samo ako se izvre prevodi teorijskih termina, pa zatim da i onda sledi samo korigovana verzija njutnovske teorije, pa zatim da i ova korigovana verzija sledi samo u veoma uskim granicama makrosveta malih brzina. Paralelan razultat dao je kasnije i poznati MajkelsonMorlijev eksperiment izveden 1881 i 1887. godine. Majkelson i Morli su slali svetlosne zrake na etriri strane do etiri ogledala koja su bila vie kilometara udaljena od izvora svetlosti i koja su vraala zrake. Nadali su se da e putem razlika u brzinama dolaska utvrditi brzinu i pravac kretanja zemlje kroz etar. Meutim, svetlosni zraci su se kretali istom brzinom u svim pravcima. Oekivane razlike u brzinama nije bilo.
18
15
redu, dok su drugi predlagali ad hoc hipoteze koje bi usaglasile njutnovsku fiziku i Maksvelovu elektrodinamiku.19 Godine 1905. mladi Albert Ajntajn reio je problem. Njegovo reenje specijalna teorija relativnosti nije bilo dato na osnovu novih eksperimentalnih rezultata ili empirijskih reenja. Ova teorija je predstavljala filozofsko ili ak semantiko reenje. U stvari, Ajntajn je promenio pojmovni okvir koji konstituie (organizuje) iskustvo promenio je prvo pojmove prostora i vremena, pa posle, samim tim, i ostale osnovne fizike kategorije. Kasnije je tvrdio da su mnogi od njegovih uvenih prethodnika bili blizu tog koraka, ali kao da nisu imali hrabrosti da ga uine. Kvantna teorija koja se odnosi na mikroprocese i za koju mnogi smatraju da startuje od momenta kada je trebalo objasniti takozvanu ultravioletnu katastrofu20 jo drastinije menja staru teorijsku aparaturu od relativistike teorije. Uz to, ono to je u vezi nje metodoloki isto tako vano jeste to kada se posmatra zajedno sa relativistikom teorijom pokazuje da, iako se obe teorije odnose na dva ekstrema iste stvarnosti, one, gledano u striktnom smislu, moraju obe biti lane21, jer su meusobno inkompatibilne ili ak nesamerljive. Ovo je fiziarima od poetka bilo jasno, tako da se ve veoma dugo vremena traga za takozvanom ujedinjenom teorijom polja.22 A sada da pogledamo ta se deavalo unutar filozofije nauke posle poetka relativistike i kvantne revolucije. U drugoj sekciji ovog lanka ve smo videli da pozitivistike analize naunih revolucija, sa njihovim pokuajima da se spase tradicionalno shvatanje nauke, mada esto veoma sofisticirane, u krajnoj liniji uopte nisu bile uspene. Naune revolucije nikako nisu mogle da se uklope u staru sliku.
19
Lorenc je tako pokuao da objasni pomenuto ponaanje elektromagnetskih talasa nekim miste2 rioznim molekularnim silama koje vre skraenje tela u pravcu kretanja za faktor (1 v /c2) , i da tako usaglasi Maksvelovu elektrodinamiku sa njutnovskom teorijom. Iz klasinog pristupa elektromagnetskom zraenju crnog tela koji su uinili Reli i Dins 1900. godine proizlazilo je da e takvo telo kada se zagreje u ultravioletnom spektru zraenja emitovati enormnu energiju to je, naravno, bilo u neskladu sa empirijskim nalazima. Takav pristup, koji je bio u saglasnosti sa zakonima klasine fizike, popularno je nazvan ultravioletna katastrofa. Da bi reio ovaj problem, Maks Plank je uveo hipotezu o kvantima elektromagnetskog zraenja i to je bio poetak kvantne fizike. U stvari, isto logiki gledano, to bi znailo da bar jedna mora biti lana. Meutim, iz dopunskih razloga vidi se da obe moraju biti lane izmeu ostalog, to jedna drugoj pruaju kontrainstance. Ajntajn je do kraja ivota tragao za ujedinjenom teorijom polja. Danas neki fiziari smatraju da bi kandidat za ovakvu teoriju mogla da bude takozvana teorija superstruna, koja je sada tek u povoju. Ova teroija jo drastinije menja teorijske koncepte fizike.
20
21
22
16
Svetozar Sineli
Meutim, ve od poetka tridesetih godina prolog veka, sa Karlom Poperom, dolazi do detaljnijih analiza naunih revolucija i osnovnih pretpostavki logikog pozitivizma. Ono na ta Poper ukazuje, kada je re o naunim revolucijama, bila je izrazita meusobna protivrenost stare i nove teorije. To ga je odvelo do stava da se nauno znanje ne izvodi iz iskustva, pa zatim do kritike pozitivizma, a, u poetku, posebno opservacionizma i indukcije. Svoju glavnu kritiku logikog pozitivizma on je dao u Logici naunog otkria.23 Mnogo kasnije, na pitanje Brajana Magija, ta je bila centralna ideja Logike naunog otkria?, Poper je odgovorio: Centralna ideja... bila je u tome da su u svetlu nove Ajntajnove teorije gravitacije sva ranije objanjenja funkcionisanja nauke i prirode naunog znanja pogrena... celokupna opservaciona evidencija koja se se moe upotrebiti za podrku Njutnove ideje takoe se moe upotrebiti za podrku Ajntajnove vrlo razliite teorije. Ovo odluno pokazuje da smo greili kad smo za Njutnovu teoriju mislili da je zasnovana, ili induktivno dokazana, na osnovu evidencije...To dalje znai da se ni za jednu teoriju ne moe rei da je induktivno zasnovana...24 Ako je Poper poao od uvianja masivne protivurenosti izmeu stare i nove teorije pri radikalnim promenama, onda moemo rei da je drugi pravac kritike krenuo preko uvianja da u naunim revolucijama nije dolo samo samo do izvesnih korekcija izvesnih naunih pojmova (kategorija), ve da je dolo do drastine promene selokupnog kategorijalnog aparata, koja je toliko radikalna da onemoguuje bilo kakvu adekvatnu interteorijsku redukciju. Ovaj put doveo je do, po mom miljenju, najadekvatnije analize naunih revolucija koja je data mnogo kasnije od strane Kuna i Fajerabenda. Ta analiza je upravo insistirala na toliko radikalnoj promeni u znaenjima teorijskih termina pri nekim naunim revolucijama, da iz toga proizalzi da su stara i nova teorija nesamarljive. Nesamerljivost implicira da se takve teorije ne mogu na precizan nain uporeivati. ini se da je Ajntajn na neki nain anticipirao ovaj pristup, pa i revoluciju u filozofiji nauke, u jednom svom kratkom tekstu o Ernstu Mahu jo 1916. godine. Tu on kae: Pojmovi koji su se pokazali korisnim u ureenju stvari lako postiu takav autoritet nad nama da zaboravljamo njihovo zemaljsko poreklo i prihvatamo ih kao neto to je nepromenljivo dato... Put naunog napretka esto je za dugo vreme zapreen zbog takvih greaka... Iz ovog razloga nikako ne predstavlja gubljenje vremena ako ponemo da se bavimo analizom uobiajenih pojmova... [Na osnovu takve analize, oni mogu biti]... uklonjeni,.... korigovani... [ili] zamenjeni
23 Prvo izdanje Logike naunog otkria izalo je pod naslovom: Karl Popper, Logik der Forschung, Wien: Julius Springer, 1934. Ali su knjigu, u kucanoj i iroj verziji ve 1933. godine itali neki lanovi bekog kruga. Meutim, knjiga je postala iroko poznata tek posle engleskog proirenog izdanja: K. Popper, Logic of Scientific Discovery, London: Hutchinson, 1959. B. Maggee, Modern British Philosophy, London: Secker & Warburg, 1971.
