PSIHODIJAGNOSTIKA OPTI DEO

pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo
direktivnom i odluujuom. Ako imamo u vidu da kliniki metod ve etiri decenije ima svoje inesto van granica
zdravstvenih ustanova kao metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena
klinika", ili obrnuto, daje kliniki metod ono to jeste zato to koristi kliniki" instrumentalijum. Zakljuiemo
nau analizu tvrdnjom da sutina klinike metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj emi.
ire posmatrano, kliniki metod moe da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da poslui kao sredstvo prouavanja i
saznavanja linosti. U tom smislu je sasvim izlino upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve
uinjeno i ta forma klinikog metoda je nazvana metodom procene linosti. Promaaj je nainjen vezivanjem
metoda procene linosti za jedan cilj, za predvianje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestie fantazije.
Smatramo da postoji mogunost da kliniki metod opstane u arsenalu psiholoke nauke, nezavisno od
psihopatologije kao sadraja i nezavisno od predvianja kao vrhunskog naunog kriterijuma vrednosti. Presedan za
takav koncept dao je jo Mari (Murray, 1938).
KRITIKA KLINIKOG METODA
Kliniki metod najee kritikuju oni koji se najvie i slue njim. Razlog za kritiku nije teko pronai, naroito ako
ste posle velikih napora i mnogo asova ispitivanja utvrdili da je vae razumevanje sluaja ostalo, uprkos mnogim
novim podacima, praktino na istom. Zanemariemo ovu vrstu kritinosti frustriranog praktiara jer nije
konstruktivna, ne nudi nikakvo reenje ni u perspektivi. Takoe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca
revijalnih prikaza validacionih istraivanja klinikog metoda. O ovome e biti reci kasnije. Zato emo panju
obratiti na miljenja metodologa istraivaa.
Najotriji stav prema klinikom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije kliniki psiholog praktiar, ali
su njegovo interesovanje za probleme linosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir.
Katel ovako pie:
Za mene je.oigledno da ne postoji poseban kliniki metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske
metode, jer kada se on svede na sutinu onda vidimo daje identian sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam
nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji
su redukciju prihvatili kao ubedljivo nauno reenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledee
argumente.
1. Daje nuno i dovoljno da za ispitivanje linosti koristimo sledea tri izvora informacija: a) biografske podatke
(uzduni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (popreni presek).
2. Da se merenje i obrada rezultata moe izvriti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom
analizom).
3. Da se interpretacija dobijenih rezultata moe korektno obaviti pomou odgovarajue teorije linosti (Katel,
naravno, predlae svoju.)
16
Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritine faze klinike metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i
interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je moda u pravu to se tie pravca tehnolokog
razvoja koji bi u budunosti mogao da se ostvari. Nije iskljueno da u toj budunosti kliniki metod bude
formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Meutim, zabluda je da kliniki metod izgleda tako kako nam ga
Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednaavati kliniki metod koji ve
postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov
projekt za sutinu. Najzad, prolo je ve dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a
tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvanije je to se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan
deo klinikog metoda u psihijatriji i klinikoj psihologiji, na tehnoloki deo. Onaj osnovni, naturalistiki deo
klinikog metoda ne moe da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnolokim razvojem, barem ne u potpunosti.
Sa slinih scientistiko statistikih pozicija kliniki metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli
(Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da kliniki metod postoji, ali su prigovorili daje mekan", daje prijemiv
za subjektivne i nenaune uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je kliniki metod neekonomian i da je mogue
stvoriti jednu bolju, statistiku alternativu koja bi postojei kliniki metod uinila izlinim. Mada su ovi autori manje
ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je kliniki metod, u svojoj sadanjoj formi,
nepotreban, i drugo uverenje, da se moe zameniti boljim na statistikim osnovama. Zanimljivo je da kliniari,
lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da uine u budunosti, ali da to ne
znai da e ovek, kliniar, i njegov kliniki metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se
odnosi na ocenu naune tehnologije u ovom trenutku i mogunosti da se bitno unapredi sada postojei kliniki
metod u psihijatriji i klinikoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i daje
osavremenjivanjem dijagnostike tehnologije mogue ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan
takav nauno tehnoloki program. O tome emo vie proitati kasnije. Druga je stvar vie principijelna. Scientistiki optimizam koji najvie sreemo kod amerikih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa klinikog
metoda, naturalistiki i psihotehniki, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dunost da
uklone oveka i njegov nesavreni naturalistiki nain saznavanja i da ga zamene nauno tehnolokim. Izgleda nam
da je kod takvih istraivaa razvijeno uverenje da je dijagnostiar najvea smetnja postavljanju tane dijagnoze. Taj
je stav obino povezan sa stavom: Budunost je ve poela, nemojmo ekati sledea pokolenja, uradimo to sada!"
Medu kritiarima klinikog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nian

naturalistiki karakter klinikog metoda. Po njegovom miljenju kliniki metod nema naunu osnovu i produkt je
empirizma i voluntarizma. Mada je bez naune teorijske i metodoloke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom vanou
prihvataju se reavanja sloenih zadataka na ovaj nain, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se
zaustavi, savetuje Ajzenk,
1 zameni pravim naunim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti
2 Psihodijagnustika
17
injenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistiki
provereni. Ajzenk se zalae za naelo prime-njene nauke, to znai da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije
bez prethodne provere i svako proirivanje polja delatnosti koja nema vrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena
klinika psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliniko nad psiholokim, vetina,
improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se moe kretati kliniki metod u psihologiji i
psihijatriji je prihvatanje teorija uenja, prihvatanje verifikacije putem naunih eksperimenata i prihvatanje faktorske
analize (kanonike analize) kao statistikog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada e biti ue nego danas,
ali e metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati nauno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi
daljeg usavravanja principa rada.
Ako iznete kritike zamerke upuene klinikom metodu poveemo, onda iz njih saznajemo da su kritiari
nezadovoljni injenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statistikog metoda. Ovi kritiari bi, kako izgleda,
bili zadovoljni kada bi ukinuli" kliniki metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj naunog", to jest statistikog i
eksperimentalnog metoda. To to najvie smeta je subjektivna komponenta klinikog metoda, naturalizam i sam
dijagnostiar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da potujemo nauku i naunost, ma koliko da smo svesni slabosti i
greaka oveka u radu, miljenju, procenama i donoenju odluka, ne ini nam se opravdan zahtev da redukujemo
metode psihologije na predloeni nain. Mada zamerke koje se iznose na teret klinikog metoda uglavnom prihvatamo, ponueni recepti i zakljuci takoe nisu bez mana. Klinika psihologija ne mora da bude primenjena nauka
u smislu zatvorenog sistema u kome Teorija" sve zna, a Metod" sve moe, pa se praksa svodi na to da Teorija" i
Metod" igraju ping-pong dobacujui jedno drugom Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima
mnogo ega to jo nije uhvaeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo potovati ravnopravno
sa potovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom nascentnom
svetu" nije njihov minus. to takav stav vrea scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo
otvoreno posmatranje sveta, istraivaki, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi
traioca pomoi. Klinika psihologija i kliniki metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku
i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je klinikoj
psihologiji potreban kliniki metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule moguno i
potrebno usavravati. U toj formuli ima mesta, to bi moda zaudilo Brauna i sve kritiare klinikog metoda, i za
statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraivanje, za slobodnu igru nunosti i sluaja u linosti
pojedinca, kao to ima mesta i za kreativnu integraciju podataka.
DIJAGNOSTIKA KLASIFIKACIJA
I pored toga to su kliniki psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifinosti, oni su
primorani da trae i opte, tipske karakteri18
stike ispoljenog poremeaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao
da se zavrila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opteg nema ni zakljuivanja i u krajnjoj
konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o
isticanju individualno specifinog, idiografskog. Najea forma uoptavanja u klinikim disciplinama jeste
dijagnostika klasifikacija. U skladu sa tim kliniar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponaanje. Ovaj zadatak
ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski
validnom sistemu. Tako isto postoje i praktini razlozi jer su i psihijatri esto u nedoumici oko klasifikacije
posmatranih sluajeva. Dijagnostika klasifikacija moe da bude veoma vana za pacijente zbog potencijalno
dalekosenih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi
inteligencije, poev od Binet-Simonove skale, slue tom cilju.
Da bi dijagnostika klasifikacija bila mogua, neophodni su sledei pre-duslovi.
a) Mora da postoji jedna adekvatna i opte prihvaena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije
ispunjen jer nisu reena bazina pitanja ni razjanjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva
(Stengel, 1959). Uprkos pokuajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi meunarodnim konvencijama
nedoslednosti tune nisu reene, jer se isti pojmovi razliito tumae, ili se vodi dvojno knjigovodstvo".
b) Kriterijumi dijagnostike klasifikacije moraju biti jasno utvreni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije
zasnivaju se na simptomima i sindromima. Meutim, nema nijednog simptoma koji je specifian samo za jednu od
mnogobrojnih grupa i podgrupa postojeeg sistema nazoloke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961).
c) Mora da postoji utvrena i proverena veza izmeu postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostikih
metoda. Stengel istie da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatolokih pojava za sada jedina
realna mogunost. Problem je u tome to se skoro podjednako esto sreemo sa cirkularnim dokazivanjima i
validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivaa ili metoda sa
klasifikacionim sistemom. Na potpuno identian nain dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda.
Razlika je samo u tome to se jednom bira kao kriterijum kategorija poremeaja a drugi put metoda. Jo je vee zlo

to ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznani i jasni.

OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE
Spisak istraivakih radova posveenih proveravanju parametara dijagnostike klasifikacije i klasifikacionog
sistema zamaan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojei klasifikacioni sistem. U stvari, ovi
rezultati
19
potvruju miljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korienje postojeeg sistema to to nije stvoren bolji.
Rezultati do kojih je doao Ash (1949) vrlo se esto navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike,
dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledee nozoloke
kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja izmeu sva tri
psihijatra dolo je u 45% sluajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje izmeu dva psihijatra postignuto u
4/5 sluajeva, a Goldfarb je naao slaganje u 60% sluajeva koje su dijagnostikovala etiri iskusna klinika
psihologa.
Detaljnija analiza ovih istraivanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledeih inilaca:
a) Broj dijagnostikih kategorija je znaajan inilac. Stoje broj kategorija u koje se poremeaj moe razvrstati vei
slaganje meu dijagno-stiarima je manje. Prema tome, sistemi sa veim brojem nozolokih kategorija povlae za
sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963).
b) irina nozolokih kategorija je znaajan inilac. Rezultati empirijskih istraivanja pokazuju da je pouzdanost
klasifikacije iroke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) vea nego u potkategoriji ovih grupa. Ako je
slaganje dijagnostiara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo vie od 50
(Schmidt i Fonda).
c) Intenzitet izraene devijacije je znaajan inilac. to je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje meu
procenjivaima je vee. (Hunt, Schwartz i sar.).
d) Vrsta pojave koja se kategorie je znaajan inilac. Razlike u slaganju meu dijagnostiarima mnogo zavise od
pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se sloili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u
pogledu crta linosti slaganje je bilo beznaajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraivanju psihijatri su u
opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% sluajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve
saglasnosti.
e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je znaajan inilac. Poznavanje najeih vrsta poremeaja koje se
upuuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utie na tanost i slaganje meu dijagnostiarima. Tamo gde
je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se moe i vetaki povisiti ako dijagnostiari izbegavaju
da trae izuzetke.
VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE
Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotiara i 54 psihotiara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku
godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata
20
iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotinih prelo u kategoriju
psihoneuroza. Goldberg (1965) je saoptio rezultate dvadesetogodinjeg praenja grupe od 200 psihijatrijskih
bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotiara u toku perioda praenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je
zakljuio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje
pouzdana.
I pored nesumnjivog znaaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i miljenja da su sve
dijagnostike odluke u sutini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), moemo konstatovati da parametri
klasifikacionog sistema nisu naroito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraivanja ovog problema naroito je
oteana zbog veoma razliitih nacrta i metoda koji su korieni (Evsenck, 1958).
DINAMIKA DIJAGNOZA
U veoj ili manjoj meri skoro svaki psiholoki nalaz o sluaju daje neko objanjenje o moguem razlogu nastanka
poremeaja ili devijacije, o meuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija linosti, o obrascima interpersonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamikim aspektima linosti. Dinamika procena linosti
predstavlja standardni zadatak koji se reava klinikom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od
onoga to je manifestno (simptomi, znaci, klinika slika), dinamika procena polazi od tumaenja. ak i kada
dinamika procena nastoji da klasifikuje linost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao to su
intrapsihiki konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamikoj proceni
linosti jesu one koje iz same linosti usmeravaju odreeno ponaanje, dok sami pojmovi o tim pojavama
(konstrukti") slue u cilju tumaenja ponaanja. Posebno je znaajan onaj aspekt dinamike dijagnoze koji se
naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje genetiki model" strukture i dinamike linosti i tumaenje porekla
poremeaja. Moglo bi se rei da dinamika dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: Koji su uzronici, mehanizmi
i poreklo poremeenog ili devijantnog ponaanja N. N.?"
U okviru ovog teksta posebno su znaajna tri problema vezana za dinamiku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c)
terminologija.
Dinamika dijagnoza i teorije linosti. Od svih nabrojanih zadataka klinike psihodijagnostike dinamika dijagnoza
je ta koja najvie zahteva kontakte sa teorijama linosti. U samoj stvari dinamika dijagnoza predstavlja, po
definiciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumaenju linosti i ponaanja. Drugim recima, kliniar moe da daje

klasifikacione hipoteze, da opisuje odreene osobine linosti, ak i da vri predvianja bez oslanjanja na neku
teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodolokog
stanovita problem je u tome to nema univerzalno prihvaenih teorija linosti, to iz iste teorije razliiti kliniari
izvode razliite dedukcije (Sarbin, 1962) i to esto i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvoenju
odreenog zakljuka.
Dinamika dijagnoza i metode. Ve je odavno uoeno da je razvoj teorija linosti i metoda u psihologiji divergentan
(Vernon, 1966). Dinamike teorije
21
linosti su veoma uticajne u klinikoj psihologiji. U metodolokom pogledu one se oslanjaju uglavnom na
psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato to su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan
vrlo veliki broj metoda za ispitivanje linosti koje su ili empirijske ili ak sluajne" (Evsenck, 1958). Meu
praktiarima odomaio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamikim teorijama, tako da se
one i dalje koriste iako je u meuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju
psihodi-namikih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistiki
orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumaenju psihodinamike. Meehl (1945) je
dokazivao da MMPI moe isto tako da se koristi za dinamiko tumaenje linosti kao i Rorschachov metod iako
MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamike pojave mogu ispitivati inventarima i
dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamika dijagnoza moe da se postavlja i na osnovu metoda
samoizvetavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamike teorije linosti, arsenal se jo vie proiruje.
Rapaport i Shafer dokazivali su mogunost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono emu je
prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija.
Dinamika dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliniara sa
teorijom, a drugi na komunikaciju klinikih disciplina.
Dinamiki pristup i dinamika dijagnoza esto su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postiu
na ovaj nain (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objanjavajui ovaj neuspeh Holt je naveo da je
razlog toj injenici nerazvijenost a ne sutina klinike metode. Nerazvijeni nivo klinike metode moe da se
prevazie, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene klinike metode. Prelinger i Zimet (1964) istiu da osnovnu razliku
izmeu nerazvijene i razvijene klinike metode predstavljaju reenja meuvarijabli. Na nivou nerazvijenog
dinamikog pristupa kliniar iz rezultata testova neposredno izvodi zakljuak o kriterijskom ponaanju ispitanika.
Ovim nainom su, meutim, postignuti loi rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostikog ispitivanja
mogli izvesti validni zakljuci, neophodno je sledee: a) da se iz neke teorije linosti izvedu i definiu relevantne
varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa
kriterijskim ponaanjem. U dobrom delu klinikih sluajeva moemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i
,,b", to odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne moe se tvrditi da na nivou nerazvijene klinike
metode kliniari ne koriste neki sistem meuvarijabli, meutim na tom nivou ovi intervenirajui konstrukti ostaju
neobjanjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem meuvarijabli, koji
je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitike teorije linosti.
Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih klinikih disciplina odnosno profesija: klinikih
psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U
pitanju je terminologija, semantika i nain korienja pojmova i konstrukata, to sve zajedno
22
utie na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opti nivo definisanosti terminologije u klinikoj psihologiji je jo
uvek na prednaunom nivou. Za nas je od naroitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvrili
semantiko prouavanje 50 termina koji su najee korieni u psiholokim nalazima kliniara. Traei objanjenje
znaenja tih termina meu psiholozima i psihijatrima, oni su nali da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,*
mada su isto tako naene velike razlike u tumaenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski
apstraktnije, akademskije i tehnikog karaktera (opera-cionalizirane uz odreeni metod). Definicije psihijatara su
ee date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono to je autore najvie uznemirilo bila je zauujua semantika
konfuzija koja je zajednika obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u optem stanju klinikih
teorija linosti.
RAZUMEVANJE SLUAJA
injenica je da u klinikoj praksi uvek iznova iskrsava problem objanjenja devijantnog ponaanja ispitanika. Tu,
meutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponaanja nego i shvatanje zadataka i
prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najee nailazimo na dva oprena stanovita:
(1) Osnovni zadatak psiholoke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka
i funkcionisanja, precizira meusobni uticaj i kroz to omogui kontrolu i predvianje tih pojava. Taj stav odgovara
pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaen meu eksperimentalno i statistiki orijentisanim psiholozima.
Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell,
1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.)
(2) Osnovni zadatak psiholoke teorije je da omogui razumevanje psiholokih pojava, naroito razumevanje
linosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju linosti, u krajnjoj liniji, ne moe unaprediti kliniku psihologiju.
Suvie objektivistika nastojanja unapred eliminiu mogunost upoznavanja najspecifinijih i dinamiki najvrednijih

pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, ve da se unapredi sposobnost komuniciranja
kliniara i sluaja.
Antagonizam idiografskom i nomotetikom pristupu koji je u psihologiji linosti postavio Allport (1937) sada je
oivljen u novom vidu kao problem predikcije u klinikoj psihologiji. Ovako otro suprotstavljanje zadataka u
redovima klinikih praktiara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao
*) U okviru naeg predistraivanja i sakupljanja terminoloke osnove, za na Q komplet nali smo istovetnu
tendenciju definisanja pojmova medu naim psiholozima i psihijatrima. Ve je sam izbor termina koje su navodili da
najee koriste u opisivanju linosti ukazivao na razliitost orijentacije psihijatara i klinikih psihologa.
23
na teoretisanje. Jedan od naina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinika psihologija nije samo nauka ve i
vetina (Wallen, 1956). To, u stvari, znai da se praktiari dre gesla ini to moe". Drugi nain suprotstavljanja
ovom problemu je osporavanje nunosti predikcije u klinikoj psihologiji. Najzad, moe se zauzeti stav da se u
klinikoj psihologiji sreu problemi koji iziskuju predvianje, ali da to nije uvek sluaj. Dovoljno je da kliniar
nekada samo razjasni sluaj ne dajui predvianja.
PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA
Psihodijagnostiko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozoloku klasifikaciju ili
dinamiku interpretaciju. esto se trai da se izvri procena prema nekom uem i specifinijem kriterijumu. Primeri
za tu vrstu zadatka mogu da budu sledea pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oteenje kod bolesnika
X. Y.? Da lije posle preduzete terapije dolo do promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li sluaj X.
Y. zadovoljava uslove prijema u odreenu instituciju, ukljuivanja u odreeni program ili podvrgavanja odreenom
tretmanu?
Kada se postavljaju takvi i slini zahtevi na koje kliniari daju odreenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su
zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledei:
(1) Da kliniar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje.
(2) Da kliniar raspolae metodama pomou kojih moe da proceni kritike varijable i da ih na odreeni nain
klasifikuje ili graduira.
(3) Da kliniar ima naina da dobijene rezultate svede na odreeni broj validnih dimenzija ili da ih integrie, na
osnovu strune procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove.
Neki savremeni istraivai i kliniari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kree razvoj i
teorije i metodologije i klinike psihologije u celini. Pored optih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih kriterijuma, potrebne su ue i preciznije metode, teorije i validacije.
KLINIKA PREDIKCIJA
U klinikoj psihologiji predvianje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujui poznatoj monografiji Meehla (1956),
predvianje se nametnulo kao veoma znaajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvaniji kriterijum validnosti
klinike metode u celini. Mnogobrojna istraivanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi
zakljuci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji znaaj. U odnosu
na predikciju kao kriterijum validnosti klinike metode, javili su se razliiti stavovi:
Stav ini ta moe". To je stav praktiara koji istiu da je klinika psihologija vie nego prosta primena nauke
odnosno bazinih znanja. Pored
24
toga stoje primenjena nauka, klinika psihologija je i vetina, to znai da se pored naunih principa koristi i
iskustvom i individualnim sposobnostima kliniara. U praksi kliniki psiholozi, izmeu ostalog, donose odluke, iako
te odluke podrazumevaju predvianje za koje kliniar nema uvek naune osnove.
Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliniari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj
psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Poto se predviati moe samo ono to je opte, a linost je
individualno specifina, predvianje ne moe biti relevantan kriterijum. Zadatak je klinike metode da objasni a ne
da predvia. Predvianje spada u domen statistike a ne klinike psihologije.
Predikacija je znaajan ali ne jedini kriterijum. Postoje razliiti kriterijumi, pa sledstveno i razliite vrste validnosti
koje meusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis linosti koji daje kliniar moe da bude taan, odnosno
validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je
takoe mogue. Neka predik-cija moe da bude tana a da opis linosti ne bude taan. Problem je oigledno u
vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadreivanju drugima
(Cronbach, 1960). Predikcija je najvaniji kriterijum validnosti. Sve to kliniari preduzimaju u toku ispitivanja
bolesnika nije samo sebi cilj ve predstavlja preduslov za odluku. Donoenje odluke implicitno ili eksplicitno
predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledita efikasnosti, najznaajnije merilo klinike metode jeste postignuti
uspeh u predikciji. Bilo da se vri izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omoguava najtanije i
najsigurnije predvianje. U krajnjoj liniji, predvianje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957;
Sarbin, 1960).
Predvianje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem
funkcionalizma i logikog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma klinikoj
psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuenju koje je zahvatilo kliniko psiholoku
inteligenciju, akademce, kliniki psiholozi praktiari nisu nimalo bili impresionirani tobonjom vanou ovog
pitanja. I posle uvoenja ovog kriterijuma u zvaninu psihodijagnostiku nauku i literaturu, praktiari su ostali pri

uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objanjenje pozadine fenomena i
razumevanje osobe kao partnera koji trai pomo.
EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE
Za poetak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloivim spisima Freuda i njegovih sledbenika,
karakteristino je obilje analitiko-deskrip-tivne grae, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nije
apriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izvetaj Berlinskog psihoanalitikog
instituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane
25
L KLINIKI METOD
UVOD
Svoju prihvaenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspeno tekao, klinika
psihologija je postigla forsirajui metodski prioritet. Ova angaovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu sa
tradicionalno pragmatinom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno
saveznitvo. Posmatrajui istoriju klinike psihologije iz dananje perspektive, uoavamo tri grupe pitanja, koja su
od najveeg znaaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortaki ulog, poneli
sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformaciji
psiholoko-laboratorijske metode u psiholoko--kliniki metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i
odnosi se na pri-lagoavanje psiholokih metoda, preteno eksperimentalnih, preteno istraivakih, u metod prakse
koji je primeren ljudima koji nisu subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na odravanju
naune solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri emu je prioritet na strani prakse i etike, a ne iste
nauke. Trea grupa pitanja sutinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tie se odnosa metode i teorije.
Stvarni tok dogaaja potvrdio je da je igra na metodsku kartu" u mnogim sluajevima shvaena bukvalno, da je
dovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije.
Posledice ovako disharmoninog razvoja osetile su se i u praksi i u razmiljanjima klinikih psihologa.
Za oznaavanje naina rada koji se koristi u klinikoj psihologiji usvojen je globalni termin kliniki metod. Ovaj
naziv je danas ve usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz klinike psihologije, upotrebljava ga kao zvanian
termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe:
eksperimentalne, statistike i klinike. Uobiajeno je da se naziv kliniki metod upotrebljava kao najira kategorija
toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade strunjaci. Kliniki metod se u prvom redu
odnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Meutim, ako nije posebno naglaeno, onda kliniki metod
obuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego to je prihvaen u psiholokoj literaturi, kliniki metod je ve
de facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva nain ispitivanja bolesti, njenih
ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti,
praenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem razliitih, primenjenih lekovitih mera i
utvrivanja nastalih posledica. Iz reenog pro istie daje kliniki metod jedan irok, proceduralni okvir, koji je
naturalistiki,
ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitika terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri
pozitivistiki nastrojene skeptike.
Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izvetaj Berlinskog psihoanalitikog instituta i na osnovu toga doao do
sasvim drugaijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni uinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprot
tvrenju BPI daje oko osamdeset. Pa ak i kada se prihvati blai kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio
spreman da podri, ukupni uinak poboljanja ne bi prelazio 65% leenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na
neodreenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraivanja u
kojima su saoptavani rezultati ishoda psihoanalitike psihoterapije. Bergin i drugi istraivai podvrgli su u
meuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje one
koji su klasifikovani od strane BPI kao odustali" pridodao kategoriji neuspenih", usled ega je, naravno, ukupni
uinak pao na pedeset procenata. No, meutim, bez obzira na ovu metodoloku raspravu u kojoj se sukobljavaju
shvatanja a ne vrsti kriterijumi, Evsenck je sauvao svoje najmonije oruje, a to je nalaz da u petogodinjem
intervalu praenja psihoneurotiara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanje
simptoma, prihvatanje sebe, prilagoenost u seksualnom i branom, socijalnom i radnom ponaanju), nema razlike
izmeu onih koji su bili na psihoanalitikoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znai da je procenat izleenja" od
psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve treine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zakljuak ostavlja vie
pitanja bez odgovora.
Nevolja je jo uveana stavom psihoanalitiara da se ne dozvoli nikakvo strano meanje" u tok terapije, to zapravo
podrazumeva iskljuivanje mogunosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predvienih
postupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitiari su poeli da
objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka.
Sasvim drugaiji stav i drugaiju praksu nalazimo meu sledbenicima Rogersa i u jo veoj meri meu
bihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajui se, izmeu ostalog, i za kontrolu toka ili procesa
psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i prouavanje toka. To je
dalo mogunost da se razliiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni
pogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanje
instrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praenja promena u Ja ili selfu na osnovu

doivljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vreno uz pomo ikakog Q sort kompleta.

Metodologija prouavanja psihoterapije dobila je snaan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U jo
veoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristika grana, koja je otila najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko
oprezno progresivne Rogersove grupe do nemilosrdno" otvorene bihejvioristike grupe. Naravno, izmeu ovih
orijentacija postoji itav niz eklektikih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji26
vanja izvetaja BPI do danas vai konstatacija da je broj istraivanja u progresivnom porastu. Meutim, vei deo tih
istraivanja je jo uvek divergentan ili meusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajueg tipa". Upravo
zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraivanja neki eksperti predlau da se prekine sa produkcijom magle" i da se
pree na istraivanja koja vie razjanjavaju nego to zapliu. Da bi se to postiglo treba se odrei nejasnih, optih
konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se neto razjasni u
istraivanju koje operie sa: terapeuti", pacijenti" ili neurotian" ili odrednicama analitiki orijentisana
psihoterapija". ta znai terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to linosti, kako oni izgledaju svojim
pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti
pacijenti", kakve su to linosti, kako su reagovali na terapeuta A" a kako na terapeuta B" ili na pojedine operacije
iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti nain se i analitiki orijentisana psihoterapija" mora
konkretizovati da bi se znalo staje stvarno raeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim sluajevima veina
terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istrauju ili izvetavaju o iskustvu sa veim brojem sluajeva,
onda se slue metaforama.
JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIKOJ METODI
Klinika psihologija i klinika metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasino pitanje tipa ,,koka ili
jaje?" mogli bismo odgovoriti da je kliniki metod bio taj koji je bio primaran za formiranje klinike psihologije.
Sadrina klinike psihologije oblikovala se sukcesivno, to je jo uvek ivi proces. Upravo zbog te nedovrenosti
dijaloki oblik moe najbolje da poslui trenutnom odreivanju toga ta je klinika psihologija, njen predmet i kakav
je uzajamni odnos predmeta i metode.
P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinika psihologija?
O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignuima psihologije i psihijatrije pri reavanju
teorijskih i praktinih problema pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo veoma potrebna.
P Koju vrstu pomoi nudi klinika psihologija?
O Lista usluge se neprekidno produava. Na poetku je klinika psihologija uglavnom pruala indirektnu pomo
ljudima uestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostika
proirila na podruja motivacije nesvesnog ponaanja i linosti u celini. Uporedo sa tim sve vie klininih psihologa
se ukljuuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast socijalne intervencije".
P Nije ba jasno kakva je razlika izmeu psihijatrije i klinike psihologije. Zato takoe nije jasna granica izmeu
rada socijalnih radnika i klinikih psihologa?
27
O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uoiti. U stvari, psihijatrija, klinika psihologija i klinika sociologija
najee nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u reavanju ljudskih problema pacijenata". Svaka od ovih disciplina je potrebna, u razliitoj razmeri od sluaja do sluaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasinom
patologijom, klinika psihologija individualnou pacijenta, a klinika sociologija ekolokim, odnosno socijalnim
aspektima sluaja.
P Zato je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je ve pokrivala" psihijatrija?
O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakteriu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo
jedinstveno podruje naune aktivnosti, danas je sigurno viestruko isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u
okviru svog predmeta opisivala, prouavala i objanjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izuavala, samo su
pozicije bile razliite. Meutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, pored
ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike izmeu patolokog i normalnog nisu nita jasnije nego razlike
izmeu psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje reenje bilo udruivanje obostranih pozitivnih dostignua u'cilju
zajednikog pruanja pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo potrebna.
P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patolokim pojavama linosti?
O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne moe prihvatiti. Ve smo rekli da se u konkretnim
sluajevima patoloko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenino, povezano i esto nerazmrsivo. Usled toga je i
teorijsko odreivanje staje normalno a ta patoloko gotovo nemogue. Dodajmo tome da se i psihologija i
psihijatrija bave pojavama ponaanja u celosti, to znai da zadiru" u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve
posmatrane pojave pokuava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje
pozicije, mada svaka od njih zadrava dihotomiju normalno - patoloko". Ako bismo hteli da navedemo znaajnu
razliku izmeu njih onda bismo rekli daje psihologija vie teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija vie
primenjena, praktina i podravljena". Mnogo puta drutvo ili drava interveniu, u svom interesu, u sluaju
pojedinaca koristei se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama.
P Ako je granica izmeu psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinika psihologija?
O Nema nikakve zabune oko razgranienja psihologije i psihijatrije. Ispravno je rei da se u nekim pitanjima one
dodiruju ili prepliu, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naroito u tretiranju najoptijih pitanja,

28
kao to su razvoj i formiranje linosti, priroda i podela motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice i
drutva u formiranju linosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema, kao i u pitanjima mehanizma
izazivanja promena u ponaanju i u linosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije, pristupe izuavanju
i kriterijume.
Klinika psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. To znai da se ona oslanja na od nje ire, bazine
discipline: uenje o linosti, genetiku psihologiju, socijalnu psihologiju, optu psihologiju i psihopatologiju.
Meutim, ona nije samo pozajmljiva" ve i sama kreativno unapreenje te discipline u okviru svoje problematike.
P Kakva je razlika izmeu klinike psihologije i psihopatologije?
O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi psihopatologijom uoptavajui iskustva i istraivanja koja se
sprovode u raznim disciplinama. Klinika psihologija se ne interesuje za patologiju kao takvu", ve za linost koja
se ispoljava patoloki kao i za nauna menjanja te linosti. To znai daje klinika psihologija blia psihijatriji nego
psihopatologiji.
P Ograivanje klinike psihologije od abnormalnog, ili psihopatolokog stvara utisak daje ona neka vrsta male
psihijatrije".
O Taj utisak je pogrean. Polazimo od toga da se klinika psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalna
patologija bave pojavama koje se vide ali ija je sutina, a ona postoji i to van vidnog polja, dostupna samo
miljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinika psihologija ono ime se bave kliniki psiholozi. To je definicija koja
priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina, i po praksi klinika psihologija i psihijatrija imaju isprepletene
granice. Poto se praksa odvija u drutveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu re,
kliniki psiholozi su manje znaajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jae, vanije discipline: dijagnostika ili
terapija. Njihovo miljenje i njihova praksa podleu cenzuri psihijatra, pa i to utie da kliniku psihologiju
ocenjujemo kao malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodolokih naela, oni su po
realnim merilima slabiji partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s druge strane, praksa je pod
odlunijim uticajem teorije. U praksi se radi ono to je po teoriji dobro, perspektivno i doputeno. Ako sad
uporedimo teorijsku misao psihijatrije i klinike psihologije o sutini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jer
o oveku kome je potrebna psiholoka pomo" vie govori psiholoka literatura, odnosno psiholoke teorije.
Inverzija snaga u praksi oigledno je uslovljena drugim faktorima, tradicijom, ueem medicine u drutvenoj moi
i ostalim iniocima. U svakom sluaju, ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju, onda je psihijatrija mala
psihologija" kao stoje i bolesno u linosti samo faza, deo ili aspekt ire i bitnije celine sistema oveka kao osobe.
29
P Zar je teorijska misao o patolokim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut.
O Vodei teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponaanja,
egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patolokog i normalnog kao i konkretan,
pojedinani sluaj. Uporedo se prikazuje, klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Vee naglaavanje patolokog
u pojedinim teorijama ne znai daje to nuno, daje stvarno tako, ve da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz
odreenih razloga. U vreme kada su vodee teorije o linosti nastale, patologija je bila mistifikovana. Danas je
situacija prilino drugaija. Veina vodeih teorija o linosti i ponaanju doprinela je demistifikaciji mentalnih
anomalija i poremeaja, tako daje mit o mentalnoj bolesti" zaista sruen. Ovakav ishod doveo je do preorijentacije
u psihijatriji od ,,teke patologije" na probleme drutva ili normalne linosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre u
ulogu malih sociologa".
P Da li su psihijatrija i klinika psihologija, kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazile ljubomoru,
rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje?
O Ljubomore i rivaliteta nema meu naukama ve jedino medu ljudima. Dosta su esti sluajevi da se umesto
saradnje, koja je samo prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je manje izmeu socijalnih
radnika i klinikih sociologa, nego izmeu psihijatara i klinikih psihologa. Meutim, sve je vie zajednikih istupa
i pravih sinteza napora u kojima je prevaziena fahovska podela. To je naravno lake izvodljivo u istraivanjima i u
knjigama nego u praksi. Razlog je taj to je u praksi psihijatrija apriori starija po drutvenoj podeli i institucionalnoj
hijerarhiji.
P Ako ostavimo pitanje saradnje meu profesijama i vratimo se pitanju klinike psihologije kao naune discipline,
moramo ponoviti: Da li je klinika psihologija samo transmisija otkria psiholoke nauke na kliniku praksu?
O Ta je faza odavno prevaziena. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izloena uticaju
klinikih problema. Mnogo vie nego ranijih decenija psiholoke nauke se bave klinikim problemima. Do toga je
dolo zbog toga to su mnogi kliniari stvorili psiholoke teorije. Veina teorija linosti je potekla od kliniara! To
je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patolokim pojavama.
Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih, na
primer uenja, mogu da se primene i na pacijente ak i sa tekim formama poremeaja. Oigledno je dakle da prava
otkria nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu, kao to nije iskljueno da hemiar
pronae fiziki zakon, a fiziar hemijski. U oba sluaja predmet" je zajedniki: osoba i materija.
30
P Mislim da smo se sada pribliili tome staje predmet klinike psihologije. Da lije tano daje osoba ili linost taj
predmet?
O Ima vie nauka koje se bave izuavanjem osoba ili linosti. U prvom redu to su teorije linosti, zatim

psihoanaliza, pa teorije uenja, genetika psihologija, kulturalna i opta antropologija. Za razliku od njih, klinika
psihologija se bavi deficijentnim, devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem,
ponaanjem, razliitim specifinostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize,
klinike psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednika je orijentacija na patoloko u linosti i traganje za
naelima i nainima korigo-vanja. Sve ove tri nauke imaju neto zajedniko, to nije razlog da se bilo koja ukine,
kao to ima i posebnog, to obogauje klinike nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene.
One predstavljaju razliite puteve kojima nauna misao i praksa pokuavaju da dosegnu istinu i rese probleme. Iz
toga proizilazi da je klinika psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili kombinacija u napredovanju
nauke.
P Klinika psihologija je primamo metodoloka disciplina, jer ona nema svoj specifian predmet", ali su pristup i
metoda kojima se koristi ili koje razvija specifini i u odnosu na psihijatriju, kao i za kliniku sociologiju i druge?
O Metodoloka strana klinike psihologije je njena specifinost i prednost u odnosu na psihijatriju. Meutim,
pogreno je redukovanje klinike psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama,
jer se tehnike smenjuju, zastarevaju. Sem toga, ve smo rekli da se kliniki psiholozi bave svim klinikim
problemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze drugaije. Sasvim je jasno da ako govorimo
0 razlikama u terminima pristupa" da onda lako dolazi do ukrtanja ili ak brisanja razlika izmeu pristupa", to se
i dogaa. S druge strane, netano je da klinika psihologija samo uzima" od bazinih psiholokih disciplina.
Prouavanja sa Wechslerovim skalama, koje su kliniki instrumenti, doprinela su proirivanju znanja o razvoju
inteligencije, o iniocima koji unapreuju ili oteavaju razvoj, o povezanosti inteligencije
1 linosti i mnogim drugim. Znai daje put dvosmeran, a ne jednosmeran.
P Iz reenog sledi da je klinika psihologija primarno metodoloka disciplina. Da li to znai daje njen predmet"
zajedniki sa predmetom" psihijatrije i klinike sociologije?
O Klinika psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psiholoka pomo. To znai da postoji
slinost sa psihijatrijom utoliko to se obe nauke bave pojedincima. Meutim, tu postoje i znatne razlike prema tome
kako definiemo pojedinca. Pre svega, psihopatologija pojedinca ee je nejasna nego jasna, ee je pomeana sa
nepatolokim nego stoje ista. To znai da se psihijatrija bavi samo delom linosti pojedinca, delom koji nju zanima
i koji nazivamo patolokim. Danas je, meutim,
31
jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam neto to bar toliko zavisi od ocenjivaa koliko od same pojave kao
takve. Zbog tih imanentnih nejasnoa u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim to pre-vazilazi njenu
definiciju. Klinika psihologija je prevazila dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Njen je predmet
individualna linost, dakle neto to je stvarno i nepodeljeno. Klinika psihologija nije nauka o psihopatologiji
uopte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i vetina
da se pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoi ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoi.
P Ovakvo odreenje je vrlo iroko. Pre svega, staje individualna psihologija a ta klinika? Zatim, ako otvorimo bilo
koju savremenu knjigu o klinikoj psihologiji, nai emo obavezno poglavlje o teorijama, klinikim sindromima i
tehnikama dijagnostike i psihoterapije.
O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, meutim, nije
isto to i klinika psihologija. Prouavanjem individue bave se mnoge psiholoke discipline, ali praktino samo
klinika psihologija obuhvata ceo ivotni ciklus oveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan program
intenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je predmet" pojedinac, a u psihoterapiji predmet" je i par i
grupa. Teorije linosti, kojih ima mnogo, bave se uoptavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom linosti.
ak i kad neka teorija ima instrumentarijum, on je praktino ui od arsenala koji se koristi u klinikoj praksi.
Klinika psihologija je ona disciplina koja praktino i konsekventno koristi kliniki metod u intenzivnoj i
ekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograniavajui se na psihopatoloki segment" ili samo jedan teorijski aspekt".
Najzad, dobro je poznato da je Pijae koristio kliniki metod u svojim istraivanjima, ali je podruje posmatranja
ograniio na deji uzrast i razvoj miljenja. Ipso facto, Piaget nije istraivao predmet klinike psihologije. Iz ovoga
stoje izloeno treba da sledi da predmet klinike psihologije nije teorija linosti (spekulativni sistem),
psihopatologija ili psihoanaliza, niti su to kliniki sindromi (sistem kategorija), ve linost konkretnog pojedinca
koji je postao predmet" jer je nemoan da sam uspeno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On je u
stanju potrebe za psiholokom pomoi", a klinika psihologija pokuava da otkrije zato i kako, ali i da ponudi
pomo koja e olakati pozitivno prevazilaenje" negativne pozicije potrebe za pomoi". U mnogim sluajevima
sadrina tog negativnog stanja nije obuhvaena ni jednom teorijom linosti niti je navedena u klasifikaciji
psihijatrijskih poremeaja.
32
II. PSIHODIJAGNOSTIKA
Psihodijagnostika je grana klinike psihologije koja se bavi praktinim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i
psiholoke procene. Ona se razvila u okviru klinike psihologije kao glavna delatnost psihologa. Od samog poetka
razvoja klinike psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Ona je bila i uzrok i
uslov prodora psihologije u psihijatriju. Vie decenija, razvitak klinike psihologije je ocenjivan, iskljuivo, na
osnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike,
poev od poetka esdesetih godina, poeo je da se gubi. Najoptiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike
bili su trojaki. Validaciona istraivanja su uzdrmala mit svemoi instrumenata klinike psihologije. Praktini

rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih strunjaka nisu dostigli nivo oekivanja. A trei razlog je
otpor samih psihologa koji su ograniavanje svoje aktivnosti u praksi, na psihodijagnostiku, doiveli kao sputavanje.
Svi ovi inioci doveli su do sadanje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadanji admi-ralski brod klinike
psihologije, ustupajui svoj poloaj, gubi poasno mesto.
Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobraavajui se i prilagoavaju-i. Taj razvoj moe se prikazati i preko
periodizacije.
Periodizacija razvoja psihodijagnostike
Prednauni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najdui, jer su poeci u vrlo dalekoj prolosti. Glavnu odliku
prednaunog perioda ini buenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponaanja, kao i potpuni nedostatak
proverenih znanja. Izuavanje ovog perioda moe doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalne
psihijatrije, u kojima se vre komparativna prouavanja primitivnih plemena i naroda, sa stanovita njihove
psihijatrijske prakse", daju nam mogunost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Mada je }>siiSL<Ju,
v^^^^^^tsjrois^sjka^
Q usuAj&i,
psihologiji i psihijatriji, takva razmiljanja imaju opravdanje u tome to je psihodijagnostika istorijski nastavak iste
potrebe da se saznanja o ljudima uine valjanim, sigurnim i pouzdanim osloncem za orijentaciju i planiranje mera i
ponaanja.
Period laboratorijske eksperimentalne psihologije zapoinje sa Fehnerom i njegovim razvijanjem psihofizike. U to
vreme nije bilo klinike psihologije, ali je psiholoki metod koji je zasnivao Fehner, a kasnije razvio Vunt inspirisao
neke psihologe da pomou istih metoda ispituju duevne bolesnike. Ovo direktno, mehaniko prenoenje metode
eksperimenta iz psiholoke laboratorije u duevnu bolnicu, sa namenom da postane dijagnostiki eksperiment,
zavrilo se neuspe3 Psihodijagnostika
33
hom. Mada su dobijeni rezultati bez praktine vrednosti, sama ta ideja je podstakla pojedine psihijatre da stvore
eksperimentalnu psihijatriju (Kraepelin). Ovaj period je znaajan za psihodijagnostiku samo indirektno, kao
demonstracija jednog nauno empirijskog opredeljenja psihologije. Meutim, namee se i jedna vana pouka, da
znanje i smisao moraju prethoditi metodi, pa i eksperimentu, jer je sam in eksperimenta, ili bilo kog drugog
metodskog postupka, ma koliko bio slian fizici kao egzaktnoj nauci - prazan.
Period testova je izuzetno vaan za psihodijagnostiku, jer su psiholoki testovi, u instrumentarijumu klinikih
psihologa, vie decenija zauzimali prvo mesto. Ovaj period zapoeo je konstruisanjem i objavljivanjem BineSimonove skale inteligencije (1905). Ovaj se dogaaj moe smatrati i poetkom savremene klinike psihologije.
Kasnije se, po uzoru na Binetovu skalu, konstruiu mnogi drugi psiholoki instrumenti. Izuzetan uspeh ovog prvog
testa inteligencije pod-stakao je velike nade i doveo do stvaranja pravog testovnog pokreta" pre svega meu
psiholozima. Instrumenti ovog tipa stiu veliku popularnost i meu psiholozima, ali i meu drugim strunjacima i u
javnosti. Ovaj pronalazak je razbudio velike nade u pogledu moi psihologije, mogunosti merenja psiholokih
osobina i objektivizacije. Testovi ostaju strukovni simbol psihologije, kao to i testiranje figurira kao centralni
zadatak klinikih psihologa, sve do zavretka drugog svetskog rata. Ceo taj period moemo nazvati testovnim
romantizmom". On je poeo da jenjava jednim delom i zato to su preterivanja demaskirala neosnovanost uloenih
nadanja. Kliniki psiholozi su morali da uvide da je bez osnova optimizam testovnog romantizma, uverenje da e
psihodijagnostiki problemi moi da se rese ako se na utvrenim psihometrijskim osnovama konstruie dovoljan
broj pojedinano valjanih i proverenih testova.
Period baterija ili sistema instrumenata oznaava pojavu i prihvaenost jedne metodske ideje u klinikoj psihologiji i
psihodijagnostici. Kliniki psiholozi prvih generacija prihvatali su ideju primenjenog naunika sa svim
ogranienjima. Jedno od ogranienja je zahtevalo da se ispituje samo ono to se moe nauno odrediti i meriti". To
je bio podstrek ekspanziji psihometrije i mernih instrumenata svih vrsta u klinikoj psihologiji. Pored testova
pojavljuju se i nove kategorije instrumenata, upitnici, inventari i skale procene. Sloenost pojava koje su kliniki
psiholozi susretali u teoriji (psihopatologija) i u praksi, kao i elja da afirmiu sebe i psihologiju, dovela je do
nagomilavanja instrumenata u procesu ispitivanja pojedinaca. Sveobuhvatnost dijagnostikog pristupa izrodila se u
jednu tehnologiju beskonanog testiranja". Taj fenomen nije specifian samo za kliniku psihologiju, on je
svojstven savremenoj medicini. Izlaz iz te apsurdne situacije vodei metodiari u psihodijagnostici videli su u
uvoenju skupina instrumenata koji zajedniki imaju veu dijagnostiku mo. Tu ideju je prvi nauno ispitao, u
okviru harvardskog projekta, Mari (Henry Murrav, 1938). Nekoliko godina kasnije Rapa-port (David Rapaport,
1945) je u jednom izuzetno znaajnom istraivanju ponudio i teorijsku osnovu za jednu psihodijagnostiku bateriju
instrumenata. Sline ideje nalazimo u osnovi takozvanih inventara linosti. Nesumnjivo je da uvoenje baterija ili
sistema instrumenata predstavlja vii stepen metodskog razvoja psihodija-gnostike. Potencijal ove metodske forme
dosta je prouavan, naroito u vezi sa
34
razliitim profilima" sposobnosti i linosti. Bilo je dosta spekulacija, ali i empirijskih istraivanja o vezi izmeu
konstrukata, kao to su sindrom i struktura linosti i profila uinaka na baterijama instrumenata. Glavne promene u
pogledu baterijskog koncepta odigravaju se u naputanju ideje da je mogue stvoriti neku univerzalnu superbateriju
pogodnu za reavanje svih dijagnostikih problema. Izgleda da je prevladalo uverenje da se baterije moraju formirati
prema uim podrujima klinike problematike.
Najznaajnije promene u dananjoj psihodijagnostici deavaju se na planu nicanja novih sistema instrumenata

prilagoenih specifinoj problematici. Kao to je naputena ideja o jednoj jedinstvenoj, univerzalnoj psihijatriji, koja
je nadlena za sve (koncept dinosaurusa"), pa je umesto nje dolo do formiranja posebne deje psihijatrije
(psihijatrija razvojnog doba), neuropsihologije, socijalne psihijatrije, tako je i univerzalna baterija psiholokih
instrumenata prilagoena uim, ali i jasnije odreenim problemima. Neke pojave u tom nizu su toliko nove da su
zasad malo obraivane na adekvatno nauni nain, kao to su dijagnostike tehnike pojedinih psihoterapijskih kola.
Period vanklinikog prodora je etapa u razvoju klinike psihologije uopte, a delimino i psihodijagnostike. Glavnu
odliku ove faze razvoja ini proirivanje ciljeva klinikih disciplina, psihijatrije i klinike psihologije. Pod tim
podrazume-vamo primenu klinike metode u reavanju problema ljudi koji nisu pravi pacijenti, a nisu ni duevni
bolesnici. Pozadina ove ekspanzije je spreg komplementarnih potreba. Sa jedne strane, psihijatri i kliniki psiholozi
su u periodu posle drugog svetskog rata stekli znatno samopouzdanje u svoju strunu mo i uverenje da mogu
pomoi i bolesnima i zdravima. Na drugoj strani, izvan zidova bolnica problemi odnosa meu ljudima i samih ljudi
sa sobom postali su sve vanija tema i u okvirima institucija. Psihijatri i kliniki psiholozi su pozvani da pomognu u
reavanju toga to danas nazivamo problemima ivljenja". Dok su se psihijatri latili posla da utiu savetima i
raznim oblicima psihoterapije, kliniki psiholozi su nastupili kao strunjaci za naunu psiholoku procenu linosti.
Ova ekspedicija kliniara u vankliniki prostor, pre svega u SAD, dovela je do psihijatrizacije niza socijalnih
problema. Pored toga to su kliniari predstavljeni kao mitski, svemoni spasioci, to su pojmovi linost,
psihoterapija i psiholoka dijagnostika procena kao nauno zasnovana procedura preuveliani u jednom drutveno
istorijskom kontekstu, pojavili su se i neki, neoekivano pozitivni efekti. Naime, nauna provera ovih intervencija
utvrdila je da su u zabludi bile obe strane, i javnost i strunjaci kliniari. Mo klinike metode osporena je istom
silinom kojom je i uzdignuta u romantinoj fazi. To je bio poetak jedne akcije provere moi klinike metode, ak i
unutar zidova institucija psihijatrije, i verovatni poetak njene javne kritike i defanzivne pozicije.
Vanklinika primena dijagnostike grane klinike metode, psihodijagnostike, poznata je bila i ranije. Koristei iste
postupke ispitivanja kao i kliniki psiholozi u klinikim prilikama, nemaki vojni psiholozi su proveravali linost
letaa (Simoneit, 1930). U okviru jednog irokog projekta istraivanja linosti, koji je sproveo Mari (1938),
primenjen je kliniki metod dijagnostikovanja osobina. Zastupljena su sva bitna naela: svaka osoba pojedinano
ispitana je sa velikim
35
pragmatian, i koji tolerantno ukljuuje i elemente statistike metode (iskustvo") i eksperimenta (terapijski
eksperiment" i variranje tretmana i procedura). Sve ipak zavisi od onoga koji metod primenjuje i koji je u poziciji
arbitra, kao to je i reiser ili dirigent u odnosu na svoj" film ili svoj" orkestar.
Struktura klinike metode
U prethodnom poglavlju bavili smo se pitanjem klinike psihologije, a sada se sreemo sa nizom novih pojmova kao
to su: kliniki metod, studija sluaja i psihodijagnostika. Sa tim u vezi namee se pitanje ta ti pojmovi oznaavaju
i da li su meusobno povezani.
Kliniki metod ima jedno ire i jedno ue znaenje. U smislu prvog, irokog znaenja, kliniki metod predstavlja sve
ono to karakterie rad medicine u izvravanju dijagnostikih i terapijskih poslova. S obzirom na razgranatost
medicine mogue je odrediti karakteristike klinike metode i za pojedine specijalistike oblasti. Po toj logici
dolazimo do definicije klinike metode u uem smislu, koja odgovara delatnosti klinike psihologije kao jedne od
pomonih grana neu-ropsihijatrije, dakle medicine. Takva definicija, ma kako ona bila formulisana, mora da
obuhvati osnovna metodska naela, operativne principe dijagnostike, terapije i preventive, kao i kriterijume po
kojima se delatnost izvodi. Meutim, kliniki metod je pojam koji se koristi i u psihologiji. On se definie kao prevashodno idiografski eksplorativni pristup koji se razlikuje od statistikog i eksperimentalnog metoda. Ako
uporedimo glavne odlike medicinske i psiholoke definicije klinike metode, onda uoavamo bitne razlike u
pristupima, u naglaavanju sutine. Medicinske definicije stavljaju u prvi plan pragmatiki princip. Teite je na
tome da kliniki metod slui obavljanju osnovnih ciljeva medicine i lekara, a to je pomaganje, dijagnostikovanje i
leenje bolesnika. Psiholoka definicija u prvi plan stavlja saznajne logiko metodoloke postulate. Teite
psiholoke definicije je na tome da poslui ciljevima nauke. Sasvim razumljivo, u klinikoj psihologiji se ove dve
orijentacije prepliu i dopunjuju. Kliniki metod je u psihologiju dospeo preko klinike psihologije. To je bio put
povratnog uticaja prakse na psiholoku nauku i put delovanja medicinske tradicije na akademsku psihologiju. Glavni
termini koji se upotrebljavaju u klinikoj metodi i medicinskoj tradiciji su: krevet, bolest, istorija bolesti, mentalni
poremeaj, patoloki entitet, dijagnoza, terapija, simptom, sindrom, medicinski model, etiologija i drugi. Da
zakljuimo, kliniki metod ima dva znaenja, prvo znaenje je iroko, deskriptivno i delimino tautoloko: kliniki
metod je opti naziv za radne postupke, tehnoloku i strateku orijentaciju kao i vrstu instrumen-tarijuma klinike
psihologije. Drugo znaenje je ue i odnosi se na odreeni uticaj medicinske tradicije na psihodijagnostiku. U ovom
drugom smislu kliniki metod posmatramo kao konstituentu psihodijagnostike.
Studija sluaja je pojam koji se upotrebljava u oblasti socijalnog rada, U psihijatriji, u klinikoj psihologiji, a pod
drugim nazivima i u kriminologiji, istori-ografiji i knjievnosti. Sa filozofsko-metodolokog stanovita izmeu
pojmova kliniki metod i studija sluaja, postoje bitne slinosti. Oba pojma oznaavaju
brojem razliitih instrumenata, zastupljeni su instrumenti za sve bitne osobine, svi dobijeni rezultati su kvantitativno
i kvalitativno obraeni i analizirani, i svi prikupljeni podaci o svakom pojedinom sluaju prikazani konzilijumu svih
eksperata, koji su o svemu raspravljali, pa je tako sloen zavrni izvetaj. Ovaj metod rada, koji je sutinski
psihodijagnostika, i koji je bio primenjen na studentima, ponovo se uvodi u toku drugog svetskog rata u procesu
izbora saveznikih komandosa. Ovaj rad i dobijeni rezultati, pod nazivom OSS program, podrobno je analiziran u

nizu strunih radova iz psihodijagnostike. Poto se u tim radovima uvodi nov termin procena ili procena linosti,
postavilo se pitanje ta se pod tim nazivom podrazumeva. Na to pitanje Kronbah (Cronbach, 1960) odgovara:
Metod procene linosti predstavlja dinamiku interpretaciju jedne osobe pomou nekog kompleksnog testa ili jedne
skupine raznorodnih metoda. Procena se najee daje u dva oblika: 1. U formi kompleksne analize linosti ili 2. u
formi predvianja budueg uspeha posmatrane osobe, po sposobnostima normalne ili natprosene, na nekom
odgovornom poslu. Kliniki metod ispitivanja linosti pojavljuje se u dve varijante i sa dva naziva. Klinika
varijanta, koja se naziva psihodijagnostika, nudi kompleksnu analizu linosti". Vanklinika varijanta, koja se
naziva metod procene ili procena linosti, nudi predvianje budueg uspeha". Zato nam se i ini blisko miljenje
Prelingera i Zimeta (1964) koji kau:
Procena (linosti) je, prema tome, primena klinike metode pri ispitivanju normalnih osoba.
Od posebnog je znaaja bilo istraivanje, koje su izveli Kelly i Fiske (1949), u kome je upotrebljen metod procene
linosti da bi se predvideo uspeh u klinikoj psihologiji. Ispitivanje je obavljeno na klinikim psiholozima
novajlijama, uz upotrebu skupine poznatih instrumenata. Poto je ispitivanje zavreno, jedna grupa renomiranih
kliniara je obradila dobijene testovne podatke, i na osnovu dobijenih rezultata i svoje strune analize dala je svoju
procenu verovatnog uspeha" kandidata u klinikom radu. Rezultati ove dugorone studije ostavili su autore u
nedoumici, pa su oni odustali od globalnih i jasnih zakljuaka. Da bismo razumeli njihov stav, navodimo sledei
rezultat: najvei uspeh u predvianju postignut je interpretacijom Bender getalt-testa, koji se inae preporuuje za
testiranje psiho-motome zrelosti ili modanih oteenja(l) Da psiholozi ne odustaju lako od svojih ubeenja,
ilustruje injenica da su, posle ove studije, vrlo slian projekat sa istim ciljem, ali na ispitanicima novajlijama u
psihijatriji, sproveli Holt i Luborski (1958). Njihovi nalazi su bili istog kvaliteta kao i nalazi njihovih prethodnika.
Period vanklinikog prodora nije se zavrio onako kako su oekivali glavni protagonisti ekspanzije klinike metode.
tavie, postignuto je neto suprotno oekivanjima. Sruen je mit o svemonosti klinike metode, o kliniaru kao
nenadmanom strunjaku za ljudsku duu i ponaanje i o postojeem instrumenta-rijumu i tehnologiji. Umesto toga,
psihologija je dobila niz novih saznanja o tome ta sve moe da utie na tanost procene i sigurnost predvianja
ponaanja ljudi.
Period pragmatizma je ovaj u kome sada ivimo i primenjujemo kliniki metod. Ne moemo tano odrediti poetak
ovog perioda u hronolokom smislu. Meutim, on je poeo kada su potamnele dve velike zvezde koje su za klinike
psi36
hologe bile putokaz u svetlu budunost. Jedna je psihoanalitika teorija, a druga velika psihodijagnostika baterija.
Obe te zvezde su izgledale kao da ve imaju u sebi, ako ne gotove odgovore na sva mogua konkretna pitanja
klinike prakse, a ono bar naelna reenja. Sa tom verom, kretanje napred je bilo obezbedeno svima onima koji su
hteli i umeli da ue, da saznaju veliku strukovnu i naunu tajnu Velikih Principa. Oni koji bi u tom uspeli, poto su
prethodno poloili sve specijalistike, magistarske i doktorske ispite, kao i sijaset super specijalistikih kur-seva, bio
je otvoren put u jedan poten i lagodan profesionalni ivot u kome bi takvi strunjaci iveli pravim ivotom
primenjenog naunika. U to divno vreme, koje obino nostalgino nazivamo zlatno doba" klinike psihologije,
klinika psihologija (ali ne samo ona) nudila je novajlijama veru i nadu da su dva najvea problema prakse, opta
teorija i opti kliniki metod, ve preneti sa neba u naune knjige.
Sve je to poelo nekako neprimetno. Moda je svemu tome kumovao Mel (Meehl, 1956) koji je sa svojom, sada ve
klasinom komparativnom studijom Poredenje klinike i statistike predikcije, ubrzao proces erozije poverenja" u
naunu pouzdanost kliniara i klinike metode. Posle ustre diskusije koja je usledila posle objavljivanja Melove
monografije, u kojoj su se konfrontirali akademski psiholozi, sa naunih pozicija, i kliniki psiholozi, sa empirijskih
pozicija, usledio je jedan teak period za kliniku psihologiju. Poele su da stiu loe vesti i sa istraivakog fronta.
Validaciona istraivanja klinikog metoda obilovale su nepovoljnim rezultatima. Taj period kritikog preispitivanja
zaustavio je napredak klinike psihologije, odnosno kretanje na stari nain. Dolo je do izvesnog raslojavanja medu
kliniarima. Jedni su se okrenuli akademskoj karijeri, naunoj psihologiji, i svoj novi status su platili vrlo estokom
kritikom klinike metode. Drugi su postali razoarani svojom profesionalnom ulogom i mestom u vertikali
institucije. Ovi su uglavnom okrenuli leda klinikoj metodi, u smislu dijagnostike, i potraili su sebi novu ulogu kao
psihoterapeuti, savetodavci, osnivai raznih instituta za razvoj ljudskih potencijala", ili su se latili posla u
rehabilitacionim i projektima mentalne higijene, koji su postavljali blae metodske kriterijume. Oni trei, koji su
ostali i kojima se sada pridruuju nove generacije, nastoje da prihvate realnost, profesionalni ivot bez dve velike
zvezde i nade. Oni znaju da nema opte vaee teorije niti opte svemone metode. Izlaz se trai u vezivanju za
konkretnu praksu, u upoznavanju naturalistikih vidova problematike i pronalaenju dijagnostikih sredstava sa
uskom, specifinom namenom. Takav razvoj, okretanje ka uim i konkretnijim problemima umesto tumaranja po
velikim mitovima, predvideli su mnogi kliniari, pisci revijalnih studija, jo polovinom ezdesetih godina. Kao trend
e se proiriti i trajati sve dok se ne pojavi neka nova Velika Zvezda.
Vertikalni razvoj psiho dijagnostike
Kliniki psiholozi koji su svojim radom, istraivanjima i teorijsko-metod-skim doprinosima formirali
psihodijagnostiku kao zasebnu formu klinike metode, postali su poznati strunjaci, poznati naunici ili i jedno i
drugo. Klinika psi37
hologija je s vremenom postala, kao i druge struke i nauke, zasebna supkultura" sa svojim velikanima, mitovima,
pravilima, igrama i ritualima. Nije mali broj klinikih psihologa koji su svojim velikim znanjem, iskustvom,

razultatima i doprinosima stekli renome u struci, u nauci i u javnosti. ivei pored medicinara, radei u istoj
instituciji na slinim zadacima, ti su psiholozi postali ,,primarijusi" i specijalisti. U gotovo svim zemljama sa
razvijenom klinikom psihologijom uveden je sistem stepenovanja strunosti. Kod nas postoji stepen specijaliste
klinike psihologije, koji se zbog administrativnih krutosti naziva medicinska psihologija". U svakom sluaju
praksa klinike psihologije moe da se ostvaruje u irem rasponu kvaliteta od nieg do vieg. Ako razvoj kvaliteta u
klinikoj psihologiji, a pre svega u psihodijagnostici, posmatramo vie apstraktno i akademski, onda nam moe
koristiti podela koju je predloio ameriki psiholog Robert Holt (1969). Holt je izneo miljenje daje korisno da se
prilikom razmiljanja i ocenji-vanja vrednosti psihodijagnostike vodi rauna o tome da kvalitet prakse varira u
jednom irokom opsegu. Ovo miljenje se dobro slaze sa injenicama koje smo naveli u vezi sa specijalizacijom.
Meutim, specijalizacija u klinikoj psihologiji, a posebno u psihodijagnostici, moe biti usmerena i na jednu uu
oblast. Na primer, specijalizacija moe da znai daje neko postao ekspert za problematiku ometenih u razvoju, za
problematiku alkoholizma, za problematiku sudskih ekspertiza ili kazneno popravnih domova ili za problematiku
modanih oteenja i traumatizma. Uopte, spisak specijalizacija prema specifinostima problematike, sa kojima se
danas kliniki psiholozi u svojoj praksi sreu i na kojoj rade, sve je dui. Poto je teko predvideti kraj jedne takve
disperzije u primeni klinike psihologije i psihodijagnostike, rasprenje specijalizacije je zaustavljeno silom zakona i
ogranieno na jednu optu (generalistiku") specijalizaciju. Ve iz ovoga je jasno da se pravi smisao specijalizacije
trai u povienju kvaliteta strunosti. Koliko je mogue razreiti suprotnost u znaenju specijalistikog razvoja,
imajui u vidu problematiku kao sadraj rada i kvalitet opte strunosti u primeni klinike metode, ostaje da se
ispita. Holt je u svom predlogu imao u vidu jedan generalistiki koncept razvoja po kome moemo razlikovati
kategorije metodskog pristupa. On je predloio podelu na dve kategorije: kategoriju naivnog pristupa i kategoriju
kultivisanog pristupa.
Osnovne karakteristike naivnog pristupa psihodijagnostici su sledee:
1. O ispitaniku se prikupljaju podaci naturalistikim nainom i oni ostaju kvalitativne prirode.
2. Ispitiva se u potpunosti uzda u sebe i dobijene podatke. On ne raspolae dokazima o povezanosti tih podataka
sa odreenim kriterijumima. On ne vri validaciona proveravanja ni svoje metode" ni sebe kao procenjiva-a.
3. Dobijeni podaci se obrauju i tumae intuitivno, kvalitativno i globalno.
4. Kao dokaze valjanosti ovakvog naina rada i zakljuaka strunjak navodi svoje iskustvo u radu.
Na drugom kraju ove profesionalne evolucije nalazi se vii ili kultivisani" nain psihodijagnostike prakse.
Osnovne odlike ovog stepena ili bolje rei kvaliteta rada su sledei.
38
1. Ispitanik se podvrgava testiranju raznolikim sredstvima, naturalistikim i psihotehnikim: intervjuu, biografskoj
eksploraciji, projektivnim tehnikama i objektivnim testovima.
2. Gde god je mogue i kad god je to svrsishodno, podaci se kvantifikuju i vri se statistika analiza.
3. Pronalaze se i primenjuju nove tehnike i postupci koji poveavaju parametre" procenjivaa.
4. Podaci se obrauju prema optim metodskim naelima, ali se uvek dovode u vezu sa specifinostima
pojedinanog sluaja.
5. Za prikupljanje podataka se koriste najnovija nauna dostignua.
6. Kliniar i dalje zadrava vodeu ulogu u smislu selekcioniranja podataka, odreivanja vanosti i integrisanja.
7. Celokupna metodologija se podvrgava periodinoj kontroli u celini ili po delovima. Izvode se pilotska
istraivanja, analiziraju se pojedini instrumenti, pa i stavke, vrednuje se ceo agregat i pojedini instrumenti i analiziraju empirijski i teorijski kriterijumi.
Ova Holtova podela psihodijagnostike prakse u stvari zaotrava razlike izmeu stvarnog stanja u struci i poeljnog
stanja. Veina klinikih psihologa danas verovatno je blia, prema stilu rada, Holtovom naivnom pristupu. To je
ujedno i opta situacija u praksi. To to je Holt nazvao kultivisani pristup jeste slika naunoistraivake aktivnosti u
dananjoj psihodijagnostici. Rezultate te aktivnosti sreemo na kongresima, u asopisima i monografijama. Na
alost, mali je broj praktiara koji se na ovaj kultivisani" nain bave svojim poslom, koji istrauju kliniki metod i
njenu podvarijantu, psihodijagnostiku. Prema tome, kultivisani pristup" je idealni tip, jedan progresivni program za
unapreenje klinike psihologije, jedan put kako stvarnu kliniku psihologiju pretvoriti u naunu disciplinu. Ovakav
mukotrpni nain probijanja ne predstavlja masovnu pojavu. Pre bi se reklo da praktiari ekaju da istraivai za njih
prokre put, ali zauzvrat, istraivai im za sada samo nude spiskove poinjenih greaka. Zato istraivaki radovi u
klinikoj psihologiji i predstavljaju deljenje packi" praktiarima i njihovom naivnom pristupu". Sa druge strane se
opet postavlja pitanje da li je ponueni program usavravanja klinike metode putem sabiranja parcijalnih doprinosa
zaista perspektivan. Nama ovo izgleda kao neko srednje reenje izmeu dve krajnosti. Jednu krajnost ini pojava
Velikih Zvezda u teoriji (ontologiji) i metodologiji (epistemologiji) za koje se ne zna kada e stii. Drugu krajnost
ini zavetrina tradicionalne ljudske mudrosti oslonjena na oseajnost, iskustvo i razum (naturalizam).
S ta je psihodijagnostika
Psihodijagnostika je posebna varijanta klinike metode koja je nastala najpre kao praksa klinikih psihologa vezana
za ispitivanje sluajeva. Kasnije, psihodijagnostika podstie istraivanja, pronalazatvo i teorijsko metodska
razmiljanja, to zajedno dovodi do njenog konstituisanja kao metodske discipline u okviru
39
klinike psihologije. Psihodijagnostikovanje je posao kojim se bavi najvei broj klinikih psihologa, ali i psihologa
u nizu institucija van zdravstva. Ljudi van struke nazivaju taj posao psiholoko testiranje. Meutim, postoji bitna
razlika izmeu psiholokog testiranja i psihodijagnostikovanja. Dok je svako psihodijag-nostikovanje istovremeno i

psiholoko testiranje, nije svako testiranje psihodijag-nostika. Razlika je u tome to psihodijagnostikovanje

podrazumeva teorijsku interpretaciju pomou neke obuhvatne teorije linosti, dok se rezultat psiholokog testiranja
zaustavlja na nivou jedne klasifikacije ili parcijalne interpretacije predviene prirunikom konkretnog instrumenta.
Najbliu analogiju tom odnosu nalazimo u medicini. Svaki laborant koji vri analizu mokrae, krvi ili neko snimanje
moe, posle izvesnog broja godina, da prepozna znake patolokih povienja ili odstupanja. No, dijagnozu stanja
pacijenta dae lekar koji e prethodno da sakupi sve relevantne informacije, pa e na osnovu njih, kao i svog
teorijskog znanja i klinikog iskustva, proceniti stanje pacijenta. Ono to je laboratorija za kliniki metod, to je
psiholoko testiranje za psihodijagnostiku.
Da navedena analogija nije samo formalna i retorika, najbolje potvruje praksa u psihijatrijskim ustanovama,
obino univerzitetskim klinikama, u kojima postoji poseban kliniko-psiholoki odsek sa vie psihologa. Tu su
kliniki psiholozi koji se bave rutinski psihodijagnostikovanjem, tu se nalazi i jedan stariji, iskusniji psiholog i niz
mlaih praktikanata ili studenata na praksi. Komplikovaniji sluajevi se reavaju tako to psihodijagnostiar izlae
materijal pred skupom, a ef, koji nije testirao pacijenta, usmerava interpretaciju.
Psihodijagnostika je metodski hibrid koji je nastao sukcesivnim spajanjem tri tradicije, tri pristupa izuavanju
oveka. U prvoj fazi se psiholoki metod testiranja, ocenjen kao korisna tehnoloka inovacija, prenosi na podruje
psihijatrijske i medicinske problematike. U toj fazi psiholozi su laboranti, testeri, a njihov je zadatak da prue
korisne dopunske informacije lekarima, psihijatrima. Osnovne alternative daljeg razvoja psiholoke metode u toj
fazi bile su sledee dve: ograniiti se na psihometrijsko testoloku tradiciju i na toj osnovi unaprediti psiholoku
laboratoriju" ili povezati psihotehnologiju sa klinikom metodom i usavriti se u naturalistikom pristupu. Veina
klinikih psihologa je izabrala drugu, kompromisnu varijantu razvoja. Tako nastaje psihodijagnostika kao posebna
varijanta klinike metode koja ima tri bitne slinosti: koristi naturalistiko kvalitativno prouavanje problema,
koristi odreenu tehnologiju i instrumentari-jum i zadrava pravo selekcije i integracije podataka. Tako je u
psihijatriji dolo do uvoenja dve paralelne klinike metode. Treba priznati daje bilo znatnih otpora tome da kliniki
psiholozi koriste intervju, a da i ne spominjemo pravo" na upoznavanje sluaja u celini. Ovaj put razvoja
psihodijagnostike je sasvim zaokruen kada su kliniki psiholozi ukljuili u svoj program rada i studiju sluaja. To
se sastojalo u legalizaciji prava" na ispitivanje individualnog razvoja sluaja i uzimanja u obzir inilaca iz ivotne
sredine. Povezivanjem naturalistiko-kvalita-tivnog, testovno-kvantitativnog i razvojno-ekolokog momenta u jednu
metodsku problematiku stvorena je psihodijagnostika u savremenom smislu.
Psiholozi su svaku novu fazu u razvoju psihodijagnostike precenjivali u kontekstu institucionalnog statusa, koji su
imali u psihijatriji, dakle, kao pobedu.
40
injenica je meutim daje izbor koji su nainili, jo u prvoj fazi, doveo praktino do udvajanja, do dve paralelne
klinike metode u psihijatriji. Kao da se obistinilo miljenje po kojem su kliniki psiholozi mogli da biraju izmeu
sledee dve uloge: da budu laboranti" u psihijatriji ili da budu mali psihijatri". Proirivanje psi-hometrijskotestoloke opcije i povezivanje sa naturalistikim pristupom oznaio je prekretnicu, koja je dodue stvorila
psihodijagnostiku, psiholoko-dijagnostiku varijantu klinike metode, ali se, to se danas jasno vidi, na kraju udeo
nauke povukao pred naturalizmom. Sada smo, reklo bi se, ponovo doli na poetak. Kliniki psiholozi danas imaju
mudrost i realizam", ali su izgubili svoj instru-inentarijum i pravo da sebe smatraju naunicima ili da ih drugi tako
vide. U datoj situaciji izbor se svodi na dve mogunosti. Jedna je da se potcene i obezvrede testovi i drugi psiholoki
instrumenti, to sigurno nijednom iskusnom praktiaru nije teko. Neprimerenost psiholokih mernih instrumenata
sloenoj psihijatrijskoj problematici jeste stvarnost koja se brzo uoava. Druga je mogunost da se sadraj
problematike, koju obuhvatamo naturalistikim putem i studijom sluaja, nauno obradi i formalizuje. Daje to u
ovom trenutku neostvarljivo, izlino je dokazivati. Izgleda sasvim ljudski to u situaciji apsurdnog izbora veina
kliniara bira neto tree - stav uini to moe".
PREDMET PSIHODIJAGNOSTIKE
Psihodijagnostika je grana klinike psihologije koja se bavi ispitivanjem upuenih sluajeva pomou psiholokih
sredstava: razgovora, testova, tehnika i skala, i psiholokom procenom sposobnosti i stanja takvih osoba na osnovu
postignutih rezultata i strune interpretacije. Kada proitamo ovu definiciju nameu nam se mnoga vana pitanja. Ko
je taj sluaj" koji se ispituje, ta se tu ispituje i ta se trai? Na ta pitanja moemo odgovoriti da se ovom metodom
ispituju psiholoke osobine koje su relevantne za individualnu, grupnu ili socijalnu patologiju. Dati odgovor nas
upuuje na pojam patologije, odnosno psihopatologije. Jasno je da psihodijagnostiku smatramo jednim od naina
ispitivanja i procenjivanja psihopatologije. Taj nain pribliavanja predmetu izaziva izvesnu skepsu s obzirom na
mnogobrojne kritike polemike koje se ve vie godina vode o znaenju tog pojma. Pre svih drugih namee se
pitanje da li je psihodijagnostika nala svoj kriterijum razgranienja normalnih, graninih i patolokih pojava ili je
moda ona sama taj kriterijum za kojim se tako dugo toliko uzaludno traga. Na to pitanje moemo odgovoriti na
razliite naine, ali ne moemo odgovoriti globalno. Ako je u pitanju inteligencija ili ako imamo na umu neke crte
linosti kao to su anksioznost, neurotinost, ekstrovertnost i sline, onda je odgovor blii pozitivnom. To znai da
psihodijagnostika moe da doprinese kritinom razgraniavanju na relaciji: normalno-patoloko stanje, ili
ponaanje. Meutim, psihodijagnostika nije nala jedinstvene kriterijume za bitne opte pojave, kao to je linost.
No, uprkos tome psihodijagnostika je i u tim pitanjima pogodno pomono sredstvo u davanju procene. Razlog za
ovo miljenje je to je psihodijagnostika najobuhvat-niji i najkompleksniji nain psiholokog istraivanja pojedinca
koji se danas rutinski koristi.
41

Psihodijagnostika i psihopatologija
Kliniki metod je zato stvoren da bi lekari pouzdano prepoznali znake bolesti i na osnovu njih shvatili samu bolest
oveka koga treba leiti. Psihodijagnostika je nastala na ovoj klasinoj osnovi, kao metodski pristup koji je u
mnogome komplementaran pristupu klinike psihijatrije. Klinika psihijatrija i klinika psihologija imaju zadatak da
kod upuenih sluajeva, svaka na svoj nain, prepoznaju bolesne pojave, da ih identifikuju prema odreenom
klasifikacionom ili teorijskom sistemu i daju terapijske i preventivne preporuke. U naelu psihopatolokim
nazivamo one pojave ponaanja i linosti koje medicina tradicionalno leci, kontrolie ili prouava. Ovu vrlo iroku
definiciju smo prihvatili zato to je granicu psihopatologije teko odrediti. Nesumnjivo daje najlake obaviti
dijagnos-tikovanje onih stanja koja su ekstremna ili su tipina prema udbenikim opisima. Kada se dogodi daje
upueni sluaj tipian ili su pojave koje nazivamo simptom, znak, sindrom ili klinika slika tako ekstremno izraene
da ih prepoznaju i nestrunjaci, onda je dijagnostikovanje kratko i jednostavno i sve drugo treba da obavi terapija.
Meutim, u veini sluajeva pojave na koje se pacijenti ale ili se drugi ale na pacijente nisu tipine ni lake za
identifikovanje. Zato moemo rei da je razlog stvaranja psihodijagnostike bilo oekivanje da pomogne u
dijagnostiko-vanju nejasnih sluajeva. Ima sluajeva koji su jasni i sebi i drugima i lekarima, ima takvih koji su jasni
samo jednom od ovih aktera, meutim, ima i takvih koji su nejasni svima. To su najtei dijagnostiki problemi" u
ijem se razjanjavanju velike nade polau u psiho-tehnike instrumente.
Danas ve znamo da mikroskopiranje" ponaanja i linosti, odnosno prouavanje pojava posredstvom razliitih
psiholokih instrumenata, dovodi do mnogih novih podataka koji izmiu naturalistikom i holistikom posmatranju
osoba. Meutim, ti novi podaci takoe moraju biti procenjeni prema nekim krite-rijumima odreenim izvan tih
podataka. Tako se opet vraamo na pitanje granice normalnosti i psihopatologije, na pitanje definicije duevnog
zdravlja, normalnosti i duevne bolesti. Savremena klinika literatura, koja se bavi ovom problematikom, uglavnom
nam nudi sliku stanja bez pozitivnih reenja. Istie se da su ovi pojmovi nastali empirijski, induktivno, i da se ne
mogu definisati bez izvesnog vrednovanja, bez uzimanja u obzir individualnih razlika i kulturalne relativnosti. Izlaz
koji se danas prihvata, a to je konsenzus delegiranih autoriteta, grubo nas podsea na injenicu da uprkos napretku u
objektiviziranju posredstvom instru-mentarijuma dijagnostike tehnologije, granice psihopatolokih pojava se
utvruju intersubjektivno.
Psihodijagnostika i linost
Kada je pisac ovih redova, na poetku svoje strune karijere negde sredinom pedesetih godina, predao psihijatru
svoj izvetaj o psihodijagnostikom ispitivanju jednog pacijenta, ovaj je proitao nalaz i prokomentarisao na sledei
nain: Odlino pogoeno i napisano, ali nije vaa stvar da dajete dijagnozu nego da analizirate linost. Mladi
psiholog je bio zbunjen ovim komentarom. ak i da se sloio
42
sa miljenjem psihijatra verovatno da ne bi tano znao kako da odvoji patoloke pojave i linost kod iste osobe. I
kasnije se deavalo damu upuuju sline prigovore. Poruka je bila uvek ista, a odnosila se na elju razgraniavanja
nadlenosti u dijagnostici. Sa naelnog stanovita psihijatri su traili da se psihopatoloke pojave utvruju klinikom
metodom psihijatrije, a pojave linosti metodom klinike psihologije, odnosno psihodijagnostike. Slini
nesporazumi, sa mnogo vie drame, deavali su se oko psihoterapije. Ispalo je tako daje psihodijagnostika pozvana
da pomogne, ali su psiholozi zloupotrebili poziv i poeli su da ugroavaju institucionalne nadlenosti psihijatara.
Postoje dva tematska podruja u pogledu kojih postoji puna saglasnost da ine predmet psihodijagnostike:
inteligencija i linost. Inteligencija je predmet koji je najpotpunije ispitivan u psihologiji i koji je u nadlenosti
mentalnih testova ve osam decenija. Oko ove problematike nema sporova ni oko teorijske, metodske ili
tradicionalne nadlenosti psihologije. to se linosti tie, tu je postignut preutni sporazum, koji je isti u naoj zemlji
kao i drugde u svetu, da je teorijski pristup ravnopravan, a da psihodijagnostika ima metodsko preimustvo.
U okviru klinike psihologije prednost imaju one teorije inteligencije koje nisu strogo faktoristike i koje imaju
dodira i sa pojavama linosti. Na drugoj strani, prednost imaju one teorije linosti koje obuhvataju i miljenje. Iz
ovih naelnih komentara zakljuujemo da se psihodijagnostika u svim sektorima primene usredsreuje na ispitivanje
i procenu inteligencije i linosti ispitanika. To je tano ali je nedovoljno obuhvatno odreenje predmeta
psihodijagnostike. Naime, konkretizovani zadaci koji se danas reavaju uz pomo psihodijagnostike ne bi se sveli na
samo dve teme. S obzirom na vrlo rairenu ukljuenost psihologa u mnogobrojne sektore drutvene podele rada i
razliite specijalizovane ustanove: zdravstvene, kolske, socijalne, kazneno popravne, rehabilitacione i istraivake,
sigurno je da se radni zadaci raspruju u irokoj lepezi. No, uprkos tome, ako prihvatimo jedno ire odreenje
pojmova inteligencije (pozitivne i negativne modalitete) i linosti (pozitivne i negativne modalitete), onda se skoro
svi zadaci psi-hodijagnostike procene mogu u te pojmove ukljuiti.
Ve smo prethodno konstatovali daje predmet klinike psihologije pacijent pojedinac, ali isto tako i brani par,
porodica ili mala grupa. Dok je klinika psihologija prola kroz transformaciju i pretvorila se iz individualne u
socijalnu kliniku psihologiju, kliniki metod je tu promenu pratio samo delimino. Pojedinac je i dalje ostao stvarni
predmet psihodijagnostike, a parovi, porodice i male grupe su prele u nadlenost psihoterapije i preventivnog rada.
Ova podela nikako ne znai da nema promena i u shvatanju pojedinca kao predmeta psihodijagnostike. Pre svega
sve je manje psihodijagnostiara koji linost prikazuju apstraktno, van socijalnog, a posebno mikrosocijalnog
konteksta. Naprotiv, kao da mikrosoci-jalni kontekst i familio-genetiki princip tumaenja linosti postaje
dominantan. Mada je rasprostranjeno uverenje daje i u naoj klinikoj psihologiji psihoanaliza najuticajnija teorija
linosti, zanemaruje se injenica o podeljenosti psihoanalize na faze, kole i pravce. Smatram daje u naoj klinikoj
psihologiji i psihodijag-nostikoj praksi nadvladao neoanalitiki uticaj (Adler, Hornay, From). U svojim

interpretacijama psihodijagnostiari interne procese linosti dovode u veu zavi43

snost od socijalne sredine i kulture nego to je odreeno ortodoksnom Frojdovom koncepcijom.
Linost je centralni pojam u psihodijagnostici, i on obuhvata ponaanje, internu trijadu (strukturu, fenomenologiju i
dinamiku) i individualnu istoriju pojedinca, a tome bismo dodali, u kontekstu mikrosredine, drutva i kulture.
Psihodijagnostika praenja parova i grupa
Klinika psihijatrija i klinika psihologija se bave dijagnostikom i terapijom psihopatolokih pojava kod pojedinaca.
Ovaj naelni stav ima izuzetaka. Poznati su primeri ludila u dvoje ili porodine grupe, a zatim tu su i mnogobrojni
primeri veoma poremeenih branih i porodinih odnosa. Iz ovih primera saznajemo da strogo ograivanje
predmeta" na pojedinani sluaj moe da ima vie naelan nego praktian znaaj. Ova granica izmeu pojedinca i
para ili grupe jo je tee odriva u stvarima psihoterapije nego dijagnostike. S tim u vezi postavlja se pitanje da li je
mogue izvriti psihodijagnostiko ispitivanje para ili grupe? Odgovor je pozitivan, ali uz izvesno ograivanje.
Psihodijagnostiko ispitivanje, analiza i procena parova i malih grupa natu-ralistikim sredstvima klinike metode je
ve dugo upranjavana praksa u psihijatriji. Zbog toga se pitanje mora suziti na primenu psihotehnikog dela
psihodijag-nostike ili postaviti tako da podrazumeva i tu tehnoloku stranu metode. U literaturi ima primera o tome
da su psihodijagnostiki ispitana oba partnera, ela porodica ili svi lanovi jedne manje grupe. Meutim, ispitivanje
pojedinaca u seriji ne znai ispitivanje para, porodice ili grupe. Takva su ispitivanja takode vrena i kolektivno, kao
grupno ispitivanje, ali ni to nije ispitivanje grupe kao grupe". Najzad, obavljena su i dvostruka ispitivanja, prvo se
ispitaju pojedinci, a kad se to zavri onda par ili porodica trae i nalaze zajedniki, kolektivni odgovor. Ovako
postignuti odgovori se uzimaju kao izrazi grupnog mentaliteta ili kulture grupe". Sam proces dolaenja do tih
sintetikih, kolektivnih odgovora mnogo govori o dinamici u grupi i same grupe. Sve u svemu principijelno je
mogue psihodijagnostiki ispitati grupu kao grupu", a ne samo pojedince u grupi. Uprkos ovoj injenici, u praksi
se psihodijagnostiko ispitivanje i procena grupe ne obavlja, osim u eksperimentalne svrhe (Berger, J. i Pavlovi, D.
1973). Razlog tome je za-metnost procedure ispitivanja, ali i rezervisanost prema teorijskom i pragmatikom smislu
koncepta dinamike grupe koja, kao pojam, ima manji respektabilitet od pojma individualne dinamike. Kada se u
praksi pojavi potreba za prouavanjem i beleenjem ponaanja i dinamike nekog para ili male grupe, kao predmeta
socijalne klinike psihologije, onda se obino pribegava sledeim reenjima: pojedinci, ili bar oni kritini,
podvrgavaju se psihodijagnostikom ispitivanju i proceni linosti, dok se grupa kao grupa" ispituje naturalistiki i
kvalitativno. Drugi je modalitet da se pojedinci ispituju, a o ponaanju grupe se zakljuuje indirektno (o grupi se
samo misli). Trei je modalitet da se grupa kao grupa" ispituje klasinim tehnikama socijalne psihologije, na
primer, sociometrijom ili sredstvima transak-cione analize transaktogramima". Ova problematika je u klinikoj
psihologiji relativno nova i shodno tome i metodska ponuda je manjkavija.
44
Psihodijagnostika i antropologija
Kliniki metod je zainteresovao i mnoge antropologe koji su u njemu videli mogunost da proniknu u primitivni
mentalitet" malo istraivanih plemena i naroda. U tom pogledu je posebnu popularnost stekla Rorscahchova tehnika.
Ovi primeri navode na razmiljanje o tome da li se kliniki metod moe korisno upotrebljavati i van konteksta
psihopatologije i psihijatrije? Takvo prenoenje je ve provereno. Jedno predstavljaju primeri upotrebe
psihodijagnostike u antropolokim istraivanjima, a drugo vanklinika ekstenzija poznata pod nazivom metod
procene linosti". U prvom sluaju je psihodijagnostika koriena kao istraivaki instrumentarijuni za otkrivanje
nepoznatih karakteristika primitivnog mentaliteta". U drugom sluaju je isti metod korien za procenu kapaciteta
pojedinaca iz razvijenog industrijskog sveta i predvianje uspenosti na odreenim poslovima. Ta dva zadatka su
bitno razliita. U oba sluaja psihodijagnostika je koriena van konteksta psihopatologije i psihijatrije. Nezavisno
od vrednosti i korisnosti prikupljenih podataka, koju jednako odreuje teorija koliko i metod, ovi primeri kazuju da
je umesno, bar u takvim sluajevima, upotrebiti naziv psiho-gnostika umesto psihodijagnostika. Smisao ovog
prekrtavanja je da se metod demedikalizira", jer je klasini naziv odraz medikalizacije". Pravo pitanje je sledee:
da li se metod koji ovde nazivamo psiholoki kliniki metod ili psihodijagnostika moe upotrebiti za proirenje
znanja o oveku u jednom irem antropolokom smislu. Pri tome se ne ograniavamo samo na kulturalnu antropologiju. Mogu li podaci dobijeni ispitivanjem linosti u razliitim drutvima, socijalnim sredinama i kulturama, uz
pomo neke varijante psihognostike, postati empirijska graa koja daje koristan doprinos izuavanju oveka van
konteksta psihijatrije, selekcije ili kulturalne antropologije, dakle u najirem kontekstu. Ako bi odgovor bio
pozitivan, onda bismo mogli govoriti i o antroprognostici odnosno o antroprognostikoj ekstenziji psihodijagnostike.
Ako smo ve prihvatili da psihodijagnostika moe dati vredne podatke o ispitaniku kao osobi koja je kao neki
ljudi" (psihijatrijski sluajevi ili psihotini ili psihoneurotini), pa smo zatim prihvatili tezu da psihodijagnostiko
ispitivanje pokazuje i individualne osobenosti, idiosinkratinost, i da omoguava idiografsko saznanje (kao nijedan
drugi ovek"), onda se pitamo nije li to sredstvo pogodno i za zahvatanje u kolektivno ljudsko, u antropoloki nivo
(kao svi ljudi").
ZADACI PSIHODIJAGNOSTIKE
Psihodijagnostika izmeu nunosti i apsurda
Ve nekoliko godina o stanju psihodijagnostike se pie i govori alarmirano, dramatino, upotrebljava se re kriza, a
poneki ve predskazuju i kraj. Iz ovih saoptenja, ocena i prognoza ne moe se jasno videti da li je re o krizi
psihodijagnostike kao metoda, o krizi psihodijagnostiara kao klinike specijalnosti i profesije ili o neem treem. U
predgovoru saetom izdanju Rapaportove knjige Dijag-

45
jedan poseban odnos izmeu dveju osoba u komplementarnim ulogama, odreenih tradicijom i pravilima institucije,
u ije se ime susret deava, a protokol odvija. I u jednom i u dragom sluaju taj odnos karakterie komplementarnost
uloga i podele rada. Jedna je uloga nadreena, a druga je podreena inicijativi prve. Jedna je uloga u slubi
institucije, a druga je uloga subjekta", koja daje informacije, eka pitanja, oekuje ocenu svojih odgovora i
dobrovoljno, ili protiv svoje volje uestvuje u svom razotkrivanju. Osoba u aktivnoj ulozi (socijalni radnik,
psiholog, intervjuer, islednik itd.) vodi razgovor i manje-vie sistematski pretrauje elu linost ispitanika. Bitne
razlike izmeu pojedinih profesija koje su u ulozi ispitivaa pojavie se za vreme prikupljanja podataka u formi
izbora kljunih sadraja i na kraju, u tumaenju dobijenih podataka, u skladu sa postavljenim zadatkom. Studija
sluaja, kao i medicinski tip klinike metode, slede strategiju ekstenzivnog prouavanja (presek kroz istoriju
ispitanika) i intenzivnog prouavanja (pronicanje u razne nivoe svesnosti i inioce koje iz pozadine" determiniu
fenomenoloku i socijalnu evidentnost), ali se i razlikuju. Po pravilu, u studiji sluaja se osea socijalno
humanistika tradicija i osoba u ulozi sluaja" je odgovorna za svoje postupke i ivot. U medicinskoj eksploraciji
sline vrste osoba u ulozi pacijenta" je prevashodno rtva, njena bolest je posledica uzroka koji su van kontrole i
odgovornosti. Studija sluaja, kao metodski postupak iz socijalno humanistike tradicije, operie terminima: osoba,
celina, sloenost, uenje, uticaji, uloge, porodica, sredina, zanimanje, dogaaji i svest ili odgovornost.
Psihodijagnostika je termin novijeg datuma koji se u klinikoj psihologiji i neuropsihijatriji pojavio posle drugog
svetskog rata. U uem smislu pod tim nazivom se opisuju poslovi koje kliniki psiholozi obavljaju izvravajui
dijagnostike zadatke primenom psiholokih instrumenata. Mogue su mnogobrojne varijacije u vrsti klijentele koja
se ispituje, u vrsti zadataka koji se reavaju, a takoe i u broju i vrsti instrumenata koji se upotrebljavaju. Vana je
odlika psi-hodijagnostike da se u njoj stapaju dve tradicije: jednu ini testoloka tradicija, koja je i sama hibrid
eksperimenta i statistike, a drugu medicinska ili kliniki metod. U tom susretu oba pristupa prolaze kroz delimini
preobraaj, i taj proizvod je dobio naziv psihodijagnostika. U irem znaenju, psihodijagnostika je vie nego zbir
opisa prakse koja se obavlja u razliitim zdravstvenim institucijama. Za neposredne saradnike klinikih psihologa,
za neuropsihijatre, lekare, socijalne radnike, sudije i specijalne pedagoge, psihodijagnostika oznaava zbir postupaka
koje psiholog obavlja da bi doao do potrebnih podataka i saznanja, na osnovu kojih e izvesti dijagnostiki sud ili
dati procenu. U tom vienju se uvek istie vanost psiholokih testova, koji obino i ubiru svu slavu" i koji se rado
dekoriu atributima nauke. Sa druge strane, ti isti testovi, kao i drugi psiholoki instrumenti, najvie se i kritikuju i
osporavaju zbog razliitih nedostataka, meu kojima je mehaninost i pristrasnost, na tetu socijalno deprimiranih,
na prvom mestu. Meutim, za prave poznavaoce problemi psihodijagnostike su daleko iri od testova, dijagnoze i
klinike problematike. Ti su problemi povezani sa teorijskim pitanjima saznavanja oveka od strane oveka. Glavne
reci koje se najee pojavljuju u terminologiji psihodijagnostike i testologije jesu: eksperiment, dra, stavka,
odgovor, norma, merenje, proek, statistika, zbir poena ili skor, instrument, profil, vreme reakcije, znak, znaenje i
interpretacija.
10
nostiko psiholoko testiranje, kao kapitalnog dela psihodijagnostike, Robert Holt (1968) analizira takvo stanje. Po
njegovom miljenju po sredi je kriza poverenja koja je najpre stvorena na univerzitetima, gde se i obrazuju kadrovi.
Scenario krize je bio sledei: zbog velikog interesovanja za kliniku psihologiju mnogi univerziteti u SAD na brzinu
su stvorili nastavni kadar. Jednim delom tu su ulogu preuzeli iskusni kliniari povueni iz prakse, a tamo gde takvih
nije bilo, kurseve su vodili mladi nastavnici bez ikakvog praktinog iskustva. Na univerzitetima su nove kolege
doekane kritiki od strane psihologa eksperimentalista. Mnogi praktiari su svoj problem resili kompromisom na
tetu prakse, usvojivi hiperkritian stav prema rezultatima svojih klinikih iskustava. Ovi profesori i njihovi
asistenti, koji nisu ni ..omirisali" praksu, prenosili su studentima jednu negativnu sliku stanja i postignua.
Istraivanja koja su voena na univerzitetima i koja su publikovana u asopisima i knjigama zavravala su se
osudom psihodijagnostike ili pojedinih tehnika. To je, po miljenju Holta, presudno uticalo na klinike psihologe
koji su studirali u takvoj klimi.
I druge okolnosti koje su postojale u vreme poetka krize, a postoje i sada, mogle su biti presudne ili bar znaajne po
svom doprinosu. injenica je daje dolo do krupnih promena u naunom i drutvenom ugledu itavog niza profesija
koje se bave pruanjem pomoi ljudima (helping professions) kao to su: psihijatrija, psihologija, socijalni rad,
psihoterapija i drugim. Te su promene ile na tetu tih zanimanja. Snaan katalizator tih promena bio je
antipsihijatrijski pokret koji je doveo u sumnju osnovne operativne premise tih struka, a da i ne govorimo o etikim
pretpostavkama. Kao rezultat tih globalnih uticaja, koji su zahvatili i javnost i nauku, dolo je do naglog porasta
nepoverenja u rad i javnu re psihijatara, klinikih psihologa i socijalnih radnika. Nastaju vrlo krupne promene u
organizaciji zatite, zbrinjavanja, leenja i dijagnostikovanja luaka" i marginalnih grupa".
Trea okolnost koja je takoe doprinela eroziji statusa" klinike psihologije, klinike metode i psihodijagnostike je
ideoloka kritika sa levice. Podse-amo daje psiholoko testiranje u Sovjetskom Savezu bilo otro kritikovano jo
tridesetih godina, da je proglaeno za subverzivnu, nenaunu delatnost i da je stavljeno na indeks. Tri decenije
kasnije na Zapadu dolazi do plime leviarskih ideja koje se uglavnom ispoljavaju kao kritika teorija. Psihologija u
celini, a posebno klinika psihologija, uz psihijatriju dolazi pod udar te kritike (From, 1963). Kritiari podvrgavaju
kritici drutvenu funkciju psihologije i psihodijagnostike. Oni dolaze do zakljuka da u drutvu koje je zasnovano na
nejednakosti, eksploataciji i nepravdi psihodijagnostika, mada indirektno, doprinosi odravanju status quoa. Ona je,
u toj svetlosti, instrument koji slui etiketiranju, stigmatizaciji i manipulacijama vladajuih institucija drutva.
Kao etvrtu vanu okolnost koja je imala uticaja na stanje u psihodijagnos-tici Korchin navodi otvaranje novih

mogunosti rada klinikih psihologa mimo psihodijagnostike. Dok su ranijih godina psiholozi na klinikama
iskljuivo obavljali poslove psihodijagnostikovanja, sada su ukljueni u voenje psihoterapije, istraivake projekte,
savetodavni dispanzerski rad, u poslove rehabilitacije, mentalno higijenske projekte i evaluiranje toka i ishoda
razliitih formi tretmana. Prema tome, pritisnuti prethodnim razlozima psiholozi su nali naina da u okviri46
[t
ma klinike psihologije, psihijatrije, neurologije, psihoterapije i celog podruja
a
rehabilitacije pronau nove zadatke i nove uloge.
s
Postavlja se pitanje da li moemo na osnovu ovih injenica i analiza prosuditi da li zaista postoji kriza psihodijagnostike, ili je po sredi kriza profesionalnog i
identiteta
klinikih psihologa, ili moda svih sektora slubi i nauka za pomo
3
oveku? Stvoren je utisak da je kriza lokalnog karaktera i da je ograniena na psii
hodijagnostiku i psihodijagnostiare koji su se, eto, igrom sudbine nali na
i
pogrenom poslu. Meutim, ako uzmemo u obzir i druge faktore onda se pitanje
i
odnosi na to da li znamo koji je najvaniji izvor krize? Da li je to stanje na univerzitetima, poplava kritike literature, ideoloke agitacije ili demoralizacija psihologa usled statusa u instituciji?
Smatram daje u pitanju kriza u elom sistemu, u i
svim povezanim faktorima, a daje lokalizacija na
psihodijagjiostiku praksu subjektivno. Takoe smatramo daje kriza moda prejaka re. injenica je da se odi-;
gravaju krupne
stvari, da se deavaju znaajna pomeranja i promene u ukupnom
odnosu izmeu drutva i psihijatrije, kao i naunim disciplinama koje fragmentarno prate ove makroprocese.
Pojednostavljena gledita su dodue uvek i
dopadljivija, ali su danas manje stvarna. Ni u kom
sluaju nije ubedljivo objanja;
vati nastalu situaciju samo negativnim ili nepovoljnim ishodom validacionih
studija psihodijagnostike procene ili pojedinih tehnika. Sami ti rezultati, a izneli smo neke motive njihovih autora,
teko da bi mogli proizvesti takav efekat kao to ,
je kriza psihodijagnostike" u sadanjim
razmerama. Diskusija o tim pitanjima ni
sa naune take gledita nije zavrena. Moe se opravdano postaviti pitanje da li su validacioni kriterijumi pravilno
odabrani, da li je smisaono suditi o klinikom metodu na osnovu rezultata predvianja dogaaja u vanklinikim
uslovima i sa duim vremenskim intervalima i tako dalje. Opreznost i skepsa prema rezultatima klinike procene
nije sama po sebi loa stvar. Da nije bilo prethodnog neumerenog i nekritinog velianja moi kliniara i njegovih
psihorentgenskih pomagala", ni dobijeni rezultati ne bi bili doivljeni kao poraz. Nije dakle stvar u metodu, u
instrumentima, u epistemolokim postulatima i tradiciji, nego u potroaima" koji su se razoarali.
Saznanja putem posrednika
Psihodijagnostika je, po socijalnoj funkciji, posrednik izmeu dva direktno '
angaovana partnera, pacijenta
i terapeuta. Ovaj socijalni poloaj i njegove implikacije potpuno su ignorisani u raspravama ranijih godina. Meutim, o tome se danas veoma mnogo pie i raspravlja,
uglavnom sa stanovita pacijenta i dijag-nostiara. Glavni argument za konstruisanje ovog trougla je ocena da
kliniar uz pomo nauke i adekvatne tehnologije moe sigurnije i pouzdanije da ustanovi bolest. U sluaju
psihijatrije ulogu naune metodologije je preuzela psihologija. Medicina je sline odnose tradicionalno negovala u
odnosu na fiziku, herniju, biologiju, i ue specijalistike discipline tih bazinih nauka. U tom pogledu psihijatrija je
samo sledila tradicionalne uzore. Ovako povezivanje, ija je vrednost mnogostruko proverena u praksi i dokazana
mnogim iskustvima i naunim rezultatima, govori o pozitivnom i optimistikom stavu prema laboratorijama i dopri47
nosima posrednika. Drugi vaan argument za uspostavljanje posrednikih odnosa u procesu dijagnostikovanja
bolesti glasi da je dobra odnosno tana dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takode
aksiomatska i opte vaea u medicini. Preutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani
ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je mogue da u jednoj oblasti medicine postoji veoma
razvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajui, siromaan. to se tie psihijatrije ovaj
aksiom je sasvim specifian i ne moe se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako poloaj
psihodijagnostike analiziramo sa stanovita ova dva bazina aksioma, onda se suoavamo sa mnogim nedoumicama.
U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna ak nuna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka
psihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovita medicine i deontologije pozitivan
i konstruktivan. Ostaje dodue sumnja u psiholoku opravdanost ukljuivanja treih lica" u neposredni odnos koji
se uspostavlja izmeu terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili etvorougla i tako dalje. Tu je sumnju u
potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je iskljuivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj
psihoterapijskog odnosa. Meutim, i ovakav iskljuiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naunu
procenu celog poduhvata po celoj duini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno reenje ove
zamrene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja nauno saznajnu intervenciju i realizaciju
principa posrednitva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnom
situacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakterie klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogata
terapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatian odnos izmeu dijagnostike i terapije. Aksiom po
kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tane dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji.
Tu je mogue postaviti tanu dijagnozu, a ne moi izleiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u

pitanje zakljuke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvoenje psihodijagnostike i njen
razvoj nunost, sa gledita prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja moe da povea dijagnostiku mo
psihijatra i sledstveno da povea tanost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuu protivteu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji moe i da se izmeni i da specifina terapija postane
uslovljena specifinom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada e to stanje da se stvori ni kako e tada da
izgleda dijagnostiki sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama.
Da lije nauka potrebna u psihijatriji
Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na
svet velikog dela covecanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga
nauke u psihijatriji, u klinikoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom sluaju moemo da koristimo u
izuavanju svega to se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samog
susreta. U toj emi sporno
48
nosima posrednika. Drugi vaan argument za uspostavljanje posrednikih odnosa u procesu dijagnostikovanja
bolesti glasi da je dobra odnosno tana dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takoe
aksiomatska i opte vaea u medicini. Preutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani
ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je mogue da u jednoj oblasti medicine postoji veoma
razvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajui, siromaan. to se tie psihijatrije ovaj
aksiom je sasvim specifian i ne moe se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako poloaj
psihodijagnostike analiziramo sa stanovita ova dva bazina aksioma, onda se suoavamo sa mnogim nedoumicama.
U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna ak nuna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka
psihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovita medicine i deontologije pozitivan
i konstruktivan. Ostaje dodue sumnja u psiholoku opravdanost ukljuivanja treih lica" u neposredni odnos koji
se uspostavlja izmeu terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili etvorougla i tako dalje. Tu je sumnju u
potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je iskljuivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj
psihoterapijskog odnosa. Meutim, i ovakav iskljuiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naunu
procenu celog poduhvata po celoj duini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno reenje ove
zamrene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja nauno saznajnu intervenciju i realizaciju
principa posrednitva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnom
situacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakterie klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogata
terapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatian odnos izmeu dijagnostike i terapije. Aksiom po
kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tane dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji.
Tu je mogue postaviti tanu dijagnozu, a ne moi izleiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u
pitanje zakljuke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvoenje psihodijagnostike i njen
razvoj nunost, sa gledita prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja moe da povea dijagnostiku mo
psihijatra i sledstveno da povea tanost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuu protivteu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji moe i da se izmeni i da specifina terapija postane
uslovljena specifinom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada e to stanje da se stvori ni kako e tada da
izgleda dijagnostiki sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama.
Da lije nauka potrebna u psihijatriji
Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na
svet velikog dela oveanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga
nauke u psihijatriji, u klinikoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom sluaju moemo da koristimo u
izuavanju svega to se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samog
susreta. U toj emi sporno
48
je da li ima mesta za nauku i u toku samog susreta terapeuta i pacijenta, odnosno, da lije opravdano dopustiti nauci
da utie na taj odnos i da dovede u pitanje deon-toloki princip lekara? Ako se osvrnemo na to to se danas masovno
deava, na popularizaciju medicine, na razne fotografije, filmove, TV reportae i dnevnike lekara, onda nam zvui
patetino i neuverljivo uveravanje nekih terapeuta da ne mogu dozvoliti da ,,bilo ko i bilo ime" omete terapijski
odnos i terapijsku situaciju. Da li se pri tome misli na kasetofonski snimak, na videorekorder, najed-nosmerno
prozirno ogledalo, na prisustvo koterapeuta ili posmatraa ili na psiholoko testiranje pacijenta, sasvim je sporedno.
Za terapeuta-istunca njegov odnos sa pacijentom u toku terapijskog rada je apsolutna svetinja. Tu nemaniko
pristupa, pa ni nauka. Ko eli moe da prouava sve to je van te situacije, ali nita to je za tu situaciju, dok je
terapija u toku, odnosno do njenog kraja, neposredno vezano i to bi moglo uticati na taj tok. Zakljuak koji iz
ovoga sledi je da za pravu stvar u psihijatriji, za psihoterapiju, nauka nema pristupa.
Psihodijagnostika nije nikada imala direktne pretenzije na uplitanje u tok psihoterapije. U svom programu
psihodijagnostika vidi svoj deo posla u pripremnoj fazi klinikog ispitivanja pacijenata, kada se jo razmilja o
najboljem nainu njegovog zbrinjavanja i leenja. Doprinos psihodijagnostike se prema tome ograniava na fazu
planiranja tretmana. U toj fazi je jo neizvesno da li pacijenta treba leiti prevashodno psihofarmacima, drati ga u
izolaciji od sredine, a uticati na izmenu stavova porodice, primeniti elektrook-terapiju, preporuiti branu terapiju,
ili ga treba leiti kombinacijom individualne psihoterapije i autogenog treninga. Prouavanje pacijenta, njegovih
tegoba, njegove linosti, njegovih ivotnih uslova, izgleda na prevazila/enje krize i odravanja jednog kursa dobrog

funkcionisanja predstavlja bitne preduslove racionalnog izbora mera koje e biti razmotrene i pod nazivom terapije
sprovedene. U toku te faze ima potrebe za raznolikim informacijama i sagledavanjima problematike pacijenta, pa i
sredstvima nauke i tehnologije dijagnostikovanja. Bilo bi preterano tvrditi da je korienje psihodijagnostike tada
nuno ili daje rezultat izbora tretmana direktno uslovljen udelom nauke. Meutim, razumno je tvrditi da
psihodijagnostika i nauna analiza u ovoj fazi mogu doprineti poboljanju izbora najpodesnijeg tretmana iz spiska
raspoloivih ponuda konkretne institucije i konkretnog osoblja. injenica je daje u psihijatriji daleko manje uraeno
na razvijanju objektivnih kri-terijuma za izbor specifinih tretmana nego u nekim drugim granama medicine. No,
razlog tome nije u slabosti naunih potencijala nego u nepoverenju prema mehanikim izborima" ili tanije u
nepoverenju u snagu i pouzdanost postojeih kategorija tretmana. Zapravo, svedoci smo pojave da se u pojedinim
psihijatrijskim ustanovama spisak tretmana nudi samo formalno dok se u stvari najvei pro-cenat bolesnika upuuje
na jednu ili dve favorizovane vrste leenja. Tako u jednoj ustanovi glavna" terapija su psihofarmaci, a u drugoj
analitiki orijentisana" individualna psihoterapija.
4 Psihodijagnostika
49
III. METODOLOKA NAELA PSIHODIJAGNOST1KE
Kliniki psiholozi obavljaju dijagnostike poslove koristei odreeni broj i odreenu vrstu instrumenata na neki
specifian nain. Opis, klasifikacija i analiza ovih instrumenata predstavljaju kliniki metod kao dijagnostiku
praksu u jednom periodu razvoja. Svojstvo je svakog instrumentarijuma da zastareva dok je metod relativno trajna
sutina prakse. Na pokuaj da odredimo i analiziramo kliniki metod kao psihodijagnostiku praksu vodi nas u
pozadinu instrumentarijuma, u mreu naela na kojima poiva izbor, konstrukcija i specifian nain primene
klinikog metoda ili pristupa.
Skupina ili baterija
Kliniko psihodijagnostiko ispitivanje podrazumeva u naelu prikupljanje velikog broja psiholoki relevantnih
podataka iz naturalistikih i psihotehnikih izvora. U osnovi takvog pristupa je stav da najpre treba sagledati itavu
situaciju". Ova usmerenost ka optimalnoj informisanosti o sluaju proistekla je iz praktine mudrosti i ima
mnogostruke posledice. Jedna od tih je da kliniari u svom radu koriste po nekoliko instrumenata u seriji. Sandberg
navodi da kliniki psiholozi koriste, u proeku, izmeu pet i osam psihodijagnostikih instrumenata. Traenje
sigurnosti u principu velikog broja dovela je do pravila da se instrumenti koriste u serijama, u skupinama ili kao
baterije testova, tehnika i skala. Tako ustaljene serije instrumenata stekle su renome metodske norme, pa se danas u
psihodi-jagnostici veinom i radi sa baterijom testova". Takav nain rada je u potpunosti potisnuo iz klinike
psihologije testiranje sa jednim instrumentom. Danas ve razlikujemo tri tipa skupina: univerzalne, specijalne i
skraene. Tehnike opisane u ovoj knjizi predstavljaju primer univerzalnog agregata, u tradiciji Maria i Rapa-porta,
koji se decenijama koristi u psihijatriji. Skupina tehnika za ispitivanje pacijenata dejeg i razvojnog doba ili skupine
za ispitivanje modanih oteenja su primer specijalnih agregata. Triling" sastavljen od Wechslerove skale
inteligencije, Rorschachove tehnike i Mahover tehnike ili slina manja serija predstavlja skraeni agregat. Skraeni
agregati mogu i da se improvizuju prema potrebi sluaja ili posebnog zadatka.
Otvorenost ili protonost agregata
Kliniki metod i psihodijagnostika skupina predstavljaju metodoloke okvire formalnog karaktera. Sadraj tih
okvira sainjavaju formalizovani i standardni postupci koje nazivamo instrumentima: testovima, tehnikama ili
skalama
50
procene (TTS). Moemo rei daje kliniki metod i psihodijagnostika metodska konstanta unutar koje pojedinani
sadraji mogu da se menjaju. Iz informacije Sandberga je evidentno da broj instrumenata u psihodijagnostikom
agregatu varira. Ta varijacija moe da se odnosi na razlike izmeu pojedinih dijagnostiara ili na promenu veliine
skupine TTS u zavisnosti od sluaja ili zadatka koji se reava. Ove razlike svedoe o tome da se obim skupine
regulie principom otvorenosti ili protonosti. Neki su instrumenti nezamenljivi" dok se drugi upotrebljavaju i
prikljuuju skupini samo u posebnim sluajevima. Princip protonosti ima meutim i drugo znaenje. Naime,
pojedini instrumenti zastare-vaju ili gube opravdanost upotrebe bilo zato to nisu dovoljno valjani ili zato to se
pojavljuje drugi koji vie obeava. Bitno je da se sutina baterijskog naela primene psiholokih instrumenata ne
menja uprkos promenama pojedinanih sredstava.
Favorizacija irokog dijapazona
Jedan od implicitnih kriterijuma izbora instrumenata za psihodijagnostiku skupinu je merilo irine dijapazona".
Ovaj termin je preuzet iz teorije informacija i oznaava registar informacija koje instrument moe da primi. Ovaj
princip je nedvosmisleno evidentan u naturalistikom delu klinikog pristupa koji je iroko eksplorativan. Intervju,
posmatranje i praenje su postupci sa izuzetno irokim dijapazonom. Meutim, osobenost je psihodijagnostike da se
i pri biranju instrumenata za drugu, tehnoloku fazu pridravala istog naela. Logino bi bilo da je psihodijagnostika
sastavljena iz dve komplementarne faze, iz faze eksploracije i faze verifikacije. Taj je zahtev donekle i potovan
tako to se u prvoj fazi koriste naturalistika sredstva irokog dijapazona, dok se u drugoj fazi koriste psiholoki
instrumenti: testovi, tehnike i skale (TTS). Paradoks je u tome to su odabrani oni psiholoki instrumenti, iz
raspoloivog mnotva, koji su imali relativno najiri dijapazon. Ta se pristrasnost" jasno vidi na primeru
Wechslerove skale inteligencije, koji svi smatramo primerom klinikog testa inteligencije". ta, meutim, znai ta
kvalifikacija, kliniki test inteligencije"? To u stvari znai da je ovaj instrument manje usko verifikativan nego
ostali testovi inteligencije i da je u velikoj meri iroko eksplorativan. U klinikom argonu to oznaavamo izrazom
kvalitativne analize, stoje drugi naziv za iroki prijemni dijapazon. Navedeni princip dovodi do ponavljanja iste

favorizacije i kod svakog drugog instrumenta koji se prikljuuje agregatu i postaje kliniki". Sutina ove operacije
bie u tome to e dijagnostiar pored ispitivanja definisanog intencionalnog predmeta merenja" vrlo dosledno
vriti i kvalitativnu analizu", to jest proirie podruje eksploracije. Pravi kliniki" test je neto manje jak u
dokazivanju od istog kada je nekliniki", ali je neto iri u otkrivanju.
Prednost multidimenzionalnih instrumenata
Naturalistika sredstva ispitivanja, kao to su intervju, posmatranje i praenje, imaju irok radijus prijema podataka.
Svaki od tih naina omoguava
51
nam da istovremeno registrujemo, pratimo i povezujemo niz podataka o osobi koju prouavamo. Ako pretpostavimo
daje psiho tehnikim sredstvima pripao zadatak da provere i potvrde utiske iz prethodne faze, onda bi
psihodijagnostika sredstva morala biti uska i precizna". Takav je naime raspored izmeu klinike metode i
laboratorijskih ispitivanja u medicini. Postavlja se pitanje da li je izbor testova, tehnika i skala za psihodijagnostiku
bateriju sproveden prema sekvencijalnoj formuli iroko osmatranje - usko (ciljano) proveravanje". Odgovor emo
lako nai ako pogledamo koje su instrumente psiholozi ukljuili u klasinu bateriju. U toj skupini najee
nailazimo na Wechslerovu skalu inteligencije, Rorschachovu tehniku, TAT, TNR i MMPI. Upitamo li se da li su to
tipini instrumenti uskog proveravanja" pomou kojih temeljno i ciljano proveravamo jednu odreenu osobinu,
odgovor e biti odrean. Dovoljno je i povrno poznavanje osnovnih karakteristika nabrojanih instrumenata da
shvatimo da su psihodijagnostiari izabrali multidimenzionalne testove, tehnike i skale umesto
jednodimenzionalnih. Na ovaj nain organizatori skupina TTS su realizovali sledeu formulu: iroko
(naturalistiko) osmatranje - iroko (psihotehniko) proveravanje". Evidentno je da se u psihodijagnostikom
ispitivanju prednost daje multifaznom, poligrafskom osmatranju i procenjivanju, kao i razmiljanju na temelju
profila, krivulja ili sindroma, nezavisno od toga da li je graa prikupljena naturalistikim ili psihotehnikim
sredstvima. Ne ulazei sada u pitanje zato je tako kao to jeste, i zato se provera ne vri sa nekoliko nepovezanih
usko ciljanih" sredstava, moemo rei da je prihvaena strategija u stvari dovela do neplanirane konfrontacije
naturalistikog i psihotehnikog pristupa.
Princip individualizacije ispitivanja
Psihodijagnostika spaja dve vrste tradicija, medicinsku i testoloku. Prva, naturalistika faza ispitivanja, blia je
tradiciji medicinskog metoda i studije sluaja, dok je druga faza primene instrumenata povezana sa testolokom
tradicijom u psihologiji. Prema testolokoj tradiciji psiholoko ispitivanje treba obaviti po uzoru na klasini
eksperiment. To znai daje testiranje takva situacija u kojoj je sve predvieno osim konkretnih reakcija ispitanika.
Kontrola je predviena kao bitan uslov uspenog sprovoenja testiranja kao eksperimentalnog merenja". Situacija
treba daje ista za sve, ponaanje ispitivaa standardno i rutinsko, sredstva ispitivanja standardna, obrada i
ocenjivanje provereno i jednoobrazno, a ponaanje ispitanika je zavisna varijabla". Ove krute postavke testologije
lako je sprovesti sa vanklinikom populacijom. Najpotpunije ostvarenje tih metodskih zahteva sreemo u uslovima
grupnih testiranja. ak i onda kada je cilj ispitivanja kompleksna pojava, pa je potrebno primeniti vie tehnika i
testova u seriji, kod ispitivanja grupa normalnih ispitanika, obino je mogue postii visok stepen jednoobraznosti,
rutine i bezlinosti.
U ispitivanju klinikih sluajeva testoloka naela su vrlo esto ozbiljna smetnja. Moglo bi se rei da ispitiva i
ispitanik jedni drugima smetaju, utoliko vie ukoliko ispitiva vie nastoji da ispitaniku nametne disciplinovanu
ulogu ispitanika" a ovaj se opire takvom redu svojim poremeenim ponaanjem. Ishod
52
moe biti neprijatan za obe strane. Zato to je kliniarima vrlo brzo postalo jasno da u proceduri testiranja
psihijatrijskih sluajeva neto treba menjati, reenje je i naeno. Ono se sastoji u tolerantnijoj primeni testovne
procedure. Svakako da se izmene u testovnoj proceduri moraju ozbiljno odmeravati jer postoji opasnost da
ispitivanje izgubi smisao. Suvie krut ispitiva moe naterati ispitanika na poslunost, ali time rizikuje da iznueni
odgovori postanu neuporedivi sa standardnim normama, jer su proizali iz jedne potpuno atipine konstelacije
linosti. Formalna pobeda" prouzrokuje sutinski" promaaj. Na drugoj strani, suvie tolerantni ispitiva, koji
doputa maksimalna odstupanja od propisane procedure predviene za ulogu ispitanika, obino nastavlja sa takvom
slobodom" i u fazi ocenjivanja dobijenih odgovora. U takvim sluajevima se ne moe znati ta je ostalo od
testiranja kao standardne procedure i od testovnih normi kao standardi-zovanih merila uinka. Obe krajnosti koje
smo naveli praktino diskvalifikuju pri-menu psihotehnike. Jedino reenje koje se mora i moe prihvatiti jeste pravo
na individualizaciju psiho-tehnikog ispitivanja u granicama potovanja dva osnovna naela: naela klinikog
metoda i naela psiholokog testiranja, pri emu ispitiva sa oseanjem mere vodi ispitivanje bez zastranjenja ujedan
ili drugi ekstrem.
Individualizacija se moe prihvatiti kao opte naelo psihodijagnostike, a praktino se ostvaruje putem sledeih
modifikacija.
Pramena sastava skupine ili veliine skupine je jedna od najee preduzi-manih mera u psihodijagnostikoj praksi.
U zavisnosti od zadatka, od svrhe, raspoloivog vremena i linih osobina ispitanika standardna serija instrumenata
(baterija") se primenjuje u celosti ili skraeno. U pojedinim sluajevima testiranje se svodi na primenu samo jedne
tehnike. Ovo se najee deava kada je zadatak ogranien na procenu inteligencije. U drugim sluajevima se
ispitivanje suava na skupinu neuropsiholokih instrumenata, to predstavlja zamenu uobiajene baterije" drugom
koja je specijalizovana i fokusirana. To je pravi izbor kada se prove-rava mentalno oteenje koje je verovatno u
sklopu psihoorganskog sindroma. U treem sluaju se baterija" proiruje tehnikama koje se rutinski ne koriste, ali

mogu pruiti znaajne doprinose u sklopu jedne opsene studije linosti. Ovo se deava kada je ispitanik sudski
sluaj, pa se ispitivanje vri radi ekspertize i vanosti linih osobina ispitanika u proceni njegove sudske
odgovornosti.
Pramena redosleda TFS je jedna od esto praktikovanih mera individualizacije psihodijagnostike u klinikim
uslovima. Ova mera ne ugroava nijedno konkretno testoloko naelo, jer baterijska" skupina i nije
standardizovana. Dodue, naelno je povoljnije zadrati isti redosled instrumenata u procesu ispitivanja svih
sluajeva. Na taj nain se stie neformalna norma reakcija i ponaanja ispitanika i olakava praena u pogledu
individualnih razlika. Meutim, i ovom prilikom se pojavljuje ista dilema, emu dati prednost, poveanju
pristupanosti i poverenju ispitanika u kliniara ili obezbeivanju pravilnosti primene metodolokih principa kao
uslova valjane i pouzdane psihometrijske procene. I u sluaju ove modifikacije kliniar e najbolje postupiti ako se
pridrava duha klinike metode, ako dakle nae meru izmeu zahteva norme, ljudske osetljivosti i integralnog
razuma. Uostalom i statistika ide u prilog praktinoj mudrosti, to je manje ekstremno reenje, verovatnoa
pogreaka bie manja.
53
Promene u trajanju ispitivanja je takoe odavno korieno pravilo individualizacije u psihodijagnostici. Ovo pravilo
je nekada prosta posledica promena u veliini sastava skupine. Meutim, kod nekih sluajeva je primarno samo vremensko trajanje. Neki ispitanici nisu u stanju i nisu spremni da izdre ekstenzivnu eksploraciju itavom baterijom"
psihodijagnostike. Ako imamo na umu da mnogi psihijatrijski sluajevi nisu u stanju da se smire i da ostanu u ulozi
po nekoliko asova, a da sa druge strane, primena kompletne baterije" moe da potraje i dvadesetak asova, onda
emo lako razumeti ovaj problem. Izlaz iz situacije je najee traen uvoenjem pauza. Kod nekih ispitanika je na
taj nain mogue obaviti celokupno ispitivanje. Dodue, pod tim uslovima ispitivanje e potrajati moda danima.
Meutim, ima i takvih sluajeva koji ne prihvataju due anga-ovanje ni sa uvoenjem pauza. U krajnjoj liniji
ispitanik se mora potovati i on ima prednost nad vanou metodolokih zahteva. Na ovom mestu je opravdano i
jedno upozorenje. Naime, kliniar moe da skrati ispitivanje sa baterijom" i da ga zavri za krae vreme. Meutim,
takvo skraenje moe da proistekne samo iz smanjenja broja korienih tehnika, ali nikako iz proizvoljne izmene
vremenskih normi koje vae za konkretne testove i tehnike.
EKSPLORATIVNOST I DRUGA NAELA
Mnogi kliniki psiholozi smatrali su i smatraju da uvoenje pojedinanih standardizovanih testova u okviru klinike
metode predstavlja dovoljnu osnovu za prekvalifikaciju ove metode sa eksplorativnog na verifikacioni nivo. Takvo
uverenje imalo je mnogostruke posledice. Prvo, nivo aspiracija kliniara pre-vaziao je stvarne mogunosti, kao to
to pokazuju rezultati provere metode procene linosti. To je uslovilo mnoge promaaje i mnoge otre kritike
(Evsenck, 1956; Cattell, 1962). Najzad, to je usporilo i sagledavanje injenice da klinika metoda nije samo zbir
pojedinih testova ve i neto vie od toga. U sluaju klinike metode kliniari su veoma mnogo napora i vremena
uloili u menjanje pojedinih naunih tehnika u uverenju da e to dovesti do poboljanja klinike metode u celini.
Analizirajui metodu procene linosti Taft (1962) deli postojeu strategiju u sledee tri kategorije:
Naivno empirijska strategija je najstariji oblik procene linosti. Ona se zasniva na pretpostavljenoj vezi izmeu
razliitih oblika ponaanja iste osobe u dvema razliitim situacijama: a) testovnoj i b) kriterijumskoj situaciji. Kod
ovakvog pristupa nadalje se pretpostavlja da primenjene metode zahtevaju upravo one segmente koji su bitni za
kriterijumsko ponaanje i da je procenjiva ili kliniar u stanju da to uoi. Veza izmeu test-ponaanja i kriterijskog
ponaanja obezbeuje se dakle odgovarajuim izborom metoda i strunih procenjivaa. Ova se veza najee ne
proverava sistematski i empirijski, ve se smatra da kliniko iskustvo, sposobnost i kreativnost procenjivaa pruaju
dovoljnu garanciju za uspeh. Bez obzira na to da li se naivno empirijska strategija koristi za dinamiku procenu
linosti, nazoloku klasifikaciju, selekciju kandidata za odreene zadatke, ostaje kao osnovno postavka da se testponaanje i kritiko ponaanje mogu dovesti u
54
Kliniki metod je pojam koji ima vie znaenja, koji obuhvata razliite tradicije i koji koristi vie profesija. Prema
onome to je vano za kliniku psihologiju, kliniki metod je opti, operativni okvir koji manje utie na to ta e se
saznati i proceniti, a vie na to kako e saznanje nastati. Za razliku od eksperimenta, kliniki metod je manje nauan,
manje kontrolisan i podloniji uticaju kliniara, pre svega njegovih predubeenja, precenjenih ideja i linih
projekcija. Za razliku od statistike metode, kliniki metod je nereprezentativan, pristrasan i po pravilu usredsreen
na satistiki apsurd, na pojedinani sluaj. Najzad, da se vratimo trodelnoj klasifikaciji psiholokih metoda (Brown),
prema kojoj postoje tri osnovna metoda psihologije: eksperimentalni, statistiki i kliniki metod. Ova podela je
neosnovana iz tog razloga to kliniki metod moe da koristi, pa i da obuhvati" i statistike i eksperimentalne
postupke. Meutim, to se moe tvrditi i povratno, jer se kliniki nain istraivanja moe uvesti kao uvod u
statistiko ili eksperimentalno dokazivanje. Zato izgleda da je presudno sa kojim emo se metodom, u celosti ili
prevashodno, poistovetiti i koji emo upotrebiti kao ubedljiv dokaz. U krajnjoj liniji ova tri naina istraivanja i
dokazivanja nema smisla postavljati u konkurentski odnos. Ispravnije je ako ih upotrebljavamo nekim redom da
bismo najveu uverljivost pridali onim pojavama i zakonitostima koje su potvrene na sva tri naina ili bar na dva.
Uostalom, sva tri metoda spadaju u opte priznati i zajedniki arsenal empirijske nauke bila ona medicina,
psihologija ili sociologija.
U SUSRETU TRI TRADICIJE
Kliniki metod je naziv kojim oznaavamo opti proceduralni okvir dijagnostikog ispitivanja u medicini. U okviru
ovog metodskog termina ponegde sreemo samo dijagnostiku, a u drugim enciklopedijskim definicijama i terapiju.

U ovom tekstu usredsrediemo se na opis i analizu klinike metode kao procedu-ralnog okvira dijagnostike, i to u
psihijatriji i psihologiji. U optem znaenju kliniki metod predstavlja profesionalno ispitivanje tegoba, oteenja i
bolesti koje omoguava lekaru da prui pomo bolesniku. Kao sutina ovog odreenja istie se pragmatiki cilj,
podela uesnika na dve kategorije i tradicionalna aktivnost dijag-nostiara. Metod je u ovom sluaju ono kako lekar
vri ispitivanje i kako dolazi do saznanja o bolesti i izbora svrsishodne lekovite mere. Naela pomou kojih lekar
povezuje medicinsko znanje kao optu teoriju sa konkretnim bolesnikom i njegovim simptomima i znacima bolesti
mogu da se svrstaju u dve klase. Jednu klasu naela nazivamo naturalistikim, a drugu klasu tehnolokim.
Naturalistiki nain, jednostavno reeno, predstavlja ono to pametan ovek ini kada reava neki praktian
problem, njegov nain razmiljanja, traganja i dolaenja do reenja, kada koristi svoj razum, snalaljivost i
inventivnost. Tehnoloki nain predstavlja ono to strunjak mora uraditi da bi odgovarajua sredstva na propisani
nain racionalno primenio i postigao sa njima optimalni uinak.
Kliniki metod u psihijatriji predstavlja jednu posebnu varijantu koja nastaje ukrtanjem medicinske tradicije sa
tradicijama psihologije, testologije i sociologije, da pomenemo samo najvanije. Psihijatar dolazi do dijagnoze tako
to vri
11
vezu aprioristiki ili procenom iskusnih kliniara. Varijable posredstvom kojih se donosi procena ostaju
neeksplicirane (Prelinger i Zimet, 1964).
Strategija globalne procene linosti predstavlja samo podvrstu naivno empirijske" strategije. I u ovom sluaju se
test-ponaanje ispitanika neposredno vezuje za kriterijsko ponaanje. Ova strategija ne iskljuuje to da procenjiva
izvri propisanu analitiku obradu testova i ostalih metoda ispitivanja. Bitno je, meutim to da procenjiva da svoj
sud i bez unapred odreenih dimenzija linosti ili kategorija ponaanja. Sam zakljuak ili opis formulisan je
uoptenim, nepreciznim, globalnim pojmovima to praktine rezultate kao i korisnost ini krajnje zavisnim od
procenjivaa. Ukoliko su procenjivai bolje upoznati sa metodama koje koriste, sa optim osobinama grupe koju
procenjuju, a naroito sa kritikim zahtevima, utoliko su efekti procene bolji, i obrnuto (Taft, 1962). Globalna strategija se izuzetno esto koristi u onim prilikama i uslovima gde je kriterijsko ponaanje veoma sloeno i specifino.
Analitika strategija procene je najblia usavrenoj klinikoj metodi" Holta. Osnovna razlika izmeu analitike i
naivno empirijske strategije je to to se zakljuivanje vri posredstvom serije unapred pripremljenih meuvarijabli
(Prelinger i Zimet. 1964). Analitika strategija zahteva da praktinoj primeni klinike metode prethodi izbor
meuvarijabli na osnovu empirijskih istraivanja povezanosti testovnih pokazatelja sa kriterijskim ponaanjem ili na
osnovu neke teorije linosti. Postoje i takva miljenja da razlika izmeu naivne i analitike strategije nije apsolutna.
Naime, zakljuivanje u okviru naivne strategije takoe se odvija posredstvom meuvarijabli (empirijskih ili
teorijskih) samo su one neeksplicirane, nedefinisane i variraju od ispitivaa do ispitivaa. Usled takvog tretiranja
meuvarijabli naivnu i globalnu kliniku metodu teko je kontrolisati i usavravati (Sarbin, 1962).
Na kraju bismo mogli konstatovati da sve do pojave metode procene linosti odnosno vanklinike ekspanzije
klinike metode kliniari nisu uviali ni postavljali problem kombinacije pojedinanih metoda u skupove. Mada je
organizo-vanje skupova kombinacija metoda i testova izgledala najprihvatljivija forma reavanja kompleksnih
dijagnostikih zadataka, prouavanje tako stvorenih metodolokih problema tek je nedavno zapoelo u klinikoj
psihologiji.
PSIHOMETRIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE
Uobiajena skupina psihodijagnostikih metoda koja se obino koristi kao klinika metoda sastavljena je na osnovu
raznolikih kriterijuma selekcije. Kriteri-jumi po kojima se biraju ili prihvataju pojedine metode ili itava skupina
mogu biti sledei:
a) Pogodnost metode da se interpretira sa odreenog teorijskog stanovita (psihoanalitikog, faktorskog i dr.) ili
potrebe za testovnom procenom neke varijable koja je za ustanovu u kojoj kliniar radi ili sa kojom sarauje vana.
b) Preporuka iz autoritativnog izvora. Neke se metode prihvataju i prikljuuju skupini na osnovu uvenja ili itanja
nekog autoritativnog izvora, najee strune literature.
55
c) Zateeno stanje. Poetnik dolazi u neku ustanovu u kojoj se jedan ustaljeni oblik klinike metode ve koristi i on
prihvata taj oblik.
Bez obzira na selekcioni princip, za kliniki metod je karakteristino da obuhvaeni testovi nemaju meusobno
utvreni psihometrijski odnos. Drugim recima, ove metode nemaju zajedniku psihometrijsku osnovu, nisu
zajedniki ni standardizovane ni validirane, te se pojedinani rezultati ne mogu uporeivati. Zbog toga skup kliniki
korienih metoda ne predstavlja bateriju ve samo agregat.
KLASIFIKACIJA PSIHODIJAGNOSTIKIH PRISTUPA
Psihodijagnostika je skupni naziv za niz dosta razliitih tehnika, skupina i pristupa dijagnostikoj eksploraciji ili
parcijalnoj proceni. Sve je poelo prime-nom Bineove skale, dakle testiranjem inteligencije. Danas imamo na stotine
raznih testova, tehnika i skala (TTS) koje se na razne naine grupiu i primenjuju u klinikoj praksi za reavanje
veoma heterogenih zadataka. I sama klinika psihologija vie nije tako odredljiva, jer se podruje primene veoma
razgranalo. Iz ove slike nameu se dva toka, prvi je razvoj i grananje instrumentarijuma, a drugi je razvoj i grananje
oblasti akcije klinike psihologije.
Ako na razvoj instrumentarijuma gledamo sa stanovita primene, to je sasvim opravdano, onda treba istai trend
sve vee diferencijacije. Klinika psihologija je poela kao psihijatrijska psihologija", ali se danas kliniki
psiholozi ne sreu samo u psihijatrijskim ustanovama nego i u drugim granama medicine (neurologija, fiziologija,

traumatologija, rehabilitacija itd.). U svakoj oblasti klinika psihologija reava delom specifine zadatke na poseban
nain pa i posebnim sredstvima dijagnostike i terapije.
Klasifikacija instrumentarijuma i oblasti akcije zajedno ima vie smisla nego izolovana klasifikacija instrumenata.
To naravno ne znai da instrumente ne treba deliti, kao to se ve ini, na naturalistike, kao to su intervju,
posmatranje i biografija, i napsihotehnike, kao to su testovi, skale procene, inventari i upitnici. Moemo se,
naravno, podsetiti i na Catellovu shemu klasifikacije. Meutim, ako damo prednost stvarno postojeem, onda je na
mestu sledea podela.
1. Baterija TTS za dijagnostiku razvoja, sposobnosti i ponaanja predkolskog i kolskog uzrasta. Ova je baterija
dosta specifina kao to su i zahtevi primene specifini. U ovoj knjizi takva baterija nije prikazana.
2. Baterija TTS za adolescenciju i odrasle. To je u stvari klasini kliniki metod. U ovoj knjizi se uglavnom
prikazuje i raspravlja o ovoj bateriji i njenoj primeni.
3. Baterija TTS za utvrivanje mentalnog propadanja i modanih oteenja. Neuropsiholoka dijagnostika je
srazmerno nova oblast klinike psihologije. U ovoj knjizi su prikazana i razmatrana neka naela primene i tehnike.
4. Baterija TTS za procenu terapijskog potencijala kao i za procenu toka psihoterapije i evaluaciju efekta
psihoterapije. Ova oblast je, i pored veoma duge tradicije psihoterapije, tek sada stasala". Tu moemo pra56
viti razliku izmeu ponaanja i psihodinamike orijentacije. Neke novije terapijske pravce za sada dijagnostika ne
kontrolie" (primalna terapija, egzistencijalna, logoterapija itd.).
5. Ad hoc baterije pripremljene za istraivanje klinikih problema. Ovakve skupine se najee formiraju za potrebe
nekog istraivanja ili nekog ueg, odreenijeg sektora, na primer baterija za otkrivanje minimalne modane
patologije. U stvari, ovakve baterije s uom namenom predstavljaju budunost psihodijagnostike, jer je ve sada
jasno da napredak vodi ka progresivnoj konkretizaciji ili specifikaciji zadataka. Klasina, univerzalna baterija nudi
,,od svega pomalo, a ni od ega dovoljno". Smatramo da su ad hoc baterije forma koja doputa da se povee zadatak
sa sredstvima saznanja na jedan funkcionalniji nain.
U klinikoj psihodijagnostici ima manje opravdanja za klasifikaciju pojedinanih TTS nego skupina ili baterija. To
proizilazi iz praktine definicije klinike metode.
TEORIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE
Sastav psihodijagnostikih skupina sa kojima se kliniari u svom radu koriste je takav da obuhvata i po neku metodu
koja je vezana, odnosno koja je izvedena iz odreene teorije (na primer MPI iz Evsenckove teorije linosti), dok je
veina empirijskog porekla. Ono to nije reeno na nivou pojedinanog testa ili skale, nije reeno ni na nivou
skupine kao celine. Moemo slobodno konstatovati da u teorijskom pogledu veinu formi klinikih metoda, odnosno
psihodijagnostikih skupina, karakterie empirizam i eklektizam. Sa praktinog stanovita, nedostatak zajednike
teorijske osnove uslovljava mnogobrojne tekoe. Prime-njujui ovakve skupine kliniari se suoavaju sa nereenim
problemom interpretacije velikog broja teorijski nepovezanih podataka.
Bilo je pokuaja da se stvorena disonanca izmeu teorije i metodologije resi post hoc. Takav pokuaj predstavlja i
rad Rapaporta, Gilla i Schafera (1945). Oni su pokuali da jednu skupinu kliniki korienih metoda uklope u ve
postojeu Ego psiholoku teoriju. I pored veoma ekstenzivne analize tih metoda, oni nisu odmakli dalje od nivoa
dokazivanja mogunosti interpretacije Ego psihologijom kao okvirom. Ono to je ve ranije injeno sa pojedinanim
metodama oni su ponovili obuhvatajui itavu skupinu heterogenih testova i skala. Sa gledita odnosa teorije i
metodologije ovaj pokuaj moe da poslui samo kao demonstracija elastinih mogunosti Ego psihologije u
interpretaciji heterogenih agregata klinikih metoda.
Drugi slian pokuaj, ali novijeg datuma, u raiavanju odnosa teorije i metodologije u klinikoj psihologiji izveli
su Prelinger i Zimet (1964). Oni su, u stvari, nastavili tamo gde su Rapaport i saradnici stali. I oni su pokuali post
hoc da povezu jednu teoriju linosti, psihoanalitiku, sa jednim oblikom klinike metodologije koji je iroko
prihvaen u SAD. Za razliku od Rapaporta, koji nije jasno eksplicirao varijable koje posreduju izmeu teorije i
metoda, Prelinger i Zimet su nastojali da tano definiu elemente teorije kao varijable procene.
57
Dodue, i u ovom pokuaju kliniar je taj koji povezuje teorijsku varijablu sa testovnim indikatorima. Na kraju
moemo konstatovati da i pored izvesnih pokuaja da se najire prihvaena forma klinike metodologije povee sa
teorijom, ona je i dalje eklektika i u labavoj vezi sa teorijama linosti.
Kliniki metod predstavlja kombinaciju dva principa saznanja, otvorenosti i zatvorenosti. Tako je i znanje kliniara
kompozit toga to on sluti i to predstavlja ozvanieno znanje o pojavama koje prati. Tako se i u akciji slui
naturalistikim tehnikama koje reprezentuju princip eksplorativnosti i TTS psihotehnikom koja reprezentuje princip
konfirmacije. Oba ova principa imaju svoje prednosti i nedostatke ali su i pored razlika u sutini komplementarna.
Zbog toga je pogrena njihova konfrontacija kao i ambicija da se eksplorativne tehnike eliminiu sa obrazloenjem
da su subjektivne i zato nenaune". Linost ni sama nije neto konano, zauvek odreeno, dakle zatvoreni sistem.
To takoe ne znai da ona nema i neku relativno trajnu strukturu i da nae znanje o linosti ne moemo podvrgavati
proveri i potvrivanju. Ukratko, kliniki metod je jedinstvo eksplorativnosti, otkria, provere i potvrivanja.
DIJAGNOSTIKA STUDIJA SLUAJA
Savremeni kliniki nain ispitivanja predstavlja svojevrsnu kombinaciju tradicionalnog medicinskog pristupa
dijagnostikovanju bolesti i psiholokih tehnika koje su oformljene po uzoru na fizikalne opite i aparate.
Tradicionalni pristup bolesniku, ini okvir u kome se prepliu naturalistike metode intervjua i posmatranja sa
kvantifikovanim skalama procene, testovima sposobnosti i projek-tivnim tehnikama.

Studija sluaja je metoda koja se koristi za prouavanje tegoba (znakova, simptoma, sindroma i klinike slike
bolesti), kao i povezanosti tegoba sa specifinim psiholokim i socijalnim faktorima. Ova metoda u praksi klinikog
psihologa namenjena je otkrivanju onoga to je u individui bolesno i stoje u bolesti individualno.
Studija sluaja ima iroku primenu u razliitim disciplinama. Sa izvesnim modifikacijama, studija sluaja je
metodski okvir u medicini, klinikoj psihologiji, kriminalistici ili istoriografiji. U klinikoj psihologiji studija sluaja
iziskuje susretanje kliniara sa sluajem, razgovor o tegobama, brigama i potrebama klijenta, kao i primenu niza
eksplorativnih tehnika. Jedan susret veinom nije dovoljan. On se ponavlja sve dok kliniar ne stekne uverenje daje
prouio sluaj do te mere da moe o njemu dati svoje miljenje i odreenu procenu. U praksi postoje mnoga
ogranienja koja utiu na trajanje i investicije u studije sluaja. U prvom redu to je visoka cena, nedostatak
kapaciteta i smisaonost zadatka.
Nije svako psiholoko ispitivanje pacijenata studija sluaja. Jednokratni razgovor i primena testa inteligencije ili
nekog inventara linosti, bez obzira na kvalifikaciju ispitivaa ili status ustanove u kojoj se to ispitivanje obavlja,
nije studija sluaja. Treba podvui da izmeu klinike metode i studije sluaja postoji veza, ali nikako istovetnost.
58
Studija sluaja je kompleksan postupak prouavanja pojedinaca u njegovom razvoju. Studija sluaja se moe
obavljati i sa malim brojem tehnika, na prirner razgovorom i prouavanjem linih dokumenata. Nasuprot tome,
primena vie tehnika, pet ili deset, u ispitivanju linosti jo nije garancija da se vri studija sluaja. Tano je to da u
klinikoj praksi studija sluaja podrazumeva multimetod-sku eksploraciju. Savremena klinika dijagnostika, ve i
zbog razvoja metodologije pojedinih disciplina i tehnoloke ekspanzije, vodi u rasparavanje i poplavu rezultata.
Meutim, sva ta ispitivanja postaju samo elementi studije koju vodi nadleni kliniar koji, uz pomo tih podataka,
pokuava da rekonstruie linost pojedinca kao celine.
U klinikoj psihologiji primena baterije tehnika slui da kliniar proveri pretpostavke o razvoju, dinamici i strukturi
linosti i njene povezanosti sa bitnim osobinama ivotne sredine. Te pretpostavke su rezultat njegovih praena
naturali-stikih izvora podataka. Psihotehnika ispitivanja, nasuprot nekim ranijim oekivanjima koja su im davala
prioritet (Rapaport, Gill i Schafer, 1945), predstavljaju samo poseban oblik proveravanja. U okvirima studije sluaja
sreemo se sa sledeim vrstama podataka i pristupa.
1. Neposredni kontakt kliniara i sluaja, koji se obino naziva intervju, opservacija ili praenje. Ovaj susret nije
conditio sine qua non studije sluaja, jer je ona mogua i indirektno. Ipak, takav susret ima veliki znaaj za
orijentaciju kliniara i utie jae na njegov sud nego indirektni podaci. Neposredni kontakt moe da se javi u tri
intenziteta". Najvei intenzitet" ima ako je usredsreen na sada i ovde", na neposredno vieno, reeno i
doivljeno sa obe strane. Sledei, nii stepen intenziteta" ima susret ili deo susreta koji se odnosi na prolost, na
tamo i tada", kada ispitanik prepriava svoju biografiju ili oivljava stara, moda potisnuta seanja. Tu je intenzitet
kontakta sa kliniarem oslabljen a sa sobom pojaan. Najnii stepen intenziteta" ima onaj susret u kome kliniar
primenom odreenih tehnika, skala ili testova ispituje klijenta. Mada i tu postoji komunikacija, ona je veoma
oposredovana podelom uloga, fonnalizacijom pravila i orijentacijom svesti oba uesnika na zadatke.
2. Obavetenje o sluaju preko tree osobe. Ovaj indirektan oblik eksplo-racije je, verovatno, najei i sreemo ga
u sudstvu (svedoci), istori-ografiji ili pisanju biografije istaknutih osoba. U klinikoj praksi se oba-vetenja iz druge
ruke prikazuju kao heteroanamneza". I u tom pristupu razlikujemo stupnjeve ili podvrste. Informacije o razvoju
linosti najee dobijamo od roditelja ili staratelja. Uporeenjem tih podataka sa onim koje nam daje neposredno
sam ispitanik moemo otkriti traumatske epizode i podruja odbrambenog falsifikovanja. Po nepisanim pravilima
tradicije, ovakvu eksploraciju obino obavljaju psihijatri. Drugu vrstu indirektnih obavetenja, koja se odnose na
bliu prolost, dobijamo iz razgovora sa branim partnerima, u onim sluajevima gde je to potrebno i mogue, dok
se u drugim koristimo obavetenjima sa radnog mesta. Ovu drugu vrstu eksploracije obavljaju socijalni radnici,
59
koji su pokretni i odlaze na lice mesta". Treu vrstu indirektnih obave-tenja dobijamo od klinikog osoblja koje
prati ponaanje pacijenata i kada ih lekari, psiholozi ili socijalni radnici ne vide. Pored ova tri, uglavnom
naturalistika vida obavetavanja o ponaanju ispitanika, postoji i psihotehniki nain, koji se veinom sastoji iz
socio-metrijskog ispitivanja ili faktorizovanih skala procene, Lorove skale ili Viten-bornove skale procene. U celini
gledano, oposredovano ispitivanje je bitan element studije sluaja nezavisno od toga da li je sadraj iz prolosti ili
sadanjosti, ko je informator i da li je forma prikupljanja podataka naturalistika ili psihotehnika.
3. Studija sluaja obuhvata i ispitivanje linih dokumenata, umetnikih proizvoda i rezultate merenja uinaka. U
mnogim sluajevima pisma koja je ispitanik napisao ili dnevnik otkrivaju vrlo znaajne momente bez kojih bi
tumaenje ostalo manjkavo ili bilo pogreno. Crtei, slike ili pesme takoe prenose poruke koje doprinose
razumevanju sluaja u odreenim fazama ivota. Ovakve umetnike tvorevine se, u uslovima hospitalnog
posmatranja, i naruuju" putem aktivnosti u radnoj terapiji. Za studiju sluaja, posebno u medicini, sudstvu i
klinikoj psihologiji, veoma su vani rezultati laboratorijskih ili psihotehnikih ispitivanja. Slinost sa prethodnim
izvorima je u tome to su to proizvodi jedne iste osobe. Ovi dirigovani i najee kvantifikovani uinci i sami po
sebi mogu imati presudan znaaj za ocenjivanje pojedinih aspekata linosti. Za razliku od spontanih proizvoda,
rezultati tehnike eksploracije ne mogu se slobodno interpretirati, ve zahtevaju odreeno znanje i eksperte.
Studija sluaja se nametnula snagom iskustvene provere. Njena rairenost i primena u razliitim disciplinama,
kojima je zajedniki interes spoznaja izabrane osobe, potvruje daje u pitanju dobar izum. Studija sluaja, bez obzira
da lije pri-menjena u psiholokoj, literarnoj, istoriografskoj ili sudskoj praksi, predstavlja najiri okvir za
aproksimiranje jednog neostvarljivog cilja, a to je otkrivanje istine

0 pojedincu. Ovaj se pokuaj zavrava gomilanjem podataka i nekom rekonstrukcijom toga kako je istraiva
shvatio istraivanog ili kako gaje uklopio u usvojenu teoriju i filozofiju. U idealnom vidu studija sluaja je totalna
biografija" istraivanog. U stvarnosti totalna biografija" je nedostina, jer je neekonomina i stvarno nepotrebna. U
praksi, pa i u naunom radu, zadovoljavamo se jednostavnijim projektom ije su okosnice biografija (ko sam ja),
ocena relevantnih drugih (ko je on ili ona) i serija odreenih uinaka ili ostvarenja (objektivni testovi). To je projekt
koji je Cattell identifikovao kao kliniku metodu istraivanja pojedinca.
STUDIJA SLUAJA IINDIVUDUALNE RAZLIKE
Voditi studiju sluaja na takav nain da nita to je nuno ne bude proputeno a sve stoje prikupljeno bude
upotrebljeno i korisno, iziskuje umenost
1 vetinu. Opta pravila voenja studije sluaja nije teko nauiti. Problemi uvek iskrsavaju u konkretizaciji, u radu
sa pojedincima. Glavni nedostatak pravila za
60
voenje studije sluaja jeste uoptenost. Za svaki konkretni sluaj ova opta pravila moraju iznova da se
prilagoavaju, a za to ne postoje pravila.
Individualne razlike medu ispitanicima, a posebno njihova kvalitativna specifinost, trae znatnu snalaljivost
kliniara. Uzmimo za primer sluaj deaka koji ima slab uspeh u koli i koga roditelji dovode kod psihologa. To se
esto deava. Posle razgovora sa deakom i njegovim roditeljima kliniar dolazi do zakljuka da spoljne faktore",
kao to su nepodesni uslovi uenja, udaljenost od kole, promena kole i stana, moe elimimsati. Roditelji su
zainteresovani za deaka i njegov uspeh u koli, pa i ova okolnost izlazi iz programa traganja. Iz kolskog
svedoanstva i razgovora kliniara saznaje se daje neuspeh skoranjeg datuma. Ranije je ovaj uenik postizao vrlo
dobar uspeh u koli. Poto je kliniar izveo zakljuak da meu uobiajenim spoljnim faktorima nema ni jednog
kojeg bi mogao izdvojiti i povezati se neuspehom. on prelazi na proveru liste unutranjih faktora". Ovaj program
traganja ima tri stavke: intelektualne sposobnosti, razvojne promene i motivaciju.
Na testu inteligencije deak je postigao IQ 103. Njemu je 12 godina, to bi moglo imati neki znaaj ali ne a priori.
Najzad, deak je zainteresovan za kolu i prihvata planove daljeg kolovanja, koji su zajedniki, jer se ne zna ko je
autor plana. Posle letiminog pregleda tih rezultata i podataka, psiholog dolazi do zakljuka da je ,.sve u redu" i
savetuje roditeljima da ovaj dogaaj prime bez dramatizacije, da ostanu u kontaktu, da vie obrate panju na deaka
i da e se sve, vrlo verovatno, zavriti dobro.
Ovakva pria je dobro poznata. Ona se ponavlja u raznim varijacijama svuda gde rade savetovalita i slini
psiholoki centri. Postavlja se pitanje kako moe da bude suma negativna (slab uspeh u koli) kada su elementi
pozitivni? Najpre emo pomisliti daje kliniar negde pogreio, ili je bio zaveden netanim prikazivanjem stvari. To
je sasvim mogue, jer kliniar nije daleko odmakao u rekonstruisanju totalne biografije" ispitanika. Ipak, on je
imao mogunosti da proiruje svoju eksploraciju, da uvede kontrolne postupke ukoliko posumnja u ispravnost
iskaza. On je bio uveren da moe verovati svojim ispitanicima. Suvie nepoverljiv ispitiva bie na kraju u pravu,
jer eprkanje" po ljudima uvek daje neto to se isprva skriva. Ovo, ipak, ne moe biti naelo primene studije
sluaja, jer ona nije instrument strukom kodifikovanog voajerizma.
Postupak ovakvog voenja studije sluaja moe da se uporedi sa nainom popunjavanja nekog upitnika. U
prikupljanju podataka kliniar je imao jednu teorijsku emu sa niz pitanja. Ova su se pitanja odnosila na kritine
komponente jednog modela deka sa 12 godina i neuspeha u koli". Korak po korak, kliniar je popunio taj
imaginarni upitnik, u ovom sluaju negativnim odgovorima. Poto nije potvrdio da je ovaj ispitanik tipian sluaj",
niti je naao potvrdu daje u pitanju neki tei poremeaj, on je prekinuo traganje i odluio da umiri klijente i prieka
dalji razvoj dogaaja. Ipak, kao to se vidi, dobijen je negativan zbir od pozitivnih elemenata. Kako?
Imaginarni upitnik koji je posluio kao ema traganja sastoji se od pitanja koja se mogu postaviti svakom
potencijalnom ispitaniku. Kliniar trai odgovor na pitanja: koliko je ispitanik postigao na testu inteligencije, da li je
motivisan za
61
kolu, da li se roditelji slau, da li je slaganje izmeu uenika i nastavnika poremeeno, da li je ispitanik zapao u
adolescentnu krizu identiteta i slina. Odgovore na ta pitanja kliniar ocenjuje takoe prema optim metilima. U
stvari, on prevodi konkretne, specifine odgovore u opte kategorije i tako popunjava rubrike tog eksplorativnog,
imaginarnog upitnika. Ovakav nain voenja dijagnostike pretrage ne samo da je iroko rasprostranjen u klinikoj
praksi nego je i zadovoljavajui u veini sluajeva. ta, meutim, ako je neko van kategorije, ako ne spada u veinu
sluajeva".
Svaki kategorisan odgovor u ovoj eksploraciji predstavlja jednu vrstu generalizacije. Kliniar je registrovao daje
ispitanik motivisan za uenje". Mada je ova formulacija sasvim adekvatna i uglavnom jasna, ona ima niz
nedostataka. Ona predstavlja jedno kategorisanje niza konkretnih informacija u jednu rubriku. Ako bismo
razgovarali sa 20 deaka od 12 godina koji su svi procenjeni kao motivisani za uenje", da li bi se svi predstavili na
isti nain, da li je sigurno da bismo njihovu motivaciju zaista mogli da izjednaimo? Vrlo verovatno da ne. Izmeu
svih njih nali bismo manje ili vee razlike u nizu znaajnih momenata koji se odnose na motivisanost za uenje.
Meu podacima ove eksploracije rezultat testa inteligencije izgleda naj-odreeniji, jer je izraen brojano. Osim
toga, poznato je da se do IQ dolazi jednom standardnom tehnikom putem uniformno sprovedenih postupaka. Uprkos
ovome, i IQ kao mera ili pokazatelj inteligencije krije itav niz pitanja i neodreenosti. Poimo od injenice da
primenjeni test inteligencije, u ovom sluaju VISK, ima deset subtestova. Jedan odreeni zbirni uinak moe da se
dobije na mnogo naina. Drugim recima, svi oni koji postiu, recimo, IQ 100, mogli bi se razvrstati u veliki broj

podgrupa prema kombinaciji rezultata na sub-testovima. Iza jednoobraznog zbira stoji krajnja raznolikost odnosa
meu sub-testovima. Smisao ovog podatka je u tome da redosled uinaka na subtestovima takoe moe da bude
vaan pokazatelj osobina linosti ili poremeaja.
Ovde je bio analiziran jedan srazmerno jednostavan plan dijagnostikog traganja. U svakodnevnoj praksi vrlo su
esti sloeni problemi, sa veim brojem rubrika u emi traganja. Zbog toga se zadatak komplikuje i progresivno
oteava. Tome treba dodati da je veina rubrika u emi dijagnostikog traganja meuzavisna. Ovaj formalno logiki
aspekt studije sluaja pomae nam da shvatimo koliko proizvoljnosti ima u uproenom odgovoru za svaku rubriku,
usled zanemarivanja individualnih razlika. Daleko najbolju analizu formalno logikog aspekta klinike metode dao
je Sarbin u svojoj silogistiko-probabilistikoj teoriji klinikog suenja. U okviru ove teorije prikazani su i
analizirani neki oblici uea procene individualnih razlika u ukupnom procesu suenja.
U praksi se studija sluaja esto koristi da bi se razreio neki diferencijalno dijagnostiki problem. To je zadatak koji
su kliniari-psiholozi pomno reavali do sredine ezdesetih godina. Meutim, izmeu tog zadatka i potencijala
studije sluaja postoji bitna razlika. Diferencijalno dijagnostiki zadatak se praktino svodi na kategorizaciju
individualnog ispitanika. Nezavisno od toga da li je dijagnostika kategorija krepelinovski deskriptivna ili
psihodinamski analitina, ona je tipoloka. Za tipoloku klasifikaciju je osnovno identifikovanje kritine osobine u
62
ponaanju, u mentalnoj ili fenomenolokoj sferi i u biografiji. Definicija kategorije ili tipa odreuje koje osobine
treba eksplorisati. ema traganja je u ovom sluaju analogna inventaru sa dihotomnim izborom odgovora (da ili ne;
ima ili nema). Dobro je poznato da se stvarni ljudi koji su dobili zajedniku dijagnozu, na primer shizofrenija ili
opsesivno kompulzivna neuroza, meusobno podosta razlikuju. Branioci klasine pozicije istiu da je to tako samo u
pogledu sporednih osobina, dok se u pogledu bitnih, razlika veoma smanjuje. Psiholoka ispitivanja vrena
razliitim mernim instrumentima uvek iznova potvruju da se unutar svake dijagnostike klase javljaju razlike, i to
ne samo u sporednim" nego i u bitnim" osobinama, odnosno atributima klase. Psihijatrijska misao se nije posebno
udublji-vala u ovaj problem, niti je njena metodologija imala naina da taj problem resi. Psihologija individualnih
razlika (Galton, Anastasi, Evsenck i dr.) razreava pro-tivurenost tipologije na taj nain to atribute pretvara u
dimenzije. Kada se tako postupi, onda se individualne razlike ugrauju u definiciju preko skala intenziteta koje
nazivamo dimenzijama. Ovaj metodoloki problem je elegantno razreen i demonstriran u postupku Evsencka, koji
je diskontinuirani model tipova zamenio kontinuiranim, dimenzionalnim modelima.
Potencijal studije sluaja je daleko vei nego to su potrebe klasine diskontinuirane ili savremeno kontinuirane
tipologije patolokog ponaanja. Studija sluaja je iroki okvir eksploracije, koji prema potrebi moe da obuhvati i
nomotetike tehnike i postulacije. Meutim, u punom zamahu studija sluaja je idiografski metod koji vodi ka
saznanju o pojedincu preko granica nomotetike i tipologije. ta u tom sluaju predstavlja studija sluaja? Za
psihijatrijsku praksu, kakva je za sada u nas i u mnogim zemljama sveta, klasifikaciona dijagnostika i dalje ima
vrednost i postoji potreba da se ona procenjuje to vernije psihome-trijskim naelima. Diskontinuirani model tipova
moe da se brani zahtevima nauke koja po prirodi stvari istrauje opte zakonitosti. Imajui u vidu ogranienja
potreba i mogunosti prakse, malo je verovatno da se puni potencijal studije sluaja, a to je totalna biografija, moe
ostvarivati.
STUDIJA SLUAJA KAO METODOLOKI OKVIR
Studija sluaja je takav istraivaki pristup gde je jasnije ta se istrauje nego kako se to ini. I pored toga mogu da
se analiziraju karakteristike studije sluaja u klinikoj psihologiji ili psihijatriji. Najvaniji razlog za uvoenje
ovakve neekonomine forme istraivanja je taj to su pojave ponaanja, linog iskustva i biografije pojedinaca teko
odredljive. Uprkos tome to dijagnostiar zna sve oblike oboljenja koji su opisani u psihopatologiji, on nije dovoljno
siguran daje tano prepoznao i rasporedio kritine informacije u nozoloke rubrike. Visoki stepen neodreenosti
posmatranih pojava pokuava se redukovati jednim kompletnim pristupom koji je istovremeno i ekstenzivan i vrlo
intenzivan. Mada na ovaj nain ispitiva biva zasut obiljem podataka, od kojih je veina irelevantna za odabrani
zadatak, on je uveren da je smanjio stepen neizvesnosti, da je izbegao greku pogrenog prepoznavanja i da su
kategorizacije bitnih informacija tanije. Za ovaj nain studije sluaja moe se rei da je pseudoidiografski, ili da i
nije stvarno studija pojedinca kao autentine osobe, ve kao primerka klase.
63
Studija sluaja je metodoloki okvir sa malim stepenom strukturiranosti. Jez-grovna struktura je ograniena na
ispitivaa, ispitanika, podelu uloga i deskriptivnu primenu naturalistike eksploracije intervjua i posmatranja. Sve
ostalo to se koristi u studiji sluaja je specifian dodatak koji zavisi od podruja primene. U klinikoj psihologiji
ovaj specifian dodatak predstavlja baterija testova, tehnika i skala. Psihijatrijska studija sluaja je ira. Ona
obuhvata kontakte sa osobama van dijade, psiholoki izvetaj (zasnovan na uoj studiji ili samo bateriji), izvetaj
socijalnog radnika i itav niz dokumenata ili radova ispitanika (pisma, dnevnici, proizvodi iz razne terapije). Ova
razlika u irini i u obuhvatnosti ne proizilazi iz sutinskih odredbi ove dve discipline. Ona je uslovljena praktinim
razlozima, pre svega hijerarhijskom podelom uloga u zdravstvenim institucijama.
Ne postoji pravilo koje bi unapred odreivalo koje se tehnike i postupci moraju dodati naturalistikom
instrumentarijumu. U tom pogledu studija sluaja je otvoren sistem u punom znaenju. U poredenju sa
psihodijagnostikom baterijom studija sluaja ima veu irinu i znatno manju odreenost. Takoe se moe rei da je
studija sluaja manje formalizovana. U tom pogledu je sudska studija sluaja izuzetak, jer je najvie formalizovana i
ritualizovana. Na suprotnom kraju bi bilo mesto biografskom romanu ili studiji. Naravno, jedan dobar biografski
roman stvara najjai utisak autentinosti i ivotnosti. Meutim, kliniko-psiholoki postupak ne moe biti toliko

podreen individualnosti opisivaa kao to je sluaj u biografskom romanu. U odnosu na taj primer ipak treba istai
da u psiholokoj studiji ima dosta mesta za kreativne inovacije. Zajedniko za ta dva naina prouavanja jedne
osobe jeste ukljuenje empatike spoznaje. Sudska studija sluaja je slina kliniko-psiholokoj samo u pojedinim
sluajevima. Kada se ovakva prouavanja vre sa unapred definisanim zadatkom, onda je slinost znatna. Meutim,
ako je eksploracija otvorena (pretrai i izvesti"), onda je razlika vea. To to posebno odlikuje psiholoki nain
voenja studije sluaja jeste metodoloka pretenzija. Za psiholoku studiju nije dovoljno da sluaj bude verno i
dokumentovano opisan, ve je isto toliko vano da i uslovi i postupci prouavanja budu prikazani. Od psiholoke
studije se oekuje da prui autentian utisak koji bi, teorijski, mogao da stvori bilo koji drugi istraiva pod uslovom
da ponovi isti postupak prikupljanja grae, klasifikacije, ocenjivanja i interpretacije.
64
neposredno, naturalistiko ispitivanje osobe koja je u ulozi pacijenta. To ispitivanje sa zatim zaokruuje primenom
krae ili due istorijske studije sluaja, koja vodi poreklo iz humanistike tradicije i daje specifinost psihijatriji u
okviru medicine. Najzad, dijagnostiko ispitivanje se prenosi na niz laboratorijskih proveravanja bolesti i bolesnika
to predstavlja indirektni put. Laboratorijska ispitivanja daju svoj sopstveni peat klinikoj metodi i unose tradiciju
nauke i tehnologije u kontekst ove, sutinski, naturalistike eksploracije.
Naturalistiki nain ispitivanja je uvek prisutan u medicinskoj dijagnostici, ali je udeo razliit u zavisnosti od
razvoja objektivnosti dijagnostike konkretne specijalistike grane. U psihijatriji naturalistiko ispitivanje jo uvek
ima prevagu nad laboratorijskim pristupom. ak i kada se koristi laboratorijski nain provere, dobijeni rezultati su
takve prirode daje njihova interpretacija subjektivna, odnosno klinika. Subjektivnost u ovom sluaju znai daje
lekar, psihijatar, u poziciji arbitra koji interpretira i odluuje o tome ta objektivni, laboratorijski nalaz predstavlja.
Ogranienje te subjektivnosti se postie studiranjem, uvebavanjem pravilnog miljenja, dugom praksom pod
nadzorom iskusnijih lekara, nametanjem etike, profesionalne i zakonske odgovornosti, kao i indoktriniranjem daje
poziv lekara misionarski (da spaava ivot ljudi").
Studija sluaja je bitna komponenta psihijatrijske varijante klinike metode. Ona vodi poreklo iz literature,
istoriografije, psihoanalize i biografskih studija linosti. Ovaj metodski pristup stavlja u prvi plan bolesnika, a bolest
se prati u kontekstu razvoja i formiranja linosti. Ovaj postupak obino izostaje kada se psihijatrijsko ispitivanje
obavlja po skraenom postupku, na primer, u ambulantnim uslovima. Meutim, sluaj se smatra temeljno ispitanim
u psihijatriji tek kada je napisana istorija bolesti. Iako se tu pominje bolest, dobro i temeljno napisana istorija bolesti
je biografska studija sluaja kao osobe u kontekstu porodice i ivota u celini. U sastavljanju studije sluaja odreenu
ulogu ima i socijalni radnik, koji obino ispituje drutvene uslove u kojima klijent ivi i radi.
Trei stepen u sprovoenju klinike metode u psihijatriji ini upuivanje pacijenta na specifine laboratorijske
probe. Ova procedura je takoe optemedi-cinska. Razlika je samo u tome to se u psihijatriji koriste takve vrste
laboratorija koje su za njen predmet specifine. Upuivanje pacijenata na dopunsko specijalistiko ispitivanje
neurologu, neurooftalmologu, neuroradiologu ili na EEG spada u rutinske postupke dopune psihijatrijske
eksploracije. Sa psihijatrijske take gledita, upuivanje pacijenata psihologu, na psiholoko testiranje ili, kako je
jedan psihijatar govorio, na psihogram", samo je nastavak istog niza mera radi kompletiranja istorije bolesti.
Meutim, treba istai i izvesne razlike. Psiholoka laboratorija" ili, kako psiholozi vole da kau, konsultativna
usluga, specifinost je psihijatrijskog tipa klinike metode, bar u istorijskom pogledu. Naime, psihijatri su prvi uveli
psihologiju u medicinu. Druga je specifinost u tome to su obe strane uverene da ocenjuju sutinu" i da
interpretiraju celinu". Poto psihijatri postupaju sa rezultatima psiholokog ispitivanja kao i sa ostalim
laboratorijskim (ipsofacto dopunskim) analizama, a to znai da ih uklapaju kao delove mozaika u celinu koju oni
smatraju sutinskom, tu se neprestano stvara napetost oko autorstva" i priznavanja vanosti doprinosa.
12
IV. UDEO DIJAGNOSTICARA
Podvrgavanje samog kliniara svim proveravanjima koja su uobiajena za dijagnostike metode jedna je od
specifinosti psihologije kakva je ona danas. Ovaj potez je bio logian i nuan jer se pokazalo da je udeo kliniara u
validnosti klinike metode presudan, pri emu je upravo on bio najmanje ispitana metoda" u klinikoj bateriji. Ono
stoje istraivae od samog poetka posebno zanimalo bio je odgovor na pitanje: Na koji nain i u zavisnosti od kojih
faktora obavlja kliniar obradu, kombinaciju i integraciju podataka?
KLINIKO ISKUSTVO
Sa stanovita zdravog razuma, kao i po miljenju koje je iroko prihvaeno medu kliniarima, duina klinikog staa
odnosno kliniko iskustvo je pozitivan i znaajan faktor validnosti dijagnostike procene. Smatra se da su iskusniji
bolji a manje iskusni slabiji dijagnostiari. Takvo shvatanje ima i potvrdu u nizu istraivanja. Wolf i Murrav (1938)
su utvrdili da iskustvo u zajednikom radu veoma mnogo poboljava validnost i to zato to se tako stvaraju i ue
zajednike, konsenzualne norme valjanosti. Do sutinski identinih zakljuaka doli su i drugi istraivai (Taft,
Chace, Lehman).
Meutim, u izvesnom broju istraivanja rezultati nisu potvrdili pozitivnu vezu izmeu duine klinikog iskustva i
dijagnostike validnosti. Allport je tvrdio da su laici esto bolji poznavaoci ljudi nego iskusni kliniki psiholozi.
Farber (1964) dolazi do istog zakljuka ali pod uslovom da su ti laici umetnici, esejisti ili oni koji su mudri". U vie
dobro kontrolisanih istraivanja dobijeni su takode negativni rezultati. Silver je podelio trideset klinikih psihologa
u tri grupe prema duini klinikog iskustva. Svaki od tih psihologa dao je dijagnostiku procenu desetorice klinikih
sluajeva. Kriterijumski opis linosti dali su psihoterapeuti koji su sve ove sluajeve tretirali minimalno 35 asova.
Rezultati su pokazali da duina klinikog iskustva nije znaajno uticala na validnost klinike procene linosti. Do

sutinski identinih zakljuaka doli su i neki drugi istraivai (Soskin, Mahrer, Goldberg).
Ne zalazei u detaljnu analizu ovih istraivanja, moemo konstatovati da se bez specifikacije uslova ne moe
potvrditi ni odrediti udeo i uticaj iskustva u formiranju validnih dijagnostikih procena. Sa istim pitanjima je u vezi
jedno drugo koje je vanije od prvog i glasi: Da li se ui i kako se ui kliniko procenji-vanje?
UENJE DIJAGNOSTIKOVANJA
U svakodnevnom razmiljanju kao i u empirijskim istraivanjima iskustvo se meri duinom profesionalnog rada.
Meutim, trajanje nekog rada predstavlja samo
5 Psihodijagnostika
65
indirektnu meru ostvarenog uenja, odnosno predstavlja samo uslov za specijalizaciju iskustva. Kliniki sta moe
da bude pogodan indikator pomou kojeg operacionaliziramo kliniku kompetentnost", kliniku vetinu" ili
slino. Meutim, sama duina staa nam ne dokazuje da su kliniari za odreeno vreme i stekli neku odreenu meru
klinike vetine i znanja.
Nekim istraivanjima je potvreno da uenje moe da pobolja validnost procenjivaa ako su pravila jasno
formulisana. Moos (1962) je pratio efekat dva paralelna seminara za klinike psihologe: seminar o primeni MMPI i
seminar o Rorschachovoj tehnici. Provera efekata pokazala je da je seminar o MMPI bio uspeniji, to je dokazano
proseno veim slaganjem kandidata i kriterijumskog opisa kontrolnih sluajeva. Po miljenju autora ova
superiornost zasnovana je na postojanju eksplicitnih pravila o interpretaciji MMPI, koja se zbog toga lake mogu
nauiti nego nedovoljno jasno eksplicirana pravila Rorschachove tehnike.
Ima izvesnih potvrda i za mogunost uenja uoavanja dijagnostikih indikatora. Pokazalo se da se tanost procene
poveava kada procenjivai naue da uoavaju vie od jednog indikatora. Takoe, validnost klinike procene moe
se poveati uenjem reavanja kompleksnih problema. Najzad treba spomenuti i miljenje prema kome o pozitivnoj
korelaciji trajanja profesionalnog iskustva i validnosti procena moe biti govora samo ako se iskustvo odnosilo na
sasvim odreeno kriterijsko ponaanje.
Nasuprot ovome vei broj autora zauzima pesimistian stav u odnosu na postojanje uslova za uenje dijagnostike
vetine. Tipina klinika sredina ne omoguava sistematsko uenje. U takvoj sredini nema sistemski rasporeenih
dejstava nagrade i kazne. U najveem broju sluajeva psiholozi zavravaju svoje izvetaje kada ujedno i prestaju da
viaju sluaj koji su ispitali. O uspehu ili neuspehu svoje procene oni zakljuuju na osnovu toga da li je psihijatar
bio zadovoljan izvetajem ili nije bio. Meutim, u vreme prijema nalaza najee ni sam psihijatar jo ne zna pravi
odgovor, a eventualno ga saznaje kasnije (o emu retko izvetava psihologa). Polazei od miljenja Holta, koji je
smatrao da neuspesi klinikih psihologa potiu otuda to su pokuavali da predviaju ponaanje za ta nisu bili
pripremljeni, Sechrest, Gallimore i Hersch, izveli su tri eksperimenta na studentima u kojima je varirana varijabla
povratnog sprega u uenju. Mada su u sva tri eksperimenta bolji uspeh postigli oni koji su bili u povratnom spregu,
ipak su autori ovaj efekat pripisali poboljanoj motivaciji.
Verovatno da se ne moe mnogo oekivati od uvoenja automatske informacije o uspehu i promaaju u proces
uenja ukoliko feedback ostane globalan (Rotter, 1967). Ovaj autor smatra daje neophodno da kliniar ui uz
obavezno praenje sluaja. Globalni feedback ne moe mnogo doprineti efektu uenja jer nije dovoljno da kliniar
sazna da li je njegova procena u celini bila tana ili ne. Kliniar mora da ui u uslovima specifinog feedbacka, jer
jedino tako moe stvarno da napreduje. Meutim, u krajnjoj liniji Rotter je skeptian, jer uenje postaje beznadeno
usled toga to je kliniar suoen sa ogromnim brojem podataka, a na sve ne moe da obrati dovoljnu panju. Jo je
ekstremniji Estes, koji smatra da postoje etiri nivoa klinike dijagnostike efikasnosti, od kojih kliniar nikakvim
uenjem ne moe da dostigne etvrti nivo zato to ne moe da ovlada svim informacijama koje mu stoje na
raspolaganju.
66
LINOST PSIHODIJAGNOSTIARA
Rezultati dijagnostike eksploracije treba da predstavljaju odraz linosti pacijenta. Interakcija sa tehnikama je
neutralna a takva bi trebalo da bude i sa dijagnostiarem, koji je u svojoj ulozi ravan instrumentima. Po ovom
modelu linost dijagnostiara nimalo ili tek vrlo malo utie na rezultate eksploracije. Meutim, Schafer smatra da
dijagnostiar esto nije dovoljno izolovan u svojoj profesionalnoj ulozi, ve je naprotiv ivi uesnik koji u susretu sa
pacijentom ispoljava sebe i vie nego to to sam shvata i eli.
Jo u vreme Wundta bio je poznat fenomen individualne jednaine" odnosno individualnih razlika koje se
ispoljavaju u ocenjivanju fizikih pojava. Kasnija istraivanja pokazala su da se individualne razlike u jo veoj
meri javljaju prilikom percepcije osobina linosti. Polazei izmeu ostalog i od ove pojave, Mili (l 856) je smatrao
daje nauka o linosti nemogua. Mada se individualne razlike u svakodnevnom ivotu kao i u psiholokim
istraivanjima stalno potvruju, ne bi se moglo rei da su one takvih razmera da onemoguavaju bilo kakvu
saglasnost u ocenjivanju ili predvianjima.
Meu osobine od kojih zavisi dijagnostiki uspeh spada pre svega inteligencija procenjivaa. Uopte posmatrano,
moe se konstatovati da su bolji proce-njivai inteligentniji (Holingworth, Guilford). Meutim, samo visoka
inteligencija nije dovoljna za uspeno procenjivanje osobina linosti i ponaanja. Za nas je naroito relevantna
psiholoka sposobnost", o kojoj je mnogo pisano i to je dosta istraivano. Utvreno je da su izvesne osobine
sistematski u visokoj korelaciji sa uspenim procenjivanjem (Bruner i Taguiri, Taft, Allport). Takoe postoji
povezanost uspeha u proceni osobina linosti sa umetnikim interesima. Po svemu stoje danas o tome poznato
izgleda dosta sporno postojanje neke opte psiholoke sposobnosti koja bi bila nezavisna od objekata procene i
uslova procenji-vanja (Taft, 1955). Cronbach je jo skeptiniji i smatra daje efikasnost u procenji-vanju mogue

svesti na izbor kriterijuma i izvesna artefakta procenjivanja (response set"). Rigiditet u miljenju se navodi kao
negativan faktor uspene procene (Sarbin, 1960). Uspeni procenjivai se koriste multiplom kategorizacijom i
pokazuju znatno veu toleranciju prema protivurenim podacima, to je inae u procesu dijagnostikog informisanja
esta pojava, dok rigidni procenjivai ne mogu da razree protivurenost. Rigidni procenjivai ne mogu da toleriu
kontradiktornosti i tee izvoenju preranih zakljuaka. To isto se zapaa i kod prete-rano samouverenih
dijagnostiara. Poslednjih godina uspeno procenjivanje osobina linosti prouavano je i sa gledita
konvencionalnih konstrukata. Meu takve spada i faktor kognitivna kompleksnost", koju su istraivali Leventhal i
drugi. Mada njihovi rezultati nisu sasvim saglasni ni sa teorijom od koje polaze ni izmeu sebe, zanimljivo je da su
oni otkrili tendencije ka sistematskim razlikama u opaanju osobina linosti i u razreavanju kontradiktornih
podataka izmeu kognitivno kompleksnih" i kognitivno jednostavnih" procenjivaa. Procenjivai osobina linosti
polaze od radnih hipoteza koje vode poreklo iz iskustva, teorije, ili su uzete iz autoritativnih izvora. Utvreno je da
se procenjivai meusobno raz67
likuju po i/boru radnih hipoteza, a razlikuju se i po izvoenju postulata prosuivanja ak i onda kada prihvataju istu
teoriju (Sarbin, 1960). Izvesnu potvrdu da procenjivanje drugih zavisi od autopercepcije samog procenjivaa
nalazimo u nizu radova. Wolf i Murray (1938) konstatovali su da su procenjivai pri ocenjivanju dijagnostike
sposobnosti" lanova grupe najvie ocene davali onima koje su smatrali slinim sebi, a najnie onima za koje su
smatrali da se najvie razlikuju. Prilikom ocenjivanja tona boje u jednoj grupi crnaca procenjivai su donosili
sudove zavisno od toga kako su procenili svoju sopstvenu kou (Marks). Linost procenjivaa je referentni okvir pri
donoenju suda o drugima. Halpern navodi da procenjivai najvie gree u oceni onih crta linosti u pogledu kojih
su sami sa sobom najnezadovoljniji. Po svemu sudei, svaki procenjiva ima sopstvene standarde po kojima
odreuje dimenzije posmatranih osobina linosti i ponaanja. U sklopu toga shvatanje i doivljavanje sopstvenog Ja
ima aktivnu ulogu. Distanciranost u odnosu na sebe i distanciranost u odnosu na pos-matranika predstavljaju nuan
preduslov tanog suenja. Postoje znatne individualne razlike u spremnosti i sposobnosti kliniara da neprestano
procenjuju ispitanika (Taft, 1955).
Gunderson i Kapfer (1966) ispitivali su individualne razlike meu klinia-rima polazei od miljenja Gronbacha da
svaki procenjiva ima neku vrstu sopstvene implicitne teorije linosti". Autori su izvrili faktorsku analizu
latentnih obrazaca procene" jedne grupe kliniara koji su vrili selekciju lanova za jednu polarnu ekspediciju. Oni
su konstatovali da se obrasci kojima su se procenjivai koristili mogu objasniti sa tri ira faktora koje su nazvali
opti evaluativni faktor", faktor agresivnosti" i faktor efikasnosti". Takoe je konstatovano da se procenjivai sa
slinim faktorskim strukturama meusobno vie slau u ocenama.
Iz svega ovoga je manje-vie jasno da prihvatanje odreene teorije, na primer psihoanalitike, podvrgavanjem
psihoterapiji uslovljava i prihvatanje sistema i normi te teorije to utie na procenu. Daleko je manje jasno zato se
iz iste teorije izvode razliiti zakljuci odnosno zato odreeni procenjiva bira odreeni postulat, a ne neki drugi,
iako su svi oni iz istog teorijskog sistema? Sarbin smatra da se naklonost prema odreenoj vrsti postulata moe
empirijski istraivati. Eventualne dimenzije koje odreuju selekciju mogle bi prema njemu da budu: a) pro-jektivni distancirani, b) mizantropski - filantropski, c) mehaniki - humanistiki, d) konsenzualno validni - ekscentrini.
Na kraju (ovaj kraj" je sasvim proizvoljno odreen, jer bi nabrajanje radova i miljenja moglo jo veoma dugo da
traje) moe se postaviti pitanje kakva je empirijska vrednost svih prouavanja procenjivaa. Da li nam to to znamo
o dobrim i loim procenjivaima omoguava da preporuimo i odaberemo najpogodnije osobe za klinike psihologe
ili psihijatre?
Kelly i Fiske (1946, 1949, 1951) izvrili su jedno veoma ambiciozno ispitivanje, po ugledu na poznati OSS
program, u cilju predvianja uspeha u klinikoj psihologiji. Oni su vrlo temeljno ispitali 137 psihologa koji su
zapoeli sta kao budui kliniari. Mada je ispitivanje svakog kandidata trajalo danima, a pri obradi podataka su
uzeli uea veoma eminentni kliniari, konani rezultat procene, koji
68
je u vezi sa etiri vrste kriterijuma, veoma je skroman. Nita bolji rezultat nisu ostvarili u srodnom ispitivanju ni
Holt i Luborsky, gde je selekcija bila usmerena na psihijatre. Iz ovoga sledi zakljuak da uprkos impozantnoj
kolekciji podataka o procenjivaima, praktina vrednost svega toga je neproporcionalna uloenom trudu.
itav ovaj rad ipak nije ostao bez ikakvog efekta. On je nastavio da stimulie istraivanja, i to u dva pravca. Prvo u
pravcu prevazilaenja faktografskog i empiricistikog pristupa, koji oigledno ne nude reenja. Iz ovoga se postavlja
potreba formulisanja teorijskog okvira za podruje procene linosti. Drugi pravac u kome je usmerena akcija odnosi
se na dalja prouavanja faktora i procesa suenja i otkrivanja novih relevantnih injenica. U vezi sa ovim poslednjim
naroiti znaaj imaju ona otkria koja bolje objanjavaju procese pomou kojih procenjivai reavaju problem
obrade i integracije podataka dobijenih klinikim metodom.
DA LI JE PSIHOTERAPIJA DIJAGNOSTIARA NUNA
Razvoj testovne metode, i pored poetnih pretenzija, oigledno nije doveo do eliminacije procenjivaa, naprotiv.
Poslednjih deset godina u klinikoj psihologiji poinje da se sve vie istie znaaj kliniara. On je najpre
unapreen", poto su ga proglasili za ravnopravnog lana baterije i nazvali dijagnostikim instrumentom" (Hunt).
Zatim je formulisano holistike shvatanje o neodvojivosti kliniara od metoda koje koristi i interpretira (Kelly).
Izgleda daje bar privremeno naputeno shvatanje da je u trijadi osnovnih elemenata: teorija, metode, proce-njiva,
ovaj poslednji nevaan ako nije i suvian. U novoj formulaciji problem vie nije u tome da se kliniar eliminie da bi
metodologija po svaku cenu postala objektivna, nije ni u tome da se jednostavno zadri, ve kakav treba da bude i

kako postii da bude dobar.

