UDC 821.163.41.

09(091)
POECI MODERNE SRPSKE KWIEVNOSTI
Petar Pijanovi
SAETAK: U radu se utvruju naela i metodologija na
kojima se temeqe istorija kwievnosti i okviri unutar kojih
je mogue sagledati i protumaiti tokove srpske kwievnosti
na raskru 19. i 20. veka. U tom smislu referentan je kwi-
evni okvir evropske kwievnosti toga doba i tokova koji su
prethodili pojavi srpske moderne.
KQUNE REI: istorija kwievnosti, evolucija, nor-
mirano i nenormirano estetsko, kwievnoistorijski tok, epo-
ha, evropska kwievnost, tradicija i modernost, korpus srpske
kwievnosti
1. Istorija kwievnosti i wen predmet
Srpska kwievnost i wen razvitak predstavqaju sloen evolutiv-
ni sistem umetnosti rei stvaran na srpskom jeziku. Tek svojom celi-
nom taj sistem omoguava da se najpotpunije shvate i objasne korpus
srpske kwievnosti i pojedini wegovi delovi. Tako posmatran, kwi-
evni tok otkriva svoje unutarwe zakonitosti. Sa druge strane, kwi-
evnost je deo umetnosti, umetnost deo kulture, a kultura deo drutve-
nog ivota. Zato se veze sa tim pojavama i fenomenima ne mogu sasvim
iskquiti iz korpusa kwievne istorije.
Predmet uporednog istraivawa u svojoj sutini mora, oito, da
obuhvati i inioce koji su u posrednoj vezi sa kwievnou, ali su od
we neodvojivi. Na prvom mestu tu su nacionalna zajednica i wena
istorija. S tim u vezi su kultura i drugi oblici duhovne nadgradwe.
Kroz wih ta zajednica iskazuje svoj identitet tokom svog trajawa u du-
em vremenskom periodu ili samo u nekom razdobqu. Svi ovi inioci,
koji sa kwievnou nisu u neposrednoj vezi, imaju udela u wenom
razvitku.
Meu iwenicama koje bitno i neposredno utiu na kwievne to-
kove unutar svake nacionalne, pa i srpske kwievnosti najznaajniji
su kwievna tradicija i wen unutarwi sadraj sa svom anrovskom ra-
znolikou. U taj okvir ukquena su dela i ustanovqeni vrednosni po-
redak koji predstavqaju tu tradiciju.
Poto se tradicija srpske kwievnosti ne razumeva dobro izvan
korpusa junoslovenskih kwievnosti, kao ni izvan evropske, pa i
svetske literature, tek uporedni pristup omoguava potpun obuhvat is-
traivanog predmeta. I, najposle, meu iniocima koji odreuju kwi-
evnu tradiciju su posebnost, tj. individualne odlike znaajnih pisa-
ca. Oni obnavqaju naslee i preusmeravaju kwievne tokove. No, vaan
je i nain prijema wihovih dela u vreme kada su objavqena a i kasnije.
Istorija nacionalne kwievnosti nalazi predmet istraivawa u
svemu onome to jeste celovita kwievna tradicija. U vezi sa tradi-
cijom, istorija moe da prouava i odelita razdobqa ili periode koji
predstavqaju tok u ivoj kwievnoj matici. Dobro postavqeni ciqevi
izuavawa nacionalne kwievnosti u wenom istorijskom razvoju sta-
vqaju pred istraivaa vrlo sloena pitawa.
Obaveza je istraivaa da utvrdi ta je korpus te kwievnosti,
kako se taj korpus ostvaruje u periodizaciji i kroz smenu preovlauju-
ih stilova, kako evolucija preusmerava kwievne tokove i ta obli-
kuje kwievni poredak koji nije prost niz znaajnih dela u vremenskom
toku. Zadatak mu je da opie pojave u kwievnoj tradiciji i utvrdi ve-
ze meu tim pojavama, te wihov udeo u stvarawu celovitog sistema unu-
tar jedne kwievnosti. No, taj opis nije prosta operacija niti ga je
mogue uiniti sasvim bespristrasnim jer prouavalac ima posla sa
umetnikim delima koja on mora shvatiti, protumaiti i vrednovati".
1
U svemu, znaajno je i gledite iz kojeg se posmatra, razumeva i
odreuje znaaj dela u kwievnoj tradiciji. Stav nekih autora da u opi-
su dela treba primeniti vrednosti razdobqa koje se prouava Rene Ve-
lek osporava tvrdwom da se dela iz prolih vremena dugim trajawem
obogauju znaewima, pa nema naina da se izbegne nae suewe".
2
Na drugoj strani, isti autor odbija potpuni relativizam suewa
kwievnog naslea stavom da u svoj umetnosti postoji neka opta
osobina koju danas razabiramo jasnije negoli u ranijim vremenima".
3
Otuda e i tewe istoriara kwievnosti u pravilu biti posveene
to objektivnijem opisu i proceni dela u tradiciji i to nezavisno od
iwenice da se vrednosti wegovog vremena u poneemu razlikuju od
vrednosti na kojima su svoja dela stvarali pisci iz prolosti.
Nije mawe sloeno niti mawe vano pitawe periodizacije kwi-
evnog naslea. Periodizacija bi trebalo, na osnovu smene starih no-
vim pojavama u kwievnosti, da utvrdi prevlast jednog ili uporedno
postojawe vie stilova, odnosno kwievnih pravaca (stilskih forma-
cija) u nekom razdobqu. Svaka sistematizacija, pa i utvrivawe perio-
da unutar istorije kwievnosti, nosi uvek nemale izazove i opasnosti.
To je najboqe osetio Fridrih legel, istiui da je za duh ubi-
stveno imati, kao i uopte nemati sistem. Zato je najboqe sjediniti te
krajnosti. Na istu opasnost skrenuo je pawu i Zdenko kreb zazirui
314
1
Rene Velek, Kritiki pojmovi (preveli: Aleksandar I. Spasi i Slobodan ore-
vi), Beograd, Vuk Karaxi", 1966, 15.
2
Isto, 16.
