Visoka tehnika kola strukovnih studija

Zrenjanin

Seminarski rad
Predmet: Farmakologija
Tema: Antivirusni i antigljivini lekovi

Student: Emanuela Raa

Sadraj
Uvod........................................................................................................................... 1
Antigljivini lekovi....................................................................................................... 2
Sistemski antigljivini lekovi za sistemske infekcije................................................3
SISTEMSKI ANTIGLJVICNI LEKOVI ZA MUKOKUTANE INFEKCIJE............................7
ANTIGLJIVICNI LEKOVI ZA LOKALNU TERAPIJU......................................................8
ANTIVIRUSNI LEKOVI................................................................................................ 10
LEKOVI PROTIV HERPESA.................................................................................... 10
INHIBITORI REVERZNE TRANSKRIPTAZE..............................................................13
INHIBITORI PROTEAZA........................................................................................... 15
OSTALI ANTIVIRUSNI LEKOVI................................................................................... 16

Uvod
- Infekcija patogenim gljivicama su u porastu zbog sve vee primene
antibakterijskih lekova sa irokim antibakterijskim spektrom, zbog sve ire
primene lekova u terapiji malignih oboljenja, kao i zbog HIV epidemija.
Candida albicans je postala jedan od najee izolovanih mikroorganizama iz
telesnih tenosti.
Farmakoterapija gljivinih infekcija je znatno napredovala naroito posle uvoenja
relativno netoksinih azola koji se primenjuju oralno. Naalost, i prema ovim
novim lekovima pojavili su se sojevi rezistentnih patogenih gljivica.

- Virusi su obligatni intracelularni paraziti. Njihova replikacija zavisi prvenstveno

od sintetskih procesa u eliji domaina. Prema tome, antivirusni lekovi mogu
delovati tako to e onemoguiti ulazak virusa u eliju, ili to e u unutranjosti
elije domaina delovati na sam virus. Pri tome lek mora biti dovoljno selektivan
da bi se izbeglo toksino delovanje na eliju domaina.

Antigljivini lekovi

Antigljivini lekovi se mogu podeliti na:

- Lekovi koji se koriste za terapiju sistemskih gljivinih infekcija
- Lekovi koji se koriste iskljuivo lokalno za terapiju gljivinih infekcija
na koi i sluznicima

Lokalni antigljivini lekovi su:

- Nistatin, derivati azola za lokalnu primenu, tolnaftat, natamicin i
terbinafin za lokalnu primenu.
Svi ovi lekovi se koriste u obliku masti, kremova i solucija za terapiju
gljivinih infekcija lokalizovanih na koi i sluznicama.

Sistemski antigljivini lekovi su:

- Amfotericin B, flucitozin, derivati azola (ketokonazol, itrakonazol,
flukonazol), grizeofulvin i terbinafin.
Svi ovi lekovi se primenjuju parenteralno ili oralno za terapiju sistemskih
gljivinih infekcija

Sistemski antigljivini lekovi za sistemske infekcije

Grupu lekova koji se primenjuju sistemski u cilju leenja sistemskih

gljivinih infekcija ine: amfotericin B, flucitozin i derivati azola.
AMFOTERICIN B
Amfotercin B je amfoterni polienski makrolid, nerastvorljiv je u vodi pa
se za intravensku primenu koriste posebni koloidalni preparati.
Antimikotino dejstvo ovog leka obuhvata praktino sve gljivice koje
izazivaju sistemske mikoze u oveka.
Selektivno fungicidno delovanje amfotericina B je bazirano na razlici u
lipidnom sastavu membrane patogenih gljivica i membrane sisarskih
elija. U membrani patogenih gljivica nalazi se ergosterol, a u membrani
bakterija i humanih elija nalazi holesterol.
Amfotercin B se vezuje za ergosterlo i menja permeabilnost elijske
membrane gljivica. Ovo omoguuje stvaranje pora kroz koje mogu proi
intracelularni joni i makromolekuli, to u krajnjoj liniji prouzorkuje smrt
elije.
Jednim delom se vezuje i za holesterol iz humanih elija ime se
objanjava njegova izrazita toksinost . Rezistencija prema amfotercinu
B se objanjava bilo kakvim poremeajima u funkciji ergosterola u
gljivicama.
Slabo se resorbuje iz gastrointestinalnog trakta . Posle oralne upotrebe
ovaj antibiotik deluje samo na patogene gljivice koje se nalaze u crevima.
Intravenska primena osigurava dovoljno visoke koncentracije u krvi koje
deluju protiv gljivica. Raspodela amfotercina je ravnomerna po
perifernim organima i tkivima ali vrlo malo prelazi u likvor pa je kod
gljivinog meningitisa neophodna intratekalna injekcija.
Koristi se u terapiji sistemskih gljivinih infekcija izazvanih onim
gljivicama koje su osetljive na ovaj antibiotik.
Kombinovana terapija flucitozinom i amfotercinom se sve vie koristi u
terapiji meningitisa izazvanog kandidom ili kriptokokusom kao i u
3