Problem efikasne i racionalne obuke kliniara nije uopte nov. Takoe nije novo ni stanovite psihoanalize, koja ve
odavno zahteva da i dijagnostiar, kao uostalom i psihoterapeut treba da bude posebno osposobljen za taj posao.
Poto osnovnu tekou ne predstavlja dijagnostika metodologija ili sistem nastave i obuke, ve linost kliniara
neophodno je da tu pone prava priprema. Kliniar mora prvo da se odui psihoterapijom od svojih loih osobina da
bi mogao da kao zrela i integrisana linost uspostavi takve odnose sa pacijentima koji omoguavaju dobru procenu
linosti. Bez takve pripreme dijagnostiar nee biti u stanju da iskoristi svoje sposobnosti i metodoloke
mogunosti, osim toga bie stalni izvor sistematskih pogreaka. Poto veina psihodijagnostiara pre ili posle u ovoj
ili onoj men deluje i kao psihoterapeut, to je zahtev da proe kroz psihoterapeutsku pripremu opravdaniji. Ukratko,
da bi kliniar postao dobar dijagnostiar i proce-njiva ljudi, on mora biti osposobljen da sve, bez iskrivljenja i
skotoma, uoi. Da bi mogao tako otvoreno i bez linih artefekata da vidi druge, mora prethodno biti otvoren prema
sebi. Da bi bio otvoren prema sebi treba da bude osloboen onih unutranjih zastoja u linosti koji ometaju uvid u
sebe. I najzad, jedino reenje takvog zahteva prua psihoterapija. U optem okviru pitanja koliko je kliniar va-lidan
dijagnostiar postavlja se i ue pitanje koliko su ove tvrdnje dokazane.
69
U nekim istraivanjima uporeena je validnost psihoterapeutski tretiranih i netretiranih kliniara. Silverman (1959)
je uporedio dijagnostiku validnost grupe od 15 psihoanalitiki tretiranih kliniara sa istim brojem netretiranih.
Spoljni kri-terijum validnosti predstavljao je opis linosti pacijenta koji je dao psihoterapeut. Rezultati ovog
istraivanja pokazali su da su analitiki tretirani i orijentisani kliniari dali validnije opise linosti od neanaliziranih.
Takoe je utvreno da su opisi analiziranih kliniara bili medu sobom sliniji nego opisi linosti u neanali-ziranoj
grupi. Heinman i Cooper opisali su daje u jednoj psihoanalitiki orijenti-sanoj ustanovi socijalni radnik, koji nije
poznavao Rorschachov metod, prisustvovao ispitivanju jednog pacijenta tom metodom. Na kraju testiranja psiholog
i socijalni radnik dali su svoje opise linosti testiranog pacijenta koristei svaki svoje podatke, psiholog testovne,
socijalni radnik opte podatke i ono to je zapazio u toku testiranja. Utvreno je da su oni dali visoko podudarne
opise iako su se sluili drugaijim podacima i prilazom. Ovaj rezultat je protumaen i objanjen tune to su obojica
primenili isti teorijski sistem u interpretaciji. Chance i Arnold traili su da 533 kliniara (psihijatara, klinikih
psihologa i socijalnih radnika) opiu interpersonalne doivljaje nekog pacijenta na osnovu dva zapisnika sa
psihoterapije. Naene su znaajne razlike u procenama izmeu analitiki tretiranih i netretiranih kliniara Zapaeno
je da psihoanalitiki tretirani kliniari, to im je sta dui, sve vie nalaze i istiu pozitivne i pasivne odnose", dok
je kod neanaliziranih utvrena suprotna tendencija.
U nas je broj klinikih psihologa koji su tretirani nekom formom psihoterapije, pogotovu u cilju osposobljavanja za
kliniki rad, beznaajan, ako takvih uopte i ima. O tome koliko psihoterapija stvarno poveava validnost
psihodijag-nostiara nije jednostavno doneti sud i zbog vrste pristupa kontrolnim istraivanjima. Lako je uoiti da se
kao kriterijum validnosti u radovima koriste kriterijum-ski opisi psihijatra i psihoterapeuta koji su, naravno, i sami
proli kroz psihoterapiju. Zbog ovoga je teko prihvatiti saglasnost u opisu izmeu analiziranih dijagnostiara i
terapeuta kao istu meru validnosti. Ovo tim pre to i navedeni radovi pokazuju da terapeutski tretirani homogenije
opisuju sluajeve nego netre-tirani, verovatno usled usvojenih i zajednikih shvatanja, stavova i normi. Drugim
recima, ne znamo da li su tretirani postali stvarno bolji ili samo sliniji jedan drugom u strunim stavovima. Takoe,
nije jasno da li je to posledica promena u linosti ili samo u znanju i shvatanjima. Uprkos svemu moramo priznati da
argumenti koji se navode u korist potrebe psihoterapeutske pripreme kliniara imaju veliku teorijsku uverljivost.
70
V. INTEGRACIJA PODATAKA
Istorijski posmatrano, osnovni problemi klinike psihodijagnostike smenji-vali su se izvesnim redom. U vreme
pojave Binet-Simonove skale i u periodu neposredno posle nje osnovni problem je bio da se konstruie dobar test"
po mogunosti za sve relevantne aspekte ponaanja koji su interesovali kliniara. Prema tome, reenje metodolokog
problema traeno je na nivou pojedinane tehnike. U narednoj fazi pojavljuje se novi problem: kako oformiti
najbolju skupinu metoda koja e osigurati uzorak najvanijih podataka o dijagnostiki znaajnim aspektima linosti.
Reenje metodolokog problema traeno je dakle na nivou skupova a ne vie pojedinane metode. Ovim je naeto
pitanje strategije psi-hodijagnostikog ispitivanja. U treoj fazi vorni problem metodologije postaje sledee: kako
iz dobijenog uzorka izdvojiti bitno i na koji nain integrisati ono to je izdvojeno?
Ovaj problem koji predstavlja pravu moru za veinu kliniara-praktiara reen je u okvirima nekih teorija linosti,
kao to su Cattellova i Evsenckova teorija linosti. Ovi autori su uspeli da razviju paralelno i povezano teoriju i
metodologiju ispitivanja. U takvom sluaju integracija podataka je relativno jednostavna. Nevolja je, meutim, u
tome to veina kliniara nije prihvatila metodologiju ovih autora, ve se koristi empirijski komponovanim
skupovima metoda koji nemaju unapred odreenu teorijsku osnovu, pa se u interpretaciji sa teorijama koriste
eklektiki. Rezimirajui rezultate izvedenog istraivanja Luborski (1954) je napisao: Analizirajui neka naa
neuspena predvianja mi smo bili iznenaeni uspehom u proceni mnogih pojedinanih osobina i naom nesposobnou da te pojedinane ocene zajedniki obuhvatimo". Ove injenice tumaimo time da su rezultati procena
daleko zavisniji od kliniara nego to bi mogle biti da su empirijske i teorijske relacije metode nedefinisane. Poto je
to tako, razumljivo je daje kliniar ne samo najznaajniji dijagnostiki instrument" klinike metode nego je i njen
mozak, odnosno nosilac programa integracije i interpretacije.
DVA NAINA INTEGRACIJE PODATAKA
Klinika metoda se tradicionalno odreuje kao kvalitativna, dubinska i holistika, a statistika metoda kao

kvantitativna, faktografska i analitika. Ove karakterizacije su utoliko uverljivije ukoliko se ove razlike vie
podvlae. U stvari, u fazi prikupljanja i obrade podataka razlike izmeu ove dve metode su veoma male i, nebitne.
Bitnu razliku izmeu te dve metode nalazimo tek u fazi kombinacije i integracije podataka. Kliniki nain
integracije podataka slikovito opisuje Meehl(1954):
71
Rad kliniara sastoji se u tome da, koristei raspoloive injenice i grubo formulisane zakonitosti, iznalazi hipoteze
o stanju nekih meuvarijabli, odnosno hipotetinih konstrukata u vezi sa pacijentom. Na osnovu tako razliitih
podataka kao to su Rorschachov test, profil na MMPI omake u toku intervjua i izvetaj socijalnog radnika o
omaci ispitanika, kliniar dolazi do zakljuka kao to je recimo ovaj: Pacijent ima jake oralno zavisne potrebe zbog
kojih je izgradio jedan agresivan i dominantan stav kao reaktivnu formaciju. Konstatacija ove vrste predstavlja
krajnji efekat jednog procesa formiranja pojma o linosti ispitanika."
Jedno potpunije poreenje izmeu ove dve metode vidi se iz sledeeg.
Kliniki pristup
1. Kliniar se slobodno slui svojini iskustvom, sposobnostima i nainom uspostavljanja kontakta.
2. Kliniar izvodi svoje zakljuke na osnovu konstruisanih modela i teorija i svojih zapaanja.
3. Rezultati klinike metode zavisni su od kliniara, odnosno od intuicije i po prirodi su idiografski, a nastaju na
nain koji je srodan umetnikoj kreaciji.
4. Metod obrade i interpretacije podataka u okviru klinike metode je individualan, privatan", jer su operacije
neeksplicirane i zato nedostupne proveravanju.
Statistiki pristup
1. Statistiki metod je sa logikog stanovita induktivan.
2. Rezultat do kojeg se dolazi primenom ove metode je specifikovan nekim zbivanjem.
3. Ponderi koji se daju relevantnim varijablama imaju za sve sluajeve istu vrednost.
4. Veina pondera odreuje se statistikom analizom i proverava se na isti nain.
5. Subjektivnom suenju nema mesta u procesu statistike obrade i svoenja podataka.
6. Jedna od osnovnih postavki ove metode je i ta da je svaki podatak ili rezultat samo aproksimativno taan, a
greke su u nekoj meri neizbene.
Pod uslovom da je statistiki metod dokazano bolji od klinike metode u pogledu svake vrste zadataka, svako dalje
bavljenje kliniarem i klinikom metodom bilo bi gubljenje vremena. Meutim, kao to smo videli, prednost
statistike metode je uslovna, a mogunosti daljeg njenog razvijanja nisu iscrpljene, pogotovu ako se nae pogodno
reenje za kljuni metodoloki problem -integraciju podataka. Budui daje metoda integracije podataka u klinikoj
metodi ugraena" u kliniara, otkrivanje te metode zahteva istraivanje i analizu kliniara, odnosno njegovog
kognitivnog ponaanja. Prema onome kako stvari izgledaju, lako se moemo sloiti sa miljenjem Cronbacha (1960)
daje klinika
72
praena kvazi umetnika sinteza" raznorodnih podataka skupljenih tokom ekstenzivne eksploracije pojedinaca. U
vezi sa ovim mogu se ipak postaviti dva pitanja:
1. Da li i kvazi umetnika sinteza" ili kvalitativno esejsko zakljuivanje ima svoje pravilnosti?
2. Da li je kliniko miljenje istovetno sa bilo kojim kvalitativnim nainom zakljuivanja ili ima neeg
specifinog?
RIVALITET KLINIKE I STATISTIKE METODE
Otrina polemike i opreni stavovi koji su zauzeti u odnosu na predikciju, kao kriterijum validnosti podstakla je
kliniare da preduzmu itav niz istraivanja u kojima su vrili predvianje na osnovu klinike metode. Prema tome,
sigurno je daje klinika metoda imala pretenziju da dokae svoju validnost i prema kriteri-jumu predvianja (Kelly i
Fiske, 1950; Holt i Luborskv, 1958). U pitanju je samo logiki nastavak ekspanzije klinike metode i u vanklinikim
uslovima. Upravo ta ekspanzija i veoma kritiki prijem rezultata i osnovnih metodolokih postavki klinike
psihologije uslovili su potrebu temeljnog preispitivanja itave klinike metodologije. Po prvi put je klinika
metodologija kao celina, ne po odvojenim metodama, podvrgnuta verifikaciji i kritikoj analizi. Jedan od problema
koji je iz tog sklopa iskrsao prvi je formulisao Lundberg:
Jedino smisaono pitanje koje se moe postaviti u vezi sa relativnom vrednou klinike metode je ovo: Da li
klasifikacija podataka i generalizacija treba da se vri: a) neformalnom, kvalitativnom, subjektivnom metodom ili, b)
sistematskim, kvantitativnim, objektivnim postupcima statistike metode?"
Meehl je na ovo pitanje odgovorio tako to je prikupio i sistematski analizirao dvadeset empirijskih istraivanja koja
su odabrana na osnovu sledeih zahteva: a) predikcija je prihvaena kao kriterijum istraivanja; b) u okviru istog
istraivanja paralelno su primenjeni kliniki i statistiki nain kombinovanja i integracije podataka i, c)
informacijska osnova za obe metode bila je ista. Meehlova analiza izvrena je na dvadeset jednom istraivanju koje
je, manje-vie, udovoljavalo postavljenim zahtevima. Rezultati ove analize pokazuju sledee.
Obe metode dostiu jednake rezultate
50%
Statistiki metod je bolji
45%
Kliniki metod je bolji
5%
Iz Meehlove monografije se vidi daje on vrio kontrolna izraunavanja pub-likovanih rezultata, davao je svoje
procene bez navoenja originalnih rezultata, ispravljao je zakljuke autora i uputao se u polemiku, ali samo onda
kada je komentar autora iao u prilog klinikoj metodi a nijednom obrnuto. Usled svega ovoga, a posebno zato to

nijednom nije upotrebio kategoriju ..neodreeno, neizvesno", stoje prema rezultatima izgledalo nuno, izvrili smo
rekategorizaciju rezultata iz njegove monografije i dobili sledeu tabelu.
Neizvesna prednost
52%
Obe metode dostiu jednake rezultate
10%
73
Statistiki metod je bolji
33%
Kliniki metod je bolji
5%
Kao to se vidi, obe tabele pokazuju sutinski iste rezultate pa se Meehlov zakljuak moe okarakterisati kao
oprezan i umeren. On je, naime, zakljuio daje statistika metoda, u celini gledano, bar jednaka po vrednosti ako nije
i bolja nego klinika. U svakom sluaju, teret dokazivanja svoga postojanja, odnosno primene u predvianju
ponaanja, pada na kliniku metodu, koja je komplikovanija i, naravno, skuplja.
METODOLOKI PROBLEMI VEZANI ZA PREDIKCIJU
Otro povlaenje razlike izmeu pojedinih kriterijuma validnosti izgleda preterano ako se posmatra iz empirijskog
ugla svakodnevne prakse kliniara. Kliniar obavlja mnoge dijagnostike operacije koje prelaze preko razlika koje
se povlae izmeu dijagnostike klasifikacije, dinamike dijagnoze, predikcije ili opisa linosti. Najzad razlika
izmeu klinikog opisa linosti i predvianja moe biti isto kvantitativna. Naime, opis nije samo prevod
posmatranog sadraja na verbalne simbole ve je istovremeno i selekcija. Kliniar opisuje one segmente ponaanja
koji posredno ili neposredno imaju neku trajnost. Opis bi bio besmislen ako bi zahvatao samo usko specifine
reakcije vezane za usko specifinu situaciju. Zbog tenje da opisom zahvati trajne osobine ili dispozicije, kliniar u
opisu gene-ralie, a generalizacija je delimino i predikcija. Prema tome, i kliniar kao i statistiar stalno vre
predvianja iako izmeu njihovih operacija, a uz istovetni opti termin, postoje znaajne razlike.
U istraivanjima koja je sakupio Meehl korieni su sledei prediktivni kri-terijumi: (1) uspeh neke obuke ili
kolovanja, (2) recidivizam zatvorenika, (3) oporavak ili zaleenje posle psihoze i (4) efekat psihoterapije
neurotiara. Pre nego to se izvede sud o relativnoj validnosti statistike i klinike metode, trebalo bi dokazati da su
ovi kriterijumski zadaci jednako prihvatljivi kao mera vrednosti za obe ove metode. Ve na prvi pogled ovi
kriterijumi izgledaju veoma heterogeni. Moda bismo dobili vie informacija daje uporeivanje izvreno kriterijum
po kri-terijum umesto prema optem kriterijumu predvianja".
INTERPRETACIJA MEEHLOVE KONTROVERZE
Problem koji je postavio Meehl i nain kako gaje postavio samo delimino obuhvata mogue odnose klinike i
statistike metode. Prema njemu ove dve metode stoje jedna naspram druge kao da se meusobno iskljuuju. Na
osnovu dobijenih rezultata on je konstatovao da klinika metoda nije bolja ako nije i gora i da je prema tome
statistiki metod perspektivniji od klinikog. Pri tome je on podvukao razlike izmeu ove dve metode i nastojao da
dokae da izvesne aktivnosti kliniara ne mogu da se reavaju statistikom, ve samo klinikom metodom. Time je,
u stvari, dao inicijativu za itav niz kasnijih istraivanja posveenih analizi uslova, strukture i procesa klinikog
dijagnostikog suenja.
74
Kliniki metod u psihologiji
Kliniki metod je u psihologiji odavno stekao legalitet tim pre to je tu najee shvaen kao drugi naziv za
eksplorativnu, ..kvalitativnu" ili prednaunu fazu upoznavanja sloenih psiholokih pojava. Pijaet (Piaget) je svoj
postupak ispitivanja razvojnih osobina deijeg miljenja nazvao kliniki metod. Braun (1949) deli sve metode
psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statistike i klinike. Kada je klinika psihologija postala priznata kao
profesija i kao nauna disciplina, ona je svoj nain rada ozvaniila pod nazivom kliniki metod. Tako se u
univerzitetskoj nastavi, u udbenicima i u strunoj literaturi odomaio i termin. Veliki broj autora, pisaca literature
iz klinike psihologije, upotrebljava kliniki metod kao definisani termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg,
Wallen, Meehl i drugi). Ipak, sve do danas je ostala nedoumica oko pravog znaenja termina, da li on oznaava
nain rada jedne profesije ili jedan specifian nauni metod. Uprkos optimizmu koji obino vezujemo za kasniji
razvitak", ova nedoumica se jo vie pojaala kada se u opticaju naao jo jedan metodski naziv, psihodijagnostika.
Zaplet je postigao vrhunac kada se javio povei broj tekstova u kojima se govori o krizi psihodijagnostike, pa ak i o
naputanju psihodijagnostike". Da li je to trebalo shvatiti kao oprotaj psihologije od klinike metode? Ovakva
dramatizacija je tim udnija to u medicini, pa i u psihijatriji, niko i ne pomilja da se odrekne klinike metode.
Izgleda da je kriza", o kojoj psiholozi piu, vezana za tehnoloku stranu ili fazu verifikacije". Dok se u medicini
veoma mnogo oekuje od nauno-tehnolokog razvoja, a za to ima i povremenih opravdanja, dok se u psihijatriji
kao tehnoloka avangarda javlja farmakologija i neurobiologija, dotle se u klinikoj psihologiji stvorilo nepoverenje
u nauno-tehniki razvoj (!) To se zove obrt.
ta je kliniki metod u psihologiji? Danas preovladava stanovite da je kliniki metod nain rada klinikih
psihologa. Tako, na primer, u Psiholokom reniku (Chaplin, 1975) pie daje klinika psihologija grana psihologije
koja je specijalizovana u primeni klinike metode na osobe koje imaju poremeaje ponaanja". A kliniki metod je
zbir tehnika, ukljuujui intervju, upitnike, testove, projektivne tehnike i dijagnostiku opservaciju. Svrha klinike
metode je praktina i podrazumeva dijagnoziranje uzroka poremeaja i preporuku tretmana". Ovo usko shvatanje
klinike metode vrlo je pogodno za parcelisanje predmeta na fakultetima i pojedinih grana primenjene psihologije.
Meutim, iz mnogih drugih razloga, koje emo u nastavku razmotriti, ovo shvatanje se teko moe odrati.
U literaturi nalazimo etiri vrste razloga sa kojima se opravdava sueni ili profesionalni koncept klinike metode u
psihologiji: opis instrumentarijuma, mesto gde se koristi, poreklo radnih sredstava i namena.

Opis instrumentarijuma
Primer izjednaavanja termina kliniki metod sa nabrajanjem radnih postupaka i instrumentarijuma nalazimo u
definiciji koju je dao aplin (Chaplin). To je neka vrsta operacionalne definicije prema kojoj je kliniki metod zbir
sredstava ili instrumenata. Meutim, ako prihvatimo izjednaavanje klinike metode sa
13
U nameri da proverimo kasniji razvoj kontroverze prikupili smo iz literature jo devet istraivanja koja su
inspirisana Lundberg-Meehlovom dilemom, a raena su kasnije. Pregledom zakljuaka autora utvrdili smo da u
svaku kategoriju -statistika metoda je bolja, slabija ili jednaka klinikoj metodi - spadaju po tri rada, odnosno po
jedna treina. Zakljuak koji iz ovoga sledi ne moe biti razliit od onoga koji je izveo Meehl.
Cline i Richards (1962) preduzeli su istraivanja u vezi sa kontroverzom statistike i klinike metode polazei od
pretpostavke da postoje dve a ne samo jedna komponenta predikcije, odnosno jedna opta, kao to je implicirano u
radovima koje je analizirao Meehl. Prvu komponentu koja se odnosila na meru tanosti predvianja izraenu
prosenom ocenom oni su nazvali tanost prema stereotipu". Drugu komponentu koja se odnosila na rang pojedinih
osobina neke osobe u nekoj socijalnoj interakciji oni su nazvali interpersonalna tanost". Pretpostavljalo se da se
statistikom predikcijom postiu superiorni rezultati u odnosu na stereotip, a klinikom predikcijom u odnosu na
interpersonalnu tanost". Obe hipoteze su dokazane.
KOMPARACIJA KLINIKE I STATISTIKE PREDIKCIJE
Istraivanja koja su preduzeta da bi se dokazala prediktivna validnost klinike metode ne mogu u potpunosti da
reprezentuju nain i vrstu predvianja kojima se kliniari u svakodnevnoj praksi bave. Ve po prirodi istraivanja
klinika metoda je u analiziranim radovima koriena pod uslovima koji nisu tipini za svakodnevni rad. Izmeu
klinikog i statistikog predvianja postoje znaajne razlike.
(1) Rok predvianja. U navedenim radovima predvianje se odnosilo na vremenski veoma udaljene efekte (uspeh
obuke ili kolovanja, recidi-vizam zatvorenika, ishod leenja psihoza, efekat psihoterapije neuro-tiara). Vremenski
raspon izmeu ispitivanja i kriterijumskog efekta varirao je od nekoliko meseci do vie godina. Predvianja na tako
duge rokove ne spadaju u uobiajenu praksu kliniara, ali se takva dugorona predvianja redovno vre statistikim
metodama, u osiguravajuim zavodima. Kliniari vre kratkorona predvianja kao to su predvianja reagovanja
pacijenta na odreeni tretman ili na interpretaciju u toku psihoterapije. Slabi rezultati postignuti klinikom metodom
u dugoronom predvianju ne dokazuju prema tome da je klinika metoda loa a statistiki metod dobar, ve samo
dokazuju da klinika metoda nije podesna za dugorona predvianja. U stvari bi se moglo rei daje izbor kriterijuma
u ovim istraivanjima bio pristrasan i nepovoljan za kliniku metodu.
(2) Sadraj predikcije. U navedenim istraivanjima predvianja su se odnosila na odreene socijalne efekte i
socijalne ocene ponaanja, a ne na konkretne reakcije linosti. Kao to se moglo oekivati a to je i dokazano,
klinika i statistika metoda imaju specifinu prediktivnu validnost koja je zavisna od sadraja predvianja.
Statistika metoda je
75
podesnija za predvianje optijih kategorija ponaanja, a klinika metoda za specifinije, individualizirane reakcije
(Meehl, Cline i Richards, 1963).
(3) Uestalost dogaaja. Predikcija je mogua samo pod uslovom da se pojava koja se predvia javlja vie nego
jedanput i da su te pojave ukljuene u jednu zajedniku kategoriju. I u tom pogledu postoje razlike izmeu
statistikog i klinikog predvianja. Statistiko predvianje se vri na osnovu manjeg broja klasa ali sa veom
frekvencijom, a kliniko na osnovu veeg broja klasa sa manjom frekvencijom ukljuenih pojava. Iako je to
apsurdno, kliniari se koriste i kategorijama sa svega jednom pojavom.
(4) Strukturiranost predvianja. Ove dve metode se razlikuju i po strukturi iskazivanja predvianja. Statistika
predikcija daje se kao izbor meu unapred postavljenim alternativama. Kliniari retko kad formuliu ceo repertoar
moguih alternativa. Predvianje klinikom metodom ne predstavlja jedno bezuslovno da" ili bezuslovno ne", ve
je obino sekven-cionalno i sastoji se iz serije kratkoronih predvianja uslovljenih neposredno prethodnim
ishodom.
Na kraju ove analize logino se namee pitanje da li se moe izvesti neki zakljuak o vrednosti klinike metode.
Nama se ini da su neki zakljuci mogui, ali nikako oni iroki, univerzalni. Izvesni i oigledni nedostaci nacrta i
izbora kri-terijuma u analiziranim radovima ne dozvoljavaju, bar se nama tako ini, prih-vatanje ekstremnog stava
prema kome je klinika metoda definitivno i dokazano nevalidna i da je jedino reenje u potpunom prihvatanju
statistike metode kao jedine alternative (Sarbin, 1960). Takoe nam izgleda lien osnove ekstremno idiografski stav
koji apriorno odbacuje statistiku verifikaciju kao sistem kriteri-jumske arbitrae (Stephenson, Maslow, Allport).
Daleko su prihvatljiviji stavovi onih koji respektuju injenice i onda kad nisu u skladu sa naim eljama i teorijama.
Takvi kliniari ne zaobilaze i ne negiraju Meehlovu argumentaciju u celini. Oni istiu da klinika metoda nije
jednostavna i da se moe posmatrati kao postupak na vie nivoa ili kao rad koji se razvija od niih ka viim fazama.
Neke od tih faza ili nivoa mogu se mehanizovati i ti nivoi se mogu obavljati efikasnije i bolje statistikim metodama
nego klinikim. Reenje nije u tome da se klinika i statistika metoda to otrije suprotstave i rivaliu, ve da se
stvore kriterijumi koji e omoguiti da se odredi pod kojim uslovima i u kojoj oblasti koja metoda moe da obezbedi
optimalne efekte. Meehl je pogreno postavio itavu stvar ve nazivom svoje monografije (Statistical versus
Clinical Prediction"). Ceo problem treba reformulisati tako da se obe ove metode upotpune umesto da se negiraju,
zbog toga bi i naslov trebalo da glasi: Od klinikog do statistikog predvianja.
DIFERENCIJALNA DEFINICIJA KLINIKE METODE

Razlika izmeu statistike i klinike metode je samo relativna, tavie, po nekim ekstremnim miljenjima, ona i ne
postoji (Cattell, 1959; Sarbin i sar., 1960).
76
U klinikoj praksi i istraivanjima upotrebljavaju se i jedna i druga, pa su u tom smislu obe metode klinike".
Meutim, razlike izmeu te dve metode postoje i veoma su znaajne ne samo zbog diferencijalne definicije ve
mnogo vie zbog implikacije za dalji razvoj istraivanja i klinike metodologije u celini. Mogu se navesti mnoge
razlike i slinosti, ali se dve karakteristike izdvajaju kao kapitalni diferencijalni znaci.
1. Osnovna razlika je u vrsti podataka kojima se ove dve metode koriste.
2. Osnovna razlika je u nainu obrade i kombinovanju podataka.
Sve do zaotravanja kontraverze statistike i klinike metode, vladalo je miljenje da osnovnu odliku klinike
metode predstavlja korienje naroitih podataka o linosti (idiosinkretskih, idiografskih, nesvesnih i si.). Nasuprot
tome shvatanju stoji drugo prema kome je sutina razlike izmeu statistike i klinike metode u nainu obrade i
kombinovanju, pri emu je vrsta podataka sekundarna. Statistika metoda se odlikuje statistikom mehanikom
obradom podataka prema ekspliciranim formulama. Nasuprot njoj klinika metoda moe da se definie kao
kvalitativni, nestandardizovani nain obrade podataka koji obavlja ekspert na osnovu iskustvenih, implicitnih i
neformalizovanih pravila procenjivanja.
Ono to ostaje kao bitna odlika klinike metode jeste velika zavisnost valid-nosti rezultata od samog procenjivaa ili
kliniara. Sve ili veina validacija klinike metode predstavljale su, u stvari, validaciju interpretacije, a ne neke
izolo-vane metode. Moglo bi se rei daje u okviru baterije testova relativno najvaniji dijagnostiki instrument"
sam kliniar. Zbog svega toga je, bar na sadanjem nivou razvoja klinike metode, vrlo teko, ako ne i nemogue (a
moda i nepotrebno), izolovanje metode i kliniara. Kliniar kao dijagnostiki instrument u stvari je nosilac,
izvrilac nestandardizovane klinike procene. Iz ovoga sledi logian zakljuak da nema potpune analize klinike
metode bez analize funkcije i parametara kliniara kao dijagnostikog instrumenta.
STATISTIKE METODE INTEGRACIJE
Jo i danas izvestan deo klinikih psihologa ima negativan stav u odnosu na primenu statistikih metoda u integraciji
klinikih podataka. Stav je naravno drugaiji kada je u pitanju konstruisanje testova ili istraivanje. Argumenti koji
su sakupljeni i izloeni u Meehlovoj monografiji uverljivo potvruju neosnovanost takvog stava. Ovaj problem
moe da se razmatra i sa gledita razvoja klinike psihologije i da se postavi pitanje kakva je njena dalja
perspektiva?
Najbolje je ako pitanje postavimo uporedo i jednoj i drugoj metodi ili ako se upitamo staje u okviru tih metoda
postignuto u poslednjih dvadeset godina. Nama se ini da nam izloeni podaci daju pravo da zakljuimo da u
klinikoj metodi kombinacije i integracije podataka u poslednjih dvadeset godina nije postignuto nita izuzetno
vredno. Klinika metoda je danas gotovo nepromenjena u odnosu na stanje od pre dvadeset godina. Sve novotarije u
tom razdoblju uinjene su ili na poboljanju pojedinih testova i drugih metoda ili pak u oblasti statistike metode
integracije. Mada se broj podataka poveao a njihova psihometrijska vrednost i
77
parametri porasli, nain njihove klinike integracije nije se izmenio. Moda se za to vreme poboljao sistem obuke
kliniara, ali o vrednosti tog aspekta napretka nema kontrolisanih podataka. Nasuprot stanju u klinikoj metodi,
statistike metode kombinovanja i integracije podataka razvijaju se intenzivno i zahvataju sve vie razliitih
podruja procene. Najjai argumenti klinike metode su u sutini konzervativni i svode se na to da statistika
metoda nije svuda primenljiva i da se klinikom metodom mogu ostvariti bolji rezultati od rezultata prosene
statistike metode, pod uslovom da kliniku metodu primenjuju kliniari izuzetne vrednosti (Holt i Luborski, 1958).
a) Kanonika analiza
Za ovu statistiku metodu multivarijantne analize naroito se zalagao Evsenck (1957). Kanonika analiza je
namenjena diskriminaciji dveju ili vie grupa veliina u linearnom odnosu. Nakon jedne vrste analize varijanse,
pristupa se traenju serije najboljih pondera koji e omoguiti da se iz primenjenih testova dobije kompozitni skor
za svakog ispitanika. Taj skor omoguava zatim maksimalnu diferencijaciju izmeu faktora. Izraunavanje
kanonike analize je veoma dugotrajno. Za svaku varijansu izraunava se posebna serija pondera. Zahvaljujui tome
svaki ispitanik se ocenjuje sa vie nezavisnih ocena. Svaka ocena je kom-pozit n testova i n pondera. Ocena, u
stvari, predstavlja stepen verovatnoe pripadanja ispitanika svim kategorijama koje su ukljuene u formulu. Pri tome
jedna kategorija obino pretee, to omoguava konano rasporeivanje ispitanika, to ne iskljuuje mogunost
pojave graninih sluajeva. Diferencijalno dijagnostika klasifikacija pomou kanonike analize, na bazi etiri
objektivna testa, omoguila je 79% tanih odluka izmeu nozolokih grupa neuroze i psihoze.
b) Teorija odluke
Pitanje primene statistike teorije odluke u klinikoj psihodijagnostici vie puta je razmatrano. Meehl i Rosen (1955)
naeli su problem opravdanosti primene testova zavisno od uslova i zadatka. Njih je zanimalo da li se moe na neki
nain odrediti kriterijum za takvu odluku. U reavanju tog problema teorija odluke moe da pomogne, pri emu se u
obzir uzima verovatnoa uspeha ili promaaja koja se moe oekivati prema postojeoj bazinoj proporciji svih
kritikih kategorija ponaanja u datoj populaciji. Buchwald je predloio jednu formulu po kojoj se moe proceniti
ekonomski efekat primene testova, poto taj problem ima i svoj ekonomski aspekt. Umesto subjektivnog izbora,
predloen je dakle jedan statistiki metod odluivanja.
Ekonomski aspekt nije jedino podruje gde se moe primeniti teorija odluke. Fulkerson je analizirao projektivne
metode sa stanovita teorije odluivanja i doao je do zakljuka da ova teorija prua bolje mogunosti za jasno

definisanje stimulusa prijektivnih testova nego klinike metode. Povrh toga teorija odluke daje osnov za
izgraivanje jedne efikasnije interpretativne taktike. Dijagnostika klasifikacija psihijatrijskih bolesnika jo je jedno
podruje potencijalne primene teorije
78
zdano rasporediti u jednu od moguih nozolokih kategorija, to predstavlja jedan od razloga nezadovoljstva
postojeim klasifikacionim sistemom kao i razlog estih modifikacija nozolokog sistema. Banister je svojim radom
dokazao da se iz same klasifikativne dijagnoze samo mali broj podataka moe koristiti za donoenje bilo kakve
odluke. Payne je takoe dokazao da se stvarni problemi leenja, smetaja i prognoze psihijatrijskih bolesnika ne
mogu uspeno reavati na osnovu podataka koje daje dijagnoza. Na osnovu takvih injenica Artur (1966)
preporuuje uvoenje statistike metode odluivanja u kliniku praksu. Ako se na zadatak kliniara gleda kao na
donoenje relevantnih i specifinih odluka u interesu bolesnika, onda je jasno da dijagnoza nije najpodesniji nain
da se to ostvari. Da bi se stvarni problemi bolesnika mogli uspeno reavati, potreban je drugaiji prilaz od
klasinog, a upravo tome i odgovara statistika teorija odluke. Sutina te metode je u tome da odredi: a) verovatnou
svakog mogueg ishoda izraenu u kvantitativnoj formi, i b) vrednost svakog mogueg ishoda. U krajnjoj analizi
pri-mena ove metode predstavlja racionalizaciju odluivanja putem prikupljanja specifinih podataka namesto
tradicionalnih koji su neadekvatni.
c) Linearne i konfiguralne statistike metode
U konfrontaciji klinike i statistike metode, i pored za kliniku metodu nepovoljnih podataka o njenoj relativnoj
prediktivnoj validnosti, kliniari se nisu odrekli uverenja daje klinika metoda potencijalno" bolja od statistike
metode. Taj stav se najee brani argumentom da je klinika metoda elastina i prilagodljiva specifinostima
pojedinanog sluaja. U obradi i integraciji podataka ova potencijalna prednost se dokazuje tako to kliniar koristi
sistem pondera, koji je varijabilan a ne mehaniki jednoobrazan, kao to je sluaj sa statistikom metodom. Meehl je
dokazivao da potencijalna superiornost klinike metode dolazi otud to moe da se koristi konfiguralnim
modelima", a ne samo mehanikim i linearnim. Ova tvrdnja ima teorijsku osnovanost, jer pretpostavka o linearnosti
medu psiholokim pojavama i podacima merenja nije u potpunosti korektna (Sarbin, 1960). Meehl (1959) je
specifikovao est situacionih faktora koji bi mogli omoguiti realizaciju potencijalne superiornosti klinike metode.
injenica je da kliniari u procesu analize podataka psihodijagnostikih baterija koriste skater-analizu (Wechsler,
Rapaport), profil-analizu i druge sloene obrasce. Takoe je injenica da je broj tih obrazaca veoma veliki, jer svaki
multi-dimenzionalni test linosti prua priliku da se dijagnoza i diferencijalna dijagnoza procenjuju primenom
odreene vrste analize profila, odnosno meuodnosa rezultata na subskalama. MMPI ima nekoliko desetina profilobrazaca koji omoguavaju nezavisnu procenu specifinih aspekata ponaanja i linosti. Oni obrasci koji su
jednostavniji obrauju se i procenjuju na osnovu linearnih, mehaniki kom-pozitnih skorova. Oni sloeniji se
interpretiraju bez svoenja takve vrste. Ovakvi sloeni konfiguralni obrasci predstavljaju osnovu interpretacije
projektivnih metoda ili podataka itave psihodijagnostike baterije. Jednu veoma temeljitu uporednu analizu
validnosti linearnih i konfiguralnih metoda preduzeo je Gold79
berg (1965). On je sakupio 65 formula ili obrazaca koji se koriste kao dijagnostiki kriterijumi za diferencijalnu
dijagnozu psihoneuroza - psihoza na MMPI. U pogledu sloenosti Goldberg je ove obrasce rasporedio u etiri
grupe: 1) skorovi pojedinanih skala MMPI, 2) linearne kombinacije pojedinih skala, na primer takozvana
neurotska trijada" koja oznaava povien rezultat na tri subskale MMPI, 3) konfiguralne kombinacije i 4) veoma
kompleksne konfiguralne kombinacije. Naravno, polazna postavka je bila da diferencijalno dijagnostika validnost
MMPI raste uporedo sa sloenou konfiguracije, odnosno kombinacije indikatora. Uporedo sa analizom ovih
formalizovanih sistema, svoje procene je dao i izvestan broj kliniara - staera i iskusnih psihologa. Rezultati su
pokazali da su linearni kompozitni skorovi (2), odnosno kombinacije pojedinih subskala MMPI, nadmaili
diferencijalno dijagnostiku validnost i neiskusnih i iskusnih kliniara. Posebno je znaajan u ovom istraivanju
nalaz da konfiguralni modeli nisu potvrdili oekivanu superiornost u odnosu na jednostavne i linearne modele.
tavie, pokazalo se da su rezultati konfiguralne analize manje stabilni prilikom kontrole validacije. Nepodesnost
konfiguralnih modela naroito je oigledna sa statistikog stanovita, jer je za njihovu verifikaciju potreban izuzetno
veliki uzorak ispitanika zbog velikog broja elija. Na kraju se ipak mora konstatovati da je testiranje konfiguralnih
modela u ovom radu izvreno u dnsu na kriterijum dijagnostike klasifikacije, a ne opisa linosti, gde bi moda
bilo vie prilike da ispolji oekivane potencijalne prednosti nad mehanikim, kompozitnim, linearnim obrascima.
PRIMENA ELEKTRONSKIH RAUNARA
Razvitak kibernetike psihologije omoguio je, poslednjih godina, da se na eksperimentalnom nivou u klinikoj
psihologiji izvri primena dijagnostiara-si-mulatora, odnosno elektronskih raunara. Elektronski raunari se sve
vie prime-njuju u medicinskoj dijagnostici. Smatra se da elektronski mozgovi imaju sledee prednosti nad
prosenim procenjivaima:
A) Imaju vei kapacitet podataka sa kojima mogu simultano da operiu. Dok proseni procenjiva moe da operie
simultano sa manje od deset podataka, dotle raunar moe da ukrsti i hiljade podataka.
B) Ogroman kapacitet informacija (pamenja") koji prevazilazi kapacitet pamenja prosenog procenjivaa.
C) Elektronski raunar je neuporedivo dosledniji i manje grei u izvoenju operacija po nekom modelu nego
proseni procenjiva.
D) Zahvaljujui velikoj brzini izvoenja operacija, elektronski raunar moe da primeni i veoma sloen obrazac
analize i kombinovanja u kratkom vremenu.

Polazei od tih osobina raunara, zatim iskustava u drugim granama nauke o oveku i najzad od iznetih slabosti
klinike metode, izvedeno je vie eksperimentalnih provera simulatora i u klinikoj psihologiji. Cattell (1965) je
saoptio da su
torizovanim upitnicima za ispitivanje linosti 16 PF. Upotreba raunara omoguava efikasno testiranje
dijagnostikih i terapeutskih hipoteza. U izraunavanju veoma kompleksnih predikcionih jednaina elektronski
raunari su u pogledu tanosti i efikasnosti daleko nadmaili prosene kliniare.
Izvesni eksperimenti su pokazali da se raunari mogu koristiti i u obradi pro-jektivnih metoda. Moseley i Gorham
primenili su elektronski raunar za ocenji-vanje odgovora na Holtzmanovim projektivnim mrljama. Autori istiu da
je rezultat znatno bolji nego to se postie uobiajenim nainom. Piotrowski, koji se ubraja u vodee rorahovce" u
SAD, zapoeo je seriju istraivanja u vezi sa mogunou korienja elektronskih raunara u interpretaciji testodgovora. Piotrowski smatra daje sa odgovarajuom teorijom kao osnovom mogue prevesti iskustvo i intuiciju
kliniara na jezik elektronskih raunara. Na taj nain izraeni programi daju vie mogunosti za objektivnu
validaciju Rorschachove tehnike.
Da se elektronski raunari mogu primeniti i u izuavanju interpersonalnih odnosa potvruje eksperimenat koji je
izvrio Leohlin (1967). Jedan raunar je programiran za dva modela linosti s tim da ovi modeli stupe u interakciju.
Poto su oni naizmenino bili stimulusi dolo je do serije interakcionih efekata. Sistematska manipulacija stavova,
uloga i situacionih varijabli omoguila je precizno praenje efekata.
Elektronski raunari sami po sebi predstavljaju samo tehniku bazu velikih potencijala. Moe li raunar da zameni
kliniara, pita se Holtzman i odgovara: delimino. Psiholozi kao dijagnostiari reavaju mnoge i raznovrsne zadatke.
Kao prikuplja podataka raunar nije bolji od prosenog kliniara. Meutim, kao obraiva tih podataka raunar
daleko prevazilazi mogunosti oveka, naravno pod uslovom da gaje ovaj snabdeo kodiranim podacima i
programom. U stvari, teite problema je na programima. Sarbin je kritikovao kliniku metodu ne samo zbog
skromnih parametara validnosti ve i zbog, kako je rekao, mistifikacija rada kliniara". Naime, kliniari koriste
neeksplicirana pravila ponderisanja, klasifikacije, kombinacije i integracije podataka. Potrebno je, veli Sarbin, da se
klinika metoda demistifikuje, odnosno da se pravila analize i integracije ekspliciraju da bi se mogli analizirati,
validirati i razvijati. Da bi elektronski raunari mogli da simuliraju rad kliniara, neophodno je da imaju program
rada, a to je mogue izraditi tek na osnovu eksplikacije naina rada kliniara. Iz nekih istraivanja validnosti
klinike metode dobijeni su podaci koji ukazuju na to da potencijalna vred-nost klinike metode najvie zavisi od
kvaliteta kliniara. Prema tome, reenje treba traiti u otkrivanju programa" miljenja najboljih kliniara koji
svojim rezultatima nadmauju validnost statistikih metoda.
U sklopu takvih razmiljanja izveo je Kleinmuntz (1963) jedan veoma interesantan eksperiment. Jedan poznati
kliniar, inae ekspert za MMPI, prihvatio je zadatak da MMPI profile 126 studenata rasporedi u dve kategorije:
adaptirane u neadaptirane. Od njega je traeno da analizu testova vri naglas kako bi se njegovo razmiljanje moglo
snimiti na magnetofonskoj traci. Ovaj ovako snimljeni program" dijagnostikog prosuivanja analizirali su
kliniari, logiari i proraunara. Nakon nekoliko provera raunar je pomou izraenog programa na dva nova uzorka postigao veu tanost
dijagnostike klasifikacije nego sam ekspert.
FORME KLINIKOG INTEGRALNOG SUENJA
Po zavretku priinene baterije kliniar pristupa obradi podataka i, uporedo sa tim, i interpretaciji. Proces
interpretacije ili klinikog suenja nije do sadaforma-lizovan, sa izuzetkom pojedinih etapa. Tako, na primer,
postoje preporuke kako interpretirati odreeni znak (Rorschach, Machover) ili kako oceniti odreenu meuvarijablu
izvedenu iz teorije linosti (Prelinger i Zimet, 1964). Meutim, to se tie interpretacijskog suenja u celini, moramo
se sloiti sa Meehlom da je neformalan.
Sasvim je verovatno da interprelacijsko suenje zapoinje sa kontaktnim intervjuom, u toku kojeg kliniar stie
odreena saznanja i odreeni doivljaj svog sabesednika. Ovaj naturalistiki metod daje mu osnovu da formira
impresiju o linosti klijenta. Vrlo je verovatno da je taj koncept formiran na principima getalta i klinike
klasifikacije. Pravi problemi u ovom poslu potiu, meutim, od baterije TTS (testova, tehnika i skala) od koje
kliniar upravo oekuje nauno reenje". Meutim, vrlo se esto deava da je impresija o sluaju u koliziji sa beterijskim rezultatima. Nije retkost da pored kontradikcije naturalistike i testovne eksploracije imamo posla i sa
kontradiktornim parcijalnim interpretacijama unutar baterije TTS.
Idealni sluaj je onaj u kome se stie potpuni sklad izmeu naturalistike impresije linosti i baterije, odnosno svih
parcijalnih interpretacija TTS podataka. Nevolja sa idealnim sluajem je u tome to se suvie retko javlja. Na koji
nain razreava dijagnostiar kontradiktorne sluajeve? Mada je svaki sluaj sluaj za sebe, dakle izuzetan, ipak
pojedini aspekti se uvek mogu svrstati u opte ili univerzalne kategorije.
Kliniar je stekao odreeni utisak o ispitaniku i sada prouava njegov protokol, oekujui testovnu potvrdu steene
impresije. Meutim, rezultati parcijalnih interpretacija rezultata na TTS, nisu konvergentni sa naturalistikim
saznanjem. U takvom sluaju kliniar mora da izabere neko naelo reavanja. Evo nekih naela:
1. Naelo ,,dva Janusova lica "
Po tom naelu koncept linosti koji je formiran u naturalistikom kontaktu proglaava se za personu", odnosno za
socijalnu fasadu linosti. Parcijalne interpretacije pojedinih TTS povezuju se terminima psihodi-namike teorije, a
nastala se celina proglasi za pravu, bazinu linost.
2. Naelo krunskog svedoka"
Svaka primenjena tehnika, test ili skala ima neku svoju apriornu meru valjanosti koju dati kliniar priznaje. Bitno je

daje njegovo poverenje nejednako poredano, odnosno da je jedna od tehnika apriori magistralna. U mnogim
sluajevima primum inter pares je Rorschachova tehnika. Tako, ako se pojavi kontradikcija u nizu parcijalnih
interpretacija, onda kliniar poziva na svedoenje krunskog svedoka" i odluuje se za onu
3. Naelo ,,to je gore, to je vanije "
Indikatori iz TTS i parcijalne interpretacije automatski se rasporede u niz po teini patologije koja je njima
implicirana. Po pravilu, kliniar pravi selekciju kao da mu je postavljen zadatak da rasporedi pokazatelje po
dimenziji patoloko - normalno. Red vanosti koji se pridaje pojedinim indikatorima, nezavisno od tehnike od koje
potiu, odreen je naelom to je bolesnije, to je vanije". Prema tome, okosnicu za integraciju svih parcijalnih
interpretacija ini uvek ona parcijalna interpretacija ili tehnika koja je po sadraju najmorbidnija. Ovo naelo je vie
puta kri-tikovano (Soskin, Olport i dr.).
4. Naelo terminolokog reenja
Kliniar koji je prihvatio psihoanalizu kao svoje teorijsko opredeljenje, oslobodio se mnogih nedaa. Umesto da
svaki put kad zavri testiranje razmilja kako e induktivnim putem, od podataka, stii do optih formulacija sa
neizvesnim implikacijama, on bira suprotni put. Dovoljno je da sve podatke koje je prikupio prevede u termine
izabrane teorije. Haotino arenilo podataka pretvara se tako u termine i pojmove psiho-seksualnog razvoja,
objektivnih odnosa, mehanizme odbrane i dinamiku ono, ja i nad ja. Posle toga interpretacija je dobro dola ali nije
neophodna. Popularnija varijanta je prevoenje" u termine objektnih odnosa" u primarnoj porodici.
5. Naelo ,,iivot (biografija) je merilo "
Poznato je da su od svih dijagnostikih instrumenata objektivno naj-validniji testovi inteligencije, a u seriji klinikih
tehnika Wechslerove skale. Uprkos univerzalnom priznanju koje su ove skale stekle, njihov autor je javno
deklarisao naelo da u sluaju divergencije ocena izmeu uspeha u ivotu i uspeha na skali prednost ima prva. U
mnogim sluajevima kliniari razreavaju kontroverzu parcijalnih interpretacija TTS opredeljenjem za ivot kao
merilo". U takvom sluaju i intervju, impresija i parcijalne interpretacije baterije postaju samo drugorazredni svedoci koji se podreuju biografskoj istini". Ovo reenje vrlo esto zastupaju psihijatri, kojima psiholog dostavlja
nalaz testovne eksploracije. Baterijski nalaz se svodi na dokumentaciju aktuelnog ponaanja sada i ovde".
6. Naelo suda strunjaka
Sva do sada nabrojana naela nisu meusobno iskljuiva. Naprotiv, veina kliniara primenie sva ova naela, ve
prema sluaju, a ponekad i vie od jednog u istom nalazu. Sva ta naela kliniar moe da primeni ili zaobie, na
osnovu slobodne ocene strunjaka. Ova naela ne stoje kao obaveza i zakon, ve kao formulacije o praksi
dijagnostiara. Ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi se kliniar odluivao zajedno ili za drugo naelo. Takva
arbitrarnost klinikog suenja kritikovana je kao
metodama. Kritika je bila usmerena na arbitrarnost koja proizilazi iz neraienog odnosa izmeu kliniara kao
oveka koji misli, dakle individualne osobe i tog istog naina miljenja koje se prezentira kao kliniko suenje,
dakle struno i nauno orue. Poto je kliniko suenje sve do sada ostalo van domaaja elja da se transformie u
striktno nauno miljenje, ono je sauvalo puno mesta za individualno, subjektivno, intuitivno i slobodno
konstruisanje. Na takvoj situaciji je utemeljena intuitivna interpretacija, koja podrazumeva daje arbitar prvog reda
vanosti u oceni podataka i parcijalnih interpretacija sam kliniar. On je isto to i svaki apsolutista jer implicitno
zastupa stav pravo je to ja mislim".
skupom instrumenata koji su trenutno u upotrebi, ostae nejasno znaenje pojma kada se instrumenti zamene.
Takoe je problematino kako odrati ovaj nain konceptualizacije klinike metode kada u praksi psiholozi koriste
razliite serije instrumenata. Ovaj kriterijum bi trebalo modifikovati u skladu sa znaenjem koje smo ve prethodno
sreli u ovoj knjizi, po tome je bitno da kliniki metod ima dve osnovne komponente: naturalistiko-eksplorativnu i
tehnoloko-verifikacionu. Ipak, treba imati u vidu da se u medicini ove dve komponente pojavljuju na sledei nain
rasporeene: naturalistiko-eksplorativna - laboratorijske provere - klinika integrativna dijagnoza. Zakljuak glasi
da nije bitan spisak instrumenata nego organizacija osnovnih kategorija, njihov sled, ukratko opti metodski
koncept.
Mesto gde se radi
Oznaka kliniki" sasvim odreeno ukazuje na mesto ili tip institucije gde se takav metod praktikuje. Slino tome i
kliniki psiholog pa i klinika psihologija se vezuju za kliniku instituciju. Takvo povezivanje, iako je prevashodno
etimoloke, nije sasvim bez osnove. Kao to je ve pomenuto, u tim se institucijama koristi kliniki metod, mada ne
sasvim identian sa onim koji koriste psiholozi. Takoe, u prilog lokalizacijskog odreenja sadrine i sutine
klinike metode ide i injenica da se najvie klinikih psihologa sree u takvim centrima i da ba oni obavljaju
dijagnostiku praksu koja se podvodi pod pojam kliniki metod. Meutim, sve ove odredbe su periferne po znaaju.
Vankliniki prodor klinike metode je potvrda da mesto rada ne moe biti sutina tipa metode. Isti metod se koristi i
u ustanovama koje ne spadaju u tip klinike, a koriste se i u kolskim, socijalnim ili nauno istraivakim centrima.
Oigledno je da zabuna nastaje zato to oznaku ,.kliniki" poistoveujemo sa znaenjem zdravstveni" ili moda
psihijatrijski". To je pogreno, jer se kliniki metod moe koristiti i u ispitivanju normalnih osoba kao
najobuhvatniji nain ispitivanja, razumevanja i procene celokupne linosti".
Poreklo metode
Ima opravdanja za to da se kliniki metod povee sa medicinom i nainom rada lekara, jer je istorijski iz medicine i
potekao. Meutim, nema opravdanja da se kliniki metod povezuje sa medicinskim ustanovama i klinikama kakve
su one danas. Kliniki metod je naziv vekovne prakse lekara da odlaze bolesniku i da na licu mesta", bez primene
sloenih aparata procene staje po sredi i ta treba uiniti. U savremenom znaenju koje ima u psihologiji, kliniki

metod je vie epistemoloka kategorija nego medicinska praksa. Veoma je vano imati na umu daje pridev
kliniki" izgubio znaenje medicinski", tu vie nije akcenat na tome ko tako radi (lekar, psiholog, antropolog ili
islednik) nego kako radi. Kliniki metod je s vremenom izgubio profesionalnu iskljuivost. Deo zabune nastaje i
zbog mnogih novih termina u kojima se pojavljuje psihologija i medicina. Na primer, pored psihijatrije i klinike
psihologije pojavio se i naziv medicinska psihologija. Postoje ak i katedre za medicinsku psihologiju, udbenici iz
medicinske psihologije, pa i specijalisti iz medicinske psihologije. Medicinska psihologija je nastavni predmet, a
vrlo esto i kratak kurs iz psihologije i dinamike psihijatrije za
14
VI. PROCESI DIJAGNOSTIKE SPOZNAJE
Meehlova studija je duboko potresla tehnocentrinu samouverenost kliniara koji su sebe smatrali najboljim
poznavaocima ljudske due. Zbunjeni Meehlovim zakljucima jedni su reagovali agresivno", skeptino,
uzvraajui napad kritikom same studije. Drugi, koji su reagovali konstruktivno", podelili su se na problemski
orijentisane" i tehnocentrine". Tradicija je bila podrka ovim drugima. U klinikoj psihologiji je preovladavala
svest da se unapreenju saznanja o psihopatologiji mora prii poveanom produkcijom raznovrsnih tehnika. Posle
Meehlove kritike ovaj trend je pojaan pozivima da se povea raznolikost i specifinost instrumentarijuma. To je
traeno uprkos oiglednoj istini da poveanje obima baterije i kliniko dijagnostikih informacija povlai za sobom
sekundarni problem inflacije informacija.
Drugo krilo konstruktivnih" je u Meehlovom pristupu videlo neto bitno novo. To je bio problem procesa miljenja
kojim se stvara sud jedne osobe o drugoj. Teite traganja za najboljim, najperspektivnijim pravcem daljeg razvoja
klinike psihodijagnostike premestilo se sa instrumenta (objekta) na kliniara kao instrumenta (subjekta). Umesto da
se dalje bave pitanjima koja su ve odavno u registru psihometrije i statistike, kliniari su se okrenuli ka sebi, ka
svom nainu suenja, miljenja i razumevanja pacijenata.
U potrazi za razlozima dokumentovanih promaaja, na koje je Meehl ukazao, kliniari su obnovili interes i za najire
epistemoloke probleme: kako se stvara spoznaja? U tom novom (i najstarijem) svetlu odnos kliniara prema pacijentu posmatran je kao odnos subjekta (miljenja) prema objektu. Psihodijagno-stika se time svela na poseban sluaj
univerzalnog naina spoznaje sveta. Neki su vrlo brzo reagovali ukazujui na to da nije mnogo mudro izjednaiti
pacijente i objekte, makar i u apstraktnom smislu. Osim toga, klinika ili dijagnostika spoznaja se odvija u jednom
veoma sloenom spletu interakcija, to veoma oteava prostu primenu starih paradigmi i podela. Laki deo posla bio
je u otkrivanju uzroka greaka. Epistemologija, logika i semantika obiluju pravilima ispravnog i neispravnog
miljenja. Ni psihologija mnogo ne oskudeva u saznanjima o vrsti i prirodi greaka u miljenju i suenju. Sa ove ili
one take gledita analitiari su sa malo truda uspeli da pronau greke. Ukratko, kritika pozicija je bila laka, ali se
i bre zavravala u skepsi ili didaktiziranju. Do sada jo niko nije dokazao da ovladavanje ovim pravilima dobrog
miljenja moe popraviti uspeh klinikih praena o linosti i poremeajima.
Za nau praksu, pa i teoriju, vaniji su oni istraivai koji su bar pokuali da prevaziu zastoj. Na alost, broj onih
koji su sproveli takve pokuaje nije ba impozantan. Upravo zato emo se potruditi da malo detaljnije prikaemo
njihova
EPISTEMOLOKI ASPEKT SPOZNAJE LINOSTI
Klinika ili dijagnostika procena linosti zasniva se na spoznaji, koja je istovetna sa naturalistikom spoznajom
jedne osobe od strane druge. Sasvim je sigurno da dijagnostika spoznaja nije sutinski razliita od vanklinike,
svakodnevne. Ako postoji neka razlika, onda je ona u sadraju, u vrsti kategorija spoznaje i u normama procene, kao
i u vrsti informacija i tehnika prikupljanja informacija. Meutim, otvoreno je pitanje da li spoznaja linosti
predstavlja samo poseban sluaj opte spoznaje sveta, ili je ona neto sasvim razliito. Nije iskljueno daje ovakvo
postavljanje pitanja isforsirani akademizam, motivisano strau za kontra-stiranjima i debatom. Sa manje takvog
ara mogli bismo se zadovoljiti umerenijom formulacijom: Da li spoznaja ljudi ima neke specifinosti; ako ima,
koje su?
U proceni sluaja kliniar uvek polazi od pitanja: Kakva je osoba ovaj pacijent, ili kakva je osoba koja se prema
meni nalazi u ulozi pacijenta. Operacije koje zatim kliniar preduzima slue za to da doe do nekog odgovora.
Poduhvat kliniara se zatim odvija po odreenom programu, ali je rezultat unapred omeen mogunostima i
nemogunostima. Spreg mogunosti i nemogunosti ove spoznajne operacije nije ogranien samo na pitanja kojima
se bavi praksa, psihometrija i teorije linosti nego i pitanjima sa kojima se bavi epistemologija. Sa epistemolokog
stanovita spoznaja linosti je zavisna od reenja etiri osnovne kontroverze dihotomnih parova: empirizma ili
racionalizma, elementarizma ili holizma, aktivne ili pasivne spoznaje i posredne ili neposredne spoznaje. Mada ova
pitanja nisu jednako vana, a i malo se o njima raspravlja ili pie u klinikoj literaturi, vredi da ih ukratko
prikaemo.
Spoznaja sveta uopte, pa prema tome i osoba (linosti), stvara se iskljuivo na osnovu iskustvom steenih znanja
(empirizam) ili posredstvom uroenih kategorija i ideja (racionalizam). Racionalisti (Descart, Spinoza, Kant)
zastupali su gledite da se saznanje ne moe svesti na ulna iskustva i njihove kombinacije, ve daje nuno
pretpostaviti postojanje uroenih ideja. Zahvaljujui takvom ustrojstvu ljudskih bia mogue je neposredno
razumevanje i meu osobama koje nemaju nikakvih zajednikih iskustava, odnosno mogua je neposredna spoznaja
meu osobama. Tragovi racionalistikih shvatanja naziru se i u savremenim teorijama intuicije, u tumaenju
moralnih i regionalnih i religioznih oseanja i u getalt--teoriji. Empiristika pozicija, koju je najvie uobliio
Locke, polazi od postavke daje ovek roen kao prazan sistem, bez zaetaka znanja o sebi i svetu. Sva znanja
jedinke potiu iz neposrednih iskustava, koja su primarno ulna (nihil est in inte-lectu quod non facit in sensu).

Prema tome, sav sadraj intelekta", odnosno celokupne linosti, moe se objasniti individualnim iskustvom. Mada
je ovaj filo-zofsko-epistemoloki spor pomalo zastareo", sline dileme nalazimo i danas u sporovima o ljudskoj
prirodi, u sukobu biologistike i sociologistike pozicije, jungijanske psihoanalize i humanistike psihologije prema
SR teorijama.
Druga epistemoloka kontroverza odnosi se na rivalitet elementarizma i holizma. Ova dilema nije potpuno
nezavisna od prethodne. U sporu je zaotreno pitanje primarnosti forme saznanja. Elementarizam je vrlo blizak
asocijacionizmu
stupljena u uenju o lokalizaciji modanih i mentalnih funkcija i u teoriji o specifinoj nervnoj energiji. Holistika
pozicija, koju je zastupao i Herbari (aper-cepcija), prepoznaje se u getalt-psihologiji, holistikoj teoriji linosti
(Goldstein) i u savremenim humanistikim teorijama linosti (Rogers, Allport, Maslow).
Trea dilema je izgubila svaku relevantnost zbog toga to je shvatanje o spoznaji kao aktivnom procesu u potpunosti
nadvladalo suprotnu poziciju o pasivnoj spoznaji. Moemo rei da su svi savremeni teoretiari, da i ne spominjemo
praktiare, opredeljeni funkcionalisti. Funkcionalizam je u psihologiji naslednik gledita o saznanju kao aktivnosti.
etvrta kontroverza je znatno aktuel-nija. U njoj se postavlja pitanje primata posrednog ili neposrednog saznanja.
Postoji odreena veza ove dileme sa kontroverzom empirizma i racionalizma.
Da li je saznanje o drugoj osobi neposredno, kao to se navodi u teorijama intuicije, ili je posredno, kao to je
prikazano u teorijama suenja? To je jedno od bitnih pitanja spoznaje linosti pa zato i klinikog suenja. Getalt
teorija tumai spoznaju kao primarno celoviti akt, dakle na neki nain saznanje nastaje neposredno. Nasuprot tome,
veina ostalih teorija razvija tumaenje spoznaje kao viestepenog procesa u kojem niz povezanih komponenti ili
faza igraju ulogu posrednika". Meu praktiarima ima veoma mnogo zastupnika sVrvatanja o neposrednoj spoznaji
ili u popularnom terminu pristalica tumaenja intuicijom. Ostale teorije spoznaje mogu da se podele na one koje
saznanje tumae poveanjem diskriminativnosti i one koje to isto tumae obogaivanjem" znanja. Po teoriji
diskriminativnog uenja (Tolman, Miler i Dolard) spoznaja se razvija postepeno, poveanjem diferencijacije
opaanja. Usled toga opaanje postaje sve adekvatnije u odnosu na kvalitete objekta. Poveana diskriminativnost
opaanja omoguava neposrednije znanje o objektu. Po teoriji obogaivanja pak (Gibson i Gibson) u procesu
saznanja, odnosno uenja opaaj objekta postaje adekvatniji zato to je seanje bogatije. Poto se to uvek deava
kada je uenje uspeno, logian je zakljuak da opaaj stvari postaje sve posredniji. Mada izmeu ove dve teorije
spoznajnog procesa ima razlike u tome da li saznanje u procesu uenja postaje vie neposredno ili vie posredno, ne
moe se izbei utisku da se u njima razlike ne odnose na iste faktore.
Sarbin je miljenja da su suprotnosti izmeu ovih teorija vetake, a daje razlog tome to nije uzet u obzir karakter
predmeta ili objekta spoznaje. I jedna i druga teorija pretenduju na to da u potpunosti objasne proces spoznaje. Ako,
meutim, uzmemo u obzir nesumnjive razlike u onome ta spoznajemo, na primer prirodne pojave i ljudsko
ponaanje, onda se razlike povezuju. Kada prouavamo i upoznajemo pojave koje su opredmeene, stabilne po
karakteristikama i koje su relativno ustaljene strukture, onda se spoznaja poboljava poveanjem koliine razliitih
osobina koje zapaamo na toj pojavi ili predmetu. Za upoznavanje pojava fizikog, hemijskog i biolokog reda,
odnosno objekata koristimo se nainom koji je prikladno prikazan u teoriji diskriminativnog uenja. Sa stanovita
ove teorije poveanje koliine informacija, ije su jedinice podaci, signali ili znaci, a u klinikoj dijagnostici bi bili
simptomi, testovni pokazatelji dovode do porasta diskriminativnosti sve do one take kada se pojava skoro u
potpunosti prepoznaje.
skoro neposrednu spoznaju. Jasno je da spoznaja koju prikazuje teorija diskriminativnog uenja ne moe da se
poistoveti sa spoznajom osoba, jer je linost kvalitativno razliita pojava od fizikih i hemijskih pojava.
Kada upoznajemo veoma sloene, nedovoljno struktuirane i veoma nestalne pojave, onda se proces spoznaje
prikladnije objanjava teorijom obogaivanja, smatra Sarbin. Po teoriji obogaivanja produbljivanje saznanja nastaje
usled obogaivanja posredujuih kognitivnih struktura, zato to su pojmovi postali potpuniji a fond informacija vei.
Primarne su posredujue strukture, a ne diferencijacija u ulnom prijemu. Poveanje diskriminativne sposobnosti
opaanja nije dovoljno da bi upoznavanje pojave poraslo. To moe da znai da nije bitna koliina podataka koju
imamo o nekoj osobi, ve je bitno da li procenjiva ima znanja ili nema. Za pravog znalca i manja koliina podataka
o linosti moe da bude dovoljna za adekvatnu procenu. Za onog koji malo zna ni velika koliina podataka nee biti
korisna, jer nije mogua direktna supstitucija. U odreenom smislu obogaivanje kognitivnih struktura poveava
distancu izmeu objekta i posmatraa. U sluaju klinike procene ovo bi bilo tano pod uslovom da je shvatanje
izmeu osoba iskljuiva funkcija znanja, odnosno kognitivnih struktura.
SPECIFINOST SPOZNAJE LINOSTI
Ruenje mita o sveznajuem kliniaru i svemonoj klinikoj metodi navelo nas je da uinimo jedan korak nazad ka
filozofiji i klasinim epistemolokim pitanjima. Mit o kliniaru kao superznalcu ljudske prirode izgraen je na
uverenju da je nesvesno bit linosti, a vetina tumaenja nesvesnog je sutina poznavanja oveka. Kada smo se kroz
neuspehe uverili da sa tim pogledima i tehnikama otkrivanja nesvesnog ne stiemo do cilja, shvatili smo da jo uvek
ponavljamo stare zaplete. Sreom, ovaj korak ka filozofiji ili epistemologiji otkrio je dani filozofija nije vie ona ista
od koje se psihologija sa velikim naporom odvojila. Ovim povratkom psihologija nee postati primenjena filozofija
koja e u praksi prepoznavati i reavati filozofska pitanja. Uostalom, klinika psihologija ima jasan predmet
prouavanja, a to je osoba u svojoj konkretnoj egzistenciji, relacijama i razvoju.
Iz epistemoloke perspektive u vezi sa klinikom metodom spoznaje linosti moe se uputiti pitanje da li je ona
specifina? Na odgovor glasi daje klinika studija sluaja specifina metoda koja se ne moe svesti ni na jednu
drugu. Meutim, spoznajni procesi kliniara u sutini su isti kao i svakog drugog oveka koji melodino otkriva i

upoznaje linost druge osobe. Kliniar psiholog u praksi primenjuje kliniku metodu da bi ispitao i upoznao linost
drugog oveka. Rekli smo da je klinika metoda kao takva specifina ali ovome treba dodati daje ona nedovoljna i
da iziskuje, jo uvek, aktivno sadejstvo kliniara kao osobe koja se u zadatak ukljuuje svojim spoznajnim
aktivnostima. Usled te dvojnosti pitanje bi moralo takoe da bude udvojeno i da glasi: Da li je spoznaja osoba
specifina forma spoznaja? Miljenja o tom pitanju otro su konfrontirana. Jedni smatraju da je spoznaja osoba
specifina vrsta saznanja, dok drugi misle daje saznanje jedinSpoznaja linosti se ne moe poistovetiti sa spoznajom ostalih pojava. Mora se priznati razlika izmeu naina
spoznaje osoba i ostalih pojava. Specifinost spoznaje osoba je zasnovana na argumentima svrstanim u tri grupe.
Prva vrsta argumenata istie da je linost neto sasvim izuzetno, neto to nije objekat ali je predmet izuavanja, to
je ostvarljivo samo specifinim pristupom. Druga vrsta argumenata stavlja u prvi plan relaciju izmeu posmatraa i
objekta" koja je sasvim specifina. Trea vrsta argumenata dokazuje da je sam proces spoznaje osobe kao objekta"
od strane druge osobe neto svojevrsno, dakle razliito od procesa saznanja u kojem objekat nije osoba (linost).
ini nam se da ova epistemoloka pitanja imaju slinosti sa problemom posebnosti psiholoke sposobnosti, odnosno
sa pitanjem da li je socijalna inteligencija posebna sposobnost.
Linost je specifian fenomen. Opaanje, pojmovno uoptavanje, procenji-vanje i shvatanje jedinke kao linosti
predstavlja posebnu vrstu saznanja koje je razliito od saznanja drugih pojava. Linost je vrlo kompleksna,
neujednaena, pa i protivrena pojava na vie planova (manifestna - latentna, svesna - nesvesna, determinisana slobodna itd.). Ona je promenljiva, nepredvidljiva, ak kapriciozna (Krech i Crutchfield). Po svom sklopu sloenija
je od ostalih poznatih pojava (Sarbin, Taft i Bailev). Najzad, linost se i ne moe opaziti i proceniti na osnovu
aktuelne pojavnosti, ve samo na osnovu bitne rekonstrukcije prolosti (Freud) odnosno prema kretanju ka
budunosti (Adler, Allport, Maslow). Istraivanja analizom informacija empirijski potvruju specifinost opaanja
linosti ak i u odnosu na vrlo kompleksne fizike pojave (Bieri, Atkins i Briar, 1966). Prema tome, linost je
pojava bez premca meu ostalim fenomenima i zato je neprihvatljivo miljenje da se moe spoznati i dokuiti na
principijelno isti nain kao i ostale pojave.
Odnos izmeu procenjivaa i procenjenog ne svodi se na relaciju subjekta i objekta. Osoba koja posmatra drugu
osobu sa namerom da je upozna i shvati ne pretvara tom namerom i aktivnou sebe u subjekat", drugu osobu u
objekat" i ceo odnos u klasian model poznat iz fizike. Do izvesne mere uzvraanje tendencije upoznavanja meu
osobama je reaktivno i simultano. Prema tome je implicirana relacija u emi subjekt - objekt nestvarna ali korisna za
nastavu. Poznato je da pokuaj objektivizacije psihologije nametanjem eme tester (subjekt) - ispitanik (objekt) nije
uspeo zato to je stvarnost odnosa izmeu osoba drugaija. Iskljuivanje individualnosti testera, u individualnom
odnosu naroito, svelo se na suzbijanje intuicije, empatije i recipatije, to je, po miljenju Murrava, vie tetno nego
korisno. Uostalom, osobe koje su kao linosti najblie idealu objektivnog, neutralnog i hladnog posmatraa, na
primer tehno-strunjaci, znatno su slabiji pro-cenjivai ljudi nego njima suprotni subjektivni, emotivni i lino
angaovani pos-matrai, na primer umetnici (Allport). Iz tih razloga sama relacija i interakcija posmatraa i
posmatranog, koje su samo provizorne uloge a ne programi ponaanja ele linosti, postaje predmet koji mora da
bude pomno prouen. U klinikoj situaciji taj odnos ima posebne karakteristike koje ni na koji nain ne mogu biti
zanemarene. Kabinetska razmiljanja o nainima shvatanja osoba sasvim su sterilna i racionalno reduktivna. Isto
tako i testovni odnos koji je nasilno oblikovan
stvarni odnos izmeu osoba, koji je kompleksan, interaktivan i progresivan (dinamian). Spoznaja linosti ne moe
se shvatiti ako se zanemari interakcioni kontekst koji se upravo u klinikoj dijadi razvija do optimuma. Meutim, za
pre-vazilaenje redukcionistikih modela neophodno je izmeniti i osnovnu filozofsku poziciju.
Proces spoznaje linosti drugaiji je od procesa spoznaje bezlinih pojava i dogaaja. Ovo je miljenje jednih
(Murray, Bieri, Laing), koje je neprihvatljivo i pogreno po oceni drugih (Vernon, Sarbin). Ovaj spor ima vie
dimenzija. Formalno, spor je u tome da li je saznanje jedinstveno, univerzalno ili dvostruko. Dakle, u sukobu su
monistiki i dualistiki koncept spoznaje sveta. Iza toga nazire se druga dimenzija na kojoj se sukobljavaju ocene o
prioritetima intelektualne i neintelektualne interakcije u dijadi. Ako pokuamo da neku osobu procenimo i shvatimo
ograniavajui se na opaanje i intelektualnu analizu, sigurno je da emo ostati na povrini", daje neemo razumeti.
Da bismo postigli dublje razumevanje (verstehen) druge osobe moramo se i sami dublje ukljuiti, a to znai
dopustiti da se javi doivljaj, da se stvori empatija, recipatija i intuitivno obuhvatanje te osobe. U ovim tezama
doivljajni procesi imaju bar istu vrednost a u stvari i veu nego ,,isti" kognitivni procesi. Takav nain spoznaje
mogao bi se uslovno prihvatiti kao specifian za spoznaju osoba nasuprot spoznaji bezline stvarnosti.
Nasuprot ovakvom miljenju stoji monistiko racionalno shvatanje (Vemon, Sarbin). Udeo afektivnih i interaktivnih
procesa u spoznaji osoba je nesumnjivo realan. Meutim, iako se na taj nain postie dublje razumevanje osoba u
individualnom sluaju, ipak se time naa opta znanja ne unapreuju. One osobe koje imaju razvijene empatike i
recipatike sposobnosti verovatno su bolji procenji-vai od onih koje nemaju tu vrstu osetljivosti. Ta injenica nema
znaaja za unapreenje nauke o spoznaji osoba sve dotle dok se proces spoznaje talentovanih ne prikae i uopti. U
krajnjoj liniji, i nekognitivni procesi predstavljaju pojave koje se mogu analizirati ili bar registrovati kao pojave,
elementi ili znaci u jednom sloenom procesu. Sarbin smatra da proces klinike spoznaje osoba treba prouavati
upravo na talentovanim, senzitivnim procenjivaima, ali se talenat mora prikazati kao metoda, dakle analitiki i
racionalno. Ovakva transformacija je mogunost koja unapreuje opte znanje, a ne mora da negira realnost uspeha i
funkcionisanje talenta. U krajnjoj liniji takvom generalizacijom dokazujemo da se spoznaja linosti moe pribliiti
ili ak i poistovetiti sa optim spoznajnim procesima, ali to ne mora da znai da se u stvarnosti tako i odvija. Drugim
recima, racionalnom analizom i uoptavanjem rada talenta pretvaramo kliniku psihologiju u nauku, ali ne tvrdimo

da su talenti najvei naunici.

KLASIFIKACIJA TEORIJE SPOZNAJE LINOSTI
Skoro svaka teorija linosti nudi neku svoju interpretaciju naina i procesa kojim se odvija spoznaja linosti.
Meutim, u tim ponudama vie je obraen sadraj posmatranja nego metoda spoznaje. Zbog toga je prihvatljiva
trodelna podela teorija spoznaje osoba koju je dao Allport. Po njegovoj klasifikaciji teorije saznanja osoba
svrstavaju se u tri grupe: teorije intuicije, kognitivne teorije i teorije
Intuitivna spoznaja linosti
Izuzetni uspesi pojedinih kliniara u ocenjivanju linosti pored faktora specifinog iskustva vrlo se esto tumae i
posebnim sposobnostima. Meu te posebne sposobnosti dobrih klinikih kao i drugih izuzetno dobrih procenjivaa
ubraja se i intuitivni oblik spoznaje. Allport (1937) zauzima dualistiki stav u pogledu procesa koji omoguavaju
spoznaju linosti. On naime prihvata i posredno racionalnu i neposrednu intuitivnu formu tih procesa:
Propust da se koristi intuicija ograniava psihologa. Bez toga psiholog zapoinje analizom a zavrava formiranjem
odreenog pojma rtvujui priliku da razume ive ljude."
Wild (1938) je prouavajui intuiciju naao u literaturi 31 definiciju intuicije. Sva ta raznolika znaenja mogu da se
svedu na dva osnovna shvatanja intuicije (Meehl, 1956; Sarbin, 1960):
1. Intuicija je neposredna svest o nekoj pojavi koja je nastala bez posredovanja ula ili razmiljanja. Subjekat ne
moe da objasni na osnovu kojih podataka je doao do odreenog suda ili shvatanja. U ovom smislu znaenje
intuicije je blisko telepatskom, ekstrasenzorijalnom saznanju.
2. Intuicija oznaava metodu ili proces stvaranja neoekivanih i novih hipoteza. Pri ovome informacijska baza je
jasna, ali je nejasan put kojim je subjekat doao do shvatanja. Intuitivno se ovde poistoveuje sa kreativnim aktom.
Westcott (1961) je definisao intuitivno miljenje kao specijalan sluaj zakljuivanja ili indukcije kada je jaz izmeu
podataka i zakljuaka neobino veliki. Eksperimenti koje je Westcott vodio, stavljajui subjektima na raspolaganje
razliite koliine podataka za reavanje problema, pokazuju da se kod pojedinaca javljaju dosledne razlike u pogledu
duih ili kraih intuitivnih skokova. Westcott na kraju izvodi zakljuak da je tendencija ka intuitivnom miljenju
posebna dimenzija kognitivne strukture.
Imajui u vidu da klinika metoda obuhvata dijagnostike ili spoznajne operacije razliitog nivoa i vrednosti, od
kojih su neke blie eksploraciji i otkriu a druge proveri i dokazivanju, moemo zakljuiti da u okviru tako
slojevitog shvatanja klinike metode i intuitivno miljenje moe da ima izvesnu ulogu. Meutim, miljenja o udelu
intuitivnog procesa i kreativnosti mogu da se polari-zuju u zavisnosti od toga da li se poloaj klinike metode u
celini na dimenziji eksploracija - verifikacija odreuje blie jednom ili drugom kraju ili negde izmeu njih.
Meehl (1956) smatra da se kliniari obavezno oslanjaju na intuitivne procese, to dokazuju sledei argumenti:
a) Hipoteze kojima se kliniar koristi u razmiljanju o individualnom ispitaniku nastaju esto intuitivno. Kliniar ne
stvara te hipoteze po nekom optem pravilu zakljuivanja i hipoteziranja i nita do sada nije ni uinjeno da se napisu
takva pravila. Niti se danas tano zna kako hipoteze nastaju, niti je kliniar svestan procesa nastanka hipoteze dok
b) Sadraj klinikih hipoteza je esto nov, originalan i odgovara otkriu. Kliniar je taj koji posreduje izmeu
optih teorija ponaanja, koje su nedovoljno precizne i konkretne, i individualnog sluaja, koji je sasvim konkretan.
Miljenje kliniara je usmereno na otkrivanje meuvarijabli, na rekonstrukciju i na postavljanje hipoteza koje
povezuju raspoloive konkretne podatke sa uoptenom teorijom.
c) Stvaranje hipoteza i otkria sa psiholokog stanovita skoro je istovetno u razliitim oblastima nauke. Za sve
nauke je zajedniko to to ne postoji pravilnik o formiranju hipoteza za otkria.
Dodue, sa isto psiholokog stanovita nema razlike ni izmeu hipoteza i otkria koja su u realnim relacijama
originalna i nova i onih koja su nova samo za onog koji ih je smislio.
Za Sarbina, kao izrazitog predstavnika analitikog tumaenja procesa saznanja linosti, intuicija je samo jedna
izlina hipoteza. Intuicija je pojam kojim se tumai saznanje za koje ne znamo kako je nastalo jer nismo svesni ni
primljenih podataka ni misaone aktivnosti. Ovakvo saznanje u biti nije razliito od saznanja posredstvom suenja.
Razlika se svodi na sadraj svesti to ne dokazuje da nisu primljene informacije niti daje izostalo suenje, smatra
Sarbin.
Kognitivne teorije spoznaje linosti
Model dijagnostikih elemenata (indikatora)
Kognitivne teorije spoznaje linosti polaze od eme koja ima sledee elemente: a) podatak, znak, indikator ili
simptom; b) klasifikaciju i kombinaciju podataka odnosno sud i zakljuak i, c) konstrukte o linosti koje dati
procenjiva primenjuje u dijagnostici.
Polazei od takve kognitivne eme pretpostavlja se da se kliniar usred-sreuje u prvoj fazi na analizu relevantnih
podataka ili indikatora. Objekat koji on prouava moe da se spozna tek poto se prikupe odreene informacije iz
itave populacije podataka, koje nemaju sve istu relevantnost. Dijagnostiar je aktivan, on selektivno posmatra
objekat kao znakovno izdiferenciranu celinu" (Tagiuri, 1960). Selektivnost podrazumeva razliite strategije
posmatranja (Sarbin i sar.). Izdvajajui odreene znake, odnosno klasifikujui ih kao dijagnostiki znaajne,
kliniar, u stvari, primenjuje jedan sistem pondera koji moe biti neformalan, kliniki ili formalno odreen i
proveren (statistiki). Po svemu sudei selekcija i odreivanje relevantnosti zavisi od konceptualnog sistema koji
kliniar usvaja. Dijagnostiki znaci na kojima procenjivai zasnivaju svoje sudove o linosti imaju ili mogu imati
validnost. Presudno je prouiti i upoznati principe po kojima se ti znaci kombinuju i organizuju kao dijagnostiki
sud o odreenoj osobi.
Mada je sa aspekta kognitivnih teorija proces spoznaje nezamisliv bez odreenih elemenata koji imaju perceptivnu

osnovu, ipak se o ekspresivnim aspektima linosti relativno malo pie. Razlog je to to se u savremenoj psihodijagnostici kao elementi suenja vie koriste podaci testova nego neposredni eleModel teorije informacija
Dijagnostikom suenju se moe prii kao posebnoj vrsti informacijskog procesa. Sa tog stanovita osnovne
komponente klinikog suenja su sledee: a) stimulus ili podatak, b) procenjiva, c) situacione varijable i d)
odgovor. Primena teorije informacije na analizu procesa klinike procene omoguava reenja mnogih problema,
meu kojima i problem kategorijalnog i dimenzionalnog svoenja. Ka-tegorijalno svoenje je osnova nozoloke
kategorizacije, gde se pojave posmatraju kao diskontinuirane i kvalitativno odvojene. Svaka posmatrana pojava se
dovodi u vezu sa nekim idealnim tipom po principu najvee podudarnosti i tu se uvrtava (the best fit.).
Dimenzionalni pristup polazi od postavke da su pojave unutar kategorije kontinuirane, dok su varijacije izraene
intenzitetom. Primena teorije informacija kao modela u analizi procesa klinikog suenja vezana je za uslov da se
prouavanje vri u zatvorenom sistemu. Osnovna odlika zatvorene situacije jeste stroga odreenost potencijalnih
stimulusa, potencijalnih odgovora i svih potencijalnih veza izmeu prethodna dva lana. Teite prouavanja ovom
metodom je na merenju koliine informacija (bit) koje se prenose od stimulusa preko procenjivaa (kanala) do
odgovora. Idealni uslov je ispunjen kada se svi stimulusi bez gubitaka i greke prenesu do pravog odgovora. Proces
klinikog suenja (a ne samo klinikog) moe da se predstavi na sledei ematski nain:
Stimulus (osoba)
Posredujua struktura
Odgovor (procena
(procenjiva)
ili sud)
Situacione varijabilc
Bieri i saradnici (1966) izdvojili su sledee tri varijante klinikog suenja, primenjujui kod svake drugi
matematiki model: a) kombinaciju stimulusa, b) preferenciju odreene alternative odgovora i c) odnos izmeu
stimulusa i odgovora. Empirijska prouavanja klinikog suenja ovom metodom pokazala su da se procena fizikih
sitmulusa razlikuje od procene linosti kao stimulusa, to bi ilo u prilog postavci da je spoznaja ljudskog ponaanja
razliita od spoznaje ostalih pojava. Rezultati su nadalje pokazali da je odnos izmeu stimulusa i odgovora
kompleksan i zavisi od strukture procenjivaa. Kao parametar strukture procenjivaa Bieri uvodi konstrukt
kognitivna kompleksnost", koji je izveden iz kognitivne teorije linosti Kellvja, a merena je njegovom tehnikom
REP (Kelly, 1955).
Utvreno je da kognitivno kompleksni procenjivai imaju naklonost ka traenju protivurenosti, kompleksnosti i
neujednaenosti u prezentiranim podacima (stimulusu). Otud oni pronalaze u linosti ispitanika vie konflikata.
Istovremeno oni pokazuju vie uverenosti u procenjivanju kontradiktornih informacija. Uprkos takvoj orijentisanosti
dijagnostika validnost ne raste, pa ak i opada kada su eksplorirani podaci ujednaeni ili komplementarni.
Kognitivno jednostavni procenjivai orijentisani su na traenje uniformnosti meu podacima i negiranju zakljuaka
koji baziraju na postavci da su podaci u
Kada su podaci koji pritiu rasporeeni u istoznane ili komplementarne sekvence, onda je validnost procena
kognitivno jednostavnih vea od validnosti kognitivno kompleksnih, a kada je sekvenca podataka kontradiktorna,
onda je obrnuto (Bieri, 1966).
Getalt model
Getaltistiko shvatanje percepcije kao neposredno date celine moe da izgleda veoma pogodan teorijski okvir
kognitivnom tumaenju kliniko-impre-sionistike metode. Poto getalt teorija iskljuuje potrebu analize elemenata
koje je u vezi sa linou veoma teko odrediti, ona se uzima kao dokaz mogunosti neposrednog shvatanja linosti
kao celine. Asch (1962) je izloio takvu teoriju spoznaje. Linost opaamo kao celinu, jedinstvo. Neprihvatljivo je
svesti linost na prosti zbir pojedinanih kvaliteta. Pojedini kvaliteti linosti opaaju se u svojoj meusobnoj
uslovljenosti kao getalt. Eksperimenti koje je radio Asch pokazali su da promena samo jednog elementa moe da
izmeni impresiju o celoj linosti. Impresija o linosti je celina u kojoj se znaajnije komponente menjaju zavisno od
kombinacije u kojoj se nalaze.
Asch smatra da mi uvek teimo celovitim utiscima ak i kada su podaci oskudni. im dve crte pripadaju istoj osobi
one samim tim dobijaju posebno znaenje. Tako, na primer, crta inteligencije nije u svim kombinacijama ista.
Impresija o linosti ima od samog poetka svoju strukturu. Svaka komponenta ima drugu vrednost, neke su vie a
druge manje vane. Tek kada shvatimo najvanije komponente, imamo oseanje da smo shvatili elu linost. Svaka
crta je deo celine, a izolovane crte linosti su apstrakcija. Svaka osobina je reprezentativna za elu strukturu, jer
linost predstavlja sistem individualnih osobina. Same crte obrazuju dinamiku interakciju. Neke se upotpunjuju,
sarauju i pojaavaju meusobno, a druge se sukobljavaju ili iskljuuju.
Aschov getalt model je nesumnjivo veoma dopadljiv i veoma je ekonomian, jer ini izlinim analizu i suenje kao
faze procesa procene linosti. I All-port (1937) je kritikovao objanjenje spoznaje linosti suenjem navodei kao
dokaz da introspekcija to ne potvruje. Meutim, neki smatraju da eksperimentalni dokazi zahtevaju formiranje
takve teorije koja bi pruila objanjenje spoznaje linosti u terminima znaka ili podataka, suenja i dispozicionih
konstrukata pro-cenjivaa (Sarbin, 1960; Bieri i saradnici, 1966). Argumenti onih koji smatraju da proces klinike
procene ne moe da se objasni bez analize i suenja uverljiviji su u odnosu na baterijsku dijagnostiku. S druge
strane, Aschov getalt model je podesan za tumaenje procena koje nastaju na osnovu neposrednih kontakata:
intervjua i opservacija. Getalt model izgleda malo primenljiv u proceni na osnovu mnotva psihodijagnostikih
metoda koje se redom moraju obraditi, oceniti i analizirati. Za procenu linosti na takvoj osnovi prihvatljivije je
objanjenje koje ukljuuje i proces suenja.

Luchins i Boyle kritikovali su Aschovu teoriju formiranja impresije o linosti. Ponavljajui njegove eksperimente i
uvodei nove kontrolne varijable, oni
medicinske sestre i lekare, namenjen tome da njihovi kontakti sa pacijentima budu u skladu sa mentalnom
higijenom. To je u stvari psihologija za lekare i medicinske sestre. Apsurd je u tome to specijalisti iz medicinske
psihologije nisu ni lekari, ni medicinske sestre, ni medicinski tehniari nego psiholozi koji, naravno, u svom
dijagnostikom radu ne koriste metod medicinske psihologije", koji inae ne postoji, nego kliniki metod.
injenica je da se kliniki metod u praksi psihologa esto izjednaava sa pri-menom odreenih testova, tehnika i
skala iji su autori kliniki psiholozi ili psihijatri. Naravno, ovi instrumenti su i namenjeni ispitivanju osobina koje
su relevantne za psihijatriju. Primeri za ovo su Wechslerova skala inteligencije, Rorschachova tehnika, Mahover
tehnika, TAT, Jungov test" asocijacija, MMPI, Bender getalt test i drugi. Da li je to sad dokaz daje kliniki metod
u stvari psihijatrijski metod" ili medicinski metod"? Naravno da nije. Ti isti instrumenti se koriste u svim
oblastima primenjene psihologije, koriste se i van psihologije i psihijatrije, na primer, u kulturalnoj antropologiji, a
ponekad se koriste i za izvoenje eksperimenata. Meutim, u definiciji klinike metode, koju emo kasnije odrediti,
poreklo metode u celini i tehnika, odnosno instrumentarijum, nema velikog znaaja. Konano, instrumentarijum i
tehnologija su prolazne stvari, ali metod je stalan.
Namena metode
Prvi i najvaniji razlog postojanja klinikog metoda je da poslui lekaru u nalaenju najcelishodnije pomoi
bolesniku. Ovo izvorno znaenje je, kao to smo ve objanjavali, promenjeno i sada je i znaenje termina i namena
metode drugaija, ira i apstraktnija. Moramo imati u vidu da je ukljuivanjem psihologa u zdravstvenu delatnost, a
ponajvie u oblast neuropsihijatrije, razlika izmeu medicine i psihologije smanjena, ali je i dalje veoma velika. I
sama psihijatrija ima poseban status u medicini i esto se uju ale o tome da psihijatri nisu pravi doktori". Razume
se, ovom alom bi jo vie bili pogoeni kliniki psiholozi koji su se uiveli u ulogu malih psihijatara", i kojima
godi da ih pacijenti oslovljavaju sa doktore". Dodue, oni mogu biti pravi doktori" nauka. Ako posmatramo meusobne relacije medicine, psihijatrije i klinike psihologije, dolazimo do uverenja da su njihovi ciljevi srodni, ali da se
veoma razlikuju u pogledu opipljivosti, konkretnosti. Danas, kada jo traje anti-psihijatrijska opsada psihijatrije,
medikalizacije" linih i drutvenih problema i kada je sumnja u medicinsku sutinu niza tradicionalnih
psihijatrijskih kategorija ponaanja i reakcija jo prisutna, jo je tee konkretno i ubedljivo definisati namenu
klinike metode u okvirima psihijatrije i klinike psihologije. Stare formulacije, kao to je sledea: Cilj klinike
psihologije (i psihijatrije) je da pomogne ljudima koji imaju tekoe u prilagoava-nju", danas izaziva ironian
osmeh.
Podreivanje klinike metode nekoj praktinoj medicinskoj nameni, bar u oblasti psihologije, potpuno je
neopravdano. To se odnosi i na metod u celini i na njen tehnoloki dodatak, na dijagnostike instrumente. Pre svega
ne moemo vie zamenjivati analogije i injenice. Poznato je da izmeu dijagnoze u psihijatriji i klinikoj
psihologiji i izabranog tretmana ne postoji jasan, eksplicitan i dokazano
15
kvaliteta crta toplo" i hladno". Naime, grupisanje crta linosti koju sprovode procenjivai pokazuje tendenciju da
se orijentie prema ovim osobinama a ne prema centralnim osobinama. Rezultati kontrolnih ispitivanja nisu potvrdili
da procenjivai stvaraju impresije o linosti.
Silogistiko-probabilistiki model
Sarbin (1960) je formulisao svoju teoriju klinikog suenja oslanjajui se na Brunsvikov probabilistiki
funkcionalizam. Njegov pristup predstavlja pokuaj sinteze logikog obrasca silogizma (Barbara") i teorije
verovatnoe. Po njemu se proces klinikog suenja odvija po sledeoj sekvenci.
a) Percepcija nekog objekta odnosno fizioloki prijem drai.
b) Ukljuivanje uoene pojave u neku kategoriju koja ima svojstvo kognitivne dimenzije. Uoena karakteristika se
nadalje tretira kao pojedinani sluaj neke klase pojava.
c) Procenjuje se verovatnoa javljanja date pojave u odnosu na prethodne sluajeve iz iste klase.
d) Povezivanjem klase u koju je sortirana opaena pojava sa jednim sistemom kategorija izvodi se zakljuak o
posmatranoj pojavi.
Osnovni stav. Dijagnostika aktivnost kliniara moe se prikazati sintezom silogistike forme zakljuivanja i
postavki teorije verovatnoe.
Silogizam kao model. Sa formalno logikog stanovita dijagnoza predstavlja zakljuivanje, odnosno suenje. Kao i
svaki sud tako i dijagnosticiranje mora da ima sledea dva osnovna elementa:
a) premisu major, koja se izvodi iz neke teorije, uoptenog iskustva ili je rezultat line teorije odreenog kliniara;
b) premisu minor, koja je komplement premise major i predstavlja zapaanje nekog zbivanja ili pojedinanog
sluaja.
Izvori sistema postulata. Sistem postulata moe da se formira na vie naina. Kliniar moe da usvoji neki ve
postojei sistem teorijskih postavki ili moe da kreira sam takav sistem. Najei izvori sistema postulata, po
miljenju Sarbina, su sledei:
1. neka teorija linosti,
2. miljenja nekog autoriteta,
3. generalizacija sopstvenih iskustava,
4. analogije koje kliniar koristi kao modele.
Sadraj sistema postulata. Sistem postulata je osnovni okvir iz kojeg kliniar izvodi glavnu premisu suda. Sa

logikog stanovita sistem postulata obuhvata sisteme kategorija, aksioma, uverenja, pravila i pretpostavke. U
psiholokim istraivanjima umesto logikog termina sistem postulata" upotrebljavaju se drugi izrazi sa slinim
znaenjem: kognitivna mapa" (Tolman), hipotetiki svet" (Cantril), semantiki prostor" (Osgood), nomoloka
mrea" (Cronbach i Meehl),
Povezanost klinikog i statistikog suenja. Svaki sud, eksplicitno, izraava i izvesno kvantitativno odreenje:
Ljudi su..." (neki, veina, obino). Ova injenica predstavlja most koji povezuje kliniki i statistiki sud. Pored ove
slinosti izmeu jednog i drugog suda, postoje i razlike. U statistikom sudu kvantitativna odrednica je jasno
odreena. Umesto odrednice neki" stoji 14% ili umesto veina" stoji 80%.
Nunost klasifikacije pojedinanog posmatranja. Jedna od osnovnih razlika izmeu statistikog i klinikog pristupa
izraena je u tretiranju pojedinanog, bilo daje sadraj toga neki dogaaj, reakcija ili linost. Dok se sa klinikog i
perso-nalokog stanovita uvek podvlai izuzetnost, specifinost i neponovljivost pojedinanog (idiografski stav),
dotle se sa statistikog stanovita podvlai ono to je u pojedinanom opte (nomotetiki stav). Dok jedni insistiraju
na specifinosti, drugi insistiraju na optem aspektu. Sarbin kao i veina statistiki orijentisanih kliniara insistira na
optem aspektu i podvlai nunost klasifikacije, rasporeivanja pojedinanog u neku zajedniku, optu klasu.
Pojedinano ima znaenja samo u toj meri ukoliko se moe na neki nain klasifikovati (Read).
Znaenje pojedinanog. Pojedinani podatak koji ini sadraj premise minor nastaje iz posmatranja ili testiranja
neke osobe. S obzirom na to da je objekt klinikog ispitivanja multidimenzionalan, sloeni registrovani podaci se
tretiraju kao uzorak obeleja. Prema tome, kliniko ispitivanje je povezano sa statistikom teorijom. Nijedno
kliniko ispitivanje nije totalno, nikada se ne sakupe svi podaci ve samo jedan deo ili uzorak. Usled toga je
zakljuivanje posredstvom uzoraka po nudi statistiko, probabilistiko. Tanost ili netanost svakog klinikog
zakljuivanja ima svoju verovatnou javljanja. Ukoliko je konkretna pojava odnosno ceo uzorak podataka tanije
klasifikovan, utoliko je verovatnoa tanosti dijagnoze vea.
Proces klasifikacije pojedinanog. Klasifikacija pojedinanog posmatranja podataka ili osobina linosti predstavlja
proces iji rezultat nije apsolutan ve relativan i u nekoj odreenoj meri verovatan. To je opta osobina psiholoke i
socijalne taksonomije. Psiholoke i socijalne kategorije odreene su atributima koji nemaju strogo fiksiran znaaj,
pa je usled toga i klasifikacija samo verovatno tana ili netana. Drugim recima, klasifikacija psiholokih i socijalnih
pojava odvija se po zakonima verovatnoe.
Kod kompleksnih socijalnih i psiholokih pojava kategorizacija se izvodi parcijalno i sukcesivno. Pri tome svaka
parcijalna kategorizacija ima svoj red verovatnoe. Objedinjavanje serija parcijalnih kategorizacija moe da se izvri
na dva naina:
a) tabelom frekvencije dogaaja,
b) regresionom jednainom.
Razlike u stepenima verovatnoe javljanja neke pojave ili posmatrane osobine linosti obeleavaju se nekim
sistemom pondera. Ona pojava koja ima veu verovatnou ili vei znaaj za kategorizaciju ima veu pondersku
vrednost.
Pouzdanost i stepen kategorizacije. Socijalne i psiholoke pojave su najee
podataka ali gotovo nikad ne sakupimo sve podatke. Na osnovu tih uzoraka podataka vri se kategorizacija sluaja.
Efekat te kategorizacije je u nekoj meri taan. Kada nekog kategoriemo kao ,,oca", tu podrazumevamo da ista
osoba istovremeno pripada i nekim drugim kategorijama. Pripadanje nekog podatka ili objekta kategorijama uvek je
probabilistiki odreeno. Tako na primer ,,otac" sa nekom verovatnoom pripada istovremeno i kategorijama
mukarac", mu" i odrastao ovek". Izmeu ovih kategorija postoji u odreenoj sredini izvestan odnos i
povezanost. Slian je sluaj i sa nekim drugim kategorijama koje ulaze u repertoar klinikog suenja. Kada su u
pitanju osobine linosti, meu njima takoe postoji odreen stepen povezanosti. Procenjiva moe da bude tano
upoznat sa interkorelacijama izmeu tih kategorija. Meutim, ako i nije upoznat sa tim odnosom, kliniar ipak
koristi ovakav sistem kategorija i ponaa se kao da je upoznat. U svakom sluaju ovakva organizacija kategorija,
modularna organizacija" po Sarbinu, implicitna teorija linosti" po Cronbachu, utie na dijagnostiko procenjivanje.
Karakter klinike kategorizacije. Klinika dijagnostika procena zahteva da istu pojavu, reakciju ili linost
razvrstamo simultano u vie razliitih kategorija. Kliniko suenje podrazumeva multiplo sortiranje. Usled
nemogunosti da se sluajevi uvrste samo u jednu kategoriju zakljuivanje se kompllkuje, odnosno dolazi do
proirivanja silogizma ukljuivanjem veeg broja premisa minor.
Logiki obrazac klinikog suenja. Forma klinikog suenja odgovara silogizmu. Kada kliniar izvri
psihodijagnostiko ispitivanje bolesnika, on tada postavlja diferencijalno-dijagnostiki problem, npr.: Da li je ovo
shizofrenija ili je u pitanju shizoidna linost bez psihoze?" U loginoj formi taj problem moe se prikazati na sledei
nain.
Premisa major
a) Veinu shizofrenih bolesnika karakterie A, B, C.
b) Veinu shizoidnih linosti karakterie A, B, D.
Premisa minor
Vri se sortiranje odnosno klasifikacija pojedinanih podataka i posmatranja u kategoriji A, B, C, D.
Zakljuak
Uporeivanjem kategorija posmatranog ponaanja (premise minor) sa odgovarajuim sindromima (postulati premise

major) dolazimo do zakljuka kome je postulatu premisa minor blia. Zakljuak, u stvari, predstavlja sud o najboljoj
podudarnosti ili uklopljenosti (,,the bestfit"). Organizacija sistema postulata. Spoznaja linosti se odvija kao proces
interakcije osobina posmatranih objekata ili linosti i kognitivnog sistema posmatraa. Kognitivni sistem kliniara
moe se prikazati kao sistem iskustva, teorija i izvefikuju, kombinuju, ponderiraju i dovode u vezu sa odreenim postulatima i teorijama ponaanja. Sarbin, Taft i
Bailey postavljaju pitanje kako se pojave iskustva reflektuju na miljenje. Unutranja reprezentacija i pojava data je
posredstvom konstrukta koji oni nazivaju modul". Modul treba da predstavlja zamenu za nepodesne" termine kao
to su slike, ideje ili eme. Modul je bazina jedinica" spoznaje. Moduli su kognitivni reprezentanti objekata iz
ekologije, a zamiljeni su kao take ili oblasti u jednom multidimenzionalnom prostoru ije dimenzije odgovaraju
karakteristikama objekta. Unutar kognitivnog prostora" moduli se nalaze u interakciji i povezanosti i zajedno ine
modularni sistem pojedinanog procen-jivaa. Moduli su dostupni empirijskom prouavanju posredstvom sledeih
metoda: a) metodom analize slinosti izmeu crta (Tolman); b) semantikim diferencijalom (Osgood i Luria); c)
REP metodom koja je namenjena prouavanju konstrukta uloge (Kelly) i d) metodom Q sortiranja (Stephenson). Za
obuhvatno ispitivanje itave modularne organizacije preporuuje se faktorska analiza.
Logike forme klinike klasifikacije i suenja. U procesu klinikog suenja zbog neodreenosti i sloenosti pojava
sortiranje ili klasifikacija pojedinanog posmatranja ili podataka predstavlja jedan od kljunih problema. Zbog tih
tekoa sortiranje se izvodi na vie naina, sukcesivno i stupnjevito.
1. Analogijom. Povezivanje nekog podatka o linosti sa modularnim sistemom kliniari vre i analogijom u odnosu
na neke protivtipove: Don uan, Edip i slino. Takve analogije mogu da budu i tane ali je povezanost fiktivna sve
dok se na neki drugi nain to ne dokae. Kada se klasifikacija vri na ovaj nain lako dolazi do semantike
generalizacije" ili jedne vrste halo efekta. Polazei od jedne izuzetno znaajne crte (kojoj kliniar pridaje najvei
dijagnostiki ponder) sve se ostale crte posmatraju pristrasno odnosno uklopljeno satom crtom.
2. Induktivno. Povezanost se postavlja kao tretiranje ili verovatnoa koja moe biti razliitog stepena. Imajui
podatak samo o pojavi X mi izvodimo zakljuke i o nekim drugim pojavama na osnovu toga to je takva povezanost
vie puta utvrena po iskustvu. Iz takvog iskustva na primer znamo daje pojava X povezana sa jo tri pojave i to sa:
,,A" u 75% sluajeva, ,,B" u 50% sluajeva, C" u 25% sluajeva.
Takav nain zakljuivanja, koji je dosta est meu kliniarima, u stvari ukazuje na to da se procenjiva koristio
jednom internaliziranom tabelom frekvencije u svojoj glavi" (Sarbin). Kliniko iskustvo procenjivaa je u sutini
identino sa takvom tabelom pojave odreenih zbivanja. Poto se ovako zakljuivanje defacto svodi na
zakljuivanje po verovatnoi, ono se moe svesti na statistiko zakljuivanje (Sarbin, Taft, Bailey, 1960). 3.
Konstrukcijom. Povezanost meu modulima" moe da se uspostavi i preko nedokazanih, konstruisanih veza koje
mogu imati veliku uverljivost ali su esto neubedljivo dokazane. Takva vrsta povezivanja moe se ilusModul l U naem dobu neuroze su u porastu
Modul II U naem dobu sve se odvija bre nego ranije
Neuroze su posledica brzine i promena.
4. Substitucijom. U procesu procenjivanja osobina linosti kliniari, kao i svi
drugi, prolaze od postavke da su neke osobine linosti u visokoj interko-relaciji (Asch, 1955). Shvatanje o tome koje
su crte u meusobnoj vezi predstavlja sadraj implicitne teorije linosti" svakog pojedinog pro-cenjivaa. Bez
obzira na poreklo te subjektivne korelacijske matrice", ona utie na klasifikaciju pojava i na kliniko suenje.
Koristei takve postavke kao da su dokazane, kliniar izvodi zakljuke i o osobinama koje faktiki nije imao prilike
da opservira, ili se uputa u dalekosene generalizacije. Sarbin navodi sledei primer:
NN neprekidno pui.
Neprekidno puenje je povezano sa oralnim erotizmom. Oralni erotizam je odlika oralne fiksacije.
= NN je oralno fiksirana linost.
5. Redukcijom. Dijagnostike procene se daju na nain koji odgovara redukciji. Razreavanje diferencijalnog dijagnostikog problema predstavlja primer redukcije kao fonne logike operacije.
Kada je pred takvim problemom, kliniar ima u vidu jedan niz alternativnih mogunosti, odnosno, alternativnih
kategorija u koje posmatranu psiholoku pojavu moe da rasporedi. Prvobitna iroka lista moguih kategorija kroz
diskusiju parova mogunosti postepeno se redukuje.
NN ima osobine X/10
X/10 se najee javlja kod grupa A" i ,,B"
Y je bitna karakteristika grupe ,,A"
NN nema karakteristiku Y
NN nije sluaj iz grupe ,,A"
= NN je sluaj iz grupe ,,B".
Osnovne karakteristike probabilistikog modela. Dva najpoznatija probabi-listika modela jesu: a) bacanje novia
(pismo - glava) i b) izvlaenje iz bubnja. Zajednika odlika oba ova modela jeste ta da imaju ogranieni broj
mogunosti i usled toga ograniavaju i izbor. Poto je jedan od uslova za primenu ovih modela ogranienost broja
kategorija ili odgovora koji se mogu birati, njihova primena u istraivanju klinikog suenja nailazi na tekoe.
Ljudsko ponaanje ne moe da
ova oblast zahteva otvorenu mogunost, primena tih modela mogua je samo u istraivanju odreenih problema a ne
klinikog miljenja u celini.
Kritika probabilistike teorije klinikog suenja

Meehl je smatrao da probabilistika teorija ima samo ogranienu primen-Ijivost u prouavanju klinike metode
integracije podataka. Probabilistiki pristup je podesan za istraivanje i proveravanje hipoteza uopte, za kontekst
konfirma-cije". Meutim nepodesnost probabilistikog modela koja izvire iz njegove zatvorenosti i nemogunosti da
prihvati novinu ine ga neprihvatljivim. Ova se teorija bazira najednom uverenju koje se ne moe dokazati. To je
uverenje o uni-formisanosti prirode". Taj princip pretpostavlja identinost izmeu prolih i buduih dogaaja",
odnosno posmatranja. To bi, u stvari, znailo da izmeu prolosti i budunosti nema kvalitativne razlike, pa je na
osnovu toga i mogue predvianje i unapred i unazad". Sarbin, Taft i Bailey uviaju nategnutost ove postavke,
pogotovu u odnosu na pojave psiholokog reda, meutim, oni istiu da za sada nema boljih postavki koje bi
omoguile operacionalizaciju u psiholokim istraivanjima. Pored toga, Sarbin istie da se zatvorenost kao osnovni
nedostatak probabilistikih modela ipak moe prevazii ukoliko se pribegne aposteriornom uzimanju uzorka umesto
da se modeli koriste za predikciju. Uzimanjem odreenih uzoraka kliniar je u mogunosti da prouava zakonitosti
pojava koje su se odigrale i da na osnovu toga odreuje svoja budua oekivanja. to se pak tie modela silogizma,
nita ne dokazuje da se kliniki proces suenja zaista odvija u takvoj formi.
Allport (1937) je podelio teorije spoznaje na tri grupe: kognitivne teorije, teorije empatije i teorije intuicije.
Empatika spoznaja linosti
Shvatanje da se linost druge osobe moe bolje razumeti oseanjem nego racionalno veoma je staro i jo uvek ima,
naroito meu kliniarima, svojih pristalica. Freud je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Po
njegovom shvatanju identifikacija imitacijom vodi do empatije ili uivljavanja. Sarbin smatra da treba razlikovati
dve vrste empatije: a) imitativnu, ta bih uradio da sam na mestu N. N." i b) projektivnu, ja bih na njegovom
mestu...". Murrav (1938) je dao empatiji veliki znaaj u okviru svoje personoloke teorije. Spoznaja ljudi kao
objekata mogua je samo u socijalnoj interakciji, koja uVek ukljuuje i odreene emocionalne procese. Netacno je
miljenje, pie Murrav, da se emocionalni procesi moraju iskljuiti iz dijagnostike spoznaje. Oni koji se tako
ponaaju i preputaju strogo racionalnim oblicima spoznaje, kao na primer naunici, slabiji su procenjivai od
umetnika, koji se povode za svojim oseanjima i utiscima. To to ometa validnu procenu linosti nisu emocije ve
neumenost da se one pravilno iskoriste. Osnovni oblici emocionalnih procesa koji uestvuju u spoznaji jesu:
projekcija, empatija, recipatija i kritika empatija.
Empatija predstavlja delimino nesvestan emocionalni proces identifikacije
situaciju, kada se prema nekoj situaciji postavljamo onako kako bismo se mi u njoj oseali ili postupali. To je po
Sarbinu imitativna empatija. Empatija se moe odnositi na oblik ponaanja posmatranika. Posmatra zamilja sebe
da to isto ini i na osnovu toga interpretira motive akcije. To je po Sarbinu projektivna empatija.
Projekcija se aktivira sa procesom identifikacije i javlja se uporedo sa einpatijom. Projekcija dovodi do izvesnog
gubitka granice izmeu projektora i njegovog objekta percepcije i sledstveno do iskrivljavanja realnosti. Projekcija
je nesvesna i zbog toga se teko kontrolie. Murrav smatra da se mogu procenjivai osposobiti za to da kontroliu
projekciju i da to ne moe biti principijelni razlog da se procena svede iskljuivo na kognitivne procese.
Recipatija oznaava doivljaje procenjivaa koji se javljaju u toku spoznajne komunikacije sa objektom. U
dijagnostikoj situaciji procenjiva ima razliita oseanja koja moemo shvatiti kao nesvesne emocionalne reakcije
izazvane dranjem ispitanika. Ti doivljaji takoe ne moraju biti smetnja ve, naprotiv, mogu da doprinesu boljem
shvatanju linosti osobe koja se posmatra.
Kritika empatija je u neku ruku kljuni pojam u Murravevom modelu empatike spoznaje. Kritika empatija
predstavlja svesno preputanje procenjivaa procesu empatike identifikacije, pri emu se istovremeno javlja i
distancirano kritiki odnos prema oba objekta u interakciji, prema ispitaniku i prema samom sebi. Ovakav
distancirani odnos treba da omogui spontanost emocionalnih reakcija, ali i kontrolu projekcije. Dakle, umesto da se
emocionalni procesi iskljue kao tetni po validnost klinike procene, oni se koriste kao vaan indikator vrlo
znaajnih aspekata linosti posmatranika. Takav nain potpune spoznaje" moe se postii samo sa kliniarima koji
su preko psihoterapije osposobljeni da kontroliu projekciju i druge nesvesne mehanizme.
Empatiki model moe da objasni izvesne oblike spoznaje i da poslui kao izvor hipoteza o emocionalnim,
dinamikim aspektima linosti ili specifinim problemima. Ve i zbog toga on ima praktini znaaj za
psihodijagnostiara. Meutim, taj model objanjava samo jedan deo eksplorativne faze u radu, interak-cioni izvor
hipoteza, ali uopte ne objanjava ono to smo istakli kao osnovni problem, kako, na koji nain dolazi do integracije
svih podataka koji su sakupljeni o sluaju.
INTERAKCIONE TEORIJE SPOZNAJE
Klasine teorije spoznaje osoba polaze od postavke koja radikalno deli pos-matraa od posmatranog, dok je u
realnosti svaka od tih pozicija istovremeno dvostruka. Takoe, ove teorije, implicitno postuliraju da je proces
spoznaje jed-nosmeran kao i to da je repertoar obe strane ve prethodno unapred odreen. Prema tome, posmatrau
ostaje samo da ,,snima", dakle da saznaje, dok posma-traniku ne ostaje drugo nego da sebe, manje ili vie, pokae ili
prikrije, u skladu sa onim to je u njemu unutra". To to se deava izmeu njih je ili program ispitivanja ili
irelevantno neka vrsta situacione specifinosti". Ovakva slika ujedno odgovara radikalnoj podeli na dijagnostiku i
terapiju, dok je u stvarnosti iedno i
prostog razloga to je pozicija posmatraa analizirana iz take njegovog Ja ili njegovog nesvesnog. Druga strana nije
bitno menjala sliku jer, u najboljem sluaju, i posmatranik je analiziran kao Ja i nesvesno. Prelomni trenutak nastao
je uvoenjem koncepta dijade i interakcije Ja i Ti u smislu ljudskog susreta. Interakcija vie nije mogla da se
ignorie ve je naprotiv postala primarna. Filozofska osnova vie nije u radikalnoj podeli na subjekte i objekte, ve
je to Ja i Ti susret, pa je sam susret postao objekat". Kontekst individualne analize zamenjen je kontekstom

interpersonalne analize. Prikazaemo tri interpretacije interaktivne spoznaje osoba: psihoanalitiku, transakcionu i
fenomenoloku.
Psihoanalitika interpretacija kliniara
Klinika metoda studije sluaja je po metodinosti, obuhvatnosti i intenzitetu za sada najpotpuniji nauni pristup
spoznaji linosti. To naravno ne znai da po rezultatima mora da prevazie svaku spoznaju osoba u bilo kom
odnosu. U sreditu klinike metode je primena baterije testova, tehnika i skala (TTS) na individualni sluaj, zatim
obrada, parcijalna evaluacija i, najzad, integralna interpretacija linosti ispitanika. Ovakav opis podvlai instrumente
i program obrade, a maskira interpersonalni kontakt u kome se ova tehnologija sprovodi. Neposredni, ivi ljudi koji
stoje na dva kraja ove eksplorativne mainerije prikazuju se kao isprogramirane siluete. Meutim, u klinikoj
stvarnosti redosled je suprotan, ljudi imaju primat, a mainerija" je sekundarna. Pa ipak, prolo je veoma mnogo
vremena dok se nije naao neko ko bi dao jednu smisaonu psihoanalitiku interpretaciju situacije klinikog
testiranja.
Interpersonalnu dinamiku testovne situacije Schafer (1954) je analizirao sa ego psiholokog stanovita.
Instrumentarijumom prikupljeni podaci o linosti ispitanika vrede onoliko koliko je kliniar u stanju da ih proceni,
pravilno klasifikuje i evaluira. Sve ove operacije spadaju u ego aparat" i sledstveno tome zavisie od toga koliko je
ego kliniara optereen anksioznou i kojim se mehanizmima od nje brani. Prema tome, da bismo shvatili razloge
stepena efikasnosti klinike metode u praksi, treba da znamo daje pozicija kliniara u instituciji psihijatrijskog tipa
kompleksna. Pre svega profesionalni status psihodijagnostiara je takav da moe pojaati individualno oseanje
izolovanosti i nesigurnosti. Od strane psihijatara, koji su vodea profesija u zdravstvenoj instituciji,
psihodijagnostiar moe da bude prihvaen ambivalentno i sa spregom prihvatanja i odbacivanja. Ukratko, u tom
odnosu ima puno rivalizovanja, demonstracije i igranja igre. Da bi razreio ovakvu konfliktnu i anksiozno
izazivajuu situaciju, kliniar moe preduzeti niz manevara koji utiu na ispitanika, na samu situaciju testiranja i na
rezultate. Pod pritiskom oseanja inferiornosti dijagnostiar moe da nastupi sa demonstracijom svoje moi ili u
prikrivenom vidu demonstracijom zahteva prema ispitaniku. Poto je istovremeno i podcenjen, kao pomona
profesija", i precenjen, kao nosilac superiorne dijagnostike tehnologije, dijagnostiar istupa sa nerealno visokim
zahtevima, pred kojima se ispitanik poinje oseati isto tako bespomoan kao i njegov dijagnostiar prema velikom
ocu" i rivalu psihijatru. U ovakvoj perspektiv u jednoj inscenaciji koja je nametnuta, uglavnom nesvesno. Ispitanik je u poziciji trostruke isprovociranosti,
instrumentima, profesionalnom ulogom dijag-nostiara i nesvesnom dinamikom.
Ponaanje jedne i druge strane u test-situaciji odvija se i menja interaktivno. Schafer najpre analizira ponaanje
kliniara sa stanovita ego odbrambenih i ego potkrepljujuih manevara. Dijagnostiar zahteva od ispitanika da daje
odgovore u potrebnoj koliini i zadovoljavajueg kvaliteta. ta e se desiti, pita Schafer, ako ispitanik ne ispuni
oekivanja kliniara? Naravno, na svesnom planu svaki e dijagnostiar rei daje to u redu, daje pravo ispitanika da
prui koliko moe i ta moe. Meutim, ne ispunjavanja tih zahteva implicitno ugroavaju, uglavnom imaginarno,
ego kliniara. On zbog toga moe da postane napet, pospan ili netolerantan. Dijagnostiar zahteva od ispitanika
iskaze koji se mogu doslovno zapisati. Neki ispitanici o tome ne vode rauna i opiru se korektivnim intervencijama.
Ovakvo ponaanje, po pravilu, izaziva napetost, izvetaenu suzdranost i lanu ljubaznost kliniara, koji se plai da
bude energian smatrajui to za agresivnost (koja je za njegovu ulogu tabu). Iz ovakvih interakcija mogu se dalje
razvijati sasvim neoekivani, mada za konkretnog dijagnostiara sasvim karakteristini odbrambeni aranmani. Na
primer, poto je usled nekooperativnog" ponaanja ispitanika u odnosu na pravilne zahteve testiranja" bio
frustriran i ljut, kliniar se povlai iz prethodne pozicije ambicioznog perfekcionizma koji bi ga profesionalno
afirmisao u poziciju laissez-fair stava koji ga titi od nove frustracije i opasnosti da se obruka jer je pokazao
agresivnost.
Ispitujui sa odreenim zahtevima dijagnostiar samo sprovodi jedan program koji je unapred i jednoobrazno
odreen za testovnu situaciju. Ve na tom nivou mogu da se ispolje interaktivne sekvence sa razliitim
psihodinamikim implikacijama. Isto tako i uloga u koju se dijagnostiar uivljava i po kojoj se ponaa manje je
statina nego to na prvi pogled izgleda. Postoji jedan diskretan niz varijacija u tumaenju" preuzete uloge
dijagnostiara koje e zavisiti od linosti. Naravno, smatra Schafer, svaka varijacija u tumaenju uloge ima svoju
posebnu unutranju i interaktivnu psihodinamiku vrednost.
Dijagnostiar kroz svoju ulogu ostvaruje niz konstruktivnih zadataka koji treba da pomognu psihijatru da tanije
odredi dijagnozu pacijenta, psihoterapeutu da bre sagleda probleme i usmeri svoju aktivnost na to i najzad da
pomogne i samom pacijentu, uglavnom indirektno. Meutim, ceo taj niz konstruktivnih zadataka realizuje ovek
koji je ipak samo obian smrtnik. Psihoanalitiki gledano, dijagnostiar nije bez iracionalnih impulsa, fantazija i
distorzija realnosti i ponaanja. Sa tim treba raunati, istie Schafer, kada analiziramo interakciju dijagnostiara sa
pacijentom. Dijagnostiar se prema pacijentu postavlja kroz svoju ulogu ali u nju prodiru i iracionalne tenje koje su
potkrepljene ba onom funkcijom koju kliniar ima u datoj poziciji prema pacijentu. Iracionalni uticaji mogu dobiti
vee razmere zavisno od toga ta e pacijent izazvati ili potkrepiti u ponaanju dijagnostiara. Schafer razlikuje
etiri konstante preko kojih se nesvesno uplie u ulogu dijagnostiara: voajerski, autokratski, proroanski i svetaki
aspekt.
103
Obuen u beli mantil, odvojen pisaim stolom, blagonaklono osmehnut i opremljen mnotvom testova dijagnostiar
poziva pacijenta na svojevrstan striptiz. Po prirodi posla on treba da saslua klijenta, ali i da zapitkuje gde ovaj i ne
oekuje. Kliniar naravno to sve ini profesionalno, distancirano, ali to ne znai da se on ne ukljuuje i lino svojim

nesvesnim eljama, fantazijom ili oseanjem krivice kada iznenada uvidi ta se deava. Ljubaznost i demonstracija
tolerantnosti ili topline samo su instrumenti koji treba da potkrepe otvaranje pacijenta, njegovo razotkrivanje. U
stvari, ta toplina i taj osmeh samo prividno daju neto klijentu, jer on je taj koji treba da prui. Dijagnostiar samo
posmatra, registruje, iznalazi ali, u naelu, nita ne kazuje samom klijentu. Neki kliniari se upliu u taj tok
sankcionisanog voajerizma insertima fantazije i manevrima isforsirane objektivnosti ili Ijubopitljivosti koja je
neopravdana. U svakom sluaju, taj je odnos pun izazova za nesvesnog dijagnostiara, a uplitanje nesvesnog uticae
na impresiju o ispitaniku, na tok i obim prikupljanja podataka ili nekada i na tok zakljuivanja.
Dijagnostiar je mona figura dijagnostike dijade, on je taj koji kontrolie situaciju. Pokuaji pacijenta da uzme
kontrolu u svoje ruke ili da suvie bukvalno shvati interpretaciju kliniara daje u ovoj situaciji slobodan sve da
kae" ipak se slamaju na rampama pravila koje kliniar sputa i podie, prema potrebi. Nekada klijent uspeva da
isprovocira dijagnostiara, ak i da ga terorie neko vreme, ali to su izuzeci. ak i u ovim sluajevima vlast ne
prelazi na njih, oni ostaju buntovnici koje e kliniar ipak srediti" svojim interpretacijama i predlozima. Ova
autokratska pozicija, diskretno preodevena u demokratsku odoru, takoe moe da isprovocira nesvesne potrebe,
fantazije i konflikte u linosti dijagnostiara. Ako ima potrebu za dominacijom i manipulacijom, a da toga nije
svestan i potiskuje je, ova e mu pozicija psiho-dijagnostiara omoguiti indirektnu satisfakciju ali moda i
preterivanja. Ako su te potrebe praene oseanjem krivice, onda tester moe da postane popustljiv i da time oslabi
vrednost dijagnostikog poduhvata. U ekstremnom sluaju ba takav kliniar, koji ima oseanje krivice zbog jakih
potreba za dominacijom koju delom prepoznaje u svojoj ulozi, doputa da mu kontrola izmakne i da ga sluajevi
mue". Provokacije dominantne uloge nisu jednake za sve, ali za neke mogu biti izvor sistematskih greaka u
primeni metode i ocenjivanju ljudi.
Uprkos drugorazrednoj ulozi koju psihodijagnostiar veinom ima u okviru zdravstvene ustanove, on je osoba koja
raspolae najmonijom tehnikom za detekciju ljudskih slabosti. U ovome i lei jedan od razloga ambivalentnog
odnosa psihijatara prema njemu. Dok se, s jedne strane, dri podalje od moi i pomalo pod-cenjen, s druge strane je
uzdignut, ak mistifikovan kao daje vidovnjak". Samim tim to pacijenti dolaze kod psihodijagnostiara po uputu
lekara ili psihoterapeuta, njegove jae brae u kolektivu, on se u svom kabinetu osea i prema pacijentu postavlja
kao via instanca, koga konsultuju i koji je u bitnim i strunim stvarima superioran. Svi mogu da budu obmanuti, ali
psihodijagnostiar, sa svojim instru-mentarijumom i dugom eksploracijom - teko. Ovakva slika dijagnostiara nije
samo njegova fantazija nego je kolektivna iluzija. Nju podrava on sam, terapeut, a tu sliku konano prihvata i sam
pacijent. Ako to ne bi bilo tano, emu onda duga eksploracija osobe koja je ve dala istorijat bolesti" i koja se
dugo leci. U toj igri
104
najvanije je to, primeuje Schafer, to se psiholog u nju ukljuuje svojim nesve-snim eljama i fantazijama. Ta se
ukljuenost nekad ispoljava u spremnosti dijag-nostiara da sve primeti" ili jo gore, da sve interpretira, da se
pretvori u personifikaciju znanja i dalekovidosti. Meutim, nisu svi dijagnostiari jednako podloni da upadnu u
ovakvu megalomansku igru i postanu karikature svojih fantazija ommpotencije. Vano je da ima onih koji u ulozi
dijagnostiara i opisanih okolnosti bivaju isprovocirani ukljuujui se. Oni dijagnostiari koji imaju distancu prema
sebi i svojoj ulozi obino odolevaju provokaciji. Ima i takvih koji usled loe kombinacije profesionalne inferiornosti
i latentne ommpotencije podleu provokaciji ali imaju nekog uvida u to i, sledstveno tome i oseanje krivice. Kod
njih se moe javiti obrtanje, odnosno tenja da se umanji vrednost psihodijagnostike i sop-stvenog doprinosa. Nekad
se to izraava jasno, otvoreno, a nekad indirektno, na primer nalazi koje daje neupotrebljivi su.
Bez sumnje je psihodijagnostiar strunjak koji pomae, terapeutu direktno a pacijentu indirektno. On mora da
prihvati sluaj takav kakav jeste, da ga ljudski podri i paljivo ispita. Taj posao zahteva portvovanost i spremnost
da se i najteem sluaju pomogne. ak i kada je izazvan afektivnim ispadom, kada je napadan ili osporen, kada ga
zavode ili mu pripisuju niske pobude", dijagnostiar mora da bude odmeren, tolerantan, da razume pacijenta i da se
ispolji kao personifikacija dobre namere i ljudskog. Svakako da takvi zahtevi nisu jednako laki za sve. Neki kliniari
potpadaju pod jak uticaj ove uloge, ukljuuju se u tu provokaciju, kae Schafer, zauzimajui pozicije sveca. Njihova
svetaka postavlje-nost ini ih neranjivim u odnosu na pritiske i iivljavanja pacijenta, ali ih ujedno i ukljuuje sa
nesvesnim eljama, fantazijama i konfliktima. Kliniarima sa dobrim uvidom uloga sveca nee biti velika
provokacija. Meutim, ako je kliniar pod pritiskom sadomazohistikih impulsa, koji pod pritiskom bivaju
isprovocirani, on e na amar" reagovati podmetanjem drugog obraza". Loa strana svega je, naravno, to to pod
uticajem isprovociranih nesvesnih potreba kliniar jo vie pojaava ve dosta izvetaenu ulogu i itavu situaciju
eksploracije.
Ove konstante po kojima varira ponaanje psihologa u ulozi psihodijagno-stiara ne treba shvatiti kao jake i
neizbene determinacije. Nisu svi dijagnostiari nuno karikature prve, druge, tree ili etvrte vrste. Meutim, svi su
oni izloeni pritiscima i provokacijama koje se u dijagnostikoj interakciji na odreen nain strukturi su. U tom
vektorskom polju sila" ego dijagnostiar trpi mnogo i to trpljenje moe da oteti njegovu efikasnost opaanja,
empatije i suenja. Zbog toga je za razumevanje njega kao dijagnostikog instrumenta bilo bitno razumeti i situaciju
i ego-dinamiku.
Psihoanalitika interpretacija pozicije ispitanika
Ispitanik je ono zagonetno bie koje treba da se dolaskom na psiholoko ispitivanje transformie u objekat da bi
dijagnostiki eksperiment mogao da se odvija lege artis, ali istovremeno ovaj objekat" treba da ispolji sve svoje
ljudske kvalitete. On e to postii ako se uivi u ulogu ispitanika, koja najvie odgovara komplementarnoj ulozi u
kojoj se nalazi (bez)lini ispitiva. O ispitaniku se u psi-

105
^
- o pri\agdenost
\s:s^^%--r^
sauestustvo u P
se p0ve
iena & * trait da isp^
na
oseanja i ne uzvraa nita lino. S druge strane, upravo takvo ponaanje ostavlja utisak daje sve dosta sigurno, daje
ispitanik zatien profesionalnou ispitivaa. Ipak, zbog toga to je mo u ispitivau, koji uz to moe da vrednuje,
hvali ili kudi, ova relacija navodi na asocijacije odnosa prema roditelju. Ispitiva izgleda kao neki roditelj koji sve
vidi ili koji moe da otkrije tajne. Takvo doivljavanje relacije moe navesti ispitanika da se bori za ljubav"
ispitivaa putem prenaglaeno pozitivnog ponaanja, ispunjavanja svih zahteva pa i onih koji su u fantaziji
ispitanika. Iz istih razloga moe da se desi da ispitanik doe u sukob sa ispitivaem, prenosei u test-situaciju svoju
taktiku borbe za ljubav roditelja ili straha od gubitka te ljubavi.
Doivljaj gubitka kontrole kod ispitanika u test-situaciji nije neosnovan. Bez obzira na dobronamernost ispitivaa,
na kalorinost" njegove topline i korektnost dranja, ostaje injenica da on manipulie sa ispitanikom, da ga stavlja
u poziciju da se ispoveda i, stoje za mnoge jo opasnije, da neto uini, ispolji ili kae to ne bi hteo ili ne bi sebi
hteo da dozvoli. U ivotu mnogi ljudi biraju situacije u koje e ui i na taj nain kontroliu sebe i izbegavaju
sopstvene neeljene ispade. Dolaskom na testiranje oni zaista gube situacioni oslonac svoje odbrambene strategije.
Na primer, ovek koji je usled skleroze poeo da gubi sposobnosti, a izmislio je neki nain maskiranja, dolaskom na
testiranje ne moe izbei demaskiranje. Na slian nain su ugroeni i drugi maska -aranmani, na primer nestana
veselost" devojke koja skriva svoje zastraujue agresivne fantazije. Ukratko, stavljanjem ispitanika u test-situaciju
postie se izvesno ogoljenje i gubitak odbrana, to je za ispitivaa poeljan a za ispitanika nepoeljan efekat.
Testiranje predstavlja za ispitanika viestruko dramatinu situaciju koja ima aspekte obeanja i nadanja, ali isto tako
i opasnosti i ugroavanja. Ve smo naveli opasnost da bude otkriven, proitan" od strane veoma monog voajera.
No njegova ugroenost nije nita manja i od sopstvenog sagledavanja sebe, svojih potreba, prieljkivanja i
nedostataka, bili oni stvarni ili fantazmatini. Ispitanik ulazi u test-situaciju jer mora, jer eli (intaktni ego koji
racionalno prosuuje) i zato to mu ova situacija budi nadu bez koje bi postao depresivan. Niz predradnji, kao to su
uzimanje istorije bolesti i terapeutski susreti koje je imao, ukazuju mu na to da reenje treba da trai u sebi. Taj put
je, meutim, zatvoren, jer je veoma opasan. On, ulazei u psihodijagnostiki odnos, jedva moe da izbegne saznanju
da postoji opasnost da neto o sebi sazna. Ta situacija je bliska preranom razotkrivanju, koja se deava u terapiji ili
pri konfrontacijama sa onim koji ga dobro znaju ali ije interpretacije bar moe diskvalifikovati kao pristrasne i
nestrune. Koju odbranu moe bespomoni ispitanik da suprotstavi otkriu do kojeg moe doi u situaciji testiranja
koje obavlja nepristrasna osoba, veoma struna, koju terapeut visoko ceni i koja se slui najsavremenijim naunim
postupcima. Tu, usred te situacije, ispitanik stoji ogoljen, nada se ali i strahuje da e mu se sruiti na glavu najtei
teret i njegov najintimniji neprijatelj - svest o sebi. Jedino to mu preostaje jeste da prua izvestan otpor uspehu
eksploracije, bez obzira na to to je uveren da je ono to ini i govori ispitiva dobro, a to povremeno ini i govori
on sam - loe. Ni taj uvid ga ne ini srenijim ni samopouzdanijim.
107
Bilo bi pogreno tvrditi da ispitanici pristupaju testiranju obavezno preplaeni, ugroeni i unesreeni ulogom slabije
strane. Upravo taj poloaj inspirie zavisne potrebe i nadanja koja su vrlo esta meu klijentelom
psihodijagnostiara, nadu da e biti branjeni, zatieni i spaeni. Mada je ponegde potreba pacijenta da se sasvim
prepusti svemonom kliniaru" koji e se maksimalno posvetiti brizi i pomoi, veoma jaka i iskljuiva odlika
odnosa, u veini sluajeva preovladava vidljiva ambivalencija. Dijagnostika situacija je jak izazov za regresivne
potrebe. Ona zbog toga posebno pogaa osobe koje preivljavaju aktuelne ivotne krize. Poto su pod udarom krize,
ispitanici veoma prieljkuju susret sa nekim ko e da ih prihvati, razume, podri i izvue iz nesavladivih tekoa i
oslobodi teskobe. Dijagnostiar i eksplorativna situacija su vrlo blizu fantazmatinom dogaaju spasenja i zato je
ispitaniku teko da se odupre iskuenju i snazi svojih potreba. Meutim, preputanje brige o sebi je svojevrsna
predaja, koja je veoma bremenita opasnostima koje se oekuju spolja, od strane spasioca, kao i od samog sebe, poto
je aktom predaje priznao poraz i gubitak obraza, samopotovanja. Ispitanici su ee u sukobu sa sobom nego to se
oputaju i bez rezerve predaju pasivno, kao stvar. Konflikt u sebi, usled ambivalentnih oseanja, prenosi se i na
odnos prema dijagnostiaru. Ova ambivalencija moe ostati od poetka do kraja ista, ili moe da se pretvori u jednu
proveru ispitivaa ili proveru nade ija je sutina fantazmatina. Predaju u jednom dahu sreemo samo kod sasvim
regresivnih osoba. Ostali se predaju sukcesivno, stiui postepeno poverenje i postajui otvoreniji, ili kroz itavo
vreme testiranja sprovode svoje testiranje testera. Na poziv test-situacije da se prepusti ispitanik uzvraa zavoenjem
dijagnosticara, nudei se kao bespomona, pasivna rtva koja trai svog spasitelja. Kroz reakcije ispitivaa ispitanik
saznaje koliko je uspeo da manipulie svojim potencijalnim spasiocem. Ukoliko vie uspeva da manipulie, utoliko
vie sigurnosti ima da prepusti sebe da bude manipulisan ,,za svoje dobro". Meutim, poto te manipulacije nailaze
na otpor i nekooperativnog" dijagnosticara i sopstvenih kontraregresivnih potreba, ambivalencija se produava.
Priroda spoljanjeg otpora je u tome to dijagnostiar ne prihvata ulogu apsolutnog oslonca, dok je priroda
unutranjeg otpora dvojaka. Predaja je oteana strahom od predaje, strepnjom od mogueg povreivanja. Isto tako se
kontraregresivna tendencija javlja i zbog ponosa i ouvanog samopotovanja, koje je ugroeno moguom predajom.
Ova igra regresivnih i kontraregresivnih poteza reflektuje se na odnose u test-situaciji kao jedno produeno houneu", kao ispoljavanje deteta koje iskuava roditelja. Kada se govori o tome da li u test-situaciji ima transfera, onda
se ovaj obrazac navodi kao potvrda. Naravno, testiranje je vremenski suvie kratko da bi se ova ambivalencija
razreila do one mere koja bi se nedvosmisleno priznala za transfer. Samo izuzetno se deava da do toga doe i to

samo kod ispitanika koji su jae regradirali.

Transakciona interpretacija
Dijagnostiar i ispitanik u test-situaciji jesu ono to i inae jesu van te situacije, dakle dve posebne linosti.
Dolaskom na isto mesto i ueem u istom zadatku sa dva komplementarna stanovita oni ispunjavaju dve uloge. Sa
ovim se,
108
meutim, ne iscrpljuje sutina njihove pozicije. Pedantna analiza njihovih linosti ponaosob, zatim njihovih uloga
(pacijent, kliniar) kao i uklapanja njihovih linosti u uloge, ostavie nas sa puno pitanja bez odgovora. Pre svega
kliniar i sluaj predstavljaju jednu posebnu vrstu dijade ija je interakcija vrlo zanimljiva po sebi a ponekad i vrlo
znaajna stimulacija promena i uenja.
Psihoanaliza je vrlo podesna za otkrivanje i interpretaciju pojedinane, izolo-vane linosti. Psihoanalitika
interpretacija je sledstveno tome ograniena u svom dometu i u sluaju dijagnostike situacije. Pojmovi kojim se
pojave klasifikuju i tumae nepodesni su za tumaenje totalne interakcije u dijadi. Psihoanaliza je stala kod
pojedinaca i nije uspela da to prevazide. Pojmovi kao to su identifikacija, projekcija i introjekcija odgovaraju
duim, razvojnim segmentima ivota ali ne i takvim kao to je dijagnostiki susret. Ni koncepti kao to su transfer i
kontratrans-fer nisu podesni za analizu ovakvih susreta, mada ponekada sreemo pojave i ove vrste. Zbog ovakvih
razloga ve odavno je uoena potreba da se dijadni odnos u test-situaciji teorijski adekvatnije prikae (Rotter, 1962).
Drugim recima, da bi se linost individualnog ispitanika mogla bolje sagledati, potrebno je da se povee
eksploracijska situacija sa socijalnom psihologijom.
Od postojeih teorija dijadne interakcije posebno se izdvaja transakciona analiza Erika Bernea (Berne, 1961). Ova
teorija je derivat psihoanalize, ali one socijalno orijentisane. Linost je u svakom trenutku svoje svesne aktivnosti
pod kontrolom linih iskustava, koja su povezana u tri ,,ego-stanja". Jednu vrstu ego--stanja ine iskustva koja imaju
karakter doivljaja deteta: neposrednost, naivnost, ivost, oduevljenje. To ego-stanje Berne naziva ,,dete" i tumai
strukturom nagonskih regiona mozga ili arhepsihom". Drugu vrstu iskustava ili ego-stanja predstavlja ponaanje
kroz koje se iskazuje kritika, vrednovanje, moralisanje i patetika. To ego-stanje Berne naziva roditelj" i smatra daje
ispunjeno sadrinom doivljaja i seanja roditelja. Tragovi tih doivljaja su takoe stvarni i depono-vani" u
neopsihi". Najzad, racionalno, realistino i planersko ponaanje je vezano uz doivljaj jednog ego-stanja koje
Berne naziva odrasli". Svaka osoba ima sve tri vrste ego-stanja, roditelj, odrasli i dete. Izmeu njih postoji
permeabilna granica koja nekad moe da bude patoloki kruta ili patoloki propustljiva ili ak probijena. Ego-stanje
se doivljava kao stvarno Ja, a praeno je i odgovarajuim pokretima, dranjem i interpersonalnim orijentacijama.
Na primer, neko se meu svojim prijateljima ali i igra (smejali smo se kao deca"), na poslu vrlo realistino i
dalekovidno reava zadatke, a dolaskom kui prema svojoj deci nastupa kao adekvatan otac. To nisu samo uloge,
podvlai Berne, ve je svaki od ta tri ponaanja ukljuio linost sa svim to ona jeste u svom kontinuitetu i bez
podvajanja. Za neke ljude prelazak iz jednog ego-stanja u drugo, shodno situaciji i prisutnim ljudima, nije mogue i
oni ostaju pogreno ukljueni. Na primer, umesto da se ukljui odrasli", M. ukljuuje ego-stanje deteta" ili
roditelja".
Slinost izmeu trijade id, ego i superego, s jedne strane, i dete, odrasli i roditelj, s druge, vie je nego nametljiva.
Meutim, istie Berne, razlike nisu nita manje. Ego-stanja su realna dok je psihoanalitika trijada aspektacija. On
se poziva na klasine eksperimente Penfilda, koji je pri otvaranju lobanje pacijenta dodirivanjem pojedinih taaka
korteksa izazvao vrlo ive doivljaje kod pacijenta. Ti
109
doivljaji su bili vrlo upadljivi ne samo po neoekivanosti izazvanih slika seanja, ve po povezanosti tih slika
jednim objedinjavajuim doivljajem uzrasta: Sada imam est godina..." Ego-stanje se moe verifikovati i po
doivljaju i po ponaanju, pa ak i po nainu govora. Svako ima, kae Berne, dva ili tri naina govora.
Transakciona analiza pokuava teorijski da prevazie tradicionalno individualnu orijentaciju klinikog pristupa. Dve
ili vie osoba, kada su zajedno, mogu da stupe u raznolike interakcije ili transakcije". U susretu dve osobe do
transakcije dolazi izmeu njihovih ego-stanja. To znai da dijada funkcionie transakcijom dva puta po tri egostanja. Svako ego-stanje osobe A moe da stimulie transakciju sa bilo kojim ego-stanjem partnera B. Ako je
transakcija izmeu dve osobe uspostavljena na nivou istih ego-stanja: odrasli - odrasli, dete - dete ili roditelj roditelj onda je interakcija komplementarna. Meutim, deava se, posebno u hijerarhiziranim odnosima daje
transakcija ukrtena. Na primer:
Kliniar: Kako se zovete?"
Ispitanica: Pa ovaj, he, he, Milena" (otegnuto).
Kliniar upuuje pitanje kao odrastao ka pacijentkinom odraslom ali dobija odgovor iz njenog ego-stanja deteta. To
je ukrtena transakcija. Ovakva vrsta transakcije je dogaaj koji se obino kvalifikuje kao transferni odnos. Kliniar
upuuje poruku iz ego-stanja odraslog, to nije isto to i uloga odraslog, na koju pacijent i uzvraa iz ego-stanja
deteta, umesto svog odraslog koji je iskljuen, a poruka je namenjena ego-stanju roditelj kod kliniara. Ukoliko
kliniar prihvati poruku iz ego-stanja koje je aktivirano transakcijom i odgovori kao roditelj, onda je taj odnos u
opasnosti da se pretvori ujedan od mnogobrojnih sukoba i nesporazuma koje tako dobro poznajemo. Meutim, i
sami nesporazumi imaju neku svoju logiku i svoja pravila. Prvo je pravilo da ljudi koji se pojavljuju u ulozi pacijenta ili ispitanika ponavljaju svoje transakcije na nain koji Berne naziva igrom. Svi ljudi igraju igre", ali su neki
toliko okoreli igrai da se zapliu do te mere da moraju traiti pomo od strunjaka, sa kojim takoe stupaju u
transakcije tipa igre. Moemo, dakle, oekivati da e ispitanici u transakciji sa kliniarem prikazati deo repertoara

svojih igara. Osnovna odlika igre je ta da se odvija na dva nivoa, da ima skrivenu motivaciju i da se odrava zato to
uvek donosi dobit, ee sekundarnu ili tercijarnu.
Kada se dve osobe sretnu, one stupaju u transakciju koja moe biti trojaka, da proe vreme, igraju igre ili iskreno i
stvarno komuniciraju. Prazninu susreta najee popunjavamo transakcijom tipa DPV (da proe vreme), koja podrazumeva askanja, prianje zgoda i viceva i slino. U transakciji DPV interakcija se odvija izmeu roditelja partnera
ili izmeu odraslih. U prvom sluaju dva sago-vornika izraavaju svoju zabrinutost, odnosno zgraanje":
A (roditelj"): ,,Da nije toliko razbijenih porodica ne bi ni delikvenata bilo
tako puno." B (roditelj"): Ma pusti, ak ni u dobrim porodicama decu ne ue redu!"
Igre su univerzalna forma dijadne i grupne transakcije. Postoje mnogobrojne igre koje se javljaju u braku, na poslu
ili koje se igraju izmeu psihoanalitiara i pacijenta (Shepard i Lee, 1970). Igra je po definiciji neproduktivna
transakcija
110
koja ne zbliava i ne razvija linost. Izmeu dijagnostiara i pacijenta moe da se odvija i ovakav dijalog
(transakcija").
D (odrasli"): Vi ste u sukobu sa sobom i imate oseanje krivice." F (odrasli"): ,,Da, to je moj otar super-ego."
I jedna i druga strana ostaju na istim pozicijama i nita se bitno nije desilo. Pacijent je doekao interpretaciju
spremno, zatvoren prema dijagnostiaru i odvratio je pokazujui da i on poznaje psihoanalizu. Oni su, kako bi se
reklo podelih poene". Dijagnostiar je rekao svoje", oigledno ne uzimajui u obzir pogodnost momenta. Osetivi
to pacijent je shvatio da dijagnostiar igra, da mu ne preti, da mu samo pokazuje svoju pozicionu superiornost i
ukljuio se u tu igru na nain koji je ve usvojio. On je prepoznao igru i zaigrao postigavi poen. Transakcija je
zavrena neproduktivno.
U prvoj igri, koja nije samo DPV ili drutveni ritual, javlja se dvostruka i ukrtena transakcija. U prethodnom
pnmeru manifestna sadrina razmenjena je na nivou odraslih. Meutim, ponavljanje ovakvih segmenata u toku
produene dijagnostike transakcije pokazuje da P (pacijent) ponavlja stav, da igra i da u tu igru ukljuuje i dete".
On se opire nastojanjima dijagnostiara da produbi eksploraciju iako se pacijent deklarisao kao osoba koja trai
pomo i dublje razumevanje svojih tekoa. Analitiki interpretirano on je u otporu. Sa transakcionog stanovita on
igra, jer pored odraslog ukljuuje i dete, koje sad pokazuje" dijagnostiaru da ga ne moe nadmudriti. U stvari, u
interpretaciji Bernea dete igra andara i lopova" ili uhvati me ako moe".
Transakciona teorija dijadnih i grupnih odnosa bavi se komunikacijom ,,ego--stanja" unutar linosti i izmeu dve i
vie osoba. Otkrivanjem brojnih pravila po kojima se odvijaju krai (igre) i dui (ivotni scenario) segmenti
saobraaja meu osobama, ona je olakala razumevanje parova ukljuujui i dijagnostiki i terapijski par. Mada se
ova teorija ne bavi posebno pitanjima saznanja, kao izdvojenog aspekta transakcije, ta su pitanja, ipak, ukljuena.
Kao i psihoanaliza tako i tran-sakciona teorija postavlja odreene uslove bez ijih ispunjenja razumevanje druge
osobe ne moe biti uspeno. Procenjiva ne moe biti samo vrsni znalac teorije, visoko inteligentan i dobro
motivisan, jer svi ti kvaliteti ulaze u samo jedan nivo, pojaavaju samo ego stanje odraslog". Ti kvaliteti su
primarne vrednosti odraslog, kojeg simbolizuje kompjuter. Da bismo drugu osobu shvatili, moramo umeti da
odgovorimo na ispoljavanja i drugih ego-stanja, da osetimo poruke deteta i roditelja. To je mogue delimino i
racionalnim, analitikim posmatranjem, ali samo donekle. Pozicija dijagnostiara je najbolje odreena definicijom
Sulivana, po kome je procenjiva ukljuen u transakciju koja se u eksplorativnoj situaciji odigrava, ali pored toga on
je i posmatra pacijenta, sebe i transakcije. Poenta je u tome da saznanje ne moemo apstrahovati od transakcije.
Pacijent moe da uestvuje u transakciji ali ne mora da shvati smisao deavanja u celini (deavanja u sebi, u
dijagnostiaru i izmeu njih), dok dijagnostiar ispunjava zadatak samo ako uestvuje, ne ometa igre, a prati i shvata
celinu situacije.
U odnosu na psihoanalizu transakciona teorija je otila korak dalje tune to je razvila koncepte pogodne za
klasifikaciju i tumaenje parova i grupa. Time je data mogunost da odnose u dijagnostikoj dijadi ne pretvaramo u
neto drugo da
111
bismo ih razumeli. Meutim, klasina dijagnostika situacija nije pogodna za kompletnu procenu repertoara osoba.
Fenomenoloko-metaperceptivna interpretacija
U razjanjavanju kognitivne interakcije u dijadi znaajan doprinos je dao Laing (1966). On je izuavao odnose u
porodicama shizofreniara, a posebno spo-razumevanje. U pristupu je poao od koncepta dijade (Feuerbach, Buber,
Heider) i opaaja u dijadi. Odnosi u dijadi jesu odnosi izmeu Ja i Ja drugog za koga je prvo Ja takode Ja dragog.
Odnos je prema tome bilateralno simetrian. U svakom trenutku i u svakom dijadnom odnosu, ukoliko je interakcija
uspostavljena i svesna, Jaje odreeno kroz sebe i kroz sam odnos. To to opaam uvek je i interpretacija, a u svakoj
interpretaciji ima udela fantazija (Isaacs). Opaaj, interpretacija i fantazija stapaju se u linosti i doivljaj. U susretu
Ja sa drugim osobama moje Ja odreeno je onim je to je bilo i doivljajem koji imam sada u konkretnom susretu.
Moje Ja i Ja dragog se meusobno odreuju. Pokuaji da se formuliu fenomenoloke teorije mimo odnosa
susretanja osueni su da budu nestvarne apstrakcije. Koncept identiteta je nuno vezan za dijadu ili grupu. Kognitivna interakcija se ne moe svesti na model akcije i reakcije, ve je pravilnije prikazati tu interakciju kao odraz.
Osoba A vidi osobu B, ali istovremeno interpretira: Ja mislim da on misli da ja mislim, to na neki nain odreuje
trenutni identitet osobe A. Naravno, osoba B na isti nain, ali verovatno sa drugim sadrajem, vidi osobu A i
istovremeno ima svoj doivljaj koji odreuje momentalni identitet. Ovaj lanac opaanja Laing naziva meta-opaaj, a
iz tog odnosa odreeni doivljaj Ja naziva metaidentitet.

Pitanje na koji nain dijagnostiar moe da shvati linost ispitanika nije direktno razreeno u okvira ove teorije. Pre
svega, dijagnostika situacija nije bilateralno simetrina, dodue ni brakovi nisu uvek takvi. Meutim, obe strane
imaju odreena oekivanja u odnosu na suprotnu ulogu, pri emu je posebno vano kakva oekivanja ima ispitanik.
Pretpostavljamo da dijagnostiar svoja oekivanja i svoj identitet uspeno sinhronizuje sa ulogom i zadatkom koji
mu nalae profesija. Naravno, donekle u svemu tome ima udela i njegov koeficijent fantazije", koji moe biti na
razliite naine pobuen susretom sa ispitanikom ili ispitanicom. On moe da idealizuje svoju ulogu, vrednost svog
posla i instituciju u kojoj radi. Iz ove teorije nedvosmisleno sledi da je opaaj pacijenta od strane dijagnostiara
takode meta-opaaj. To znai daje zapaanje kliniara pod uticajem dijadne pozicije: Ja u susretu sa Ti i metaidentitetom.
Kako ispitanik vidi kliniara i kako vidi sebe veoma su povezane pojave. Laing odbacuje postavku da ispitanika
moemo posmatrati kao identitet po sebi. Opaajui kliniara, ispitanik je verovatno pod jaim uslovom
koeficijenta fantazije", pa je njegovo Ja i doivljaj kliniara kao osobe, kao i zamisao o tome kako kliniar njega
vidi, u raskoraku sa meta-opaajem kliniara. Psihoanalitika teorija je ovu neadekvatnu poziciju podvodila pod
koncept projekcije. Metaperceptivna teorija se zalae za metod analize sekvenci procesa, koji u celini nazivamo
projekcijom. Postupajui tako dolazimo do naziva pogreno uklopljenih oekivanja. Taj
112
metod je moda pogodniji za prouavanje nesporazuma medu branim parovima nego u dijagnostikoj dijadi.
Meutim, ne smemo zaboraviti da i kliniari imaju predrasuda i da u nedostatku dobrih metoda provere mogu da
gree, a esto to i ine, birajui teu interpretaciju. Evo jedne metaperceptivne sekvence koja ilus-truje nesporazum
uprkos dobrim namerama:
Pacijent (ja sam uznemirena) - Kliniar (ona je uznemirena) - Pacijent (doktor je vrlo miran i ne reaguje) - Kliniar
(bie dobro da ostanem miran i da samo sluam) - Pacijent (da mu je makar malo stalo do mene i da mi pomogne,
ispoljio bi neko oseanje) Kliniar (sad je jo vie uznemirena, moram biti jo mirniji) - Pacijent (nemogue je da
doktor ne zna da me njegova hladnoa u/ne-mirava) - Kliniar (ona me optuuje daje povreujem) - Pacijent
(nemogue je da doktor ne zna da me njegovo ponaanje pogaa i uznemirava. Oigledno, on sadistiki uiva)Kliniar: To je projekcija!
Ovakav put zakljuivanja Laing radije predstavlja spiralom nego dijalogom, a meusobno vienje para
recipronom perspektivom". Jedna od pozitivnih kon-sekvencija ovakvog pristupa moe biti obazrivija upotreba
tekih reci" i dalekosenih zakljuaka.
Navedene interpretacije pozicije kliniara, pacijenta i dijagnostikog odnosa pokazuju da teorija klinike spoznaje
linosti ne moe da se postavi van konteksta interakcije. Koncept dijade je neophodan. Takoe je teko prihvatiti
takvu teoriju koja ispitanika svodi na objekat a kliniara izvlai iz interakcione matrice. Problem nije samo u tome
to je naa svest, miljenje i sistematizacija pod uticajem nesvesnog ili fantazija. Ta ogranienja su, izgleda, samo
polovina prepreke, jer se u njima zaobilazi transakcija, komplementarnost i komunikacija u dijadi. ak i ako je
kliniar veoma zrela linost, sa dobrim uvidom, on jo uvek nije garancija za dobre i pouzdane klinike procene.
Laing je izgleda bio u pravu kada je kritikovao i filozofiju i psihologiju koje su sazdane na poziciji izdvojene
individue. Za razumevanje spoznaje osoba nama je potrebna mnogo bolje prouena dijagnostika situacija i zbivanja
u toj dijadi. Razvrstavanje teorija spoznaje na intuitivnu, empatiku i kongnitivnu je ista didaktika pedanterija.
DA LI JE PSIHODIJAGNOSTIKA PROCENA KREACIJA
Kliniki nain procene i integracije podataka, ukratko klinika metoda, kva-lifikuje se i kao kreativna. Intuitivno
miljenje se takoe povezuje sa kreativnim. Odgovarajui na zamerku da se intuitivno saznanje izjednauje sa
iracionalnim Meehl odgovara da je takva tvrdnja neosnovana. Najpre zbog toga to se moe empirijski prouavati
informacijska osnova intuitivnog miljenja, kao to se, najzad, moe i verifikovati validnost na osnovu takvog
naina reavanja problema. U svakom sluaju, ako prihvatimo intuitivno i kreativno miljenje kao osnovne atribute
klinike metode, onda je objektiviziranje ove metode praktino nemogue sve dok se ne pronae zamena za
kreativnost.
8 Psihodijagnustika
113
Kao i u sluaju intuicije tako i u vezi kreativnosti rasprave se vode uopteno i ne vode dovoljno rauna o
diferencijaciji klinike metode. Ni sve metode koje su ukljuene u bateriju, niti svi zadaci koji se reavaju klinikom
metodom, ne zahte-vaju po svaku cenu i u istoj meri originalna reenja, odnosno otkria. Najzad, nije ni svaki
kliniar jednako sposoban za kreativnost, to ga moda spreava da bude izuzetno dobar kliniar, ali ga ne iskljuuje
u potpunosti. U pogledu kreativnosti i u pogledu specijalnih sposobnosti kliniara, kao nunih zahteva klinike
metode, postoje suprotna gledita.
Meehl zastupa gledite da je kliniko procenjivanje po nudi kreativno i navodi sledee argumente:
a) Kliniko procenjivanje esto dovodi do otkria koja su znaajna za pojedinanu linost. Takva otkria su nuna
jer opte teorije ponaanja nisu resile dovoljno precizno odnos optih hipoteza i konkretne, pojedinane linosti. On
mora da pronae nain kako e povezati teoriju sa konkretnim pojavama od sluaja do sluaja. Ovo se ne moe
ostvariti jednostavnom klasifikacijom, indukcijom ili dedukcijom.
b) Pravila klinikog suenja i formiranja hipoteza nisu jasno eksplicirana. Kliniar mora sam da pronalazi ova
pravila, a ona su mnogobrojna i veoma promenljiva, to stoji u vezi sa individualnim specifinostima sluajeva.
Poto ova pravila nisu otkrivena, ni u klinikoj psihologiji niti u kojoj drugoj disciplini slinoga reda, ona se ne
mogu ni svesti na logika pravila.
Sarbin, Taft i Bailey istiu da svako ko vri neku procenu ljudi polazi od izvesnih postavki koje se, sa svoje strane,

mogu uporediti sa premisom major u si-logistikom modelu. Pri tome je sasvim sporedno kako su te osnovne
postavke nastale, da li induktivno, analogijom, konstrukcijom ili prihvatanjem miljenja nekog autora. Nemajui
druge osnove kliniari tretiraju svoje postavke o linosti kao da su verifikovane i tane.
Kao ilustraciju takvog miljenja Sarbin navodi primer kliniara koji na osnovu analize Rorschachovom metodom
zakljuuje da ispitanik pati od kastracionog kompleksa. Poto je ispitanik davao nepotpune (ut off) globalne
odgovore, kliniar ih je procenio kao dijagnostiki indikativne i uzeo kao osnov za interpretaciju. U ovom sluaju
polazna postavka (premisa major) je sledea: Osobe koje odbacuju delove vizuelnog stimulusa plae se odse-canja
delova sopstvenog tela". Zakljuak koji je kliniar izveo ukazuje da se koristio analogijom izmeu mrlje i tela.
Ako problem posmatramo sa stanovita dimenzije invencija konfirmacija, dolazimo do zakljuka da preterano
naglaavanje jednog dovodi do negiranja drugog. Prema shvatanju silogistiko-probabilistike teorije problem je u
tome kako kliniar dolazi do svojih polaznih postavki. Ukoliko su te postavke blie injenicama, izgledi za taan
zakljuak se poveavaju. Nevolja je u tome to se u izvesnom broju sluajeva kreativnost kliniara svodi na to da
povezuje iskonstru-isane polazne postavke (premisa minor). Takva kreativnost svakako ne znai potvrdu visokih
kvaliteta klinikog procenjivanja. U stvari, moramo poi od toga,
114
pie Sarbin, daje svaka konstrukcija netana sve dok se ne venfikuje. Prema tome, konano merilo vrednosti i
polazne postavke i kreativnosti predstavlja kontekst konfirmacije". Nivo invencije i nivo konfirmacije ne mogu se
posmatrati potpuno odvojeno. Mada je otkrie proces vee vrednosti, on tu vrednost mora da dokae posredstvom
procesa nie vrednosti - verifikacijom i validacijom. Sarbin i sam priznaje da proces invencije nije dostupan
silogistiko-probabilistikom modelu, dok proces konfirmacije jeste.
Meutim, ni sam proces otkria nije u potpunosti van mogunosti tumaenja silogistiko-probabilistikim modelom.
Sarbin to ilustruje ponovnom analizom primera koji je naveo Meehl. Bolesnica koja je na psihoterapiji iznosi
halucinantni doivljaj vienja gavrana nad uzglavljem muevog kreveta. Psihoterapeut u interpretaciji polazi od
poeme E. A. Poa. Sarbin se pita: Zbog ega je terapeut u interpretaciji povezao haluciniranog gavrana sa poemom
Poa, kada je postojala mogunost i za mnoge druge asocijacije? Bez obzira na konkretan razlog, injenica je daje
takvo povezivanje imalo odreenu verovatnou.
Probabilistiki model pretenduje i na to da objasni i neke aspekte originalnih interpretacija. Sarbin odbija prigovor
daje besmisleno stvarati tabele verovatnoa za razne retke pojave za koje navodno kliniki metod vise odgovara.
Tvrenje da je to nerentabilno ne negira mogunost da se to ipak ostvari. I izuzetne pojave imaju neku relaciju
prethodno - naknadno", stoje ve dovoljno da se obuhvate teorijom verovatnoe. Sa svakog takvog stanovita
svako novatorstvo i svako otkrie ima svoje poreklo, pa tako ni kliniko suenje ne nastaje iz niega. To to
injenice koje su posredi nisu poznate ne znai da one zbog toga ne postoje. A, opet, sve to postoji ima svoju
verovatnou javljanja.
115
VII. VALIDACIJA KLINIKE METODE
Validnost predstavlja presudno pitanje svake metode pa tako i klinike metode procene. Nasuprot ogromnoj
vanosti koju validnost ima, njena je logika veoma jednostavna. Pripreme, konstrukcija, provera i sve ostale
operacije koje prethode stvaranju jedne metode vrede ili se obezvreuju zavisno od validacionih rezultata. Merila
validnosti mogu biti pragmatina i teorijska.
Cronbach i Meehl (1955) su validacione metode razvrstali u sledee kategorije:
1. po sadraju,
2. konkurentna ili uporedna validnost,
3. konstruktna validnost,
4. prediktivna validnost.
Sa metodolokog stanovita problem validnosti se deli prema izboru kriteri-juma i prema izboru metoda verifikacije.
Budui da se klinika psihodijagnostika koristi simultano sa vie razliitih vrsta metoda, potrebno je imati u vidu
injenicu da se razliite metode validiraju na razliite naine. Najzad, i sam sadraj testa koji se validira moe da
bude znaajan kada je kriterijum teorijska varijabla ili konstrukt. Tako mnogobrojne komponente omoguavaju
naravno i razliite klasifikacije metoda i kriterijuma validnosti.
Sarbin, Taft i Bailey (1960) istiu daje za klinike metode podesnija sledea klasifikacija (metoda) validacije:
1. konsenzualna validnost,
2. kongruentna validnost,
3. prediktivna validnost.
TIPOVI VALIDACIJE KLINIKE METODE
Konsenzualna validnost. Kliniar koji je zavrio prikaz ispitanog sluaja, koji je sada okarakterisan i protumaen na
izvestan nain, moe da se nae u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji, zavisno od toga kako e ovaj prikaz biti ocenjen. Da li je obavljeni posao vredan ili ne, da li je karakterizacija tana ili nije utvrdie se prema kriterijumima
konsenzusa, kongruencije ili predikcije.
Ako se delovi nalaza podudaraju sa podacima i dogaajima koji su regi-strovani drugaijim sredstvima od onih koje
je psiholog koristio u eksploraciji, onda je ova podudarnost jedna vrsta dokaza validnosti. Ukoliko je prikaz naiao
na podeljena miljenja, naao se neko ko je osporio prikaz kao valjan, onda se spor moe resiti sa stanovita neka
budunost pokae koje u pravu". To znai da dalji razvoj ponaanja sluaja treba da potvrdi i demantuje teze spornih
strana.