24
17
drugim... da bi se mogao uspostaviti novi sistem, koji preferiramo iz ma kog razloga.25 Mnogo godina kasnije, Ajntajn pie i sledee rei, koje kao da blie objanjavaju gornji citat: Uveren sam ... da se svi pojmovi koji se pojavljuju u naim jezikim izrazima... slobodne misaone tvorevine i da se ne mogu dobiti iz ulnog iskustva. To nije lako uoiti jedino zbog toga to smo toliko naviknuti da izvesne pojmove i pojmovne kombinacije povezujemo sa izvesnim ulnim iskustvima, tako da nismo svesni logiki nepremostivog jaza koji deli svet ulnih doivljaja od sveta pojmova i iskaza.26 Uvianja da pri razvoju nauke dolazi do promena u kojima se pokazuje masivna meusobna protivurenost stare i nove teorije, a jo i vie stav da se s vremena na vreme radikalno menja znaenje teorijskih termina (ili bolje reeno, celokupan konceptualni ovir), razara itavu tradicionalnu koncepciju nauke i vodi u revoluciju u filozofiji nauke. Jer, u tom sluaju, padaju svi osnovni tradicionalni stavovi o nauci. Naime, to da se dve metodoloki sasvim korektne naune teorija (kakve su, na primer, njutnovska i relativistika) mogu toliko razlikovati pokazuje: (1) Da se nauno znanje ne izvodi iz iskustva, pa samim tim da opservacionizam i induktivizam nisu ispravne pretpostavke. (2) Da naune iskaze ne karakterie ni dokazanost ni istinitost, a pogotovo ne neka jednoznanost u opisu iskustva. (3) Da nauno znanje nije kumulativnog karaktera. (4) Da u razvoju nauke interteorijska redukcija uopte ne vai kada se radi o teorijama razdvojenim naunim revolucijama. (5) Da nauno saznavanje nije pasivan proces zasnovan na uzimanju injenica iz iskustva, ve aktivan proces koji, naroito u vremenima krize dominantne teorije. zahteva visoku kreativnost, domiljatost, detaljno poznavanje problemske situacije, kao i duboke teorijske uvide da bi se formulisale nove smele hipoteze i da bi se izgradio novi kategorijalni aparat. Naravno, pokazuje se i mnogo toga jo. Na primer, da kriterijum verifikacije, odnosno konfirmacije, ne moe biti validan kriterijum smisla, jer takva vrsta verifikacije, odnosno konfirmacije, nije ni mogua. Da nauka ne moe bez odreenih metafizikih pretpostavki jer se novi kategorijalnoi aparati uvek zasnivaju na odreenim metafizikim pretpostavkama i jo dosta toga. Dogodilo se upravo ono to je opisano onim zakljukom iz prethodne sekcije ovog rada, da ako tradicionalna filozofija nauke zabranjuje naune revolucije, a one
25 A. Einstein, Ernst Mach, Physikalische Zeitschrift 17 (1916), 101-104. Cited from Don A. Howard, Einstein's Philosophy of Science (Stanford Encyclopedia of Philosophy), http: // plato.stanford.edu/entries/einstein.philscience/. Written in 2004. A. Einstein, Remarks on Bertrand Russell's Theory of Knowledge u P. A. Schilpp (ed.), The Philosophy of Bertrand Russell, Evenston: Northwestern University, 1944, str. 286.
26
18
Svetozar Sineli
se ipak dogaaju, tada pada tradicionalna filozofija nauke. Ali jo i vie, pokazalo se da ni jedna jedina bitna posledica glavnih pretpostavki tradicionalne filozofije nauke opservacionizma i induktivizma ne vai. Smatram da se jo jednom mora podvui (makar iz samo istorijskih razloga) da je logiki pozitivizam (i samim tim tradicionalnu filozofiju nauke) prvi osporio na sistematian i celovit nain Karl Poper, najpre u prvom izdanju Logike naunog otkria, pa na neki nain i pre toga, u poznatim diskusijama sa lanovima bekog kruga. Njegova kritika otpoinje potpunim odbacivanjem opservacionizma i indukcije, da bi se iz nje na kraju izvela jedna sasvim nova koncepcija nauke.27 to se opservacionizma tie, Poper ukazuje na to da razliiti pojmovni okviri daju razliite interpretacije istog sirovog iskustva. Takozvani opservacioni iskazi nisu ni istiniti, niti neoborivi. Strogo uzevi, oni uopte i ne postoje kao opservacioni. Tu se, u stvari, radi o iskazima koji su rezultat interakcije izmeu odreenog pojmovnog okvira koji upotrebljavamo i sirovog iskustva datog stimulusima iz sredine. Ako se pojmovni okvir promeni, tada e se takoe promeniti i karakter opservacionih iskaza u meri promene okvira. U tom smislu, na konceptualni aparat moemo gledati kao na neku vrstu apriorne teorije koja organizuje sirovo iskustvo na ovaj ili onaj nain. Prema tome opservacioni iskazi su uvek teorijski interpretirani i ono to oni tvrde u najveoj meri zavisi od interpretativne teorije.28 Ja bih ovde dodao da su ovi iskazi prevashodno teorijskog karaktera. Kada je re o takozvanoj induktivnoj logici, Poper najpre ukazuje na ve postojei argument (koji potie od Hjuma) da indukcija u stvari nije logiki validna jer se u njoj vri neobrazloena ekstrapolacija rezultata dobijenih iz jednog konanog skupa na potencijalno beskonani skup. Jer svaka univerzalna nauna hipoteza ima potencijalno beskonano mnogo posledica. Drugim reima, na osnovu toga to je konstatovano da odreeni odnosi vae u jednom vrlo ogranienom skupu, ne27 Isto tako, nije preterano rei da je Karl Poper postavio osnov savremene filozofije nauke, jer ono na emu se ona zasniva jesu, sa jedne strane njegovi doprinosi, a sa druge strane, u prilinoj meri razultati kritike nekih drugih njegovih ideja. Interesantno je da je ovo gledite neto kasnije dobilo odreenu potvrdu iz lingvistike i kulturne antropologije. Bendamin Li Vorf ispitivao je jezike nekih plemena severnoamerikih indijanaca koji se po strukturi i semantici drastino razlikuju od evropskih i azijskih jezika i doao do zakljuka da od strukture jezika zavisi percepcija, nain miljenja, pogled na svet, pa ak i opta forma ponaanja njegovih govornika. Tako, Hopi indijanci koji govore jezik radikalno razliite strukture od naih jezika, vide svet na sasvim drugi nain nego mi. Oni razliito shvataju vreme, prostor, pa ak i dele spektar boja na razliit nain i vide boje razliito od nas. Ispada da su jeziki obrazci ona faktor koji organizuje iskustvo, a ne neto to ga opisuje. Vorfova teza se najkrae moe izraziti na sledei nain: vienje sveta zavisi od jezikog sistema koji upotrebljavamo, a ako promenimo taj jeziki sistem, promenie se i nae vienje sveta. Videti, B. L. Vorf, Jezik, misao i stvarnost, Beograd: BIGZ, 1979. (Originalno, ameriko izdanje potie iz 1956. godine, ali lanci od kojih se knjiga sastoji pisani su tokom tridesetih godina, jer je Vorf umro 1941.)
28
19
legitimno se zakljuuje da oni univerzalo vae. Meutim, dok je Hjum smatrao da se indukcijom moramo koristiti jer je bez nje nauka nemogua, pa je ona time progmatiki opravdana, Poper tvrdi da se indukcija u nauci uopte i ne primenjuje. Umesto nje koristi se hipotetiko-deduktvini metod. Dakle, upravo je hipotetiko-deduktivni metod ono to zagovara Poper. Ukratko, on smatra da je induktivni metod, to jest metod izvoenja teorija iz iskustva, iluzija i mit. Nauka mora biti proces stalnih nagaanja. Svaka teorija je hipotetikog karaktera. Dobre naune teorije su hipoteze koje najuspenije reavaju neku znaajnu problemsku situaciju, a pored toga i dalje uspeno slue, jer poseduju dobru objanjavalaku i predviaku mo. Takva teorija obino izvesno vreme ne nailazi ni na kakve opovrgavajue instance, koje bi je ugroavale. Meutim, budui da se polje naeg iskustva stalno iri, gotovo je neminovno da e poeti da nailazi na njih. Tada se traga za drugom teorijom, koja e nuno, na sasvim razliit nain, reiti novonastalu problemsku situaciju. Naime, nova teorija mora da objasni sve to je objanjavala stara, ono na emu je stara pala i jo mnogo toga vie. Takoe, nova teorija nuno mora protivreiti staroj, jer objanjava i one instance koje protivree staroj. 4. Savremena filozofija nauke 4. 1. Priroda revolucije u filozofiji nauke Videli smo da krajem pedesetih godina prolog veka dolazi do revolucije u filozofiji nauke. Takoe smo videli da su pripreme za ovu revoluciju bile vidljive ve godinama ranije. No, tek na prelazu iz pedesetih u esdesete godine filozofija nauke logikog pozitivizma prestaje da bude dominantna filozofija nauke posle gotovo etrdeset godina suverene vladavine. Naime, 1959. godine sa izlaskom engleskog prevoda Poperove Logike naunog otkria i njegovi filozofski pogledi na nauku postaju opte poznati. Ubrzo zatim, 1962. godine pojavljuje se knjiga Tomasa Kuna Struktura naunih revolucija29 i Fajerabendov obiman i veoma uticajan lanak Objanjenje, redukcija i observacionizam30, da bi od tada poela jedna velika produkcija lanaka i knjiga u kojima se nauka predstavlja na drugi i novi nain.31
29 30 Videti, T. Kun, Struktura naunih revolucija, Beograd: Nolit, 1971. Videti, Paul Feyerabend, Explanation, Reduction, and Empiricism, u: H. Feigl & J. Maxwell (eds.), Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol III, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1962. Naravno, neko bi mogao da tvrdi da bi se poetak revolucije mogao pomeriti jo u prolost. Konano, nemako izdanje Poperove Logike naunog otkria datira iz 1934, a Kvajnove i neke druge kritike pozitivizma iz kasnih etrdesetih godina. I taj bi u izvesnom smislu bio u pravu.