terapiji sistemske kandidijaze. Na ovaj nain se odgaa razvoj

rezistencije prema flucitozinu i omoguuje primena manjih doza
amfotercina B
Neeljeni efekti: Amfotericin B je vrlo toksian lek. Terapijske doze
ovog leka skoro redovno prouzorkuju oteenje bubrega i jetre, uz
prateu anemiju. Mogua je i pojava stanja slinog oku sa hipotenzijom,
poremeajima ravnotee elektrolita , uz raznovrsne neuroloke
poremeaje.

FLUCITOZIN
Flucitozin je sintetski antimikotik koji se primenjuje oralno. Gljivine
elije preuzimaju flucitozin pomou enzima citozin-permeaze. U eliji se
lek prvo pretvara u fluorouracil, a zatim u dva aktivna metabolita
(fluorodeoksiuridin monofosfat i fluorouridin trifosfat) koji inhibie
sintezu DNA i RNA. elije ovekovog organizma nisu sposobne da
preobrate flucitozin u aktivne metabolite. Pokazan je sinergizam u
dejstvu izmeu amfotercina B i flucitozina.
Flucitozin se dobro resorbuje posle oralne primene i brzo se raspodeljuje
u svim tkivima i tenostima organizma, ukljuujui i likvor. Oko 90%
leka se izluuje u mokrai u nepromenjenom obliku. Poluvreme
eliminacije iznosi 3-6 sati. U sluaju insuficijencije bubrega ovo vreme
se moe produiti ak do 200 sati. Flucitozin se primenjuje u terapiji
infekcija sa Cryptococus neoformans, sa nekim sojevima Candida i kod
hromoblastomikoze.
Neeljeni efekti su anemija, leukopenija i trombocitopenija.

DERIVATI AZOLA

Derivati azola su relativno netoksicni antigljivicni lekovi koji imaju znacajno

mesto u terapiji sistemskih gljivicnih oboljenja.
Azoli su sintetska jedinjenja koja se prema broju atoma azota u petoclanom
azolskom prstenu mogu klasifikovati kao imidazoli ili kao trijazoli. U imidazole
spadaju kentokonazol, mikonazol i klotrimazol. U trijazole spadaju itrakonazol i
flukonazol.
Derivati azola inhibisu gljivicni enzim P450 i time redukuju sintezu ergosterola.
Specificnost dejstva ovih lekova je u tome sto pokazuju veci afinitet za gljivicni
P450 nego za isti enzim kod coveka. Derivati imidazola pokazuju manju
specificnost od derivate triazola, sto znaci da su oni toksicniji i cesce prouzrokuju
interakcije sa drugim lekovima.
Rezistencija patogenih gljivica prema azolima je moguca. Ona je sve cesca ukoliko
se ovi lekovi vise koriste, posebno u profilakticke svrhe.
Oni se koriste u terapiji infekcija sa slojevima Candida, sa Cryptococcus
neoformans, zatim u terapiji endemskih mikoza (blastomikoza, kokcidiomikoza,
histoplazmoza) i dermatomikoza, a itrakonazol se cak primenjuje u terapiji
aspergiloze.

Ketokonazol
Ketokonazol se razlikuje od flukonazola i itrakonazola po izrazitoj sposobnosti da
inhibise citohrom P450 covekovog organizma, tj on je manje selektivan za
fungalni P450 nego sto su to noviji azoli. Ova njegova karakteristika ima dve
posledice:
-inhibicijom humanog citohroma P450 ketokonazol ometa biosintezu
nadbubreznim I gonadnih steroidnih hormona, prouzrokujuci tako zancajne
endokrine poremecaje kao sto su ginekomastija, neplodnost
- istim ovim efektom ketokonazol menja metabolizam drugih lekova. Dva najbolja
primera za ovo su znacajno povisenje ciklosporina u krvi i znatno pojacanje
aritmogene aktivnosti nekih antihistaminika (astemizol, terfenadin).
5

S druge strane, drugi lekovi uticu na koncentraciju ketokonazola u krvi. Tako,

blokatori H2-receptora (cimetidin I drugi), kao I antacidin lekovi, znatno smanjuju
resorpciju ketokonazola.
Terapijske doze iznose 200 do 600 mg dnevno. Uslov da se lek resorbuje je
postojanje kisele sredine u zelucu. Terapijska sirina ketokonazola je relativno mala.