116
Meutim, neki delovi psiholoke karakterizacije linosti koji ine sadraj nalaza i miljenja o sluaju predstavljaju
apstrakciju.
Provera miljenja koja se odnose na konkretne manifestacije ponaanja (dogaaja) moe se ostvariti kriterijumom
predikcije. Ukoliko je u pitanju neka osobina koja se moe registrovati na vie naina, ona se moe verifikovati
paralelnom primenom pogodnih tehnika, dakle putem kriterijuma kongruencije. Meutim, sud o sloenim
konstruktima koji su upotrebljeni u interpretaciji podataka ne moe se validirati jednostavnom primenom kriterijuma
kongruencije i predikcije. Najpogodniji nain provere valjanosti primene sloenih konstrukata jeste pozivanje na
svedoenje valjanih poznavalaca, odnosno strunjaka. Miljenje jednog ili vie strunjaka postaje kriterijum za
ocenjivanje valjanosti kliniara koji se proverava.
Konsenzualni nain provere valjanosti je tradicionalan, ekonomian i praktian. On se veoma mnogo primenjuje i u
klinikim i u vanklinikim uslovima. Kliniki tip procene linosti u tesnoj je vezi sa konsenzualnom formom
validacije. Najee se koristi spreg u dve varijante. Eksploracija sluaja se zavrava i ispitiva sastavlja izvetaj
koji iznosi pred konzilijum. Na elu konzilijuma nalazi se superekspert. Posle krae ili due diskusije, u kojoj mogu
uestvovati svi lanovi ekipe, ef grupe daje interpretaciju sluaja. Ovo miljenje je merodavno i slui, izmeu
ostalog, i kao kriterijum valjanosti izvetaja dijagnostiara. U drugoj varijanti konzilijum ini grupa supereksperata
koji nezavisno jedan od drugog oce-njuju prvi izvetaj i donose o njemu svoj viestepeni" sud. Organizacija sudova
je primer ovakvog sistema validacije klinikog suenja pojedinanog sudije o pojedinanom sluaju.
Osnovni nedostatak konsenzusa kao kriterijuma je arbitrarnost. Slaganje meu ljudima o sloenim dispozicionim
konstruktima ili drugim apstrakcijskim konceptima ne kazuje nita vie od same injenice da oni imaju isti stav.
Snaga njihovog miljenja zasnovana je na autoritetu koji oni uivaju. Nevolja je u tome to razliite grupe autoriteta
mogu imati ak i suprotne stavove. Tako, na primer, jedna grupa autoriteta moe dati vrlo visoku ocenu o jednom
radu, dok taj isti rad druga grupa moe odbaciti kao bezvredan.
Konsenzualno validirana procena garantuje da je nalaz kongruentan sa stavovima odreene institucije, kole ili
uenja.
Kongruentna validnost. To je ona vrsta verifikacije kojom utvrujemo logiku ili empirijsku podudarnost izmeu
nekih efekata merenja i nekog konstrukta ili teorijskog modela. Osnovne komponente kongruentne validnosti jesu:
a) dogaaj, testovni indikator,
b) konstrukt ili teorijski model.
Kongruentna validnost se poklapa sa onim to Cronbach naziva konstrukt validnosti. Sarbin prigovara ovoj vrsti
validnosti da je de facto providna. Da bi neki testovni indikator ili dogaaj mogao da se validira u odnosu na
odreeni konstrukt, nije dovoljna korelacija, ve je nuno pre svega da sam taj konstrukt bude istinit. Sarbin odrie
mogunost da ti konstrukti budu ita drugo do fikcije, jer se ne mogu direktno validirati. Samim tim oni ne mogu
posluiti kao potvrda prave validnosti nekih dogaaja ili indikatora. Veza izmeu konstrukta i nekog dogaaja
117
ili test-indikatora odreena je veinom proizvoljno, odlukom ispitivaa. Ako iz takve odluke proistie neki rezultat
koji potvruje njihovu povezanost, onda to moe da znai samo to da su ti konstrukti korisni ali ne znai da su tani,
validni. Ovakvo zakljuivanje moramo primiti sa rezervom.
Prediktivna validnost. Prema shvatanju Sarbina, Tafta i Baileya prediktivna validnost predstavlja najpouzdaniji
dokaz znanja, pogotovu ako je utvrena vie puta na pouzdan nain. Za predikciju je potrebno raspolagati sa dva
klasifikovana dogaaja povezana zakljukom". Predikcija je najprihvatljiviji nain potvrde hipoteze. Postdikcija je
samo poseban sluaj predikcije. Bitno je da obe pojave, koje su povezane prediktivnim sudom, moraju biti vidljive i
dostupne javnoj proveri. U klinikoj praksi jedan od ta dva dogaaja najee je rezultat nekog testa ili skale
procene, a drugi je neko budue ponaanje ispitanika u koli, na poslu, u braku ili njegovo reagovanje na izabrani
terapijski tretman.
Za razliku od Eysencka, koji takoe zastupa gledite da je predikcija najpouzdaniji kriterijum validnosti, Sarbin i
njegovi saradnici se ograniavaju samo na validaciju dogaaja" a iskljuuju validaciju konstrukata", odnosno psiholoku teoriju.
Ovaj empiricistiki objektivizam, i pored velike logike uverljivosti, neprihvatljiv je jer ne uzima u obzir neke vane
injenice. Cronbach (1960) navodi da predikcija moe biti tana iako je opis i shvatanje ispitanika netano, i
obrnuto. Fachner (1967) je izvrio istraivanja iji rezultati pokazuju da uspeh u opisivanju linosti i uspeh u
predvianju imaju nisku korelaciju. Iz svega toga stie se utisak da precenjivanje znaaja prediktivnog suenja
predstavlja simplifikaciju psihodi-jagnostike.
VAL1DAC1JA KLINIKE BATERIJE
Klinika baterija, koja se primenjuje u ispitivanju linosti, obuhvata od 4 -10 razliitih testova i skala. U principu
svaka pojedinana metoda treba da bude validirana. Poto u sklop baterije ulaze intervju, testovi inteligencije,
upitnici, pro-jektivne metode i metode Ja-koncepta, to su i metode validacije specifine i razliite. U stvari,
strategija validacije se svodi na pravilo da se svaka pojedina metoda validira posebno i prema razliitim
kriterijumima i razliitim postupcima. Ovakva analitika strategija posledica je injenice daje klinika baterija
eklektiki skup koji je sastavljen po unapred pripremljenom planu. injenica da su tako razliite metode validirane
na razliite naine i prema razliitim kriterijumima spojene u jednu celinu postavlja nov problem: Kakva je
validnost itave skupine ili kakav je odnos izmeu validnosti pojedinanih metoda u tom skupu?
Shvatanje po kome je jednom validirani metod uvek validan naivno je i pogreno. Brojna istraivanja pokazuju da

razliite metode namenjene ispitivanju iste varijable, na primer neurotinosti ili anksioznosti, nisu uvek u visokoj
korelaciji. Goldberg i Werts (1966) utvrdili su da se kliniari koji vre analizu jedne vrste metoda ne slau sa
zakljucima kliniara koji vre analizu druge vrste metoda, iako i jedni i drugi procenjuju istu osobinu linosti kod
istih pacijenata. Zakljuak bi mogao da glasi da se problem validnosti klinike metode (multidi118
menzionalnog i multimetodskog eklektinog skupa) ne moe resiti izolovanim postupkom pojedinane validacije.
Polazei od takvih premisa Sechrest (1963) je doao i do zakljuka da se u klinikoj situaciji korisnost i opravdanost
ukljuivanja neke tehnike u postojei skup mora proceniti zavisno od toga koliko ona poveava tanost dijagnoze
koja se postie bez nje na osnovu postojeeg agregata. Jedna dijagnostika metoda moe da ima, izolovano
posmatrano, vrlo znaajnu validnost. Meutim, to ne mora da znai da ukljuivanje te metode u kliniku bateriju
obavezno poboljava validnost procene. Neka druga metoda moda ak sa manjim validacionim koeficijentom moe
da pobolja optu validnost baterije. Ako se dakle klinika metoda definie kao multimetodski skup, onda se
vrednost pojedinanih metoda u tom skupu mora utvrivati relacijski, odnosno po recima Sechresta kao dodatna
validnost^.
Dodatna ili diferencijalna validnost predstavlja primarni parametar. Meutim, da bi dodatna validnost mogla da se
odredi, potreban je neki osnov ili referentna vrednost. Cronbach istie da osnova prema kojoj se odreuje
diferencijalna ili dodatna validnost treba da predstavlja neku jednostavnu dimenziju. Ako nekom sloenom i
neekonominom metodom ne postiemo nita vie ili bolje nego to moemo postii nekim jednostavnim
metodama, onda nema razloga i pravdanja da se skuplje metode ukljue u skupinu. Kao jednostavan osnov za
procenu dodatne validnosti klinikih metoda moe da poslui: a) kratka istorija sluaja, b) jednostavni biografski
podaci i c) kratki intervju.
VALIDACIJA OPISA LINOSTI
Analiza i opis linosti ubrajaju se u prvorazredne zadatke klinike psihodi-jagnostike. Dijagnostika klasifikacija i
klinika predikcija predstavljaju samo zavrne efekte jednog procesa zakljuivanja. Taj proces zakljuivanja polazi
od izvesnih podataka, opservacionih, biografskih, testovnih, ali se zakljuci iz njih ne izvode neposredno. Statistiar
koji raspolae gotovom formulom moe iz podataka da izvodi neposredne zakljuke o dijagnostikoj kategoriji ili
nekom buduem ponaanju. Za razliku od njega, kliniar podatke na odreeni nain prvo klasifikuje kao indikatore
odreenih varijabli, crta linosti ili konstrukata, pa tek na osnovu njih izvodi zakljuke o dijagnozi ili predikciji.
Formiranje impresije o linosti ili korienje odreenih meuvarijabli u procesu procene predstavlja primarnu odliku
klinike metode (Meehl, 1956; Sarbin, Taft i Bailev, 1960; Prelinger i Zimet, 1966).
S obzirom na znaaj koji opis linosti ima u sklopu klinike metode, izbor metode validacije predstavlja krupan
problem. Validacija klinikog opisa linosti moe da se vri na dva naina: globalno i analitiki. Tipian primer
globalne validacije predstavlja metoda parovanja (matching). Kao primer analitike validacije moe posluiti
metoda Q sortiranja.
Metoda parovanja (svrstavanja po slinosti). Za primenu ove metode naroito se zalagao Vernon (1963). Sutina
metode se sastoji u tome da se dva uzorka opisa linosti, od kojih jedan predstavlja kriterijski opis, a drugi opis na
119
osnovu interpretacije neke psiholoke metode, meusobno uporeuju. Izabrani sudija ilv grupa procenjivaa
utvruje parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda vie puta komena za validaciju
mXeipTeiac,\j&^^VXwxa\\matada. Metoda parovanja moe da posluzi u vaUdaciji kvalitativnih, impresionistikih i
srodnih tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Vie puta je isticano da ovaj nain ^eri-t-iu-.^ije, ima. Trvnogo
nedostataka. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se tee
pronalaze u homogenom uzorku, a lake u heterogenom. Nadalje se istie da uspeh moe da zavisi od sporednih,
trivijalnih detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, poto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o
slaganju. Pomou nje ne moemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda uporeivanja nije u stanju
da zahvati intervenirajue varijable, privatnu teoriju linosti" kliniara, drugim recima ne doputa zadiranje u
proces klinikog suenja niti u strukturu, ve samo daje neku grubu meru zavrnog efekta. Usled svega toga
Cronbach je predloio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitikim postupcima. Meutim, time je ona
prestala da bude ono to je prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne vali-dacije, a nije dostigla ono to i druge
metode, na primer metoda Q sortiranja.
TEHNIKA Q SORTIRANJA
Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u neto drugaijem obliku, preko
Burta. Ova se tehnika odrala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta iroku primenu u psiholokim
istraivanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz odreenog broja tvrdnji o linosti koja se oce-njuje u jednoj
dimenziji tano - netano". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim to je unapred
odreeno koliko stavki srne da bude rasporeeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, to
omoguava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, ukljuujui i faktorsku analizu. Stephenson
je vrednost Q metode video u tome to ona omoguava faktorsku analizu i pojedinca. Meutim, ova tehnika ne mora
da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraivanja tipova linosti, kao to je Stephenson predlagao. Danas se Q metoda
najee koristi u sledee svrhe:
1. u istraivanjima JA koncepta,
2. u prouavanjima dijagnostikih stereotipova,
3. u validaciji klinikog opisa linosti.

Primena Q metode u istraivanjima Ja koncepta omoguila je da se uporedo prouavaju razliiti aspekti selfa kod
pojedinaca u razliitim grupama. Rogers i Dymond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praenja promena koje
nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode
ispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz slinog istraivanja je potekao i ikaki Q komplet (Butler i Haigh), koji
se esto pominje u literaturi. U istraivanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obino se vri
uporeivanje izmeu Q opisa realnog JA" i idealnog JA". Zapaeno je da se tokom terapije velika razlika izmeu
ove dve vrste opisa svoga JA kod
120
osnovu interpretacije neke psiholoke metode, meusobno uporeuju. Izabrani sudija ili grupa procenjivaa utvruje
parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda vie puta koriena za validaciju interpretacije
projektivnih metoda. Metoda parovanja moe da poslui u validaciji kvalitativnih, impresionistikih i srodnih
tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Vie puta je isticano da ovaj nain verifikacije ima mnogo nedostataka.
Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se tee pronalaze u
homogenom uzorku, a lake u heterogenom. Nadalje se istie da uspeh moe da zavisi od sporednih, trivijalnih
detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, poto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o slaganju. Pomou
nje ne moemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda uporeivanja nije u stanju da zahvati
intervenirajue varijable, privatnu teoriju linosti" kliniara, drugim recima ne doputa zadiranje u proces klinikog
suenja niti u strukturu, ve samo daje neku grubu meru zavrnog efekta. Usled svega toga Cronbach je predloio da
se ova metoda modifikuje i prilagodi analitikim postupcima. Meutim, time je ona prestala da bude ono to je
prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne vali-dacije, a nije dostigla ono to i druge metode, na primer metoda
Q sortiranja.
TEHNIKA Q SORTIRANJA
Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u neto drugaijem obliku, preko
Burta. Ova se tehnika odrala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta iroku primenu u psiholokim
istraivanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz odreenog broja tvrdnji o linosti koja se oce-njuje u jednoj
dimenziji tano - netano". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim to je unapred
odreeno koliko stavki srne da bude rasporeeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, to
omoguava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, ukljuujui i faktorsku analizu. Stephenson
je vrednost Q metode video u tome to ona omoguava faktorsku analizu i pojedinca. Meutim, ova tehnika ne mora
da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraivanja tipova linosti, kao to je Stephenson predlagao. Danas se Q metoda
najee koristi u sledee svrhe:
1. u istraivanjima JA koncepta,
2. u prouavanjima dijagnostikih stereotipova,
3. u validaciji klinikog opisa linosti.
Primena Q metode u istraivanjima Ja koncepta omoguila je da se uporedo prouavaju razliiti aspekti selfa kod
pojedinaca u razliitim grupama. Rogers i Dvmond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praenja promena koje
nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode
ispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz slinog istraivanja je potekao i ikaki Q komplet (Butler i Haigh), koji
se esto pominje u literaturi. U istraivanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obino se vri
uporeivanje izmeu Q opisa realnog JA" i idealnog JA". Zapaeno je da se tokom terapije velika razlika izmeu
ove dve vrste opisa svoga JA kod
120
neurotiara smanjuje (Rogers i Dymond, 1954). Meutim, dokazivanje poboljanja na osnovu poveanog slaganja
izmeu realnog i idealnog aspekta Ja je problematino iz razloga to se ta dva Q opisa smatraju nezavisnim, to nije
dokazano. Philips i saradnici (1956) smatraju da se razlike mogu smanjivati ili poveavati zbog promena kako u
realnom" tako i u idealnom" Q opisu Ja, a ne samo u realnom" kao to se uvek pretpostavlja.
Primena tehnike u prouavanju dijagnostikog stereotipa je takoe novijeg datuma. Poveano interesovanje za
kliniara kao dijagnostikog instrumenta" bilo je praeno i traenjem pogodnih metoda za istraivanje kognitivne
strukture i dijagnostikog procesa. Meu kognitivnim faktorima posebno je prouavan udeo pojmova i pojmovnog
sistema kliniara (moduli", skemate"). Kao podesne metode za izuavanje tih pojava navode se REP metod
(Kelly, 1955), semantiki diferencijal (Osgood, 1957) i tehnika Q sortiranja (Stephenson, 1953).
Mada se kliniari orijentiu na prikupljanje podataka o individualnim razlikama i individualnim specifinostima,
pokazalo se da i opta znanja o pojavama koje se ispituju mogu doprineti tanosti procene. Prema tome, kliniar koji
poznaje opte karakteristike, odnosno koji imatane dijagnostike stereotipe", u stanju je da u nekoj meri tano
proceni i pojedince iz tih kategorija ak i sa vrlo oskudnim individualiziranim podacima. Metoda Q sortiranja je
koriena za testiranje znaaja i uloge dijagnostikog stereotipa. Koristei se tim nainom Sines (1959) je utvrdio da
stereotipi kliniara omoguavaju tanu procenu linosti, a da individualizirani podaci iz intervjua ili psiholokih
testova poveavaju tanost opisa.
Ispitujui funkciju dijagnostikih stereotipova u klinikom suenju Rubin i Shontz (1960) su utvrdili da se stereotipi
javljaju na samom poetku dijagnostikog procesa i da slue kao usmeravajue hipoteze u odnosu na koje se trae
potvrdni ili negativni dokazi.
Jednu posebnu grupu istraivanja dijagnostikih stereotipova pomou Q tehnike predstavljaju ona u kojima su
analizirani stereotipovi klinikih psihologa, psihijatara, i odnos izmeu njihovih stereotipova (Shontz, 1956; Berger i

Miladi-novi, 1970).
Primena Q tehnike u validaciji opisa linosti
Zbog izvesnih svojih osobina Q tehnika je veoma podesna za opis linosti kao i za validaciju takvih opisa. Q tehnika
omoguava da se kvalitativni aspekti ponaanja, manifestni i latentni, posredstvom sudija eksperata kvantifikuju i
pripreme za statistiku obradu. Block (1961) pie da Q tehnika omoguava kvan-tifikaciju idiografskog shvatanja
linosti, dok Vernon (1966) smatra da Q tehnika omoguava prikazivanje obrazaca ili struktura linosti kroz odnos
komponenata. Ako je to tako, onda u Q tehnici nalazimo jednu podesnu sintezu izmeu nomotetikog i idiografskog
pristupa, odnosno jednu izvanrednu mogunost naunog prouavanja (nomotetiki prilaz) klinikog shvatanja i
opisivanja linosti (idiografski prilaz).
Q metod je vie puta primenjen kao sistem mtervenirajuih varijabli u validaciji klinikog opisa linosti (Little i
Shneidman, 1959; Sines, 1959; Silverman,
121
1960; Berger, 1968). Razlozi za ovako iroko prihvatanje, pored ovih opte teorijskih koje smo ve naveli, mogu se
klasifikovati na sledei nain:
1. Q tehnika omoguava da se izraze kvalitativni aspekti linosti kao i meusobni odnos komponenata, odnosno
struktura.
2. Podaci dobijeni Q tehnikom mogu da se obrauju parametri]skim statistikim metodama ak i kada je uzorak
ispitanika veoma mali.
3. Svaki ispitiva moe da bira, konstruie ili prilagoava sadraj stavki Q kompleta a da pri tome ne mora da
prelazi muni put badarenja metoda.
4. Opisivanje se moe ponavljati bez obzira na to da li ispitanik opisuje samog sebe ili slui kao sudija koji opisuje
druge osobe.
Kritika Q tehnike
U stvari Q sortiranje nije jedinstvena metoda ve grupa labavo povezanih postupaka. Razlika izmeu Q tehnike i
obinih upitnika je neznatna i svodi se na to da su stavke u okviru Q tehnike kvantitativno neto preciznije odreene
(Evsenck, 1959). Meutim, prinuda da se u svaki razdeo skale svrsta tano odreeni broj kartica sa stavkama izaziva
znatno vei otpor kod ispitanika nego to izazivaju upitnici. Prema tome, Q tehnika je izvetaeniji nain ispitivanja
od upitnika, zakljuuje Evsenck. Uporeenje rezultata dobijenih paralelno Q tehnikom i pridevskim spiskom (check
list), pokazuje da se ove dve tehnike mogu smatrati praktino ekvivalentnim, iako je obrada Q tehnike
komplikovanija. Globalni rezultat koji se dobija Q sortiranjem predstavlja efekat interakcije ispitivaa, ispitanika i
sadraja Q kompleta. Sadraji Q kompleta su veoma razliiti a i kompozicija je esto neizbalansirana. Uopte uzev,
moe da se konstatuje da ni teina stavki sa . gledita pristupnosti ocenjivanju nije ista. Stavke u vezi sa latentnim
osobinama se manje pouzdano ocenjuju nego stavke u vezi sa manifestnim osobinama. I pored iroke primene
dostaje malo uraeno u pogledu provere pouzdanosti Q tehnike. Provere su uglavnom vrene na veoma malim
uzorcima, ali su rezultati zadovoljavajui. Na deset retestiranih ispitanika Frank je utvrdio daje r=.93. Retestiranjem
etiri ispitanika Hilden je utvrdio da korelacija iznosi .94. Najzad moe da se stavi prigovor daje malo verovatno da
su procenjivai motivisani i sposobni da ispituju meusobni odnos stotinu stavki nekog Q kompleta i da te stavke
meusobno ukrste prilikom svakog opisivanja linosti.
INTEGRALNA DEFINICIJA KLINIKE METODE
Meehl i Sarbin su doli komparativnim prouavanjem i uporeivanjem do zakljuka da osnovnu razliku izmeu
klinike i statistike metode predstavlja posredovanje kliniara. Iz ove konstatacije je izveden dalje zakljuak da
osnovnu odluku klinike metode predstavlja subjektivni nain povezivanja podataka i predikcije, odnosno da sutinu
predstavlja nain suenja kliniara. Poto je to tako, teite prouavanja klinike metode treba da budu kognitivni
procesi.
Ne osporavajui smisaonost takvog pristupa, nama se ipak ini da je ovo nedovoljno za definiciju klinike metode,
kao to je nedovoljno i da se predikcija
122
odredi kao iskljuivi kriterijum validnosti. Klinika metoda, ak i ako se izbegava opirna, deskriptivna definicija,
mora da bude odreena bar komponentama: a) predmetom ispitivanja, b) metodologijom prikupljanja informacija i
c) metodologijom obrade i integracije informacije.
Predmet ispitivanja
Klinikom metodom se uvek ispituje pojedinani sluaj bez obzira na problem ili primenjeni test. Ova metoda
podrazumeva intenzivno istraivanje pojedinane linosti. U tom pogledu pravi kontrast klinikoj metodi nije
statistika nego grupna metoda.
Postupci prikupljanja informacija. U teorijskom pogledu klinika metoda je najee eklektika ili empiricistika. U
pogledu odreenosti klinika metoda je uglavnom eksplorativna i vie slui istraivanju nego dokazivanju. Ona
zahvata crte linosti i druge dispozicione konstrukte polazei od pretpostavke o postojanju izvesnog sistema meu
konstruktima: vieslojnog i hijerarhijskog.
Klinika metoda je samo okvirni naziv za grupu labavo povezanih psihodi-jagnostikih metoda, testova i skala. Ove
pojedinane metode nemaju zajedniku teorijsku osnovu, nisu zajedniki badarene i ne predstavljaju bateriju ve
samo skup ili agregat. Ovaj agregat je sloen tako da obuhvati to vie i to raznolikije podatke o linosti, pri emu
se sigurnost trai u dupliranju i prepokrivanju iste vrste informacija razliitim metodama.
Postupci integracije. Za kliniku metodu karakteristian je poseban nain obrade i objedinjavanja prikupljenih

podataka. Izmeu prikupljenih informacija kliniar selekcijom izdvaja one podatke koje, prema svojim
kriterijumima, oce-njuje kao relevantne, a zatim ih kombinuje i izvlai iz njih zakljuke na nain koji smatra
pogodnim.
Na kraju da samemo: Klinika metoda predstavlja multimetodsku i multidi-menzionalnu ekstenzivnu eksploracijli
pojedinaca pomou eklektike i heterogene psihodijagnostike skupine metoda. Eksploracija se najee preduzima
u cilju klasifikacije, procene odreenih varijabli ili linosti u celini i predikcije. Podaci ovakve eksploracije se
obrauju, klasifikuju i integriu od strane kliniara, koji se u tome oslanja na svoje iskustvo, sposobnost i kreativni
potencijal.
123
PSIHODIJAGNOSTIKA OPERATIVNI DEO
VIII. DIJAGNOSTIKI DOSIJE SLUAJA
VOENJE DOSIJEA SLUAJA
Ova metoda ima iroku primenu. Ona se koristi u psihologiji, medicini, antropologiji, kriminalistici, istoriografiji i u
umetnosti. Takva razgranatost primene praena je raznolikou pristupa, ciljeva, tehnikih pravila i ovlaenja
ispitivaa. U svim ovim disciplinama studija sluaja je nain da se pojedinani ispitanik najpotpunije i najdublje
upozna i prikae. Sa razvojem svake od ovih disciplina menja se i usavrava i nain voenja i interpretacije studije
sluaja. Ovo vodi ka poveanju raznolikosti i specifinosti.
Posebnu karakteristiku savremene prakse u psihijatrijskoj dijagnostici, a donekle i u sudstvu, predstavlja uee vie
strunjaka razliitih profesija u prouavanju jedne odreene osobe. Ovaj ekipni ili timski pristup u psihijatriji
predstavlja zajedniki nastup tri specifine discipline iji su predstavnici psihijatri, kliniki psiholozi i socijalni
radnici. Pored njih, u eksploraciji mogu uestvovati i internisti, strunjaci za EEG, radni terapeuti i drugi. Sasvim je
verovatno da e sastav ekipe, usled neprekidnog grananja discipline, ubudue biti jo bogatiji. Doprinos svake struke
nuno je parcijalan ali pozitivan sa stanovita kompletiranja opisa i analize pojedinca. Ovakav progres donosi i
posebne probleme, kao to je i pitanje autorstva. Ko je taj koji e napisati studiju sluaja u kojoj sudeluju tolike
specijalnosti i toliki raznoliki pristupi i tehnike? Postoji opasnost da sama ova sloena eksplorativna mainerija
donese niz internih problema koji e neutralisati pozitivan doprinos reavanju problema prouavanog pojedinca.
Naelno je lako saglasiti se sa miljenjem daje studija sluaja najbolji nain da se ispita, utvrdi i proceni linost
pojedinca. Zato emo se svaki put kada je potrebno temeljno prouavanje jedne osobe, opredeliti za studiju. Nee
biti problema ni oko toga ta predstavlja jezgrovne tehnike ovakvog pristupa. Svi emo se sloiti daje potrebno
prouiti prolost (biografija, auto i hetero), sadanjost (intervju i opservacija), kao i objektivne podatke i svedoenja.
Meutim, sve ove sagla-snosti nisu garancija daje studija sluaja validna, pouzdana i objektivna metoda. tavie, iz
iskustva znamo da sadraj do kojeg dolazimo studijom sluaj a u velikoj meri zavisi od autora studije, od institucije
u kojoj je ona raena i od sentimenta, stavova, teorije i ideolokih pogleda onoga ko vodi studiju. Sve ove inioce je
vrlo teko, ako ne i nemogue kontrolisati. Najlaki, mada ne i najsigurniji, nain da uvedemo izvesnu kontrolu
predstavlja iznoenje sheme po kojoj se studija sluaja odvija. Primera radi navodimo jednu takvu shemu koja
pristaje uz psihijatrijske sluajeve.
126
1. Biografski deo studije ima fundamentalni znaaj za opis, analizu i razumevanje sluaja. Ne moe se ni oekivati
da osoba koja trai psihijatrijsku pomo, a pogotovu koju dovode, ima ouvana seanja. Rekonstrukcija biografije je
vie psihoterapijski nego dijagnostiki posao. U oblikovanju dijagnostike rekonstrukcije zadovoljavamo se onim
to nam ispitanik pod datim uslovima moe dati. Tu je moda vie onoga to terapijski nije vano, ali se ne moe
oekivati da svi pacijenti prou kroz psihoanalitiku ili neku drugu vrstu (na primer primarnu) terapiju. U
nemogunosti da to postignemo, koristimo se podacima o razvoju ispitanika, dobijenim od roditelja ili drugih
pogodnih izvestilaca.
2. Opis aktuelnog ponaanja, doivljavanja i ivotne pozicije. Ovaj aspekt sada i ovde" je izuzetno znaajan, jer
po tome odreujemo zadatak studije sluaja. Za eksploraciju aktuelnog ponaanja imamo na raspolaganju
naturalistika i psihotehnika sredstva. Zbog raznolikih i sloenih inilaca koji mogu uticati na sadraj eksploracije i
aktuelno ponaanje je samo jedna rubrika. Podaci koji se u nju unose proistiu iz intervjua i opservacije. U
psihijatrijskoj obradi taj se postupak odreuje kao status psychicus. Po potrebi aktuelno ponaanje se moe
registrovati i na psiholokim instrumentima, to je veoma pogodno za uporeenje sa nekim drugim, ponovljenim
ispitivanjem radi praenja promena. Psiholoka obrada takoe obuhvata jedan prikaz aktuelnog ponaanja u
intervalu testiranja, u odnosu na psihologa i u toku reavanja psiholokih testova. Aktuelno ponaanje je pojava od
izuzetnog znaaja zbog toga to je to jedini neposredni susret i jedina prilika da kliniar vidi i oseti ispitanika. Kada
pacijent govori o biografiji, ili kada kliniar osmatra rezultate na razliitim instrumentima, ili kada socijalni radnik
izvetava o tome staje doznao od drugih osoba o ispitaniku, saznanje se stvara preko posrednika. Mada svaki
kliniar iz iskustva zna da su iskazi klijenta odbram-beni a ponaanje nameteno, ili je igra (Berne), ipak veina
kliniara do kraja ostaje pod uticajem svog utiska ili linog susreta sa pacijentima. To precenjivanje linog utiska je
tetno sa stanovita psihologije kao objektivne nauke, ali je korisno sa gledita stvarne dobiti. Ova dobit se javlja
usled toga to psiholog i klijent stupaju u sloenu transakciju u kojoj se intuicija i logiko rasuivanje prepliu.
Govorei jezikom transakcione teorije, mogli bismo rei da se izmeu klijenta i kliniara uspostavlja specifina
transakcija u koju su ukljuena, pored ego-stanja O (odraslog", kompjutera", intelektualne, razumske pozicije) i
druga ego-stanja. Naravno, kliniar moe osetiti ta se u njemu zbiva makar i da nema potvrdu na
eksteroperceptivnom nivou. To je pojava koju je Murray nazvao recipatijom. Mada je vrednost neposrednog

iskustva iz susreta dve osobe, sa gledita egzaktne nauke, vrlo mala, izgleda da u klinikoj psihologiji poinje da
hvata korena, ienomenoloka pozicija (Rogers, Laing).
3. Opis bolesti, odreivanje vremena i uslova pojave prvih ispoljavanja i beleka o toku i promenama koje su se
javile takoe spadaju u studiju
127
sluaja. Ovaj opis (decursus morbi) zahteva poznavanje psihopatologije kao i lino iskustvo sa takvim ljudima. To je
potrebno radi toga to je za ovakav opis neophodan kriterijum bez kojeg je teko odrediti individualne osobenosti. U
mnogim sluajevima je odvajanje biografije i opisa nastanka i toka bolesti proizvoljno i sporno. Mada se u praksi
opis bolesti vri slobodnom stilizacijom, sve je vie izraeno nastojanje da se uvedu standardni formulari sa
sistematizovanim rubrikama. Prednost ovakvih formulara je to omoguavaju statistiku obradu i korienje
klinikog materijala za istraivake radove. Meutim, ak i najbolji odnosno najsistematiniji formulari
rasparavaju jedinstvenu i osobenu sliku poremeaja ili nastranosti konkretne osobe. Zbog toga je formalno
analitika deskripcija samo jedan od oblika opisa bolesti. Pravi opis je jezgrovit, slikovit i ljudski stimulativan. Ova
rubrika ima dva dela. Prvi deo se odnosi na vernu zabeleku o izgledu, ponaanju i iskazima pos-matranika u
situaciji prvog susreta. Ponavljanje ovog postupka u odreenim intervalima ili povodom incidenta daje u konanom
bilansu sliku kretanja ili dinamiku sluaja. Ovaj nain sistematskog praenja izgleda, ponaanja i iskaza omoguava
sagledavanje koje je vie od sume pojedinanih posmatranja. U izuzetnim prilikama sistematsko pos-matranje moe
biti dopunjeno faktoriziranim skalama procene. Popunjavanje tih skala vre odeljenjske sestre, koje najvie vremena
provode u kontaktu sa bolesnicima.
4. Pismena dokumentacija je posebno vana kategorija informacija o klijentu. Jednu vrstu tih dokumenata
predstavljaju lekarski nalazi i istorije bolesti, ukoliko je klijent bio hospitalizovan zbog istih ili srodnih tegoba. U
studiji sluaja kad je poinjeno teko krivino delo poeljno je upoznavanje sa sudskim spisima. Ima dodue i
takvih miljenja da sudski eksperti, psiholog i psihijatar, ne treba da budu upoznati sa nalazima istrage, da bi se
ouvali od upliva. U svakom sluaju, potpuna uzdranost eksperta od upliva je neizvodljiva. Nisu samo sudski
spisi oni koji utiu ili mogu uticati na stavove eksperta. Takav hermetizam je vie ritualan nego dokazano valjan.
Najzad, korisno je upoznati se sa pismima, zabelekama i dnevnicima. U naelu je sav pisani materijal koji sadri
podatke ili neposredan izraz linosti ispitanika, od interesa za studiju sluaja. U izuzetnim prilikama ak i sveske
aka, u kojima je ovaj izraavao sebe (crteima), mogu biti dragoceni materijal studije sluaja (Berger, 1967).
5. Rezultati laboratorijskih pregleda takoe spadaju u osnovnu grau studije sluaja. Meutim, s obzirom na manir
savremene medicine da rasparava pregled na mnotvo laboratorijskih ispitivanja, usled ega mnogi bolesnici imaju
hrpe papira te vrste, treba izdvojiti bitno. Shodno tome, ona medicinska i laboratorijska dokumentacija koja stoji u
vezi sa problemom zbog kojih se studija sluaja vri treba da bude osmotrena, registrovana i po potrebi i prouena.
128
Pod uslovom da se studija sluaja odvija u zdravstvenoj ustanovi, prema tome po medicinskom modelu",
uobiajena psihijatrijska i psiholoka prouavanja bie dopunjena, prema potrebi i programu ustanove, serijom
medicinskih pregleda. Usled toga e dokumentacija studije obuhvatiti analizu krvne slike, internistiki pregled, EKG
snimak i drugo. Po potrebi specifinim pitanjima vezanim za posmatranika pridruuju se i EEG,
pneumoencefalografsko snimanje, ginekoloki pregled i drugo. Ova dokumentacija o stanju tela vie je prikupljena
kao eliminatorna kontrola nego kao pozitivna graa za analizu linosti. Somatotipija (Sheldon) i drugi oblici
antropometrije nisu danas uobiajeni u okvirima studije linosti.
6. Izvetaj socijalnog radnika je izuzetno vaan za prouavanje i razu-mevanje pojedinih osoba. Taj izvetaj
zasniva se na obilasku porodice ili radnog mesta i intervjuisanju ljudi sa kojima posmatranik ivi ili radi. Mada
studija sluaja u psihijatriji i klinikoj psihologiji podrazumeva korisnim davaoce informacija, u mnogim
sluajevima ti ljudi nisu dostupni kliniaru. Dolazak ,,na noge" tim ljudima predstavlja jedinu mogunost da se
traene informacije dobiju. Mada je kontakt sa osobama iz neposredne okoline posmatranika ponekad preloman u
razumevanju problema, taj kontakt ima takode i svojih nedostataka. Opravdano se istie da je odlazak u porodicu,
stan ili radno mesto posmatranika prilika da se sazna i to to razgovor sa izvestiocima u bolnici ne moe dati. Ovu
delikatnu ulogu istraivaa neposrednog ivotnog ambijenta obavljaju socijalni radnici. Umeno i taktino izvedena
eksploracija ivotnog ambijenta, ocena atmosfere i pronicljivo raspitivanje o klijentu moe da postane najznaajniji
oslonac celokupnom timu za ocenu linosti, za planiranje tretmana i za dijagnostiku klasifikaciju. To se obino
deava ako klijent grubo prikriva svoje ponaanje ili je netaktian. Ova vrsta eksploracije na neki nain vraa
probleme klijenta u interpersonalne i socijalne odnose iz kojih je tradicionalnom klinikom egzaminacijom istisnut.
7. Psihodijagnostika eksploracija predstavlja danas uobiajeni vid udela klinikog psihologa u ispitivanju osoba
koje se obraaju psihijatru ili instituciji za pomo. Kompletna studija sluaja podrazumeva da su psihijatar, kliniki
psiholog i socijalni radnik, pored ostalih pomagaa, zdrueno ispitivali sluaj i da je svaki od njih, primenom svojih
koncepata, strategija i instrumentarijuma, doprineo viestranom sagledavanju problema osobe koja je u poziciji
traioca pomoi. Po obimu prikupljenog materijala psiholoki dosije je esto najvei i sadri najvie razliitih
tehnika. Retke su takve ustanove koje mogu da obezbede kompletnu obradu, u punom obimu, za sve sluajeve. To
uostalom nije stvarno ni potrebno. Psihodijagnostika obrada zahteva dosta vremena. Zbog toga se ona vri kada je
produbljeno individualno ispitivanje zaista potrebno. Psihijatrijski, psiholoki i socioeksplorativni pristupi stoje u
komplementarnom odnosu. Nijedan od njih nije apriori superioran.
9 Psihudijagnustika
129

Poto se ova knjiga upravo bavi dometom i karakteristikama psihodijag-nostike, postavlja se pitanje odnosa studije
sluaja i baterijske eksplo-racije linosti. Ima takvih studija u kojima je demonstrirana mogunost vrlo duboke i
obuhvatne baterijske eksploracije pojedinog sluaja. Takve demonstracije su dokaz da izuzetni eksperti mogu da
vide, prepoznaju i protumae bitne poruke linosti izraene na specifian nain u mnotvu baterijskih indikatora.
One takode potvruju da pojedini eksperti imaju izvanrednu sposobnost konstruisanja likova, koja se granii sa
umetnikim darom. Meutim, to ne dokazuje da se studija sluaja, u optimalnom stepenu primene, izjednauje sa
baterijskom, psihodijagno-stikom eksploracijom. O njihovom odnosu se moe govoriti kao odnosu celine i dela, ili
kao nune ali nepotpune zamene. Jedna zaista kompletna studija sluaja, koja se u klinikoj praksi nikada ne
ostvaruje, moe da opstane bez baterijske eksploracije. Sve to nam baterijska eksploracija otkriva nuno je dato u
jednoj dobroj i ekstenzivnoj studiji sluaja. Baterijska eksploracija je potrebna upravo zato to je kompletna studija
u praksi neostvarljiva. Zbog nemogunosti da pribavimo sve potrebne podatke i izvrimo potpunu studiju, primorani
smo da potraimo najbolju zamenu. Psiholoki instrumenti i baterija kao celina ponueni su i prihvaeni kao zamena
za punu istorinost studije sluaja, odnosno kao zamena za ono to je praksi nedostupno. Baterijski pristup je i sam
organizovan po uzoru na studiju sluaja. Meutim, baterijski pristup ne ponavlja rezultat pune studije sluaja, ve je
zamena za onu razliku koja postoji izmeu idealne i praktino izvedene studije sluaja. Puna studija sluaja se moe
prihvatiti kao jedna vrsta istine o odreenoj osobi, dok je rezultat baterijske studije samo sklop pretpostavki i
indirektnih dokaza posredstvom empirijskih normi i nomotetskih konstrukata. Konzilijama diskusija sluaja, uz
uee svih koji su doprineli ispitivanju, predstavlja zavrnu operaciju klinike procene linosti. Postoje razliiti
naini pripremanja sluaja za zavrnu ekipnu ocenu. Jedan od njih poinje redovnim radnim sastankom strunog
tima na kome se odreuje ko e da uestvuje u ispitivanju novog sluaja, koja specijalnost je neophodna. Nakon to
je svaki od njih obavio svoj deo zadatka i pripremio izvetaj, sastaje se grupa svih strunjaka da bi razmotrila
konkretni sluaj. Radom ove grupe rukovodi najstariji. U zdravstvenim ustanovama to je po pravilu ef odeljenja ili,
na klinikama, profesor. Kliniar koji je zaduen za voenje sluaja i operacije ispitivanja zapoinje izlaganjem
medicinskog dosijea. Uz regularne preglede koje je sam obavio, on iznosi i druge podatke, na primer o EEG,
pneumoence-f alografskom ili internistikom ispitivanju bolesnika. Nakon toga, svoje izvetaje podnose ostali:
psiholog, socijalni radnik i, eventualno, glavna sestra. Na osnovu ovih izvetaja i steenog pregleda nastaje
diskusija, koju zavrava voa grupe iznoenjem svoje procene, svojih preporuka i naloga za dalji rad.
130
Postoje razliite varijante konzilijarne procene. U nekim je teite na ulozi autoriteta, kao to je sluaj sa
medicinskim institucijama. Vredniju vrstu predstavlja grupna diskusija u kojoj se teite stavlja na doprinos
pojedinih tehnika i grana specijalnosti, kao stoje raeno u harvardskoj studiji Murraya (1938). Veoma je
stimulativan pristup u okviru kojeg se svaka psiholoka tehnika primenjuje odvojeno, sluaj prolazi kroz palir",
tako da se sree sa vie psihologa koji ga odvojeno testiraju, svaki sa po jednom tehnikom. Na kraju se ekipa sastaje
i diskutuje sluaj, traei zajedniki najbolju formulaciju i najkorisniju preporuku. Postoji miljenje da je
konzilijarna procena bolja i pouzdanija od procene pojedinaca. Zbog toga se ona i uzima kao nadreeni kriterijum
individualnom procenjivanju. Iza tog uverenja stoji neproverena pretpostavka da je znanje i iskustvo sabirljivo. Na
alost, u praksi se nije ispunilo ono to se oekivalo. Konzilijarna procena nije pravi zbir znanja i iskustava, ve je
izraz miljenja voe grupe.
9. Ukoliko se sprovodi neki korektivni ili terapijski tretman, onda su zapaanja o ispitaniku i eventualnim
promenama obavezno ukljuena u studiju ponaanja. Ovaj materijal takoe podlee konzilijarnom ocenji-vanju,
ukoliko ga ima u vreme odravanja konzilijuma. Savremene ustanove imaju u svom programu rada vie razliitih
tipova korektivnih i terapijskih mera. Ukoliko je ispitanik upuen na terapiju odreenom terapeutu, onda je njegova
ocena o napredovanju odluujua. Praksa je takva da po zavretku leenja u ustanovi klijenta preuzima terapeut koji
vodi terapiju. Taj rad i materijal rada obino ne dospeva na konzilijarni sastanak, jer je klijent ve otputen.
10. Sa stanovita terapijskog programa najvaniji su oni podaci koji se odnose na klijenta posle zavretka tretmana.
Ovaj period vremena kada se ispitanik vraa iz zatiene situacije u svoj ivot je presudan za ocenu vrednosti
preduzetih mera i terapijskog sistema. Veina klinikih psihologa, dijagnostiara i terapeuta ali se na to da se
oseaju uskraeni zbog toga to ne znaju ta se desilo sa pacijentima posle zavretka ispitivanja ili terapije.
injenica je da veina klijenata prekida vezu sa dijagnosti-arem zauvek. Jedan odreeni broj se povremeno vraa
svojim terapeutima, sa kojima su uspostavili transferne veze. Takav povratak, mada poeljan sa stanovita saznanja,
vrlo je dubiozan sa gledita vrednosti uloenog truda. Podaci o posthospitalnom ponaanju obino se prikupljaju
ukoliko se sprovodi odreeni istraivaki rad pa su motivacija i sredstva izuzetno poveani. Ukoliko klijent nije
uspeo da stekne snagu za ivot u postojeim uslovima i vraa se u istu ili drugu ustanovu, onda je kliniki period
pretvoren u deo izvetaja o ponaanju ,,pre hospitalizacije" (ove poslednje po redu). Iz toga sledi da kliniari, preko
klijenata koji se vraaju, sagledavaju svoj neuspeh ili neuspeh kolega iz ustanove u kojoj je klijent prethodno leen.
Dijagnostika studija sluaja je poseban pristup izuavanja linosti. Svrha studije sluaja je prvenstveno odreena
interesima klijenta i slui kao sredstvo
131
najboljeg izbora terapijskog postupka. To je otvoreni metodoloki sistem, vrlo prilagodljiv i zbog toga univerzalan.
U praksi se veinom koristi u mimformatu, skraeno, skoro simbolino. U odnosu na teoriju, studija sluaja je
neutralna. U manjoj meri to se odnosi i na pojedine metode i tehnike, pa se moe rei da testovi zastarevaju i
prolaze, ali studija sluaja ostaje. Osnovne crte ovog pristupa jesu pragmatinost, otvorenost prema teorijama i
smenama tehnikog napretka kao i sveobuhvatnost prema predmetu". Upravo je ova osobina najspornija, mada na

prvi pogled deluje kao vrlina studije sluaja.

BIOGRAFSKI PRISTUP EKSPLORACIJI LINOSTI
Poznavanje prolosti olakava razumevanje aktuelnih postupaka, odluka ili epizoda u ponaanju jedne osobe. Ova
iskustvena postavka dobila je i teorijsko objanjenje u dva najpoznatija uenja savremene psihologije. Ravnajui se
prema ponaanju iz prolosti mi esto donosimo sud o tome ta e se ubudue desiti. Predviajui na toj osnovi mi
kaemo: Ovaj nee dobro proi u vojsci", Ona e biti dobra supruga" ili On se nee snai na tom poslu".
U literaturi, dramaturgiji i filmu takoe se pribegava pove/ivanju epizoda prolosti sa aktuelnim ponaanjem
protagoniste. Kao i u ivotu tako i u kontaktu sa tim delima ova povezivanja stvaraju utisak da smo razumeli
oveka, daje nje-gevo ponaanje u sadanjosti, ak i ako je nerazumno i alegorino, u stvari takvo kakvo i treba da
bude. Ta uverenost da prolost odreuje sadanjost, da pojedine epizode u prolosti imaju izuzetnu i trajnu
detenninirajuu snagu, daje prepoznavanje tih sudbinskih determinanti iz prolosti mogue upoznavanjem itavog
razvojnog puta, bliska je i uverljiva i laicima i psiholozima.
Optimizam koji pobuuje biografski metod dosta je zatamnjen injenicom da iz istih biografskih opisa razliiti
procenjivai izvode razliite ocene. Ako su procenjivai prihvatili odreeno uenje, ako su orijentisani na iste
teoretiare, onda je ujednaenost predvianja na osnovu biografskog izvora vea nego kod nasumce uzetih
procenjivaa. Meutim, izgleda da i teorijska homogenost ima svojih granica jer se neki dogaaji lake a drugi
nesigurnije predviaju. Odreeni neuspesi, pojave tekih ivotnih kriza i vrsta psihijatrijskih poremeaja se lake
predviaju nego izbor zanimanja, politiko opredeljenje ili dranje u iznenadnom katastrofalnom dogaaju. ak i
kada se grupa teorijskih istomiljenika sloi u nekoj predvidnoj oceni, na temelju istog biografskog materijala, nije
iskljueno da iza toga slaganja stoje razliiti elementi biografije koji su izdvojeni kao presudni.
Ovakve opte refleksije o biografskoj metodi studije sluaja ne smemo shvatiti kao potvrdu daje mogunost
dubokog upoznavanja jedne linosti direktno proporcionalna koliini prikupljenih podataka iz njene prolosti. ak i
kada bi bilo praktino izvodljivo sakupiti sve podatke o prolosti ispitanika, bez obzira na potrebno vreme i trud, i
kada bismo na osnovu njih rekonstruisali totalnu biografiju" tog oveka, to jo uvek ne bi garantovalo da sada
znamo sve o njegovoj linosti. Naime, u takvoj inflaciji podataka nisu sve informacije od istog znaaja, to znai da
i pri skupljanju, a pogotovu pri rekonstrukciji biografije moramo poi od nekih znanja o pojavi koju istraujemo.
Osim toga, ni najdublji prodor u
132
prolost ne moe u potpunosti da zameni injenice o sredini, karakteru ljudi sa kojima je ispitanik u doticaju i
pritiscima kojima je izloen.
Pravi cilj biografskog pristupa ili anamneze, u okviru klinike studije sluaja, nije rekonstrukcija totalne biografije"
linosti. To bi bio neostvarljiv cilj koji bi angaovao ogroman broj strunjaka u nepotrebnom rasipanju snage i vremena. Namesto ovako irokog zadatka prihvata se ui, praktiniji, koji trai da se prikupe podaci koji e omoguiti
rekonstrukciju razvoja i biografije optim crtama, tako da se u toj slici ipak mogu raspoznati upadljivi momenti,
faktori rizika i skretanja koja potencijalno ugroavaju adaptaciju i dalji razvoj linosti. Kada se u sklopu biografske
grae ispitanika otkriju faktori rizika, u emu odluujuu selektivnu ulogu ima znanje kliniara, onda se pristupa
drugoj fazi biografske eksploracije ili produbljivanju koje ima zaseban naziv: istorija bolesti". Prema tome,
biografska metoda u sklopu klinike prakse je dvofazna, prva je faza ira, optija, dok je druga ua i produbljenija.
Skupljanje podataka i za prvu, iru, i za drugu, uu vrstu biografske rekonstrukcije razvoja linosti i karakteristinih
obrazaca ponaanja obavlja se prema odreenim pravilima. Ta pravila nisu stroga i kruta. Osnovna je namena ovih
metodolokih pravila da slue kliniaru kao podsetnik i da ga usmere na to veu sistematinost u jednom poslu
koji, prirodno, obiluje iskuenjima da se odbaci svako opte metodoloko ogranienje. Meutim, treba imati u vidu
da se bez izvesne unificiranosti, barem u fazi prikupljanja i beleenja podataka, ne mogu uporediti ispitanici,
odnosno njihove istorije bolesti, to u stvari, znai da bi svaka nauna generalizacija bila unapred onemoguena.
Kraa, dvofazna biografska metoda ima tu prednost nad totalnom biografskom metodom" to je praktino
izvodljiva i primenljiva u uslovima rada operativnih ustanova. Ni najbogatije zemlje ne bi mogle finansirati
psihijatrijsku slubu koja bi svakog pacijenta do tanina ispitala o svemu to se zbilo od roenja do danas".
Praktina prednost skraenog naina ne bi imala smisla ako dobijeni podaci ne bi omoguili pravilno
dijagnostikovanje. Skraeni biografski metod je sutinski omoguen uvoenjem selekcionih kriterijuma. Umesto da
se prikupe svi" podaci, prikupljaju se samo oni koji imaju, ili mogu da imaju, srazmemo najveu dijagnostiku
relativnost za reavanje problema konkretnog sluaja ili grupe sluajeva. Ovakvi selekcioni i direkcioni kriterijumi,
prema kojima se kliniar ravna pri anamnestiko-biografskoj eksploraciji linosti, postavljeni su na osnovu irih i
uih sistema znanja o pojavama koje se posredstvom biografije istrauju ili dijagnostikuju. Takvi sistemi znanja, od
kojih se i u svakodnevnoj praksi polazi, jesu teorije linosti, teorije poremeaja ponaanja, teorije o pojedinim
vrstama oboljenja, nastranosti ili defekta. Iz ovoga se vidi da izmeu znanja, teorije i naina primene biografske
metode postoji odreeni odnos. Ukoliko je teorijska osnova od koje se polazi razvijenija, biografska eksploatacija je
usmerenija, ua i ekonominija.
Biografski podaci kao ivotni roman" jedne osobe imaju ijedno, kako bi se reklo, opte ljudsko znaenje i nose
poruku jedne sudbine koja lako nalazi odziv u onome koji to slua ili ita. Usled svojstva da produbljuje oseanja,
pozitivne ili negativne stavove i identifikaciju, biografija stvara utisak da smo onog koji se
133
opisuje shvatili i razumeli. To je jedno od bitnih svojstava biografske grade, taj opti ljudski emotivni odziv, koji,
meutim, moe da stvori zabunu kod laika, koji veruju da su zbog takve svoje osetljivosti odlini psiholozi".

Citirana izreka psihijatra Mevera, ,,Mi razumemo ovaj sluaj, dijagnoza je nepotrebna" ne moe se razumeti ako se
izgubi iz vida daje njen autor psihijatar. Razumevanje i doivljaj bliskosti koji se stvara u nama kada itamo neku,
pogotovu iskreno pisanu biografiju nedovoljno je i za eksperte kliniare. Ono je dodue od velike vanosti kao
dopuna, komplement njihovom teorijskom i iskustvenom znanju. Ali laici, koji imaju samo tu osetljivost, zaista ne
mogu biti dijagnostiari ni u smislu Meverove izreke.
S druge strane posmatrano, biografija sluaja predstavlja neto vie od uzorka dijagnostiki znaajnih i beznaajnih
informacija. Ona nije isto to i snimak vazdunog izvianja putem koga otkrivamo sumnjive take". Osetljivi
italac moe da nazre u biografiji mnogo toga to u njoj i ne pie, da nasluti ono to je isputeno. Iskusni kliniari i
inteligentni, psiholoki senzibilni laici u stanju su da identifikuju odreena mesta u biografiji koja su sumnjiva",
neautentina", neobina, nastrana ili su naprosto nenormalna". Rekonstrukcija ovih zamagljenih mesta u biografiji
jeste zadatak druge faze, istorije bolesti, kao i dinamiki orijen-tisane psihoterapije, ukoliko se ova primenjuje u
datom sluaju. Nekada je utisak
0 celovitoj linosti, koji se stvori itanjem izmeu redova" biografskog teksta dovoljan da se odrede hipoteze o
tome ta se krije iza neautentinih" delova ili ta je moglo da navede ispitanika na zamagljivanje slike o sebi.
U interesu potpunosti teksta, onome to je ve napisano moramo prikljuiti jo dve faze. Prva glasi, da se biografski
iskazi ne mogu primiti zdravo za gotovo. Draga, koju smo ve naeli, glasi da psiholoka osetljivost i psiholoko
znanje, jedno bez drugog, ma koliko bili razvijeni, nedovoljni su za valjano tumaenje linosti posredstvom njene
biografije. Iz ovoga se nameu dva pitanja: ta moe da se uradi da se popravi pouzdanost biografskih podataka?
ta moe da se uradi da se popravi dijagnostika valjanost procenjivaa linosti koji se koristi i biografijom sluaja?
Biografija na koju mislimo kao sastavni deo studije sluaja koju vodi psiholog ili psihijatar svakako je razliita od
biografije koju o sebi pie osoba koja trai zaposlenje ili se kandiduje u neku organizaciju. Ova psiholoka"
biografija se odnosi na intimne doivljaje, krajnje line aspekte ivota i razvoja. U prvom redu, izvetavanje o tome
veoma zavisi od kulturalnih, obrazovnih, uzrasnih i intelektualnih inilaca. Deca, neobrazovani i nedovoljno
inteligentni sluajevi ne mogu dati zadovoljavajua obavetenja o intimnoj biografiji, utoliko vie to o takvim
pitanjima nikada ranije nisu razmiljali. ak i kada se naie na retke pojedince, koji su unutar tih kategorija ljudi
kao linosti skloni psiholokoj opservaciji
1 samoposmatranju, javljaju se znatne tekoe u sporazumevanju koje proistiu iz neizdiferenciranog naina
izraavanja i skuenog renika. Situacija je analogna pokuaju umno zaostale osobe da razumljivo opie
mehanizam sloenog asovnika. Zabeleka o njenom kazivanju zahtevala bi prilian napor strunjaka da prevede"
opis i da ga uini razumljivim. Kulturno uslovljeni idiomi kao i lini stil kojim se ljudi slue u opisivanju intimnog
ponaanja takoe doprinose nejasnoi i
134
stvaranju pogrenih procena. Meutim, daleko znaajniji faktor koji oteava i smanjuje upotrebljivost biografskih
iskaza jeste psiholoka cenzura.
Gotovo se sa sigurnou moe tvrditi da su sve biografije pristrasne. Autobiografije zdravih i zrelih ljudi uvek su u
poneemu navijake i svoga autora prikazuju kao oivotvorenje naela koje ovaj ceni i zastupa. Naravno, i tu vai
pravilo da niko nije, do sada, napisao totalnu biografiju", to znai, daje ono to je ispripovedano ili napisano
rezultat selekcije iz svega to je bilo. Pisci biografija su spremni da tvrde da je u njihovom ivotu bilo najvanije ba
ono ega su se setili i to su opisali. Meutim, psihoanalitika teorija, koja je dodue zasnovana na klinikoj praksi
sa neuravnoteenim osobama, vrsto brani upravo suprotno stanovite: najvaniji formativni momenti u biografiji
jedne osobe su oni kojih se ova ne moe seliti, koji su nesvesni.
Nije previe teak zadatak dokazati da su seanja oveka koja on iznosi na insistiranje druge osobe dosta nesigurna i
esto iskrivljena. To je naroito upadljivo kod neuravnoteenih osoba ili onih koje se, makar i za krae vreme nalaze
u stanju uzbuenja ili strepnje. Daje tako, najbolje se vidi kada se uporede iskazi autobiografskog kazivanja sa
heterobiografskim, odnosno kada uporedimo prikaze dogaaja koje daje bolesnik, sa prikazom istih dogaaja koje
daju njegovi roditelji, braa i sestre ili ena i deca. Ako su seanja na dogaaje selektivna, pri-strasna ili podlona
deformacijama, onda to u jo veoj men vredi za doivljajnu stranu tih togaaja. Sve ono to ini unutranju,
intimnu, psiholoku pozadinu dogaaja i ponaanja jo vie podlee cenzuri i izvitoperavanju od strane ego
odbrambenih mehanizama nego sami dogaaji. A upravo ta unutranja strana biografskog filma" je ona koja se ne
moe heterobiografski prikupiti. Iz ovde reenog se moe zakljuiti da je biografska graa do koje se dolazi u
procesu studije klinikih sluajeva, u mnogo emu nekompletna. tavie moe se rei, da je nepotpunost biografske
grae sluaja utoliko izraenija ukoliko je poremeaj linosti dublji.
Paradoksalnost biografske studije sluaja u klinikoj psihologiji je u tome stoje najmanje primenljiva tamo gde je
najvie potrebna. Ako izuzmemo sluajeve koji se svesno opiru eksploraciji, kao to su ljudi protiv kojih se vodi
sudski postupak a kliniko ispitivanje je deo sistema koji takvu osobu ispituje, pa ak i neuravnoteene ljude, jo
uvek nam stoje veoma krupne prepreke na putu prikupljanja biografske grae. ak i vrlo malo neurotine osobe
imaju, ili mogu da imaju, velike tekoe u biografskom samootknvanju. Psihoanalitika terapija, koja je od svih
najvanija i koja insistira na totalnoj biografiji" linosti, te je u tu svrhu razvila i usavrila posebnu psiholoku
tehniku slobodnih asocijacija, svojim primerom najbolje ilustruje koliko je takav poduhvat dug, skup, masovno
nepri-menljiv i ekskluzivan. ak je i sluajevima koji su odabrani za psihoanalitiku terapiju, a ovi su obavezno
morali biti obrazovani, inteligentni i vrlo spremni na saradnju sa terapeutom, potrebno oko tri godine u proeku da bi
izneli svoju intimnu biografiju i da bi nauili da zapaaju i iznose sadraje svojih prolih iskustava. Naravno, ak i
psihoanalitiki tretirana osoba ne uspeva da iznese totalnu biografiju" ve samo onaj uzorak biografskog

univerzuma" koji je sa stanovita psihoanalize relevantan. Iz svega ovoga moe se izvesti zakljuak da se potenci135
jalna vrednost biografskog pristupa u praksi i na masovnoj osnovi ne moe reali-zovati.
Biografska metoda, pod odreenim uslovima koji se odnose na izbor pogodnih sluajeva, nain rada i trajanje
eksploracije, moe da poslui u terapijske ili nauno-istraivake svrhe. Sa sigurnou se moe tvrditi daje linost,
koja je oko tri godine uz strunu asistenciju kliniara sistematski eksplorisala svoj biografski univerzum", koja je
nauila da sebe posmatra, da prati svoje asocijacije i imenuje svoje doivljaje i da pri tom bez zazora to sve
razotkrije, saopti, dala dovoljno podataka za jednu valjanu i pouzdanu procenu ili eventualno dijagnozu. Naravno,
bilo bi besmisleno tako bogatu kliniku opservaciju nepravilnosti ponaanja, koja je praena od nastanka
funkcionisanja u razliitim uslovima do eventualnog izleenja, svesti na jednu optu dijagnostiku kategoriju. U
svakom sluaju, materijal koji je ovako prikupljen mogli bismo sa puno opravdanja nazvati optimalnom
biografskom eksploracijom linosti". No, to je jo uvek samo jedna strana biografskog univerzuma". Dodue, ona
bi obavezno zahvatala dva nivoa unutranje realnosti, onaj koji je kod veine ljudi uglavnom svestan i onaj drugi,
koji je kod istih ljudi uglavnom nesvestan. Meutim, ako bismo uz ovakvu izuzetnu biografiju raspolagali i
komplementarnom, koju bi o istoj osobi sistematski i objektivno vodio neko ko je njemu blizak i koji ga dobro zna,
onda bi ta dva spisa zajedno predstavljala maksimalnu biografsku eksploraciju linosti." Ako apstrahujemo
praktine tekoe u ostvarivanju programa jedne takve maksimalne biografske studije sluaja, koje su bez daljeg
izuzetno velike, onda lako dolazimo do odgovora na pitanje: ta se moe dobiti od takve analize linosti?
Iz zapisa koji sadri maksimalnu biografsku eksploraciju linosti" mogle bi se izvesti karakteristike i pravilnosti
razvoja i ponaanja date osobe u nizu tipinih ivotnih situacija, kao i slabe i jake strane njene individualnosti. Pored
opte karakterizacije mogle bi se proceniti i neke specifinosti aspekata koji nisu naroito naglaeni u planu
eksploracije. Najzad, veoma je verovatno da bi na osnovu takvog materijala, eksperti mogli uspeno da predvide
ponaanje ispitane osobe u odreenim uslovima ili na odreenim zadacima.
Opta karakterizacija linosti koja je bila podvrgnuta maksimalnoj biografskoj eksploraciji predstavljala bi
generalizaciju svega to je registrovano, kao i svih promena koje bi se neminovno odigrale u toku same autoanalize.
Pojedine rubrike tog bilansa o linosti mogle bi biti sledee:
a) Razvojne osobenosti od roenja i najranijih seanja.
b) Karakteristike odnosa izmeu ispitanika i roditelja kao i drugih linosti poev od ranog detinjstva i kasnije.
c) Formiranje i odlike interpersonalnih obrazaca, u prvom redu onih koji se tiu roditelja a zatim i drugih: prema
enama, starijim i mlaim, prema mukarcima, starijim i mlaim istopolnim i heteropolnim vrnjacima itd.
d) Vitalni intelektualni kapaciteti linosti, pojava interesa i orijentisanosti kao izraz repertoara motiva.
e) Regresivna ispoljavanja u pojedinim fazama sazrevanja, unutranja i interpersonalna dinamika vezana za te
forme ponaanja linosti.
136
f) Razvoj osetljivosti za unutarnja i interpersonalna zbivanja, obim svesti o sebi, pojava anksioznosti, tolerancija
na anksioznost i mehanizmi odbrane ega od ugroavanja.
g) Ocena ego-snage, odnosno tolerancije i sposobnosti da savlada razvojne i traumatske konflikte, da formira i
odri celovitu sliku o sebi, da formira i odri sistem ideala o sebi i svetu, da potvruje sebe kroz raenje i pozitivne
interpersonalne odnose.
h) Ocena ivotne energije i rasporeda investicija", da li je fiksiran za prolost, infantilne i traumatske recidive
razvoja, da li je zaokupljen sobom, svojim snovima, nepotrebnim sitnicama, savlaivanjem greho-va", svojim
poslom, porodicom, prijateljima, grupom ili problemima veih grupa.
i) U kojoj meri nalazi zadovoljstva u onom to ini, da li se osea prihvaen, da li nalazi da ono to ini i u emu
uestvuje predstavlja odricanje, sputavanje ili produktivno ostvarenje i samoostvarenje.
j) Kako je tekao njegov razvoj bia koje voli i trai da bude voljeno", da li je u tim relacijama prevalio put od
pasivnog narcizma do stepena punog kapaciteta zrele seksualnosti i odnosa emotivne osetljivosti i reciprociteta. Da
lije u tom razvoju bilo teih regresija, fiksacija i staje za njega u tom pogledu karakteristino.
Dakako, maksimalna biografska eksploracija linosti u praksi nije izvod-Ijiva. To, meutim, ne znai da se nita ne
moe uraditi. Namesto biografske metode u maksimalnom obimu primenjuje se znatno kraa anamnestika i heteroanamnestika eksploracija. Gubitak koji ovako nastaje kompenzuje se ukljuivanjem itavog arsenala pomonih
dijagnostikih tehnika i vie klinikih specijalnosti. Neke od tih tehnika, posebno psihodijagnostika klinikih
psihologa, psihijatrijsko posmatranje, kao i periodino ponavljani dijagnostiki i terapijski intervjui, umnogome
nadoknauju ono stoje isputeno nemogunou da se maksimalna biografska eksploracija linosti koristi.
Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija
Klinika metoda je specifina kombinacija naturalistikog pristupa, poznatog iz medicine pod nazivom studija
sluaja, i eksperimentalno-statistikog, koji se u savremenoj psihologiji primenjuje pod nazivom testovni pristup.
Kada se bolesnik obrati lekaru i trai pomo, ovaj e pre svega nastojati da postavi dijagnozu. Metoda
dijagnostikovanja medicinara takoe je kombinacija studije sluaja, koja predstavlja okvir za naturalistiku
eksploraciju razgovorom, posmatranjem i ispitivanjem pomou jednostavnih sprava (slualica, sat sa sekundarom,
eki i igla) i sve sloenijih laboratorijskih opita i aparata. Zajednika odlika medicinske i kliniko-psiholoke
metode je iroki naturalistiki okvir (studija sluaja) i ukljuenje memog instrumentarijuma kao dokaznog
postupka".
Studija sluaja u psihijatriji razlikuje se od opte medicinskog uzora po tome to je psihijatrijski instrumentarijum

oskudan. Zbog toga se psihijatri oslanjaju na kliniku psihologiju, koja ima relativno razvijenu metodologiju
merenja i proce137
njivanja. Bez obzira na podvrstu, studija sluaja uvek ima dve osnovne dimenzije prema kojima usmerava traganje.
Prva je dimenzija istorijska, biografska. To je uzduni presek. Druga je dimenzija aktuelna. To je popreni presek.
Osnovna pretpostavka studije sluaja je da aktuelna i istorijska dimenzija traganja za klinikom istorijom", i pored
formalne suprotnosti, predstavljaju komplemente.
U procesu dijagnostikovanja klmiar najpre nastoji da grubo uokviri tegobe ili poremeaj. U tom postupku on
istovremeno ustanovljuje i opisuje aktuelno stanje. To, u stvari, predstavlja inventarisanje tegoba (simptoma,
znakova) i opisivanje opteg stanja organizma, odnosno linosti, ukoliko je u pitanju psihijatrijska obrada. U
mnogim sluajevima ve je i toliko dovoljno da se preduzmu odreene mere i postavi dijagnostika pretpostavka ili
ak puna dijagnoza. Bez obzira na takvu mogunost, temeljnija eksploracija zahteva da se status psvhicus" potvrdi,
makar tradicionalno, naturalistiki, a to znai rekonstrukcijom toka ili razvoja bolesti. U psihijatriji ovaj postupak
predstavlja jednu vrstu kratke biografije odnosno anamneze". U treoj fazi posmatranik prolazi kroz aleju aparata"
i laboratorijskog ispitivanja. Od laboratorijskog ispitivanja se oekuje provera specifinih radnih pretpostavki i
dokaza.
Savremena klinika psihologija ne trai dobrovoljno odricanje od naturali-stikih metoda i lepu odanost psihologa
laboratorijskom pristupu. Psiholoka klinika metoda je kompletno analogna medicinskom uzoru. To ne znai da je
kliniki psiholog u stanju da sam postavlja psihijatrijske dijagnoze, ali znai da svoju procenu donosi na temelju
kompletnih eksploracija.
Prva tehnika koju kliniki psiholog primenjuje u ispitivanju njemu upuenih sluajeva je anamneza. U naoj bateriji
anamnestike podatke skupljamo prema Listu osnovnih biografskih informacija (LOBI). Pitanja koja postavljamo
ispitaniku imaju karakter usmene ankete. Ona obuhvataju sledea podruja: identifika-cione podatke, podatke o
detinjstvu i porodici, podatke o kolovanju, druenju i socijalnim aktivnostima, seksualnom ponaanju i braku,
izboru poziva i profesionalnom ponaanju, aktuelnim tegobama i kratkom izvetavanju o toku bolesti". Najzad,
LOBI ima odeljak o opisu fizikog izgleda i somatsko ekspresivnom aspektu ponaanja.
Posmatrajui LOBI kritiki, moe se zapaziti da sva pitanja nisu takva da mogu otkriti dublje karakteristike linosti,
tavie sasvim su periferna. Odgovor na to glasi da eksploracija zahteva poznavanje okolnosti i izvesnih dogaaja u
razvoju, a ne samo doivljaja i nesvesne dinamike. Najzad, u ovoj fazi eksplora-cije mnogi ispitanici nisu spremni
za duboko ronjenje". Drugi prigovor koji se moe uputiti LOBI je da veina osvetljava socijalnu stranu biografije.
Ima nekoliko argumenata pomou kojih psiholozi na izvestan nain relativiziraju (a ponegde i obezbeuju)
dogaaje, efekte ponaanja. Argument glasi da je opaanje dogaaja bitno a ne sam dogaaj. I u odnosu na socijalno
ponaanje relativizacija se sprovodi argumentovano, da aktivizovano ponaanje ne samo da ne mora odgovarati
pravim htenjima i naravi osobe nego im je, dosta esto, i suprotno. Nastavljajui tim putem neizbeno stiemo do
konfrontacije stavova o sutini linosti". Supstancijalisti e ostati dosledni u odbrani uenja daje ponaanje samo
realizacija unutranjih struktura", da su promene koje ne zadiru u sr
138
linosti kratkotrajne ili prividne (substitucija simptoma"). Isto je tako izvesno da e periferisti", bihejvioristi i oni
koji u socijalnim i kulturnim uslovima vide primarne faktore ostati pri svome.
Kliniar praktiar ne moe da razrei ove teorijske protivurenosti, niti se to od njega trai. Meutim, u svakom
konkretnom sluaju on se suoava sa problemom: Staje odreenu osobu dovelo do toga da zatrai pomo, odnosno
ta je dovelo do poremeaja. Kliniar e od sluaja do sluaja analizirati sve podatke, i substancijalne" i
periferijske, u nastojanju da nae objanjenje za datu linost. Aprioristiko opredeljenje za jedno ili drugo uenje, u
uslovima u kojima konani dokazi nisu izvedeni, znai dogmatizam. Poimo od najjednostavnijeg pitanja: Kako
graanin taj i taj postaje pacijent (sluaj" ili ispitanik", klijent")?
Donedavno medicinska profesija ljubomorno je bdila nad svojini iskljuivim pravom da postavlja dijagnozu".
Danas, meutim, mogu se uti izjave da dijagnozu mentalnog poremeaja pojedinca postavlja okolina. To, u stvari,
znai da granicu izmeu normalnog i patolokog odnosno trijairanje pojedinaca koji su tu granicu prekoraili
praktino obavlja sredina, okolina u kojoj on ivi. Samo u izuzetnim sluajevima je klimar taj koji sprovodi
primarnu trijau. Na primer, to se deava u masovnim ispitivanjima uz pomo odreenih tehnika, kao to je testiranje regruta. Iz ovoga proizilazi da u veini sluajeva transformacija graanina tog i tog u pacijenta poinje tako to
ga sredina izdvaja kao vannormalnog.
Ako za nekog sredina smatra daje skrenuo", znai na izvestan nain ga obeleava, verovatno je da e ta osoba
postati pacijent". Meutim, markiranje u sredini jo ne vodi obavezno susretu potencijalnog pacijenta i kliniara.
Bitan uslov njegove transformacije u socijalnu i institucionalnu ulogu pacijenta je samo-procena. Mnogi
psihijatrijski sluajevi, daleko ranije nego to su doli kod lekara, psihologa ili socijalnog radnika, shvatili su da sa
njima neto nije u redu" i da treba da potrae pomo. Takva osoba kojaje dola do uverenja da mora potraiti
pomo kliniara postavila je samoj sebi dijagnozu". Svakako da svi oni koji su markirani od sredine kao negativni
izuzeci ne misle obavezno tako i sami. I obrnuto, mnogi koji dolaze do uverenja da im je potrebna pomo kliniara
nisu za svoju sredinu posebno upadljivi. Ako se obe ocene podudare, vea je verovatnoa da e ta osoba postati
pacijent. To, meutim, ne znai da zbir" ova dva kriteriju-ma predstavlja merilo teine poremeaja". Naprotiv,
teko psihotine osobe nemaju uvida u sebe i dospevaju do kliniara samo na osnovu ocene i intervencije sredine.
Ako je neko jednom ve stavljen u okvir uloge pacijenta, odnosno ako je ve zatraio pomo psihologa ili psihijatra,

onda je verovatnoa vea da e i kod sledece tekoe kojaje nesavladiva" ponoviti posetu kliniaru. Takoe stoji da
e sredina izvriti pritisak na ljude sa predistorijom nervnog sloma" da reenje potrae po zdravstvenoj liniji. Za
okolinu kao to je naa ovek koji je jednom imao nervni slom markiran je. Takva osoba je moda i sutinski
disponirana da patoloki reaguje, ali i nezavisno od toga sredina ga obeleava i tumai kao manje vrednu linost
koja ima slabe ivce".
Prvu, trijanu dijagnozu postavlja svako sam ili njegova sredina. ta onda preostaje kliniaru? Kliniaru preostaje da
proveri tu laiku i socijalnu dijagnozu, ali je skoro neverovatno da e ova biti odbaena. Nastavljajui zapoeto
kliniar
139
e pristupiti definisanju poremeaja i njegovom specifikovanju. U stvari, on e odrediti ue okvire, izdiferencirae
odgovarajuu klasu izmeu nekoliko drugih koje su isprva dolazile u obzir (diferencijalna dijagnoza"). Na kraju
odredie se vrsta tretmana (terapija"). Prema tome, moemo zakljuiti da prvu dijagnozu nenormalnosti obino
postavlja sredina ili sam pacijent, dok se kliniar usredsre-uje na odreivanje diferencijalne dijagnoze i planiranje
tretmana.
Moe se postaviti pitanje da lije dozvoljeno" da se dijagnoza poremeaja na nervnoj bazi" odreuje na osnovu
socijalnih kriterijuma. Nije li po sredi pojava koja se moe i srne prihvatiti samo na temelju izuavanja dubinskih
pojava? Moramo priznati da je itava psihijatrijska klasifikacija fenomenoloka i bihejvi-oralna. Osnovni elementi
klasifikacije su albe (simptomi), postupci (znaci), obrasci ponaanja (sindromi) i razvojni put (etiologija). Pojave
koje su bitne za psihijatre nisu nepoznate ni laicima, mada je terminologija razliita. Prema tome, razlika u
terminologiji nije dokaz superiornosti strunjaka Lokalni kritenjumi nor-malnosti - nenormalnosti deluju u oba
pravca. Ne samo to ljudi u jednoj sredini mogu biti vie ili manje skotomizirani" za odreenu vrstu nastranosti ve
to mogu biti i kliniari. Konano, nijedni ni drugi nemaju zasad sigurno objanjenje uzronika i mehanizma
nastajanja aberantnosti. Obe strane se bave prepoznavanjem aberantnosti, s tim to laici diferenciraju normalno od
nenormalnog, a kliniari diferenciraju podvrste nenormalnosti. ak i substancijalni aspekti linosti, kao predmet
prouavanja, nisu ubedljivo pristupaniji kliniarima nego nemedicinskim disciplinama. Allport navodi studiju dva
psihoanalitiara koji su godinama tretirali crne pacijente sa juga SAD. Oni su o tome napisali knjigu koja je trebalo
da osvetli substancijalne aspekte linosti crnog oveka. Meutim, kako pie Allport, saznanja do kojih su dola ova
dva psihoanalitiara, koristei se najdubljom od dubinskih tehnika", nisu nepoznata istraivaima iz drutvenih
nauka. Oni su do tih istih ili vrlo slinih saznanja doli prouavajui crnaku populaciju juga SAD sociolokim i
socijalno-psiholokim metodama. Prema tome, ne moe se prihvatiti apriorna superiornost individualno dubinskih
pristupa u definisanju optih pojava kao to je mentalni poremeaj.
List osnovnih biografskih podataka (LOBI) izmeu ostalih pitanja obuhvata i ova tri kritenjuma normalnosti: da li je
ispitanik smatrao u toku svoga ivota da ne moe da resi svoja pitanja bez pomoi kliniara, da li je moda njegova
okolina preporuivala da se obrati psihologu ih psihijatru i, najzad, da li se ikada zaista pojavio u ulozi pacijenta
pred psihologom? Ova tri pitanja ne moemo prihvatiti kao kompletan kriterijum normalnosti. Mogu se navesti
mnogi sluajevi koji bi pobijali vrednost tih pitanja. Uprkos tome za prvu trijano-dijagnostiku operaciju putem
ovih znakova moemo postii osnovni cilj.
Osnovni biografski podaci kao to su klasifikovani u LOBI pruaju mogunost kliniaru da izvri izvianje, da
spremi mapu problema" na kojoj e biti oznaene zone aktuelnog ili potencijalnog rizika. Time smo nesumnjivo
krenuli dalje od take do koje smo stigli socijalnom dijagnozom. Poto smo u prvom sluaju odredili slabe pojedince
u grupi, u drugoj fazi pokuavamo da odredimo slabe strane u samom pojedincu. Iz sadraja pitanja na LOBI jasno
proizlazi da se jo uvek bavimo eksploracijom, irokim zahvatom u nepoznato.
140
Sa gledita logike, sutina dijagnostikovanja je klasifikacija. Do izbora najpogodnije klase dolazimo kombinacijom
formalno logikog i statistikog suenja (Sarbin, Taft i Bailey, 1960). Meutim, sa psiholokog stanovita sutina
dijagnostikovanja je otkrivanje puta kojim je linost postala aberantna kao i procesa kojim patoloki fenomeni
postaju manifestni. Podaci prikupljeni putem LOBI omoguavaju da ostale dijagnostike operacije odnosno tehnike
analiziramo usmereno. Usmeravanje olakava i ubrzava dijagnostiku. Sutina usmeravanja je u tome to iz mnotva
kategorija i potkategorija klasifikacije poremeaja (nozografija) moemo izdvojiti, ve posle analize LOBI, dve ili
tri potkategorije koje aproksimiraju dijagnostikoj istini". U toku analize ostalih tehnika, koje ukljuujemo
postepeno, klasifikaciona pretpostavka data prema proceni LOBI, moe se odbaciti, promeniti ili potvrditi.
U itavoj psihodijagnostikoj bateriji, koja je koncipirana kao kombinacija studije sluaja i TTS (testova, tehnika i
skala), osnovne biografske informacije su jedine koje sistematski eksploriu prolost, razvoj, odnosno uzduni
presek linosti (biografiju). Pre svega postavljamo pitanje da li je to dovoljno, da li je opravdano zadrati takvu
neravnoteu izmeu naina eksplorisanja biografije i eksplorisanja aktuelne strukture i dinamike? Teorijski ova
disproporcija nije opravdana. Meutim, sa praktinog stanovita vanije je ono to aktuelno moe da se konstatuje i
ta se predvia. Tretman u celini, a terapija posebno, sa izuzetkom psihoanalize, orijentisani su na danas i sutra" a
manje na prolost. Uostalom, u okviru primene mape kritinih zona LOBI moe odigrati ulogu orijentira za jednu
detaljniju biografsku eksploraciju.
Kada ve govorimo o dijagnozi i disproporcijama izmeu tehnika koje zah-vataju uzroke sadanjeg i prolog
ponaanja, moemo pomenuti jo jedan paradoks. Mada se prognozi posveuje veliki znaaj, nijedna tehnika u
sklopu nae baterije ne prua sistematsku mogunost prognoze. Ova baterija zahvata podatke o prolosti i testira
ponaanje linosti u sadanjosti. Uprkos tome, mnoge odluke donose se zavisno od oekivanih efekata, dakle

uslovljeno buduim ponaanjem. Problem budueg ponaanja, neeg stoje u trenutku eksploracije samo apstrakcija,
moda je i vaniji od prolog i sadanjeg. Predikcija ponaanja nije samo metodoloki kriterijum prema kojem
odmeravamo valjanost pojedinih tehnika ili baterije u celini ve je i znaajan teorijski problem. Objanjavanje
prolosti i objanjavanje sadanjosti ponaanja linosti ostae ograniene vrednosti ako iz toga ne moemo izvesti
pouzdane prediktivne pretpostavke.
Na kraju da konstatujemo: LOBI je eksplorativni postupak koji postavlja jedan okvir u kojem emo produbiti
analizu sluaja. Meutim, LOBI nije tehnika koja daje odgovore na probleme. Naprotiv, LOBI je tehnika koja otvara
studiju sluaja i omoguava da inventariemo njegove probleme, uzdu i popreko, i da na osnovu njih postavimo
mapu problema. LOBI nam omoguava da odredimo prvi, opti utisak o sluaju i da uspostavimo kontakt izmeu
dve osobe sa dijametralno razliitim ulogama (koje bi trebalo da se dopunjuju). Od svih tehnika u bateriji LOBI je
jedna jedina koja izriito eksplorie biografsku prolost, mada nedovoljno. Naravno, ovaj manjak moe se, po
potrebi, dopuniti heteroanamnezom, dnevnicima i drugim dokumentima biografskog karaktera. Najzad priznajmo i
to daje LOBI instrument iz kojeg razliiti majstori izvlae razliitu muziku.
141
Shema sadraja biografske eksploracije
Zadatak metode prikupljanja anamnestike i heteroanamnestike grade sastoji se dakle u tome da se i u relativno
kratkom vremenskom intervalu od klinikih sluajeva, koji su preteno loi samoprocenjivai, skraenim
postupkom, dobije onoliko informacija koliko je neophodno da se linost pacijenta moe ocrtati. Drugim recima,
skraena metoda treba da bude prosta, a ipak da omogui sve to bi pruila maksimalna biografska eksploracija.
Sasvim je sigurno da takvi kompromisi ne mogu uvek da budu plodni. Rezultati niza klinikih metodolokih
istraivanja, uprkos svemu, pokazuju da je i takva skraena biografska metoda jedna od najboljih u dijagnostikom
arsenalu savremene klinike psihologije.
Shema koju ovde navodimo predstavlja, u grubim crtama, sadraj veine istorija sluajeva rasporeen po rubrikama.
1. Socio-kulturalna pripadnost: odakle je pacijent poreklom, da li je sa sela ili iz grada, kojoj grupi ili podgrupi iz
te sredine pripada, da li je njegova porodica menjala drutvenu poziciju ili je pak on menjao ili nije, kakav je njegov
poloaj u njoj.
2. Porodina struktura i odnosi: kratka istorija porodice i braka roditelja; opti uslovi ivota porodice, finansijski,
stambeni, rodbinski, socijalni i vrednosni sistem porodine grupe.
a. Otac: starost, zanimanje, kolska sprema, poreklo. Osobine linosti, odnos prema supruzi, deci i drugim
osobama. Interesi, ciljevi i planovi u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa ocem. Promene u svemu
tokom godina.
b. Majka: starost, zanimanje, kolska sprema, poreklo. Osobine linosti, odnos prema suprugu, deci i drugim
osobama. Interesi i planovi, posebno u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa majkom. Promene u
svemu tokom godina.
c. Suprug ili supruga: starost, zanimanje, kolska sprema i poreklo. Osobine linosti, karakteristike odnosa sa
ispitanikom i prema drugim osobama.
d. Braa i sestre: sve kao i u prethodnim rubrikama. Posebno ispitivati karakter odnosa sa ispitanikom i prema
roditeljima, u detinjstvu i kasnije.
3. Detinjstvo: odnosi u porodici u vreme roenja, kako je tekao poroaj, razvoj u prvim godinama ivota, vanredni
dogaaji u porodici. Osobine ponaanja u detinjstvu, pojava straha ili drugih oblika poremeaja, bolesti u detinjstvu.
Reagovanja na roenje brata ili sestre, odlazak ili smrt bliskih, odvajanje od porodice i slino.
4. Istorija kolovanja: polazak u kolu, uspeh tokom kolovanja, tekoe u uenju, disciplini ili kontaktima sa
decom. Interesovanje, ambicije i ciljevi. Izbor smera daljeg kolovanja, dalji planovi za uenje.
5. Istorija zaposlenja: radni sta, vrsta posla kojim se bavi, promene zaposlenja, uspesi i tekoe na poslu, sukobi.
Zainteresovanost za posao, ambicije, zadovoljstvo poslom. Kako je podneo ivot u armiji za vreme sluenja roka.
142
6. Seksualno ponaanje i brak: seksualni interesi u pojedinim fazama ivota i razvoja, deje igre, momake
odnosno devojake godine, predbrani moral i lini pogledi. Izbor objekata i specijalne naklonosti. Istorija braka i
karakteristike braka. Nezadovoljstva i tekoe.
7. Istorija bolesti: bolesti u detinjstvu, invaliditet, telesne deformacije. Popis bolesti od kojih je ispitanik bolovao,
na koje se sada tegobe ali, kako i kada su se one pojavile, kako ocenjuje sopstveno zdravstveno stanje, kako ua
okolina to ocenjuje, staje preduzimano, ta sada oekuje.
8. Interesi i sklonosti: ime se rado bavi, profesionalno i neprofesionalno, kakve obrasce sledi u meuljudskim
odnosima, u relaciji svojih interesa i planova i kada je napet, iznerviran i bolestan. Kako vidi sebe u aktuel-noj
situaciji, kako ocenjuje svoje slabosti i vrednosti i emu se neposredno nada.
Materijal koji se ovakvom vrstom usmene ankete sakupi, i pored jednoobra-zovnosti primene sheme, krajnje je
razliit od sluaja do sluaja. Sve razlike koje se javljaju nisu, meutim, uslovljene istom vrstom razloga. Mnoge od
njih potiu od socio-ekonomske pripadnosti ili etno-kulturalnog porekla. Ta vrsta razlika za kliniku praksu nema
pozitivne vrednosti. Za dijagnostiku su od veeg znaaja one razlike u odgovorima koje su uslovljene individualnim
specifinostima kao i vrstom poremeaja.
Kod ne malog broja klinikih sluajeva gotovo je nemogue obaviti anamnestiko anketni intervju zbog toga to su
oni nekomunikativni, veoma razdraeni ili se nalaze u stanju pomuenosti, te se sa njima ne moe uspostaviti ni
minimalni kontakt koji bi doveo do eljenog cilja. S druge strane, upravo to stanje u kome se nalazi u trenutku

prikupljanja biografske grae ima veliki dijagnostiki znaaj i zbog toga mora biti registrovano. Zapravo se moe
rei da drutveno stanje i ponaanje ispitanika mora biti bezuslovno utvreno u trenutku zapoinjanja biografske
eksploracije. Takva registracija obezbeuje nam nultu taku" u odnosu na koju procenjujemo pouzdanost iskaza a
takoe i obim, vrstu i smer promena koje e kasnije uslediti pod uticajem terapije i ostalih inilaca.
PROCENA LINOSTI U VREME EKSPLORACIJE
im odreena osoba postane subjekt psiholoko-psihijatrijskog prouavanja, dakle podvrgnuta studiji sluaja, treba
oekivati da e u nastupajuem procesu eksploracije linosti biti uporedo primenjene i istorijsko-longitudinalne
metode, kao to je biografska, i metode poprenog preseka. Procena aktuelnog duevnog stanja spada u ove
poslednje.
Studija sluaja pod optimalno povoljnim uslovima podrazumeva timsko prouavanje linosti koja je, na odreeno
vreme, smetena u kliniku ili bolniku sredinu. Dodue, po savremenim shvatanjima vie nije bezuslovno potrebno
da ispitanik u toj sredini provede sva 24 asa dnevno. Moe se boravak ograniiti na pola dana, osoba ne mora
spavati u bolnici ve je tamo samo za vreme dok je kliniki tim na okupu (dnevna bolnica). Bitno je daje boravak u
klinikoj sredini, sa gledita studije sluaja, u odreenom smislu programiran. Ovaj period posma143
tranja ima aktivne i pasivne faze. Pod aktivnim fazama se podrazumeva direktan kontakt ispitanika sa lanovima
ekipe: psihijatrom, klinikim psihologom, socijalnim radnikom, radnim terapeutom, lekarima uih specijalnosti koji
dopunjuju svojim nalazima istoriju bolesti. Ovamo spada i uee posmatranika u organizo-vanim aktivnostima
grupe bolesnika. Pasivne faze posmatranja su one u kojima ispitanik ne kontaktira sa lanovima ekipe, ve spontano
nalazi svoj program u granicama formalnih pravila ustanove i strukture grupe u koju je ukljuen. Posma-tranje u
klinikim uslovima moe se uporediti sa radom nekog velikog poligrafa (tzv. detektor lai"). I ovde se ispitanik
podvrgava, u relativno kratkom vremenskom intervalu, gotovo sinhronizovanim viestrukim ispitivanjima,
posmatranjima i testiranjima, od kojih ga svaki pojedinano zahvata i odslikava onakvog kakav se zatekao u datom
momentu. To je zapravo i sutina metoda poprenog preseka". Svaka od tih pojedinanih mera prikazuje nam
poneki aspekt ili poneku grupu funkcija celovite linosti. Ovi izdvojeni uzorci ponaanja i linosti predstavljaju
sloaj toga to je u toj linosti opte i trajno i onog drugog to je trenutno i specifino vezano za trenutak biografije,
vreme, mesto, ljudski odnos ili vrstu pri-menjenog instrumenta. Neka od tih ispitivanja i merenja obavljaju se samo
jednom, dok se druga, prema ukazanoj potrebi i mogunostima, mogu ponoviti dva i vie puta. Ve ovo poslednje
otkriva da metode poprenog preseka nisu strogo statine niti apsolutno razliite od biografske metode (koja kao
bitni oblik ima dimenziju vremena i promena u vremenu). Metode poprenog preseka, odnosno metode koje se
mogu ponovljeno primenjivati slue i kao tehnike praenja spontanih i forsiranih promena jer omoguavaju,
nasuprot nepreciznosti biografskih kazivanja, da se razlike po definisanim varijablama linosti i ponaanja i
kvalitativno i kvantitativno registruju i prikau. Kliniki eksperimenti i kontro-lisana posmatranja omoguena su
upravo zahvaljujui opisanim svojstvima metode poprenog preseka.
Ako kliniku studiju sluaja odredimo kao racionalnu pripremu serije razliitih eksplorativnih i drugih postupaka,
onda je sasvim logino da ona treba da zapone od ispitivanja najosnovnijih mentalnih funkcija" kao preduslova za
ostala ispitivanja. Ispitivanje mentalnih funkcija obino sprovodi lekar ili psihijatar. Razlozi za to su brojni i
uglavnom u sklopu psihijatrijske eksploracije, mada se njeno sprovodenje obino prilagodava duevnom stanju
pacijenta. Pre svega tei sluajevi, kao to su psihoze i demencije, iziskuju sistematinu proveru mentalnog stanja,
dok se kod ostalih, lakih oblika poremeaja i nastranosti koristi i znatno skraeni oblik. Ispitivanje mentalnog
statusa, kao psihodijagnostika tehnika, spada u domen psihijatara.
Sam proces ispitivanja predstavlja kombinaciju razgovora, posmatranja i primene nestandardizovanih testova.
Rubrike u koje se podaci posmatranja i razgovora unose po nazivima podseaju na asocijacionistiku psihologiju,
mada tehnika ispitivanja mentalnog statusa nema teorijsku osnovu.
Izgled, dranje i opSta karakteristika ponaanja
Najpre se registruje opti izgled pacijenta, kako je odeven, oeljan ili posebno obeleen. Kakve je fizike grae,
vidljive somatske odlike i izrazitost sek144
sualnih obeleja. Kakvo ima dranje i ekspresiju motorike (neupadljivo, motorno hiperaktivan, motorno
hipoaktivan). Izrazne karakteristike delova tela koje su nosioci neverbalne komunikacije sa sredinom: mimika lica,
ruke, ramena, poloaj tela i promene koje se na njemu oituju. Ovamo se unose sve vidljive karakteristike
autonomne nervne aktivnosti: bledilo, crvenilo, znojenje, oi, enice. Isto tako procenjivanju podlee stav prema
ispitivau (koji moe biti: prijateljski, neutralan, neprijateljski i meovit ili promenljiv). Posebno je vano da se
registruju sve promene u ekspresivnom ponaanju u vezi sa temama razgovora ili drugim iniocima.
Govor i verbalne karakteristike. U okviru ispitivanja mentalnog stanja spada i verbalno ponaanje: jasnoa,
pravilnost, funkcionalnost i adekvatnost forme u odnosu na sadraj i na situaciju. Kliniar e doslovno zabeleiti
pojedine iskaze da bi imao dokumentaciju o dijagnostikoj ili personalnoj autentinosti. Artikulacija izgovora reci
testira se tako to se od ispitanika trai da izgovori neku teku reenicu (Prva srpska artiljerijska brigada). Registruje
se da li je govor adekvatan, ubrzan ili usporen. Da li su reci adekvatno koriene ili ne (ponavlja istu re uzastopno,
upotrebljava nepoznate kovanice). Analiza govora i verbalizacija moe da obuhvati i proveru rukopisa.
Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudima
Osnovni uslov svake produbljene psiholoke eksploracije linosti je ouvani kapacitet ispitanika da komunicira i da
ima svestan kontakt sa okolinom. Ukoliko postoji poremeaj svesti, od blagog pomuenja preko tekih delirantnih

izmena do zamraenja i gubitka, onda je reciproni kontakt iskljuen. Procena ouvanosti svesti zasniva se na
celokupnom materijalu koji dobijamo ispitivanjem mentalnog stanja. Meutim, postoje i posebne grupe zadataka
koji su i namenjeni upravo tome. U tom sklopu se posebno proverava:
a) orijentisanost
al. u vremenu: datumu, mesecu, godini ispitivanja. a2. u prostoru: kakva je to zgrada (u kojoj se nalazimo), koje
mesto, republika, drava. a3. prema osobama: ko su ispitivai, osoblje, drugi bolesnici.
b) orijentisanost u prolosti
bi. u neposrednoj prolosti: zadaju se kratke serije brojeva (oko sedam),
imena, adrese ili boje kojih treba da se seti nakon tri do pet minuta. b2. u blioj prolosti: ispituje se seanje imena
lekara koji su ga leili,
aktivnosti u kojima je uestvovao ili susreti (vaniji) koje je imao. b3. u daljoj prolosti: kada je zavrio kolu, kada
se oenio, bio u armiji,
kada su mu umrli roditelji.
Ispitivanje miljenja. Psihijatrijsko ispitivanje miljenja obuhvata dve povezane podgrupe, formalne i sadrinske
aspekte funkcionisanja ili disfunkcija i poremeaja miljenja.
a) Forme miljenja. Ovamo se ubrajaju nepravilnosti i poremeaji sledeih funkcija miljenja:
10 Psihodijagnostika
145
al. Panje, ova moe biti adekvatna, ukoena ili nezadriva.
a2. Pamenja, koje moe biti adekvatno, neadekvatno za nove ali adekvatno za stare sadraje, nepotpuno ouvano,
dopunjavano" izmiljotina (konfabulacije).
a3. Percepcija, koja moe biti ouvana, otupljena, upadljivo izotrena prema odreenoj vrsti stimulusa, izmenjena
pod uticajem autistikih i halucinatomih sadraja ili pod uticajem mehanizma projekcije.
a4. Asocijacije, koje mogu biti adekvatne, ubrzane, usporene, blokirane, veoma brze i povrne (bez ideja) ili
skokovite i bizarne.
a5. Apstraktno miljenje, koje moe biti razvijeno i ouvano, ili razvijeno i oteeno. Uporedo sa ovim proverava se
prevaga konkretnog ili apstraktnog miljenja.
b) Sadraj miljenja. Meu onim ljudima koji se obraaju za pomo psihijatrima i psiholozima veliki broj je
zaokupljen idejama koje ukazuju na prirodu njihovog poremeaja. Sadraji miljenja su esto veoma karakteristini
za pojedine grupe bolesnika i zbog toga je lako razumeti zato su klasifikacioni sistemi patolokih ideja" toliko
izdiferencirani. Dajapazon klasifikacionih sistema veoma je veliki, obuhvata sadraje koji mogu biti prisutni i kod
normalnih ljudi, a upadljivi su samo ako su previe intenzivni ili trajni, a i one koji se gotovo nikad ne nalaze drugde
sem kod teko rastrojenih bolesnika. Svakako da u velikoj veini sluajeva odreeni sadraji miljenja nisu statini i
nisu izdvojeni iz dinamikog konteksta ivotne pozicije, htenja, stremljenja, interesa, unutranjih sukoba, nesvesne
psihike i branih i drugih odnosa. Njihova izolacija, u toku ispitivanja mentalnog statusa, proistie iz potrebe
metodolokog sistema.
Poremeaj sadraja miljenja moe se izraziti kao zaokupljenost brigama, strahovanjima, hipohondrijskim
tegobama, neobjanjivim mrnjama, svojim telom, izgledom ili linou, samosaaljenjem, idejom da ga mrze ili
odbacuju. Takvi sadraji su manje-vie poznati svakom ali su oni kod nekih ljudi, za due ili krae vreme, pojaani i
sputavaju ga u radu i ivotu.
Kod izvesnog broja ljudi unutranji i spoljanji sukobi idu zajedno sa jednom posebnom orijentacijom svesti i
miljenja koja se ogleda u precenjivanju znaaja neke ideje. Takve precenjene ideje mogu biti krajnje raznolike i
vezuju se za vred-nost sopstvene linosti, upranjavanjaneke aktivnosti, vebanja, klub i slino. Ova vrsta sadraja
nekada se neprimetno utapa u jednu teu formu takozvanih sumanutih ideja. Sadraj sumanutih ideja takoe moe
biti veoma razliit, ali su neki oblici ei: ideja ljubomore, proganjanja, praenja od strane specijalnih slubi, ideja
o izuzetnoj istorijskoj vrednosti i misiji sopstvene linosti.
Posebna panja pri proceni mentalnog statusa i poremeaja miljenja pridaje se otkrivanju halucinacije. One se
nekad otkrivaju direktno, ve preko eufemizma. Tako bolesnik saoptava da ima neobine doivljaje", da mu je
sluh postao otriji", da u utrobi ima neto" ili daje hrana promenila ukus.
Patoloki sadraji miljenja nekada su tesno vezani za ekstremna raspoloenja i afekte. Bolesnik moe da bude
zaokupljen idejama manje vrednosti, krivice, bezizlaznosti ili ak neposredne totalne katastrofe sveta, za ta je on
kriv ili moe da veruje daje sasvim iznutra istruleo". Na drugom kraju dimenzije afek146
tiviteta mogu se javiti ideje daje sve prosto ko pasulj", da moe da uradi sve to hoe, da je naprosto svemogu.
Poremeaj sadraja miljenja moe da se izrazi i kroz diskretne ali uznemirenjem praene iskaze da se neto
neobino deava", da pojedini delovi tela menjaju volumen ili oblik, da ima oseaj kao da se svet menja ili da ja
nisam ja". Ovaj doivljaj preobraaja linosti ili depersonalizacije moe da primi veoma bizarne oblike. Nekada je to
samo uvid u jednu fazu izrazitog rastrojstva linosti, koju prate krajnje udne ideje, koje uz to mogu da budu
iskazane nepovezano i neshvatljivo.
Zasebnu grupu poremeaja sadraja miljenja ine one ideje koje su nastrane a pri tome vrsto povezane u neki
sistem. Osoba sa takvim idejama saoptie, na primer, daje ona u posedu nekih tajni koje mogu da kompromituju
neku organizaciju ili rukovodioca. Zbog toga je ona izloena neverovatnim pritiscima, smicalicama i ucenama.
Ovakvi i slini sistemi se odlikuju jednom centralnom idejom, koja je manje-vie udna ili proizvoljna, i vrlo

logino nadovezanim a dramatinim zgodama koje se unedogled razvijaju.

Praena inteligencije. Mada se danas vie ne prihvata slobodna klinika pro-cena inteligencije kao valjana i
pouzdana, ipak, delom zbog tradicije a delom zbog potreba prakse, i na ovaj nain se obavlja. Najee je slobodna
procena inteligencije samo preliminarna mera koja pored toga ima i svoje opravdanje. Naime, iako se moe
prihvatiti da je procena inteligencije na osnovu psiholokih testova inteligencije relativno superiorna, nije na odmet
da o istoj stvari postoji jo jedno struno svedoenje, makar ono bilo naknadno i naputeno. U izvesnom smislu su
svi rezultati ocene linosti ispitivanjem mentalnog stanja samo preliminarni, koje e kasnija ispitivanja, potvrditi,
odbaciti ili prihvatiti kao epizode promena kroz koje ispitanik prolazi.
Sam nain ispitivanja inteligencije se sastoji iz dva meusobno povezana dela. Prvi deo se sastoji iz procene preko
biografskih podataka, koji govore o socijalnoj kompetenciji pre poetka bolesti ili posmatranja, kolskoj spremi i
uspehu, profesiji i kvalifikacijama, uspesima ili neuspesima kao i pojedinim ivotnim potezima koji su u pogledu
ishoda zavisili od inteligencije ispitanika. Drugi deo takvog ispitivanja je prilino slian verbalnim testovima
inteligencije i sastoji se u zadavanju nestandardizovanih zadataka kojima se ispituje obim informisanosti, shvatanje
situacije, nalaenje razlika medu pojmovima, reavanje matematikih zadataka. Ovakav dvoslojni nain ispitivanja
inteligencije, i pored svoje psihome-trijske nedoteranosti, omoguava da iskusni kliniar proceni pored nivoa
inteligencije i ispade ili znake propadanja ove sposobnosti.
Nagoni. Znaenje ovog termina priblino se poklapa sa onim to se danas obeleava izrazom motivacija. U okviru
mentalnog statusa registruju se grublje izmene ili odstupanja od uzrastom, polom ili kulturom uslovljenih
izraavanja motiva. U prvom redu se registruju osobenosti sledeih motiva: ishrane, seksualnog motiva, opte
aktivnosti i elje za ivotom. Mada oya etiri motiva ne iscrpljuju ceo repertoar ovekovih potreba, niti su u skladu
sa nekom teorijskom pode-lom i klasifikacijom, oni omoguavaju kliniaru da pobolja svoje shvatanje prirode
poremeaja, da predvidi izvesne opasnosti ili akcije i da preduzme
147
potrebne mere. Procena ovih motiva, odgovara njihovom intenzitetu (adekvatan, pojaan, osLabljep, ugaen ili
patoloki dqminantan), nainu.ispoljavanja i izboru adekvatnih ili neadekvatnih objekata.
Emocionalna stana ili afektivitet. Emocionalno stanje i emocionalno ponaanje imaju vanredno znaenje
pokazatelja zdravlja i bolesti. No uporedo sa tim javlja se i problem pravilne procene. Mada je u mnogim klinikim
sluajevima emocionalno stanje drastino izmenjeno, uporedo sa tim i lako uoljivo, nije mali broj ni onih drugih
ije su prave emocije, da se literarno izrazimo, zagonetne. Zbog toga se kliniar pri ispitivanju emocionalnog stanja
(afektiviteta) istovremeno oslanja na tri vrste pokazatelja: on uzima u obzir to to ispitanik saoptava o svojim
oseanjima, posmatra na koji nain se oseanja iznose i kakvim su ekspresivnim ponaanjem propraeni ti iskazi i,
najzad, uzima u obzir i sebe kao prijemnika" odnosno analizira oseanje koje u njemu pobuuje iskaz pacijenta.
Ispitivanje emocionalnog stanja nije izdvojeno iz itavog konteksta eksploatacije koja se vodi. Meutim, analiza je
usmerena ka tome da se postigne valjana procena sledea tri aspekta emocionalnog ponaanja: aktuelnog
raspoloenja, trajnosti i adekvatnosti.
a) Aktuelno raspoloenje. Afektivni ton ili raspoloenje psihijatrijskih sluajeva moe da bude veoma upadljivo
zbog ekstremnog intenziteta: ispitanik je u stanju straha, uznemirenosti, apatije, neraspoloenja, sete, potitenosti ili
krajnjeg oajanja, ali on moe biti i vedar, veseo ili razdragan.
b) Oscilacije ilipromene raspoloenja. Kod uravnoteenih osoba raspoloenje je relativno trajno ali isto tako i
podlono motivisanim prilagoava-njima i promenama, zavisno od njegovih i od spoljnih i unutranjih faktora. Kod
neuravnoteenih ljudi poremeaj moe da se manifestuje u poremeaju emocionalne ravnotee". Raspoloenje
postaje nepristupano za spoljne promene i uticaje, bolesnik je zaplaen, oajan, ravnoduan ili razdragan bez
obzira na sve to se oko njega zbiva. Meutim, raspoloenje moe biti i krajnje labilno, bez povoda ili motiva ono se
menja, prelazi iz jednog kvaliteta u drugi, bolesnik se as smeje, as plae.
c) Adekvatnost emocionalnog izraza i ponaanja. Emocije ne moraju biti ekstremno izraene niti statine ili labilne
pa da ipak ukazu na duboke patoloke promene linosti. Spoljne pojave ili dogaaji, kao i unutranji sadraji, imaju
po pravilu neku emocionalno doivljajnu vrednost. Ubacivanje nekih intimnih tema u tok razgovora izaziva kod
sabesed-nika i neku emocionalnu reakciju, koja istina moe biti vrlo osobena, pozitivna ili negativna, ali ipak, u
krajnjoj liniji ljudski shvatljiva". Kod nekih oblika teeg poremeaja linosti uobiajene stimulacije mogu potpuno
da omanu ili pak izazivaju paradoksalne, neprikladne i udne emocionalne odgovore. Bolesnik ije je emocionalno
ponaanje paradoksalno i neprikladno pobuuje u sabesedniku oseanje zbunjenosti ili ga uopte ne dotie, ostavlja
ga hladnim i praznim.
Integritet linosti: kritinost i uvid. Za psihijatrijsku procenu linosti veoma je vano da se ustanovi kakav je
intelektualni kontakt bolesnika sa sredinom. Kod
148
mnogih pacijenata, nezavisno od njihove inteligencije, intelektualno, zdravo-razumsko shvatanje dogaaja i odnosa
u spoljnjem svetu je narueno ili defektno. Iz svega to je eksploracijom dobijeno kliniar nastoji da proceni na koji
nain pacijent shvata odnose oko sebe i na kakav nain ih tumai i povezuje. Raspon individualnih razlika u pogledu
kritinosti veoma je veliki. Hiperkritinost, neumoljivi objektivizam" je isto toliko vredan da se zabelei kao i
manjkava kritinost ili odsustvo svake kritinosti kod osoba koje spoljni svet interpretiraju u skladu sa svojim
precenjenim idejama, sumanutim idejama ili halucinacijama. Nekritinost je patoloka pojava koja tesno prati tee
oblike poremeaja linosti, svesti i inteligencije.
Pod uvidom se podrazumeva sposobnost oveka da shvati i povee svoje ponaanje i doivljaje sa situacijom u

celini. Neki bolesnici smeteni na psihijatrijsku kliniku, upitani zato se tu nalaze, odgovorie ozbiljnim glasom: da
se malo odmorim", radi bolova u nozi" ili slino. Nedostatak uviaje ee mnogo blai i izraen je daleko
suptilnije. Neko moe svoje psiholoke tegobe i da povee sa odreenom situacijom u porodici a da tu vezu ipak
pogreno protumai. Nedostatak uvida moe da bude potpun ili parcijalan. Sposobnost uviaje tesno skopana sa
itavom linou, odnosno sa tim koliko je ona zrela, uravnoteena ili inteligentna.
Planovi za budunost. Svaka osoba ima svoju psiholoku realnost i vremensku dimenziju u toj realnosti, u odnosu na
koju moe da bude razliito orijentisana. Mnogi su vezani i za svoju prolost, i za sadanjost a orijentisani su ipak na
budunost. U pogledu te orijentacije mogu da nastupe, kod nekih ljudi, i trajne disproporcije. Jedni su potpuno
orijentisani na prolost, ive u uspomenama", drugi su sasvim predani sadanjosti, ili kako se kae ive od danas
do sutra", dok su trei ve sada potpuno uivljeni u svoje planove o budunosti. Procena ove dimenzije ponaanja
moe da doprinese boljem razumevanju ponaanja a takode i diferencijalnoj dijagnozi nekih psiholokih poremeaja
Eksploracija mentalnog statusa daje prvu sliku ili prvi presek linosti i aktuelnog ponaanja u vremenu kada je
kontakt obavljen. Formalno, ovo ispitivanje se zavrava izborom radne dijagnoze i preliminarnim formulacijama o
dinamici linosti i njene interakcije sa sredinom. Radna dijagnoza kao i hipoteza o dinamici ponaanja mogu kasnije
da budu doterane ili ak izmenjene. Uporedo sa ovim dijagnostikim pretpostavkama, ili preciznije u vezi sa njima,
vre se i potrebna predvianja, ocenjivanja rizika i izbor programa terapijskih mera. I ovo kao i dijagnoza podlee
modifikacijama i promenama ukoliko se pokae daje to potrebno. Najzad, na osnovu analize mentalnog statusa i
biografske eksploracije donosi se odluka o tome da li je potrebno proiriti i usmeriti dijagnostiku eksplo-raciju
linosti u odreenom pravcu i koga treba konsultovati da bi se takav iroki program analize ponaanja dovrio.
Psiholoka psihodijagnostika, sa svojim mnogobrojnim instrumentima i tehnikama, nudi mogunost za takvu
proirenu eksplo-raciju linosti i njene sposobnosti.
ak i ako preporuka, na osnovu prethodnih ispitivanja sluaja, bude glasila da nema potrebe za ukljuivanjem i
ostalih lanova tima u dijagnostiku obradu, sasvim je verovatno da e psihijatar svoje ispitivanje dopuniti
primenom jo jedne metode koja se naziva intervju.
149
IX. DIJAGNOSTIKI INTERVJU
Ako se uopte moe rei da u okviru studije sluaja postoji nezamenjiva metoda, onda je to bez sumnje intervju. Jer
injenica je da se intenzivno psiholoko prouavanje pojedinaca ne moe ni zamisliti bez primene nekog oblika
intervjua. tavie, ako intervju definiemo kao profesionalnim ciljem usmereni razgovor dve osobe koje imaju
meusobno komplementarne uloge", onda skoro da i nema znaajnije metode eksploracije linosti u kojoj intervju
nije, u nekoj meri i obliku, zastupljen. Tako, na primer, ranije opisane metode, biografsko-razvojna i ispitivanje
mentalnog statusa, takoe ulaze u okvir ire definicije intervjua. Iz ovde reenog nameu se dva pitanja: prvo, zato
je intervju nezamenjiv, i drugo, staje sutina intervjua?
U arsenalu instrumenata savremene psihologije postoji znatan broj takvih koji omoguavaju da se ispita i oceni,
kvalitativno ili numeriki, jedna ili itava grupa osobina linosti bez ukljuivanja intervjua u taj proces. Objektivni
ili polu-objektivni testovi mogu da budu veoma dobro badarem i tako podeeni da njihovi rezultati prevazilaze
tanost procene zasnovane na intervjuu. Takoe postoje i testovi linosti koji, u odnosu na specifian kriterijum,
takoe nadmauju tanost intervjua. Najzad, ak i kada je u pitanju kompleksni rezultat dobijen ispitivanjem
odreene osobe putem ele skupine psihodijagnostikih tehnika, moe kliniar da izvri analizu i da valjanu
dijagnostiku procenu iako intervju nije vodio niti je imao linog kontakta sa ispitanikom. To bi bili argumenti koji
dokazuju da intervju nije potreban a jo manje neophodan. Meutim, superiornost navedenih ne--intervju tehnika
strogo je ograniena na uslove u kojima se javlja samo odreena vrsta ispitanika, gde se ispituje jasno definisana
osobina, a veza kriterijuma i rezultata tehnike je prethodno rigorozno proverena. Ovakvi su uslovi dijametralno
razliiti od onih u kojima rade kliniari koji se sreu sa krajnje razliitim osobinama. to se pak tie slepe metode,
koja predstavlja procenu neke osobe samo na osnovu dokumentacije, a bez neposrednog prethodnog kontakta sa
procenjivaem, treba dodati da je ona uspena samo ako se njome koriste najvrsniji strunjaci, a oni uvek podvlae
da bi rezultat bio bolji (a ne slabiji ili isti) da su razgovarali sa svojim ispitanicima, da su imali neki kontakt. Na
emu se bazira ograivanje eksperata od slepe metode? Pre svega u linom kontaktu svaki kliniar dolazi, na neki
svoj nain, do odreenih zapaanja i ocena do kojih ne moe doi posredstvom ne-intervju tehnika. Osim toga,
neposredni kontakt u intervjuu omoguuje kliniaru da stvori jednu optu impresiju o linosti posmatranika, koja
predstavlja i poetnu hipotezu i orijentacioni okvir daljeg praenja, analize i generalizacije. Opta impresija se stvara
takoe i na poetku analize dokumentacije studije sluaja lepom metodom, ali ona nema istu otrinu i uverljivost za
procenjivaa.
150
Najzad, kliniar koji je imao kontakte preko intervjua sa sluajem dolazi do svojih zakljuaka bre, sigurnije i
iskazuje vei stepen uverenosti u svoj sud, jer raspolae neim ega nema u pismenoj dokumentaciji. Iz svega ovoga
dolazimo do sledeeg odgovora na postavljeno pitanje: u sklopu studije sluaja intervju je nezamenjiv zbog toga to
je nauna i struna vrednost dijagnostikih zakljuaka zavisna od ljudske komponente kliniara. Klinika metoda, i
pored velikog napretka u metodologiji ispitivanja i obrade podataka, jo uvek nema zamenu za eksperta, tj. ljudski
faktor integracije.
U mnogo emu intervju je jedinstvena metoda meu svim ostalim sa kojima nauka danas raspolae. Pre svega nema
nijedne oblasti ili discipline koja se bavi ovom ili onom vrstom ponaanja oveka ili malih grupa a da ne koristi
intervju, za orijentaciju ili kao sredstvo delovanja. Pedagogija, sociologija, sudstvo, psihoterapija, psihijatrija i druge

(urnalistika, istraivanje trita, individualni rad svetenika kao i meuljudski odnosi uopte, u porodici, na poslu)
nezamislive su bez verbalne komunikacije koju uopteno nazivamo intervjuom. Kao razgovor odreene vrste (ne
moe se svaki razgovor izjednaiti sa intervjuom) on ima izvanredno iroku primenu. Iz toga bi se moglo zakljuiti
da je intervju veoma elastian kao metoda, i da se zbog dugo akumuliranog, velikog iskustva o njemu vrlo mnogo
zna. Kako stvari danas izgledaju moglo bi se rei da je nesumnjivo tano samo ono prvo, naime, intervju je
najelastinija dijagnostika tehnika od svih poznatih. Meutim, iako mnogi znaju poneto o intervjuu, to ne znai da
je nauno saznanje o njemu daleko odmaklo. Znanje o intervjuu na naunom nivou nije proporcionalno irini
njegove primenjivosti i broju onih koji o njemu poneto znaju.
Intervju se u svakoj oblasti primenjuje na poseban nain, to e rei sa posebnom strategijom i sa drugim ciljevima.
ak i u psihijatriji i klinikoj psihologiji postoji vie vrsta intervjua. Poetni ili kontaktni intervju koristi se u prvom
susretu sa sluajem, a vodi se sa ciljem da se kliniar i ispitanik upoznaju, priblie i da se orijentiu na nastupajui
program. Pratei intervju je periodian serijski susret iji ciljevi variraju: davanje podrke, usmeravanje,
obogaivanje saznanja i uvida. Terapijski intervju je po definiciji usmeren na modifikaciju ponaanja linosti, na
davanje podrke i produbljivanje saznanja o pacijentu odnosno na njegov uvid. Zavrni intervju je usmeren na
dirigovano bilansiranje ocena i stavova sluaja od strane kliniara i na planiranje programa ivota u periodu
rekonvalescencije. Sve u svemu, kliniki intervju podrazumeva jedan irok repertoar posebnih oblika u kojima se
praktikuje. Kada se, meutim, govori ili pie o intervjuu kao metodi eksploracije linosti, uobiajeno je da se on deli
na dve osnovne vrste: dijagnostiki i terapijski intervju.
Kada ve govorimo o iniocima koji utiu na raznolikost intervjua, onda ne smemo ispustiti udeo jednoobraznosti.
Naime, kao to smo ve rekli, intervjuu je cilj usmereni razgovor. Meutim, pitanje kako doi do odreenog cilja,
koji, ako se radi o dijagnozi, treba da otkrije i klasifikuje sve simptome i znake poremeaja, nailazi na dva razliita
odgovora. Do cilja se moe doi tako to emo se pridravati jedne odreene sheme problema koje emo zahvatiti
ispitivanjem. Taj postupak je unapred isplaniran i mi emo ga sprovoditi kod svih ispitanika sa ono151
liko odstupanja i individualnog taktiziranja koliko je najnunije. Poto je takav nain dijagnostikog intervjua u
osnovnim crtama unapred odreen i uniformno primenjivan naziva se standardizovani intervju". U mnogim
pojedinostima on je srodan tehnici usmene ankete. Drugi tip dijagnostikog intervjua je suprotan prethodnom po
tome to je otvoren prema onome to namee trenutak i individualnost sluaja. Program tema koje se eksploriu je
elastian, manje obavezan i rastegljiv. Kliniar nije obavezan da kao merilo uspenosti intervjua uzima do koje je
mere dobio odgovor na sva pitanja". Ovaj tip intervjua se naziva nestandardi-zovanim i on je u bitnim osobinama
slian terapijskom intervjuu.
O prednostima i relativnim nedostacima oba tipa klinikog intervjua dosta se raspravljalo. Pozitivne osobine
standardizovanog intervjua su sledee: 1) vano je da intervjuer osigura saradnju sluaja i da bude istrajan a nije od
presudne vanosti da li ima klinikog dara i iskustva; 2) obezbeen je da sva pitanja koja su odabrana kao znaajna
za nasluivani problem budu pokrivena odgovorom, 3) trajanje standardnih intervjua je vremenski krae pa se moe
smatrati ekonominijim; 4) standardni intervju zbog karaktera jednoobraznosti omoguava uporeivanje pojedinaca
ili grupa pa je pogodniji za istraivanja; 5) podaci dobijeni ovim tipom intervjua mogu se lake i bolje
kvantifikovati, to je takode-prednost sa stanovita istraivanja i naunog uoptavanja. Ove osobine se ne mogu
olako zanemariti i zbog njih e standardni intervju uvek imati prednost kada se studija sluaja koristi u svrhu
istraivanja i generalizacija. Nestandardni kliniki intervju takode ima vie pozitivnih vrednosti. Ovamo ubrajamo:
1) tok takvog intervjua prilagoen je trenutnim raspoloenjima i preokupacijama sluaja, zbog ega su odgovori
spontaniji, verniji a ceo razgovor prirodniji; 2) odgovori koji su dobijeni manje su kon-trolisani, zbog ega je njihov
kliniki sadraj esto bogatiji i znaajniji; 3) u toku takvog intervjua moe da doe do razjanjavanja nekih tekoa a
razlozi koji se navode su toliko lini da ih nema u spisku pitanja standardnog intervjua. U izvesnom smislu se moe
rei da je nedostatak ovog tipa intervjua je to to iziskuje vrsnog i iskusnog strunjaka koji e umeti da neprimetno i
dosledno usmerava razgovor da ga ne bi pretvorio u proces sakupljanja gomile irelevancija umesto duboko linih
iskaza i otkria. U stvari se moe rei da oba tipa intervjua imaju svoju odreenu vrednost koja e se pokazati u
pogodnim uslovima. Kliniar u praksi koristi i jedan i drugi, ne kao rivalske metode, ve kao postupke koji u
razliitim fazama dugog procesa traganja za pravim slikama linosti imaju svoje vreme i mesto.
INTERVJU KAO SISTEM KOMUNIKACIJE
Razgovor je vaan ali ne i jedini nain komunikacije meu uesnicima intervjua. Intervjuer i intervjuisani se nalaze
u jednom posebnom odnosu, koji je odreen i spoljnim i unutranjim iniocima, i koji obuhvata tri naina
komunikacije: verbalni, opservaciju ponaanja i empatiku interakciju.
Meu onima koji se bave poduavanjem kliniara miljenja su podeljena u pogledu toga da li se intervju odnosno
intervjuisanje moe nauiti. Neki od njih smatraju da dobar intervjuer mora imati poseban dar, nazovimo ga
psiholoka osetljivost", inae e uvek ostati samo anketar; drugi veruju da se, kao i svaka
152
druga vetina, i intervju moe nauiti. Neiskusni aspiranti su uvereni da se vetina intervjua moe formulisati kao
serija pravila kojima se nalae ta valja initi u toku intervjuisanja. Poznavanje tih pravila i neto iskustva, uz dobru
volju, i eto vam dobar intervju. Ako bi takva pravila bila sastavljena, ona bi se odnosila samo na prva dva, od
ukupno tri, tipa komunikacije u intervjuu: na verbalnu komunikaciju i listu aspekata ponaanja koje treba
opservirati.
Govor je izvanredno sloena funkcija organizma i linosti i ve zbog toga on je i sadrajem i izraznim

karakteristikama bogato ariran informacijama od najvee dijagnostike vanosti. No pre svega govor u intervjuu
slui da prenese poruke o onome to se ne moe drugaije doznati nego direktnim kazivanjem, a to su miljenje,
ocene, stavovi, sadrine nekih oseanja, snova i asocijacija. Sve to pripada unutranjem svetu i to je dostupno
iskljuivo samoposmatranju ispitanika doznajemo govorom. Moemo rei da je verbalna komunikacija prirodan
nain razmenjivanja psiholokih sadraja meu ljudima. Intervjuer moe, koristei elastinost govora,
izdiferenciranost renika i nijansiranje reenica, da ispita i vrlo sloene psiholoke sadraje, naravno pod uslovom
da je ispitanik spreman i sposoban da sarauje.
Pored razmene sadraja, govor ima i jednu drugu stranu koja indirektno izraava veoma mnogo o trenutnom stanju
govornika, o tome da li je uznemiren, priseban, siguran ili otvoren. Dobro je poznato da poruku govora primamo i
oce-njujemo i po tome ta se kazuje i kako se kazuje. Praenje tog sklada, izmeu sadraja govora i modulacije
kazivanja, spada u osnovne elemente vetine intervjuisanja. Sve nepravilnosti u nainu govora, i one trajne
(mucanje, vriskanje, nemogunost izgovora slova ili nekih reci, ponavljanje reci) i one povremene (zamuckivanje,
zapetljavanje, omake, drhtanje glasa) moraju biti uoene i na pogodan nain registrovane u kontekstu javljanja.
Govorno ponaanje ljudi u intervju-situaciji uslovljeno je sa toliko puno faktora da mu nije uvek lako otkriti razloge.
Uopte uzev, govor je u tesnoj vezi sa linou ali istovremeno je pod uticajem trenutnih misaonih sadraja,
oseanja, pa i toga kako je ispitanik prihvaen od intervjuera. Agresivni kliniar nailazi na vie nesigurnih ljudi nego
prijatan i predusretljiv, pred kojim se ispitanici oseaju bezbedno i zatieno. Govor se menja i zavisno od
vremenskog toka intervjua, tako, na primer, u poetku moe biti nesiguran, glas podrhtava, ali kasnije, kada se
ispitanik oseti manje neprijatno i shvati da nije sve tako strano kao to je mislio, govor postaje prirodan, slobodan i
blii trajnom nainu verbalnog ponaanja.
Dva posebno uticajna faktora, koja odreuju govorno ponaanje u intervju--situaciji, jesu obrazovanje i uvid. Ma
koliko da je kontakt kliniara sa sluajem dobar, verbalni sadraji intervjua bie oskudni ako je obrazovanje
ispitanika nisko i nedovoljno. To umnogome ograniava domet i vrednost ove tehnike studije sluaja. Naime, jedna
od bitnih komponenata neobrazovanosti jeste oskudan renik. Verovatno da zbog siromatva renika takvi ljudi, ak
i ako su u stanju da osete nijanse u svojim doivljajima, oseanjima i stavovima, nisu u stanju da kau. Poto se na
nivo obrazovanja ne moe brzo uticati sa uspehom, takvi pojedinci se otpisuju" i kod njih se neka dublja
eksploracija kao i dubinska psihoterapija (za koju je obrazovanost i izdiferenciran renik conditio sine qua non) po
pravilu ne primenjuju.
153
Meu obrazovanim ljudima postoje izrazite razlike u sposobnosti da unutranje sadraje uoe, izdiferencirano
posmatraju i verbalno opiu. Ako izuzmemo pitanje poverenja, bez koga se ni oni sa najrazvijenijim sposobnostima
samoposmatranja nee ispoljiti, jo uvek ostaje problem onih koji imaju poverenja u kliniara, obrazovani su a ipak
su njihovi iskazi siromani. Razlozi mogu da budu u vrsti interesovanja, tehniki orijentlsani imaju manje
prilagoen renik za opis svojih samoposmatranja, ili je razlog u strukturi linosti. Ima takvih pojedinaca koji
nezavisno od psihikih poremeaja ne umeju da se samoposmatraju, ne zapaaju unutranja zbivanja i ne pridaju im
vei znaaj. U procesu psihoterapije kod takvih pojedinaca moe se razviti osetljivost za samoposmatranje i shodno
tome i njihova verbalizacija tokom ponovljenih seansi intervjua postae bogatija i prilagoenija unutranjoj sceni.
Koliko je verbalno ponaanje u toku intervjua osetljivo na razliite uticaje pokazuje sledei eksperiment. Sastavljene
su dve grupe ispitanika priblino istih godina i iste inteligencije, uz to su svi bili mukarci. U jednoj grupi su bili oni
koji su najednom testu linosti ocenjeni kao osobe male ego-snage", dok su u drugoj grupi bili oni sa velikom egosnagom". Eksperimentator je eleo da proveri da li duina teksta koji izgovara intervjuisana osoba zavisi od duine
pitanja koja inter-vjuer postavlja. Menjajui sistematski duinu pitanja u toku tridesetminutnog intervjua,
eksperimentator je ustanovio da je njegovo oekivanje bilo ispravno. Veza izmeu duine teksta koji su izgovorili
intervjuer i intervjuisani bila je mnogo jaa u podgrupi sa malom jainom ega", to je priblino isto to i psihoneuroza, nego u podgrupi sa velikom jainom ega", to odgovara normalnom. Prema tome, pokazalo se daje
verbalno ponaanje ispitanika zavisno od verbalnog ponaanja intervjuera, pri emu intervjuisani i ne mora biti
svestan tog uticaja. Naravno, dobrim delom i intervjueri nisu svesni na koji sve nain utiu na svoje sabesednike i
kako menjaju njegovo ponaanje.
KLASIFIKACIJA KLINIKOG INTERVJUA
Kliniki intervju je termin kojim se oznaava verbalni aspekt susreta izmeu kliniara i pacijenta. Razgovor je samo
oblik interakcije koja se odigrava kroz najmanje tri kanala": verbalni, neverbalni ili bihejvioralni i empatiki ili
projekcioni. Pogreno je uverenje daje intervju prvenstveno svojina psihologije ili psihijatrije. Intervju je univerzalni
oblik komuniciranja a pojedine profesije imaju i posebna pravila, kako voenja intervjua tako i koordiniranja i
evaluacije procesa ili odgovora. Za takozvani kliniki intervju specifian je pre svega dijadni model a zatim i spisak
pravila koja obuhvataju pojedinane momente, poev od stavova, pitanja, voenja, uticaja ili manipulacija, do
sadrine koja se eksplorie. Osnovno je da se kliniki intervju vodi izmeu dve osobe u razliitim ulogama, koje su
hijerarhijski postavljene, od kojih je jedna starija i davalac a druga mlaa i molilac. U tom odnosu se jedna strana
koristi snagom koju na nju prenosi druga strana, ali je ona istovremeno optereena odgovornou koju je molilac
preneo na davaoca. Tako imamo sa jedne strane mo i odgovornost, a sa druge slabost i redukovanu odgovornost.
Taj model veoma podsea na odnos roditelja i deteta.
154
Kliniki intervju se moe prikazati na razliite naine, na primer:
1. Intervju se deli prema fazama eksploracije i leenja. Tako se intervju pojavljuje pod nazivima: kontaktni,

produbljeni, tekui i zavrni.

2. Intervju se deli na neposredni ili primarni (naturalistiki), koji odgovara onome to se obino i podrazumeva
pod ovim terminom, i na posredni ili sekundarni intervju. Ova podela se oslanja na jednu vieslojnu shemu.
Naime, psiholozi imaju mogunost da nakon primene odreenih testova linosti, u prvom redu projektivnih, povedu
razgovor sa ispitanicima o odgovorima koje su dali na testovima. Nekada je taj drugi, posredni ili sekundarni
intervju mnogo otvoreniji, blii pravim problemima nego naturalistiki.
3. Intervju se moe deliti i prema vrsti zadataka koji se postavljaju za rea-vanje. Tako, intervju moe da bude:
trijani ili dijagnostiki i saveto-davni ili psihoterapijski.
4. Zavisno od stava koji kliniar usvaja tokom dijadne interakcije u odnosu na pacijenta intervju se moe deliti na
direktivni", autoritativni ili klinikocentrini, i na nedirektni", permisivni ili klijentocentrini.
Ove i sve druge podele polaze od po nekog manje ili vie znaajnog aspekta verbalne interakcije kliniara i
pacijenta. Meutim, moramo priznati da pored njih i uporedo sa njima sve vrste intervjua moemo deliti na dobre i
loe. Zbog toga je jedan od osnovnih problema vezanih za intervju pitanje: staje kriterijum dobrog intervjua i kako
se postaje dobar intervjuer?
DIJAGNOSTIKI I TERAPIJSKI INTERVJU
U potrazi za jednostavnom definicijom intervjua brzo iskrsava formulacija daje to verbalna komunikacija izmeu
dve osobe. Takvo odreenje je nepotpuno, jer je previe neodreeno. Dva vozaa koja se meusobno grde i psuju
takoe verbalno komuniciraju". U oba sluaja definicija je nepotpuna, jer komunikacija nije samo verbalna,
komunicira se i pokretima, dranjem, ukratko telom. ak i ovako dopunjena odredba ne bi mogla zadovoljiti i
prikazati ta, u stvari, znai intervju.
Moemo pokuati sa nabrajanjem kanala komuniciranja", pa emo rei da intervju podrazumeva: razgovor,
neverbalno izrazno ponaanje, empatiku transakciju i meusobnu opservaciju uesnika. Mada takav pristup moe
impresionirati metodinou, on je takoe nepotpun. To to je isputeno vrlo je znaajno. Intervju klinikog tipa je
specifina socijalna situacija koju karakterie odreeni raspored uloga. Bitno je da u datom dijadnom odnosu jedna
osoba ima odreene probleme" zbog kojih nastupa u ulozi traitelja pomoi. Isto je toliko bitno da druga osoba ima
ulogu koja podrazumeva neku vetinu, znanje ili mo koja moe resiti problem". U pitanju je dakle susret dveju
komplementarnih uloga koje karakterie odreeni raspored traenja i davanja. Ova analiza mogla bi se pokazati
dovoljno elastina u pogledu ponuenog okvira pa da obuhvati niz susreta neinsti-tucionalne vrste: dva prijatelja od
kojih je jedan u nevolji, susret deteta i roditelja itd. Zbog toga moramo ovom opisu dodati da kliniki intervju
podrazumeva daje
155
davalac" autoritet po svojoj strunosti. Nekada je to jedina razlika od susreta u kojima ljudi raspravljaju o svojim
problemima.
Matarazzo (1965) je prikazao jednu klasifikaciju intervjua koja se zasniva na podeli koju je dao Rogers. Neosporno
je da pitanje autoriteta, kontrole i odluivanja u dijadnoj relaciji klinikog intervjua apriori regulie ponaanje obe
strane. To ipak ne znai da je hijerarhijska podela na starijeg i mlaeg sutina. I islednik vodi intervju, pri emu ima
vlast i vrlo jaku kontrolu nad okrivljenim, a to svakako nije kliniki intervju. Bitna razlika koja se moe povui
izmeu te dve situacije i dijade uloga je u tome da kliniki intervju podrazumeva pruanje pomoi pacijentu.
Mada izgleda da smo sada blie definiciji, jo uvek nedostaju neki bitni momenti. Postavka da je criteria specifica
klinikog intervjua odnos pruanja pomoi osobe u ulozi autoriteta osobi u ulozi traioca pomoi ne stoji. Advokat
koji razgovara sa svojim klijentom takoe je autoritet i takoe nastoji da prui pomo. To isto moe da se kae i za
profesora i donekle svetenika. Prema tome, odnos pruanja pomoi je bitna karakteristika klinikog intervjua ali
nije criteria specifica. U mnogim sluajevima uostalom moglo bi se osporiti daje svrha intervjua, koju kliniar vodi
sa pacijentom, da se pomogne prvenstveno samom pacijentu.
Kliniki intervju, bez obzira da li je direktivan ili nedirektivan, da li ima za cilj da prui pomo pacijentu, njegovoj
rodbini, sudu ili psihoterapeutu, nije privatan razgovor. Bez obzira na atmosferu odnosa, kliniki intervju je
zvanini susret". Nezavisno od toga da li se on odvija u posebnoj instituciji ili ne kliniar je apriori zvanino lice",
odnosno njegova je uloga u prvom planu a linost u drugom. Ova zamena je bitan preduslov, jer garantuje odreene
standarde ponaanja. Ovom depersonalizacijom kliniar je aktivan sudeonik u jednoj misteriji. On tako moe da
personifikuje nauku, medicinu, strunost, mudrost, ukratko silu koja je nadpersonalna. Po svemu sudei ovakva
transformacija je neophodna kako bi osoba u drugoj ulozi mogla da se transformie i postavi u poziciji osobe koja
moli".
Mnogobrojne slabosti koje iskrsavaju prilikom primene klinikih metoda predstavljaju trajnu provokaciju za
iznalaenje poboljanja. Iako je spisak korisnih saveta poznat veini praktiara redovno dolazi do zatajivanja. Ako
zatajivanje prihvatimo kao neizbeno, onda se poveanjem broja patenata koji treba da poboljaju neke este greke
u radu, ne moe postii stvaran progres. Ostaje nam da se pomirimo sa tim da su kliniari samo ljudi", a znamo da
svi ljudi gree". Drugim recima, apsolutni porast broja otkria i racionalizacija u dijagnostikom radu moe da
dovede do poveanja obima metodolokih znanja, ali e indeks efikasnosti njihove primene biti negativan i sve vei.
Sasvim je razumljivo da jedno reenje moe biti samo jedan superdijagnostiar koji e biti u stanju da efikasno
koristi sva znanja i otkria. U okviru ovih razmiljanja dolo je do ekspe-rimentisanja sa kompjuterskim strojevima.
Kompjuter je maksimalno racionalan. Ova njegova prednost prua mogunosti za ispitivanje vrednosti metodolokih
pravila koje kliniari moraju da naue. Poto je program rada kompjutera tran-splantat pozitivnih znanja i kopija
stila najboljih kliniara, razgovor koji takav stroj vodi vrlo je slian intervjuu sa pravim strunjakom. Evo jedne

takve sekvence.
156
Programirani kompjuter kao intervjuer
P. (pacijent)... Ma svi su ljudi isti!
K. (kompjuter)... Kako to mislite?
P. U nekim stvarima su dosadni kao stenice.
K. Da li mislite na nekog konkretno?
P. Prijatelj me je nagovorio da doem ovamo.
K. Prijatelj vas je nagovorio da doete ovamo?
P. Da, rekao je da sam stalno neraspoloen.
K. ao mi je to ujem da ste neraspoloeni.
P. To je sasvim tano. Ja sam nesrean.
K. Da li mislite da e vam pomoi da ne budete nesreni to to ste doli ovamo?
P. Potrebna mi je pomo, to je sasvim sigurno.
K. ta bi za vas znailo dobiti neku pomo?
P. Moda mogu nauiti da budem bolji sa majkom.
K. Recite mi neto vie o vaoj porodici.
P. Moja majka mnogo brine o meni.
K. Ko jo u vaoj porodici brine o vama?
P. Moj otac.
K. Va otac?
P. Vi ste na neki nain slini mom ocu!
K. Kakvu slinost nalazite?
P. Niste agresivni, ali mislim da ne elite da to primetim.
K. ta vas navodi na pomisao da nisam agresivan?
P. Ne raspravljate sa mnom.
K. Zato mislite da ne raspravljam sa vama?
P. Vi me se plaite!
K. Da li vam priinjava zadovoljstvo da verujete da vas se plaim?
P. Moj otac se plai svega.
K. ta vam jo pada na um kad mislite na oca?
P. Prepiranje.
K. Da li to ima veze sa injenicom da vas je prijatelj nagovorio da doete ovamo?
Ovaj primer ilustruje tezu da se, za specifinu vrstu pacijenata, moe programirati razgovor i prema tome simulirati
dijagnostiki intervju. Savreno efikasna primena svih pravila, koja nadmauje racionalnost prosenog kliniara, ini
kompjuter superiornim. Meutim, ova se superiornost ograniava samo na verbalnu komunikaciju. Ipak treba odati
priznanje ovakvim eksperimentima koji svedoe o tome da izmeu upitnika i klinikog intervjua ima mesta za
robote. Ve danas u nekim klinikim centrima koriste kompjutere kao pomona sredstva u psi-hodijagnostici.
Postavlja se pitanje da li je mogue povui jasnu razliku izmeu dijagnostikog i psihoterapijskog intervjua? Bilo bi
na svom mestu kada bismo i ovom prilikom prvo razjasnili ta je psihoterapija. Zadovoljimo se najkraom formulacijom. Psihoterapijom se moe smatrati svaki program, verbalni, manipulativni
157
ili kombinovani, koji dovodi do promena i oduavanja od nepoeljnih obrazaca ponaanja i doivljaja. Po logici
stvari, dijagnostiki intervju je neophodan da bi se utvrdila vrsta nepoeljnih obrazaca i doivljaja", to je pak
logiki preduslov i/bora specifinog tretmana. Iz ovoga proizilazi da je neposredna namena dijagnostikog intervjua
da osmisli izbor i planiranje kliniara sticanjem uvida u problem pacijenta.
Psihoterapijski intervju je, u neku ruku, suprotan dijagnostikom. Cilj terapijskog intervjua je da pacijent stekne ili
povea uvid u sebe. Poto se promene oekuju u ponaanju i menjanju doivljaja pacijenta, sasvim je sporedno da li
je pri tome i terapeut poveao uvid. Sa praktinog stanovita bitno je da terapijski program dovodi do pozitivnih
izmena. Sa gledita psihodinamske doktrine uvid pacijenta je bitan a uvid terapeuta je samo poeljan jer to
omoguava razvoj struke.
INTERVJU I DIJAGNOSTIKO POSMATRANJE
Profesionalni, kliniki intervju veinom se odvija u etiri oka izmeu sluaja i kliniara dok se nalaze u odreenoj i
pogodnoj prostoriji. Ovi spoljni, fizikalni uslovi treba da deluju jednostavno, nenametljivo i smirujue. No bez
obzira na izvesne razlike u fizikim pogodnostima u kojima se razgovor vodi, bitno je da se intervju uvek odvija na
istom mestu, pod relativno slinim uslovima i da ih vodi kliniar sa iskustvom. Prema tome, intervjuer i uslovi
ostaju isti a sluajevi se menjaju. Zbog toga moemo rei da intervju nije samo razgovor, ve vie od toga, to je
kompleksna meuljudska relacija koja doputa sistematsku opservaciju u standardnim uslovima. Naravno, i ispitanik
opservira kliniara, meutim, metodoloka prednost je na strani intervjuera jer on upravlja razgovorom, manipulie
situacijom, a uz to on moe da uporedi ponaanje ispitanika sa ponaanjem mnogih drugih koje je posmatrao na
istom mestu, u istoj ulozi i koje je izlagao istim ili slinim pitanjima.
Posmatranje kao psihodijagnostika tehnika primenjena u uslovima studije sluaja intervjuom ne moe se strogo
odvojiti od sadrinske i formalne strane razgovora. Naprotiv, u praksi se trai i jedno i drugo, to jest posmatranje

treba da prui odreene informacije o ponaanju i linosti, koje mogu biti i same po sebi vane, ali istovremeno trai
i povezanost govornog i negovornog ponaanja. Ipak, polazna pozicija sa koje se vri posmatranje u naelu je neto
posebno. Posmatranje polazi od pitanja: ta e uiniti posmatranik tokom intervjua koji je zapravo susret dve osobe
koje imaju razliite uloge i oprene pozicije u toj situaciji? Svakako, njihovo ponaanje postaje meusobno
uslovljeno i ono mora da proe kroz odreene stupnjeve procesa upoznavanja, zauzimanja stava, ispitivanja, opiranja, sporazumevanja ili odbacivanja, dakle kroz jedan dinamian proces meuljudske interakcije. U svemu tome,
shematski svedeno, uestvuje s obe strane ono to je kod oba partnera relativno trajno i uslovljeno njihovom
prethodnom biografijom i razvojem, dakle linosti i njihova pripremljenost za tu vrstu profesionalnog susreta, to
emo nazvati ulogom. Obe strane koje se opserviraju na neki nain su pripremljene da vide onu drugu osobu na
odreeni nain, a istovremeno ulaze u tu situaciju sa nekim repertoarom onoga to e pokazati.
158
l
Veoma je pogreno govoriti da kliniar posmatra sluaj, kao to je pogreno kada se tvrdi da profesor posmatra
uenika. On to ini, ali istovremeno i sam biva posmatran. Realno gledano, obe strane razmenjuju" poruke i
njihovo ponaanje (to je predmet" posmatranja ove druge) je dobrim delom odreeno onim to su zapazile kod
druge. Zbog toga, ako ispitanik osea daje loe primljen, da mu ne veruju, da ga omalovaavaju u toku intervjua, on
e odgovoriti na to, verbalno ili neverbalno, svojim dranjem. Tako, moe da se desi da kliniar posmatra ono to je
svojim stavom izazvao kod ispitanika. Neuravnoteeni i bolesni pojedinci skloni su pogrenim procenama, posebno
meuljudskih odnosa, i zbog toga e oni, moda, pogreno protumaiti ponaanje kliniara, gledajui u njemu
pretnju, verovatno bez osnova. Opservacija je dinamian proces, koji ne slui samo zato da se statino registruju
odreeni aspekti ponaanja ispitanika ve i kao pomona metoda malih eksperimenata sa psiholokim odnosima.
Naime, ako kliniar, koji se relativno uniformno ponaa prema svim pacijentima, zapazi da osoba sa kojom
razgovara ima dranje uplaene, ili ugroene, ili revoltirane individue, on moe da izvri odreen manevar da bi
proverio da li se radi o prolaznom nesporazumu, krivom shvatanju, iji je razlog u neposrednoj situaciji, ili je u
pitanju neto to predstavlja relativno trajno obeleje ponaanja.
Moglo bi se rei da kliniko posmatranje ima tri bitne premise. Prva se odnosi na to da se posmatranje odvija u
standardnim uslovima, usled ega je uoavanje odstupanja u ponaanju olakano. Druga je premisa daje ovek u
permanentnoj komunikaciji sa sredinom, pri emu je neverbalno ili ekspresivno ponaanje jedan od najvanijih
kanala. Trea je premisa da neverbalno, ekspresivno ponaanje, i pored svoje uslovljenosti situacijom, skoro uvek
ima karakteristike koje govore o linosti ili o vrsti poremeaja.
O tome daje jedna od osnovnih metodolokih pretpostavki na kojoj bazira vrednost klinike opservacije ta da se
odvija u standardnim uslovima i na relativno ustaljen nain, ve smo govorili. Postavka o tome da je ovek u
permanentnoj komunikaciji sa sredinom izgleda veoma verovatna. Moe se rei da ovek samo povremeno govori,
ali zato neprekidno neto saoptava. Mnogobrojne studije pokazuju da odevanje, dranje tela, mimika, nesvesni
pokreti, nain sedenja, igra prstiju, disanje, irenje enice, pokreti usana ili ramena govore svojim posebnim,
nemutim jezikom. Govor i neverbalna ekspresija nemaju isti stepen razgovet-nosti, ali se svaki od tih kanala
komunikacije" mogu razumeti. ak i ako ne umemo da objasnimo na koji znak ili kombinaciju znakova neverbalnog
izraza mislimo, mi ipak moemo razumeti taj opti govor tela.
Ilustracije radi moe se navesti znaaj odevanja i frizure, to je po ekspere-sivnosti povezano. Odevanje ne slui
samo kao zatita tela ve je ono i svojevrstan izraz stava i potreba linosti iskazan drugim ljudima. Odeom se
manifestuje kome sloju drutva eli neko da pripada i koliko vanosti pridaje pitanju svog statusa u toj grupi. Odea
nije samo ambalaa, ona je i simbol statusa sa kojim se identifiku-jemo. Preobraaj koji se doivljava promenom
garderobe ukazuje na to da na izgled menja u nekoj meri i telesnu shemu. Nije dovoljno rei da odea pokriva nae
intimne delove (ili ih bolje istie), ve tome valja dodati da naa intimna oseanja, nesvesnim procesima, obuhvataju
i nau odeu. Ocenjivanje ljudi po
159
odei moe biti konvencionalno i izraz nedostatka dubljih merila, ali odevanje ima i nesumnjivu dublju psiholoku
osnovu koja ulazi u domen socijalne komunikacije. Dodue, odevanje ne iskazuje jasno da li je ono to vidimo
linost kakva jeste ili kakva bi elela daje drugi vide. S druge strane, odevanjem se moe izraziti i kakvi ne elimo
biti. Osoba koja demonstrativno odbacuje svoj identitet proeka", svoju pripadnost veini drutva, ije vrednosti
prezire, dae svom izgledu nekomformistiku formu, zapustie svoju spoljanost, ili e se odevati ekscentrino.
Posmatranje u okviru studije sluajeva moe da se uporedi sa poloajem pilota ispred table sa instrumentima sa
mnotvom dugmadi, poluga i jo vie raznih pokazivaa. Ponaanje ispitanika praeno je kretanjem mnotva signala
preko kojih je on u kontaktu sa okolinom i samim kliniarem. Jedan deo snopa signala" kliniar prima vizuelno,
posmatra njihovo javljanje, intenzitet, promene pod razliitim uslovima i najzad usklaenost ili opti kvalitet.
Nekada se desi da samo jedan signal prelazi granicu nonnale, na primer, ispitanik deluje uredno i vrlo sabrano, ali s
vremena na vreme ponavlja jedan isti pokret: skida naoare i vraa ih. U drugom sluaju nijedan pojedinani
pokaziva ne odstupa mnogo od nor-male, ali je sve skupa loeg kvaliteta. Ve samim tim to je izrazna
komunikacija mnogostruka, broj kombinacija je vrlo veliki. Na dananjem nivou psiholoke i psihijatrijske nauke
nisu sve mogue kombinacije vizuelnih izraza linosti prouene, klasifikovane i rastumaene. Kako mi u
svakodnevnom ivotu povezujemo te znake u smisaone celine? Izgleda da to inimo iskustveno i nesvesno, tako da i
oni koji spadaju u dobre procenjivae na temelju vizuelnog posmatranja ponaanja nisu u stanju da objasne kako to
ine. U jednom eksperimentu prikazan je nemi film o ponaanju nekolicine osoba grupi studenata psihologije.

Studenti su dobili zadatak da na osnovu posmatranja ocene osobine linosti sa filma. Posma-trai studenti bili su
podcijeni u dve grupe. Jedna grupa je pripadala istom staleu i kulturi kao i filmovani likovi, a druga nije. Meutim,
ova druga grupa studenata prethodno je sluala jedan kurs o ekspresivnim karakteristikama i znaenju mimike i
gestova, dok prva grupa nije. Kada su uporeeni rezultati, pokazalo se da su oni posmatrai koji su dobro poznavali
mentalitet i oblije i obiaje kraja iz koga su poticali posmatranici imali vie uspeha nego oni drugi koji nisu
poznavali mentalitet ve uopteno znaenje izolovanih znakova.
Analogija naina korienja podataka dobijenih opservacijom izmeu kliniara i drugih procenjivaa moe da se
protegne dosta daleko. Razlike koje pak postoje proistiu iz sistema klasifikacija kojima se slue kliniari. Poznato
je naime da mnoge grupe psihijatrijskih bolesnika imaju svoj specifian nain ponaanja dostupan vizuelnom
posmatranju. Polazei od tih znanja, opservacija kliniara vie nije ratrkana", ve naprotiv odreena, usmerena na
otkrivanje poznatih grupa znakova. Tu nije bitno da u konkretnom sluaju kliniar uoi sve izrazne karakteristike
tipino neurotinog" ili tipino shizofrenog" ponaanja. Dovoljno je da uoi samo nekoliko najvanijih osobina.
Najzad, moe da se postavi pitanje o optoj vrednosti posmatranja u sklopu studije sluaja. Bilansna ocena bi bila
nepotpuna ako bismo izgubili iz vida da kod
160
mnogih bolesnika psihijatar mora pokloniti vee poverenje onome to sluaj govori. Osim toga, posmatranje je
tehnika koja moe da ukljui daleko vei broj neprofesionalnih saradnika u proces praenja bolesnika nego bilo koji
drugi pojedinani nain. Naime, bolesnik se moe posmatrati pennanentno celog dana, stoje nezamisliv zahtev za
bilo koju drugu metodu. Takoe, posmatranje moe da obuhvati, osoblje, druge bolesnike, rodbinu, prijatelje ili
susede. Iz ovoga se vidi daje broj posmatraa ije se ocene mogu uzeti u obzir, kao i raznolikost situacija i uglova
posmatranja tako veliki i raznovrstan da po tim potencijalima ovoj tehnici nema ravne u klinikoj psihologiji, tj.
metodologiji. Razume se, to ne znai da tehnika posmatranja nema i nedostataka. Dovoljno je ako se podsetimo da
ono to je u ponaanju vidljivo, dakle dostupno posmatranju, ne mora biti bezuslovno najvanije sa gledita
dijagnostike ili naune procene linosti. tavie, vidljiva strana ponaanja, upravo zbog svog komunikacionog
karaktera i okrenutosti prema socijalnoj sredini, moe biti izraz odbrane linosti i maska kojom se pokrivaju
neprihvatljiva htenja i osobine. Iz ovih razloga posmatranje moe biti vie nego jedna od najvanijih pomonih
tehnika u sklopu studije sluaja.
EMOCIONALNA INTERAKCIJA U DIJADNOM SISTEMU
Jedna racionalna analiza klinikog intervjua, sa neizbeno ematskim razdvajanjem elemenata kao to su, na primer,
kanali komunikacije", moe da stvori pogrean utisak da je intervju situacija, iznutra gledana oima sluaja,
neutralna. Ovakvo uverenje treba odmah odbaciti kao pogreno; intervju kao socijalna situacija, ima svoju atmosferu
i afektivni kvalitet koji, dodue, nije uvek isti za obe strane uesnice, ali je po pravilu provokativan. Za oveka koji
je, iz ovog ili onog razloga, morao da se pojavi u ulozi sluaja i da se suoi sa drugim ovekom koji ima neka
izuzetna prava i mogunosti da deluje, situacija intervjua izaziva napetost i druga uzbuenja. Njihovo suoavanje se
ne svodi na razgovor (verbalnu komunikaciju) i meusobno posmatranje (vizuelnu komunikaciju), ve se razvija u
punom obimu ljudskog susreta, koji je retko kad lien emocija s obe strane. Kliniki intervju ne smemo izjednaiti
sa debatovanjem, askanjem poznanika, isleivanjem ili ispovedanjem, mada sve ove situacije takoe imaju svoje
kanale komunikacije". Pojedine faze klinikog intervjua imaju slinost sa pomenutim oblicima dijadnog odnosa, ali
to ne znai da su isti. Na kraju, moemo rei da je situacija klinikog intervjua afektivno provokativna, esto za obe
strane, pri emu one jedna drugu podstiu, no ipak je kliniar obino taj koji ima vodeu ulogu i koji, manipuliui
razliitim emocionalnim stimulansima, utie na govor, ponaanje, miljenje, oseanje i celovitu linost sabesednika.
Ima mnogo razliitih razloga zbog kojih situacija intervjua ima emotivnu atmosferu na mahove blisku visokom
naponu". Ovakav kvalitet ove svojevrsne ljudske situacije, ako je pod razumnom kontrolom intervjuera, moe da
ubrza ili isforsira neke procene i reakcije, a to je za dijagnostiku ponekad veoma poeljno dostignue. U vezi sa
ovim mogu da iskrsnu mnoga pitanja: Kako moemo kon-trolisati ovu situaciju? Da li moemo usmeravati
provokativnu stimulaciju stvorene atmosfere? Da li takva klima intervjua ima terapijsku vrednost ili je ak
11 Psihudijagnostika
161
tetna? Kako se mogu pratiti emocionalne promene u jednoj tako dinaminoj situaciji?
Otkrivanje emocija, odnosno osobenosti emocionalnog ponaanja sluaja, kao i promena koje se javljaju u toku
intervjua, predstavlja prvorazredni zadatak kliniara. Razlozi nisu samo u kvalitetu emocija. Naime, oni podaci o
ponaanju koji su registrovani za vreme intervjua, a za koje ne znamo kakvim su emocijama bili praeni imaju
manju uverljivost i pouzdanost od onih za koje to znamo. Naravno, znaaj emocija u psihodijagnostici linosti i
poremeaja ne svodi se samo na to da preko njih, kao neke vrste svedoka", merimo stepen pouzdanosti razliitih
pokazatelja individualnosti ispitanika.
Tokom intervjua oba uesnika, iako svrsishodno i usmereno, ponaaju se i veoma emotivno. Dodue, iz razliitih
razloga, emocije se vrlo esto i priguuju, to s jedne strane stvara razliite smetnje u sporazumevanju, a s druge
zahteva od kliniara posebnu vetinu i osetljivost da mu ne izmaknu ovakve cenzurisane sekvence emocionalnog
ponaanja. U pitanju mogu biti raspoloenja, emocije koje prate razgovorom izazvane sadraje kao i asocijacije. Na
ovaj aspekt intervjua kao trenutka susreta dva oveka moemo gledati i sa pozicije uvene izreke: ovek ponekad
razmilja, ali stalno neto osea". Takode je vano znati da nema psihopatolokog poremeaja koji nije propraen, ili
moda i izazvan, emocionalnim smetnjama.
Iz tih razloga moemo zakljuiti da zapisnik o intervjuu mora da obuhvati ono to je reeno (dijaloki registar"), to

se vidljivo desilo (registar vidljivog ponaanja") i najzad, koja su se oseanja, kako i kada javila. Tu se moe
napraviti poredenje sa tonskim filmom, koje se, uostalom, i koristi kao sredstvo re-gistrovanja ponaanja u naunim
eksperimentima. Razlika izmeu uobiajenog zapisnika o intervjuu i tonske filmske trake ima. U pogledu reenog
razlika nije velika, mada tonska traka belei i jednu vanu stranu govora, kako je neto reeno, a ne samo ta. U
registraciji vizuelno dostupnih zbivanja takode je prednost na strani filmskog snimka, jer potpunije i neuporedivo
vernije belei ponaanje. Meutim, ne postoji aparat koji bi bio u stanju da izvri snimanje na treoj traci", koja je
rezervisana za emocionalno ponaanje. I to je ona bitna prednost snimanja interakcije preko intervjuera, u kom
sluaju je intervjuer aparat za snimanje emocija".
Kada bismo intervju uporedili sa ostalim psihodijagnostikim tehnikama, meu kojima su mnoge samo
specijalizovani i usavreni intervju, doli bismo do zakljuka da je intervju najbolji poznati nain direktnog
dijagnostikovanja emocija. To znai da emocije moemo registrovati na vie naina, ali se to veinom ini
indirektno, razliitim tehnikim posrednicima ili testovnim pokazateljima. U indirektne naine ubrajamo i procene
na osnovu govornih iskaza sluaja, njegova samoposmatranja, opise i analize toga to osea ili to je, u odreenoj
situaciji u prolosti, doivljavao. Ova vrsta indirektnog ispitivanja emocija moe da bude i vrlo plodonosna kada je
ispitanik obrazovan, hoe da sarauje, sklon samoposma-tranju, iskren i spreman da kae sve", a pogotovu ako
rizikuje da ide i dalje od onog, u otkrivanju sebe, to ve zna i to je prihvatio kao sliku o sebi. Naravno, nisu svi
kliniki sluajevi takvi, naprotiv, meu njima ima vrlo mnogo neobrazovanih ljudi sa vrlo loim uvidom u sebe i
koji nee da sarauju.
162
U indirektne naine eksploracije emocionalnog ponaanja spada sve ono to moemo da posmatramo, to ispitanik
iznosi ili ini dok opisuje svoja oseanja. Kako govor tako i ponaanje nekada vrlo uverljivo i uspeno otkrivaju
emocionalne promene i individualne razlike. Nauno prouavanje emocija takode se temelji na podacima dobijenim
preko iskaza, testova i drugih indirektnih naina. Nevolja je u tome to indirektni pristup otkrivanja i prouavanja
emocionalnog ponaanja ima mnogo nedostataka. Iskazima i opisima se ne moe pokloniti dovoljno poverenja,
pogotovu kada treba da poslue dubinskom prouavanju emocija ljudi koji su upravo u tome poremeeni. Dosta je
slina stvar i sa posmatra-njem. Ispitanik moe da nastoji da onemogui kliniara da ga proita", iako time
smanjuje izglede uspene intervencije. Posmatranik moe da glumi neto to nije proiveo ili da prikrije pravi
kvalitet svojih doivljaja. Takva naruavanja iste komunikacije" posebno su esta kada su u pitanju oseanja, a
takve diverzije" ne moraju biti sasvim svesne.
Nae celokupno ponaanje, pa prema tome i emocionalno ponaanje, odvija se na jedan manje-vie ustaljen nain.
Pojedinac, prolazei kroz drugi formativni period, stie odreene kriterijume staje za njega dobro a ta loe, staje
prihvatljivo a ta neprihvatljivo. On takode upoznaje i svoje unutranje i spoljanje, ljudima okrenuto ponaanje, i
sve to dovodi u vezu sa kriterijumima vrednosti i ciljevima svoga ponaanja u budunosti. On o sebi ima, manje ili
vie, vrstu predstavu koja dozvoljava da odgovori na neku anketu sa naslovom: Ko sam ja"? Kako me ljudi
vide"? Kakav sam ovek za svoju majku"? Kakav u biti za deset godina"? Za razliku od veine takozvanih
normalnih ljudi, oni manje sreni, neuravnoteeni, orijentiu se kroz ivot takvim predstavama o sebi koje ne
odgovaraju njihovim stvarnim htenjima, oseanjima i impulsima. Takva stanja karakterie smanjeni uvid" u sebe.
Ovo je takode jedan od krupnih razloga zbog kojih niti moemo da se oslanjamo na iskaz sluaja o njegovim pravim
oseanjima, niti moemo stei jasan sud posmatrajui ga ili ispitujui ga u veslakim uslovima.
Najtee je identifikovati takozvana nesvesna oseanja, o kojima smo maloas pisali, i takozvana ambivalentna
oseanja. U oba sluaja se obino deava da ispitanik sam, spontano o tim oseanjima ne moe nita rei. On sebe
iznutra doivljava kao da se takvo nesvesno oseanje" u njemu i ne javlja. S druge strane, mogu se oseanja u
ponaanju ispoljiti iako ih sluaj u sebi ne doivljava. Takav nesklad je moguan, ali i suprotan, sa istim znaenjem:
ispitanik iskazuje oseanje koje spolja uopte ne moe da zapazi. Kod ambivalentnih oseanja, koja nisu retkost u
klinikoj populaciji, deava se da ispitanik prihvata samo jedan deo (ja volim svoju majku), ali ne prihvata drugi deo
svog afektivnog stava prema istoj osobi (ja mrzim svoju majku). Registrovanje oseanja i promena ili dinamike
oseanja ne moe se osloniti samo na indirektne naine.
ta e se desiti ako se dve osobe sretnu u jednoj posebnoj situaciji koju karakterie atmosfera afektivne stimulacije,
od kojih je jedna uznemirena i emocionalno rastresena, dok je druga tolerantna, oseajna ali ipak distancirana i
staloena? Ako taj odnos posmatramo samo sa gledita emocionalnog ponaanja, konstatovaemo da e kliniar
nastojati ne samo da razgovara, posmatra i intelektualno prati ispitanika nego da ga i oseti. Posle nekog vremena,
kada proe poetna
163
napetost i faza neusklaenosti, emocionalne reakcije kliniara poinju da odgovaraju emocionalnim izrazima
sluaja. To se deava bez neke precizne svesne odluke. U jednom istraivanju preko poligrafa (elektronskog aparata
koji istovremeno belei fizioloke osobenosti disanja, sranog ritma, znojenja i eventualno modane elektrine
aktivnosti) beleeni su znaci emocionalnog ponaanja kliniara i ispitanika u procesu intervjua. Tako je utvreno da
nakon jednog kraeg poetnog perioda nesklada nastupa jedan drugi period u kome su fizioloke promene
sabesednika gotovo jednake i sinhronizovane. Ovo pokazuje da izmeu uesnika intervjua dolazi do emocionalno
organizmike rezonanse. Ukoliko je kliniar otvoren, osetljiv i uviavan, utoliko ima vie anse da oseti drugu
stranu oslanjajui se samo na svoje emocionalne reakcije.
Ameriki psiholog Murrav je dokazivao daje najneposredniji nain otkrivanja osecanja neke osobe uivljavanje ili
empatija. Iz naunih i didaktikih razloga prisiljeni smo da se opredelimo za razbijanje i analizu celovitih procesa.

Pri tome moe da se desi da delovi, elementi procesa postanu jasniji, a da se izgubi znaaj celine. Kada smo suoeni
sa nekom osobom u jednom procesu ljudskog komuniciranja, mi u tome ne uestvujemo po sistemu ulo po ulo ve
kao celovite linosti. Mi doputamo da nas kazivanje i ponaanje te osobe ponese, mi se uivljavamo u njen poloaj.
U ovome nam pomae to to u njemu, u onom to govori, ini ili osea, prepoznajemo neto svoje, elje, htenja ili
asociramo prolost. U toj fazi kao da dolazi do poistoveenja, mi proivljavamo ulogu za koju tekst i reiju daje na
sabesednik. U tom praenju mi se vie ne oslanjamo na ono to ujemo ili vidimo, ve na ono to oseamo. Razume
se, nekada je to vrlo lako ostvarljivo do kraja, a nekada opet ne moemo da pratimo, uivljavanjem, ta se zbiva u
onoj drugoj osobi. Empatiko praenje pojave i dinamike emocija u situaciji intervjua najblie je direktnom
dijagnostikovanju emocija. Svakako da i empatija ima svoje granice i nedostatke to je razlog da ona ne moe biti
sama dovoljna. Pre svega neko ko dobro glumi moe da izazove empatiko ponaanje druge strane, to znai da ono
to intervjuer osea nije uvek srazmerno tome ta zaista osea posmatranik. Osim toga ima ljudi koji se vrlo
spremno uivljavaju, vrlo brzo stupaju u empatiki odnos, dok je kod drugih obrnuto. Najzad, onaj koji pokuava da
neposredno oseti doivljaje druge osobe pomeae svoje i njegovo, tako da e efekat biti donekle projekcija osecanja
i linosti intervjuera. Izlaz iz ove opasnosti moe da se nae ako se kliniar podvrgne nekoj vrsti obuke ili psihoterapije koja e poveati njegov uvid u sebe. Poveani uvid omoguuje mu da bolje kontrolie svoje sklonosti i
projekcije i time da se koristi empatijom sa vie po-verenja.
AUTORITET I VODSTVO U DIJADNOM SISTEMU: DIREKTIVNII NEDIREKTIVNI INTERVJU
Intervju je vrlo iva, dinamina i zato promenljiva forma komunikacije za koju bi se moglo rei da je onoliko
raznolika koliko ima intervjuera i sluajeva. Meutim, kroz sve te promene provlai se nekoliko konstanti koje
omoguavaju da o klinikom intervjuu razmiljamo i sudimo. Tako, na primer, bez obzira na svu
164
raznolikost, uloge uesnika intervjua su dosta odreene i meusobno razgraniene. Podela uloga je pravilo klinikog
intervjua o kojem se ne diskutuje, neto to se prihvata kao conditio sine qua non. Bez obzira na socijalni poloaj,
obrazovanje, inteligenciju ili druge vrednosti, ovek koji dolazi kod kliniara na intervju postaje ispitanik",
sluaj", pacijent", dakle prihvata jednu ulogu koja je po definiciji podreena i zavisna od uloge intervjuera,
kliniara ili doktora. U relaciji tih uloga postoji apriorna podela na starije i mlae, mone i slabe, onog koji trai i
onog koji daje ili nagrauje, onog koji pita i onog koji odgovara. Ukratko, izmeu uloga uesnika u situaciji
intervjua postoji otra hijerarhijska podeljenost.
Ovakva bazina postavka o odnosima uesnika u intervjuu donekle je mo-difikovana okvirom psihoanalitikog
pristupa. Naime, u toku psihoanalitikog intervjua pacijent dobija sukcesivno sve veu samostalnost u usmeravanju
razgovora, u izboru teme, a donekle i u traenju razloga svojim smetnjama. Meutim, ak i kada je ovladao
tehnikom slobodnih asocijacija i spontanog usmeravanja sopstvene ideacije, pacijent ostaje podreen autoritetu
psihoanalitiara, koji raspolae pravom arbitrae i tumaenja ili interpretacije. Drugim recima, i pored vee slobode
i spontanosti koju pacijent u psihoanalitikom odnosu ima u poree-nju sa pacijentom u rutinskom klinikom
susretu, taje sloboda dirigovana. Sluaj koji se nalazi na psihoanalitikom tretmanu ima vie slobode, gledano iz
okvira date seanse. No s druge strane, on je manje slobodan od obinog sluaja", jer je postao zavisan od svog
terapeuta. Razlika izmeu njih je u tome to je autoritet kliniara nametnuo zavisnost i uskraenu slobodu jednom na
kratki rok, a drugom na dugi rok.
Psiholozi i psihijatri su kao ljudi, kao linosti veoma razliiti, to nije bez uti-caja na njihovo ponaanje u okviru
uloga. Usled tih razlika jedni e vie insistirati na svom autoritetu, na voenju i usmeravanju ili na pojaavanju
zavisnosti sluaja prema njima (sputavanje na dugi rok), a drugi manje. To isto se odnosi i na toleranciju i druge
osobine koje odreuju kvalitet socijalnih i emocionalnih odnosa izmeu uloga kliniara i sluaja tokom intervjua.
Meutim, ak i ako je kliniar veoma neformalan, otvoren i tolerantan, on ne moe da odbaci princip hijerarhijske
podele uloga ako ne eli da prekine intervju i pretvori ga u debatni sastanak. Pa ak i ako bi otiao toliko daleko, on
bi zadrao karakteristian ocenjivaki stav prema sluaju, posmatrajui ga sa pozicije autoriteta koji je pozvan da
svog sabesednika ocenjuje, okarakterie, klasifikuje i dijagnostikuje.
Ovakvo strateko naelo podele uloga u okviru klinikog intervjua naziva se direktivnim. Ameriki psiholog Rogers
razvio je strateko naelo nazvano nedi-rektivni ili pacijentocentrini pristup, koji je u nizu bitnih momenata
suprotan klasinom. On je istakao da hijerarhijska podela uloga moe da predstavlja kratkoronu korist ali i
dugoronu smetnju u procesu osamostaljivanja pacijenata. Nedirektivni nain intervjuisanja nalae da kliniar ne
koristi svoj autoritet, da ne vodi i ne diriguje, ve da se ogranii da svojim prisustvom i prijateljskim dranjem
ohrabruje klijenta da sam reira izlaganje svojih problema. Kao to je sluaj sa direktivnim nainom, tako se i kod
nedirektivnog nekima ovaj sistem podele uloga odmah uini prihvatljivim, a drugima treba izvesno vreme da se na
to naviknu i ponu da koriste njegove prednosti.
165
Druga vana karakteristika nedirektivnog pristupa je odbacivanje prava da se sluaj posmatra spolja kao objekt o
kome se sudi. Ovaj stav je tipian za direktivnu orijentaciju i autoritativnu ulogu, koju mnogi vrlo rado prihvataju.
Stav suenja takode donosi kratkoronu dobit za kliniara. Poto je uspeo da ugura" pacijenta u neku nozoloku
kategoriju, oslanjajui se na bolje ili slabije izraene sklopove simptoma i znakova, dijagnostiar osea daje neto
postigao. Meutim, bitno je da pomogne da se linost izmeni a ne da se spolja fiksira jedan trenutak u njegovoj
biografiji. A da bi se promena potpomogla, potrebno je razumeti sluaj, a ne klasi-fikovati ga na osnovu delia
njegovog tekueg ponaanja. Drugim recima, nedi-rektivni pristup istie naelo da je razumevanje vanije od opisa,
a da se razume-vanje ne postie posmatranjem ve praenjem doivljaja klijenta.