3
Isto, 17.
od sistematizacije po svaku cenu. Tako se periodizacija moe uzeti kao
nuno zlo svake istorije kwievnosti.
Ako je ve tako i ako periodizaciju prate razne opasnosti, one e
biti mawe ukoliko se sam sistem naslawa na prethodno izvedena tuma-
ewa dela i, to je mogue precizniji, opis wihovih stilskih odlika.
No, problem time nije sasvim reen zato to je gotovo nemogue vre-
menski precizno omeiti pojedine periode.
Jo sloenija pitawa pokree iwenica da se unutar istog perio-
da nekada javqa vie uporednih stilskih usmerewa. Uoqiva je i pojava
da se razlike oituju i u delima istog pisca. To se deava kada je stva-
ralaka biografija dua od duine trajawa perioda u kojem je taj pisac
najpotpunije ostvario svoju poetiku. U tom raskolu" oituju se wegove
razliite poetike.
Periodizacija se temeqi prevashodno na utvrivawu pojava u ce-
lovitom kwievnom sistemu. Iako je tako, ona ne treba da previdi i
posredne veze tog sistema sa izvankwievnim pojavama koje pripadaju
oblasti kulturnog, pa i drutvenog ivota. Ne samo istroenost ne-
kih stilova nego i promewen ukus mogu da utiu na promene u stilskom
usmerewu odreenog perioda.
No, sva sloenost stilskih previrawa unutar nekog razdobqa ili
epohe posledino stvara i opredequje razliite pravce, kole i po-
krete. Najzad, tekoa je i u tome to tipoloko-stilske odlike nekih
kwievnih pravaca kao to su romantizam ili realizam nisu vezane
iskquivo za jedan period nego su obeleje kwievnog stila u raznim
vremenima. Da se i ne pomiwe sasvim relativno znaewe termina kao
to su staro" i novo", klasino", moderno" i avangardno".
Rasprave o kwievnoj istoriji i periodizaciji nuno se moraju
suoiti i s pitawem evolucije u razvoju kwievnosti. To pitawe staro
je koliko i nauka koja kwievnost prouava. Evolucijom se bavio i
Aristotel u svojoj glasovitoj kwizi O pesnikoj umetnosti, raspravqa-
jui o razvitku tragedije i wenom usavravawu.
I drugi antiki mislioci raspravqali su o kwievnim razdo-
bqima, uoavajui u wima poetke, procvat i propadawe. Ni kwievni
znalci i pisci humanizma i renesanse nisu postupali drugaije. Kwi-
evnost tog doba dovodili su u vezu sa antikim uzorima i podraava-
wem kwievnih kanona, ali i isticali znaaj dara nekog pisca i we-
gove samosvojnosti.
Tako je Petrarka govorio da slinost izmeu pesnika i wegovog
uzora treba da bude slinost naroite vrste".
4
To znai da pesnik ne
treba slepo da sledi put svoga prethodnika nego da ga prati na nain
koji wegovoj prirodi, ili wegovoj zamisli najboqe odgovara".
5
Drugim
reima, podsticaj uzora treba da osvetli put pesniku koji je u krajwem
ishodu i uinku sam svoja mera. A krajwi ciq mu je da svoj uzor pre-
stigne i da tako postane i sam, za druge, uzor kome tei".
6
315
4
Miroslav Panti, Poetika humanizma i renesanse, Beograd, Prosveta, 1963, 12.
5
Isto, 12.
6
Isto, 28.
No, kako i biva u evoluciji kwievnosti, renesansna pravila
osporili su ve renesansni stvaraoci, sve mawe stavqajui naglasak na
podraavawe, a sve vie pa i iskquivo na prirodan dar i genijalnost
pesnika. Ve to je bilo dovoqno da i kwievnost sa slutwom jo dale-
kog romantizma krene drugim putem. Sve je to dokaz da su uspon i pad
zakonomerne pojave u kwievnoj evoluciji.
Vreme romantizma donelo je drugaije poimawe evolucije u kwi-
evnosti. Nemaki filozof i estetiar Georg Fridrih Hegel (1770
1831) u Estetici traga za spontanim razvojem i unutarwim uzrocima
smewivawa staroga novim. Pri tome velik znaaj u kwievnim tokovi-
ma daje naglim obrtima na koje utiu veliki stvaraoci.
Za Fridriha Hegela istorijska razdobqa su momenti. Termin mo-
menat prihvatie i francuski pozitivista Ipolit Ten (18281893).
On momenat po znaaju stavqa ispred sredine i rase koji, kako misli,
zajedno utiu na delo i stvaraoca. Za Tena momenat je, pre svega, duh
jednog doba, pa ga teoretiar o kojem je re tek uzgred dovodi u vezu sa
evolucijom u kwievnoj umetnosti. Neki Tenovi sledbenici, kao Fer-
dinan Brintjer (18191906), govore o uticaju dela na druga dela, odno-
sno o unutarwoj istoriji kwievnosti i naelima wenog razvoja.
Prva polovina HH veka donela je izuzetno plodne rasprave o ovoj
temi. Za razliku od antievolucionista, kakvi su bili italijanski fi-
lozof i estetiar Benedeto Kroe (18661952) te engleski pesnik,
kritiar i esejista Tomas Sterns Eliot (18881965), ruski formali-
sti su u prvi plan stavili pitawe evolucije.
Formalisti evolutivni proces razumeju kao troewe ili 'auto-
matizaciju' pesnikih konvencija, za im sledi 'aktuelizacija' takvih
konvencija od strane neke nove kole koja se slui korenito novim i
suprotnim stvaralakim postupcima. Novina je postala jedino merilo
vrednosti".
7
U ovakvom tumaewu novine, koja postaje jedina mera vred-
nosti, Rene Velek s razlogom vidi mawkavosti, pa i ogreewa formal-
ne kole.
Na ispravnost kritikog stanovita Renea Veleka skrenula je pa-
wu i Vladislava Ribnikar u studiji Ruski formalizam i kwievna
istorija: Velekova kquna zamerka formalistikoj teoriji kwievne
evolucije da 'pokuava da do vrednosti doe putem odsustva vrednosti'
odnosi se upravo na relativizam teoretiara formalizma, kojim je
uslovqen nain wihovog tumaewa pojma evolucije kwievnosti".