Itrakonazol
Resorpcija itrakonazola je, kao I kod ketokonazola, laksa pri nizim pH vrednostima
u zelucu. I on utice na funkciju mikrozomnih enzima jetre, ali u manjem stepenu
nego ketokonazol. Bioloska raspolozivost itrakonazola se znatno smanjuje ako se
uzima istovremeno sa rifampicinom. Od znacaja je, meutim, da ovaj lek ne utice
na sitezu steroidnih hormona, niti utice na metabolizam lekova u jetri kao sto to
cini ketokonazol.

Flukonazol
Od ostalih azola flukonazol se razlikuje po dobroj rastvorljivosti u vodi i dobrom
prodiranju u likvor. Hidrosolubilnost mu omogucuje sasvim dobru biolosku
raspolozivost posle oralne primene, ali i mogucnost spravljanja preparata za
parenteralnu primenu. Od svih azola, flukonazol najslabije deluje na mikrozomne
enzime jetre, pa je prema tome i manja mogucnost interakcije sa drugim lekovima.

SISTEMSKI ANTIGLJVICNI LEKOVI ZA MUKOKUTANE INFEKCIJE

Antigljivicni lekovi koji se primenjuju sistemski u cilju lecenja mukokutanih

gljivicnih infekcija cine: terbinafin i grizeofulvin
TERBINAFIN
6

Terbinafin je sintetski alilamin koji se koristi u terapiji dermatomikoze, a posebno

onihomikoza. Kao i grizeofulvin, i on se vezuje za keratin, ali za razliku od
grizeofulvina on deluje fungicidno. Kao i azoli, terbinafin ometa biosintezu
ergosterola i to tako sto inhibise gljivicni enzim skvalen-epoksidazu.

GRIZEOFULVIN
Grizeofulvin je atibiotik izolovan iz Penicillium griseofulvum.
Grizeofulvin inhibise rastenje dermatofita, ukljucujuci Epidermophyton,
Microsporum i Trichophyton. Grizeofulvin nema nikakvog dejstva protiv bakterija
Resorpcija grizeofulvina iz digestivnog trakta zavisi od velicine cestica samog
leka. Preparati koji sadrze partikule mikronske velicine resorbuju se dvostruko vise
od ostalih preparata koji imaju krupnije cestice.

ANTIGLJIVICNI LEKOVI ZA LOKALNU TERAPIJU

Antigljivicni lekovi koji se primenjuju lokalno u terapiji gljivicnih infekcija

cine: nistatin, mikonazol, ekonazol, tolnaftat i natamicin.
NISTATIN
7

Nistatin je antibiotik koji pripada grupi polienskih makrolida.

Aktiviran je protiv velikog broja saprofitnih i patogenih gljivica, a narocito snazno
deluje na gljivicu Monilia albicans (Candida). Antimikoticki efekt je rezultat
vezivanja nistatina za odreeni sterol koji je prisutan samo u celjiskoj membrani
gljivica. Vezivanjem nistatina za membranu menja se njena propustljivost, pa
dolazi do gubitka kaljiuma i drugih vaznih metabolite iz celije, sto prouzrokuje
smrt i autolizu celije.
Nistatin se ne resorbuje iz digestivnog trakta i prakticno je netoksican.
Nistatin je takoe podesan za lokalno lecenje monilijaze u usnoj supljini
Parenteralna primena nistatina (u sistemskoj monilijazi) nije moguca zbog slabe
rastvorljivosti ovog antibiotika.

MIKONAZOL
Ovaj lek je vec duze vreme u upotrebi u obliku 2%-tnog krema za terapiju
dermatofitoza I vaginalne kandidijaze
Mikonazol znacajno pojacava atikoagulantno delovanje kumarinskih derivata.

KLOTRIMAZOL
Klotrimazol je antigljivicna supstancija koja se koristi iskljucivo lokalno jer je
suvise toksicna za parenteralnu primenu. Odlikuju se sirokim spektrom
antigljivicnog delovanja i dobrim prodiranjem u keratinski sloj epiderma. Lokalna
podnosljivost je dobra, a opasnost od razvoja rezistentnih sojeva je mala.