Trea vana postavka nedirektivnog pristupa zadire u pitanje staje cilj intervjua. Klasini, direktivni intervju vodi se
tako da kliniar to lake, tanije i pouzdanije spozna tekoe i karakter problema, dok je sluaj tu da pomogne.
Naravno, u terapijskoj fazi kliniar e koristiti dijagnozu, jer sada on pomae pacijentu. Nedirektivni pristup ne
pravi razlike izmeu prve, dijagnostike, i druge, terapijske faze rada. Kao posledica toga ve od prvog susreta
klijent se stavlja na prvo mesto, ak i kada je komunikacija samo dijagnostika. Kliniar nastoji da razume
doivljaje klijenta a istovremeno preduzirna odreene mere da i ovaj to celovitije uvidi ta zapravo osea i
doivljava. Ovako poistoveivanje uloga i isticanje sluaja u prvi plan vana je strateka odlika ovog pristupa koji je
zbog toga i nazvan klijentocentrian. Poto i jedan i drugi pokuavaju da iznutra spoznaju doivljaje klijenta, to
nastojanje iziskuje naroitu tehniku rada.
Dijagnostika tehnika kojom se kliniar slui u nedirektivnom intervjuu zasniva se na prepoznavanju oseanja
klijenta. Kliniar, poto je upoznao klijenta sa procedurom, rekao mu je da treba da govori o svojim problemima, da
ih sagleda, zauzima posle toga poloaj zainteresovanog slusaoca. Dok klijent govori, kliniar pokuava da ga prati,
pri ovome se njegovo interesovanje ne zadrava na logiko--racionalnom znaenju iskaza, ve na onim oseanjima
koja su iza njih. Povremeno kliniar prepoznaje to oseanje i glasno ga izgovara, kratko i tako for-mulisano da ne
odstupa mnogo od stila klijenta. To vraanje emocionalnog znaenja iskaza naziva se odslikavanje ili odraavanje.
Smisao te operacije je viestruk. Time kliniar pokazuje da prati i razume klijenta, pomae mu da sastavi ceo lanac
svojih doivljaja; ubacujui karike koje nedostaju", on doprinosi da klijent rekonstruie celovitu sliku svoje linosti
i identiteta. Pored tih ciljeva klijento-centrini nain intervjua omoguava kliniaru da shvati, razume i doivi svoje
pacijente na poseban nain koji je sutinski jedinstven i komplementaran u odnosu na sve druge dijagnostike
metode kojima je zajedniki imenitelj pozicija posma-tranja spolja.
Nedirektivni pristup nije stvoren kao alternativa uobiajenom, autoritativnom nainu klinikog intervjua, ve kao
jedna naroita vrsta psihoterapije ili, po Rodersovoj terminologiji, savetovanja. Kao to esto biva, prvobitne
namere autora nisu neizmenljivi zakoni. Praksa je pokazala da nedirektivni intervju moe korisno da se primeni u
sklopu studije sluaja, dakle i u dijagnostike svrhe. ak i kada kliniar ne namerava da preduzme klijento-centrinu
terapiju, on moe da
166
primeni nedirektivni nain intervjuisanja, i to sa puno razloga. Zahvaljujui ovakvom prilazu moe se oekivati da
stav kliniara postane tolerantmji, da bolje razume pacijenta i da mu ovaj postane prihvatljiviji, to po svoj prilici
nee ostati bez odjeka u odnosima kliniar - pacijent. Moda bi se ovakvom pomeranju pozicije kliniara moglo
prigovoriti da vodi u subjektivnost, zamagljuje otrinu dijagnostikih kriterijuma i udaljuje ga od naune
objektivnosti. Meutim, takvi su prigovori neosnovani. Pre svega, treba imati u vidu da direktivistiki stav ne mora i
ne moe da se poistoveti sa stavom objektivnosti, naunosti i nepristranosti. Upravo bolje razumevanje unutranjeg
stava pacijenta poveava objektivnost i naunost i u psihologiji i u psihijatriji, a ne negiranje toga. Najzad, ovaj
odeljak treba zaokruiti konstatacijom da se u savremenom klinikom intervjuu obino kombinuju oba pristupa.
STA POVEZUJE ELEMENTE:
STAVOVI, PREDUBEENJA I OEKIVANJA
Sadraj, atmosfera i tok jednog intervjua formiraju se pod uticajem vrlo velikog broja faktora. Niko do sada nije ni
pokuao da ih sve popie i klasifikuje. Izdvojili smo stavove, oekivanja i predubeenja zato to oni daju tipine
efekte, koje je relativno lako uoiti, a osim toga se stavovi srazmerno lako mogu modi-fikovati tokom ponovljenih
intervjua.
Stavovi i oekivanja intervjuera isto tako mogu da utiu na intervju kao i stavovi ispitanika. U tom pogledu treba
izdvojiti novopeene i nedovoljno iskusne kliniare ija se vetina sastoji u spregu strepnje i zebnje kako e voditi
sluaj, kako e se snai, da li e uspeti da bude prihvaen, da li e sauvati autoritet i slino. Drugi lan toga sprega
je obino neki stav ili predstava o ulozi koju kliniar poetnik unapred usvaja i pokuava, vrsto se drei nje, da
sprovede tokom kontakta. On vrlo esto, zbog opisane nesigurnosti i naina obezbeenja, vie pazi na sebe, svoje
postupke i efekte nego to prati ta se zbiva u doivljajima sluaja i kako se odvija ceo kontakt. Ako imamo u vidu
ta se deava sa jakim emocijama koje nastaju u jednom od uesnika intervjua, shvatiemo da nesigurni kliniar
izaziva nesigurnost i sputanost i kod pacijenta.
Kliniari poetnici i prirunici za voenje dijagnostikog intervjua imaju jednu zajedniku manu. Ta se mana zove
predubeenje da postoji apsolutno dobar" stav koji e uvek i bez obzira na svu raznolikost situacija doprineti
uspenom okonanju intervjua. Polazei od takvog predubeenja ili, recimo, na dugom iskustvu baziranog ubeenja,
jedan e kliniar uvek i prema svakom biti paljiv i fin, drugi srdaan, buan i optimistian a trei distanciran,
otrouman i hladan. Sasvim je sigurno da e njihovi stavovi biti uoeni i da e se na odreen nain odraziti na
kvalitet kontakta sa pacijentima. Bez obzira na razlike izmeu ova tri tipa uloga, one mogu izazvati i pozitivne i
negativne odnose i zavisno od toga koliko e se od njih odstupati, odnosno koliko e kliniar biti elastian i svojim
dranjem adekvatan u odnosu na problem, atmosferu i linost konkretnog ispitanika. Mnogi autori koji piu
prirunike za kliniare bez iskustva preporuuju im da budu predusretljivi, paljivi i topli", navodei daje to
najbolji nain i stav,
167
najpovoljnija uloga koju kliniar moe da usvoji kako bi imao to vie uspeha. Meutim, ni ova uloga, ukoliko se
namee bez obzira na sve, dakle nediskrimina-tivno, nee spreiti pojavu neuspeha. Naime, ima takvih ispitanika
koji manje-vie nesvesno provociraju okolinu i hoe da isforsiraju odreene reakcije prema sebi. Ukoliko druga
strana ne reaguje na njih prirodno, gube poverenje ili nadu da ih kliniar uopte i moe razumeti budui daje

previe fin". ak i najplemenitiji ali unapred programirani stav moe da izazove neoekivano negativan odraz,
moe da bude doivljen kao nerazumevanje i odbacivanje.
Dolazak kliniaru nije neto to se ljudima deava svakodnevno, pa je zato razumljivo da se ispitanici na izvestan
nain za to pripremaju. Ukoliko nisu ranije bili intervjuisani, oni e tu mentalnu pripremu izvriti sa manje realnih
elemenata. Jedan od presudnih inilaca u ovakvom planiranju je predstava koju sluaj ima o kliniaru. Za jednu
vrstu ispitanika kliniar je osoba sa neobinim osobinama i moima. Poto je prihvatio ideju o kliniaru kao
udotvorcu", pacijent prilazi intervjuu sa odgovarajuim oekivanjima. On zamilja da je dovoljno ako umilostivi"
kliniara skruenim ili slinim dranjem, ako mu povlauje ili ga slua. Takvim dranjem ispitanik nastoji magijski
da navede kliniara da svoju mo upotrebi za reavanje njegove boljke i problema. On, meutim, ne uvia znaaj
prave saradnje, poverenja i meusobnog infonnisanja, jer veruje da kliniar sve zna, ili e lako doznati sve to mu je
potrebno, samo ako se potrudi, i to bez ispitanikove aktivne saradnje.
Druga vrsta sluajeva, voena odreenim nesvesnim pobunama, pristupa intervjuu sa oekivanjem da pridobije svu
panju, brigu i staranje koje kliniar kao ovek i strunjak moe da prui. Za razliku od prvog tipa, ovaj drugi tip
pacijenta aktivno nastoji da osvoji kliniara. U tom cilju on dramatizuje svoje tegobe i nemo, naglaava svoje
beskrajno poverenje" u strunost, mudrost i ovenost lekara ili mu pak poverava detalje svoje biografije koje
nikome ranije nije saoptio. Ukoliko kliniar pokae razumevanje i prihvatanje, ispitanik e uzvratiti pokuajem
vezivanja i formiranjem jake zavisnosti. Ukoliko pak ne naie na prihvatanje, javie se oseanje odbaenosti tegoba
i potraie drugog lekara.
Trea vrsta ispitanika najvie se sree meu obrazovanim ljudima, mada to nije uvek tako. On dolazi kliniaru,
kratko mu opie svoje tegobe, uz vidan napor da upotrebi strune termine. Odmah zatim ispitanik prelazi na drugu
fazu i poinje da analizira i tumai svoje probleme sa stanovita neke proitane knjige, psihijatrije ili psiholoke
teorije. Uporedo sa tim pomalja se i trea faza pacijent pokuava da zapodene diskusiju o svom sluaju sa
kliniarem i uvlai ga u strunu polemiku. Ono to nas moe zaista impresionirati kod tih uenih bolesnika" to je
pojava veoma otrih i dubokih uvida koja se mestimino istie u njihovoj bujici.
etvrta vrsta stava najea je meu onim pacijentima koji se obraaju kliniaru zbog nekog problema koji ima
sasvim odreene porodine, administrativne ili pravne implikacije. Takav sluaj pristupa intervjuu sa jasnom
namerom da pridobije kliniara za svoj stav, pa ak i da ga iskoristi kao svedoka u razreavanju problema. On u
kliniaru vidi oveka od autoriteta koji e suparnikoj strani: njegovoj eni, tati, rukovodstvu preduzea ili sudu
potvrditi da je on, sluaj, dobar, valjan, ispravan ili ist kao suza. Sasvim je jasno, budui daje
168
problem otro formulisan ve daleko pre nego to je do intervjua dolo, ispitanik i ne namerava da leci sebe,
promeni sebe, ve da nametne svoje reenje drugima, susret sa kliniarem ne moe da donese oekivani rezultat.
Najzad, jedna od estih kategorija stavova sree se medu onim ispitanicima koji oseaju da njihovi, ve ranije
preldoeni i preduzeti napori nisu uspeli da razmrse konflikt i donesu olakanje, ali istovremeno im vrlo teko pada,
zbog oseanja samopotovanja, da pomo potrae od profesionalaca: psihijatra, psihologa, ili lekara. Ova
ambivalencija uglavnom se negativno odraava na tok i atmosferu prvog intervjua. Meutim, ukoliko je kliniar
taktian i umean, taj se konflikt razreava ve pri prvom susretu, tako da pacijent postaje smireniji i moe, u
saradnji sa kliniarem, da isplanira jedan terapijski program koji e razreiti one dublje probleme.
Stavovi, predubedenja i oekivanja predstavljaju akcione faktore intervju ponaanja, jer ga usmeravaju prema
unapred postavljenim ciljevima. Osobe kod kojih su navedene vrste stavova veoma jake dovode kliniara pred
dilemu: da li da raisti zablude sluaja, odmah na poetku intervjua, ili da pokua uprkos njima da zavri
dijagnostiku eksploraciju. Odluka e svakako zavisiti od individualne konstelacije pacijenta. U jednom sluaju je
dovoljno da kliniar ogranii svoju kompetenciju pa da ispitanik odustane, potrai boljeg doktora" ili razmisli o
drugom reenju. U drugom sluaju razjanjenje e biti potrebno da bi pacijent izmenio svoj stav i omoguio
zajedniko traganje za prvim problemima i izvorima tekoa. Upravo ovo poslednje pokazuje koliko je u praksi
tanka nit koja razdvaja dijagnostiki intervju od terapijskog, zapravo, koliko je teko kruto primenjivati pravilo:
prvo dijagnoza pa terapija. Isprepletenost ove dve, dijagnoze i terapije, moe da ima i obostrano korisne efekte. Iz
prethodnih primera vidimo da sprovodenje eksploracije ponekad iziskuje menjanje stavova, nekada ve na poetku,
a menja-nje stavova je ve terapijska akcija. S druge strane, proces menjanja i procenjeni kapacitet menjanja linosti
predstavlja dragoceni dijagnostiki podatak. Jer, najzad, dijagnostika procena linosti koja ne obuhvata i kapacitet
uenja, menjanja, i predvianja koja se na to odnose, ne moe pretendovati na visoku ocenu.
FAZE INTERVJUA
Kao i kod obinih, svakodnevnih susreta izmeu dva nepoznata oveka koje moe da sastavi sluajnost ili
zajedniki interes, tako i kliniki intervju moe da ima veoma razliite tokove, atmosferu i zavretak. Nekada takav
susret prolazi na jedan bezlian, ematian nain a da uesnici i ne osete da se neto desilo, dok je u drugom sluaju
intervju dogaaj koji donosi neto novo.
Manje-vie je pravilo da intervju poinje u atmosferi neodreene napetosti. Kliniar i sluaj su potpuno stranci, ali
oni istovremeno imaju i drugaije uloge, koje nagovetavaju dogaaje koji e slediti. Uloga kliniara je da na
ovean nain saslua bolesnika i da mu prui pomo bez tetnih posledica. Istovremeno kliniar nastoji da
bolesniku nametne ulogu dobrog sluaja", koji e mu maksimalno pomagati u dijagnozi i terapiji. Sa svoje strane,
pacijent moe da ima daleko raznovrsnije aspiracije, koje se proteu od toga da navode psihologa da prihvati
169
ulogu dobrog kliniara", pa sve do elje da ga ovaj ostavi na miru. Ova poetna napetost zatim polako nestaje.

Ukoliko se intervju vie udaljava od poetka, utoliko uesnici dobijaju jasniju predstavu o tome ta mogu oekivati
od sebe i od onog drugog.
Intervju nosi sa sobom izvesne opasnosti psiholoke prirode. Ukoliko je sluaj ambivalentan, nepoverljiv, utoliko
vie moe da strepi od ambicije kliniara da ga razoblii, proita" ili da otkrije u njemu neto ega se pribojava.
Ovaj, nazovimo ga srednji deo intervjua, kada su ve ocrtani obrisi problema, najblii je onome to se u literaturi
naziva dramski zaplet. Ne postoji vrsta shema po kojoj bi se mogao sa sigurnou odrediti poetak i kraj ovog
dramskog jezgra, ali to priblino nastaje kada kliniar prelazi sa taktike prikupljanja podataka ili nedirek-tivnog
praenja na proveru i proirenje eksploracije.
U ovoj, srednjoj fazi intervjua, nastaju u najveoj meri svi oni fenomeni kojima su se istraivai ove vrste ljudskog
odnosa najvie i bavili: pojava anksioznosti, utanja, otpora i agresivnosti. Nesvesna dinamika intervjua uvek se
manifestuje u ovim oblicima i zbog toga im kliniari i pridaju poseban znaaj. Ukoliko znamo kako, kada i gde su se
pojavili anksioznost, utanje, otpor ili agresivnost, onda ve prilino znamo i o nesvesnoj dinamici onog dela
biografije pacijenta koji je intervjuom tematski eksplorisan. Anksioznost moe da se javi u bilo kojoj fazi susreta.
Oblici manifestacije takoe mogu biti veoma raznoliki i individualno specifini. Njeno javljanje govori nam da smo
napipali" neki konflikt linosti koji je nerazreen i po tome predstavlja izvor smetnji. utanje je fenomen koji moe
imati veoma razliito znaenje. Na jednom kraju se nalazi prazno utanje, koje se javlja kod tekih bolesnika ije su
asocijacije iznenada blokirane i pri tome imaju doivljaj praznine, kao daje sve stalo. Idui od te vrste utanja ka
suprotnom kraju moemo izdvojiti veoma veliki broj stupnjeva ili kvaliteta utanja kojim se neto ipak saoptava.
Pacijent moe da zauti jer nee da iskae svoju asocijaciju ili iznese svoj stav, komentar ili protivljenje kliniaru.
On e da uti kada je ljut, zbunjen ili sasvim nemoan i eka. Meutim, postoje i produktivna utanja, tokom kojih
se neki nejasni uvidi postepeno kristalizuju i priprema se pozitivan obrt u stavu ispitanika. Zbog toga je kliniar u
delikatnoj situaciji kada treba da odabere nain na koji e reagovati na tiinu. Otpor pacijenta nije retka pojava u
toku intervjua. Do pojave otpora moe da doe kada pacijent oseti da ga kliniar ne podrava, da sumnja u njegovu
iskrenost ili mu se uini da psiholog pokuava da mu nametne svoj stav. Pojava verbalne agresivnosti u situaciji
klinikog intervjua zaista nije neka retkost. tavie, neki pacijenti mogu biti toliko preplavljeni srdbom da se
razgovor sa njima zapravo svodi na terapiju rastereivanja. Meutim, takve sluajeve lako emo poznati po
ekstremnom ponaanju bez neke naroite strunosti i vetine. Daleko je tee, ali i zanimljivije, posmatrati agresivnoverbalno ponaanje tamo gde nema sirovu jednostavnost ve se ispoljava indirektno, mestimino ili mimo uvida
ispitanika. Praenje i analiza verbalne agresije u razgovoru sa kliniarem moe da nam rasvetli mnoge vane
pojedinosti o specifinosti emocionalnog ponaanja sluaja. Jedan od osnovnih problema sa kojim se ovde
susreemo, jeste kontrola situacije i samog kliniara kao potencijalnog izazivaa agresije ispitanika.
170
Zavretak intervjua, koji poinje bilo iscrpljivanjem teme koja je bila odreena za taj susret, bilo najavom kliniara
da je vreme isteklo, obino provocira promenu stava ispitanika. U sluaju kada je intervju bio tegoban i neprijatan,
nagovetaj kraja moe da izazove primetno olakanje u dranju pacijenta. Pojava oputenosti i zadovoljstva u
momentu prelaska na zavrnu fazu predstavlja poruku pacijenta o tome ta je oseao tokom razgovora. Nekada opet
nagovetaj kraja moe kod ispitanika da pokrene oseanje neispunjenosti ili straha da e propustiti ansu i tada moe
nastupiti pojava poznata kao ispovest na vratima". Mada je ve ustao od stola, za kojim je oito izgovarao tekst koji
nije bio onaj pravi, pacijent ubrzano prelazi na ono glavno" i otvara se. Bez obzira na vrlo velike individualne
razlike u uspostavljanju interpersonalnog komuniciranja sa kliniarem i toka te komunikacije, sam zavretak nalae
da idui korak mora biti definisan. To, u stvari, znai da e kliniar u datom momentu zavriti intervju, ako je to
potrebno zakazae naredni, a u svakom sluaju e rei u emu se sastoji, po njegovom miljenju, idui korak.
INTERVJU U SASTAVU STUDIJE SLUAJA
Studija sluaja, psihijatrijska ili psiholoka, jeste jedan irok, eksplorativni metodoloki okvir koji povezuje mnotvo
razliitih socijalnih, psiholokih i medicinsko dijagnostikih tehnika. Relativnu vrednost intervjua treba traiti i
odrediti u takvom sastavu. Ovakvo gledite se zasniva na injenici da u svakodnevnom radu ove razliite tehnike
slue reavanju zajednikog cilja: uspostavljanju dijagnoze poremeaja ili proceni linosti sluaja.
Istorijski gledano, opservacija i intervju su bez premca najstarije tehnike u itavoj grupi. Ova istorijska prednost
gubi neto od svog sjaja ako se podsetimo da su metode koje su kasnije nastale stvorene upravo zato da bi direktno
ili indirektno, dopunile i ispravile slabosti intervjua. Ovo, sjedne strane, svedoi o povezanosti savremenih
psihodijagnostikih skupina i intervjua, dok s druge strane broj tih dopunskih tehnika kao da odraava sumu slabosti
najstarije medu njima. Nije potrebno previe traiti argumente i dokaze o nedostacima intervjua. Subjektivnost,
nepouzdanost, neravnomerna osetljivost tog instrumenta", tekoe da se dobijeni podaci i rezultati kvantifikuju i
objektivno analiziraju samo je deo nedostataka o kojima govorimo.
Izvestan broj psiholokih testova i drugih tipova instrumenata stvoren je sa ambicijom da ukloni starog grenika",
intervju, i da poslui kao preciznije nauno merilo ponaanja. Treba imati u vidu da kada se u psihologiji napada
metodoloki subjektivizam, onda pod tim izrazom kritiari misle na intervju i opservaciju. Ne moe se porei da su
konstruktori novih vrsta psihodijagnostikih instrumenata stvorenim tehnikama, u poneem doista nadmaili
intervju. Meutim, ova superiornost gotovo nikada nije bila ista za kognitivnu i konotivnu stranu linosti. Testovi
sposobnosti su zaista i objektivniji, valjaniji i pouzdaniji naini procene inteligencije i drugih mentalnih sposobnosti
od slobodne procene istih osobina. U ocenjivanju motivacionih, emocionalnih i psihopatolokih strana linosti
prednost psihometrijskih instrumenata nad intervjuom, negde se javlja a negde i gubi, dok je u celini taj odnos
vrednosti drugaiji.

171
Zbog veoma velikog broja modifikacija, oblika i sadraja, naina primene, svrhe korienja, uslova rada i drugih
faktora, nemogue je dati uoptenu ocenu relativne vrednosti intervjua u odnosu na ostale psihodijagnostike
instrumente. To bi bilo isto kao kada bismo odgovarali na pitanje: staje bolje, traktor, automobil ili avion. Dodue,
poreenje nije sasvim nemogue zbog ni/a zajednikih elemenata kao to su brzina, cena, potronja itd., ali svako
odreivanje njihove relativne vrednosti mimo injenice da sva tri tipa prevoznih sredstava imaju specifinu namenu
i svrhu bilo bi nepotpuno i donekle besmisleno. Drugim recima, ovde nije ni mogue ni potrebno utvrditi optu
hijerarhiju vrednosti. Namesto toga korisnije je da se odnosi medu psihodijagnostikim tehnikama razmatraju tako
to emo nastojati da utvrdimo kada, gde i kako treba kombinovati ove tehnike da bi zajedniki efekti bili optimalni.
Namesto veslakog rivaliteta meu njima, treba traiti empirijski opravdane forme komplementarnosti.
Sa dananje take gledita nepojmljivo je da su sredinom etrdesetih godina neki psiholozi u psihodijagnostici
koristili bateriju tehnika bez intervjua. Ameriki psiholog Rapaport je opisao rezultate svojih istraivanja koja su
voena na takvoj osnovi. Mada su ti rezultati predstavljali doprinos nauci u celini gledano, takva je praksa
naputena. Dodue, kada ciljevi rada nisu rutinski, kada na prvom mestu ne stoji potreba da se pomogne pacijentu,
ve nauno-istraivaki zadatak, onda je odvajanje intervjua od ostalih vrsta tehnika i instrumenata svakako korisno.
Izdvajanje i suprotstavljanje intervjua drugim tehnikama u izvesnim sluajevima predstavlja nain da se odgovori na
pitanje: Da li je instrument X vredan napora i vremena i da li ga treba prikljuivati postojeoj grupi dijagnostikih
postupaka? Da li on moe dodati neto onome to je ve dostupno i tako optim postupcima kao to su intervju,
biografski podaci ili socijalni podaci? Takvo postavljanje problema, koji ima punu opravdanost, daje intervjuu
funkciju kriterijuma.
Mesto i ulogu intervjua u sastavu psiholoke studije sluaja razumeemo sledeim razmatranjem. Sve dok razvoj
psihologije i srodnih disciplina ne bude stvorio nauni sistem koji e biti sposoban da zahvati, opie, klasifikuje i
tumai ovekovo ponaanje na potpuno objektivan nain, prisustvo procenjivaa ili kliniara bie nuno. Zadaci koji
se postavljaju psihodijagnostici i ostalim pristupima procene linosti mogu da se podvedu pod predvianje i
odluivanje. Pro-cenjivai i kliniari, kao uostalom, i ljudi u drugim ulogama, spremnije daju svoja predvianja i
lake se odluuju ako veruju podacima na osnovu kojih treba da donesu svoj sud. Takva vera ili uverenost, koja je
bitan faktor sigurnosti u sop-stveni sud i odluku, najjednostavnije i najbolje se postie u psiholokim disciplinama
neposrednim kontaktom sa ovekom, a u tehnikim disciplinama takozvanim izlaskom na lice mesta". Budui daje
intervju, meu svim postojeim psihodijagnostikim tehnikama, najpodesniji za uspostavljanje neposrednog kontakta, pa zbog toga i daje najvei stepen poverenja u podatke, najviu osvedoe-nost, moemo zakljuiti daje on prvi
meu jednakima.
Pored svih pozitivnih strana intervjua njegove negativne strane se moraju savlaivati pronalaenjem posebnih
psihotehnika i udruivanjem - kombinovane skupine. Nedostaci stvorenih psihotehnika reavani su traenjem novih
oblika koji su takoe prikljuivani osnovnom jezgru studije sluaja: posmatranju, intervjuu i
172
biografiji. Ovakav trend doveo je, pedesetih godina ovog veka, do stvaranja predimenzioniranih baterija testova i
tehnika koje su psiholozi rutinski primenjivali ispitujui veoma razliite vrste sluajeva na isti ekstenzivan nain.
Takva dinovska baterija obuhvatala je, pored jezgra, i po deset ili ak petnaest testova i tehnika. Ispitivanje je zbog
toga dugo trajalo, obrada i zakljuivanje je bilo veoma naporno i iziskivalo je veliku sposobnost, a sve to bilo je
veoma skupo. Uprkos svemu ovome, kontrolna istraivanja su pokazala da rezultati makrobaterije nisu bolji od
rezultata manjih ali cilju usmerenih minibaterija. To je usmerilo istraivae ka formiranju baterija sa malim brojem
probnih tehnika, ija je vred-nost proverena u odnosu na znatno ue, specifine grupe problema. Ovakva tendencija
razvoja metodologije pokazuje da ona prati kretanje naunih saznanja o ponaanju i poremeajima linosti koja se
sve vie diferenciraju. Savremeno kom-binovane dijagnostike baterije imaju, pored obavezne jezgrovne trijade kao
opteg elementa studije sluaja, i po nekoliko tehnika i testova. Ovi nestalni, promenljivi elementi biraju se meu
instrumentima koji su posebno osetljivi i pogodni za dijagnostikovanje odreene vrste problema: razvojnih tekoa,
smetnji u savlaivanju itanja ili pisanja, zaostajanja u psihomotornom razvoju, modanih oteenja, potencijala
linosti za psihoterapiju, klasifikaciju osuenika za upuivanje na posebne vrste tretmana, rano otkrivanje
shizofrenije i mnogih drugih.
Jedan relativno dug period, koji je obuhvatao sam poetak nastajanja klinike psihologije kod nas, protekao je u
znaku pasivnog prilagoavanja psihologa zahtevima radnog mesta, struke i raznih naruioca usluga. U tom
intervalu, koji je za mnoge jo uvek u sadanjosti i budunosti, kliniki psiholog je razvio svoj posao na pretpostavci
daje dobro to potpunije demaskirati ispitanika i zatim prikazati ga naruiocu u krepelijanskoj i psihodinamikoj
terminologiji. Sutina tako shvaenog zadatka klinikog psihologa mogla bi se svesti na sledee:
a) obaviti naunu pijunau u korist naruioca,
b) prihvatiti da je naruilac dobar, pametan itd.
c) treba voleti sluaj, razumeti ga, itd.
d) sluaj treba demaskirati i kategorisati.
Sledeu fazu razvoja klinike psihologije kod nas obeleava pojava otpora ovakvoj orijentaciji odnosno
prevazilaenje faze pasivnog prilagoavanja. U toj fazi javlja se zahtev da naruilac bude aktivniji u reavanju
zadataka koji je u nadlenosti klinikog psihologa. Do tada je psiholog bio tu navodno zato da pomogne naruiocu.
Psiholog bi primio neodreeno formulisani zadatak od naruioca, zatim bi pristupao reavanju po takama: a. b, c i
d. Taj program je bio obostrano ocenjen kao potvrda samostalnosti psihologa. Psiholog je ljubomorno uvao svoje

tehnike, a naruilac je ekao psihogram". Tekoe koje su otkrivene u toku sprovoenja psihodijagnostikog
programa svaljivane su na razvoj klinike psihologije, i psihologiju kao nauku. Kasnije se javlja zahtev da i
naruilac uestvuje u postavljanju problema, i odreivanju sutine zadatka. Zauzet je stav da
173
bez jasno odreenog zadatka nema jasnog odgovora. Naravno, krivica za nejasne odgovore, prema tome, ne moe
biti samo do psihologa i psihologije. Ova podela odgovornosti je kriterijum vie faze saradnje medu profesijama.
Umesto odgovornosti tipa ,,ja, pa ti, pa ja" nazire se prava podela odgovornosti.
I posle sedam decenija intenzivnog istraivanja i razvoja dijagnostike metodologije koja je dala mnotvo razliitih
testova, tehnika i skala procene, suverenost intervjua jedva daje okrnjena. Kako treba shvatiti ovu injenicu svakako
da zasluuje temeljno razmatranje. Ako ovo pitanje posmatramo kao statine i polanzovane kategorije, onda nam se
namee zakljuak daje nauna metodologija u psihologiji nedorasla zadatku i da su naturalistiki pristupi koji imaju
neupore-divo duu istoriju i iskustvenu osnovu, pristaliji, adekvatniji. To je, uostalom, bio zakljuak do kojeg je
doao Murray (1938). Isto tako bi mogao da se brani, stav da je vrednost intervjua u proteklih sedam decenija takoe
porasla. Sve to smo saznali o ponaanju i mehanizmima unutranjeg iskustva, kao i o interakciji meu ljudima,
uticalo je i na korienje naturalistikih naina komuniciranja, pa dakle i na spoznaje onog drugog, onih koji su neja. Bez obzira koje e objanjenje biti prihvaeno, ostaje injenica da razvoj naunih psihodijagnostikih metoda nije
uinio izlinim naturalistike metode.
174
X. OPSERVACIJA IPROCENA PONAANJA
Posmatranje ponaanja je jedan od osnovnih oblika i laikog i naunog upoznavanja linosti drugih osoba.
Najoptije ivotno pravilo koje nas upuuje kako da ocenimo i upoznamo nekog, nama nepoznatog, svodi se na
vidi i poraz-govaraj" metod. Da bismo se mogli orijentisati u drutvu, na poslu ili u psiholokom radu, potrebno je
da ocenimo ponaanje drugih ljudi, a ako e nai kontakti due potrajati, onda i principe koji trajno karakteriu
kretanja pojedinaca ili grupe. Kada bismo pristupili ispitivanju problema kako ljudi, u svakodnevnom ivotu, dolaze
do saznanja, ili jo vie, do uverenja da su upoznali odreenu osobu, verovatno bi se pokazalo da to ine na slian
nain kao i kvalifikovani strunjaci. Naime, u oba sluaja se koristi studija pojedinca, ali na razliitim nivoima
tehnike doteranosti. ta ini posmatra da bi ocenio i upoznao posmatranika? Posmatra se sree sa nepoznatim,
doivljava atmosferu susreta, stupa u komunikaciju simultanog razgovora i posmatranja, doznaje poneto o
programu ponaanja" i prolosti partnera dok se u jednom momentu ne javi utisak sada ga znam". Izuavanjem
procesa kojim se odvija upoznavanje nepoznate linosti bavi se i jedna posebna grana psihologije - personologija. Iz
personolokih prouavanja znamo da su procesi putem kojih se stvara znanje o posmatraniku kvalitativno isti bez
obzira na kvalifikacije posmatraa. tavie, mogli bismo rei i to da su i strategije takoe vrlo sline. Ako sada
uporedimo naine i postupke putem kojih se spoznaja linosti nepoznate osobe postie, koje koriste laici i strunjaci,
nai emo da i pored opte slinosti postoje i razlike. I jedni i drugi pokuavaju da doznaju neto
0 biografiji posmatranika. No u tom pogledu laici i strunjaci se veoma razlikuju, pogotovu u tumaenju podataka o
prolosti. I jedni i drugi koriste se razgovorom.
1 u tom pogledu ima znaajnih razlika. Relativno najvea slinost izmeu laika i strunjaka je u nainu posmatranja
i u tumaenju znaaja vidljivih karakteristika. Prema tome, iako je osnovni nain spoznaje linosti nepoznatih vrlo
slian i odgovara opisu metode studije sluaja, postoje i odreene razlike i u pojedinim metodama i u celini. Strune
i naune metode se odlikuju jasnim programom traganja, viim nivoom izdiferenciranosti upotrebljenih tehnika i
sistematinijim nainom zakljuivanja.
Smisao malopreanjeg poreenja nije u banalnom pokazivanju superiornosti naunog pristupa. Cilj je bio da se
pokae koliko je u oblasti ljudskog ponaanja laiko-iskustvena praksa bila i ostala osnova naune metodologije.
Ovu emo tezu podupreti na jo jedan nain. Recimo daje opte pravilo da se ovek -posmatra upoznaje sa
nepoznatom osobom metodom trijade: razgovor, posma-tranje i prolost posmatranika. Laik koristi, prema tome,
narodnu varijantu" studije sluaja, a strunjak tehniki rafinirani oblik iste trijade. Pogledajmo sada u
175
kom se pravcu razvijala nauna psihologija u poslednjih sto godina? Razvitak naune psihologije doveo je do
diferencijacije i podele na tri meusobno dosta oprene struje: fenomenoloku, bihejvioralnu i psihoanalitiku.
Osnovnu razliku meu njima nalazimo u definiciji ta predstavlja sutinu predmeta izuavanja psihologije i kako
treba tu sutinu otkriti.
Po shvatanju fenomenoloke grane, psihologija treba da se bavi izuavanjem neposrednih sadraja i zbivanja u
svesti (ova definicija podrazumeva zanemarivanje spoljanjeg ponaanja i prolosti ispitanika). Na pitanje kako i na
koji nain treba vriti izuavanje predmeta, odgovor glasi: putem ispitanikovog samoposma-tranja i razgovorom,
odnosno na osnovu njegovih iskaza koji se odnose na sada i ovde". Po shvatanju bihejvioralne grane predmet
izuavanja naune psihologije treba da bude spoljanje ponaanje oveka (ova definicija podrazumeva ignorisanje
neposrednih sadraja svesti kao i istorije svih doivljaja u toku ivota). Osnovna metoda bihejvioralne psihologije je
posmatranje. Najzad, po shvatanju psihoanalitike grane, predmet psihologije ine, u prvom redu, ona zbivanja iz
de-tinjstva koja su nepristupana svesnom poimanju (ova definicija potcenjuje znaaj neposrednih sadraja svesti i
spoljanjeg ponaanja). Osnovna metoda psihoanalize je rekonstrukcija doivljajne biografije pojedinca. U ovoj
shemi dijagnostikih strategija, nije teko otkriti jezgrovnu trijadu studije sluaja. Svaka pojedina grana ovako
izdiferencirane naune psihologije kudikamo potpunije, dublje i preciznije registruje, klasifikuje i tumai pojedine
vidove ponaanja i linosti oveka nego laika ,,psihodijagnostika", mada, na alost i jednostranije.

Jedna od bitnih karakteristika sadanjeg stepena razvoja psiholokih teorija jeste divergencija osnovnih pravaca.
Poto su teorije povezane sa metodologijom, takvo stanje neposredno pogaa i kliniku psihodijagnostiku praksu.
Za sada nije naeno reenje pomou kojeg moemo integrisati odvojena dostignua u teoriji i metodologiji. Mada se
u svakodnevnom klinikom radu jezgrovna trijada ne vezuje za odreeni teorijski pravac (posmatranje za
bihejviorizam, razgovor za fenomenologiju, a biografija za psihoanalizu), preostaje eklektizam koji i ne skriva svoje
nedostatke. U celini posmatrano, kliniki pristup eksploraciji linosti oscilira izmeu jednostrane teorijske
opredeljenosti i zdravorazumske sredine koja simuli-e reenje.
METODOLOKI OPLEMENJENA OPSERVACIJA
Nema dijagnostike tehnike koja u nekom vidu ne ukljuuje i posmatranje. isto" posmatranje, koje bi iskljuivalo
i druge naine komunikacije i interakcije, u praksi se retko koristi. Ipak u izuzetnim sluajevima moe biti korisna i
takva tehnika. Ima bezbroj prilika u kojima treba da se posmatraju ispitanici, pogotovo ako su negde stacionirani.
Hospitalizovani kliniki sluajevi obino se posmatraju:
a) Tokom intervjua. Ovakvo posmatranje obuhvata ponaanje u vezi sa situacijom, ispitivaem, ciljem susreta i
ostalim nestandardnim faktorima.
b) Tokom boravka u ustanovi. Ovakvo posmatranje obuhvata dnevnu i nonu aktivnost, ceo niz programiranih
situacija i vei broj osoba koje mogu posmatrati ispitanika.
176
c) Tokom psiholokog testiranja i drugih pregleda. Posmatranje te vrste je kombinacija situacije intervjua i
svojevrsnog eksperimenta.
d) Tokom izlaganja terapijskom tretmanu. Ovakvo posmatranje obuhvata ponaanje ispitanika u situaciji primene
odreene vrste tretmana (socijalnog, psiholokog, psihofarmakolokog itd.) i intervala u kome se oekuje efekat
takve terapije.
S obzirom na to da je posmatranje pomona tehnika koja se izvodi prema optim i specifinim pravilima, ona se u
klinikoj praksi, kao i drugde, prilagoava mnogobrojnim promenljivim uslovima, zahtevima i ciljevima.
Opservacija je, u okviru studije sluaja, neophodna tehnika za upoznavanje nepoznatih osoba ili praenje i
registrovanje ponaanja. Elastinost i univerzalnost svakako ne znae da je svako posmatranje iste vrednosti ili da se
rezultati posmatranja ne mogu, odreenim merama, poboljati.
Da vidimo pre svega kakva je razlika izmeu laikog posmatranja i strunjaka? Mi smo ve spomenuli da se na
nivou psiholokih, saznajnih procesa na kojima poiva posmatranje ne pojavljuju razlike izmeu laika i strunjaka.
Pa ipak, oni ne posmatraju i ne ocenjuju iste pojave na isti nain. Razlika je metodoloke prirode. U svakodnevnom
ivotu na sistem posmatranja je uzgredan, prigodan, otvoren i eksplorativan. Za razliku od takvog naina
posmatranja, strunjaci se koriste sistematizovanim postupcima, koji ukljuuju: plan traganja", od kojeg ne
odustaju ako se predmet traganja odmah ne otkrije, spisak pokazatelja" pomou kojih identifikuju i skriveno
prisutne inioce, sistem proba" pomou kojih provociraju pokazatelje, najzad sistematizovano posmatranje uvek
podrazumeva daje procenjiva ekspert i da poznaje kriterijume prema kojima e oceniti vrednost dobijenog nalaza.
Problem koji se najlake moe resiti jeste odreivanje predmeta posmatranja. Za relativno kratko vreme moemo i
neupuenog posmatraa informisati o tome ta treba da posmatra i ocenjuje, pogotovu ako postoji i neka vrsta sheme
ili for-mulara sa popisom dijagnostikih pokazatelja, simptoma i znakova. To je meutim tek prvi korak. Poetnik
moe da ima puno tekoa oko identifikovanja i raz-graniavanja elemenata ponaanja koje treba ili ne treba
registrovati kao znaajne. Ta ista neodreenost moe da otea rad i iskusnom posmatrau. Uopte u/ev, ako bismo
posmatranje iz nekih razloga nameravali da favorizujemo u sastavu studije sluaja, morali bismo prihvatiti iste one
zahteve za poboljanje koji se postavljaju u naunom istraivanju. Poboljanje vrednosti posmatranja moe se
postii pri-menom sledeih zahteva:
1. racionalizacijom programa traganja", odnosno odreivanjem domena posmatranja i elemenata ponaanja koji su
relevantni;
2. sistematskom manipulacijom oveka i situacije, to vodi povezivanju posmatranja sa eksperimentom;
3. poveanjem reprezentativnosti podataka, to je ostvarljivo poveanjem broja vremenskih uzoraka, situacija
posmatranja ili broja posmatraa:
4. boljim tehnikama registrovanja podataka posmatranja i uvoenjem podesnih i doteranih skala za procenu;
12 Psihudijagnostika
177
5. izborom visokostrunih procenjivaa koji osim znanja uopte posebno poznaju ljude koje procenjuju i
kriterijume;
6. davanjem jasnih instrukcija procenjivaima kao i tanih definicija predmeta posmatranja.
Ve na prvi pogled je jasno da su ovi zahtevi diktirani potrebama naunog rada. U sklopu rutinske studije sluaja
posmatranje se sprovodi znatno leernije, manje sistematino nego to ovi zahtevi iziskuju, mada prema potrebi
moe da zadovolji i najvie zahteve.
TA POSMATRA KLINIAR
Uopte reeno, kliniar posmatra ponaanje ispitanika i sistematski traga za direktnim i indirektnim informacijama
koje su relevantne za konkretni sluaj i konkretni cilj: dijagnozu, terapiju, rehabilitaciju, smetaj u posebnu
instituciju ili predvianje. U toku prvog susreta kliniar e nastojati da zapazi opte odlike ponaanja posmatranika,
manje-vie iz ugla inteligentnog laika i da svoje zapaanje prikae jednim portretom. Smisao prikazivanja te prve
impresije je viestruk. U prvom redu je potrebno da raspolaemo informacijom o tome kakav utisak moe da ostavi

posmatranik na svoju okolinu, na ljude koje sree i sa kojima komunicira. Spoljni izgled oveka je u veoj ili manjoj
meri odraz ne samo fizikoso-matskih datosti ve i potreba, elja i stavova prema drugim ljudima. Fiksirajui dakle
tu spoljanju sliku, kliniar se postavlja u ulogu onih, direktno neprisutnih, osoba iji se uticaj na ponaanje, stavove
i itavu linost sluaja ne moe mimoii. I spoljni izgled i ponaanje ljudi esto se radikalno menjaju pod uticajem
prime-njene terapije. Jedan od naina da se odmeri nastala promena jeste uporeivanje prve impresije sa utiscima o
izgledu i ponaanju sluaja kasnije. Trei razlog zbog kojeg je utisak iz prvog susreta vaan je taj to iz opisanog
dranja kliniar moe da prosudi spremnost za saradnju. Kao primer navodimo jedan zakljuak:
Opti utisak: Pacijent je upuen na psihodijagnostiku eksploraciju linosti zbog veoma povuenog ponaanja,
izrazitog neuspeha na studijama, uprkos dobroj inteligenciji, albi na seksualne smetnje koje datiraju iz vremena
kada je krenuo u osnovnu kolu.
C. V. je visok, vitak, skladno graen mladi prijatnog lica. Kontakt se uspostavlja lako, on se dobro snalazi u svojoj
ulozi ispitanika, ne osea se posebno upadljiva napetost ili nemir sa njegove strane. Njemu je savreno jasno gde se
nalazi, sa kim razgovara i zbog ega je ovaj susret nastao. Bez mnogo okolienja prelazi na izlaganje svojih tegoba.
To ini pomalo rutinirano, verovatno jer mu to nije ba prvi put u ovoj ustanovi. On je vrlo aktivan, referent" koji
ne trai pomo, podrku i ohrabrivanje da se otvori. Pada u oi da se veoma mnogo zadrava na opisivanju razliitih
senzacija.
C. V. iznosi svoje nevolje duboko usredsreeno, analitiki detaljno, ne tedei previe sebe, ali hladno i
intelektualno". Ne primeuje se teskobnost, bar ne ona opta, difuzne vrste. Dok govori o majci i iznosi svoja
meovita oseanja, lice mu izgleda grevito. Ne pokazuje nikakvu toplinu u govoru ili odnosu prema ispitivau.
Jedino se smeka kada je ironian, a i sam priznaje da u tome uiva.
178
Jedini pokazatelj afektivne napetosti i promena jeste povremeno mucanje, koje je toliko drastino da se izgled
pacijenta izmeni.
Njegov odnos prema psihodijagnostikom ispitivanju je aktivan i zaintereso-van. Dok reava zadatke, deluje
sreeno i zalae se da postigne visok rezultat gde god moe. Naloge odmah prihvata i vrlo lako shvata instrukcije,
ponekad i ne eka da se ova dovri, ve pristupa reavanju. Stie se utisak daje potpuno zaokupljen svojim tegobama
i sobom, intelektualni zadaci mogu da ga stimuliu, dok za druge ljude (ili barem ispitivaa) nema dubljeg
interesovanja. On je utiv, lako ironian i distanciran.
Ovakav, pomalo literarni nain opisivanja utisaka o prvom susretu sa pacijentom kao nepoznatom osobom, i pored
navedenih vrednosti, ima i oigledne nedostatke. Pre svega, nemaju svi kliniari uvek dovoljno naglaenu
umetniku icu", pa se takvi opisi svode na ture ablone. Dodue, izlaz iz ove tekoe moe se nai popisom
rubrika koje treba slobodnom, kvalitativnom deskripcijom popuniti. Evo jednog takvog spiska aspekata ponaanja
koje treba uneti u ,,prvi utisak":
1. razlog upuivanja na psihodijagnostiko ispitivanje
2. telesni izgled, lice, ruke i druge osobenosti
3. utisak o odevanju, dranju i prihvatanju uloge pacijenta u datoj situaciji
4. orijentisanost prema vremenu, mestu, ljudima i svrsi ispitivanja
5. kvalitet kontakta
6. sposobnost i druge odlike naina izlaganja problema
7. odnos prema sadraju svog izlaganja
8. raspoloenje i emocionalne promene tokom kontakta
9. emocionalni odnos prema sebi, osobama o kojima govori i prema ispitivau
10. druge upadljive osobine
11. opta impresija kliniara o pacijentu i atmosferi seanse.
Takvi spiskovi imaju pre svega didaktiku vrednost, jer mogu da orijentiu kliniara poetnika i da mu olakaju
posao. Ovakva pomona sredstva u sutihi ipak malo reavaju, jer ne treba puno vremena pa da ih inteligentni
poetnik usvoji. No s druge strane, neki problemi kao to su plastinost opisa, mogunost rutinerskog popunjavanja i
nunost da se spisak stalno prilagoava osobenostima individualnog sluaja ostaju ovim spiskom bez reenja. Idui
tim putem kritikog razmiljanja dolazimo do jednog od kljunih pitanja psihodijagnostike: ta zapravo treba
poboljavati, instrumente ili strunjake ili, na kojoj strani se ulaganje vie isplati? Svakako da e odgovor zavisiti od
toga da li je mogue, i kako, dalje usavravanje jedne, druge ili obe strane.
POSMATRANJE U FAZAMA
Kada u studiji sluaja govorimo o tehnici posmatranja i ne pomiljamo na jednokratno posmatranje, ve na itavu
seriju opservacija. Nakon posmatranja globalnog ponaanja i izgleda ispitanika, pristupa se ostalim ispitivanjima. U
179
stvari, posmatranje nam omoguava da sukcesivno upoznamo isprva nepoznatu linost. Taj proces upoznavanja
prolazi kroz sledee faze:
1. Sticanje globalnog utiska o oveku i njegovim manifestno markantnim ili nastranim karakteristikama.
Ocenjivaka pozicija odgovara gledanju inteligentnog laika, po mogunosti iz iste socio-kulturalne sredine.
2. Sistematska, analitika eksploracija svih detalja (varijabli, aspekata) ponaanja ispitanika, za koje se unapred
pretpostavlja da mogu imati dijagnostiku vrednost. Ovaj inventarski" pristup vodi ka ralanja-vanju osobina
celokupne konkretne linosti.
3. Usmereno posmatranje namenjeno je prikupljanju informacija o ponaanju ispitanika u vezi sa njegovim

kljunim problemom". Poto je kliniar iz prethodne dve faze shvatio ,,u emu je stvar" ili na ta treba da
usredsredi dijagnostiku eksploraciju u nastavku, on sada menja definiciju zadatka, koji usled toga postaje ui,
mnogo odreeniji. Usmereno posmatranje nema vie pred sobom potpuno nepoznatu osobu" ili nebulozni problem.
Akcija posmatranja nije vie voena, kao u prvoj fazi, zadatkom staje tu sve od dijagnostikog znaaja", ve
drugim koji ima formu alternative: Ako reaguje na nain X, onda je ... a ako reaguje na nain Y, onda je...".
Za drugu fazu posmatranja, u okviru studije sluaja, karakteristian je detaljan program traganja i inventarski tip
proveravanja. to se tie sadraja programa traganja, on nije strogo fiksiran. Najee, meutim, spisak osobina koje
se pos-matraju i procenjuju, u ovoj drugoj fazi rada, istovetan je sa sadrajem aktuelnog duevnog stanja" pacijenta
ili status psjchicusa. Ova podudarnost u programu traganja sasvim je razumljiva jer je opservacija, u uslovima
rutinskog rada, neodvojiva od dijagnostikog intervjua. Sam sadraj ili spisak osobina koje se posmatraju unapred je
odreen za sve individualne sluajeve. Usled toga druga faza posmatranja i inventarsko proveravanje ne mogu
odgovoriti na pitanje staje sutina individualnosti posmatranika N. N., ali se moe dobiti odgovor na pitanje: Po
emu se posmatranik razlikuje od grupe normalnih", ili po emu je slian grupi neurotiara"?
U rutinskim uslovima studije sluaja posmatranje se ne primenjuje samostalno, kao uostalom ni jedna druga tehnika.
Na primer, mogue je da ispitivanje pacijenta vodi kliniar uz asistenciju jo jednog kliniara. Kliniar A vodi razgovor sa pacijentom i pri tome vodi zabeleke na standardan nain, unosei delove razgovora i svoja zapaanja.
Njegov asistent, kliniar B, ograniava se samo na ulogu posmatraa. On, meutim, postoje izvan direktnog
verbalnog kontakta, pos-matra i pacijenta i svog kolegu, zapaa kako se akcije i reakcije jedna na drugu nadovezuju,
i na -taj nain u izvesnom smislu dobija potpuniji pregled itave situacije. Sistem udvojenih posmatraa najvie se
korisii u sklopu obuke kliniara. Ponekada se itava grupa kliniara na obuci veba u opservaciji posmatrajui
intervju kroz jednosmemo prozirno ogledalo, iz druge, izolovane prostorije.
180
PRAVILA DOBROG POSMATRANJA
Nita nije lake nego vriti posmatranje, najzad, ini to radimo spontano po ceo dan. Nijedan susret sa nekim ne moe
da proe bez posmatranja. Takav stav vrlo esto sreemo kod laika, studenata psihologije, inteligentnih skeptiara,
ali, u nekom pogrenom obliku, i kod samih kliniara. Neosporno je da izmeu spontanog, nesistematskog
posmatranja, kao stoje ono svakodnevno i neprofesionalno, i sistematskog, profesionalnog posmatranja postoji
kontinuitet kvaliteta. Sistematsko posmatranje treba da se shvati kao odgovor nauke na pitanje: Da li moe da se
pobolja obino posmatranje i da se priblii naunoj metodi?
Sistematsko posmatranje namee ispitivau seriju pravila koja reguliu nain kontrole velikog broja inilaca od
kojih, najee, zavisi rezultat opservacije. Ova pravila obuhvataju: vreme i mesto posmatranja, situaciju i
atmosferu, definiciju toga to se posmatra, kako se posmatranje vri, kako se belee zapaanja i na koji nain se
procena iskazuje. Posebnim pravilima je odreeno dranje procenjivaa i program akcije. Pravila dobrog
posmatranja daju recepturu reenja za dve grupe problema: jedna se odnosi na same tehnike registracije, ocenjivanja
i izvoenja rezultata, a druga na procenjivaa. Razvijanjem tehnike strane metode procene bavi se psihometrija i
ona je u tome, van sumnje, postigla veoma mnogo. Sistematska procena tehniki i psihometrijski gledana ubedljivo
nadmauje vrednost laikog, naivnog posmatranja, meutim, zavisnost od procenjivaa i dalje je vrlo znaajna.
Psiholoka prouavanja ponaanja samih procenjivaa pokazala su da je ovek vrlo nepouzdan instrument. Zato i
svaki drugi instrument ije funkcionisa-nje zavisi od posmatraa ve od poetka rizikuje da ostvari vei procenat
greaka. Istraujui izvore greaka koje potiu od procenjivaa, psiholozi su nali da je njihov broj veliki, zapravo
daje onoliki koliko ima ljudi. Jer svaki ovek u ulozi posmatraa moe da grei iz nekog svog posebnog razloga.
Primera radi navodimo neke od razloga pogrenog posmatranja i ocenjivanja: procenjivai prave greke zbog toga
to ne posmatraju ljude u istovetnoj situaciji, zainteresovani posmatrai daju taniju procenu od ravnodunih, tanost
ocenjivanja nekih pozitivnih osobina zavisi od toga da li sam posmatra ima takvu osobinu, razliiti procenjivai pri
ocenjivanju iste osobine imaju razliite kriterijume itd.
Vrednost procene najvie zavisi od procenjivaa. Postoji, meutim, niz istraivanja u kojima se dokazuje da ne
postoje univerzalno superiorni posmatrai. I oni najbolji svoju vrednost potvruju u jednoj odreenoj grani ili oblasti
rada. Medu dobre posmatrae ljudskog ponaanja ubrajaju se osobe sa umetnikim sklonostima, vrlo inteligentne
osobe sa dobrim uvidom i stabilnom linou, ljudi koje obino smatraju mudrim i, naravno, profesionalci kliniari.
Zanimljivo je da veliko profesionalno iskustvo u radu sa ljudima, kakvo imaju psiholozi, psihijatri, nastavnici ili
sudije, ne poveava njihovu sposobnost procenjivanja i izvan struke, osim ako ne poseduju u znatnoj meri i posebnu
psiholoku osetljivost. No u svakom sluaju moe se zakljuiti da je uenje posmatranja ponaanja, makar u vezi
samo sa odreenom klasom ljudi, mogue.
Dobro posmatranje pretpostavlja da je posmatra izvanredno osetljiv u odnosu na vrstu pojava koju treba da
registruje ili daje izvrstan znalac. Naravno,
181
najbolje je ako je i jedno i drugo. U okviru veine profesija u kojima se dolazi u dodir sa ljudima postoji neka vrsta
klasifikacije ponaanja klijenata.
Profesori, lekari, milicioneri ili kelneri brzo prepoznaju i sortiraju" svoju klijentelu na klase. tavie, oni su u stanju
da uoe, iskljuivo opservacijom, razliite promene u dranju posmatranika. Sve to ne znai da su oni dobri procenjivai i izvan svog radnog mesta, na primer da umeju dobro da procene i ponaanje u svojoj porodici. Koliko je
poznavanje posla tesno vezano za uspeno posma-tranje pokazuje i ovaj primer. Sve kandidate za avijatiarsku kolu
sistematski su pregledali vrlo iskusni kliniki psiholozi, a nezavisno od njih i grupa starih letaa. Svaki na svoj nain

ocenili su potencijalnu vrednost kandidata i njihovu nepodobnost kao linosti. Oekivalo se da e kliniki psiholozi
kao eksperti za probleme linosti biti superiorni nad amaterima eks-pilotima. Meutim, desilo se suprotno. Stari,
iskusni letai umeli su bolje da predvide ko e biti dobar a ko lo leta meu neiskusnim kandidatima.
I unutar svake profesije koja se na neki nain bavi posmatranjem i procenom ponaanja klijenata postoje dosledne
razlike u sposobnostima pojedinaca. Zato je sasvim razumljivo da oni relativno sposobniji mogu da poveaju
vrednost tehnike posmatranja. No, meutim, sistematsko posmatranje namee posmatrau dva paralelna zahteva,
koje nije lako izravnati. Prvo, od njega se trai da se pretvori u to osetljiviji instrument za registraciju odreene
pojave u ponaanju posmatramka. Drugo, od njega se trai da se ogranii na registraciju i ocenu a da ne ulazi u
tumaenje ili razmiljanje o nevidljivim uzrocima onoga to je zapazio. Zadatak je procenjivaa da registruje samo
ono to je stvarno bilo". Imajui u vidu to da i u ivotu a i u psiholokoj nauci esto svrstavamo veoma razliite
oblike ponaanja u iste kategorije i nazive, taj zahtev za objektivnou posmatraa nije nimalo lako ostvarljiv.
Zapravo, sprovoenje tog zahteva saplie se na injenici individualnih razlika, neujednaenih kriterijuma, motivacije
i drugih izvora greaka i nedosled-nosti.
Lek za ove nedostatke moe da se trai u poboljavanju posmatraa, uvebavajui ga da bude to savreniji
instrument, to se, meutim, ne moe postii samo hranei" ga sve veim dozama pravila dobrog posmatrakog
ponaanja". Njegovo usavravanje kao instrumenta iziskuje da se povea njegova osetljivost za sve ono to se u
njemu samom zbiva a to moe da utie na percepciju i ocenu druge osobe. Ovaj put usavravanja posmatraa
pretpostavlja da on ima dobar kapacitet uvida i da e dosta dugo i sistematski biti pripreman za vii nivo
funkcionisanja, eventualno e biti potrebno da proe i kroz neku formu psihoterapije. To je potrebno da bi se
oslobodio slepih mrlja" u posmatranju sebe i stekao uvid u mehanizme odbrane koji ga tite iskrivljavanjem ili
zatakavanjem unutranjih injenica. No ako je to uslov za dobro kliniko posmatranje linosti, onda nije tano daje
posmatrati laka stvar, niti daje posmatranje naivna tehnika.
Dobro posmatranje pretpostavlja da onaj koji vri opservaciju ima osobine valjanih instrumenata, daje osetljiv za
odreene pojave, da diskriminira te pojave po vrsti i intenzitetu, da suzbija izvore greaka i, najzad, daje u stanju da
identi-fikuje pojavu koja se trai. Treniranje posmatraa ima za cilj da usavri sve te pojedinane funkcije i da
povea vrednost rezultata. Izotravanje unutranje osetljivosti
182
oveka predstavlja nain da se stekne kontrola nad nesvesnim uticajima koji mogu da ometaju razlikovanje sebe i
sveta izvan sebe. Prema tome, moemo rei da pravila dobrog posmatrakog ponaanja zahtevaju ne samo spoljnu
kontrolu, pri-hvatanjem odreene uloge, ve i unutranju kontrolu nad linim izvorima subjektivnosti percepcije.
Ponovljena posmatranja koja vri grupa studenata na vie razliitih posmatranika mogu da otkriju naroite sklonosti
pojedinaca, upadljivim odstupanjem od grupe u oceni pojedinih osobina. Tako e neko uvek videti, u svim
posmatranicima, najvie seksualnih problema" ili depresivnosti", dok drugi moda nikad nee uoiti oseanje
odbaenosti", iako to svi drugi mogu da zapaze. Greke posmatraa nastaju iz vie razloga, a ne samo zbog
interperso-nalnog nesklada i manjkavog uvida u svoju linost. ak i veoma inteligentni, iskusni i zreli posmatrai,
sa vrlo dobrim uvidom u sebe mogu da se mimoiu u oceni psiholokog aspekta ponaanja. Dodue, tana procena
se ne poklapa uvek sa miljenjem veine, ali je mogunost postizanja doslednih ocena jedan od vanih preduslova.
Pretpostavimo da su napetost, strepnja i agresivnost vrlo znaajne osobine koje moraju biti obuhvaene klinikim
posmatranjem linosti. Kliniar A posmatrao je pacijenta N. N. i zapazio u njegovom ponaanju napetost,
naglaenu strepnju i agresivnost". Drugom prilikom, kliniar B takode je posmatrao istog pacijenta i zabeleio je
veoma naglaenu napetost i strepnju". Dobro, mogli bismo rei, to nije tako ni loe, oni su postigli 66% saglasnost.
No s druge strane, kako to da jedan zapaa kod pacijenta agresivnost a drugi ne? Da bismo primer doveli do kraja,
moramo pretpostaviti da se ponaanje pacijenta objektivno nije menjalo. Razlog nedoslednosti moemo naravno da
traimo i u linostima kliniara, ali ne mora biti da emo ga tu i nai. Jer nesporazum moe da rezultira iz injenice
da ova dva kliniara nisu koristila definiciju agresije na isti nain ili u istoj meri. Ono to je prvi video i shvatio kao
izraz dve razliite klase pojava i shodno tome razvrstao ih u rubriku nepetost" i agresivnost", drugi je video i
ocenio kao nepodeljenu i neizdiferenciranu pojavu napetosti". Mogunost pojave greaka ove vrste pri posmatranju
i proceni linosti vrlo je velika. Razlike u odreivanju intenziteta ispoljene pojave, kao to je veoma naglaena
napetost" i prosto napetost", u ovom naem primeru, jo su vee i ee se javljaju. U vezi sa ovim postavlja se
pitanje: Da li se ova slabost posmatranja i procene ponaanja moe otkloniti?
Nepouzdanost posmatranja daleko je vie izraena kada se uporede procene nasumce uzetih procenjivaa nego onih
koji su zajedniki radili na istim poslovima. Gotovo svaka psihijatrijska ili psiholoka institucija ima svoju lokalno
specifinu klijentelu, problemsku orijentaciju, sisteme kriterijuma i pravila. Rad u takvim ustanovama i grupama u
kojima se odvija intenzivna struna komunikacija dovodi do usaglaavanja kriterijuma i ujednaavanja ocena. U
veini sluajeva kroz takav proces rada nastaje jedan sistem vrlo slian onom koji sreemo u prirunicima za
upotrebu psiholokih instrumenata. Meutim, takvi sistemi ostaju nenapisani, neeksplicirani i zbog toga oni,
uporedo, i ujednauju efekat rada i ostavljaju ga otvorenim za svakovrsne line deformacije. Kao zajednika odlika
tih nemutih stabilizatora izvora nepouzdanosti posmatranja jeste njihova lokalna specifinost, provincijalizam i
nedostupnost naunoj kontroli.
183
SKALE PROCENE PONAANJA
Posmatranje kao tehnika prouavanja linosti ne bi bila liena nedostataka ak ni pod pretpostavkom da su ostvareni
uslovi za kontrolu greaka koje izviru iz individualnosti posmatraa ili same situacije posmatranja. Razlozi za takvo

stanje proistiu iz ukrtanja posmatranja, kao naina upoznavanja oveka, sa dva fundamentalna problema
psihologije kao nauke, koji su takoe nereeni. Prvi od tih problema je odnos ponaanja, kao spoljanje
manifestacije linosti, prema onome stoje iza toga. Strogo uzeto, posmatranje bi trebalo da se ogranii na ono to je
dostupno ulnom opaanju. S druge strane, pretenzije psiholokog posmatranja idu vie ka unutranjem, jer se
pretpostavlja da su tu pokretai i odrednice ponaanja, to je za razumevanje, menjanje i predvianje bitno.
Meutim, to to je iza manifestnog ponaanja za posmatraa postoji samo kao zamisao, dodue racionalno nuna, o
kojoj moe suditi samo preko njenih efekata odnosno opservacionog ponaanja. Taj makro-problem psihologije je
veoma sloen, nepotpuno razreen i zbog toga praktina primena posmatranja ne moe da mimoie odreene
tekoe.
Drugi osnovni problem povezan je sa prvim, a zajedniko im je da ograniavaju posmatranje. U pitanju je: kako i po
emu prepoznajemo oseanja, stavove, motive ili konflikte i kakav je odnos elemenata i celine, podataka i klase,
odnosno, dokle treba ii u uoptavanju onog to je registrovano opservacijom? Tano je, dodue, da u svakodnevnoj
komunikaciji, i to dosta brzo, uspevamo da identifiku-jemo odreena duevna stanja. Iz kratkog kontakta sa nekom
osobom izvodimo brzopoteznu dijagnozu: ovaj je naroguen", vrlo je udan", hoe da mi pomogne", ovome je
stalo samo do seksa" i sline. Neosporno je da se posmatra-njem ponaanja moe postii odreen stepen
podudaranja izmeu posmatraa i iskaza posmatranika ili izmeu procene nekolicine posmatraa. No s druge strane,
procenat greaka nije mali, pa je i pouzdanost takvih sudova dosta skromna. Kada se analiziraju razlozi neuspeha,
dolazimo do zakljuaka da posmatrai ne regi-struju injenice jednako ve selektivno. Nadalje, to to su primili kao
informaciju o ponaanju nee rasporediti u iste klase, istim klasama dati iste nazive i, najzad, ako se i sloe u svemu
prethodnom, mogu znatno da se mimoiu u odreivanju vanosti, bilo pojedinih elemenata bilo samih klasa. Primer
za to naveli smo pomi-njui kliniare A i B. U nauci se analogno tome tumaenja o inteligenciji razilaze, tako jedni
smatraju da se manifestacije inteligencije mogu povezati u jednu iroku klasu, optu inteligenciju, a drugi te iste
pojave rasporeuju u vie nezavisnih klasa ili grupa faktora. Najkrae reeno, problem klasifikacije nije
zadovoljavajue reen u naukama o ponaanju, psihologiji, psihopatologiji i sociologiji. Zato nije ni udo to
otvoreni terminoloki i semantiki problemi sputavaju razvoj psihodi-jagnostike.
Sistematsko posmatranje pretpostavlja da mi znamo ta traimo i da znamo kako emo dobijene informacije
klasifikovati. Ako se radi neformalno, kao to je sluaj u svakodnevnoj psihodijagnostikoj praksi, gde svaki
kliniar vodi protokol ili zabeleke o tekuim zapaanjima manje-vie za sebe, bez namere da vri nauna
uoptavanja, onda se pojmovi, termini i sistem registracije ne iznose formalno. Meutim, ukoliko namere kliniara
premauju nivo dnevne rutine, ako eli neto
184
odreeno da prati, ispita ili da proveri, onda mora da formali/uje sistem posma-tranja, mora da izloi ta je
posmatrao, kako je definisao klase i kako je iskazao procenu, isto kvalitativno ili je ocenjivao i intenzitet. Poto
svako ozbiljnije istraivanje zahteva nauni pristup metodologiji, a nauni pristup mora biti dostupan kontroli i
proveri od strane drugih, istraiva e morati da prekvalifikuje svoju metodu rada u nauni sistem.
Formalizovano sistematsko posmatranje dovodi do toga da se izmeu pos-matraa i posmatranika uvodi posrednik u
vidu instrumenta ili, tanije, skale procene. Najjednostavniji oblik takvog instrumenta predstavlja spisak simptoma
ili drugih karakteristika izmenjenog ponaanja koje kliniar selektivno opservira kod pacijenta a zatim registruje na
predvieni nain.
Sadraj toga spiska ne govori nam nita o tome kako i na koji nain je kliniar ispitivao i opservirao svoje sluajeve.
Meutim, varijable posmatranja nam kazuju staje kliniara interesovalo, koje je aspekte smatrao bitnim za ocenu
pojave koju je prouavao, odnosno u koje je kategorije uvrtavao opservirane manifestacije ponaanja. Oblik
izabranog instrumenta takoe kazuje da li je sud o posmatraniin pojavama bio samo kvalitativan, ima toga ili nema
toga", ili je bio i kvantitativan. Iz toga zakljuujemo da je posmatranje samo prva faza primene instrumenta, a
suenje ili procena je druga. Inventari osobina ponaanja prema kojima se vri opservacija i ocenjivanje nazivaju se
skalama procene. Elementarni oblik te vrste psiholokih instrumenata jesu nominalne skale.
Osnovna razlika izmeu nominalnih skala procene i drugih, razvijenih tipova je u tome to se sud izrie samo u
odnosu na to da li odreene pojave, gubitak svesti, poremeaj svesti, dezorijentisanost ili halucinacije, imaju ili
nemaju potvrdu u opserviranom ponaanju. To znai da nominalnom skalom kontroliemo odreene kvalitete
ponaanja.
Nominalne skale procene, kao forma iskazivanja suda u opserviranom ponaanju, imaju veoma ogranieno podruje
primene. One mogu posluiti za veoma grubu trijau ekstremnih oblika poremeaja kod kojih je i minimalni intenzitet dijagnostiki alarmantan. Praktino, takve skale procene koriste se na poetku trijanog intervjua sluajeva kod
kojih se sumnja na teko oboljenje. Moglo bi se rei da ak i onda kada ne postoji takav instrument u obliku
fonnulara, izvodei taj deo ispitivanja, kliniar zapravo koristi skalu nominalne procene koja je u njegovoj glavi.
Opservacija ponaanja, pogotovu ako je sistematska i selektivna, pored informacija o kvalitetima, daje dovoljno
osnova i za procenu relativnog intenziteta. Tako, na primer, posmatranjem odreene osobe zapaziemo daje ona
uznemirena ili psihomotorno sputana. Meutim, vrlo je vano da ova karakterizacija bude dopunjena i odredbom
intenziteta ili uestalosti te vrste ponaanja. Nije nimalo svejedno da li je neko vrlo malo ili jako uznemiren, kao to
nije sporedno ni to da li je pojava veoma jake uznemirenosti veoma retka ili vrlo dugo traje.
Psiholoke osobine koje se u drugoj fazi klinike eksploracije opserviraju spadaju u red optih crta, odnosno
karakteristika, koje su zajednike svim ljudima a ne samo jednoj odreenoj osobi. Kod svih ljudi moemo
posmatrati pokretljivost, izraajnost, ivot mimike, istrajnost, spremnost na saradnju i druge osobine,

185
mada u nejednakom stepenu. Jedan logiki prihvatljiv nain povezivanja kvaliteta i kvantiteta i iskazivanja takve
ocene polazi od postavke da su osobine ponaanja bimodalne. To, u stvari, znai da svaku osobinu moemo zamisliti
u dva ekstremna stanja suprotnih intenziteta, na primer, preplavljen energijom -apatian; manian - depresivan;
genijalan - malouman i slino. Prema tome, moglo bi se opserviranjem neke osobe na podesan nain doi do
procene njenih osobina. Zapaanja bi se izraavala izborom stepena koji najvie odgovara markantnosti date
osobine, sposobnosti ili sklonosti u vreme posmatranja. Kao ilustraciju takve vrste instrumenata navodimo sledei
primer:
Skala posmatranja i procene ponaanja
1. Ouvanost ula i motorike:
upadljivo defektna, oslabljena, prosena vid sluh motorika
2. Opta aktivnost:
a) ekstremno ubrzana
b) ekstremno usporena
c) brza .... prosena ... spora
3. Orijentisanost prema ispitivau:
.... U potpunosti shvata vrstu i svrhu ispitivanja .... Ima izvestan uvid u svrhu ispitivanja .... Prihvata dato objanjenje
svrhe ispitivanja .... Povremeno ispoljava nastrane ideje .... Potpuno pogreno tumai situaciju
4. Prilagoenost:
Na poetku
.... Potpuno je prirodan, kontakt je dobar .... Samopouzdan u kontaktu iznad proeka .... Javlja se teskoba ali je
kontrolie .... Primetno je neuravnoteen i straljiv .... Pokazuje krajnju nelagodnost i zebnju
Na kraju
5. Interval:
.... Potpuno je zaokupljen ispitivanjem i oduevljen je
.... Pokazuje sasvim adekvatan interes
.... Pokazuje nezainteresovanost
.... Potpuno je nezainteresovan za ispitivanje
186
6. Saradljivost:
.... Saraduje sa oduevljenjem, izvrava sve naloge
.... Spremno saraduje, ne prua nikakav otpor
.... U celini je dobar, ali ponegde prua otpor
.... Poneto je negativistian
.... Nee da saraduje i negativistian je, pouzdanost ispitivanja je smanjena
7. Sposobnost govornog izraavanja:
.... Izvrsna
.... Dobra
.... Zadovoljavajua
___Slaba
8. Panja:
.... Panja je vrsto fiksirana uprkos ometanjima
.... Panju odrava relativno dobro uprkos ometanjima
.... Umerena panja
.... Panja lako skree zbog spoljnih smetnji ili preokupacija
.... Gotovo potpuna nemogunost odravanja panje
9. Samopouzdanje:
.... Krajnje samouveren, na sve ima siguran odgovor
.... Prilino je samouveren i siguran
.... Ima samouverenosti, ali ima i sumnje
.... Ima izrazito nepoverenje u svoje sposobnosti
.... Krajnje je nesiguran i kolebljiv
10. Motivacija:
.... Vrlo motivisan
.... Velika potreba za uspehom
.... Motivacija je dovoljna da se odgovori prime sa poverenjem
.... Prilino je nezamteresovan za rad
.... Motivacija je nesrazmerna, preslaba ili prejaka
11. Napori trud:
.... Ulae maksimalni napor da postigne uspeh .... Ulae trud za reavanje svih zadataka .... Tei ka uspehu, ali se ne
zalae dovoljno .... Ne trudi se, povran je ___Potpuno oputen, nepaljiv, indiferentan
187
12. Istrajnost:

.... Tvrdoglavo istrajan, ne poputa iako je promaaj jasan

.... Istrajan je i kada je zadatak preteak
.... Istrajava razumno dugo vreme
.... Prihvata poraz im naie na tekoe
.... Unapred oekuje neuspeh, odbija i da pokua
13. Fleksibilnost miljenja:
.... Krajnje je rigidan, ideje perseveriraju
.... Ima tekoe pri prelazu sa ideje na ideju
.... Dovoljno je fleksibilan
.... Prebacuje se previe brzo, teko dovrava zadatke
.... Misaoni sadraji su nestabilni i izmiu, nesposoban je da se dri odreene teme
14. Reagovanje na pohvalu:
.... Pojaava mu samopouzdanje ali ne gubi kritinost
.... Poveava mu zalaganje
.... Javlja se kratkotrajno poboljanje
.... Prima sa rezervom ili bez uticaja na izvrenje zadataka
.... Ne pokazuje nikakvu reakciju
15. Reagovanje na neuspeh:
.... Reakcija je jaka, javlja se afekat, opravdava se
.... Prilino je pogoen neuspehom, preuveliava vanost
.... Razoaranje ali prima realistino
.... Manje je uzbuen nego to bi se oekivalo
.... Ne reaguje, nema vidljivih reakcija
16. Samo kritinost:
.... Preterano je samokritian
.... Samokritinost je pojaana
.... Svoj rad i ponaanje ocenjuje realno, razumljivo, tano
.... Pokazuje sklonost ka precenjivanju svog rada
.... Nekritian je ili naivan
17. Pouzdanost i prihvatljivost podataka:
.... Rezultati ne odgovaraju stvarnim mogunostima
.... Pouzdanost podataka je promenljiva, neki su reprezentativni a drugi nisu
.... Podaci se mogu prihvatiti kao pouzdan uzorak potencijala ispitanika
Ova slika procene, ako je pravilno primenjena, moe da prui jednu vrstu odgovora na pitanje kakvo je bilo dranje
posmatranika u situaciji u kojoj je ispi188
tivan. Ona je zbog toga veoma podesna za ocenu ponaanja sluaja tokom psihodi-jagnostikog testiranja. Ve i
letimian pogled je dovoljan da ocenimo da li ponaanje sluaja garantuje pouzdanost rezultata ili naprotiv ukazuje
na to da ispitivanje treba ponoviti. Ovakva forma procene opserviranog ponaanja pogoduje zahtevima sistematskog
praenja promena do kojih bi moglo doi pod uticajem nekih mera koje su planski preduzete: terapije, fizikalnog ili
socijalnog tretmana. Naravno, nita nas ne spreava da pomou ove, ili sline, skale proverimo pouzdanost
posmatranja odreenog kliniara. Posmatranje moe da vri i vie kliniara simultano. Njihove opservacije i procene
mogu da se unesu u ovakav formular i da se nakon toga meusobno uporede. Takvim ispitivanjima moemo
ostvariti vie ciljeva istovremeno. Prvo, pouzdanost opaanja koje je viestruko istovetno svakako je vea od
zapaanja koje niko nije potvrdio. Ovim procenjivai mogu da badare svoje kriterijume, uoe svoje pristrasnosti i
naue da izbegavaju greke. Najzad, ovakav nain rada moe da pokae koliko su neki pojmovi i termini sloeni i
nejasni a postupci ocenjivanja neadekvatni.
KVANTIFIKACIJA POSMATRANJA- FAKTORIZIRANE SKALE PROCENE
Posmatranje je po samoj definiciji vezano za konkretnu pojavu, konkretnu situaciju i odreeno vremensko trajanje.
Meutim, ni psihologe ni psihijatre zapravo ne interesuje taj konkretno vidljiv ivotni segment, osim ako se neto
dramatino odigralo, ili je izvren delikt. No i tada za njih veu vanost ima ono to stoji iza posmatranja dostupnog
ponaanja, to to gaje iznutra uslovilo ili pratilo. Pitanje je sada da li nam rezultati, namalopreanjoj skali,
omoguavaju da zavirimo" u onu nedostupnu stranu ponaanja za koju smatramo da je sredite dinamike,
regulacije, planiranja i menjanja biografske putanje? Mogli bismo rei da smo zadovoljni time koliko nam
posmatranje daje, da sistematski i objektivno fiksiramo jedan ili vie relativno kratkotrajnih intervala ivota, ali
pitamo se ta oni znae, ta nam kazuju o poremeaju ili o linosti? Nije li, u stvari, cena formalne naunosti,
sistematinosti, pouzdanosti, preciznosti, jasnosti, praena vezivanjem opservacije za povrinu, za sekundarno i
nebitno?
Ova pitanja mogu da se dedramatizuju tvrdnjom daje nauna i dijagnostika inferiornost konkretnih vidova
ponaanja stvar shvatanja. Bihejvioralni pravac u psihologiji odnose posmatra i ocenjuje na drugi nain. Osim toga,
strunjak se po tome i razlikuje od laika to ume da izdvoji ono to je vano, jer najzad nisu svi momenti
manifestnog ponaanja u istoj meri relevantni odnosno irelevantni za nauno ili dijagnostiko zakljuivanje. Na
kraju, strunjak, ve po definiciji, treba da raspolae znanjem o tome kako i u kojoj meri su povezani pojedini

aspekti spoljanjeg, opservaciji dostupnog ponaanja sa dinamikom i strukturom linosti, koja je, naravno, direktno
nedostupna posmatranju. U krajnjoj liniji, nerazumno je tvrditi da takozvani spoljanji aspekt i takozvani unutranji
aspekt nisu u vezi.
Iz ove kratke polemike proizlazi da je pravi instrument koji posmatra ponaanje ispitanika zapravo kliniar, a ne
formular sa skalom procene. Ako sad prihvatimo tvrdnju da su aspekti ponaanja koji se opserviraju i unose u skalu
procene odabrani ba zbog toga to de facto stoje u vezi sa unutranjom" stranom
189
linosti, onda bismo morali pretpostaviti da postoji priznati sistem znanja o tim vezama. Isto tako morali bismo
pretpostaviti da kliniari dobro poznaju taj sistem znanja (da dobri kliniari dobro poznaju, i obrnuto) koji nije nita
drugo nego teorija ponaanja, teorija linosti ili teorija o psiholokim poremeajima. Ako sada to sumiramo, onda
dolazimo do ovog: zakljuivanja o bitnim stranama linosti na osnovu prividno perifernih pojava omogueno je
postojanjem vrsto dokazanih teorija linosti. Malopreanje tvrdnje ne vode dovoljno rauna o svrsi posma-tranja.
Svrha posmatranja moe da bude u najmanju ruku dvojaka: skoka, gde traganje ide za tim da utvrdi sve to moe
sluiti oktriu, i uska, odreena, gde traganje predstavlja proveru gotovih oekivanja. U drugoj fazi posmatranje ima
karakter neke sredine. Ono vie nije sasvim otvoreno, eksplorativno, ali jo nije ni strogo zatvoreno i ciljano. To
omoguava da se koriste i takvi sistemi skala procene koje nemaju vrstu naunu osnovu, odnosno koje nisu vezane
za neku teoriju linosti ili psihopatologije. Vea otvorenost tih skala prati, meutim, ijedan nedostatak a to je
nesigurnost procene i dijagnostikog zakljuivanja.
Najtei problem dijagnostike opservacije nije registracija pojava ve izvoenje tanih i relevantnih zakljuaka iz
dobijenih podataka. Jedna od poznatijih skala za procenu ponaanja psihijatrijskih bolesnika je Wittenbornova
(1964). Wit-tenborn je pokuao da stvori takav sistem posmatranja hospitalizovanih psihijatrijskih bolesnika koji e
omoguiti pouzdano i valjano posmatranje i isto takvo zakljuivanje. Problem pouzdanosti posmatranja resio je na
taj nain to je namesto irokih i nedovoljno odreenih pojmova kao to su panja, motivacija, afekti, odabrao takve
aspekte koji se mogu lake oceniti prema akciji ili ponaanju posmatranika.
Pitanje pouzdanosti posmatranja reeno je uvoenjem vie procenjivaa. Ovu skalu, za svakog posmatranika,
popunjava, osim lekara, jo i po nekoliko drugih lanova osoblja koje je u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom,
radni terapeut, medicinske sestre i drugi. Wittenborn je morao da resi jo i ovaj problem, simptom nekog
poremeaja, kao dijagnostiki podatak, samo je donekle specifian, jer se isti simptom moe pojaviti kod vie
razliitih poremeaja. Da bi omoguio zakljuivanje uprkos nepostojanosti znaenja podataka Wittenborn je
prethodno podvrgao faktorskoj analizi sve stavke koje su sluile za ocenu opservacije. Pomou ove naune metode
za otkrivanje latentnog grupisanja otkriveno je emu slui svaki pojedini detalj koji se opisuje ovom skalom.
Wittenborn je utvrdio da sa 72 skale koje kliniari ovim instrumentom procenjuju moe da se oceni relativni
intenzitet sledeih vrsta psihopatolokih poremeaja kod svakog posmatranika ponaosob:
I anksioznost II histerina konverzija
III manino stanje
IV depresivno stanje
V shizofrena uznemirenost VI psihotina agresivnost VII paranoja VIII hebefrenija
190
IX kompulzivno opsesivno stanje
X intelektualna dominacija
XI homoseksualna dominacija
XII ideje veliine.
Posmatra ima zadatak da svoja zapaanja uporedi sa kratkim karakterizaci-jama ponaanja, koje su grupisane po
etiri u svakoj skali i rasporeene stepenasto od najmanje do najvee patoloke implikacije. U svakoj skali i za svaki
stepen fiksirani su brojani indeksi. Vrednost oznaenog indeksa prenosi se u bela polja na desnoj strani formulara.
Sabiranjem brojeva u svih 12 stubaca dobija se intenzitet 12 patolokih tendencija. Sledea skala ilustruje izgled
faktorizovane skale procene.
Polazei od podataka dobijenih posmatranjem, na slinoj metodolokoj osnovi kao u prethodnom sluaju, mogue je
sistematski opisati, ne samo bolesnu, nego i nonnalnu linost. Naravno, prethodno je potrebno da se resi kako emo
iz podataka o konkretnom ponaanju, registrovanom u kratkom vremenskom intervalu, doi do zakljuka o optim i
trajnim crtama i tendencijama linosti. Takoe potrebno je resiti pitanje ta predstavlja linost, za koji smo se
koncept odluili, a s tim u vezi naravno i to kako je mogue posmatranjem periferije proceniti izvorna svojstva.
Skala broj
i n 111 iv v vi vn vm ix x xi xn
0.
Razumno saradljiv, u najmanju ruku.
1. Saraduje ali bez volje i elje.
1.2. esto se opire, namee
svoje uslove.
3. Odlika mu je da prua otpor, ometa planove drugih ili kri red.
0.
U novoj situaciji ili pred zadatkom ne ispoljava ose-anje teskobe.
O
1.
U tim uslovima kae da osea teskobu.
l
2. 2. U tim uslovima kae da osea teskobu a kvalitet izvedbe je pogoran.
2
3.
Pred zadatkom, u novoj situaciji osea se ugroenim, javlja se neuspeh i blok.
3

191
0.
Pridrava se optih pravila odeljenja.
O
1.
Izvrava samo konkretne zahteve osoblja.
l
3 2.
Ignorie konkretne zahteve osoblja.
2
l
3.
Prua aktivan otpor
osoblju.
3
0.
Nije preopiran i pedantan u govoru.
O
1.
Govor je obino preopiran,
l
4 2.
Govor je pompezan i krajnje pedantan.
2
3.
Nain govora je nadmen
i pokroviteljski
3
Pacrijalne sume:
3
33
Cattell je (1964) sasvim uveren da je naao reenje za oba problema. On je krenuo od postavke da je kulturno
naslee i ljudsko iskustvo vezano za ocenu ponaanja i drugih manifestacija linosti deponovano u reniku bogato
razvijenih jezika. Univerzum prideva i imenica kojima se izraavaju ili obeleavaju ponaanja ili osobine linosti
moe da poslui, kao polazna osnova, i za naunu deskripciju i klasifikaciju. Reci prema tome obuhvataju, svaka po
deo, sveukupnost poznatih osobina linosti. Sistematskom selekcijom, nekoliko hiljada termina, Cattell je izdvojio
oko 200 koje su se odnosile na osobine koje su meusobno relativno nezavisne. Tih 200 termina rasporedio je po
parovima: izvetaen - prirodan, razmetljiv - skroman, vedar - mraan, senzibilan - flegmatian. Svaki par
obeleavao je neku osobinu po kojoj se pojedinci razlikuju, ne po tome da li imaju ili nemaju takvu crtu ve u kojoj
meri, u kom intenzitetu je imaju. Drugim recima on je napravio skale za posmatranje i procenu linosti. On je
smatrao da tih 200 bipolarnih obeleja mogu da obuhvate povrinu ponaanja linosti. No ono to je njega zanimalo
to je skrivena, izvorna strana linosti. Kao i Wittenborn i Cattell je uveren da se faktorskom analizom mogu otkriti
latentne kategorije u ovom sluaju takozvana izvorna svojstva".
Da bi izbegao tipine greke koje se javljaju kod opservacije on se osigurao na vie naina. Pre svega njegovi
procenjivai su odreda bili inteligentni, obrazovani, dobro motivisani ljudi provereno sposobni za psiholoku
opservaciju. Povrh toga, Cattell je od njih traio da njegovu skalu primene samo na posmatranicima koje dobro
poznaju, da bi se izbeglo nagaanje pri oceni. Poto je prikupio dovoljan broj ovakvih opisa izvrio je faktorsku
analizu, posebne vrste, koja je pokazala da se prvobitnih 200 dimenzija mogu svesti na svega esnaest. Tih esnaest
faktora po miljenju Cattella, mogu da obuhvate svu raznolikost linosti u ljudskom univerzumu i to su one bazine
dimenzije koje odreuju spolja vidljivo ponaanje. Profil neke linosti na tim osnovnim dimenzijama moemo da
dobijemo, izmeu
192
ostalog, i primenom opservacije. Cattellovih 16 faktora ili bazinih dimenzija linosti su sledee:
A) rezrvisan, kritian, hladan (shizotimia)
B) manje inteligentan
C) podloan oseanjima, emocionalno manje stabilan, lako se uznemiri (nia snaga ega)
D) ponizan, blag, posluan, kon-formie se (pokoran)
E) trezven, razborit, ozbiljan, utljiv
FJ snalaljiv, sam sebi zakon, izbegava obaveze (slabija snaga super-ega)
G) stidljiv, sputan, skroman, plaljiv (threctia)
H) krut, samostalan, realistian, nema cile-mile" (harria)
I) poverljiv, prilagodljiv, nije
ljubomoran, Iako je sa njim (alaxia)
J) praktian, briljiv, konvencionalan, usmeravan realnou, ispravan (praxernia)
K) neposredan, prirodan, neizvetaen, (neizvetaenost)
L) spokojan, samopouzdan, siguran, .. smiren (nepomuena adekvatnost)
M) konzervativan, potuje ustaljene .. ideje, tolerie tradicionalne tekoe (konzervatizam)
N) zavisan od grupe, osoba koja uvek pripada" nekome, veran pratilac (pripadnost grupi)
O) nemaran, nezainteresovan za formu, neuredan, ivi po svom efu (niska integrisanost)
otvoren, neposredan, topao (ciklotimia)
vie inteligentan, ume apstraktno da misli, ima vii kolski uspeh
emocionalno stabilan, prihvata realnost, miran (via snaga ega)
sklon isticanju, nezavisan, agresivan, tvrdoglav (dominantan)
vetropirast, bezbrian, veseo, oduevljen
savestan, postojan, disciplinovan (jaa super-ego snaga)
preduzimljiv, hrabar u drutvu, nesputan, spontan (parmia)
mek, zavisan, prezatien, osetljiv (premsia)
sumnjiav, nepristupaan, na oprezi (pro-tension)
matovit, zaokupljen unutranjim potrebama, nezainteresovan za praktinu stranu ivota, boem (autia)

promiljen, proraunat, materijalista, prodoran (pronicljivost)

straljiv, zabrinut, potiten, uznemiren (sklon oseanju krivice)
slobodouman, spreman da eksperimentie, kritian, analitian (radikalizam)
nezavisan, voli da bude svoj gazda, snalaljiv (samodovoljnost)
kontrolisan, samodisciplinovan, kompulzi-van, respektuje manire (visoka kontrola koncepata)
napet, u nemiru, razdraen, najeden (visoka ergika tenzija)
P) oputen, smiren, otupljen, neuznemiren (niska ergika tenzija)
Oba prikazana primera udruivanja opservacije sa visoko formalizovanim skalama procene ilustruju tendenciju ka
disciplinovanju rada posmatraa. Usavra13 Psihodijagnostika
193
vanje opservacije kao istraivake i dijagnostike tehnike ovde se pokuava resiti eliminacijom privatnih sistema",
na koje su individualni kliniari, psiholozi, pedagozi i drugi bili uvek vrlo ponosni. Ovo nepoverenje u psiholoki
talenat" utoliko je jae ukoliko je tehniki nivo instrumenata vii a povezanost sa zatvorenim teorijskim i
nozografskim sistemima vra. Sada nam preostaje da se malo bolje upoznamo sa nekim tipinim grekama koje se
esto pojavljuju u oce-nama posmatraa.
TIPINE GREKE POSMATRANJA IPROCENE
Svako posmatranje i svaka procena, a to se odnosi i na merenje u psihologiji i van nje, predstavlja samo
aproksimaciju istine". To znai da su i dijagnostiki sudovi samo verovatno tani, odnosno da se unapred moe
raunati na odreeni procenat greaka. Metodoloka usavravanja opservacije, unoenje sistematinosti i drugih
mera kontrole sprovedena su zato da bi se proporcija pogodaka i pogreaka popravila. Pokazalo se, meutim, da ni
usavravanje nije bez odreenih rizika. Otii predaleko u suzbijanju izvora greaka u procenjivau znai, u stvari,
njegovo sputavanje, nametanje pravila koja mogu onemoguiti da se ljudski senzibilitet zaista iskoristi za
registraciju zbivanja koja su nedostupna drugim instrumentima. Tako, u stvari, nain korienja opservacije u praksi,
iz navedenih razloga, ima daleko nepovoljniju proporciju pogodaka i pogreaka nego to bi se moglo postii
realizacijom maksimalnih potencijala metode opservacije. Najzad, indeks valjanosti rezultata zavisie i od toga da li
koristimo nesistematsku, otvorenu, impresiomstiku formu, sistematsku, inventarsku formu, ili zatvorenu,
sistematsku i usmerenu formu opservacije.
Greke u posmatranju i proceni linosti to potiu od posmatraa nisu sve iste, ne spadaju u istu klasu. Neke su
greke sasvim line i svojstvene samo konkretnoj osobi. Druge su naprotiv karakteristine za vei broj procenjivaa.
Poto je ovaj aspekt problema vrednosti opservacije poodavno istraivan, a rezultati su uvek iznova potvrivani
novijim prouavanjima, moe se rei daje dobar deo optih tipova greaka procenjivaa relativno poznat.
Efekat opte impresije ili halo efekat". Ova vrsta greaka nastaje zbog toga stoje sud o linosti nepoznate osobe
najee globalan i dosta neprecizan u detaljima. S druge strane, veina skala zahteva da posmatra svoj sud iskae
par-cijalizovano, rascepkano, o nizu aspekata posmatrane linosti. Usled ove neusklaenosti, koja zapravo stavlja
kliniara u situaciju da precizno odgovori na niz pitanja o kojima nema dovoljno informacija, odreenu ocenu i
oslonac, dolazi do toga da on odgovara dosta proizvoljno. Kada se analiziraju ti odgovori, onda se esto vidi daje
procenjiva, u nedostatku boljeg, pribegao nekim optim dimenzijama. Tako, na pnmer, n se drao toga da li je
posmatranik dobar ili lo, konstruktivan ili destruktivan, bolestan ili zdrav i slino. U svim onim sluajevima kada je
morao da odgovori na konkretno pitanje o nekoj izdvojenoj osobini koju nije uspeo da sigurno proceni, on se ravnao
prema tom optem merilu. Kao posle-dica svega pojavljuje se netana slika u kojoj su procene u meusobnoj vezi,
iako bi trebalo da budu nezavisne, odnosno kao to su date kod konkretnog posma194
tranika. Pojava ove vrste greaka moe da se fiksira. To opet dovodi do toga da nazivi tih pojmova, termini za
obeleavanje odreene osobine takoe nemaju za sve isto znaenje ili istovetni sadraj. Na primer, osobine kao to
su introverzija, agresija, anksioznost, dominantnost i druge logiki posmatrano jedva da su neto vie od rubrika u
kojima su skupljeni opisi, detalji ponaanja relativno istog kvaliteta. Stvari se prilino komplikuju zbog toga to
sadraji pojmova nisu sastavljeni samo od injenica, ili onoga to nam izgleda kao injenica, ve se u to uplie i
vrednovanje. Rezultati nekih istraivanja pokazuju da ni kliniari nisu imuni od saimanja injeninih i vrednosnih
sudova.
Ako se analiziraju pojmovi, odnosno individualne definicije pojedinih termina, onda se pokazuje da je sadraj
jednim delom slian, a drugim razliit. Pojedina znaenja termina su zajednika, opte prihvaena, dok su druga
nestalna i divergentna. Naravno, u nekontrolisanim uslovima dnevnog rutinskog rada unapred se ne moe znati kako
e koji konkretni procenjiva da shvati i za sebe prevede sadraj termina kojim je odreen njegov zadatak odnosno
predmet posma-tranja. Ovaj nedostatak strukturiranosti terminologije znatno umanjuje potencijalnu vrednost svake
verbalno iskazane procene linosti. Postoji, dodue, vie naina da se doskoi ovom nedostatku verbalnih tehnika.
Jedan od naina se sastoji u tome da se namesto pukog spominjanja termina, na primer agresija", da opirna
pojmovna definicija, koja treba da vai za sve koji odreenu skalu koriste ili procenjuju konkretnu grupu
posmatranika. Ovaj potez je usmeren na ujednaavanje sadraja pojmova. Drugi nain je upravo suprotan. Namesto
da se termin pojmovno odreuje, on se ne koristi. Namesto pojma i termina agresija", od pro-cenjivaa se trai da
opservira i registruje odreene i uske, konkretne manifestacije, na primer ispitanik cepka hartiju", posmatranik
vraa pitanja", ili maltretira druge bolesnike". Za ovako usmereni zadatak nije od tolike vanosti koliko su pojmovi
pojedinih procenjivaa meusobno slini.

Opservacija i procena linosti u fazi popunjavanja odgovarajuih formulara iziskuju da procenjiva uradi dve stvari:
prvo, da izdvojeno posmatra i oceni razliite vrste i kvalitete ponaanja, i drugo, da diskriminie stepene intenziteta
koji se trae za svaki kvalitet. Prisutnost kvantitativnih elemenata asocira nas na odreenost i preciznost. Meutim,
efekat neodreenosti nee zaobii ni kvantifiko-vane skale, mada e problem biti neto drugaiji. Skale uestalosti
(uvek, ponekad, nikad) i skale intenziteta (veoma jako, umereno, slabo) pruaju dodue, mogunost statistike
obrade, ali su isto tako izloene razliitim mogunostima shvatanja znaenja kao i verbalni termini. U oba sluaja
struktura znaenja nema jasne granice. Na primer, od procenjivaa se trai da proceni agresivnost" posmatranika,
na jednoj skali intenziteta koja ima raspon od nule do sto. Ako je on svoju procenu izrazio brojem 60, ta to znai?
Vrlo je verovatno da procenjivai u takvoj situaciji najpre trae neki orijentir. Takav orijentir veina nalazi na
krajevima skale i u sredini. To bi ukazivalo na to da procenjiva mora da strukturie" zadatak, da svede sloeni
zadatak na neto jednostavniji, na primer na trodelnu skalu. Meutim, idui korak, koji se sastoji u diskriminisanju
stupnjeva, ve je pro-izvoljniji i manje pouzdan. To se isto deava i kada je u pitanju diskriminacija stupnjeva
uestalosti. Kliniar e izmeu tri mogunosti: esto, ponekad i nikad, izabrati srednju. Staje, meutim, ponekad"?
195
Istraivanja o ponaanju procenjivaa pokazala su da brojani nazivi ne moraju bezuslovno da imaju i jasniju
strukturu, bar kada je u pitanju procena psiholokih osobina. Osim toga, pokazalo se da izbor odgovara nevzavisi
samo od objektivnih manifestacija ponaanja ve i od nekih ustaljenih ocenjivakih navika ili stavova procenjivaa.
Tako, na primer, neki ocenjivai, bez obzira na uslove i ispitanike, sistematski naginju ekstremnim ocenama. Njima
suprotni procenjivai, takozvani umerenjaci", takode sistematski biraju srednju kategoriju skale bez obzira na to da
li je ona verbalna ili kvantitativna.
196
XI. STUDIJA SLUAJA
IPSIHODIJAGNOSTIKI TESTOVI
O takozvanoj prirodi oveka postoje relativno oprena shvatanja. Po jednom shvatanju psiholoko bie oveka ve
hiljadama godina egzistira sutinski nepromenjeno poto je dostiglo odreeni stepen potencijala i diferencijacije.
Analiza orua i umetnikih tvorevina i najstarijih poznatih kultura dokazuje da su intelektualni kapaciteti,
emocionalna svojstva i meuljudske komunikacije pojedinaca iz tadanjih vremena vrlo slini onima koje i danas
sreemo medu naim savremenicima. Suprotno shvatanje potee drugu vrstu argumenata i dokazuje nam koliko se
ovekova priroda menja i u kojoj meri odraava ili povratno oblikuje dominantne karakteristike sredine. Tako se, na
primer, podvlae razlike meu pojedinim kulturama, socio-ekonomskim nivoima i klasama, izmeu ivota u selu i
gradu, ili ak delovima istog grada. Razmiljanje o tim problemima, bez mogunosti naune provere ostalo bi isto
spekulativno.
Broj naunih disciplina i institucija koje se bave prouavanjem raznih vidova sloenog ovekovog ponaanja stalno
se poveava. Uporedo sa tim poveava se i broj otkria i teorija koje sve te vidove ponaanja i linosti objanjavaju.
Razumljivo je da sve to prati stvaranje velikog broja razliitih instrumenata, tehnika i metoda kojima se podaci
prikupljaju, registruju i na izvestan nain mere. Ova ekspanzija i diferencijacija posebno je osetna u psihologiji,
mada ne samo u njoj. Plima nauke i pozitivistike orijentacije na poseban nain se odrazila i na klinike metode
odnosno i na studiju sluaja.
Pod uticajem duha vremena studija sluaja je usvojila niz novina, medu kojima se, po vanosti, izdvajaju dve. Prva
se sastoji u realizaciji principa ekipnog rada. Namesto ranije usko medicinske platforme, sada se dijagnostika, a
delimino i tretman, obavljaju multidisciplinamo, objedinjenim naporom specijalista iz nekoliko razliitih disciplina.
U psihijatrijskim ustanovama takve dijagnostike ekipe, u najuem sastavu, ukljuuju psihijatra, klinikog psihologa
i socijalnog radnika. Ova modifikacija predstavlja veoma razumno reenje za mnogobrojne, praktino nesavladive
tekoe na koje bi naila svaka od ove tri discipline ako bi pokuala da samostalno reava problem
psihodijagnoziranja. Do prihvatanja udruene strategije u psihijatrijskoj dijagnostici dolo je zahvaljujui tome to je
svaka od ove tri osnovne discipline razvila komplementarnu metodologiju rada. Druga novina u primeni studije
sluaja sastoji se u tome da se jezgrovnoj trijadi, intervjuu, posma-tranju i biografskoj analizi, prikljuuje jedna nova
metodologija, a to su psiholoki testovi, skale i druge tehnike. Ovim proirenjem jezgrovne trijade studija sluaja je
dobila sasvim novi kvalitet. Tu nije u pitanju samo mehaniko poveanje broja dijagnostiko-eksplorativnih
postupaka. Nove tehnike nametnule su i nove princi197
pe. Stariji isto kvalitativni pristup upoznavanja nepoznate osobe" sada je dopunjen kvantitativnim, statikim i
psihometrijskim postupcima.
Most preko kojeg su psiholozi uli u klinike sagraen" je psihodijagnosti-kim testovima. Psiholoki instrumenti
postali su privlani za reavanje kolskih i klinikih problema poetkom ovoga veka. Naime, formalno slini oblici
ipitivanja i procene primenjivani su u tim ustanovama i ranije, ali su imali mnoge slabosti. Razvitak psiholoke
teorije i psihometrije, u koje su ovi novi tipovi instrumenata uklopljeni kao i srazmemo dobro kontrolisana nauna
istraivanja, koja su na poseban nain demonstrirala potencijale psiholokih testova, nametnuli su psihodi-jagnostiku
kao nadmonu alternativu slabo kontrolisanom subjektivizmu i impre-sionizmu u ocenjivanju psiholokih osobina.
Metode koje su psiholozi doneli u miraz" izmenile su studiju sluaja i kvalitativno i kvantitativno. Iako je od
pojave prvih punovrednih psiholokih testova prolo gotovo sedamdeset godina, jo se uvek, mada samo
povremeno, razbuktavaju ustre polemike o njihovoj opravdanosti i smisaonosti. Rani pobornici psihometrije i
psiholoke profesije, koja je ostala veliki dunik testovima, pomou kojih je izvela svoj prvi i trajni prodor u praksu,

mnogo su doprineli preterivanji-ma, pristrasnom pokazivanju i fetiizaciji vrednosti i moi testova. Ovakva pregrejana autoreklama jedne mlade nauke i profesije koja se borila za svoje mesto pod suncem (ili za stolom koji su ve
zauzele ranije odrasle nauke i profesije), ophrvana teretom predrasuda daje nepraktina, spekulativna i u krajnjoj
liniji isti luksuz bogatih, od mnogih je shvaena kao prepotentna agresija koja, u krajnjoj liniji, ugroava duhovno
dostojanstvo i strogo privatni karakter individualnosti oveka. Uproeno govorei, u tim polemikama se iznova
zagrevaju meusobno iskljuivi stavovi. Na jednoj strani se fetiizira nauka i statistika ili kvantitativni pristup, a na
drugoj se fetiizira i mistifikuje individualnost i kvalitativni pristup. Sa metodoloke pozicije gledano, kliniar i
istraiva ljudskog ponaanja stavljeni su pred u sutini lanu dilemu. Oni treba da se tobo odlue izmeu
kvantitavnog i kvalitativnog pristupa posmatranju i ocenjivanju psiholokih, psihopatolokih i socio-psiholokih
pojava. Kada se, meutim, temperatura tih sukoba spusti na nor-malu, a argumenti oponenata trezveno odmere, lako
se uoava da tu protivu-renosti nema. Posmatrati ova dva pristupa kao protivurena kosi se sa praktinim
interesima onih kojima klinike metode treba da pomognu. Iskljuivost u tim sporovima je pravo samo poluznalaca i
dogmatinih teoretiara. Za kliniare--praktiare izmeu ta dva pristupa odnos je komplementaran.
NA PRELAZU OD NATURALISTIKOG KA PSIHOTEHNIKOM ISPITIVANJU
Savremena psihodijagnostika koristi se u klinikom ispitivanju kombinacijom naturalistikih i psiho tehnikih
sredstava, objedinjenih studijom sluaja kao okvirom. U vreme ekspanzije mernih tehnika vladalo je uverenje da
samo objektivne metode imaju mesta u arsenalu klinikog psihologa. Sledstveno tome, anamneza i intervju, kao
subjektivne metode, bili su potcenjem i postojala je tendencija da se izbegavaju. Prva dijagnostika vetina bila je
ona koja je do dijagnoze i procene stizala iskljuivo na temelju testova, tehnika i skala. Vrhunski domet tako
198
shvaene psihodijagnostike bila je uspena lepa analiza, ili virtuozna interpretacija jedne ili dve tehnike, uz
praktino zanemarivanje drugih izvora podataka.
Dogmatska stanovita o superiornosti objektivnih metoda znatno su oslabljena. Mit o superiornosti testova, tehnika i
skala nad naturalistikim metodama je naputen. Odnos izmeu te dve vrste pristupa eksploraciji linosti nije odnos
superiornog i inferiornog, boljeg i slabijeg, ve je to relacija komplementarnosti.
Pogledajmo sada kako u klinikoj praksi tee, primena dijagnostike baterije. Anamnestiki i hetereoanamnestiki
(biografski orijentisani) intervju je nuan deo eksploracije. Meutim, psiholozi koji rade u okviru tima ili u tesnoj
saradnji sa lekarem ne vode tu vrstu eksploracije, ve se samo upoznaju sa nalazom do kojeg je doao lekar. Ovo je
rezultat preutnog sporazuma po kome lekari, psihijatri, primenjuju naturalistike metode a psiholozi TTS. Ova
vrsta podele rada postoji i danas, mada se o njoj moe govoriti vie naelno. Naime, lekari se doista slue samo
naturalistikim metodama, dok psiholozi pribegavaju njima po potrebi. to se tie TTS, lekari se njima koriste
indirektno, putem izvetaja psihologa.
to se intervjua tie, tu nema razgranienja u profesijama. Intervju je jedan od vidova komunikacije pacijenta i
kliniara i kao takav neophodan. U mnogim svojim bitnim elementima intervju varira, a te varijacije prevazilaze
granicu profesije. Intervjui koje vodi bilo koji kliniar toliko su razliiti daje podela na psihijatrijski" i psiholoki"
intervju sasvim proizvoljna. Istina, izvesne teme su specifine. Tako, na primer, lekar razgovara sa pacijentom o
lekovima, o bolovanju, o nizu administrativnih problema vezanih za leenje, bolovanje, penzionisanje i upuivanje
na pregled drugim specijalistima. To su pitanja koja pacijenti ne mogu da rasprave sa psiholozima zbog toga to su
njihove nadlenosti drugaije. Meutim, ukoliko se problemi praktine prirode izostave i zadre samo oni lini,
razlike izmeu psihijatrijskog" i psiholokog" intervjua sasvim e nestati.
Naturalistika trijada, pored anamneze i intervjua, obuhvata i posmatranje. U svim onim sluajevima kada psihijatri
nisu u mogunosti da sa sigurnou zakljue o kakvom se poremeaju radi, mada su obavili longitudinalnu
(anamnestiku, biografsku) i transverzalnu (intervju sa prateom opservacijom") eksploraciju, pribei e produnoj
opservaciji. Upuivanje sluajeva u zatvorenu instituciju sa zadatkom da se postavi sigurna dijagnoza naziva se
upuivanje na posmatranje". Bolesnik ili sudski sluaj koji je psihijatrijski upadljiv provode u zatvorenoj instituciji
mesec ili vie dana ,,na posmatranju". U toku posmatranja, odnosno ponaanja u institucionalnim uslovima, bolesnik
se prati dan i no". U odreenim intervalima on biva intervjuisan, upuuje se na psihodijagnostiku eksploraciju,
manipulie se njime na razne naine. U vezi ovoga moe se postaviti pitanje kakav doprinos moemo oekivati od
TTS u odnosu na naturalistiku trijadu?
Logika naturalistike strategije je jednostavna. Ukoliko jednokratno longitudinalno i transverzalno ispitivanje ne
dovedu do zadovoljavajuih rezultata, niti se to moe postii sa dva-tri dodatna intervjua (sa opservacijom) onda
takav sloeni sluaj" odlazi na produeno posmatranje. Produeno posmatranje podrazumeva vei broj intervjua i
prikupljanje uzoraka ponaanja iz 24 asovnog dnevnog ciklusa u toku vie nedelja. Posebnu vrednost
prolongiranog posmatranja predstavlja orijentisanost i standardnost. Naime, pri posmatranju se uvek ima u
199
vidu ta bolesnik ini i kako, ali i miljenje o njemu na poetku praenja. Konana ocena e predstavljati odgovor na
radnu hipotezu. I tu se moe postaviti pitanje kakav doprinos mogu dati procene linosti na temelju TTS u odnosu
na prolongirano posmatranje".
OSNOVNE ODLIKE PSIHODIJAGNOSTIKIH TESTOVA
Primena psiholokih, pedagokih i drugih testova toliko je danas iroka da u nekim zemljama bukvalno nema
oveka, pogotovu mlaeg uzrasta, koji nije nekom prilikom testiran. Odnos ljudi prema testovima znatno je sloeniji
nego prema fizikalnim instrumentima i mogao bi se odrediti kao ambivalentan. Na jednoj strani grupie se skepsa,
osporavanje objektivnosti i potpunosti ili pouzdanosti rezultata, kao i sumnja u ispravnost interpretacije i zakljuaka

koji se iz odgovora izvlae. Ova neverica oveka u instrument, u mehaniku koja imitira deo neke njegove
mistificirane aktivnosti, nije iskljuiva i specifina, ve bi se pre reklo daje opta. Dodue, moda nigde nije toliko
lina kao kada se radi o psihodi-jagnostikim testovima. No ova ista sumnjiavost gotovo neprimetno se stapa sa
sasvim suprotnim nekritinim prihvatanjem ocena i dijagnoza koje se, nazovi testovima publikovanim u popularnim
magazinima, dobijaju mehanikim obraunavanjem. Moglo bi se rei daje smisao ove ambivalencije u tome to
ovek eli da se pokae, a i plai se toga, on eli da odmeri sebe u odnosu na druge ljude, a strepi od loe ocene. U
svakom sluaju, psiholoki testovi su mnogo vie od jednog tehnikog izuma, oni su danas potrebni i onima koji ih
pripremaju i onima koji bivaju ispitivani.
Savremeni psihodijagnostiki testovi zasnovani su na nizu naunih principa. Meu ovima su relativno najznaajniji
sledei:
1. Odgovori ispitanika predstavljaju valjani uzorak odreene i specifine aktivnosti
2. Ispitivanje je uvek indirektno jer se potencijali ne mogu neposredno zahvatiti
3. Procedura testiranja principijelno je istovetna sa procedurom eksperimenta
4. Psiholoki poremeaji ispitanika na specifian i selektivan nain utiu na njegove testovne rezultate
5. Rezultati ispitivanja mogu da se obrade i interpretiraju i psihometrijski, dakle, statistiki, i projektivno, dakle
psihodinamiki.
TESTIRANJE KAO UZIMANJE UZORAKA LINOSTI
Kliniar koji izvrsno i dugo poznaje svog pacijenta retko trai iroku, eksplo-rativnu psihodijagnostiku intervenciju
psihologa. Nasuprot njemu, kliniar koji se prvi put sree sa pacijentom trai takvu pomo. Iz ta dva primera moglo
bi se zakljuiti da je testiranje, bar jednim delom, surogat za duetrajni profesionalni kontakt sa ispitanikom. Drugim
recima, ono to se moe doznati iz susreta, razgo200
vora, povremenih obavetenja o vanijim detaljima iz ivota, ponaanja u nekim kritinim situacijama ili odnosa
prema odreenim osobama, sve to to protkano linim posmatranjima predstavlja onaj fond i kvalitet znanja o nekoj
osobi koji stvara jednu specifinu uverenost: Znam ga". No u velikoj veini sluajeva profesionalci razliitih vrsta:
kliniari, sudije, profesori, komandanti i drugi koji su duni da u relativno kratkom roku, i na osnovu vrlo skromnog
linog poznanstva sa pojedincima, donose vane odluke koje se tiu obe strane, nalaze se u vrlo neprijatnoj dilemi.
Ova je izazvana time to o tim pojedincima o kojima treba da donose odluke nemaju dovoljno sigurnih znanja, ne
poznaju ih ili ih poznaju povrno i nedovoljno. Taj informacijski vakum koji stoji izmeu onog koji mora da donosi
odluke i onog drugog koga ta odluka pogaa trai neko ekonomino, razumno i ljudski prihvatljivo reenje.
ta bi sada moglo da se uini da bi se olakao poloaj ova dva oveka koje povezuje zadatak odluivanja? Najpre je
potrebno razdvojiti potrebu za obuhvat-nim razumevanjem sluaja Petra ve dugo i odlino znam", od poznavanja
nekog odreenog, ogranienog aspekta te linosti, na primer inteligencije, interesa za studije,-tekoa u
sporazumevanju sa pretpostavljenima ili pojave neobjanjivih nastupa bezvoljnosti i elje za samoubistvom. Iscrpno
ali opte poznavanje osobe, ako nije praeno i posebno prostudiranim poznavanjem izdvojene kritine osobine koja
u datom momentu predstavlja presudni faktor za odluivanje, nee mnogo pomoi. Na primer, onaj koji odluuje
poznaje u optim crtama kandidate, ali nije poblie upoznat sa njihovom inteligencijom, a u stvari treba da izabere
upravo onog koji je najsposobniji. Kada bi i to znanje imao onda bi odluku vrlo lako doneo, i to sa puno poverenja u
svoj sud.
Oba ova primera, kada procenjiva raspolae samo optim znanjem o linosti kandidata, ili samo ogranienim ali
specifinim u odnosu na kriterijum izbora, su aproksimacije poloaja kliniara koji se sree prvi put sa njemu nepoznatim sluajem. Naime, u tom susretu kliniar ima pred sobom sasvim nepoznatu osobu, za koju treba neto da
uini, a da bi uinio, on mora da se odlui izmeu vie mogunosti. Naravno, odluivanje o najboljem reenju u
odnosu na nepoznatu osobu pretpostavlja da se za srazmerno kratko vreme doe do takvih podataka koji e
omoguiti najbolji izbor, najbolju odluku, a da se pri tome ima u vidu ta moe da proistekne iz svake alternative. U
takvoj situaciji kliniar, sudija, komandant ili bilo ko drugi koji se nalazi u ulozi onog koji treba da odluuje o
pojedincu na osnovu njegovih psiholokih osobina, mogu da pribegnu studiji sluaja. Meutim, postavlja se pitanje
da lije to dovoljno dobro reenje?
Slaba strana studije sluaja je u tome to ona ne daje ekonominu i usmerenu procenu i da dugo traje. Najzad, nema
ni opravdanja da se ide u irinu, to je neminovno u toj metodi, kada se ve zna koje osobine treba da budu
procenjene. Ako ve znamo koju osobinu treba da procenimo onda je mnogo bolje da usredsredimo ispitivanje na to.
Psiholoki testovi se mogu posmatrati i kao odgovor na pitanje da li postoji i neki drugi nain valjanog i pouzdanog
procenjivanja psiholokih osobina pojedinca osim studije sluaja. Poto je odgovor oigledno potvrdan, moemo
postaviti sledee pitanje: Kakve su slinosti i razlike izmeu te dve metode? Pre svega, treba
201
istai da se ocene o odreenoj osobi ili njenim pojedinim osobinama donose na osnovu dovoljne koliine podataka
odnosno uzoraka. Pretpostavimo da je na zadatak da procenimo inteligenciju i neurotinost jedne grupe ispitanika.
Kada bi svi oni bili nai dugogodinji poznanici, zadatak bi bio dosta jednostavan, jer smo te osobine imali prilike
da zapazimo i procenimo u vie navrata, u razliitim situacijama i kroz vie vidova manifestacije. Vrlo je verovatno
da, ak i kod nama najbliih meu njima, nismo mogli da registrujemo apsolutno sve pojave ove vrste tokom celog
ivota tih osoba. To znai da su nae informacije ipak ograniene. Uprkos takvoj nepotpunosti, mi ipak donosimo
sud o inteligenciji i neurotinosti, smatrajui daje ono to znamo, o emu smo se lino osvedoili tipino i reprezentativno. Iz ovog zakljuujemo daje sud o psiholokim osobinama drugih ljudi po pravilu zasnovan na parcijalnim

dokazima, odnosno, terminima statistike nauke, na uzorcima manifestacija tih osobina.

Ponaanje oveka je vrlo sloeno, jer jedan isti motiv moe da se ispolji bezbrojnim nainima ponaanja kao to isti
oblik ponaanja ne mora biti izazvan identinim motivima. Iz tog razloga samo jedan vid ponaanja jedva da moe
biti dovoljan za sud. Poto je procena mogua samo na osnovu uzoraka, postavlja se pitanje koliki treba da bude
najmanji uzorak na osnovu kojeg moemo doneti siguran sud o nekoj osobini, i ta treba da obuhvati taj uzorak? To
su upravo pitanja na koje psiholoki testovi pruaju konkretne odgovore svojim obimom, formom i sadrajem.
Psiholoki testovi u prvom redu omoguavaju sistematsko prikupljanje takvih uzoraka ponaanja koji provereno
reprezentuju onu osobinu koja je u tom testu i definisana kao predmet merenja".
Ono to je stvarni cilj psihodijagnostike, bilo na koji nain da se ono ostvaruje, to je mogunost sigurnog
predvianja ili procene unazad". Kada psiholokim ispitivanjem nastojimo da otkrijemo i procenimo inteligenciju,
ili neku drugu osobinu, onda se zapravo pripremamo da damo odgovor na pitanje: Da li e ovaj ovek uspeti da se
snae na poslu, da bude dobar saradnik, da upravlja kom-plikovanom mainom ili da li je prema svojim
sposobnostima u stanju da predvidi opasnost koju svako pametan" moe da oekuje? Prema tome, uzorak odgovora
ispitanika, treba da bude reprezentativan za njegovo ponaanje u nizu moguih situacija koje bi mogle iskrsnuti
nakon zavrenog ispitivanja. Psiholoki testovi uglavnom se sastoje od zadataka koji omoguavaju i takvu
prediktivnu ili postdik-tivnu procenu.
TESTIRANJE I ZAKLJUIVANJE PREKO KORELATA
Ima puno polualjivih definicja ta je ekspert. Jedna od njih kae da je ekspert ovek koji ima vrlo veliko znanje o
vrlo malom broju stvari. Za razliku od laika koji esto misli da puno zna, ekspert shvata da zna suvie malo, mada
vrlo dobro shvata koje su sve barijere veem znanju. Ove razlike su drastino izraene upravo u onoj oblasti
psihologije koja se bavi prouavanjem procene ljudskih osobina. Tako, na primer, veini nestrunjaka izgleda
sasvim normalno da oce-njuje psiholoke osobine i da veruje u istinitost svojih sudova. Oni e odreene pojave u
ponaanju ljudi sa kojima su u kontaktu obeleiti odgovarajuim termi202
nom: inteligencija, iskrenost, drueljubivost, ambicija i slino. Za njih nazivi tih osobina jesu jedna vrsta jemstva da
je to neto realno, postojee i sigurno. Nasuprot laicima, strunjaci prave otre razlike izmeu termina kojima se
osobine obeleavaju, pojava koje se obino svrstavaju zajedno pod odreeni naziv i uzronika ili pozadine tih
pojava.
Ako bi izvesnoj grupi strunjaka i nestrunjaka bio dat zadatak da ocene inteligenciju nekolicine posmatranika i da
svoju procenu izraze sa tri ocene, iznad prosena, prosena ili ispod prosena, oni bi to mogli dosta lako uraditi.
Iako je vrlo verovatno da bi zadatku pristupili sa nejednakih pozicija, nijednima on ne bi predstavljao neto sasvim
novo, nepoznato. Inteligencija je osobina koju svi po-smatraju kod svakog i svi se bavimo njenom procenom, na
ovaj ili onaj nain. Meutim, ako bismo ove iste procenjivae upitali kako su i na osnovu ega doli do datih ocena,
verovatno bi se pokazalo da meu njima ima znatnih razlika u shvatanju ta spada u okvir tog pojma ili koja vrsta
odgovora treba da se prihvati kao najbolja manifestacija ove sposobnosti. To znai da ovaj termin nee biti ispunjen
istim sadrajem i da nee obuhvatiti istu vrstu posmatranja dostupnog ponaanja. Dodue, zahvaljujui razvoju
psihologije konstruisani su testovi pomou kojih je mogue jednoobrazno, pouzdano i valjano odrediti individualne
razlike meu ljudima u pogledu inteligencije. To omoguava da ovaj termin ima standardno znaenje i doslednu
naunu upotrebljivost. Meutim, iako je psiholozima polo za rukom da definiu znaenje termina inteligencija,
testovnim mere-njem, to jo ne znai daje nauno reeno pitanje staje zapravo inteligencija.
Svakodnevni kontakti meu ljudima, orijentacija u drutvu, prilagodavanje pojedincima i grupi izvodljivo je
zahvaljujui nekoj vrsti praktine psihologije odnosno psihognozije. Ne poznavajui skrivene mehanizme procesa
pomou kojih se odvija praenje i upoznavanje, mi ipak uspevamo da ostvarimo i sporazume-vanje i predvianje.
To znai da se praktini efekti mogu ostvariti i bez potpunog, naunog poznavanja sutine pojava koje su ukljuene
u akciju. Ameriki psiholog Wechsler je u predgovoru svom poznatom testu inteligencije napisao da su testovi
inteligencije korisni jer se pomou njih mogu izraziti individualne razlike, iako se zapravo i ne zna ta je sutina
inteligencije. Uostalom, ne zna se tano ni ta je sutina elektriciteta, pa se on ipak i proizvodi, i koristi, i meri.
Moramo priznati da
0 tim pojavama moemo suditi samo na osnovu odreenih efekata koji su dostupni naem iskustvu, dok je njihova
sutina dostupna samo teorisanju i zamiljanju.
Velika je zasluga psiholokih testova i njima slinih instrumenata to su demonstrirali mogunost naunog pristupa
u oblasti psihologije. Kao to se i moglo razumno oekivati, ispitivanjem na ovaj nain poneto je i rtvovano, na
primer elastinost, irina i individualisanost, karakteristine za studiju sluaja, ali je, s druge strane postignuta
jasnija definicija ta se ispituje, i dokazane su pozitivne veze izmeu rezultata testiranja i empirijskih ili teorijskih,
kriterijuma valjanosti. Zahtevi koji se danas postavljaju psiholokim testovima veoma su visoki
1 retko koji postojei test moe da se pohvali daje po svim kriterijumima psihome-trije odlian.
Uvoenje psiholokih testova u kliniku psihodijagnostiku nije u svemu ispunilo oekivanja koja su gajili psiholozi.
Oni nam nisu razotkrili sutinu pojava
203
koje pomou njih ispitujemo ali je zato, zahvaljujui njima, umnogome olakano donoenje mnogih dijagnostikih
odluka. Po pravilu se zakljuivanje na osnovu testova odvija indirektno, u vidu pokazatelja, koji mogu biti veoma
razliiti, poev od kvalitativnih pa do numerikih skala ili sistema. Bez daljeg se moe povui paralela izmeu
psiholokih testova, kao jedne vrste instrumenata, i recimo, elek-troencefalografa, kao druge vrste. Naravno, oni se u

mnogo emu razlikuju, ali i slinosti su velike. Oba instrumenta slue za dijagnostikovanje najviih funkcija
centralnog nervnog sistema, i jedan i drugi primljene podatke iskazuju sistemom signala ili pokazatelja koji sami po
sebi nita ne znae, i, najzad, oba tipa instrumenata zahvataju neke aspekte ili funkcije pojave o kojima eksperti, na
osnovu tih aparata, donose svoj sud. Elektroencefalograf moe korisno da poslui u dijagno-stikovanju epilepsije, ali
on ne meri epilepsiju kao takvu, ve samo elektrinu aktivnost mozga ili nekih delova itave modane strukture.
Psiholoki test inteligencije moe da poslui za dijagnostikovanje aktuelnog nivoa inteligencije, ali on ne meri samu
inteligenciju, ve niz oblika verbalne, vizuomotome i percep-tivne aktivnosti, ili jo ue, efekat reavanja odreenih
zadataka.
Zadaci koji predstavljaju elemente testova esto nemaju, povrinski i zdra-vorazumski posmatrano, jasnu vezu sa
onim to se odreenim testom meri. Na primer, u sklopu jednog poznatog testa inteligencije jedan od pojedinano
najboljih podtestova (kojih ukupno ima deset) registruje obim renika ili fond reci. Laiki posmatrano, nije ni jasno
ni logino zato bi renik morao biti merilo inteligencije (i to relativno bolje nego raunanje ili.formiranje pojmova)
kada se zna daje kapacitet inteligencije dobrim delom uroen, relativno nezavisan od faktora sredine, dok je,
naprotiv, fond reci sa kojim ljudi raspolau tenje vezan za obrazovno-kulturne odlike sredine u kojoj se pojedinac
formira i ivi. Kao odgovor na to pitanje navodi se da nije posredi zakonitost i nunost ve statistika pravilnost.
Jednostavno stvar stoji tako da u masi obrazovanog stanovnitva vei obim renika ide sa veom inteligencijom, i
obrnuto. To, naravno, u svakom pojedinanom sluaju ne mora biti tako, ali ipak kada dobijemo visok rezultat na
podtestu obima renika oekivaemo i vii nivo inteligencije, ukoliko drugi pokazatelji ili podaci to ne budu
demantovali.
Indirektan nain zakljuivanja predstavlja u psihologiji neminovnost, pa prema tome nije u pitanju neto to je usko
specifino za testove. Meutim, za razliku od intervjua, posmatranja ili biografskih podataka, zakljuivanje na
osnovu testovnih podataka ima nekoliko nesumnjivih prednosti. U prvom redu testovni podaci mogu da se provere u
masi stanovnitva ili uzorcima odreenog uzrasta ili obrazovnog nivoa, i tako se moe ustanoviti pravilnost u
pogledu zastupljenosti. Svaka takva pravilnost moe da se upotrebi kao norma, kao orijentir prema kojem se meri
poloaj pojedinca, konkretnog ispitanika. Drugim recima, testovni rezultati mogu da poslue za utvrivanje
individualnih razlika na objektivnoj osnovi. Kada raspolaemo testovnim rezultatom nekog ispitanika, a taj je test u
prethodnom strunom postupku ispitan na odgovarajuim uzorcima stanovnitva kojem i na ispitanik pripada i
badaren prema njihovim osobenostima, onda je veoma lako odrediti kakav je poloaj tog pojedinca u odnosu na
proek njegove grupe. Testovi nam doputaju dakle da srazmerno objektivno procenimo da li je poje204
dinac u nivou proeka njegove uzrasne grupe, ispod ili iznad tog proeka. Takav sud se pomou jezgrovne trijade
studije sluaja ne moe izvesti ni sa priblinom pouzdanou, tanou i ekonominou kao pomou testova.
Ukoliko jedan test istovremeno zahteva nekoliko relativno zasebnih osobina, sposobnosti ili aspekata linosti, a to je
skoro pravilo kada su u pitanju testovi koji se primenjuju za kliniku eksploraciju, onda i meusobni raspored
pojedinanih rezultata ili konfiguracija skorova" moe posluiti kao vrlo znaajan dopunski izvor dijagnostikih
informacija. Ovakva konfiguralna analiza pokazatelja, po svemu sudei, ima znatno veu vrednost nego
dijagnostikovanje na osnovu izdvojenih, izolovanih, parcijalnih rezultata.
TESTIRANJE KAO DIJAGNOSTIKI EKSPERIMENT
Primena psiholokih testova je najsvrsishodnija po zavretku prve faze eksploracije, odnosno posle analize intervjua
i biografskih podataka. Naime, od ovih prvih, irokih zahvata u ponaanje i linost oekuju se i prve, radne pretpostavke o prirodi tekoa, o moguem poreklu poremeaja i alternativnim mogunostima interpretacije i terapije.
Ako tako posmatrarno redosled i mesto pojedinih operacija, onda testovima pripada uloga instrumenata pomou
kojih se proveravaju alternativne hipoteze i izvode dokazi. Prema tome, moe da se kae da je psihodijagnostika
eksploracija u klinikim uslovima organizovana po ugledu na nauni eksperiment. Prva faza je iroko eksplorativna
i sprovodi se primenom jezgrovne trijade. Ona se zavrava analizom i postavljanjem hipoteza. Druga faza poinje
izborom instrumenata koji su najpogodniji za procenu onih psiholokih i psihopatolokih osobina za koje se oekuje
da su jae ili slabije izraene, devi-jantne ili ugaene, ili pak da se pojavljuju u nekim specifinim kombinacijama,
celinama. Poto su pretpostavke upotrebom podesnih instrumenata testirane, dolazi do svoenja rezultata. Trea faza
obuhvata analizu svih rezultata i interpretaciju sluaja. Na kraju se dolazi do dijagnostikog ili prognostikog
zakljuka.
Psiholoki testovi se mogu uporediti sa dijagnostikim eksperimentima i pojedinano, dakle nezavisno od
prikazanog organizacionog modela. Naime, psiholoki testovi su tako konstruisani da sami po sebi predstavljaju
neku vrstu eksperimenta u malom. Pre svega psiholoki test iziskuje vrlo rigorozno potovanje pravila primene. Ova
pravila se odnose na fizike i psiholoke uslove u kojima se ispitivanje vri. Cilj tih pravila jeste kontrola svih onih
uticaja (varijabli) koji bi mogli delovati na rezultat odnosno na varijablu koja je predmet merenja. Zbog toga
testiranje mora da se obavlja na predvienom mestu, u odreeno vreme, uz strogo regulisan stav ispitivaa, tanu
instrukciju o ponaanju ispitanika, koja se jednoobrazno daje svakom bez razlike, sa zadacima koji su i sadrinski i
formalno identini za sve, po tano odreenom redosledu i sa standardizovanim sistemom ocenjivanja uenika. Sve
je podeeno tako da se svi potencijalni uticaji neutraliu, a podsticanje predmeta merenja se vri sistematski,
jednoobrazno i planirano. Program testa predvia variranje intenziteta podsticaja (zadataka), variranje kvaliteta i
kombinovane podsticaje. Ovakva procedura predstavlja rezultat unapred smiljenog eksperimentalnog plana koji je
uprogramiran u konstrukciju
205

svakog testa. Naravno, to je osnovni razlog zbog ega kompozicija testa, predvieni uslovi i naini primene, obrade
i zakljuivanja ne smeju biti drugaiji nego to je predvieno.
TESTOVNE NORME I DIJAGNOSTIKA PROCENA
U naelu psiholoke osobine pojedinaca ili grupa mogu se procenjivati na dva naina: prvo, kvalitativnom klinikom
ili strunom ocenom ili, drugo, pomou psihonietrijskih, proverenih i kvantifikovanih instrumenata, to jest testova i
tehnika. Ova dva naina ocenjivanja osobina linosti razlikuju se u mnogo emu, ali je posebno vana razlika u
pogledu standardizacije i eksplicitnih normi.
ta zapravo znai takva razlika moe se shvatiti iz sledeeg primera. Iz nekih razloga javlja se potreba da procenimo
inteligenciju svih uenika u jednom razredu. Ovakva procena moe da se izvri, kao to je reeno, primenom
odreenih standardizovanih psiholokih instrumenata, ili konkretno testova inteligencije, a moe i na osnovu strune
ocene uitelja, lekara ili psihologa. Iz velikog broja istraivanja koja su do sada obavljena poznato je da su rezultati
dobijeni primenom testova inteligencije objektivniji, pouzdaniji, diskriminativniji u odnosu na individualne razlike,
dakle bolji nego rezultati do kojih se dolazi instrumentalnom pro-cenoin strunjaka. Prema tome, kada se naemo
pred zadatkom koji je naveden u naem primeru, pribei emo upotrebi nekog proverenog i pristupanog testa.
Sada bi se moglo postaviti pitanje da li je polarizacija na ova dva naina ocenjivanja osobina linosti nuna i da li
ona vodi eliminaciji slabije strane"? U ovom sluaju, poto je preimustvo psiholokih instrumenata dokazano
mnogo puta, moemo li mi da se u potpunosti oslonimo na njihove rezultate a da miljenje strunjaka ignoriemo?
Odgovor na ovo pitanje i samo e se nametnuti nakon analize razlika izmeu ta dva pristupa. Iako meu njima ima
puno razlika, ipak valja imati na umu da testovi inteligencije predstavljaju samo usavrenu formali-zaciju naina
ispitivanja koji je proistekao iz strune prakse. Nadalje, kvan-tifikacija parcijalnih ili zbirnih ocena nije tua ni
metodi procene, jer se i u okviru tog pristupa moe koristiti, a koriste se numerike skale pomou kojih se izraava
ocena datih odgovora ili individualnih razlika meu ispitanicima. Najzad, zbog ovih i drugih slinosti strunjaci se
esto stavljaju u istu klasu sa testovima, pa se i govori o dijagnostiaru kao instrumentu".
U dananje vreme najjednostavniji i najpogodniji nain ocenjivanja pojedinanih psiholokih osobina omoguavaju
psiholoki merni instrumenti, testovi, tehnike i skale procene. Pomou njih se mogu proceniti inteligencija,
neurotinost, ekstrovertnost i druge opte dimenzije linosti. Veina tih instrumenata, ukoliko je zadovoljila
propisane kritenjume, omoguava da se relativno ekonomino, pouzdano, objektivno i valjano registruju
individualne razlike meu ispitanicima, to je laki deo zadatka, a osim toga moe se odrediti kvalitativno i
kvantitativno znaenje rezultata, to predstavlja sloeniji deo zadatka.
Prvi uslov koji treba da zadovolji psiholoka procena jeste uspeh u diskriminaciji individualnih razlika. Mada
ispunjavanje tog uslova nije sasvim jednostavan zadatak, jer pretpostavlja stabilne knterijume i selektivan zahvat u
predmet
206
merenja, ovo je tek prvi korak. Uostalom, individualne razlike moemo izraziti i pomou strune procene, bez
pomoi formalnih instrumenata, a i pomou testova ili skala. Na tom nivou razlike izmeu ovih pristupa nisu
principijelne prirode, iako instrumenti doputaju finiju i pouzdaniju diskriminaciju pojedinanih dimenzija linosti,
nego to je to mogue primenom klinike procene. Ako se sad vratimo naem primeru, u kome su uporedo
primenjena oba naina ocenjivanja inteligencije, utvrdiemo da rezultati pokazuju da se uenici meusobno
razlikuju u pogledu inteligencije. Na osnovu tih rezultata svi uenici u razredu mogu se rasporediti po uzlaznoj ili
silaznoj lestvici veliine sposobnosti. Drugim recima, posle zavrenog ispitivanja i obrade podataka dobiemo
odgovor na pitanje ko je relativno najvie a ko najmanje inteligentan u razredu. Ako je na cilj bio ogranien samo
na to da upoznamo individualne razlike u inteligenciji samo jednog, konkretnog razreda, onda i nije toliko vano da
li su nai instrumenti bili standar-dizovane psiholoke skale ili su rezultati dobijeni na osnovu procene strunjaka.
Neki skeptik moe da postavi pitanje da li smo mi sasvim sigurni da prilikom strune procene inteligencije
uspevamo da obuhvatimo sve bitne komponente, opte intelektualne sposobnosti, a istovremeno da neutraliemo
uticaj nekih faktora kao to su socio-ekonomski poloaj porodice, specifinost interesa pojedinaca, oscilacije
raspoloenja i inventivnosti prilikom postavljanja zadatka itd. Osim toga, skeptik moe da zapita ta mi, u stvari,
moemo zakljuiti na osnovu naih merenja", koja su strogo lokalna i izraavaju distance u okviru jedne izdvojene
grupe. Naime, uenici iz ispitanog razreda predstavljaju samo mnogo hiljada grupa dece istog uzrasta u jednoj
republici ili dravi. Pa sad i taj razred, posmatran u celini, mogao bi biti procenjen ili testiran u odnosu na istu
psiholoku osobinu, i na osnovu dobijenih rezultata rasporeen negde na lestvici rasporeda inteligencije. Naravno, to
ne mora da bude neto to je ve uraeno, ali u tom sluaju mi ne znamo, i ne moemo znati, da li je proseno
inteligentan uenik naeg" razreda isti, vii ili nii od proeka u svim razredima u toj republici. Nadalje, ako to ne
znamo, onda moemo s ozbiljnim ogranienjem poverovati u korisnost rezultata do kojih smo doli. Jer neemo
moi da odredimo ili predvidimo kakav e uspeh imati ili moi da ima ,,na" najinteligentniji ak u nekoj drugoj
koli ili grupi. Poto ne raspolaemo zajednikim merilom koje doputa uporeivanje sve dece u populaciji, mi ne
moemo donositi nikakav sud o inteligenciji van okvira tog jednog razreda.
Standardizovani psiholoki testovi imaju to veliko preimustvo nad strunom procenom koja se daje bez pomoi
ovih instrumenata to su provereni u odnosu na izabranu dimenziju celokupne populacije. Usled toga rezultat pojedinaca na tom instrumentu nema samo lokalno nego i iroko, populacijsko znaenje koje omoguava i odreeno
predvianje a ne samo unutargrupnu karakterizaciju. U procesu standardizacije psiholokih mernih instrumenata
postie se, izmeu ostalog, i to da rezultati, a posebno granine vrednosti, pomou kojih se vri raspored pojedinaca
u kategorije, bivaju utvrene i time dobijaju funkciju normi. Naravno, moglo bi se rei daje neka norma morala

postojati i prilikom lokalnog ispitivanja u ,.naem" razredu. To ne treba poricati. tavie vrlo je verovatno da svaki
strunjak ima neki sistem normi na koje se oslanja prilikom psihodijagnostikih
207
procena. Preimustvo normi standardizovanih tehnika nad ostalim vrstama je u tome to omoguavaju pouzdaniju
diskriminaciju u populacijskim razmerama i usled toga je prediktivna vrednost dijagnoza na osnovu takvih testova
vea.
Argumentacija u prilog potrebi da se procena psiholokih osobina obavi pomou standardizovanih mernih
instrumenata i proverenih populacijskih normi ve je odavno klasina i u optim crtama vrlo ubedljiva. Polazei od
tih saznanja ulau se krupni napori u to da se identifikuju sve" opte psiholoke osobine linosti u populacijskim
razmerama, takozvane dimenzije linosti", koje bi omoguile normativno ocenjivanje i uporedivanje pojedinaca u
najirim razmerama. Za sada je broj populacijskih dimenzija srazmerno malobrojni i obuhvata optu intelektualnu
sposobnost, neurotinost i ekstrovertnost. I neke druge osobine se gotovo pribliavaju ovoj prvoj kategoriji, na
primer socijalni stavovi, konzerva-tizam - liberalizam, ali su empirijski dokazi neto manje vrsti nego za prethodnu,
uu grupnu dimenziju. Svakako da e se jednog dana psihodijagnostika onjentisati na vieslojnu procenu, koja e
morati da pone od najoptijih osobina, dimenzija linosti, pa do onih usko linih i vrlo specifinih za koje se
norme, u pomenutom smislu, i ne mogu odrediti.
Iako proces identifikovanja optimalnog broja populacijskih dimenzija linosti za sada nije ni priblino zavren, ve
danas sagledavamo izvesne nedostatke tipova normi koje postoje. Stie se utisak daje zbog potrebe da se savlada
otpor i forsiraju argumenti u prilog dimenzionalno-normativnog pristupa procenjivanju linosti, dolo i do nekih
neeljenih posledica. Meu takve spada i jednostrana orijentacija da se normiraju samo ire populacijske razlike, na
primer u inteligenciji, neurotinosti ili ekstrovertnosti, a da se zanemare posebnosti subpopulacija, gradske ili seoske
sredine, etnikih grupa i drugih manjih kulturnih celina. Zbog polemikog ara, dolo je do preforsiranja argumenata
koji su opravdavali potrebu utvrivanja optih, standardnih psiholokih merila i odgovarajuih optih normi.
Meutim, vremenom je postalo jasno da opte norme, kao i opte vrednosti koje zanemaruju specifinost sastavnih
elemenata, ne mogu same po sebi garantovati naunost pristupa, tavie, mogu da dou u sukob sa naunom
teorijom, lako, na primer, neki testovi inteligencije, primenjeni na uzorcima itave nae populacije, daju rezultate
koji sistematski diskriminiu subkulture iz kojih ispitanici potiu. Bukvalno, ti rezultati govore da su pripadnici
etnikih grupa meusobno sistematski razliiti, to jest da su jedni vie, a drugi manje inteligentni. Ignonui
politike implikacije, sa nauno psiholokog stanovita takva je ocena u suprotnosti sa postavkom daje distribucija
inteligencije, u smislu potencijala, u veim ljudskim grupacijama priblino ista. Poto mi nismo u stanju da
procenjujemo potencijal inteligencije, osim u nekim ekstremnim sluajevima, mi inteligenciju procenjujemo na
osnovu odreenih uinaka, uzimajui te uinke za funkciju kapaciteta i formativnih uslova. Drugim recima,
postojei naini merenja inteligencije su u odnosu na kapacitet indirektni, dok je direktna mera kombinacija
kapaciteta X i formativnih uslova. Poto ne moemo direktno meriti kapacitet inteligencije, mi moemo da ga
procenjujemo indirektno na razne naine. Tako, na primer, moemo pretpostaviti da e se kapacitet inteligencije u
svim veim grupacijama rasporediti po intenzitetu dajui neto slino normalnoj distribuciji ili Gausovoj krivulji.
Nepravilnost te distribucije moemo primiti kao dokaz neta208
nosti postavke o rasporedu inteligencije u posmatranim grupama. Formativne uslove moemo, manje-vie, da
poveemo sa ekonomskim uslovima i obrazovnim nivoom uporeemh grupa, odnosno sa obrazovnim nivoom
porodica iz kojih potiu. Ako sada uzmemo u obzir oba elementa, onda dolazimo do sledee pretpostavke: ako su
intelektualni kapaciteti u est grupa jedne populacije priblino isti, a formativni uslovi razliiti, te se ove razlike
mogu prikazati lestvicom koja se podudara sa lestvicom razvijenosti ekonomskih i obrazovnih uslova, onda e i
rezultat tih grupa na testu inteligencije biti u potpunom skladu sa rangom ekonom-skoobrazovnih razlika. Naravno,
ako bi rang-rezultat na testu bio potpuno suprotan, ili bar razliit, od lestvice ekonomsko-obrazovanih formativnih
uslova, onda se razlike meu grupama ne bi mogle objasniti faktorom Y. U stvari, rezultati na testu inteligencije
kojima su ispitani pripadnici naroda iz naih republika razlikuju se tano onako kako se razlikuju u pogledu faktora
Y odnosi ekonomsko--formativnih uslova. Iz ove analize bi proizlazilo: a) da ekonomsko-obrazovni faktori, a
svakako i mnogi drugi kulturni inioci, u velikoj meri utiu na razvijenost psiholokih populacijskih dimenzija, a pre
svega njihovu manifestnu stranu koja je dostupna merenju; b) da je postavka o jednakoj distribuciji tana, i najzad c)
da opte populacijske nonne mogu da daju i artefakta u merenju ako se ne dopune i normama drugog reda utvrenim
za subpopulacije.
Dvojni sistem normi moe se oceniti kao teorijski i praktino potrebna mera koja e omoguiti pouzdaniju,
objektivniju procenu psiholokih osobina. Takav sistem sproveden je u nekim psiholokim testovima, na primer, u
sklopu Wech-slerovih skala inteligencije pored optih normi postoje i posebne nonne za itavu seriju uzrasnih grupa.
Naime, Wechsler je i sam u svojim istraivanjima utvrdio da je najpogodnije da se mere sposobnosti iskazuju ne
samo u optim, populacijskim razmerama nego i u odnosu na pojedine uzrasne proeke. Imajui upravo Wechslerov primer pred oima moemo rei da je to to je do sada uraeno veoma korisno ali nedovoljno. Sutina
psiholoke procene mora da bude multidimenzio-nalni ovek, onakav kakav najee i jeste, a ne monodimenzionalni ili samo dvodimenzionalni, kako ga prikazuju neki instrumenti.
PSIHOMETRIJSKI KRITERIJUMI
Svakako je mnogima poznata anegdota o profesoru kome su poturili na ocenjivanje jedan pismeni zadatak sa kojeg
je paljivo izbrisana ocena, a koju je godinu dana ranije napisao isti profesor. Ne prepoznavajui svesku i tekst,

profesor je hladnokrvno napisao ocenu koja je bila drugaija nego prva. Ova tragina nedoslednost" oveka kao
ocenjivaa nairoko je poznata. Na alost mnoge pojave u ivotu i dalje moraju da se ocenjuju na ovakav nain, iz
prostog razloga to ne postoje fizikalistiki instrumenti koji bi preuzeli taj nosao i obavili ga objektivno, tvrdoglavo
dosledno". Mnoge naune discipline, a u prvom redu one humanistike, ukljuujui tu psihologiju i psihijatriju, i
danas zavise od oveka kao jedino mogueg instrumenta merenja. Svakako da je nauni presti tih disciplina, bar
jednim delom, upravo proporcionalan stabilnosti instrumenata pomou kojih one registruju i mere pojave.
14 Psihodijagnostika
209
Jedan od prvih uslova pravog naunog prouavanja ponaanja i linosti je to da raspolaemo pouzdanim podacima
ili pouzdanim nainom prikupljanja i oce-njivanja podataka. U tradicionalnim okvirima reenja nije bilo. Uzalud je
bilo pozivanje na pojedinane primere visoke doslednosti ili dostojanstvo profesionalnog iskustva. U masi
posmatrano ljudi su nepouzdani procenjivai i sebe i drugih. I to je moda jo gore, postoji bezbroj razloga zbog
kojih su oni takvi. S druge strane, reenje je uzalud traeno u potpunoj eliminaciji oveka i oslanjanju na fizikalne
instrumente. Razlog je oigledan, studija sluaja ne moe da postigne svoj cilj jednostrano pribegavajui
samoposmatranju, a instrumenti mogu da regi-struju samo ono to moe spoljnje posmatranje. Kompromis je naen
u psiholokim testovima koji, dodue, kontroliu mnoge slabosti oveka, ali ih ne eliminiu u potpunosti, dok
istovremeno poseduju neka svojstva fizikalnih instrumenata. Mnogi metodoloki problemi savremene psihologije, i
ostalih humanistikih disciplina, potiu iz ove labilne ravnotee.
Pouzdanost kao kriterijum vrednosti. Psiholoki testovi i njima srodni instrumenti moraju biti, pre nego to se puste
u praktinu eksploataciju, ispitani i pro-vereni s obzirom na prosenu pouzdanost. Kada je jedan psiholoki
instrument pouzdan? On je pouzdan ako se rezultati koje daje ne menjaju nezavisno od pro-mena u samom
predmetu merenja. U instrument iji se rezultati menjaju iz nepoznatih razloga ne moemo imati poverenja. Razlozi
neobjanjivim promenama rezultata mogu biti u ispitaniku koji, svesno ili nesvesno, podeava svoje ponaanje, tako
da ono ne reprezentuje njegove sposobnosti, njegov uobiajeni nain reagovanja, interese ili ta je ve predmet
ispitivanja. Ovaj izvor nepouzdanosti, u ogranienoj meri, moe da se tolerie, pa se i rauna na to. Ublaavanje
ovakvih nedostataka vri se na vie naina. Pre svega ispitivanje ne moe da se obavi ukoliko nije postignut
odgovarajui stepen saradnje i otvorenosti izmeu ispitivaa i ispitanika. Drugim recima, ispitanik mora biti
pozitivno motivisan ili tanije reeno, ne moe biti negativno motivisan ukoliko elimo da dobijemo pouzdane
podatke. Na kraju i rezultat merenja temperature zavisi od stava ispitanika prema ispitivau i svrsi ispitivanja!
Ispitiva ili kliniar isto tako moe da bude izvor nepouzdanosti. Neutralizacija te vrste izvora greaka postie se
redukcijom njegove aktivnosti, inicijative i itave uloge na jednu uu funkciju koja je unapred programom odreena.
Ispitiva ne sme da odstupa od programa koji je za njega propisan. A ovaj program je stroi od bilo kojeg scenarija.
Svoju ulogu ispitiva mora da odigra bez unoenja line note, improvizacije ili boemskog nehata. Tester je utoliko
bolji ukoliko je njegovo ponaanje vernije propisanom. Naravno, iako je uloga ispitivaa kruta, a on je motivisan da
postie dobre rezultate u svom psiho-dijagnostikom radu, nemogue je u potpunosti neutralisati ni uticaj njegove
linosti na tu ulogu, dakle stvarno ponaanje u testovnoj situaciji, niti je realno negiranje daje svaki individualni
kontakt sa ispitanicima uvek i neto novo.
Izvoenje ispitivanja, procedura, redosled postupaka, registracija, intervencija, instrukcija, sve su to elementi koji
mogu veoma mnogo da utiu na ishod rezultata nezavisno od predmeta merenja. Da bi se to izbeglo, pribeglo se
kontroli tih faktora strogo disciplinovanim zahtevom da se jednom propisani nain ispiti210
vanja jednoobrazno primenjuje. Ova standardizacija svih postupaka u testiranju jedna je od osnovnih odlika
psihometrijskih intnunenata. Standardizacija toka ispitivanja najvie se respektuje u grupnom ispitivanju, nje se
pridravaju i svi korisnici psihometrijskih tehnika u individualnom radu, dok je postupak testiranja najfleksibilniji
prilikom primene projektivnih tehnika. Pouzdanost rezultata testiranja, u proeku posmatrano, opada upravo
navedenim redosledom.
Na koji nain se proverava pouzdanost odreene tehnike? Postoji vie naina utvrivanja pouzdanosti. Prvi nan je
slian postupku Nevernog Tome" koji sve proverava i zato sve meri dva puta. Ako neko merilo, u nekom
vremenskom intervalu, dva ili vie puta primenimo za merenje neega, za ta imamo puno razloga da verujemo daje
ostalo nepromenjeno, onda se mogu desiti dve stvari: ili e rezultati ponovljenih merenja biti istovetni (ili gotovo
istovetni) ili e naprotiv biti razliiti. U prvom sluaju, iz rezultata emo zakljuiti da je instrument pouzdan, a u
drugom daje nepouzdan. Naravno, ovakvo pravolinijsko zakljuivanje mogue je kod fizikalnih merenja, ali po
analogiji i u bihejvioralnim disciplinama. Potpuna istovetnost i ne postoji, zato je svako merenje greka, ali je
pitanje u kojoj se razmeri ona javlja.
Prvi nain utvrivanja pouzdanosti prua informaciju o tome koliko su rezultati merenja odreenim instrumentom
nepromenjeni ili stabilni tokom vremena. Provera se obavlja u vie faza. Najpre se izvri regularno testiranje
izabranim instrumentom, na odreenom uzorku ispitanika, pa se nakon nekog vremenskog intervala ponavlja pod
identinim uslovima kao i prvi put. Bitna pretpostavka ovakve vrste kontrole pouzdanosti psiholokih instrumenata
je ta da je ispitivanje u oba sluaja, u svakom pogledu, bilo istovetno. Ako je taj uslov zadovoljen, onda bi i rezultati
oba ispitivanja morali biti identini, osim ako u meuvremenu nije dolo do promena u ispitanicima ili u uem
predmetu merenja. Pre svega psiholoki uslovi, ni spoljanji ni unutranji, ne mogu se u potpunosti ponoviti, tako da
je identitet samo relativan i aproksimiran. Dalje, sposobnosti i druge osobine koje se najee ispituju psiholokim
instrumentima imaju razliitu stabilnost u dimenziji vremena, to svakako nije bez odreenog uticaja na pokazatelje
pouzdanosti testova. Iz ovih razloga moe se oekivati da testovi sposobnosti imaju srazmerno vee koeficijente

stabilnosti nego testovi interesa, jer se interesi za krae vreme vie menjaju nego sposobnosti. Iskustvo pokazuje da
se upravo to i deava. Prema tome, moe se zakljuiti da pouzdanost psiholokih instrumenata dobrim delom zavisi
od predmeta merenja, mada, naravno, ne samo od njega.
Iz postavke da je linost relativno ustaljena organizacija odreenih tendencija ponaanja proizlazi, izmeu ostalog,
da se ona i menja. Poto je verovatno tako, moe se oekivati da e promene biti utoliko vee i uoljive ukoliko je
vremenski interval izmeu uzastopnih posmatranja ili testiranja bio dui. I ovo oekivanje se moe lako dokazati
empirijskim putem. Koeficijenti korelacije izmeu prvog i drugog testiranja, koji se oznaavaju tehnikim izrazom
koeficijenti stabilnosti, opadaju dosta pravilno i utoliko vie ukoliko je vremenska pauza bila dua. Najzad, moemo
dodati jo jednu pravilnost, koja takoe nije bez uticaja na koeficijente stabilnosti, zbog ega strunjaci uvek vode
rauna o njoj kada procenjuju vrednost odreenog instrumenta. Ako se obavi ponovljeno ispitivanje testom
211
inteligencije ili putem drugih sposobnosti, pri emu je vremenski interval kratak, odnosno manji od est meseci,
rezultati drugog testiranja bie vii od prvog. Iskustvo steeno tokom prvog ispitivanja, ukoliko u meuvremenu nije
bilo drastinih smetnji, bie korisno upotrebljeno u drugom ispitivanju. Prema tome, pri oceni koeficijenta
stabilnosti treba da vodimo rauna ne samo o veliini nego i o smeru razlike izmeu rezultata prvog i naknadnog
testiranja.
Iz odreenih razloga nekada je potrebno da se odreena osobina intenzivnije posmatra ili da se testiranje ponovi. Na
primer, neki ispitanik ili grupa ispitanika podvrgava se delovanju nekog leka ili drugog tretmana pod pretpostavkom
da e taj uticaj izmeniti posmatranu osobinu. Tako, lekar moe da oekuje da e prime-njeni lek sniziti depresivnost
ili uznemirenost kod bolesnika. Zatvorski psiholog moe da oekuje da e odreene izmene u organizovanju
slobodnog vremena ili rad u terapijskim grupama izmeniti i svesne i nesvesne stavove osuenika prema autoritetu i
socijalnim normama itd. Za ovakve i sline zadatke najbolje je upotrebiti, uz sistematsko posmatranje i intervju, jo i
kvantifikovane psihodijag-nostike tehnike sa uim, specifinim dijapazonom zahvata u odreeni predmet merenja.
Meutim, to bi bilo mogue samo ako bismo znali kako e samo ponavljanje, istim instrumentom, uticati na
rezultate. Jer bez toga ne bismo bili u stanju da izdvojimo efekat eksperimentalno uvedenog agensa. Najbolji nain
da se ovaj problem resi je formiranje dva potpuno istovetna testa, takozvane paralelne forme. Ali kako amo saznati
da li su dva instrumenta doista paralelne forme", ili samo simuliraju istovetnost? Provera pouzdanosti paralelnih
formi vri se uzastopnim ispitivanjem istog uzorka ispitanika, sa kratkim vremenskim intervalom, pomou oba
instrumenta. Stepen podudarnosti izraunava se poput korelacija i naziva se koeficijent ekvivalentnosti". Ako je
koeficijent ekvivalentnosti izmeu paralelnih formi visok, premauje vrednost .80, onda moemo imati poverenje u
dobijene rezultate, odnosno moemo primenjivati oba testa u istu svrhu nezavisno od toga koji je oblik instrumenata
prvi upotrebljen.
Razultat nakog psiholokog merenja je samo posledica itavog niza aktivnosti, odnosno uzroka, koji najee ostaju
do kraja nerazjanjeni. S tim u vezi se mogu postaviti mnoga i veoma opravdana pitanja. Ponimo, na primer, od
toga da nema merenja bez odreenih jedinica, a jedinice, razume se, moraju biti potpuno jednake. Ako izmerimo
duinu nekog puta pomou metra, a zatim merenje ponovimo, ovoga puta sa prepolovljenim metrom, rezultat mora
biti isti iako je uloeni rad drugi put neto vei. Osnovno pravilo je ipak potvreno: bilo koji deo metra mora da da
isti rezultat kao i ceo metar. Drugim recima, svi su delovi metra proporcionalni i striktno uporedljivi. Ova unutranja
konzistentnost predstavlja jedan od kriterijuma pouzdanosti mere odnosno merila. Psiholoki merni instrumenti
mogu da se provere i da se uporede rezultati dobijeni po istom postupku i na istoj grupi pomou dve polovine istog
testa. Najee se testovi polove tako to se zadaci sa neparnim brojem grupiu u formu A, a zadaci sa parnim
rednim brojem u formu B. Ovakva provera pouzdanosti ili unutranje konzistentnosti ne moe se koristiti kod
testova kod kojih je vreme reavanja zadataka ogranieno.
Pouzdanost psiholokih mernih instrumenata predstavlja neophodan osnovni podatak prema kojem se korisnik mora
orijentisati pri donoenju odluka, bilo da se
212
radi o izboru testa izmeu vie alternativnih, ili o tumaenju dobijenih rezultata. Ukoliko je pouzdanost testa niska,
stoje dosta est sluaj kada je test sastavljen od malog broja zadataka, onda se zakljuci moraju donositi sa velikom
opreznou. To znatno ograniava mogunost klinike, konfiguralne interpretacije nekih testova kod kojih se
rezultati iskazuju simultano na vie skala. Naime, ako je pouzdanost subtestova mala, onda ne postoji mogunost da
se razgranii da li su razlike izmeu rezultata posledice uticaja patolokih inilaca ili sluaja, tj. to je nestabilnost iji
razlozi nisu jasni.
Valjanost kao kriterijum vrednosti. Psiholoki testovi predstavljaju praktinu formu primene naunog pristupa u
ocenjivanju individualnih razlika meu ljudima a vrednost svakog takvog instrumenta zavisi od toga kako su reena
neka kljuna pitanja valjanosti. Od tih pitanja se po znaaju posebno izdvajaju sledea.
1. ta je predmet merenja, kakvu ima strukturu, kako se moe identifiko-vati i definisati.
2. Kakve je konstrukcije instrument merenja, kako je badaren i koju vrstu skale predstavlja.
3. Kakva je povezanost instrumenata, kakva je faktorska struktura testa.
Vanost ovih pitanja najbolje emo prikazati ako uporedimo tri naina oce-njivanja linosti, laiko-empirijski nain,
psihodijagnostiko-instrumentalni i pseudo-testovni. Laiko-empirijski nain odgovara svakodnevnoj praksi ljudi,
odnosno ocenjivanju ponaanja partnera u svim moguim relacijama, osim profe-sionalno-psiholokim. Odlike
takvog procenjivanja dobro su poznate i zbog toga je dovoljno da se istaknu samo one najvanije, subjektivnost,
nesistematinost, nereprezentativnost i nedokazanost pretpostavki i zakljuaka. Pseudo-testovni nain se odnosi na

pokuaj procene linosti nekom vrstom instrumenata koji su po izgledu i nainu primene skoro identini prvim
testovima, ali, za razliku od njih, ne pruaju prihvatljivi odgovor na tri gore navedene grupe pitanja. Primeri za
kvazi-testove mogu se lako pronai na zabavnoj strani novina, najee pod naslovom Ispitajte i upoznajte sebe".
Ovi improvizovani kvazi-testovi nude brz, udoban i pseudotian odgovor na pitanja da li ste dobar voza, da li ste
simpatini u drutvu, da li imate seksepila? Po formi pseudo-testovi simuliraju naunost, meutim, po svim ostalim
bitnim odlikama, a pre svega po proizvoljnosti, oni su zapravo iste vrednosti kao i laiko-impresionistika procena
ponaanja.
Pretpostavimo da smo naili na kvazi-test koji nam omoguava da proce-nimo da li smo hladnokrvni. Da pogledamo
sada kako e se pokazati ovaj test na ispitu sa malopre navedena tri pitanja. Ponimo od predmeta merenja. ta je to
hladnokrvnost, kakvu ima strukturu, kako se moe identifikovati i definisati? Pseudo-test, naravno, rauna na to da
potroa nee ni postavljati takva nezgodna pitanja, jer ni sam ne zna na njih da odgovori. Sastavlja kvazi-testa
ipak pretpostavlja da njegov instrument meri neto realno", poto je pridev hladnokrvan dobro poznat. To je re
koja je i u dnevnoj upotrebi i u literaturi. Meutim, sa naunog stanovita ta injenica ne predstavlja dovoljan dokaz
daje hladnokrvnost neko posebno, samostalno obeleje ponaanja ili linosti. Moda je u pitanju samo jedno
sporedno obeleje jedne dublje crte, na primer emocionalne stabilnosti. Izmeu mnogih prideva i imenica koje u
jeziku obeleavaju psiholoka stanja,
213
nakon paljive analize, moe se otkriti veza koja pokazuje da su to samo oznake razliitih manifestacija jedne dublje
osobine linosti. S druge strane, neke vrlo znaajne psiholoke pojave nemaju pogodan i konvencionalan naziv u
jeziku. Zbog svega ovoga, kao i niza drugih razloga, najpre bi trebalo prikupiti dokaze o tome staje hladnokrvnost,
da li je to jedna jedinstvena i relativno nezavisna crta ili kompozit, a tek posle toga bi vredelo pristupiti
konstruisanju instrumenata za njeno merenje ili procenjivanje, a nikako obrnutim redom.
Kvazi-testovi najee polaze od zablude da je predmet merenja realan i dokazan kao nauna injenica. Sastavlja
takve skupine pitanja nije svestan da time kri pravilo naunog pristupa, bez kojeg je test bezvredan. Prema tome,
bez raienog teorijskog stava u vezi s predmetom merenja nema opravdanja za pravljenje instrumenata.
Sastavljai kvazi-testova povrno i lakovemo zamiljaju da e, recimo, lako obuhvatiti hladnokrvnost" ako samo
formuliu seriju pitanja koja, po njihovom miljenju, moraju" da isprovociraju reprezentativne i valjane odgovore.
U isti nivo lakovernosti spada i uverenje da se sabiranjem odgovora dobija stepen izraenosti ispitivane pojave, ili
da se tako mogu meriti individualne razlike.
Mada su kvazi-testovi po formi slini pravima, ova slinost je sasvim povrna. Formiranje tehniki korektnog
psiholokog memog instrumenta je sloen posao, koji zahteva solidno poznavanje psihometrije i statistike.
Bezuslovno je potrebno da takav instrument bude proveren, a po mogunosti i badaren na reprezentativnom uzorku
populacije na kojoj e kasnije biti primenjivan. Bez poznavanja rezultata reprezentativnog uzorka na testu nemogue
je odrediti nultu taku i nemogue je precizirati, u sistemu odbrane skale, ta predstavlja malo", ta predstavlja
mnogo", a ta taman koliko treba". Bez ovakve pripreme kvazi--test daje pseudo-rezultate.
Najzad, stiemo i do problema odnosa izmeu instrumenta, zapravo mere koju pojedinac postie, i predmeta
merenja, zapravo osobine linosti. To bi bio trei korak koji bi valjalo uiniti, pa da se prekorai granica koja odvaja
pravi test od testa". Sastavlja kvazi-testa, iz ovih ili onih razloga, preutno izjednauje pretpostavku sa dokazanom
injenicom. On, naime, pretpostavlja da su rezultati na testu" u vezi sa nauno dokazanim predmetom merenja,
daje, drugim recima, test" valjan ili validan. Ukoliko takvih dokaza nema, ukoliko postoje samo pretpostavke, ali
nedostaju empirijski, statistiki ili eksperimentalni dokazi o povezanosti instrumenta sa kriterijskom pojavom, onda
takav psihodijagnostiki postupak nije valjan i sledstveno tome nije za upotrebu.
Jedna od prihvaenih definicija valjanosti glasi: test je valjan ako dokazano obuhvata i meri to to smatramo da
meri. Ovom definicijom se prvenstveno naglaava podudarnost izmeu pretpostavljenog i stvarnog sadraja
merenja. Tako, na primer, valjani test inteligencije je onaj na kome su rezultati velike veine ispitanika utoliko vii
ukoliko su oni zaista inteligentniji, i obrnuto. Aktuelno dijagnostikovanje pomou psihodijagnostikih instrumenata
mora da ima dve faze. U fazi konstruisanja i proveravanja testa moramo imati neku meru ili kriteri-jum stvarnog
predmeta merenja" nezavisno od samog testa. To moe biti teorijski ili empirijski kriterijum, o emu odluuje
konstruktor. Praktino korienje instru214
menata u dijagnostike svrhe dolazi u obzir tek poto je u prvoj fazi do kraja dovedeno dokazivanje i ispitivanje
stepena i naina povezanosti instrumenata sa krite-rijumom. Ako je konstruktor uspeo da usaglasi svoj instrument sa
nekim nauno prihvatljivim kriterijumom, recimo inteligencije, onda je, u stvari, odredio i dokazao njegovu
valjanost.
Mada je ispunjenjem zahteva za validacijom pravi psiholoki test umnogome nadmaio laiko-empirijski i kvazitestovni nain procene ponaanja, to jo uvek ne znai da su sve tekoe prebroene. Jedna od tih tekoa uslovljena
je povrnim razumevanjem znaenja reci valjanost. Vrlo se esto o testovima izriu uopteni sudovi kao: ovaj je test
valjan, a onaj nije. Takvo ocenjivanje e ostati neprecizno i onda ako na ovakav komentar nadoveemo konkretan
koeficijent validnosti koji je ustanovljen prema odreenom kriterijumu. Treba, naime, znati da su rezultati na velikoj
veini psiholokih instrumenata kompleksni, uslovljeni spletom razliitih faktora, meu kojima odreeni faktor
moe biti dominantan. Ali, kao to empirijska istraivanja potvruju, faktorski sklop koji uslovljava rezultat na,
recimo, Wechslerovoj skali inteligencije odraslih moe da varira zavisno od uzrasta ili zdravstvenog stanja
ispitanika. Uzalud je naziv takvog testa fiksiran kada su sklopovi predmeta merenja vie ili manje promenljivi.