8
No,
formalistika teorija kwievne evolucije i sa tim mawkavostima ima
velikog znaaja.
Ta teorija je trajno izmenila tradicionalan nain teorijskog ob-
jawewa literarne istorije i metodologiju nauke koja se bavi wenim
ispitivawem".
9
Meutim, osnovno pitawe u svakom razmiqawu o
kwievnoj istoriji pitawe odnosa izmeu trajne umetnike vredno-
316
7
R. Velek, isto, 34.
8
Vladislava Ribnikar Perii, Ruski formalizam i kwievna istorija, Beograd,
Mala edicija Ideja, 1976, 267.
9
Isto, 273.
sti i stalnog istorijskog mewawa kwievnosti zadavalo je formali-
stima najvie tekoa"
10
i ostalo nereeno.
Na neto izmewenom formalistikom konceptu zasnovae svoje
uewe o evoluciji Jan Mukarovski (18911975). Ovaj teoretiar vode-
i je predstavnik ekog strukturalizma kojem se prikquio i u wemu
uspeno delovao ruski lingvist Roman Jakobson (18961982). Svoja
shvatawa o evoluciji Mukarovski je izneo i u tekstovima o poeziji i
pesnikom jeziku. U wima naroito istrauje odnos normiranog i ne-
normiranog estetskog.
Kao polovi dijalektike antinomije normirano i nenormirano
imaju u evoluciji sasvim razliit udeo. Normirano zasiuje i automa-
tizuje izraz, dok ga nenormirano osveava i individualizuje i, to je
najvanije, inovira. Stoga je razvoj pesnitva, a i cele kwievnosti,
uvek izmeu nenormiranosti i norme. Zato pesnika vrednost i ne
moe biti poistoveena sa 'lepim' u smislu slagawa sa normom: pored
razdobqa koja takvo slagawe propisuju, postoje i druga, koja se tome su-
protstavqaju i tee ka nenormiranom estetskom. Unutrawa dijalek-
tika napetost uvek iznova stvara pesniku vrednost, kao svoju sintezu,
ruei je uvek pri svakom novom premetawu sila, koje zahteva novu
ravnoteu".
11
Mada se pesnika vrednost koleba izmeu normiranog i nenormi-
ranog estetskog naglasak je, prema Mukarovskom, ipak na onome to
predstavqa novinu u kwievnosti. No, on ne kae ta umetnika vred-
nost zapravo jeste i kako u stalnim menama kwievnoistorijskog toka
opstaju trajne umetnike vrednosti. Ako je tako, a jeste, onda je opravda-
no pitawe u emu je puni smisao promena unutar istorije kwievnosti
ukoliko to nije put od jednostavnog ka sloenijem, od vrednog ka boqem
i savrenijem.
Sve ovo otvara i pitawe ta je unutarwi smisao kwievnoisto-
rijskog toka, ima li on progresiju i ime se ona meri. I kako taj
unutarwi, evolutivni tok kwievnosti usaglasiti sa hronolokim to-
kom same istorije. Kako, konano, spojiti i dovesti u vezu prethodni
kwievni razvoj s wegovim presekom u nekom periodu, tj. kako uravno-
teiti i pomiriti dijahroniju sa sinhronijom. Velik broj tih pitawa
moe da rei dobro postavqeno i izvedeno tumaewe tokova, pojava i
dela. Kada se to uradi bie lake izvesti i periodizaciju sloenog
sistema kwievnosti u wegovoj celini ili u nekom delu.
I na ovo pitawe pokuava da odgovori Jan Mukarovski. Iako is-
tie da razvoj pesnitva i pesnikih oblika istovremeno predstavqa
stalnu promenu i trajawe",
12
on zakquuje da u umetnosti, pa i kwiev-
nosti, nema progresa, nego samo smewivawa razliitih promena umet-
nike konstrukcije, od kojih je svaka primerena kako estetskim zahtevi-
317
10
Isto, 271.
11
Jan Mukarovski, Struktura pesnikog jezika (preveo Aleksandar Ili), Beo-
grad, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1986, 43.
12
J. Mukarovski, Ogledi iz estetike i poetike (preveo Aleksandar Ili), Beo-
grad, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1998, 128.
ma vremena i sredine, iz kojih dolazi, tako i odreena da bude prevazi-
ena daqim razvojem".
13
Smisao promena moe biti i u tome to one ovaplouju nov duh,
izmewenu stvaralaku svest i senzibilitet neke epohe, utiui na na-
stanak dela koja su izraz novog duha i ukusa. Te veze kwievnosti s
onim to nije kwievno u uem smislu drugostepenog su znaaja u we-
nim menama. Naime, uz spoqawe uticaje koje trpi, kwievnost ima i
svoj unutarwi razvoj.
Oito je da evolucija, iji je udeo nesporan u istoriji kwievno-
sti, ne moe sasvim da rei sva wena pitawa. Otuda se u raspravu o
istim pitawima, ne sporei znaaj novine koji istie evolucija, uvode
i druga naela: znaaj tradicije i naglih obrta (prevrata) u kwievnom
razvoju, znaaj anra (vrste), velikih dela i naina wihovog prijema.
Ovakvi pristupi drugaiji su od onih na kojima se zasniva pome-
nuto uewe o evoluciji. Shvaena na eliotovski nain, tradicija ne
podrazumeva niz dela koji ivi u wihovoj evolutivnoj smeni i novini.
Tradicija je prevashodno svest o vrednosnom poretku dela koji je stvo-
rila itava istorija kwievnosti.
Otud T. S. Eliot u uvenom eseju Tradicija i individualni talenat
(1919) i kae da tradicija predstavqa oseawe istorije da celokupna
evropska literatura i, u okviru we, nacionalne kwievnosti isto-
vremeno saiwavaju jedan poredak".
14
Odnos dela koja ine poredak vred-
nosti otuda nije evolutivan nego simultan, tj. istovremen.