EKONAZOL
Ekonazol je derivat mikonazola koji vrlo lako prodire u stratum corneum koze. U
efikasnim koncentracijama moze se naci sve do sredine dermisa. Manje od 1%
lokalno primenjene doze se ipak resorbuje u opstu cirkulaciju. Najcesce se
primenjuje u obliku krema (1%) i vaginaleta (150 mg).
8

TOLNAFTAT
Tolnaftat je lek sa antigljivicnim delovanjem i namenjen je iskljucivo za lokalnu
primenu u terapiji dermatofitoza. Candida je rezistentna na ovaj lek, ali su mnogi
drugi dermatofiti osetljivi. Ovaj lek se primenjuje u obliku krema, praska i rastvora
za lokalnu terapiju koja treba da traje od jedne do deset nedelja.
NATAMICIN
Natamicin je polienski atigljivicni atibiotik sa dejstvom protiv vise vrsta patogenih
gljivica. Ovaj atibiotik se koristi lokalno u oftamologiji za terapiju keratitisa ciji su
izazivaci Fusarium, Cephalosporium, i druge gljivice.

ANTIVIRUSNI LEKOVI
U mnogim virusnim infekcijama replikacija virusa dostize maksimum bas u vreme
kada se pojavljuju simptomi bolesti. Prema tome, da bi antivirusni lekovi bili
efikasni, tj. da bi se njima sprecila replikacija virusa, oni bi morali sa se primenjuju
pre pocetka bolesti kao hemioprofilaksa.
9

Procesi koji se odvijaju u toku replikacije virusa: 1. adsorpcija i prodiranje u

osetljivu celiju, 2. Sinteza ranih proteina, na primer polimeraze nukleinskih
kiselina, 3. Sinteza RNA i DNA, 4. Sinteza kasnih, strukturnih proteina, i
5.Formiranje (maturacija) virusnih partikula i njihovo oslobadanje iz celije.
Antivirusni lekovi se mogu podeliti na tri grupe:
1. Lekovi protiv herpesa: aciklovir, valaciklovir, famciklovir (I penciklovir),
ganciklovir, cidofovir, foskarnet, trifluridin i vidarabin.
2. Inhibitori reverzne transkriptaze: zidovudin, didanozin, zalcitabin i
stavudin.
3. Inhibitori proteaze: indinavir, ritonavir i sakvinavir.
Ostai antivirusni lekovi koji nisu obuhvaceni ovom klasifikacijom su:
amantadin, ribavirin i interferoni.

LEKOVI

PROTIV HERPESA

ACIKLOVIR
Aciklovir (aciklogvanozin) je derivat gvanozina, koji deluje protiv herpes
simpex virusa.
Aciklovir inhibise sintezu virusne DNA. Ovaj lek ulazi u celiju i u njoj se
fosforilise pod dejstvom virusne timidinkinaze. Ovaj enzim se inace nalazi u
virusu herpesa.
Aciklovir inhibise virusne DNA-polimeraze, a u znatno manjem stepenu i
celijske DNA-polimeraze.
Aciklovir se primenjuje oralno, intravenski i lokalno.
Aciklovir se izlucuje preko bubrega, sa bioloskim poluvremenom od 3-4
sata. Ovo vreme se znatno produzuje kod bolesnika sa ostecenjem funkcije
bubrega.

10

VALACIKLOVIR
Valaciklovir je valil-ester aciklovira. Posle oralne primene on se brzo
preobraca u aciklovir, a u krvi se postizu tri puta vece koncentracije nego
posle primene aciklovira. Mehanizam delovanja , pojava rezistencije i
farmakokinetike su identicni kao kod aciklovira.

FAMCIKLOVIR I PENCIKLOVIR
Famciklovir se jos prilikom prvog prolaska kroz jetru preobraca u
penciklovir. Ovaj lek deluje protiv sledecih virusa: herpes simplex virus 1 i
2, varicella zoster virus, hepatitis B virus i Epstein-Barr virus. Aktivacija
leka fosforilacijom vrsi se pomocu specificne virusne timidin-kinaze u
inficiranoj celiji, posle cega nastaje inhibicija virusne DNA polimeraze i
prestanak sinteze DNA. Famiciklovir se primenjuje oralno.