Naivno je i nestruno ako se povedemo za magijom reci i poverujemo da je re, naziv isto to i realnost. Druga
jedna zabluda u vezi sa ocenom i podelom testova na validne i nevalidne jeste u neopravdanom uoptavanju. Naime,
ako u priruniku za upotrebu nekog testa ima podataka o tome da je taj validiran prema jednom, recimo, teorijskom i
jednom empirijskom kriterijumu, pri emu je visina koeficijenta validnosti bila zadovoljavajua, korisnici, kojima
upravo takav instrument treba, bie skloni da ovaj test proglase valjanim. Pri tome termin valjan dobija opti,
univerzalni znaaj. On se preutno izjednauje sa neim to je validirano ne u odnosu na dva nego u odnosu na sve
potencijalno mogue kriterijume. U stvarnosti univerzalna valjanost ne postoji, ve samo konkretna ili parcijalna
Veliko je pitanje i to koliko je izabrani kriterijum, prema kojem je validnost ustanovljena, reprezentativan i za svoju
vrstu. Na primer Wechsler Bellevue (Vek-sler Belvju) skala inteligencije validirana je, izmeu ostalih, i u odnosu na
procene koje su nastavnici dali o inteligenciji svojih uenika. Mnogobrojna kasnija ispitivanja potvrdila su visok
stepen slaganja izmeu IQ na WB skali i kolskog uspeha, ali ni to nije uvek tako. Zato ponekad nije? Verovatno
daje izabrani kriterijum, odnosno da su izabrani kriterijumski procenjivai bili u velikoj meri reprezentativni za
profesorsku populaciju i njihove kriterijume inteligencije. No uporedo sa ovima, u nekim kolama kriterijumi nisu
standardni, nisu tipini, ili, to je takode mogue, i u tipinim" kolama ima nastavnika sa atipinim kriterijumima.
Samo po sebi se razume da e testovni rezultat biti dobar prediktor uspeha u koli pod uslovom da su validacioni
kriterijum i kriterijum sredine u koju ispitanik stupa srodni, bliski (pripadaju istoj populaciji kriterijuma").
Iz navedene analize proizlazi da odreeni psiholoki test moe da bude i va-lidan i nevalidan, to je tavie daleko
verovatnije nego da e biti univerzalno valjan. Da li je to neka protivrenost? To bi bila protivrenost ako bi
valjanost shvatili kao neki kvalitet sa univerzalnim dimenzijama. Uostalom, uzmimo samo
215
kao primer neki lek. Da li postoji panacea, lek koji sve leci, koji je dobar" za sve bolesti? Analogno tome i testovi
imaju svoj odreeni dijapazon optimalnog dejstva, sa centralnom zonom i opadajuim efektima izvan te zone.
Jedino reenje koje bi pribliilo valjanost testa nekoj univerzalnosti" bila bi validacija prema uzorcima svih
potencijalno moguih kriterijuma. Takav test, naravno, ne postoji, iako bi teorijski mogao biti stvoren.
Vrste valjanosti. U literaturi se povremeno nailazi na pokuaje prikazivanja sutine psiholokih testova literarnim
analogijama. Testovi se, na primer, upore-uju sa rentgenom, ime se istie njihova razotkrivajua snaga, njihovo
zadiranje pod kou" i u pozadinu manifestnog ponaanja ili datih iskaza. Oni se uporeuju i sa mikroskopom, ime
se podvlai njihova osetljivost, njihova mo da sagledavanjem i najsitnijih detalja ponaanja omogue
rekonstrukciju celine ponaanja i linosti, iz koje su neki beouzi" nepoznati ili su potisnuti. Najzad, u ovoj seriji
analogija sa razliitim optikim instrumentima red je doao i na teleskop. Takvo je poreenje napravljeno u nameri
da se istakne injenica da psiholoki testovi omoguavaju predvianje kasnijih postupaka ispitanika znatno bolje
nego golo iskustvo. U stvari, ovako globalno tumaenje vrednosti psihodijagnostikih instrumenata ne doprinosi
mnogo shvatanju njihovih potencijala. Naime, dijagnostika vrednost testova utvruje se parcijalno, prema
konkretnim validacionim kriteriju-mima. Bez obzira na visinu validacionog koeficijenta koji test pokazuje u odnosu
na izabrani kriterijum, ne moe se tvrditi da je on generalno validan. Cronbach (1960) je izneo autoritativno
miljenje da se tipovi valjanosti mogu rasporediti u etiri grupe, prema sadraju, prema paralelnom instrumentu,
prema pojmu ili konstruktoru i prema dogaaju koji se predvia.
Valjanost prema sadraju oznaava podudarnost izmeu dva uzorka ponaanja istih ispitanika, od kojih se prvi
zahvata odreenim instrumentom, a drugi se manifestuje u vantestovskoj situaciji. Na primer, treba da proverimo
jedan novi psihofannakoloki preparat koji umanjuje autizam. Najbolji nain da utvrdimo vrednost tog preparata je
due iskustvo ili, umesto toga, kratak ali briljivo izveden eksperiment. Vaan momenat u voenju eksperimenta
predstavlja instrument kojim emo meriti autizam bolesnika. Pri sastavljanju pitanja ili zadataka za ovaj instrument
biramo one sadraje koji ulaze u okvir opisa ili definicije autizma. Ovaj instrument zatim podvrgavamo kontroli da
bismo utvrdili da li se rezultati na njemu, u pogledu sadraja autistikih verbalizacija, slau sa zapaanjima iz vantestovne, klinike situacije. Ako tako konstruisani test daje rezultate koji su visokopodudarni sa sadrajima koje
ispitanici iznose u drugim prilikama, onda zakljuujemo da taj instrument ima validnost po sadraju.
Konkretna valjanost oznaava dovoljno visoku korelaciju izmeu jednog psiholokog instrumenta ija je validnost
ve ispitana i dokazana i jednog drugog koji je na proveravanju. Na primer, konstruisan je novi grupni test
inteligencije koji e, izmeu ostalog, sluiti i u klinike svrhe. Zbog toga konstruktor hoe da utvrdi kakvo je
slaganje tog grupnog testa inteligencije sa rezultatima na ve poznatom individualnom testu iste sposobnosti.
Korelacija izmeu ta dva testa bie mera konkretne valjanosti grupnog testa inteligencije. Na isti nain moe da se
proveri stepen slaganja izmeu testovnih rezultata jednog novog testa organskog oteenja inteligencije" i rezultata
elektroencefalografskih ispitivanja.
216
Teorijska validnost ili valjanost prema konstruktu oznaava meni podudarnosti izmeu pokazatelja nekog
psihodijagnostikog instrumenta i definicije neke psiholoke osobine. Ova vrsta valjanosti je komplementarna sa
ostalima, jer nam omoguava da odgovorimo na pitanje kakvo psiholoko znaenje imaju zadaci ili rezultati nekog
testa. injenica je da neke grupe zadataka mogu da izazovu merljive odgovore ispitanika i da rezultat tih mera
pokae neku vrstu empirijske valjanosti. To ak moe da se desi i pod uslovom da nikome ne bude jasno zato je taj
test dobar. Do reenja problema koje su psiholoke osobine presudne za nastanak odreene vrste testovnog odgovora
ne moe se stii ni lako ni brzo. U stvari, razreavanje te zagonetke zahteva postavljanje hipoteze, testiranje hipoteze
istraivanjem ili eksperimentom, analizu rezultata i obnavljanje ove procedure sve dok teorijska analiza ne potvrdi
identitet konstrukta. Izraz konstrukt je opera-cionalna formulacija koju je izmislio istraiva da objasni pozadinu

pojava koje je istraivanjem i eksperimentom ustanovio. Svako uverljivo i verodostojno tumaenje latentnih
varijabli testovnog ponaanja i njene veze sa vantestovnim ponaanjem, u stvari, predstavlja fazu permanentnog
procesa teorijske validacije.
Prediktivna validnost oznaava stepen podudarnosti pokazatelja ponaanja i vantestovnog ponaanja, koje e se
odigrati nakon dueg ili kraeg intervala u budunosti. Kratko reeno, prediktivna valjanost podrazumeva da se
pomou testa moe obaviti uspeno predvianje ponaanja u nekoj buduoj situaciji. Mnogi psiholozi, a posebno oni
koji smatraju da je statistiki nain svoenja podataka i zakljuivanja superioran nad neformalnim, kvalitativnim,
klinikim nainom, stoje na stanovitu da je predvianje najvaniji kriterijum vrednosti svakog psiholokog testa,
tehnike i skale. Praktini smisao psiholokog testiranja, kau oni, odreen je pretpostavkom da je mogue na osnovu
rezultata jednog relativno kratkog i ekonominog (testovnog) ispitivanja predvideti ponaanje ili uspeh ispitanika u
nizu buduih vantestovnih situacija. Samo na osnovu proverenih predik-tivnih, testovnih ili netestovnih pomagala
moemo donositi valjane odluke koje su neophodne u procesu dijagnostikovanja i leenja ljudi koji od nas trae
pomo. U odbrani ove pozicije navodi se i postavka daje predvianje najsigurniji kriterijum praktine vrednosti
znanja. Znanje koje ne omoguava uspeno predvianje nema praktine vrednosti i u tom smislu nije pravo
znanje". U krajnjoj liniji, prediktivna, tanost koja se postie primenom nekog psiholokog instrumenta, testa,
tehnike ili skale, predstavlja merilo vrednosti teorijske postavke na kojoj je taj instrument zasnovan.
Ovakvo visoko miljenje o predvianju kao empirijskom i naunom kriteri-jumu vrednosti ne dele svi kliniaripsiholozi. injenica je, kau oponenti, daje prediktivna valjanost i instrumenata i teorija veoma poeljna. Meutim,
predikcija nije i ne moe biti vrhunski kriterijum, barem to se tie dijagnostike i terapije linosti. Cilj dijagnostike i
terapije nije samo predikcija nego i razumevanje linosti. Osim toga, predikcija je usko vezana za statistiku i teoriju
velikih brojeva, za razliku od klinike psihologije, i teoriju dinamike linosti, koje se bave pojedinanim osobama.
Najzad, u svojoj logikoj osnovi predvianje se oslanja na princip nepromenljivosti prirode, jer se o budunosti sudi
kao linearnoj kon-sekvenciji prolosti, ime se zanemaruju kvalitativni skokovi. Taj princip je u
217
suprotnosti sa psiholokom teorijom i klinikim iskustvom. Prema tome predvianje moe biti korisno ali ne moe
pretendovati na to da predstavlja vrhunski kri-terijum u pitanjima linosti.
SELEKTIVNO DEJSTVO BOLESTI I POREMEAJA NA TESTOVE
Uspeh koji je postignut Binet-Simonovom skalom kao testom inteligencije, kao i nekih drugih koji su kasnije
konstruisani, ohrabrio je nadanje mnogih da se mogu konstruisati i takvi testovi koji e, poput testova inteligencije,
moi sa uspe-hom da procene i osobinu linosti, karaktera ili psihopatoloka stanja. Mnogi testovi i drugi tipovi
psiholokih instrumenata izraeni su u takvoj nameri. Posle poetnih neuspeha onih jednostavnijih, koji su sloene
pojave pokuavali da mere globalno, kao jednu dimenziju, usledili su pokuaji da se to isto, ali uspenije, postigne
instrumentima koji su bili sastavljeni od vie relativno samostalnih delova. Neki od ovih drugih, sloenijih ili
multidimenzionalnih instrumenata ispoljili su u radu izvesna svojstva koja nisu sasvim odgovarala najviim nadama,
ali su pruala vie dijagnostikih informacija nego monodimenzionalni instrumenti.
Nemaki psihijatar Kraepelin, a kasnije Bleuler izneli su shvatanja da psiholoki poremeaji, kojih ima vie
razliitih vrsta, na specifian nain pogaaju sposobnosti i druge osobine. Uticaj psiholokih poremeaja nije
globalan, dakle ne pogaa sve osobine u istoj meri i na isti nain, ve je selektivan, to e rei da jedne pogaa, a
druge ostavlja relativno netaknutim. Ova hipoteza o selektivnom dejstvu psiholokih poremeaja, grafiki
zamiljeno, veoma podsea na buenje kartona kojima se obeleavaju informacije elektronskih raunara. Mada
Kraepelin nije izveo do kraja teoriju o razlozima i formiranju selektivnog oteenja, on je ipak omoguio da se
psihodijagnostika istraivanja usmere ka pronalaenju profila karakteristinih za odreene tipove psiholokih
poremeaja. Ovo objanjava zbog ega su psihodijagnostiki instrumenti koji su konstruisani po sistemu agregata od
vie zasebnih skala, iji se rezultati iskazuju na veem broju uporednih kanala, pokazali veu dijagnostiku
korisnost od monodimenzionalnih.
Kraepelinova postavka nije imala posebnog odjeka na one koji su psihodi-jagnostiku praksu sveli na tradicionalnu
trijadu studije sluaja. To je i razumljivo, jer su kliniari, i pre i posle iznoenja ove hipoteze, svoje dijagnostiko
traganje vodili multidimenzionalno, pratei sva obeleja ponaanja i linosti koja su bila upadljiva, pojaana,
ugaena ili devijantna. Meutim, ovaj nain slobodnog po-smatranja nije u stanju da pouzdano registruje one manje
drastine nepravilnosti u konfiguraciji sposobnosti i osobina linosti koje su dostupne standardizovanim
psihodijagnostikim tehnikama. Multidimenzionalna skala sposobnosti (naprimer Wechslerove skale inteligencije)
ili tendencija linosti (na primer Minesota multi-dimenzionalni inventar linosti) moe da iskae, za svaku skalu
ponaosob, da li je ona u odnosu na normativni uzorak poviena, sniena ili neupadljiva. Zbog ovakvog, srazmerno
pouzdanog kriterijuma, mogu se otkriti i takvi pojedinci koji aproksimiraju stanjima opisanim u psihopatologiji iako
ona, golim okom" gledana nisu upadljiva".
218
KOMPLEMENTI ILI ANTAGONISTI, PSIHOMETRIJSKII PROJEKTIVNO-DINAMIKI PRISTUP
U savreinenoj psihologiji se, na razliitim nivoima, sukobljavaju dve oprene tradicije u sistemu vrednovanja i
orijentacije, to su, s jedne strane, statistika, eksperimentalna, objektivistika i, s druge, klinika, personoloka i
humanistika. Ovakva podeljenost nije mimoila ni same instrumente, pa se i oni mogu podeliti u te dve klase.
Testovi inteligencije i drugih sposobnosti, posebno oni grupni, zatim mnogi upitnici i inventari linosti spadaju u
kategoriju psihometrijskih instrumenata. Zajednika odlika ovih jeste respekt prema psihometrijskim pravilima i
kriteriju-mima. Po pravilu takvi instrumenti polaze od postavke da se njima ispituje neka sasvim odreena

psiholoka osobina, to obavezno mora biti potvreno i doku-mentovano. Zadaci na tim testovima takvi su da
ispitanik bira jedno od nekoliko ponuenih reenja, a znaenje svakog izbora unapred je provereno i odreeno. Kao
merilo uinka ispitanika koristi se sistem dvojnih skala. Najpre se odgovori saberu po kategorijama, ocenjuju prema
jednostavnim skalama ili kvantifikuju na drugi slian nain. U drugoj fazi se ovi rezultati uporeuju sa distribucijom
rezultata normativne grupe i tako se dobija standardna ocena uinka na testu. Ovakav, dosta mehanizovani nain u
stanju je daneutralie slabosti subjektivnog ocenjivanja, od kojeg nisu imuni ni iskusni kliniari. Ukoliko je
ispitivanje obavljeno multidimen-zionalnom skalom, onda se opisanim nainom obrade postie dvostruki efekat.
Omoguava se dobijanje numerike, grafike ili kategorijalne procene poloaja ispitanika za svaku pojedinu osobinu
koja se na datoj skali ili testu meri u odnosu na proek standardizacionog uzorka ili norme. Zatim, na osnovu
prethodnog, moe se uporediti relativna zastupljenost svake pojedine osobine, odnosno izraziti profil svih ispitanih
sposobnosti, interesa, crta linosti ili psihopatolokih tendencija. Prvi presek daje nam mogunost da ocenimo
poloaj ispitanika na nekoj dimenziji u odnosu na adekvatnu normu. Drugi presek nam omoguava da uporedimo
ispi-tanikove osobine u uzajamnom odnosu ili unutar linosti. Poto je za ovaj pristup kvantifikacija osnovni uslov,
onda e, logino, i meu-individualne razlike kao i unutar-individualne razlike u procenjenim osobinama biti
reprezentovane intenzitetom ili frekvencijom. Dimenzije ili odlike sposobnosti i linosti po prirodi su obavezno
opte, a individualnost pojedinca moe da se izrazi samo kvantitativno, razlikom u odnosu na proek, razlikama
izmeu vie dimenzija unutar linosti i konfiguracijom intenziteta tih dimenzija.
Psihometrijski orijentisani psiholozi svesno su se opredelili za to da neguju i razvijaju objektivistiku i kvantitativno
naunu metodologiju, sa svim njenim kon-sekvencijama. Takva se odluka ne donosi lako, jer je svakome poznato da
kvantifikacija ne prijanja lako uz psiholoke pojave. Uz pomo ovakve metodologije naeni su naini pomou kojih
su, iz kompleksne celovitosti ponaanja, srazmerno uspeno izolovane optimalno homogene, iste" i relativno
nezavisne pojave, kao to su mnoge vrste i podvrste sposobnosti, interesa, stavova i crta linosti. Taj i takav cilj je u
okviru tradicionalnih egzaktnih nauka. Ukoliko bi on u psihologiji mogao biti uspeno ostvaren, onda bi i merenje
bilo isto tako mogue u principu
219
kao i bilo koje druge prirodne pojave. Krajnji cilj ovako orijentisane psihologije linosti je da postigne uspenu
identifikaciju i izolaciju onoliko velikog broja optih svojstava koliko je potrebno da se obuhvate svi slojevi
strukture linosti. Kada bi se to postiglo, onda ne bi bilo neizvodljivo da se konstraiu odgovarajui testovi i skale
pomou kojih bismo mogli ispitati i nauno opisati svakog pojedinca ili grupu pojedinaca. Mada ovakva pozicija i
metodologija dijagnostikevanja unapred gube mogunost da obuhvate individualno specifine kvalitete ponaanja i
linosti, to nita ne menja na stvari. Zastupnici ovakvog pristupa smatraju daje bolje izgubiti ono to je pojedinano
nego ono to je opte, jer bez ovog drugog nema nauke. Osim toga, nije tano da se individualnost pojedinca svodi
na pitanje kvaliteta i daje nepristupano opisivanju na drugi nain. Sa svega deset razliitih optih osobina ili
dimenzija linosti koje obuhvataju sve slojeve njene grae, pri emu svaka dimenzija ima samo deset stepena
intenziteta, mogu se kombinacijom brojeva prikazati individualnost" svih stanovnika zemljine kugle, pie ameriki
psiholog Cattell.
U psihodijagnostikom arsenalu savremene psihologije ve etrdesetak godina izdvaja se i razvija jedna posebna
grupa instrumenata koja nosi zajedniki naziv projektivne tehnike. Po mnogim konstrukcijskim svojstvima, a jo
vie po nekoj vrsti teorijske osnove, projektivne tehnike predstavljaju neku vrstu antipoda psihometrijskim
instrumentima. Naprimer, predmet ispitivanja u okviru psihome-trijskog pristupa treba da bude neki relativno jasno
definisani segment, aspekt ili sloj linosti koji je unapred predvien a ispitaniku ostaje samo da ispolji koliko toga
ima u svom ponaanju. Suprotno tome, projektivne tehnike ne nameu unapred koji e segment, crtu ili aspekt
ispitanik izraziti u ispitivanju. Ovde se polazi od toga da svaki pojedinac ima svoj poseban unutranji svet koji ga
ini posebnim i razliitim od svih ostalih ljudi. Njegova specifinost nije samo u detaljima, mada i u tome postoji,
ve pre svega u kvalitetu celine. Da bi tako shvaeni predmet ispitivanja mogao doi do izraaja, ispitanik se
stimulie vrlo nekonvencionalnim zadacima, na koje on takoe treba da odgovori nekonvencionalno i uz punu
slobodu spontane ekspresije. Namera ovako angairanog ispitivanja je viestruka. Prvo, oekuje se da odgovori
ispitanika odraavaju kvalitativne karakteristike njegove celovite linosti u kojoj su osobine rasporeene onako kako
stvarno jesu, a ne kako je konstruktor testa to unapred predstavio. Drugo, oekuje se da e ovakva neometana i
nekonvencionalna atmosfera i stimulacija povui za sobom odgovore koji ne odraavaju samo manifestne osobine
ispitanika, obrazovanje, inteligenciju, navike, crte linosti i slino, ve i neto dragocenije, nesvesnu dinamiku i
mehanizam odbrane. Kao tree, oekuje se da e ispitanik biti i nehotice iskreniji ve i zbog toga to mu nije jasno
ta zapravo kliniar vidi u njegovim odgovorima koji su neozbiljni".
Projektivistiki orijentisani psiholozi ne odlikuju se samo po tome koju vrstu tehnika primenjuju ve i po tome to
imaju vie afiniteta prema umetnosti i drugim humanistikim vrednostima. Mada im nije strana ambicija psihologije
da se afirmie kao egzaktna nauka, oni ipak prednost daju konkretnom sluaju. Oni pri-hvataju argument daje
predvianje vana odlika naunosti, ali ipak smatraju daje za kliniara vanije da razume sluaj nego da sigurno
predvia ta e se desiti.
220
Vana je odlika projektivistiki orijentisanih kliniara da pokazuju izraziti interes za psihologiju nesvesnog i za
vrednosti koje su zastupljene u umetnosti, kao to su kreativnost, sloboda linosti, spontanost, intuicija,
individualnost. Najzad, projek-tivistika orijentacija se esto identifikuje sa takozvanim klinikim nainom
zakljuivanja, ija je osnovna odlika, nasuprot statistikom zakljuivanju, nefor-malnost. Khniar-projektivista

sabira informacije i daje interpretaciju bez nekih gotovih recepata i formula koji bi definisali obavezni proces, i
etape procesa izvoenja sudova.
Najzad, moe da se postavi pitanje kakav je odnos izmeu projektivnih i neprojektivnih, psihometrijskih testova? Sa
pozicija dogmatskog teorisanja ove dve grupe testova obino se prikazuju ne samo kao razliite ve kao suprotne. Iz
respekta prema teorijama i mnogi udbenici didaktiki prikazuju taj odnos kao otru razliku. Meutim, s druge
strane, praktiari veoma esto svrstavaju u istu bateriju i jednu i drugu vrstu tehnika, u oekivanju da e tako
poboljati svoju dijagnostiku efikasnost. Sad iz toga nastaju mnogi nesporazumi, optuivanja za eklektizam i
povrnost. Ima mnogo primera iz kojih se vidi da se posebnom vrstom analiza i obrade iz psihometrijskih tehnika
mogu izvesti takve procene linosti koje se ne razlikuju od interpretacija projektivnih tehnika. Nadalje, klasini
projektivni instrumenti, kao to je na primer Rorschachova tehnika, mogu se doterati tako da se nimalo ne razlikuju
od serijskih psihometrijskih tehnika. Uzimajui ove argumente u obzir, mogli bismo zakljuiti da je podela
psiholokih tehnika namenjenih proceni linosti na projektivne i psihometrijske dobrim delom opravdana. Uprkos
tome razlike meu njima se ne smeju apsolutizovati. Praktiari su, izgleda, u pravu kada se ne odriu, iz nekih
dogmatskih razloga, ni jednog tipa instrumenta. Jer, ako bismo morali zasnivati kliniku psihodijagnostiku na dogmatskim osnovama, onda ne bismo mogli paralelno koristiti ni jezgrovitu trijadu. Kako bismo mogli pomiriti inae
na introspektivnim, ,,subjektivistikim" osnovama zasnovani intervju sa bihejvioristiko objektivistikim"
posmatranjem? Takav apsurdni separatizam nema odziva meu praktiarima. Tu odluuje empirijska dokazanost
vrednosti ovog ili onog instrumenta. to se tie projektivistikog i psihometrijskog statistikog pristupa i njihovog
rivaliziranja, za sada nema izgleda da ijedan pretegne i monopolizira praksu. Razlozi nisu u argumentaciji ve u
injenici da nijedan od njih ne zadovoljava, ali ipak dovoljno prua. to se tie samih tehnika, one su izgleda, daleko
elastinije, manje iskljuive od teorijske osnove. Najzad, na njima je demonstrirano da razlike i suprotnosti nema u
oblasti tehnike i prakse ve u oblasti teorija i pristupa. U krajnjoj liniji, razmatranje o odnosu projektivnih i
psihometrijskih tehnika moe da se povee sa razlikama unutar jezgrovne trijade studije sluaja. Projektivne tehnike
su vrlo sline i srodne sa intervjuom i u izvesnom smislu predstavljaju tehniki viu formu intervjua. Psihometrijske
tehnike po mnogo emu imaju slian odnos prema posmatranju. to se pak tie biografske metode, ona je oigledno,
sa stanovita ove nae dihotomne klasifikacije, dvostruka. Ukoliko je u pitanju autobiografija, onda ona spada u
klasu sa intervjuom i projektivnim pristupom, ako je pak u pitanju heterobi-ografija, opisivanje biografije od strane
druge osobe, onda je ona u klasi sa posmatranjem i psihometrijskim pristupom.
221
PSIHOTEHNICKA PROCENA I PROLONGIRANA OPSERVACIJA
Psihodijagnostika procena linosti, koju po pravilu obavlja kvalifikovani kliniki psiholog, trai se i u onim
sluajevima kada je pacijent hospitalizovan i podvrgnut sistematskom, produenom posmatranju. Bez obzira na
individualne, socioekonomske, obrazovne i biografske razlike, svi psihijatrijski opservirani pacijenti smestaju se u
specijalizovanu ustanovu na odreeno vreme. Uslovi ivota, dnevni red i ivotna rutina u tim ustanovama manjevie su jednoobrazni za sve pacijente. Osoblje, njihovi individualni stilovi kao i kriterijumi procenjivanja takoe su
manje-vie ustaljeni i ujednaeni. To znai da posmatrana osoba ulazi u jednu sredinu koja se svakom pacijentu
namee kao standardni ambijent". Prema tome, moemo govoriti o nekoj analogiji takvog ispitivanja sa testovnim
ispitivanjem. U oba sluaja ispitanik je suoen sa uslovima ponaanja koji su principijelno egalitarni (jednaki za
sve). Polazei od takve definicije ambijenta (u testovnim uslovima zadataka, instrukcije i ponaanja ispitivaa)
odvija se ivot odnosno ponaanje posmatranika. Njegovo ponaanje je niz spontanih i provociranih obrazaca. S
obzirom na relativno dugi rok boravka i relativno razliite pojave u ambijentu, ili sluajne provokacije, prua se
mogunost upoznavanja repertoara" obrazaca i uloga linosti (u testovnim uslovima odgovora i testovnog
ponaanja). Budui daje svaki ispitanik samo poseban sluaj ponaanja koje se svakodnevno javlja u datoj sredini ili
u odnosu na neku izuzetnu" provokaciju, postoji mogunost uporeivanja i odmeravanja pokazanog u odnosu na
uobiajeno (u testovnim uslovima poreenje sa normama). Sasvim je razumljivo da se prolongirana opservacija i
intervju primenjuju povezano. Intervju i TTS su dve relativno samostalne vrste puteva eksploracije i procene
linosti. I pored toga stoje o intervjuu kao tehnici i kompleksnoj komunikaciji saznato u razmaku od pedeset godina
unazad, vrlo je malo verovatno da se kliniki intervju, pod uticajem tih saznanja, bitno izmenio. Istina, postoje
specijalizovani intervjui u raznim granama prime-njene psihologije, ali ova raznolikost ne utie na strukturu i
dinamiku svake posebno. To je raznolikost u irini, jedno razgranavanje u kome odluujuu ulogu imaju raznoliki
ciljevi profesije i zadataka intervjuera. S druge strane, metodoloke i tehnike novine znatno su izmenile sastav,
praksu i primenu TTS. Uprkos razliitim smerovima razvoja ove dve grupe pristupa eksploraciji linosti, pri emu je
razvitak TTS sloeniji i upeatljiviji, TTS su fakultativne, a naturalistike metode obavezne.
Psihodijagnostikovanje poinje kontaktom, komunikacijom u formi intervjua, bez obzira na to da li razgovor ide
preteno razvojno ili transverzalno. Intervju nam omoguava da stvorimo opti utisak o sagovorniku, da stvorimo
mentalnu mapu linih problema", da postavimo prioritet medu problemima, odnosno da odredimo hipotezu i
zadatak, i najzad, pomou intervjua i linog kontakta dolazimo do jedne neverbalizovane orijentisanosti, oseanja
sluaja". Intenzitet ovog oseanja u neposrednoj je vezi sa uverenou u tanost nae zamisli o ispitaniku kao
linosti. Osnovni nedostatak jednokratnog intervjua, ili male serije intervjua, je taj da njime dobijamo od svega
pomalo, a ni od ega dovoljno". Drugim recima, intervju moe biti odlian za eksplorativnu fazu, za otkrivanje, ali
je,
222
objektivno posmatrano, nedovoljan za dokazivanje. To je u veini klinikih jednokratnih intervjua tako.

Kliniki intervju je, sa stanovita dokazivanja, otvoren ili zatvoren sistem zavisno od sluaja ili problema koji se
istrauje. U mnogim sluajevima intervju ima funkciju dokaznog postupka. Na primer, kratkotrijani intervju sa
regrutima koji slui za prepoznavanje, otkrivanje blie nespecifikovanih neadaptiranih osoba. Meutim, onaj pravi
kliniki intervju", koji kliniki psiholozi navode kao naturalistiku tehniku primum inter pares, taj intervju je
nezamisliv bez iznenaenja i, ako je dobar, bez varijacija, taj intervju je otvoren.
Kliniki intervju se po potrebi moe ponavljati. To znai da se zapoeta eksploracija pri novom susretu moe
proirivati, kao to se utvreni problemi mogu produbljivati. Prelaskom jednokratnog intervjua u nekoliko intervjua
ili seriju dolazi do pojaavanja komponenata provere i dokazivanja. Hipoteze i alternative koje su iskrsle u prvom
intervjuu tokom sledeih sastanaka bivaju potvrene ili zamenjene adekvatnijim, kao to se i alternative sukcesivno
razreavaju ili menjaju. To znai da serijom intervjua moemo pojaati komponentu zatvorenosti, dokazanosti i
prema tome moemo pomou intervjua da zavrimo procenu linosti. Ako se serijom intervjua moe postii
poveanje otvorenosti i spremnosti za iznenaenja, onda je opravdano pitanje kakva je svrha prikljuivanja
psihotehnikih metoda TTS tipa?
Dijagnostiki intervju, pod kojim podrazumevamo profesionalni susret i razgovor kliniara sa sluajem, podloan je
svim slabostima impresionistikih, slabo kontrolisanih istraivakih postupaka. Bez obzira to kliniar osea veliko
po-verenje prema podacima i svom doivljaju susreta sa sluajem, koji su za njega neposredno i emotivno uverljivi
(autentini), on je istovremeno nesiguran u kon-senzualnu i objektivnu (naunu) vrednost registrovanih podataka,
svojih utisaka i suda. Ukoliko je njegov susret sa sluajem bio liniji, posebno sa kliniareve strane, utoliko je
subjektivna uverljivost saznanja vea, a transsubjektivna (nauna, opta, konsenzualna) je manja. Da bi mogao da se
osloni na podatke i sudove u koje apriori veruje ili je najspremniji da veruje, kliniar mora da potrai potvrdu na
transsubjektivnom nivou. Ponavljanje intervjua kao potpuno natura-listike metode ne moe da prevazie njegov
prevashodno lini (subjektivni) kvalitet.
Kliniar ima na raspolaganju vie naina da proveri svoju procenu datu na osnovu intervjua. On moe da bira
izmeu sledeih mogunosti:
1. Da trai ponavljanje intervju-procene koju bi dao jedan drugi nezavisni procenjiva. Vrednost ovog postupka je
utoliko vea ukoliko je drugi procenjiva bolji ekspert, bolji poznavalac problema ili naprosto poznat strunjak.
Uobiajeno je da se provera prepusti renomiranom autoritetu (tj. efu).
2. Da trai ponavljanje intervjua pred konzilijumom strunjaka. Konzilijum i vodei autoritet u grupi predstavljaju
garante za tanost hipoteza i sudova datih u proceni.
3. Da trai produeno posmatranje pod pretpostavkom da celodnevna opservacija u duem intervalu prua
mogunost za pouzdaniju procenu.
223
4. Da trai proveru svojih pretpostavki i sudova na transsubjektivnom planu pomou psihotehnickih postupaka. Za
razliku od prethodnih naina, psiho tehnike metode reprezentuju parcijalne, vankontekstualne, opte i objektivne
kriterijume. U mnogim sluajevima, pogotovu koji su sporni, koji su razliito procenjeni, odnosno koji su doveli do
podeljenih miljenja, normativni i mehaniki postupci ocenjivanja prihvataju se kao arbitraa, koja nije bez greaka,
ali se barem zna smer i veliina tih greki. Psihotehnika procena je prihvaeni supstitut intervju-procene jer je
stepen kontrole greaka vei.
Kada se ve raspravlja o odnosu dijagnostikog intervjua i psihotehnikog dela baterije, umesno je pitanje zbog ega
je dijagnostiki intervju, za razliku od terapijskog, ostao konzervativan, metodoloki neoplemenjen, naturalistiki
naivan? Za razliku od dijagnostikog intervjua, terapijski intervju je znatno bolje prouen (Rogers, 1949).
Zahvaljujui povezivanju terapijskog intervjua sa teorijskim pitanjima komunikacije i ekspresije, kao i uvoenju
elektronske registracije zvuka i slike postignut je znaajan napredak u kontroli zbivanja u toku terapije. To znai
daje u sluaju terapijskog intervjua postignut izvestan stepen sinteze natu-ralistikog i metodoloko-instrumentalnog
pristupa. Sada je pitanje zato je taj most ostao neizgraen u dijagnostikom intervjuu?
Interaktivni i drugi procesi dijagnostikog intervjua ni izbliza nisu tako paljivo analizovani kao procesi terapijskog
intervjua, mada je poneto i tu raeno (Matarazzo, 1965). Terapijski intervju je do danas ostao primarni oblik
sprovo-enja psihoterapije. Ni jedan drugi oblik operacija nije pronaen koji bi mogao da ga zameni. To se,
naravno, odnosi na dinamiku i klasino sugestivnu terapiju, sa izuzetkom terapije ponaanja i leenja
psihofannacima. Drugim recima, ne postoji terapijska baterija u sklopu koje bi intervju imao istu funkciju, odnosno
u kojoj bi neke druge terapijske metode imale analognu ulogu TTS. Posmatrajui istraivaki rad u psihodijagnostici
stie se utisak da su naturalistike metode u senci, dok je itav napor usmeren na analizu i proveru psihotehnickih,
TTS metoda.
Ovakav tok stvari opravdano namee pitanje da li je pouzdano dokazana strategijska postavka da prikljuivanje TTS
naturalistikim eksplorativnim postupcima, odnosno intervjuu u prvom redu, poveava pouzdanost i vrednost dijagnostike procene? Ovo je kljuno pitanje strateke koncepcije dijagnostike baterije. Polazei od poznatih slabosti
intervjua i drugih subjektivnih, impresionistikih (naturalistikih) postupaka, oekivalo bi se da se na njima
zasnovana procena linosti moe poboljati eksperimentalno statistikim metodama TTS. Ono to znamo o samim
TTS, ili o naelima metodologije na kojima su formirane, takoe bi oekivali da njihovo prikljuivanje u bateriju
mora da rezultira porastom pouzdanosti i valjanosti procene. Na kraju sastavljanje baterije, muno sticanje njene
primene i cena njenog korienja u zdravstvu ne bi se mogli opravdati ako taj nain rada ne bi davao taniju, bolju
dijagnostiku procenu.
224

XII. PSIHODIJAGNOSTICKA PROCENA INTELIGENCIJE

Psiholoki merni instrumenti, standardizovani testovi, tehnike i skale proce-ne spadaju medu najpoznatije tekovine
savremene primenjene psihologije. U tom arsenalu vrhunsko mesto suvereno dre testovi opte intelektualne
sposobnosti ili inteligencije. I u klinikoj psihologiji dijagnostiki instrumenti se mnogo koriste i imaju veliki
znaaj. Prema podacima Britanskog udruenja za psihologiju, u toj zemlji samo u toku jedne godine obavi se oko
milion individualnih testiranja. Meu svim postojeim instrumentima najvie se primenjuju testovi inteligencije.
Primena psiholokih mernih instrumenata u prvom redu zavisi od vanosti koja se pridaje odreenoj osobini.
Inteligencija je bitna sposobnost za vrenje sloenih aktivnosti, za sricanje znanja i vetina i za prevladavanje zastoja
u razvoju linosti. U velikoj veini sluajeva testovi inteligencije slue za pozitivnu i negativnu selekciju. U
klinikoj psihologiji mnoge vane odluke o pojedincu donose se na osnovu procene inteligencije koja se temelji na
testiranju. Relativna brzina i ekonominost postupka dozvoljava da se identifikuju mentalno zaostali, manje
sposobni ili da se otkriju talentovani. Poto je udeo sloenih zanimanja u optoj strukturi poslova tehnoloke
civilizacije u porastu, i primena testova inteligencije ima tendenciju ekspanzije.
Testovi inteligencije predstavljaju pouzdanu i valjanu zamenu za natura-listiku procenu. Moda je ispravnije rei
da predstavljaju poboljani komplement neinstrumentalne strune procene. Moe se postaviti pitanje zato su testovi
inteligencije, kao merni instrumenti, superiorni u odnosu na druge psiholoke tehnike. Smatra se da je osnovni
razlog u sadraju koji se ispituje. Inteligencija pokazuje daleko veu postojanost u razliitim situacijama i u duim
vremenskim intervalima nego konativne osobine linosti. Pored toga, inteligencija je teorijski bolje definisana a
definicija vre potkrepljena i bolje povezana sa empirijskim nalazima nego druga svojstva linosti. Ve i zbog ove
dve relacije superiornosti, prema strunoj proceni i ostalim psiholokim tehnikama procene, testovi inteligencije se
esto prihvataju kao arbitri u sporovima. Neusklaene ili suprotne procene inteligencije kandidata za neko mesto ili
klinikog sluaja veinom se razreavaju na osnovu rezultata na testovima inteligencije. ak i kada je skepsa prema
testovima jaa nego obino, rezultat na testu inteligencije se prihvata kao primum inter pares. Meutim, ako sporna
osobina nije inteligencija ve, recimo, agresivnost, nesvesni psiholoki procesi ili stav, onda rezultati na
odgovarajuim testovima vie nee imati autoritet arbitra. Oni e predstavljati samo svedoke", jo jedan dokaz u
nizu za ili protiv.
15 Psihodijagnostika
225
Postavlja se pitanje: Zato se testiranju inteligencije poklanja vee poverenje nego slobodnoj (neinstrumentalnoj)
proceni strunjaka? Klasian odgovor glasi da su strunjaci nepouzdani i to na dva naina. Oni zapadaju u
protivurenost sa sobom kada procenjuju isti materijal u razliitim vremenima ili konstelacijama. Razliiti strunjaci
daju razliite procene o istoj osobi, to se svakodnevno deava kod sudskih vetaka. Suprotno od eksperata testovi
inteligencije imaju visoku pouzdanost. ak i kada dva testa nisu u savrenom skladu, oni su uvek dobro povezani, a
razlike medu njima nisu nepoznate. Drugi argument u prilog testovima inteligencije je veza sa teorijom. Testovi
inteligencije imaju definisanu teorijsku osnovu, dok je procena eksperata teorijski nejasna. Pitanje koje smo
postavili sasvim je irelevantno za masovne trijae koje se vie i ne rade drugaije nego testiranjem. Sutina pitanja
je: kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog sluaja? Kome verovati: iskusnom kliniaru ili
mehanizovanom instrumentu? Mada je u tom pitanju prisutan izvestan ton romantine poetike, ono je ve prevazieno praksom. Testovi inteligencije koji se primenjuju u klinikom radu, za ispitivanje individualnih sluajeva,
imaju posebna svojstva i takvom radu prilagoene zahteve. Takav test kao sistem bezuslovno je superioran nad
improvizo-vanim zadacima kojima se slue eksperti nepsiholozi. Kliniki test inteligencije primenjuju strunjaci
koji dobro poznaju i kliniku problematiku i teoriju i karakteristike instrumenata koje primenjuju. Prema tome,
uopte nema ni govora o nekoj antitezi strunjaka prema mehanikom instrumentu. Pitanje bi moralo da glasi kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog sluaja: iskusnom kliniaru bez testova ili iskusnom kliniaru
sa testovima?
Kliniki metod ispitivanja inteligencije predstavlja za sada najsigurniji nain procene. U grupnom, masovnom
ispitivanju test je apsolutizovan, dok je ekspert eliminisan kao bitan inilac procene. U neinstrumentalnoj klinikoj
proceni ekspert je instrument i arbitar. U prvom sluaju kontrola testova je nedovoljna ili mehanika, dok je u
drugom primeru kontrola eksperata problematina. Tek sa uvoenjem individualnih testova inteligencije posebne
konstrukcije, kao to su Binetova i Wechslerova skala, i sa formiranjem posebnih strunjaka klinikih psi-hologadijagnostiara naeno je uravnoteeno reenje. Psihodijagnostiar prime-njuje individualni test inteligencije i pri
tome koristi sve pogodnosti ove metode. Meutim, celokupno ispitivanje, ocena uinka i interpretacija nalaza odvija
se pod kritikom kontrolom ispitivaa eksperta. Instrument i dijagnostiar upotpunjavaju se i istovremeno kontroliu
jedan drugog. Naravno, u tom spregu ima prostora za bolje i slabije, ali u proeku takav nain rada je sigurniji i daje
bolje rezultate nego polovian nain, testiranje bez eksperta ili ekspert bez standardizovanog instrumenta.
Kliniko ispitivanje inteligencije pomou psiholokih testova vezano je za ime francuskog istraivaa Bineta (1905),
koji je prvi sastavio jedan upotrebljivi instrument podesan za klasifikaciju i procenu inteligencije dece. Poetkom
ovog veka u Francuskoj je usvojen plan reforme u osnovnim kolama. Sprovoenje tog plana zavisilo je i od uspeha
otkrivanja dece ometene u razvoju koja su usporavala ritam nastave koji je odgovarao normalnoj veini. Osnivanje
posebnih odeljenja za zaostalu decu takode je zavisilo od uspeha selekcije, odnosno od metoda dijag226
noziranja mentalnog razvoja. U to vreme je procena usporenog i zaostalog mentalnog razvoja obavljana sasvim
nestandardizovano, na temelju iskustva i profesionalne savesti lekara i uitelja. Ta vrsta instrumenata" ispoljila je
klasine slabosti koje su imale teke moralne i psiholoke posledice za pojedince, a nita manje teke za sistem u

celini. Zbog neujednaenih merila i pogrenih kriterijuma bilo je puno lanih kategorizacija. Neka zaostala deca
zadrana su u redovnim odeljenjima (fal negativ) a druga, nonnalno razvijena deklarisana su kao intelektualno
zaostala (fal pozitiv). U pojedinanom sluaju razgranienje je bilo utoliko tee ukoliko je dete bilo diskretnije
zaostalo. Upravo ova kategorija graninih sluajeva najdrastinije je pokazala nemo klasinog golorukog"
strunjakog procenjivanja mentalnog razvoja.
Binet je u vreme ove reforme ve bio daleko odmakao u svojim istraivanjima razvoja sposobnosti. Poto mu je
povereno da resi na najbolji nain ovaj problem, on je pristupio razradi jedne standardizovane skale. Razvijajui
teorijski koncept i tehniku uporedo, on je pretpostavio da se inteligencija dece razvija postepeno, da je razvoj
stupnjevit i da svakom uzrastu odgovara po jedan stepen, da se individualne razlike ispoljavaju u brzini sa kojom
dete savlauje stupnjeve, kao i u dometu koji ostvari na kraju razvoja. Ove pretpostavke omoguile su Binetu da
pristupi konstrukciji jedne opte skale mentalne sposobnosti i da uz pomo te skale empirijski odredi norme razvoja.
Koristei poboljane varijante ranije korienih testova (Blin-Damaye) Binet i Simon pristupaju standardizaciji i
empirijskom odreivanju teine zadataka i njihove diskriminativnosti u odnosu na uzrasne nivoe. Poetna forma
testa pretvara se u grupe zadataka koje zajedno ine lestvicu. Svaki zadatak i svaka grupa je empirijski proverena,
tako da se na osnovu njih mogu razlikovati tipini uinci aka prvog, drugog, treeg i etvrtog razreda. U procesu
konstrukcije skale sprovedeni su vani metodoloki principi. Odreena je teina svakog zadatka, prema kriterijumu
dobnih grupa i sposobnosti uenika odreenih godina da u veini (preko pedeset posto) rese ili ne rese zadatak. Na
taj nain je svakom zadatku naena teina. Formirane su grupe zadataka u koje su ukljueni oni zadaci koji su se
pokazali kao najspecifiniji, najdiskriminativniji za dati uzrast. Tako je omogueno da se odredi u kojoj je meri
ispitanik savladao odreeni razvojni stupanj, odnosno do koje je mentalne godine stigao. Sve skupine zadataka
rasporeene su tako da obrazuju jedinstvenu skalu, idui postepeno od grupe testova za najmlai uzrast do najteih
zadataka za najstariji uzrast. Deca u starijem uzrastu skoro uvek su lako reavala testove za nii uzrast, utoliko lake
ukoliko je razlika bila vea, dok obrnuto, deca mlaeg uzrasta nisu bila sposobna da reavaju zadatke za stariji
uzrast. To su pravilnosti razvoja uopte. Meutim, individualne razlike su utvrene u odnosu na opte pravilo.
Nain ocenjivanja uinka ispitanika po Binet-Simonovoj skali je kvantitativan. Uz pomo uzoraka odgovora na
svaki zadatak, sem onih kod kojih je uinak objektivno merljiv, omogueno je klasifikovanje i prevoenje u
numeriku meni. Nizom tehnikih reenja, koja su danas ve standardna, Binet je svoju skalu promovisao u
empirijski proveren kriterijum, koji je bio koristan, koji je odgovarao zadatku, a istovremeno pruao mogunosti za
neka teorijska uopstavanja. Imajui teorijske ambicije, Binet je stvorio koncept mentalnog uzrasta kao mere
227
intelektualnog razvoja. Osnovna namena Binet-Simonove skale ipak je bila praktina, ona je sluila za graduisanu
procenu mentalnog razvoja ili zastoja u razvoju.
INTELIGENCIJA I MERNI SISTEMI
Primena Binetove skale u kolskoj i klinikoj praksi bila je uspena, vrlo brzo se proirila po svetu i dala je
podstreka za dalji razvoj. Merenje inteligencije pretvorilo se iz fantastike u stvarnost. Binetov instrument je potvrdio
da se kvan-tifikacijom odgovora na standardizovane zadatke, kao i zbrajanjem tih ocena, moe prikazati razvoj
inteligencije i da se na taj nain mogu registrovati individualne razlike u inteligenciji dece. Jedan od krupnih
problema bio je izbor nulte vred-nosti, odnosno polaznog kriterijuma u merenju. Po logici stvari, Binet se naao pred
izborom dve mogunosti: da odabere godine, odnosno hronoloki uzrast, ili da odabere kao merilo testovni uinak i
distribuciju ocena svakog pojedinog uzrasta. Mera uspeha isprva je iskazivana u jedinicama skale mentalnog
uzrasta, to je kasnije izmenjeno. U izmenjenoj verziji usvojeno je reenje po kome se testovni rezultat, odnosno zbir
poena koji je ispitanik svojim odgovorima stekao, deli sa kalendarskim uzrastom transformisanim u sumu meseci.
Ovim je postignuto povezivanje dva poloaja od kojih je jedan na skali mentalnog a drugi na skali kalendarskog
uzrasta. Mentalni uzrast (testovni uinak) je na taj nain mogao da se uporeuje sa jednim sistemom koji je poznatiji
i jasniji. Mera po kalendaru i mera po testu jesu dve mere razvoja deteta, od kojih je prva opta, generika, a druga
individualna. Ako dva ispitanika, od kojih je jedan stariji godinu dana, postignu po Binetovoj skali isti rezultat, onda
je jednog koeficijent mentalnog razvoja nii, dok je drugog vii. Medutun, sama ta relacija o individualnim
razlikama nije dovoljna, jer oba deteta mogu biti, i pored tih razlika, ispodproseni, proseni i natproseni. Iz ovih
razloga, bilo je neophodno da se odrede opte granice za kategorije mentalnog razvoja i priblii sistem skale starijem
sistemu kategorija koji je usvojen u medicini.
Naeno reenje moglo je da se prihvati kao jedna aproksimacija koja se oslanja na izvesne argumente i na opti
uspeh koji je Binetovu skalu pratio. Povezivanje mentalnog uzrasta sa koncepcijom inteligencije i uvoenje formule
za izraunavanje koeficijenta inteligencije jo je vie poveao rastui presti skale. Malo-pomalo inteligencija
postaje kljuna osobina ija se praena trai, a koeficijent inteligencije objektivna i nauno zasnovana mera. Ipak,
mnoge analize, istraivanja i skeptina zapitkivanja poinju da skidaju lak" sa Binetove skale, formule koeficijenta
inteligencije i nekih bazinih pretpostavki QI. Kritika je sve jaim argumentima pobijala koncept i
operacionalizaciju mentalnog uzrasta, pretpostavku o konstantnosti QI i samu formulu koeficijenta.
Mentalni uzrast je vrlo pogodan koncept i dobro pristaje uz Binetova istraivanja. Konstrukcija skale moe da se
povee sa konstruktom mentalni uzrast. Meutim, razliiti testovi u okviru skale pruaju nejednake mogunosti za
praenje razvoja mentalnog uzrasta. U nekim testovima je plafon suvie nizak i oni zato nisu pogodna merila.
Uopte uzeto, koncept mentalnog uzrasta je nepodesan
228
kao sinonim inteligencije za ispitivanje ljudi starijih od 16 godina. Prema tome i sistem Binetove skale ima razvojno

ograniene mogunosti (Wechsler, 1944).

Mnogi su verovali da je izabrani nain povezivanja mentalnog uzrasta sa kalendarskim, a naroito tehniko reenje
izraunavanja koeficijenta inteligencije, gotovo genijalan. Izmiljeni su argumenti kojim je opravdavana ona
pretpostavka koja je laskala instrumentu. Naime, govorilo se daje QI stabilna mera inteligencije pojedinca. Ma
koliko da se ritam prirodnih promena razvoja inteligencije menja, koeficijent inteligencije ostaje stabilan, jer se
oslanja na kalendarski uzrast. Takva shvatanja su dosta uzdrmana i klinikim primerima i istraivanjima.
Konstantnost QI je pojava u koju se psiholozi ne zaklinju, jer znaju da ima puno izuzetaka, mada, u celini gledano,
nije nikada sasvim odbaena. Praktiari prihvataju kon-stantnost QI kao neto relativno i zavisno od uzrasta.
Naelno, QI zastareva posle est do osam ineseci. Ovo se posebno odnosi na Binetov tip QI, koji se oslanja na slabo
definisan kalendarski uzrast.
Formulu izraunavanja QI za Binetovu skalu kritikovao je Wechsler. U toj formuli se jedna vrsta sume u vidu skale
izraenih vrednosti uporeuje sa drugom sumom na osnovu slobodne pretpostavke da su one uporedljive i
srazmerne. Argument za tu operaciju je da su obe vrednosti mere uzrasta. Ukoliko je to jedini argument, onda je
formula slaba, a rezultati nisu pouzdani. Ideja o uporeenju je dobra, ali za praktinu realizaciju neophodna je
eksplikacija pretpostavke, da je kalendarski uzrast skor na jednoj skali. Za konkretno uporeenje neophodno je da se
ispita distribucija na obe skale, na skali mentalnog uzrasta i na skali kalendarskog uzrasta. Jedini razuman nain da
se to postigne je izrada posebne distribucije sko-rova testa za svaki uzrast ili za raspone od nekoliko godina zajedno.
Time bismo dobili stvarno relativnu meru pojedinca u odnosu na odreenu dobnu grupu. Koeficijent inteligencije,
kao relativna mera mentalnog razvoja dece, po sebi je nedovoljan za praksu. Danas je QI poznat i iroj javnosti, pa
je tesno povezivanje sa tradicionalnom nozografskom kategorizacijom postalo skoro nepotrebno. Meutim, u vreme
pojave Binetove skale namena ovog instrumenta je trebalo da bude objektivna i pouzdana mera klasifikacije
mentalnog razvoja, a pre svega retardacije i zastoja. Jednom reju, trebalo je ustanoviti granine vrednosti i
rasponima QI definisati kategorije idiotije, imbecilnosti i debilnosti. Meutim, ovaj problem ima i svoju drugu
stranu, to je klasifikacija normalne, visoke i nat-prosene inteligencije. Tek kada se obuhvati distribucija u celini,
utvrde sve individualne razlike i varijeteti jednim merilom i jednim sistemom, da i ne pominjemo teoriju, moemo
rei da su ispunjeni uslovi za praktian rad. Ameriki psiholog Terman (1916) razradio je klasifikacionu emu koja
vezuje kontinuiranu dimenziju inteligencije merenu Binetovim QI za kategorije ili nivoe inteligencije defi-nisane
kvalitativno. Ova shema je postala klasina osnova za sve ostale testove koji su operisali sa QI jedinicama.
Termanova klasifikaciona shema
Raspon QI
Nivoi inteligencije
140 i iznad
vrhunska
120-140
visoko natprosena
229
110-120
visoka
90-110
prosena, normalna
80-90
ispodprosena, niska
70-80
tupost
70 i ispod
izrazita slaboumnost
Osnova Termanove klasifikacione sheme je statistika. Mnogim proverama izvrenim u toku nacionalnih
standardizacija, kao to je uraeno i kod nas (Ste-vanovi, 1937), ona se uvek potvrivala. Meutim, mnoge
injenice podseaju na to daje ova shema samo konstrukcija jednolino zaokrugljenih vrednosti u svim rasponima.
BINETOVA SKALA PROCENE YNTEUGENC\yE
Po konstrukciji i po nameni Binetova skala je kliniki dijagnostiki instrument. Pre svega, ona se primenjuje
individualno, to je prva osnovna odrednica klinikog pristupa. Individualni nain ispitivanja podrazumeva da se
kontaktu ispitivaa sa detetom poklanja znaajna panja i da se rezultat ispitivanja dovodi u vezu sa kvalitetom
interakcije. Na taj nain poverenje u rezultat ne zavisi samo od instrumenata nego i od vetine i strunih osobina
ispitivaa. Binetova skala je kliniki instrument i po tome to numeriki izraeni uinak ili QI nije i ne moe biti
jedina i dovoljna mera, ve se uvek uzimaju u obzir i kvalitativne karakteristike kako procesa dobijanja odgovora
tako i samog odgovora. Zavrni klasifika-cioni sud o nivou inteligencije izvodi se mehaniki. Meutim, taj sud
podlee kritikoj analizi procenjivaa i oslobaa se skepse srazmerno kvalitativnim argumentima kojima se nalaz
podrava. U toku vie decenija internacionalne primene Binetove skale smanjivale su se orijentacije u pristupu.
Binet i Simon su skalu tretirali kao metod razvoja, neto to daje vredne podatke, ali to ne ukida potrebu za irom
(klinikom), naturalistikom eksploaracijom deteta. Oni nisu apsolutizovali numeriki indeks i nisu smatrali da je u
tom indeksu sve. U optoj euforiji zbog potvrene vrednosti skale, i dubljih implikacija tog uspeha, u sledeim
decenijama neki psiholozi poistoveuju Binetovu skalu sa fizikalnim instrumentima i apsolu-tizuju QI kao meru
inteligencije" (Godard). Taje pozicija danas naputena i opet se vraamo poziciji Bineta, koji trai kombinaciju
naturalistike otvorenosti i irine sa uskim, definisanim, standardizovanim i zatvorenim sistemima merenja
(Matarazzo, 1972).
Bineta su dalje doraivali mnogi autori, ali su njihovi doprinosi bili daleko ui i uglavnom ogranieni na
konstrukciju neto izmenjenog testa inteligencije. Mnogi instrumenti druge generacije uraeni su vrlo briljivo i u
nekim aspektima bolje nego klasina Binetova skala. Ovi se testovi uglavnom primenjuju kao kom-plementi
Binetovog sistema na posebnim populacijama, nagluvi, gluvi, glu-vonemi, slepi, deca sa cerebralnom paralizom.
Meu testovima druge generacije posebno se istiu neverbalni testovi inteligencije: Kosov mozaik, Ravenove pro-

gresivne matrice i Gudinaf tehnika procene inteligencije putem crtea ljudske figure. Ovi dodatni testovi
inteligencije odomaeni su i kod nas. Svi ovi testovi
230
primenjuju se kao kliniki metod, sa izuzetkom Ravenovih matrica koje su dvostruko primenljive (individualno i
grupno) i zahtevaju kvalifikovanog ispitivaa. Oni zahvataju inteligenciju odnosno mentalni razvoj dece i daju
kvantlfiko-vani indeks uinka, ali u razliitim sistemima. Ova okolnost deluje tako to odvraa psihologe od
neumerene i mehanike primene svih testova kod svih ispitanika. Naime, prevoenje i ujednaavanje znaenja
razliitih sistema jedinica i mera nije reeno.
Od pojave Binet-Simonove skale proteklo je gotovo pedeset godina a njen primat nije ozbiljnije ugroen. Binetova
skala je kao i aspirin, jednostavna, efikasna i vena. U tom intervalu stvorene su mnoge skale, neke i vrlo duhovite,
ali nijedna tako vrsta. Upravo zbog toga, kao i zbog nedostatka valjane individualne skale, Binetov test je poeo da
se primenjuje i u klinikom ispitivanju odraslih. Ovo proirenje podruja primene samo je ubrzalo kristalizaciju
kritike bitnih postulata Binetove skale i dalo je podstreka za jedan nov krupan poduhvat, za konstrukciju
Wechslerovih skala inteligencije.
Prvi put je Binetova skala dobila instrument ravan sebi 1949. kada je Wech-sler objavio svoju skalu inteligencije
dece (engleski WISC). Nova skala nije bila samo tehniki drugaija i bolja. Ona je reprezentant jedne serije
teorijskih i metodolokih postavki koje se mogu meriti sa Binetovim. U klinikoj praksi se danas primenjuju
podjednako dva instrumenta uporedljivih vrednosti: Binetova skala, u razliitim nacionalnim standardizacijama i
manjim izmenama, i Wech-slerova skala inteligencije dece koja je u sutini samo produetak Wechslerovih skala
inteligencije odraslih VB i VAIS.
TESTIRANJE INTELIGENCIJE ODRASLIH: WECHSLEROVE SKALE
Individualno, kliniko ispitivanje inteligencije odraslih obavljano je, do etrdesetih godina ovog veka, na nepodesan
nain. Procena je vrena bez standardi-zovanih instrumenata, psihijatrijskim ispitivanjem, sa takozvanim malim
testom inteligencije", primenom grupnih testova inteligencije na individualni nain ili pomou Binetove skale.
Nedostaci ovakve procene bili su oigledni. Jedini razlog zbog kojeg je takva praksa mogla da se odri bio je
nedostatak adekvatnijeg instrumenta.
David Wechsler je poput Bineta bio istraiva praktiar koji je spregom svog talenta i ambicije uspeo da formulie
jedan teorijski koncept inteligencije i da stvori etiri testa inteligencije: Wechsler-Bellevuevu skalu (1939, po nazivu
bolnice u New Yorku, gde je radio kao kliniki psiholog), formu I i paralelnu formu II, Wechsler-skalu inteligencije
odraslih (VAIS, 1955) i Wechsler-skalu inteligencije dece (WISC, 1949). Njegova prva skala poznata kao VB vrlo
brzo je potisnula sve ostale testove za individualno ispitivanje i procenu inteligencije odraslih i postala je za taj
period ivota isto to je Binetova skala za deji uzrast - univerzalno prihvaeni, standardni test inteligencije. Ova
slinost nije ni izbliza sluajna. Mada Wechsler nije nastavlja Binetovih shvatanja inteligencije, on je svoja
shvatanja izgradio sa istih pozicija naunika praktiara (Matarazzo, 1972).
231
Teorijska inspiracija VVechslera bila je Spearmanovo delo, kod koga je jedno vreme i proveo, ali je on prema
Spearmanovoj teoriji bio isto toliko kritian koliko i prema Binetovoj metodi, mada je i iz oba ova izvora dosta
usvojio.
Wechsler je konstruisanju VB skale, prve iz serije testova inteligencije, priao podstaknut neodrivom pozicijom
praktiara koji jedan vaan zadatak mora da obavlja tehnikom koja ne odgovara. Binetova skala je bila jedini
individualni test inteligencije, ali su VVechslerovi ispitanici bili veinom odrasli ljudi. Sa te neodrive pozicije
Wechsler je najpre formulisao razloge koji diskvalifikuju upotrebu Binetove skale za ispitivanje odraslih. Prvi
razlog je sadraj zadataka koji je prilagoen interesovanju i znanjima kolske dece. Kada se ovi zadaci postavljaju
odraslima, stvara se neugodna situacija u kojoj se ispitanici ponaaju razliito: izvetaeno se prave da ne primeuju,
smekaju se ili podsmehuju, ali se neki i ljute, jer smatraju da psiholog tera egu sa njima. Ovaj neplanirani uticaj
zadataka, zbog njihovog neprilagoenog sadraja, moe da smanji pouzdanost rezultata. Drugi razlog nepodobnosti
Binetove skale je to ona nije standardizovana na odraslima ve iskljuivo na uzorcima dece. Ta okolnost je
dovoljna da dovede u sumnju sve rezultate dobijene ispitivanjem odraslih. Protivargument ove teze je poznat.
Inteligencija se razvija samo do 16. godine, pa je samim tim standardizacija na uzorcima starijih izlina. Praktino to
znai da se testovi inteligencije mogu standardizovati na deci a primenjivati kod svih uzrasta. Ovo je nesumnjivo
vrlo jak argument koji VVechsler nije mogao da pobije, ali ga nije ne prihvatio sa datim tumaenjima. Postavka da
inteligencija posle 16 godina prestaje da se razvija je uglavnom tana, ah ne vai za sve sposobnosti i za sve
pojedince, istie Wechsler. Rezultati dobijeni obradom standardizovanog uzorka VB skale ubedlji-vo pokazuju da
proseni uinak na VB skali nastavlja da se penje i posle 16. godine. To bi znailo daje plafon prenisko postavljan.
Dodue, uspon posle 16. godine do 24. godine najblai je na celoj krivulji razvoja inteligencije ali, pri tome treba
voditi rauna o dvema stvarima. Najpre, daje krivulja subtestova od kojih je VB skala sastavljena nejednaka, a
zatim, da se rasprava, to znai da se na nekim uinak zavrava rano, ve oko 16. godine, dok se uinak na drugim
zavrava kasnije, oko 24. godine, mada ima i takvih, na primer informacije, na kojima se uinak penje i posle 24
godine. Oigledno je da inteligencija nije ba sasvim homogena. Nezavisno od toga pitanja, ipak je jasno da
argument o granici inteligencije na uzrastu od 16 godina ne moe biti dokaz da su testovi inteligencije kasnije
nezavisni od uzrasta. Postoji i trei razlog neprihvatljivosti Binetove skale za ispitivanje odraslih. Wechsler navodi
postavku o linearnoj vezi mentalnog i kalendarskog uzrasta. Ako je na nekom uzrastu takva relacija stvarna, to ne
znai daje to uopte tako. Blia je istini konstatacija daje intelektualni razvoj neujednaenog intenziteta; moda nije

skokovit, ah nije ni ujednaeno linearan. Ba zbog te nepravilnosti moramo voditi rauna o uzrastu, bar u
najgrubljim crtama, kako kod deijeg doba tako i odraslih. U svakom sluaju, sistem kvantifikacije koji je primenjen
u izraunavanju QI na Binetovoj skali ne odgovara odraslima. Pro-cena inteligencije odraslih ne moe se zasnivati
na poreenju test-uinka pojedinca sa jednom konstantom, makar tu konstantu smatrali apsolutnom granicom
razvoja inteligencije. Ako ba hoemo da sprovedemo dosledno sutinu ideje o QI kao relativnoj meri inteligencije,
onda i odrasle treba procenjivati kao i decu, to jest
232
prema meri koja se menja sa uzrastom umesto sa nekom konstantom. Takvo reenje je najbolje, ali je za njegovo
ostvarenje bilo potrebno konstruisati sasvim novi test. To je i osnovna ideja Wechslerovih skala inteligencije.
WECHSLEROVA TEORIJA INTELIGENCIJE
Wechsler je bio uveren da ne moe napraviti dobar test ako nema raiene pojmove o tome ta e instrument
zahvatiti. Osnova od koje je poao je Spear-manovo uenje o inteligenciji. On je prihvatao dokaze o G i S faktorima,
faktorski postupak i, delimino, interpretaciju koju je Spearman dao. Meutim, Wechsler nije prihvatio stanovite da
se inteligencija moe svesti na kombinaciju G i S faktora, ni definiciju iste inteligencije, kao to nije usvojio ni stav
da su najbolje mere inteligencije one koje su najzasienije G faktorom. U najoptijem vidu, razlika izmeu ova dva
mislioca je u tome to je Wechsler shvatao inteligenciju kao posledicu, kao efekat ponaanja, a ne kao njen uzrok.
Spearman je bio teoretiar, akademski orijentisan, dok je Wechsler bio vie kliniar sa naturalistikom orijentacijom.
Racionalno ponaanje je u tesnoj vezi sa testovnim rezultatima, ali je nesvodljivo na faktore. Spearman je produbio
shvatanje o prirodi inteligencije u klasinom maniru analitike nauke, putem suavanja, izolacije i apstrahovanja. On
inteligenciju zamilja kao sposobnost miljenja i otkrivanja na osnovu poznate relacije ili, obrnuto, otkrivanja
relacije na osnovu poznate pojave. Opredeljeni sup-stancijalista, Spearman tei da odredi sutinu prirode
inteligencije. Wechsler odbija taj put, jer smatra da se zanemaruje znaaj ivotnih oblika manifestacije inteligencije.
U supstancijalizmu Spearmana on vidi negaciju adaptivne funkcije koju inteligencija ima i to ona jeste.
Za svrsishodan izbor testova i za konstruisanje jedne baterije potrebno je imati valjane testove ali i odreenu teoriju
inteligencije. Iz ove duplo vezane uslovljenosti Wechsler je naao izlaz tako to je prihvatio jednu seriju empirijski
validnih testova, od kojih je sastavio bateriju i odredio teorijsku poziciju, bez pretenzija da ona odreuje sutinu
inteligencije. Treba priznati, pie Wechsler, da mi moemo meriti neke pojave i ako ne znamo staje njihova sutina.
Pojave moemo meriti po efektima i sve te efekte povezujemo tumaenjem koje polazi od odreenog shvatanja
sutine. to se tie inteligencije, mi poznajemo bezbrojne efekte. U nauci, umetnosti, struci i svakodnevnom ivotu,
svuda se ispoljava inteligencija ljudi. U nainu kako postupamo, govorimo ili kako se meusobno odnosimo niu se
efekti inteligencije razliite snage. Ako se poe od realnosti, mogu se odreivati mere tih razliitih efekata, tumaiti
inteligencijom i razmiljati o inteligenciji, ali nije bitno da shvatimo i sutinu u smislu mogueg merenja. Slino je i
sa elektricitetom, pie Wechsler, jer iako ne znamo tano staje sutina elektriciteta, mi vrlo uspeno koristimo i
merimo elektricitet. Za razliku od filozofije, koja ima pretenziju da poe od istine, nauka se postepeno i sporo
primie istini kroz sukcesivne formulacije, provere i ispravke.
233
Poto se ogradio od Spearmanove teorije i metode, Wechsler je potraio neki prihvatljiv naturalistiki uzor za svoju
definiciju. Njega je naao u trodelnoj klasifikaciji inteligencije koju je dao Thorndvke (1927). Inteligencija se
ispoljava u tri osnovna oblika, kao:
a) verbalna, simbolika ili apstraktna;
b) operacijska, manipulativna ili praktina i
c) komunikacijska ili socijalna inteligencija.
Svoju definiciju inteligencije zasniva na funkcionalnom jedinstvu ova tri oblika: Inteligencija je agregat ili globalni
kapacitet pojedinca koji se manifestuje u racionalnom miljenju, svrsishodnoj delatnosti i uspenom odnosu prema
sredini". Wechslerovo shvatanje inteligencije je funkcionalistiko i, za razliku od Spearmanovog supstancijalizma,
vie biologistiko. On smatra da se snaga inteligencije pojedinca ne moe adekvatno prikazati globalnim
numerikim indeksom. ak i kada bismo umesto jednog globalnog pokazatelja uveli vie parcijalnih, razlika bi
ostala. Ova ograda od QI proizilazi iz postavke da se inteligencija ne moe svesti na zbir komponenata, niti se moe
odvojiti od linosti. Jedini prihvatljivi nain prikazivanja inteligencije je kombinacija pokazatelja nivoa,
konfiguracije pojedinanih uinaka po subtestovima i kvalitativna analiza koja obuhvata i linost.
INTELIGENCIJA I LINOST
Faktorski metod je izvrio snaan uticaj na teoretiare i umnogome odredio granice traganja. Poto su faktori, po
definiciji, neto to postoji samim tim to je izdvojivo odnosno nezavisno, i definicija inteligencije putem faktora
namee njenu nezavisnost od motivacije i linosti. Dodue, kao poseban kuriozum stoji faktoristiko istraivanje
Alexandera (1935), koji je utvrdio da se u matrici inter-korelacija nalazi i jedan neintelektualni faktor" koji
verovatno odgovara motivaciji, pa ipak je i taj nalaz atomistiki. Akademska psihologija je podravala podelu
inteligencije i linosti, to je i danas sluaj. Psihoanaliza je na svoj nain takoe poduprla tu podelu iako je u osnovi
kontraatomistika. Njen udeo u tome je odreen iracionalistikom orijentacijom, obezvreivanjem ili ignorisanjem
intelektualnih sposobnosti. Ovakva situacija u teoriji zbunjivala je praktiare, koji su, preteno nesvesno, bili na
poziciji naturalizma. U eksploraciji linosti ispitanika kliniar je nailazio na prisnu povezanost motivacije,
sposobnosti, nesvesne dinamike i ciljeva. Praksom steena znanja bila su na jednoj strani, a teorijska, strukturalistiko-faktorska i psihodinamika, na drugoj. Prihvaenost Wechslerove metode i teorije moe se delimino

protumaiti i njegovim doprinosom razreenju ove protivrenosti. On je povratio ugled iskustvu zauzimajui se za
naturalistiku poziciju. Tano je da rezultat na faktoriziranom testu pokazuje snagu inteligencije, ali je isto tako
tano daje i nain ivota, uspeh u ivotu i odreenim aktivnostima merilo inteligencije. Dilema je stara, a razlika je u
tome to bi mnogi psiholozi, u sluaju suprotnih dokaza o inteligenciji neke osobe na testu i u ivotu, branili testovni
kriterijum, dok je Wechsler miljenja da je ivot superiorno merilo inteligencije. Iz ovoga sledi i pravilo za praksu.
Ako je rezultat na testu inteligencije
234
sasvim razliit od uspeha u ivotu, onda se u arbitrai prednost daje uspehu u ivotu.
Holistike shvatanje o povezanosti inteligencije i linosti Wechsler vie razrauje na primerima. Kao dokaz u uem
smislu navodi se istraivanje Alexandera u kojem je proveravana Spearmanova teorija G faktora. Alexander je i
potvrdio da su svi testovi sposobnosti u vezi sa jednim optim faktorom, ali i posle ekstrakcije faktora sposobnosti
jo uvek ostaju neki drugi koje je on nazvao X i Z, a koji se mogu protumaiti kao motivacija, istrajnost,
zainteresovanost. Prema tome, i fak-torskom metodom se moe dokazati, ako je istraivanje voeno nedogmatski,
da je inteligencija samo u psihometrijskom smislu nezavisna od linosti.
EGO - PSIHOLOKI ASPEKT INTELIGENCIJE
Za razliku od rane psihoanalize, njen kasniji izdanak, ego-psihologija, pokazuje mnogo veu zainteresovanost za
pojave miljenja. Rabin (1965) navodi da su kliniki testovi inteligencije u svom razvoju proli nekoliko faza:
1. zaokupljenost testom kao instrumentom,
2. otkrie znaaja konativnih faktora i
3. otkrie da su linost i inteligencija jedinstvena celina.
Veliki podstrek holistikom pogledu na ovo pitanje dao je Rapaport (1945) u svojoj klasinoj studiji klinikih grupa.
Polazei od Hartmanove koncepcije ega, Rapaport je razvio teoriju o miljenju kao ego-aparatu. Miljenje je
jedinstveni adaptivni proces koji se odvija izmeu linosti i realnosti a u okvirima funkcio-nisanja ega. Ukoliko je
ego dovoljno vrstih granica i relativno neanksiozan, misaoni luk, koji polazi od opaaja, zavrava se reprodukcijom
ili kreacijom pojma, dakle apstrakcijom. Ukoliko je granica ega naruena, ili je ego pod jakim uticajem anksioznosti,
onda e doi do naruavanja misaonog luka u nekom delu procesa, opaaju, asocijacijama, seanju ili
konceptualizaciji. Prema tome, dinamike promene linosti odraavaju se u miljenju, pa, prema tome, i u efektivnoj
inteligenciji, kako u uem smislu tako i irem, vekselovskom. Obratno, na osnovu promena u miljenju
registrovanih klinikim tehnikama, mogu se proceniti izvesni aspekti dinamike linosti.
Slino miljenje se moe nai i u spisima mnogih ego-psihologa. Erika Fromm (1955) smatra da testovi inteligencije
ispituju svest o realnosti i kontrolu realnosti, dakle osnovne ego-funkcije. Rezultati do kojih dolazimo praenjem
inteligencije i njenog razvoja i rezultati praenja razvoja ega gotovo su podudarni. Na osnovu tih injenica i
postavke o bazinom jedinstvu linosti, Frommova je odredila 40 indikatora na testovima inteligencije preko kojih
se moe proceniti struktura linosti. Od novijih doprinosa ovom pitanju vredi istai rad Gittingera (1961).
WECHSLEROV KONCEPT KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE
Termin ,,koeficijenat inteligencije" postao je sinonim za jedinicu merenja opte intelektualne sposobnosti. Nasuprot
ovom jedinstvenom terminu stoje razli235
iti testovi inteligencije na kojima se rezultat iskazuje na QI skali. Mada je termin isti, vrednosti nisu stvarno
ekvivalentne. Osnovni razlog neujednaenosti je zavisnost QI od konkretnih standardizacionih uzoraka koji su, od
testa do testa, donekle razliiti. Pored ove razlike postoji i druga, principijelna. Razlikujemo dve vrste QI, prva je QI
Binetovog tipa, a druga vrsta je QI Wechslerovog tipa. Binetov tip QI je mera odnosa izmeu zbira poena testovnih
uinaka i sume kalendarskih meseci starosti ispitanika. Rezultat je proizvod dva poloaja ispitanika na dve skale.
Postavlja se pitanje ta, u stvari, znai suma kalendarskih meseci? U stvari, kalendarski meseci u osnovnoj formuli
zamenjuju normu testovnog uinka vrnjaka ispitanika. Ta norma je, meutim, apriorna, ona nije stvarno utvrena i
ispitana. No ipak QI Binetovog tipa je validan empirijski, to opravdava dalju upotrebu formule. Ova formula i
Binetov tip QI u sluaju odraslih ispitanika nema daljeg opravdanja.
Po Wechslerovom shvatanju testom procenjena inteligencija je relativna mera koja se dobija iz odnosa testovnog
uinka pojedinca prema testovnom uinku kriterijumske grupe. Ova postavka je u principu ista kao u BinetSternovoj formuli, ali postoje i razlike. Za sve ispitanike starije od 16 godina zbir kalendarskih meseci, u Binetovoj
formuli jeste fiksirana konstanta. To je odreeno na osnovu nalaza da se inteligencija razvija do 16 godina. Prema
tome, nezavisno od faktike starosti ispitanika starijeg od 16 godina, testovni uinak e biti podeljen sa konstantnom
sumom. Ako bismo zadrali Binetov tip QI, kao i nain odreivanja, morali bismo utke prihvatiti sledee
pretpostavke:
1. da se inteligencija razvija do 16. godine a dalje ne;
2. daje starost irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine;
3. da se inteligencija na najbolji nain procenjuje iz odnosa testovnog uinka pojedinca prema normi maksimalnog
dometa u razvoju;
4. da je kalendarski uzrast u formuli zapravo proseni testovni uinak vrnjaka;
5. da se proseni testovni uinak vrnjaka moe odreivati apriori, tj. da nije potrebna empirijska standardizacija.
Po Wechslerovoj oceni ove pretpostavke su neprihvatljive jer se kose sa injenicama. Gornja granica razvoja
inteligencije prenisko je odreena. Wechsler je prilikom standardizacije ustanovio daje bruto uinak na njegovoj
skali rastao do 24. godine. Ne ulazei u raspravu o ovom pitanju, koje je neosporno vrlo provokativno, konstatujemo

da je Wechsler smatrao da se uspon odrava i posle 16. godine, iako je manje strni. Mnogo kategorinije je
odbaena pretpostavka da je uzrast irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine. Naprotiv, inteligencija je u
prisnoj vezi sa dobom, kao i mnoge druge bioloke funkcije. Time nisu negirane individualne razlike, ve je samo
data mogunost da se one adekvatno, dakle prema dobnim normama relativno odreuju. Velika je greka ignorisati
dobni faktor u razmatranju inteligencije i pri proceni pojedinca. Wechsler je takoe odbacio kriterijsko naelo po
kome se inteligencija procenjuje u odnosu na maksimalni domet. Binetov QI je mera koja je utemeljena na odnosu
jedne skale stvarnih i jedne skale apriornih vrednosti. Procena inteligencije treba da ostane na utvrenim
236
naelima relativne mere, prema uinku vrnjaka. Meutim, Wechsler priznaje da ima opravdanja i za procene prema
maksimumu. Kod pojedinaca starijih od 65 godina proek uinka je dosta nizak. Starac normalne inteligencije je
ipak manje inteligentan od tridesetogodinjaka normalne inteligencije, po kriterijumima VB skale. Ukoliko oni treba
da obavljaju isti posao, srazmemo sloen, onda e testovni nalaz biti demantovan stvarnim uinkom i snalaenjem
ove dve osobe. Iz tih razloga Wechsler je u svoju skalu uveo i drugi nain odreivanja snage sposobnosti preko
maksimalne take razvoja koju je dostigla grupa od 24 godine starosti. Taj pokazatelj je dobio naziv koeficijent
efikasnosti. Najzad, Wechsler je argu-mentovano odbacio pretpostavku da je opravdano postavljanje apriorne norme
umesto empirijski utvrenih. Standardizacija instrumenata mora se sprovesti, jer samo tako dobijamo stvarne uzorke
uinaka i samo na taj nain moemo odrediti distribuciju dobnih grupa. Ne moe se prihvatiti miljenje da se
inteligencija odraslih moe proceniti na osnovu fiktivne konstante ili apriorne norme. Da bi inera bila stvarna,
moramo raspolagati sa dve vrednosti. Prva je uinak pojedinca na skali, a druga je distribucija uinaka dobnog
uzorka kojoj ispitanik pripada. Ako sa tim raspolaemo, onda moemo uporediti dva uinka na istom instrumentu,
uinak pojedinca i uinak normativne grupe. Ta dva uinka svedena na istu skalu daju meru distance ispitanika u
odnosu na proek. Osnovu je skale Wechsler odredio prema distribuciji uinaka dobnih grupa na platou gde su
promene sa godinama relativno najmanje a parametri najstabilniji. Kao referentna, standardna distribucija uzeta je
distribucija grupa izmeu 24 i 34 godine. Pretvaranjem uinaka ostalih grupa na uinak ove normativne grupe
dobijena je zajednika standardna vrednost.
Wechslerov tip QI je razliit od QI na Binetovoj skali mada su u osnovi za oba koeficijenta principi isti. Praktino,
oni se ne mogu neposredno uporeivati. Wechsler je smatrao daje Binetov tip QI prevazien, pa je svoju varijantu
uveo i u Wechslerovu skalu inteligencije dece (VISK).
STANDARDIZACIJA WECHSLEROVE SKALE
Standardizacija predstavlja proveru ponaanja psiholokog mernog instrumenta i put utvrivanja relativno stabilnih
kriterijumskih osobina. Psiholoki instrument moe postati kriterijumska mera sposobnosti ili osobine linosti pod
uslovom da su njegova merna svojstva proverena i dokazana na populaciji kojoj pripada svaki budui ispitanik. Od
psiholokih instrumenata, po tradiciji, najbolje su badareni testovi inteligencije.
Wechslerova skala inteligencije (forma 1) standardizovana je 1938. godine u SAD na uzorku koji je posle
proiavanja brojao l 080 ispitanika. Uzorak je bio ogranien i biran samo u Njujorku umesto na celoj teritoriji
SAD. Dobni raspon se kretao od 17 do 70 godina. U pojedinim dobnim uzorcima broj ispitanika bio je
proporcionalan procentu tih starosnih grupa u populaciji. Vodilo se rauna o tome da procenat enskih i mukih u
uzorku bude srazmeran odnosu polova u populaciji. Oekivalo se da e pol uticati na testovni uinak bilo posredno
bilo neposredno. Naime, ene su imale esto nie obrazovanje i znatno slabiji profe237
sionalni status od mukaraca u populaciji. Rezultati su, meutim, opovrgli bojazan istraivaa, jer se pokazalo da su
na nekim testovima ene imale proseno vei uinak nego mukarci, mada je na drugim testovima uinak mukaraca
bio bolji. Mada su rezultati ena, u celini i dosledno, bili neto vii od rezultata mukaraca, razlika je bila previe
mala da bi opravdala formiranje zasebnih normi.
Standardizacioni uzorak VB skale (forme 1) bio je sastavljen iskljuivo od gradskog stanovnitva. Ova okolnost je
mogla uticati na pristrasno normiranje i, sledstveno tome, na pojavu sistematskih greaka pri testiranju ispitanika sa
sela. Naa iskustva pokazuju daje VB skala neprilagoena razlikama sela i grada i daje pristrasna. Obrada podataka
standardizacije VAIS pokazala je da uinak seoskog stanovnitva dosledno zaostaje za uinkom gradskog
stanovnitva, na oba dela skale, za oko 1/2 standardne devijacije. Smatramo da ova injenica opravdava pripremu
posebnih tabela za ocenjivanje seoskog i gradskog stanovnitva, mada to nije uraeno ni u jednoj Wechslerovoj
skali.
U sastavljanju uzoraka respektovana je zastupljenost pojedinih zanimanja u populaciji, pa je i uzorak bio
proporcionalno odreen. Zanimanje i kolska sprema su dosta tesno povezane karakteristike. Meutim, isto tako
estu vezu nalazimo i izmeu profesije i kolske spreme, -s jedne strane, i uinka na testu inteligencije, s druge
strane. Tu injenicu potvruju rezultati obrade standardizacionih uzoraka i VB skale (forme 1) i nove forme VAIS.
Vie puta je postavljeno pitanje zato Wechsler nije omoguio diferencijalno ocenjivanje uinaka zavisno od
obrazovanja i profesije, mada je taj princip prihvatio u odnosu na dobne razlike? On je ostao dosledan
biologistikom gledanju i branio je stav da je razlika u uinku na lestvici obrazovanosti i profesije uslovljena
primamim razlikama u sposobnosti pojedinaca koji ulaze u te grupe. Wechsler ne negira i povratni, pozitivni uticaj
obrazovanja i profesije na razvoj inteligencije, ali daje primat hipotezi da kapacitet odreuje stepen aspiracije.
Smatramo da bi VB skala bila bolji instrument da je formirana na principu diferencijalnog ponderiranja. Prednost
izbora koji je uinio Wechsler je u tome stoje izbegnuto rasparavanje kriterijuma inteligencije. Usvajanjem
unitarnog kriterijuma postignuta je uteda sredstava ali je naneta teta skali i znaenju rezultata. Apsurdno je razlike

izmeu sela i grada na VB skali tumaiti primarnim kapacitetom.

Wechslerova skala VB (forma 1) standardizovana je bez ukljuivanja crnaca u uzorak. On je smatrao da crnci
predstavljaju poseban segment populacije SAD. Njihovu posebnost ini ispodproseno obrazovanje i niska
kvalifikaciona struktura. Crnci su specifini i u pogledu kulture. Zbog svega toga, odlueno je da se crnci iskljue sa
argumentom da test inteligencije koji pokuava da pomiri suvie velike razlike u populaciji gubi smisao. Ovo
rezonovanje ne moe sasvim da bude prihvaeno. Pre svega, u populaciji uvek nalazimo specifine grupacije ili
supkul-ture. Sporno je da se od svih njih crnaka moe najmanje uklopiti. Sigurno je da se i kod nas mogu nai
regioni koji su obrazovno, ekonomski i kulturalno daleko iza nivoa populacije u celini. Slaemo se da je pogreno
populaciju prikazati kao homogenu kada ona nije, ali ne moemo se sloiti sa tim da se problem razlika u populaciji
jednom reava negiranjem razlika, kao to je uinjeno sa faktorom obrazovanja, a drugi put negiranjem i
izostavljanjem ele grupe. Sreom, Wechsler je
238
GRAFIKON 1.
As tand, skorova
Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 74 godine
Uzorci poprenog preseka
EQ VB Fl
100 80 60
40 ^
20
Koeficijenti efikasnosti
Standardne devijacije
i i i
J----L.
10
20
30
40
50
60
godine
uvideo i ispravio greku, pa je prilikom standardizacije VAIS, 1955. godine, uzorkom obuhvaena i crnaka
populacija SAD.
Standardizacija VB skale u naoj zemlji nije izvrena. Takav poduhvat je veoma potreban i mada je skup, zasluuje
da bude ostvaren. Zaudo, i ovakva VB skala dosta dobro slui i rezultati nisu neprihvatljivi, mada su sigurno
neprecizni. Iskustvo do kojeg je doao Wechsler pokazuje daje pitanje normi stvar izbora i da, prema tome, doputa
razliita reenja. Standardizacija koja treba da se izvri i kod
GRAFIKON 2.
Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 75 godine
Uzorci poprenog preseka
EQ VAIS
As tand, skorova
120 100 80 60 40 20
Koeficijenti efikasnosti
Standardne devijacije
10
20
30
40
50
60
godine
Obe krivulje razvoja inteligencije zasnovane su na podacima standardizacionih uzoraka. Mada su VB i VAIS veoma
slini testovi, nain biranja uzoraka i sastav uzoraka dosta se razlikuje (Matarazzo: Wechsler's Measurement and
Appraisal of Adult Intelligence, 1972, str. 220-227.)
239
nas naii e na teak problem, da li je opravdano nametati jedinstvenu normu populaciji koja je, pored dobnih
razlika, veoma heterogena, odnosno u kojoj postoje ogromne obrazovne, kulturne i kvalifikacione razlike? Moda je
ispravnije uvesti dvojne norme, jednu koja je jedinstvena i drugu koja je primerena obrazovnom segmentu ili
regionalnom proeku.
TESTOVNA PROCENA INTELIGENCIJE
Praktiare uvek zanima pitanje ta se moe izvui iz podataka dobijenih pri-menom odreenog instrumenta. U tom
pogledu ni VB skala nije izuzetak. Prema tome, treba upoznati dobre i loe strane instrumenta i granice do kojih
moemo ii u tumaenju. Najpre treba znati statistike karakteristike, jer je klasifikacija inteligencije zasnovana na
principu velikog broja.
Do pojave testova inteligencije razlike u sposobnostima razmatrane su u medicini, psihologiji i pravu, kao diskretne
kategorije. Kategorije kao to su idio-tija, imbecilnost, debilnost, nonnalnost ili genijalnost imale su opisni sadraj
koji je obuhvatao celokupno ponaanje koje se smatralo tipinim. U medicini je posebna panja posveena
iznalaenju specifinih odlika svake klase, kojih obino ima po nekoliko i koje se javljaju udrueno. Na osnovu
takvih sindromskih definicija lekari su utvrivali vrstu mentalne zaostalosti. Zadatak je bio utoliko laki to je
zaostalost bila izrazitija. Meutim, slaba strana sindromske i holistike kategorizacije je ista kao i tipologije u celini.

Naime, sve je dobro dok su sluajevi izraziti i gde pojedinac nije neto posebno, na primer debil koji je odrastao u
vrlo stimulativnoj sredini ili intelektualno ispodprosena osoba koja je odrasla u vrlo nestimulativnoj, zaostaloj
porodici. Ukratko, prelazni, granini sluajevi su vrlo teak ispit za tipoloku holistiku dijagnostiku. Koncept
inteligencije koji je u sadanjoj formi delo ovog veka skrojen je kao dimenzija a ne kao kategorija. To je omoguilo
da se prevazie barijera pred kojom se nala kategorijalna definicija i klasifikacija. Meutim, treba imati na umu da
se u klinikoj praksi ne odriemo ni jednog od ta dva pristupa, ve nastojimo da ih koristimo udrueno. Mada je
kliniki metod u sutini sintetian, deava se da poneki kliniar podlegne testovnom zavoenju" koje vue na
iskljuivu dimenzionalnu procenu ljudi.
U principu, slino je i sa pitanjem superiorne inteligencije. Struna a pogotovo esejistika literatura obiluje lucidnim
prikazima i analizama genijalnih ljudi i, uopte, fenomena genijalnosti. Meutim, takva razmiljanja nisu mnogo
doprinela klinikom shvatanju i dijagnostici. To je i razumljivo ako imamo u vidu da nat-prosenost nije kliniki
problem. Osim toga, natprosenost je skoro nemogue sin-dromski odrediti poto su osobe superiorne inteligencije
visoko individualizirane, pa bi tip imao vie izuzetaka nego potvrdnih pojedinaca. Ni dimenzionalni, testovni pristup
utvrivanja visoke natprosenosti ili genijalnosti nije sasvim podesan metod, to se posebno odnosi na Wechslerove
skale. Na savremena shvatanja o ovim pitanjima veliki uticaj je imao Galton (1833). On je prvi koji je dao
statistiku definiciju genijalnosti i ostalih kategorija inteligencije. Po oceni Gal-tona genije je osoba koja je svojim
dostignuima zauzela poziciju jednog u milion sluajeva". Po istom nainu definicija istaknuta osoba" ili osoba
nat-prosene inteligencije ima poziciju koja se javlja jednom u 4 000 sluajeva".
240
Princip statistike definicije, kakvu je zastupao Galton, prihvatio je i Wech-sler. Taj je princip praktino primenljiv
pri konstruisanju testa inteligencije kao i pri definisanju kategorija. Najzad, taj princip se sasvim dobro slae sa
injenicom da se inteligencija u masi rasporeuje normalno. Osnovica krivulje, ukoliko je ova pravilna, moe da se
izdeli na simetrine segmente podjednako udaljene od centralne linije, tako da svaki segment obuhvata odreeni
procenat populacije odnosno uzorka. Zahvaljujui toj konstrukciji mi znamo koliko procenata populacije spada u
svaku kategoriju inteligencije. Taj sistem uspeno sintetizuje karakteristike tipologije i dimenzionalnog pristupa.
Ovim je naeno zadovoljavajue reenje za problem osoba sa meanim karakteristikama tipova, jer, na osnovu testiranja, svako negde pripada". Dodue, ima sluajeva gde se dimenzionalna klasifikacija podudara sa opservacijom
globalnog ponaanja. Meutim, broj takvih sluajeva je srazmerno mali i oni se mogu reavati briljivo voenom
klinikom studijom.
Kliniki test inteligencije je, po pravilu, instrument za individualnu primenu. Takva tehnika mora imati
kombinovane odlike, to znai da je psihometrijski korektna i da omoguava prikupljanje znaajnih podataka za
kvalitativnu analizu. Kliniki test inteligencije ne mora biti podjednako osetljiv i diskriminativan za elo podruje
rasporeda inteligencije. Po prirodi stvari, od klinikog testa se oekuje pouzdana diskriminativnost na nivou
normalnosti i niih kategorija. Mnogo je vanije da kliniki test to je mogue potpunije izrazi razlike izmeu
normalnog i subnormalnog nivoa, kao i izmeu susednih subnormalnih nivoa, nego razlike na pozitivnom kraju
distribucije inteligencije. Meutim, ispunjenje tih zahteva ne zavisi iskljuivo od instrumenata ve i od odluka
konstruktora u pogledu kriterijuma subnormalnosti. Uticaj shvatanja konstruktora u pogledu definicija
subnormalnosti na sam instrument oigledan je iz sledeih primera: granina vrednost QI za subnormalnost je
zavisna od konkretnog testa inteligencije. Po Termanu granini QI je 70, po Kulmanu granini QI je 75, dok je na
Wechslerovim skalama granini QI 65 za VB, a 69 za VAIS. Jasno je da nema smisla govoriti o nekoj optoj
graninoj vrednosti koeficijenata inteligencije.
Razlike u odreivanju granine vrednosti QI izmeu normalne i subnor-malne inteligencije gotovo su nune s
obzirom da svaki konstruktor procenjuje postotak mentalno zaostalih u populaciji. Izgleda neverovatno da 70 godina
mentalnog testiranja, pored sveg ostalog to je uinjeno, nije bilo dovoljno da se postigne sporazum o takvom
pitanju kao to je incidencija mentalne zaostalosti. Da takav sporazum nije postignut, dobro ilustruje podatak daje
postotak mentalne zaostalosti u SAD, prema Wechslerovoj proceni, 2,2%, a u Jugoslaviji, po proceni Stojiljkovia
(1965) svega 0,5% i pored ogromne razlike u optem standardu i pismenosti. Razlika je vie nego etverostruka.
Diferencijalna klasifikacija ispitanika po nivoima inteligencije, ukoliko je uraeno testiranje VB skalom, obavlja se
statistiki. To znai daje ispitiva obavio propisno testiranje, da je zavrio obradu podataka, da je testovne ocene
pretvorio u standardne ekvivalente prema datoj tabeli, daje sumu poena transformisao u QI, a globalni QI svrstao u
odgovarajui raspon prema sledeoj tabeli:
16 Psihodijagnostika
241
Klasifikacija nivoa inteligencije za VB skalu
Nivo
Granini Ql
% populacije
1. izuzetno inteligentni
128 i iznad
2,2
2. visoko inteligentni
120-127
6,7
3. bistri normalni
111-119
16,1
4. prosean
91-110
50,0
5. tupi normalni
80-90
16,1
6. granini sluajevi
66-79
6,7
7. mentalno zaostali
65 i ispod
2,2
Mada je ovaj nain dijagnostikovanja znatno pouzdaniji od procene bez instrumenata, ne treba se zanositi time daje
klinika procena, strunost ispitivaa i kritika interpretacija postala izlina. Naprotiv, udeo procenjivaa je drugaiji

u smislu znanja sa kojim treba da raspolae, ali nipoto nije manji po znaaju. tavie, upravo testovna tehnika je
najvie doprinela da se timski rad nametne kao nuna mera za prevazilaenje razvojem tehnika stvorene uske
strunosti. To znai da psiholog, u razmatranju sloenih sluajeva, nee ostati sam sa svojim instrumentima, ve e
morati da prenese svoje znanje, svoju procenu i svoje razloge drugim lanovima strunog tima.
Jednu od najisticanijih prednosti testiranja u odnosu na samu strunu procenu inteligencije sastoji se u jasnoi
kriterijuma. Nejasni sluajevi nisu izmiljotina kojima oni sa testovima plae one koji testove nemaju. Granini,
nejasni sluajevi su deo klinike realnosti. Prema tome, imali ili nemali testove, takvi sluajevi postoje. Dobar deo
tih sluajeva moe se srazmerno uspeno kategorisati na osnovu kvalifikativnog testovnog ispitivanja i procene.
Meutim, kao i sa mnogim drugim izumima tako je i sa testovima. Naime, i sami testovi imaju svoje slepe uglove i
diplopije. Uzmimo sluaj koji je na VB skali dobio globalni QI66. Automatski ovaj sluaj se razvrstava u nivo
graninih sluajeva. Ipak, znamo da to ne mora biti tano. Zamislimo samo da u jednoj velikoj grupi ispitanika ima
deset ispitanika sa globalnim QI 66. Da li emo se apriori sloiti da su svih 10 ispitanika sa QI66 sasvim iste
inteligencije i da svih 10 spadaju u nivo graninih sluajeva? Vrlo je malo verovatno da emo se sloiti sa ovakvim
miljenjem. Pre svega, sam naziv nivoa nas upozorava da su u pitanju osobe iji je intelektualni razvoj dostigao nivo
koji nije sasvim odreen, ali koji bi, od sluaja do sluaja, mogao biti malo vie normalan ili malo vie subnormalan.
Jasno je da samo na osnovu globalnog QI neemo uspeti da resimo dijagnostiki problem, mada, drei se vrsto
instrumenata, moemo rei da je pitanje dalje specifikacije stvar obuhvatne klinike procene. To je potpuno tano.
Meutim, namera je bila da istaknemo kako mehaniko dijagnostikovanje ima svojih granica. U ovom sluaju
moemo nastaviti traganje, jer nismo jo iscrpli sve mogunosti koje sama VB skala prua. Tako, izmeu ostalog, za
potrebe dalje diferencijalne klasifikacije konsultovaemo ostala dva QI, neverbalni i verbalni, da bismo ocenili da li
oni vuku na neku stranu. Ova dva QI mogu biti jednaka (razlika je manja od deset poena), ali mogu biti i
asimetrina. Taj podatak ve moe da se upotrebi za analizu sluaja. Ukoliko ni to ne pomogne, moemo se
ispomoi konfiguralnom analizom i, na kraju, to moe
242
biti presudno ali je van granica mehanikog, statistikog suenja - kvalitativnom analizom. Naravno, klinika
eksploracija se ne zaustavlja na ovome, ali mi namerno svodimo ovaj primer na granice koje zatvaraju VB skalu.
TESTIRANJE INTELIGENCIJE: TA ZAPRAVO MERIMO?
Testiranje inteligencije i primena upitnika predstavljaju dve najee i najbanalnije psihodijagnostike operacije.
Postoje mnogobrojne vrste tehnika koje se mogu koristiti u cilju laikog samoproveravanja (Evsenck, 1962: Know
your own IQ). tavie, konstruisanje testa inteligencije danas vie ne predstavlja nikakav nauni poduhvat, jer su
postupci rutinski. Ove injenice na neki nain ilustruju dozrelost" ovog podruja psihodijagnostike. One ak
sugeriu da smo dostigli neke ciljeve koji su dugo prieljkivani i koji su smatrani potvrdom da je objektivnost u
psihologiji mogua, a to je eliminacija ispitivaa i merenje u kome uestvuju samo objekat (ispitanik) i instrument.
Meutim, ta vrsta objektivnosti u klinikoj psihologiji, za sada, nije naroito poeljna, mada bi instrumenti koji su u
fazi prijema informacija izolovani od uticaja ispitivaa bili potrebni.
Binetova skala je prva prokrila put i omoguila praktiarima da izmere pamet" ispitaniku, i to valjano, pouzdano,
brzo i ekonomino. Uprkos masovnoj neverici, potvrdilo se da se inteligencija moe, na relativno jednostavan nain
ispitati i oceniti, pri emu numeriki i klasifikacioni rezultat ima ne samo kratkoronu nego i dugoronu, prediktivnu
valjanost. Inteligencija je po definiciji trajno svojstvo linosti. I u detinjstvu, kada su promene stalne, inteligencija
pojedinca se razvija tempom koji je karakteristian za uzrast i usled toga relativni poloaj jedinke u odnosu na
vrnjake ostaje isti. Pod uslovom da instrument zahvata u bitne efekte inteligencije, rezultat, utvren testiranjem u
bilo kom momentu ivota, treba da bude indikativan i za budunost. Sutina ovakvog rasuivanja je u tome da se
relativni poloaj jedinke u odnosu na vrnjake u toku celog ivota srazmemo malo menja. Ova pretpostavka je
inspirisala poznatu tezu o konstantnom QI, kao i tezu o prediktivnoj validnosti testova inteligencije.
Pitanje predikcije, kome se danas posveuje znatna panja, isprva se uopte nije postavljalo. Najpre je o tom pitanju
raspravljano u vezi sa tezom o konstant-nosti QI. Kasnije, sa ekspanzijom klinike metode u reavanju vanklinikih
problema, nametnut je zahtev da i klinike tehnike i uopte kliniko suenje moraju biti prediktivno valjani.
Pokuaji predikcije inteligencije dece, posebno na ranim uzrastima, naili su na velike tekoe. Prikupljeni podaci su
pokazali da je domet predvianja bio utoliko krai ukoliko je uzrast ispitanika bio mlai. U praksi je prihvaeno da
se rezultati ispitivanja inteligencije dece do sedme godine ne koriste prediktivno. Oprezniji su preporuivali da se
prediktivne interpretacije odloe do pune 13. godine, ili ak do 16. godine. Razlozi koji su navedeni dvojaki su.
Predvianje moe da zataji i zbog toga to ispitanici nemaju dovoljno iskustva u reavanju testova. Usled toga je
njihov uinak smanjen odnosno preplavljen" situacionom anksioznou. Preporueno je da se ispitanici za koje je
potrebno dati predvianje pripreme za testiranje i na taj nain olakaju reprezentovanje stvarnih sposobnosti kroz
testovni uinak. Iz ovog proizilazi da testiranje inteligencije kod
243
dece, ne mlade od 13 godina, moe ali ne mora imati prediktivnu vrednost. Drugi razlog koji je istican u vezi sa
ogranienjem predvianja polazi od nalaza da se inteligencija razvija do 16. godine. Predvianje nije mogue sve
dok razvoj inteligencije nije zavren. Prema tome, rezultati testova inteligencije mogu da se koriste i interpretiraju
prediktivno ukoliko je ispitanik napunio 16. godinu. Sutina ovog argumenta je u tome da predvianje nije mogue
dok je osobina u razvoju.
U definiciji inteligencije, pored koncepta moi ili sposobnosti, nalazimo i koncept potencije ili kapaciteta. Pod
kapacitetom podrazumevamo neku granicu ili domet uinka. Pri tome nas ne zanima donja granica (koliko se neko

moe glupo poneti ili dati besmisleno reenje), ve gornja granica. Gornja granica sposobnosti je neto neodreeno.
Pod tim moemo misliti na maksimum do kojeg neko, uz najvee napore i vebanje, moe stii, kao to je sluaj sa
sportistima. Gornja granica kapaciteta je nepodesna za prediktivne operacije, bilo da na osnovu podataka o takvom
postignuu predviamo ta e ubudue ispitanik moi da ini, bilo da tu granicu predviamo na osnovu nekog nieg,
optimalnog uinka. Prema tome, ne preostaje nam drugo nego da operacije predvianja obavljamo na osnovu
koncepta prosenog uinka. Na izvestan nain to nas navodi da koncept kapaciteta ne primenjujemo u prediktivne
svrhe.
U Wechslerovoj definiciji inteligencije ukljuen je koncept globalni kapacitet", koji je izabran zbog toga to je
Wechsler prihvatio dokaze o G faktoru. Meutim, postavlja se pitanje da li na VB skali postoji neka mogunost
procene globalnog kapaciteta" i na koji se nain to ostvaruje. U konstrukciji testova inteligencije sreemo razliita
reenja, meu kojima izdvajamo dva relativno suprotna. Izraavanje rezultata ispitivanja inteligencije jednim
pokazateljem, kao to je globalni QI, na primer, na Binetovoj skali, predstavlja jednu mogunost. Drugi je nain
prikazivanja nezavisnih rezultata za vie razliitih sposobnosti bez zajednike, globalne mere. Takvo je reenje dao
Thurstone za svoju bateriju. Globalna mera, bez obzira na teorijsku vezu sa G faktorom, uvek predstavlja neutralizaciju ekstremnih uinaka i zamagljivanje granica stapanjem u proek. Zbog toga je problematino izvoenje
procene kapaciteta iz jedne mere, kao to je na primer globalni QI na VB skali. Wechsler je pokuao da prevazie
ogranienost globalnog QI, kao mehanike sinteze, na dva naina. Prvi je uvoenje zasebnih pokazatelja globalnog
uinka na verbalnoj skali, verbalni QI, i takvog istog na per-formans-skali, neverbalni Ql. Ova tri pokazatelja mogu
da budu identina, to je rede sluaj, ili razliita, pa samim tim iskazuju jednu vrstu raspona. Drugi nain na koji se
raspon uinka na VB skali moe sagledati je uinak na deset subtestova od kojih svaki ima svoj nezavisan,
standardnim skorom obeleen rezultat. Time je stvorena mogunost da uinak na deset subtestova meusobno
uporeujemo kao da vrimo inspekciju Thurstonove baterije. Nesumnjivo da VB skala prua mogunost
registrovanja razliitih aspekata inteligencije i da se ti razliiti aspekti, zahvaljujui jednoobraznosti upotrebljenih
skala, pojavljuju kao kvantifikovani rasponi. Pitanje je, meutim, da li moemo poistovetiti raspon sa merom
kapaciteta ili bi tome vie odgovarao drugi koncept, na primer struktura sposobnosti" ili profil efikasnosti"?
244
Testovi inteligencije sa kojima danas raspolaemo ne dozvoljavaju nam da procenimo intelektualni kapacitet u
punom opsegu. Umesto toga moemo proce-niti proseni uinak i razlike pojedinih aspekata inteligencije. To
obino nazivamo strukturom sposobnosti. Kapacitet je za sada apstrakcija koja je van domaaja empirije. Meutim,
globalna mera i struktura sposobnosti" mogli bi da se dopune jo nekim pokazateljima koji bi olakali procenu.
Postavlja se pitanje koliko su globalna sposobnost i struktura sposobnosti" stabilni u odreenim vremenskim
intervalima? Pretpostavimo da prouavamo jednu grupu ljudi u periodu od godinu dana. Za to vreme oni su
opservirani i testirani vie puta. Izmeu ostalog ponavljamo i testiranje inteligencije svake druge nedelje. Klasina
pitanja odnosila bi se na to da li su rezultati testiranja pouzdani i da li pokazuju odreeni trend? Meutim, smatramo
da bi ovakvo ispitivanje pokazalo u kom se rasponu kree mera globalnog kapaciteta kao i strukture sposobnosti".
Za kliniku procenu jedne osobe moe biti vanije da znamo da li je nivo inteligencije relativno konstantan ili je
varijabilan. U ovom drugom sluaju vredno je znati u kom rasponu variraju nivoi inteligencije. Recimo da raspon za
globalni QI neke osobe na VB skali, u intervalu od mesec dana, varira izmeu 95 i 126. Raspon u ovom smislu ima
krupan kliniki znaaj. Na alost, prema postojeim normama prakse, ovakva vrsta procene nema izgleda da se
ostvari.
Da bi jedna osoba mogla da pokae svoje sposobnosti u normalnim (van-testovnim) uslovima, potrebno je izvesno
vreme, jedan period uenja. Ovo pravilo se smatra izlinim kada je u pitanju testiranje inteligencije. Argument sa
kojim se odbacuje potreba pripremnog uenja glasi da svi koji se testiraju imaju podjednako iskustvo u testiranju.
Ova je teza u najmanju ruku sumnjiva i sve je manje opravdana. Pre svega, danas se testovi sve vie primenjuju u
kolama. Prema tome, generacije uenika koje danas pohaaju kole stiu prednost u odnosu na starije generacije.
To je vrlo ozbiljan problem, pa su ak i pisane knjige u kojima se nude saveti kako izbei zamke testiranja i izboriti
se za korektan tretman. Mogu se nai izvesna opravdanja za taktiku iznenaenja, ali ona ne mogu da se generalizuju
i sasvim su deplasirana kada je cilj ispitivanja procena globalnog kapaciteta". U stvari, prihvatanje takvog naela
jo zadrava mogunost utvrivanja individualnih razlika meu ispitanicima, ali nas liava stvarne mogunosti da
makar aproksimativno procenimo kapacitet. Zbog toga ne treba da nas udi to je Wechsler izjednaio smisao
testiranja inteligencije sa utvrivanjem distance izmeu uinka ispitanika prema prosenom uinku grupe. Ta
definicija i ne pokuava da pre-tenduje na obuhvatanje kapaciteta, ona se ograniava na procenu individualnih
razlika. U stvari, ako bismo hteli da testiranje inteligencije pretvorimo u testiranje kapaciteta, morali bismo znatno
izmeniti program ispitivanja, to bi neminovno poskupelo ovaj posao.
Postoji mogunost mini procene ili jeftine" procene kapaciteta inteligencije. To zahteva da se izvri nekoliko
testiranja, pri emu se mesto i vreme menja. Ovakav nain ispitivanja vrlo je komplikovan, jer trai da imamo
nekoliko paralelnih testova inteligencije. Zbog toga se moe pribei uproavanju sa svega dva testiranja. Prvo se
testiranje obavlja na standardan nain. Drugo testiranje moe da se sprovede posle jednog ili vie dana. Bitna razlika
je u instrukciji koja poziva
245
ispitanika da izvue pouku iz prvog ispitivanja i da ,,da sve od sebe". Dobijena razlika ili raspon uzimaju se kao
indikatori kapaciteta", mada ne u apstraktnom nego u efektivnom smislu. Osnovni problem u primeni predloene
modifikacije je taj to ne znamo kako treba interpretirati ovakve dvojne rezultate. Po svoj prilici moraemo saekati

krupnije promene u teoriji i metodologiji, bez kojih je procena inteligencije kao kapaciteta neizvodljiva.
DIJAGNOSTIKA PROCENA MENTALNE ZAOSTALOSTI
Binet-Simonova skala je epohalno unapredila dijagnostiku inteligencije, posebno mentalne zaostalosti. Sa
proirenjem primene ove metode od kolskih problema i trijae na sve sluajeve mentalne zaostalosti dece i odraslih
pojavili su se neki problemi na koje se nije raunalo. Superiornost ovog instrumenta nad slobodnom strunom
procenom podstakla je neke psihologe da apsolutizuju psihome-trijsku stranu skale i da ovaj instrument, a posebno
QI, predstave kao vrhovnu arbitrau u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti. Takva zastranjenja nisu bila u skladu
ni sa stavovima Bineta i Simona, a ni sa priznatim injenicama.
Mentalna zaostalost je krupan medicinski, psiholoki, genetiki, socijalni i pravni problem. Ako prihvatimo
Wechslerovu procenu kao tanu, onda oko 2% populacije spada u mentalno zaostale. Pod pretpostavkom da je broj
stanovnitva u Jugoslaviji 20 miliona, po prihvaenom kriterijumu oko 400 hiljada graana spadalo bi u mentalno
zaostale. To je ogroman teret za svaku zemlju i zato je neophodno stvoriti program zatite, posebno pomoi i
zbrinjavanja takvih ljudi. U tom okviru dijagnostika ima izuzetan i kompleksan znaaj. Nikakvo uproavanje ovog
problema ne moe se odrati ve i zbog toga to je tim terminom obuhvaeno mnotvo razliitih vrsta mentalne
zaostalosti. Samo sa medicinske take gledita moe se razlikovati osam vrsta mentalne zaostalosti (Heber, 1959).
Binet je u pogledu dijagnostike mentalne zaostalosti zauzimao jedan izbalansiran kliniki stav. Po njegovoj oceni
mentalna zaostalost moe da se ustanovi na osnovu eksploracije linosti koja treba da obuhvati medicinski metod, to
jest anatomske, fizioloke i patoloke znake inferiorne inteligencije; pedagoki metod, to jest procenu znanja i
kolske podobnosti uenika i psiholoki metod, tj. merenje stepena inteligencije. Od tog vremena naovamo procena
mentalne zaostalosti, bio-genetika izuavanja, trijaa, kolovanje i osposobljavanje za rad kao i zakonodavne mere
znatno su se razvile.
Psiholoki pristup dijagnostici mentalne zaostalosti u naelu je isti kao i kod ostalih oblika devijacije i patologije, to
znai daje ispitivanje baterijsko, a interpretacija je struna i kvalitativna. Test inteligencije je svakako najvaniji u
okviru psiholoke eksploracije. Klasifikaciona dijagnoza daje se na nain kako je prirunikom za taj test standardno
predvieno. Ukoliko je globalni QI na VB skali 65 ili nii, onda je takav sluaj po testovno-statistikom kriterijumu
mentalno zaostao. ta je dalje potrebno preduzeti zavisi od toga da li su drugi podaci podudarni sa testovnom
klasifikacijom, priblini ili su sasvim nepodudarni. U svakom sluaju, sama testovno-statistika klasifikacija
zasnovana na QI nije dovoljna. Dalja provera se vri kvalitativnom analizom test-ponaanja i rezultata, uporeenjem
246
rezultata sa uinkom na ostalim tehnikama i reavanjem sluaja timskim radom. Tim je sastavljen od psihologa,
lekara, koji moe biti pedijatar ili neuropsihijatar, pedagoga i socijalnog radnika.
Psiholoka eksploracija je dugo vremena bila ograniena na primenu testa inteligencije i odreivanje klasifikacione
dijagnoze preko QI. Takvo suavanje je pogreno jednako u odnosu na Binetov pristup, na prirodu testa inteligencije
globalnog QI tipa, na prirodu mentalne zaostalosti, na linost ispitanika i na samu kliniku metodu. Problem onih
psihologa koji su se protivili usko testovnom prilazu, kao i svoenju sopstvene uloge na testiranje bio je nedostatak
jasne ideje ta je pored inteligencije jo neophodno ispitati i kojom tehnikom to sprovesti. Prvo upotrebljivo reenje
je poteklo od Dolla, koji je istakao vanost procene socijalno adaptivne zrelosti. On je konstruisao i standardizovao
jednu skalu socijalne zrelosti i ponudio je kao komplement testu inteligencije. Skala je poznata pod nazivom
Vinelend skala socijalne zrelosti (1965). Rezultat na toj skali izraava se takoe u terminima koeficijenta kao SQ, to
jest socijalni koeficijent". Osnovna ideja za koju se zalagao Doli je bliska ljudima koji se bave mentalno zaostalim
osobama. Utvrivanje stvarne mentalne zaostalosti ne moe se ograniiti samo na test inteligencije i QI, koji je
realistiki najblii podobnosti za kolski tip uenja, ve mora uzeti u obzir i uspenost snalaenja i u socijalnim,
odnosno irim ivotnim (vantestovnim i vankolskim) uslovima. Takav pogled na procenu mentalne zaostalosti ne
razlikuje se od Wechslerovog, koji je priznavao mogunost nepodudarnosti izmeu testovne ocene i nivoa
snalaenja u ivotnim uslovima, pa je ak pridao veu snagu vantestovnom kriterijumu. Prihvatanje Dollove skale
oznailo je uvoenje dvostrukog kriterijuma mentalne zaostalosti: intelektualnog i soci-jalno-adaptivnog.
Wechslerova skala predstavlja vrlo grubu meru mentalne zaostalosti. Poto je ova skala najvie koriena i psiholozi
zasnivaju svoje procene na njoj, nedostatak subklasifikacije mentalne zaostalosti veoma oteava odreivanje stepena
retardacije. Na Binetovoj skali moe se izvriti raspored ispitanika na osnovu QI i odgovarajue klase Tennanove
klasifikacije. Meutim, klasifikacioni sistem Wechslerove skale nema podeoka za QI nii od 65. Ameriko drutvo
za mentalnu zaostalost izradilo je tabelu koja omoguava kategorizaciju mentalne zaostalosti na temelju testovne
inteligencije. Karakteristika ove sheme je da su stari medicinski termini, kao to su debilnost, imbecilnost i idiotija,
zamenjeni graduiranim opisnim terminima. Osim toga, ova tabela daje mogunost klasifikacije stupnjeva mentalne
zaostalosti preko razliitih memih sistema: standardnih devijacija ili QI, to znai da se i drugi testovi pored Bineta i
Wechslera mogu koristiti.
Tabela testovne klasifikacije mentalne zaostalosti
Stepen
granini
blag
umeren
visok
vrlo visok
Raspon SQ -l .00 do -2 -2.01 do -3 -3.01 do -4 -4.01 do -5 ispod -5

Binet QI 68-83 52-67 36-51 20-35

ispod 20
Wechsler QI 70-84 55-69 40-54 25-39 ispod 25
247
Mada je procena adaptivnog ponaanja u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti isto toliko vana kao i merenje
inteligencije, stvarno izjednaenje ta dva aspekta je oteano. Osnovni razlog je u nejednakom stepenu razvijenosti
merenja ovih aspekata. Dok je merenje inteligencije daleko odmaklo, dotle je merenje adaptivnog ponaanja tek u
povoju. Prvu procenu adaptivnog ponaanja mentalno zaostalih osoba izraenu skalom razvio je Doli. Procena se
temelji na intervjuu sa jednim roditeljem i pokriva ivotni tok ispitanika do momenta testiranja. Vine-landova skala
socijalne zrelosti je namenjena ispitanicima do 25 godina starosti. Skalom su obuhvaene sledee kategorije
adaptivnog ponaanja: opta samostalnost, samostalnost u ishrani, oblaenju, upravljanju sobom, u profesiji ili na
poslu, komunikacijama, kretanju i socijalizaciji. Poeni se zbrajaju i daju sumu (socijalni uzrast) koja se deli sa
kalendarskim uzrastom, mnoi sa 100 i na kraju dobijamo vrednost SQ. Dakle sve kao na Binetovoj skali. Rezultatu
na ovoj skali obino se prikljuuju jo dve vrste ocena, jedna za snalaenje u interpersonalnim odnosima i za
senzori-motornu spretnost. Osnovni problem sa kojim se kliniar sukobljava po zavretku ispitivanja je kako
objediniti rezultate testiranja inteligencije i adaptivnog ponaanja u sluaju javljanja veih razlika.
Mada je na ovom podruju dijagnostike najvie postignuto u primeni naunih principa, i suvie je oigledno daje
mnogo ostalo da se uradi. injenica je da jo nemamo instrument koji omoguava procenu socijalno adaptivnog
ponaanja na nivou vrednosti rezultata testiranja inteligencije. Ova dva aspekta ponaanja predstavljaju nuni
minimum za jednu obuhvatnu kliniko-psiholoku procenu mentalno zaostale osobe. U analizi socijalno adaptivnog
ponaanja u obzir uzimamo njegove potencijale koji se mogu razviti i zahteve koji se mogu postaviti u pogledu
prihvatanja osnovnih normi ivota u drutvu. Meutim, takva procena za sada ne moe da bude preputena samo
psiholozima, ve je nuno da se prikupi iz vie kvalifikovanih izvora. To je razlog da se i dalje ostane na timskom
nainu procene mentalne zaostalosti. Opravdanje za to nije samo tehnike prirode nego i moralno pravne. Dijagnoza
mentalne zaostalosti je teak sud koji povlai za sobom itav niz socijalnih, pravnih, emocionalnih i drugih
posledica. Ipak, udeo psiholoke procene u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti je presudan. Tim vie psiholog
mora biti dobro pripremljen za to, bilo da radi kao generalista (opte prakse), ili kao specijalista za oblast mentalne
retardacije.
U naoj zemlji postoji zakon koji namee obavezu da se mentalno zaostala deca identifikuju i pripreme za posebno
kolovanje. U ovom zakonu, kao i u zakonima nekih drugih zemalja, utvren je QI koji granino odreuje mentalnu
zaostalost. Iako na prvi pogled to predstavlja potvrdu vrednosti psihologije, u sutini je obrnuto. Kliniar ne moe da
prihvati statistiku klasifikaciju bez kritike rezerve. Upravo zato to su tehnike elementi klinike metode, orijentiri
klinike procene, na osnovu pojedinih rezultata ne mogu se dati bezrezervne ocene. Poloaj psihologa prema
podacima koje je dobio najsliniji je poloaju sudije. Kao to sudija ispituje, proverava, analizira i na kraju prihvata
ili odbacuje svedoenje i dokaze, tako i psiholog arbitrira. Nijedan postojei kliniki instrument (svedok ili dokaz)
ne moe da zaobie arbitrani sud kliniara, ak ni test inteligencije. Meutim, to pravo psihologa na arbitrau, u
stvari, je obaveza koja se moe
248
ispuniti samo ako je arbitar mudar, a on mora takav da bude jer testovni rezultat ne pokriva sve kriterijske osobine
mentalne zaostalosti.
Navodimo sledei primer kliniko psiholoke procene inteligencije. Ispitanik D. S. star 43 godine, zemljoradnik,
zavrio je dva razreda osnovne kole (koluje prekinuo jer je morao da uva stoku), oenjen i otac etvoro dece. ivi
na selu u okolini Negotma. Vojsku je sluio, nije se isticao ni na koji nain. Osrednjeg imovnog stanja, dobar i
cenjen domain (njegova ocena). Na psiholoko testiranje upuen je jer se lekaru uinilo daje D. S. pritup. U
razgovoru deluje neupadljivo, mada se izraava veoma nepravilno, odgovara kratko i nejasno, fonnulisane iskaze
teko ispravlja. Upuivanje na ispitivanje kao i situaciju testiranja prihvata jer smatra da je to doktorska stvar". On
je doao na pregled, a sad lekarevo je da odredi ta e i kuda e biti upuen.
Na VB skali globalni QI je 64. Na osnovu toga klasifikaciona dijagnoza je podudarna sa radnom dijagnozom lekara
koji gaje uputio. Meutim, zbog toga to je sa sela i to je jedva pismen, neophodna je dopuna. D. S. nije vian
reavanju problema testovnog tipa. Vrlo se teko snalazi na subtestu informisanosti kao i drugim zadacima koji
iziskuju poznavanje podataka i vrste reenja vieg kulturnog nivoa. Pred takvim zadacima postaje nesiguran i brani
se (pa, nisam ja nauen"). Mada je ovaj kvalitet ispitanika veoma izraen, primeuje se da je on kritian prema
svojim odgovorima i da primeuje greke, ali je nemoan da ih ispravi. Druga vana odlika je variranje rezultata
zavisno od iskustva. Zadaci koji po sadrini ili tipu problema nemaju nikakve slinosti sa njegovim znanjima
(krajnje oskudnim i seosko specifinim) uvek donose neuspeh. One zadatke koji su srodni njegovom iskustvu i
znanjima uspeno je resio, a ponekad mu je polazilo za rukom i da ispravi prvobitno pogreno reenje. U prilog
pretpostavci daje D. S. mentalno zaostao ide klasifikaciona dijagnoza na osnovu globalnog QI. Tu dijagnozu ne
potvruju sledee injenice:
1. Daje klasifikacija zasnovana na razlici od samo jednog QI poena.
2. Daje neverbalni QI vii od verbalnog i od globalnog, to znai da prelazi u kategoriju graninog nivoa.
3. Daje ispitanik sa sela, neobrazovan, praktino polupismen, potpuno van tokova opte kulture.
4. Daje socijalno i poslovno samostalan i kompetentan, da po ponaanju nije upadljiv za svoju sredinu i da je
sposoban da nastavi ivot na istom nivou adaptivne kompetencije.

5. Da kvalitativna analiza naina reavanja problema i uopte ponaanja u problemskoj situaciji ne daje potvrdu za
miljenje daje ispitanik mentalno zaostala osoba.
Zakljuak klinike procene ne potvruje radnu dijagnozu, jer eksploracijom nisu naeni sigurni dokazi mentalne
retardacije. Nivo inteligencije D. S. je nesumnjivo ispod proeka. Prema klasifikacionoj emi on spada,
najverovatnije, u nivo pritupih. Ovaj sluaj pokazuje da VB skala znatno poboljava valjanost klinikog suenja i da
otklanja pristrasnost pojedinanih dijagnostiara, podvrgavajui klasifikaciju jednoobraznom standardu ocenjivanja.
No, s druge strane, nedostaci skale,
249
kao to je zaobilaenje reenja za kulturalne razlike i obrazovni faktor, uvek se iznova povampire" u reavanju
individualnih sluajeva.
OPIS WECHSLER-BELLEVUE SKALE INTELIGENCIJE
Sve skale koje je konstruisao Wechsler je komponovao na isti nain. Kao i sve ostale tako i prva po redu VB skala
forma l, sastavljena je od 10 kraih ili duih testova. Svaki test je razliit i primenjuje se i ocenjuje na svoj poseban
nain. Ovih deset testova, koji se zbog svoje subordiniranosti celoj skali nazivaju i sub-testovi, svrstani su u dve
grupe po pet. Jednu grupu ine testovi preteno verbalne vrste, a drugu testovi iji zadaci ili reenja nisu verbalni. Te
dve grupe testova imaju neku vrstu autonomije, predstavljaju posebne skale, verbalnu i neverbalnu, i imaju zasebnu
zbirnu ocenu rezultata. Oigledno je daje Wechsler odstupio od konstrukcijskog modela Bineta, koji je primenio
meani tip testova grupisan po uzrasnom kriterijumu.
Podela VB skale na dve grupe testova predstavlja posebnu odliku koja ima teorijsko opravdanje i praktine
konsekvence. Ona se nadovezuje na Wechslerovu definiciju inteligencije, u kojoj se govori o tri vida jedinstvene
sposobnosti. Ova podela je vie puta potvrivana faktorskim analizama sa dva odvojena faktora: verbalnim i
neverbalnim. Najzad, preko klinike empirije potvrdilo se da je podela i heuristiki umesna jer je doprinela
diferencijalno-klasifikativnoj snazi testa i opisu test-ponaanja razliitih klinikih grupa.
Razlika izmeu verbalnih i neverbalnih testova unutar VB skale je relativna. Ova je injenica takoe saglasna sa
teorijskom definicijom u kojoj se razlike oznaavaju kao vidovi" jedinstvene inteligencije. Veza obe skale je
potvrena i faktorskom analizom u kojoj je identifikovan faktor vieg reda koji je u vezi sa oba nezavisna faktora
nieg reda. Obe vrste zadataka iziskuju razumevanje verbalne instrukcije, mada se neverbalni testovi mogu primeniti
i uz pomo jezika gluvone-mih, a odgovori nisu neizostavno vezani za verbalne simbole. Verbalni deo VB skale je
faktorski homogeniji, stoje shvatljivo s obzirom na izvestan udeo razume-vanja verbalne instrukcije i formulisanja
odgovora govorom. Obuhvatna ocena inteligencije zahteva primenu obe skale, mada je aproksimativna procena
mogua i na osnovu rezultata jedne skale, verbalne ili neverbalne.
Testovi koje je Wechsler odabrao i ukljuio u VB skalu predstavljaju naj-proverenije i najuspenije tehnike
odreene vrste. Drugim recima, umesto da sam konstruie i proverava nove testove, Wechsler je pribegao etvi bez
setve. To je moglo da se uradi jer je produkcija testova sposobnosti bila pozamana i to je diferencijacija unutar
pojedinih vrsta bila, dugom primenom i brojnim valida-cionim i drugim istraivanjima, sprovedena. Konano,
vreme odnosno uspeh VB skale je potvrdio da je eklekticizam Wechslera bio umesan i opravdan. Ovo uostalom nije
usamljeni sluaj. Isto tako renomirana klinika skala MMPI konstru-isana je na isti nain.
Verbalna skala se sastoji iz pet subtestova, a po potrebi i est. Fakultativni esti subtest je renik. Neobavezno
testiranje renika dolazi otud to ovaj subtest nije od poetka korien u standardizaciji. Tek kada su podaci pre
standardizacije
250
analizirani, ispostavilo se daje renik najbolji subtest u bateriji. U nastavku standardizacije upotrebljen je i renik,
ali je u konanoj obradi morao da ostane fakultativan. U svim kasnije konstruisanim Wechslerovim skalama VB
forma 2, VISK i VAIS subtest renik je integralni deo instrumenta. Verbalna skala se sastoji iz sledeih subtestova:
1. opta informisanost,
2. opte shvatanje,
3. nalaenje slinosti,
4. ponavljanje brojeva (napred i unazad),
5. aritmetiko rezonovanje i
6. bogatstvo renika (po nahoenju ispitivaa).
Subtest opte informisanosti ima 25 pitanja koja obuhvataju raznovrsne podatke o znaajnim pojavama i osobama
zapadne opte kulture. Sam nain i sadraj ispitivanja je poznat javnosti i praktikovan je u kolama, psihijatrijskoj
eks-ploraciji, popularnoj tampi i TV kviz-emisijama. Takav test znanja primenjen je i proveren jo u sastavu
poznatog armijskog Alfa-testa pomou kojeg su 1917. godine trijairani regruti za armiju SAD. Jo iz tog vremena
se zna da ova vrsta testa predstavlja pouzdanu meru opte inteligencije, pod uslovom da su pitanja reprezentativna u
odnosu na odreenu kulturu i daje test standardizovan. Neosporno je da ima izuzetaka kod kojih inteligencija i fond
informacija nije savreno proporcionalan. Pored toga, stoji primedba da ovaj test neposredno zahvata jednu osobinu,
koja sa gledita fonnalnih operacija nije bitna za inteligenciju. No ipak, i pored toga to nas poznati pojedinani
sluajevi veoma impresivno razuveravaju u smisaonost ovog testa, ne moemo porei da je Ijubopitljivost,
interesovanje za svet i kulturu vea kod osoba vie inteligencije, i obrnuto. Najzad, decenijama sakupljani podaci
testovnih istraivanja pokazuju daje opta informisanost vie u vezi sa kompleksnim kriterijumom inteligencije nego
mnogi testovi rezonovanja koje smatramo pravim" testovima inteligencije: testovi aritmetikog rezonovanja,
testovi nesreenih reenica i testovi analogija.

Jedna od vanih osobenosti testa opte informisanosti je porast uinka koji prati dobnu progresiju. Rezultati studija
praenja pokazuju da se proseni uinak poveava do 36. godine To je najstarija dobna grupa koja je u konkretnom
istraivanju ispitana. Verovatno da to nije i granica simetrinog poveanja starosti i informisanosti. Subtest
informisanosti korelira sa globanim QI, za dobni raspon mladih (20 do 34 godine) jednako .67, a starijih (35 do 49
godina) jednako .71. Odgovori na pitanja mogu imati posebno otkrivajue vrednosti za kvalitativnu analizu u
odnosu na karakteroloke oblike.
Subtest opteg shvatanja sastoji se iz 10 problemskih zadataka koji po sadraju podseaju na zadatke iz Binetove
skale tipa testa snalaenja. Kao i kod prethodnog testa, zadaci su rasporeeni po redosledu stepena sloenosti. U
pogledu mentalnih operacija nema razlike izmeu zadataka u Binetovoj i Wech-slerovoj skali, mada je sadraj na
VB skali prilagoen odraslima. Za neupuene ovaj subtest je vrlo uverljiva provera inteligencije, jer je snalaenje i
inteligencija za njih isto. Uspeno reavanje zadataka zahteva odreena znanja iz svakodnevnog
251
iskustva, eme iz prolog iskustva i jednu zdravorazumsku orijentisanost. Verovatno da je Rapaport u pravu kada
tvrdi da je uinak uslovljen i respektom prema kulturalno sankcionisanim standardima. Usled toga osobe sa
opozicionim i kontrakonformistikim stavovima mogu da omanu. Zanimljivo je, kako navodi Matarazzo, da pri
prevoenju ovih zadataka za razliite nacionalne standardizacije (nemaku, francusku i druge) nije bilo potrebno
menjati i prilagoavati sadraj. Vrednost ovog subtesta je osrednja. Rezultati koreliraju ujednaeno sa uzrastom u
odnosu na globalni QI u visini .67. Posebnu vrednost ovaj test ima u kvalitativnoj analizi odgovora sa gledita
karakteroloke i nozoloke dijagnostike.
Subtest nalaenja slinosti se sastoji od dvanaest zadataka poredanih progresivno po proverenoj teini. Svaki se
zadatak sastoji iz jednog para pojmova, meu kojima ispitanik pronalazi vezu. Njihova povezanost je viestruka i
razliita sa stanovita konkretno-apstraktne dimenzije. Slini testovi su korieni i ranije, a ima ih i u Binetovoj
skali. U psihijatrijskoj eksploraciji koristi se test razlika, koji nije sasvim uporedljiv sa ovim. Sa gledita mentalnih
operacija putem kojih se dolazi do resenja subtest-slinosti je jasan i jednostavan. I kao vrsta instrumenta ovaj test je
jedan od najboljih meu testovima verbalne skale. Korelacije slinosti sa punom skalom iznose, za mlai uzrast .73,
dok je sa jednim zadatkom vie na VAIS korelacija .80. Odgovori mogu biti vrlo znaajni za kvalitativnu analizu
miljenja kod psihijatrijskih sluajeva.
Subtest aritmetikog rezonovanja sastoji se od 10 zadataka rasporeenih u red po teini. Ovu vrstu testa nalazimo i u
Binetovoj skali, samo je sadraj problema promenjen i prilagoen interesovanju odraslih. Test aritmetikog rezonovanja je vrlo uverljiv i za laike. Retko ko, ako je zapitan kako e ispitati inteligenciju, da nee navesti raunske
zadatke kao vrstu probe. Operacije koje uslovljavaju uspeh na ovim zadacima jasne su i faktorski homogene. Ovaj je
test ipak osoben. On je visoko diskriminativan u odnosu na mentalnu zaostalost, jer velika veina defektnih omane u
reavanju. Meutim, na normalnom i natprosenom nivou diskriminativnost nije ista. Ima osnova da uspeh na ovom
testu tumaimo jednim autonomnim faktorom koji objanjava zato veoma inteligentni ponekad slabo prolaze, a
sasvim proseni dobijaju visoku ocenu na subtestu aritmetikog rezonovanja. Utvreno je da rezultati na ovom
subtestu, kao i na subtestu opte infor-misanosti, odlino diferenciraju ispitanike u pogledu uspeha u kolskom
uenju. Kombinacija ova dva testa dovoljna je mera uspenosti uenika i bez uvida u ocene (Matarazzo, 1972). U
odnosu na ostale testove subtest aritmetikog rezonovanja je sasvim osrednji. On korelira sa optim skorom u visini
.63 za mlai dobni raspon (24 do 34 godine) i .67 za stariji (35 do 49 godina). Korelacija na VAlS-u je poboljana i
iznosi .73 za mlai dobni raspon, a .81 za stariji. U pogledu klinikih svojstava subtest aritmetikog rezonovanja je
diskriminativan prema motivaciji za ispitivanje, kao i prema efikasnosti korienja sposobnosti.
Subtest ponavljanja brojeva je verovatno najpopularniji test inteligencije. Nalazi se u sastavu najrazliitijih skala,
ukljuujui i Binetovu. Koriste ga i u psihijatrijskoj proceni inteligencije (mali test inteligencije")- Zadaci se sastoje
iz dvostruke serije brojeva poredanih sluajno, dok je broj cifara najmanji kod prvog zadatka, a najvei kod
poslednjeg. Naravno, test je jednostavan za primenu kao i
252
za ocenjivanje uspeha. Rezultat na ovom subtestu je esto nepodudaran sa ostalim rezultatima na VB skali. Iz ovih
razloga, kao i opte usvojenog miljenja da uinak zavisi vie od pamenja nego od inteligencije, isticano je
miljenje da ovom subtestu nije mesto u sastavu opteg testa inteligencije kao to je Wechslerova skala. U prilogu
prikljuenju VB skali navodi se argument da je ponavljanje brojeva veoma diskriminativan test u odnosu na
mentalnu zaostalost. Nije neophodno da jedan test bude diskriminativan u itavom opsegu javljanja sposobnosti,
pogotovu ako je test klinike namene, to podrazumeva da je visoko selektivan prema sub-normalnosti, a manje
prema natprosenom delu lepeze.
Ponavljanje brojeva je slabaan test inteligencije. On korelira sa ukupnim rezultatom izmeu .51 i .52 na VB skali a
.64 i .68 na VAIS. Kao kliniki test vrlo je osetljiv na anksioznost (Rapaport, 1945). Nizak uinak moe da poslui
kao upozorenje daje ispitivanje nevalidno jer je ispitanik bio u nepodobnom stanju, to nije nevano u
individualnom ispitivanju.
Neverbalna skala ili performans-skala sastoji se od sledeih pet subtestova:
1. dopuna nepotpunih slika,
2. svrstavanje slika (strip),
3. kocka mozaik (Kosov test),
4. sklapanje figura i
5. ifriranje.

Mada su verbalna i performans-skala u okviru VB baterije formalno jednake, postoji niz znaajnih razlika medu
njima. U celosti, testovi iz sastava neverbalne skale manje su poznati kao testovi inteligencije. U psihijatrijskim i
naturalistikim eksploracijama inteligencije ne koriste se perfonnans-tehnike. Takve tehnike i materijal strani su
svakodnevnom iskustvu to drugim recima znai da se verbalni pristup obino favorizuje. To je potpuno u skladu sa
orijentacijom nastave i nainom provere znanja u kolama. Posledica toga nije sasvim neoekivana, verbalni testovi
imaju viu korelaciju sa kolskim uspehom nego performans-testovi. Tu se, meutim, javljaju dve zapreke. Prva se
sastoji iz konstatacije da kolski uspeh nije u savrenom skladu sa vankolskim ivotnim" merilima uspeha. Poznati
su drastini primeri suprotnosti. Druga stvar je definicija inteligencije koju je dao Wechsler i koja, sasvim
opravdano, izjednaava preteno verbalne i preteno operativne (neverbalne) uinke merei ih zajednikom
dimenzijom inteligencije. Prema tome, inteligenciju ne bismo ni mogli u potpunosti proceniti ukoliko bismo
mimoili njene neverbalne efekte. U individualnom sluaju nailazimo na vrlo izrazite primere jednostranosti, to jo
vie istie potrebu za obuhvatnim instrumentom koji ne daje prednost verbalnom aspektu ali ni neverbalnom. Usled
toga to je izbor materijala sa kojima se vri neverbalno testiranje nekonvencionalan i artificijelan, dok je govorni tip
zadataka verbalne skale blizak dnevnom iskustvu, dolazi do nekih vrlo znaajnih razlika na ove dve skale. U sluaju
blagog oteenja inteligencije koje ispitanik prikriva, njegov manevar moe da bude manje prepoznatljiv na
verbalnom delu skale. To je zbog toga to verbalni abloni ostaju netaknuti, a pomau u postizanju merljivog uinka.
S druge strane, manje konvencionalan materijal postavlja vee zahteve u odnosu na stvarnu sposobnost i zbog
253
toga je prikrivanje tee. I u patolokim kao i normalnim sluajevima uinak na per-formans-skali je u veoj
korelaciji sa efektom snalaenja u ivotnim situacijama i uspehom.
Performans-testovi imaju srazmerno dugu tradiciju u psiholokim istraivanjima inteligencije. Takvih je testova
napravljeno mnogo, pa je zbog toga izbor bio dosta lak. Kao merila inteligencije neverbalni testovi nisu inferiorni u
odnosu na verbalne, tavie neki su zasieniji G faktorom od verbalnih testova. Moglo se oekivati da e Wechsler
odabrati one performans-testove koji su najvie zasieni G faktorom, odnosno koji su najbolji. Meutim, Wechsler
nije poao od takvog merila, ili ga nije primenio iskljuivo. Pre svega, neki od najboljih perfor-mans-testova
ukljueni su u instrumente za grupna ispitivanja. Taj nain je u osnovi razliit od klinikog pristupa, koji je
individualan. Grupni tip perfonnans--testa je skrojen po naelu: Nije vano kako si doao do reenja, ve je vano
koliko si postigao". Tako, na primer, Ravenove progresivne matrice objektivno i selektivno registruju uinak
inteligencije, ali ostavljaju ispitivaa u neizvesnosti u pogledu procesa miljenja, mada je uinak potpuno jasan.
Kliniko ispitivanje inteligencije mora da obuhvati i registruje proces miljenja kao i uinak. Ima vie razloga zbog
kojih se taj zahtev postavlja. Nekada ispitanik zataji, daje nii uinak nego to oekujemo, ili koliko moe. Njegova
je efikasnost smanjena iz nekih razloga, moda je uznemiren ili zbunjen, ili ima prekide sekundarnog procesa usled
proboja primarnog. To su bitne injenice za kliniko prosuivanje. Sam uinak nije presudan kao to je kod izbora
zanimanja ili ocene podobnosti za prijem ili napredovanje zato to je interpretacijski model drugaiji. U klinikom
ispitivanju inteligencije uinak ne prihvatamo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. Kod klinike, dakle
negativno selekcionisane populacije, uinak je esto snien, meutim, u konkretnom sluaju ne znamo da li je efekat
direktno prihvatljiv ili nije. Zbog toga je uvek, kada postoji i najmanja sumnja, neophodno da se ispita pored uinka
i sam proces, i utvrdi da li je miljenje (ego) poremeeno. Tek posle ovakve kontrole pristupamo interpretaciji
uinka, koja moe biti direktna ili posredna. U direktnoj interpretaciji uinak procenjujemo kao neposrednu funkciju
nivoa sposobnosti. U posrednoj (psiho-dinamikoj) interpretaciji uinak procenjujemo kao rezultantnu funkciju
stepena i vrste ometajuih procesa i nivoa sposobnosti. Ovo su bitne razlike, koje moraju imati uticaj na
konstrukciju klinikih testova inteligencije.
Subtest dopune nedovrenih slika sastoji se iz serije od 15 crtea kojima je zajedniko to daje na svakoj izostavljen
po jedan bitan detalj. Slike su svrstane po principu stepenastog oteavanja, od najlakeg do najteeg zadatka na
kraju serije. Slini zadaci su korieni u sastavu Binetove skale i Beta-serije. Ovaj subtest je srazmemo lak, tako da
ne predstavlja tekou za ispitanike sa prosenom inteligencijom. On je odabran zato to je diskriminativan prema
subnormalnim nivoima. Prema tome je dijagnostiki znaajnija informacija neuspeh nego uspeh na ovom testu.
Nizak rezultat u sklopu protokola koji ukazuje na normalni ili ak natpro-seni nivo predstavlja ozbiljno upozorenje
i mogunost poremeaja osnovnih operacija miljenja. Sutina zadatka ovog testa je razlikovanje bitnog i nebitnog.
To je delimino oteano i stilom crtanja, posebno na VB forma l, koji namee pre254
poznavanje irelevantnih nedostataka. Kod VAIS verzije to zavoenje" je otklonjeno. Kod klinike populacije
snienje na ovom subtestu je najee meu mentalno zaostalim, opsesivno kompulzivnim i psihotinim. Opsesivne
osobe otkrivaju vie nedostataka nego to se trai, jer ne mogu da se odlue meu vie mogunosti i, kao u
vantestovnim uslovima, biraju pogrene, irelevantne detalje. Psihotiari pod uticajem svojih preokupacija i prekida
sa realnou nisu u stanju da uoe bitno, odnosno da diskriminiu bitno i nebitno. Subtest dopune nije podloan
korekciji usled ponavljanja, pa se moe koristiti za retest i sa kraim intervalima. Sa psihometrijskog stanovita
slaba strana testa je skuen raspon distribucije individualnih razlika. Faktorskom analizom je utvreno daje ovaj test
neto sasvim posebno u odnosu na ostalih devet u bateriji VB. Korelacija sa ukupnim rezultatom baterije iznosi .60,
dok je korelacija u okviru VAIS mnogo vea. Za dobni raspon mlaih (24 do 34 godine) iznosi .78, a za stariji dobni
raspon (35 do 49 godina) punih .80.
Subtest svrstavanja slika prema skrivenom smislu sastoji se od crtea poput stripa. Iz toga razloga kao i skraivanja
naziva kod nas se naziva kratko subtest--strip. Ovaj test je veoma kontroverzan, a ujedno i najnepogodniji deo

baterije u sluaju direktne primene na neameriku populaciju. Zadaci se sastoje u nalaenju ispravnog redosleda koji
ilustruje neki vic. Sadraj je uvek vezan za odreenu meuljudsku situaciju, stoje Wechsleru dalo povoda da
zakljui daje strip pogodan test za socijalnu inteligenciju". Njemu je takav test u bateriji bio potreban da bi mogao
obuhvatiti sva tri osnovna vida inteligencije, verbalni, operativni i socijalni ili interpersonalni. Prema tome, subteststrip i shvatanje na verbalnom delu namenjeni su da reprezentuju aspekt socijalne inteligencije". Na prvi pogled
strip deluje uverljivo, kao test inteligencije zbog toga to proverava snalaljivost. Meutim, Wechsler je prevideo
nekoliko vanih injenica koje pobuuju sumnju u ispravnost nainjenog izbora. Pre svega strip kao forma, kao
testovni materijal nailazi na barijeru socio-kulturalne selektivnosti. Seoska populacija je znatno slabija od gradske u
reavanju tih zadataka, nezavisno od individualnih razlika. Isto tako mlai ispitanici nadmauju starije, a nita nisu
manje razlike ni meu pojedinim nacionalnim grupacijama. Moda je malo preterano, ali nije sasvim netano daje
strip-test tipino ameriki" (Matarazzo, 1972). Dodue, ova vrsta medijuma se sve vie iri i prihvata, tako da se
moe oekivati brisanje otrih granica upoznatosti sa tom vrstom grafike komunikacije. Druga je prepreka u
sadraju, u vrsti viceva koji su izabrani. Od sedam zadataka tri potiu iz Grupnog armijskog testa, a etiri iz jednog
dosta intelektualno iskljuivog njujorkog asopisa (autor je Soglow, serija Mali kralj"). U emu je sutina vica i
koji raspored najbolje odslikava tu sutinu? Kao kriterijum najboljeg rasporeda usvojen je original koji je dao
karikaturista. Meutim, postoje brojne alternative koje ne moraju apriori biti inferiorne, ali sigurno nisu u duhu
Soglowa. Prema tome, onaj ko ne ita The New Yorker i ne poznaje Soglowljev humor, mora biti u slabijoj poziciji.
Trea bitna slabost nainjenog izbora je u tome to strip-test treba da bude merilo socijalne inteligencije. Ve u
prvom priruniku Wechsler je naveo da izvesne injenice ne podupiru ovu vezu. Naime, mnogi socijalno vrlo
uspeni ali stariji ispitanici omanjuju na stripu, dok mlai delikventi ili kliniki verifikovane
255
psihopate pokazuju dobar uinak na strip-testu. Oigledno je daje udeo linosti u postizanju uinka na ovom testu
znatan i da moe nadmaiti udeo inteligencije. Ovako sloena uslovljenost rezultata navodi na zakljuak da izbor
ovog dela VB skale nije bio valjan. Pa ipak, strip-test ima i dobre strane. On je dosta teak i neselektivan od
prosene inteligencije nadole. I meu normalno inteligentnim rezultat u subtest-stripu je redovno najnii na
neverbalnoj skali. Meutim, kada je rezultat u nivou ostalih, ili kada je vii, onda posve sigurno imamo pred sobom
osobu nat-prosene inteligencije, ili, kao to je navedeno, nekog kome su stripovi i odreen tip humora bliski. U
naem prevodu i modifikaciji VB skale uneli smo izvesne izmene u sastavu subtest-stripa. Umesto Soglowljeve
serije ,,Mali kralj" uzete su tri serije iz VB forme 2 koje su manje iskljuive i lake shvatljive irem sloju ljudi.
Korelacija uinka na subtest-stripu sa ukupnim uinkom VB skale iznosi .51 za mlai dobni raspon, a .62 za stariji.
Korelacija na VAIS-u je i za ovaj test vea i iznosi .77 i .76 za odgovarajue dobne raspone.
Kocka-mozaik predstavlja pravi neverbalni test, jer se instrukcija moe dati bez govora, demonstracijom naina
rada, a izvoenje takode ne zahteva ni jednu izgovorenu re. Ovaj subtest je skraena verzija Kohsovog testa (1914),
koji je ispoljio odlina svojstva. Sastoji se iz krae serije od sedam, progresivno sve sloenijih zadataka, koji se
reavaju sastavljanjem arenih kocki u sklop mozaika prema datim predlocima. Ovaj test je atraktivan za veinu
ispitanika, otpor se retko javlja, uinak se moe lako i objektivno registrovati, dok je mogunost opserviranja
procesa reavanja zadatka veoma dobra. Izgleda da je uticaj socio--kulturnih i drugih demografskih faktora
neznatan. Rezultati su diskriminativni u elom opsegu distribucije inteligencije. Za razliku od ostalih performanstestova VB baterije, koji su mahom veoma osetljivi na dekoncentrisanost i anksioznost, na ta vrlo esto nailazimo
pri ispitivanju klinikih sluajeva, subtest kocka-mozaik je rezistentan. ak i pojava teih poremeaja miljenja, kao
to su sumanute ideje i halucinacije, ne dovodi do upadljivog snienja rezultata, ukoliko je naravno inteligencija
ouvana. Meutim, kocka-mozaik subtest vrlo jasno registruje prava oteenja inteligencije. Zato se deava da
shizofreni bolesnici u akutnoj psihoti-noj fazi, kada deluju sasvim bezumno, postiu na Kohsu srazmerno visok
uinak, dok neki ispitanici sa modanim oteenjem koji deluju vrlo ouvano veoma pod-bacuju. Uprkos prividnoj
lakoi, rezultat je skoro uvek meu najviim na neverbalnoj skali, ovaj test ima najviu korelaciju sa globalnim
kriterijumom od svih performans-testova. Sa rezultatom itave VB skale (bez Kohsa) korelacija za mlai dobni
raspon iznosi .71, a za starije .73, dok je korelacija za VAIS .76 i .78 za odgovarajue grupe.
Subtest sklapanja figura je takode ist operativni ili performans-test. Sastoji se svega od tri zadatka. Svi zadaci su
istog karaktera. Ispitanik treba da sastavi odreenu figuru iz delova koji su dati, odnosno da otkrije ideju celine.
Slini testovi su korieni i ranije, na primer u Pintner i Patersonovoj skali (1917). Me-trijska vrednost ovog subtesta
je dosta skromna, to se moe pripisati i kratkoi. Iz istog razloga rezultati se prilikom retestiranja veoma menjaju i
ba ta injenica, podlonost uticaju vebanja, veoma smanjuje pouzdanost rezultata. Kao i drugi performans-testovi
tako je i ovaj veoma osetljiv na dekoncentrisanost, depre256
sivnost i anksioznost ispitanika, to znai da kod klinikih sluajeva esto dobi-jamo snieni uinak. Ova osobina ne
dozvoljava da rezultat neposredno dovodimo u vezu sa inteligencijom. Posle svega ovoga ne treba oekivati da
korelacija sa globanim pokazateljem inteligencije bude visoka. Najbolja strana ovog testa je pogodnost koju prua
za opservaciju naina reavanja zadatka. Moemo posma-trati kako ispitanik prilazi zadatku, ta preduzima kad
pogrei, da li istraje ili ne i uopte kakav je kvalitet procesa miljenja. I kod ovog testa se potvruje da izbor za VB
bateriju nije bio odreen iskljuivo zasienjem G faktorom, visokom korelacijom uinka sa nekim merilom
inteligencije, nego je izborom respektovan i opservacioni potencijal. Korelacija sa ukupnim rezultatom na VB iznosi
.41 i .51, zavisno od uzrasne grupe, dok su korelacije na VAIS-u neto vie, .58 i .65 za mlai i stariji dobni raspon.
Subtest ifriranja je jedinstven u VB bateriji kao predstavnik klasinog tipa papir i olovka" testa. Zadatak se sastoji

u brzom i tanom zamenjivanju brojeva odreenim znacima. Uinak predstavlja broj uspeno supstituisanih cifara.
Tu vrstu testa Wechsler je preuzeo iz armijskog Beta-testa. Samo ispitivanje traje samo devedeset sekundi. Test je
prihvatljiv za ispitanike, ne traje dugo, uinak se ekonomino i objektivno meri. Za razliku od ostalih performanstestova, ovaj ne daje velike mogunosti za kvalitativno opserviranje procesa. Meutim, grafiki znaci koje ispitanik
crta mogu dobrom strunjaku da otkriju mnoge psihomotorne i grafomotorne osobenosti i poremeaje, kao i
karakterne crte, impulzivnost, opsesivnost ili sklonost bizarnosti. Ipak, ti uzgredni dijagnostiki pabirci ne opravdavaju u dovoljnoj meri ukljuivanje upravo ovog testa u bateriju. Ni Wechsler ni kasnije Matarazzo ne nalaze bolje
opravdanje nego daje u svojoj vrsti ifriranje najpogodniji test. Zaudo, korelacija sa ukupnim rezultatom na VB
(bez ifrova-nja) iznosi .71, odnosno .73 za odgovarajui dobni raspon. Korelacija na VAIS-u je slina i iznosi .76 i
.72 za dve dobne grupe.
Subtest renik je sa zakanjenjem prikljuen grupi testova koji su zajedniki standardizovani. Wechsler i njegovi
saradnici su sa iznenaenjem primili podatak koji je govorio da je renik, nasuprot rasprostranjenom uverenju
izvrstan test inteligencije. Broj reci koje osoba zna odnosno prepoznaje i moe da definie sigurno da zavisi od
socio-demografskih, a posebno obrazovnih faktora. Meutim, fond reci je vrlo diskriminativan i u
meuindividualnom poreenju. Subtest renik postoji i u Binetovoj skali i takoe je odlian indikatar nivoa
inteligencije. U okviru VB skale renik se sastoji od 40 reci koje su izdvojene iz jednog veeg spiska po kriterijumu
diferencijalne vrednosti u odnosu na nivoe inteligencije. Uzorak reci je zasnovan na Websterovom reniku
engleskog jezika i ne moe se prevoditi na druge jezike. Test renik je jednostavan, ekonomian i pouzdan
instrument. Odgovori se lako ocenjuju. tavie, renik prua mogunost i za kvalitativnu analizu, a ne samo za
ocenu inteligencije na bazi uinka. Verbalizacija odgovora moe da otkrije znaajne karakteroloke i psihopatoloke
specifinosti ispitanika. Zbog ovih osobina Wechsler je renik prikljuio u sve kasnije konstru-isane skale
inteligencije kao integralni deo baterije. Korelacija uinka na reniku sa ukupnim rezultatom VB nije saoptena.
Izmeu renika i integralne ocene VAIS-a korelacija iznosi .86 za mlai i .87 za stariji dobni raspon.
17 Psihodij agnostika
257
VALIDNOST WECHSLEROVIH SKALA INTELIGENCIJE
Meu svim tehnikama koje se koriste u savremenoj klinikoj dijagnostici testovi inteligencije su nesumnjivo
najbolje standardizovani i validirani instrumenti. Meutim, validiranje jednog instrumenta je uvek validiranje i
konstrukta koji taj instrument meri. Validiranje takvog sprega nije jednokratna operacija, ve produeni proces koji
traje decenijama kroz razliite faze naunog potvrivanja. Wechslerove skale su proveravane decenijama na razliite
naine faktorskim analizama, prema empirijskim kriterijumima i predikcijom. Meu ovim istraivanjima posebnu
vrednost imaju dugrona, prospektivna, pratea istraivanja i validacije u kojima je i sam kriterijum paljivo
analiziran.
Obe Wechslerove skale za merenje inteligencije odraslih, VB i VAIS, podvrgavane su ponovljenim faktorskim
analizama. U tom pogledu se naroito istakao svojim radom Cohen (1952, 1957, 1959). Koristei podatke
standardizovanog uzorka VB i VAIS-a za faktorsku analizu Cohen je utvrdio da se iz matrice inter-korelacija uvek
izvode sledei faktori: 1. faktor verbalnog razumevanja (renik, shvatanje, slinosti i informacije), 2. faktor
perceptivne organizacije (sklapanje figura, kocka-mozaik, dopunjavanje slika i sreivanje slika u niz), 3. faktor
pamenja ili sloboda od distrakcije (aritmetiko rezonovanje i ponavljanje brojeva). Sva tri grupna faktora
podreena su jednom opstem faktoru koji je identi-fikovan kao G i obuhvata 50% ukupne varijanse. Cohen i
saradnici su utvrdili jo dve znaajne injenice. Prva, da se struktura inteligencije od detinjstva do starosti ne menja.
Taj zakljuak je naravno zasnovan na Wechslerovim skalama. Druga, da je struktura inteligencije nezavisna od
psihopatologije. Normalni i patoloki sluajevi imaju istu strukturu sposobnosti. Faktorska analiza moe dati jednu
vrstu potvrde valjanosti, ali taj metod nije imun od uticaja primenjivaa, pa zato ne moe da se prihvati kao
nepobitan dokaz.
VVechslerove skale su verifikovane i prema drugim kriterijumima koji su uobiajeni za empirijsku validaciju
testova inteligencije. Meu prvim dokazima validnosti koje je Wechsler naveo je korelacija QI VB skale sa
procenom inteligencije uenika datih od strane nastavnika. Te korelacije su sasvim zadovoljavajue, mada ne
moemo smetnuti s uma da je taj kriterijum kritikovan kao nepouzdan upravo na osnovu proveravanja putem testova
inteligencije. Validacija je vrena nadalje u odnosu na krivulju razvoja. Dobijena krivulja predstavlja znaajan prilog
genetikoj psihologiji, ali je taj nalaz, kao i sama krivulja, podloan kritikom ispitivanju. Ni ovo nije konana
potvrda, ve samo prilog u spirali validacionog dokazivanja. Najzad, Wechslerove skale su validirane i prema
kriterijumu mentalne zaostalosti. Znamo da VB i VAIS dosta pouzdano diskri-miniu mentalnu zaostalost, ali i u
tom pogledu postoji problem. Naime, odreivanje granice mentalne zaostalosti zavisi od praene incidencije
mentalne zaostalosti u populaciji, a taje procena donekle arbitrirana. Svi ovi empirijski kri-terijumi potvruju
valjanost Wechslerovih skala, ali je njihova dokazna snaga ograniena. Meutim, ona moe da bude znatno vea
ukoliko se bolje proui sam kriterijum, specifikuje ta je osnova povezanosti i zatim iznova proveri testovni rezultat
sa bitnim komponentama kriterijuma. Sledea tabela sadri podatke o povezanosti ukupnog QI Wechslerove skale
sa nizom empirijskih kriterijuma:
258
Validacioni koeficijenti QI
Kriterijum
Koeficijent korelacije
QI: mentalna zaostalost
.90
QI: broj zavrenih razreda
.70

QI: kolski uspeh

.50
QI: kolska kvalifikacija
.50
QI: socio-ekonomski poloaj
.40
QI: presti zanimanja
.95
QI: kolska sprema roditelja
.50
QI: uspeh na poslu
.20
Ovi podaci potvruju daje testovna mera na jedan smisaoni nain u vezi sa itavim nizom kriterijuma adaptivnog
ponaanja. To ide u prilog Wechslerovim skalama jer dokazuje njihovu korisnost. Ostaje, meutim, otvoreno pitanje
da lije testovno merenje povezano i sa drugim injenicama za koje se moe pretpostaviti da stoje u vezi sa jednim
kompleksnim shvatanjem inteligencije. Tako, na primer, treba oekivati da je inteligencija u vezi sa nasleem, sa
teinom mozga, sa zdravljem, intrauterinim uslovima pre raanja, sa ishranom u ranom detinjstvu i drugim
faktorima. U stvari, ma kako pokuavali da izbegnemo zamku starih sporova, ipak ne moemo mimoii pitanje: ta
odreuje inteligenciju, naslee ili sredinski faktori? Moda to isto: koji inioci biolokog i psihosocijalnog reda
utiu, koliko, kada i na koji nain na razvoj inteligencije oveka? Ta su pitanja i vrlo znaajna i vrlo provokativna.
Ve danas moemo poneto rei, ali je sigurno da se nae znanje o tim pitanjima proiruje zahvaljujui jednim
delom i Wech-slerovim skalama, koje su ohrabrile istraivae da priu sloenom problemu istraivanja inteligencije
u svojoj sloenoj sutini i manifestacijama. Prema tome, Wechslerove skale nisu samo koristan dijagnostiki
instrument ve i sredstva za unapreenje nauke o oveku.
KVALITATIVNA ANALIZA VB SKALE
Test inteligencije treba pre svega da omogui pouzdanu i valjanu procenu inteligencije. Kliniki test inteligencije,
pored toga, treba da prui uvid u posredni proces reavanja problema, jer smatramo da bez toga nismo u stanju da
razlikujemo podbaaj usled nedovoljne sposobnosti od podbaaja usled poremeaja opaanja i miljenja. Zbog toga
nije svaki dobar test inteligencije podesan za kliniku namenu. Dobar kliniki test inteligencije treba da zadovolji tri
osnovna uslova:
1. daje pouzdan i valjan instrument klasifikacije inteligencije,
2. da omoguava opservaciju i prouavanje procesa reavanja problema i
3. daje pogodan za kvalitativnu analizu odnosno za razmiljanje i povezivanje inteligencije i linosti.
Operacionalizacija i instrumentalizacija psihologije vodi ka rasparavanju i definisanju segmenta, to predstavlja
bitan uslov jedne vrste pristupa i unapreivanja naunog znanja. Nasuprot toj tendenciji, kliniki pristup je primarno
259
holistiki. Svaki instrument u klinikoj psihologiji mora da nosi peat tog bazinog stava daje ovek sutinski
nedeljiva celina. Ma koliko daje Wechsler bio uspean u usavravanju svog instrumenta u skladu sa prvim
zahtevom, njegove skale ne bi nikada postale to to jesu da nisu istovremeno odgovorile i zahtevima 2 i 3, odnosno
naelu holizma.
Opservacija ispitanika u toku reavanja testova sposobnosti nije nikakva novina niti je vezana za Wechslerove skale.
To isto moe da se kae i za kvalitativnu analizu uinaka, koja je u klinikom pristupu uvek koriena i sa
Binetovom i drugim skalama. Meutim, Wechslerove skale su posebno podstakle pronalazatvo u tom domenu. U
tom pogledu najvie dugujemo Rapaportu i saradnicima (1945), koji su razvili sistem analize procesa reavanja
problema na verbalnoj skali, takozvanu analizu verbalizacije. Rapaportov sistem je pokuaj povezivanja
metodolokih pogodnosti VB skale sa ego-psihologijom i klasinom psihijatrijskom klasifikacijom. Analiza
verbalizacije je vrlo pogodan nain dijagnostike procene linosti na osnovu testa ponaanja na verbalnoj skali.
Opservacija naina rada i kvalitativna analiza uinka primenjivana je za test ponaanja na neverbalnom delu skale.
Zahvaljujui Rapaportu kvalitativna analiza vie nije naivni natu-ralistiki postupak koji svaki kliniar obavlja po
svojoj linoj meri i ukusu.
Kvalitativna analiza VB skale po Rapaportu je klinika dopuna osnovne namene ovog instrumenta, da klasifikuje
inteligenciju ispitanika na temelju uinka a u odnosu na opti kriterijum populacije. Za razliku od normativne
procene populacijskog tipa, kvalitativna analiza nastoji da istakne individualna i specifina svojstva strukture i
funkcionisanja linosti u skladu sa psihoanalitikim uenjem. Ovaj metodski postupak je dvojak i obuhvata: a)
analizu rastura (skater) i b) analizu verbalizacije. Analiza rastura je ekstenzija kvalitativne obrade VB skale. Ona ne
uzima u obzir QI, ve rastur standardnih skorova i meusobni odnos subtestova. Svaki pojedini subtest se posebno
analizira sa dva stanovita, sa stanovita relativnog uinka i sa stanovita karakteristika procesa reavanja zadataka.
Na taj nain se analiza suava i sprovodi segmentirano, od subtesta do subtesta, pri emu se svaki rezultat procenjuje
sa gledita efikasnosti. Posebnu panju kliniar poklanja onim subtestovima kao i zadacima u okviru subtestova na
kojima je otkriven podbaaj u efikasnosti ili devijantnost u stilu reavanja problema ili verbalizacije.
Analiza rastura ili skater-analiza je dopunski postupak obrade Wechslerovih skala koji je uveo sam Wechsler.
Meutim, za razliku od Wechslera, koji je tu pojavu prvi zapazio i doveo u vezu sa Kraepelinovim sistemom
nozoloke klasifikacije psihopatologije, Rapaport je poao ka dubinskoj psihologiji, dovodei rastur i verbalizaciju u
vezu sa funkcionisanjem ega, dakle linosti kao celine. Skater-analiza, dopunjena analizom verbalizacije i stila
reavanja neverbalnih zadataka, decenijama je predstavljala sutinu klinike" obrade VB skale. Mada je skateranaliza bila zaista vrlo iroko prihvaena i praktikovana, stvarnog opravdanja nije imala. Danas, posle objavljivanja
stotinak istraivanja, znamo da je skater-analiza nepouzdana, da nema statistiku osnovanost i da je i sam kriterijum,
dijagnostika klasifikacija krepelinovske vrste nepouzdana. I pored toga, u pojedinim sluajevima, kliniari
uspevaju da procene linost analizom rastura po profilu VB ili VAIS.