31
20
Svetozar Sineli
I sada zapoinje svoj razvoj nova, savremena, filozofija nauke. Meutim, ona vie nije monolitna. A ovu novu filozofiju nauke, koju u stvari predstavlja jedan vei broj meusobno suprotstavljenih gledita, karakterie itav niz sporova ili kontroverzi oko kojih se vode plodne diskusije.32 Sada se pojavljuje problem kako na najbolji nain, u lanku iji je prostor ogranien, predstaviti i objasniti karakter savremene filozofije nauke. Uobiajeni postupak, putem koga bi se analizirala glavna stanovita, upravo zbog prostora ne dolazi u obzir.33 Zato sam se opredelio za jedan razliit postupak. Skicirau i objasniti osnovne stavove u kojima se savremena filozofija nauke drastino razlikuje od tradicionalne a sa kojima se slau gotovo svi savremeni filozofi nauke naravno, esto ih vrlo razliito tumaei. Time se nadam da u u deset taaka opisati vrsto jezgro savremene filozofije nauke. Meutim, opet podvlaim, to jezgro, te stavove dele veoma razliite i suprotstavljene orjentacije. Daleko od toga da je to skup pretpolstavki iz kojih skoro logiki sledi jedna jedina koncepcija, kao to je bilo u sluaju logikog pozitivizma. 4.2. Osnovni stavovi koje dele uglavnom sve savremene filozofije nauke U prethodnom sumarnom prikazu ovih stavova moglo bi se rei da se prvenstveno tvrdi da nauni iskazi i teorije ne mogu biti izvoeni iz iskustva to sledi iz
Jer datiranje ove revolucije je stvar konvencije. Meni se ini da je najzgodniji momenat prestanak dominacije tradicionalne filozofije. Neko bi mogao da kae da se ova revolucija tiho odigrala u toku dvadesetog veka. I on bi bio u pravu, na svoj nain. 32 Ovde se ve na prvi pogled vidi da ova revolucija u filozofiji nauke nema karakteristike revolucija u samoj nauci, bar po Kunovom modelu. Bila je dugo pripremana. ini se da nije bilo nikakvog getalt obrta. I posebno, iz nje nije rezultiralo samo jedno novo gledite, ve vie njih. Naravno ima i slinosti. Postojao je dugi period krize, a i dolo je do reinterpretacije skoro svih osnovnih metodolokih kategorija (opeservacije, iskustva, progresa, naunog zakljuivanja, naune promene i tako dalje). Obino se smatra (a to se i vidi po udbenikoj literaturi) da su glavna savremena gledita u filozofiji nauke Poperov falsifikacionizam, Kunova teorija naunih revolucija, Fajerabendov epistemoloki anarhizam, Lakatoeva metodologija istraivakih programa, Laudanova metodologija istraivakih tradicija, dok se u poslednje vreme dosta govori o stavovima edinburkih sociologa nauke Blura i Barnsa i njihovih sledbenika. Budui da su ove teorije vrlo sloene, njihovo suvie kratko prikazivanje vodilo bi simplifikacijama i pogrenom razumevanju. Zato u ovde navesti jo neke knjige, koje su, pored ve pomenutih, bitne za razumevanje savremene filozofije nauke: Pol Fajerabend, Protiv Metode, Sarajevo: Veselin Maslea, 1987. (orig. engl. izdanje iz 1975), Lakato i Masgrejv, Kritika i rast saznanja, Beograd: Plato, 2003. (orig. engl. izdanje iz 1970), Lari Laudan, Progres i njegovi problemi, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002. (orig. amer. izdanje iz 1977) i Barry Barnes, David Bloor & John Henry, Scientific Knowledge, Chicago: The University of Chicago Press, 1996.
33
21
potpune neadekvatnosti doktrina opservacionizma i induktivizma. Put razvoja nauke nije induktivan, ve hipotetiko deduktivan, i, u tom smislu, razvoj nauke ne moe da bude kumulativan. Naravno da je to jasno i iz istorijskih analiza.34 Put razvoja nauke isprekidan je revolucijama, to jest radikalnim promenama obuhvatnih teorija, koje su meusobno protivrene (ili po nekima, u velikom broju sluajeva ak i nesamerljive). Ono to je naroito znaajno pri ovim revolucijama jeste to da pri nekima od njih mora doi do radikalne promene osnovnih teorijskih kategorija, to i jeste izvor mogue nesamerlivosti uzastopnih teorija. Iz svega ovog jasno je zato nauni iskazi ne mogu da se smatraju istinitim i dokazanim. Meutim, kao dodatak ovom stavu, postoje jo dva bitna uvida. sa kojima svaka savremena metodologija mora da izae na kraj, i koje, zaista, svaka metodologija tumai na svoj nain. Naime, nema ni mogunosti odluivog opovrgavanja naunih teorija, a jedan isti skup injenica uvek moe biti objanjen razliitim i protivrenim terijama. Iz svega ovog proizlaze jo dva vana opta stava. Prvo, pokazuje se da kategorijalni aparat, odnosno pojmovni okvir, odnosno paradigma35, ima izuzetan znaaj u koncipiranju naunog znanja, i da bez povremenih promena takvog okvira nema razvoja nauke. I, drugo, da nauno saznavanje, nije relativno pasivan proces izvoenja teorija iz iskustva, ve je uveliko aktivan proces, pri kome se esto, uz kreativno formulianaje novih hipoteza i kreativno menjanje naunih kategorija nauno znanje, u velikoj meri, slobodno konstruie naravo, uz striktan uslov da ove teorije imaju zadovoljavajuu objanjavalaku i predviaku mo da budu u operacionalnom skladu sa iskustvom. Sve ovo e biti izloeno u deset stavova, da bi se pruila koliko je god to mogue, sistematinija slika savremene filozofije nauke. Neki od ovih stavova ve su pominjani i obrazlagani u prethodnom tekstu, ali e sada biti blie objanjeni. Sa druge strane, oni koji nisu pominjani prilino jasno slede iz pominjanih analiza naunih revolucija. 4. 2. 1. Opservacionizam je potpuno neadekvatna doktrina Nema objektivnog istog iskustva koje bi nam bilo dostupno. Pogotovu takvog koje bi bilo kolekcija ve gotovih injenica. Iskustvo je uvek interpretirano nekom vrstom teorije, od kojih su neke vrlo obuhvatne van kritike svesti subjekta saznanja. Ono to mi nazivamo iskustvom je u stvari teorijska tvorevina. Kada bi smo imali razliite, konceptualne okvire, paradigme, pozadinske teorije na drugi nain bi videli svet. U tom smislu vrlo je ilustrativan sledei Poperov stav: ... ulni
34 35 Jer, konano, kao to smo videli u prve tri sekcije ovog rada, svi ovi stavovi su uglavnom rezulatat istorijskih analiza. Jedno od znaenja Kunovog pojma paradigme upravo odgovara pojmu kategorijalnog okvira.