Taj poredak ne ine bilo koja dela, posebno ne ona kojima je novi-
na glavna preporuka, nego izuzetna, visokorangovana dela klasinih
pisaca. Jedino takva dela, prema Eliotu, ne samo to primaju uticaj
mrtvih pesnika nego, povratno, i utiu na wihova ostvarewa utoliko
to svojom vrednou mogu mewati postojei vrednosni poredak.
Na taj nain sadawost isto toliko mewa prolost koliko pro-
lost upravqa sadawou".
15
Tako shvaena, istorija kwievnosti,
temeqei se na idealu klasika i wihovim velikim delima, u prvi plan
istie kwige koje su postale bitne, trajui kao kanon i mera vrednosti.
O vrlo vanim aspektima istorije kwievnosti kao nauke, odno-
sno o mawkavosti evolucionog pristupa i znaaju vrednosnog suda u
razmatrawu sloenih kwievnoistorijskih pojava razmiqa i Rene
Velek. On istie potrebu da se u kwievnoistorijskim istraivawima
utvrdi analogija izmeu kwievnosti i qudskog duha" i da se, slino
T. S. Eliotu, izvri izbor iz prolosti u kojem bi duhovni razvoj
mogla da predstavi svagda moguna istovremenost".
16
Jednom reju, kwievnik moe da bira uzore iz prolosti nezavi-
sno od toga kada su oni stvarali i da li pripadaju prethodnoj genera-
ciji i korpusu iste, tj. nacionalne kwievnosti. Takav izbor deluje na
318
13
Isto, 123.
14
T. S. Eliot, Izabrani tekstovi (prevela Milica Mihajlovi), Beograd, Beograd,
Prosveta, 1963, 35.
15
Isto, 35.
16
R. Velek, isto, 35.
hijerarhiju vrednosti datoga razdobqa", a kritiar (dodali bismo i
budui istoriar) to svakako treba da razabere i protumai".
17
Ako se
dovedu u vezu s pitawima kwievne prolosti, hijerarhija vrednosti
nekog razdobqa i istorija kwievnosti umnogome postaju srodni tra-
diciji shvaenoj na eliotovski nain.
Na ovim osnovama izveden koncept kwievne istorije reava i
pitawe umetnike vrednosti dela koje evolucija insistirawem na no-
vini kao jedinom merilu nije uspela da rei. Evolucija nije uspela da
odgovori ni na pitawe kakav je smisao i umetniki ishod evolutivnih
promena, odnosno razvoja i opadawa unutar nekog kwievnog razdobqa
ili stilske formacije. Eliotovski koncept tradicije ne uvaava do-
voqno ni znaaj evolutivnih tokova u istoriji kwievnosti, jer pre-
via znaaj oitih promena u wenom toku.
Otuda u konceptu kwievne istorije treba dovesti u vezu znaaj
stilskih promena i vrednost bez koje se ne moe konstituisati verti-
kala ni evropske ni nacionalne kwievnosti. Upravo iz tih razloga
istorija ne treba samo da opisuje pojave i evolutivne procese, nego i
da analizom i vrednovawem dela u nizu utvruje celovit i to je mogu-
e objektivniji kwievnoistorijski poredak.
Svaka istorija kwievnosti treba da uvaava iri kontekst u ko-
jem se pojavquju dela. Zato se ona ne moe svesti samo na prost linear-
ni kontinuitet u predstavqawu kwievnog toka. Istorija mora da ra-
una na ire preseke i obuhvate pojava unutar nekog razdobqa. Takvi
rezovi" zavisie od toga na koji nain i koliko razdobqe uestvuje u
oblikovawu kwievne istorije. Ona treba da primewuje uporedne pri-
stupe i sagledava paralelne tokove u razvoju. Na toj podlozi ocrtava se
celina nacionalne kwievnosti, udeo konkretog dela u kwievnoisto-
rijskom nizu i nain wegovog prijema u razliitim periodima.
Po svemu kwievnost kao izraz qudskog duha i wena prolost
deo su istorije umetnosti i kulture u irem smislu. Kao umetnost re-
i, ona je u vezi i sa razvojem drutva, odnosno sa wegovim civiliza-
cijskim i istorijskim tokovima. Jo vie je istorija kwievnosti
povezana sa istorijom ideja, duhom, sveu i ukusom neke epohe. Takoe
je povezana s evolucijom umetnosti i nainom prijema dela. Iako isto-
rija kwievnosti ima i svoje unutarwe pravilnosti, weno celovito
razumevawe odreuju i pomenute pojave.
Uz to, svaka nacionalna kwievnost kao i wena istorija odreene
su kontekstom evropske i svetske kwievnosti. A svaki period unutar
nacionalne kwievnosti uzglobqava se u wen neprekinuti tok. On no-
vim delima i znaewima nastavqa, mewa i inovira ustanovqeni pore-
dak vrednosti.
Kwievna istorija povezana je sa svim tim ukrtawima po dubini
i irini istraivane kwievne mape. Da bi se stiglo do wenog pred-
meta do epoha i perioda, do pisaca i dela i, konano, do wihovog
opisa, vrednovawa i utvrivawa znaaja u nizu potrebno je, koliko
319
17
Isto, 36.
kontekst zahteva, istraiti i predoiti sve ono na ta se naslawaju te
pojave i kwievno stvarawe.
Istorija kwievnosti moe se razumeti i kao istorija velikih
dela u datom poretku vrednosti. Wihov znaaj boqe i potpunije se ocr-
tava u korpusu koji predstavqa iva kwievna tradicija. Tek takav
okvir omoguava da se delo i opus nekog pisca na dobar nain stave u
odgovarajui kontekst. Sve e to omoguiti da se sagleda wihov udeo u
oblikovawu kwievnoistorijskog niza unutar nacionalne kwievno-
sti ili nekog wenog razdobqa.
2. Kwievni okviri epohe
Sedamdesetih i osamdesetih godina HH veka dolazi do opadawa
realizma u evropskim kwievnostima. Uporedo sa novoklasikom, novo-
romantikom i s izdancima stalno ivog, venog" realizma, dve po-
sledwe decenije tog stolea i poetak novoga veka obeleeleli su natu-
ralizam, verizam, impresionizam i simbolizam.