260
Bilo je vie pokuaja da se razvije analiza verbalizacije. Rapaport je verba-lizaciju posmatrao u vezi sa funkcijom
ega i ,,ego aparata". On je, pre svega, svrstao upadljive verbalizacije u pojedine kategorije, a zatim je te kategorije
doveo u vezu sa dijagnostikom podelom. Tako je utvrdio da postoji odreena veza izmeu tipa patologije i vrste
devijantne verbalizacije. Histerine linosti se odlikuju posebnim skaterom i posebnim stilom verbalizacije.
Standardni skor informacija skoro je uvek nii od skora shvatanja. Tu je pojavu Rapaport protumaio time to
histerici pribegavaju potiskivanju na drugi nain. Potiskujui seksualne impulse oni potiskuju i druge i spreavaju
razvoj irih interesa. Skuenost interesa ini ih egocentrinim i relativno izolovanim od duhovne kulture. Otud je
infonnisanost histerika nia. U socijalnim relacijama histerici se ponaaju hiposo-cijalizovano, pomalo otkoeno i
manipulativno. Usled toga oni spretno primenjuju stereotipne ablone u reavanju socijalnih relacija, to predstavlja
osnovni uslov uspeha na subtestu shvatanja. Zbog toga je skor histerika na shvatanjima visok, relativno najvii od
svih subtestova verbalne skale. Verbalizacijahisterinih odlikuje se naivnim moralisanjem ili usklicima (uh, jao,
divno). Uz ovo se mogu javiti naivne elaboracije takozvane fabulacije. Nasuprot ovoj grupi stoji grupa opsesivno
kompulzivnih osoba. Opsesivni imaju vii standardni skor informacija nego shvatanja. Taj odnos je vezan za
osnovnu ego-poziciju da opsesivni ne pribegavaju odbrani potiskivanjem ve izolacijom afekata i
intelektualizacijom. Usled toga su njihovi interesi kulturalno diferencirani i fond informacija o kulturi je bogat.
Meutim, snalaenje i rasuivanje o socijalnim relacijama moe biti oteano. Razlog niske efikasnosti opsesivnih u
socijalnim relacijama je u tome to prisilno intelektualiziraju, to moraju da uzmu u obzir sve razloge" i one za i
one protiv, a taj bilans moe biti, zbog njihovog perfekcionizma, podui. Samim tim oni imaju velike tekoe da se
opredele, da razlue jai i slabiji argument i da izaberu najbolje reenje. ak i kad im to poe za rukom, izbor
odstupa od konvencionalnog koji se na ovom subtestu favorizuje. Verbalizacija opsesivno kompulzivnih je
specifina. Oni su skloni da paradiraju svojim znanjem, esto su pretenciozni i nastoje da intelektualizacijom ostave
jak utisak. U tom nastojanju oni koriste retke i strane reci, ili se izraavaju na izvetaen nain. Ponekad izgube
meru i njihov stil se pretvara u karikaturu ljudi vrhunskog statusa (naunika, filozofa i si.), kao to je verbalizacija
histerika esto karikatura deteta koje se prenemae. Posebna prednost Rapaportovog sistema kvalitativne analize je u
tome to je primenljiva na vie razliitih tehnika u okviru klinike baterije na VB skalu, Rorschachovu tehniku i
Jungovu asocijacionu tehniku.
Bilo je vie pokuaja da se Rapaportov sistem usavri i kvalitativna analiza transformie u najbolje kontrolisane
skale. Tako su Hunt i Arnoff (1955) konstru-isali jednu skalu shizofreninosti". Ona se temeljila na kategorizaciji
odgovora (verbalizacije) na tri subtesta verbalne skale, renika, shvatanja i slinosti. Postupak je onaj isti koji je
Wechsler koristio u sastavljanju primera za ocenjivanje odgovora shvatanja. Ispitiva bi dati odgovor uporedio sa
uzorom i ocenjivao u pogledu kvaliteta shizofreninosti". Zbrajanjem ocena sa tri subtesta dobijen je ukupni skor
za taj konstrukt. Mada su uzori u stupnjevima skale sakupljeni iz aktuelno postignutih odgovora sluajeva sa
proverenom dijagnozom, ipak je ela
261
skala kombinacija izuzetnih odgovora, bizarnosti i statistikog kriterijuma. Evo primera ocene odgovora po skali
shizofreninosti":
Subtest ,,shvatanja"
Ocena
\. (koverat) Staviti u sandue
l
5. (cipele) Jer se koa nesumnjivo potvrdila kao najizdrljivija od
svih poznatih materijala upotrebljavanih za zatitu noge
i to zadovoljava one koji se i dalje opredeljuju
za noenje cipela
5
7. (brak)
U naune svrhe i radi utvrivanja brae i sestara,
dece udruenih roditelja.
7
Kvalitativna analiza verbalizacije na slinostima je veoma pogodna za utvrivanje kognitivnog stila i pretenog
naina osmiljavanja. Nain miljenja histerinih je na nivou koji je blizak konkretnom, dok je nain miljenja
opsesivnih blii apstraktnom u smislu Goldtajnove dihotomije. Ovaj nain analize takode doprinosi utvrivanju
eventualnog razloga podbaaja uinka. Evo jednog primera kategorizacije odgovora na subtestu slinosti (pas i lav):
1. oba imaju dlake (super konkretno),
2. dva oblika ivota (super apstraktno),
3. zavise od naslea (bizarno),
4. pas moe da bude miljene (idiosinkretino) i
5. oba su sastavljena od molekula (superirok pojam).
Kvalitativna analiza protokola ispitivanja VB skalom zahteva da se proue radovi onih koji su ovu vrstu pristupa
razvili (Rapaport, Schafer, Schneidman, Git-tinger i ostali). Kvalitativna analiza je postupak koji vezuje izdvojeni,
segmentarni aspekt obuhvaen konkretnim testom ili skalom za linost ispitanika u celini. U tom smislu kvalitativna
analiza je nuan komplement svake tehnike koja se pri-menjuje na kliniki nain.
PROMENE I NOVINE
WB skala inteligencije (1939) Davida Wechslera za individualno procenji-vanje adolescenata i odraslih, kao tip
instrumenta, zadrala se i ouvala svoj znaaj u psiholokoj praksi sve do danas. Do poetka ovog (XXI) veka
konstruisano je i ponueno praksi i istraivanjima vie desetina testova inteligencije, u svetu i kod nas, ali je malo
njih opstalo u procesu pragmatike selekcije. Veina tih instrumenata je zavrila kao lokalni izum, ili je naprosto

zaboravljena to ne mora da znai da su oni bili bezvredni. Meu testove inteligencije koji su se tokom dueg
perioda odrali i proirili u meunarodnim okvirima spadaju skale inteligencije koje je konstruisao David Wechsler.
Prva skala u tom nizu bila je Wechsler-Bellevue skala forma I, objavljena 1939 godine. Iza nje sledi serija
modifikacija istog testa, obeleena sukcesivnim doterivanjima standardizacionog uzorka, dobnog opsega, namene,
tehnikih karakteristika ispitivanja, obrade podataka s testa, kao i manjim izmenama definicije predmeta ispitivanja.
262
Kad je re o Wechslerovoj skali inteligencije, vano je navesti o kojoj se modifikaciji govori ili pie. Sve
Wechslerove skale su sastavljene od dva skupa testova i svaka omoguuje da se odredi verbalni, neverbalni i zbirni
IQ, koji slui za odreivanje nivoa inteligencije. Sve ove varijante se primenjuju individualno, a procena se vri
kvantitativno, klasifikaciono i kvalitativno. Do sada su objavljene sledee verzije Wechslerovih skala inteligencije:
WB forma I (1939), WB forma II za adolescente i odrasle (1946), zatim WISC verzija za decu kolskog uzrasta
(1949), WPPSI za predkolski uzrast od 4 do 6,5 godina (1967). Slede revizije WAIS (1955), WISCR (1974),
WAIS-R (1981), revizija WPPSI-R (1989) i poslednja verzija WAIS III (Kaufman, 1999). Razlike meu
modifikacijama su znaajne i zato se preporuuje da u izvetaju o nalazu bude naveden pun naziv verzije, a ne samo
skraenica. Osnovna struktura i sadraj subtestova Wechsler-ovih skala su odreeni formom WB tip I. Sve ostale
forme su modifikacije tog izvornog oblika testa. Opta odlika Wechslerovih skala inteligencije je otvorenost za
promene, kao uslov za poboljanje pouzdanosti, valjanosti i pragmatinosti. To je svakako doprinelo dugovenosti i
internacionalnoj prihvaenosti ovog klasinog individualnog testa inteligencije. U psihometrijskom pogledu
Wechslerove skale nisu superiorne, ali je taj nedostatak kompenzovan sledeim prednostima. One slede tradiciju
Binetove skale inteligencije i Spearmanovog koncepta. Usmerene su kliniki" za individualni nain ispitivanja i
procene. Pored toga, ovi testovi, vie od drugih, nude mogunost povezivanja inteligencije i linosti. Ono to izdvaja
Wechslerove skale od drugih testova sposobnosti, pored dugovenosti, jeste proverena robustna pragmatika
valjanost u internacionalnim uslovima. Ovde spada i privrenost konstruktora povremenim poboljanjima i
otklanjanju nedostataka utvrenih na prethodnoj formi testa. To je i razlog postojanja mnogobrojnih varijanata
Wechslerovih skala inteligencije. Meu najvanije odlike Wechslerove skale inteligencije spada osetljivost na
poremeaje miljenja. Zahvaljujui toj odlici Wechslerove skale ulaze u najui izbor dijagnostikih alatki klinikih
psihologa.
Prilikom primene ovih instrumenata treba slediti preporuke iz odgovarajueg prirunika u pogledu naina primene,
obraunavanja i interpretacije za konkretan oblik testa. Wechslerove skale su prihvaene u mnogim zemljama, u
individualnom ispitivanju adolescenata i odraslih, ali i dece, dakle - u elom rasponu dobnih grupa. Meutim, u
istraivanjima se ove skale malo koriste. Wechslerove skale su zadrale privilegovan poloaj u okvirima klinike
procene inteligencije i miljenja kao individualni oblik ispitivanju inteligencije zbog irokog opsega mogue
procene. Pored kvantitativnih IQ merila nivoa sposobnosti, procenjuje se i kvalitet miljenja. Inteligencija i linost
se posmatraju u funkcionalnoj povezanosti. Wech-slerova skala zahteva veoma dugo ispitivanje. Zbog toga je
uraeno nekoliko skraenih formi koje imaju zadovoljavajue korelacije sa elom skalom, ali slabe sa njenim
delovima.
Standardizacija spada u osnovni uslov primene Wechslerovih skala. Kod nas je uraena standardizacija pod
nazivom VITI, koji je akronim za Vekslerov individualni test inteligencije (Berger, Markovi i Miti, 1993). Sve do
tada je korien Wechslerov test WB forma I, ili ponegde forma II, koji je decenijama pri-menjivan na osnovu
neujednaenih prevoda i bez naih normi. VITI (1995) nastao
263
je kombinacijom dve forme: WA1S i WAIS-R. WAIS (1955) predstavlja reviziju WB skalefonnel (1939),
aprimerenjeuzrastuod 16do64godine, dokjeWAIS-R (1981) njegova modifikacija. Izmeu te dve forme WAIS
postoje razlike u proceduri ispitivanja, pa je dobni opseg WAIS-R proiren do 74 godine starosti. VITI je forma u
kojoj je sadraj preuzet iz WAIS, a nain primene iz WAIS-R. Dobni opseg u kojem se VITI moe koristiti je od 16
do 54 godine. Po sadraju nekih verbalnih subtestova VITI je prilagoen naim uslovima i kulturi, u meri koja je za
nas bila mogua. Najnovija verzija Wechslerove skale inteligencije je WAIS III, koji je kao i prethodne verzije
modifikovan. Skale su donekle preureene, a uvedeni su i novi subtestovi. Ova forma omoguuje, pored procene IQ,
i procenu verbalnog razumevanja, perceptivne organizacije, radne memorije i brzine obrade podataka.
Ako razmiljamo o Wechslerovim skalama, ukljuujui i poslednje generacije kao to je WAIS III (1999), moramo
znati da uprkos unetim poboljanjima, ni taj instrument ne moemo ovde primeniti bez prilagoavanja i badarenja.
Pre-ostaje nam da koristimo dve nama prilagoene fonne: VITI - za adolescente i odrasle (1945, Berger, Markovi i
Miti), i REVISK (1998, Biro, M.), za decu uzrasta od 5 do 16 godina (1998, Biro, M.). Sve infonnacije o
standardizaciji, psi-hometrijskim svojstvima i pravilima primene, ocenjivanja i interpretacije treba potraiti u
revidiranim prirunicima.
Dugovenost i status Wechslerovih skala objanjava vie bitnih inilaca, na primer daje poetna ideja preuzeta od
Bineta i dopunjena Spearmanovim modelom strukture inteligencije, daje konstruktor istrajao u usavravanju svog
izuma, daje instrument sukcesivno ispravljan i inoviran, to svedoi o uvaavanju empirijskih injenica, a doprinosi
pragmatikoj valjanosti. Ove skale imaju irok opseg i prate razvojne razlike inteligencije. Najzad, one su zadrale
meoviti tip zadataka na raun sniene objektivnosti ocenjivanja i visoke kvantifikacije, ali su zadrale i osetljivost
na odstupanja koja su dijagnostiki relevantna. Uprkos poboljanjima, neki nedostaci nisu otklonjeni. Saznanja o
inteligenciji nisu pratila razvoj tehnike ispitivanja, tako da rezultati na skalama predstavljaju samo aproksimativnu
meru sposobnosti koju ispitanici demonstriraju i poseduju. Wechslerove skale su ne-ekonomine. One imaju iru

primenu u okviru klinike individualne procene, gde je vaan iri kontekst linosti, nego u usko fokusiranoj
profesionalnoj orijentaciji ili nomotetskim istraivanjima. Poznato ogranienje ovih instrumenata ini kulturalna
pristrasnost, odreena sadrajem i tipom zadataka. To uslovljava nejednakost ansi za uspeh ispitanika iz manjinske
i marginalne kulture naspram ispitanika veinske nonnativne kulture. Uostalom, normocentrini instrumenti imaju tu
istu manu. Novijim modifikacijama Wechslerove skale nastoji se da ispravi ovaj nedostatak tako to se uvode
stratifikovani normativni uzorci kao korekcije za uzrasne, etnike i kulturalne (jezike) varijacije u populaciji. To
znai naputanje ideje o jedinstvenoj i univerzalnoj normi. Sve to je postignuto manje dokazuje da je testovna mera
finalna mera inteligencije, a vie vodi zakljuku da je ona samo komparativno ekonominija aproksimacija, koja je
bolja od slobodne procene. Ovakav rezultat ne dostie nivo nauno objektivne mere kapaciteta opte inteligencije.
264
XIII. PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTI
Testovi inteligencije predstavljaju pronalazak koji je znatno unapredio psi-hodijagnostiku, koji je pomogao
kliniarima u jednom zaista delikatnom poslu i koji je za mnoge ispitanike dao tanu i pravinu dijagnozu. Ukratko,
testovi inteligencije imaju mnogo pozitivnih osobina. Meutim, moramo voditi rauna i o ogranienjima i
nedostacima. Pre pojave Binetove skale i ostalih individualnih testova inteligencija je procenjivana od strane
psihijatara kroz sledee aspekte:
a. ocenom aktuelne, manifestne inteligencije,
b. ocenom ouvanosti miljenja i
c. ocenom vanklinikog i vantestovnog adaptivnog ponaanja.
Testovi inteligencije u prvom redu Binetove i Wechslerove skale daju globalni indeks inteligencije. Vie puta je
isticano daje numeriki indikator bolji ko-relat stvarne inteligencije nego struna procena bez korienja testova.
Meutim, postavlja se pitanje da li je numeriki indeks adekvatna zamena za trodelni pristup ili predstavlja zamenu
samo za jedan deo tog plana? Drugim recima, da li je u uslovima klinike eksploracije dovoljno da se inteligencija
proceni samo na osnovu globalnog pokazatelja ili su potrebni i drugi dopunski podaci? Nema nikakve sumnje da
individualna procena inteligencije ne moe da se prihvati ako je iskljuivo zasnovana na globalnom pokazatelju.
Na klinikoj populaciji testovi inteligencije mogu dati globalne indekse ije je znaenje zamreno a jednostrana
interpretacija neminovno vodi u greku. Ve i minimalno poznavanje klinike populacije je dovoljno da se razume
da je nedozvoljeno brkanje mentalne zaostalosti, mentalnog deficita usled modanog oteenja i mentalnog
propadanja kod shizofrenije. Razlike izmeu ovih kategorija ne mogu se uoiti u globalnom efektu testa
inteligencije. Ova injenica daje povoda za dva pogrena miljenja. Psihijatri, koji dovoljno dobro poznaju razlike
izmeu pojedinih oblika mentalne deficijencije, smatraju da je test inteligencije grublji nego to jeste i nemoniji
nego to izgleda. Argument je: sve vrste mentalnog deficita izjednaene su na testovnom ispitivanju. Nedovoljno
struni psiholozi smatraju da je testovni uinak bitan. Oni prenebregavaju niveliui efekat globalnog pokazatelja,
ignoriu kvalitativne razlike meu bolesnicima i njihovim defektima i zadovoljavaju se jednostavnom
klasifikacionom ocenom prema Ter-manovoj shemi. S obzirom na to daje ova shema zasnovana na kriterijumu inteligencije a ne propadanja, psiholozi naivci" mogu poprilino dapogree. Nesumnjivo, globalni pokazatelj mora da
se izrauna i mora da se prevede u kategorije nivoa inteligencije". Meutim, greka je ako se nazivi razvojnih
kategorija bukvalno primene na sluajeve sa regresivnim, involutivnim i oteenim sposobnostima.
265
Klasifikaciona dijagnoza mora da se analizira i oceni sa stanovita ouvanosti miljenja i vantestovnog, adaptivnog
ponaanja. Wechsler je zauzeo stav da je inteligencija pre efekat" nego ,,uzrok" odreenog naina ponaanja. Taj
stav je naelan i ne moe se bukvalno primeniti i u interpretaciji psihijatrijskih sluajeva. Meutim, globalni indeks
QI ili drugi opti pokazatelj inteligencije nije ni dovoljan ni prihvatljiv kao mera sposobnosti kod klinikih
sluajeva. Ovaj pokazatelj se mora interpretirati u vezi sa procenom naina, toka reavanja zadataka. Treba utvrditi
dali je miljenje ouvano ili nije. Klasifikaciona dijagnoza se mora najpre proveriti procenom kvaliteta i procesa
miljenja.
U ispitivanju inteligencije normalnih osoba putem individualnog testa poput Wechslerovih skala opravdano je
direktno interpretiranje rezultata sa konstruktom inteligencije. Efekat koji je nonnalna osoba postigla na skali
inteligencije uzimamo kao izraz snage sposobnosti ili globalnog kapaciteta" ili G faktora. Pri tome ne
pretpostavljamo da su neki inioci, svejedno koji, znaajno deformisali odnos testovnog efekta i inteligencije. U tom
sluaju pribegavamo kategorisanju i odreivanju nivoa inteligencije, odajui pri tome puno poverenje optim pretpostavkama povezanosti testovnog pokazatelja i aktuelne sposobnosti konkretnog ispitanika. Za nas je test proveren
instrument koji je u skladu sa optim principima, a konkretni pojedinac je tipian za populaciju. To je sve u skladu
sa naelom daje svaki ovek kao svi ljudi".
Iz klinike prakse je poznato da se kod pojedinih grupa bolesnika vrlo esto nailazi na poremeaj miljenja.
Ispitanici imaju "u veoj ili manjoj meri velike tekoe u zadravanju panje na zadacima, u pravilnom opaanju, u
usmeravanju miljenja na reenje zadataka i u kritikom izboru i odreivanju odgovora. Kada takvu osobu testiramo
skalom inteligencije kao to je Wechslerova, obavezni smo da primenimo isti postupak ocenjivanja, izraunavanja
globalnih pokazatelja i klasifikacije inteligencije kao i kod normalnih osoba koje nemaju takve poremeaje u
miljenju. Zbog toga se kliniarima namee pitanje da li je umesno zadrati jednoobraznost ispitivanja i
jednoobraznost tumaenja uinka. U sluaju da prihvatimo princip jednoobraznosti, to je preduslov da rezultate
tumaimo normativno, sukobiemo se sa nizom protivrenosti u samom testovnom ponaanju ispitanika. Naime,
ispitanik sa poremeajem miljenja koji je, pretpostavimo, fakultetski obrazovan i premorbidno inteligentan,

svrstae se u isti nivo kao i normalni ispitanici ouvanog miljenja. Takvo izjednaavanje" je dvostruko
neprihvatljivo. Nije ubedljivo, bar u nekim sluajevima, da je bolesnik zaista toliko niske inteligencije kao to
testovni uinak iskazuje zato to mnoga reenja premauju globalni proek uinaka. Osim toga, poremeaj miljenja
je previe jasan. Ako uz to znamo da su ti poremeaji miljenja prolazni, onda je jo manje prihvatljivo da se
aktuelni testovni efekat zaista poistoveti sa pravom merom globalnog kapaciteta" inteligencije ili G faktora. Ako
ovome dodamo iskustvo, koje potvruje da takve osobe posle izvesnog vremena, pogotovu ako su pravilno leene,
ponovo uspevaju da se ukljue u ivot i sa uspehom nastavljaju svoje poslove, onda je rezerva u odnosu na
primenljivost optih naela o relaciji kapaciteta i test-uinka jo opravdanija. Iz ovoga zakljuujemo da poremeaji
miljenja dovode do sniavanja globalnih efekata na testovima inteligencije, da standardni postupak ispitivanja
266
pretpostavlja da je miljenje ispitanika ouvano, da su interpretacijska pravila testova zasnovana na ponaanju
normalne populacije" i da u klinikoj populaciji koja je x-ti deo opte populacije sreu grupe sa razliitim stepenoin
i vrstom poremeaja miljenja. U interpretaciji test-ponaanja i efekata, posebno optih proeka, moraju se
respektovati karakteristike tih grupa u skladu sa postavkom da su ti pojedinci ne samo ,,kao svi ljudi" nego i kao
neki ljudi". Njihovo aktuelno ponaanje je ak izuzetnije, manje univerzalno, a vie kao neki ljudi". Kliniki i
logiki je besmisleno izjednaiti primarno nizak nivo inteligencije sa snienim nivoom; osobu koja je uvek bila i
ostala na nivou intelektualne tuposti sa osobom koja u fazi akutnog poremeaja miljenja gubi efikasnost i pada do
nivoa tuposti". Te dve osobe zaista nisu jednake. Normalna tupa osoba nije luda", ona misli na jedan organizovani
nain i ne moe se izjednaiti sa osobom koja je dezorgani-zovana i zbog toga pokazuje nizak efekat globalnog testuinka.
Prouavanje karakteristika klinike populacije uvek navodi na prouavanje, klinikih entiteta" ili vrste bolesti". Iz
tog razloga je diferencijacija opteg postupka interpretacije neophodna mera. Binet i Simon su bili svesni te
injenice, ali je njima nedostajalo iskustvo i znanje da bi odreenije formulisali svoj stav. Oni su morali da se
zadovolje iznoenjem opte preporuke da testove treba analizirati kvantitativno i kvalitativno. Staje, u stvari,
kvalitativna analiza za koju svi veru-jemo daje conditio sine qua non. U izvesnom smislu to je sve to nije oteto
natu-ralizmu, to je ostalo van domaaja teorijske i metodske strukturacije. U stvari, to stoje na Binetovoj skali
kvantifikovano" isto je stoje pre Binetove skale jo bilo pod nadlenou kvalitativne analize. Wechsler je uspeo da
pomeri granicu kvan-tifikacije, da otme neto tla kvalitativnom pristupu". Idui njegovim tragom i drugi su dali
svoje doprinose dopunskoj analizi test-ponaanja, koja je ostala van domaaja QI ili drugih tipova globalnih
pokazatelja. Prema tome, postoji potreba da se pored globalnih pokazatelja inteligencije i kvalitativne analize uvede
i jedna trea meukategorija. Razlog za ovu treu vrstu postupaka je pre svega potreba da se otkloni mehaninost i
formalistike greke u dijagnostici. Oekujemo da nam testovno ponaanje prui podatke na osnovu kojih moemo
oceniti da li je globalni pokazatelj direktno u vezi sa kapacitetom", G faktorom ili inteligencijom, ili je samo
prolazna mera formirana pod destruktivnim dejstvom poremeaja miljenja, emocionalnih poremeaja i regresije
linosti.
Po zavretku klasine obrade testa inteligencije i nalaenja klasifikacione dijagnoze nivoa inteligencije", namee se
pitanje interpretacije. Ako je na ispitanik normalna linost, i u formalno-dijagnostikom i u stvarnom smislu, onda
u interpretaciji rezultata biramo postavku o neposrednoj vezi test-uinka i inteligencije. To je opta i osnovna
pretpostavka svakog testa inteligencije pa i Wech-slerovih skala. Suprotno tome, ako je ispitanik kliniki sluaj, ili
je samo formalno nonnalna osoba, onda je na prvi zadatak da ustanovimo da li je testovni rezultat ostvaren bez
posredovanja negativnih uslova kao to su poremeaj miljenja, emocionalni poremeaji i modano oteenje. To
nisu jedini inioci koji mogu da se sistematski odraze na globalnom pokazatelju, ali su za praksu najrelevantniji.
Pretpostavljamo da su neki drugi, takoe potentni inioci, kao npr. uzrast, obrazovanje i motivacija, ve na izvestan
nain kontrolisani i procenjeni. U psihijatrijskoj
267
eksploraciji koristi se komplementarna procena inteligencije i miljenja. Ukoliko je miljenje ouvano, onda je
procena inteligencije plauzibilna i validna u retro-spektivnom i prospektivnom smislu. Obrnuto, ako je miljenje
poremeeno, onda je procena inteligencije aktuelnija i, verovatno, mora biti ponovljena.
U psiholoko-testovnoj eksploraciji inteligencije nema procene miljenja u onoj formi u kojoj se to odvija u
psihijatrijskoj eksploraciji. Umesto toga razvijene su mnoge druge tehnike koje daju kvantifikovane testovne
pokazatelje ali je name-ra srodna. Najpoznatiji dopunski postupci za analizu efikasnosti miljenja jesu:
1. QI razlike izmeu verbalne i neverbalne skale,
2. intersubtestovne razlike (skater-analiza),
3. intrasubtestovne razlike,
4. analiza verbalizacije i
5. indeks deterioracije.
RAZLIKE IZMEU VERBALNOG I NEVERBALNOG QI
Pridravajui se date definicije inteligencije Wechsler je predvideo da se pored globalnog QI izraunava zaseban QI
za verbalnu i za neverbalnu skalu. Na ovaj nain rezultati kazuju koliko je dati ispitanik sposoban da racionalno
misli" i da svrsishodno dela". Naravno, nezavisnost verbalnog i neverbalnog QI podra-zumeva da njihova vrednost
moe slobodno" da varira, mada je kod velike veine ispitanika razlika izmeu njih mala. Po zavrenoj obradi
podataka i izraunavanju QI, procenjiva inspekcijom utvruje povezanost i razlike izmeu tri QI: globalnog,
verbalnog i neverbalnog. Ukoliko su razlike male, ili se kreu u okviru dopustivih razlika, onda se ova prva u nizu

kontrola efikasnosti zavrava prelaskom na sledeu fazu. Svakako da se sa tim u vezi postavlja pitanje kriteri-juma,
koliko iznosi dopustiva razlika verbalnog i neverbalnog QI? Ukoliko se pokae da je razlika V QI i NV QI vea od
doputene, onda je to znak da je potrebna dalja provera, razmatranje i utvrivanje najverovatnijeg razloga ovakvom
odstupanju. Jedan od moguih razloga je i gubitak efikasnosti (poremeaj miljenja, aktualizovani emocionalni
poremeaj ili regresija).
Prema naknadno objavljenim podacima korelacija izmeu verbalnog i neverbalnog QI, za VB skalu iznosi .71, a .81
za VAIS. Ovaj podatak kazuje da i pored visoke povezanosti ova dva QI mogu da se razmimoilaze ak i kada se posmatraju u masi normalne populacije. Prosena razlika izmeu ova dva QI u stan-dardizacionom uzorku VB skale
iznosila je 10 poena. Razlika od 10 poena moe se oekivati u 30% sluajeva, razlika od 15 poena u 18%, dok se
razlika od 20 i vie poena moe oekivati kod svega 4% sluajeva. Uobiajena granica ije prekoraenje upozorava
na opreznost iznosi 15 poena.
Razlika verbalnog i neverbalnog QI, ak i kada je vrlo velika, ima neodreeno znaenje. Pojedinci sa takvim
ekstremnim razlikama ne ine neku odreenu, homogenu celinu. Dodue, primeeno je da su vee razlike ee
meu veoma inteligentnim osobama. To se tumai visoko razvijenim verbalno apstraktnim sposobnostima koje
ostavljaju u senci" uinak na neverbalnoj skali. Interpretacija
268
je u prilog snage jedne vrste sposobnosti a ne slabosti druge. Meutim, ova sistematska razlika izgubila se u
standardizacionoin uzorku VAIS-a. Kod modano oteenih, kada su grupe homogene u pogledu lateralizacije
fokusa povrede, mogu se javiti sistematske razlike u prilog jednoj skali, zavisno od strane koja je oteena (Klove i
Reitan). Ipak, ni ovaj nalaz nije sasvim siguran (Smith) jer se potvruje na jednim, a ne potvruje na drugim
uzorcima. Ukoliko je modano oteenje ipak specifian inilac pojave razlika verbalne i neverbalne skale, onda je
to tako samo u sluaju akutnih povreda a ne i hroninih (Matarazzo, 1972). Velike razlike izmeu QI verbalne i
neverbalne skale mogu da se jave i kod psihoza. Karakteristika psihoza je pad neverbalnog QI u odnosu na verbalni
QI i u odnosu na oekivani neverbalni QI.
MEUTESTOVNE RAZLIKE, SKATER-ANALIZA
Prihvatljivost i uverljivost globalnog rezultata na VB skali proveravamo izmeu ostalog, i na taj nain to
uporeujemo meusobno rezultate subtestova. Ova inspekcija se vri na svakoj skali posebno, sa namerom da
utvrdimo da li je rastur na pojedinim testovima mali ili je, naprotiv, veliki. Inspekcijom rezultata subtestova
dobijamo jednu brzu procenu reprezentativnosti globalne mere. Ukoliko su razlike meu subtestovima vee, utoliko
je globalna mera vie mehanika. Naravno, i tu se postavlja pitanje ta znai velika, a ta mala varijabilnost? Iz standardizacionih podataka se vidi daje aritmetika sredina za VB skalu 100, a standardno odstupanje je 15. Meutim,
za procenu varijabilnosti subtestova vaniji je podatak daje Wechsler ujednaio sve subtestove pogodnom
transformacijom i fiksirao zajedniku aritmetiku sredinu na 10, a standardno odstupanje na 3. Ove statistike mere
nam omoguavaju da jednoobrazno utvrujemo postojanje i stepen varijabilnosti uinaka po subtestovima obe skale
ili itave skale. Sve ovo ne bi zasluivalo neku naroitu panju da nije u vezi sa idejom da je varijabilnost povezana
za linost i da nije, kao to se statistiki tumai, sluajna.
U razmatranju steenih iskustava sa VB skalom Wechsler je podrao ideju Kraepelina o specifinom
diferencijalnom oteenju sposobnosti kod svake duevne bolesti. Kraepelin je smatrao da svaka duevna bolest na
jedan poseban nain oteuje sposobnosti i miljenje. Imajui test inteligencije klinikog tipa koji daje pored tri
globalna pokazatelja jo i 10 specifinijih, Wechsleru se uinilo daje u mogunosti da operacionalizira Kraepelinov
konstrukt diferencijalnog oteenja". Ve u priruniku VB skale VVechsler je dao emu diferencijalnog
oteenja" za etiri iroke kategorije duevnih oboljenja, psihoneurozu, shizofreniju, modano oteenje i
adolescentnu psihopatiju. Ove sheme VVechsler je nazvao profilima. Poto je potreba praktiara za takvim brzim i
spektakularnim dijagnostikim pomagalima bila vrlo velika, Wechslerova ideja je naila na veliki odziv i praktiara
i istraivaa. Pod uslovom da je ovo otkrie opravdano, imali bismo odgovor na pitanje kakvo je znaenje
meutestovne varijabilnosti a ne samo da li je ona velika ili ne.
Ve od pedesetih godina struni asopisi su zasuti istraivakim izvetajima o valjanosti, diskriminativnosti i novim
formulama za profil analizu i konfigu269
ralnu dijagnostiku". Meutim, osetno je da dinamiki orijentisani zeitgeist i kre-pelinovski pristup nisu usklaeni.
Zbog toga se trai neko drugo, pogodnije tumaenje povezanosti varijabilnosti na subtestovima Wechslerove
baterije i linosti ispitanika. Treba imati u vidu da je pojava neujednaenosti ili nepravilnosti rasporeda uinaka na
testu uoena odavno i da je bilo pokuaja da se ta pojava psiholoki osmisli. Mada je uloen znatan napor u taj
poduhvat, poev od Presseva i Colea (1918), ipak je malo ta ostvareno. Pretpostavke o uzroku rastura od samog
poetka bile su psihopatoloke vrste, mentalna nezrelost ili dezorgani-zacija. Meutim, obuhvatna istraivanja tih
radova vezana za Binetovu skalu, kao to je rad Shakowa, zavrena su odbacivanjem ove pretpostavke. Wechslerova
skala je ipak dala novu nadu ovoj staroj ideji zbog toga to je zaista postojala mogunost da je pretpostavka o
selektivnom oteenju ostala bez potvrde zbog nepogodnog instrumenta. Ideju o skateru oivili su Rapaport
saradnici koristei VB skalu formu 1. Rapaport je skater-analizi priao na nov nain. Uvedeno je trostruko
obraunavanje odstupanja svakog subtesta od utvrene vrednosti. Umesto Wechslerovog predloga Rapaport je izneo
i obrazloio svoje predloge. Po njima referentne vrednosti mogu da budu ocena li standardni skor subtesta renik"
zato to je ovaj test od svih najpostojaniji. Druga referentna vrednost je aritmetika sredina svih subtestova, sa
izuzetkom subtesta koji se proverava. Trea referentna vrednost je aritmetika sredina subtestova od kojih se

izuzimaju brojevi i aritmetiko rezonovanje i, naravno, subtest pod proverom. Razlog za iskljuivanje subtestova,
ponavljanje brojeva i aritmetiko rezonovanje, je suprotan argumentu za renik. Ova dva subtesta VB baterije
najnepostojanija su u itavoj skali i najee snieni u psihopatolokoj populaciji.
Tehniko usavravanje obrauna rastura ne moe naravno da resi osnovno pitanje, kao to ne moe da ga resi ni
pogodnija konstrukcija i standardizacija VB skale. I dalje ostaje otvoreno pitanje da lije neujednaenost u nivou
uinaka pojedinih subtestova uslovljena poremeajem ili oteenjem miljenja ili linosti? Ba u tom pitanju je
Rapaport dao najvei doprinos ideji skater-analize. Kao i Binet i Wechsler, tako je i Rapaport dugi niz godina pre
nego to je zapoeo svoju klasinu studiju na Meninder klinici bio veoma predan istraiva miljenja. Za razliku od
pomenute dvojice prethodnika, on je pitanje miljenja razmatrao sa pozicije psihoanalize, posebno Hartmanovih
doprinosa ego-psihologije. Osnovno pitanje koje je Rapaport postavio je kako, na koji nain, utie afekat na
miljenje. U daljem traganju to se pitanje postavilo kao odnos anksioznosti i procesa reava-nja problema. Upravo
ova formulacija je najpogodnija za razmatranje test-pona-anja klinikih sluajeva. Mada je izbegao sva pitanja
vezana za sadraj nesvesnog i mehanizme odbrane, on je minucioznom klinikom analizom dokazivao da je uticaj
destruktivnog dejstva anksioznosti na reavanje problema u vezi sa odreenom strukturom linosti i sa vrstom
poremeaja.
Rapaportov pristup skater-analizi razlikuje se od Wechslerovog na vie naina. Izraunavanje odstupanja i broj
postupaka izraunavanja razliiti su. Takoe ima razlika u broju patolokih grupa ili entiteta" iji je profil na VB
skali defmisan i koje se mogu diferencijalno dijagnostiki identifikovati. Rapaport je identifikovao dva puta vie
dijagnostikih profila nego Wechsler. U postupku koji
270
je razvio Rapaport predvieno je da se svaki subtest detaljno analizira, a kvalitativna analiza je u nunoj vezi sa
profil-analizom. Najzad, za razliku od Wech-slerovog postupka profil-analize, koji je empirijski, Rapaportov
postupak ima neke karakteristike eksplanacije prema konstruktima. U celini Rapaportov pristup se moe oceniti kao
razvijeniji oblik profil-analize.
UNUTARTESTOVNA NEUJEDNAENOST (INTRATEST SKATER)
Skater-analiza je isprva bila ograniena na registraciju neujednaenosti uinka subtestova u sastavu baterije,
odnosno na utvrivanje intenziteta. Ta ocena nije daleko od klasine statistike mere varijabiliteta ili standardne
devijacije. Meutim, vremenom se interesovanje kliniara prenelo sa intenziteta neujednaenosti na kvalitet,
odnosno na profil. Dajui prednost dijagnostikoj vrednosti profila, koji je navodno specifian za svaku
psihopatoloku grupu, istraivai su se bacili na posao da utvrde koji je pravi" profil, na primer psihoneuroze, psihopatije, poetne shizofrenije ili modanog oteenja. Intenzitet ili izrazitost postali su drugorazredne odlike. Bitno
je bilo da se utvrdi pravi" profil i da se na osnovu takvih uzora prepoznaju u masi ispitanika oni koji pripadaju
odreenim vrstama. Ukoliko je profil manje tipian, vie maskiran, utoliko je i uspeh metode dijagnostiara vei. To
je era kada je psihodijagnostika sticala svoj ugled i kada je vetina dijagnostikovanja bravurozno afinnisana. U tom
poletu profil-analiza VB skale zauzimala je poasno mesto uz kralja" dijagnostikih tehnika: Rorschachov test.
Ma koliko daje napora ulagano u otkrie pravog" profila najirih kategorija poremeaja (neuroze, psihopatije,
psihoze i modanih oteenja), a mnogo je otilo i na otkria profila uih klasa (histerije, opsesije, narcistikih
karaktera, hebefrenije i paranoidnih shizofrenija), cilj nikako nije mogao da se dosegne. Nalazi razliitih autora nisu
se slagali. Nesklad je tumaen razlikama u uzorku ili nepouzdanou kraih subtestova (ponavljanje brojeva,
sklapanje figura) ili slabom kontrolom obrazovanja, hospitalizma ili hroniciteta. Poto ambicija nije splanjavala,
traeni su dodatni postupci koji bi mogli da pojaaju efekat profil-analize. Idui tim putem Rapaport je uveo jedan
dodatni postupak analize rastura, to je provera ujednaenosti (neujednaenosti) uspeha unutar subtestova. Poznato je
da su zadaci na subtestovima Wechslerovih skala svrstani po kriterijumu teine". Zadaci koji su u najveem
procentu reavani uspeno, u standardizacionom uzorku, nalaze se na poetku subtesta, dok je zadatak koji je reen
sa najmanjim procentom uspeha na kraju. Ostali su rasporeeni po istom kriterijumu, sukcesivno. Prema tome, moe
se oekivati da e individualni ispitanik koji ne moe da resi sve ve samo jedan deo zadatka subtesta postii
ravnomeran uspeh na poetnim, lakim zadacima, a da e omanuti na teim. Meutim, Rapaport je zapazio daje ovaj
logian" raspored uinaka u pojedinim sluajevima zaobien. Tu vrstu nepravilnosti relativno najee je sretao
kod poetne shizofrenije, ali i ne samo kod nje. On je preporuivao da se paljivo analizira raspored uspeha i
promaaja zavisno od vrste subtesta, vrste zadatka i kvaliteta odgovora (verbalizacija). Intratestovna neujednaenost
i njena analiza korisna je dopunska kvalitativna tehnika. To se posebno
271
odnosi na kliniku populaciju, kod koje se te pojave najvie i sreu. Ukoliko se pojavi intrasubtestovni rastur koji
nema specifian testerasti (cik-cak) kvalitet, za koji se pretpostavlja daje u vezi sa shizofrenim poremeajem
miljenja, onda je preporuljivo ispitati razloge zatajivanju.
ANALIZA VERBALIZACIJE
Proirenje namene testa inteligencije od instrumenta za klasifikaciju ka postupku koji omoguava praenje, analizu i
interpretaciju miljenja jeste zahvat koji je nametnut samom prirodom klinikog pristupa. Nema ni jednog testa
inteligencije, ukljuujui i individualne poput Wechslerovih skala, koji je zaista pripremljen za takav proireni
poduhvat. Najvie to se nudi to je mogunost da se vri opservacija i neka vrsta dinamike interpretacije, to se
skupa naziva kvalitativna analiza. Nedostatak ove dopunske obrade je u tome to, sjedne strane, pretenduje na
ogroman znaaj, a s druge strane, je sasvim neformalizovana, neproverena i u potpunosti privatnog karaktera i
moemo rei spada u vetinu, u neku vrstu umet-nosti u zanatu". Jedna od velikih zasluga koje je Rapaport stekao

je u tome to je iz velike i amorfne mase kvalitativne analize" uspeo da izdvoji verbalizaciju i da je dokumentovano
ponudi kao medijum pogodan za dijagnostiku procenu.
Govor kao sredstvo izraavanja miljenja prouavan je u psihopatologiji u vezi sa razliitim oboljenjima, medu
kojima posebno poglavlje predstavlja shizofrenija. Psihoanalitiari su takode pokazivali interesovanje za govor, ali
ne toliko za formalni aspekt niti za stil, ve za simboliku stranu i segmente u kojima progovara nesvesno".
Analizirajui paljivo doslovno voene zapisnike ispitivanja sa VB skalom, Rapaport je uoio da se u pojedinim
grupama (kategorijama) poremeaja akumuliraju sline verbalne karakteristike. Oigledno je da govor nije neka
jednoobrazna navika, da je fonnalno u vezi sa vrstom psihopatoloke devijacije i daje ta veza uslovljena nainom
miljenja. Podvrgavajui paljivoj analizi svaki pojedini subtest, Rapaport je pronalazio karakteristine primere
verbalizacije koje su kliniari lako prepoznavali kao reprezentativne za pojedine kategorije klinike populacije. Evo
nekoliko primera:
Koliko je rastojanje od Pariza do Njujorka? Pojma nemam, nikad nisam iao tim putem" (adolescentna psihopatija).
Koliko ima stanovnika SAD? Broj stanovnika je deset hiljada" (involutivna depresija, QI95).
ta izaziva nadimanje testa? Neto se deava u bakteriolokom kontekstu. Kad se zagreju, molekuli postaju aktivni
i izazivaju na rastenje" (shizofrenija).
Analiza verbalizacije obuhvata stil, sintaksu a posebno izbor pojedinih reci. Verbalizacija je onaj govor koji ostaje
zabeleen u dijagnostikom protokolu. To je samo jedan aspekt govora, ali i on je sasvim pogodan za
mikroanalizu". Moglo bi se rei da je Rapaport u neku ruku samo proirio klasinu psihopatoloku (patografsku)
analizu govora s podruja psihoza i na ostale oblike mentalne patologije. Rapaport je pri tome ukazao na velike
mogunosti koje doslovno vo272
eni protokol ispitivanja pnia dijaguostiaru. Histerine osobe imaju veomakon-vencionalan renik, dok je sam
govor propraen verbalnim dramatizacijama (oh, jao, vidi sad). Pored toga, histerici naginju moraliziranju, stoje
posebno vidljivo u odgovorima na informacijama, shvatanju i slinostima. Opsesivno kompulzivni imaju bogatiji,
individualizovaniji renik koji upotrebljavaju briljivo. Opsesivni podvlae svoju obavetenost, znaju i pokazuju
vie nego to se zadatkom od njih trai. Za razliku od moralizatorskog stava histerika, opsesivni su pretenciozni ili
patetini. U iznoenju miljenja ili stava, na ta ih pojedini zadaci stimuliraju, histerici su bez dvoumljenja odluni.
Nasuprot njima, opsesivni uzdravaju svoja oseanja pri zauzimanju stava, radije se izjanjavaju intelektualizirano.
Njihova ocena je uzdrana, a esto i neodluna, pa se sve zavrava iznoenjem dve ih vie alternative. Na slian
nain Rapaport je uoptio karakteristike verbalizacije i drugih klinikih grupa kao to su shizofrena grupa (simpleks,
hebefrenija, kata-tonija i paranoidna kao i Y\\CWA mU), pieMuioltena grupa i\\ u naoj terminologiji granini
sluajevi sa dve podgrupe, inhibirana i hiperideaciona, depresivna grupa (neurotina i psihotina podgrupa), i
paranoidna stanja (epizodine paranoidne dekompenzacije i paranoidni karakteri). Od takozvanih psihopatija
obraena je samo grupa narcistikog karaktera.
Vrednost ovih zapaanja, kao i tehnike analize verbalizacije, u tome je to olakavaju dijagnostiku kategorizaciju.
Kada su ostali podaci nespecifini i ostavljaju dijagnostiara u neizvesnosti, analiza verbalizacije moe da prui
podatke koji e pomoi donoenje odluke. Osim toga, analizom verbalizacije moe se odrediti nain miljenja, to
vodi ka procenjivanju postojanja ili nepostojanja gubitka efikasnosti. Ovaj pristup se opravdava argumentom da OI
ne pomae kliniaru u produbljivanju dijagnostikog zahvata, tim pre to su razlike u QI vrlo velike unutar svake
grupe, a esto neznatne izmeu grupa. Grupne razlike QI, ukoliko su dokazane, ne doprinose razjanjavanju
pojedinanog sluaja. Osim toga, iz QI se ne moe saznati da li je miljenje ouvano ili nije, a bez tog podatka je i
sam QI, bar kod psihopatoloki izmenjenih osoba sporan. Analiza verbalizacije bi mogla da se svrsta u ekspresivne
metode, ali to je sporedno. Bitno je daje Rapaport demonstrirao mogunost primene takvog postupka u obradi
podataka sakupljenih regularnom primenom VB skale inteligencije.
PATOLOKI I NORMALNI GUBITAK EFIKASNOSTI
Pad efikasnosti moe se odrediti ako su ispunjeni odreeni uslovi. Naelno je najbolje odreivati efikasnost
uporeenjem aktuelnog uinka na testu inteligencije sa merom kapaciteta. Takav nain je za sada neostvarljiv, iz
prostog razloga to nemamo tehniku koja bi adekvatno izmerila kapacitet. Druga je mogunost da se aktuelni uinak
uporeuje sa uinkom koji je ostvaren pod optimalno povoljnim uslovima. Takav postupak je tehniki izvodljiv ak
i sa Wech-slerovom skalom, zato to ova ima paralelnu seriju (VB forma l i forma 2). Meutim, to ipak ne moemo
smatrati dovoljno praktinom tehnikom. Razlog je taj to ispitanici koji dolaze na psihodijagnostiku eksploraciju,
nemaju prethodnu procenu koja je obavljena pod optimalno povoljnim uslovima". Ako je nemaju
ISPsihodijagnoslika
273
od ranije, a to je pravilo, onda im ih ne moemo ni stvoriti u situaciji kada su primorani da trae psiholoku ili
psihijatrijsku pomo. Prema tome je ideja u celini samo jedan, spekulativni projekt. Trei nain procene
intelektualne efikasnosti zasniva se na unakrsnom uporedivanju uinaka izmeu subtestova iste skale (VB ili VAIS)
ili izmeu raznih testova primenjenih baterijski u eksploraciji jedne osobe. Ovaj nain je poznat kao skater ili profilanaliza i ima nesumnjive vred-nosti, pogotovo ako je dopunjen odreenim oblicima kvalitativne analize, ako je
ispitanik iz dobro prouene kliniko-nozoloke grupe i ako je procenjiva vrstan strunjak sa notom umetnike
kreativnosti. No, meutim, profil-analiza je na klizavom terenu jer ne moe da se osloni na vre, statistiki
dokazane obrasce koji su sigurno diskriminativni. Velika snaga uverljivosti u odnosu na dinamiku individualnog
sluaja oslanja se na rahitinu nogu" nomotetske verifikacije. Samim tim je sporno emu slui kvantifikacija profilanalize. Unakrsno uporee-nje razliitih testova, odnosno procena inteligencije i procena efikasnosti putem uzorka

razliitih tehnika ne moe biti dovoljno pouzdan postupak, mada je za veinu kliniara taj put uverljiv i predstavlja
metod izbora, zato to se toleriu krajnje proizvoljni kriterijumi. Nema osnove pretpostavka da se u individualnom
sluaju mogu razlikovati normalni ispitanici od poremeenih i bolesnih na osnovu intertestovnih varijacija. Kako
god da krenemo, nikako ne moemo zameniti idio-grafski i nomotetiki pristup i ne moemo eliminisati jedan
hipertrofiranjem drugog. Uzalud produbljivanje ipsativnih i kvalitativnih postupaka za ouvanost intelektualne
efikasnosti ako nemamo pouzdanih normi, ako nemamo jasne opte konstrukte i ako nismo verifikovali konstrukte,
instrumente i norme.
Wechsler je povukao otru granicu izmeu dva mogua znaenja testovnog uinka, kao mere inteligencije i kao
mere efikasnosti. Globalni testovni uinak dobija znaenje zavisno od izbora kriterijuma. Jedan je kriterijum
promenljiv, kao to je na Binetovoj skali kalendarski uzrast, a kod Wechslera dobni proek. Drugi je kriterijum
jedna konstanta, kao to je na Binetovoj skali kalendarski uzrast 16 godina, dakle gornja granica razvoja, koja
automatski pripada svakom ispitaniku starijem od 16 godina, ili referentna grupa maksimalnog dometa na
Wechslerovoj skali. U razmatranju ove dvostrukosti Wechsler je stao na stanovite daje varijabilni kriterijum
odrednica inteligencije a konstantni mera neke vrste intelektualne radne sposobnosti" odnosno efikasnosti.
Opredeljenost za varijabilni kriterijum proizilazi iz definicije po kojoj je inteligencija pojedinca merljiva prema
proeku uinka vrnjaka na istom testu. Ova definicija trai da prihvatimo sledee dve pretpostavke:
1. Daje inteligencija pojedinca, tokom ivota, relativno stalna veliina,
2. Da se sa godinama inteligencija menja po jednoj zvonastoj putanji.
Prva pretpostavka je obuhvaena i definicijom koeficijenta inteligencije. Mada je pitanje konstantnosti inteligencije
dosta sporno, ono je ipak prihvaeno uz priznavanje mogunosti skokova. Ostvarenje jedne, makar i relativno
konstantne mere mogue, je samo ako se prihvati dobni proek kao kriterijum. Prema tome, osoba normalne
inteligencije je ona koja zadrava tokom celog ivota istu distancu prema proeku svoje dobne grupe, a QI je u
opsegu jedne standardne devijacije.
274
Poto je QI mera te relacije ili odstupanja od proeka, ona je prihvatljiva kao individualna konstanta. Druga
postavka je da se sa godinama inteligencija menja, pre svega u pogledu koliine uinka, te da svaki dobni uzorak
ima razliiti proek. Kada se proek testovnih uinaka svih dobnih grupa, od 16 do 70 godina, poreda, onda se
dobija krivulja sa profilom oblog talasa koja ima kratak i relativno strm uspon, neto duu oblu zaravan i dugu
opadajuu stranu. Binetov QI pretpostavlja daje odnos izmeu inteligencije i sazrevanja konstantan, dok Wechslerov
QI samo odraava empirijski verifikovan odnos. Krivulja standardizacionog uzorka VB skale i VAIS nije istovetna,
ali je to za koncept QI nebitno.
Zbirni uinak na Wechslerovim skalama kazuje nam da li je ispitanik prose-ne inteligencije, ili je ispod ili iznad
proeka, koliko iznosi odstupanje od proeka i dozvoljava pretpostavku daje tako bilo i bie". Meutim, ta procena
nezavisno od toga da li je iskazana kvantitativno, kao QI ili kvalitativno, kao klasifikacioni sud, ostavlja bez
odgovora pitanje: ta je ispitanik stvarno u stanju da razume, uradi ili uvidi u socijalnim relacijama. Ova
neizvesnost" prati testovnu dijagnozu zbog toga to je ona spoj protivurenosti. Naime, isti zbirni uinak na Wechslerovim skalama ima razliito dijagnostiko odreenje zavisno od starosti ispitanika, odnosno od proeka njegove
dobne grupe kao kriterijuma. Isti zbir uinka na skali ocenjuje se kao nedovoljan ako je ispitanik mlai, a dovoljan
ako je stariji. ovek u estoj deceniji ivota prema dostignuu na skali ocenjen je kao osoba normalne inteligencije,
ali bi sa istim uinkom kao dvadesetogodinjak bio razvrstan kao ispodproseno inteligentan. Wechslerov postupak
sankcionie u merenju inteligencije relativizam. Starost se bonificira.
Wechslerov QI je devijacioni skor, mera uinka na testu odreena biolokim shvatanjem inteligencije i proveren sa
tri aspekta, preko racionalnog miljenja, svrsishodnog delanja i pravilne socijalne orijentacije. Devijacioni skor je
individualna mera inteligencije i zato je odluujue da zaista bude konstanta to je ostvarljivo samo ako se usvoji
dobni proek kao kriterijum. Razmiljajui o Wechslerovom izboru, moemo postaviti pitanje, ta bi se desilo kad
bismo standardizaciju protegli do maksimalne granice ljudskog ivota, na ispitanike starije od 150 godina? Poto se
testovni uinak starijih neprekidno smanjuje, a definicija devijacionog skora zadrava, onda bi vrlo stari ljudi sa
svega nekoliko tanih odgovora bili svrstani kao pojedinci normalne inteligencije". Reenje koje je Wechsler naao
postaje besmisleno u sluaju veoma starih ljudi. Iz tog razloga testovna procena inteligencije starijih ispitanika, bez
obzira na Wechslerovu diho-tomiju inteligencije" i efikasnosti", mora se zasnivati na devijacionom skoru prema
oba kriterijuma.
Kvalitativna, odnosno klasifikaciona dijagnoza puteni Wechslerove skale je isto tako relativna kao to je relativna i
medicinska dijagnoza, soba stara 70 godina moe da ima normalnu inteligenciju i normalne euvane srce, ali u oba
sluaja normalnost" podrazumeva daje to u odnosu na vrnjake". Usled toga to je sutina kvalifikacije
normalnosti u oba sluaja statistika, ona podrazumeva da normalnost ukljuuje i ogranienja, nemogunost, pa i
izvesne propadanje. Koeficijent inteligencije ne kazuje nam nita izvan dobnih granica. Wechsler je pomiljao da
ovu ogranienost prevazie odreivanjem jednog opteg proeka za
275
sve, bez razlike na godine, prema kojem bi se odmeravala apsolutna" inteligencija. To reenje je ipak odbacio kao
artificijelno. Umesto njega je uveo jednu modifikaciju Binetove ideje, po kojoj kao kriterijum koristimo dobnu
grupu sa najviim dometom inteligencije. U standardizacionom uzorku VB skale najvii testovni uinak postigle su
dobne grupe izmeu 20 i 24 godine. U standardizacionom uzorku za VAIS vrhunski proseni testovni uinak
rasporeen je ire, izmeu dobne grupe od 24 i 34 godine. Devijacioni skor pojedinca u odnosu na ovaj fiksirani

kriterijum Wechsler je nazvao koeficijent efikasnosti, ili QE, za razliku od koeficijenta inteligencije, QI. Teorijski
inteligencija ostaje relativno stalna, a efikasnost neprekidno opada sa godinama.
Nedostatak koeficijenta efikasnosti je u tome to je sam naziv ostao nejasan. Dodue, VVechsler je uspeo da izbegne
zakljuak koji mu se nametao da inteligencija opada sa godinama. Umesto toga on je podmetnuo" efikasnost kao
termin koji oznaava deterioracioni efekat starenja. Pitanje je koliko smo zaista uvereni u to daje razlika izmeu
inteligencije 24-godinjeg oveka i 65-godinjaka, u stvari, samo razlika u efikasnosti". Drugi nedostatak
VVechslerovog reenja je taj to njegova mera efikasnosti zavisi od inteligencije umesto daje nezavisna. Naime,
stoje inteligencija starije osobe via, to je i koeficijent efikasnosti vii, i obrnuto. Iz toga sledi da su osobe vee
inteligencije uvek efikasnije, a nie inteligencije neefika-snije od proeka. Ono to ne moemo saznati ovim putem
jeste procena efikasnosti u odnosu na sopstveni kapacitet. Meutim, u klinikom radu za nas je daleko vanije da
odredimo ouvanost ili efikasnost u odnosu na sopstvenu inteligenciju nego u odnosu na kriterijum najpametnijeg
godita".
NORMALNI TOK PROPADANJA SPOSOBNOSTI
U individualnom klinikom radu problem se esto javlja u formi pitanja: na koji nain se odraavaju anksioznost,
nesvesni konflikti i poremeaji ega na miljenje i inteligenciju. Pri tome se gubi iz vida da i drugi, daleko robustniji
optiji inioci, kao to je starenje, mogu uticati na uinak i testovne pokazatelje miljenja i inteligencije. Koliki je
udeo emocionalnih poremeaja, a koliki je udeo normalnog opadanja sposobnosti nije mogue zasad tano odmeriti
ni naelno ni u individualnom sluaju. Samim tim je posao kliniara riziniji, a procena vie kvalitativna.
Istraivanja razvoja inteligencije od prvih godina ivota do kasne starosti uglavnom potvruju razumsku predstavu o
ivotnom ciklusu. Meutim, bolje kon-trolisani nauni pristup je zasluan i za neke ispravke i neprijatna otkria, kao
to je nalaz o brzom dostizanju plafona razvoja inteligencije i nalaz o relativno ranom poetku opadanja
inteligencije. Ova otkria o razvoju inteligencije vrlo su znaajna, ali po svemu sudei nisu ba ista kao suza". Ima
injenica kojima se moe dokazivati da se neke sposobnosti, vetine i snalaenja postepeno poveavaju i posle
dostizanja kritinih dobnih granica, bar kod izvesnog broja ljudi. Takoe se dokazuje da ritam opadanja sposobnosti
nije ravnomeran, ve naprotiv, da zavisi od angaovanosti, motivacije, pa i profesije. Ove protivurenosti se
pokuavaju razreiti uvoenjem dvostrukog koncepta inteligencije. Cattell i Horn (1963) razvi276
li su teoriju o fluidnoj" i kristaliziranoj" inteligenciji. Fluidna inteligencija je ona prava, prirodna opta sposobnost
koja se u pogledu razvoja relativno brzo penje do maksimuma. To je otprilike 16 godina. Kristalizovana
inteligencija se realizuje u skladu sa kulturom, uenjem, motivacijom i profesijom. Ona se razvija sporije, ali due
nego fluidna inteligencija. Ovakvo razmiljanje olakava teorijsko objedinjavanje nepodudarnih podataka, ali u
formi kakva je danas ova dualistika teorija ne skida teret sa plea kliniara. Bilo bi dobro da imamo podesne instrumente za procenu fluidne" ili bioloke inteligencije" (Halstead) ali nemamo. Stojimo pred problemom da
omnibus-testovima unitarneg koncepta inteligencije odreujemo ouvanost ili pad jedne meavine.
Jedno od kljunih pitanja odnosi se na to kada poinje prirodno, nonnalno opadanje inteligencije? Wechsler se
poziva na rezultate standardizacionih uzoraka putem ijih prosenih testovnih uinaka zakljuuje da ve posle 24
godine krivulja poinje da se sputa. Kao jak argument u prilog testovnim dokazima Wechsler navodi krivulju
prosene teine modane mase. Na toj krivulji prikazane su paralelno, na istoj dobnoj skali, prosene teine
modane mase i proseni testovni uinci. Te dve krivulje su skoro paralelne. Iz toga Wechsler izvodi zakljuak da
njegova skala meri neto to je blisko biolokoj inteligenciji i da inteligencija poinje da opada ve posle 24. godine.
Opadanje je, dodue, isprva jedva primet-no, ali se kasnije ubrzava. Prihvatanje takvog zakljuka nije lako, jer se
moramo suoiti sa dve vane injenice. Prva je injenica da je granica porasta odnosno poetak opadanja
inteligencije na novom uzorku za VAIS pomerena ka starijim dobnim grupama. Na uzorku iz 1939. godine opadanje
poinje posle 24. godine, a na uzorku iz 1955. godine posle 29. godine. Druga je injenica da su u oba uzorka mlai
kolovaniji nego stariji. Ako poveemo te dve injenice, onda nam se namee jedan robustan faktor koji je
VVechsler zanemario, a to je obrazovanje. Drugim recima, zaobilaenje udela obrazovanja u testovnom uinku
pogotovo na skali koja ne diferencira fluidnu" i kristaliziranu" inteligenciju, nije mogue.
Nesporazumi o znaenju krivulje dobnih proeka na testu inteligencije ne mogu se razreiti debatom i potezanjem
boljih argumenata. To znai da su nam potrebni drugi, pogodniji podaci i drugaiji metodoloki pristup. Pitanje
razvoja inteligencije ne moe se resiti do kraja merenjem uzoraka raznih dobnih grupa. Moda emo vie saznati
longitudinalnim (prospektivnim) studijama, retestira-njem istih ljudi u sukcesivnim fazama ivota. Na ovaj nain je
mogue izbei nekontrolisano uplitanje niza poznatih i nepoznatih inilaca koji karakteriu razliite ljude u
razliitim uzorcima dobnih grupa. Nema logikog opravdanja da se sve razlike redukuju na godine ivota. Sa
longitudinalnim studijama kroz ceo ivot" dobijamo jednoznanije rezultate. Takvih studija ima poprilian broj. Jo
od Termanovih longitudinalnih istraivanja javljaju se radovi u kojima isti istraiva, odreenom vrstom
instrumenata ispituje iste osobe kroz period od deset do etrdeset godina. Od savremenih istraivanja ove vrste
raene Wechslerovim skalama, istie se studija Bayleyeve (1955). Ona je pratila intelektualni razvoj pedeset osoba
od roenja do 36. godine ivota. Na temelju dobijenih podataka Bayleyeva je osporila dve bazine postavke o
razvoju inteligencije. Ona je osporila postavku o opadanju inteligencije posle dvadesete godine. Naime, testovni
uinak njene
277
grupe ispitanika nije se smanjivao ni u 36. godini. Razlika izmeu Wechslera i Bayleyeve najbolje se vidi na
sledeim grafikonima:

GRAFIKON 3.
Krivulja intelektualnog razvoja iste osobe
Uzduni preseci u 19, 50,i 61. godini
Armijski alfa test
As standardnih skorova
1919
1950
1961
GRAFIKON 4.
Krivulja intelektualnog razvoja u komparaciji dve vrste studija
Popreni presek
60 55 50
As tand, skorova
Uzduni presek (studija praenja)
60 55 50 45
30 10 50 60 70
30 40
50
60 70
Ispitivanje je obavljeno baterijom primarnih mentalnih sposobnosti. Krivulje
predstavljaju skorove za prostorni faktor (puna linija), faktor rezonovanja
(crtice) i verbalni faktor (takice).
Bayleyeva je takode osporila postavku o inteligenciji kao individualnoj konstanti. Po tom shvatanju individua
zadrava tokom celog ivota isti relativni poloaj medu svojim vrnjacima. Ona smatra da to nije tano i da se
relativni poloaj moe promeniti i da se faktiki i menja. Naravno, misli se na poboljanje jer su pojave pogoranja i
pada ve odavno poznate u psihopatologiji.
KOEFICIJENT DETERIORACIJE
Proseni uinak dobnih grupa sve vie opada na Wechslerovim skalama, iz ega je izveden zakljuak da
inteligencija poinje da se gubi im je dostigla najvii
278
domet, da je tempo propadanja progresivan i da je najvaniji inilac razvoja inteligencije bioloki. Ove svoje
zakljuke Wechsler je dopunio posmatranjem krivulje svih pojedinanih subtestova svojih skala. Osnovna
karakteristika upored-nih putanja subtestova jeste pojava rasipanja. Tempo razvoja subtestova je neujednaen. Mada
se kod svih zapaa faza uspona, krai ili dui plato i faza opadanja, kod jednih je sputanje ranije, a kod drugih
kasnije. Ova pojava je navela Wech-slera da zakljui daje propadanje inteligencije diferencijalno i da se testovi
mogu podeliti, zavisno od aspekta koji zahtevaju, na otporne (sporo propadajue) i na neotporne (brzo propadajue).
Sve to zajedno ukazuje na to da se generacijske razlike u inteligenciji ne svode samo na koliinu. Usled
diferencijalnog uticaja dete-rioracije, struktura inteligencije se takoe menja sa godinama, pogotovo u silaznoj fazi.
Osnovna odlika nekih testova ukljuenih u Wechslerove skale je neotpornost prema blie neodreenim
destruktivnim dejstvima, bila ona vezana za starenje ili patoloke pojave kao to su modana oteenja ili psihoze.
Nije sasvim jasno zato neki testovi odolevaju, a drugi podleu tim uticajima. Ostajui na samoj konstataciji stanja,
Wechsler je utvrdio da postoji odreena granica do koje se razlike izmeu otpornih i neotpornih moraju prihvatiti
kao normalne ili neindikativne. Razlike koje su vee od te empirijski utvrene kriterijske vrednosti ve ukazuju na
prisutnost destruktivnih dejstava na miljenje i na inteligenciju. Ovaj metod utvrivanja gubitka sposobnosti (ako je
pad trajan) ili gubitka efikasnosti (ako je pad prolazan) naziva se diferencijalni uinak. S obzirom na to da se ova
mera moe odrediti na osnovu standardnih skorova subtestova po odreenoj fonnuli i da se dobija kao nusprodukt
testiranja, a uz to na jedan mehaniki (objektivan), statiki nain, metoda izraunavanja koeficijenta deterioracije"
je naila na iroku pri-menu u psihodijagnostici.
Slaba strana ideje o merenju propadanja inteligencije preko koeficijenta deterioracije je u tome to je performansgrupa testova u celini bila podlonija gubicima. Na taj nain se podela na otporne i neotporne praktino izjednaila
sa podelom subtestova na verbalnu i neverbalnu skalu. To izjednaenje, u stvari, ponitava vrednost itavog otkria
iz tog razloga to su asimetrini rezultati na ove dve skale normalni. Kod ljudi sa prevagom performans-skale pojava
deterioracije ne bi se mogla prepoznati jer bi se, pod uticajem destruktivnog procesa, obe skale izjednaile ili
zamenile prevagu uz malu razliku. Suprotno ovome, one osobe koje iz itavog niza razloga imaju vii uinak na
verbalnoj skali, to je est sluaj kod veoma inteligentnih, automatski bi se svrstale u sumnjive na intelektualno oteenje. Izlaz iz tog orsokaka naen je u izjednaavanju broja verbalnih i neverbalnih testova u grupi otpornih i
neotpornih.
Grupa otpornih testova:
VB FORMA l
VAIS
informacije (ili renik)
renik
shvatanje
informacije
sklapanje figura
sklapanje figura
nedostaci na slikama
nedostaci na slikama

279
Grupa neotpornih testova:
ponavljanje brojeva
slinosti
ifre
Kohsov mozaik
ponavljanje brojeva
aritmetika
ifre
Kohsov mozaik
Koeficijent deterioracije je, u stvari, procenat koji se dobija sumiranjem standardnih skorova u grupi otpornih i
neotpornih i obraunavanjem po sledeoj formuli:
(otporni) - (neotporni) _
(otporni)
Gubitak od 20 i vie procenata ukazuje na opadanje ili oteenje inteligencije bez specifikacije uzroka. VVechsler je
do kraja ostao uveren u praktinu vrednost procene diferencijalnog uinka, uprkos preteno negativnim rezultatima
valida-cionih istraivanja. Korelacija ovog indeksa sa drugim veinom je niska. Pored toga, nije naeno
zadovoljavajue objanjenje za negativne indekse deterioracije. Zbog svega toga, namee se zakljuak, uprkos
velikoj privlanosti ideje i jednostavnosti postupka, ova mera nije izdrala test realnosti. Naravno, kao i svaku drugu
meru, tako i ovu moemo popraviti u tom smislu da zahvati vie sumnjivih ili da identifikujemo deteriorirane sa
veom sigurnou. Meutim, u nedostatku teorijskog objanjenja ove korekcije poveavaju rizik.
PROCENA PROPADANJA JE IZBOR
Klinika procena je uopte uzev pristrasna u tom smislu to je orijentisana na otkrivanje i merenje" gubitka ili
rastrojstva. I ovde smo se bavili pitanjem procene gubitka efikasnosti mada je pitanje moglo da se formulie i
pozitivno. Netano je da u klinikoj praksi nema potrebe za ocenom pozitivnih potencijala. Na primer, u
psihodijagnostikoj proceni podobnosti za psihoterapiju potrebno je oceniti ba pozitivne potencijale. Sloiemo se
dakle da je poeljno ispitati i proceniti i ouvanost i gubitak efikasnosti ili inteligencije. Problem se javlja u vezi sa
realizacijom, jer nijedan psiholoki test ne dokazuje jasno i nedvosmisleno, nijedno od ta dva stanja. Svi u praksi
korieni instrumenti, neki vie neki manje, daju podatke koji se mogu interpretirati kao potvrda ouvanosti ili
opadanja efikasnosti. Meutim, svaka takva interpretacija, bez obzira na vrstu testa, moe biti i tana i netana.
Greke u dijagnostikoj proceni mogu biti dvojake: greke tipa netane potvrde stanja koje istraujemo (fal
pozitiv") ili greke tipa netane negacije (fal negativ"). Za primer uzimamo etiri sluaja koja su testirana VB
skalom.
Klinika dijagnoza
1. normalan
2. modano oteenje
3. normalan
4. modano oteenje
Testovna procena
ouvana inteligencija ouvana inteligencija oteena inteligencija oteena inteligencija
Valjanost
T FP
FN T
280
Svaki test ili skala apriori se podeava na takav nain koji predstavlja optimalno reenje izmeu dva meusobno
iskljuiva zahteva da se obuhvate svi sluajevi sa odreenim osobinama, ma koliko intenzitet osobina bio slab, a da
se ne obuhvati nijedan sluaj koji nema kritine osobine. Ukratko, instrumenti su podeeni da ostvare najpovoljniji
razmer izmeu irine obuhvata i istoe obuhvata. Svi nai instrumenti su jednostrani i zavise od izabranih
kriterijuma. Pri izboru kriterijuma unapred se odreuje koja je greka nepovoljnija. I skale inteligencije mogu biti
lake" ili teke", to ukazuje da su podeene da daju vie tanih klasifikacija na jednom kraju dihotomije, a vie
greaka na drugom kraju. VB skala je lak" test inteligencije. Na njoj je klasifikacija niih nivoa tanija, a viih
nivoa nepouzdanija. Kod Domino-testa je obrnut sluaj. Skoro sve skale inteligencije daju vie netanih klasifikacija
modano oteenih nego tanih klasifikacija. Lak test, kao to je VB skala, daje vie greaka tipa fal negativ" kada
se primenjuje u ispitivanju ispodprosenih po inteligenciji, dok tei test daje vie greaka tipa fal pozitiv". Na
takvoj populaciji VB skala e znatan broj mentalno zaostalih razvrstati u neto vii nivo inteligencije, dok Dominotest razvrstava vie osoba u nii nivo nego to je opravdano.
Posebno konstruisani testovi sa specifinom namenom podeavaju se da obuhvate sve sluajeve sa odreenim
karakteristikama. Pri tome se posebna panja obraa na to da indikatori budu to istiji" ili to reprezentativniji.
Svaki standard-izovani instrument se podeava da grei na strani koja je manje vana za datu svrhu. Ako nam je cilj
da identifikujemo u klinikoj populaciji, samo na osnovu psihodijagnostikog instrumenta, sve sluajeve sa
modanim oteenjem, onda emo primeniti jedan veoma irok program indikatora. Na taj nain poveavamo
mogunost da identifikujemo sve modano oteene osobe koje ispoljavaju makar i najmanji broj indikatora i
najreu vrstu simptoma. Ovaj potez daje nam najvie mogunosti da niko ne promakne" i smanjenje greaka fal

negativa". Sa druge strane, i srazmerno prenaprezanju kriterijuma poveavamo opasnost da naom dijagnostikom
racijom" pohvatamo i krive i prave. To znai daje cena izbora niko nee promai" plaena velikim udelom greke
tipa fal pozitiva" u ukupnom bilansu.
Izbor povoljnije greke, jer one su neizbene na sadanjem nivou razvoja, nauke i dijagnostike, zavisi takoe i od
populacije bolesnika. Ima institucija ija je populacija veoma heterogena. Ako su uzorci" odnosno kategorije
bolesnika u toj populaciji relativno ravnomeme, onda je primena psihodijagnostikih tehnika i klinike baterije
potpuno opravdana. Meutim, ako je populacija bolesnika homogena, kao to je sluaj u mnogim specijalizovanim i
super specijalizovanim ustanovama, onda je korienje testova za klasifikaciju sluajeva skoro izlino. Ako je,
pretpostavimo, populacija jedne specijalizovane institucije za leenje alkoholiara homogena u 98 posto sluajeva,
jer su skoro svi pacijenti alkoholiari, to je i bio uslov da budu upueni i primljeni u tu ustanovu, onda je
besmisleno pri-menjivati neki test za identifikovanje alkoholiara na toj populaciji. Razlog nije samo to to bi takva
primena instrumenata bila praktino validaciona studija. Daleko je jai argument da test koji postie 80 posto tanih
klasifikacija ili ak 90 posto, to je ve izvanredan uspeh ne moe poveati procenat tanih klasifikacija
281
u populaciji koja je 98 posto homogena. Kada bi svakog ko je upuen u tu ustanovu na osnovu uobiajenih
prethodnih provera putem istih kanala automatski dijagnozirali kao alkoholiara, uspeh bi bio vei nego to moe da
postigne vrlo dobar test. Automatska dijagnoza bila bi tana u 98 posto sluajeva, a testovna samo u 90 posto.
PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI NEUROTIARA
Grupno testiranje je nesumnjivo daleko ekonominije od individualnog, ali je kliniko ispitivanje, po definiciji
individualno. Osnovni razlog kojim se takva neekonomina eksploracija opravdava je taj da kliniki sluajevi" ne
mogu biti dovoljno efikasni ako nemaju dovoljno kontakta sa ispitivaem. Drugi razlog je taj to individualno
ispitivanje omoguava bolje poznavanje promaaja, zbog pada efikasnosti, od obinog" promaaja. Dijagnostiko
utvrivanje neefikasnosti omoguava nam ispravku mehanike testovne ocene, kao i donoenje klasifika-cione
pretpostavke.
Klinike injenice nedvosmisleno ukazuju na to da se neurotian ale na raznolike i mnogobrojne smetnje u
reavanju problema. Teorije o neurozama takode prihvataju albe neurotiara kao injenice i daju odreena
tumaenja porekla i mehanizma. Iskustva psihodijagnostiara u radu sa neurotiarima takode se slau sa optom
ocenom da neurotian imaju vee ili manje smetnje i da ove mogu da dovedu do privremenih ili ponovljenih
neuspeha na testovima. Iz svega ovoga namee se zakljuak da nesvesni konflikti, emocionalne napetosti i pojaana
anksioznost uslovljavaju parcijalno snienje uinka na testovima inteligencije, a po svoj prilici i na ostalim
testovima (na primer projektivnim).
U priruniku za VB skalu Wechsler je opisao tipian profil neurotiara, dajui time podrku profil-analizi.
Oslanjajui se na ovaj autoritativan izvor, kliniari su decenijama pokuavali da opravdaju svoju veru u Wechslera,
u njegovu skalu i u validnost profil-analize. Sve do polovine pedesetih godina, dok je dijagnostika klasifikacija
smatrana za vanu predfazu terapije, ovi su pokuaji nastavljeni uprkos krajnje kontradiktornim rezultatima
validacionih studija. Neuspeh validacionih istraivanja objanjen je nejasnoom dijagnoze psihoneu-roza,
divergencijom kriterijuma i razlikama uzoraka u mnogim bitnim parametrima.
Rapaport (1945) razvija profil-analizu na drugaijim osnovama povezujui je sa ego-psihologijom. U empirijskoj
studiji u kojoj je proverio svoje ideje on je psihoneurotiare podelio u vie podgrupa. Umesto da proverava
Wechslerovu ideju opteg neurotinog test-profila, on je opisivao profile histerije, opsesivno kompulzivnih,
depresivnih, anksioznih i meovitih neurotinih stanja. Diferencijalni pristup Rapaporta je ispravniji. To se namee
iz njegovih nalaza, koji ukazuju da se histerici i opsesivno kompulzivni u mnogo emu suprotno ponaaju, mada su i
jedni i drugi svrstani u psihoneuroze. Rapaport je uoio da histerici imaju nii verbalni QI nego neverbalni, dok je
kod opsesivnih obrnut odnos. Zatim, histerici imaju nii standardni skor na infonnacijama nego na shvatanju, dok je
kod opsesivnih obrnuto. Pitanje je zastoje to tako? VVechsler se nije uputao u tumae282
nja, dok Rapaport smatra daje u razlozima sutina razlika. Informacije su sniene kod histerije zbog toga to je
potiskivanje dominantni mehanizam odbrane. Potiskujui seksualne impulse histerici grubo potiskuju i druge
infantilne" impulse kao to su Ijubopitljivost. Oni ostaju egocentrino uski, ne vezuju se za kulturu i ne angauju se
u irinu. Nasuprot niima, opsesivni se zatiuju izolacijom afekta i intelektualizacijom. To daje suprotne efekte, koji
se ogledaju u intelektualnoj Ijubopitljivosti, u sakupljanju znanja, u vezivanju za kulturu. Histerici daju daleko
manje odgovora na informacijama nego to prilii njihovom stepenu obrazovanja, dok opsesivni daju vie nego to
od njih moemo oekivati. Oni se pomalo i razmeu, jer znaju da znaju. Na subtestu shvatanja histerici ispoljavaju
iznenaujue snalaenje s obzirom na demonstraciju oskudne informisanosti. Oni probleme reavaju jednostavno, u
skladu sa ustaljenim obiajima i vrednovanjem. Ukoliko se konformistike rezonovanje vie ponderira, a toga u
shvatanju ima dosta, utoliko je histerik uspeniji. Nasuprot njemu, opsesivni se slabo snalaze u shvatanjima. Umesto
prizemnog prakticizma histerika, koji na ovom subtestu donosi obilatu nagradu, opsesivni se uputa u
intelektualizaciju, u izlaganje razliitih mogunosti, gubei se u alternativama. Bez obzira na bogatu informisanost,
opsesivni ispoljavaju klasinu sliku pada efikasnosti upravo na onom subtestu koji najvie provocira njihove
mehanizme odbrane - intelektualizaciju. Umesto da reavaju problem u racionalnom smislu, opsesivni se pokazuju
kao karikatura mislioca i zaglibljuju se u sam proces miljenja. Rapaport smatra daje ovaj flagrantan pad efikasnosti
uslovljen bazinom ambivalencijom opsesivne strukture. Skoro svi neurotian, bez obzira na podvrstu, imaju slab
uinak na subtestovima ponavljanja brojeva i aritmetikog rezonovanja. Oba ova subtesta dovode se u vezu sa

ukljuenou u situaciju, u zadatak i u cilj ispitivanja, ukratko, u ,,sada i ovde". Taj specifian deficit neurotiara dao
je povoda da se oba ova subtesta nazovu testovima efikasnosti. Njima su po indikativnosti slini subtest sklapanja
figura na performans-delu skale.
Svi pokuaji da se pouzdano identifikuju neurotiari na osnovu konfiguracije rezultata na Wechslerovim skalama
ostali su bez efekta. Meutim, profil-analiza je veoma branjena meu kliniarima i zbog toga je napravljen nov
pokuaj ali sa drugim ciljem. Umesto da se odreuje neurotinost, koja je veoma neodreena kategorija, odabrana je
jedna od bitnih dinamikih konstituenti neuroze, anksioznost. Prvi pokuaji nisu bili osobito ohrabrujui zato to su
se kontrolne studije zavravale bez potvrde. Pokazalo se da profil na VB skali nije diskriminativan u odnosu na
optu anksioznost (Shoben, 1950; Wamer, 1950). Sledei pokuaji usmereni su na dokazivanje povezanosti profila
na VB skali sa dve vrste anksioznosti. Uvodi se kategorija anksioznog stanja", koja odgovara reaktivnoj ili
situacionoj anksioznosti, i druga kategorija pod nazivom crta anksioznosti", koja odgovara trajnom svojstvu koje je
relativno nezavisno od situacije ili provokacije. U skoro svim istraivanjima ovih konstrukata kao mera situacije
anksioznosti uziman je iskaz subjekta o tome kako se osea, dok se kao mera crte anksioznosti koristi skala
manifestne anksioznosti (Tavlor, 1953). Iz mnogobrojnih studija posveenih empirijskom istraivanju ove veoma
provokativne teme mogu se izvesti sledei zakljuci:
283
1. Veza opte anksioznosti i inteligencije, merena Wechslerovim skalama, neznatna je. Meutim, korelacija je
negativna za grupe sa ispodprose-nim nivoima inteligencije.
2. Nije naen odreeni profil koji odgovara anksioznosti. Meutim, pouzdano je utvreno da je subtest ponavljanja
brojeva osetljiv na pojavu situacione anksioznosti.
3. Nije utvren specifian profil anksioznih linosti, odnosno crta anksioznosti. Pokazalo se da takve osobe, po
pravilu, podbacuju na onim testovima na kojima se uinak demonstrativno ocenjuje, kao to je, na primer,
aktiviranje toperice. Diferencijalni uinak pod stresom je jedina pouzdano utvrena karakteristika anksioznih
linosti na Wechslerovim skalama.
4. Somatizovana anksioznost odnosno zabrinutost za rad telesnih organa ispoljava se u oteanom reavanju
subtesta sklapanja figura.
U celini gledano, postignuti rezultati potvruju vezu izmeu linosti i inteligencije. Neuspeh vezivanja neurotinosti
kao opte kategorije za konfigu-ralnu analizu Wechslerovih skala najverovatnije pada na teret neujednaenosti kriterijuma dijagnoziranja neuroze u sloenom sastavu izabranih grupa. Odreeniji konstrukti o linosti imaju vie
izgleda da se potvrde.
PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SOCIOPATA
Sa dananjeg stanovita je zauujue koliko je klinika psihologija uloila napora da afirmie krepelinovski
klasifikacioni sistem. Vei deo validacionih eksperimenata i istraivanja, do kraja ezdesetih godina, predstavlja
davanje podrke tom sistemu. To je injeno uprkos mnogim negativnim ocenama i intimnim uverenjima koja su
dolazila do izraaja u verbalnoj komunikaciji i podrugljivim dosetkama kao to je definicija ,,da je psihopata osoba
koja mi se ne dopada". Meu one grupe devijantnih osoba koje se mogu identifikovati i pomou profila VB skale
Wechsler je ubrojao i adolescentnu psihopatiju. Kasnije, u priruniku za VAIS, on je zamenio taj izraz oznakom
sociopatija", ali je zadrao ranije implikacije.
Najupadljivije odlike test-profila adolescentnih, mukih sociopata jesu snieni rezultati na informacijama (kao kod
histerija) i relativno povienje na sreivanju slika (strip). Trea karakteristika sociopata je vei uinak na
performans--delu nego na verbalnom delu skale (takoe svojstveno histerinim linostima). Za Wechslera je ostala
zagonetka zato je rezultat na stripu povien kod sociopata kada je po njegovom shvatanju sreivanje slika u niz test
socijalnog aspekta inteligencije? Ovu protivurenost Wechsler je pokuao da prevazie interpretacijom da je
sociopatija defekt u akcionom a ne u perceptivnom aspektu socijalne inteligencije. Sociopati sasvim dobro uviaju
karakter i znaenje socijalnih relacija, kao i normalne osobe, ali ih iskoriavaju bez skrupula manipuliui ljudima.
Meutim, on je morao da prizna da to nije uvek tako, da ima psihopata i sa defektnim socijalnim percepcijama. Na
kraju, on je svoju tezu ograniio na ado-lescentni uzrast i na muke ispitanike.
284
Dugo traganje za specifinim test-profilom sociopatije zavrilo se bez rezultata. Jedino je naeno da je performansskala iznad verbalne ee nego kod veine kontrolnih grupa. Meutim, ovaj nalaz ima ogranienu praktinu
vrednost zbog velikih individualnih varijacija. Naravno, samo po sebi vei performans QI ne dokazuje, pa ak ni ne
nagovetava, sociopatski karakter. Neuspeh u ovom pitanju ne predstavlja veliko iznenaenje. Definicija sociopatije
je nezadovoljavajua i uz to preiroka. I ovaj promaaj potvruje da je besmisleno traiti potvrdu izmeu test-profila
Wechslerovih skala i irokih, slabo definisanih kategorija.
PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SHIZOFRENIARA
Shizofrenija je oboljenje koje uporno izaziva gotovo sve klinike discipline, ukljuujui i kliniku psihologiju, i
podstie ih. O shizofreniji je mnogo pisano, ona je istraivana vie nego bilo koja druga grupa mentalnih oboljenja.
Kao rezultat tih napora moe se navesti daje shizofrenija detaljno opisana i daje prihvaena jedna uproena
kategorizacija koja je vie teorijska nego faktika. Podela shizofrenije na hebefreniju, simpleks, katatonu i
paranoidnu formu ima opravdanja samo u vrlo malom broju sluajeva koji, iz neobjanjivih razloga, deluju kao da
su ,,iz knjige izali". Svi ostali, a to znai veina takvih bolesnika pripada meanom" tipu, pri emu se esto
smenjuju isti tipski oblici ponaanja.
Nevolja sa shizofrenijom nije samo u tome to je naziv irok, to obuhvata veoma razliite klinike slike bolesti i to

mnogi sluajevi ne odgovaraju definiciji, dok neki drugi koji bi odgovarali definiciji nisu tako rasporeeni. Postoje
velike razlike medu shvatanjima, kriterijumima za dijagnostiku, i naroito u interpretaciji etiologije i sutine ove
bolesti. Naravno, ima i takvih shvatanja da shizofrenija i nije bolest ve samo reakcija na ponaanje ljudi prema
jedinki koja je naprosto sasvim drugaija". Prema tome, suoeni smo sa jednom irokom kategorijom koja je
nominalno jedinstvena, ali faktiki nije. Druga strana, koja je pozvana da leci, da pouava i da tumai ovakvo
ponaanje takoe je podeljena kriterijumima, nainom leenja i teorijskim tumaenjem etiologije i sutine
shizofrenije. U praksi nije izuzetak da bolesnik dobije dijagnozu shizofrenije u jednoj ustanovi ili od jednog
psihijatra, a kroz neko vreme, u istom stanju ili u novoj fazi pogoranja dobije drugu dijagnozu, u drugoj ustanovi ili
od drugog psihijatra. Sve to navodi na zakljuak daje termin nejasan, preirok i daje dijagnoza nepouzdana.
Naravno, s obzirom na to nisu ispunjeni osnovni uslovi za pronalaenje jedinstvenog i specifinog test-profila
shizofrenije na Wechslerovim skalama inteligencije.
U priruniku VB skale, kao i u strunoj literaturi do ezdesetih godina, iznosi se tipian skater-profil" za
shizofrenije. Iznoenje takvog profila nailo je isprva na dobar prijem meu praktiarima. Razlozi poverenja
praktiara bili su viestruki. Pre svega, svaki doprinos dijagnostifikovanju shizofrenije bio je dobrodoao, jer se
prepoznavanje tih bolesnika, pogotovo ako su bili u poetnoj fazi oboljenja ili sa nejasnom klinikom slikom koja je
zbunjivala psihijatre, smatralo potvrdom strune umenosti. Zatim, shizofrenija je grupa oboljenja u kojoj su
poremeaji miljenja raznovrsni, vrlo impresivni i ubedljivi. Tvrenje da se shizofreni pore285
meaj miljenja odslikava na bateriji testova kao to su Wechslerove skale ima razumsku opravdanost. Uostalom,
praktiari su i sami mogli da se osvedoe da shizofreni bolesnici na razliite naine kvare" odgovore i daju jedan
svojstven stil miljenja" koji se, dodue, ee kvalitativno nego kvantitativno ispoljava. Najzad, VVechsler se
pozvao na Kraepelina i na njegovu postavku da se svako mentalno oboljenje na jedan poseban nain ispoljava u
miljenju. Ova je teza predstavljena kao pretea skater-profila.
Wechsler je medu prvima opisao tipian skater-profil" shizofreniara u priruniku za VB skalu (1939). Osnovne
karakteristike profila jesu prevaga verbalne skale nad neverbalnom, relativno povienje u informacijama, snienje u
aritmetici i sklapanju figura i, to je svojevrsno iznenaenje, pojava ouvanosti ili relativnog povienja na
Kohsovom mozaik-testu. Ovaj test-profil je vie puta empirijski proveravan, pa je zbog nezadovoljavajue
validnosti ispravljan, dopunjavan, ali uglavnom bez trajnih efekata. Posebno je bio impresivan napor i nain na koji
je Rapaport pokuao da obrazloi i prikae test-profil shizofrenije. Dodue, on je ve poao od postavke da
shizofrenija nije jedinstvena kategorija, pa je svaku podgrupu zasebno izuavao, nastojei da nae za nju specifinu
konfiguraciju sko-rova na VB skali. U tom okviru je posebno mesto pripalo jednom, na oko beznaajnom, subtestu,
ponavljanju brojeva. Rapaport je uoio da se kod mnogih shi-zofrenih bolesnika javljaju sledee karakteristike:
1. Veliki rastur u rezultatima, bilo da se posmatra baterija ili subtest po sub-test. Shizofreni bolesnici imaju
upadljivo povien unutarnji i meu-testovni rastur.
2. Pad efikasnosti uz ouvanu bazinu inteligenciju uoavamo na osnovu paradoksalno povienih" uinaka na
subtestu ponavljanje brojeva i Kohs-mozaiku.
3. Verbalizacija miljenja shizofrenih bolesnika je vrlo osobena i tipina.
Metod diferencijalnog skatera nije se mogao potvrditi kao validan ni u odnosu na dijagnozu shizofrenije. To ne
dokazuje daje ideja pogrena, niti daje metod lo. Iz ovih istraivanja proistekla je Hunt-Arnoffova skala (1955)
zapro-cenu shizofrene dezorganizacije miljenja. Hunt i Arnoff su odustali od traganja za mitskim test-profilom
shizofrenije. Umesto toga oni su sastavili skalu koja se zasniva na odgovorima koji su dati na subtestovima verbalne
skale: reniku, shvata-njima i slinosti. Odabrani su odgovori koji imaju kvalitet dezorganizovanog miljenja ili
bizarne verbalizacije. Odgovori su podcijeni u sedam stupnjevito poredanih klasa, od klase sa najslabije izraenom
dezorganizacijom do klase (sedmi stepen) sa najvie izraenom patolokom verbalizacijom. Ova skala je
zadovoljavajuih osobina. Jasno je da je ideja koju su sledili Hunt i Arnoff pri-menljivija od ideje diferencijalnog
skatera.
INTELEKTUALNA EFIKASNOST I LINOST
Neko je jednom napisao da su svi eksperimenti koji su izvedeni u fizici ili u psihologiji predstavljali samo
proveravanje odreenih ideja. Iz dosadanjeg razma286
tranja proizilazi da nismo u mogunosti da procenimo efikasnost sa pozicije intelektualnog kapaciteta, iz
jednostavnog razloga to ne postoji praktino pri-menljiva mera kapaciteta. Sasvim je verovatno da e razvoj psihodijagnostike u skoroj budunosti omoguiti da procenjujemo relaciju kapaciteta i aktuelne efikasnosti. Kada to bude
postignuto, bie ostvaren osnovni preduslov za praktinu, kliniku primenu postupka. Takoe smo konstatovali da je
ideja o povezanosti diferencijalnog test-uinka sa krepelinovskom klasifikacijom mentalnih retardacija, devijacija i
oboljenja zapala u orsokak. Ovaj neuspeh ne predstavlja dokaz koji bi negirao pojavu promenljive efikasnosti ili
princip merenja te pojave. Izgleda da je kljuno pitanje u ovoj stvari izbor adekvatnog konstrukta ili sistema
konstrukata. Prema onome stoje danas otkriveno, izgleda daje struktura linosti najpogodniji konstrukt pomou
kojega moemo razumeti promene u konfiguraciji Wechslerovih skala.
Razmiljanjem o VB skali, nailazimo na pitanje ta bismo dobili kada bismo testiranje ponavljali kod istih osoba od
najmlaeg doba, kada je testiranje skalom Wechslerovog tipa ve izvodljivo, pa do starosti? Jedno longitudinalno
ispitivanje izmeu razvojnih promena linosti i testovnih diferencijalnih uinaka. Na alost, takvih istraivanja nema
mnogo, ali je neto ipak raeno. U jednom istraivanju u Berkli centru za razvoj, koje je zapoeto 1929. god.,

testirano je ezdeset ijedno dete. Deca su isprva testirana svakih mesec dana sve do 15 meseci ivota. Zatim su
testirana tromeseno do tree godine ivota. Izvetaj o ovoj studiji dala je Bayleyeva (1968), kada su ispitanici imali
36 godina. Poslednjim testiranjem obuhvaeno je 54 ispitanika. Testiranje u detinjstvu vreno je razvojnim skalama,
u kolskim godinama sa Binetovom skalom, a od adolescencije sa Wechslerovim skalama. Ova studija je, u
najkraim crtama, pokazala daje intelektualni razvoj, meren primenjenim testovima, u vezi sa odnosom majki prema
deci. U tom pogledu Bayleyeva je konstatovala da postoje izvesne razlike u efektima ponaanja majki zavisno od
pola deteta. Kod enske dece vei uinak su imale one ispitanice ije su majke razvijale samostalnost i koje nisu
suvie mazile svoju ensku decu. Gotovo je obrnut sluaj kod muke dece, kod koje toplina majke, pozitivan stav i
atmosfera ravnopravnih odnosa pozitivno utiu na intelektualni razvoj. U jednoj drugoj longitudinalnoj studiji
(Honzik) potvrene su mnoge konstatacije do kojih je dola Bayleyeva. Povrh toga Honzik je naao da je
intelektualni razvoj deaka u vezi i sa stavom majke prema oevom zanimanju kao i sa oevim zadovoljstvom
sopstvenim zanimanjem. to se tie subtestova, zapaeno je da je bliskost odnosa majke i deteta u posebnoj vezi sa
rezultatima na subtestu ponavljanja brojeva r =.52, informacijama i reniku (oba .52). Meutim, takav blizak odnos
majke i erke doveo je do negativne korelacije na ovim subtestovima. Honzik je morao da zakljui da prevelika
bliskost majke i erke ometa razvoj verbalnih sposobnosti. Rezultati ovih studija, koje obiluju provokativnim
podacima, za sada su ogranieni na nekoliko zanimljivih zapaanja. Mada se moe prihvatiti da je potvrena veza
razvoja linosti i inteligencije, karakter te veze je teorijski neodreen.
Ideja o vezi konfiguracije test-uinka sa linou ponovo je oivljena zahvaljujui jednom koliko upornom toliko i
inventivnom praktiaru iz SAD, Git287
tingeru. Svoje tridesetogodinje kliniko iskustvo u dijagnostici Gittinger je postepeno pretvarao u jedan sistem
mini-teorije linosti zasnovane na relacijama izmeu subtestovnih uinaka Wechslerovih skala. Ovaj istraiva nije
naklonjen senzacionalizmu i samoreklamiranju, to je prava retkost medu njegovim saple-menicima po profesiji. Do
sada on nije nita publikovao i sve to je uradio krui u formi apirografisanih skripata. Uprkos ovoj skromnosti, on
je, bar koliko se indirektno moe oceniti, uinio korak dalje odande dokle su stigli Wechsler, Rapaport i drugi
pregaoci na razvoju ideje o diferencijalnom profilu"
Gittinger je dao jednu skicu strukture linosti koja obuhvata tri polarizovane dimenzije. Prva dimenzija je ,,E-I" ili
ekstemalizer odnosno internalizer. Osnovna mera ,,E-I" dimenzije linosti je devijacioni skor, koji se dobija iz
odnosa uinaka na subtestu ponavljanja brojeva prema normalnom nivou". Druga dimenzija je ,,R-F" ili regulisan
odnosno fleksibilan. Osnovna mera ,,R- F" dimenzije je devijacioni skor izmeu uinka na subtestu Kohsovog
mozaika i nonnalnog nivoa". Trea dimenzija je ,,A-U" ili adaptivna odnosno unifonnna uloga. Osnovna mera ,,AU" dimenzije je devijacioni skor izmeu uinka na subtestu strip i normalnog nivoa". Gittinger je prihvatio
stanovite da svaki subtest na VB ili VAIS-u (VB fonna 2 ne dolazi u obzir) ima specifino mesto u izraavanju
strukture linosti. Kljuni pojam u ovom delu sistema je nonnalni nivo". Postoji veza izmeu nonnalnog nivoa" i
razliitih naina obraunavanja proeka ili referentne mere kod Rapaporta. Meutim, istraivanje nonnalnog nivoa"
je kod Gittingera drugaije. Devijacioni skor, prema kome odreujemo tri bazine dimenzije strukture linosti u
odnosu na nonnalni nivo" moe se izraunati samo na osnovu posebnih empirijskih tabela i nonni koje su izgradili
Gittinger i njegovi saradnici. Sa teorijske strane nonnalni nivo" je blizak znaenju pojma intelektualnog kapaciteta
ili fluidne inteligencije (Cattell i Horn) ili bioloke inteligencije" (Hal-stead).
U svom razvoju linost prolazi kroz tri stupnja. Prvi stupanj karakterie ispoljavanje uroenih tendencija na, za tu
individuu, karakteristian nain. Ovaj primitivni" stupanj razvoja postepeno nailazi na otpor sredine, koja ga
primorava da promeni stil izraavanja i aktivnosti. Primitivni" stupanj se zavrava priblino oko pete godine ivota
deteta. Drugi stupanj razvoja dobio je naziv prema osnovnoj transfonnaciji koja se odigrava izmeu osobe sa
primitivnim" dispozicijama i oblicima aktualizacije i sredine. Tu transfonnaciju Gittinger naziva kompenzacijom".
U periodu kompenzacije", koji se priblino protee do poetka adolescencije, individua menja primitivne
dispozicije i usvaja nove, esto suprotne prvobitnoj nastrojenosti. Na primer, dete koje je u primitivnoj" fazi bilo
krajnje eksternalizujue sada, u fazi kompenzacije" dobija svojstva internalizera. Meutim, mogue je da roditelji
prihvate dete i ponaanje koje je spontano razvilo na osnovu uroenih kapaciteta u prvoj primitivnoj" fazi razvoja.
U tom sluaju primarna (primitivna") orijentacija biva potkrepljena i usled toga ne dolazi do promene, odnosno do
adaptivne kompenzacije". Trei stupanj razvoja linosti naziva se fazom modifikacije". Dok je u drugoj fazi
izmena primarnog ponaanja iznuena pritiskom porodice, u treoj fazi se izmena ponaanja odvija pod utica-jem
vanporodine sredine. U nastojanju da bude u drutvu, odnosno da bude
288
prihvaen od vanporodine sredine, adolescent modifikuje" ranije ponaanje koje je bilo oblikovano u porodici.
Promene ponaanja u ove tri razvojne faze odvijaju se na tri autonomne dimenzije: E-I, R-F i A-U. Poloaj svake
individue se razliito menja na ovim dimenzijama, a efekat tih promena kroz sve tri etape razvoja je sutina skaterprofila na Wechslerovim skalama.
ODRAZ PROMENE LINOSTI NA E-I DIMENZIJI
O Gittingerovoj metodi analize i interpretacije test-profila nita se ne zna iz prve ruke, jer do sada Gittinger nije
objavio svoje delo. Meutim, preko Mataraz-zove studije Wechslerovih skala moe se stei odreeniji utisak o
Gittingerovoj profil-analizi. U cilju ilustracije postupka, izloiemo interpretaciju promene na E-I dimenziji linosti.
Promene kroz koje linost prolazi u toku razvoja odraavaju se na uinku sledea tri subtesta VB skale: ponavljanju
brojeva, aritmetikom rezonovanju i informacijama. Bazinu ili primitivnu" poziciju odreujemo na osnovu

devijacionog skora izmeu uinka na ponavljanju brojeva i normalnog nivoa". ta se desilo u fazi kompenzacije",
da li je do nje dolo i u kojoj meri, saznajemo na osnovu devijacionog skora izmeu uinka na aritmetikom rezonovanju i normalnog nivoa". Na isti nain devijacioni skor izmeu uinaka na informacijama i normalnog nivoa"
predstavlja indikator intenziteta i karaktera promena u fazi modifikacije".
Uinak na ponavljanju brojeva je odraz primarne strukture linosti. Osobe sa ekstemalizirajuim osobinama imaju
nizak uinak odnosno podbaaj u odnosu na normalni nivo". To su linosti koje se u svakoj situaciji spontano
okreu od sebe ka drugima. Zadatak ponavljanja brojeva za njih postaje savlaivanje neeg, tj. brojeva, stoje izvan
njih, negde u prostoru. Eksternalizer se slui povezivanjem tih brojeva sa neim to je takoe izvan njega da bi
brojeve zapamtio, dakle posredstvom konkretnog. Poto su brojevi apstraktni, oni su za eksternalizera neto sasvim
strano. Oseajui se neadekvatnim pred takvim zadatkom, eksternalizer postaje anksiozan, jer je veoma zavisan od
odobravanja ili prebacivanja ljudi. Sve ove tekoe su posebno dramatino izraene u delu zadatka koji zahteva
ponavljanje brojeva unazad. Osobe sa internalizirajuim tendencijama imaju visok uinak na subtestu ponavljanja
brojeva. Za takvu linost, koja je primarno okrenuta ka sebi i koja bre razvija apstraktno miljenje, ponavljanje
brojeva je sasvim prihvatljiva, ak bliska operacija. Internalizer doivljava brojeve kao svoj sopstveni sadraj. On u
rad ne ukljuuje spoljni prostor, situaciju ili interpersonalni kontakt sa konkretnom osobom koja je ispituje. To znai
da internalizer nije zavisan od odobravanja ispitivaa i da moe da prione poslu neometan i spokojan. Radei neto
to mu nije strano, operacije sa apstrakcijama, baratajui sa neim to je postalo njegova sopstvenost i neometen
uplitanjem druge osobe, internalizer sa lakoom nadmauje uinak eksternalizera.
Kakva je sudbina zadesila primarnu (primitivnu") strukturu deteta saznajemo, po Gittingerovoj teoriji, iz rezultata
na subtestu aritmetikog rezonovanja. Pitanje, u stvari, glasi da li je primarna struktura linosti prihvaena i u
narednoj fazi ili je izmenjena u smislu kompenzacije"? Eksternalizer ima znatne tekoe u
19Psihodijagnostika
289
savlaivanju aritmetike koje potiu otud to ima manje razvijene apstraktne sposobnosti. Osim toga, eksternalizer
ima tei zadatak da naui aritmetiku kao vetinu kroz kolu jer tee ui i tee se koncentrie na jednolinost
kolskog tipa uenja. Iz ovih razloga eksternalizer, ukoliko nije bio naveden na to da se izmeni i pomeri na E-I
dimenziji ka intemalizerima, ostae primitivni eksternalizer", koji se poznaje po slabom uinku na subtestu
aritmetikog rezonovanja. U protivnom, ako je iznuena njegova promena ili kompenzacija", onda e nauiti da
interna-lizira", nauie da ui i savladae vetinu baratanja brojevima. Kompenzovani eksternalizer se prepoznaje
po tome to je njegov uinak na subtestu aritmetikog rezonovanja relativno vii (po normama i po formuli
raunanja Gittingera, a ne po slobodnoj oceni) od uinka na subtestu ponavljanja brojeva.
Primarni intemalizer se nalazi pred istom raskrsnicom mogunosti. On ima znatne prednosti, jer mu apstraktne
manipulacije sa simbolima nisu strane, to, meutim, ne znai da je savlaivanje vetine raunanja time automatski
obezbe-eno. Odluujui inilac ostaje pritisak vaspitanja koje je uticalo na to da se primitivna" struktura
intemalizera zadri ili izmeni, odnosno, kompenzira". Ukoliko se u periodu od pete godine do poetka
adolescencije, dakle u godinama osnovne kole, primitivna struktura" intemalizera nije izmenila, on e to stanje
odraziti na VVechslerovim skalama niim ili niskim uinkom na subtestu aritmetikog rezonovanja. U suprotnom,
ako je bio prisiljen da obuzda svoje primitivne ideacione tendencije", da se disciplinuje, onda e uspeti da ovlada
vetinom aritmetikog rezonovanja i rada i, sledstveno tome, imae vei uinak na aritmetikom rezono-vanju nego
sa brojevima, ili bar jednako veliki uinak. Ako je uinak na aritmetikom rezonovanju iznad normalnog nivoa"
(po Gittingerovim normama i formulama), onda je ispitanik kompenzovani intemalizer, to znai intemalizer koji se
pod uticajem sredine pomerio ka suprotnom kraju biopolarne dimenzije, koji je postao umereniji. Relativan porast
uinka na subtestu aritmetikog rezonovanja u sluaju obe strukture linosti ukazuje na to daje kompenzacija
postignuta.
Promene strukture linosti u fazi adolescencije ogledaju se u rezultatu na subtestu informisanosti. Da li je linost u
svom razvoju uspostavila kontakt sa drutvom, da li je razvila svojstva koja joj omoguavaju da ispuni svoje presti-ambicije i stekne potovanje, predstavljaju pitanja koja Gittinger razmatra u okviru termina modifikacija".
Eksternalizer je po prirodi upuen na dogaaje izvan sebe i na ljude. Meutim, eksternalizeri imaju tei zadatak
zbog toga to je njihova ideaciona aktivnost slabije razvijena, to nemaju verbalnu memoriju i apstraktna
interesovanja kao internalizeri. Prema tome, da bi eksternalizer bio uspean na informacijama, on mora da ublai
svoje crte i da se prilagodi zahtevima drutva. Ukoliko to postigne, doi e i do poveanog uinka na informacijama
koje, u tom smislu, odraavaju modifikaciju" bazine eksternalizerske orijentacije. Ukoliko do takve izmene u
linosti, u stavovima i usvojenim vrednostima ne doe, onda i uinak na informacijama ostaje nizak. U tom sluaju
zakljuujemo da se primarni ili kompenzovani eksternalizer nije dalje razvijao i nije se modi-fikovao".
Dilema pred kojom se nalazi intemalizer je druge vrste. U pogledu sposobnosti on je u velikoj prednosti jer ima
potencijal za apstraktno, za simbolizaciju i
290
verbalnu memoriju. Sve je to od bitne vanosti za ukljuivanje u informatiku socijalne nadgradnje. Meutim,
intemalizer je slabo reaktivan prema sredini, on je pod jakim uticajem svojih doivljaja i autistike iskljuenosti.
Prema tome, da bi inter-nalizer mogao upotrebiti svoje kapacitete, on mora da se prilagodi, da stekne jedan
socijalizovan stav i pozitivan odnos, to podrazumeva izvesno menjanje primarne strukture. Ukoliko u tome uspe,
ukoliko se ukljui u drutvo, on tu svoju ukljuenost postie preko svojih najjaih potencijala, preko
intelektualizacije i usvojenih saznanja. Taj efekat, koji Gittinger naziva modifikacijom", odrazie se na poveanje
uinka na subtestu informisanosti. To znai da je poveani rezultat na informacijama u sluaju oba tipa linosti

pokazatelj ukljuenosti u kulturu i potvrda kontinuiranog razvoja linosti.

291
XIV. NEUROPSIHOLOSKA PROCENA
Procena oteenja i propadanja sposobnosti
Prve generacije klinikih psihologa drale su se na distanci prema neurolokim disfunkcijama i oboljenjima.
Neurologija je bila za njih terra incognita, a neuroloka problematika tabu tema. Odnos izmeu psihologije i
neurologije je bio hladan, bez znaajnih teorijskih, metodskih ili praktinih komunikacija. Meu klinikim
psiholozima je preovladavalo uverenje da uloga posrednika pripada psihijatriji. U to vreme neurologija i psihijatrija
su bile dve discipline objedinjene u formi jedinstvene specijalizacije i profesije, neuropsihijatrije. Meutim, tok
razvoja neurologije i psihijatrije kretao se divergentno. Danas se u mnogim zemljama ove discipline praktikuju kao
zasebne specijalistike delatnosti. Zabluda prvih generacija klinikih psihologa, da mogu ostati po strani, postala je
veoma oigledna. Za mnoge mislioce i praktiare postavilo se pitanje povezivanja znanja o ovekovom nervnom
sistemu, mentalnom sklopu i funkcionisanju i poremeajima u ovim sistemima u jednu sistematizovanu celinu. S
vremenom smo postali svesni da radimo na izgradnji jedne konceptualne eme oveka u kojoj nema mesta za nervni
sistem i mozak.
Za razliku od teorijske misli, psiholozi u svojoj praksi, neko vie, a neko manje, sreu sluajeve koji su delom ili
prvenstveno rtve disfunkcija i oteenja mozga. Akumulacija takvih iskustava budi i vee interesovanje za tu
problematiku i takve bolesnike. Tako se razlae tabu, a razotkriva oskudno poznavanje odnosa ponaanja i mozga.
Kao deo toga se namee problem nerazvijene metodologije. Treba imati u vidu da je klinika psihologija od svog
osnivanja do danas ostala prvenstveno metodska disciplina. Za nju je pitanje instrumenata i naina pristupanja
problemu ostao preduslov angaovanja na bilo kom podruju i na bilo kom problemu. Taj empiristiki imperativ je
veoma oigledno uticao i na povezivanje klinike psihologije sa neurologijom.
Prouavanje odnosa ponaanje - mozak teklo je donekle razliito u neurologiji, psihijatriji i psihologiji. Neurologija
je u svojim prouavanjima stavljala teite na nervni sistem, psihijatrija na psihopatoloke pojave, a obe zajedno na
predmet tradicionalne medicine, na bolest. Moramo priznati da je u psihologiji nervni sistem uglavnom ostao nuna
pretpostavka" sa nespecifikovanim vezama prema psiholokim pojavama. Mada je fizioloka psihologija disciplina
sa dugom tradicijom, njen je uticaj na teorijsku misao klinike psihologije neznatan.
Da bi mogli da odgovore izazovu prakse, kliniki psiholozi su uinili ono to je izgledalo najbolje kao trenutno
reenje. Oni su poeli da izuavaju neurologiju, kao i one delove psihijatrije u kojima se obrauju odnos mozga i
ponaanja. Ubrzo
292
se, meutim, pokazalo da medicina i psihologija polaze od razliitih stanovita u konceptualizovanju ponaanja.
Najpre je iskrsnuo problem normalnog opadanja mentalnih sposobnosti. Odnosno, kako razlikovati ovu normalnu
pojavu u ove-kovom ivotu od oteenja ili propadanja kao patolokih pojava. Medicinski pristup je zasnovan na
modelu tipinog sluaja ili kategorija, odnosno diskontinuiranih pojava. Poznato je da se ovim nainom postie
impresivna plastinost opisa, pa se takva znanja dugo i dobro pamte. Ovo nesumnjivo ima didaktiku i praktinu
vrednost za medicinsku praksu. Meutim, kao i svaka tipologija oveko-vih reakcija i ponaanja, tako i neuroloka
gubi svoju ubedljivost zbog individualnih razlika kao prirodne antiteze tipolokoj tezi. Na dubljem nivou, u ovom
pitanju, dolazi do sueljavanja holistikog i analitikog shvatanja oveka i nauke o oveku.
Neuroloka procena polazi od stanovita da oboleli i oteeni nervni sistem, u zavisnosti od tipa bolesti i oteenja,
gubi svoje funkcije ili ih zamenjuje patolokim i da se tako ispoljava kao entitet ili sindrom bolesti. Dijagnostiar se
zato usredsreduje da pronae patoloke ispade i defekte i da ih prepozna kao tak-sonomsku celinu. U tom pristupu i
klasifikacionom stanovitu, nervni sistem i mozak mogu imati odreeni broj tipinih kvarova. Taj je broj
ustanovljen i opisan u strunim i naunim knjigama i sistematizovan u klasifikaciji neurolokih mana i bolesti. To
je, da tako kaemo, jedna vrsta detektivskog" posla u kome detektiv" nekako oseti bolest, zatim je prati, prouava
i najzad hvata", stoje i bitno. Analitiki, laboratorijski testovi su samo pomona sredstva koja ne odslikavaju bit
bolesti, koja je celina, entitet, tipian kvar nervnog sistema ili mozga. Broj tipinih kvarova je ogranien mada su
forme, ponekad maskirane, a ponekad meane, naravno, brojnije nego sami entiteti.
Psiholoka procena se razlikuje od neuroloke, pre svega po tome stoje indirektna. Mada se u psiholokim
laboratorijama koriste mnogobrojni elektronski instrumenti za ispitivanje jednostavnih ulnih, motornih,
orijentacionih, konstruk-cionih, memorijskih i mentalnih funkcija, koje se mogu neposredno dovesti u vezu sa
funkcijama nervnog sistema, takve se sprave u klinikoj praksi ne koriste. U klinikoj praksi psiholoko ispitivanje
je koncipirano bitno drugaije. Kada su u pitanju pacijenti, kao neuroloki ili psihijatrijski sluajevi, onda se oni
prethodno podvrgavaju medicinskom ispitivanju. To znai da njih najpre pregleda neurolog ili psihijatar, moe i
obrnuti redosled, pa tek posle toga kliniki psiholog. Meutim, sutina nije u redosledu ve u tradicionalnoj podeli
poslova izmeu neurologije i klinike psihologije. Naime, neuroloki pregled ima za cilj da ispita ouvanost
osnovnih nervno modanih funkcija: funkcije ula, motorike, koordinacije, stanje svesti, govora, pasivnog i
aktivnog, i pamenja. Psiholoko ispitivanje ne ponavlja ovu proveru ve se usredsreduje na vie funkcije i oslanja
na psihotehniki metod.
Psihodijagnostiki pristup je bitno razliit i od psiholoko-laboratorijskog i od neurolokog. Ta se razlika ogleda u
instrumentarijumu, u shvatanju zadatka, u pojmovima i u terminima opisa i analize. Pre svega, psihodijagnostiki
pristup ispitivanju neurolokih poremeaja i bolesti je indirektan u tom smislu to se prednost daje jeziku
instrumenata", dok se naturalistika sredstva relativno zane-

293
maniju. Dodue, i neurolog i kliniki psiholog u susretu sa pacijentom razgovaraju, posmatraju i procenjuju
pacijenta sa naturalistike pozicije. Na taj nain oni postavljaju okvir za svoju trijanu senzitivnost koja pronalazi
upadljive odlike ponaanja i samoopisnih saoptenja. Meutim, u drugoj fazi razlika je ve vrlo velika. Neurolog
pristupa ispitivanju refleksa, ulnog funkcionisanja, motorike i koordinacije oznaavajui odgovore pacijenta kao
funkcije nervnog sistema. Psi-hodijagnostiar e pak primeniti psiholoke instrumente, a posmatrae kvantitativne i
kvalitativne osobenosti testovnih uinaka. Pri oznaavanju odgovora on e koristiti mentalistike termine i pojmove.
Mada i jedan i drugi strunjak ispituju istu osobu i registruju njene reakcije i ponaanja, oni svoja zapaanja i nalaze
izraavaju razliitim terminima u razliitim pojmovnim sistemima.
Za psihodijagnostiku koja se formirala preteno u okvirima psihijatrijskih institucija, ispitivanje osoba sa modanim
disfunkcijama i oboljenjima zavravalo se na tri mogua naina. Na psiholokim instrumentima nije se javilo nita
karakteristino za oteenje inteligencije ili drugih mentalnih sposobnosti. Takav je rezultat ispitivanja, iz razliitih
razloga, kod jednog broja sluajeva, klinika stvarnost. Po nekim procenama oko 20 do 25 posto psihodijagnostikih
ispitivanja osoba sa modanim disfunkcijama je pogrean. Ovo bi bio sluaj lanog negativnog nalaza. Druga je
mogunost da se psihodijagnostiko ispitivanje zavri sa nalazom daje inteligencija pacijenta sniena ili oteena.
To je dakle pozitivan ali nespecifian nalaz. On nita ne kazuje o vrsti i prirodi bolesti ili defekta ve samo
konstatuje deficit inteligencije. Takvi su nalazi dosta esti kod modanih oteenja. Najzad, trei nain na koji se
psihodijagnostiko ispitivanje modano oteenih zavrava, jeste ispoljavanje znakova ometenosti mentalnih
operacija u toku reavanja testovnih problema. Ovakvo ispoljavanje moe da bude praeno i opadanjem
inteligencije, ali se moe javiti i bez toga. Pojava ometenosti u toku reavanja testovnih problema mora biti paljivo
razmotrena. Naime, takve pojave se javljaju i kod psihoza i modano oteenih, pa je zato neophodno poznavanje
karakteristika i jednih i drugih da bi dijagnostiki sud bio pravilan. Ovaj trei nain ispoljavanja pacijenata na
psihodijagnostikim instrumentima povlai za sobom dijagnozu organiciteta". Pod nazivom organicitet u klinikoj
psihologiji se podra-zumeva stanje koje je povezano sa modanim oteenjem uopte.
Korektno je priznati da pored tri nabrojana postoji i etvrti nain mogueg ishoda psihodijagnostikog ispitivanja.
Naime, moe se dogoditi da se kod jednog broja ispitanika na testovima jave znaci koji ukazuju na organicitet. Kad
god se to deava, psihodijagnostiari postupaju tako to registruju ovaj rezultat u psiholokom nalazu. U velikom
broju sluajeva se ne zna ta ovi znaci predstavljaju jer naknadno izvrena neuroloka ispitivanja ne daju potvrdu
nalaza psihodijagno-stiara. Praktino, takav neuroloki nalaz se uzima kao diskvalifikacija kojom se dijagnoza
organiciteta svrstava u lane pozitive, kao da je data lana uzbuna. Meutim, ni rutinski neuroloki pregled nije neki
siguran kriterijum za ocenu stanja i funkcionisanja mozga. Ipak, iz praktinih razloga veinom se na tome ostaje jer
dalje traganje, ako nema drugih upozorenja, moe da bude ili suvie neugodno za pacijenta ili vrlo skupo ili i jedno i
drugo.
294
Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima
Izuavanjem razvoja, sastava, funkcija i mogunosti nervnog sistema, a posebno mozga, bave se mnoge bioloke
discipline. Ovim istim pojavama, ali sa stanovita poremeaja i bolesti, bave se neke grane medicine. Sve one
zajedno, otkrile su mnoge bitne osobine ovog sloenog biolokog sistema sa evolucionog, biokemijskog, citolokog,
neurofiziolokeg, anatomskog, patoanatomskog i fiziolokog stanovita. Upravo iz ovih razloga, naa su oekivanja
veoma velika, znajui koliko se danas naunih institucija, naunika, asopisa, knjiga i kongresa, intenzivno bavi
reavanjem zagonetke mozga". Ako ovome dodamo daje razvoj nauke u poslednjih sto godina, bar po formalnim
pokazateljima izuzetno ubrzan, ili ako kaemo da nikad u istoriji nije toliko pametnih ljudi toliko strunih glava, sa
toliko mnogo uloenih sredstava i sa tako jakom tehnologijom nastojalo da odgovori na vrlo stara pitanja, onda je
jasno da nai pacijenti, klijenti ili ispitanici veruju da strunjak zna kako mozak proizvodi bolest i patnju. Meutim,
skeptici smatraju da mi danas znamo odgovor na sve vei broj pitanja koja su sporedna, dok se prava pitanja
zaobilaze. Oni e rei da se zvanina nauka, kao i birokratija, bavi poslovima koji je dre u punom pogonu dok se
proizvod svodi na inflaciju irelevancija.
Naalost, treba priznati injenicu da postoji upadljiv nesklad izmeu filozofskih stavova i praktinog uinka nauke i
naunika. Kao naunici, psiholozi, neurolozi, psihijatri i fiziolozi se deklariu kao monisti i odbacuju dualizam tela i
due. Meutim, kada prouimo njihove radove onda nailazimo na suprotno. Bioloke i medicinske nauke
prouavajui nervni sistem i mozak stvaraju zatvorene sisteme. Pojmovi sa kojima se operie i termini sa kojima se
pojave i pojmovi opisuju su zatvoreni za prikljuivanje psihologije. Na takvim temeljima je veoma teko izgraditi
neku nauku o ljudskom ponaanju, a o linosti u celini ni pomena. Pratei ove tokove i do dananjih dana, imamo
sve vie razumevanja za mentalizam Sigmunda Freuda.
Bioloke i medicinske discipline koje izuavaju nervni sistem i mozak imaju danas vie otvorenih pitanja nego
ponuenih odgovora. To je moda i dobar znak, potvrda dubine prodora u nepoznato. Puno se zna o procesima u
nervnom tkivu ali je za psihologiju veoma vano da dobije objanjenje o proizvodima" koji bi mogli posluiti u
objanjenju ponaanja ljudi. Ti sloeni proizvodi se danas oznaavaju pojmovima: funkcije, impulsi, refleksi,
uzbuenja i povratni spregovi. Primer refleksoloke psihologije pokazuje nam ogranienja koja postoje u neurobiolokim konceptima mozga za naunu psihologiju.
Psihologija u celini zasluuje ocenu koju je jedan neurolog izrekao, rekavi da je psihologija i psihijatrija nauka o
ljudima - bez mozga". injenica je da fizioloka psihologija postavlja kao svoj legitimni zadatak da otkrije veze
nervnog sistema-i mozga sa ponaanjem, u obostranom odnosu. Meutim, za sada nije poznato da je psihobioloki

pristup bio uspeniji u nalaenju odgovora od isto" biolokih i medicinskih. Kada psiholozi piu i govore o onome
to se pretpostavlja daje rezultat modane aktivnosti oni upotrebljavaju pojmove i termine koji takoe predstavljaju
dosta zatvoren mentalistiki sistem. Oseaj, opaaj, sposobnost, inteligencija, planiranje, uenje ili konkretno i
apstraktno ponaanje su tipini psi295
holoki termini kojima se opisuje ponaanje. ak i kada su nai ispitanici osobe kod kojih se opravdano
pretpostavlja da trpe modane disfunkcije ili je potvreno da imaju modane povrede, u opisivanju i tumaenju
njihovog ponaanja mi se koristimo navedenim konceptima i terminima. Medicinari, odnosno neurolozi, upotrebie
pri posmatranju i opisivanju konceptualni sistem patologije i terminologiju simptoma i sindroma.
Za ilustraciju iznetog stava naveemo ovaj primer. Neurolog i psiholog su, nezavisno jedan od drugog i svaki na
svoj nain, ispitali jednog pacijenta sa modanim oteenjem. To je oteenje potvreno preko treeg partnera, sa
trenutno najuverljivijim dokazom, putem kompjuterizovanog skenera. To to je pacijent ispoljio pri neurolokom
pregledu, i to je za neurologa bilo dijagnostiki znaajno, sastoji se iz niza simptoma i znakova koji u celini
ukazuju na modano oteenje odreene vrste a sve zajedno predstavlja sindrom bolesti kao entiteta. To je, recimo,
tumor na levoj strani frontalno g renja. Psiholog koji je izvrio ispitivanje ovog pacijenta sa psiholokim
instrumentima, navee u svom psihodijag-nostikom ispitivanju da pacijent pravi takve i takve greke, da te greke
najverovatnije ukazuju na modano oteenje, daje inteligencija na nivou tom i tom, a daje linost izmenjena u tom i
tom smislu, to takoe potvruje organicitet, odnosno lokalizovano oteenje najverovatnije \\frontalnom renju.
Osnovni problem u reavanju zagonetnog odnosa mozga i ponaanja jeste u tome to su teorije o mozgu bioloke, a
teorije o ponaanju psiholoke. Moda je jo tanije ako kaemo daje, uprkos svesnim eljama naunika iz obe
nauke, svaka od tih nauka faktiki zatvoreni sistem. elja za mostom postoji, ali sam most nije izgraen. Stanje
stvari karakterie monizam u linim uverenjima i dualizam u ostvarenjima.
Svetla strana problema je ponekad sama klinika praksa u kojoj se strunjaci, podstaknuti natprofesionalnom
vizijom, Ijubopitljivou ili eljom da pomognu pacijentu, uloe napor i kroz timski rad trae i nalaze integralna
reenja.
Teorije o mozgu
Mozak je organ koji preko nervnog sistema povezuje organizam sa spoljnom sredinom i kontrolie i organizuje
ponaanje. Kao centralni organ iji je znaaj ve vekovima priznat, mozak je naveo mnoge mislioce da potrae
objanjenje njegovog funkcionisanja. Razvoj medicine i otkrie funkcija razliitih telesnih organa uticao je i na
shvatanje o mozgu. Po analogiji sa telom, odnosno sa relacijom: organizam - organi, prve prednaune i naune
teorije su nastojale da konceptua-lizuju jednu anatomsku emu ponaanja. Znatno kasnije javljaju se teorije koje su
funkcionalitike i koje zastupaju gledite daje mozak jedan integralni, dinamiki sistem. Ovakva polarizacija
naunih gledita nije nepoznata psiholozima. I u izuavanju prirode ljudskih sposobnosti javlja se slian problem
odnosa celine i delova, optih i pojedinanih sposobnosti.
Lokalizacionistike teorije su dominirale u medicini devetnaestog veka. Duh epohe je veoma pogodovao
mehanicistikim konstrukcijama. Lokalizacionistika shvatanja nisu potpuno neosnovana, pre bi se moglo rei da su
rezultat nedo296
kazanih preterivanja. Mozak je zamiljen kao orkestar sastavljen iz mnotva funkcionalno specifinih centara ili
organa. Svaki je centar bio, prema zamisli, strogo lokalizovan tako daje ela povrina liila na geografsku kartu sa
granicama malih drava. Svaki je centar razvijao i upravljao ovekovim sposobnostima, motivima, oseanjima i
karakteristikama ili crtama linosti. Prema tome mozak se moe prikazati anatomskom mapom koja daje sliku njene
makroanatomske strukture, a uporedo sa tim i mapom moi". Mapa moi je jedna konstrukcija koja svaku znaajnu
sposobnost i karakteristiku ljudi lokalizuje i vezuje za hipotetine modane centre. Nije sluajno daje ovakva teorija
okarakterisana kao modana mitologija". Naime, u traganju za objanjenjima karakteristika ljudskog ponaanja, od
kojih su neke imale za posledicu veoma dramatine i tragine dogaaje, ovek je pronalazio veoma razliite
uzronike". Ti su uzronici uvek odgovarali duhu vremena. Prvo su bili duhovi ili demoni (demonologija), zatim su
to bili bogovi (mitologija), kasnije se centar moi" premeta u oveka, pa se javlja teorija modane lokalizacije
moi (frenologija). To svakako nije kraj. Svedoci smo toga da se ova opinjavajua igra traganja za uzrocima
nastavlja. Polazei od spiska vanih karakteristika ovekovog ponaanja i linosti, naunici i danas pronalaze
uzroke" u motivima, sposobnostima ili crtama linosti.
Teorija moi, odnosno strogo lokalizacionistika hipoteza je nauna fantastika. Meutim, pojedini delovi mozga ve
danas mogu da se relativno pouzdano oznae kao centri" odreenih aspekata aktivnosti i ponaanja. Zaetnik
naune teorije lokalizovanih centara je Broka (1861). On je ustanovio da povrede mozga koje se nalaze na levoj
strani (kod denjaka) eono slepoonog renja, blie bazi, stoje u vezi sa motornom afazijom (izgovaranjem reci).
Fiziolozi Fritsch i Hitzig konstatuju da stimulaciju odreenih povrina kore mozga prate pokreti istih delova tela.
Prouavajui oteenja delova leve slepoone brazde (kod denjaka), Wer-nicke je utvrdio da lokalizacija povrede
na gornjoj treini, izaziva gubitak sposobnosti razumevanja govora (senzorna afazija). Mada je traganje za centrima
koji upravljaju ponaanjem i danas aktuelno, vodstvo se prenelo sa neurohirurga na laboratorijska istraivanja.
Novija istraivanja mozga navode nas na zakljuak da je klasina lokalizacionistika teorija pogrena.
Lokalizacionistika teorija funkcionalne strukturiranosti mozga promaena je u odnosu na psihologiju, ali i u odnosu
na neurologiju. Pokazalo se da je ona nemona da objasni ak i tako elementarne funkcije kao to je disanje. Najpre
se verovalo daje disanje kontrolisano iz nekog centra u produenoj modini. Meutim, itav niz injenica naveo je

neurologe da izmene prvobitnu pretpostavku i da regulaciju disanja dovedu u vezu sa grupom centara ili ak
sistemom rasporeenim i nagore, ka kori mozga i nadole, ka kimenoj modini od prvog, hipotetinog centra".
Teorija lokalizovanih, autonomnih centara nije mogla da se odri pred nalazima po kojima poremeaj neke sloene
funkcije moe biti izazvan povredama razliitih delova korteksa. Meutim, takvih pojava ima.
Teorija ekvipotencijalnosti mozga je teorijski antipod lokalizacionizma. Po ovoj teoriji postoji samo mali broj
uroenih, autonomnih centara ili zona mozga, a i one reguliu relativno jednostavne funkcije organizma. Pretenu
veinu modane
297
mase ine elije koje mogu da imaju vie namena. Mozak je, dakle, u sutini jedinstveni sistem. U tom sistemu
deluje mnotvo funkcionalno autonomnih subsistema ali, nema dokaza da su to centri u strogo topolokostrukturalnom smislu. Samo neke jednostavne funkcije organizma mogu se dokazano dovesti u vezu sa nekim
izolovanim centrom, dok sve ostale, a posebno sloene funkcije, regulie sistem sa policentrinom emom.
Centralni argument teorije ekvipotencijalnosti je pojava reverzibilnosti izgubljenih sposobnosti. Klinika
posmatranja potvruju da ima sluajeva kod kojih se nakon modane povrede, koja je pouzdano utvrena, javlja
gubitak jedne ili vie sposobnosti. U nekim sluajevima gubitak sposobnosti je trajan (ireverzibilno propadanje), to
bi se moglo protumaiti kao potvrda lokalizacionistike teorije. Meutim, postoje i takvi sluajevi kod kojih se,
posle izvesnog vremena, spontano ili posle rehabilitacionog tretmana, izgubljena sposobnost vraa. Ove pojave
reverzibilnog toka propadanja pobijaju postavke lokalizacionistike teorije. Polazei od takvih pojava, koje su
istovremeno i oslonac terapijskog optimizma i rehabilitacije modano oteenih, teorija ekvipotencijalnosti gradi
svoje pretpostavke o funkcionalnoj organizaciji mozga i o principima rada mozga". Smatra se da zdrava modana
masa moe da preuzme funkciju razorenih centara". Posmatranja takoe pokazuju da se spontani oporavak javlja
pre svega na mlaem uzrastu dok se kod starijih reverzibilnost postie vebanjem.
Poeci holistike, ekvipotencijalistike teorije su jo u prolom veku. Njene osnovne postavke formulisao je
Flourans. U ovom veku najistaknutiji pobornici holistike teorije mozga su Lashlev, sa kojim je oko ovih pitanja
ustro polemisao Pavlov, koji je branio lokalizacionistiku teoriju, a drugi je bio Goldstein (1941), korifej
holistiko-organizmike teorije linosti. Glavne postavke ove teorije su princip zamenljivosti funkcija i princip
mase. Princip zamenljivosti kazuje daje mozak takav sistem koji omoguava ponaanje bez rigidne specijalizacije
zona. Funkcija centara" u regulaciji ponaanja se moe prenositi. Princip modane mase kazuje daje oteenje i
gubitak sposobnosti, u krajnjoj liniji, rezultat veliine izgubljene mase. Dok je mozak nedirnut, dok raspolae sa
svojom masom, on ima veliku mo premetanja i preuzimanja funkcija centara". Mozak koji je izgubio masu gubi
srazmerno i ekvipotencijalnost.
Teorije sposobnosti i mozak
Poto je svaki obavio svoj deo ispitivanja pacijenta, kod kojeg je dolo do povrede mozga, neurolog i psiholog
odlaze na referisanje pred skupom strunjaka. Neurolog tom prilikom iznosi nalaz u kome govori o stanju svesti
pacijenta, o nekim refleksima, stanju ulnih funkcija, motorici i koordinaciji, o ouvanosti govora, pasivnog i
aktivnog, pisanja, itanja i raunanja, o ouvanosti pamenja, neposrednog i odloenog, i elementarnog suenja. Sve
to zajedno neurolog tumai kao proveru funkcionisanja centralnog nervnog sistema. U svom izvetaju psiholog
pominje razliite testove, numerike rezultate i kvalitativne opaske o ponaanju pacijenta. Sve to zajedno psiholog
tumai kao proveru ouvanosti pacijentovih sposobnosti. Na pitanje, koje se iz ovog primera namee, kakav je
odnos
298
izmeu onoga to ova dva strunjaka ispituju kod iste osobe, odgovaramo da su to nie i vie funkcije centralnog
nervnog sistema.
Objanjenje da neurolog ispituje nie funkcije CNS, a psiholog vie funkcije je vie prividno nego stvarno jasno.
Neurolog je lekar i on svojim proverama utvruje da li pacijent ispoljava simptom ili znak bolesti, neki upeatljivi
signal disfunkcije. Za njegov nain provere je dovoljno da pacijent nema znake oteenja, pa da ga oceni kao
zdravog. Za psihologa je meutim vano da odredi koliko je postignue pacijenta, na nekim testovima, dobro u
odnosu na neku meru nor-malnosti. Prema tome, dok jedan strunjak procenjuje prema nekom niskom, minimalnom
kriterijumu, koji je uz to grubo kategorijalan (bolestan ili zdrav) drugi se koristi relativnim i visokim kriterijumima
procenjivanja. Zato smatramo da je problem uporedivanja nalaza neurologa i psihologa sloen jer svaki polazi od
svojih konceptualnih i mernih referenci, koje se razlikuju. Osim toga, nie funkcije CNS" koje ispituje neurolog
obuhvataju i govor, pisanje, pamenje i rezonovanje, to nikako ne spada u jednostavne funkcije. Isto tako i
psiholog, koji po ovoj podeli ispituje vie funkcije CNS", vri prekoraenje", jer procenjuje i motoriku, panju,
vizuo-motomu koordinaciju i budnost. Paradoks ove situacije je u tome to valjano razgranienje nije mogue zato
to nije naena dobra integralna teorija.
Psiholoke teorije polaze od pragmatikog aksioma daje izvedba poslova ili zadataka rezultanta razvoja,
sposobnosti, uenja i motivacije. S obzirom na temu moemo da apstrahujemo, makar privremeno, pitanja uenja i
motivacije. Tako emo razmiljati dalje o odnosu mozga i ponaanja sa stanovita razvoja i sposobnosti. Procena
ouvanosti mozga u psihodijagnostikom postupku zasniva se na rezultatima provere funkcija i sposobnosti. Granica
izmeu znaenja funkcije i znaenja sposobnosti je stvar definicije. Nita se bitno ne menja ako umesto ta dva
pojma upotrebimo jedan sa dodatkom vie" i nie". Tako moemo rei da se psi-hodijagnostikim postupcima
proveravaju nie i vie funkcije" ili nie i vie sposobnosti". Razlika je samo u tome to, kada govorimo u
terminima funkcija, imamo u vidu model aktivnog ljudskog mozga a kada govorimo u terminima sposobnosti u vidu

imamo model ljudskog intelekta ili inteligencije. Moramo priznati da kliniari imaju pred sobom herojski zadatak
koji pokuavaju da rese klinikom metodom. Taj se zadatak sastoji u tome da povezu kliniku sliku sa stvarnim
mozgom preko dva teorijska modela, modela aktivnog mozga i modela inteligencije, pri emu je veza izmeu tih
modela nerazjanjena. U takvoj situaciji vei teret nosi psiholog jer je njegov teorijski model vrlo posredno povezan
sa stanjem aktivnog mozga konkretnog ispitanika.
Inteligencija je nauni pojam koji u psihologiji ima dugu tradiciju, koji je srazmerno dobro teorijski izuen, i koji je
zahvaljujui spretnim operacionalizacijama postigao najvei stepen praktine upotrebljivosti. Inteligencija je, zahvaljujui svemu nabrojanom, postao prvi temeljni pojam klinike psihologije za koji je vezan i istorijski poetak ove
discipline. Sa njim se moe meriti samo pojam linosti koji je postao zatitni znak druge epohe u istoriji klinike
psihologije. Psi-hodijagnostiko ocenjivanje modane aktivnosti i disfunkcionalnosti polazi od ispitivanja
inteligencije. U tom smislu su od izuzetne vanosti saznanja o razvoju
299
svih sposobnosti od roenja do starosti. Sto se tie prakse izgleda opravdana podela rada na psihodijagnostiku
dejeg i razvojnog doba i psihodijagnostiku odraslih. Takva je podela ve izvrena i ozakonjena specijalizacijama
strunjaka. I psihodijagnostiki instrumenti koji se konstruiu rasporeeni su prema takvoj demarkacionoj liniji, kao
razvojni testovi i kao testovi inteligencije.
Procenjivanje disfunkcionalnosti mozga i modanih oteenja istorijski je vezano za kliniku psihologiju i za
psihodijagnostiku. Ono zahteva da procenjiva dobro poznaje teoriju, posebno neurologiju i teorije sposobnosti, da
ima odgovarajui asortiman instrumenata koji ume da koristi i da radi na takvom mestu gde se vri ispitivanje i
tretman modano oteenih osoba. Ovo su minimalni zahtevi koji mogu, uz niz drugih, da garantuju dobre rezultate
psihodijagnostike procene. Vano je da praktiar poznaje teoriju Piageta, Spearmana, Guilforda, Cattella i Horna,
Wechslera i niza drugih. Meutim, svi psihodijagnostiki instrumenti koji su preiveli otru selekciju borbe za
opstanak, i koji su uspeli da se trajno zadre u rutinskom arsenalu instrumentarijuma psihologa, dopunjeni su nizom
praktinih pravila ili ak inini-teorijama svojih konstruktora. Ove mini-teorije ili ,,meu"-teo-rije daju vrlo korisne
oslonce ili premise za interpretaciju rezultata konkretnog ispitanika sa tim, konkretnim instrumentom. Veza tih
srednjih ili meuteorija sa velikim" teorijama moe biti i dobra i loa, ali je sigurno da su one potrebne. Razlog je
taj da psiholoke teorije inteligencije ne razrauju vezu sa dezintegracijama.
Za dijagnostiku praksu od posebnog znaaja su one teorije inteligencije koje su operaciono dobro povezane sa
odgovarajuim mernim instrumentom. Kada je to postignuto, kao to je sluaj sa Spearmanom, Goldsteinom,
delimino sa Guilfordom, zatim Katelom i Hornom, a posebno Wechslerom, onda imamo u jednom nizu optu
teoriju, kliniku ili meuteoriju i dijagnostiki instrument. U ovu grupu svakako spada i Lunja, no njega emo
izdvojeno prikazati zbog izuzetne vanosti njegovih doprinosa.
Rast i razvoj su bitne injenice, u vezi sa odnosom mozak - ponaanje, koje nijedna teorija inteligencije, a pre svega
i iznad svega nijedna klinika (meu)-teorija i metoda ne mogu da zaobiu. Sve psiholoke teorije inteligencije
ukljuuju i dimenziju razvoja, mada im ne poklanjaju i najveu panju. Radovi Bineta a posebno Pijaea razrauju
pitanja vezana za rast i formiranje inteligencije. I pored mnotva znaajnih istraivakih i teorijskih rezultata, neka
su pitanja ostala i dalje otvorena. Jedno od njih, koje ima za dijagnostiku praksu veliki znaaj, pitanje je gornje
dobne granice razvoja inteligencije. Odgovori koje su dali Bine i Wechsler se veoma razlikuju. Iz svojih istraivanja
Bine je izveo zakljuak daje 16 godina gornja dobna granica. Meutim, na osnovu slinih prouavanja Wechsler je
zakljuio daje gornja dobna granica u 24. godini, znai osam godina kasnije. Svoju tezu Wechsler je branio sa dva
dokaza. Prvi je dokaz delimino isti kao i Binetov i zasniva se na testovno statistikim rezultatima. Dodue,
Wechsler je ispitao vie ispitanika i imao uzorke starijih dobnih grupa, to njegovim dokazima daje neto veu
uverljivost i pouzdanost. No, njegov drugi dokaz je za ovo poglavlje od posebnog znaaja. Naime, Wechsler je
dokazivao da izmeu prosenih rezultata njegovih uzoraka dobnih grupa, izraunatih na osnovu postignua na skali
300
inteligencije, i prosenih teina mozga, jednakih dobnih grupa, postoji gotovo potpuna paralela. Namee se
zakljuak da su te dve pojave tesno povezane. Iz dobi-jenih krivulja Wechsler je naao potvrdu za to da je 24 godina
gornja dobna granica razvoja inteligencije.
Znaajan doprinos razumevanju prirode inteligencije i njenom razvoju dali su Katel i Horn (1963). Oni su na osnovu
svojih istraivanja izveli zakljuak da postoje dve vrste inteligencije. U stvari oni su na nov nain izloili staro
shvatanje po kome postoji prirodna ili ista" inteligencija i ona druga, koja se formira pod uticajem ivotnih uslova
i karakteristika specifinih kultura. Tema koju su postavili je izuzetno provokativna, lako moe izazvati veoma
razliita miljenja, no teko je nai neoborive dokaze za oprena stanovita. Prvi tip inteligencije, koji su oni nazvali
fluidna, javlja se na poetku ivota, na uzrastu do 16 godine, a posle opada. Uporedo sa njom razvija se i jedna
druga vrsta inteligencije koja ima dugoroniju uzlaznu putanju. Tu vrstu inteligencije Katel i Horn nazivaju
kristalizo-vana. Ona se ispoljava u nainu miljenja, intelektualnim interesima sticanju znanja i vetinama.
Kristalizovana inteligencija je prilagodenija ivotnim uslovima i kulturi. Teorija o dve inteligencije nudi neke
mogunosti pomirenja izmeu nesu-glasnih stavova i istraivakih nalaza. Meutim, praktina vrednost teorije dve
inteligencije je veoma ograniena. Glavnu prepreku predstavlja neuspeh u konstru-isanju ubedljivog instrumenta za
procenu iste", fluidne", bioloke" (Halstead) inteligencije.
U ovom nizu psiholokih teorija o inteligenciji sasvim je opravdano spomenuti Gilforda (Guilford, 1959). Njegov je
doprinos vie teorijski, a metod ispitivanja statistiki i eksperimentalni. U pogledu teorije inteligencije on je ponudio
jedan kocka-model" sa tri bazine dimenzije: operacije, produkti i sadraj. U ovom modelu ima mesta za 120

razliitih sposobnosti, dobijenih ukrtanjem optih dimenzija. To je najvii domet analitiko strukturalne
konceptualizacije sposobnosti u savremenoj psihologiji. Ve i zbog toga mogli bismo oekivati da Gilford-ova
teorija utie na praksu ispitivanja, a posebno procenjivanja inteligencije. Meutim, to se tie klinike psihologije
Gilfordov je uticaj beznaajan. Takoe je paradoksalno daje ovaj klasifikacioni sistem i teorija sposobnosti
nepovezana sa neurologijom. Moda je ba Gilfordova teorija najbolja ilustracija miljenja da psihologija pravi
teorije i modele inteligencije bez mozga".
Medu psiholozima nema pobornika lokalizacijske teorije. Oni koji se za to zalau ine to oprezno. Izuzetak od ovog
pravila je Stanlev Porteus (1959). On polazi od jedne opte kritike psiholokih teorija inteligencije i skala merenja.
Zamerka je u tome da se previa znaaj predvianja i planiranja kao bitne komponente inteligencije. Time se
osiromauje definicija, iskrivljuje realnost i oteava rad praktiara. Teorijski doprinos Porteusa svodi se na ispravku
pre svega Wech-slerove definicije. Metodski doprinos je istog kalibra. Porteus predlae da se uz testiranje
inteligencije koristi i test predvianja i planiranja". U ovom nizu teorija Porteus je zanimljiv zato to smatra da je
sposobnost predvianja i planiranja funkcija eonog renja. Glavni oslonac za svoja uverenja Porteus nalazi u
svojim istraivanjima koje je vrio komparirajui delinkvente i neurohirurke sluajeve sa odgovarajuim
kontrolnim grupama. U oba sluaja, on je primenio Wechslerovu
301
skalu inteligencije, VB formu l, i svoj lavirint test. Operisani pacijenti su u stvari bili psihijatrijski bolesnici koji su
bili rezistentni na psihijatrijski tretman. Nad njima je izvrena leukotomia (presecanje veza frontalnog renja i
podkore). Dobijem su rezultati koji pokazuju daje test inteligencije bio nediskriminativan kod obe grupe. U stvari,
na testu inteligencije postignue delinkvenata je bilo isto kao i postignue normalnih. Kod operisanih pacijenata
rezultat na VB skali bio je isti posle operacije kao i pre. Porteus nije prihvatio ove nalaze jer je smatrao da su
nerealni. Na Porteus lavirint testu kod oba uzorka dolo je do pojave razlika i to u oekivanom smeru. Delinkventi
su imali nii uinak od normalnih, a operisani pacijenti nii uinak od samih sebe, pre operacije. Objanjenje koje
Porteus nudi je da njegov test pokazuje deficit sposobnosti predvianja i planiranja, koji je karakteristian i za
impulzivne delinkvente i za stanje koje se razvija posle leuko-tomije. U celini Porteus nije dao veliku" teoriju niti
je ponudio neki nov i moan instrument za procenu inteligencije. Vrednost njegovog doprinosa je u vezivanju teorije
inteligencije za mozak, mada samo u parcijalnom smislu, kao i u ponudi jednog upotrebljivog dopunskog
instrumenta neuropsiholoke procene.
Za sadanji trenutak klinike teorije sposobnosti stanja prakse opravdano je zavriti ovaj kratak pregled sa
Wechslerovim doprinosima. Wechsler je od svih teoretiara inteligencije imao najvie interesa za to da nade naina
da povee psihologiju sa neurologijom. Izmeu njegovih teorijskih formulacija i poznatih injenica o mozgu postoje
paralele. Mozak, kao i inteligencija, ima dvojni karakter. Strukturalna ema modanih funkcija i sposobnosti je u
obliku piramide, sa hijerarhijskom vertikalom. U oba sistema najire su reprezentovane najstarije, sen-zomotorne
funkcije i sposobnosti, dok se na vrhu piramide, kao najmlae funkcije, nalaze najsloeniji procesi i opta
inteligencija. Mozak, kao i model sposobnosti, predstavlja jedan komplikovani interaktivni sistem. Lokalizacija
inteligencije je, po miljenju Wechslera, nemogua. Inteligencija je sama interakcija izmeu pojedinih sposobnosti i
svih skupa. Tako je i zdrav, aktivan mozak u svojoj funkciji integralan. Izmeu teorije inteligencije Wechslera i
teoretiara neurologa, kao to su Jackson i Goldstein, odnosno njihovih ideja o mozgu, slinost je vrlo velika.
Neuropsiholoka teorija
Neuropsihologija je novi naziv za naunu disciplinu koju je uveo sovjetski psiholog Lurija (1965). Mnoge
nedoreenosti biologije, odnosno neurologije i psihologije, u vezi sa odnosom mozga i ponaanja, stvorile su prostor
na kome je nikla neuropsihologija. Sam naziv navodi na pomisao da se ova nova nauna oblast bavi neurolokim
osnovama psihologije. To je ujedno i cilj teorijskog dela neuropsihologije. Sa praktine strane neuropsihologija
razvija jedan specifian metod topoloke dijagnostike lokalnih modanih oteenja. Ona se, pored navedenih
problema, bavi i razvojem rehabilitacionih postupaka.
Lurija je svoje uenje razvijao preko tri decenije teorijskog, istraivakog i klinikog rada. Poao je od refleksoloke
tradicije koja je u Pavlovu imala izuzetno snanog pobornika. Meutim, Lurija nije bio zadovoljan refleksologijom i
usme-rio se ka prouavanju mozga u celini preko neuroanatomije i neurofiziologije. U
302
nastojanju da kroz upoznavanje grade i procesa u aktivnom mozgu doe do osnova ponaanja i psihikog ivota,
Lurija je doao do vanih saznanja. Prvo od njih se odnosi na klasian problem koji je, od ranije, zaokupljao
lokalizacioniste i gene-raliste. Po shvatanju Lurije, oba uenja su u sutini pogrena. Mozak je izvanredno
kompleksan sistem sa visoko izdiferenciranom elijskom i anatomskom strukturom. Meutim, traenje osnove
psihikog ivota u celulamoj i anatomskoj strukturi ne vodi ka reenju. Zato je vana funkcionalna analiza
interakcija u mozgu. Ta se interakcija odvija putem sloenih refleksa i kibernetski interpretiranih spregova. To jo
uvek ne znai daje takva datost budnog mozga i podloga ovekove delatno-sti. Da bi se objasnila njegova delatnost,
neophodno je da ovek dostigne odreeni rast i da u toku tog rasta bude aktivan. U sutini Lurija odrie mogunost
da se ponaanje oveka u stvarnosti objasni svoenjem na neurologiju.
Delatnost, govor, sposobnost za odreene operacije se ui, i to neodvojivo od drutveno-istorijskog konteksta. Lurija
zagovara dinamiku povezanost razvoja mozga sa realnim drutvenim uslovima". Rast i uenje su procesi koji
imaju dvojne efekte koji se ogledaju u menjanju i mozga i ponaanja. I modane aktivnosti i ponaanje prolaze
sline sekvence koje poinju sa optim, nediferenciranim procesima i aktivnostima do izdiferenciranih i
specijalizovanih. Obrui klasinu psiholoku tezu o sposobnostima, Lurija kae da su sposobnosti posledice uenja,

a ne njihov uslov.
U svojim delima Lurija je sistematski nastojao da proui i povee neuroloka saznanja, o grai i funkciji mozga sa
ponaanjem, sposobnostima i delatnou. On se pri tome koristio i postavkama Pavlova o niim i viim nervnim
funkcijama i sa postavkama Vigotskog o razvoju govora i kulturi.
Sposobnost nastaje, kae Lurija, postepeno, najpre kroz masovnu akciju i uee celog mozga. Postepeno, uz
odgovarajue posredovanje govora i drugih simbola (sekundarni signalni sistem"), menja se i uee mozga.
Mozak prestaje da uestvuje celovito, izdvajaju se pojedini delovi koji postaju centri". Po zavretku procesa uenja,
kada je izvoenje odreenih vetina dovedeno do zadovoljavajueg nivoa, u mozgu se formira jedan dinamian i
ekonomian sistem koji moe da zahvata i topoloki udaljene delove. Poenta ovakvog tumaenja je u tome da
operacije koje ljudi vre, a koje mi najee tumaimo kao kvalitet uslovljen sposobnostima, odnosno nekim
svojstvima koji su ve dati u mozgu, shvatimo na drugi nain. Prema psiholokim teorijama dispozicije u mozgu su
preteno uroene i one odreuju vrstu, kvalitet, domet i opseg delatnosti. Po neuropsiholokoj teoriji Lurije razvoj je
paralelan" na relaciji mozak- ponaanje, a uticaji su dvo-smemi.
Na primeru uenja pisanja moemo upoznati neuropsiholoko tumaenje. Na poetku uenja mozak je aktivan u
celini i uestvuje masovnim uzbuenjem. Tome odgovara i pojava pisanja aka prvaka celim telom". Kada je
vetina pisanja ve savladana i ustaljena, u mozgu je opte uzbuenje zamenjeno aktivnou pojedinih zona.
Meutim, postoji vie naina pisanja, pisanje slova brojeva, vie vrsta azbuke i vie vrsta brojeva. Za svaku
odvojenu vrstu ponaanja ili vetine postoji i odgovarajui sistem ili kombinacija zona u mozgu. Ako se u vezi sa
ovim tumaenjem postavi pitanje ko je u pravu ekvipotencijalisti ili lokalizacionisti, ili
303
da li je mogue lokalizovati u mozgu neto slino centru, odgovor neuropsi-hologije bie sledei: nijedna od dve
teorije nije ispravna. Obe teorije prenaglaavaju jednu stranu ukupnih procesa u mozgu. Pri svakom novom uenju
ponavlja se slian sled koji poinje ekvipotencijalno", a zavrava se lokalizacionistiki". Meutim, lokalizacija
funkcija u mozgu je razuena, ona predstavlja dinamiki sistem koji aktivno ukljuuje i udaljene delove mozga.
Sa praktine take gledita neuropsihologija nudi odgovarajua reenja koja mogu koristiti neurolozima i
neurohirurzima. Ako je kod nekog pacijenta utvren tumor, neuropsiholog e izvriti odgovarajue ispitivanje na
sistematski nain. To ispitivanje prilino nas podsea na postupak koji neurolozi ve praktikuju kao neuroloki
pregled. Na kraju ispitivanja, neuropsiholog e analizirati mnoge znakove slabosti, neuspeha i poznatih pokazatelja
oteenja, i na osnovu te analize on e stvoriti dijagnostiki sud. Rezultat e biti jedan sindromski sklop. Za razliku
od lokalizacionistike teorije, neuropsihologija zastupa gledite da se oteenja mozga manifestuju kao
multisimptomska celina. U tom se sklopu neki specifini ispadi mogu jae nametnuti, ali je uz njih, po pravilu, i niz
prateih simptoma druge vrste.
Utvrivanje arita modanih povreda, sa neuropsiholokog stanovita, mogue je ali pretpostavlja izvebano
razlikovanje odnosno itanje" sindroma. Takva ograniena modana ozleda odrazie se u poremeaju jednog ili
vie ulnih kanala (analizatora"). Poremeaj se moe javiti u vidu smanjene osetljivosti ula, redukovane stabilnosti
ili oslabljene fleksibilnosti. Istovremeno sa ovim izmenama centralnog receptora javlja se niz sekundarnih
poremeaja u svim funkcionalnim zonama, koji zajedno ine sistem. Princip odraza oteenog i disfunkcionalnog
arita na ponaanje je sindromski, a ne jedan prema jedan".
Pojava neuropsihologije je donekle slina pojavi klinike psihologije. Ijedna i druga su vezne naune discipline koje
su stvorene na mestu gde je dve starije nauke trebalo da sarauju, i mogle su, ali nisu. Obe ove discipline su
prevashodno metodske, dok se u teorijsko-sadrinskom smislu oslanjaju na nauna znanja ve formiranih nauka.
Klinika psihologija je postala vezna disciplina izmeu psihologije i psihijatrije, Neuropsihologija je vezna
disciplina izmeu psihologije i neurologije. Sada je u procesu ekspanzija neuropsihologije, pa se tako javlja i neurolingvistika i neuropsihologija anksioznosti.
Poseban znaaj neuropsihologije je u tome to pomae u ranom otkrivanju modanih disfunkcija u razvojnom dobu.
Kod dece koja imaju modane dis-funkcije manjeg stepena, otkrivanje koje je blagovremeno moe biti prvi korak ka
organizovanoj, specijalnoj rehabilitaciji. Kod nas je o neuropsihologiji razvojnog doba pisao Bojanin (1979).
Klasifikacija metoda neuropsiholoke procene
Neuropsiholoka procena je kompleksan poduhvat koji se najee sprovodi u specijalizovanim zdravstvenim
ustanovama koje raspolau visoko strunim osobljem i potrebnim aparatima. Pacijent koji je tu upuen ve je proao
kroz trijani postupak i sada se podvrgava proverama sa osetljivijom dijagnostikom
304
tehnologijom. Njega e ispitivati strunjaci vie specijalnosti: neurolozi, radiolozi, neurooftalmolozi, psiholozi,
eksperti za elektroencefalografiju i drugi. Dijagnostika koja se praktikuje u ustanovama opteg tipa, kao to je kola
ili dom zdravlja, u mnogo emu bitnom je razliita od dijagnostike strategije jedne neuroloke ili neurohirurke
klinike.
U okviru rutinskog rada koji obavlja u koli, u domu zdravlja ili psihijatrijskom odeljenju, psiholog povremeno
nailazi na sluajeve koji prema opservaciji, iskazima ili rezultatima pobuuju sumnju na intelektualni deficit ili
modano oteenje. Bez obzira na nain utvrivanja mogue dijagnoze, psiholog se ograniava na optu,
neobaveznu dijagnostiku oznaku organiciteta". ak i daje takvu patologiju prvi otkrio neko drugi, pa je zadatak
psihologa da tu pretpostavku veri-fikuje, on se zadrava na optoj kategoriji organiciteta". Ta kategorija je samo
rubrika bez blie odreene sadrine. Dodue, psiholog moe uiniti mnogo vie ako paljivo opie ponaanje
pacijenta, njegove iskaze i priloi nalaz psiholokog ispitivanja. Iz takvog izvetaja dobar neurolog moe da stekne

bolji uvid u prirodu oteenja ili da usmeri dalje ispitivanje.

Strateki poloaj neuropsihologije u okvirima specijalizovanih ustanova, kao to su neuroloke ili neurohirurke
klinike je drugaiji. Pre svega tu se stiu pacijenti koji ve imaju, manje-vie potvrenu dijagnozu organiciteta". Na
drugoj strani, za neurologe, neurohirurge i druge medicinske specijaliste takva dijagnoza" znai isto toliko kao i
dijagnoza pacijent". Jasno je da u takvoj, specijali-zovanoj ustanovi dijagnostika oznaka organicitet", data na
osnovu psiholokog testa, a kasnije proverena pouzdanim nainima, na primer, operacijom, ne moe posluiti kao
dokaz vrednosti testa. Naime, u radu sa takvom populacijom mogue je postii i fiktivnu validnost" (Barnum
efekat). Dovoljno je svakog pacijenta oznaiti kao organiara" Zbog koncentracije takve patologije u toj ustanovi
ist pogodak" moe iznositi i preko 90 posto.
Uverljivi doprinos neuropsiholoke procene u specijalizovanim ustanovama moe da predstavlja, pre svega, valjana
diferencijalna dijagnoza. Neuroloka ili neurohirurka ispitivanja u mnogim sluajevima nisu dovoljna, pa je
potrebno dopuniti ispitivanje laboratorijskim metodama koje obeavaju veu sigurnost i preciznost u lokalizaciji.
Zahvaljujui savremenoj tehnologiji danas je mogue dosta sigurno ustanoviti promene na mozgu i odrediti mesto,
veliinu i prirodu patolokih promena. Postavlja se u vezi sa tim pitanje: da li je potrebno razvijati neuropsiholoki
metod ako ve postoje sigurnija fizika sredstva dijagnostiko-vanja patolokih promena mozga? Naelno, odgovor
je pozitivan. Razlog za takav odgovor je u tome da mnogi tradicionalni naini dijagnostike imaju ili mogu imati
tetne posledice. Zato se i govori o tim nainima kao invazionim ili agresivnim. Naravno, najvea teta koju
psiholoki metod moe da nanese pacijentu jeste da ga umori i blae frustrira. Drugi razlog u prilog psiholokih
metoda je ekonominost. Naime, najnovija i najbolja fizika sredstva, kao to je, na primer, kompjuterizova-ni
skener, veoma su skupa i kada se kupuju i kada se koriste. Neuporedivo je ekonominije primeniti psiholoki metod
od skenera, a o dravanju da i ne govorimo. Prednost skenera prema tome nije sporna, ali je cena te prednosti za
veinu sveta danas nedostina. Realnije je imati jedan skener, a vie neurologa i neuropsihologa
20 Psihodij agnostika
305
nego obrnuto. Trei razlog koji govori u prilog neuropsihologije je injenica da izmeu fizike promene mozga, koja
je sve dostupnija savremenoj biofizikoj tehnologiji, i psihikih promena, odnos moe da bude nejasan ili
paradoksalan. To izmeu ostalih znai da se ovi naini ispitivanja ne mogu uzajamno zameniti, ali se mogu
dopunjavati. Prema tome, razvoj moderne dijagnostike tehnologije u neurologiji, kompjuterske tomografije,
radioizotopskih snimanja, cerebralne angio-grafije, pneumoencefalografije i ventrikulografije, ehoencefalografije,
elektron-istagmografije, i svih drugih, sa svim naunim i praktinim doprinosima koje ima, nije u koliziji sa
razvojem neuropsihologije. Tano je suprotno. Vei stepen razvitka na jednoj strani dobija svoj smisao u jednakom
razvoju na drugoj strani.
Psiholoka sredstva neuropsiholokog pristupa mogu da se podele u etiri kategorije: Opte eksplorativne tehnike,
individualni testovi inteligencije, testovi organiciteta" i neuropsiholoke baterije. Ovome treba dodati jedno
upozorenje. Naime, psihodijagnostiko ispitivanje i neuropsiholoka procena nimalo se ne razlikuju u pogledu opte
procedure ispitivanja, nimalo ili veoma malo se razlikuju u pogledu primenjenih instrumenata, ali se potpuno
razlikuju u pogledu interpretacije rezultata. U jednom sluaju se testovno ponaanje dovodi u vezu sa konceptom
linosti, u skladu sa psihijatrijskom tradicijom, a u drugom sluaju testovno ponaanje se dovodi u vezu sa
funkcionalnim stanjem mozga, u skladu sa neurolokom tradicijom.
OPTE EKSPLORATIVNE TEHNIKE I MODANE DISFUNKCIJE
U klinikoj praksi se modana oteenja javljaju sa razliitom uestalou zavisno od vrste ustanove. Ima
specijalizovanih klinika, kao to su, na primer, neu-rohirurka ili traumatoloka, u koje se slivaju ve trijairani
sluajevi sa vie nego jasnom povredom glave. U drugim ustanovama koje nisu toliko specijalizovane, kao to su, na
primer, neuropsihijatrijska odeljenja ili opta neuroloka odeljenja, takoe je procenat bolesnika sa modanim
oteenjima veliki, ali ipak manji nego na neurohirurkim. Najzad, ima i takvih odeljenja koja su prevashodno
specijali-zovana za dijagnozu i tretman alkoholiara, neurotiara i drugih slinih psihijatrijskih kategorija bolesnika
meu kojima je procenat modano oteenih obino mali. Imajui u vidu ovakvu distribuciju kortikalne patologije,
jasno je da se ne moe govoriti o jedinstvenoj situaciji psihologa-dijagnostiara. Na neurohirurgiji je koncentracija
povreenih maksimalna, usled ega je najsigurnija taktika dijag-nostikovati" svakog bolesnika kao modano
oteenog. Na neurotiarskom ode-Ijenju, gde je proporcija modano obolelih i povreenih minimalna, najsigurnija
taktika je da se izbegne dijagnosticiranje modanog oteenja kod ispitanika. Naravno, kliniki psiholozi nee
svesno igrati takvu dijagnostiku igru, mada je po statistikoj logici ona najsigurnija, posmatrano u masi i na dui
rok. Drei u fokusu svojih obaveza individualnog pacijenta, psiholog e pokuati da doprinese svojim ispitivanjem
poveanju tanih klasifikacija preko nivoa koji bi postigao drei se utvrene proporcije traumatskih sluajeva u
populaciji ustanove.
S obzirom na bitne razlike u bazinoj proporciji incidencije kritinih sluajeva, psiholozi-dijagnostiari, u ove tri
vrste ustanova, nalaze se pred razliitim
306
problemima. Uprkos tome to su svi na izgled jednaki, svi oni pokuavaju da psiholokim sredstvima doprinesu
prepoznavanju sluajeva sa modanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom
koncentracijom kritine vrste patologije, psiholog se sree sa ve trijairanim sluajevima kao drugi, trei ili etvrti
ekspert u nizu onih koji su bolesnika ve pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi
ispitanika u kategoriju modano oteenih, jer je to ve uinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i da
registruje specifine ispade. Njegov doprinos moe da bude realan ako svojim ispitivanjem pobolja tanost

lokalizacije, karakter sindroma i preporui pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova,
psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima modano oteenje koje
je ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom sluaju postoji mogunost da psiholog doprinese nivou dijagnostike
ekspertize, ali, kao to smo videli, u razliitoj meri. to je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu moe biti
dovoljno zbog toga to se kao posledica otkrivanja organiciteta moe pokrenuti dalji dijagnostiki postupak. Pored
ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve suprotne" vrste ustanova imaju razliite mogunosti sticanja znanja o
modanim povredama i razliite uslove sticanja vetine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problem
neuropsiholoke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlaemo riziku da uoptavamo, ignoriui
bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova je
osnovaka greka koja se naalost suvie esto ponavlja.
Anamnestiki intervju ima nesumnjivu vanost u otkrivanju poremeaja, trauma glave i oboljenja. Informacija o
povredi glave koja je bila praena gubitkom svesti i kasnije oamuenou moe biti upozorenje koje ne treba
primiti olako. Meutim, anamnestiki intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da sluaj stie kod
psihologa kada je upozorenje ve registrovano. Anamnestiki intervju je vrlo pogodan za trijairanje, za izdvajanje
potencijalno pozitivnih sluajeva, ali je istovremeno i veoma podloan uticajima intervjuera. Kliniar koji ima
precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski sluajevi u sutini encefalopati verovatno da e nai vie sluajeva sa
larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestiki intervju ne moe imati
snagu dokaza, ve samo upozorenja.
Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih klinikih sluajeva. On prua mogunost da se kroz
interakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o sluaju, da se uoe upadljive karakteristike u ponaanju,
miljenju, stavovima i doivljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliniar koji ima potrebnu osetljivost,
specijalno iskustvo i lucidnost moe da pozna odreenu vrstu patolokog ponaanja bez ikakvih drugih dodatnih ili
prethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji je
uveban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivaju
takvi sluajevi, i sam je dijagnostiki instrument velike vrednosti. Meutim, naelno ni on nije dovoljan da bi se
dijagnoza modanog oteenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo poetak jednog dueg
307
problemima. Uprkos tome to su svi na izgled jednaki, svi oni pokuavaju da psiholokim sredstvima doprinesu
prepoznavanju sluajeva sa modanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom
koncentracijom kritine vrste patologije, psiholog se sree sa ve trijairanim sluajevima kao drugi, trei ili etvrti
ekspert u nizu onih koji su bolesnika ve pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi
ispitanika u kategoriju modano oteenih, jer je to ve uinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i da
registruje specifine ispade. Njegov doprinos moe da bude realan ako svojim ispitivanjem pobolja tanost
lokalizacije, karakter sindroma i preporui pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova,
psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima modano oteenje koje
je ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom sluaju postoji mogunost da psiholog doprinese nivou dijagnostike
ekspertize, ali, kao to smo videli, u razliitoj meri. to je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu moe biti
dovoljno zbog toga to se kao posledica otkrivanja organiciteta moe pokrenuti dalji dijagnostiki postupak. Pored
ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve suprotne" vrste ustanova imaju razliite mogunosti sricanja znanja o
modanim povredama i razliite uslove sricanja vetine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problem
neuropsiholoke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlaemo riziku da uoptavamo, ignoriui
bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova je
osnovaka greka koja se naalost suvie esto ponavlja.
Anamnestiki intervju ima nesumnjivu vanost u otkrivanju poremeaja, trauma glave i oboljenja. Informacija o
povredi glave koja je bila praena gubitkom svesti i kasnije oamuenou moe biti upozorenje koje ne treba
primiti olako. Meutim, anamnestiki intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da sluaj stie kod
psihologa kada je upozorenje ve registrovano. Anamnestiki intervju je vrlo pogodan za trijairanje, za izdvajanje
potencijalno pozitivnih sluajeva, ali je istovremeno i veoma podloan uticajima intervjuera. Kliniar koji ima
precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski sluajevi u sutini encefalopati verovatno da e nai vie sluajeva sa
larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestiki intervju ne moe imati
snagu dokaza, ve samo upozorenja.
Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih klinikih sluajeva. On prua mogunost da se kroz
interakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o sluaju, da se uoe upadljive karakteristike u ponaanju,
miljenju, stavovima i doivljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliniar koji ima potrebnu osetljivost,
specijalno iskustvo i lucidnost moe da pozna odreenu vrstu patolokog ponaanja bez ikakvih drugih dodatnih ili
prethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji je
uveban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivaju
takvi sluajevi, i sam je dijagnostiki instrument velike vrednosti. Meutim, naelno ni on nije dovoljan da bi se
dijagnoza modanog oteenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo poetak jednog dueg
307
procesa sloene klinike eksploracije koja ukljuuje kompletan neuroloki pregled, laboratorijska ispitivanja,
radiografska snimanja i, eventualno, neuropsi-holoku procenu. Zavrnu dijagnostiku ocenu sluaja donosi
najkompetentniji lekar, veinom posle konsultacije sa celim timom i na osnovu svih raspoloivih svedoenja.

to se tie psihologa koji radi u okviru neuropsihijatrijske ili neurohirurke institucije na dijagnostikovanju
pacijenata odreene vrste, on je jedan od strunjaka koji pomou opservacionog intervjua stie utisak o pacijentu. Po
pravilu, on nije prvi. Ima znatnih razlika u oceni potrebe korienja intervjua u neuropsiholokoj dijagnostici.
Rapaportov stav da intervju treba izbegavati a dijagnostiku procenu zasnivati iskljuivo na testovnim podacima
niko vie ne prihvata. Razlozi koje je Rapaport naveo u odbranu eliminacije intervjua dobri su u okvirima jedne
istraivake studije koja ima za cilj da dokae autonomni doprinos testova klinikoj dijagnozi. Meutim, nema
potrebe da to dokazujem permanentno. Halstead (1947) kao osniva prve neuropsiholoke laboratorije u SAD
oseao je slinu potrebu kao i Rapaport da dokae nezavisan doprinos psiholokih testova. Iz tih razloga je i on
iskljuio intervju, anamnestiki i opservacioni, i usredsredio se na razvijanje metode analize rezultata testa. Mada je
za sve nas od velike koristi ono to je ovakvim naunim pristupom postignuto, nepotrebno je u praksi negovati veru
samo u testove.
Pored intervjua kao naturalistikog postupka, u eksploraciji se koriste jo i druge tehnike, medu kojima su dve od
posebnog znaaja. Rorschachova tehnika je od samog poetka prikazivana kao potencijalno valjan instrument u
kategorizaciji epileptiara. Kasnije se razrauje sistem analize indikatora modanih oteenja, tako daje vremenom
Rorschach postao pomoni trijani instrument za identifiko-vanje sluajeva kod kojih postoji verovatnoa kortikalne
patologije. Epilepsija je vrlo sistematino istraivana uz pomo Rorschacha. Ovakva istraivanja su bila posebno
esta pre masovnog uvoenja EEG-a u kliniku praksu. Na osnovu Rorschachovih klasinih analiza Stauder (1938)
proiruje primenu na karaktero-loke aspekte epilepsije. On potvruje da se pomou ove tehnike mogu prepoznati
sluajevi grand mal" epilepsije, ali i takozvane epileptine linosti. Ovaj entitet je kliniki bio prihvaen.
Epileptina linost ima bitne odlike epileptiara ali nema epileptine napade. Delay i Pichot (1955) razvijaju dalje
Stauderova istraivanja i utvruju da se na osnovu Rorschachovog nalaza mogu razlikovati dve vrste epileptine
linosti, stoje u skladu sa njihovim uverenjem daje epileptina izmena karaktera bipolarna abnormalnost".
Ekstratenzivna epileptina izmena linosti odlikuje se eksplozivnim, impulzivnim, antisocijalnim i agresivnim
ponaanjem. Druga, suprotna vrsta je skuena (koartirana), osiromaena, usporena i povuena u sebe. Ove ideje su
imale znatan uticaj na praksu sudske psihijatrijske ekspertize. Sve dok EEG nije poeo da se rutinski koristi i dok
nije razvijena EEG dijagnostika, Rorschach je sluio kao najpogodniji trijani instrument za epilepsije. Danas je u
ovoj oblasti stanje sasvim izmenjeno. Koncept epileptine izmene je modi-fikovan utoliko to su karakteristike
linosti debiologizirane. Sam entitet epilepsije pokazao se krajnje kompleksan i heterogen, usled ega je blie
neodreena kategorija epilepsije izgubila kliniku vrednost.
308
U toku duge i ekstenzivne klinike primene, jer je Rorschachova tehnika bila prva violina u bateriji, sakupljeno je
puno iskustava u radu sa veoma razliitim grupama bolesnika, ukljuujui i modano oteenje. Protokol koji je
imao po neku karakteristiku encefalopata interpretiran je kao dokaz organiciteta". Sam izraz je krajnje rogobatan,
ali je bio prihvaen od praktiara. U takvom sluaju kliniar bi u nalazu konstatovao da ispitanik pokazuje znake
organiciteta". To je moglo da znai da ima difuznu atrofiju, fokalnu kortikalnu traumu, organsku demenciju ili neto
neodreeno. Tehnika nije doputala finiju diferencijaciju. Piotrowski (1947) je na temelju svog klinikog iskustva i
istraivanja dao jednu seriju od deset testovnih znakova organiciteta pomou kojih je olakana trijaa. Ako je u
protokolu naeno pet ili vie tih znakova, ili dva-tri tea znaka, onda je sluaj identifikovan kao organski. Nedostaci
dijagnoziranja modanih oteenja putem Rorschachove tehnike brojni su i sasvim evidentni. U prvom redu dijagnostiki koncepti su zastareli i magloviti. Mada je Piotrowski olakao trijairanje, ipak je vrednost tehnike ostala
krajnje zavisna od kvaliteta strunosti dijagno(
stiara. U tom pogledu je razlika izmeu intervjua Rorschacha svedena na nulu.
Psihometrijski komplement Rorschacha je MMPI. Ovaj instrument je prime-njivan jednako ekstenzivno, mnoge
homogene klinike grupe su intenzivno prouavane sa MMPI, a uraeno je dosta i u pogledu formiranja posebnih
kljueva za identifikovanje modano oteenih. Osnova veze MMPI-a modane patologije je statistika i
empiristika, tako da nikako dublje razumevanje prirode poremeaja nije mogue. U tom smislu MMPI moe da
bude samo dopunski trijani instrument koji upozorava na prisustvo korelata odreene kategorije. Ni kod MMPI kategorija nije dovoljno izdiferencirana. Poto se MMPI ve primenjuje u eksplo-raciji veine psihologu upuenih
pacijenata, nema nikakvih posebnih tekoa da se, u sklopu svih ostalih indikatora, osmotri i indikator organiciteta.
Indirektno MMPI moe da pripomogne karakterizaciji linosti sa modanim oteenjem, to je dosta vano.
Eksplorativne tehnike su nespecifini postupci koji mogu imati praktian znaaj u dijagnostici modane patologije,
pre svega u ustanovama srednjeg ste-pena specijalizacije (neuropsihijatrija, na primer). Za rad u
superspecijalistikim ustanovama ove tehnike nisu od velike koristi, jer su bolesnici ve apriori sortirani kao
encefalopati. Za takve prilike od psihologa se trae specifinije infonnacije, pre svega o teini oteenja, lokalizaciji
i eventualno o vrsti.
WECHSLEROVE SKALE I MODANE DISFUNKCIJE
Gde god se praktikuje psihodijagnostika kao klinika metoda gotovo je sigurno da se koriste i Wechslerove skale.
Usled toga sabrano je ne samo veliko nego i specifino iskustvo u raspoznavanju karakteristika pojedinih grupa ispitanika. Sugestije koje je Wechsler dao u priruniku VB skale ohrabrile su praktiare da se upuste u neuropsiholoku
trijau i diferencijalnu dijagnostiku. Pored toga, mnoga posebna pitanja vie puta su istraivana i proveravana. Tako,
na primer, ispitana je veza izmeu rezultata na VB i lateralizacije modane traume, uticaj hirurkih zahvata na
mozgu na QI, kao i veza izmeu veliine operativno
309

uklonjene modane mase i QI. Veina istraivanja dala je takve rezultate koji se mogu prihvatiti kao podrka
korienju VB skale u neuropsihologiji.
Osnovni problem praktiara u nespecijalizovanoj ustanovi je kako poznati na VB skali modanu patologiju, odnosno
kako diferencirati ovu od drugih vrsta patologije, na primer od shizofrenije. Poto su i psihijatrijska i
neuropsiholoka dijagnostika vrlo sloene, teko se moe postaviti prosta dihotomija: sluaj sa modanim
oteenjem odnosno psihijatrijski sluaj bez modanog oteenja. Jo je u istraivanju takva simplifikacija i mogua,
ali u praksi ima mnogo sluajeva kod kojih je i jedna i druga vrsta patologije prisutna. Za psihologa u specijalizovanoj neurolokoj ili neurohirurkoj instituciji gde su pacijenti jo vie selek-cionisani pojava atipinih rezultata na
VB skali (ili bilo kom drugom instrumentu) nailazi na automatski okvir interpretacije. Atipinosti e biti
interpretirane u terminima kognitivnog i praktikog deficita kortikalne etiologije. Analogno tome i drugi psiholog,
koji radi isti posao u psihijatrijskoj instituciji, moe uiniti isti izbor i interpretirati atipian nalaz u terminima
linosti, nesvesnih odbrana i psihijatrijskih sindroma. Jedini nain da se izbegne automatska, shematska interpretacija i dostigne stvarno individualna procena pacijenata je da se zna staje na VB skali specifino za modano
oteenje, za shizofrenije ili za primitivne psihopatske linosti sa jakim rentnim tendencijama. Nema nikakve
sumnje u to da VB skala moe korisno da poslui u analizi klinikih sluajeva. To se odnosi i na psihijatrijske i na
neuroloke sluajeve. Postavlja se, meutim, sasvim jasno pitanje da li se na VB skali pouzdano registruju znaci ili
korelati odnosa mozga i ponaanja? Dokaza ima dovoljno da VB skala moe korisno da poslui za procenu nivoa
inteligencije. Takoe ima dovoljno klinikih dokaza da se VB skalom registruju mnoge karakteristine kognitivne
disfunkcije i ispadi. Meutim, pitanje je da li se mogu raspoznati, pouzdano izdvojiti oni znaci kognitivnih
poremeaja koji su preteno kortikalne etiologije od poremeaja svih ostalih vrsta?
Veina autora izbegava da postavlja suvie stroga pitanja. To je dosta razumljivo s obzirom na trenutno stanje
utvrenih injenica. Ima dosta dokaza zasnovanih na istraivanjima da VB skala moe da diferencira modano
oteenje od neoteenih, oteenja razliite teine kao i lateralizaciju traume. Takoe ima dokaza da VB skala daje
doprinos opisu i razumevanju individualnih bolesnika, kao i planiranju rehabilitacije. Meutim, po svemu sudei,
zakljuivanje o znaenju indikatora na ovoj skali zasniva se na principu konteksta. Interpretacija ne proizilazi nuno
iz podataka, ve se znaenje podataka interpretira zavisno od konteksta. To je neminovno zbog toga to su dokazi
uglavnom statistiki, to podrazumeva nunost izuzetaka. VB skala moe da poslui kao pomono psihodijagnostiko sredstvo u proceni linosti sa modanim oteenjima. Od podataka koje na skali dobijamo moe da se
koristi:
1. QI i klasifikaciona dijagnoza,
2. odnos verbalnog i neverbalnog QI,
3. raspored standardnih skorova na subtestovima i
4. kvalitativne karakteristike test-ponaanja.
310
Koeficijent inteligencije nema specifine vrednosti za neurohirurku proce-nu. Mada su modano oteeni, kao
grupa, na poslednjem mestu medu dijagnostikim klasama u pogledu totalnog QI, varijabilnost je velika. Iz te
injenice nita odreeno ne proizilazi to bi pomoglo u prepoznavanju modano oteene osobe u masi ispitanih.
Iznimak predstavljaju teki i akutni sluajevi. Meutim, totalni QI moe koristiti pod uslovom da pravimo poreenje
,,pre-posle" bilo prema testovnim rezultatima bilo prema procenjenom nivou inteligencije pre traume ili oboljenja. U
interpretaciji totalnog QI treba biti oprezan. U literaturi ima izvetaja o pacijentima kod kojih je izvreno operativno
uklanjanje polovine kor-tikalne hemisfere, zbog ekspanzivnog tumora. Mensh (1952) navodi daje inteligencija u
celini ostala nepromenjena. U pojedinim sluajevima je zabeleeno lako snienje, dok je kod drugih QI posle
operacije porastao. Napominjemo da su bolesnici bili denjaci, a da je operacijom odstranjena desna hemisfera. Ipak,
po teoriji ekvipotencije gubitak inteligencije bi morao biti znatan jer je ekstirpirana masa bila velika. No, to se ipak
moe razumeti poto je dominantna hemisfera ostala intaktna. Porast inteligencije kod pojedinaca objanjen je
pozitivnim dejstvom eliminacije bolesne strane koja je izazivala trpljenje zdrave strane. I pored relativne
neosetljivosti, totalni Q je vrlo pogodna mera za praenje promena koje se oekuju usled dejstva leenja
rehabilitacije.
Po svemu sudei, diferencijalni uinak na verbalnoj i neverbalnoj skali povezan je sa lokalizacijom modane
povrede. Kod denjaka su povrede leve hemisfere praene snienjem verbalne skale, a povrede desne hemisfere
neverbalne skale. Ova pojava je vie puta istraivana i potvrena (Anderson, 1950; Reitan, 1955; Klove, 1963).
Verovatno je da u osnovi te injenice lei ukrtanje strana telo - mozak, kao i vie puta potvreni nalaz daje VB
skala, pored opteg faktora, najvie zasiena sa dva faktora, verbalnim i manipulativnim. U jednom istraivanju
(Klove, 1959) kao kriterijum lokalizacije povrede uzet je EEG. Svi ispitanici su bili sa encefalopatijom ali razliitim
EEG nalazom. Kod svih je bio primenjen VVechslerov test inteligencije forma prva. Grupa sa aritem oteenja na
levoj hemisferi imala je nii verbalni nego neverbalni QI; grupa sa aritem na desnoj hemisferi imala je snieni
neverbalni u odnosu na verbalni QI. Kod bolesnika sa bilateralnim abnormalnostima i onim sa normalnim EEG nije
bilo razlike izmeu subskala. Vrlo slini rezultati dobijeni su i kod bolesnika sa ulno perceptivnim anomalijama.
Klove (1959) je ustanovio da unilateralne i bilateralne anomalije u opaaju ulnih drai sistematski utiu na razliku
verbalne i neverbalne subskale. Pacijenti koji nisu opaali drai na desnoj strani, a bili su bilateralno stimulisani,
imali su snieni verbalni QI u odnosu na neverbalni. Kod pacijenata sa anomalijom opaaja na suprotnoj strani
snien je bio neverbalni deo skale. Mada u literaturi sreemo dosta upozorenja u pogledu izjednaavanja VB i
VAIS, izgleda da se to ne odnosi na njihovu osetljivost prema lateralizaciji. Obe skale podjednako registruju

lateralizaciju.
Indeks asimetrije je podatak koji se rutinski dobija primenom i obradom VB skale. Ako je ova asimetrija zaista
povezana sa lateralizacijom, onda smo u stanju dosta da uinimo kao praktiari. Tu, meutim, iskrsava jedno krupno
pitanje vezano za uestalost asimetrije u populaciji. Poznato je daje izvesna razlika ver311
balne i neverbalne skale normalna pojava. Osim toga mnoge injenice socijalno--demografskog sadraja utiu na
ovu asimetriju. Prema tome je jasno da bilo kakvu prevagu ne moemo uzeti kao sigurnu osnovu za donoenje tako
krupnih odluka. Proveravanja su pokazala da se razlika od 10 poena javlja u 30% sluajeva, razlika od 15 poena u
18%, a razlika od 20 poena u svega 4% sluajeva. Na osnovu ovih podataka razliku od 15 i vie poena moemo
smatrati relativno sigurnom merom patoloke asimetrije.
Na sledeoj tabeli prikazan je odnos verbalnog prema neverbalnom delu skale zavisno od lateralizacije lezije.
Procenat sluajeva sa prevagom verbalne skale
Lezija desno
Reitan (1955) VB Fl
88%
Klove(1959)VBFl
78%
Klove(1965)VAlS
84%
Fields(1969) VAIS
78%
Lezija levo
1%
19%
35%
39%
Ova tabela ilustruje opravdanost generalizacije koja je ve formulisana. Ujedno vidimo da uz statistiku uverljivost
moramo raunati i sa odreenim procentom izuzetaka. Mada procentualno izuzeci nisu preterani, sama njihova
pojava pokazuje nam da VB skala nije savreni instrument za detekciju lateralizacije. Da je opreznost umesna, jo
bolje i impresivnije potvruje opreni nalaz (Smith, 1966) istraivanja, u kome su uporeeni sumarni standardni
skorovi i QI verbalne i neverbalne skale osoba sa tumorom mozga. U svim sluajevima tumor i lokalizacija tumora
bila je verifikovana autopsijom. U grupi je bilo sa tumorom na levoj strani 48 pacijenata, na desnoj strani 51 i
bilateralnim 21. Rezultati nisu potvrdili pretpostavku da je diferencijalni uinak verbalne i neverbalne skale funkcija
lateralizacije. Ovo istraivanje je zadalo mnogo muka neuropsiholozima to se pokazalo kao dosta korisno, jer je
primenljivost principa ukrtanja precizirana i ukazano je na uslove pod kojima procena nije mogua. Klove navodi
da diferencijalni uinak na VB skali nije indikativan ako je lokalizacija ispred centralne brazde prema frontalnom
renju, dok je izrazita ako je iza. Prema tome, lokalizacija traume utie na diferencijalni uinak u zavisnosti od
lateralizacije i od mesta na osovini anterior-posterior. Na osetljivost diferencijalnog indikatora VB utie takoe da li
je ozleda akutna ili je stara. Akutne ozlede pojaavaju diferencijalni uinak.
Profil ili raspored standardnih skorova po subskalama je klasian indikator kognitivnog poremeaja ili atipinosti.
Ve u priruniku prvom izdanju VB skale Wechsler je izloio argumente i principe profilne analize. Osnovna ideja
profilne analize nadovezuje se na Kraepelinova zapaanja da kod svakog utvrenog psihijatrijskog oboljenja
nalazimo karakteristian sindrom poremeaja miljenja kao i ostalih funkcija. Varijabilnost standardnih skorova
subtestova je normalna u statikom znaenju. Meutim, veoma velike razlike izmeu subtestova povezane su sa
poremeajima miljenja ili itavog ponaanja. VVechsler je zapazio da se kod adolescentnih psihopata, shizofrenija,
demencija i modanih oteenja javljaju prilino tipini profili na subskalama. Idui za tom idejom on je ponudio
jedan
3L2
kvazi statistiki testovni (objektivni") ekvivalent sindroma modanog oteenja. itavih dvadeset godina klinika
psihologija je bila indukovana tom idejom. O tome su pisane studije, predavalo se na fakultetima, profilna analiza je
prela u praksu i odreivala interpretacije, a bila je podosta i istraivana. Zahvaljujui istraivanjima dolo je do
opteg odbacivanja profilne analize, jer su rezultati bili izrazito nepovoljni. Razloga za promaenost ima vie. Tu je
relativna nepouzdanost kratkih subtestova, pogotovu neverbalnog dela VB skale. Zatim kriterijumi po kojima su
birane grupe bolesnika toliko su razliiti daje ponitavanje trendova skoro nuno. Najzad, to je verovatno
najvanije, sam konstrukt je previe nejasno odreen, tako da doputa sva mogua tumaenja i sve mogue izbore
unapred opravdava. Govoriti, dijagnostikovati ili istraivati modano oboljenje" ili modanu povredu" je
neshvatljivo razmetljiv zadatak. Koji bi to test, kao svoju uzgrednu vrednost, mogao da zahvati generalnu dimenziju
disfunkcije mozga?
Ideja o jednom generalnom indeksu modanog oteenja nije do kraja odbaena (Halstead). U odnosu na nju
Wechslerov sindromski pristup je metodski perspektivan, ali se uplie jedna bitna okolnost. Wechslerova skala je
namenjena testiranju inteligencije u normalnoj populaciji. Ljude sa ozledama mozga ne moemo lako izdvojiti kao
specifian subuzorak na osnovu univerzalnih subtestova. Za taj zadatak potrebni su drugaiji testovi, to jasno
potvruje uspeh Hal-steadove baterije, koja, uzgred napominjemo, takoe ima 10 subtestova. Prema tome, dobra
ideja i lo izbor instrumenata jednako je neuspehu. Ipak, VB skala ima dodatne mogunosti za doprinos
dijagnoziranju modanih oteenja. Tu mogunost pruaju pojedini subtestovi, koji su diferencijalno osetljivi na
greke u reavanju, karakteristine za modano oteenje. U pitanju je Kohsov mozaik i ponavljanje brojeva. Reitan
navodi i sreivanje slika (strip), meutim, iz iskustva znamo daje ovaj subtest preteak, usko selektivan i prema

tome je nepouzdan kao superindikator kognitivnog deficita kortikalne etiologije.