CIDDOFOVIR
Cidofovir je citozinski nukleotid koji deluje protiv herpes simplex virusa 1 i
2, citomegalovirusa, varicella-zoster virusa, Epstein-Barr virusa,
adenovirusa i virusa papiloma. Karakteristika mu je dugo biolosko
poluvreme u celiji.

FOSKARNET
Foskarnet je neorgansko pirofosfatno jedinjenje koje inhibise virusnu DNA
polimerazu I reverznu transkriptazu HIV virusa. On to cini direktno, tj bez
predhodne aktivacije fosforilacijom
11

Oralno se ne moze primeniti, ali su spremljeni oblici za intravensku primenu.

Foskarnet se izlucuje preko bubrega sa poluvremenom eliminacije od 4-8 sati

TRIFLURIDIN
Trifluridin je fluorirani piramidski nukleozid koji inhibise sintezu DNA. On
deluje protiv herpes simplex virusa, adenovirusa i vakcinije. U obliku 1%
solucije, sam ili u kombinaciji sa interferonom-alfa, trifluridin se primenjuje
lokalno za terapiju infekcija izazvanih herpes simplex virusom koji je postao
rezistentan na aciklovir.
VIDARABIN
Vidarabin (ara-A) je adenozinski analog koji deluje protiv herpes simplex
virusa, varicella zooster virusa i citomegalovirusa. Vidarabin-trifosfat se
inkorporise kako u virusnu DNA, tako i u DNA celije domacina. Kod
eksperimentalnih zivotinja pouzdano je utvena njegova teratogenost. Zbog
izrazite toksicnosti i relativno male ativirusne aktivnosti, klinicka primena
ovog leka je mala.

IDOKSURIDIN
Idoksuridin je bio prvi antivirusni lek koji je primenjen u terapiji. U obliku
0.1% solucije, idoksuridin se danas koristi lokalno za terapiju herpesnog
keratitisa. Zbog odsustva selektivnosti i znacajne toksicnosti, ovaj lek se ne
koristi za sistemsku primenu.

GANCIKLOVIR
Ganciklovir je derivat gvanina. On ulazi u celije inficirane
citomegalovirusom (CMV), i u njoj se fosforilise u trifosfat koji specificno
12

inhibise DNA polimerazu citomegalovirusa. Kad se ganciklovir-trifosfat

ugradi u DNA citomegalovirusa, on inhibise replikaciju virusa.

INHIBITORI REVERZNE TRANSKRIPTAZE

Ovi lekovi inhibisu enzim reverznu transkriptazu u HIV virusu. Oni time
blokiraju transkripciju HIV RNA genoma u DNA, a time sprecavaju sintezu
virusne mRNA I proteina.

ZIDOVUDIN
Zidovudin je jedan od derivata dideoksinukleozida koji inhibise virus
humane imunodefinicije (HIV). Ovaj virus pripada humane grupi retrovirusa
i ranije je bio poznat pod imenom HTLV III/LAV.
Zidovudin se dobro resorbuje iz creva ravnomerno se raspodeljuje po
telesnim tecnostima i tikvima, ukljucujuci i cerebrospinalnu tecnost gde
dostize koncentraciju koja iznosi 60% od one u serumu.

DIDANOZIN
Didanozin je sistemski analog deoksiadenozina. U svakom aktivnom
trifosfatnom obliku, didanozin zaustavlja replikaciju virusa HIV time sto
kompetitivno inhibise enzim reverznu transkriptazu koja se nalazi u virusu.
U kiseloj sredini nastaje hidroliza, a zatim u alkalnoj sredini i potpuna
inaktivacija. Za prakticnu primenu pripremljeni su posebni puferovani oblici
koji imaju bolju biolosku raspolozivost. Eliminacija leka se vrsi preko
bubrega.

LAMIVUDIN
Lamivudin deluje protiv virusa HIV 1, ukljucujuci i one koji su postali
rezistentni prema zidovudinu. Kao i zidovudin, i lamivudin zahteva
13

intercelularnu trifosforilaciju da bi postao aktivan. Ako se primeni kao

monoterapija, prema njemu se moze razviti rezistencija visokog stepena.
Medutim, ova mutacija uspostavlja osetljivost virusa prema zidovudinu, pa
je njihova kombinovana primena sasvim opravdana.

ZALCITABIN
Zalcitabin je primidinski nukleozid koji inhibise replikaciju HIV 1.
Aktivacija ovog leka se vrsi u celiji trifosforilacijom, a tako aktivirani lek
kompetitivno inhibise enzim reverznu transkriptazu, cime se zaustavlja
replikacija virusa. Posle produzene terapije moguca je pojava rezistencije
virusa.