Nastao rastakawem realizma i preteranom stilizacijom ovoga prav-
ca, naturalizam koristi postupak koji, doslednije i vernije od reali-
zma, nastoji da sliku sveta priblii wenom to vernijem, prirodnom
izgledu. Trajui u evropskoj kwievnosti od 1880. godine do kraja HH
veka, naturalizam eli, slino naunim metodama, egzaktno, celinom i
u detaqu precizno da prikae oveka, ivot i drutvene pojave.
Termin naturalizam prvi je upotrebio Emil Zola (18401902), na-
lazei u ovom kwievnom pravcu mogunost povratka prirodi i qudi-
ma. Namera mu je da kwievno delo postane pouzdan, reqefan i sliko-
vit dokument o vremenu, drutvu i suprotstavqenim drutvenim gru-
pama. Takvo shvatawe naturalizma na izuzetan nain ostvareno je u Zo-
linom ciklusu romana Rugon-Makari.
Shvaen kao metod ili kwievni pravac usmeren na ideju da to
potpunije i vernije podraava ivotne pojave u wihovoj uzrono-po-
sledinoj predstavi naturalizam se u sva tri kwievna roda, osim u
francuskoj, razvijao u ruskoj, nemakoj i skandinavskim kwievnosti-
ma. Pod uticajem prirodnih nauka svog vremena, pre svega fiziologije
i biologije",
18
zahteva da i kwievnost bude nauna, nepristrasna i
apolitina".
19
Pod uticajem Ipolita Tena i wegovih uewa o rasi, sredini i
momentu, naturalisti u tim okvirima i uzronoposledinim vezama
predstavqaju i opisuju oveka. Prikazuju wegove nagone, oseawa i po-
stupke, odnosno sve ono to se s tim u vezi deava u wegovoj dui i u
qudskom drutvu. Otuda Zola u Eksperimentalnom romanu i istie: Mi
romansijeri smo istrane sudije qudi i wihovih strasti".
20
320
18
M. Panti, D. Nedeqkovi, R. Josimovi, M. Jovanovi, M. Dimi, J. Janiije-
vi, J. olovi, M. Tabakovi, Epohe i pravci u kwievnosti, Beograd, Narodna kwiga,
1965, 134.
19
Isto, 134.
20
Isto, 136.
Takva veza teksta i stvarnosti prikazana je u delima naturalista u
svim moguim pojedinostima. Poglede sline Zolinim zastupali su i
Gi de Mopasan (18501893) i Edmon Gonkur (18221896). Kwievnim
pogledima i praksom uz wih su Alfons Dode (18401897) i or-
-arl Hijsman (18481907). Kod ovih pisaca preovladava naturali-
stiki postupak, ali se u wihovim delima zapaa uticaj i realisti-
kog i impresionistikog stila.
Najznaajniji stvaralaki poduhvat naturalizma svakako je Zolina
serija romana Rugon-Makari (18711893) kao povesnica jedne porodice
u doba Drugog carstva. Sam Zola predvideo je da e na primeru te poro-
dice kopawem po sri qudske drame" biti izuena pitawa krvi i
sredine", a s wom naslikana i ova epoha sa hiqadama pojedinosti iz
oblasti naravi i dogaaja". Velianstvena Zolina serija slojevitom
priom u dvadeset romana slika proces nasleivawa ivanih i krv-
nih osobina".
Zola i wegovi francuski sledbenici, posebno Anri Bek (1837
1899), okuali su se i u dramskom radu i to na istim naelima koja su
koristili u svojim proznim delima. Meutim, prirodna scenografija,
strasna tewa ka istinitom prikazivawu dogaaja i junaka, ogoqena
radwa s naglaskom na psihikom ivotu, strastima, nagonu i svakovr-
snim izopaenostima, nisu bili dovoqni za postizawe veih vredno-
sti u ovom anru i u pozoritu.
Osim u francuskoj, naturalizam je vidnijeg traga ostavio i u ne-
makoj kwievnosti. Pre svega je zastupqen u kraim proznim forma-
ma, poeziji i u drami. Meu nemakim naturalistima istiu se Arno
Holc (18631929) i Gerhart Hauptman (18621946). Reqefnom slikom
sveta i unutarweg ivota, posebno onog to je runo i izopaeno, po-
stupcima i jezikom bliskim stvarnom govoru, ovi pisci istinitost te
slike ojaavaju faktografijom i tanou opisa.
U skandinavskim kwievnostima naturalizam se ogleda u delima
Henrika Ibzena (18281906) i Avgusta Strindberga (18491912). Natu-
ralistiki metod u Ibzenovom stvaralatvu naroito potvruju drame
Nora (1979) i Aveti (1881), a kod Strindberga Gospoica Julija (1887) i
Otac (1887).
I jo neke evropske kwievnosti znaju za naturalizam. U Italiji
ga dobro predstavqaju prozni pisac ovani Verga (18401922) i stva-
raoci iz okriqa podosta samosvojne kole verizma. Kod Engleza natu-
ralizam nije doao do naroitog izraaja, dok se najpotpunije ostva-
rio u delu Xorxa Gisinga (18571903).
Poetika naturalizma nalazi svoje zagovornike i u amerikoj kwi-
evnoj misli i beletristici. Takvo usmerewe potvruju Stiv Krejn
(18711900) i Frenk Noris (18701902), a naroito Teodor Drajzer
(18711945). Stilska orijentacija nastala pod uticajem ove kole u sa-
vremenijem vidu postoji i u amerikoj kwievnosti HH veka pod nazi-
vom varvarski naturalizam". Na tragu istog pokreta su i neka strujawa
u latinoamerikoj kwievnosti u kojoj preovlauje tzv. magijski rea-
lizam.