POJEDINANE TEHNIKE OTKRIVANJA ORGANICITETA"
Uverenje da psiholozi ne treba da se bave biolokim i neurolokim pitanjima odavno je naputeno u klinikoj praksi.
Steena lina iskustva uverila su i psihologe i neuropsihijatre da psihodijagnostiki kliniki metod moe da
doprinese otkrivanju i organske komponente u klinikom sindromu. Sporo i oprezno psiholozi proiruju repertoar
usluga i prihvataju se da signaliu ako naiu u toku analize sluaja na pojedince koji imaju organsku komponentu".
Konstrukt organska komponenta" ili organicitet" je nezgrapan, neodreen i logiki besmislen. Ipak, on se zadrao,
jer je takav globalni indeks odgovarao mogunostima koje su bile skromne. Kada su psiholozi konano prihvatili
ovaj prodor u neurologiju", pojavila se potreba za posebnim tehnikama koje bi pouzdanije diferencirale ispitanike
po trijanoj dihotomiji: ima ili nema odlike organskog sluaja". Tako je klasina klinika baterija dopunjena jo
jednim instrumentom koji se primenjivao od sluaja do sluaja zavisno od toga da li je organicitet oekivan ili ne.
Neuropsi-hologija se nije ni nazirala kao zasebna disciplina, a od instrumenata jedino je Bender vizuomotorni
getalt-test bio publikovan. Izbor je veoma jednostavan.
313
Bender vizuomotorni getalt-test je konstruisala Laureta Bender (1938) za svoja istraivanja. Kao jedna od prvih
modernih tehnika koja je osetljiva na dis-funkcije oteenog korteksa bila je vrlo popularna u klinikoj psihologiji.
Na to je uticala i veza sa getalt teorijom, primena u istraivanju i ekonominost tehnike u pogledu vremena koje je
potrebno za rad i obradu podataka.
U teorijskom delu Benderova razrauje tri osnovna principa na kojima je istraivanje voeno. Prvi je opti princip
getalt-psihologije daje opaaj primarno celovit, daje ta celina odreena zakonima getalta, da su delovi celine
hijerarhijski podreeni konfiguraciji i daje odnos figure i pozadine takoe odreen istim principima. Druga teorijska
premisa je Schilderova (1942) postavka o senzomotomom razvoju. Fizioloki zasnovani razvoj motornih i ulnih
funkcija deteta prolazi kroz odreene faze. Princip razvoja je od neizdiferenciranog ka sve veoj diferencijaciji i sve
veoj organizaciji celine. Najvii stepen razvoja senzomotornih iskustava predstavlja formiranje getalta shemetela". Sa promenom uzrasta menja se i getalt sheme-tela. Trei princip je formulacija odnosa izmeu normalnog
razvoja percepcije i vizuomotome koordinacije, to podrazumeva i involuciju, prema patolokoj regresiji. U oba
sluaja putanja je ista. U regresiji, normalnoj ili patolokoj, vri se razgradnja vieg getalta i vraanje na getalt
nieg reda. Usled toga svaki patoloki sluaj moe da se definie stepenom regresije.
Bender getalt-test se sastoji iz serije od devet geometrijskih crtea. Ovi crtei su preuzeti iz monografije
Wertheimera (1923). Crtei se eksponiraju ispitaniku odreenim redosledom, jedan po jedan. Ispitanik precrtava na
list hartije crte, koji je pred njim. Instrukcija je tura i poziva ispitanika da nacrta istu sliku kakvu mu ispitiva
pokazuje. Vreme nije ogranieno. Precrtane figure i zabeleke o opservaciji predstavljaju podatke testiranja.
Standardizacija Bender getalta nije sprovedena. Obrada je kvalitativna. Pro-cenjiva registruje odstupanja i greke
u odnosu na original i u odnosu na oekivani nivo. Oekivani kvalitet reprodukcije odreuje se slobodnom
procenom zavisno od godina ispitanika, obrazovanja i zanimanja. Kod odraslih klinikih sluajeva analiza greaka
koristi se za odreivanje postojanja regresije, ima ili nema potvrde o tome, za procenu stepena regresije i za
kvalitativnu analizu srodnosti nekom klinikom sindromu. Nalaz koji se dobija nema snagu dokaza. Regresija
identifikovana ovim instrumentom nije etioloki specifina. Ona moe da nastane iz vie razliitih razloga. Nije lako
na osnovu izolovanih testovnih informacija diferencirati najverovatniji razlog regresije. Specijalizovano iskustvo u
primeni ovog instrumenta sa specifinom populacijom moe da naui kliniara da dijag-nostikuje bravurozno, ali, na
alost, takvo znanje se teko moe prenositi na druge.
Bilo je pokuaja da se poboljaju mema svojstva ove tehnike. Pascal i Suttell sprovode standardizaciju, uvode
kvantifikaciju procene i daju odgovarajue norme. Uprkos ovom naporu tehnika Benderove se sve manje koristi
pogotovu danas kada se nazire prava neuropsiholoka baterija.
Grassijev test supstitucije kocki je hibridna tvorevina koja povezuje teorijske elemente Goldsteina sa psihometrijski
zrelim testovnim materijalom tipa Kohso-vih kocki. Grassi (1953) je u tom pogledu ve imao donekle utrven put
poto je Goldsteinov saradnik Weigl izvrio neka prilagoavanja Kohsa karakteristikama
314
Goldsteinove baterije. Meutim, u tom prilagodavanju Kohs je dekvantifikovan". Grassi je Kohsa
rekvantifikovao" na taj nain stoje ocenjivanje uklopio u dimenziju konkretno-apstraktno.
Instrument se primenjuje individualno kao dodatak klinikoj bateriji kod sluajeva kod kojih se sumnja na
kortikalnu patologiju. Materijal je skoro istove-tan kao Kohsove kocke u sklopu VB skale. Razlike su sledee: uzori
koje treba reprodukovati nisu tampani nego su trodimenzionalni i sastoje se iz istih kocki kao i manipulativni
materijal. Broj kocki sa kojima se ispitivanje obavlja neprome-njen je i iznosi etiri komada. Izuzetak je trenani
primer koji se radi sa svega dve kocke. Najzad, slino Weiglovim i Grassijeve kocke su samo dvobojne.
Najznaajnija novina Grassijeve tehnike je u stepenastoj varijaciji instrukcije prema dihotomiji jednostavno-sloeno
i konkretno-apstraktno. Ispitanik ima pred sobom etiri kocke. Ispitiva uzima predloak broj jedan (ima ih ukupno
pet), stavlja ga pred ispitanika i kae: Sloite vae kocke tano kao to ovaj uzor izgleda, odgore posmatran". To je
prva faza, a zadatak je tipa jednostavno-kon-kretno. Kada ispitanik zavri rad, dobija sledeu instrukciju: Sloite
vae kocke kao na ovom uzoru, ali od drugih boja." To je druga faza, a zadatak je tipajedno-stavno-apstraktno. Kada
ispitanik i to zavri, nezavisno od uspeha izvoenja, dobija sledeu instrukciju: Sloite vae kocke tano kao to
izgleda uzor. Pazite da sve strane budu iste." To je trea faza a zadatak je tipa sloeno-konkretno. Na zavretku rada
sledi etvrta po redu instrukcija: Sloite vae kocke da sa svih strana budu kao uzor a naite druge boje." To je

etvrta faza a zadatak je tipa sloeno-apstraktno. Isti postupak variranja sloenosti i konkretnog i apstraktnog
ponavlja se na pet zadataka odnosno predloaka.
Ocenjivanje uinka je dvojako, nagrauje se uspeh (snaga) i efikasnost (vre-me). Konani rezultat je kombinacija
oba elementa. Testovni bodovi se sumiraju i uinak odmerava prema trodelnoj skali verovatnoce modanog
oteenja. Ova tehnika je lako primenljiva, ekonomina, objektivna u ocenjivanju i brzo se ui.
U novoj modifikovanoj verziji Grassi zadrava staro ali proiruje jednim novim segmentom test-ponaanja
dijapazon ispitivanja. to je ranije pripadalo opservaciji i kvalitativnom procenjivanju, sada se registruje, prebrojava
i kvan-tifikuje. Na taj nain numeriki indeks je kompozirni test uinaka i naina izvoenja, odnosno tipova greaka.
Tim potezom je Grassi mehanizovao ponderiranje TSK. Istovremeno tehnika je postala osetljivija na pogreke u
kvalitetu i nainu reavanja zadataka, usled ega e sigurno identifikovati vei broj modano oteenih, ali e raun
platiti porastom procenta fal-pozitiva. To je igra u kojoj se nita ne dobija to se na drugi nain ne gubi. Poveanje
osetljivosti instrumenata je razumno pod uslovom daje ispitivanjem zahvaena prava stvar", sa minimumom
primesa. Poto je takav zahtev teko ostvarljiv, Grassijev potez je problematian. Ova tehnika je u svakom sluaju
odrala u ivotu Goldsteinove ideje. Sutinski ne znamo da li je Grassi dobra mera dimenzije razvoja konkretno
prema apstraktnom. Kvalitativna analiza je nedovoljno kontrolisana i ne zna se da li ona vredi najvie ako je
izvedena iz organizmike teorije ili neke druge. Takode ne znamo da li ova tehnika svojim pozitivnim procenama
potvruje organizmiku teoriju Goldtajna, ve poznatu valjanost Kohsovih kocki ili spretni, psihometrijski
empirizam kon315
struktora. Praktiar se, naravno, ovakve dileme nee ni dotai. Za njega je bitno da ima upotrebljivo sredstvo, to, na
jednom trijanom nivou, Grassijeva tehnika i obezbeduje.
Wechslerova skala pamenja je jo jedan izdanak iz istog korena sa neto uom namenom. U klinikom radu esta
su suoavanja sa sluajevima koji se ale na zaboravnost ili nemogunost uenja. Psihijatri u svojim opisima
sindroma i u svojim poluimprovizovanim ispitivanjima zahvataju ove pojave i tumae ih kao smetnje ili oteenja
pamenja. Polazei od takve situacije Wechsler je pristupio konstruisanju posebnog instrumenta, namenjenog
ispitivanju pamenja, od koga je oekivao da e biti pouzdaniji i objektivniji od klasine procene. Svakako daje
instrumenata sa takvom namenom bilo podosta, a teorijskih radova o tome jo vie. Meutim, Wechsler je hteo da
ponovi uspeh koji je ve postigao sa VB Fl a smatrao je da su konstrukcijska naela njegovih skala sasvim
primenljiva i u testiranju pamenja. Naelno on se opredelio za bateriju tipa omnibus, za uzrasne norme i za globalni
indeks memorije poput koeficijenta inteligencije.
U teorijskom pogledu Wechsler je prihvatio model agregata kao adekvatnu reprezentaciju pamenja. Ne ulazei u
pitanje faktorske strukture pamenja, ili zaobilazei ga, on se opredelio za uzorak instrumenata koji su teorijski i
praktino ve bili priznati kao valjani. Umesto faktoristikog dokazivanja njihove stvarne veze on je pribegao ve
oprobanom reenju da razliite mere transformie u standardni skor i preko toga u opti koeficijent memorije ili QM.
Wechslerova skala pamenja je konstruisana za vreme II svetskog rata za rad vojnih psihologa. Standardizacija je
izvedena po skraenom postupku na uzorku od 200 ljudi. Osnovicu uzorka inili su ispitanici od 25 godina (jasno
zato), a starijima se priznaje dobna korekcija.
Baterija je sastavljena od sedam razliith testova. Oni su izabrani tako da pokriju sposobnost neposrednog pamenja
i pamenja sa odloenom reprodukcijom. U priruniku se izriito podvlai da se mogu uporediti te dve vrste pamenja prema standardnim skorovima koji su postignuti uinkom na testu. Pada u oi slinost sa VB skalom
inteligencije i po nekim subtestovima. Prvi subtest je informisanost. Drugi je orijentisanost, namenjen proveri
snalaenja u vremenu (datumi) i prostoru (gde je trenutno, ime grada). Trei subtest je mentalna kontrola. Od
ispitanika se trai da broji od dvadeset unazad, da kae azbuku i slino. etvrti je subtest pamenje brojeva, koji je
isti kao u skali inteligencije. Peti subtest je logiko pamenje. Eksponuju se kratke prie koje ispitanik slua i
ponavlja. esti subtest je asocijativno pamenje. Ispitaniku itamo 10 pari reci. Posle uenja (tri itanja) on treba da
ponovi, nakon eksponae prve, drugu, neeksponiranu re.
U neuropsiholokom ispitivanju Wechslerova skala pamenja koristi se od sluaja do sluaja. Prema ovoj skali
mnogi kliniari se dre rezervisano, uprkos tome to je konstruktor renomiran a ispitivanje dosta jednostavno,
ekonomino a rezultat uverljiv, psihometrijski i terminoloki. Meutim, sporna je sutina ispitivanja. Rezultat na
VSP-u vrlo visoko korelira sa rezultatom na Wechslerovoj skali inteligencije, korelacija se kree u rasponu od .70.
do .80. Ova injenica u najmanju ruku osporava smisao primene oba instrumenta. ak i ako primenimo samo VSP,
jer nam dijagnostiki problem namee testiranje pamenja kao prei zadatak,
316
nai emo se pred tekoama interpretacije znaenja QM. Kod sluajeva kod kojih postoji neujednaenost
propadanja, pa je pamenje relativno ouvano, a inteligencija je opala, ili obrnuto, komparacija rezultata postaje vei
problem nego to je sam sluaj testiranja. Zasad izgleda daje najvea prednost VSP to nema slinog ili boljeg
instrumenta. Njegovu upotrebu uveliko podupire i autoritet konstruktora. Sem toga, i vrsta memog sistema koja je
izabrana doprinosi popularnosti VSP.
Bentonov vizuoretencioni test je jedan od najvie primenjivanih tehnika za ispitivanje modane povrede, bar u naoj
zemlji. Sa njim se neposredno ispituje figuralni opaaj i pamenje, kao i grafomotoma reprodukcija. Greke u ovim
operacijama, zavisno od frekvencije, vrste i rasporeda, povezuju se sa kortikalnim disfunkcijama.
Testovni materijal se sastoji od tri serije od deset slika geometrijskih figura razliite sloenosti i poloaja. Zadatak
ispitanika je da paljivo osmotri svaku sliku i daje verno i u celosti precrta na poseban list hartije. Duina

eksponiranja varira. Za prvu seriju iznosi pet, a za ostale dve serije deset sekundi. Dodatno optereenje predstavlja
pauza od 15 sekundi koja se uvodi u treoj seriji izmeu uklanjanja slike i poetka reprodukcije.
Bentonova tehnika je standardizovana u SAD, Zapadnoj Nemakoj i deli-mino u Holandiji. Standardizacioni uzorci
su neto manji nego za Wechslerove skale. Iz normativnih uzoraka eliminisani su mentalno zaostali, osobe sa
psihozama, modanim oteenjem ili znaajno oteenim CNS. Standardizacione norme su odreene za sumu svih
greaka i za broj pojedinih vrsta greaka (tekih).
Uinak broja greaka na Bentonovoj tehnici je u visokoj korelaciji sa inteligencijom .70, a takoe i sa godinama
ispitanika. Suma pozitivnih reprodukcija na osovini dobnih grupa daje krivulju koja je priblino paralelna krivulji na
Wech-slerovoj skali inteligencije. Od osme godine krivulja uspeha na Bentonovoj VRT penje se od 15. godine.
Odavde do sredine tridesete godine nastaje relativna ravan. Od etrdesete i dalje nastupa opadanje, koje se
postepeno ubrzava. Ovaj efekat je naveo konstruktora da ublauje norme za starije ispitanike.
Dijagnostika procena vizuoretencionog deficita zasniva se na sumi, vrsti i rasporedu greaka u reprodukciji. Benton
je katalogizovao i prouio 63 vrste greaka (deformacija, izostavljanja ili netanih relacija). Greke nisu iste dijagnostike teine:
1. izostavljanja i dodavanja,
2. iskrivljavanja prema originalu,
3. perseveracije,
4. obrtanja oko ose,
5. premetanja i zamene i
6. greke u veliini i proporciji.
Broj greaka u grafikoj reprodukciji geometrijskih figura, prema neposrednom seanju ili kratkom odlaganju, dosta
je gruba mera oteenih sposobnosti. Zbog toga je Benton pribegao klasifikovanju greaka po vrstama. Dok su neke
vrste greaka veoma nespecifine, sreu se kod ispitanika neobrazovanih, loe motivisanih, anksioznih ili
agravirajuih, druge su vrste zastupljene samo u crteima modano oteenih. Sledee greke su patognomonine":
317
1. ponovljeno izostavljanje perifernih figura,
2. rotacije i odraz u ogledalu" i
3. neadekvatna relativna veliina.
Po teorijskoj analizi uspeh na Bentonovom VRT je najveim delom zavisan od ouvanosti sledeih sposobnosti,
vizuelne percepcije, pamenja (kratkoronog vizuelnog) i motorike, odnosno koordinacije. Zadaci su suvie laki,
tako da se ne mogu smatrati merilom snage odreene sposobnosti. Takode se ne mogu odvojeno proceniti ove tri
vrste sposobnosti. U krajnjoj liniji i sam neuspeh je teko interpretirati. Koncept mentalnih sposobnosti je suvie
irok, a neuropsiholoka topografija je nedovoljno ispitana u odnosu na rezultate. Preostaje dakle okvir trijanog
instrumenta. Osnovno pitanje, kakva je veza izmeu mozga i test ponaanja nema /a sada pravog odgovora.
Zakljuivanje o toj relaciji je indirektno. U interpretaciji se kombinuju sledei kriterijumi: teorijski (konstrukt
sposobnosti), empirijski (znamo iz iskustva da se na takvim zadacima modano oteeni mogu prepoznati) i
statistiki (modano oteeni uestalije gree, ko sakupi vie teih greaka verovatnije je da jeste nego da nije
modano oteen). Iz tih razloga pozitivan nalaz predstavlja upozorenje koje ne treba uzeti olako. Negativan nalaz,
ve i zbog homogenosti zadataka, ima manje odreeno znaenje. Ako je pozitivan nalaz adekvatno analiziran,
struno povezan i interpretiran u kontekstu ostalih neuropsi-holokih podataka, onda takav pacijent treba bezuslovno
da proe kroz jednu temeljnu kliniku i laboratorijsku eksploraciju.
NEUROPSIHOLOKE BATERIJE
Ocenjujui stepen razvijenosti klinike psihologije u svim njenim vidovima, teorijskom, metodolokom,
prakseolokom i kadrovskom, zakljuujemo da su uslovi za novu subdisciplinu, neuropsihologiju, ve ostvareni.
Razlog zaostajanja je u tome to je samo nekolicina talentovanih i radenih pojedinaca entuzijasta stvarala osnove za
to (Halstead i Lunja). U prelaznom periodu kliniki psiholozi su reavali neuropsiholoke probleme u klasinom
maniru baterijskog dijagno-stikovanja uz dodavanje po jedne posebne tehnike eksploracije organiciteta". Od takvog
pristupa nije se moglo oekivati ni toliko koliko je postignuto. Zapravo, dodati instrument je, po svoj prilici, bio
preuzak u dijapazonu osetljivosti, pa je samo sluajno moglo da se desi da povreda na mozgu ispitanika bude u
rezonanci sa instrumentom. Uprkos tome uspeha je bilo, i to vrlo verovatno vie zbog iskustva praktiara nego zbog
valjanosti tehnike.
Individualne tehnike koje smo prikazali svaka za sebe je preuska u mogunostima zahvata onih informacija koje
kortikalna disfunkcija odaje u procesu ponaanja. One su pored toga vrlo ograniene i u teorijskom i u praktinom
pogledu. Teorijska ogranienost ovih tehnika potie od nedovoljno ispitane veze funkcije mozga i testiranog uzorka
ponaanja. Praktina ogranienost je u tome to su rezultati krajnje neodreeni, a drugaije nije ni moglo da bude.
Zadatak trijae, na koju se jedino moglo pretendovati, nije mogao da se obavi pojedinano. Formulacija rezultata
eksploracije bila je uvek krajnje nespecifina u odnosu na ispitanika. Moemo ak zakljuiti da su ove trijane
tehnike odstupile od osnovne ori318
jentacije klinike metode jer su govorile samo o kategorijama, a ne i o pojedinom oveku. Sta znai ,,ima znake
modane povrede"? Stvarna dijagnoza te vrste je rezultanta spleta bar sledeih dimenzija:
1. hemisfere (levo ili desno),
2. regiona unutar hemisfere (napred ili nazad, temeno ili bono),

3. teine i obima povrede,

4. starosti u vreme povrede,
5. intervala izmeu povrede i eksploracije,
6. uzronika povrede,
7. stanja ispitanika u vreme eksploracije,
8. dominantne strane (denjak ili levak) i
9. premorbidne linosti.
Primenom globalnih tehnika i davanjem uoptenih kategorizacija, uz vrlo skromno znanje neurologije, nije se mogla
razviti valjana praksa. Trebalo je stvoriti specifine instrumente, stei znanje i iskustvo o relaciji mozak - ponaanje,
i uspostaviti relacije test-pokazatelja sa relevantnim dimenzijama ponaanja.
Goldstein (1941) je prvi uveo kompletnu bateriju kao sredstvo dijagnostiko-vanja modane ozlede. Goldsteinova
baterija apstraktnog i konkretnog stava sastoji se od pet razliitih testova: testa tapia, sortiranja obojene vunice,
modifiko-vanih Kohsovih kocki, poslovica i sortiranja predmeta. Baterija je sastavljena na temelju teorijskih
principa koje je formulisao Goldstein. On je jedan od najpoznatijih eksponenata organizmike teorije u psihologiji.
Po tome postoji srodnost izmeu ove baterije i Bendereve getalt-tehnike. Organizam je celovit sistem koji u svom
razvoju prolazi kroz odreene stupnjeve. Na svakom stupnju organizam je celina u kojoj su komponente sloeni
getalt. Razvijajui se organizam stie razliite sposobnosti koje odgovaraju njegovim specifinim potencijalima.
Aktualizirajui svoje potencijale organizam se adekvatno prilagoava uslovima zahvaljujui svom plasticitetu. Na
osovini razvoja organizam savlauje razlike koje odvajaju nie od viih formi ponaanja. Na niim stupnjevima
organizam je slabo izdiferenciran, kasnije kroz aktualizaciju stie vie sposobnosti, ali je jo vezan za konkretno, za
ulno, iskustvo i teko se prebacuje. Tek na kasnijim stepenima razvoja stie sposobnost da se razvija i ponaa
prema apstraktnim konceptima i ciljevima uz distanciranje prema ulnom. Na tom stepenu organizam je elastian,
prilagodljiv i lako moe da menja osnovne stavove: da bude konkretan ili apstraktan.
Goldstein je stekao veliko iskustvo u radu sa ranjenicima, nemakim vojnicima iz I svetskog rata, koji su zadobili
modane povrede. Kao neurohirurg imao je mogunosti da posmatra, leci i prouava na stotine takvih ljudi. Na
osnovu takvog materijala on je zakljuio da su simptomi koji se klasino mogu interpretirati lokalizacionistiki,
veoma promenljivi, nepouzdani, a u sutini dinamiki fenomeni. Lokalizacijski principi su ogranieni po znaaju.
Da bi razumeli simptom, treba razumeti organizam kao celinu. Da bi razumeli celinu, treba shvatiti principe organizacije, razvoja i regresije. Najpodesnije formulacije toga on je naao u konkretnom i apstraktnom stavu".
Ranjenik moe dosta brzo da izgubi simptome oteenja. Meutim, njegov oteeni mozak nije vie sposoban da
funkcionie na nivou
319
apstraktnog stava. Goldstein pravi razliku izmeu apstraktnog miljenja i apstraktnog stava ili ponaanja. Za njega je
bitno ovo drugo, ire znaenje.
Procena nivoa ponaanja i apstraktnog stava je najznaajnija za dijagnotiku kortikalnih lezija. Apstraktni stav je
razvojno najmlai i ujedno je i najneotporniji prema destruktivnim uticajima na modani sistem. Testovnim putem
je mogue ispitati ouvanost apstraktnog stava. Naroito su korisni neverbalni zadaci tipa kategorizacije kod kojih
se naknadno moe traiti objanjenje za kriterijum grupisanja i formulacija principa klase. Na toj osnovi su svi
testovi koje je Goldstein ukljuio u bateriju. Goldstein se naelno protivio kvantifikaciji. Njegova baterija nije
standardizovana, nije kvantifikovana i nema nijednu drugu pogodnost koju daje psihometrijska obrada. Ispitivanje
se moe tretirati kao dijagnostiki eksperiment ili standardna situacija za opservaciju. Od testova u bateriji najvie i
najdue je korien test klasifikacije predmeta. Za to je najzasluniji Rapaport (1945), koji je dao jednu izvrsnu
analizu toga testa. Meutim, paradoksalno je da Rapaport nije imao u vidu modano oteenje, daje test sortiranja
predmeta vie primenjivan u psihijatrijskoj nego u neurolokoj dijagnostici i da su i znanja o formiranju pojmova
kao osnovi klasifikacije predmeta daleko najmanja to se tie modano oteenih.
Test sortiranja predmeta sastoji se od tridesetak malih stvari, kao to su: plastini etoni raznih boja, gumena lopta
kao za stoni tenis (crvena), votana jabuka (crvena), dve svece (vea, normalna bela, manja, kao za jelku i crvena),
kleta, eki (igraka format), dve kocke eera, zveka (drvena), mala porcelan-ska figura (pas), uvrta (rafciger,
obian), katanac i dva kljua (obina), ibica (obina kutija), pribor za jelo (jedan normalne veliine, kaika, viljuka
i no i paralelni komplet igraaka). Instrukcija upuuje ispitanika da svrsta predmete u grupe, da objasni izbor i
princip. To se ponavlja na vie naina. Analiza zapisnika treba da ukae na konkretne, funkcionalne i apstraktne
klasifikacije, na nivo tumaenja i na mogunost ispitanika da promeni orijentaciju i zameni konkretni ili
funkcionalni princip klasifikacije apstraktnim.
Bilo je pokuaja da se Goldsteinova tehnika koristi kao dodatak klinikoj bateriji kod sluajeva sa sumnjom na
modana oboljenja ili oteenja. Meutim, tehnika je neekonomina, trai mnogo vremena za primenu. Obrada je
nestandard-izovana i ostavlja kliniara u nedoumici, esto sa vie otvorenih pitanja nego to ih je imao pre testiranja.
Tehnika je ograniene primenljivosti zbog toga to intelektualno zaostali, pa ak i osobe nie ali normalne
inteligencije, zataje u apstraktnom stavu". Odreene osobine linosti, rigidnost, autoritarnost, takoe negativno
utiu na nivo klasifikacije. Najzad, prema nalazu Rapaporta, obim pojmova, nivo apstrakcije i stepen rigiditeta
varira zavisno od patolokih dimenzija, depresija--euforija i depresija-shizoidija. Sve u svemu, prirodna
imunoloka reakcija" praktiara je pokazala da ovaj test u prvobitnoj formi ne moe da se primi.
Halstead je tokom svojih dugih istraivanja koja je zapoeo 1935. godine shvatio da su postojei testovi veoma
podloni obrazovnim i kulturnim razlikama. Ova okolnost veoma oteava neuropsiholoku analizu i procenu, jer

skoro da nema pouzdanog naina da se ovi uticaji sistematski eliminiu. Zbog toga je stavio sebi u zadatak da
oformi jednu bateriju koja e biti valjani indikator bioloke inteli320
gencije". Da tako neto postoji, on je najpre dokazivao razlikom koja se via izmeu oigledno neadekvatnog
ponaanja jedne obrazovane ali modano oteene osobe i relativno visokog rezultata na testovima inteligencije.
Ova protivurenost je realna, i nastaje zbog toga to postojei testovi mere adaptiranu inteligenciju", koja zavisi od
obrazovanja profesije, dok se bioloka inteligencija" ispoljava u ponaanju. Ako bismo dokazali da bioloka
inteligencija postoji, i da je ona dostupna psiholokom merenju, onda bismo imali osnovu za neuropsiholoku dijagnostiku.
U svojoj laboratoriji Halstead je proverio veliki broj instrumenata, ali je tu koliinu sveo na svega 13 testova.
Faktorskom analizom on dokazuje bioloku inteligenciju, koja je kompozit sledea etiri faktora:
1. Centralni integrativni faktor. Ouvana i bioloki inteligentna osoba sva svoja nova iskustva proverava i ukljuuje
u sebe. U pozadini te operacije je uenje i (klasina) adaptivna inteligencija.
2. Faktor apstrakcije. Podrazumeva sposobnost shvatanja bitnog, bilo u slinim ili razliitim pojavama. Taj faktor
uestvuje u formiranju kategorija, pojmova a takoe i u razvoju ega.
3. Faktor snage mozga (korteksa), koji se ogleda u balansiranju snanih uticaja afekata. Ta snaga doprinosi
grananju i razvoju ega.
4. Direkcioni faktor, koji menja sadraj zavisno od naina ispoljavanja, moe da bude motorni ili senzorni.
Vrednost ove teorije je za sada nemogue oceniti. Ona ima slinosti sa Wechslerovom utoliko to su obe po tipu
bioloke. Takoe ima izvesne slinosti sa Cattell-Hornovom fluidnom inteligencijom koja je razliita od obrazovno i
profesionalno prilagoene kristalizirane" vrste.
Halsteadova neuropsiholoka baterija se sastoji iz 7 do 27 razliitih testova. Ove testove je Halstead odabrao iz
jedne skupine od vie (desetina tehnika koje je primenjivao i ispitao. Sledeih 7 testova sainjavaju mini HNB:
1. test kategorija,
2. test postignua dodirom,
3. Seashore-test ritma,
4. test opaanja govornih zvukova,
5. test oscilacija prstiju,
6. test smisla za vreme i
7. frekvencija kritikih treptaja.
Test kategorisanja je opit koji se izvodi uz pomo jednog projektora na ijem se ekranu, po odreenom programu,
pojavljuju slike razliitih predmeta ili simboli. Ukupno se eksponira 208 figura u razliitim grupama i ritmu.
Ispitanik dobija zadatak da odredi vezu i da svoj odgovor saopti pritiskom na jednu od etiri poluge. Na svaki
odgovor koji daje ispitanik odmah dobija reakciju koja e biti netano" (zujanje) ili tano" (zvonce). Zadaci su
najpre veoma laki, tako da ih veina ispitanika reava bez tekoa. Kasnije su problemi tei i ispitanik mora da
menja pretpostavke, da ispravlja direkciju i da uenjem pronalazi princip grupi21 Psihodijagnostika
321
sanja. Ovo je jedna kombinacija testa formiranja pojmova i uenja. Ova okolnost veoma komplikuje proveru
pouzdanosti, jer se ne zna ta doprinosi uspehu. Za veinu normalnih test nije teak, ali je za modano oteene,
mentalno subnor-malne i neke manjinske grupe teak.
Test postignua dodirom izvodi se tako to se ispitaniku vee marama preko oiju. On ne srne da vidi ni tablu sa
otvorima ni figure koje treba da postavi u odgovarajue otvore na tabli. Zadatak izvodi tri puta. Prvi put pomou
dominantne ruke, drugi put sa suprotnom rukom, a trei put uz pomo obe ruke. Na kraju ovog slepog opita ispitanik
po instrukciji treba da prikae crteom tablu i figure postavljene u otvore. Naravno, crtanje je bez blokade vida. Na
temelju crtea daju se sve dodatne ocene o pamenju i lokalizaciji. Ocena postignua na elom testu zasniva su na
merenju vremena i komparaciji utroka za levu i desnu stranu
Seashore-test ritma je subtest iz istoimene baterije za proveru muzike obdarenosti. Opit se sastoji u razlikovanju
trideset ritmikih parova. Parovi su od razliitih, istih ili teko razluivih ritmikih taktova. Zadatak nije teak
ukoliko ispitanik ima ouvan sluh, koncentraciju na zadatak i, naravno, sposobnost da razlikuje muziko-ritmike
sekvence.
Test opaaju govornih zvukova izvodi se uz pomo magnetofona i trake na kojoj je snimljeno 60 izgovorenih ali
besmislenih reci. Poetni i zavrni suglasnici variraju, a samoglasnik ,,i" se ponavlja u svakoj reci. Ispitanik slua
snimke, jainu moe da podeava, a na odtampanom listu odgovora bira od etiri alternative ponuene za svaku
,,re" onu koja odgovara.
Test oscilacije prstiju je zapravo mera brzine tapkanja kaiprstom. Opit se izvodi uz pomo jedne aparature koja
fiksira ruku i aku u konstantnom poloaju i lokalizuje radnju samo na pokret prsta. Sa svakom rukom izvodi se po
pet proba u trajanju od po 10 sekundi. Ispitanik se podstie da tapka to moe due.
Test oseaja za vreme je takoe opit sa aparatom. Zadatak ispitanika je da pokrene jedan sat ija se kazaljka brzo
kree i da zaustavi kazaljku u poziciji koja je najblia startnoj taki. Posle dvadeset ponavljanja instrukcijom se trai
da sat zaustavlja napamet" ne videi kretanje ve samo seajui se ili nagaajui. Rezultat se odreuje uinkom od
etiri puta po deset merenja u kojima se vizuelni i na slepo smenjuju. Reitan navodi da ovaj test nije potvrdio svoju
vrednost u nizu kontrolnih istraivanja u kojima su uporeivane grupe modano oteenih sa grupama bez defekata.
Test kritike frekvencije treptaja je isto opit sa sloenim elektronskim aparatom. Na aparatu je upaljeno svetio koje

je konstantno. Uz to se pojavljuje i intermitentno trepue svetio promenljive frekvencije. Zadatak ispitanika je da

manipuliui dugmetom uskladi ta dva svetla. Registracija rezultata je elektronska. Opit se odvija u pet pokuaja
adaptacije. I za ovaj test Reitan navodi da nije potvrdio znaajno diferenciranje patolokih i normalno kontrolnih
grupa.
Ova baterija je u toku tri decenije primenjena na nekoliko hiljada ispitanika. Kada je 1951. osnovana
neuropsiholoka laboratorija u Indijani, Reitan je dopunio Halsteadovu bateriju. Pre svega je uveo kao obavezni deo
eksploracije VB Fl. Zatim je prikljueno nekoliko senzorno-motomih testova sa modalitetima dodira, vida i sluha.
Neki testovi su modifikovani tako da se zahvat proiri na levu i na
322
desnu stranu tela. Ovo je bilo u skladu sa proverenim iskustvom da unilateralne povrede dovode do asimetrinih
ispada suprotne polovine tela. Iskustvo je potvrdilo da uprkos injenici daje Halsteadova baterija generalno vrlo
dobra, u mnogim individualnim sluajevima ona nije otkrila bitne informacije o oteenju. Zato je raeno na tome
da se formira vie specijalnih subbaterija.
Neuropsiholoka eksploracija ostala je i posle Reitanovih inovacija otvorena prema novim tehnikama. Mada
okosnicu eksploracije ini Halsteadova baterija, ona sama po sebi nije dovoljna. Pored nje, prema potrebi sluaja,
uvode se subba-terije ili ad hoc grupe tehnika. Sem toga, ispitivanje obavezno ukljuuje i klasine tehnike
ispitivanja organaca", kao to su precrtavanja grkog krsta, kljua, pisanje reci po diktatu i raunski zadatak
izveden pisanjem. Rezultat na Halstead-ovoj bateriji izraava se globalnom ocenom broja neispravno reenih
testova. Ako ispitanik zataji na dva ili tri testa, dobie ocenu 02 odnosno 03. Ovaj rezultat je u granicama normale.
etiri neuspeno reena testa ili ocena 04 ve ga uvrtavaju u granine sluajeve. Ukoliko zataji na pet ili vie
testova, onda je po normi krajnje sumnjiv na modanu povredu. Rezultati na ostalim, prikljuenim tehnikama ili
subbateriji nisu kvantifikovani. Njihova se procena jo uvek odreuje prema iskustvenim, nezvaninim klinikim
normama.
Reitan smatra da i pored uverljivih iskustvenih dokaza o vrednosti Halstead-ove baterije i neuropsiholoke
eksploracije sutina problema ostaje relacija mozga i ponaanja (vantestovnog i testovnog). O tome sada znamo vie
ali nedovoljno prema tome koliko nam je potrebno. Dokazivanje validnosti baterije na klasian nain ne dolazi u
obzir, jer postojei statistiki postupci ne odgovaraju. Analiza protokola je naelno ista kao i kod klasine klinike
(psihijatrijske) baterije. Kliniar koristi numerike podatke, nonnirane i nenormirane, ali se prvenstveno oslanja na
iskustvo, koje treba da bude usko specijalistiko. Zakljuivanje je po principima klinikog suenja.
Navodimo jedan sluaj mukarca oko trideset godina starog koji je naen izubijan, sa puno modrica po telu i glavi.
Imao je otvorenu manju ranu ispred desnog uva. Neuroloki pregled bez osobenosti. Rendgenskim pregledom
lobanje naen je otvor na lobanji na mestu ranjavanja, sa fragmentima kostiju koje su bile zarivene. Bolesnik nije
umeo da objasni uslove, razloge i vreme ranjavanja. Po oceni lekara rana je bila od vatrenog oruja. Dijagnoza je
glasila akutna destruktivna lezija desnog prednjeg temporalnog renja.
Neuropsiholoka eksploracija je izvrena primenom Halsteadove baterije. Pored toga data je VB skala Fl, testputanje i MMPI. Kao regularna dopuna testovnog ispitivanja korieni su i opiti precrtavanja, pismenog raunanja i
pisanja. Rezultati su bili sledei:
VB Fl
informacije
10
dopune
12
shvatanje
8
strip
4
slinosti
11
Kohs
6
aritmetika
9
sklapanje
12
brojevi
________6_
ifra
________10_
44
44
323
verbalni QI
97
OI.98
neverbalni QI
98
Halstead neuropsiholoka baterija test kategorija test postignua dodirom
desna ruka
8.1 min.
levaruka
10.1 min.
oberuke
5.0 min.
svega vreme
lokalizacija test ritma
neponderisan skor
27
test opaanja govornog zvuka test oscilacije prstiju
desna ruka
62
leva ruka
37
test smisla za vreme
pamenje
vizuelno
60.3
68

indeks oteenja
23.2 min. l
13
200.6 0.8
L
FK
61
53 58 48
Minesota multifaznipersonalni inventar Hs 70
Mf 56
D
Hy
Pd
72 67 63
Pa Pt
Se Ma
50 60 50 38
Analiza rezultata
Globalni uinak na VB skali nije upadljiv, tim pre to ispitanik ima zavrenu srednju kolu (12 godina kolovanja), a
po zanimanju je bio prodava. Upadljivo je snienje na brojevima, to je Reitan pripisao uobiajenoj depresiji
hospitalizo-vanih. Na manipulativnom delu snienje na Kohsu je vrlo znaajno, dok je na stripu nespecifino. Reitan
smatra da se snienje oba subtesta javlja kod denjaka pri lokalizovanim povredama desne hemisfere. Kada je
povreda vie napred, opada strip, a ako je vie unazad, onda Kohs. Globalni indeks oteenja na Halstead-ovoj
bateriji je pozitivan. Po tome je ispitanik u kategoriji modano oteenih. Dodatni testovi pisanja, crtanja i raunanja
nisu potvrdili poremeaje u tim funkcijama. Kod ovog sluaja VB skala, odnosno diferencijalni indeks verbalni neverbalni nije u skladu sa lokalizacijom povrede.
Prema podacima iz literature, za sada podataka iz domaih izvora nema, Hal-steadova neuropsiholoka baterija je
superiorna nad svim pojedinano dodavanim tehnikama srodne namene. Potvrda njene vrednosti za sada se oslanja
na izvestaje iz SAD, Velike Britanije, Zapadne Nemake i Norveke. Kriterijum validnosti je
324
diskriminacija grupa modano oteenih prema neoteenima, kao i kriterijum la-teralizacije ozlede. Baterija je
takoe osetljiva na razlike u pogledu difuznih i Jokalizovanih (fbkalnih) povreda. Meutim, izgleda daje
dijagnostika osetljivost baterije pod uticajem socio-kulturalnih inilaca. Ljudi iz zaostalih sredina skloni su
podbaajima, odnosno svrstavanju u fal-pozitive.
Sigurnost jedne baterije ili tehnike utvrujemo prema tome koliko tanih klasifikacija daje:
a) kada je bazina proporcija kritine kategorije mala,
b) kada je broj alternativnih kategorija vei.
To znai daje Halsteadova baterija sigurna i u sluajevima kada populacija ustanove u kojoj se primenjuje nije
neuroloka a jo manje neurohirurka. U instituciji gde je procenat modano oteenih svega 10% ili 20%
identifikovanje tih sluajeva zahteva sigurniji instrument nego u instituciji gde je proporcija modano oteenih
preko polovine broja pacijenata. Reitan smatra da Halsteadova baterija, adekvatno interpretirana, zadovoljava ovaj
zahtev. U praksi klinikog psihologa javlja se potreba multiple kategorizacije. Pacijenti su raznolike vrste i zbog
toga se od instrumenata oekuje pomo u diferencijaciji. Postavlja se pitanje da li Halsteadova baterija prua
specifine testovne orijentire na osnovu kojih dijagnostiar moe da razlikuje modano oteene od recimo
shizofrenih? Davison (1974) navodi da postoje znatne tekoe u diferenciranju modano oteenih od shizofrenih.
Radovi Lurije koji su objavljeni na engleskom jeziku izazvali su veliko interesovanje psihologa na Zapadu. Njegovi
radovi su ocenjeni kao veliki doprinos neuropsihologiji, ali su imali jedan nedostatak. Iz tih radova nije mogao da se
usvoji neuropsiholoki metod dijagnostikovanja modanih disfunkcija i oteenja. Jedini nain da se praksa i metod
Lurije naui bio je rad u moskovskom institutu gde je Lurija sa svojim saradnicima radio, istraivao i unapreivao
svoj metod i koncept neuropsihologije. Samo je mali broj zainteresovanih uspeo da doe kod Lurije i naui njegov
neuropsiholoki metod. Veina ostalih psihologa radila je po principu teorija sovjetska - tehnologija amerika".
Naime, Lurija je zadrao re-zervisan stav sovjetske psihologije prema testologiji i psihometriji. Jedan od uenika
Lurije objavljuje sedamdesetih godina jedan prirunik neuropsiholokog pregleda (Christiansen, A. 1975) kojim je
predstavljen opis tehnika i postupak ispitivanja po Luriji.
Vrlo brzo posle pojave prvog izdanja Lurijinog prirunika, prema tekstu Kristijansenove (Christian), jedna grupa
amerikih psihologa sa Univerziteta Nebraska zapoela je rad na pripremi testova za neuropsiholoko ispitivanje.
Brzina njihovog reagovanja je mera veliine interesovanja koje je vladalo za Lurijinim testovima". Ve 1975.
godine pojavilo se prvo izdanje testa i prirunika pod nazivom neuropsiholoka baterija Lurija - Nebraska, iji su
konstruktori Goldin, Hammeke i Purish. Ubrzo zatim izlazi pred strunu javnost i slina modifikacija sa jednog
drugog amerikog univerziteta, pod naslovom: neuropsiholoka baterija Lurija-Juna Dakota. Konstruktori su bili
Hammeke, Golden i Purish (1978). Od tada vodei asopisi iz klinike psihologije poinju da objavljuju istraivake
priloge o karakteristikama ove dve varijante neuropsiholoke baterije.
325
Baterija Lurija - Nebraska se sastoji iz 11 kategorija sa ukupno 269 zadataka. Po tome sudei konstruktori su bez

izmena prihvatili didaktiku klasifikaciju klinikih tehnika koju je dala Kristijansenova. Evo tih tipova zadataka:
1. Motorne funkcije: Ispituju se sloeni pokreti ruke, prstiju i usta.
2. Ritmike funkcije: Ispituje se sposobnost diskriminacije tonova, pamenje sekvenci ritma melodija.
3. Taktilne funkcije: Procenjuje se sposobnost prepoznavanja i razlikovanja taktilnih drai, njihova lokalizacija,
diskriminacija dve take stimulisanja i odreivanje predmeta putem dodira.
4. Vizuelne funkcije: Ispituje se sposobnost prepoznavanja jednostavnih predmeta na slikama (crteima),
izdvajanje figura iz kompleksne mree, delova iz celine i razne prostome transformacije.
5. Receptivni govor: Ispituje se sposobnost razumevanja prostih i sloenih glasova (fonema), kombinovanih
glasova i jednostavnih reenica, zatim, sloenih reenica, serija reenica i gramatikih inverzija, kao i razume-vanje
kompleksnih verbalnih poruka.
6. Ekspresivni govor: Ispituje se ouvanost govora od jednostavnih do sloenih formi.
7. Funkcije pisanja: Ispituje se sposobnost i vetina pisanja poev od pisanja slova, pa do pisanja celih reenica.
8. Funkcije itanja: Ispituje se sposobnost itanja od jednostavnih do sloenih tekstova.
9. Funkcije raunanja: Ispituje se sposobnost prepoznavanja rimskih i arapskih brojeva, zatim sabiranja i
oduzimanja, uporeivanja brojeva razliite veliine i izvoenje jednostavnih algebarskih radnji.
10. Funkcije pamenja: Ispituje se sposobnost pamenja reci i neverbalnih znakova. Ispituje se zapamivanje reci sa
i bez ometanja, posle kraih i duih ponavljanja i pauza.
11. Intelektualni procesi: Ispituju se intelektualni procesi pomou sledeih subtestova WAIS-a: renika,
aritmetikog rezonovanja, slinosti, stripa i shvatanja.
Pored ovih 11 grupa zadataka koriste se jo tri dodatna testa.
I.
Patognomonika skala
Sastoji se iz 31 zadatka koji su prema statistikim merilima najbolje diferencirali osobe sa disfunkcijama mozga od
osoba bez poremeaja. Nii skor znai veu verovarnou disfunkcije mozga.
II.
Test desne hemisfere
Ova skala meri taktilne i motorne funkcije leve strane tela.
III.
Test leve hemisfere
Ova skala meri taktilne i motorne funkcije desne strane tela. Diskriminativnost ovih testova lateralizacije modanih
disfunkcija iznosi 75% tanih procena.
326
Testiranje baterijom Lunja - Nebraska traje dva do tri sata.
Objavljivanje neuropsiholoke test baterije Lurija - Nebraska pozdravljen je u strunim krugovima SAD kao
izuzetan dogaaj. Lurija je jo za ivota stekao veliki ugled i na Zapadu, ali samo kao veliki teoretiar i jedan od
osnivaa neuro-psihologije. Za psihologe praktiare on je ostao dalek i nepristupaan zbog svojih pogleda na metod.
Naime, Lurija je neuropsiholoki metod otro ogradio od testoloke tradicije i postavio gaje kao klasian kliniki
(kvalitativni) metod. Zato je pojava baterije Lurija-Nebraska doekana kao ispravka jedne metodske zablude. Ubrzo
posle objavljivanja baterije L - N publikovana su i prva istraivaka saoptenja. Iz tih saoptenja saznajemo da su
istraivai potpuno zanemarili stariju Goldsteinovu bateriju, a da su bili zainteresovani samo za dve novije, Halsteadovu i Lurijinu bateriju. Iz tih istraivanja saznajemo daje korelacija rezultata izmeu WAIS-a i ovih baterija
visoka i da dostie .60, a daje izmeu ovih baterija korelacija gotovo ista kao i sa WAIS-om. (Golden, 1981). Ovi su
rezultati informativni i zanimljivi, ali je jo rano da se donose neki pouzdaniji sudovi. Potrebna su dalja istraivanja i
vie iskustvenih saoptenja iz razliitih sredina i sa razliitim uzorcima.
Pojava neuropsiholoke baterije Lurija-Nebraska izazvala je pored zadovoljstva i neke dosta otre kritike.
Zanimljivo je da je glavna zamerka upuena upravo toj stvari koja je praktiare na Zapadu najvie obradovala, a to
je pretvaranje Lurijevog neuropsiholokog metoda u testovni, psihotehniki. No, nije iskljueno da je sutina kritike
bila vie u tome kako je ova transfonnacija izvedena nego to je to bila sama injenica da je transfonnacija izvrena.
Glavne zamerke su bile da su konstruktori radili povrno, da su previe revnosno nametali testoloku fonnu
Lurijinom metodskom postupku, da su u nastojanju da testoloki fonnalizuju Lurijin metod uveli i psihografsku
reprezentaciju rezultata, slino fonni profila MMPI, ali da su pri tome potpuno zanemarili istou (homogenost)
pojedinih testova. Naime, zamereno je konstruktorima da su zanemarili injenicu daje klasifikacija Lurijinih
testova", koju je prva od zapadnih autora objavila Kristijansenova (1975), samo didaktika, a ne realna pa ak ni
teorijski opravdana. I pored toga konstruktori su preli preko te injenice i ponudili su homogene testove", norme i
psihografsku reprezentaciju sa fiktivnom pretenzijom da analiza krivulje prui osnovu za diferencijalnu dijagnozu i
topoloku lokalizaciju traume i disfunkcije. Pisac kritike (Paul Spiers, 1981) patetino pita u naslovu kritike da li su
konstruktori neuropsiholoke baterije Lurija - Nebraska hteli da proslave ili da sahrane" Luriju? Sve u svemu
polemika je iva i zanimljiva, ali tek e praksa i istraivanja da pokau da lije veliki korak napred" stvarnost ili
zabluda.
Na kraju iznosimo jedno uverenje o tome daje neuropsihologija na putu da se od grane psihodijagnostike pretvori u
granu klinike psihologije koja je ravnopravna sa psihodijagnostikom. Ovu optimistiku viziju razvoja
neuropsihologije vezujemo za veoma oigledan napredak i relativno brzi hod biolokih disciplina koje se bave
izuavanjem mozga. Ve sada su otkria i tehnologija koja se uvodi takvih razmera da bacaju u zasenak dogaaje u
uoj oblasti bazinih psiholokih nauka. Uzimamo za primer bioelektronsku tehnologiju kao to je PET (Positron
Emission Tomograph) koja nudi sliku metabolizma mozga koji miruje ili radi.
327

Najzad, to je naelno izuzetno vano, neuropsihologija ima definisani materijalni supstrat ije funkcionisanje,
dodue posredno, izuava i prati dok je supstrat psiho dijagnostike, mada izvuen iz metafizike, i dalje apstraktan. U
vezi sa odnosom ove dve kliniko-psiholoke discipline pada nam na um sledea analogija: Neuropsihologija se
bavi ispitivanjem funkcionisanja i kvarova na kompjuterima, a psi-hodijagnostika ispituje vezu izmeu uinka
(rezultata) programa po kome kompjuter radi.
PROMENE I NOVINE
Oblast neuropsihologije u proteklim decenijama je znatno napredovala u pogledu dijagnostike tehnologije, koja
ima veu pouzdanost u otkrivanju i lokali-zovanju modanih ozleda, kao i proceni obima i vrste degradacije.
Uvoenje savremenih dijagnostikih aparata kao to su CT i EMR u dijagnostiku modanih disfunkcija i oteenja
stvorilo je utisak daje primena psiholokih metoda i instrumenata prevaziena ili marginalna. Meutim, iskustva
klinike prakse pokazuju da procena modanih oteenja savremenim aparatima u nekim sluajevima treba da bude
dopunjena psiholokim ispitivanjima i procenom promena i opadanja mentalnih funkcija. Pravi odgovor na napredak
neuropsiholoke dijagnostike nije eliminacija psiholoke dijagnostike, ve njeno usavravanje.
Skup psiholokih instrumenata koji se koriste u neuropsiholokoj dijagnostici postao je raznovrsniji i vei, ali je
Wechslerova skala inteligencije ostala deo baterije. Od samog poetka, dakle od WB forme I, ovaj test je
primenjivan u neuropsiholokoj proceni. U proteklih ezdeset godina sakupljeno je znaajno kliniko iskustvo o
vrednosti Wechslerovih skala u neuropsiholokoj dijagnostici. Istraivanja koja su u tom vremenu vrena takoe
opravdavaju primenu ovih skala u neuropsiholokoj dijagnostici. Ipak, treba imati na umu daje Wechslerova skala
primarno test opte inteligencije izrazito normocentrine orijentacije. to je neu-ropsiholoka dijagnostika vie
napredovala u pogledu lokalizacije modanih oteenja, znaaj Wechslerovih skala je postajao vie sekundaran.
Meutim, modana oteenja su razliita. Ona nisu homogena celina, tako da doprinos dijagnostici Wechslerovih
skala varira, u pogledu znaaja, u zavisnosti od vrste oteenja i simptomskih ispoljavanja. Poetne ideje o
mogunostima posredne detekcije modanih oteenja putem Wechslerove skale inteligencije bile su vie spekulativne, zasnovane na pojedinanim klinikim primerima i zapaanjima i istraivaki neproverenim pretpostavkama.
Kasnija istraivanja i kliniko iskustvo pokazali su da Wechslerova skala moe da prui korisne informacije o
psihikim promenama i oteenjima funkcija i sposobnosti, relativno nezavisno od utvrene lokalizacije i modane
traume. Meutim, pod pritiskom prikupljenih klinikih i istraivakih rezultata naputeno je verovanje da se
modana oteenja generalno mogu identi-fikovati putem Wechsler-Bellevue skale, izraunavanjem opteg
koeficijenta deterioracije DQ". Ova pretpostavka se pokazala kao empirijski neodriva, bez obzira na mnoge
pokuaje ukrtanja podataka sa subskala. Kao zakljuak o neuropsiholokoj upotrebi ove vrste skala navodi se
sledee (Groth-Marnat, 1990): ne postoji opti i jedinstveni oblik ili sindrom ispoljavanja modanog oteenja.
328
Shodno tome, ne postoji mogunost da se Wechslerovim skalama takva pojava identifikuje. Iskustvo pokazuje da se
modana oteenja kod osoba razliitog uzrasta, predistorije, zdravstvenog stanja i ostalih okolnosti razliito
manifestuju, iz ega sledi da se rezultati modanih oteenja i disfunkcija razliitih oblika na Wechslerovim skalama
razliito ispoljavaju. I pored takvih ogranienja, kvantitativna i kvalitativna analiza odgovora i testovnih rezultata
omoguuje da iskusni procenjiva detektuje greke koje imaju kvalitet organiciteta".
Wechslerovo miljenje iz vremena kada je stvarana WB skala forma I, naime da se deset subtestova ove skale, na
osnovu prosenog uinka dobnih uzoraka, dele u klase postojanih i nepostojanih subtestova, bilo je zapaeno u
neuropsihologiji. Ova podela je uzeta kao osnova za odreivanje funkcionalne ouvanosti mozga. Na pretpostavci o
podeli pojedinih mentalnih sposobnosti i funkcija na otporne i neotporne u procesu starenja i mentalnog propadanja
zasnovano je izraunavanje koeficijenta deterioracije". Ta ideja i njena tehnika realizacija bile su koriene i u
praksi procenjivanja. Meutim, klinika i istraivaka provera je pokazala da DQ nije valjan i pouzdan pokazatelj
modanih oteenja i mentalnog propadanja. Da bi dijagnoza modane disfunkcionalnosti, oteenja i mentalnog
propadanja VVechslerovom skalom bila potvrena, prilikom tumaenja test-nalaza moraju se uzeti u obzir i drugi
podaci: kada je oteenje nastalo, relevantne okolnosti nastanka oteenja, mesto oteenja, da li je oteenje svee
ili hronino, kao i obrazovanje pacijenta.
Na mogunost da se Wechslerovom skalom detektuju razliita modana oteenja bitno utie i injenica da mnoge
sposobnosti i funkcije povezane s modanim oteenjem nisu u opsegu osetljivosti ovog instrumenta. Prema tome,
on ne moe da identifikuje sve vrste modanih oteenja, niti sve vrste ispada usled nastalih oteenja. Iz toga sledi
da pozitivan nalaz organiciteta" na Wech-slerovoj skali ima dijagnostiku vrednost, ali negativan nalaz nema. U
cilju poveavanja dijagnostike moi ovog instrumenta ponuene su razliite kombinacije znakova na Wechsleru,
koje doprinose prepoznavanju oteenih mentalnih funkcija ili odreivanju lateralnosti lokacije oteenja.
Wechslerova skala (misli se na WAIS-R) doprinosi neuropsiholokoj dijagnostici poremeaja panje, koncentracije,
neposredne memorije i sposobnosti formiranja pojmova. Nalaz se zasniva na profil-analizi, a posebno na rezultatima
subtestova: ifra, raunanje, mozaik, strip i ponavljanja brojeva. U tumaenju postignutih rezultata kljuno pitanje je
procenjeni nivo inteligencije pre oteenja. Kao empirijska mera premorbidnog nivoa funkcionisanja osobe koriste
se rezultati grupe otpornih testova: renik, informacije i nedostaci na slikama. Pozitivan nalaz na Wechslerovoj skali
predstavlja samo radnu hipotezu koja mora da bude adekvatno ispitana i proverena, pri emu treba uzeti u obzir,
osim testovnih nalaza, i druge relevantne injenice.
U neuropsiholokoj dijagnostici psiholoki instrumenti imaju dodatni znaaj, ali ne i presudnu re, koja pripada
ekspertu za tu oblast. Od vremena kada je neu-ropsihologija kao nauna i struna oblast nastala stvoren je veliki broj
instrumenata, meu njima i psiholokih, koji su namenjeni objektiviziranju dijagnoze. Veina praktiara koristi

samo manji broj tih instrumenata, pre svega Wechslerovu

329
skalu, mahom WAIS-R, zatim Bender vizuomotorni getalt test (1938), Bentonov test vizuelne retencije (1963),
Wechsalerovu skalu pamenja (1986), Rej-Osteri-tove sloene figure. Mnogo veu vanost od nalaza na navedenim
instrumentima imaju neuropsiholoke baterije Lurija-Nebraska (1980) i Halsted-Reitan baterija (1985). Ova oblast
je u kontinuiranom razvoju i postoje specijalisti koji kvalifiko-vano tumae i testovne nalaze. Prema tome, domet
procenjivaa linosti koji ustanovi da neki ispitanik ima na instrumentima indikacije za izrazite disfunkcije ili
verovatno i modano oteenje, predstavlja samo radnu hipotezu, ija provera pripada ekspertu za neuropsihologiju
ili neurologu koji moe da verifikuje upozorenje.
330
XV. SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LINOSTI
Pre nego to pristupimo konstruisanju ili samo upoznavanju nove tehnike, treba da se upitamo koji je nain
ispitivanja linosti najpouzdaniji i najjednostavniji? Najjednostavniji a moda i najsigurniji nain upoznavanja jedne
osobe je direktnim kontaktom sa drugom osobom. Ponavljanjem takvih kontakata, variranjem poneeg i postizanjem
pravog otvaranja i susretanja dolazi do upoznavanja. Ukoliko je to potrebno vie jednoj strani, ona druga moe da
bude u poziciji objekta", mada je taj proces praktino obostran. To je okvir dnevne prakse koji sadri sve elemente
naturalistike spoznaje. Ti su elementi pozicija kontakta, podela uloga, vetina i znanje ispitivaa, kao i njegova
osetljivost za prava znaenja i voenje operacije i, najzad, spremnost objekta da se otvori. U psihoterapijskom
odnosu imamo jednu varijantu ovih pozicija koja doputa izuzetno duboko otkrivanje i saznanje.
Postavlja se pitanje zato su potrebne druge tehnike ispitivanja linosti i ta predstavljaju samoopisne tehnike u
odnosu na naturalistiki pristup? U upitni-kom ispitivanju vrimo zamenu neposrednog, naturalistikog naina za
jedan specijalizovani, parcijalizovani i primarno kvantitativni nain ispitivanja. Neposredni kontakt je naputen i
zamenjen posrednim pomou formulara, serija pitanja, nametnutih alternativa, (odgovora") i pravila upitnikog
ponaanja. U zamenu za direktan kontakt dobijena je jednoobraznost, sistematinost, ispunjen uslov za statistiko
zakljuivanje. Umesto dijade Ja - Ti u poziciji subjekta i objekta nametnut je odnos Ja - Ja (sam pitam, sam
odgovaram). Meutim, u upitnikom odnosu nijedno Ja nije ba stvarno. Prvo Ja koje postavlja pitanje je samo
uloga, jer pitanja nisu sopstvena i ne slede saznajni interes osobe. U stvari, to Ja koje postavlja pitanja samo je
agentura nauke ili struke. Umesto pravog Ja isprovocirana je pozicija Ja u slubi Mi. U upitnikom ponaanju nema
pravog kontakta izmeu ispitanika i ispitivaa. U tom odnosu je sasvim nemogue ostvariti pravi ljudski susret u
jednom dubljem smislu reci. Umesto autentinog ljudskog sretanja i otvaranja nudi se sistematinost, uzorkovanje,
faktorsko definisanje i ekstenzivnost. Ispitivanje upitnikom je jednokratna operacija koja potpuno iskljuuje
ponavljanje odgovora, korekciju kroz iskustvo i oslobaanje od stege otpora. Progresivnost otvaranja zamenjena je
dovoljno velikim brojem relevantnih pitanja trans-formisanih u stotinak pitanja. To je supstitucija intenziteta
otvaranja ekstenzijom provokacija. U upitnikom ispitivanju esto iskrsava problem vremena i poloaja ispitanika u
vremenu. Instrukcija ne pomae ispitaniku da se orijentie u vremenu jer mu namee okvir kojim definiemo crtu"
ili tendenciju", a to podrazumeva modalno ponaanje, najee ispoljavanje i prema tome proek apstrakciju. Ispitanik mora sam da odabere vremenski okvir i prema njemu implicitno odredi na koje se ponaanje, u koje vreme i
pod kojim uslovima odnosi dati odgovor na
331
postavljeno upitniko pitanje. Upitnik orijentie ispitanika na proek, na bilans i prema tome da zanemari izuzetke.
Upitnik namee statino posmatranje i statino ocenjivanje, znai nestvarno. Tim iznuivanjem i nametanjem
sistematski se stimulira mozgovni" racionalni stav, a destimulie utrobni", empatiki.
I pored svih navedenih razlika izmeu naturalistikog odnosa spoznaje u dijadi i upitnikog, pri emu smo
uglavnom isticali ta se upitnikom gubi u odnosu na naturalistiko upoznavanje oveka, upitnici mogu doprineti
klinikom dijagnostikom suenju.
KRATAK PRIKAZ RAZVOJA UPITNIKA
Samoopisivanje kao izvor podataka o linosti javlja se u tri razliita oblika: kao autobiografija, kao iskaz o sebi dat u
toku intervjua i kao sistem odgovora na upitniku ili inventaru linosti. Biografija i intervju kao dijagnostike tehnike
ve su prikazani, pa nam je preostalo da upoznamo i treu formu samoopisivanja.
U sastavu psihodijagnostikih metoda upitnici se pojavljuju krajem prolog veka. Vrei opite sa anketom Galton
(1830) je ustanovio da sistematski pripremljena i postavljena pitanja sa ponuenim alternativnim odgovorima mogu
posluiti u ispitivanju izolovanih karakteristika osoba. Do tog saznanja Galton je doao ispitujui pojedine osobine u
razvoju linosti adolescenata.
Koncentracijom mnotva pitanja na razne aspekte jedne opte karakteristike ponaanja mogu se kvantifikovati
individualne razlike meu ljudima. Polazei od ove mogunosti Woodworth je pokuao da zameni naturalistiku
formu samoopisivanja sa tehnikom formom ije je olienje inventar. Povod za Woodworthov poduhvat bila je
mobilizacija regruta u SAD pred kraj Prvog svetskog rata. Mase regruta morale su biti trijairane u najkraem roku
bez dovoljnog broja psihijatara u regrutnim komisijama. Kao zamenu za individualni intervju kao tehniku trijae
Woodworth je pripremio jedan inventar neprilagoenosti koji je mogao da se pri-meni masovno i ocenjuje
mehaniki i objektivno. Formular, odnosno papir i olovka" zamenili su razgovor sa psihijatrom, ali samo za one
ispitanike koji su imali nii skor neprilagoenosti od kritike granice. Za one koji su imali vii skor sledio je pregled
kod psihijatra, koji je donosio konanu odluku o podobnosti ili nepodobnosti. Bitno u ovom poduhvatu bila je
demonstracija mogue supstitucije intervjua sa upitnikom, odnosno drugim oblikom samoopisivanja. Kao dokaz

takve supstitucije prihvaena je ocena daje Woodworthov arak linih podataka" u praksi potvrdio svoju valjanost.
Veliki eksperiment zamenjivanja jednog oblika samoopisivanja drugim oblikom protumaen je kao bezuslovna
potvrda da je upitnik jednak ili ak bolji instrument. Prednost upitnika je viena u tome to je ekonominiji, to
moe da se prilagodi razliitim sadrajima, to je nezavisan od situacionih varijabli, to je pogodan za kvantifikaciju
i u celini blii kriterijumima naune metode. Praktini uspeh arka linih podataka" i zakljuci uporedne analize,
koji su naknadno izvedeni, stvorili su euforiju meu psiholozima u periodu iza I svetskog rata. Pod utiskom toga
dolazi do eksplozije" ovakvih instrumenata u nastojanju da se ispituju i kvantitativno odrede mnogi do tada
nepristupani aspekti linosti. Velika nada koja je podstakla mnoge pronalaske na podruju upitnika, zavrila se
velikim
332
brojem neuspeha. Upitnika euforija je splasnula, poto se pokazalo da praktini rezultati ne potvruju rezultate koji
su izvedeni iz Woodworthovog eksperimenta. To to je bilo dobro u jednom poduhvatu masovnih razmera i grubih
merila uspenosti nije se moglo ponoviti u malim poduhvatima, na malim uzorcima, sa uim crtama linosti i sa
osetljivijim kriterijumima.
Prva generacija upitnika ne nalazi oekivanu empirijsku potvrdu poput svog uzora. To dovodi do diferencijacije
meu psiholozima. Mnogi, uvereni da upitnici nemaju potencijala i budunosti, okreu se drugim tehnikama.
Posebno su, u to vreme, bile privlane i obeavale mnogo projektivne tehnike. Oni koji trae razlog neuspehu
navode naivnost pretpostavki od kojih se polazilo. U prvom redu se izraava sumnja u to da se upitnici mogu
smatrati u sutini istim a po formi razliitim od intervjua. Upitnik nije intervju koji je preobuen u anketu, ve predstavlja posebnu klasu tehnike komunikacija i spoznaje. Istie se da je potrebno istraiti upitniko ponaanje,
mogunosti i modalitete same tehnike, da je neophodno bolje odrediti ta se istrauje. Deo krivice za neuspeh
prebaen je na naivnu brzopletost iza koje je stajalo uverenje da upitnici mogu sve"!
Druga generacija upitnika razvijena je sa puno kritinosti i na vrim osnovama. Odbaen je stav da izabrana
alternativa ponuenih odgovora izraava potpunu podudarnost teksta i ispitanika. Taj stav preutno je izveden iz
pretpostavke da je znaenje odgovora na intervjuu i na upitniku istovetno. Meutim, to je, kao to se pokazalo,
pogreno. Ako na upitniku ispitanik naie na pitanje: Da li su sa vama uvek lepo postupali?" i zaokrui odgovor
Ne", to nije isto kao kad bi na intervjuu odgovorio Sa mnom su uvek loe postupali". Pitanja u upitnicima i u
intervjuu jednako su fonnulisana, ali je odgovor bitno razliit. Na upitnicama mi ne saznajemo integralni odgovor,
ve samo jedan segment odgovora ije znaenje ne moe da se rekonstruie iz date reakcije. Jedini nain da se
rekonstruie znaenje je povezivanje svih datih odgovora". To to nazivamo odgovorom na upitniku to je samo
individualno glasanje, saglaavanje ili nesaglaavanje sa jednim izborom moguih formulacija autentinog
odgovora. Odgovor je nametnut i samim tim nije odgovor, ve jo jedno pitanje. Ispitanik se preutno tretira kao da
je nemut, kao da ne poznaje jezik, pa moe da reaguje samo klimanjem glave. Poto pojedinani odgovor" na
upitniku ne otkriva svoje znaenje i poruku, nametnuo se problem ta povezuje odgovore" i kako deifrovati
znaenje veza ili grupa srodnih odgovora"?
Umesto da brzometno rese mnoga otvorena pitanja procene linosti, upitnici su se nametnuli kao problem koji i sam
mora biti odgonetnut. Potvrdilo se da jedna nejasnoa ne moe predstavljati reenje druge nejasnoe. U
meuvremenu upitnici su priznati kao posebna grupa tehnika za eksploraciju linosti. Perspektiva daljeg razvoja
viena je u povezivanju upitnika sa teorijama linosti ili u povezivanju sa faktorskom analizom. U nastojanju da
nau metodoloku podrku psihodijag-nostike prakse, to je predstavljalo osnovu afirmacije i progresa, psiholozi
su isprva nastojali da povezu upitnike sa psihijatrijskom klasifikacijom. To je dalo podstreka razvijanju mnogih
upitnika za ispitivanje neurotinosti, depresije, psihopatske devijacije i paranoidnosti. Bilo je pokuaja da se upitnici
povezu i sa klasifikacijom motiva i crta linosti. Sigurno je daje do danas konstruisano nekoliko stotina, ako ne i
hiljada upitnika namenjenih ispitivanju i odreivanju indivi333
dualnih razlika u pogledu psihopatolokih i normalnih tendencija i crta ponaanja. Savremeni upitnici su
neuporedivo briljivije konstruisani, to treba zahvaliti napretku tehnologije konstruisanja i visokim standardima
ije je ispunjenje obavezno. Ovi instrumenti vie nemaju slinost sa intervjuom i u mnogo emu su blii testovima.
ZNAENJE INDIVIDUALNIH RAZLIKA NA UPITNICIMA
Osnovna namena upitnika je da puteni kvantitativne analize samoopisa ispitanika odredi meru zastupljenosti
odreene osobine u ponaanju ili linosti. Svi upitnici su u potpunosti kvantifikovani. U tom pogledu su bez premca
medu tehnikama eksploracije linosti. Ova njihova osobina veoma pogoduje mehanikoj obradi i doprinosi
ekonominosti. Osim toga, obrada upitnika ne iziskuje nikakvu posebnu strunost, pa je usled toga mogue zameniti
rad psihologa radom pomonika, koji su adekvatne osobe i obuene za taj rad. Kvalitativna analiza putem upitnika
dolazi u obzir samo kao interpretacija meuodnosa skorova na multidimen-iionaVmm instrumentima. Upravo je ova
strana upitnika najvie doprinela da se pri konstrukciji primenjuju ista pravila i isti standardi kao pri izradi
psiholokih testova. To se posebno odnosi na proveru mernih svojstava i na standardizaciju. Kako se pomou
upitnika odreuje mera odreene osobine kod pojedinca, onda se pod tim podrazumeva ocenjivanje prema normama
ili standardnim skalama procene. Udeo ispitivaa u odreivanju te mere je ravan nuli. Meutim, ne moe se rei da
je ispitiva eliminisan. On je samo ogranien, pogotovo u fazama koje prethode izraunavanju numerikih rezultata
ili bolje reeno, njegov je zadatak odloen. Interpretacija rezultata je i dalje struan i subjektivan posao koji ne moe
da se obavi mehaniki.
Numeriki rezultat koji dobijamo primenom upitnika jeste mera individualnih razlika. Iz numerikog rezultata pre

svega saznajemo da li je ispitanik prema odreenom standardu ili normi, u kategoriji ili van kategorije iji je sadraj
teorijski definisan i deklarisan. Na primer, saznajemo da li je ispitanik neurotian ili nije neurotian, da li je
depresivan ili nije depresivan. Pod uslovom da je prema rezultatima dopao u podruje kategorije, da je intezitet
osobine jednak ili vei od granine vrednosti norme, moe se odrediti, ve prema osobinama konkretnog upitnika, u
kojoj je meri dato svojstvo izraeno u samoopisu, odnosno u ponaanju ili u linosti. U prvom sluaju upitnikom
smo odredili poloaj ispitanika u odnosu na dve ili vie optih kategorija ponaanja, na primer, da li je neurotian ili
je normalan. U drugom sluaju nastavili smo sa opisom i odredili smo gde je mesto ispitanika na skali intenziteta
medu osobama u istoj kategoriji. Tako, na primer, saznajemo dalje da je on krajnje neurotian, odnosno da meu
neurotiarima ima veoma malo takvih koji su toliko neurotini kao on.
Jednodimenzionalni upitnici mogu da poslue kategorizaciji (trijai) kao i odreivanju individualnih razlika na
odabranoj dimenziji. Takvi instrumenti su potrebni i korisni pod uslovom da se vri masovno ispitivanje, selekcija u
grupama ili se instrument koristi za ispitivanje i eksperiment. U individualnom klinikom ispitivanju
jednodimenzionalni upitnici nisu potrebni, jer su pitanja na koje oni
334
mogu dati odgovor ve u prethodnom postupku reena. U klinikoj eksploraciji linosti koriste se viedimenzionalni
upitnici, kao to su MMPI, 16 PF, kalifornij-ski CPI i slini.
Upitnici se mogu konstruisati na razliite naine, pa i tako da pored grupnih i individualnih razlika odraze i profil
linosti ili intra-individualne razlike". Osnova dijagnostikog suenja putem upitnika odreena je normom. Norma
je empirijski odreena veliina koja razgraniava dijagnostiki relevantne intenzitete od irelevantnih. Ako imamo
upitnik koji zahvata samo jednu dimenziju neurotinost, depresiju, anksioznost ili ego-snagu, onda je primena toga
instrumenta unapred ograniena na dva meusobno povezana zadatka. Prvi se svodi na utvrivanje kategorije u koju
ispitanik spada. Najee su kategorije dihotomne, na primer, pri-menom upitnika za neurotinost saznajemo da li je
na ispitanik: a) neurotian ili b) normalan. Drugi zadatak koji stoji pred monodimenzionalnim upitnikom je procena stepena neurotinosti, naravno samo ukoliko je skor ispitanika prema normi potpao pod kategoriju
neurotinosti. Ako je prema skoru na upitniku na ispitanik ocenjen kao neurotiar, onda automatski sledi odreenje
stepena ili intenziteta neurotinosti. Ovo je istovremeno i pravo odreivanje individualnih razlika u klasi. Ovaj nain
mehanizovanog i statistikog dijagnostikovanja podloan je kritici sa personolokog stanovita. Nomotetsko
dijagnostikovanje je samo prva faza u dijagnostikoj obradi i proceni sluaja. Na taj nain mi se zaustavljamo na
utvrivanju individualnih razlika, to je moda i opravdano u ispitivanju grupa, ali u individualno-klinikom radu to
je ili poetak ili samo jedan od potrebnih aspekata koje sagledavamo. Sam pojam individualnih razlika je uzak i ne
moe zameniti znaaj koji kliniari pridaju pojmu linosti. Individualne razlike oznaavaju normativno odreene
poloaje na jednoj dimenziji u jedinicama intenziteta. Ma koliko takva procena bila impresivna kao psihotehniko
dostignue, ona ne moe da zameni sve to je preostalo pod nazivom kvalitativne karakteristike linosti. Najvie to
moemo priznati pristupu merenja individualnih razlika to je da priznamo doprinos dijagnostikovanju. Zapravo,
procena individualnih razlika je samo jedna od prvih faza u dijagnostikoj obradi i proceni linosti. Gotovo svaki
sluaj koji je dospeo do klinikog psihologa sa nekom uputnom dijagnozom, na primer teka neurotika depresija,
proao je kroz prve dve faze procene individualnih razlika. Taje osoba prepoznata kao neurotina i procenjena kao
teka forma, dakle taj je ovek tee neurotian nego veina. Sada se namee pitanje, da li upitnici mogu dati jo
neto ili se njihov doprinos dijagnostici linosti na ovome i zavrava? Viedimenzionalni ili kombinovani upitnici
predstavljaju prelaznu formu instrumenata, izmeu merenja individualnih razlika i procene linosti. Ve u drugoj
generaciji upitnika javljaju se pokuaji da se istim instrumentom zahvate dve ili vie osobina iste osobe.
Ekonominost kombinovanih upitnika je samo jedan, i to manje znaajan, razlog njihovom uvoenju. Istovremenim
zahvatom vie crta, to se preko upitnika moe postii, dobijeni rezultati stiu jedno dodatno znaenje. Upitnik koji
meri, recimo, pet osobina linosti, odnosno pet dimenzija" s jedne strane je samo ekonominija varijanta primene
pet zasebnih instrumenata, jednog za drugim, u ispitivanju iste osobe. Meutim, ukoliko su ovih pet osobina
odabrane prema nekom planu, modelu ili teoriji linosti, onda je rezultat ispitanika
335
vie nego pet zasebnih individualnih razlika. Ovih pet skorova mogu dati niz kombinacija ili profila koji odraavaju
neki sloeniji konstrukt linosti nego to je crta ili dimenzija.
TEORIJA DETERMINIRAJUIH SISTEMA
Osnovna karakteristika voenja intervjua je prebacivanje sa povrine u dubinu, sa manifestnog na latentno. To
prebacivanje se javlja spontano u ponaanju ispitanika, a intervjuer koristi prebacivanje kao taktiko sredstvo. U
intervjuu se stalno namee pitanje: staje stvarno? Da lije ponaanje, reakcija ili stav koji se iskazuje ono pravo" ili
je zaklon. U intervjuu koji traje sat ili dva, tokom kojeg se razmene hiljade reenica, moda su samo tri ili etiri
iskaza ono pravo", ime je intervjuer zadovoljan i kojima se ispitanik zaista iskazao i otvorio. Naravno, ima i
produktivnijih intervjua. Ako i dalje posmatramo intervju i upitniko samoopisi-vanje kao dve uporedljive tehnike,
to je nesumnjivo prihvatljivo, nametnue se pitanje na koji nain se stie do autentine linosti upitnikim
ispitivanjem? Samo pitanje implicira da se iskazi na upitniku dele na zaklonske i prave, ili bar da postoji dimenzija
otvorenosti. Nema nikakve sumnje da upitnici nisu imuni od uticaja saradljivosti, otvorenosti i konano od
samokritinosti i uvida ispitanika.
Upitniko ponaanje se moe predstaviti kao vremenski povezana serija provokacija. Upitnik u celini postaje
primenljiv u praksi ako se dokae da totalni ili parcijalni zbir odreenih reakcija diferencira kategorijalnu pripadnost
ispitanika. Ako se zbir odgovora pokae kao diskriminativan u odnosu na kategoriju neu-rotinost - normalnost,

onda se svaki pojedini ispitanik koji je ostvario normom definisanu sumu skorova svrstava u klasu neuroza. Taj je
ispitanik, po meri datog upitnika neurotiar. Ako je upitnik monodimenzionalan, onda je sasvim sporedno na koju je
tvrdnju ispitanik odgovarao potvrdno a na koju odreno, kakav je profil odgovora, samo ako je suma skorova iznad
granine vrednosti norme. U takvom sluaju pretpostavljamo daje ispitanik imao svest o slobodi pri izboru odgovora
na svako pitanje iz upitnika, ali je ipak, tokom jednog odreenog trajanja i ponavljanja izbornih provokacija, hteo ili
ne, otkrio sebe i potvrdio svoju neurotinost. Jasno je prema tome da teorija upitnikog ponaanja" implicira
unutranju determinaciju otkrivanja kroz masu izbornih reakcija.
Mo intervjua je u intuiciji i vetini kojom intervjuer razotkriva skrivene aspekte linosti radom u dubini". Mo
upitnikog ispitivanja je u iscrpljivanju zaklonskog ponaanja izlaganjem ispitanika masi razliitih provokacija i u
znanju razvrstavanja izbornih reakcija u determiniue sisteme". I u jednom i u drugom pristupu pojedinani
odgovor nije bitan, ve je bitno sve zajedno. Prednost intervjua je u tome to ga vodi druga osoba koja pita,
posmatra, prati i doivljava ispitanika na celovit nain koji ukljuuje i manifestno i latentno. Ta pozicija dozvoljava
vremenski pogoeno i spretno produbljivanje". Prednost upitnika je u tome to ograniava zahvat na nekoliko
kategorija ponaanja i to je indiskretan na bezlian nain, bez dodatnog pritiska koji ispitiva vri svojom linou.
Medu determiniue sisteme" koji se ispituju pomou upitnika spadaju crte linosti, motivi ili interesi,
psihopatoloke tendencije i mehanizam odbrane. U
336
naelu, upitnicima se mogu zahvatiti sva trajna svojstva linosti, strukturalna ili dinamika. Ovakva orijentisanost na
ono to je ustaljeno utie na relativnu zatvorenost upitnika prema aktuelnom, prema situaciji i uopte prema sada i
ovde". Upitnici su instrumenti istorije linosti.
Crte linosti se ve po tradiciji ispituju upitnicima. Ustaljen i tipian kvalitet ponaanja, kao to je crta, kao daje
prirodan" sadraj upitnika. Velikim brojem pitanja mogu se zahvatiti mnogobrojne situacije u kojima se odreeno
ponaanje javlja. Pogodnom formulacijom pitanja odslikava se intenzitet i stalnost crte. Zbog ovakvog odnosa
upitnika i crta linosti pojedine teorije crta koriste preteno ili iskljuivo upitnike za proveravanje. Crte linosti se
mogu procenjivati i na druge naine, na primer opservacijom, intervjuom, skalama procene, pa i fiziolokim ili testaparatima. Meutim, pokazalo se da su upitnici najekonominiji, najpouzdaniji i najvaljaniji instrumenti u
postojeem arsenalu.
Tendencije patolokog ponaanja su takoe predmet upitnikog ispitivanja. U odnosu na crte linosti tendencije
patolokog ponaanja su raznovrsnije i manje odreene. Patoloka tendencija je dosta nejasan izraz koji obuhvata
crte devi-jantnog karaktera, sindroma ili itavu nozoloku kategoriju. Izgleda daje znaenje ovog termina ogranieno
na diskriminisanje patolokog, dok unutar patografije sam naziv nema definisani obim. Jednom se upotrebljava kao
neurotine tendencije" dok u drugom sluaju sreemo anksiozne tendencije" ili neurastenine tendencije".
Takoe nije sasvim jasno da li termin oznaava obrasce, motivaciju, niti je sigurno da li ima manifestno ili latentno
znaenje. Momirovi (1972) pod tim nazivom podrazumeva konativne faktore". Sve u svemu, u strunoj literaturi i
postojeem upitnikom instrumentariju namenjenom klinikim psiholozima tendencije patolokog ponaanja se
javljaju kao determiniui sistem upitnikog ponaanja, koji se moe pomou odgovarajuih upitnika identifikovati.
Ti upitnici daju mogunost odreenja individualnih razlika u pogledu patolokih tendencija.
GRAFIKON 5.
Ajzenkova hijerarhijska ema strukture linosti
NIVO TIPA LINOSTI
stidi jivost
razdraljivo*!
NIVO CRTE
LINOSTI
NIVO NAVIKNUTIH ODGOVORA
NIVO SPECIFINIH ODGOVORA
22 Psihudijagnustika
337
Sindrom linosti je konstrukt koji je pozajmljen iz psihopatologije i oznaava splet crta. Sindrom podrazumeva da je
vie crta ponaanja na poseban, karakteristian nain u vezi. Ponekad se ova specifina veza tumai nekim
skrivenim motivom ili razvojnim antecendentima. Nije sasvim jasno da li ovaj termin treba shvatiti kao zamenu za
demodirani termin - tip. U tom smislu se esto koristi jedan drugi izraz, struktura", koji takode podrazumeva vie
razliitih osobina u karakteristinom meusobnom odnosu. Uski konstrukti kao to su crte nisu prihvatljivi kao
tumaenja upitnikog ponaanja na viedimenzionalnim upitnicima. Poto je klinika dijagnostika orijentisana na
pojedince, ona favorizuje aspekt unutar individualnih razlika, viedimenzionalne upitnike i, sledstveno tome, iroke
konstrukte kao to je sindrom.
Jednu savremenu varijantu sindromskog tumaenja linosti i upitnikog ponaanja razvio je Evsenck (1957).
Polazei od Jungove (1923) dihotomne tipologije linosti, koja priznaje dva osnovna tipa, ekstrovertni i introvertni,
Evsenck je stavio sebi u zadatak da odredi strukturu tih tipova. On je izmenio znaenje tipa i umesto meusobno
iskljuivih kategorija prihvatio je prevagu prelaznih formi koje stvaraju u realitetu jedan kontinuum na ijim se
krajevima rasporeuje najmanji broj ljudi u istim oblicima ekstroverzije i in tro verzije. Taj kontinuum je merljiv",
jer su intenziteti (individualne razlike) dostupni razliitim nainima psiholokog merenja i procenjivanja. Zbog toga
je kontinuum odreen kao dimenzija linosti. Oba ekstremna oblika imaju, po zamisli Evsencka, istovetnu strukturu.
Shema organizacije crta ili struktura linosti je hijerarhijska i srodna je Lineovom biolokom stablu.

Hijerarhijski model strukture linosti

Na dnu piramide nalazi se ono to je najuestalije u ponaanju, masa adaptivnih reakcija koje su, pojedinano uzeto,
vie primerene specifinosti situacije (drai") nego linosti. Meutim, i pored velikog stepena specifinosti ovi su
odgovori meusobno povezani u sisteme koje je Evsenck nazvao navikama. Navike su takvi sistemi reakcije koji
objedinjuju vie reakcija i imaju tendenciju ponavljanja relativno nezavisno od situacije. Ve na ovom nivou
piramide javlja se uporedo sa visoko adaptivnim, specifinim reakcijama i suprotna tendencija stabilizacije,
ponavljanja i generalizacije ponaanja. Situacije koje izazivaju naviknuto ponaanje mogu biti veoma raznolike.
Neka ivotna situacija i test provokacija mogu izazvati iste navike ponaanja. Na sledeem nivou javljaju se nove
integrativne formacije koje povezuju nekoliko navika u jedan dinamiki sistem. Ove sisteme vieg reda od navika
Evsenck odreuje kao crte linosti. Ponaanje koje kontrolie ovaj nivo hijerarhijskog sistema ima manji stepen
adaptivnosti, u odnosu na specifinost stimila i situacije, nego navike. Za uzvrat, takvo ponaanje je ukljueno u jo
vei broj i raznolikiji repertoar situacija. Crte su manje adaptivne, ali vie generalizovane karakteristike nego navike.
Otud je crta blia linosti i trajnija karakteristika njenog ponaanja. Na samom vrhu piramidalnog modela, po
pretpostavci, nalazi se tip linosti ekstroverzija ili introverzija. Tip je dinamika organizacija nekoliko crta linosti.
Ovaj sistem je suprotnost reakcijama koje su
338
situaciono specifine i maksimalno adaptivne. Tip linosti je sasvim nezavisan od situacije, najverovatnije daje
odreen genetiki, nasledem, ali je zato zastupljen u svim nivoima ponaanja. U crtama je tip linosti neposredno
zastupljen dok je u navikama i specifinim situacijama manje. Evsenck je sklon da naziv tipa zameni terminom
sindrom linosti uglavnom zato to tip nosi konotaciju diskontinuiteta karakteristika, to je Evsenck odbacio.
Na osnovu svoje teorije linosti i hijerarhijskog modela strukture, Evsenck je konstruisao vie upitnika. Ti upitnici
omoguavaju da se normativno odredi intenzitet pojedinih crta linosti i poloaj ispitanika na bipolarnoj dimenziji
ekstro-verzija - introverzija. Sa stanovita ekonomije dijagnostifikovanja, Evsenckovi upitnici su podeeni da
obuhvate najvie integrativne sisteme, ekstrovertni odnosno introvertni sindrom. Na osnovu takve procene moe se
izvesti najvei broj prediktivnih pretpostavki o linosti na nivou crta i navika. Na primer, ako utvrdimo da je
ispitanik u znatnoj meri ekstrovertan, onda iz toga moemo pretpostaviti da je njegova bazina anksioznost
srazmerno niska, da je slabije socijali-zovan, da ima neodlonu potrebu za spoljnim senzacijama, da ima ee
periode budnog spavanja, da pokazuje spontanost u komunikacijama, ali da je veoma nei-strajan.
Ja ili koncept o sebi takode moe da bude predmet upitnikog ispitivanja i determiniui sistem" izbora odgovora.
Evsenckov hijerarhijski model predstavlja samo jednu teorijsku aproksimaciju. Pored njega postoje i sasvim
drugaiji modeli, kao to je na primer dao Cattell koji negira hijerarhijsko-intergrativnu povezanost bazinih
faktora", a zalae se za autonomiju 16 dimenzija. U ovoj tezi i antitezi prepoznajemo faktoristike ideje engleskih i
amerikih faktorista. Dok se jedni zalau za ideju centralizacije, drugi dokazuju prednost autonomije faktora. Ovaj
teorijski i metodoloki spor i dalje se vodi i ne znamo kako e se zavriti. U svakom sluaju, moramo prihvatiti
zavisnost instrumenta od autorovog modela, a rezultat konkretnih ispitanika staviti u zavisnost od jednog i drugog.
Nedostatak faktoristiki zasnovanih upitnika je taj to idealizuju autonomiju faktora sindroma. Kada ispitujemo
neku osobu primenom upitnika, mi ne zahva-tamo njene osobine same za sebe. Konstruktori tih upitnika nam
nameu ideju o izolovanosti ispitanika od sopstvenih osobina kao da je to uslov utvrivanja tih osobina putem
ispitivanja upitnicima. Faktoristiki modeli ne vode rauna o tome da postoji oseanje identiteta, oseanje Ja, koje
iznad svih drugih integrativnih sistema", povezuje prolost i sadanjost, senzacije i motoriku organa i itavog tela,
privatno i javno ponaanje i proima nas u celini. Mada ovaj centralni doivljaj i svest individue ne kontrolie sve,
neke osobine kod nekih ljudi ak vrlo slabo, ipak je pogreno ignorisati uticaj Ja. Najzad, nije lako odbaciti
miljenje da Ja predstavlja takode jednu vrstu osobine linosti, posebnih karakteristika, koja se postepeno razvija
(Loevinger, 1969).
Mada konstruktori pretenduju da upitnicima izoluju odreenu osobinu, njihovi postupci provociraju Ja. Pitanja na
upitniku su esto tako formulisana daje izolacija, odnosno preciznost nemogua. Na primer, pitanje glasi: Da li se
lako uzbuujete?" Iako ovo ne spada u izuzetno nejasna pitanja, ipak se moramo upitati na kakvu vrstu uzbuenja se
misli i ta znai lako"? Ovakva i slina pitanja ne
339
koe i ne omoguavaju korisnost upitnika. Ispitanici, pod pritiskom situacije i neodreenih razjanjenja" ispitivaa,
na kraju uviaju da im ne preostaje drugo nego da se oslone na sebe kao na objekat i svest o sebi. Tako, u krajnjoj
liniji, ispitanici ne biraju odgovore silom otuenih determiniuih sistema", navika, crta, sindroma ili faktora, ve
pod uticajem trenutnog doivljaja i procene sebe, svojih relacija prema ispitivanju i oekivanju u odnosu na
iskazanu sliku sebe. Drugim recima, kao stoje rekao Cronbach (1962), odgovori na upitnicima predstavljaju
publikovanu sliku Ja".
SAMOOPISNI ODGOVORI I EKSPRESIVNO ODBRAMBENA VAGA
Prouavanje upitnikog ponaanja zapoelo je kada je postalo jasno da nema sutinske jednakosti izmeu intervjua i
upitnika, i da upitnik nije pismena, anketna forma intervjua. Analiza upitnikog ponaanja je danas ve daleko
odmakla zahvaljujui saznanjima i primeni mnogih principa psihometrije koji su otkriveni u vezi sa izradom testova.
To znai da je ta analiza vrena sa stanovita da je upitniko ponaanje, u stvari, test-ponaanje. Rezultati koji su
postignuti u kon-struisanju i standardizaciji upitnika, kao i razliita usavravanja toga procesa nesumnjivo idu na
ruku izjednaenju. Meutim, ne moe se prihvatiti ocena o jednakosti ako se time potcenjuju izvesne bitne
specifinosti upitnikog ponaanja. Smatramo da upitniko ponaanje nije ni intervju ni test-ponaanje, mada ima

dodirnih taaka, ve neto zasebno.

Analiza upitnikog ponaanja ne treba da se izjednai sa psihometrijiskom obradom, ajtem analizom i utvrivanjem
mernih svojstava upitnika kao instrumenta". Kada se upitnik analizira, prva stvar koju izdvajamo je odnos pitanja i
odgovora" ili stimulusa i reakcije. Sasvim je malo verovatno daje stavka (pitanje") samo jedan stimulus koji sadri
specifinu grau na koju ispitanik mehaniki reaguje u zavisnosti od tenzije u specifinom segmentu njegove
linosti. Takva slika upitnikog refleksa" je naivna, koliko je mehanika toliko je i neodriva.
Rasprostranjeno je uverenje da se linost na upitniku ipak ispoljava zahvaljujui koncentraciji masovne drai".
Izmeu ove pretpostavke i prethodne razlika je samo u kvantitetu. Naime, osoba moe da ublai odreagovanje ili da
zadri neki deo specifinih upitnikih reakcija", ali ne moe sve. Usled toga, poveavanjem koliine specifinih
drai odnosno pitanja poveava se i koliina otkrivajuih reakcija. Kada se sakupi dovoljna koliina otkrivajuih
reakcija, onda je ve lako rekonstruisati odreene segmente linosti i, naravno, kombinovati te segmente. Poto nije
bitno da svaka upitnika dra (pitanje) izazove specifinu otkrivajuu reakciju, odnosno nije bitna proporcija, ve
fiksirana koliina, koja se moe osigurati i po cenu proirivanja upitnika na nekoliko stotina pitanja, na kraju
ispitanik mora da se otkrije. Ova strateka zamisao upitnike eksploracije izraava uverenje da je otkrivajue
ponaanje linosti jedna neminovnost koja je determi-nisana kombinacijom forme mehanikih alternativa i
kvantiteta, s jedne strane, i empirijskom selekcijom specifino provokativnih sadraja, s druge strane. Zanimljivo je
da je ista ideja o neminovnosti otkrivanja" bila uvreena u mislima projektivista etrdesetih godina. To nas navodi
na udan zakljuak da su dijagno340
stiari pre dvadesetak godina verovali u determinizam testovnog ponaanja. Ovakve ideje su mogle pothranjivati
fantaziju o svemoi kliniara, to je ne samo ugodno za njih nego je svakako i potkrepljivano ako ne rezultatima
testova, a ono dranjem pacijenata.
Zastoj u razvoju upitnika izazvao je protivmeru koja se sastojala u povezivanju upitnika bilo sa teorijom linosti bilo
sa faktorskom analizom. Razlika je neznatna, jer se povezivanje sa faktorskom analizom takoe zavravalo
odreivanjem crta ili tendencija linosti. U prvom sluaju je predmet merenja" bio apriori odreen, a u drugom
empirijski, aposteriori. Meutim, u oba sluaja proces otkrivanja linosti jednostrano je shvaen kao produkt
spoljne, instrumentalne kontrole. Greka je bila u tome to je procenjena vrednost spoljanje, tehnike kontrole
izraavanja linosti kroz upitniko ponaanje. Nekritiko verovanje u tehniku vratilo je dijagnostiare na
prevazienu ideju o pasivno reaktivnoj linosti.
Znatan doprinos shvatanjima o svemoi instrumenta", odnosno o neminovnosti otkrivanja, dala su istraivanja koja
su ukazala na to da postoje odreeni stilovi ponaanja u odnosu na upitnike. Ve po definiciji stil je nezavisan od
sadraja komunikacije. Prema tome, sporedno je ta e ispitanik potvrditi, a ta e negirati, jer e i jedno i drugo
uraditi na jedan odreeni, specifian nain. Tako, na primer, ima ispitanika koji preteno potvruju pitanja, biraju
potvrdan odgovor, zanemarujui u znatnoj meri sadraj pitanja. Nasuprot potvrivaima" sreu se takvi koji biraju
odreni odgovor, takoe nezavisno od sadraja. Druga vrsta podrke potekla je od konstruktora MMPI-ja (Hathaway
i McKinlev, 1943; Hath-away i Meehl, 1951) koji su na temelju strogog empirizma potvrdili da se prema stilu
odgovora ili profilu na MMPI mogu diferencirati ljudi u odnosu na najrazliitije kriterijume, bilo daje u pitanju
ponaanje ili stav. Upitnik je struktu-risana serija drai koja izaziva verbalne reakcije", a serije verbalnih reakcija
stvaraju konfiguracije koje su van svesne kontrole ispitanika.
Upitnici mogu dati korisne rezultate a da ispitanici nisu posebno naklonjeni introspekciji, kao to se pretpostavlja, a
donekle i nezavisno od svesne kontrole. Meutim, preterana je tvrdnja da se ponaanje u odnosu na upitnike moe
kon-trolisati u potpunosti spolja, odnosno tehnikom. Upitnici mogu puno ali ne mogu sve". I konstruktori MMPI-ja
su doli do uverenja da dalji napredak u razvoju upitnika iziskuje saznanje o unutranjoj kontroli ponaanja, dakle o
onome to ispitanik ini svojim otkrivajuim ponaanjem. Ispitanik je aktivni agens u svom upitnikom ponaanju,
posebno u odnosu na otkrivanje, to podrazumeva i svesno i nesvesno upravljanje. Znai da nije dovoljno pridobiti
ispitanika da popuni upitnik i motivisati ga na svesnom nivou. Pored ovoga, to je bitan uslov uspeha, neophodna je
i kontrola udela i karaktera nesvesne odbrane kao komponente upitnikog ponaanja.
SVEDOENJE O SEBI, VARANJE, PRISTRASNOST I SAMOZATITA
U nizu pokuaja koji se ine da bi se razumelo ta se odigrava u procesu primene upitnika povremeno vaskrsava
ideja o analogiji sa introspekcijom. Ma
341
koliko daje upitniko ponaanje sloeno i uslovljeno mnogim faktorima, obrazovanjem, inteligencijom,
motivacijom, situacionim osobenostima, kae se introspekcija je sutina, dok su ostali inioci periferni. Vie od
polovine pitanja na bilo kom upitniku, a najverovatnije i tri etvrtine ukupnog broja, tako je formulisano da ih osoba
koja nije sklona introspekciji ne moe razumeti. Alternativa od dva odgovora koji se nude na izbor samo je prividna,
jer svako pitanje implicira mnotvo alternativa. Ukoliko ispitanik nije nimalo sklon introspekciji, on nema potrebnu
direkciju svesti koja ga prevodi preko zastranjujuih mogunosti tumaenja znaenja koja pitanje moe da ima.
Introspekcija kao komplementarna orijentacija kontakta sa realnou i kontrole unutranje realnosti je nesumnjivo
bitan uslov primenljivosti upitnika. Meutim, introspekcija kao metod psihologije, pogotovo njena primena u okviru
nekih psiholokih kola, neto je to je tee prihvatiti kao analogiju sutini upitnikog ponaanja. Introspekcija kao
metod u naunim istraivanjima dala je znaajan doprinos razvoju psihologije. Mada ne znamo u kojoj meri, sigurno
je da je taj uspeh mnogo zavisio od samih samoposmatraa, njihove odanosti ciljevima nauke, njihove sposobnosti i
uvebanosti u samoposmatranju. Bilo bi porazno po upitnike ako bismo ovu grupu ljudi prihvatili kao kriterijum, a

njihovo ponaanje kao conditio sine qua non podobnosti za upitniko ispitivanje. Uostalom, u tim eksperimentima
nisu bili ugroeni personalni i socijalni interesi ispitanika. To je bitna razlika izmeu mase koja se ispituje
upitnicima danas i naunike elite koja je razvijala introspekciju. Proseni ispitanici koji se danas podvrgavaju
upitnikom ispitivanju su kandidati za neku kolu koja sprovodi selekciju pri prijemu, ljudi koji trae posao a prijem
moe da zavisi od rezultata na upitniku, psihijatrijski bolesnik koji se nalazi pod pritiskom svojih munih doivljaja,
neizvesne sutranjice i elje da po svaku cenu bude otputen iz bolnice. Svi ti ljudi vide u upitnicima neto to je u
funkciji njihovog psiholokog polja i vektora tog polja. Malo je verovatno da oni imaju distancovani stav i
entuzijazam oveka koji radi po svom slobodnom ivotnom izboru i po svetoj nauci". Ispoljiti se kroz odgovore
ima ili moe da ima sasvim druge vrednosti za introspekcionistiku elitu i pragmatinu veinu.
Otkrivanje linosti kroz upitniko ponaanje ne odigrava se u socijalnom vakuumu i zbog toga se introspekcija ne
moe prihvatiti kao vodei proces. Danas niko ne oekuje da ispitanici, makar i sa najveim darom za introspekciju,
otkrivaju sebe bez ikakve ograde i odbrane. Samoopisno ponaanje kao i svako drugo prilagodava se cilju i
vrednosnoj oceni situacije. Ispitanik koji je upuen psihologu kao sudski sluaj o kome treba dati strunu procenu
radi daljeg voenja sudskog postupka, veoma verovatno, prilagodava svoje upitniko ponaanje svom taktikom
cilju. Zna se da upitnici nisu otporni na odbrambena manevrisanja i da su u nekoj meri prozirni i da inteligentni laici
mogu uticati na rezultate. Ako je ispitanik neurotiar, onda je veoma verovatno da e izbegavati da prihvati niz
tvrdnji koje ga navode da sebi pogleda u oi, da prihvati izvesne istine o sebi koje ga plae. On e takoe da
manipulie sa otkrivanjem i podesie svoje upitniko ponaanje, delom nesvesno, tako da rezultat potvrdi sliku koju
on sam moe da prihvati a druga strana treba da primi. Ukratko, otkrivanje na upitniku ne zavisi samo od
342
introspekcije nego i od rizika koji ispitanik moe da tolerie u datom interpersonal-nom kontekstu.
Najubedljivije tumaenje upitnikog ponaanja daje model interpersonalne percepcije koji je dao Laing (1966).
Opaanje sebe je nesvodljivo na relaciju individue prema samoj sebi. Samoopaanje uvek podrazumeva i neku
drugu osobu, aktuelnu ili imaginarnu, prema kojoj se samoposmatra odreuje. Kako Ja sebe vidim uvek zavisi od
toga kakve pretpostavke imam o tome kako me vidi neko drugi, neko Ti ili Oni. To opaanje sebe posredstvom
pretpostavljene zamisli o tome kako ga vidi neko drugi, Laing naziva metapercepcijom. Ako poemo od toga da je
opaaj sveta neto to polazi od Ja, a opaaj Ja je sinteza samoopaaja i pretpostavke o tome kako Ja vide drugi,
onda je polazna osnova svakog pogleda na svet dijada, zakljuuje Laing. No bez obzira na epistemoloke postavke,
sasvim je uverljivo da je samoopisno ponaanje jedna vrsta metapercepcije. Evo jedne ilustracije metapercepcije
(Laing, 1975):
Oni igraju igru. Oni igraju da ne igraju igru.
Ako im ja pokaem da to znam,
povrediu pravila igre,
kaznie me.
Moram igrati igru
da ne primeujem da se igra.
Prema metaperceptivnoj teoriji Lainga, identitet koji ispitanik otkriva svojim upitnikim ponaanjem je rezultat
procene. Ova procena ispitanika zasniva se na opaanjima konkretnog partnera i situacije u kontinuitetu njegovih
ranijih formulacija o svom identitetu, u permanentnom toku fantazije i zakljuku o tome staje najbolje". Uz sve to
kao jedna vrsta brojitelja" provlai se pretpostavka o tome kako me on vidi" i druga: kako e me videti kada ovo
sazna". Meutim, ovaj proces nije refleksnog tipa ve jedan tok koji se neprekidno odvija, ponavlja kao spirala i ide
do kraja kontakta.
Otkrivajue i prikrivajue ponaanje i u uslovima upitnikog ispitivanja javlja se uporedo u jednom spregu. Sasvim
je neosnovano svoditi upitniko ponaanje na jedno ili drugo odvojeno. Takode je bez opravdanja izjednaavanje
prikrivajueg ponaanja sa laljivou ili boleu. Takode je nepraktino ako se zanemari uporednost ovih oblika.
Kada govorimo o otkrivajuem ponaanju, obino razlikujemo samo intenzitet. Meutim, kada prikazujemo
prikrivajue ponaanje, onda razlikujemo modalitete i vrste tog ponaanja. Ova razlika u obradi proizilazi iz klinike
tradicije i vanosti koju pridajemo loem ponaanju" uopte. U celini, naa briga i panja koju posveujemo analizi
i klasifikaciji prikrivajueg ponaanja u skladu je sa klasinim klinikim pristupom i medicinskim modelom".
Poto je, po svemu sudei, do sada propao svaki pokuaj da stvorimo instrument koji je u stanju da eliminie
prikrivajue ponaanje, ne preostaje nam drugo nego da kon-struiemo takve upitnike koji su u stanju da bar
registruju intenzitet i vrstu prikrivajueg ponaanja uporedo sa intenzitetom i vrstom otkrivajueg ponaanja.
Suoavanje je jedina mogua vrsta kontrole koju za sada moemo sagledati.
Medu pretpostavkama koje su pod uticajem predubeenja ve gotovo postale istine" posebno se istie uverenje daje
linost, ili bar onaj aspekt koji naziva343
mo struktura, jedna konstanta. Taj skelet linosti" je, naravno, trajan i uvek tu kada se linost otkrije, bez obzira na
varijacije koje se otpisuju kao neto to nije struktura. Od upitnika oekujemo da zahvati i odrazi aspekte strukture, a
samo manjim delom situacione, specifine reakcije. Bez ove pretpostavke preti nam opasnost da nae saznanje o
linosti, steeno iz upitnikog otkrivanja, ostane nepovezano sa vantestovnim ponaanjem, dakle neto za sebe.
Meutim, svakodnevno posmatranje i samoposmatranje nas upuuju na injenice da se ponaanje menja, da se ljudi
menjaju. Tvrdoglavo upinjanje da saznamo samo strukturu" moe nam zatvoriti vidik prema promenama, koje ne
moraju apriori biti irelevantne samo zbog toga to su promene. Na primer, ispitanici menjaju svoje ponaanje i

upitniko i vanupitniko u razliitim fazama kontakata sa psihologom. Dosta esto neurotian, pred ukljuivanje u
psihoterapiju, pruaju vrlo mranu sliku svoga stanja. Takvo ponaanje izaziva osudujue ocene kliniara i
nadevanje dijagnoze kao regresija" ili agravacija". U kasnijoj fazi terapije, kada je uspostavljen pozitivan kontakt
sa terapeutom, neurotian poinju da menjaju svoje ponaanje i identitet" i nastoje da nagrade" trud terapeuta
pozitivnim promenama. Kada se terapija blii kraju, a neurotiar ve eli da pode kui, onda se ponaanje jo vie
menja u smislu poboljanja. Taj sled promena poznat je pod nazivom Zdravo - do vienja" (Hello - Good by!").
INDIREKTNI PRISTUP; UPITNICI TIPA VERBALNE REAKCIJE
Medu vernicima upitnike tehnike nastao je jedan pokret ije je geslo bilo: Batali jalove diskusije. Krenimo od
poetka!" Podstrek ovom pokretu dao je Strong (1943) sa svojim Upitnikom profesionalnih interesa. Strong je
nameravao da stvori jedan upitnik koji e diferencirati ljude u pogledu njihovih profesionalnih interesa. Sakupio je
nekoliko stotina stavki, za koje je pretpostavio da stoje u vezi sa odreenom vrstom interesovanja ili aktivnosti.
Zatim je u duhu empiristi-ke tradicije pristupio proveri diskriminativne valjanosti instrumenata. Odabrao je grupu
ispitanika opredeljenih po profesionalnim aktivnostima i interesovanju i pri-menio svoj upitnik na njih. Po zavretku
validacionog poduhvata, koji je bio uspe-an, Strong je konstatovao da je diferencijalna validnost stavki skoro
nepredvidljiva. Jedinu izvesnost u tom pogledu daje faktika, empirijska provera. Posmatrajui odnos sadraja
stavke i njene veze sa odreenim profesionalnim interesima, Strong je naiao na veliki broj paradoksalnih veza.
Stavke koje po svom sadraju ni po emu nisu nagovetavale specifinu vezu sa kriterijumom ispoljile su se, nakon
provere, visokom diskriminativnou. A bilo je i obrnutih primera u velikom broju. Ovaj nalaz, koji prikazuje stanje
naih teorija u prilino jadnom vidu, ima i svoj optimistiki aspekt. Naime, sasvim se moe eksperimentalno
konstruisati mnotvo stavki (pitanja") i proveriti njihova faktika diskrimi-nativnost prema empirijskim
kriterijumima. Tim putem emo otkriti dovoljan broj empirijskih diskriminativnih stavki, koje zatim moemo
organizovati kao niz skala, ili bateriju upitnika. Bitan je sam postupak konstrukcije i verifikacije, dok je izbor
kriterijuma prema kojem elimo da odreujemo individualne razlike meu
344
ispitanicima slobodan, nepotrebno je brinuti se za teoriju, za apriornu vezu sadraja stavke i teorijskih postulata.
Namesto toga potrebno je eksperimentisati, proveravati i uspeh nee izostati.
Osnovni cilj Strongovog pristupa bio je osloboen od zamrenih polemika o sutini" upitnikog ponaanja i
nalaenja praktinog reenja za samoopisno istraivanje. Analize novog postupka pokazale su da je najstimulativnije
otkrie o nepovezanosti sadraja stavke sa vantestovnim kriterijumom. Ako je to tako, onda je veoma lako resiti
jedan od najgorih problema upitnika, a to je prozirnost i pristupanost manipulisanja od strane ispitanika. Stavka
moe da dobije sadraj koji je sasvim neutralan i ne pobuuje ni sumnju ni logiku pronicljivost ispitanika u
pogledu predmeta merenja". Ispitanik ne moe da deifruje smisao stavke i ne moe, prema tome, da daje
propagandnu sliku o sebi. tavie, ovakva neutralizirana stavka vie i nije pitanje, u pravom smislu, kao to ni izbor
alternativnih odgovora nije pravi odgovor. Ponaanje ispitanika u tim osnovnim segmentima moglo bi se uporediti
sa refleksima, kao neka vrsta verbalne reakcije". Dalja je mogunost da upitniko ponaanje na novom tipu
instrumenta uporedimo sa ponaanjem na projektivnim tehnikama. U oba sluaja stimulus je faktiki nejasan,
nestrukturisan" i ima skriveno znaenje. Odgovor je takoe takav da krije pravo znaenje, jer nije u logikoj i
semantikoj vezi ni sa pitanjem ni sa tumaenjem ispitanika. Veza sa kriterijumom je bitna mada nejasna.
Pored Strongovog instrumenta, najpoznatiji upitnik tipa verbalne reakcije je Minesota multifazni personalni inventar
poznat po skraenom nazivu MMPI. Ovaj inventar je vanredno dobro primljen medu praktiarima i ima veoma
iroko podruje primene, koje se ne ograniava samo na klinike probleme. Vrline indirektnog pristupa i princip
verbalne reakcije dobro su doli kliniarima koji, u ulozi dijagnostiara, imaju puno tekoa u prevazilaenju otpora
i prikrivajueg ponaanja. Meutim, MMPI nije samo direktan derivat Strongovog metoda ve je uneo i druge vane
novine u recepturu konstruisanja klinikih, individualno orijenti-sanih eksplorativnih inventara. Novina je pre svega
u sistemu kontrolnih skala, a o tome emo opirnije u poglavlju o MMPI. Za sada pak konstatujemo da je
empirinost i jaka i slaba strana indirektnih upitnika. Naime, indirektni upitnik uspeva da zaobie odbrambene
zamke ispitanika i da otkloni metodoloke kritike o zavisnosti upitnikog ponaanja od introspekcije, uvida u sebe i
kritinosti prema sebi. To je nesumnjivo krupan poen. Meutim, ekskluzivna empirinost suava saznajnu vrednost
rezultata. Dobijeni rezultat ostaje savreno nejasan izvan veze sa precizno ali usko odreenim empirijskim
kriterijumom. Naravno, pitanje je da li moemo prihvatiti MMPI kao ist primer indirektnog upitnika tipa verbalne
reakcije?
CORNELL INDEKS
Upitnik koji je u II svetskom ratu masovno primenjen u trijane svrhe, analogno Woodworthovom upitniku u
prethodnom ratu, dobio je naziv Cornell Selectee Index (Weider, Mittleman, Wechsler i Wolff, 1944). Mada je po
rezultatima sasvim ravan svom velikom prethodniku Kornel indeks nije postao uzor koji
345
se oponaa, niti je pokrenuo neto izuzetno. Po svom formatu Kornel indeks je klasian upitnik sa stotinak pitanja"
koja se odnose na simptome psihoneuroti-nosti. Obrada upitnika i izraunavanje jednostavni su, kao i postupak
utvrivanja dijagnoze".
Ukratko, Kornel indeks je tipian izdanak psihometrijskog upitnika name-njenog masovnoj, ekonominoj ekspres
dijagnostici".
Potvrena valjanost u uslovima armijske trijae ohrabrila je konstruktore i podstakla ih da prilagode ovaj upitnik i
civilnim ispitanicima. Najpre je pripremljena standardizacija za studente. Pokazalo se da Kornel indeks dobro i

pouzdano izdvaja one studente kojima je potrebna psiholoka ili psihijatrijska pomo (psihoterapija"). Kasnije, ovaj
upitnik je prilagoen i individualnom ispitivanju. On se potvrdio kao vrlo korisno pomono dijagnostiko sredstvo u
neuropsihijatrijskoj predtrijai. Naime, dok bi pacijenti u ekaonici sedeli iekujui da stignu na red, dobijali bi
ovaj upitnik da ga popune. Ulazei kod neuropsihijatra oni bi predali popunjeni Kornel medicinski indeks" (naziv
za tu formu upitnika), a lekar bi intervjuom produbljivao one albe koje su u upitniku najvie isticane ili su najmalignije.
Kornel indeks je upitnik skromnih mogunosti i pretenzija, ali je pouzdan i ekonomian. On je uspeo da se odri
zahvaljujui vie puta potvrenoj injenici da su klasifikacione odluke, u odnosu na diferenciranje-neurotinosti i
normalnosti, na osnovu dobrog upitnika pouzdanije nego odluke uzorka neuropsihijatara (Eysenck, 1953).
Dijagnostikovanje u masi uvek daje prednost upitnicima ako su bar toliko provereni kao Kornel indeks, nad
kliniarima pojedincima. Pored svega upitnik je i ekonominiji. Neuropsihijatru je za dijagnostiku procenu jednog
pacijenta potrebno oko pola sata. Za isto vreme, pomou Kornel indeksa, priueni psi-hometriar moe da ispita oko
50 ispitanika. Za obradu i izraunavanje rezultata potrebno je oko deset minuta po sluaju. Sve zajedno procena na
osnovu Kornel indeksa bra je, jeftinija, pouzdanija i primenljivija za dalju strunu i naunu analizu.
Poput mnogih drugih dijagnostikih instrumenata, i Kornel indeks je postao internacionalan. Upotrebljava se i u
naoj zemlji. Stavie jedan je od retkih instrumenata koji su i standardizovani kod nas. Autor standardizacije
Momirovi (1964) pokuao je da oplemeni ovaj upitnik i uinio je dve vane izmene. Prva je izmena u tome to je
jednodimenzionalni Kornel indeks preobrazio, po ugledu na MMPI, u viedimenzionalni upitnik. U Momirovievoj
verziji Kornel indeks N4 daje, pored mere opte neurotinosti, i posebne mere intenziteta dvanaest neurotinih
tendencija" (anksioznost, depresivnost, fobinost, hipohondrinost, hipersenzi-tivnost, razne forme somatske
konverzije, agresivnost, impulzivnost i paranoid-nost). Druga izmena sastoji se u tome to je odbacio takozvana
stop-pitanja" koja su, ukoliko bi ih ispitanik ocenio kao tana u odnosu na njega, uzimana kao apsolutna indikacija
za individualni psihijatrijski pregled. Namesto stop-pitanja Momirovi je dodao Kornel indeksu dve kontrolne skale,
takoe po ugledu na MMPI. Standardizacija Kornelovog indeksa u naoj zemlji obavljena je na omladincima od 16
do 18 godina. Karakteristike ovog upitnika veoma su zadovoljavajue kako u pogledu validnosti tako i u pogledu
ostalih parametara. Pomou
346
ovog upitnika postie se oko 80% uspeha u diskriminativnoj klasifikaciji normalnih i neurotiara. Na osnovu toga
moe se zakljuiti da je Kornel indeks dobar trijani, pomono-dijagnostiki i istraivaki instrument.
MINESOTA MULTIFAZNI PERSONALNI INVENTAR - MMPI
Kada se kae da se u psihodijagnostici koriste i upitnici, pored ostalih instrumenata, onda se obino misli na MMPI.
To je razumljivo, jer se ovaj upitnik ve tri decenije primenjuje u sastavu dijagnostike baterije. Nijedan drugi
upitnik, za sada, nije ozbiljno ugrozio primat MMPI u pogledu rasprostranjene upotrebe, uestalosti korienja i
irine indikacija, poev od trijae, preko diferencijalne dijagnostike do sloenih istraivanja. Neposredni rivali"
MMPI medu uputnicima jesu Cattell inventar 16 PF i Gough kalifomijski personalni inventar (Gough, CPI).
Meutim, jedino je MMPI uspeo da se nametne kao ravnopravan dijagnostiki instrument sa Rorschachovom
tehnikom.
Ovaj upitnik je konstruisala grupa autora sa univerziteta u Minesoti. Hath-away i Meehl su sastavili deset klinikih
upitnika u jednu baterijsku celinu koja ima 550 stavki (pitanja"). U formi za grupno ispitivanje ima 16 stavki koje
se ponavljaju i zbir iznosi 566 pitanja". Upitnik ima dve forme. U individualnoj formi pitanja" su na posebnim
kartonima, dok se odgovor u tri kategorije daje sortiranjem u tri posebne kutije. U grupnoj formi pitanja" su u
jednoj svesci, dok se odgovori upisuju u formular. Obrada je dosta zametna, ali se moe obaviti i mehanografski.
Rezultat se iskazuje na dva naina, numerikom ocenom i grafikonom (profilom).
Po svojoj konstrukciji MMPI je multidimenzionalan inventar linosti. Sastavljen je od deset razliitih upitnika koji
zahvataju patoloke karakteristike sa izuzetkom dve skale. Jedna od njih meri specijalnu introverziju, a druga
muevnost odnosno enstvenost. Pri odabiranju pojedinanih upitnika autori su vodili rauna o tome da je upitnik
proveren i da ima dobre merne osobine. U pogledu sadrine, odnosno intencionalnog predmeta merenja" odabrani
su upitnici koji su pokrivali nozoloke kategorije Kraepelinove sistematike patologije linosti. Na taj nain dobijena
je baterija upitnika ili multidimenzionalni inventar" koji simultano pokazuje intenzitet ispitanikove linosti na
sledeim patolokim dimenzijama":
1. hipohondrinost (Hs),
2. depresija (D),
3. histerija (Hy),
4. psihopatska devijacija (Pd),
5. muevnost - enstvenost (Mf),
6. paranoinost (Pa),
7. psihastenija (Pt),
8. shizofrenija (Se),
9. hipomaninost (Ma) i
10. socijalna introverzija (Si).
Autori su poli od postavke da udruena primena 10 razliitih upitnika daje efekat koji je vei od zbira. Osim toga,
simultano testiranje vie osobina pokazalo
347

se kao reenje koje prevazilazi neke, ve klasine, tekoe monodimenzionalnog upitnika. Naime, u praksi je est
sluaj da, na primer, depresivni bolesnik dobije na upitniku depresivnosti nizak skor, a na upitniku histerinosti
visok skor. Ovakve i sline permutacije zbunjivale su dijagnostiare i navodile su na zakljuak da instrument nije u
redu. Meutim, krepelinovski jednodimenzionalni model sve je vie gubio na uverljivosti i medu psihijatrima koji su
se u dijagnostici oslanjali na sopstveni rad. Viedimenzionalni model patologije linosti je podloga na kojoj je
zasnovan MMPI, to e rei da nije u pitanju samo tehnika novina nego i koncept strukture mentalnih poremeaja.
Naravno, MMPI kao instrument baterijskog tipa daje neke mogunosti koje naturalistika opservacija, makar bila
orijentisana istim multidimenzionamim konceptom patologije linosti, ne moe postii. Upitnici koji su uli u sastav
MMPI-ja nisu stvoreni na istim osnovama i nisu ni iste duine. Meutim, oni su zajedno provereni i standardizovani
(poput Wechslerove skale inteligencije), to omoguava da se intenzitet uinka na razliitim skalama uporedi i
numeriki i grafiki. Na ovaj nain prevazilazi se monodimenzionalni model i ostvaruje viak", u odnosu na zbir, u
formi profila ili konfiguracije.
Druga bitna originalnost MMPI-ja sastoji se u primeni principa verbalne reakcije. Sve stavke su redigovane, a neke
su iz osnova nove, ali sve zajedno predstavljaju jednu novinu medu klinikim upitnicima. Umesto da formulacija
simulira pitanja iz intervjua ili ankete, ona je data kao verbalni stimulus" sa notom planirane nejasnoe. Ponegde se
koriste dvostruke negacije, koje, dodue, oteavaju razumevanje i izbor odgovora. Dvostruke negacije su uvedene da
bi se suzbila tendencija nekih ispitanika da mehanizuju izbor odgovora. Ima takvih upitnika kod kojih su odgovori
Da potvrda poremeaja, a odgovori Ne negacija ili potvrda zdravlja. Primeeno je da ispitanici, posle izvesnog
vremena, prestaju da itaju stavke i zaokruuju Da ili Ne zavisno od toga kakav utisak ele da ostave na ispitivae.
Princip verbalne reakcije je primenljiv na MMPI zbog toga to je ovaj instrument kontinuirano proveravan u odnosu
na razliite empirijske kriterijume.
UGRAENA SKEPSA, KONTROLNE SKALE MMPI
Bitna karakteristika MMPI-ja je to u svom sastavu, pored deset klinikih skala", ima jo etiri kontrolne skale. To
potvruje da su konstruktori ovog sloenog upitnika usvojili realistiki pogled na ponaanje i da su shvatili da
odbranu ispitanika ne treba suzbijati ve poznati. Kontrolne skale su ugraene u upitnike i pre nego to je MMPI
postojao. Meutim, konstruktori MMPI-ja su otili korak dalje, jer su ukljuili etiri kontrolne skale, priznavajui da
postoje razliiti stilovi prikrivajueg ponaanja na upitnicima. Druga vana odlika sistema kontrolnih skala na
MMPI-ju je ta da i profil odbrana" ima, ili moe da ima, dijagnostiki znaaj. U celini, MMPI zasluuje svoje
mesto i prihvaenost od strane kliniara jer je za svoje vreme bio ispred svih ostalih upitnika. Nijedan drugi upitnik
nije obuhvatio vie dijagnostiki relevantnih crta, nije pruao ni priblino takvo reenje problema prozirnosti kao to
je sistem verbalnih reakcija i, na kraju, nijedan upitnik nije raspolagao sa tolikim brojem kontrolnih skala i
mogunou profilne analize otkrivajueg i prikrivajueg ponaanja.
348
U sastavu MMPI-ja nalaze se sledee kontrolne skale: L ili skala laganja, skala ?" ili indeks neopredeljenosti i
ambitendencije, F ili skala atipinog ponaanja i najzad K ili skala oseanja moi (superiornost ili inferiornost).
Skala L je varijanta upitnika koji je korien i u ranijim istraivanjima moralnog ponaanja. Ovaj aspekt linosti je
prouavan eksperimentalno i testovno jo 1928. godine (Harthshorne i May). Osobenost L skale je da zahvata
tendencije preterivanja u prikazivanju moralne strane linosti. Najvii skor na ovoj skali dobie neko ko je savreno
bezgrean, dakle svetac, istunac, vitez bez mane i, naravno, laljivac. Kao i ostale skale i L skala je empirijski
normirana. To podrazumeva da do izvesne granice svaki ispitanik moe, bez opasnosti da bude dijagnostiki
etiketiran, da se pretvara i kooperi svojini vrlinama. Meutim, postoji jedna granica, empirijski odreena brojem
poena, ije prekoraenje povlai etiketiranje ili ponitavanje testa. Vrlo visok skor ukazuje na to daje moralizatorsko
zatitno ponaanje toliko jako i obuhvatno daje na MMPI-ju nemogue odrediti pouzdani profil patolokih
(negativnih) tendencija.
Broj kartica svrstan u kategoriju Ne mogu da se odluim" predstavlja indeks pouzdanosti test-ponaanja u celini.
Na svako pitanje" ispitanik moe da odgovori rasporedom kartice u tri kategorije: Tano", Nije tano" ili Ne
mogu da se odluim". U stvari, ispitanik je ispunio svoj ugovor" samo ako je ostao na binarnoj shemi i izabrao
potvrdni ili odreni odgovor. Trea varijanta, koja je obeleena sa znakom pitanja (?" - Ne mogu da se odluim")
je uvedena samo da bi se smanjilo oseanje prisile kod ispitanika, koji ovim dobija mogunost da se ponekad
izmakne. Naravno, u nepisanom ugovoru" pretpostavlja se da e ispitanik da se ponaa odgovorno" i da nee
suvie esto izbegavati da se otkrije, da rizikuje i da bira izmeu Da i Ne. Empirijska analiza test-ponaanja
pokazala je da se moe odrediti jedna kvantitativna granica do koje svako moe koristiti pravo izmicanja. Preko te
granice test-ponaanje postaje sporno, odnosno dolazi u pitanje otvorenost i pouzdanost rezultata. Takoe je
ustanovljeno da pojedine kategorije ispitanika sa razliitom uestalou biraju ?" kao svoj odgovor. Osobe sa jakim
opsesivno kompulzivnim sklonostima imaju relativno najvie ?". To se objanjava na klasian nain crtama
analognog karaktera" kao to su ambitendencija, neodlunost, oklevanje i nemogunost izbora zbog
intelektualizacije i argumenti-sanja u prilog obe, meusobno iskljuive, varijante. Medu one koji takoe imaju
povieni '?" skor spadaju osobe sa neurasteninim i depresivnim osobinama.
Skala F je uvedena kao kontrola tipinosti upitnikog ponaanja. Svaki nomotetiki instrument uslovljen je itavom
mreom pretpostavki o ponaanju ispitanika. Sve te pretpostavke neophodne su da bi se rezultati interpretirali.
Meutim, samo je manji deo ovih hipoteza stvarno dokazan. Na primer, da bismo odgovore ispitanika mogli
prihvatiti kao relevantne informacije, moramo pretpostaviti da je ispitanik proitao i razumeo pitanja". Takoe
moramo pretpostaviti daje odgovore" birao prema nekim svojim merilima koja su slina merilima drugih ljudi.

Suprotna je mogunost da je ispitanik odgovore birao nasumce, sluajno, ili da ih je birao na neki nain koji je
potpuno izuzetan. Naravno, ako je sistem izbora odgovora potpuno izuzetan, onda je vrlo teko primeniti interpretacijske postavke koje su opte, nomotetiki zasnovane. U stvari, da bi upitniko ponaanje moglo da se adekvatno
interpretira, ono mora biti univerzalno, ili barem
349
opte, odnosno zajedniko nekim ljudima za ije ponaanje ve postoje kriteri-jumi. U suprotnom, upitniko
ponaanje ne moe da se, prema postojeem znanju i postojeim normama, klasifikuje i interpretira. Sa izuzetkom
MMPI-ja nema ni jednog drugog instrumenta koji kontrolie aspekt tipinosti, a bez toga je procena linosti gotovo
nemogua. Potpuno originalno, atipino ponaanje moe da se eksplorie i procenjuje samo naturalistikim
tehnikama, intervjuom i opservacijom. Zapaeno je da se visok indeks atipinog ponaanja esto javlja kod shizofrenih, ali i kod drugih sluajeva. Visok F skor je est kod ispitanika koji nisu dovoljno pismeni, obrazovani i
orijentisani psiholoki" da bi razumeli pitanja". Najei sluaj povienja F skora je kod nepaljivih ispitanika koji
kre ugovor" i odgovaraju napamet", ne itaju pitanja, ve samo nasumce ubacuju kartone. Povieni F skor je
dovoljan razlog za ponitavanje ispitivanja. Skala K je prvobitno bila namenjena kontroli jedne dimenzije ponaanja
koja ima veliki znaaj u klinikoj dijagnostici. U pitanju je dimenzija agravacija - disimulacija". Neki pacijenti
sistematski preteruju u prikazivanju svoga stanja, dok se drugi ponaaju suprotno i umanjuju teinu poremeaja. Iza
takvog ponaanja je ubeenje tih osoba i zbog toga su one vrlo dosledne u toj igri dodavanja - oduzimanja. U oba
sluaja kliniar moe biti doveden u zabludu, a njegova zabluda moe biti tetna za obe strane. Ovakve tendencije u
samoopisivanju daleko tee pogaaju rezultate standardizovanih instrumenata nego naturalistiki nastrojenog
kliniara. Instrument ne ume da brine o sebi i ne moe da koriguje pnstrasnost ako nije programiran. Kliniari su, u
veini sluajeva, zahvaljujui iskustvu, naueni da ispravljaju pristrasne samoocene ispitanika. MMPI je prvi
kliniki inventar koji je opremljen posebnom skalom za kontrolu agravacije-disimulacije". Dejstvo skale K odvija
se dodavanjem ili nedodavanjem korekcionih pondera onim klinikim skalama koje su najee i najvie izmenjene
uticajem agravacije-disimulacije".
Kasnija proveravanja su pokazala da je korekciona K skala u vezi i sa nekom irom crtom linosti. To je, u stvari,
opti trend u saznavanju valjanosti upitnika obuhvaenih u celovitu MMPI bateriju. Namesto oekivane potvrde da
svaki pojedini upitnik zahvata jedan odreeni i relativno uzani segment, desilo se da je potvrena suprotna injenica.
Svi pojedini upitnici imaju sloenu validacionu podlogu koja prevazilazi usko, kliniko, patografsko odreenje.
Korekciona skala K je u dosta znaajnoj vezi sa crtom dominacija - podreenosti ili oseanjem superiornosti
naspram oseanja inferiornosti. Zato nimalo ne iznenauje da je skor na K skali obino povien kod paranoinih
osoba, a vrlo snien kod depresivnih.
PATOLOKE SKALE MMPI
Prvobitna i osnovna namena MMPI je praktina i svodila se na olakano i poboljano razvrstavanje ispitanih
sluajeva u iroke kategorije normalnost -abnormalnost" i dalje od toga u pojedine kategorije abnormalnog
ponaanja. Daje cilj bio ostvaren, MMPI bi postao najbolji papir i olovka" test psihijatrijske diferencijalne
dijagnostike. Ambicija ove vrste ogleda se u izboru pojedinih upitnika i njihovom nazivu, koji implicira validaciono
podruje. Naravno, postavljeni cilj nije ostvaren ni u prvom pokuaju niti u svim narednim koji su usledili
preduzetim psihotehnikim poboljanjima ovog instrumenta. Sa dananjeg stanovita moe se
350
rei da je cilj bio pogrean i da tehnoloko usavravanje nije imalo nikakvih izgleda da promeni stanje.
Prvi uvidi su nastali u vezi sa neuspesima da se dokae veza izmeu pojedinih skala i odgovarajuih psihijatrijskih
dijagnoza. Drugim recima, korelacija izmeu klinikih dijagnoza depresije, histerije, shizofrenije i istoimenih skala
iz sastava MMPI-ja suvie su niske. Izmene i poboljanja upitnika nisu bitno uticala na visinu korelacije. Analiza
MMPI-profila relativno homogenih klinikih grupa, depresije, histerije ili shizofrenije, pokazala je da se unutar
svake nozoloke grupe mogu nai veoma razliiti MMPI-profili. Ni izdaleka nije se uspelo u otkrivanju nekog
tipinog profila za pojedine dijagnostike grupe. Ve tada je bilo jasno da neuspesi nisu uslovljeni iskljuivo
slabostima MMPI-ja. Dijagnostiki kriterijum psihijatara pokazao se veoma nepouzdan, usled ega su isti
dijagnostiki nazivi obuhvatili razliite sindrome, razliite simptome i, sasvim verovatno, veoma razliite linosti.
Ve je i ovoliko bilo dovoljno da bi se izveo zakljuak da ideja o superupitniku, koji ekonomino i bez uplitanja
subjektivnih stavova procenjivaa razvrstava bolesnike u odgovarajue klase oboljenja, ne moe da se ostvari.
Konstruktori MMPI-ja Hathaway i saradnici prave nov pokuaj. Oni se sasvim ograuju od krepelinovske
klasifikacije i ranijeg cilja da postanu super-klasifikatori psihijatrijskih sluajeva. U meuvremenu MMPI je ve
postao regularan instrument psiholoke dijagnostike prakse i primenjen je u mnogim istraivanjima. Tradicija da se
MMPI proveri prema to veem broju empirijskih kriterijuma nastavljena je sa znatno veim uspehom nego to se
oekivalo. Pokazalo se da neuspeh MMPI-ja u odnosu na dijagnostike kriterijume nije prava mera vrednosti. U
odnosu na mnogobrojne empirijske kriterijume vanklinike vrste MMPI se pokazao kao vrlo diskriminativan. Ova
paralela navela je konstruktore da naprave bilans uspeha i neuspeha i da zakljue da MMPI ne treba vezivati ni
specijalizovati za procenu spornih, krepelinovskih kategorija. Naprotiv MMPI treba da se koristi za procenu
vanklinikih konstrukata o linosti. Na osnovu tih rezultata, bilansa i zakljuaka prvobitni nazivi pojedinih upitnika,
depresija, histerija, paranoja i psihopatska devijacija zamenjeni su neutralnim brojevima. Od tada skale nose samo
redni broj kao oznaku. Avantura superupitnika MMPI u zonu krepelinovske sistematike zavrila se povlaenjem i
zatvaranjem MMPI-ja u empirizam.
Konstruktori MMPI-ja imaju sasvim odreenu poziciju nevezivanja za teoriju, rezervisanosti prema faktorskoj

analizi, uzdravanja od sopstvenih teorijskih formulacija i negovanja tradicije empirijske provere diskriminativnosti
MMPI-ja prema spoljnim kriterijumima.
U novoj etapi razvoja nastaju atlasi ili zbirke profila. Posle zavrenog ispitivanja i obrade podataka, kliniari se ne
uputaju u pokuaj prepoznavanja tipinog patolokog profila u grafikonu svog ispitanika. Namesto toga njima se
preporuuje da upotrebe atlas. U atlasu su date zbirke MMPI-profila koji su obeleeni kodom ili brojevima skala.
Svaki profil pretvara se u kodni niz, na primer 146', to znai daje profil ovog ispitanika karakteristian po tome to
dominira skala l (histerija), sledi po intenzitetu skala 4 (psihopatska devijacija) i na kraju skala 6 (paranoinost).
Apostrof iza poslednjeg broja oznaava da su ove tri skale iznad granine
351
vrednosti od 70 T skora, koji odreuje patoloki intenzitet. U maniru prethodne faze razvoja ovaj profil bismo
interpretirali kao nedvosmislen sluaj psihopatije sa abreaktivno antisocijalnim tendencijama". U novoj fazi
striktnog empirizma ispitiva pronalazi u atlasu sluajeve koji imaju isti profil, odnosno isti kodni niz. Svi ovakvi
sluajevi, po pravilu ih ima izmeu 5 i 10, grupisani su. Uz svaki kodni niz nalazi se minijaturna istorija bolesti, u
telegrafskom stilu. Ispitiva treba da se upozna sa svim ovim sluajevima i da na osnovu svih tih podataka da
procenu linosti ispitanika. Bitno je u tom postupku da se miljenje o sluaju ne formira pod dominacijom teorijskih
koncepata i konstrukata, na primer psihopatija" ve kao sinteza nizova utvrenih relacija, odnosno proverenih
injenica". Dijagnostika na temelju atlasa postavljena je na noge", umesto deduktivno ide se strogo induktivno.
Strogi pozitivizam odnosno empirizam konstruktora MMPI-ja predstavlja demonstrativno ograivanje od postojeih
teorija linosti. Taj potez je manje neutralan nego to je trebalo da bude, jer predstavlja svojevrsno filozofsko
odreenje pozicije. to se tie atlasa kao otelotvorenja ideje o pozitivistikoj klinikoj metodi, pokuaj nije uspeo.
Pre svega, biografske skice kroz koje su prikazani primeri veoma su oskudne, faktografski prazne i neinspirativne.
Drugo, opisi koji su dati pod istim kodnim nizom ponekad su toliko razliiti da je induktivno uoptavanje gotovo
nemogue. Jedina misao koja se konsekventno provlai kroz prouavanje razliitih sluajeva glasi: ta, u stvari,
znai kodni niz MMPI? Potez koji su autori povukli navodi na pomisao da su oni prepustili praktiaru da resi tu
zagonetku koju oni nisu dokuili. Na kraju ideja atlasa je metodoloki promaaj, jer pod firmom pozitivizma
preputa najvaniji deo procesa spoznaje linosti improvizacijama potpuno nekontrolisanih procenjivaa. To je
dobar nain da se kompromituje i MMPI i ideja klinike metode koju je ponudila psihologija.
Razvoj MMPI-ja bio je mnogo uspeniji u pravcu vezivanja za razliite, teorijski potpuno nepredvidljive, empirijske
kriterijume. Na primer, za vreme makartijevskog antikomunizma u SAD pedesetih godina, MMPI je korien za
otkrivanje leviarski orijentisanih vladinih funkcionera, i to sa uspehom. Potencijal MMPI-ja je veoma plastian.
Postupak je sledei: odredi se jedna grupa ljudi sa nekom vanom osobinom. To moe biti ljubav prema prirodi,
politiki ekstremizam, homoseksualna sklonost ili interes za orijentalnu umetnost. Ovi se ljudi ispituju sa MMPIom, pa se onda pronalaze stavke u kojima se ta grupa razliito izraava od kontrolnih ispitanika. Postoji velika
verovatnoa da e se medu 550 stavki nai dovoljan broj, recimo trideset, na kojima grupa X ima suprotan trend
izbora odgovora nego kontrolna veina. Ako se i u sledeim pokuajima ustanovi da su ovih trideset stavki
diferencirale grupu X, onda se ove stavke, sa dodatkom deset neutralnih stavki, promoviu u latentnu skalu za
otkrivanje osoba sa karakteristikama X. Dosadanje iskustvo je potvrdilo daje potencijal MMPI-ja da repro-dukuje
iz sebe latentne skale skoro neogranien. Ve je do sada otkriveno preko 500 latentnih skala. Medu mnogim
pokuajima da se unapredi MMPI i aktualizuju njegovi potencijali posebno mesto pripada konfiguralnoj analizi. Od
samog poetka postojao je jedan imbalans izmeu informacijske faze, odnosno potencijala MMPI-ja da prikupi
vredne podatke o ispitanicima, i integrativne faze. Poku352
aji sa atlasom najbolje ilustruju tu disproporciju na tetu integracije. Latentne skale predstavljaju korak napred u
poveanju integrativne moi MMPI-ja, ali na jedan usko ogranien, fokusiran i strogo statistiki nain. Iz prakse
individualne dijagnostike poteklo je puno inicijativa da se ne ostane samo na statistikim tehnikama integracije, ve
da se bogato iskustvo kliniara takode iskoristi. U razreava-nju ovog problema posebno se angaovao Meehl, koji
je pasionirano istraivao odnos izmeu statistike i klinike integracije.
Glavni argument pobornika klinike integracije je sposobnost ocenjivaa da uzme u obzir izuzetnost problema i da
pronae prave podatke koje zatim adekvatno kombinuje. Sutina ovog argumenta je da kliniar prepoznaje
specifinost sluaja i da opte pravilo prilagodava onome to je izuzetno. Na pitanje kako on to radi, odgovor glasi
da kliniar ima svoje recepte", da se na MMPI oslanja na elu skalu, odnosno na izraeni profil. Razliita
proveravanja ovog rivaliziranja potvrdila su da kliniari koriste sloenije recepte" u interpretaciji nego statistiki
integratori. Osim toga, kliniari ine vie izuzetaka, dok je primena statistike formule kruto jednoobrazna. Uprkos
tome to je postupak kliniara intelektualan a statistiki postupak mehanian i repetitivan, prednost nije na strani
inteligentnijeg postupka. Ovaj nalaz, koji je Meehl dve decenije dokazivao, ima svoje tamne strane. Teko je sloiti
se da je dobra stvar suditi o oveku mehaniki i repetitivno, a daje loe suditi inteligentno i sa otvorenou prema
varijacijama.
Po svemu sudei, neuspeh klinike konfiguralne analize nije u tome to je nepotrebno komplikovana i specifina
prema ispitaniku. Daleko je verovatnije da je taj nain integrativne procene neuspean jer ne sprovodi dosledno i
dobro to za ta se zalae. Ukratko, ovek ne uspeva da misli na svoj ljudski nain dovoljno dugo, istrajno i dosledno,
ve mu se samo ini da to ini. U daljoj interpretaciji ova se postavka svodi na tezu da je dobar dijagnostiar
inventivna osoba ali pomalo nedosledna. On je bolji u invenciji nego u metodinosti i konfirmaciji. Ako je to tano,
a nije iskljueno da jeste, kako se onda moe popraviti taj inventivni dijagnostiki aparat? Odgovor je da treba

udruiti inventivnost sa melodinom pri-menom. Ovakve mudre preporuke teko je ostvariti. To je ipak uspelo na
jedan nov nain koji se sastoji u programiranju kompjutera da analizira MMPI-profile na jedan inventivan" nain
ali sa mainskom doslednou. Izgleda da ovaj spreg pomae da se, pored praktinih efekata, popravi bilans izmeu
informatike i integracije u proceni linosti puteni MMPI-ja.
EYSENCKOVI (AJZENKOVI) INVENTARI LINOSTI: MMQ, MPIIEPI
Eysenckov pristup upitnicima predstavlja potpunu suprotnost konstruktorima MMPI-ja. Evsenck je poznato ime
savremene psihologije. On je fanatian pobornik vrstog kursa i beskompromisne primene naune metodologije.
Poznat je kao otar kritiar psihoanalize ali i prakse klinikih psihologa. Osnovna zamerka koju Evsenck stavlja
psihoanalitikoj terapiji i psiholokoj dijagnostici je labavost u povezivanju teorije, dokazivanja i prakse.
23 Psihodijagnostika
JJJ
Teorije linosti koje ne pruaju mogunost da se dokau i pobiju niti su prave teorije, niti omoguavaju pravo
istraivanje. Pored toga, na osnovu njih je nemogue predviati pojave a bez potvrenog predvianja, smatra
Evsenck, teorija nije dokazana. Psihoanaliza, na koju se i dijagnostika najvie poziva, nije u stanju nita da predvidi,
ali se zato junaci" time to tumai unazad sve to stigne. Evsenck smatra da isti empirizam ne moe da opstane, ali
ni teorije svega postojeeg kakve se nude u vezi sa linou i ponaanjem. Jedinu mogunost razvoja teorije, to
znai i psihologije, daje vrsto povezivanje sa metodologijom istraivanja. Taj spreg on odreuje kao hipotetikodeduktivni, koji je cirkularan ili, tanije, progresivno spiralan. Generalizacije se proveravaju izvoenjem pretpostavki, dok se pretpostavke formulisane u vidu predvianja proveravaju eksperimentalno. Dokazana predvianja
slue za potvrdu ili reformulaciju teorije koja ide dalje". Svoju teoriju linosti izveo je iz Jungove dihotomne
tipologije linosti, koja razlikuje dve osnovne strukture: introverziju i ekstroverziju. Meutim, Evsenck je sasvim
izmenio znaenje ovih pojmova, kao to je odbacio Jungov nain dokazivanja. Upitnici koje je Evsenck konstruisao
predstavljaju, istovremeno, operativna dijagnostika sredstva koje preporuuje i praktiarima, ali i istraivake
instrumente koje koristi za dokazivanje i dalji razvoj hipotetiko--deduktivnog" pristupa.
Vrlo je znaajno za savremenu ocenu vrednosti upitnika to je Evsenck, posle mnogih laboratorijskih i
eksperimentalnih pokuaja, izabrao samoopis kao osnovnu tehniku. Kao to se i moe oekivati, Evsenck je pokuao
da nae impozantnije instrumente od upitnika. Ti su pokuaji ili ka oivljavanju ve zaboravljenih laboratorijskih
tehnika eksperimentalne psihologije. Mada su laboratorijski instrumenti bili blii ciljevima kojima je teio, Evsenck
je morao priznati da su oni, mada vrlo objektivni i prestini, suvie nepouzdani. Neto vie uspeha imao je sa
tehnikama uslovljavanja, medu kojima se najvie zadrao na tehnici uslovlja-vanja treptanja kapaka. Meutim, ova
tehnika sama nije mogla podneti sav teret dokazivanja jedne pozamane teorije ponaanja. Kada je na kraju
napravljen bilans, pokazalo se da nema zamene za upitnike kada je cilj da se dokau relativno izolovane crte ili
dimenzije linosti. Neuspeh Evsencka da nae zamenu za upitnike izvrstan je dokaz vrednosti upitnika i inventara
kao dijagnostikih i istraivakih instrumenata.
Prvi upitnik koji je Eysenck konstruisao i standardizovao je MMQ (Mauds-ley Medical Questionaire). Ovaj upitnik
je odreivao individualne razlike na bipo-larnoj dimenziji introverzije - ekstroverzije. Osnovna odlika MMQ je
kratkoa, proverenost i povezanost sa delom Eysenckove teorije. Zbog svoje ogranienosti on je samo kratko vreme
korien, pa je zamenjen jednim obuhvatnijim instrumentom istog tipa.
Sledei Eysenckov upitnik koji je zamenio MMQ, dobio je skraeni naziv MPI (Maudsley Personality Inventory).
Ovaj upitnik predstavlja poboljanu verziju MMQ. Sutina poboljanja je u tome to MPI zahvata dve osnovne
bipolarne dimenzije, introverziju - ekstroverziju i neurotinost - normalnost. Mada je registar zahvaenih dimenzija
povean, obim instrumenta je samo neto proiren i iznosi 48 stavki. Kao i za prethodni upitnik, tako je i za ovaj
karakteristina teorijska zasnovanost, standardizovanost i ekonominost. U stvari, kao praktian instru354
ment MPI ne predstavlja neki izuzetni domet. Po svojim mernim svojstvima on sasvim zadovoljava, ali ne izlazi iz
okvira dobrog proeka. Uprkos tehnikoj osrednjosti, MPI nadmauje mnoge inventare po svom znaaju, koji
duguje povezanosti sa Evsenckovom teorijom linosti. Druga karakteristika MPI-ja, po kojoj je izuzetan, je
proporcija primene u praksi i u istraivanjima. Mada se dosta koristi i u praktine svrhe, MPI je vrlo intenzivno
angaovan u istraivanjima koja se ve dvadeset godina intenzivno vre u vezi sa Evsenckovom teorijom.
Jedno kratko ispitivanje sa MPI-jem, koje traje oko deset minuta, dovoljno je da se odredi strukturalna dijagnoza
linosti. Za takvu dijagnozu ne treba vie od dve dimenzionalne mere. Dve bazine dimenzije meusobno nezavisne
mogu se predstaviti jednim klasinim koordinatnim sistemom. Horizontalna crta odgovara dimenziji, introverziji,
levo, ekstroverziji, desno. Vertikalna crta preseca horizontalnu pod pravim uglom. Gornja polovina obuhvata
neurotinost, a donja polovina normalnost. Upitnikom odreeni intenzitet na obe bipolarne dimenzije dovoljan je da
se ispitanik klasifikuje u teorijskom sistemu, odnosno da se rasporedi u grafiko polje. Sledei crte prikazuje
poloaj bazinih dimenzija:
GRAFIKON 6.
f------

N E GOT sl T
U ICI O
5
1
( ,
A
)
ffi
)

E 1
IT O R 3
I> R V 2 A .

(
D (
) &

K P
S R )VE
E 1 RZ
>

JA

A.
dislimiari i i
5
B.
ai
psihosoma "
c
C. psihopati
' - D.
zalvorenic t
E. histerici u
F. ameriki de
i iti
st
NORMALNOST
Pojedinci ili grupe, prema utvrenim intenzitetima na osnovnim dimenzijama, nai e se negde u ovom
koordinatnom sistemu. Na primer, histerine linosti, za koje je po teoriji karakteristina poviena neurotinost i
ekstrovertnost, nai e se u gornjem desnom kvadrantu. Distimine linosti, pod kojim Evsenck podra-zumeva
neurotine depresije, opsesivno-kompulzivne poremeaje, hipohondrije i anksiozna stanja, nai e se u gornjem
levom kvadrantu. Svaki poloaj u ovom sistemu ima niz implikacija u pogledu strukture linosti, dijagnostike
klasifikacije, podobnosti za psihoterapiju i itav niz predvidljivih ponaanja. Zahvaljujui vrlo razgranatim
istraivanjima, ovi upitnici su proveravani i u socijalnoj psihologiji, kriminalistici i organizacijskim disciplinama.
355
Evsenck je svoj upitnik prilagodio kolskom uzrastu. Taj upitnik sa dodatnom oznakom Junior MPI korien je u
ekstenzivnim istraivanjima u kojima je proveravana Evsenckova teorija, u prvom redu njena ekstenzija na pitanje
socijalizacije. I ova forma je standardizovana i proverena sa uobiajenom temeljnou. Najnoviji oblik, koji je
planiran kao zamena za MPI, razlikuje se uglavnom po tome to ima dodatu kontrolnu skalu test-ponaanja. Na ovaj
nain nainjen je pokuaj da se smanji tehnika zaostalost Evsenckovih upitnika u odnosu na standarde koje je
postavio MMPI. Po svojim mernim svojstvima novi instrument, koji ima oznaku EPI (Evsenck Personalitv
Inventorv), isti je kao i prethodni.
UPITNICI SA FAKTORSKOM OSNOVOM
Iz krize u koju su upali upitnici prve generacije izlaz je naen u povezivanju sa faktorskom analizom. To je bio
obostrano koristan spreg koji je omoguio da upitnici dobiju duu", a faktorski metod da se proiri i na podruje
linosti. Od svih tehnika za ispitivanje linosti, odnosno za prikupljanje podataka, upitnici su najpogodniji za
faktorsku analizu. To je dalo snaan podstrek analitiko-klasifika-cionim zahvatima u linost i unapredilo je, na neki
nain, opta saznanja o linosti.
Osnovna dobit za upitnik, iz sprege sa faktorskom analizom je otkrie predmeta merenja" makar aposteriori.
Naime, problem pred kojim su se nali upitnici bio je u tome to se nije znalo ta se njima stvarno ispituje, ta
predstavlja rezultat ispitivanja. Faktorska analiza je postala agencija za otkrivanje sadraja upitnika. Neki upitnici,
odnosno njihovi konstruktori, nisu nikada prihvatili arbitrau fak-torske analize, na primer MMPI-ja. Osim toga,
vremenom se pokazalo daje i sam faktorski postupak prilino nesiguran. Meutim, intervencija je bila uspena, upitnici su napredovali i zahvaljujui tome praktiari su dobili instrumente koji omoguavaju ispitivanje otro
ogranienih" aspekata linosti, faktora, crta, dimenzija i tendencija.
Povezivanjem upitnika i faktorske metode dobijena je nova sorta upitnika pod nazivom inventar. Kao to i sam
naziv najavljuje, ovaj instrument je namenjen utvrivanju osnovnih inilaca u strukturi linosti. Ova pretenzija
povlai itav niz pitanja, kao to su: koliko osnovnih komponenti ima linost, koliko je komponenti dovoljno da se
izvri odreeno predvianje i kakav je meusobni odnos osnovnih komponenti linosti? Samim tim to se u traganju
za odgovorom sluimo faktorskom analizom oekujemo da odgovor bude jednoobrazan i univerzalan. Naalost,
danas ve znamo da faktorske metode nisu jedinstvene i da odgovor na postavljena pitanja moe varirati, izmeu
ostalih i zavisno od izbora faktorske varijante. I pored svega faktorizovani upitnici imaju bitne zajednike odlike. U

ove ubrajamo multidimenzionalnost, odnosno simultano zahvatanje vie crta linosti i mogunost meusobnog
uporeenja njihovog intenziteta.
Bernreuterov inventar linosti BIL
Bernreuterov inventar linosti (1933) je tipian faktorski hibrid koji je na neobjanjiv nain, preiveo desetine sebi
slinih instrumenata. Ovaj viedimen356
zionalni inventar koristi se povremeno, mada sve rede, iako nema ni teorijsku osnovu, niti izuzetne metrijske
osobine. Konstruisan je u praktine svrhe i sastavljen iz gotovih delova". Bernreuter je izabrao tri proverena
upitnika i od njih sklopio inventar dodavi mu i svoj izum, upitnik bipolarne crte samodovoljnost - zavisnost". Ovaj
agregat davao je paralelno ocenu etiri bipolarne dimenzije, u koje spadaju:
1. neurotinost-normalnost,
2. samodovoljnost - zavisnost,
3. drueljubivost - povuenost i
4. dominantnost - pokornost.
Proveravanja, kojih je bilo vie, potvrdila su da BIL inventar ima zadovoljavajue karakteristike, pod uslovom da su
ispitanici studenti ili drugi obrazovani ispitanici. Ranije se BIL koristio i u ispitivanju patolokih grupa i pojedinaca,
ali je zbog prozirnosti instrumenta kao i nedostatka kontrolnih skala sasvim elimini-san. To se naroito zapaa u
radu sa socijalno devijantnim i manipulativnim osobama. Druga negativna osobina BIL-a je teorijski vakuum".
Bernreuter je komponente ovog inventara odabrao prema svom ubedenju, ali bez dovoljno teorijskih opravdanja.
Faktorska potvrda ove etiri komponente samo delimino reava problem integracije podataka. Zapravo integrativna
faza ne ide dalje od kategorizacije. Na taj nain BIL spada u one instrumente kod kojih je neravnotea informacijske
i integracijske faze vrlo izraena na tetu integracije i irih implikacija rezultata.
Postavlja se pitanje, staje odralo ovaj inventar i zbog ega se i dalje koristi? Znaaj BIL-a je vie istorijski nego
praktian. On je dugo korien jer je nudio jedan veoma ekonomian postupak inventarisanja linosti. Same crte
koje BIL zahvata dovoljno su opte da ih mogu oceniti kao korisne i kliniari i drugi praktiari. Meutim,
Bernreuterov postupak ekonomisanja je sporan, tavie, verovatno i pogrean. On je doao na ideju da iz jednog
odgovora izvede ocene vie crta linosti polazei od postavke da je svaki izbor determinisan sa vie faktora. Time je
uspeo da utedi" na duini inventara, odnosno da sa manje stavki proceni isti broj bipolarnih crta. Mada su prva
ispitivanja pokazala da je njegov metod tednje ispravan, kasnija proveravanja su dala suprotne dokaze. Pokazalo se
da je svojom tednjom" Bernreuter ograniio slobodnu igru ispoljavanja crta. Naknadne faktorizacije su pak
pokazale da BIL ne meri etiri, ve samo dve bipolarne crte, neurotinost - normalnost i drueljubivost povuenost, dakle neto poput Evsenckovih inventara.
Guilfordovi faktorski inventari linosti
Spreg upitnika i faktorske analize upeatljiv je u pokuaju Guilforda (1959) da stvori prave faktorske inventare. To
znai da se prevazide nivo naknadne faktorizacije ve postojeih upitnika ili montaa jednodimenzionalnih upitnika
u nekakav agregat. Umesto toga Guilford se poduhvatio ambicioznog plana koji dosta podsea na ono to je
faktorskom metodom uraeno u oblasti sposobnosti. Najpre su postavljena osnovna pitanja:
357
1. Koje su osnovne komponente linosti?
2. Koliko iznosi njihov broj?
3. Koje su i koliko ima komponenata normalna linost?
4. Koje su i koliko ima komponenata patoloka linost?
5. Kako su komponente meusobno povezane?
Guilford je svoja istraivanja vrio sistematski, godinama, usavravajui konceptualnu shemu, faktorski postupak i
instrumente. U celini njegov je poduhvat vie akademski i apstraktan, pa je i primena njegovih instrumenata
ograniena na studentsku populaciju. Uostalom, studenti su i u ovom sluaju bili zamorci".
Posle duih provera i doterivanja Guilford je zakljuio da se linost moe racionalno opisati sa deset crta
temperamenta". U tih deset bazinih crta spadaju:
1. faktor G = crta aktivnosti i ivotne energije,
2. faktor R = crta poletnosti i entuzijazma,
3. faktor A = crta ambicioznosti i socijalnih aspiracija,
4. faktor S = crta drueljubivosti,
5. faktor E = crta emocionalne stabilnosti,
6. faktor O = crta distanciranosti i kritinosti,
7. faktor F - crta prijateljstva i vezivanja,
8. faktor T = crta misaonosti i meditacije,
9. faktor P = crta saradljivosti i
10. faktor M = crta mukih interesa.
Pored ovih univerzalnih dimenzija linosti, koje je Guilford nazvao crtama temperamenta, da bi podvukao njihovu
ukorenjenost u nasleu, on je faktorski identifikovao i mnoge patoloke crte. U stvari, on je samo potvrdio putem
fak-torske analize ire kategorije i ue kategorije patolokog ponaanja koje su ve poznate i klasine. On je dakle
samo verifikovao ono stoje postojalo. U odnosu na mistifikovane i zamrene opise patolokih crta, kakvi se sreu u
udbenicima psihijatrije, Guilfordovi opisi podseaju na uredan tehniki katalog lien svega suvinog sa notom

solidne naunosti".
Guilfordovi inventari daju nezavisnu ocenu deset crta temperamenta. Obrada je jednostavna. Sam upitnik je
savremene konstrukcije i ima tri kontrolne skale, pored deset osnovnih. Prva kontrolna skala slui za proveru
tendencije ulepavanja prikaza linosti. Druga skala slui za proveru prve, samo to je suptilnija i tee se njome
manipulie. Trea skala kontrolie stav prema ispitivanju i osetljiva je na povrnost i nemarnost u radu.
Empirijsko validaciona istraivanja uglavnom su povoljna i potvruju valjanost Guilfordovog inventara. Na primer,
potvreno je da se u odreenim profesijama sreu ljudi sa specifinim kombinacijama crta temperamenta. Medu bibliotekarima je preovladavala crta snienog samopouzdanja, niske aspiracije i slabe aktivnosti. Meu psihijatrijskim
sluajevima takoe su naene grupne tendencije. Psihoze karakterie sniena socijabilnost i misaonost. Meu
neurotiarima preovladava kombinacija crta sniene emocionalne stabilnosti, poviene depre-sivnosti i smanjenog
poleta (faktori E, D i R).
358
Za Guilfordov doprinos karakteristian je vrlo visok standard, izvanredno korektno sprovoenje u delo i instrument
dobrih potencijala. Moglo bi se razmiljati o tome ta bi bilo daje Guilford sve to stvorio pre dvadeset godina? No i
bez takvih pitanja postoje neki problemi koje je Guilford resio vie snagom svog ubedenja nego snagom dokaza. U
pitanju je razvoj i diferencijacija faktorskih tehnika i kriterijum izbora. Bitno je to da pojedine varijante daju,
nezavisno od sadraja koji se obraduje, apriori razliita reenja. Klasina faktorska analiza i njene varijante daju
hijerarhijsku strukturu na ijem se vrhu nalazi zajedniki faktor koji proima i kontrolie ostale. Taj monarhiki"
model je primenio Evsenck. Druge, amerike" varijante faktorske analize, takode nezavisno od sadraja, daju
strukture karakteristine po grupisanju faktora. Grupe su meusobno nezavisne. Ovaj federalistiki" model
primenio je i Guilford ali i Thurston i Cattell. Naravno, svako je radio s ponekom izmenom i doterivanjem. Ova
raznolikost faktorske metode moe da bude izraz razvoja i usavravanja ove tehnike. Meutim, razvoj je ostavio
otvoreno pitanje kriterijuma izbora. Poto znamo da vrst kriterijum ne postoji i daje rezultat koji se dobija, u
krajnjoj liniji uslovljen slobodnim izborom i uverenjem istraivaa, teko je uzdrati se od skepse prema elegantnim
shemama faktorista. Uza sve to oni se ne libe da jedan drugog kri-tikuju, da osporavaju rezultate onog drugog. Na
primer, Thurston (1951) je refak-torizovao Guilfordove matrice i utvrdio da broj bazinih crta temperamenta nije
deset, kao to navodi Guilford, ve samo sedam. Ako se pitamo zato faktorski sistemi i instrumenti, i pored sve
njihove pedantnosti, sistematinosti, logike elegancije i vrlo komunikabilnih shema, nisu prihvaeni od kliniara,
onda se namee odgovor da su kliniari veoma nepoverljivi prema zapletenim igrama faktorista, prema nepoznatim
matematikim operacijama faktorske analize i da su odbojni prema neemu to deluje nakalemljeno na probleme
koje oni u praksi sreu. Da li ipak postoji mogunost razumevanja i pribliavanja?
UPITNICI, FAKTORI I NESVESNO
Faktorski upitnici mogu biti korisni i prihvaeni od praktiara ali pod uslovom da faktorska analiza ostane
podreeno sredstvo teorisanju ili metoda pro-vere i unapreenja teorije. Tome treba obavezno dodati teoriju koja se
bavi kliniki relevantnim pojavama a ne faktorskim artefaktama. Ovakvu tezu zastupa Cattell (1957). U svom
veoma ambicioznom poduhvatu, koji je zapoeo kritikom postojee klinike metode, Cattell je sproveo u delo svoju
uverenost da faktorski metod i upitnici predstavljaju najbolji spreg za razvoj saznanja o linosti i instrumenata
procene. Po njegovom shvatanju kliniki metod kao takav ne postoji. Meutim, postoje odreene vrste izvora
saznanja o linosti koji se mogu, odgovarajuim postupcima, unaprediti u tehnike i instrumente. U stvari, postoje
samo tri osnovna izvora saznanja o linosti, a to su biografije, uzorci objektivno regi-strovanih uinaka i
samoopisivanja. Sva tri izvora mogu se transformisati u instrumente, to je uostalom u savremenoj psihologiji ve
uraeno. Biografski nain je favorit psihijatrije i psihoanalize, ali za Cattella taj put nije perspektivan. Objektivni
testovi su favoriti eksperimentalne psihologije i psihometrije. Cattell prihvata
359
taj izvor kao inspirativan, ali priznaje da za sada postoje vrlo krupne metodoloke prepreke i ogranienja zbog kojih
objektivni testovi ne mogu ispuniti meru ni svojih potencijala ni ambicije istraivaa. Prema tome, preostaje
samoopis kao izvor i upitnici kao sredstva koja su najprihvatljivija u ovom momentu.
Konstruisati upitnik koji e zahvatiti neki aspekt nekog postojeeg konceptualnog sistema za Cattella je isto tako
neprihvatljivo kao i izvlaenje teorije" iz postojeeg instrumenta. Jedini pravi put je paralelni razvoj teorije i
instrumenata. U stvari, kako kae Cattell, znanje mora prethoditi merenju. Svoj poduhvat stvaranja teorije zapoinje
inventarisanjem renika i literature, tragajui za izrazima koji obeleavaju ponaanje i karakteristike linosti. Te
izraze ukljuuje u upitnike i skale procene, a rezultate podvrgava faktorskoj analizi. Na taj nain utvruje skupove i
pronalazi zajednike korene. Postepeno Cattell se pribliava psihoanalizi i u tom duhu razvrstava faktore u dva niza.
On razlikuje primarne faktore koji otkrivaju izvorne crte" i sekundarne faktore koji odgovaraju manifestnim
crtama. Izvorne crte su odlike temperamenta, one su uroene, bliske su nagonima, afektima i imaju motivacijska
svojstva. Sekundarne crte se formiraju uenjem, ali vode poreklo iz izvornih crta. Razvijajui dalje svoje teorijske
koncepte i faktorsku verifikaciju, on je, po svojim navodima, uspeo da identifikuje faktore u pet nivoa strukture
linosti:
1. faktore ida ili nagona,
2. faktore psihofizikih, nesvesnih funkcija,
3. faktore potisnutih kompleksa,
4. faktore ega i svesnog identiteta i
5. faktore ego-ideala.

Iz istraivanja koja je vodio Cattell je izveo zakljuak da se linost moe racionalno i u celosti prikazati u 16
faktorskih dimenzija. Ovih 16 dimenzija obu-hvataju neke izvorne crte" ili crte temperamenta, odlike sposobnosti i
crte navodnih pet nivoa linosti. Instrument sa kojim se moe ispitati i oceniti poloaj pojedinaca u ovom
faktorskom univerzumu dobio je naziv inventar 16 PF (patolokih faktora). Svaki faktor je bipolaran. Naziv na
krajevima dimenzije je uvek pedantno definisan, mada je ponekad nerazumljiv zbog Cattellove sklonosti ka
sopstvenim kovanicama. Ovaj inventar zahvata crte temperamenta (shizotimija - ciklotimija), odlike sposobnosti
(inteligentan - tup) i crte dinamike (aktivitet itd).
Cattel je imao dosta tekoa da se odbrani od kritiara koji su mu zamerali to koristi faktorski metod i upitnike za
procenu psihoanalitikih koncepata i individualnosti. U stvari, i on je bio stavljen na probu, odnosno pred dilemu,
kako pomiriti nomotetiki i idiografski pristup? Njegovo reenje je da broj kombinacija uinka na 16 PF prevazilazi
broj stanovnika na zemlji. Svaki ispitanik moe svoju izuzetnost da izrazi prvo, izborom odgovarajueg intenziteta
na svakoj od 16 bipo-larnih skala; i drugo, kombinacija tih intenziteta daje ili moe da da profil koji je jedinstven
kao i linost te osobe.
Inventar 16 PF ima dosta dobra metrijska svojstva. Dodue, nisu sve dimenzije jednako sigurne i uverljive. Ovaj
inventar je prihvaen od praktiara i koristi se u istom indikacionom podruju kao i MMPI. U stvari je teko pronai
uverljivi
360
argument sa kojim se moe dokazati izbor izmeu ta dva inventara. Po svemu sudei, niti je empirizam MMPI-ja
previe za odbijanje, niti je teorijska zasnovanost, ili ambicija konstruktora da to ponudi, previe uverljiva za
postizanje prednosti 16 PF u odnosu na MMPI. Oba instrumenta su multidimenzionalna i vezana sadrinski
(izborom naziva subskala) za kliniku terminologiju.
Trud Cattella da povee upitnik kao najpodesniji instrument eksploracije linosti, model crte linosti kao reenje
jedinice merenja", i psihoanalizu kao teoriju razvoja i dinamike linosti sa faktorskom analizom kao najboljom
klasi-fikacionom metodom, zaista je impozantan. Iz tog napora nastao je inventar 16 PF (patolokih faktora koji,
realno gledano, i nisu iskljuivo patoloki). Na teorijskom i metodolokom metaplanu Cattell nije razreio osnovne
dileme kao to je broj bazinih faktora (memento Evsenck, Guilford, Thurston i drugi) i njihova vezanost u sistem.
Sam instrument koji je dao u nivou je dobrih ali ne izuzetnih dostignua psihometrije. On se koristi ali ne kao
iskljuivi instrument, ve u sastavu baterije, kao deurni upitnik", dakle na poziciji koju Cattell ne odobrava.
Cattellova velika sinteza nije ispunila meru demonstrirane ambicije i nije postala revolucionarna prekretnica. Tano
je to da je Cattell faktorskom analizom potvrdio pet nivoa linosti; ali je teko otkriti vezu izmeu modela nivoa i
modela 16 nezavisnih dimenzija; zato taj dokaz nije osobito jak. Postoje njegova teorija jo u formiranju, namee se
zakljuak da je pojava inventara kao instrumenta date teorije bila preuranjena.
LOGIKA KONKRETNOG, DIJAGNOSTIKA POMOU KOMPJUTERA
Upotreba upitnika u dijagnostikoj eksploraciji linosti praktino je opravdana. Argumenata za takvu praksu ima
dovoljno. Najvanije je da upitnici mogu da zahvate smisaone sadraje i da odraze znaajne stilske odlike
ponaanja. Osim toga, upitnici ne trae gotovo nikakvu intervenciju ispitivaa, usled ega je postupak na
prikupljanju informacija ogranien na interakciju U (upitnik) - I (ispitanik). Takav odnos se moe uslovno odrediti
kao objektivan u smislu iskljuivanja uticaja posrednika. Najkrae reeno, upitnici su eksplorativni instrumenti ija
je jaka strana informatika. Postavlja se, meutim, pitanje integracije i interpretacije.
Za kliniara upitnik je instrument koji treba da pomogne u reavanju tekuih dijagnostikih zadataka. Tih zadataka
ima puno i veoma razliitih. I pored toga, zadaci dijagnostike mogu se razvrstati u jedan niz ili dimenziju na ijim se
krajevima nalaze kategorije konkretnih zadataka na jednoj strani, i optih, na drugoj strani. Ponekad se od upitnika
oekuje samo toliko da odredi ko spada u kategoriju A a ko u kategoriju B. U trijanim ispitivanjima upitnik je
ispunio oekivanja ako je sa velikim procentom tanih klasifikacija odvojio podobne od nepodobnih. To je bio cilj
Woodworthovog istraivanja pomou arka personalnih podataka. Tu nije bilo potrebe ni za kakvom generalizacijom
ili interpretacijom. Meutim, i u ovom sluaju klasifikacija je morala biti validna u odnosu na dva kriterijuma:
konkurentni i prediktivni. Klasifikacija je morala da se slae sa procenom regrutne komisije i psihijatra, a takode i sa
kasnijim, vantestovnim ponaanjem ispitanika. To znai daje izvestan udeo generalizacije ipak bio prisutan.
Nasuprot trijai stoje
361
zadaci koji su manje konkretni, na primer procena devijantnosti, psihotikog potencijala ili naprosto procena
linosti". U sluaju da se kliniar suoi sa takvim zadatkom, on e od primenjenog upitnika oekivati drugu vrstu
pomoi. Pod pretpostavkom da upitnik moe da zahvati i odrazi i takve generalizovane tendencije ponaanja kliniar
e pribei takode uoptenijem tumaenju rezultata. Njegove interpretacije vie nee biti ograniene na prostu
dihotomnu kategorizaciju, niti e moi da se vezuju za jednu vrstu situacija ili ivotnih uloga. Jasno je da za takav
zadatak treba imati upitnik koji je validiran prema odgovarajuim konceptima. Interpretacija je u tim sluajevima
neizbena. Prema tome, moemo zakljuiti da udeo ispitivaa zavisi od namene u kojoj je upitnik upotrebljen.
Ukoliko je udeo ispitivaa vei, utoliko je i rizik uticaja subjektivnosti na integracijski proces takode vei. Izlino je
dokazivati da se jednostavna klasifikacijska reenja mogu preneti na statistiku integraciju" i na taj nainje
procenjiva eliminisan. Ostaje, meutim, problem sloenih dijagnostikih zadataka i multidimenzionalne procene.
Multidimenzionalno merenje nije problem koji zadaje brige statistikom inte-grisanju. Raspored regruta u naoj
armiji u rodove obavlja se kombinacijom multi-dimenzionalnog merenja i statistikog odluivanja (Momirovi,
1972). Pravi je problem to se od psihologa zahteva neodreena procena linosti (struktura i dinamika") koju on

pokuava da izvede iz upitnika.