STAVUDIN
Stavudin je timidinski analog koji zahteva intracelularnu trifosforilaciju da
bi bio aktiviran, a zatim deluje kao kompetitivni inhibitor HIV 1 reverzne
transkriptaze.
U terapiji HIV infekcija primenjuje se oralno

INHIBITORI PROTEAZA

Antivirusni inhibitori proteaza se takode koriste u terapiji HIV infekcija.

Meutim, oni deluju drukcijim mehanizmom nego prethodna grupa lekova.
14

Oni deluju na proteazu HIV virusa, enzim koji je bitan za produkciju zrelih i
infectivnih virusa. Najvazniji antivirusni inhibitori proteaza su indinavir,
ritonavir, sakvinavir i nelfinavir.

Indinavir. Indinavir je lek za terapiju HIV 1 infekcije, obicno u

kombinaciji sa jednim od inhibitora reverzne transkriptaze da bi se izbegla
rezistencija. Ovaj lek se primenjuje oralno i ima izvrsnu biolosku
raspolozivost.

Ritonavir Ritonavir je inhibitor HIV 1 proteaze koji se primenjuje

oralno
Ovaj lek se primenjuje u terapiji HIV infekcija, sa posebnom obazrivoscu
ukoliko kod bolesnika vec postoji ostecenje funkcije jetre.

Sakvinavir. Sakvinavir je sintetska supstancija koja inhibise aktivnost

HIV 1 proteaze i time sprecava cepanje virusnih poliproteina. Njegovo
dejstvo protiv HIV 1 je aditivno sa dejstvom inhibitora reverzne
transkriptaze.

Nelfinavir. Ovaj lek se primenjuje kod bolesnika koji ne mogu da koriste

druge inhibitore proteaza.

OSTALI ANTIVIRUSNI LEKOVI

Pored pobrojanih lekova, antivirusnu aktivnost ispoljavaju jos amantadin,
ribavirin i interferoni.
15

Amantadin. Amantadin (I njegov derivat rimantadin) su ciklicni amini

koji inhibisu otkrivanje virusne RNA u influenca A virusu u inficiranoj celiji
domacina, cime se sprecava replikacija virusa. Amantadin (i rimantadin)
sprecavaju infekciju virusom influence A, smanjujuci rizik od infekcije za 50
90%. Ako se lek primeni kad je bolest vec u toku, onda se njeno trajanje
moze skratiti. U toku lecenja se mogu razviti rezistentni sojevi virusa koji se
lako prenose na najblizu okolinu bolesnika.
Ribavirin. Ribavirin je gvanozinski analog koji se fosforilise
intracelularno pod dejstvom enzima celije domacina. Njegov mehanizam
delovanja jos nije poznat, ali je verovatno da inhibise virusnu RNA
polimerazu. Trifosfatni ribavirin inhibise veci broj DNA i RNA virusa,
ukljucujuci sincicijalni virus, paramiksovirus, hepatitis C virus i HIV 1.
Ribavirin se primenjuje u obliku aerosola (20 mg/ml) kod dece sa
bronhiolitisom i pneumonijom ciji je izazivac respiratorni sincicijalni virus,
zatim u infekcijama sa virusima influenca A i B.

Interferoni
Interferoni su grupa endogenih proteina koji ispoljavaju nespecificnu
antivirusnu aktivnost preko celijskih metabolickih process ukljucenih u
sintezu RNA i protein. Podeljeni su u 3 grupe:
1. Interferon alfa je humani leukocitni interferon
2. Interferon beta je humani fibroblastni interferon
3. Interferon gama je humani imuni interferon.
Oni nemaju direktnu antivirusnu aktivnost aktivnost ali produkuju nove
proteine u inficiranoj celiji koji inhibisu peneraciju i otkrivanje virusa,
inhibisu sintezu i translaciju mRNA kao i udruzivanje i oslobadjanje virusa.
Indukuju tri enzima:
-proteinsku kinazu koja void ka fosforilaciji elongacijskog faktora 2 cime
se inhibise pocetna sinteza peptide

16

-oligoizoadenilatnu ciklzu koja dovodi do aktivacije jedne RNAaze i

degradaciju virusne mRNA
-fosfodiesterazu koja moze da razgradi terminalne nucleotide u tRNA cime
se inhibise elongacija peptide.

17