321
I kwievnosti slovenskih naroda imaju svoje naturalistike po-
krete i pisce. Kod Rusa to potvruje Manifest petorice, kao i dela
nekih velikih pisaca. U wima se na irem, reqefnijem platnu ili
stvarnosno prikazanim detaqima osete duh i postupak bliski ovoj ko-
li. Meu takvim piscima su Lav Tolstoj (18281910), Fjodor Dostojev-
ski (18211881), Anton ehov (18601904), Maksim Gorki (18681936)
i Leonid Andrejev (18711919).
U pojedinim delima ovih pisaca, u wihovim fragmentima i kori-
enim postupcima, lako se zapazi precizno izveden opis miqea ili
psihikih stawa i due junaka sa dna" ovog sveta. Tu su do faktogra-
fije tani opisi ponornih, sunovratnih i mranih qudskih sunovrata
i bezizlaza, svireposti i najgore bede, stranog moralnog pada, katar-
zinog pokajawa i uzvienosti ovekove patwe. U takvim slikama i
priama nekad su vie do izraaja doli detaqi, strasti i nagoni ko-
ji vladaju junacima nego wihovi karakteri i celovito predstavqena
slika sveta.
U junoslovenske kwievnosti, pa i u srpsku, naturalistike ide-
je dolazile su pod uticajem kwievnog stvaralatva u Francuskoj, Ne-
makoj i Rusiji. Naturalizam se kod Hrvata najpotpunije ostvario u
programskim tekstovima i romanima Eugena Kumiia (18501905). U
mawoj meri ovaj pravac u hrvatskoj kwievnosti potvruju Josip Koza-
rac (18581906), Ante Kovai (18541889), Ksaver andor alski
(18541935) i Vjenceslav Novak (18591889).
S opadawem naturalizma, ali i uporedo sa wegovim trajawem, u
evropskim kwievnostima potkraj HH veka delatni su i drugi kwi-
evni stilovi. Jedan od wih je i impresionizam. Slino naturalizmu,
a jo blie realistikom nasleu, impresionizam polazi od neposred-
nog umetnikog iskustva i tanog opisa pojave koja ostavqa jak utisak u
doivqaju lirskog ili pripovednog subjekta. No, predstavnici ovog
pravca pripovedne, dramske ili pesnike slike ne domiqaju dovoqno
u jakim vezama uzroka i posledica.
Umesto takvih veza impresionistiki postupak, pa i motivacija,
stavqa naglasak na ono to bez prevelike refleksije pokree duu
stvaraoca i verno se ostvari u umetnikom izrazu. Zbog takvog odnosa
prema grai i tipu kwievne konstrukcije, kojom se iskazuju nepo-
sredan i povran doivqaj slike sveta, impresionizam se uglavnom
ostvario u lirici, kratkim proznim oblicima i ree u romanu. Preja-
ka ulna osetqivost lirskog ili pripovednog subjekta i subliman mi-
qe, oslikan, obojen i ozvuen mnogobrojnim figurama, ine da se im-
presionistika i simbolistika poetika nau i ukrste u istom tekstu.
Impresioniste i wihove stvaralake postupke odlikuje in pasiv-
nog posmatrawa pojava u prirodi i ivotu, te utisci koje u wima iza-
ziva neki doivqaj. Isti taj in znatno mawe obeleava potreba stva-
raoca da prikae delatan svet u vrewu i promenama. Pasivan odnos
prema stvarima u kojem su uivqavawe i uivawe izrazitiji od pokre-
take moi qudskog delawa i preobraaja sveta uinio je da se u tome
prepoznaju znakovi dekadencije u jednom delu drutvenog ivota i u
umetnosti s kraja HH i na poetku HH veka.
322
U razliitim nacionalnim kwievnostima impresionizam se ne-
jednako razvio. Kod Francuza najpotpunije se iskazao u delu brae Gon-
kur Edmona i ila (18301870). Iako razliite prirode i tempera-
menta, braa su veoma predano i skladno radili, najpre na Dnevniku ko-
ji, kako su zabeleeli, daje portrete qudi u wihovoj trenutnoj istini".
Kraj HH veka doneo je zanimqive i neobine ukrtaje stilova, pa,
neretko, i pojavu da su se naturalisti priklawali impresionistikoj
koli. Tako su u romanu braa Gonkur spajali dokument, zasnovan na
iwenicama stvarnog ivota, sa mnogobrojnim utiscima i naglaenim
oseawem. Tako su oni u sasvim originalnom stilu spajali elemente
naturalizma i impresionistiku sliku sveta.
U nemakoj kwievnosti impresionizam su svojim delom osvedo-
ili Peter Altenberg (18591919), Gerhard Hauptman (18621946), Ar-
tur nicler (18621931), Arno Holc (18631929), Rihard Demel (1863
1920), Rajner Marija Rilke (18751926) i Tomas Man (18751955). Kod
Engleza impresionistiki stil potvruje Oskar Vajld (18561900), a u
norvekoj kwievnosti Knut Hamsun (18591952).
Kod Rusa vei je broj znaajnih impresionista. Vieniji od osta-
lih su Afanasij Fet (18201892), Konstantin Baqmont (18671942),
Valerij Brjusov (18731924) i Aleksej Remizov (18771957). Slikovit,
impresionistiki izraz lako se zapazi u poeziji hrvatskog pesnika
Vladimira Vidria (18751909). U kritici je ovaj metod kod Hrvata
obeleio Antun Gustav Mato (19731914).
Od svih drugih pravaca, simbolizam je u kwievnom nasleu sa
kraja HH veka ostavio najvidqivije tragove. Nalazei svoje korene u
doivqaju sveta i stvaralakom inu iz minulih vremena, ovaj pravac
ima pretee u linosti i delu Edgara Alana Poa (18091849) i arla
Bodlera (18211867). Posebno Bodler sa jo nekim ukletim pesnici-
ma" i znatno mlaim dekadentima, meu kojima su Stefan Malarme
(18421898), Pol Verlen (18441896) i Artur Rembo (18541891), pred-
stavqa vertikalu simbolistike poezije u Francuskoj.
Ideje simbolizma teorijski je obrazloio an Moreas (1856
1910) u manifestu ovog pravca koji je 1886. objavio u listu Figaro".