22
Svetozar Sineli
podaci, ne-teorijske jedinice informacije, jednostavno ne postoje. Jer, mi uvek operiemo teorijama od kojih su neke inkorporirane ak i u nau fiziologiju. I ulni organ je srodan teoriji: prema evolucionistikom gleditu ulni organ je razvijen u pokuaju da se prilagodimo stvarnom spoljnom svetu, da nam pomogne da naemo svoj put kroz taj svet. Nauna teorija je organ koji razvijamo van nae koe, dok je ulni organ teorija koju razvijamo unutar nae koe. Mi nikada ne moemo da oslobodimo percepciju teorijskih elemenata interpretacije. Mi uvek interpretiramo, to jest teoretiemo, na svesnom, na nesvesnom i na fiziolokom nivou. Standardni psiholoki eksperimenti ovo ilustruju... Mi ne moemo opravdati nae znanje spoljnoga sveta; celokupno nae znanje, ak i opservaciono znanje, jeste teorijsko, ispravljivo i pogreivo.36 4. 2. 2. Indukcija je neadekvatna doktrina Indukcija niti je logiki validna, niti je njena eventualna upotreba u nauci od nekog veeg znaaja. Ona nema nikakvu ulogu u kontekstu otkria to jest nauka ne poinje opserviranjem pravilnosti i ne zavrava njihovom induktivnom generalizacijom.. Ona nema vrednost ni u kontekstu opravdanja. Moemo imati hipotezu koja godinama produkuje hiljade potvrenih posledica, a da ne nailazi ni na jednu opovrgavajuu instancu, pa odjednom pone da produkuje posledice koje redom bivaju sukobljene sa kontraevidencijom. To se esro deava kada se krug ljudskog iskustva naglo proiri. To se desilo, na primer, kada se ulo u svet velikih brzina, ili u svet mikroestica. 4. 2. 3. Hipotetetiki karakter naunog znanja U smislu onog to je reeno u prve dve take, nauno znanje se ne izvodi iz iskustva, i ne dokazuje na osnovu iskustva. Ono je uvek hipotetikog karaktera. U dolaenju do naunog znanja polazi se od izvesne problemske situacije, pa se formulie hipoteza koja e davati zadovoljavajua objanjenja i zadovoljavajua predvianja. Sve dok posledice ove hipoteze bivaju potkrepljivane, to jest sve dok njena predvianja uspevaju, ona se zadrava.37 Takve hipoteze u poetku prosto objanjavaju raspoloivo iskustvo. Meutim, budui da se ljudsko iskustvo stalno
36 37
Imre Lakatos & Alan Musgrave (eds.), Problems in the Philosophy of Science, North-Holland, Amsterdam, 1968, str. 163-164. (Poperova diskusija sa Groverom Maksvelom). Dakle, ovakva hipoteza se ni u kom sluaju ne smatra istinitom i dokazanom, ve samo produktivnom.
23
iri i to na jedan nehomogen nain38, svaka obuhvatna teorija neminovno dolazi u krizu, u sukob sa novim iskustvima39 jer vie ne moe da objasni neke nove i iznenaujue empirijske nalaze. Tada dolazi do nove problemske situacije, koja se reava novim obuhvatnim hipotezama, esto i adekvatnim promenama znaenja starih teorijskih termina ili bolje rei, uvoenjem novih kategorija.40 A ponekad je potrebno izvriti najradikalniju promenu kategorijalnog aparata i potpunu reinterpretaciju starog iskustva. To je nuno da bi se reila nova komplikovana problemska situacija. Da bi se objasnilo novo raspoloivo iskustvo. Nova teorija mora biti protivrena u odnosu na staru (ako ne i nesamerljiva) jer njene posledice moraju biti i oni stavovi koji su protivreili staroj i oborili je.41 4. 2. 4. Razvoj nauke nije kumulativan, ve je isprekidan revolucijama Skoro direktna posledica onoga to je reeno u prve tri sekcije ovog rada jeste da razvoj nauke, bar na dui rok, nije kumulativan. Naune revolucije dogaaju se retko, ali nuno. Takoe, interteorijska redukcija, opet na dui rok, uopte nije izvodljiva. Treba imati u vidu da nema veih naunih revolucija bez veoma radikalne promene znaenja teorijskih termina, ili prosto radikalne promene konceptualnog okvira. Sve vee revolucije su karakterisane ovakvim promenama. Gotovo svi savremeni filozofi nauke e se oko toga sloiti. Neslaganja poinju tek oko mere te radikalnosti. Jedni e tvrditi da su teorije razdvojene velikim naunim revolucijama toliko razliite da su meusobno nesamerljive, da u stvari govore o razliitim stvarima i da se ne mogu uporeivati i efektivno i operativno procenjivati u smislu koja od njih je bolja, dok e drugi tvrditi da se ipak i takve teorije na neki nain mogu uporeivati i procenjivati. Glavni razlog za tvrenje ove nesamerljivosti je, grubo reeno, to to, oni koji zastupaju ovu koncerpciju smatraju da razliiti kategorijalni aparati ponekad na potpuno razliit nain segmentiraju, klasifikuju i organizuju iskustvo. Kun, naravno metaforiki, govori o tome da se kada se promeni paradigma, menja i sam svet,
38 39 40 41
Grubo reeno ovo znai da irenje iskustva esto donosi velika iznenaenja i zagonetke. Mora se priznati da ovaj metodoloki zakljuak nosi sobom i jedan daak indukcije Jer ne moramo da zadrimo stare termine. Moemo da uvedemo nove za izmenjene pojmove. Jasno, ako jedna teorija treba da objasni i posledicu na kojoj je prethodna pala, ona mora da joj protivrei. Naime ovde imamo situaciju T1 O, i T2 O.
24
Svetozar Sineli
odnosno da naunici koji rade u okviru razliith paradigmi ive u razliitim svetovima.42 4. 2. 5. Interteorijski redukcionizam teko da vai ak i u najminimalnijem smislu Da interteorijski redukcionizam u nekom znaajnijem smislu ne moe da vai jasno je iz onog to je ve obrazloeno. Meutim, ja sam na kraju sekcije 2. 1. najavio da u opisati nain na koji je Kun argumentisao i protiv onog minimalnog smisla interteorijske redukcije koji su na kraju branili logiki empiristi. To je bio stav da iz nove teorije ipak sledi korigovana verzija stare i to u veoma uskim granicama. Evo ta kau redukcionisti. Ako posmatramo relativistike i njutnovske fizike zakone videemo da su njutnovski zakoni specijalan sluaj relativistikih, to jest, da priblino vae u odreenim granicama, na primer, p = mov / 1 v /c2 u granicama v 0 jeste priblino p = mov Meutim, Kun e rei da je teza o specijalnom sluaju sasvim netana iz prostog razloga to parametri i promenljive, koje u ajntajnovskim formulama predstavljaju prostor, vreme, masu, brzinu i tako dalje da bi gornja (priblina) jednakost izmeu ajntajnovske i njutnovske formule (i njima paralelnih drugih formula) vaila moraju i u drugoj, njutnovskoj formuli jo uvek biti ajntajnovski. Ukoliko nisu ajntajnovski, onda (priblina) jednakost jednostavno ne vai, zato to su njutnovska masa, prostor, vreme i tako dalje, neto sasvim, sasvim razliito od ajntajnovskih. Dakle, ako je druga formula zaista njutnovska, onda su masa m i brzina v iz prve i druge formule neto potpuno meusobno nesvodivo. Na primer, njutnovska masa je osobina tela koja je konstantna, dok je ajntajnovska masa binarna relacija koja povezuje dva inercijalna sistema i kao takva promenljiva. Ontologije njutnovske i relativistike teorije su potpuno razliite. To su teorije koje govore o sasvim razliitim stvarima i kad upotrebljavaju iste termine.43
2
42 43
Videti, Tomas Kun, Struktura naunih revolucija, navedeno izdanje, str. 166. i 173. kao i desetu glavu u celini. Za detalje videti, Tomas Kun, Struktura naunih revolucija, navedeno izdanje, 155-158. Treba imati u vidu da je Kun iskoristio koncepciju nesamerljivosti, odnosno radikalne razlike u znaenju, za svoj argument upravo na osnovu stava da su teorijski pojmovi (znaenja termina) toliko razliiti da se ne mogu usaglasiti. Treba opet naglasiti da ovo Kunovo rezonovanje ne predstavlja opte prihvaeno gledite u savremenoj filozofiji nauke.
25
4. 2. 6. Nauni iskazi niti su po pravilu istiniti, niti se mogu dokazati Iskazi nauke, ne samo da se ne mogu dokazati, ve su u principu lani. To je veoma lako objasniti i ilustrovati. Prvo, budui da indukcija nije logiki legitimna i da ne postoji vrsta empirijska osnova za nauno znanje, koja bi davala istinite i neoborive poetne iskaze nema dokaza u empirijskim naukama. Krae reeno, bez indukcije u empirijskim naukama nije mogu ni dokaz u empirijskim teorijama. I drugo, da nauni iskazi nisu istiniti44 pokazuje ve istorija nauke. Naime i najbolje naune teorije prolosti bile su opovrgnute a, sem toga, dve nae sada dominantne fizike teorije ne mogu biti istinite, bar u striktnom45 smislu. Poto ne moemo da dokaemo nae hipoteze, postavlja se pitanje kako utvrujemo njihovu vrednost. Odgovor je jednostavan testiramo ih da bi smo videli da li reavaju problemsku situaciju to jest, da li u celini objanjavaju raspoloivu evidenciju. To inimo tako to iz hipoteza izvodimo opservacione posledice i onda te posledice uporeujemo sa evidencijom. H1 O1, O2, O3,.....,On Hipoteza i njene opservacione posledice O1, O2, O3,...., On Stvarna opservaciona evidencija Takva hipoteza (ili teorija46), ukoliko su njene posledice saglasne sa empirijskom evidencijom, oigledno zadovoljava. Mi je drimo i koristimo. Meutim, takva hipoteza se ni u kom sluaju ne sme smatrati istinitom i dokazanom. Jer je jasno da zakljuak: H1 O1, O2, O3,.....,On O1, O2, O3,.....,On ----------H1
44 Jasno, ovde se misli na istinitost u nekom adekvatnom smislu. Tradicionalno postoje tri glavne teorije istine. Korespodentna, koherentistika i pragmatika. Po prvoj, istiniti iskazi su oni koji odgovaraju stvarnosti, po drugoj oni koji su saobrazni ve ustanovljenim teorijama, a po treoj oni koji imaju uspeha u objanjenu i predvianju. Kada se danas govori o istini naunih iskaza u igri je samo ova prva teorija, dok je druga apsolutno pogrena jer rauna na istinitost ustanovljenih teorija. Trea teorija moe da bude zadovoljavajua, ali ona je daleko od toga da stvarno bude teorija istine jer prema njoj T i ne-T mogu istovremeno da budu istiniti. Neki govore da je svaka nova teorija, ako ne istinita u striktnom smislu, ono istinitija od stare. U tom smislu bi nove teorije bile istinolikije od starih. Ali, opet ne bi bile istinite u striktnom smislu. U savremenoj filozofiji nauke nema bitne razlike izmeu hipoteze i teorije. Svaka teorija je hipotetikog karaktera. U tradicionalnoj filozofiji nauke teorija se smatrala dokazanom hipotezom.
45
46
26
Svetozar Sineli
prati shemu afirmacije konsekvensa koji je logika greka.47 Dakle, takvu hipotezu koristimo dok nam daje dobre rezultate, a nikako je ne smatramo istinitom i dokazanom. Kada, irenjem naeg iskustva, sklad izmeu opservacionih posledica ove hipoteze i evidencije bude naruen dolazi do sledee situacije: H1 O1, O2, O2,.....,On, On+1 O1, O2, O3,.....,On, O Sada dolazi do hitne potrebe da se hipoteza H1 zameni nekom hipotezom H2 koja e imati sledee implikacije: H2 O1, O2, O3,.....,On, On+1,... 48 Prema tome ova nova teorija bi trebalo da objasni ono to i stara, ono na emu je stara pala i da ima i druga potkrepljena predvianja da ne bi bila ad hoc. Opet pominjem da treba primetiti da e u ovom sluaju H1 i H2 obavezno biti protivrene, jer jedna implicira On+1, a druga On+1. Kaem u ovom sluaju, jer jedan broj savremenih filozofa nauke smatra da se moe desiti da nova hipoteza mora da bude posledica radikalno razliitog kategorijalnog aparata, pa da zato bude nesamerljiva sa starom. Tada bi naa shema morala biti formulisana na razliit nain. Mislim da se sada uglavnom vidi zato se danas esto govori da su sve nae obuhvatne naune teorije lane, ma ta istina znaila. To je zbog toga to se redovno pokazuje da su stare teorije bile nezadovoljavajue, da su poele da nailaze na kontraevidenciju. Takoe se pokazuje da su i nae sadanje najobuhvatnije fizike teorije takve da su suprotstavljene jednom broju empiriskih kontrainstanci. Dalje, misli se da je put nauke takav da ga karakteriu stalni novi pokuaji sa ispravljanjem ranijih greaka i da taj put nema kraja. Lakato ak tvrdi da je svaka nova obuhvatna teorija roena u moru anomalija i da tako uvek mora biti. Naravno, ovde je relevantna i upravo razmotrena metodoloka situacija: ak i kad bi smo imali istinitu teoriju to ne bi smo mogli znati. Poperov stav je bio da bi sigurno mogli govoriti o istinitosti nekih krajnje jednostavnih teorija, ali da to ne bi smo nikad mogli znati, budui je induktivna logika iluzija. A, kao to smo videli, naune
47 Afirmacija konsekvensa je logika greka pri kojoj se tvrdi da ako je posledica odreenog stava potvrena, onda taj stav vai. A B, B A. Ako kia pada ulice su mokre, ulice su mokre, dakle kia pada. Treba imati u vidu da se ovde radi o jednom simplifikovanom modelu onoga to se dogaa. Naravno da se samo zbog jedne kontrainstance nee menjati obuhvatna teorija. Takoe, za On+1 bilo bi logiki korektnije napisati neko O' koje bi imalo karakter kontrainstance, ali ja sam se za upotrebljeni nain pisanja opredelio zbog vee jasnosti.
48
27
teorije po pravilu imaju potencijalno beskonano mnogo posleedica, pa tako ne moemo nikad pregledati celu evidenciju. Ovde treba razjasniti jednu stvar u vezi napomene da je osnovni nain zakljuivanja u nauci upravo onaj koji prati shemu afirmacije konsekvensa. To i jeste i nije tano. Bila bi ista afirmacija konsekvensa kada bi teoriju koja je potkrepljena uzimali kao tanu, kako su to inili tradicionalni metodolozi pozivajui se na indukciju. Meutim, danas se ne tvrdi istinitost takve teorije, nego upravo samo potkrepljenost njeno privremeno vaenje. Za datu hipotezu verujemo da e jednom biti opovrgnuta. Nauno znanje je hipotetiko ba zato to drugog puta rezonovanja i nemamo. I zaista, upotreba ovakve sheme ne utie na vrednost nauke. Nauka je vredna i vana zato to obezbeuje dobra objanjenja i predvianja. 4. 2. 7. Izolovane naune hipoteze ne mogu biti ni odluivo opovrgnute. Gornji podnaslov izraava sutinu poznate Dijemove teze (ili u literaturi esto oznaene kao D-teza) koja moe biti opisana na sledei nain: Konkluzivno opovrgavanje pojedinane naune hipoteze nikada nije mogue i pored raspoloive kontraevidencije, zato to, zbog sutinske meupovezanosti hipoteza i pretpostavki unutar jednog teorijskog sistema a i same prirode ovih hipoteza i pretpostavki uvek postoji mogunost da se data hipoteza spase putem neke adekvatne modifikacije pomonih pretpostavki na nekom drugom mestu u datom teorijskom sistemu.49 Drugim reima, sledea shema, i ako je logiki u redu, metodoloki nije izvodiva: H O1 O1 ---------H Ova shema, i ako prati logiki ispravan modus ponens, predstavlja lou simplifikaciju stvarne situacije u nauci. A ova situacija je takva da u testiranju bilo kog (izdvojenog) naunog stava mora uestvovati itav niz pomonih hipoteza50, da bi
49 50 Videti, Pjer Dijem, Cilj i struktura fizike teorije, Novi Sad: Knjiarska radionica Zorana Stojanovia, 2003. (Orig. francusko izdanje iz 1905.), posebno deseto poglavlje. Mnogi bi tvrdili da u testiranju neke hipoteze uestvuju sve ostale hipoteze datog teorijskog sistema znai, ako se radi o nekoj oblasti fizike, sve teorije iz te oblasti. Treba imati na umu da je pomona hipoteza relativan pojam. Hipoteze su pomone u odnosu na hipotezu pod testom.