Osnova mu je sadrana u idejama o sutinskom znaaju simbola i wego-
ve sugestivnosti. On upuuje na znaaj dubinske veze ume simbola"
kao odjeka iz prirode i same pesme, to osvedoava univerzalne analo-
gije. Istie i znaaj sinestezije koja se, po uzoru na prirodne apate,
iskazuje u pesmi istovremenim skladom boja, mirisa i zvukova.
Na ideji skladne zvune i obojene slike sam Verlen e sainiti
svoju programsku pesmu Pesnika umetnost". Prema Verlenu, poezija
treba da sledi tajanstvenu vezu koja postoji izmeu sveta ideja i stvari
u prirodi. Misao o skladnosti i znaaju novih ritmova, koji su treptaj
osetqive pesnikove due, i muzikalnog izraza pesnici e jo dosled-
nije pretvoriti u pesniku praksu. To su posebno uspeno inili Ar-
tur Rembo, nervozni pesnik halucinativnih, vetakih rajeva, i Ste-
fan Malarme, voa simbolistike grupe.
323
Osim u Francuskoj, gde se najpotpunije razvio, simbolizam ima
pobornike i u drugim evropskim kwievnostima. Kod Rusa ovaj pravac
u poeziji i prozi sa irokom lepezom poetikih nijansi predstavqaju
Aleksandar Blok (18801921), Valerij Brjusov (18731924), Andrej Be-
li (18801934), Konstantin Baqmont (18671942), Zinaida Gipijus
(18691945), Vjaeslav Ivanov (18661949), Dmitrij Merekovski (1865
1941) i Fjodor Sologub (18631927).
Simbolizam je i u nemakoj kwievnosti imao dobar prijem. O to-
me svojim delom naroito svedoe Stefan Georg (18681933) i Hugo
fon Hofmanstal (18741929). Belgijska kwievnost, srodnou unutar
frankofonog kulturnog kruga, pod jakim je uticajem francuskog simbo-
lizma. To otkriva stvaralatvo Emila Verharena (18551916) i ora
Rodenbaha (18551898). Zanimqiv je podatak da je Rodenbah objavio i
roman Bri, mrtvi grad (1892) pod oitim uticajem simbolistike po-
etike. U panskoj kwievnosti tu poetiku slede Migel de Unamuno
(18641936), Antonio Maado (18741947) i Asorin (Hose Martines
Luis; 18731967), a u grkoj Kostis Palamas (18591943).
Simbolizam se kao pravac najvie ostvario u poeziji i kratkoj
prozi. No, i nekoliko velikih dramskih pisaca stvara u istom maniru.
Po znaaju se istiu Norveanin Henrik Ibzen (18281906), vea-
nin Avgust Strindberg (18491912) i belgijski pisac francuskog je-
zikog izraza Moris Meterlink (18621949).
Slino drugim kwievnim pravcima, ije se zraewe osea i na-
kon isteka perioda u kojem je taj pravac dominantan, simbolistika
poetika produena je i na kwievnost HH veka. Ona u razliitim an-
rovima osavremewuje poetike odlike, prilagoava ih novoj kwievnoj
oseajnosti i postaje neosimbolizam.
3. Evolutivni prelomi srpske kwievnosti
Kwievne tokove, pa i tokove srpske kwievnosti treba razumeva-
ti u irem kulturnom pa i drutvenom okviru. Sve pojave i fenomeni,
koji su na kwievnost mogli imati posredan uticaj, od znaaja su u we-
nom kwievno-istorijskom odreewu i tumaewu. Spoqawi i unutar-
wi podsticaji koje kwievnost prima nemaju isti udeo u wenom stva-
rawu i razvitku.
Drutveni miqe i kulturne prilike u kojima ivi srpski narod
na kraju HH i na poetku HH veka ira su podloga kwievnog ivota
toga vremena. I u tom okviru mogli su posredno uticati n na samu
kwievnost. Drugaiji je, tj. vei znaaj ideja, estetikih normi, duha
vremena i ukupne umetnosti koju je to doba iznedrilo.
Sve te ideje i vrednosti kao proizvodi stvaralakog duha, kojima
se mogu dodati i uticaji iz evropske kulture, ine duhovni horizont
epohe na prelomu vekova. U tom okruju i pod wegovim uticajem stasava
i srpska kwievnost, koja i sama u to vreme doivqava velike promene.
U tim promenama najvei udeo imaju unutarwi podsticaji, tj. kwi-
evni razlozi. To znai da izvan svih pomenutih uticaja koje kwiev-
324
nost trpi" wen evolutivni put prevashodno odreuje ivo kwievno
naslee te stalna potreba da se ono mewa i dograuje novim temama i
postupcima.
Otuda su unutarwi inioci, primereni biu same kwievnosti,
vaniji od ostalih uzroka u procesu promene kwievnoistorijskog ni-
za. Troewe" poetikog modela, manirizam i kwievna konvencija
dovode do zasiewa jednim stilskim usmerewem u kwievnosti. Iz to-
ga nastaje potreba da se stvaralaka praksa mewa, da se izraze nove ide-
je i izmewena oseajnost.
Susticawe nejednakih afiniteta i ivo delovawe pesnika, pro-
znih i dramskih pisaca razliitih stilova uinili su da se potkraj
HH veka u srpskoj kwievnosti oseti rua poetikih vetrova. To je
period u kojem su romantiarski doivqaj sveta i skoro sasvim utih-
nula nacionalna romantika zameweni realistikom slikom sveta. No,
paradoks je tog kwievnog razdobqa upravo u tome to ve od 1895. po-
sustaje i realizam. U isto vreme, iako sasvim anahron i dotrajao, jo
nekako opstaje i romantizam u posledwoj fazi svoga opadawa.
Ovaj paradoks osnauje i iwenica da su dva najznaajnija srpska
romantiara druge polovine HH veka Jovan Jovanovi Zmaj i Laza
Kosti, pretekli taj vek i zakoraili u HH stolee. A da se pozna ro-
mantiarska lira u smiraj jedne epohe oglasi najlepim zvukom posta-
rao se Kosti piui, u stvari komponujui, pesmu Santa Maria della
Salute". Taj velianstveni labui pev starog romantiara bio je uzvi-
en kraj srpskog romantizma.