28
Svetozar Sineli
testiranje uopte bilo mogue (da bi se uopte mogla izvesti opservaciona posledica). Dakle, ono to se zaista deava u realnoj situaciji jeste: (H & A) O1 O1 ----------- (H & A) A je skup pomonih pretpostavki
To znai da je ono to opovrgavamo, ne hipoteza H, ve konjunkcija H & A. I ovo ima zaista dalekosene metodoloke posledice. To znai da uvek51 moemo formulisati jedan skup adekvatno modifikovanih pomonih pretpostavki A* tako da sada (H & A*) O1 O ----------(H & A*) to je nain da se spase H pa tada, putem onog to je bila kontrainstanca, izvesti
Dakle, sada smo spasli hipotezu H. Ona i dalje vai, ali uz modifikovan skup pomonih pretpostavki A*. Naravno, da je druga legitimna mogunost da se opovrgne H, a zadri A. To pokazuje da u svakom aktu opovrgavanja, ili zadravanja hipoteze, postoji jedan element odluke. U svom poznatom radu Dve dogme Empirizma, Kvajn je univerzalizovao ovu tezu, smatrajui da se moe odnositi na celinu ljudskog znanja: Ne samo izolovanu naunu hipotezu, ve svaki iskaz koji je osporen nekom evidencijom, moemo spasti ako izvrimo dovoljno drastino prilagoavanje na nekom drugom mestu u sistemu.52 U tom smislu esto se govori o Dijem-Kvajnovoj tezi. Ovo Kvajnovo shvatanje bilo je deo njegove kritike logikog empirizma, odnosno opservacionizma koji Kvajn nazivao radikalnim redukcionizmom (jer se iskazi svode na opservacije). Glavna poenta bila je da se pokae da izolovani iskazi ne mogu imati fiksiran empirijski sadraj.
51 Adolf Grinbaum je pokuao da ospori D-tezu, uglavnom tvrdei da je konstruisao kontraprimere u odnosu na nju. Ova poznata kritika izloena je u itavom nizu lanaka, a posebno u: A. Grunbaum, The Philosophical Problems of Space and Time, Dordrecht: D. Reidel, 1973. Meutim, ne moe se rei da je njegovoa kritika bila ubedljiva. Za detalje videti, S. Sineli, Grinbaumova kritika Dijemovog konvencionalizma i Ajntajnove filozofije geometrije, u: S. Sineli, Relativnost naune racionalnosti, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2005. W. Quine, Two Dogmas of Empiricism, u: W. Quine, From a Logical Point of View, Harvard: Harvard University Press, 1964. (lanak je prvobitno objavljen 1951. godine).
52
29
Razmotrena teza ima izuzetan metodoloki znaaj i zato jer postavlja, posebno pred racionalistiki orijentisane filozofe nauke, zadatak da uvedu i obrazloe neki dopunski kriterijum koji bi, ipak, obezbedio opovrgavanje starih teorija, umesto njihove (esto) ad hoc odbrane. 3. 2. 8. Isti skup injenica uvek se moe objasniti razliitim teorijama. Uvek su mogua alternativna objanjenja bilo kog skupa injenica. Ovo je takozvana teza o subdeterminaciji teorije od strane injenica. Naime, injenice ne daterminiu teoriju jednoznano. One je u stvari pododreuju. Mogue su mnoge protivrene (ili nesamerljive) teorije o istom skupu injenica.53 Ukoliko upotrebimo jezik koji je malo vie tehniki, teza se moe izraziti na sledei nain: ako imamo teoriju T, uvek moemo konstruisati neku teoriju T*, koja e biti empirijski ekvivalentna sa T (to jest, imati iste empirijske posledice), ali e biti i logiki inkompatibilna sa T, i to u netrivijalnom smislu. Teza o subdeterminaciji je u bliskoj vezi sa Dijemovom tezom. Kvajn je, na jednom mestu, tezu o subdeterminaciji izrazio sledeim reima: Ovo moemo oekivati zbog naina na koji naunici rade. Naunici ne ostaju na istim induktivnim generalizacijama svojih opservacija: na istim ekstrapolacijama na opservabilne dogaaje iz slinih opserviranih dogaaja. Naunici smiljaju hipoteze koje govore o stvarima izvan domaaja opservacije. Hipoteze se odnose prema opservaciji samo putem neke vrste jednosmerne implikacije; naime, dogaaji koje opserviramo su ono to bi nas verovanje u date hipoteze navelo da oekujemo. Ove opservabilne posledice hipoteza, u obrnutom smeru, ne impliciraju hipoteze. Sigurno je da postoje alternativne hipotetike podstrukture koje bi implicirale iste opservabilne posledice54 Teza o subdeterminaciji je metodoloki krajnje znaajna, jer ako se prizna njeno univerzalno vaenje, onda realistika stanovita moraju da padnu. Naime, ako uvek postoji mogunost formulacije niza meusobno logiki inkompatibilnih, ali empirijski ekvivalentnih teorija o bilo kom segmentu sveta, onda teko da se moe govoriti o nekom putu nauke ka istini i o nekoj istinolikosti. Sa druge strane, danas niko ne spori mogunost subdeterminacije za sadanje teorije. Videemo da su se
53
Ovde se moe videti uticaj tradicionalne filozofije nauke koja je ula i u nain na koji se govori o iskustvu. Govorimo o iskustvu kao skupu diskretnih injenica. U stvari, injenice delimino odreuju teoriju, kao to i teorija delimino odreuje injenice. U svetlu razliitih teorija, razlikovae se i date injenice. Prema tome, radi se samo o uslovno reeno istom skupu injenica. Moda bi bilo bolje govoriti o istoj problemskoj situaciji, jer ako iste injenice objasnimo na razliit nain, one postaju razliite injenice. W. Quine, On Empirically Equivalent Systems of the World, Erkenntnis, 9 (1975), str. 313.
54
30
Svetozar Sineli
savremeni realisti opredelili za stav da e u jednoj hipotetinoj budunosti stepen subdeterminacije, na odreen nain, opadati.55 3. 2. 9. Uloga konceptualnog okvira je od bitnog znaaja u nauci Naune revolucije su pokazale da postoje momenti kada jedna obuhvatna teorija vie ne moe da uspeno objanjava i predvia injenice. One su, takoe, pokazale i da tada dolazi do radikalne promene konceptualnog aparata56, a kao posledice toga i do promene karaktera samog iskustva. Naravo, sada se postavlja pitanje: kog i kakvog iskustva? Sigurno je da se ne misli na sirovo iskustvo za koji mi i ne znamo kako izgleda. Radi se, naravo, o ve interpretiranom iskustvu (putem starog konceptualnog okvira) koje je bilo pred nama. I pokazuje se da je pojmovni okvir upravo sredstvo putem koga se vri segmentacija, klasifikacija i organizacija iskustva. U stvari, u naunim revolucijama radi se o reorganizaciji iskustva (koje je bilo organizovano na stari nain).57 U tradicionalnoj filozofiji nauke uloga konceptualnog aparata bila je ignorisana u potpunosti, zbog zdravo za gotovo zastupanog stava da je segmentacija, klasifikacija i organizacija iskustva prirodna. Meutim, samim tim to nauni termini menjaju svoja znaenja u trenucima radikalnihih revolucija58, jasno je da principi ove organizacije nisu prirodni. Naime, da nam ve samim iskustvom (ili moda razumom) nisu objektivno dati. Prema tome, kategorijalni aparat, izuzev toga to je promenljiv, takoe je dobrim delom konvencionalan, dobrim delom aprioran i, videemo, na dva naina subjektivan. Ovo je prilino lako obrazloiti: (1) Promenljivost kategorijalnog aparata. Da je pojmovni okvir promenljiv, jasno je ve iz toga to, da bi smo razreili neke nove i komplikovane problemske situacije, koje obino ugroavaju jednu obuhvatnu teoriju, neminovno moramo menjati znaenja osnovnih teorijskih termina. (2) Konvencionalnost kategorijalnog aparata. To to je pojmovni okvir promenljiv, jasno pokazuje da znaenja naunih termina ne izvodimo iz iskustva. Nauni pojmovi, niti bilo koji drugi, ne konotiraju objektivne atribute stvari na koju se
55 Videti, na primer, V. H. Njutn-Smit, Racionalnost nauke, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002, str. 49-52. (orig. engl. izdanje iz 1981), kao i NjutnSmitov lanak Subdeterminacija teorija podacima iji je prevod pridodat naem izdanju ove knjige. Opet naglaavam da postoji puno termina koji oznaavaju ovaj okvir, to su kategorijalni aparat, referentni okvir, pojmovni okvir, paradigma (u jednom smislu), i tako dalje. Jer uvek pred sobom imamo nekako (nekom teorijom, pa makar je uzeli i u veoma irokom smislu) organizovano iskustvo. A i inae tokom vremena dolazi do izvesnih promena, koje nisu suvie velike.
56 57 58
31
navodno odnose, ve ove konotacije nameemo svojim teorijama59, koje su formulisane na jedan prilino slobodan nain. Tu slobodu pokazuje mogunost da putem veoma razliitih kategorijalnih aparata istu problemsku situaciju reimo jednako uspeno. Upravo u tom smislu naune kategorije nisu prirodne, mi smo ti koji ih smiljamo, i koji odluujemo koje od njih da upotrebimo. Meutim, tu postoji i jedno ogranienje: kategorijalni aparat mora na efikasan nain reiti datu problemsku situaciju. Tako, sama ta situacija donekle ograniava nau slobodu, pa i konvencionalnost u ovom smislu.60 (3) Apriornost kategorijalnog aparata. Kategorijalni aparat je dobrim delom aprioran jer nastaje upravo pomenutom delimino slobodnom kreacijom prilikom isprobavanja razliitih reenja problemske situacije. Dakle, nastaje u pokuajima da se odreeno iskustvo organizuje (ili, bolje, reorganizuje), pa, tako, na neki nain pre tog iskustva kao uslov njegove organizacije. Naravno, i tu postoji ogranienje: i samo to iskustvo trai odreene naine organizacije, a ne dozvoljava druge. (4) Subjektivnost kategorijalnog aparata. Kategorijalni aparat je subjektivan u smislu da je u velikoj meri proizvod subjekta saznanja, a ne neka struktura koja bi bila izvedena iz iskustva koje opisuje stvarnost i koja bi na taj nain imala karakteristike prirodnog i objektivnog. Sem toga, usled konvencionalnosti ovog aparata, razliiti subjekti saznanja, u smislu grupa i pojedinaca, mogu usvajati razliite kategorijalne aparate. 3. 2. 10. Nauno saznavanje je aktivnog, a ne pasivnog karaktera Prema svemu to je izneseno, vidi se da se u savremenoj filozofiji nauke, za razliku od tradicionalne, na nauno saznavanje ne gleda kao na relativno pasivno opisivanje ve datog, gotovog iskustva, ili putem tog iskustva date stvarnosti. Nasuprot tome, na nauno saznavanje se gleda kao na aktivan proces uspostavljanja jedne od moguih organizacija iskustva i konstrukcije jednog od moguih modela stvarnosti
59 Uzmimo i tako obian pojam kao to je planeta. Konotacija ovog termina se menjala kroz istoriju, zavisno od usvojenih teorija, bile one naune ili pripadale primitivnim pogledina na svet. U antikoj Grkoj to je bilo svetlo koje luta nonim nebom. Kasnije su to bila tela koja se veoma komplikovanim putanjama okreu oko Zemlje, pa zatim u krugovima oko Sunca, pa u savrenim elipsama. Danas su to tela koja se u krompiroidnim elipsama okreu oko zvezda. Naravno, to su termini dalji od svakodnevnih i blii isto naunim, to je ova zavisnost njihovog znaenja od teorije vea. Ova konvencionalnost mogla bi se obrazloiti i na sledei nain: imamo slobodu da biramo izmeu vie moguih kategorijalnih aparata (koje ne moramo biti svesni) i preutno (opet, esto nesvesno) odluujemo se za jedan od njih. Poznate Ajntajnove rei da su teorije slobodne invencije ljudskog duha mislim da treba shvatiti u ovom smislu. Ali njih treba uzeti vie u figurativnom smislu, jer je Ajntajn bio potpuno svestan ogranienja te slobode, to pokazuju njegovi filozofski tekstovi.
60
32
Svetozar Sineli
(odnosno, za datu teoriju relevantnog segmenta stvarnosti). U tom smislu nauna aktivnost je u velikoj meri slobodna, ali ne i potpuno slobodna: teorije uvek moraju biti u operacionalnom skladu sa onim to nam je dato61 i na taj nain omoguavati uspena objanjenja i predvianja. 4. 3. Osnovni spor u savremenoj filozofiji nauke62 Moglo bi se rei da filozofi, koji su radili i koji sada rade u okvirima savremene filozofije nauke, mogu biti, u jednom vrlo grubom smislu, svrstani u dve grupe. Jednu bi sainjavali oni koji su racionalistiki nastrojeni i po pravilu realistiki.63 Dok bi u drugu ulazili oni koji su usmereni relativistiki ili isto instrumentalistiki i koji su, naravno, svi redom antirealistiki nastrojeni. U stvari u ovom odeljku elim da u vrlo kratkim crtama pokaem kako zastupnici ta dva prilaza tumae opisane zajednike stavove savremene filozofije nauke na veoma razliite naine, pa samim tim pruaju i veoma razliite slike nauke.64 Relativisti65 tvrde da kod veoma radikalnih naunih revolucija (kakvu, na primer, predstvlja prelaz sa njutnovske na relativistiku teoriju), stara i nova teorija jesu zbog veoma disparatnih pojmovnih aparata nesamerljive. I da ne mogu biti uporeivane u smislu odluivanja koja je teorija bolja, a pogotovo istinitija. tavie, oni tvrde da uporeivanje teorija nije mogue ni kod manje radikalnih revolucija, zbog masivne protivrenosti stare i nove teorije. Mi moemo imati oseaj ili intuiciju da je nova teorija bolja od stare, jer je bolje reila novu problemsku situaciju. Meutim, moramo imati u vidu da nije mogue formulisati operativne kriterijume koji bi jasno pokazali koja teorija je bolja (ma ta pod tim podra-
61 62
To jest, sa uvek rastuim i promenljivim iskustvom, tako da svaka nova problemska situacija zahteva usaglaavanje teorijskog znanja sa novom evidencijom. Ovde se, u stvari radi o dva spora: racionalistiko-relativistikom i realistiko-antirealistikom. Meutim, zbog ogranienosti prostora i osobina tih sporova da mogu biti sumarno prikazani u jednom potezu, opredelio sam se za takav postupak. Ali, samo po pravilu, jer ima i izuzetaka Laudan je, na primer, racionalist i antirealist. Isto tako, treba imati u vidu da savremeni racionalisti ne tvrde da nauka predstavlja istinit opis stvarnosti, ve da samo tei tome (konvergentni realizam). Takoe, naziv racionalisti su ovi dali sami sebi. Ralativisti ih ne smatraju racionalnim. Naravno da i unutar ovih tabora, uz stavove koje dele svi njihovi zastupnici, postoje i vrlo znatne razlike. Glavni predstavnici relativista su Kun i Fajerabend.