Uporedo sa ovim stilskim pravcem na kraju veka jo traje i okon-
ava se period realizma u srpskoj kwievnosti. Ovaj pravac je u prela-
znom razdobqu znatno vitalniji od romantizma. Tu okolnost odredili
su tokovi kwievne evolucije i wena hronologija.
S tim je u vezi i iwenica da povelik broj srpskih realista ivi
i stvara i na poetku HH veka: Janko Veselinovi do 1905, Stevan Sre-
mac do 1906, Milovan Glii, Radoje Domanovi i Simo Matavuq do
1908, Lazar Komari do 1909. godine itd. Dugoveniji meu realisti-
ma produili su ivot i na potowe decenije. Tako je ivotni vek Dra-
gutina Ilia okonan 1926. a Branislava Nuia traje sve do 1938. go-
dine.
Od toga da su neki realisti zakoraili i u HH stolee vanija je
to da je wihovo delo imalo uticaja i na stvaralatvo srpskih moderni-
sta, posebno onih iji prvenci nastaju na prelomu vekova. U procesima
preobraaja srpske kwievnosti toga doba od znaaja su bili i pisci
iji je ivotni vek okonan znatno ranije, odnosno pre isteka HH
stolea. Meu wima posebno veliku ulogu imali su pripovedai Laza
Lazarevi (18511891) i Ilija Vukievi (18661899) i pesnik Voji-
slav Ili (18601894).
Laza Lazarevi u prozi ne prikazuje samo ono to je spoqno ili
pojavno, nego stavqa poseban naglasak i na prikaz unutarweg ivota
svojih junaka. To se veoma dobro vidi u wegovoj pripoveci Prvi put s
ocem na jutrewe. Poneka pripovedna slika, sugestivna i dramatina u
325
slutwi neeg to je trajno i sudbinsko, a izvrstan je primer Lazarevi-
eva pripovetka Vetar, najavquje moderniju, pa i simbolistiku prozu.
Pri kraju HH veka u srpskoj kwievnosti vie je proze nego poe-
zije. Zbog obnove srpskog stiha i vrednosti wegove pesnike rei na-
roit znaaj ima Vojislav Ili. Ilievu poeziju u pesmama izvan rea-
listikog kruga odlikuje novo pevawe na tragu antike metrike (heksa-
metar), simbolizacija pesnike slike, poneto obezlien lirski su-
bjekt, apokaliptike slutwe i poetika runog.
Ovaj pesnik je novim senzibilitetom i doivqajem sveta, tematski
i metriki inovirao stih i uticao na daqi razvoj srpske poezije. Taj
uticaj naroito se zapaa kod pesnika iz perioda moderne, i to u pr-
vih sedam-osam godina HH stolea, ali kasnije slabi. Nova lirska ose-
ajnost i svest o izuzetnom znaaju forme, to se vidi i u pesmama
Zimsko jutro", U poznu jesen", Zaputeni istonik", bitne su odli-
ke poezije Vojislava Ilia i pesnikog pokreta poznatog pod nazivom
vojislavizam.
Na isti nain na koji je Laza Lazarevi inovirao pripovedaki
postupak i sliku sveta u srpskoj prozi pri kraju veka, slian je Iliev
udeo u zasnivawu moderne srpske poezije. I jedan i drugi kao stvaraoci
evropske kulture unose u srpsku kwievnost obnovqen izraz, urbani
duh i savremeni senzibilitet. Jasna je i wihova veza sa evropskim
kwievnim tokovima prologa ali svog vremena.
Ta veza se u Ilievom pesnitvu i neposredno zapaa u uticaju
antike, kao i engleske, nemake, francuske i ruske kwievne tradici-
je. Na tu vezu upuuje i podatak da se u Ilievoj biblioteci pri kraju
pesnikovog ivota nala i kwiga objavqena u Parizu 1891. godine,
koja je davala uvid u simbolistike tendencije francuske poezije".
21
Jo izrazitije te veze, pesnikovu kwievnu kulturu i evropske ho-
rizonte wegovog vremena potvruje sama pesnika re Vojislava Ilia.
Ona osvedoava i uticaj francuskih parnasovaca, to se ogleda u upli-
vu klasicizma, odnosno u antikim motivima, u objektivizaciji pe-
snike slike, hladnijem izrazu, visokom artizmu i tewi za savre-
nom formom. Takav odnos prema formi nadgradio je i jo vie osmi-
slio simbolizam koji se, takoe, zapaa u Ilievom pesnitvu. To se
vidi u lepoti pesnike slike i muzikalnosti izraza, u punom skladu
tog izraza sa tajnovitim govorom prirode i kultivisanoj sugestiji koja
izraava pesnikov doivqaj sveta.
Svi ovi uticaji i obnova tradicije opredelie i potowe kwiev-
ne tokove u srpskoj kwievnosti. U wenom razvoju imae udela i pri-
poveda Ilija Vukievi. Wegov pripovedaki svet posebno je zani-
mqiv kada realistiku sliku nadometaju naturalistike primese i
oneobiava bajkovna alegorija koja je nekad parodijski promiqena.
Ovi prelomi u kwievnoj evoluciji uticali su na to da se osavremeni
326
21
Milorad Pavi, Vojislav Ili, wegovo vreme i delo. Hronika jedne porodice, Beo-
grad, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 2004, 180.
izraz u svim anrovima, te da se pozno, postromantiarsko pevawe i
realistika slika sveta okrenu duhu i oseajnosti modernog doba.
Petar Pijanovi
BEGINNINGS OF MODERN SERBIAN LITERATURE
S u m m a r y
Viewing hitory of literature as a part of cultural history of the Serbian nation, the
author pointed to the relation between the prevailing state of mind in the period at the
end of the 19th and the beginning of the 20th century and the literary trends and poe-
tics of that time. This relation is extended and justified with the insights which, within
this epoch, reveal the differences and similarities between European and Serbian lite-
rature.
327