63
64 65
33
zumevali).66 Takoe, niko nam ne moe garantovati da se, pri novim problemskim situacijama, osnovni principi stare teorija nee, na neki nain, rehabilitovati.67 Dakle, relativisti stavljaju poentu na stav da se tokom razvoja nauke esto deava to da sa novim iskustvima dobijamo kontraevidenciju za staru teoriju, pa smo prisiljeni da, radi objanjenja ovog novog iskustva, izgradimo i novi pojmovni okvir i organizujemo celokupno raspoloivo iskustvo na savim nov nain. Tom prilikom, kau oni, ne samo da se jedna obuhvatna teorija zamenjuje drugom, ve se iskustvo organizovano na stari nain zamenjuje iskustvom organizovanim na novi nain. Dakle, dolazi do potpune promene teorija, pojmovnih aparata, iskustva, i konano ugla iz koga se gleda svet (i, naravno, modela sveta). Relativisti smatraju da se nikada ne moe sa sigurnou tvrditi da je nova teorija bolja, a pogotovo istinitija od stare. Ona je samo adekvatna za svoje iskustvo, za svoju problemsku situaciju kao to je stara bila adekvantna za svoje iskustvo i svoju problemsku situaciju. Osnovni argumenti relativista su, pored nesamerljivosti, odnosno neuporedivosti teorija, subdeterminacija, naime mogunost da se uvek fomuliu sasvim razliite alternativne teorije sa istim empirijskim uspehom, zatim to to se nijedan kriterijum uporeivanja i procenjivanja rivalskih teorija koji su izgradili racionalisti nije pokazao uspenim (a i da se ne vidi se kako bi), zatim, to se pokazalo da nova teorija ne objanjava sve to i stara i tako dalje.68 Na prvi pogled je jasno da ovakvi stavovi onemoguuju bilo kakav govor o nekoj realistikoj poziciji. Naune teorije na mogu biti nikakvi istiniti opisi stvarnosti, niti nauka moe teiti ka istini. Sa druge strane racionalisti69 tvrde da je uvek mogue proceniti koja teorija iz skupa rivalskih teorija jeste bolja, bez obzira na razliite pojmovne okvire za koje, opet, tvrde da nisu toliko razliiti kao to misle relativisti. Dodue, oni priznaju da do danas nije formulisana ni jedna potpuno zadovoljavajua metodologija u tom smislu. Racionalisti prihvataju, a i sami tvrde, svih deset ranije navedenih stavova o savremenoj filozofiji nauke. Prihvataju da naune teorije ne mogu biti izvedene iz iskustva, da savremene naune teorije nisu istinite, da nisu opisi stvarnosti, da uvek
66 67 68
Termin bolja je tehniki termin koji u oviru razliitih metodologija menja svoj sadraj. Pa je tako za Popera bolja istinolikija teorija, za Laudana ona koja reava vie problema i slino. Tako je, na primer, Aristrahov heliocentrini sistem rehabilitovan posle vie od hiljadu godina, dok su se korpuskularna i talasna paradigma smenjivale nekoliko puta. Zanimljivo je napomenuti da je jedan od glavnih protagonista ovog pristupa, Tomas Kun (iz vremena Strukture naunih revolucija), bio vrlo nezadovoljan nemogunou procene rivalskih teorija, On je godinama pokuavao da doe do nekog operativnog kriterijuma u tom smislu, ali bez uspeha. Glavni predstavnici su Poper, Lakato, Laudan i zaista veina savremenih filozofa nauke.
69
34
Svetozar Sineli
mogu biti zamenjene razliitim inkompatibilnim, ali empirijski jednako uspenim teorijama (subdeterminacija) i tako dalje. Meutim, oni racionalisti koji su realistiki nastrojeni, takoe tvrde da vremenom teorije postaju sve bolje i istinitije, da se pojmovni okviri usavravaju i artikuliu sve vie i vie tako da i pojmovi sve vie odgovaraju objektivnim i prirodnim entitetima. U tom smislu se i prostor za subdeterminaciju stalno smanjuje, tako da nauka, u stvari, vodi jednoj jedinoj istinitoj slici stvarnosti do koje e se doi u nekoj hipotetikoj budunosti to jest, bukvalno govorei nikad. Ovde se radi o jednom posebnom vidu realizma. Ne tvrdi se da su naune teorije istiniti opisi stvarnosti, ali se tvrdi da konvergiraju tome. Zastupa se takozvani konvergentni realizam. Treba primetiti da se ova grupa realistiki usmerenih racionalista, u stvari trudi da na jedan blag nain rehabilituje tradicionalnu sliku nauke. Ako ta slika ne vai, bar se ide ka njoj. Ipak, treba upozoriti da pred njima stoje ogromni teorijski problemi i da je prihvatljivost ovog gledita u velikoj meri rezultat toga to je naa intuicija inficirana tradicionalnim pogledom na znanje koji ukljuuje istinu i dokaz. 4. 4. Savremena filozofija nauke ne osporava vrednost nauke U poslednje vreme se unutar naune zajednice pojavila tendencija da se brani tradicionalna slika nauke u bukvalnom vidu, sa uverenjem da se tako titi ast i dignitet nauke, od filozofa koji su navodno antinauno nastrojeni. esto su na meti direktno Kun, Fajerabend, Poper i Lakato.70 Polazi se od one koncepcije znanja koja bi se mogla izraziti ve pomenutom standardnom definicijom znanja kao opravdanog i istinitog verovanja. Savremeni filozofi nauke navodno poriu vrednost nauke time to tvrde da nauno znanje ne moe biti ni istinito ni dokazano. Ovi braniterlji smatraju da je svaka nauna teorija istinita i dokazana. Kao to smo videli na prethodnim stranama, nauno znanje zaista ne moe biti dokazano, niti, u principu, moemo rei da je istinito. I to su pokazali savremeni filozofi nauke. Meutim oni ni u kom sluaju ne osporavaju vrednost nauke. Vrednost nauke sastoji se u tome to ona na adekvatan nain objanjava i predvia pojave unutar raspoloivog iskustva. I tu se radi o ogromnoj vrednosti. Sem toga, mnoge nauke se mogu efikasno upotrebiti za postizanje vanih praktinih ciljeva.
70 Tako su u jednom svom poznatom lanku, dva engleska fiziara, Teokaris i Psimopoulos otro napali imenovane filozofe zbog nasputanja istine i objektivnosti. Videti, Theocharis & Psimopoulos, Where Science has Gone Wrong, Nature, vol. 329 (1987). lanak je propraen fotografijama Kuna, Fajerabenda, Popera i Lakatoa koje izgledaju kao da su sa poternica. Mnogo slinih lanaka objavljeno je u poslednjih desetak godina, posebno u okvirima poznatog pokreta ratovi nauke (the Science Wars). Meutim, mora se priznati da su neki od njih zaista isprovocirani izvesnim postmodernistikim zastranjivanjima.
35
To to neko zahteva da mi imamo istinu i dokaze, da poznajemo svet do kraja odraz je odreene psiholoke potrebe za sigurnou, kao i jasne ideoloke tendencije da se uvek operie istinama, da bi se takvim istinama u krajnjoj liniji opravdao neki interes. Pa ako neko kae da nauno znanje nije dokazano i istinito, on je ideoloki opasan. Koncepcija istinitog i opravdanog naunog znanja, je kao to smo videli, sasvim neadekvatna i deplasirana. Ona je upravo nenauna, jer vodi dogmatizaciji nauke i koenju naunog razvoja. Jasno je da su oni koji brane nauku na opisani nain, sasvim neupueni u njenu prirodu, pa makar neki od njih bili i naunici. Svetozar Sineli Filozofski fakultet, Beograd
Svetozar Sindjeli From the Traditional Philosophy of Science towards the Contemporary Philosophy of Science
(Summary) The aim of this paper is to present the character and reason of the drastic change in the understanding of science that happened in the twentieth century. To do this, author describes the main points of the traditional philosophy of science: then, he argues that reason of the revolution in the philosophy of science used to be the careful philosophical analysis of the great scientific revolutions from 1905. Finally, he concludes that the consequence of mentioned analysis was a number of antagonistic views being the contemporary philosophy of science. To give a monolitic and integral presentment of this philosophy, author enumerated and explained the points shared by the majority of contemporary philosophers of science. In brief, he describes the traditional philosophy of science, the reasons of its fall, and the main tenets of the contemporary philosophy of science.
KEY WORDS: traditional philosophy of science, contemporary philosophy of science, scientific revolution, revolution in the philosophy of science.

Od Tradicionalne Do Savremene Filozofije Nauke - Svetozar Sinđelić

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Od Tradicionalne Do Savremene Filozofije Nauke - Svetozar Sinđelić

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

THEORIA 2 BIBLID 03512274 : (2009) : 52 : p.

UDK 167/168"19" ; 001.5:1"19" Originalni nauni rad Original Scientic Paper

Svetozar Sineli OD TRADICIONALNE DO SAVREMENE FILOZOFIJE NAUKE

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

Od tradicionalne do savremene filozofije nauke

You might also like