Multidimenzionalni upitnici, kao to su MMPI i 16 PF, nude, po planu informatike, obilje podataka koji mogu
posluiti u reavanju nebuloznog zadatka procene strukture i dinamike". Naravno, pravo pitanje je kako taj
potencijal iskoristiti? Tradicionalni vapaj za teorijom je ritualni in koji ne pomae. ekanje na pojavu neke dobre
teorije" jo manje. Iz prakse je poznato da ima kliniara koji su zaista izvrsni, koji vrlo lucidno uoavaju bitne
momente u ispitaniku, u njihovom upitnikom ponaanju i rezultatima, i koji ta dva momenta vrlo esto uspe-vaju
da povezu i kombinuju na bravurozan nain. Nevolja je to takvih super-eksperata ima vrlo malo. Naravno, oni bi
eventualno mogli da naue one ostale, manje talentovane ili manje ambiciozne i vredne. To ponekad uspeva, a
ponekad ne. Najbolje reenje bi bilo kada bi svi dijagnostiari umeli da procenjuju upitnike kao supereksperti, samo
to je to nemogue. Ipak, da li je to zaista nemogue? Ako je mogue programirati kompjuter da igra ah, i to dobro
da igra, zato da se ne programira da interpretira multidimenzionalni inventar, recimo MMPI, u stilu najboljeg
strunjaka. To nije samo ostvarljiva ideja ve je odavno sprovedena akcija. Postoje elektronski raunarski centri koji
raspolau programima za interpretaciju MMPI. Programi su napravljeni na osnovu snimaka rada najboljih strunjaka
za MMPI ija je vrednost proverena. Takve kompjuterske interpretacije tipa procena strukture i dinamike" linosti
koriste se, na primer, i na klinici Mejo u SAD, jednom dijagnostikom gigantu. Toj se klinici godinje obraa
desetine hiljada pacijenata radi sistematskog pregleda. Svaki pacijent, bez obzira na to zato je doao na pregled,
obavezno popunjava i MMPI. Popunjeni inventar alje se u elektronsko-raunarski centar, gde se podvrgava analizi i
programiranoj interpretaciji. Lekar trijaer, koji se prvi sree sa pacijentom, ve ima pred sobom ,,pro-cenu strukture
i dinamike" linosti i svoj medicinsko-detektivski posao koordinira i sa tim.
362
Kao primer kompjuterske interpretacije linosti na osnovu MMPI navodimo sledei sluaj. Ispitanik je mukog pola,
ima 38 godina i ima fakultetsko obrazovanje. Evo najpre profila na MMPI:
GRAFIKON 7.
MMPI profil kompjuterski interpretiranog sluaja 1 2 3^567890
Mf ft> Pt-MK Sc*lK MflK S
?
L F K Hs*K D
Hy
457-T^so- 5frr ..: - $$z
140-i 40- : fiSr
;;.--------,_
"**
? L f K HstSH O Hv
l 234567890
K
3015
S"
27
26
K
y> %
21 20
!I
17
te
H
JJ
Rezultate i profil raunar je obradio, analizirao i prokomentarisao na sledei
nacm:
,,Ovaj pacijent trenutno deluje depresivno. Ovakve strukture linosti, kao to ima ovaj pacijent, vrlo su este meu
psihijatrijskim bolesnicima. Vrlo su istaknute sledee njegove osobine: oseanje neadekvatnosti, konflikti na seksualnom planu, smanjena inicijativa i samopouzdanje, pojaana rigidnost i opti pad efikasnosti. Moe se oekivati
da pati od umora, napetosti, anksioznosti i nesanice. Vrlo je verovatno da ima suicidalne ideje. U klinikoj slici
dominira depresivnost. Psihijatrijski sluajevi sa takvim profilom najee imaju dijagnozu depresije ili anksiozne
neurotine reakcije. Ove crte su obino hronine i otporne na terapiju. Oekujemo da pacijent preteruje u
prikazivanju svojih tegoba i da e preplaviti lekara sa puno sitnih albi. Takvi sluajevi najee uporno trae
lekarsku pomo, u stvari ohrabrenje, ali ne prihvataju dugotrajni tretman.
363
U biografiji pacijenta oekujemo podatke o hroninoj neprilagoenosti i nesnalaenju u meuljudskim odnosima.
Pacijent je nezrela linost i nezadovoljnik. Verovatno da ima problema sa roditeljima, kao i u branim odnosima. On
ima tekoa u kontroli impulsa i plai se intimnog vezivanja. Prema autoritetima je neprijateljski raspoloen i postoji
velika verovatnoa da e se sukobiti sa zakonom.
Karakteristino je da pribegava potiskivanju kao odbrani od anskioznosti, i usled toga nije svestan svoje
emocionalne napetosti. Iz toga oekujemo da ima glavobolje i stomane tegobe. Njegovo ponaanje prema drugim
ljudima obino se naziva preosetljivim, jer ga lako povreuju postupci i namere. Sa svoje strane stalno grei u

tumaenju reci i dela drugih ljudi, to je, naravno, stalan izvor nesporazuma i tekoa u sporazumevanju sa
sredinom. U novim situacijama i pred nepoznatim osobama uvek je rezervisan, napet i iskljuen. Oni koji ga samo
povrno poznaju skloni su da ga ocene kao vrlo savesnog, odgovornog i pouzdanog oveka. Nije iskljueno da je to
miljenje tano, ukoliko ova osoba pribegne kompenzaciji u svojim poslovima. Na kraju da zakljuimo, problemi i
ponaanje ove osobe spadaju u okvir psi-honeurotinih pojava. Njegovo neurotino ponaanje je pokuaj da kontrolie svoju anksioznost."
ZAVRNA RAZMATRANJA O UPITNICIMA I INVENTARIMA
Upitnici su, u relativno kratkom vremenskom razdoblju, proli kroz mnoge transformacije i razvili se u dobre, u
praksi primenljive dijagnostike instrumente. Sa sigurnou se moe rei da su oni postali glavno orue nekih teorija
linosti i da su veoma korisni u istraivanjima. Meutim, nas na ovom mestu u prvom redu zanima korisnost
samoopisnih instrumenata u reavanju klinikih zadataka.
Od mnogih otkria i poboljanja za kliniku praksu su posebno znaajna dva. Upitnici i inventari su manje naivni
danas nego pre pet decenija, kada su prvi put masovno primenjeni u reavanju krupnih zadataka. Oni su danas
realistino konstruisani. Pod ovim podrazumevamo dve bitne adaptacije. Prva se odnosi na sadraj merenja. Mada je
jo uvek opravdana Cronbachova ocena da upitnici daju publikovanu sliku o Ja", ona nije u celosti tana. Postoji
mnogo dokaza o tome da upitnik nije samo reklamni plakat linosti, njegova propagandna slika nego i puno toga to
taj propagandista" i ne pomilja da otkrije ili ega ni sam nije svestan. U tom smislu je ispravnije definisati
upitniko ponaanje kao vieslojnu poruku. Ako odemo jo dalje, onda emo zakljuiti da se linost kroz upitniko
ponaanje odraava onakva kakva je, dakle kao celina. Upitnici po svojoj konstrukciji ne proputaju linost kao
celinu, ve je ralanjuju. To je sad problem za sebe. No ipak, uvereni smo u to, da i ti isforsirani segmenti imaju
obeleje celine. Da zakljuimo, upitniko ponaanje je publikovana slika o sebi plus vieslojna poruka.
Druga bitna adaptacija upitnika, koja je nastala u procesu dugih usavravanja, odnosi se na ugradnju kontrolnih
skala. O tome je dosta napisano i u ovom tekstu. Bitno je istai da se zahvaljujui tim merama ispitiva vie ne
nalazi u
364
smenoj ulozi da nauno" prepriava to to ispitanik publikuje" kao svoje Ja. Time je ponovo uspostavljena
naruena ravnotea izmeu kliniara kao posma-traa i ispitanika kao posmatranika. Ukoliko ispitanik ne eli da tu
ulogu primi, on je moe odbiti otvoreno ili prikriveno. Bitno je da ispitiva zna daje ispitanik prihvatio ili odbacio
ulogu.
Bez obzira na ambicije konstruktora, upitnici nisu uspeli da zamene baterij-ski pristup. Umesto da postanu solo
violine", zahvaljujui briljivim graditeljskim operacijama koje su, po metodolokoj rasnosti, superiorne nad
plebejskim arenilom baterije, upitnici su morali da se pomire sa skromnom ulogom lana baterije. Ovo zagonetno
skretanje sa idealne putanje u vezi je sa pitanjem bilansa izmeu informacijske i integracijske moi upitnika.
Svi poznati upitnici konstruisani su za procenu relativno izolovanih aspekata linosti: crta, tendencija ili sindroma.
ak i oni upitnici i inventari koji su vezani za neku teoriju linosti, kao to su Evsenckov, Guilfordov ili Cattellov
inventar, podeeni su analitiki, na izdvajanje komponenata ponaanja i na klasifikaciju tih segmenata. Prema tome,
po definiciji, upitnici su instrumenti kojima izdvajamo figuru od pozadine. Usavravanje upitnika sastoji se u tome
da fokus figure bude otriji, a udeo pozadine to manji. to je neki upitnik vie odmakao u tom smeru, utoliko je
manje razumljiv, manje uverljiv za zdrav razum i utoliko je zavisniji od potpore koju moe dobiti bilo od terapije
bilo od empirijske provere. Paradoksalno je da samo veoma vrsto dokazani upitnik, dokazan empirijski ili vezom sa
konstruktima ili teorijom, moe da se lii podrke zdravog razuma. U ovom kontekstu zdrav razum oznaava
celovito sagledavanje i tradicionalno vrednovanje.
Upitnici i intervju otelotvoruju suprotne metodoloke principe saznanja. Intervju je eksplorativan i obuhvata figuru i
pozadinu. Od upitnika se, naprotiv, oekuje da prui meru najvanijeg detalja", ili ak svih najvanijih detalja",
minus pozadina. U tom spregu suprotnih principa spoznaje upitnik moe biti dovoljan izvor saznanja o linosti samo
pod pretpostavkom da je njime zahvaena crta (figura), sr linosti, dok je ostalo (pozadina) nebitno. Teko emo
nai neku komponentu u koju toliko verujemo da emo moi prihvatiti uslov upitnikog saznanja.
Multidimenzionalni inventari konstruisani su sa pretpostavkom da su izolo-vali najvanije komponente linosti
(informacijski optimum) i da imaju reenje za sintetizovanje tih komponenti u linost kao celinu" (integracijski
optimum). Metod sinteze, kao i metod analize variraju od jednog do drugog upitnika, MMPI nudi pravu zbirku
recepata koje je Meehl nazvao kuvar" (Cook book), 16 PF je opremljen Cattellovom faktorskom teorijom, MPI je u
spregu sa faktorskim kvadrantom i Evsenckovom modifikovanom tipologijom. Svaki od ovih kompleta je sam za
sebe veoma impozantan poduhvat. Meutim, nijedan od njih nije uspeo da uveri kliniare da je suena informatika
upitnike eksploracije i ponueni metod sinteze komponenata zamena za naturalistiku sintezu klinike metode.
Moe se rei da su kliniari ostali pri uverenju da celina ima prevagu nad delovima i da upitnika sinteza nije
zamena za ono to ve imaju. Zakljuak je da ostaje status quo, upitnici mogu biti deo klinike baterije, ali ne mogu
biti zamena.
365
PROMENEI NOVINE
Oblast procene linosti karakterie pojava velikog broja novih instrumenata tipa upitnika i inventara linosti. Ova
vrsta instrumenata predstavlja danas najekspanzivniju i zato i najbrojniju vrstu sredstava procene linosti i
ponaanja. Tu ekspanziju, s druge strane, prati neznatan broj novih projektivnih instrumenata, to se podudara sa
smanjenim interesovanjem za psihodinamske teorije u oblasti procene. Upitnici i inventari linosti se svrstavaju u

grupu objektivnih testova linosti (Joki-Begi, 2002), a to predstavlja metodski pozitivnu kvalifikaciju u odnosu
nasubjektivne" postupke ispitivanja kao to su intervju, opservacija i pro-jektivni instrumenti. Upitnici se, osim u
klinikim individualnim ispitivanjima, prvenstveno primenjuju u selekcijama, grupnim ispitivanjima i
istraivanjima. Upitniki samoopisni instrumenti su, u odnosu na subjektivne" vrste, bolje prilagoeni
psihometrijskim uslovima metrijske verifikacije, to im daje veliku prednost u nomotetskim ispitivanjima i
istraivanjima. Prednost upitnika i inventara naroito dolazi do izraaja u istraivanjima i selekciji, u kojima se kao
kriterijum favorizuje statistika kontrola podataka. Prema polazitu konstruisanja, razlikuju se tri vrste upitnika:
teorijski, faktorskoanalitiki i empirijski generisani. Kao eksperimentalna koncepcijska novina spominju se i S-R
upitnici, koji u klinikoj praksi zasada nisu zastupljeni (1986, Ignjatovi, L, Momirovi, K., Damonja, Z. i sar.).
Povod za konstruisanje upitnika moe da bude teorija linosti, model ili konstrukt. Tako stvoreni upitnik sa
polaznim konstruktom ini jedan zatvoreni krug uzajamnog potvrivanja ili dokazivanja". Ovakvi upitnici mogu da
imaju intelektualno provokativnu atraktivnost, ali i lako prozirni sadraj, to ih izlae opasnosti od varanja ili
nastojanja ispitanika da ostavi utisak". Druga vrsta upitnika ima mnogo vee pretenzije da bude nauno ili bar
empirijski zasnovana i odreuje svoj predmet ili naziv u zavisnosti od rezultata faktorskoanalitikih istraivanja.
Dok prva vrsta istie teorijski prioritet, a druga statistiki afinitet, obe zajedno pretenduju da zahvataju neto to ima
vanost za teoriju ili nauku, nezavisno od ispitanika. Proces konstruisanja faktorski definisanih upitnika je induktivan, a teorijski definisanih-deduktivan. Procena rezultata se odnosi na faktore kao konstrukte, koji se mahom tumae
kao crte linosti i ponaanja. Ovi upitnici imponuju metodskom procedurom i statistikom, ali nailaze na tekoe u
interpretaciji zbog esto neubedljivog i spornog imenovanja i objanjenja faktora. Trea vrsta upitnika je empirijska
i pragmatika. Takvi upitnici nastaju s namerom razlikovanja i razvrstavanja ispitanika u empirijski relevantne
grupe. Koriste se u klinikoj praksi kao sredstva objektiviziranja simptomskih pojava (depresivnost, strah,
anksioznost, impulsivnost, ego snaga i dr.). Svaka vrsta upitnika ima svoju primarnu namenu prema kojoj je taj
upitnik proveravan i do neke mere valjan. Navedena podela je uslovna jer se u postupku konstruisanja i
proveravanja mogu primeniti sva tri naina.
Procenjivai mogu da biraju izmeu mnotva upitnika i inventara, to je prednost i za istraivanja i za psiholoku
praksu. Prema podacima sa Interneta, u proteklih dvadeset godina upitnici su korieni u trideset hiljada strunih i
naunih radova kao sredstvo procene linosti. Ta proliferantnost svedoi o fleksibilnosti
366
ove metodske forme. Impresivan opseg primene upitnika kao metodskog sredstva u proceni linosti manje dokazuje
superiornu valjanost, a vie razuman izbor korisnika u pragmatinom reevanju zadataka u datim okolnostima. Izbor
svakog psiholokog instrumenta zavisi od vie inilaca, a pre svega od prioriteta ispitivaa i istraivaa, od predmeta
njihovog interesovanja, kao i od komparativne prednosti izabrane forme instrumenta u odnosu na alternativne. U
klinikom ispitivanju linosti i ponaanja prednost imaju upitnici i inventari koji se oslanjaju na neku teoriju
linosti, koji imaju skale za razliite osobine objanjene teorijom, koji su ekonomini i prihvatljivi za ispitanike, a
iji rezultati omoguuju procene koje su kliniki relevantne. Primer za takve upitnike linosti i ponaanja su
Milonov kliniki multiaksijalni inventar (MCMI-III), Frajburki inventar linosti (FPI-R), The Temperament and
Character Inventory (TCI) i NEO-PI-R. Ovi i drugi srodni instrumenti samoopisnog tipa zahvataju paralelno vie
osobina, objektivni su u tom smislu da ispitanik bez posredovanja ispitivaa daje odgovore, obrada odgovora se vri
propisanom jednoobraznom pocedurom, a rezultat moe da predstavlja nalaz ili deo nalaza. Ispitivanje takvim
sredstvom daje mogunost ispitivau da se pozove na respektabilnu teoriju ili model, na istraivanjima potvreni
faktor (crtu) ili vie faktora (crta) i potvrenu detekcionu, selekcionu i diferencijalnu snagu instrumenta. Ovakav
rezultat moe predstavljati argumentovanu procenu profila linosti i ponaanja. Takvom postupku procene se
zamera da je izbor upitnika arbitraran jer ne postoji opteprihvaen ili rangom superioran oblik za sve prilike i sve
uslove procene linosti. Poto iz izbora instrumenta sledi i sadraj nalaza i znaenje nalaza, to dovodi u sumnju i
relevantnost i objektivnost takve procene. U oblasti psihopatoloke procene ve decenijama suvereno dominira
jedan vremean multidimenzionalni upitnik, ija se najnovija revizija oznaava kao MMPI-2. Ovaj opsean
multidimenzionalni upitnik je patocentrika protivtea velikoj seriji normocentrinih upitnika i inventara linosti.
Taj klasini psihodijag-nostiki upitnik je doajen u svojoj klasi i spada u najstarije upitnike sa kontinuiranom
stazom. Upadljivo je da MMPI nije povezan sa bilo kojom teorijom linosti i ponaanja, niti ima faktorski potvrenu
konzistenciju. tavie, kritiari istiu daje MMPI pravi psihometrijski komar" i da je u tom pogledu na loem
glasu (Groth-Marnat, 1990). Prema ovde prikazanom nainu klasifikacije upitnika, MMPI spada u grupu empirijski
generisanih skala. I pored kritika, MMPI je daleko nadmaio ostale upitnike jer se jedini moe pozvati na 6 000
empirijskih istraivanja, odnosno naslova, u kojima je korien u proteklih est decenija. Najnovija verzija MMPI-2
predstavlja pokuaj da se neke stare mane uklone i instrument osavremeni. Poslednja revizija MMPI-2 (1989,
Butcher, J.N., Dahlstrom, W.G., Graham, J.R., Tellegen, A.) sada je na proveri u praksi. Nomenklatura skala MMP
potekla je iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema. Taj sistem takoe prolazi kroz periodine ispravke i inovacije,
koje su neizbene zbog uoenih nedostataka i psihijatrijske teorije i klasifikacionog sistema. Nazivi skala MMPI
samo delimino predstavljaju mere psihopatolokih sindroma. Po svemu sudei, skale MMPI u stvari mere i
psihopatoloka i psiholoka svojstva linosti i ponaanja. To je nepovoljno sa stanovita validnosti", ali je u skladu
s empirijskom korelacijom nor-malnosti i patologije u klinikoj perspektivi. Drugi nedostatak MMPI je da su neke
367
stavke (estice, ajtemi) multivalentne", odnosno da se istovremno nalaze u sastavu razliitih skala. Na primer, skala
Sch (shizofrenije) od ukupno 78 stavki ima svega 16 iskljuivih i specifinih za tu skalu, dok su ostale stavke

multivalentne". Trei znaajan nedostatak MMPI ine pojedine formulacije stavki. One su preduge, komplikovane
za razumevanje i optereene upotrebom dvostrukih negacija. U prednosti ovog instrumenta ubraja se to to ima
najrazvijeniji sistem kontrolnih skala, po emu prednjai u ovoj klasi instrumenata. Meutim, pitanje je koliko ta
prednost moe da ublai navedene nedostatke. U reviziji MMPI-2 unete su mnoge ispravke, tako daje instrument
poboljaan.
Upitnik MMPI predstavlja kompleksno sredstvo psiholoke procene, koje moe imati razliite namene. Prema
tradiciji, MMPI-2 jedan je od najduih instrumenata: ima 567 stavki koje su rasporeene u 20 skala. Ovaj obim, kao
i trajanje ispitivanja i obrade optereuje i ispitanike i ispitivae. Kao odgovor na taj nedostatak uvedene su razliite
skraene verzije mini i midi MMPI. Primenom skraenih formi ispitivanje moe da se obavi ekonominije ukoliko
se proceni da je vredno onoga to se gubi izborom kratkih verzija. Skraene verzije MMPI su konstruisane s
pretpostavkom da rezultati, odnosno profili linosti dobijeni skraenim formama odgovaraju rezultatima ele skale.
Meutim, provere koje su raene pokazuju daje pouzdanost skraenih verzija smanjena. Mini verzija sa 71 stavkom
i dalje je MMPI, ali rezultati pojedinanih skala u odnosu na MMPI sa 550 stavki znatno odstupaju. Dakle,
ekonominost se postie na tetu pouzdanosti pojedinanih skala, mada ukupan profil linosti ostaje prihvatljiv.
Kod nas je uraena provera i modifikacija forme midi MMPI kao verzija MMPI-201 (1981, Biro), a zatim i
osavremenjena varijanta MMPI-202 (Biro, 1995) uraena prema novoj formi MMPI-2. U domae verzije MMPI,
koje su prole proces badarenja, unete su neke izmene i prilagoavanja. Jedna od njih je izbegavanje jezikih zamki
i formulacija originala, kao to su dvostruke negacije u reenicama. Posebna karakteristika MMPI kao megaupitnika
je impresivni potencijal generisanja posebnih skala za razliite ue oblasti ivota. Broj takvih izvedenih
pragmatikih skala se izjednaava s brojem ajtema. Izvedene skale omoguavaju da se linost predstavi kao mozaik
izolovanih podobnosti ili nepodobnosti, prema empirijskim kriterijumima koji su korieni kao reperi u istraivanju.
Ovaj pragmatian ad hoc pristup odudara od teorija koje nude neodreene generalizacije tipa od svega pomalo, ni
od ega dovoljno". Upitnik MMPI omoguuje predstavljanje i predvianje linosti i ponaanja kao polivalentnog
mozaika u odnosu na specifikovane, ali nepovezane uzorke ivota.
U inovaciji forme MMPI-2 uzete su u obzir zamerke praktiara i istraivaa, ukljuujui i zamerku na uoptenost
procene profila. Iskustvo je pokazalo da je rezultat na MMPI pouzdaniji ako se nalaz tumai prema socijalnom
kontekstu ispitanika. Sada se preporuuje da, umesto uoptenih tumaenja rezultata, procenjiva uzme u obzir
uzrast, obrazovanje, etniko poreklo, pol i inteligenciju ispitanika. To je, uostalom, odvajkada bila praksa u
klinikom, individualnom ispitivanju i procenjivanju linosti i ponaanja. Dobijeni rezultat nije prihvatljiv ako se ne
uzmu u obzir navedeni modifikatori". Trai se da impresionistiki pristup, s pretpostavkom o predmetu procene
linosti uopte", bude prilagoen zahtevima i
368
informacijama sadranim u novom priruniku. Tumaenje profila linosti na MMPI-2 (Butcher, 1989) treba da se
oslanja na najvie rezultate samo dve skale, koji se zatim preko modifikatora i kvalitativne analize zaokruuju kao
identifiko-vani profil linosti i ponaanja.
U individualnom ispitivanju i proceni linosti koristi se test opte inteligencije, eventualno dopunjen trijanim
testom intelektualnih i vizuomotornih dis-funkcija, upitnik linosti irokog dijapazona, zatim MMPI i najmanje
jedan pro-jektivni instrument. Kada zadatak ukljuuje i procenu psihopatolokih osobina, prednost dobija MMPI.
Povezivanjem dve vrste upitnika, normocentrinog i pato-centrinog, procenjiva uporeuje podatke iz dve
perspektive, prema kojima pro-cenjuje strukturu i profil linosti i ponaanja. Neki savremeni multidimenzionalni
upitnici, pored deklarisanog primarnog predmeta, imaju dodatnu mogunost da procene osobu prema nizu empirijski
odabranih kriterijuma. To je izum koji je pro-movisan sa MMPI. Ovakvim pristupom procenjiva, pored deskripcije
i teorijske interpretacije, moe da predvia" verovatnou pojave odreenih dogaanja ili rizika u ivotu osobe, to
ni teorija ni opti skor na skali ne mogu dati.
Treu vrstu ili tip upitnika obrazuju monodimenzionalni upitnici namenjeni proveri pojedinanih karakteristika ili
dimenzija kao to su depresivnost, anksioznost, agresivnost, asocijalnost, amoralnost, introverzija, suicidalnost,
izloenost stresovima, ali i nekih makrosindroma kao to su depresije (uopte), shizofrenije (uopte) ili neurotinosti
(uopte). Monodimenzionalni instrumenti se koriste pojedinano, kao sredstva trijae ili provere odreene kritine
osobine, sklonosti ili stanja. Na prvi pogled takvi upitnici nude vrlo primamljivo instant reenje. To vai ako se
zadatak procenjivanja ili istraivanja svodi na utvrivanje odreene kritine osobine. Tada se problem reava jednim
zahvatom, dakle - ekonomino i precizno. Meutim, ovakva oekivanja se za sada ne mogu uvek brzo i jednostavno
ispuniti. Sloenost zadatka te vrste ilustruju primeri upitnika SCID-II, instrumenta izvedenog iz psihijatrijskog
klasifikacionog sistema DSM koji u praksi nije ispunio oekivanja (1999, Damonja-Ignjatovi, T.). Zaplet otkriva
vie puta potvrenu injenicu da jednostavni nazivi ne odgovaraju sadrini pojmova i pojava na koje nas upuuju.
Primena monodimenzionalnih upitnika optih naziva je vrlo problematina zbog nepodudarnosti jednostavnih
naziva i sloenih sadraja koje zahva-taju. Pitanje je da li zaista postoje jednostavne i homogene crte linosti ili
crto-like" pojave. Naprosto, dobijeni rezultati su esto nejasni i zahtevaju dodatne informacije. Monodimenzionalni
upitnici nisu suvini; oni su korisni u praenju stanja, kao instrumenti kontrole promena posle uzimanja odreenog
leka ili tretmana, kao sredstva produenog sistematskog posmatranja. Zato se u individualnom klinikom ispitivanju
i nastojanju da se procena zaokrui ne ograniavamo na jedan monodimenzionalni upitnik, ve primenjujemo i neke
viedimenzionalne i projektivne instrumente, kao i druge izvore podataka koji su metrijski manje objektivni, ali
upotpunjuju sliku.
Upitniki format ispitivanja je veoma fleksibilan jer kao osnov dijagnostikog eksperimenta" koristi re i govor.

Uostalom, da nema govora, ne bi bilo ni psihologije i jo mnogo toga. Zahvaljujui govoru kao instrumentalnom
medijumu mogunosti konstruisanja i oblikovanja novih, a moda i boljih upitnika veoma su
24 Psihodijagnostika
velike. Ipak, ovu prednost znatno ograniava domet teorije i metode u psihologiji. Prema dosadanjem iskustvu,
praktinu prednost imaju multidimenzionalni upitnici i inventari, naroito ako su podrani obimnim istraivanjima,
dugom prove-rom u praksi i istraivanjima na uzorcima u internacionalnom podruju. Status MMPI kao
tradicionalnog patocentrikog instrumenta, uprkos njegovoj dugo-venosti, nije se promenio. On je i dalje
nezamenljiv u svojoj kategoriji iako su teorijske i psihometrijske kritike njegova trajna senka. Nasuprot ovom
izuzetnom predstavniku patocentrinog pristupa proceni, upitnici iz normocentrinog kruga su znatno ivlji. Oni se
nikako ne ustaljuju, progresivno se umnoavaju, trans-formiu i konkuriu jedni drugima, kao i teorije koje stoje iza
njih, u naporu borbe za primat. Objanjenje ove razliitosti patocentrinog i normocentrinog instru-mentarijuma je
izazovno pitanje. Izgleda da se strukturalne manifestacije ekstremnih osobina, kao sadraja psihopatologije, mogu
lake i pouzdanije detektovati psi-hodijagnostikom procenom nego dimenzionalne varijacije u normocentrinoj
perspektivi normalne linosti".
Veina upitnika u naoj psihodijagnostikoj praksi potie iz produkcije zapadnih konstruktora, prevashodno iz SAD.
Ovde se mahom koriste prevodi, od kojih su samo poneki provereni, a jo je manji broj instrumenata badarenih na
naim uzorcima. Ova injenica optereuje nau praksu, ali se ona moe donekle ispraviti. Instrumenti koji su kod
nas istraivaki i kliniki provereni pokazuju veu saglasnost sa naim kriterijumima, ali manju nego da su
adekvatno nostri-fikovani. Ima upitnika i drugih psiholokih instrumenata koji su konstruisani i proveravani u naoj
zemlji, koji se koriste samo u naim istraivanjima i naoj praksi. Neki od tih upitnika su odlinih psihornetrijskih
karakteristika (Momirovi, K. i saradnici), mada je to pre izuzetak nego opte pravilo. Domai instrumenti, kao
uostalom i strani koji nisu kod nas badareni, imaju i svoje prednosti i svoje nedostatke. Prednosti upitnika domae
konstrukcije, ukoliko su adekvatno ureeni i provereni, sastoje se u tome to su ispitanicima blii i razumljiviji od
prevedenih upitnika. Verovatno bi se isto desilo i stranim ispitanicima kada bi se ispitivali pre-vodima naih
upitnika. To je danak kulturolokim razlikama u svetu, koje nisu sutina svega", niti su zanemarljiva trivijalnost.
Primeujemo da su autori savre-menih ili osavremenjenih psiholokih instrumenata i u SAD danas spremniji da
odustanu od uverenja da su ta pitanja sporedna. Oni sada menjaju pravila i uvode norme prilagoene razlikama u
obrazovanju, etnikom poreklu, socioekonomskom statusu i drugim kulturolokim i demografskim razlikama. Ova
pitanja su od velikog znaaja za metod psiholoke procene linosti. Pomenuti nedostaci se ne mogu resiti uoptenim
teorijskim interpretacijama ni ad hoc snalaenjem. Evidentno je da unapreivanje psiholoke procene linosti nije
mogue na osnovu zateene prakse. Praktiari, ma koliko bili iskusni, ne mogu da urade ono to nauka i tehnologija,
na koje se praksa mora oslanjati, nisu uradile. Ocenjujui upitnike, domae i strane, u okviru individualne klinike
dijagnostike moemo konstatovati da prednost imaju uvozni nad domaim izumima. U tom pogledu nema razlike
izmeu psiholokih instrumenata i proizvoda farmaceutske industrije.
370
XVI. DIJAGNOSTIKA PROCENA JA
Ako analiziramo proces upitnikog ispitivanja otkriemo da pojedinac tu gubi svoju celovitost i individualnost,
transformacijom u brojeve na nomotetikim dimenzijama, da bi na kraju bio rekonstruisan" iz optih, tipskih,
nomotetikih elemenata. Tu iskrsava pitanje: Kako emo znati da li konstruisana celina odgovara primarnoj
autentinoj celini? Te dve celine ne moraju biti iste. Zbog ovog i slinih pitanja ne moemo kritikovati
psihoterapeute koji su skeptini prema upitnicima. Oni smatraju da su karakteristike rekonstruisanog" oveka od
interesa za nauku, a ne za terapijsku praksu.
Upitniki pristup je u svom razvoju naiao na zapreku koja je u sutini paradoks teorije crta. Ako o oveku
razmiljamo kao o sistemu crta, a upitnici nude upravo takvu sliku linosti, onda se moramo upitati kako se razliite
crte uklapaju u harmonino ponaanje? Upitnici nam nude statinu sliku linosti. U tom pogledu su posebno
impresivni multidimenzionalni profili. Meutim, i najsloeniji profili ostavljaju bez reenja problem odnosa crta i
ponaanja. Kada bi se sve crte odjednom izrazile u ponaanju, linost bi postala psihotina". S druge strane, u
repertoaru ponaanja javljaju se, naravno, naizmenino crte koje su na bipolarnim dimenzijama predstavljene kao
iskljuive. Jasno je da postojei upitnici problem interakcije crta resavaju mehaniki. Iz upitnikog ispitivanja mi ne
moemo razumeti zato ne dolazi do totalne anarhije ponaanja, niti ta kontrolie adaptaciju crta. To je problem sa
kojim je bio suoen Allport (1937) kada je pokuao da razvije svoju teoriju linosti na bazi crta. Koncept crta
linosti zadovoljava zahtev za definisanom jedinicom" i omoguava istraivanja. To je prednost sa stanovita
naune metodologije. Meutim, koncept crta kao ravnopravnih" i autonomnih" jedinica linosti bez dodatnog
objanjenja regulatora meuodnosa i aktualizacije u ponaanju daje karikiranu sliku oveka. Allport je ovaj problem
resio usvajanjem koncepta Ja ili propriuma. Konstruktori upitnika to nisu uradili, oni se pretvaraju kao da nisu ni
uli za ovaj problem.
Upitnici pomalo podseaju na mainu za obradu linosti", koja bez obzira ta se u nju stavlja, uvek izbacuje
programiranu preraevinu". Tu nema predse-lekcije, maina" sama rasporeuje materijal po kategorijama.
Meutim, ono to smo dobili nema odreenu vremensku lokalizaciju. Rezultati na upitniku predstavljaju hibrid
prolosti i sadanjosti ispitanika. Stavke na upitnicima vrlo su neodreene u pogledu vremena u biografiji ispitanika
na koje usmeravaju pitanje. Zbog toga je i odgovor vremenski neinformativan. Ponekad ispitanik postavlja kliniaru
pitanje da li se ovo odnosi na sada ili na ranije? Kliniaru ne preostaje nita drugo nego da pribegne klasinom
kontrapitanju zato to ne zna pravi odgovor ni sam. Ispitanik, prema tome, proizvoljno odreuje vremensku poziciju

ili pak pravi neku vrstu proeka vremena. Nevolja sa tom subjektivnom i faktiki
371
nekontrolisanom obradom" vremena je u tome to ponitava i vreme i promene u vremenu. Razumljiva je skepsa
psihoterapeuta prema upitnikom ispitivanju, koje dozvoljava arbitrarno vreme, dok je u terapiji vreme kritinih
dogaaja primaran inilac. Upitnici i inventari predstavljaju najpoznatije forme samoopisne eksplo-racije linosti.
Biografija i intervju takode mogu da se svrstaju u samoopisne metode. Meutim, intervju i biografija su
eksplorativni postupci sa vrlo malo kontrole i uglavnom su nestandardizovani. Za kliniku praksu su od posebnog
interesa i druge samoopisne tehnike koje nisu optereene slabostima naturalizma i ogranienjima inventara i
upitnika. Postavlja se pitanje da li postoje samoopisne tehnike koje su prevazile nivo naturalizma i koje su razreile
paradoks atomiziranja i sekundarne sinteze. U takve samoopisne tehnike ubrajamo postupke kojima se ispituje
koncept Ja.
OSNOVNE POSTAVKE O JA
U ocenjivanju linosti, pored svih momenata koji su ve prikazani, od izuzetne je vanosti pozicija sa koje se sudi.
Kada kliniari izmeu sebe raspravljaju o nekom sluaju, uvek se u prvi plan istura o kome je re, ko je ta osoba, ta
ona misli, osea i namerava. Drugim recima, subjekt pacijenta je u ii uzorka informacija o njemu samom. Tu
poziciju kliniara moemo nazvati personolo-kom. Ako se, pretpostavimo, o istom sluaju raspravlja na osnovu
njegovih upitnikih rezultata, onda se u prvi plan isturaju crte. Njegovo se ponaanje objanjava intenzitetom i
meuodnosima crta kao i normama. U toj raspravi crte stoje namesto date osobe. Nju, kao osobu, i ne poimamo
drugaije nego kao privid ili posledicu" konfiguracije crta. Najvei ustupak ispitaniku koji inimo u toj raspravi je
komentarisanje njegovog dranja i odbrambenog ponaanja". Tu poziciju kliniara moemo nazvati nomotetikom.
Kada se o istom sluaju povede rasprava medu terapeutima koji su psihoanalitiki orijentisani, onda u prvi plan
dolaze fiksacije sluaja, njegovi nesvesni impulsi, potisnuti kompleksi, otpori, identifikacije i odbrambeni
mehanizmi. O svemu tome se raspravlja kao o neem to pacijent ima, to je ak njegova sr, ali ega on nije
svestan, pa prema tome njegova subjektivna pozicija, koja je konsenzualno jasna u socijalnom realitetu, i njegova
sr uzajamno su izolovani. Tu poziciju psihoanalitiara moemo po formi tretmana linosti, uporediti sa
nomotetikim upitnikom. Sada se moemo upitati da li su u pravu oni koji svoje ocene daju sa pozicije subjekta, ili
bar uz respekt njegovog subjektivnog bia, ili oni koji ignoriu i eliminiu subjektivno bie ispitanika?
Postavljeno pitanje je i teorijsko i praktino. U praktinom radu sa kompletnim osobama, u veini sluajeva, ne
znamo koje je gledite ispravno. Zato nam i ne preostaje drugo nego da ispitamo zaista linost u celini", to znai i
ono to je svesno i ono to moda nije. Dodue, ponekad se moe prilino sigurno predvideti da razlike ima, jer je
ispitanik psihotian ili teko neurotian. U tim sluajevima uvid je veoma oteen, a rascep je dubok. Naravno,
moe se nai opravdanje i za to da se i kod ovih sluajeva eksplorativno zahvate sve strane linosti, ukljuujui i
subjektivni, doivljeni i vrednosni sadraj sebe ili Ja. Takav pristup je ipak ispravniji, jer ne ostavlja nita van
dijagnostike procene. Suprotni izbor znai
372
apriorno ocenjivanje vanosti Ja ili veru u svoje neprovereno miljenje o tome ta ispitanik o sebi misli. Sa gledita
baterijske dijagnostike, ili sa gledita opreme koju kliniar treba da ima na raspolaganju kako bi mogao da se suoi
sa najrazno-likijim zadacima, dobro je imati tehnike koje mogu da zahvate i procene subjektivni sadraj sopstvenog
bia ispitanika.
Pitanje koje smo postavili aktuelno je u psihologiji od kada je Freud for-mulisao svoju teoriju nesvesnog. Ova
teorija je ostavila zaista snaan utisak i dugo vremena je interpretirana vrlo ekstremno, kao omalovaavanje
subjektivne svesti
0 sebi. Danas se ona vie toliko iskljuivo ne zastupa. Vremenom je dolo do pri-hvatanja potrebe da se primena
diferencira, da se odrede kriterijumi po kojima emo moi proceniti kod kojih osoba u kojoj meri ili srazmeru stoje
snage svesnog
1 nesvesnog. U svakom sluaju, sasvim je neprihvatljivo gledite da su svi ljudi u jednakoj meri samo lutke svog,
biografski i nagonski programiranog nesvesnog. Fenomenoloki uticaj je ojaao i sa tim i priznanje vanosti
subjektivne pozicije ispitanika. Tu poziciju posmatramo kao funkciju jednog unutranjeg fenomena pod nazivom Ja.
To Ja ima perceptivne, doivljajne i vrednosne aspekte koji ine celinu.
Razvoj dijagnostike metode je u tesnoj vezi sa razvojem teorija linosti. U teorisanju o linosti i u psihoterapiji
postepeno je ojaao uticaj fenomenologije. Na ovaj obrt najvie su uticali Rogers, Allport, Maslow, kao i prodor
fenomenologije u psihoterapiju. Pored toga to je dovela do izvesnog devalviranja psihoanalitike teorije, nova,
fenomenoloka orijentacija je nametala nove zadatke psihodijagno-stici. Klasina baterijska dijagnostika nije bila
spremna da odgovori tim zadacima. Ona u svom sastavu nije imala ni pogodne tehnike, niti je u konceptualno interpretacijskom sistemu imala odgovarajue kategorije. Tek postepeno, sa znatnim zakanjenjem, javile su se najpre
teorijske rasprave o konceptu Ja, zatim empirijska istraivanja i, na kraju, iz tih istraivanja izdvojeni su pojedinani
instrumenti koji su se proverom pokazali kao adekvatni. Tehnike za procenu Ja jo uvek su u fazi poetnog
proveravanja. Ovaj deo dijagnostike najmlai je i najnesigurniji.
Uticaj fenomenologije na savremenu psihologiju je dalekosean. Iz tog kompleksnog uticaja izdvojen je koncept Ja
kao podesan za istraivanje i dijagnostiku procenu. U pitanju je jedan izuzetno sloen konstrukt u pogledu kojeg
ima znatnih razlika u shvatanjima. Iz tog razloga, pre nego to emo dati prikaz tehnika eksplo-racije, izloiemo
ukratko i osnovne karakteristike razliitih interpretacija. Svojevremeno, raspravljajui o linosti, James je napisao da
ovek ima tri Ja, telesno, subjektivno i socijalno Ja. Savremene teorije i instrumenti postaju razumljiviji ako ih

posmatramo kroz ovu shemu. Razlike meu njima su ponekad u tome to obradu usredsreuju na razliite aspekte
trodelne sheme.
Psihoanaliza je mnogo doprinela saznanju o formiranju subjektivne svesti o sebi. Psihoanalitiari su prouavali
razvoj ega od ranog detinjstva, kroz odnos majke i deteta, izdvajajui bitne odlike pojedinih faza. Mada je u tim
istraivanjima teite bilo na onome to ego ne moe, na devijacijama i na isticanju nesvesne determinisanosti ega,
ona su ukazala na mnoge nepoznate pojave.
Klasino psihoanalitiko uenje o pojavi i razvoju ega dalje se razvilo u okvirima ego-psihologije. Mada je
psihologija ega nova faza u razvitku psihoanalize, i dalje se razmatraju osnovni koncepti, kao to su instance,
energetski prin373
cip, granice svesti i mehanizmi odbrane. Ipak u okviru toga uenja umanjen je znaaj energetske zavisnosti instanci i
ostalih struktura od ida. Teoretiari ove grane (Hartman) istiu da ego ima izvesnu autonomiju zahvaljujui
sopstvenoj energiji. Pored toga, vie se naglaava daje ego jedina instanca" koja je u kontaktu sa realitetom (koji
ostaje nebulozan i dalje). Njegove su funkcije veoma sloene i podeljene na unutranje i spoljanje poslove". Na
unutranjem planu ego vri uravnoteavanje odnosa izmeu svih instanci, kontrolie navalu impulsa iz ida i pritiske
iz superega i, najzad, obezbeuje sopstveni integritet. Pod uslovom da ego ima snage da obavi sve ove zadatke, on
sam dobija sve vie energije i time omoguava razvitak ostalih subinstanci, ukljuujui i svest o sopstvenoj linosti.
Druga odlika uspenog, jakog ega je vezivanje za objekte i realitet. Na spoljanjem planu ego ima tri osnovna
zadatka: da razvije kontakte sa realnou, da osigura vezivanje potreba i da obezbedi njihovo zadovoljenje, da
predvia i planira ponaanje i postupke optimalno, to podrazumeva angaovanje u realitetu. Koncept Ja u okviru
psihologije ega je i dalje jedna (energetski) zavisna formacija koja ima izvestan znaaj za regulaciju povrinskog
ponaanja.
Ego-psiholoki pristup je znaajan u klinikoj psihologiji. Posebno je pogodan za interpretaciju shizofrenog
ponaanja (Fedem, 1952). Ona je inspirisala i teorijska i metodoloka istraivanja u vezi sa interpretacijom
dijagnostike baterije (Rapaport, 1945), kao i primenu naela u interpretaciji test-ponaanja shizofrenih bolesnika
(Weiner, 1966).
Za dalji teorijski doprinos psihoanalitike teorije razjanjavanju razvoja i oblika Ja zasluan je Erikson (1968). On je
znatno razradio koncept realiteta", koji je u klasinoj formi teorije krajnje neodreen. Polazei od ve utvrenih
pravilnosti u razvoju linosti, koje su potekle iz psihoanalitikih istraivanja, Erikson je sistematizovao pojedine
faze i opisao njihove diferencijalne odlike. Vie se vezujui za drutvenu stvarnost od ostalih analitiara, on je
ukazao na uslovljenost pojedinih faza razvoja linosti od karaktera drutva. Dinamika linosti, interakcija instanci"
dobija svoju reprezentaciju u svesti osobe, u njenom poimanju sebe i svog poloaja u drutvu. Odreenost Ja postaje
tako dvostruka, uslovljena sa dve strane. Taj udeo drutvene stvarnosti u sadraju i vanosti Ja bolje se istie ako taj
fenomen nazovemo identitet. Erikson je prema tome dao jednu varijantu psihoanalitike teorije razvoja identiteta od
detinjstva preko adolescencije do zrelog doba.
U okvirima psihoanalitike teorije interpretacija Ja evoluirala je uporedo sa psihoanalizom u celini. Meutim, ma
koliko daje poraslo priznanje vanosti Ja, ono je u naelu ostalo isto, to jest jedna energetski slaba subinstanca. Taj
status perifernog fenomena i redukovane vanosti Ja nije prevazien ni u jednoj varijanti psihoanalize. U neku ruku
Ja se ak tretira kao odbrambena tvorevina koja ometa napredak psihoterapije. To je moda i tano kod sluajeva
koji dolaze na psihoanalitiku terapiju. Pitanje je, meutim, koliko je opravdano generalizovanje na osnovu takvih
osoba. Oigledno da o tome psihoanalitiari imaju jedno miljenje, da su ti sluajevi samo po intenzitetu tegoba
razliiti od ostalog sveta, dok neanali-tiari misle drukije.
Znaajan podsticaj jednom drukijem pristupu interpretaciji Ja dao je Rogers (1951). On je poao od postavki
organizmike teorije (Goldstein, 1939), koja je daleko podesnija za razmatranje Ja. Po organizmikoj teoriji osnovu
linosti ine
374
celoviti sistemi koji se nazivaju organizam i svesni nukleus u okviru tog getalta. Svesni nukleus se postepeno iri,
razvija i osamostaljuje, ali zadrava i dalje dvostruke odnose sa organizmom. Taj svesni nukleus je Rogers nazvao
Ja. U Rogersovoj teoriji je izvreno povezivanje psihoanalize, fenomenologije i orga-nizmike teorije.
Iskljuivanjem koncepata energetskog sistema i tripartitne podele na instance, Rogers je oslobodio Ja tutorstva.
Posebno je vano, pored raskida sa psihoanalitikom ortodoksijom, to je Rogers otvorio put ka povezivanju teoretisanja o Ja sa egzistencijalizmom i fenomenologijom.
Razvijajui svoju teoriju crta Allport (1961) se suoava sa izvesnim tekoama iz kojih nalazi izlaz prihvatanjem
jednog nadreenog i svesnog fenomena. On je odbacio psihoanalitiki koncept ega a takoe je veoma kritiki ocenio
neke druge alternative. Na kraju je svoju zamisao nazvao propriumom. Konstrukt pro-priuma ima sintetike osobine
koje povezuju komponente ega, Ja i identiteta. Na toj osnovi Allport formulie sedam stupnjeva u razvoju propriuma
(memento ekspir). U najkraim crtama odlike razvoja propriuma u pojedinim etapama su sledee:
1.
Prva faza se zavrava oko osmog meseca ivota deteta. Iz potpuno bezoblinog doivljaja (bezoblino sve"
po Allportu, okeansko oseanje" po Freudu i nediferencirano apsolutno" po Piagetu) dete uspeva, oko osmog
meseca, da izdvoji majku ili substitut. Prema tome, kao prvi opaaj i doivljaj koji nije sve", jeste neko drugi.
2.
Osnovu druge faze ini sukcesivna diferencijacija opaaja i doivljaja sop-stvenog tela. Kasnija svest o sebi
razvija se na temelju doivljaja i opaaja tela.
3.
Sutina tree faze daje povezanost dva praorganizatora. Majka je praorgani-zator sveta, onog to je spolja. To

je prvi faktor granice. Telesne senzacije i doivljaji su praorganizatori koncepta" unutra (moje ili Ja).
Sinhronizacija ova dva izvora ili praiskustva odreuje formiranje granice Ja, kao i pravilnosti daljeg razvoja.
Desinhronizacija vodi u aberaciju i patologiju.
4.
Pojaava se i uvruje doivljaj unutranje povezanosti izmeu dogaaja, iskustva i interakcije. Stvara se
jezgro identiteta u procesu vremenskog toka. To to je prolo i to to se deava povezuje se kao unutranje, moje, Ja.
5.
Javlja se potreba da se potvruje autonomnost. Izmeu druge i tree godine dete nediskriminativno odbija sve
to spolja utie (negativizam). Prevazi-laenjem ove etape kontrasugestibilnosti pojavljuje se inicijativa, nezavisnost
i jezgro samopotovanja.
6.
Dete oko tree godine, ako je razvoj tekao normalno, poinje da se vezuje za igrake, stvari i druge osobe,
pored majke. Ekspanzija proiruje identitet, pojaava oseanje granice i kondenzuje sadraj Ja. Dinamika veza
deteta, osoba i stvari je identifikacija.
7.
Dolazi do progresivne intelektualne obrade sadraja Ja. Pod uticajem iskustva, uenja i transakcija ranije
nestruktuisani doivljaj dobija svoje trajne i svesne odrednice.
U svojim kasnijim radovima Allport (1955) se pribliio fenomenologiji i egzistencijalizmu. Kao jedan od pretea
humanistike orijentacije, on daje sve vei
375
znaaj perspektivi koju Ja ima, izboru i odluivanju, ivotnoj filozofiji i potencijalu menjanja i postojanja. Za
kliniku psihologiju je posebno znaajna Allportova ocena o kvalitativnoj razlici izmeu deteta i odraslog i izmeu
normalne i abe-rantne linosti. Psihoanaliza je, po toj podeli, psihologija abnormalnosti a ne opta psihologija.
Druga znaajna i vrlo uticajna ocena Allportova odnosi se na udeo nesvesnog u regulaciji ponaanja. Drei se
prethodno odreene granice, Allport odbacuje miljenje daje nesvesno odluujue u linosti nezavisno od uzrasta ili
dihotomije normalnost - patologija. Normalni, odrasli ljudi, sa razvijenim proprie-talnim osobinama nisu robovi
svog nesvesnog. U kasnijoj fazi ova pozitivna ocena postaje jo naglaenija, Allport se sasvim ograuje od formule
zavrene linosti i opredeljuje za koncept srodan egzistencijalistikom biu.
Poveano interesovanje za subjektivni nukleus linosti dolazi do izraaja preteno u formi teorisanja. Istina, i
psihoterapija dobija inspiraciju i trai naina da primeni nove poglede na linost. Meutim, empirijska istraivanja
vidno zaostaju i kao posledica toga izostaju i pronalasci pogodnih instrumenata. U tom optem kretanju izuzetak
predstavlja Jane Loevinger (1956). Ona takoe pokuava da nae najbolje reenje putem povezivanja razliitih
pristupa, to je karakteristika svih teoretiara o Ja. Njen pristup polazi od psihoanalitike teorije i teorija crta. Mada
je na prvi pogled ona samo ponovila Allportovu formulu, razlika je vanija od slinosti. Bitna odlika njenog pristupa
je povezivanje teorisanja sa empirijskim istraivanjem i proverom teorijskih postavki. U svojim istraivanjima
Loevinge-rova je nala dokaze da je Ja, u stvari, jedna crta linosti. Crta Ja prolazi tokom razvoja individue kroz
razliite faze i transformacije. Ona je nala potvrdu daje Ja u poetku ivota rudimentarno, da se postepeno oblikuje
u individualizovanim granicama i po sadraju. Tek u adolescenciji dolazi do formiranja sloenog pojma o Ja.
Meutim, na tom uzrastu granice Ja nisu vrste, dok se sadraj odlikuje kon-vencionalnou. U stvari, sadraj Ja
adolescenata je samo prividno individualizo-van, dok je stvarno konfonnistian i ispunjen propagandom vrnjaka.
Tek posle adolescencije dobija pojam Ja vre granice, veu autonomiju od roditelja i vrnjaka i poinje da
obuhvata stvarne sadraje somatskih, biografskih i egzistencijalnih specifinosti individue. Osnovne odlike crte Ja,
po Loevingerovoj jesu sposobnost samoposmatranja, sposobnost zauzimanja jednog kompleksnog pojma o sebi.
Mada crta Ja prati opti razvoj linosti, ona je, u svojim varijacijama, zavisna od inteligencije, obrazovanja i
socioekonomskog poloaja.
Bavei se viegodinjom studijom shizofreniara i njihovom ulogom u porodinoj interakciji Laing (1966) je
zakljuio daje centralni, eksplanativni koncept shizofrenog ponaanja koncept Ja. Po miljenju Lainga funkcija Ja se
najbolje razume ako se analizira jednom kombinacijom psiholoke i kognitivne teorije. On priznaje da i sam mnogo
duguje psihoanalitikoj teoriji, ali je ova teorija zasnovana na potpuno pogrenim pretpostavkama. Jedna od tih
bazinih greaka je postavka o osobi kao solipsistikom biu. Naime, psihoanaliza priznaje samo individuu koja je
subjekt, kao to i u terapiji priznaje samo osobu pacijenta. Sva druga bia su objekat", to jest nebia (nesubjekat).
Da bismo uopte mogli zapoeti razmiljanje o Ja, moramo ispraviti tu pogreku psihoanalize i usvojiti Buberov stav
da uvek postoji Ja i Ti kao minimalni uslov za formiranje i odravanje Ja. Akcija kao spoljanji akt i doivljaj kao
unutranji akt bitne su konstituente komu376
nikacije izmeu Ja i Ti. Meutim, da bismo razumeli Ja i Ti, i tu komunikaciju moramo prihvatiti udeo kognicije.
Laing dokazuje daje ono to jedna osoba prihvata kao svoje Ja uvek vezano za opaaj Ja i Ti relacije. Kada je Ja
naspram Ti, faktiki ili imaginarno, onda Ja opaa sebe prema svojoj proceni toga kako Ti opaa Ja. Refleksija o
sebi je uvek prelomljena pretpostavljenom ocenom druge osobe (Ti). Ovaj deo odnosa Laing kratko odreuje kao: Ja
mislim da sam Ja takav i takav, to je isto ili razliito od onoga to opaa (i misli) Ti o meni. Ovo istovremeno
opaanje sebe, drugog i sebe kroz drugog Laing naziva metapercepcijom. Pojam o Ja nije statian, mada ima izvesne
konstante, ve je uvek odreen Ja i Ti relacijama. Bolje reeno, Ja je i jedno i drugo, i jedna bilansna konstanta
prolog i promenljiva koja je odreena relacijama sa znaajnim Ti. Ja se menja kao to se menjaju i Ja i Ti odnosi.
Poto je odreenje Ja dvosmerno, jer obuhvata i Ti, koje je takoe jedno Ja kao to je Ja za onog drugog jedno Ti. Iz
toga proizilazi da je metaopaaj zapravo meta-metaopaaj. Na taj nain se oba partnera, u svom varijabilnom delu
Ja, menjaju ili, ako postignu neku vrstu stabilne sheme, koju Laing naziva vor", onda stagnira odnos i ustaljuje se
Ja. Ukratko, Ja ima potencijal da se ustaljuje i da se menja, a promena je funkcija metaopaaja i spirale metaopaaja,

sheme i sporazuma koji su postignuti izmeu Ja i Ti. Takvih relacija Ja moe da se uspostavi nekoliko. Ako ima vie
produktivnih Ja i Ti relacija, koje su otvorene i intimne, onda se potencijal Ja za ostvarenjem optimalno ispoljava.
Ovaj kratak prikaz ne obuhvata sve poglede o Ja, koji su autoritativno izloeni u priznatim publikacijama. Pre svega
nisu izloeni pogledi nekih poznatih, savremenih psihoterapeuta koji su dali stimulativne doprinose ovom pitanju.
Poglede psihoterapeuta, kao to su Frederick Perls (1969) i Eric Berne (1969) ovaj pregled mimoilazi zbog toga to
njihovi tvorci nisu dali tehnike za procenu Ja.
DIFERENCIJACIJA JA
Jedan od osnovnih razloga reaktiviranja uenja o Ja u savremenoj psihologiji je potreba da se pozitivistikoj
tendenciji atomiziranja suprotstavi princip jedinstva linosti. Koncept Ja, koji je primarno privatnog, unutranjeg
karaktera, posluio je toj svrsi. Prema tome fenomenoloki jedinstveno Jaje ona druga strana stvari". Iz ovih
razloga oekivalo bi se da Ja ostane jedinstvo, da se ne deli ni na koji nain. Meutim, potreba da se jedinstvenom
teorijom linosti obuhvate svi uzrasti i stanja zdravlja i bolesti zahteva korekciju. Potrebno je objasniti razvojno
obogaivanje Ja kao i njegovu dezintegraciju u stanjima neurotinih i psihotinih poremeaja.
Za kliniku praksu je, verovatno, najpogodnija podela aspekata Ja koju je dao Rogers. Njegova shvatanja, to je
ukratko napomenuto, predstavljaju pokuaj sinteze psihoanalitikog i fenomenolokog pristupa. Osnovni pojmovi
Rogerso-vog teorijskog sistema jesu organizam, potreba za samoaktualizacijom, Ja, iskustvo, uenje i potreba za
prihvaenou. Samoaktualizacija je magistralni pokreta razvoja organizma i Ja. Organizam je fon svih ljudskih
senzacija, a Ja treba da se izdiferencira iz organizma. Svoje osnovno odreivanje Ja postie prepoznavanjem
senzacija, afekata i impulsa za akcijom u organizmu. U kontaktu sa drugim linostima linost uestvuje
organizmikim reakcijama, kojih je Ja svesno ili ne i koje prihvata ili odbacuje (potiskuje). Potreba za
aktualizacijom i prihvaenou od strane drugih motivie linost na uenje. To uenje je osnov usvajanja
377
normi i pravila ponaanja. Uenje pravila je delom organizmiki proces (identifikacija). Rezultat tog procesa je
stvaranje jedne posebne formacije u Ja koju Rogers naziva idealno Ja". Ta strana Jaje dinamiki aktivna i ona utie
na odnose Ja - ostali, ali i na odnos Ja - organizam. Ako je idealno Ja" adekvatno, ljudsko i sposobno da prihvati,
onda ono stimulie interakciju Ja sa organizmom, prih-vatanje organizma i sledstveno potpomae razvitak Ja. U
suprotnom, ako je idealno Ja" neadekvatno, neljudsko i ne prihvata, onda ono ometa prirodno i progresivno
ukljuivanje organizma u svest, u sadrinu Ja. Formula koju Rogers daje je sledea: Ja koje moe da prihvati
sopstveni organizam je ono Ja koje je prihvaeno od idealnog Ja", i obrnuto, Ja koje nije prihvaeno od idealnog
Ja" blokira samoaktualizaciju i ne moe da prihvati, niti da bude prihvaeno, od drugih ljudi. Mada se ova formula,
u krajnjoj liniji, svodi na Freudovu shemu neuroze, ona omoguava istraivako prouavanje Ja.
INSTRUMENT ZA EKSPLORACIJU JA, TEHNIKA Q SORTIRANJA
Tehnika Q kartica ili Q sortiranja je instrument za samoopisno ispitivanje linosti. Mada je tokom vremena naila na
raznoliku primenu, u osnovi je nepro-menjena. Tehniku Q kartica formirao je i popularisao engleski psiholog
Stephen-son (1953). Kasnije, nju je prihvatio Rogers razvijajui svoju modifikaciju. Poslednjih godina Q karticu je
prihvatio i dalje modifikovao brani par Block (1961) za istraivanje interakcije roditelj - dete i vaspitnog stila". U
originalnoj formi instrument se sastoji iz odreenog broja kartica, koji moe da varira izmeu 60 i 150 u jednom
kompletu. Na svakoj kartici je otkucana po jedna stavka koja po formi nije razliita od stavki upitnika ili inventara.
Meutim, izmeu ove dve vrste samoopisnih tehnika, upitnika i Q sortiranja, postoje znaajne metodoloke razlike.
Tehnika Q sortiranja je samoopisni instrument namenjen ispitivanju opaaja, oseaja stavova i vrednosnih ocena o
kojima ispitanik svesno sudi. Za Q tehniku vai, bez rezerve, ono to je Cronbach rekao za upitnike, da prua
publikovanu sliku Ja. U ovom sluaju se ne pretpostavlja da izneti sadraj ili ocene intelekta imaju neku skrivenu
dimenziju, ispod ili iznad iznete ocene o sebi. U tehnikom pogledu odgovori na Q tehnici nisu isti kao na
upitnicima. Umesto da se bira izmeu dve kategorije odgovora (da ili ne, tano ili netano, esto ili nikad), odgovor
se postavlja na odreeni stepen skale intenziteta na ijim krajevima su dihotomne odrednice potpuno tano"
odnosno potpuno netano". Izmeu njih je skala koja moe da ima od 5 do 15 stupnjeva. Ova skala uvek ima
neparan broj podeoka, zbog toga to je sredinji stepen, koji nije ni potvrda ni negacija, od posebnog znaaja.
Najznaajnija razlika u pogledu sistema odgovora izmeu upitnika i Q sortiranja sastoji se u tome to je ispitaniku
nametnuto da u svaki stepen skale intenziteta postavi tano odreeni broj Q kartica. U stvari Q tehnika primorava
ispitanika da svojim odgovorima formira jednu idealnu normalnu krivulju. To znai da e najmanji broj kartica da
bude postavljen na ekstremne stepene skale a najvei broj u sredinu, konkretno u neutralni podeok. Stephenson je
uveo ovaj sistem odgovora zato da bi apriori obezbedio uslove za raunanje korelacija izmeu vie uzastopnih
samoopisa. To je svakako i mogue, mada je ova kruta shema odbojna za mnoge ispitanike. U modifikaciji
Blockovih taj je sistem naputen.
378
Tehnika Q sortiranja razlikuje se od upitnika i po izvoru sadraja. Dok su upitnici grupno orijentisani i zbog toga su
strogo uniformni i standardizovani, to vie toga to bolje, kod Q tehnike je drukije. Ispitiva moe da sastavi Q
komplet za svakog ispitanika drugi, samo ako ima razloga i ambicije. Dobro sastavljeni Q komplet je primeren
individualnom sluaju. Stavke predstavljaju redigovani samoopisi koje je on upotrebio za karakterizaciju svojih
miljenja, oseanja ili ocena ponaanja. To naravno ne iskljuuje konstruisanje standardnog Q kompleta koji se
upotrebljava za ispitivanje vie osoba. Rogers je u tu svrhu koristio ikaki Q komplet (Butler i High, 1954).
Osnovni razlog za uvoenje pravila individualizacije sadraja stavki Q tehnike je teorijski. Naime, Stephenson je
namenio ovu tehniku za idiografska istraivanja. Uobiajeni izvor sadraja stavki za individualno orijentisani Q

komplet je intervju sa pacijentom na poetku terapije.

U najkraim crtama, razlika izmeu upitnika i Q tehnike svodi se na razliku izmeu nomotetikog i idiografskog
instrumenta. Ovako posmatrano, upitnici ne bi ni mogli da se koriste za istraivanje Ja, koje je po definiciji
idiografski fenomen. Ocenjivanje test-ponaanja na upitnicima vri se normativno, prema utvrenim parametrima
kriterijumske grupe. Ocenjivanje test-ponaanja na Q tehnici vri se uporeenjem dva ili vie sortiranja iste osobe. I
tu se sreemo sa otrim razlikama izmeu normativneg i ipsativnog ponaanja. Uobiajeno je da Q tehniku
primenjujemo kod iste osobe po nekoliko puta, bilo daje zadati sadraj isti (moje stvarno Ja) ili je razliit. Ako je
zadatak sadrinski isti, onda je bitna vremenska dimenzija kao i intervali izmeu testiranja. Ako je sadraj razliit,
onda je bitan izbor zadatka.
Interesovanje za Q tehniku naglo je poraslo posle publikovanja Rogersovih ispitivanja. Rogers je skrenuo panju
istraivaima na ovaj instrument, koji je do tada bio nezapaen. Utisak je bio jak, pre svega zato to je Rogers
pokrenuo jednu alternativnu vrstu psihoterapije, sa notom kritike psihoanalize, i zato to je dokazivao nunost i
mogunost testovne kontrole psihoterapije. Tehnika Q sortiranja je bila osnova empirijske kontrole procesa
savetovanja. Mada je Rogers bio protiv tradicionalnog testiranja, smatrajui da procena strukture i dinamike"
linosti na uoptene naine ne daje nita korisno za terapijski rad, on se veoma zalagao za izradu i primenu
instrumenata koji zahvataju kljuni aspekt delovanja terapije i mere sutinu promena. Po njegovoj oceni Q sortiranje
je pogodna tehnika za ocenu Ja i za procenu promena Ja.
U svojim istraivanjima Rogers nije, dodue, uspeo da proveri osnovnu postavku svoje teorije, o razlici izmeu
organizma" i Ja", koja bi morala biti vea kod nezrelijih i neurotinih, a manja kod zrelih i normalnih osoba.
Naravno, nemogue je dobiti samoopis organizma", koji je po definiciji nesvestan, posebno kod klinikih
sluajeva. Umesto toga Rogers je Q tehnikom proverio odnos izmeu dva aspekta Ja, stvarnog Ja" i idealnog Ja".
Iz njegove teorije proizlazilo je da prenaglaeno potovanje importovanih normi poveava zahtev prema sebi,
idealno Ja" je previe pozitivno i poveava razliku izmeu realnog Ja" i idealnog Ja". Takav odnos nagovetava
ujedno razliku izmeu organizma" i realnog Ja" koja je velika. Rezultati Rogersa i Dymonda (1954) potvrdili su
daje razlika izmeu Q opisa realnog Ja" i idealnog Ja" srazmerna teini neprilagoenosti. Kod neurotiara je ova
razlika uvek bila takva to je idealno Ja" bilo pozitivnije od realnog Ja" ili je realno Ja" bilo pomereno ka
negativnim kvalitetima.
379
Provera ovih rezultata na studentima potvrdila je osnovnu tezu. Studenti sa veim razlikama izmeu Q opisa
idealnog Ja" i stvarnog Ja" imali su slabiji uspeh ili su bili manje aktivni u vankolskom ponaanju. Meu
patolokim uzorcima najvea razlika se javlja kod neurotiara, dok je kod psihopatija i psihoza manja. Kod
zatvorenika je est sluaj obrnute razlike. Mnogi zatvorenici su na taj nain preneli poruku da smatraju da su bolji
nego to bi trebalo da budu.
U toku nedirektivne psihoterapije ovaj indeks se pokazao dobar. U celini gledano, savetovanjem tretirani sluajevi
ispoljili su vee razlike na poetku nego na kraju savetovanja. Kod kontrolne grupe, koja u intervalu izmeu dva
ispitivanja nije tretirana nedirektivno (niti nekom drugom poznatom psihoterapijom), razlika se nije izmenila.
Primeeno je, meutim, da su promene, u celini posmatrane, dosta male. Kada je tretmanu podvrgnuta grupa
podeljena na one kod kojih su utvrene pozitivne promene i na one kod kojih pozitivnih promena nije bilo,
primeeno je da su se razlike veoma smanjile kod uspeno tretiranih, a malo ili nimalo se nisu smanjile kod
neuspeno tretiranih. Ovo je protumaeno kao potvrda postavke daje indeks razlike Q opisa stvarnog Ja" i
idealnog Ja" dobar indikator neprilagoenosti i daje dobar pokazatelj promena u toku terapijskog procesa.
Tehnika Q sortiranja je proverena i primenjena i na drugim podrujima. Jedno od podruja na kojem je Q tehnika
postala veoma prihvaena je istraivanje porodinih odnosa, posebno odnosa dece i roditelja. Isti Q komplet je
korien da bi deca opisala svoje vienje roditelja ili sebe: Moj otac", Moja majka", ,,Ja u oima majke", ili sa
stanovita roditelja: Moj suprug", Moj sin", Ja u oima mog deteta". Uporeivanje ovih Q opisa i izraunate
korelacije pokazuju u kojoj meri se lanovi porodine grupe u svojim meusobnim opaajima i metaopaaji-ma
slau ili razlikuju. S obzirom na porast interesovanja za porodicu i dinamiku interakcije, razumljivo je da su
instrumenti procene veoma traeni.
Pomou Q tehnike mogu se istraivati i razliiti vaspitni uticaji. U toku svojih istraivanja Helper (1955) je,
koristei ovu tehniku, potvrdio da stav supruge prema muu kao roditelju ima znaajne veze sa formiranjem Ja kod
sinova.
Ukoliko je mu bio sliniji predstavi koju je ena smatrala idealnom, i prema tome poeljnom i za svoga sina,
utoliko je sin bio sliniji ocu. Na isti nain je dokazano da su deaci koji su sebe na Q opisu prikazali kao sline ocu
bili bolje prihvaeni meu svojim vrnjacima. Takoe je proverena i dokazana pretpostavka daje slaganje roditelja u
pogledu toga kakvo treba da bude njihovo dete (Moj sin, kakav elim da bude") od velikog znaaja za stabilnost
deje predstave o svom idealnom Ja". Roditelji sa usaglaenim vrednosnim ocenama imali su decu sa stabilnim Jaidealom, a neusaglaeni roditelji decu sa nestabilnim Ja-idealom. Stabilnost Ja-ideala deteta odreena je slaganjem
nekoliko uzastopnih Q opisa Ja-ideala dece.
Posebna pogodnost Q tehnike je mogunost ponavljanja opisa sa istom zadatom temom. To omoguava upotrebu Q
sortiranja kao merila promena i poremeaja.
U longitudinalnim studijama linosti i istraivanjima promena koje se oekuju u toku produene psihoterapije
postoji velika potreba za instrumentima sa svojstvima koje ima Q sortiranje. Najzad, treba spomenuti jo jedno
vano podruje na kome je ovaj instrument sa uspehom primenjen. Stvarna korist od psihodijag-

380
nostike je verovatno osnovni problem ove subdiscipline klinike psihologije. Mogunost provere valjanosti
baterijskog dijagnostifikovanja znatno je porasla kada je otkriveno da se pomou Q sortiranja mogu uporediti
procene linosti ispitanika koje daje dijagnostiar sa procenama koje o istoj osobi, nezavisno od bate-rijskih
formacija, daje lekar ili psihoterapeut. Utvreno je da se pomou ove tehnike mogu dati opisi linosti na osnovu
pojedinih instrumenata iz okvira baterije, grupa instrumenata i itave baterije. Svi ti opisi, parcijalno ili globalno
bate-rijski, mogu se i meusobno uporeivati, u cilju odreivanja doprinosa, i sa krite-rijumskim opisom koji daje
psihoterapeut. Sa takvim nacrtima i posredstvom Q tehnike, najee namenski konstruisane za potrebe konkretnog
istraivanja, vrene su mnogobrojne validacione studije (Sines, 1959; Silverman, 1959; Rubin i Shontz, 1960;
Berger, 1968).
l
OCENA TEHNIKE Q SORTIRANJA
Opis linosti koji se daje putem Q tehnike moe se upotrebiti na vie naina. Uobiajeno je da se dva ili vie Q
sortiranja meusobno uporede i da se razlike ili slinosti odreuju koeficijentom korelacije (produkt moment-tipa).
Meutim, dati Q opis moe se upotrebiti i na jedan drugi nain, koji se sastoji u navoenju Q kartica koje je
ispitanik rasporedio u kvote na krajevima piramide. Evo najpre jedne tipine piramide konstruisane za komplet od
70 Q kartica:
GRAFIKON 8.
Piramida rasporeda stavki tehnike Q sortiranja
POTPUNO TANO
6

32
36
54

1
4
60
64
68

2
5
8
14
46
48
56
62

18
21
26
30
35
40
50
58
61
63
66

7
10
16
20
22
24
27
34
38
41
42
44
51
52
70

3
12
13
25
43
47
53
57
59
65
67

9
11
15
19
31
37
39
69

23
28
29 17
45 33
49 55

POTPUNO NETANO
381
Ovaj komplet je sa manjim modifikacijama, mada je u osnovi istovetan sa onim koji je Rogers upotrebio (Butler i
High, 1954). Ispitanik je, sledei instrukciju, dao samoopis sa temom stvarno Ja". Brojevi oznaavaju kartice iji su
redni brojevi odreeni nasumice. Podeoci na bazi piramide su stupnjevi skale koji su dati da bi se moglo vriti
izraunavanje.
Iz ovog rasporeda izdvojene su Q kartice koje je ispitanik rasporedio u podeoke 9 i 8 (Potpuno tano i Tano) i
podeoke 2 i l (Potpuno netano i Netano).
Potpuno tano
Potpuno netano
(32) ini mi se da izbegavam da se
(17) Ja svoja oseanja slobodno suoim sa stvarima. (36) Trudim se
izraavam. (33) Ja sam uravnoteen, da ne mislim o svojim problemima.
(55) Ja sam spokojan i nita me ne
mui. (54) Plaim se neuspeha u svemu to uradim.
Tano
Netano
(1) Ja imam stroge zahteve prema sebi. (23) Ja sam optimista. (28) Oseam se (4) esto se oseam ponien. (60)
Ne- ravnoduno. (29) Ja lako donosim odlu-siguran sam u sebe. (64) Mislim da
ke i pridravam ih se. (45) Ja
prema sebi sam detinjast. (68) Ja sam bezvredan. imam pozitivan stav. (49) Ja sam zadovoljan sobom.
Ova skica stvarnog Ja" ocrtava moda vie stav ispitanika prema sebi nego to sadrinski iscrpljuje njegova
oseanja i miljenja. Iskusnom kliniaru ove informacije mogu posluiti kao potkrepljenje impresije koju je
formirao o ispitaniku tokom intervjua. Sadraj ovih stavki koje su izdvojene kao najkarakte-ristinije za stvarno Ja"
ne moe da se prihvati doslovce. Ova rezerva prema formulacijama koje su apriorno date odnosi se i na Q tehniku
kao i na upitnike. Meutim, ako je Q komplet formiran posebno, za konkretan sluaj, na osnovu autentinih iskaza
dobijenih u intervjuima na poetku eksploracije ili terapije, onda ta ograda ne postoji. U tom sluaju su sadraj i
formulacije idiografske i mogu se uvaavati.

Jedno pitanje se neprekidno provlai kroz sve prikaze i analize Q tehnike i glasi: Da li je Q tehnika neto posebno,
razliito od upitnika i intervjua ili je razlika nebitna? Neosporno je da sve tri nabrojane tehnike imaju isto poreklo,
da spadaju u grupu samoopisnih instrumenata i da imaju mnoge dodirne take. Samim tim mogu se voditi
akademske diskusije o slinosti i razlikama meu njima. Smatramo da Q tehnika ne predstavlja neki vii stupanj" u
razvoju upitnika i ne moe se na toj relaciji takmiiti sa standardizovanim instrumentima. Ako hoemo da pravimo
poreenja, onda je moda bolje postaviti Q sortiranje izmeu intervjua i upitnika, kao prelazan oblik. U svakom
sluaju ovaj instrument ima niz veoma dobrih odlika koje dobro pristaju uz uslove u kojima se odvijaju klinika
istraivanja i ispitivanja. U prvom redu, mislimo na mogunost konstruisanja Q kompleta po meri" individualnog
sluaja. Drugo, to takoe ide u prilog ovom instrumentu, je podobnost da se varira sadraj zadatka, kao to su
razliiti aspekti
382
Ja, ili da se isti zadatak postavi nekolicini lanova porodice. Najzad, velika je vred-nost Q tehnike to moe da se
koristi za praenje promena. Naalost, veina testova, tehnika i skala iz okvira baterije konstruisana je kao papirni
ubrus, samo za jednu upotrebu. Na kraju re-dve kritike.
Tehnika Q sortiranja je rodila velika oekivanja kod kliniara. Zbog toga to, s jedne strane, postoje velike potrebe
za veoma raznolikim tehnikama, a s druge strane, mnoge tehnike se, bar na poetku, nude prilino reklamerski. Ovaj
spreg dovodi obino do veoma kratkotrajnog optimizma. Tako je i Q tehnika ponuena kao reenje velike
zagonetke, sprega nomotetikog i idiografskog zahvata. Analiza mnogih ispitivanja prilino je jednoduna u nalazu
da Q tehnika podlee jakom uticaju predrasuda, konvencionalnih sudova i strunih stereotipa. Pokazalo se da mnogi
dokazi validnosti", to jest saglasnost Q opisa procena iste osobe date od strane interpretatora testova i,
pretpostavimo, psihoterapeuta potie otud to oba strunjaka smatraju da je ispitanik neurotiar i to oba strunjaka
imaju prilino ujednaeno miljenje o tome kakve osobine ima jedan neurotiar. Posredi je dakle zakljuivanje na
osnovu optih kategorija, odnosno stereotipova". Ova kritika se odnosi uglavnom na sluaj uporedenja Q opisa data
od strane dva ili vie eksperata, meutim, strogo uzev, njihovo sortiranje Q kartica ne predstavlja samoopis. Prema
tome, sigurno je da primena Q tehnike u nesamoopisnom procenjivanju linosti, od strane eksperta, menja osnovni
kvalitet ovog instrumenta u tom smislu to ga kontaminira sa stereotipima (Berger i Miladinovi, 1970). Takve
kontaminacije sadraja Q opisa, nomotetikim, stereotipnim ili konvencionalnim, nisu specifine za strunjaka. Ve
smo naveli konstataciju Loevingerove da adolescenti u opisu sopstvenog stvarnog Ja" koncepta takoe ispoljavaju
visok stepen uniformnosti ili stereotipija. Najzad, da spomenemo i to daje zapaeno da su samo-opisi idealnog Ja",
po pravilu, manje individualizovani i specifini nego samoopisi stvarnog Ja". Iz svega ovoga moemo zakljuiti da,
nasuprot dobrim namerama konstruktora i prieljkivanjima korisnika, Q tehnika nije imuna od kontraidiograf-skih
uticaja pri suenju o linosti.
SEMANTIKI DIFERENCIJAL
Strunjaci nepsiholozi koji pomalo prate zbivanja na psiholokoj sceni veinom imaju utisak da psiholozi ive u
izobilju raznih instrumenata, sprava i spravica. Meutim, kada psiholozi krenu u potragu da nau instrument ili
skalu pomou kojih mogu pouzdano da objektiviziraju promene, oni dolaze do sasvim suprotnog zakljuka od
nepsihologa. Jednostavno reeno, izobilje je prividno sa stanovita specifine potrebe. Taj imbalans se dobro vidi na
podruju dijagnostike Ja-koncepta, gde su istraivai prihvatili i instrumente koji su veoma daleko od njihovih
primarnih ciljeva. Takav je sluaj i sa semantikim diferencijalom.
Semantiki diferencijal je suvie dobro poznat da bismo se ovde upustili u njegovo podrobno prikazivanje.
Konstruisan je za psiho-lingivstika izuavanja jezika i primenjivan u tipinim nomotetiki orijentisanim
istraivanjima. Njegovi konstruktori Osgood i saradnici Suci i Tannenbaum (1957) sa puno elana su pokrenuli niz
istraivanja u meunarodnim razmerama, obuhvatajui uzorke i zemlje
383
na vie kontinenata. Ova transglobalna ambicija i aktivnost izvedena je pomou semantikog diferencijala. Ve po
ovome moemo zakljuiti da se semantiki diferencijal ne uklapa po svome stilu u tipine razvojne puteve klinikih
instrumenata.
Pitanje je da li bi semantiki diferencijal i bio prihvaen u klinikoj psihologiji da se sam autor nije postarao da
demonstrira primenljivost svoje teorije i metode. Povod za tu demonstraciju je bio jedan sluaj trostruke linosti.
Jedna mlada, udata ena i majka dvoje dece obratila se psihijatru zbog neobinih doivljaja i, kako se ispostavilo,
zbog udnih promena. Po oceni psihijatra pacijentk-inja je ispoljavala odlike dvostruke linosti, koje su se nekad
oekivano nekad neoekivano javljale i smenjivale. Jedna od linosti je bila ekstrovertna i antisoci-jalna, pa je
nazvana Crna Eva" (Eva Black"), dok je druga bila introvertna i hipersocijalizovana, neurotina. Ova druga je
nazvana Bela Eva" (Eva White). Dok je psihoanalitiki tretman bio jo u toku, izvreno je ispitivanje pacijentkinje,
to jest njenog stvarnog Ja", pomou semantikog diferencijala. Testiranje je uraeno dva puta, jedanput je testirana
Crna, a drugi put Bela Eva. Poto je tretman tekao veoma uspeno, obe manifestne karakterne formacije poele su da
slabe i na kraju se pojavila jedna nova, vrlo pozitivna i integrisana linost. Psihoterapija se zavrila nestankom Crne
i Bele karakterne formacije i uvrivanjem tree", zrele i integrisane Eve. Testiranje je ponovljeno i na kraju
psihoanalitikog tretmana.
Poto je testiranje pacijentkinje u fazi aktivne alternacije dveju linosti izvreno naslepo, Osgood i Luria (1954) su
dali interpretaciju. Ta interpretacija je, kako se navodi u literaturi, bila veoma uspena i vrlo bliska oceni stanja Eve
koju je dao njen analitiar. Prema tome, moe se zakljuiti, kao to su mnogi uinili, da je semantiki diferencijal
praktino pogodan i za kliniku, individualnu primenu.

Semantiki diferencijal je instrument za eksploraciju skrivenog i opteg znaenja koju neka re ili simbol ima.
Pretpostavlja se da znaenja koja prate reci i druge simbole izraavanja i komuniciranja imaju i univerzalnu i uu
komponentu. U svojim transglobalnim istraivanjima Osgood je prvenstveno nastojao da otkrije univerzalna
znaenja nekih odabranih reci. Na temelju sakupljenih podataka on je vie puta potvrdio svoju osnovnu zamisao po
kojoj postoji jedan univerzalni semantiki prostor" koji presecaju tri osnovne dimenzije: vrednovanja, aktiviteta i
potencije. Sve reci i drugi simboli koji izraavaju neko znaenje, prema tome, imaju komunikacionu vrednost, mogu
se ispitati semantikim diferencijalom i na osnovu rezultata mogu se postaviti na odgovarajue mesto u
semantikom prostoru". Dovoljno je znati ocene po tri osnovne dimenzije i po tome re dobija svoje univerzalno
mesto.
Kao i tehnika Q sortiranja, tako i semantiki diferencijal ima vrlo irok dijapazon primenljivosti, zavisno od
istraivanja i izbora varijabli. Semantiki diferencijal uvek moe pogodno da se prilagodi. Uostalom, to
prilagoavanje je krajnje jednostavno. Sastoji se u tome to se na list semantikog diferencijala napie re, odnosno
pojam koji ispitujemo. Kao kod Q tehnike i ovde ispitanik dobija pripremljeni sadraj: stvarno Ja", idealno Ja",
Ja kako me drugi vide" i slino. Prema tome, sa ove dve tehnike mogu se ispitati isti zadaci, pojmovi ili simboli.
Naravno, svaka od ovih tehnika ima drugu strukturu i drukije se obraduje.
384
Evo jednog primera semantikog lista koji je korien u istraivanju projektivne tehnike za decu Bleki tematskog
testa" (Blum, 1949):
GRAFIKON 9
List semantikog diferencijala
1. Faktor vrednovanja
a)TANO /____/____/____/____/____/____/____/ NETANO
b) MUDRO /
/____/____/____/____/____/____/ LUDO
c) SLATKO /"""/____/____/____/____/____/____/ KISELO
d) PRAVILNO/____/____/____/____/____/____/____/ NEPRAVILNO
2. Faktor akti viteta
a) OTRO /____/____/____/____/____/____/____/ TUPO
b) VRUE /
/____/____/____/____/____/____/ HLADNO
c) AKTIVNO l
/
l
l
l
l
l
l PASIVNO
d) BRZO
J
/__/~/~/~/~/~/ SPORO
3. Faktor potencije
a) J AKO
/____/____/____/____/____/____/____/____/ SLABO
b) TVRDO
/____/____/____/____/____/____/____/____/ MEKO
c) VELIKO _._/____/____/____/____/____/____/____/ MALO
d) GRUBO
/
/____/____/____/____/____/____/____/ FINO
Semantiki diferencijal je dosta korien i u istraivanjima TAT kao i Rorschachove tehnike. U ovim validacionim
istraivanjima dobijeni su veoma zanimljivi i stimulativni rezultati. Pa ipak, kao daje uvek ostajalo neto nezavreno
i nedoreeno u svemu to je dobijeno primenom ove tehnike.
U individualnom klinikom radu semantiki diferencijal se koristi za ispitivanje znaenja kljunih reci, koje je
kliniar odabrao. Izbor moe da se naini apriori, da se poe od opteg pitanja: kako znaenje imaju reci kao to su
majka, otac, brak, supruga, terapija i slino. Isto tako moe se napraviti izbor prema recima koje je ispitanik posebno
naglasio u intervjuu ili terapiji. Bez obzira na izvor izabrane serije reci, ispitanik obino dobija oko 10 do 15 tih
simbola. Za svaku re on popunjava po jedan list semantikog diferencijala. Ispitivanje ne izaziva skoro nikakav
otpor. Veina ispitanika lako shvata instrukciju i prima ovaj test kao neku vrstu igre. Testiranje ne traje vie od 10
minuta, to potvruje daje semantiki diferencijal veoma ekonomian. Obrada rezultata je, meutim, zametna.
Ukoliko se obrada vri klasino, onda se ona zavrava utvrivanjem zasienosti svake reci sa tri bazina faktora. Iz
svih procenjenih reci na kraju saznajemo koja je dimenzija najvie zastupljena u suenju ispitanika. Iz istraivanja se
ve zna da je evaluativna najpotentnija kod klinikih sluajeva. Najzad, moe se odrediti i diferencijalni raspored
pojedinih reci u vezi sa tri bazine dimenzije.
25 Psihodijagnostika
3oJ
Pod uslovom da je obrada podataka zavrena i da je odreen poloaj svih reci u semantikom prostoru, za koji,
uostalom, ne postoje univerzalne norme, kliniar i dalje moe ostati isto toliko udaljen od shvatanja tog sluaja kao i
pre semantike analize. Razlog je taj to Osgoodova teorija nije integrisana sa teorijama linosti, u ijim terminima
kliniari razmiljaju o svojim sluajevima. Ovako izdvojeno, teorija znaenja samo pojaava atomizaciju ispitanika,
koja je inae dosta izraena zahvaljujui heterogenosti baterije i esto veoma zamrenim sistemima obrade pojedinih
testova i skala. U tome i jeste vorno pitanje ta znai analiza znaenja? Moda bi ovo pitanje bilo izlino kada bi
postojala neka terapija znaenja" i, naravno, kada bi se takva terapija primenjivala sa uspehom. Problem ta uraditi
sa rezultatom semantike analize ne mui samo kliniare. Jedan kritiar je napisao ironian lanak o semantikom
diferencijalu pod naslovom: ,,Da li je stena slatka ili kisela?". Aluzija je jasna. Najzad, postoji jo jedan problem
koji je na neto niem nivou optosti nego prethodni. Pretpostavimo da smo ispitali jednu osobu (ili nekoliko osoba)
sa Q tehnikom i sa semantikim diferencijalom. Sa obe tehnike ispitivali smo aspekte Ja, zadajui isti zadatak. Po
zavretku obrade i jednog i drugog instrumenta javie se obavezno problem: kako uporediti nalaze i kako odrediti
slinost i razlike. Unapred znamo da, bar za sada, nema definisanog kriterijuma, pa ak ni prihvatljivog pravila

zasnovanog na iskustvima, na osnovu kojih bismo mogli da resimo ovaj zadatak. Sve u svemu, kliniar koji hoe da
zna vie i bolje nego to to postie intervjuom, i pribegne testiranju ispitanika sa dve i vie tehnika, nai e se pred
svrenim inom loe kupovine". Dobitak je u tome to ima vie podataka o predmetu ali to donosi nove, nereene
probleme - kako povezati podatke?
TEHNIKA EKSPLORACIJE LINIH KONSTRUKATA
Klasine, velike teorije linosti redom su doivele paradoksalnu sudbinu: ukoliko su se vie razvijale, utoliko su vie
ispoljavale svoju ogranienost. Eksperimentalni metod empirizma, bihejviorizam i psihologija nesvesnog, uprkos
dekla-risanim ciljevima, pokazali su se kao ogranieni pogledi na sve to u psihologiji nazivamo linost. Ta
injenica, s jedne strane, opravdava svaku od njih, i svu raznolikost njihovog postojanja, a s druge strane, meutim,
ostavlja veliki prostor za pojavu drugih meupogleda". Prema tome, uporedo sa skepticizmom postoji i stimulacija
za nove pokuaje. Najkrupniji prodor u otvorene meuprostore" napravila je fenomenologija.
Jedan od manje spominjanih stvaralaca ovog pravca je Kelly (1955), koji je dao jednu teoriju linosti i jednu
specifinu tehniku eksploracije. Okvir u kome je Kelly stvarao je racionalistika fenomenologija. On je veoma
kritian prema postojeem stanju u psihologiji linosti. oveka moemo predstaviti kao nesreno bie koje robuje
svom detinjstvu, svojim potisnutim konfliktima i koje neuspeno pokuava da se nagodi sa stvarnou. Meutim,
sve je uzaludno, jer je osuen na uzaludnu rtvu pred realitetom, koji je surov i potiskujui, kao i pred svojom
sutinom, koje je nesvestan. Takoe, moemo oveka da prikaemo i kao sistem navika koje se pokreu i razvijaju,
ili gase, po jasnim obrascima psihofiziologije.
386
Taj sjajan sistem je veoma dobro prilagoen okolnostima u kojima se navika stie. Za formiranje i odravanje tog
sistema nema nikakve potrebe da se odravaju stari koncepti kao to su nesvesno, sloboda, ast ili samopotovanje.
Najzad, ako u sve to nemamo poverenja, moemo da pribegnemo klasinom obrascu naunog rada i da razloimo
ponaanje na elemente takvih odlika da ih je mogue istraivati, uz pomo sloene laboratorijske opreme. Takvo
traganje za izolovanim injenicama, iji smisao nije lako shvatiti zbog sve odmaklije atomizacije, voenje verom u
to da e se sve to, nekad i nekako, sloiti u smisaonu celinu koju nazivamo linost. Osnovni nedostatak ovih
teorijskih pokuaja Kelly nalazi u tome to zaobilaze ili potcenjuju znaaj svesti, identiteta, konceptualnog i
vrednosnog sistema, ciljeva i svesnog odluivanja. Svoju teoriju linosti Kelly postavlja nasuprot navedenim
velikim klasinim teorijama. Da bismo razumeli oveka, kae Kelly, nije dovoljno da utvrdimo njegove nesvesne
konflikte, steene navike ili crte, ve je neophodno da upoznamo i njegov nain poimanja ljudi i ivota. Linost,
definie Kelly, je odreeni pogled na ivot.
Cilj prouavanja linosti sa gledita svoje teorije Kelly odreuje kao analizu bazinih konstrukata koje je osoba,
kroz svoje ivotno iskustvo formirala, kao i sveukupnost tih konstrukata. Linost razumemo, kae Kelly, ako smo
shvatili njene bazine konstrukte i njen pogled na svet. To nije sasvim nova vrsta zadatka za nauku, jer se ve
odavno prouavaju pojmovi i pogledi na svet istaknutih, izuzetnih ljudi. Meutim, po Kellvju, nema bitne razlike sa
gledita naune metode da li je neka osoba po nekim merilima izuzetna ili nije. Cilj je da doemo do saznanja a
vanost neke odreene osobe odreuju razliite okolnosti. Za kliniku praksu je dovoljno daje neka osoba postala
neurotina, da se obratila kliniaru za pomo i ona, samim tim u tom odnosu, postaje izuzetna". Prema tome,
najvanije pitanje je kako, na koji nain utvrditi bazine konstrukte jedne linosti, zatim, na koji nain ispitati sistem
tih konstrukata ili pogled na ivot. Najzad, pod uslovom daje to postignuto, ostaje ono najvanije: kako interpretirati
ove podatke.
Kelly je stvorio jedah poseban metod ispitivanja repertoara konstrukata" koji je nazvao mreom ili reetkom. Taj
postupak se zasniva na principu klasifikacije, koji je ve poznat u klinikoj praksi, jer je primenjivan u okviru
razliitih tehnika: Goldsteinov test sortiranja predmeta, Hanfman-Kazanjinov test grupisa-nja i drugi. Od ispitanika
se trai da navede imena ljudi koji odgovaraju zavretku sledeih nezavrenih reenica:
1. Drug koga sam voleo ...
2. Moj otac . ..
3. Uitelj koga sam potovao .. .
4. Devojka koju sam voleo ...
5. Osoba kojoj sam se obraao sa mojim brigama.. .
6. Drug koji me je nervirao .. .
Ovaj spisak nezavrenih reenica moe da ima od 15 do 20 stavki. Kada ispitanik navede imena odreenih osoba u
nastavku svake nezavrene reenice, pristupa se drugoj fazi. Ispitiva uzima redom po tri imena i trai da ispitanik
navede po emu su dve osobe koje je on spojio meusobno sline i istovremeno razliite
387
od tree osobe. Ovaj postupak se sistematski vodi tako da se svako navedeno ime nae u svakoj poziciji. Bitni deo
ovog ispitivanja je u tome da ispitanik objasni slinosti i razlike meu imenima svog privatnog ansambla"
relevantnih osoba. Ta objajenja otkrivaju, u stvari, latentne motive, vrednosne sudove, uverenja i predrasude,
ukratko konceptualni sistem koji Kelly naziva linim konstruktima" i pogledom na svet. Dobijeni odgovori se
ocenjuju, a ocene se podvrgavaju jednoj vrsti faktorske analize koju je Kelly modifikovao za ovaj metod.
Interpretacijom faktorske analize kvalitativnom analizom dobija se mrea konstrukata i lina antropoloka teorija
ispitanika.
Kellvjeva racionalistiko-fenomenoloka metoda repertoar konstrukata" prilagoena je teorijskim pogledima svog
stvaraoca. U prilog ovoj tehnici ide to to ona koristi neposredne odgovore i to zahvata principe po kojima ispitanik

sudi
0 ljudima i ponaanju. U tom smislu se moe tvrditi daje repertoar konstrukata" idiografski orijentisan eksplorativni
postupak. O vrednosti ove tehnike ne moe se suditi jer su validacione provere veoma oskudne. Sam Kelly navodi
da su rezultati analize linih konstrukata veoma korisni za psihoterapiju. Meutim, sem Kelly-jeve varijante
psihoterapije, u ostalim se tehnika repertoara konstrukata" ne pri-menjuje. Takoe se ne moe nita odreeno rei o
povezanosti ove tehnike i njenih kategorija sa drugim merilima motivacije, crta linosti ili vrednosnog sistema, jer
takva prouavanja nisu vrena. Ove injenice pokazuju da se Kellvjeva teorija i metoda procene nalaze, nezavisno
od prave vrednosti koju moda imaju, u nekoj vrsti izolacije.
Odziv na Kellvjev pristup je u celini zanemarljivo mali i svodi se na istraivanja shizofrenog miljenja. Pokazalo se
dauprkos Kellvjevoj ekspanzivnoj pretenziji jedino podruje na kojem je njegov pristup davao pouzdane i teorijski
predvidljive rezultate bilo je shizofreno miljenje. To je podstaklo Banistera (1971) da se dublje zainteresuje za
Kellyjevu metodu i da sprovede vie istraivanja shizofrenog miljenja tehnikom repertoara konstrukata". Banister
je potvrdio svojim radovima da je Kellvjev postupak doista pogodan za eksploraciju shvatanja shizofreniara.
Na kraju se moe postaviti pitanje zato je Kellyjev pristup omanuo ili ostao nezapaen? Ubedljivost kritikih
opaski koje je on uputio ostalim teoretiarima izgleda da nije bila dovoljno jemstvo za uspeh njegovih linih
tvorevina. Sam filozofski osnov sa koga je poao ne moe biti razlog neuspehu, jer se fenomenologija savim
uspeno utkala u savremeno teoretisanje u psihologiji. Moe se rei da su vie uspeha imali oni koji su zastupali
emocionalnu" nego racionalnu" fenomenologiju. No i to nije dovoljan razlog. Mogue je da bi Kelly bio
zapaeniji
1 prihvaeniji daje uspeo da stvori valjanu terapijsku tehniku. Pod tim uslovom i ponueni dijagnostiki postupak
privukao bi vie zainteresovanih. Psihoterapija za koju se on zalagao nije takoe nala odziv. Poto je suvie
produbio jaz izmeu sebe i ostalih teoretiara, teret povezivanja rezultata njegove dijagnostike metode sa drugim
teorijama pada na lea praktiara.
Razmotrene su tri tehnike za procenu Ja-koncepta. Svaka od njih polazi od sasvim razliitog okvira teorijskih
uoptavanja. Kad ne bismo znali da su one podjednako namenjene eksploraciji Ja, teko da bi iko umeo da ih
prepozna kao iste ili
388
srodne. Svaka od ovih tehnika na sasvim drugi nain prilazi zadatku, trai od ispitanika da svoju poruku prevede"
na sasvim drugi interni jezik" date tehnike i na sasvim drugi nain iskazuje ocene ili sudove o Ja. Sve to veoma
oteava povezivanje rezultata i zajedniku interpretaciju. Iz toga to je postignuto sigurno je bar to da smo odmakli
od startne linije, da smo neto sposobni da uradimo. Meutim, jo smo veoma daleko od mogunosti formiranja
neke baterije tehnika za ocenu Ja. Za takvo reenje ne postoji ni teorijska ni iskustvena podloga. Svaka od ove tri
tehnike predstavlja doprinos jednoj odreenoj teoriji ili psihoterapiji. One se najvie i primenjuju za ispitivanje
sluajeva koji pristupaju psihoterapiji ili u cilju praenja promena u toku psihoterapije. Mogunost nespecifine
primene ipak postoji s obzirom na optu pojavu voenja eklektikih psihoterapija. U tom pogledu Q sortiranje i
semantiki diferencijal su svakako pogodniji od repertoara kon-strukata", odnosno od tehnike reetke.
Ovim prikazom nije obuhvaena jedna veoma popularna tehnika koja se naziva Ko sam Ja?". U naoj zemlji se ona
vie koristi nego bilo koji od tri prikazana postupka. Analiza je izostala iz tog razloga to je u strunoj literaturi
nemogue pronai podatke koji bi omoguili ocenu vrednosti toga postupka. Tehnika Ko sam Ja?" se obino koristi
uz uobiajenu bateriju. Ispitaniku se daje prazan list, stavlja se naslov Ko sam Ja?" i trai da nade 10 pogodnih
odgovora na to pitanje ili na tu nedovrenu reenicu. Kada ispitanik zavri zadatak, onda mu ispitiva daje novi, sa
drugim naslovom koji glasi: Kakav bih eleo biti?" I na ovaj deo reenice ispitanik treba da nae deset zavretaka.
Ocena dobijenih odgovora je iskljuivo kvalitativna. Kliniar formira jedan opti, impresionistiki sud o Ja konceptu
ispitanika. Taj sud uporeuje sa konceptom koji je fonnirao o ispitaniku na osnovu intervjua, biografskih i testovnih
podataka. Od svih navedenih tehnika ova je najblia naturalistikom formatu eksploracije.
PROCENA JAINE EGA
Za psihoanalitiki orijentisane kliniare koncept Ja je neopozivo podreen nesvesnim pojavama, medu kojima se
izdvaja ego kao najblii konceptu Ja. Istraivati koncept Ja, nepovezano sa nesvesnim pojavama, gotovo daje besmisleno. Prema tome, ako se ve uputamo u istraivanje koncepta Ja kao individualnog problema, onda je neophodno
da obuhvatimo istovremeno i ego. Sa psihoanalitike pozicije, koja je veoma jaka meu kliniarima, napredak u
stvaranju instrumenata za procenu Ja moe biti samo polovian ako ga ne prati i razvoj instrumenata za procenu ega.
Baterijska dijagnostika i njoj svojstvena analiza strukture i dinamike" linosti uvek je obuhvatala, u nekom vidu, i
procenu ega. Ova vrsta procene ne temelji se na rezultatu jedne odreene tehnike. Pre svega klasina baterija
rapaportovskog tipa sastavljena je od nespecifinih, polivalentnih instrumenata. Takvi instrumenti, po definiciji,
zahvataju od svega po malo i ni od ega dovoljno. Upravo je ovaj raskorak izmeu shvatanja da je procena ega
veoma potrebna i ogranienih mogunosti polivalentnih tehnika stvorio potrebu i stimulisao interesovanje za specifinim instrumentom koji moe da proceni ego ili neki vaniji aspekt ega. Dugo
389
vremena to je interesovanje zadovoljavano polovinim merama. Te mere su se sastojale u tome to su iznalaeni
novi naini obrade baterije tehnika. Tako je stvoren poseban sistem obrade intervjua koji je sluio proceni ega
(Bellak, 1975). Takoe su konstruisani posebni naini obrade Rorschachove, pa Machowerove tehnike. Svi ti brojni
pokuaji su mahom ostali vezani za istraivanja MMPI-ja koji je kon-struisao Barron (1953).
Barron je primenio MMPI u jednom istraivanju meu pacijentima koji su se ukljuili u psihoterapiju sa ciljem da ih

razdvoji prema pokazanom rezultatu u terapiji. Povod je bio klasian. Kandidata za psihoterapiju bilo je puno, dok je
terapeuta bilo malo. Terapeuti su nerado radili sa kandidatima koji nisu bili motivisani ili su bili suvie tvrdokorni ili
naprosto nisu imali potencijala" za pozitivne promene. Od psihologa je traeno da pomognu u selekciji kandidata.
Ovaj poduhvat, koji je za diskusiju, pravdanje time daje teta da terapeuti gube svoje vreme sa sluajevima koji
nemaju izgleda, dok se drugi kandidati koji bi mogli da napreduju ostavljaju da ekaju ili moda i ugroavaju
odbijanjem od terapije. Barron je u svom istraivanju upotrebio MMPI, koji je ve oproban kao latentni izvor
derivatnih skala sa fokusiranom valjanou. Ni ovoga puta MMPI nije zatajio. Barron je uspeo da pronae odreeni
broj stavki na kojima su odgovori uspeno i neuspeno tretiranih pacijenata bili sistematski opreni. Posle dopune
izvesnim brojem neutralnih stavki, Barron je ovu empirijsku skalu zaokruglio na svega 68 stavki. Poto je u
nekoliko navrata uspeo da potvrdi diferencijalnu snagu ovog derivata, Barron je svoj instrument nazvao Skala
jaine ega".
Skala jaine ega ponuena je kao samostalan i kompletan instrument pogodan za grupnu i individualnu primenu.
Sam naziv skale otkriva daje konstruktor imao ambicije i da se nije zadovoljio dokazom korisnosti ovog derivata u
odnosu na jedan relativno uzani praktini kriterijum. U kasnijim istraivanjima Barron je nastojao da prikupi dokaze
koji opravdavaju naziv skale. Dokazi mnogostruke validnosti skale jaine ega uglavnom su naeni. Potvrdilo se da
su rezultati na SJE u vezi sa prilagodljivou, snalaljivou i izdrljivou ljudi u razliitim, esto stresnim
uslovima. Skala jaine ega uspeno je diferencirala vojnike koji su u ratnim uslovima - odnosi se na Korejski front ispoljili strah i reagovali povlaenjem u sebe od drugih vojnika koji su uzvraali napad i reagovali poveanom
budnou. U nizu drugih istraivanja naena je pozitivna veza visokog indeksa ego-snage sa inteligencijom,
emocionalnom ravnoteom i irinom interesovanja. Ovi i mnogi drugi rezultati interpretirani su kao dokazi daje
naziv ove skale opravdan i da ona zaista zahvata ego-snagu u smislu potencijala za savlaivanje tekoa".
Uprkos izboru naziva skale Barron nije nastojao da potvrdi svoju odanost tradicionalnom psihoanalitikom
tumaenju koncepta ega. Umesto toga, njegovi su napori bili usmereni na to da povee koncept ega sa problemima
kreativnosti i ljudskih potencijala. Svoj instrument je koristio da empirijski proveri odreene dedukcije i
predvianja. Barronova teorijska istraivanja znatno su doprinela da se skala primeni i proveri u nizu veoma
provokativnih istraivanja, to je opet veoma pozitivno uticalo na njeno prihvatanje. Moe se slobodno rei da je
SJE najvie korien derivat MMPI-ja sa izuzetkom Tavlorove skale manifestne anksioznosti.
390
Skala jaine ega koriena je u pokuajima da se nau odgovori i na sloena teorijska pitanja. Razmatrajui
implikacije konstrukta ega, Barron je postavio pitanje od ega zavisi potencijal pozitivnih snaga linosti.
Kombinacijom teorisanja i nizom empirijskih proveravanja na SJE, on je zakljuio da taj potencijal zavisi od
inteligencije ili daje u vezi sa inteligencijom. Zatim je, na isti nain, ustanovio daje pozitivni potencijal vezan za
mehanizam potiskivanja ili odlaganja impulsa". Uspeno funkcionisanje ega predstavlja sposobnost primerene
eliminacije uznemirujuih impulsa i sadraja. Meutim, ako je ovo potiskivanje neprimereno, po trajanju, snazi i
trenutku, onda je ono izraz slabosti a ne snage. Rezultati na skali jaine ega u pozitivnoj su korelaciji sa
sposobnou racionalne kontrole impulsa i ometajuih fantazija, a u negativnoj korelaciji sa rigidnim potiskivanjem
ili preplavljenou impulsima.
Pod pretpostavkom da SJE zaista zahvata neke osobine ega, rezultat na ovoj skali morao bi diferencirati linosti
prema biografskim specifinostima, odnosno povoljnim i nepovoljnim formativnim uslovima do pete godine ivota.
Empirijska provera ove teorijske postdikcije potvrdila je pretpostavku. Eksperimentalna grupa u kojoj su bili
ispitanici sa teim psiholokim poremeajima iz formativnog perioda do pete godine, sa registrovanim smetnjama u
stvaranju telesne sheme i tekoama u diferenciranju u odnosu na roditelje i spoljanji svet, imala je nii rezultat na
SJE-u. Prema tome, ometanja u kritinom periodu formiranja linosti odrazila su se kroz snienje jaine ega na SJEu.
U istom maniru proverena je i dokazana veza izmeu rezultata na skali jaine ega i snage tela ili opte telesne
zrelosti. Rezultati na Barronovoj skali uspeno su diskriminisali grupe telesno zrelih ljudi od grupe vrnjaka sa
znacima usporenog ili zaostalog telesnog razvoja. Ovaj nalaz je znaajan jer ukazuje na mogunost proirenja
sadraja konstrukata koji skala jaine ega zahvata.
U okviru programa validacije SJE-a, Barron je, inspirisan idejom Krisa, proverio pretpostavku daje konstrukt jaine
ega u vezi sa sposobnou regresije u slubi ega. I u ovom pokuaju potvrdilo se daje pretpostavka opravdana,
odnosno daje uinak na SJE-u u pozitivnoj korelaciji sa sposobnou linosti da se povremeno i privremeno spusti
ispod nivoa dostignutog razvoja ega, i da na taj nain podstakne sopstveni kreativni rad. Prema tome, jaina ega je u
vezi sa kreativnou i skala jaine ega moe se koristiti u istraivanju kreativnosti. Prouavajui dalje korelate
visokog uinka na SJE-u, Barron je ustanovio da je za osobe sa jasnim konceptom Ja, i sposobne za regresiju u
slubi i za kreativnost, karakteristian visoki skor na SJE-u. U terminama skale to su osobe sa jakim egom.
Barronova skala jaine ega je moda najvie korieni derivat MMPI-a. U tom pogledu takmac joj moe biti samo
Tavlorova skala manifestne anksioznosti (MAS ili modifikovana TAS). Reputacija ove kratke i ekonomine skale
zasniva se na paralelnom i usaglaenom razvoju konstrukta ego snage i odgovarajueg instrumenta. iroka primena
SJE-a omoguava praktiarima koji rade sa individualnim sluajevima da svoje nalaze povezu sa srazmerno
bogatom istraivakom literaturom. Barronova sintetizirajuanastojanja da povee koncept ega sa novijim
interesovanjima psihologije doprinela su da ova udna skala, iji su roditelji" stari MMPI i jo starija psihoanaliza,
bude dobro prihvaena. Uostalom, praktiari koji rade sa baterijom u koju je ukljuen i MMPI mogu dobiti skor
jaine ega i bez

391
posebne primene SJE-a. Naime, SJE je ukljuen u integralni MMPI a primenom posebnog kljua dobija se dodatno i
skor jaine ega.
SAMOOPISNA PROCENA TELESNOG JA"
Integralno teorijsko razmatranje linosti nuno ukljuuje i telo kao sistem. Skoro sve teorije linosti priznaju" telo i
stavljaju ga u svoju jednainu. Nain na koji je telo priznato" u klasinim teorijama linosti stavljao je psihologe,
kao struku koja primenjuje u praksi ove teorije, u podreen poloaj prema medicinarima. Razlog je sasvim jasan.
Telo je u teorijama linosti jedan sekundaran sistem prikazan uzgred, o kome psiholoke teorije skoro nita ne
kazuju. U svemu tome nije najgore to to se praktino priznaje znaaj tela, a u teoriji se ignorie, ve je najgore to
nismo nali prave, integralne koncepte koji su praktino i teorijski valjani. Kliniar psiholog je, po pravilu, telo
preputao medicini, ne znajui ta sa njim da radi. Pitanje je da li je takva podela prihvatljiva i za klijente, i da li
moe biti stvarna.
Sa perceptivnog, doivljajnog i vrednosnog stanovita subjekta telo je linost. U toj definiciji se moramo sloiti sa
psihoterapeutom Reihove orijentacije Lowenom (1976). To ne znai da se linost svodi" na telo, ve da ukljuuje
telo. Srazmerno najivlje interesovanje za telo pokazali su psihoanalitiari, posebno u prouavanju ranih objektivnih
odnosa. To to je saznato o procesu diferencijacije ega u prvoj godini ivota, ini osnovu svih teorija linosti koje
uvode i razvojnu dimenziju. Meutim, na jedan udan nain kao da telo odjednom nestaje" iz teorije, da bi se za
kratko ponovo javilo u adolescenciji. Kasnije, u zrelom dobu, telo je prisutno" samo kada postane bolesno i kada se
okiti" simptomima. U toj fazi ivota telo prelazi u vlasnitvo" psihosomatiara. Njihova su prouavanja i danas
izvor podataka i inspiracija za razmiljanje i akciju veini psihologa praktiara. Naravno, i sa ovim u vezi moe se
postaviti ve klasino pitanje da lije psihopatoloki pristup jedini koji moe da nas naui pravim stvarima.
Eksperimentalna psihologija je ulagala puno i istraivala veoma pedantno, veoma kontrolisano i uporno mnoge
telesne funkcije. Sigurno je da klasina saznanja, koja su sakupljena tokom vremena, ako za to postoji neka vrsta
jedinice, nisu mala. Ipak, moemo rei da dobit koju praktiar-kliniar ima nije velika. Posebno ako uzmemo u obzir
fenomenoloki pristup pojavi Ja, onda nemamo ta da traimo od eksperimentalne psihologije.
Preostalu nam, dakle, klinika istraivanja, teorisanja, i kako sada izgleda, iskustva psihoterapeuta.
Prepreku u razvoju dijagnostike telesnog aspekta linosti predstavlja nedovrena teorijska analiza. Pored poznate
Jamesove teorije Ja, koja je ograniena na klasifikaciju doprinosa psihoanalize, koja je primarno razvojnog i
patopsiholokog karaktera, relativno najvie panje je privukla konstrukt-shema tela koju je razradio Schilder
(1951). Konstrukt-shema tela je prihvaena pre svega u neurologiji, gde se pokazala veoma primenljiva u tumaenju
paradoksalnih situacija, fantomskih udova i u rehabilitaciji neuroloki oteenih osoba. Ovaj konstrukt je pod-stakao
vie istraivanja iz kojih su proistekli instrumenti veoma duhoviti, ali malo
392
prihvaeni od praktiara. Najzad, treba se podsetiti da je Machowerova koristila shemu tela kao eksplanativni
konstrukt u interpretaciji crtea ljudske figure.
Sa velikom eljom i ambicijom da povee znanja s rezultatima savremenih doprinosa istakao se Fisher (1958). U
svojim mnogostranim istraivanjima Fisher je poao od postavke da telo predstavlja svet u svetu". Svi nai
doivljaji kao i interpersonalni odnosi preplavljeni su opaajem, doivljajem i vrednosnom oce-nom nae telesnosti.
U tom somatoperceptivnom kompleksu posebno se istiu doivljaji unutranjosti tela. U analizi i empirijskom
istraivanju Fisher je izdvojio tri aspekta individualne razlike: opaaj, granice tela i diferencijalnu osetljivost.
Meu ljudima postoje velike razlike u osetljivosti tela i svesti o telu. Ovu pojavu Fisher je istraio tehnikom
istaknutosti delova tela". Tehnika je grafikog karaktera i sastoji se od sheme kao to je ona koju upotrebljavaju
neurolozi za obeleavanje poremeaja senzorike. Svoja istraivanja Fisher je zavrio zakljuivi da se razlike meu
pojedincima sastoje u strategiji proirenja ili suenja svesti o telu. Mada se obe strategije mogu objasniti kao nain
kontrole tela, efekti su razliiti. Dok se kod jednih pojavljuje natprosena osetljivost i svest za zbivanja u telu, kod
drugih je ta svest suena. Spekulativno, postoji veza izmeu izbora ovih strategija" i nekih konstrukata, kao stoje
dihotomija, na ekstroverziju i introver-ziju i represiju ili intelektualizaciju.
Odreene sheme ili predstave sopstvenog tela pretpostavljaju, bar donekle, odreenu granicu. U tom pogledu nema
razlike izmeu opte predstave o Ja i predstave o telesnom Ja. Ista je situacija i ako se koncept telesnog Ja odreuje
preko drugog, naprimer, u meuljudskom opaanju ili naunom izuavanju. Sve stoje do sada o tome poznato
ukazuje na znatne izmene u pogledu otrine opaanja granice telesnog Ja zavisno od uzrasta, stanja svesti i
odreenih psihofannakolokih i psihopatolokih stanja. Mnogi eksperimenti kao i opisana lina iskustva ukazuju na
labavljenje i gubljenje granice telesnog Ja u stanjima izazvanim halucinogenim drogama. To potvruje tesnu vezu
izmeu granice telesnog Ja, i stanja svesti. Meutim, ma koliko daje ovaj problem provokativan, on je vrlo teak za
egzaktno ispitivanje i ocenjivanje. Osnovni razlog za ovu tekou lei u injenici to se, bar do sada, nije uspelo u
formiranju pogodne tehnike za prouavanje granice. Fisher i sam podvlai da nije u tom pogledu postigao vidan
uspeh. Za sada se granica telesnog Ja uglavnom procenjuje uz pomo klasinih tehnika, odnosno nekih modifikacija
u obradi Machowerove i Rorschachove tehnike. O drugim tehnikama za procenu granice telesne sheme" bie reci
kasnije.
Treu dimenziju predstave o telu, po Fisherovom miljenju predstavlja diferencijalna osetljivost delova povrine
tela. Ona se ne podudara sasvim sa rasporedom ulnih elija po povrini koe. Na osnovu svojih prouavanja Fisher
je zakljuio da je predstava mape tela" delimino promenljiva a delimino konstantna. Napetost koju oseamo,
ivost i znaaj pojedinih regiona tela variraju. Ova varijacija intenziteta ivotnosti odreenih zona u ii svesti

nastaje zavisno od unutranjih stanja organizma ili od akcije u koju se osoba ukljuuje. Meutim, i pored ove
promenljivosti znaaja, postoji i neka relativna konstanta u rasporedu vanosti koju oseamo prema pojedinim
zonama nae mape tela", istie Fisher. Za izuavanje ove dimenzije Fisher je konstruisao poseban upitnik koji je
nazvao
393
Upitnik koncentracije na telo". Primenom ovog samoopisnog instrumenta dobi-jeni su rezultati koji ukazuju na to
da se zona na mapi tela" razlikuje u intenzitetu i ivosti, da su neke zone ee na vrhu, a druge na dnu rang-liste, i
da postoje neke zone koje su skoro neprisutne u svesti, neka vrsta ,,nemih zona". Poseban znaaj u interpretaciji
dobijenih nalaza Fisher je pridao najaktivnijim zonama. Ove hiper-aktivne zone predstavljaju prave generatore
senzacije. Po svom znaaju one su izuzetne i vrlo je verovatno da se preko njih odvija i organizacija celokupne mape
tela u pojedinim fazama razvoja, kao i dopunska regulacija interpersonalnih odnosa, pre svega pribliavanja i
odbijanja kontakta sa drugim osobama. Mada su Fisherov jezik i metod rada razliiti od psihoanalitikog, nije teko
prepoznati znaajnu slinost izmeu njegovih interpretacija dobijenih nalaza i psihoanalitike teorije o dominantnim
zonama.
Fisherov pristup je pre svega istraivaki. Mada je on dao i iscrpan pregled teorijskih doprinosa drugih i napravio
pokuaj nepristrasnog sintetizovanja, pravu veru je ukazao samo proverljivim i dokazivim podacima. Fisherov
metodoloki doprinos je znatan. U celini, on je najsistematiniji istraiva ovog pitanja u poslednjoj dekadi. Iz
njegovih rezultata proizlazi da su najvanije dimenzije konstrukta telesno Ja": strategija svesti o telu, kvalitet
granice i selektivna koncentracija svesti na pojedine zone mape tela". Pored ove tri postoje i druge dimenzije, ali su
one, po Fisherovim merilima, manje vane. U te sekundarne dimenzije telesnog Ja spadaju: opaaj veliine svog
tela, dopadljivost (seksepil) i odnos prema idealnom enskom, odnosno mukom telu.
U toku svojih prouavanja Fisher je uporedio razliite mere i ustanovio da su one u slaboj vezi. Izuzetak ini Upitnik
koncentracije na telo. Osobe koje su na ovom upitniku pokazale najveu usredsreenost na lea imale su, prema
drugim merenjima, natproseno izraene analne crte karaktera. Nepovezanost nalaza na razliitim instrumentima
kojima je procenjivan konstrukt telesnog Ja, Fisher je prikazao kao dokaz da su sve te mere nezavisne i da su
neophodne ako elimo integralnu ocenu telesnog Ja. Ocena samo jedne dimenzije i upotreba samo jednog ili dva
instrumenta moe dati nepotpunu ili pogrenu sliku.
Za sada se ne moe dati potpuna ocena doprinosa koji je dao Fisher. Za integralni prikaz napretka u ovoj oblasti
njegov empirijsko-istraivaki rad i pristup sigurno da nisu dovoljni. Za to je potrebno poznavati i doprinos
klinikih istraivanja i iskustva psihoterapeuta. Meutim, pada u oi da je rezultat Fisherovih istraivanja unekoliko
paradoksalan. Naime, konstrukt Ja, bez obzira na pojedine aspekte, uveden je kao fenomenoloko reenje"
integracije linosti koja se kroz atomistiko teorisanje i istraivanje raspala". Sada, itajui Fishera, dolazimo do
saznanja da je fenomen Ja isto toliko molekularan" kao i konstrukt linosti. Pitanje je, naravno, da li je to stvarno ili
je u pitanju metodoloki privid, jedna vrsta metodolokog artefakta. Empirijska istraivaka mainerija uvek
obrauje ubaeni sadraj na isti nain, nezavisno od toga staje stavljeno u tu maineriju. Oigledno da izolovani rad
teoretiara, kliniara i empirijskog istraivaa ne vodi reenju problema.
Kliniko procenjivanje konstrukta telesnog Ja uglavnom se odlikuje teorijskim vezivanjem za telesnu shemu a
metodolokim za modifikovanu obradu
394
klasinih tehnika kao to su VB skala, tehnika Machowerove i Rorschachova tehnika. Iskustvo mnogih kliniara
ukazuje na moguu vezu izmeu neuspeha na subtestu sklapanje figura", na Wechsler-Bellevue skali i poremeene
autopercep-cije. Zapaeno je da se kod osoba koje su sklone manifestacijama kliniki dijag-nostikovanim kao
depersonalizacija, hipohondrinost i paranoidnost znatno uestalije nego kod drugih grupa bolesnika javljaju
neoekivano niski rezultati na subtestu sklapanje figura". To zapaanje je u vie istraivanja provereno. Rezultati
su preteno pozitivni i potvruju verovatnou povezanosti neuspeha u sastavljanju ljudskih figura sa telesnom
shemom. U interpretaciji uinka na VB skali mnogi praktiari polaze od toga da je ova pretpostavka dokazana.
Neuspeh na sklapanju figura" oni interpretiraju kao poremeaj telesne sheme.
Machower-tehnika se takoe koristi za eksploraciju ouvanosti granica telesnog Ja. U sklopu baterije koju
primenjuje Lurija, nalazi se i zadatak crtanja ljudske figure. Ovaj test je uveden jer je Lurija zapazio da se kod
modanih oteenja, koja su propraena poremeajima orijentacije i lokalizacije tela u prostoru i senzacija u i na
telu, javlja deformacija crtea ljudske figure. Machower--tehnika je takoe izvor informacija koje se interpretiraju
konstruktom telesne sheme. Veoma grubi ispadi u pogledu prikazivanja ili izostavljanja udova i glave uzimaju se
kao glavni pokazatelji. Prekidi linije koja zatvara crte tumai se poremeenim granicama telesne sheme. U
klinikoj praksi koristi se naizmenino koncept sheme tela" i ego kao okvir tumaenja poremeaja crtea ljudske
figure. Ovako slobodno zamenjivanje termina ukazuje da mnogi kliniari ne prave veliku razliku izmeu ega i
telesne sheme.
Rorschachova tehnika je univerzalni kliniki instrument, to se potvruje i u odnosu na eksploraciju poremeaja
telesne sheme. Fisher i Cleveland (1958) su primenili poseban nain obrade odgovora koji se sastoji u tome to se
odgovori na Rorschachovoj tehnici, prema sadraju koji je dat, razvrstavaju u dve klase. U jednu klasu se uvrtavaju
odgovori koji se odnose na predmete ili pojave sa jasnim, vrstim i odreenim granicama (kua, eir, kornjaa), a
klasa ima naziv ograda" (barijera); u drugu se svrstavaju pojave nejasnih, rastoenih ili probijenih granica (oblak,
pesak, slomljena lobanja), a klasa se naziva prodor" (penetracija). Iz odnosa broja takvih odgovora na
Rorschachovoj tehnici, uz pomo posebne, empirijski odreene formule, izraunava se indeks prepreka - prodor"

(indeks barijera - penetracija). Ovaj indeks, po miljenju Fishera i Clevelanda, povezan je sa ouvanou granice
telesne sheme. Provera na klinikim grupama pokazala je da indeks BP ne diskriminie normalne i neurotine, ali da
dosledno izdvaja shi-zofrene, po visokom indeksu prodora.
Ima mnogo duhovitih pokuaja da se proceni telesna shema. Veina ovih tehnika operie testovnim materijalom koji
prikazuje ljudsko telo. Rowe i Caldwell su konstruisali Test somatske apercepcije", koji se sastoji od slika iz
Sheldonove zbirke somatotipova i specijalne instrukcije, odnosno zadatka. Od ispitanika se trai da razgledaju
sedam osnovnih somatotipova i da nau somatotip koji, po njihovom opaaju, predstavlja njihovo telo najvernije,
kao i somatotip koji im je najmanje slian. Ovi odgovori se uporeuju sa somatotipskim testom, koji se izvodi po
Sheldonovoj tehnici i koji pokazuje faktiku telesnu konstrukciju u momentu
395
ispitivanja. Iz uporeenja opaaja svoga tela i snimka tela izvodi se ocena tanosti predstave o sopstvenom telu.
Ovaj nain procene samoopaaja telesnog izgleda veoma je prihvatljiv i daje neke mogunosti za eksploraciju ove
dimenzije Ja. Meutim, ostaje otvoreno pitanje ta se time stvarno zahvata? Malo je verovatno da se ovim zahvata
telesna shema u izvornom, Schilderovom smislu reci. Isto tako, malo je verovatno da ovaj koncept iscrpljuje sadraj
koncepta telesnog Ja bilo u teorijskom smislu bilo u individualnom, fenomenolokom. Ipak, vredelo bi nastaviti ovo
istraivanje, jer se metodoloki izdvaja od ostalih.
U istraivanju shizofrenije koje je izveo Weiner (1966), primenjena je suena baterija u sastavu: WAIS,
Rorschachova tehnika i Machower-tehnika. Weiner je pre toga odredio konstrukt shizofrenije stavljajui u prvi plan
poremeaj ega i telesne sheme. Ove tri tehnike koriene su uobiajeno, ali su uvedeni modi-fikovani postupci
procene pojedinih aspekata ega i telesne sheme. Ovaj baterijski pristup nije dao nita novo to bi nadmailo
mogunost pojedinanih tehnika. Osnovni problemi ostali su otvoreni. To se podjednako odnosi na integraciju baterijski prikupljenih, heterogenih podataka, kao i na teorijsku interpretaciju. Ovakav nain rada moe pomoi
dijagnostiarima kao uzor i kao inspiracija za sastavljanje elokventnih pismenih analiza. Dokazivanja su, naravno,
kazuistika, redaju se sluajevi jedan za drugim i dokazivanja povezanosti testovnih indikatora sa latentnim,
hipotetiko kauzalnim psihodinamikim pojavama, koje se, u ovom sluaju, tokusiraju kao ego i telesna shema.
Meutim, stare dileme ostaju. Da li je telesna shema jednodimenzionalna ili viedimenzionalna, koje su njene
dimenzije i koja tehnika zahvata koju dimenziju? Najzad, moemo se pitati da li ova sloena procedura i
instrumentarijum daju efekat koji je proporcionalan ulaganju, i da lije to to saznajemo vie nego to nam ispitanik
moe neposredno sapptiti, pod uslovom da ga pitamo u pravo vreme i na pravi nain. Klinika ispitivanja nas
uveravaju daje koncept telesnog Ja sloen i nedovoljno jasno odreen u odnosu na druge, kao, npr., telesnu shemu i
donekle ego. Meutim, nije samo teorija problem, ve je i metodski pristup krajnje raznolik, neobjedinjen i neispitan
u pogledu meusobnih odnosa.
Psihoterapija je akcioni finale svih napora koje dijagnostiar ulae u svoj plan, obradu i interpretaciju sluaja.
Jednom reju, dijagnostika je u funkciji terapije, a jedno i drugo slue bolesniku. Ovako posmatrano stie se utisak
da se dijagnostika vezuje za psihoterapiju, sa gledita korisnosti, jednosmernom vezom. Taj utisak je u sutini
pogrean. Mada se u uvodu veine psihodijagnostikih tehnika obino naglaava njihova povezanost sa teorijom, to
je potrebno ali veinom nestvarno, prava veza treba da postoji sa terapeutskom akcijom. Ta veza se hipotetino
odreuje tvrdnjom daje teorija zajedniki imenitelj i dijagnostici i terapiji. Ako ove odnose posmatramo onako kako
se dogaaji odvijaju, onda emo konstatovati da psihoterapijska praksa i razmatranja veoma utiu na psihodijagnostiku. Taj uticaj nije ba tako indirektan kao to se prikazuje i ne odvija se posredstvom velikih teorijskih
sistema. Naprotiv, puno sitnih otkria novih formulacija i nepotpunih generalizacija, do kojih dolaze terapeuti,
preplavljuje privatnu teoriju linosti" sa kojom se slue dijagnostiari. U obliku interpretacije testovnih
396
rezultata ovi koncepti se vraaju psihoterapeutima, tako se zatvara krug i obrazuje jedna vrsta verifikacije"
izvedene iz prakse. Psihoterapija je veoma stimulativna aktivnost koja neprekidno rada nove formulacije i koncepte.
Za razliku od psihoterapije, dijagnostika je statina i konzervativna. Produktivnost za terapiju relevantnih testova i
drugih tehnika daleko zaostaje za produkcijom konstrukata psihoterapijskog porekla. Ova disproporcija se razreava
ve poznatim postupkom: razvlaenjem interpretacijske mree, obogaivanjem interpretacijskog sistema i
uvoenjem novih skala procene koje se popunjavaju modifikovanom interpretacijom klasinih testova. Ovo je
objanjenje opstanka klinikih tehnika koje po pravilu dobijaju loe validacione ocene prema konkretnim i
izolovanim kriteriju-mima (Rorschach, Machower, TAT, TNR).
Psihoterapijska scena iz sedamdesetih godina odlikuje se potiskivanjem u drugi plan rivaliteta psihoanalize i terapije
ponaanja i pojavom niza novih i uih terapijskih metoda. Za nae razmatranje znaajne su one nove psihoterapijske
metode koje su znatnu panju obratile konceptu Ja i telesnog Ja. Nove metode, kao to su susretanja", getalt i
frakcije sledbenika Wilchelma Reicha (1933) razvile su nove formulacije, poglede i tehnike za izazivanje pozitivnih
promena u opaanju i doivljavanju Ja i telesnog Ja. U optim crtama, teorijska nastojanja ovih kola uklapaju se u
poznatu Freudovu poruku: to je bilo Id neka bude Ego." Razlika je u tome to su koncepti Ida i Ega modifikovani.
To to je za Freuda nesvesni Id za rajhijanskog terapeuta je nesvesno i umrtvljeno telo. U ovim psihoterapijskim
kolama vei znaaj se pridaje konceptu Ja koje se menja uporedo sa prpmenom opaaja i doivljaja sopstvenog
tela, dakle telesnog Ja. Vebe i zadaci koji se reavaju u grupnom radu usmereni su ka buenju umrtvljenih
oseanja, rastapanju oklopa" i obuhvatanju stvarnih telesnih zbivanja i potreba u telesnu shemu" i stvarno Ja. Na
alost, ove veoma dinamine i vitalne terapijske metode za sada nisu oformile valjane postupke za dijagnostiko
praenje promena, niti za evaluaciju kritinih promena.

397
XVII. PROJEKTIVNE TEHNIKE
Pojava projektivnih tehnika omoguena je istorijski sinergetskim delo-vanjem dve vrste faktora. Prvi faktor je
razoaranost psihologa tehnikom upitnika i inventara. U potrazi za naunim metodom eksploracije linosti psiholozi
su ignorisali intervju a oberuke prihvatili Woodworthov model samoopisnog surogata psihijatrijskog intervjua. Taj
upitnik je imao formalne odlike instrumenta, mogao se obraivati statistiki i bio je prividno objektivan. Kada je u
posleratnoj eri dvadesetih godina dolo do inflacije upitnika, ali i sukcesivnog porasta primene kontrolnih
ispitivanja, otkriveno je da vrednost upitnika suvie zavisi od motivacije ispitanika. Drugi faktor eksplozije
projektivnih tehnika je prodor psihoanalize i uopte filozofije iracionalizma. Pojava Rorschachove tehnike i TAT
prihvaena je kao mogue reenje metodoloke krize u psihodijagnostici tridesetih godina.
Ubrzo je oko Rorschacha i TAT-a stvoren niz tehnika sa njima slinim svojstvima. Stvoreno je neto novo pod
imenom projektivnih tehnika. Kada govorimo o projektivnim tehnikama, mi podrazumevamo postojanje zajednikih
elemenata koji ih vezuju u neku vrstu jedinstva. Napominjemo da Rorschach nije uopte pominjao termin projekcija
a i Murray nije predstavio svoju tehniku pod takvim nazivom. Tek 1937. godine Frank daje formulaciju poznatu kao
projektivna hipoteza", koja je usvojena kao opti, zajedniki naziv ele klase ovih instrumenata.
Ljudi suoeni sa nedovoljno odreenim fenomenom (u smislu kriterijuma konvencionalnosti, konsenzualnosti ili
odreenosti broja alternativa) moraju na neki nain da prevaziu tu neodreenost (horror vacui) a to ine
osmiljavajui je. U tom procesu osmiljavanja neodreenog oni se oslanjaju na dominantne sklonosti u svojoj
linosti. Uobliavajui neuoblieno, ovek daje stimulusu svoj sopstveni lik". To je otprilike slian proces kao to
je stvaranje mitologije ili mitova uopte. (Tako je i biblijski Bog stvorio ljude po svom obliju, to jest vie versa.)
Projektivne tehnike kao zasebna grupacija instrumenata stvorene su postepeno, poev od dvadesetih godina prolog
veka, a dostigle su svoj ekspanzioni maksimum pedesetih godina. Od tada jaa kritiki odnos prema njima, to
dovodi do zaustavljanja njihove popularnosti.
Moe se rei da projektivne tehnike predstavljaju labavo organizovanu grupaciju psiholokih instrumenata. Sve njih
povezuju pet momenata:
1. svojstva stimulusa (relativna neodreenost),
2. otvoreni sistem izbora odgovora (invencija umesto selekcije),
3. podsticanje spontanosti i slobode (regresije),
4. teorija projekcije, odnosno teorija testovnog ponaanja i
398
5. psihodinamika teorija kao interpretacijski okvir vantestovnog ponaanja.
Svojstvo stimulusa veine projektivnih tehnika po ugledu na Rorschacha i TAT, odlikuje se veim ili manjim
stepenom neodreenosti. Neodreenost je cri-teria specifica projektivnih instrumenata. Ona je dodatno pojaana
vrstom instrukcije koja ispitanika upuuje na sebe samog, ohrabrujui u njemu potrebu za spon-tanou,
izraavanjem svoje linosti i kreacijom. Dimenzija neodreenosti se smatra za izum koji omoguava zaobilaenje
konvencionalnih, razumskih formi a istovremeno i put komuniciranja sa nesvesnim ili autentinom linou".
Sistem izbora odgovora na projektivnim tehnikama, za razliku od upitnika i inventara, otvoren je, tj. inventivnog je
tipa. Zadatak upuuje ispitanika na aktivno prevazilaenje nadodreenosti stimulusa, odnosno na traenje strukture.
Odgovor ispitanika je strukturisanje neega to nema strukturu analognu fizikalnim pojavama koje ljudi sreu u
prirodi ili koje proizvode radi svojih potreba (sa izuzetkom savremenih umetnikih dela). To se odnosi na
Rorschachov test, dok za ostale projektivne stimuluse struktura podrazumeva konsenzualnu odreenost socijalnih,
interpersonalnih i individualnih psiholokih oblika ponaanja. Instrukcija posebno podvlai da izabrani odgovor ne
podlee uobiajenoj semantikoj evaluaciji (tano - netano, lepo - runo). Naravno, veliko je pitanje koliko je ko
sposoban i voljan da se izloi i takvom ispitivanju. Drugim recima, za projektivnu test-situaciju poeljno je spontano
i angaovano ponaanje. Za razliku od upitnika, gde ispitaniku nameemo disciplinovanu ulogu i zatvoreni niz
alternativa (tano -netano), preputajui mu samo in izbora, pri emu on svakako uzima u obzir i svoju procenu
namene pitanja", u projektivnoj test-situaciji ispitanik ima vie slobode u izboru forme i sadraja eksponovanja. On
se nalazi pred stimulusom koji mu daje minimum oslonca za orijentaciju ali koji ga na niz naina provocira, uznemirava, stimulie, inhibira ili plai. Da bi dao odgovor, ispitanik mora u vrlo kratkom vremenu da odredi stimulus,
da pronae alternativu odgovora, da oceni posledice, da izvri izbor, tj. da izrazi svoje opredeljenje! Ceo taj proces,
kako sa gledita priprema (miljenja) tako i sa gledita sadraja odgovora, predstavlja strukturisanje.
Teorijski okvir interpretacija za sve vrste projektivnih tehnika zajedniki je utoliko to je vezan za psihoanalizu ili
njene derivate. Na prvi pogled veza izmeu projektivnih tehnika, s jedne strane, i psihoanalize, s druge, takva je da
pomiljamo na pravu teorijsku zasnovanost tih instrumenata. Dodue, sve projektivne tehnike tumae se
psihodinamikim konstruktima kao to su nesvesno, objektne relacije, ego odbrambeni mehanizmi, libidozni i
agresivni impulsi, identifikacioni odnosi i slino. Meutim, ova veza je sasvim hipotetina, jer niti projektivne
tehnike mogu dokazati realnost psihodinamikih postavki, niti korienje ovih konstrukata u svojstvu eksplanativnih
postavki dokazuje validnost projektivnih tehnika. Meusobni odnos tehnike i konstrukata je aprioristiki,
funkcionalan ali ne i nuan. U krajnjoj liniji, psihodinamike teorije nisu ni nastale na osnovu podataka projektivnog
test-ponaanja. Psihoanalitika teorija se njima koristi u tumaenju vantestovnog ponaanja i razvoja linosti.
399
Za tumaenje testovnog ponaanja kao posebnog sluaja ponaanja uopte potrebna je zasebna vrsta teorije. Naime,
klasina testovna teorija, izgraena na iskustvima konstruisanja psihometrijskih tehnika (testova inteligencije,

upitnika i inventara) nije podesna za tumaenje projektivnog test-ponaanja. Otud se kao preka potreba namee
stvaranje posebne teorije testovne projekcije. Bez takve teorije ne bismo mogli povezati optu psihodinamiku
teoriju sa mnogodimen-zionalnim test-ponaanjem.
TEORIJA PROJEKTIVNOG TEST-PONAANJA
Teorija projekcije u savremenoj psihologiji linosti potie od Freuda (Neuroza straha, 1894). Projekcija je u toj
teoriji opisana kao sloeni psiholoki manevar kojim se ego brani i oslobaa od pritiska odnosno navale anksioznosti
koja preti da je poplavi. U pozadini ove ugroenosti krije se impuls iji bi prodor u svest, uz pratei doivljaj
sopstvenosti, doveo do raspada slike o sebi. Pred ovom opasnou ego pribegava sloenom manevru koji dovodi do
eliminacije oseanja unutranje ugroenosti, odnosno do redukcije anksioznosti. Funkcija mehanizma projekcije
moe se videti iz sledeeg primera: Mukarac, srednjih godina, iznenada se suoava sa homoseksualnim impulsom.
Kada bi taj impuls bio svestan i prihvaen, onda bi verbalizacija glasila ,,ja ga volim". Ima i takvih koje ni impuls ni
prihvatanje ne bi ugrozili, ali ima i takvih za koje bi svest o takvim eljama bila katastrofalna. Ako je
homoseksualnost nespojiva sa ja, onda ego-sistem najpre pribegava mehanizmu reaktivne formacije. Pod dejstvom
reaktivne formacije prvobitni impuls ,,ja ga volim" pretvara se u svoju suprotnost: ja ga mrzim". Meutim,
neutralizacija opasnosti koja se ovim manevrom postie nije uvek dovoljna (esto jeste). Kao dodatna mera
obezbeenja javlja se zamena ja-on, to jest projekcija". Ova zamena se javlja izmeu ugroene osobe (ja) i jedne
druge (on) koja i nehotice postaje persekutor ili imaginarni incijator maskiranih namera.
Ako analiziramo ovaj model projekcije, onda dolazimo do nekoliko vrlo znaajnih implikacija. Pre svega, mora se
pretpostaviti kao preduslov projekciji da je formirano ja i idealno ja, a u krajnjoj liniji i super ego. Zatim moramo
pretpostaviti da su izvesne potrebe linosti potisnute, ali sa nedovoljnim uspehom. U ovom modelu odbrane od
anksioznosti sreemo se dva puta sa manevrom izvrtanja ili zamene. Prvi put se manevar izvrtanja odvija
semantiki, unutar linosti impuls se ne negira ali simbolizacija prima karakter svrsishodne greke" (ljubav =
mrnja). Drugi put se izvrtanje javlja u dijadnoj, interpersonalnoj relaciji, putem zamene ja-on. Ni ovoga puta motiv
se ne ignorie, relacija je doivljena kao veoma vana, vrua", pasionirana. Sutina projekcije je u tome da se
unutranja drama eksternalizovala a rascep linosti je izraen podelom na dve uloge: rtvu i progonitelja. Projektivni
mehanizam pretpostavlja da je ispitanik osoba sa imaginacijom ili sklona intelektualizaciji, jer se itav manevar
izvodi na nivou mentalnih operacija. Najzad, nuna je pretpostavka da projektor" ima slabe kontakte, da mu je test
realnosti deficijentan.
400
U vreme kada je Frank (1965) formulisao projektivnu hipotezu, izgledalo je sasvim opravdano da se projektivne
tehnike spekulativno povezu sa psihoanalizom kao referentnom teorijskom osnovom. Isto tako, i model projekcije
kao mehanizma odbrane mogao je da se prihvati kao prikaz operacija koje se, u veslakim uslovima testiranja,
odvijaju na principu zamene. Projektivni testovi su, u takvom svetlu, bili izjednaeni sa aparatima koji izazivaju
eksperimentalnu paranoinost". Privlanost ove ideje je oigledna. Ako bi ona bila potvrena, onda bi projektivne
tehnike bile instrumenti izvedeni iz psihoanalitike teorije preko projek-tivnog modela kao posrednika.
Protiv izjednaavanja pojmova testovne i odbrambene projekcije najotrije se izjasnio Murray (1938). On je uporite
za svoj kritiki stav naao u Freudovom konceptu projekcije, koji je paljivo analizirao.
Osoba kod koje se javlja projekcija kao odbrambeni mehanizam ima potpuno poverenje u svoje intelektualne
sposobnosti i uopte u sebe. U skladu s tim, ovakve osobe prihvataju svoje opaanje i sudove, koje kliniari ocenjuju
kao rezultat projekcije, duboko uverene u njihovu realnost i istinitost. Mnogobrojni argumenti, kojima se projekcija
obino potkrepljuje, samo ilustruju stepen uverenosti projektora u valjanost svog uverenja.
Opaaji, sudovi ili prie koje ispitanici iznose na projektivnim tehnikama kao svoj odgovor" bitno se razlikuju od
odbrambene projekcije. Pre svega, istie Murray, itava konstelacija proizvoda koji se od ispitanika oekuju u testsituaciji uslovna je, proeta duhom igre ili improvizacije. Sve to ispitanik govori ili ini pretpostavlja jedno
preutno kao da . . ." odnosno tobo . . .", ukratko, ima karakter imaginamosti. U stvari, istie Murray, izmeu
odbrambene i testovne projekcije ogromna je razlika upravo u odnosu na karakter iskaza. U prvom sluaju projektor
iznosi duboka uverenja, a u drugom samo igru.
Meu neobrazovanim, priprostim ispitanicima esto se nailazi na neshva-tanje uslovnosti test-situacije. Usled toga
se oni prema stimulusu odnose sa neadekvatnim naporom i realistinou. Ova naivnost se, naravno, ne moe uzeti
kao dokaz da je projektivno ponaanje uvek isto, bilo da se javlja na testu ili u van-testovnoj, ivotnoj situaciji.
Slinu pojavu, pod nazivom gubitak distancije", opisuje i Rapaport. Ona se javlja kod poetnih ili ve razvijenih
psihoza i ispoljava se u nesposobnosti diferenciranja testovnog stimulusa od realnosti. Kod ove dve vrste ljudi, iz
razliitih razloga, dolazi do previanja bitnih razlika izmeu testovne i vantestovne situacije. Usled toga u njihovom
odnosu izostaje uslovnost i imagi-namost. Oni svoje odgovore kazuju sa ubeenjem i patetikom kao daje test, njihov
odgovor i vantestovni svet jedno te isto.
Ljudi koji su obrazovani, inteligentni i nisu psihotini pristupaju i projektivnim tehnikama sa manje ili vie slobode
ali skoro uvek svesni da se od njih trai subjektivno svedoenje. Oni su i sigurni i nesigurni. Njihova je sigurnost
utoliko vea ukoliko imaju vie poverenja u svoju imaginativnost, spontanost i kreativnost, ili barem u vrednost tih
osobina. Suprotno tome, oni su nesigurni u tanost" svojih odgovora, u realistinu podudarnost sa stvarnim
znaenjem" stimulusa. Ako dakle veruju da stimulus ima neku prikrivenu stvarnu" strukturu, oni e osta26 Psihodijagnostika
401
ti u neizvesnosti koliko su se svojim odgovorima pribliili istini". Ukoliko vie veruju u postojanje skrivenih,
optih, dakle realnih znaenja projektivnih stimu-lusa, ukoliko manje veruju u spontanost, imaginarnost i slobodu

kao stvarnosti", utoliko e podozrivije strahovati i oekivati korekcije od strane ispitivaa. Meutim, u oba sluaja
testovno ponaanje u celini, a odgovori posebno, bie dis-tancovani, odnosno nee biti izrazi duboke uverenosti
linosti u to da su dali objektivno svedoenje.
Projekcija je svojevrsna sistematska greka u ocenjivanju meuljudskih relacija. Bilo bi sasvim logino da dijagnozu
projektivne ego-odbrane postavljamo na osnovu prouavanja interpersonalnih odnosa i socijalne percepcije. Dodue,
u najmlaem uzrastu, kada se prvi put javlja zametak" projekcije i introjekcije, u vezi sa hranjenjem, projektivna
relacija nije uspostavljena izmeu dve linosti nego izmeu bebe i hrane. Meutim, kod odraslih ljudi osnovne
relacije obuhvaene projektivnom odbranom uvek se odnose na ljude. Sa tog stanovita gledano, projekcija je
sistematska greka u opaanju i tumaenju interpersonalnog polja pod neposrednim uticajem izvrnutog opaanja
sopstvenih potreba.
Ovaj aspekt odbrambene projekcije sasvim pristaje uz neke projektivne tehnike kao to je, na primer, TAT. Naime,
stimulus je kod TAT-a interperso-nalno polje, to bi moglo da poslui za ispoljavanje sistematske greke" tipa projekcije u opaajima linosti i tumaenju relacija. Meutim, navodi Murrav, postoji bitna razlika u pogledu
uverenosti izmeu te dve vrste opaaj a, odnosno suenja. Pored toga, ima jo jedan prigovor. Testovna projekcija
nije, i ne mora biti, vezana za ljudske figure ili interpersonalne relacije. To potvruje najznaajniji test iz ove grupe:
Rorschachova tehnika, kao i neke druge, na primer, Loewenfeldov mozaik--test ili projektivistiko tumaenje
Benderovog vizuomotomog getalt-testa i drugi.
Sklonost ili namera koju projektor prepoznaje u centralnom partneru ili kod nekolicine partnera ima dve bitne
odlike: prvo, ova je sklonost preuveliana ili fiktivna (prema uvidu tih osoba i po konsenzualnom kriterijumu), i
drugo, ona predstavlja potisnutu komponentu linosti projektora.
Odbrambena projekcija se moe podeliti na nesvesni sadraj, koji obuhvata jedan neprihvatljivi motiv, i na isto tako
nesvesnu operaciju neutralizacije anksioznosti. Naravno, ukoliko se ova operacija ustali, onda postoje uslovi da se
restrukturie itava linost. Umesto oseanja krivice formirala bi se konstelacija rtve okolnosti", martira ili heroja.
Meutim, mehanizam projekcije moe da se javi iako osoba ne predstavlja pravu projektivnu linost" (paranoidnu
linost).
Nepodesnost modela projekcija kao odbrane za tumaenje testovne projekcije vidi se i u ovoj stvari. Naime, odbrana
projekcijom podrazumeva aktivnost jednog snanog impulsa linosti, dok na projektivnim tehnikama otkrivamo
vei broj motiva. Nije samo sadrina testovne projekcije u pogledu broja eksponovanih motiva drugaija nego je
teko poznati u njima neki dominantni. Projektivne tehnike ne registruju samo kardinalne motive ve i neke slabije,
periferne, koje verovatno ne bi ni pokrenule odbranu putem projekcije. Najzad, ne postoje nikakvi dokazi da su
osobe sa odbrambenim mehanizmima projekcije produktivniji, bolji
402
ispitanici na projektivnim tehnikama nego osobe'koje nisu sklone toj vrsti ego--zatite.
Sadraj odbrambene projekcije je impuls koji mora ostati nesvestan, potisnut, zato to je inkompatibilan sa ja i
usvojenim sistemom vrednosti. S druge strane, zbog toga to je ovaj impuls delimino savladao potiskivanje, linost
pribegava dopunskoj odbrani mehanizmom projekcije.
Ova karakteristika odbrambene projekcije samo je delimino svojstvena testovnoj projekciji. Dodue, moramo
prihvatiti da je sadraj testovne projekcije takode potisnut. Meutim, stepen potiskivanja moe biti srazmerno nizak.
Zato nije retkost da ispitanik, ako je normalan, inteligentan i obrazovan, u toku rada uvidi
0 emu se radi. On e otvoreno rei: Pa ja ovde priam o sebi!" Nimalo ne iznenauje stoje Allport (1965) tvrdio da
se projektivnim ispitivanjem normalnih do-bija manje-vie isto to i neposrednim pristupom, samo ako su subjekti
motivisani.
Ne moe se bez rezerve prihvatiti tvrdnja da je sadraj projekcije uvek nesvestan, potisnut i da opasno ugroava
integritet linosti. Drugim recima, ili emo prihvatiti daje ova postavka tacna, ali u tom sluaju moramo jasno
razdvojiti odbrambenu projekciju od testovne, ili emo tvrditi da ova postavka nije tana, odnosno nije potpuno
tana. Postoji mogunost da sauvamo vezu dve vrste projekcije ako pretpostavimo da su one u istoj dimenziji i da
se razlikuju samo u ste-penima potiskivanja sadraja i stepenima pretnje tih sadraja integritetu linosti.
Nama se ini da je posredi nesporazum, da je napravljen pogrean pokuaj substituisanja dva modela, zbog istih
naziva.
Svrha odbrambene projekcije jeste da ouva samopotovanje linosti, u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti,
redukuje anksioznosti, oseanje krivice,
1 u krajnjoj liniji da sprei dezintegraciju linosti.
U pogledu svrhe teko bi bilo izjednaiti odbrambenu projekciju sa projek-tivnom. Moemo lako pretpostaviti daje
osoba koja se brani projekcijom u ovome nala smirenje i izlaz iz konfliktne situacije. Ona je prisiljena da neto
preduzme protiv inkompatibilnog impulsa. A kako je u tom pogledu sa testovnom projekcijom? Mada test-stimulusi
mogu na neki nain da pobuuju potisnute motive, ipak nam se ini da prinuavanje na projekciju" nije unutranje
nego, naprotiv, spoljanje. Drugim recima, ispitanik odgovara na zadatke projektivne tehnike zbog toga to ispitiva
to od njega trai. Mogli bismo rei daje u jednom sluaju ja u poloaju odbrane, a u drugom u poloaju povinovanja
zahtevu autoriteta.
ta bi se desilo kada bi se linost usprotivila svom projektivnom ponaanju, kada bi se odluila da se suoi sa sobom
po bilo koju cenu i kada bi uspela da se uzdri od takve odbrane. Naravno, ne moemo tano znati ta bi se desilo,
ali po teoriji moemo oekivati teak nastup anksioznosti, krizu ja i padanje u jedno alarmantno stanje. A ta bi se
desilo kada bi neki ispitanik odbio da se projektuje" na projektivnoj tehnici? Ako i pretpostavimo daje kod takvog

negativistikog ispitanika, kakvih uvek ima u nekom broju, testovni stimulus izazvao impulse koji su potisnuti,
teko je poverovati da e odbijanje da se prilagodi instrukciji i dovesti do pojave akutne anksioznosti i poetne
dezintegracije linosti. Naprosto suzdra403
vanje od odbrambene projekcije je pretnja elom sistemu, dok je apstinencija testovne projekcije moda i vrsta
samopotvrivanja, bar za neke osobe.
PROJEKCIJA I KOGNITIVNE STRUKTURE
Poetkom etrdesetih godina XX veka na Meningerovoj klinici u SAD Rapaport i njegovi saradnici (Schafer i Gill,
1945) zapoinju veliko istraivanje sa ciljem da provere kliniku korisnost jedne baterije testova i tehnika. Njihova
je baterija obuhvatala VB skalu, Babkok-test vizuomotornog uenja, Jungov test asocijacija, Hanfman-Kasaninov
test formiranja pojmova, Rorschachovu tehniku i TAT. Ovaj poduhvat je bio neobian iz vie razloga. Prvo, baterija
nije ukljuivala intervju, jer su sve informacije po dogovoru morale da budu iskljuivo testovne. Drugo, svi
procenjivani aspekti linosti iskljuivo su bili strukturalni, nije bilo dinamikih interpretacija koje su tako
karakteristine za psihodijagnostiku. Tree, sve ove razliite tehnike bile su ukljuene u zajedniki teorijski koncept
projekcije.
Prvo to se moramo upitati je: kako je mogue da koncept projekcije obuhvati i testove inteligencije, uenja i
formiranja pojmova? Moramo imati na umu daje ovo delo nastalo u vreme kada je projektivni pristup od mnogih
shvaen kao pozitivna antiteza statistikom mehanicizmu upitnika. Dokazujui upravo ovo Rapaport je, kao uzgred,
razvio neke vane teorijske aspekte testovne projekcije. On je poao od irokog shvatanja projekcije, odnosno od
Franka. Vodea postavka glasila je: svaka reakcija subjekta (na testovima) jeste refleksija odnosno projekcija
njegovog unutranjeg sveta. Ovu tezu danas moemo okvalifikovati kao naivnu i jednostranu.
Pozitivni doprinos Rapaporta vezan je za njegova ranija istraivanja kognitivne strukture odnosno njene interakcije
sa motivacijom i afektima. Svaki psiholoki test, bez obzira koje vrste, ukljuuje niz kognitivnih struktura. Pre
svega, ispitanik mora da opazi, diskriminie i shvati zadatak. Nakon toga, prema uspostavljenoj direkciji, on traga za
reenjima, koja nalazi ili u vizuomotornim manipulacijama ili u asocijacijama, seanju, ili, ako postojei fond ne
zadovoljava, onda u kritikom povezivanju ranijih znanja i novih elemenata. Ako istraje i anticipira neka bolja
reenja, onda se traganje produava sve dok ne iskrsne nova pojmovna integracija. Projektivne tehnike nisu
izuzetak. I kod njih se ispitanik sree sa zadatkom, to podrazumeva percepciju i diskriminaciju, direkciju traganja,
to jest asocijacije i priseanje i, najzad, pojmovno obuhvatanje stimulusa i ranijeg iskustva na apstraktnom nivou,
prema tome ceo proces se zavrava davanjem ,,projektivnog odgovora".
Prelaz sa kognitivnog aspekta test-ponaanja na projektivni Rapaport je izveo sa postavkom da su navedeni procesi
istovetni sa funkcijama ega, intraper-sonalna aktivnost ega ukljuuje kontrolu, odbranu i integraciju, dok je
ekstraper-sonalna realitetu upravljena aktivnost: kontakt (opaanje i diskriminacija), pri-lagoavanje (uenje i
formiranje pojmova) i predvianje (relacijsko miljenje). Ne postoji mogunost da se motivacioni afektivni procesi
testovno direktno ispituju mimo ego-funkcija, zakljuuje Rapaport. Samim tim projektivno test-ponaanje moemo
analizirati i interpretirati modelom ega.
404
Kljuni problem ovog poduhvata jeste odnos afekta i miljenja, odnosno interakcije unutranjih instinktivnih i
spoljanjih adaptivnih usmerenja. Ovaj delikatni problem Rapaport je pokuao da resi sa vie medijacionih
konstrukata. Uveo je, odnosno preuzeo je od psihoanalize koncept odlaganja impulsa". Testovno ponaanje je
skoro neposredno zavisno od toga koliko je subjekt u stanju da odlae impulse. To je preduslov da bi procesi
traganja za reenjem (adaptacijom) preli kroz sve vertikalne strukture od opaaja do apstraktnog pojma.
Ukoliko je ego slab i ne raspolae dovoljnom snagom odlaganja zadovoljenja impulsa, tada se u procesu traganja za
adaptivnim i konceptualno inte-grisanim reenjem javljaju kratki spojevi". Kao posledica toga nastaje podbaaj i
klijent nam daje manje vredna reenja, odgovore koji su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Analiza ovih podbaaja
prua mogunost procene slabih mesta u strukturi individualnog sluaja. No, s druge strane, velika snaga odlaganja
impulsa takoe moe da ukae na intrapersonalnu neusklaenost.
Vanu stavku posmatranja predstavlja i anksioznost. Rapaport je isticao da dijagnostika fraza;, ^^m^^mfemb^'
\ftml\mVjM je vecma\jud\, u nekoj meri i na neki nain, anksiozna. I dok opta konstatacija o postojanju
anksioznosti nita ne kazuje, dotle nauno utvrivanje delovanja anksioziteta na kognitivne procese moe da
pomogne veoma mnogo u individualnoj dijagnozi, odnosno, u krajnjoj liniji, u dijagnostici nesvesnog ega.
Detaljnom analizom procesa reavanja testovnih zadataka Rapaport je demonstrirao svoju tezu i pokazao da se kod
odreenih dijagnostikih grupa javljaju specifine manifestacije kognitivnog neuspeha. Karakteristika njegovog
modela je da se umesto klasinih mehanizama odbrane teite posmatranja premeta na ,,ego-aparat", to jest
ponaanje kognitivnih struktura, u procesu traganja za reenjem, a pod uticajem anksioznosti.
Rapaport je zastupao ego psiholoko stanovite da se testovnim putem moe zahvatiti nesvesno, ali ne u celosti. Ono
stoje dostupno testovnoj dijagnostici, to je ego-aparat", koji je delimino nesvestan, mada to ne mora ostati. To je
onaj aspekt ega koji je ekstrapersonalno orijentisan, preko kojeg se linost integrie sa realnou. Mada je time drugi
aspekt ega, kojim se klasini dinamiari radije bave, izostavljen, domet psihodijagnostike je jasno odreen. Najzad,
prueni su dokazi za dostupnost ega testovnoj eksploraciji.
PROJEKCIJA I APERCEPCIJA
Jedan drugaiji pristup pitanju testovne projekcije nalazimo u radovima Bel-laka (1950), autora istaknutih dela o
TAT. Svaka percepcija moe da se shvati kao rezultanta objektivnih karakteristika stimulusa, sjedne strane, i

karakteristika po-smatraa, s druge strane. Svaki posmatra na poseban nain iskrivljuje realnost. Ono to zanima
kliniare nije aspekt objektivne percepcije", koja je optimalno odrazila realnost, ve onaj subjektivni deo svakog
opaaja koji je jo Herbart nazvao apercepcijom. Ako prihvatimo daje objektivna realnost uniformna sama po sebi,
onda se teite interesovanja personologa prenosi na apercepciju i individualne forme distorzija opaaja, koje su
vezane za apercepciju.
405
Bellak dokazuje da su stari pojam apercepcije i noviji konstrukt projekcije u meusobnoj vezi. On iznosi miljenje
da potisnute i nesvesne potrebe aktiviraju i orijentiu apercepciju i odreuju stepen njenog uticaja na istu
percepciju". Na taj nain dobijamo stepene perceptivne distorzije. Svesti je najblii oblik distorzije tipa
senzitivizacije. Primer za to je stanje neiste savesti". Osoba koja ima oseanje krivice opaa ponaanje ljudi,
prema kojima je i njegova krivica upravljena, kao ispitivake ili pretee. U ovu klasu uvrtava Bellak i ponaanje
koje nastaje buenjem nekog nagona, na primer gladi, usled ega osoba ima utisak daje svet pun hrane i apetitnih
izazova. Sline postavke nalazimo i u eksperimentalnoj psihologiji samo u drugom okviru (Bruner i Postman, teorija
selektivne budnosti).
Dogaa se da ljudi prepoznaju znaenje svojih odgovora koje su dali na pro-jektivnim tehnikama. To se obino
dogaa kada je ispitivanje ve u toku ili je zavreno. Bellak je ovu pojavu naknadnog ukljuivanja sadraja
projekcije" u svest nazvao eksternalizacija. Naravno, tu se ne radi o posebnoj vrsti aperceptivne distorzije, ve o
takvoj linosti koja je bolje integrisana i zrelija od onih koji takav uvid ne stiu spontano ili ne mogu da steknu ni
kada im se ponudi interpretacija.
Sledeu kategoriju aperceptivne distorzije na skali stepena potiskivanja predstavlja obina projekcija. Osnovna je
karakteristika obine projekcije daje sadraj motiva potisnut ali je opaaj ostao povezan sa njim. Osoba koja je
potisnula svoje agresivne ili seksualne impulse pokazuje tipino udaljavanje od iste percepcije" ka aperceptivnoj
distorziji u kojoj se potisnuti sadraji jako nameu. Ovo je u stvari isto kao i objanjenje testovne projekcije koje je
dao Frank. Novina je u tome to se izmeu stimulusa nesvesnog odnosno potisnutog motiva i perceptivnih procesa
unosi, kao meuvarijabla, koncept aperceptivne distorzije.
Najzad, najmanje svestan oblik aperceptivne distorzije, po Bellaku, je invertna projekcija. To je, isto to i klasian
oblik odbrambene projekcije, u kojoj se potisnuti impuls prethodno reaktivnom formacijom izvre, a zatim se
zamenom ja-ti opaa kao pretnja od te druge osobe.
Ako Bellakovo teorisanje paljivije razmotrimo, dolazimo do zakljuaka da njime nismo mnogo pomerili granicu
znanja. Konstrukt apercepcije je daleko siromaniji od Rapaportovog ego-modela. Podela subjektivnih distorzija na
stupnjeve takoe nije doprinos koji stvarno olakava shvatanje testovnog ponaanja na projektivnim tehnikama.
MULTIPLI MODEL INDIREKTNE EKSPLORACIJE LINOSTI
Nedovoljno upuenom itaocu, napisi o projektivnim tehnikama sugeriu utisak o postojanju jedinstvene osnove za
ovu grupu instrumenata. Meutim, taj utisak se zasniva na prividnoj izjednaenosti termina projekcije kao
mehanizma odbrane, s jedne strane, i testovnog ponaanja naroite vrste, s druge strane. injenice, naprotiv,
pokazuju da i sami konstruktori projektivnih tehnika nisu verovali u postojanje zajednikog fundamenta. Tako se i
desilo daje svaka pojedina projektivna tehnika ,,u miraz" dobila, a kasnije i razvijala svoju, parcijalnu, projektivnu
teoriju. Nesrazmera izmeu konjukturnih pritisaka i dobre proe, s jedne strane, i sve kompetentnije kritike, s druge
strane, rezultirala je u krivulju
406
trenda koja je isprva strmo rasla, zatim je ezdesetih godina poela naglo da pada, zadravi se na nekoliko klasinih
tehnika s minimumom prinove. U poslednjih petnaest godina samo je Kahnova projektivna tehnika stekla neko
priznanje koje su Rorschach, TAT, TNR i Mahover, kao i njihove brojne modifikacije, ranije imale a zatim poele
da gube. Sve u svemu, saldo osnovnih problema ostao je nepromenjen, bez obzira na broj proizvedenih i prihvaenih
projektivnih instrumenata.
Cattell (1951) je meu prvima uspeo da sagleda neke nedoslednosti u teoriji projektivnih tehnika. Distancujui se od
projektivistikih pozicija i formulacija problema Cattel povlai novu startnu liniju. Projektivisti ele da nam prikau
da su stvorili jednu novu metodologiju ispitivanja linosti. U tom sklopu jedinica merenjaje greka koju ispitanik
naini u reavanju testovnih zadataka. Bez obzira na velike razlike u odnosu na neprojektivne tehnike, u pogledu
tipa stimulusa, instrukcije, iskaza odgovora, ocenjivanja odgovora i interpretacije, projektivne tehnike ine neke
pretpostavke koje se moraju podvesti pod teorijsku i empirijsku kritiku. Tako, na primer, projektivisti smatraju daje
svaki individualno izdiferen-cirani odgovor pogreka, a da je svaka pogreka, u krajnjoj liniji, uslovljena nesvesnim.
Ako analiziramo greke percepcije, ili mispercepcije, kae Cattell, po tome kako su nastale i ta ih je uslovilo, onda
moramo priznati mogunost raznoo-braznosti. Sasvim je prihvatljivo tvrenje da mispercepcije nastale pod
dejstvom nesvesne dinamike na kognitivno ponaanje mogu predstavljati vaan doprinos dijagnostikoj proceni
linosti. To, meutim, ne znai daje svaka mispercepcija koja se javlja na projektivnom instrumentu apriori nastala
na isti nain. Ignorisanje tih razlika samo oteava usavravanje tehnika, interpretacije i teorijske osnove.
Zanimljivo je daje Rorschach, ija je tehnika postala prototip ostalih projektivnih instrumenata, u tumaenju
percepcija sledio jedan princip koji je slian Cat-tellovom. Rorschach je bio svestan da neke greke u opaanju treba
pripisati nerazvijenim intelektualnim sposobnostima, druge nedovoljnom obrazovanju, a tree nesvesnim
konfliktima. Meutim, njemu takva divergencija nije predstavljala problem, jer on nije ni nameravao da postavi
jedinstvenu projektivnu teoriju. Najzad, za njegova ivota jedina projektivna tehnika bila je njegova.
Cattell je sistematizovao mispercepcije stvarajui tako multipli model testovnog odraza nesvesnog. On razlikuje

etiri vrste mispercepcije.

l. Naivna mispercepcija
Tvrdnje ili reenja koje neka osoba daje u testovnoj situaciji mogu da proistiu iz njenih stavova i uverenja koji nisu,
strogo uzev, nesvesni, dakle koji nisu simptomi potisnutih konflikata. Na primer, osobe niske inteligencije,
neobrazovane, koje pripadaju zaostalim sredinama i iji je pogled na svet primitivan mogu da akumuliu devijantne
odgovore, odnosno mispercepcije. Meutim, testovne greke ovakvih osoba nastaju zbog uverenja, stavova i
kognitivnog stila koji su relativno trajni, koji nisu dovoljno izdife-rencirani, a ta injenica za ispitanika nije
ugroavajua ve normalna. Naivnost je u tome to ispitanik veruje da i drugi ljudi misle i veruju to i on.
407
Implikacije ovog primera su iroke. Jasno je, da projektivno treba da predstavlja pojavu potisnutog, nesvesnog
sadraja, koji je istovremeno i individualno specifian. Sve ono to ne potpada pod teoriju nesvesnog, odnosno to
nije rezultat konflikta i potiskivanja, ne moe da se svrsta u isti red sa onim to potpada, bez obzira na slinost
testovnih efekata (mispercepcije). Ako se na projektivnom instrumentu i jave naivne mispercepcije, one moraju biti
razdvojene od drugih vrsta mispercepcija. Nema razloga da projektivne tehnike koristimo samo radi dobijanja
naivnih mispercepcija. Takve se osobe mogu bolje i ekonominije ispitati i prepoznati posmatranjem i razgovorom.
2. Autistika mispercepcija
Mispercepcije mogu da nastanu pod uticajem elja koje ispitanik svesno prihvata ili ak idealizuje. Tako, na primer,
autoritarna osoba smatra da je ljudima potreban voa". Cattell smatra da autistika mispercepcija moe biti razlog
pogrenih odgovora, ali da to ne treba svrstati u prave projekcije.
Cattell zastupa uu i specifiniju koncepciju projekcije od, na primer, Mur-raya. Ovaj drugi izriito navodi da TAT
moe da odraava, pored strahova i konflikata, i elje. Tano je da nerazgranienost onoga to moe biti sadraj
projek-tivnog tipa percepcije unosi mnoge zabune. Tako klini'ari imaju tekoe u interpretaciji TAT-a i crtea
ljudske figure, jer ne mogu samo na osnovu odgovora da odrede da li je testovni produkt odraz elja ili odbaenih i
potisnutih potreba. Za projektiviste je injenica da elje mogu dovesti do mispercepcije predstavljala dokaz
ispravnosti projektivne hipoteze. No, u stvari, Cattell je u pravu to odvaja konfliktne i nekonfliktne elje vezujui
pravu projekciju za koncept nesvesnog konflikta. Pa ipak, ovome treba dodati da se ovaj konfliktni koncept"
mispercepcije ne podudara sa Rorschachovim, koji je aktuelne konflikte i njihov nadraaj smatrao drugorazrednim
determinantama projekcije. Nasuprot konfliktnom konceptu, on je zastupao gledite da ispitanik projektuje strukturu
svog unutranjeg sveta, u kojem su nesvesni konflikti u nekoj meri vani ali nisu najvaniji. Oni su verovatno
razvojno uticali na unutranji univerzum", ali i u tome nisu bili jedini. Linost je vie nego nesvesni konflikt, a
Rorschach zahvata unutranji, intimni getalt doivljavanja sebe u totalitetu koji se diferencira prema strukturi
linosti. Moda bi ovaj sukob mogli da resimo uvoenjem distinkcije projekcija - ekspresija". Cattellov konfliktni
koncept potpao bi pod projekciju, dok bi Rorschachov strukturalni koncept, kao odraz stila linosti, bio podveden
pod ekspresiju.
3. Mispercepcija usuglaavanja sa afektom
Meu dokazima koje je naveo Murrav da bi dokazao da TAT odraava nesvesne afekte nalazi se opis devojica koje
su, nakon sluanja stranih pria pred spavanje, sledeeg dana izmenile prethodno date prie unosei u njih vie
elemenata straha. Naravno, tu nema mesta tumaenju u smislu naivne mispercepcije", jer nije u pitanju pogled na
svet kao odrednica opaaja. Afektivno stanje je relativno kratkotrajno unutranje iskustvo. Takoe je neosnovano tu
vrstu mispercepcije objanjavati principom ispunjavanja elja", kao to inimo u okviru autistike deformacije
opaaja.
408
Nasuprot tim vrstama mispercepcije, Cattell predlae treu formu, koju naziva press compatibilitv". Za nju je
karakteristino da se opaaj usaglaava sa afektivnim stanjem posmatraa uglavnom nesvesno, i tim vie to je
situacija otvorenija za takvu alternativu.
Moe se postaviti pitanje kojim se mehanizmom formira mispercepcija usaglaavanja s afektom i staje motiv toga?
Mehanizam formiranja ovakve mispercepcije moe se uklopiti u obrasce koji su poznati a koji tumae povezanost
opaaja, kao autonomne funkcije linosti, sa apercepcijom". Odvajkada se zna da depresivnim ljudima svet izgleda
crn", a euforinim ruiast". Razlog toj pojavi je potreba za konzistencijom. Ova potreba se pripisuje egu. Ego je
instanca koja nesvesno osigurava konzistenciju svih sadraja koji su simbolizovano ukljueni u iskustveno polje.
Poto je nekonzistentnost pretnja, ona se pre ili posle trans-formie ili eliminie potiskivanjem. Ukoliko je
mispercepcija usaglaavajueg tipa jedna od operacija ega, onda se moemo pitati da li je to prava projekcija"?
Cattel je zastupao gledite da pogrean opaaj (mispercepcija) koji je nastao usled usklaivanja sa pritiskom" (press
compatibilitv) nije prava projekcija. Pod tim nazivom on podrazumeva opaanje osobe u jakom afektu koji se
odraava u opaanjima. Mada je opaanje ovakve osobe pristrasno i zato pogreno (mispercepcija) Cattell ga ne
uvrtava u projekcije zato to je osoba svesna svog afekta. Za Cattella kriterijum projekcije nije spoljanji efekat
nego je to potiskivanje i pojava potisnutog u sadraju opaanja ili u formalnoj nepravilnosti opaanja.
Ovakvim shvatanjem Cattell testovnu projekciju poistoveuje sa mehanizmom ego odbrane. Mi znamo da postoji
mogunost da testovnu projekciju pos-matramo ire kao ego funkciju, (Rapaport, 1945). Teko da se moemo sloiti
sa miljenjem po kome je Rorschachova tehnika neprojektivna, na primer, u sluaju depresije, ukoliko je ispitanik
svestan da je obuzet tugom. Svest o afektu ne moe biti dovoljan kriterijum za ocenu toga da li je ekscentrini
opaaj projektivan ili nije.
Na kraju dolazimo do zakljuka, da osnova mispercepcije press compatibilitv" vrste nije afekat ve potreba za

konzistencijom. tavie, sadrinska strana koja pokree mehanizam kompatibilizacije", odnosno usklaivanja
spoljanjeg -opaajnog sa unutranjim - doivljajnim, nije jedina, ni najvanija u elom problemu. Meutim, analiza
procesa kompatibilizacije moe da nam ukae na zakonitosti procesa koje jedni zovu projekcija, drugi ekspresija a
Cattell mispercepcija. U svakom sluaju, jedna obuhvatna analiza geneze potrebe za konzistencijom, njenih
modaliteta i oteenja bila bi potrebna.
4. Ego-odbrambena mispercepcija
Pod tim nazivom Cattell opisuje manje-vie isti fenomen koji je poznat pod imenom ego-odbrambena projekcija.
Razlika je u tome to je termin projekcija zamenjen terminom mispercepcija.
U pravoj ego-odbrambenoj operaciji, za razliku od ostalih oblika mispercepcije koje Cattell shvata kao neodbrambene, uvek postoji: a) pojava snanog impulsa u linosti koji je moralno neprihvatljiv i negativan; b)
zatajivanje ego409
-odbrambenog mehanizma potiskivanja; c) misperceptivno prepoznavanje ekvivalenta ugroavajueg impulsa u
ponaanju drugih ljudi, i d) aktivan stav osude nosioca takvih pojava, odnosno doivljaja sebe kao rtve ili
protagoniste pravedne borbe. Analogija takvog izbacivanja moe se videti u ponaanju deteta koje e ispljunuti kada
oseti neto gadno. To se via i u svaama dece i nekih odraslih.
Od etiri navedena oblika mispercepcije Cattell prihvata samo poslednju, etvrtu, kao pravu projekciju. Sama pojava
mispercepcije, odnosno sistematske greke u opaanju, uslovljene svojstvima linosti posmatraa, dovoljan je dokaz
projekcije za branioce irokog koncepta projekcije, ali je nedovoljna za Cattella. Ako nema ugroavajueg motiva,
ako nema konflikta koji je usledio zbog neuspenog potiskivanja i aktiviranja primitivne ego-odbrane
izbacivanjem", onda nema ni prave projekcije. Jasno je daje pozicija Cattella u potpunoj suprotnosti sa pozicijom
Murrava. Dok je prvom problem da klasinu definiciju dosledno sprovede i u testovnoj primeni, dotle je za Murrava
problem to se meaju odbrambena i testovna projekcija koje nisu istovetne.
Otkrivanje konflikata linosti putem provociranih mispercepcija predstavlja glavni zadatak projektivnih tehnika u
psihodijagnostikoj praksi. Cattel smatra da sutina misperceptivnog pristupa jeste detekcija konflikata u linosti.
Sva ostala saznanja mogu se prikupiti valjanije i pouzdanije metodskom trijadom: biografskim podacima,
posmatranjem i upitnicima. Drei se te postavke on proiruje svoj program i ukljuuje, pored mehanizma
projekcije, i niz drugih ego-odbram-benih mehanizama kao bazu za konstruisanje misperceptivnih tehnika za
detekciju konflikata.
Cattell je povukao dobar potez svojom klasifikacijom mispercepcija, to je daleko smisaonije nego klasifikovati
vrste projektivnih instrumenata. Meutim, razlike izmeu pojedinih projektivnih instrumenata, u pogledu
koncepcije, obrade odgovora i interpretacije, znatno su izrazitije nego razlike koje je naveo u odnosu na vrste
mispercepcija. Cattel se najvie zalae za etvrtu vrstu eksplorativnih tehnika, pored navedene trijade, za koju je
smislio termin dinaceptivne". Dina-ceptivne tehnike bi sluile eksplorisanju nesvesne dinamike na temelju perceptivnih greaka koje bi ukazivale na ukljuenost mehanizama odbrane.
Multipli model odraza nesvesnog obuhvata nekoliko mehanizama ego-odbrane. Potiskivanje moe da prui vrlo
znaajne podatke o dinamici i konfliktima linosti. Problem je da se nae pogodna testovna forma za njeno
zahvatanje. Namesto direktnog pristupa koji nije mogu, Cattell predlae da se koristi preferencija za viceve, koja se
bolje pokazala od klasinih testova zaboravljanja. Pretpostavka je da e ispitanik najvie uivati u alama ija se
tema odnosi na ono to je potisnuo. Introjekcija i identifikacija se navode zajedno zato stoje u oba sluaja
primenjena ista vrsta testova. Pri konstruisanju ovih testova polo se od pretpostavke daje ono to je ispitanik
introjektirao ono emu se i divi, usled toga ovi testovi, po formi, lie na testove za ispitivanje vrednosti. Introjekcija
vodi usvajanju odreenih kvaliteta objekta. Poto uverenje da imamo iste osobine kao i neko drugi moe biti rezultat
introjekcije i identifikacije, zajednitvo nije kontraindiko-vano. Racionalizacija takoe moe postati put kojim se
utvruje da li neka osoba ima konfliktni odnos prema odreenoj potrebi. Tako, na primer, osoba koja ne
410
moe neposredno da prihvati svoju agresivnost treba da se izjasni u odnosu na sledeu vrstu stavova: Sarkazam i
ismejavanje su ponekad najbolji naini da se neko odui od svoje lenjosti". Tako isto i reaktivna formacija moe se
procenjivati na istoj osnovi kao i ranije navedeni odbrambeni mehanizmi, to znai bez projek-tivnih tehnika, a
sadraj e otkriti odreenu vrstu potreba koje ugroavaju ego. Ovaj mehanizam dovodi do formiranja karakternih
crta koje su u suprotnosti sa primarnom potrebom. Moe se oekivati da e svesno prihvaeno ponaanje biti
potkrepljeno sa mnogo mora", treba" i pozivanjem na pozitivne drutvene norme. S druge strane, oekujemo da e
ljudi koji se tih pravila ponaanja ne pridravaju biti osuivani uz jaku indignaciju. Testovne stavke kojima se
reaktivna formacija ispituje operiu sa moralnim ocenama sebe i drugih, odnosno pozivaju ispitanika da oceni
vanost odreenih zabrana. Na primer: Najbolji ljudi uvek su se odlikovali time to su vladali svojim emocijama i
nisu svakom pokazivali svoja oseanja."
Cattell smatra da se na istim osnovama i sa istim ciljem moe ispitivati i fantazija. Dodue, fantazija nije pojava
istog reda kao mehanizmi ego-odbrane. Neke potrebe mogu da se jave u fantaziji i pre potiskivanja. Fantazija je
ponekad jedini oblik u kome se odreene potrebe simbolizovano ispoljavaju. Fantazija, isto kao i snovi, igre i druge
improvizacije, usled redukovane otrine cenzorskih kriterijuma, prua vrlo pogodno tle za polu-realizaciju" potreba
koje su u razliitim stepenima neprihvatljive za linost ili neprihvatljive za okolinu. Ova vrlo bogata lovita"
nesvesne dinamike dostupna su samo tehnici slobodnih asocijacija, analizi snova i TAT. Meutim, Cattell veruje da
postoji naelna mogunost da se ovim sadrajima pribliimo i strukturisanim tehnikama kao to su upitnici za

ispitivanje stavova. Inventivni tip odgovora, kao osnova projektivnih tehnika, nije ni nuna ni jedina forma koja se
tu namee. Selektivni oblik odgovaranja nije kontraindikovan ako jasno odredimo predmet procene. Tako, na
primer, ispitivanje interesovanja za knjige, filmove i druge umetnike tvorevine moe da ukae na sadraj sputanih
potreba.
ODNOS LATENTNIH I MANIFESTNIH POTREBA
Namena ego-odbrambenih dinaceptivnih" tehnika je da odrede meru intenziteta potisnutih i nesvesnih potreba.
Merenje i procena manifestnih potreba ne prua posebnu tekou. Cattell smatra daje monopol projektivnih tehnika
neosnovan i da se latentne potrebe mogu ispitivati i neprojektivnim tehnikama, na temelju faktorske teorije testova.
Ako uporedimo rezultate dobijene ispitivanjem iste potrebe na manifestnom i na latentnom nivou, dobiemo veoma
razliite odnose kod razliitih ljudi. Pokazae se, na primer, da ispitanik A pokazuje malo manifestne ali vrlo mnogo
latentne agresivnosti. Korelacija intenziteta agresivnosti izmeu ta dva nivoa bie izraena negativnim indeksom.
Razlika intenziteta agresivnosti izmeu latentnog i manifestnog nivoa odgovara snazi potiskivanja. Pri takvom
ispitivanju, namesto nulte take, moemo da usvojimo socijalnu normu tolerisanog intenziteta date potrebe u
manifestnoj formi (latentna se skoro uvek blae osuuje). Kod osobe B
411
moemo izvriti uporeenje intenziteta potrebe, na primer za dominacijom, izmeu socijalno normiranog
manifestnog nivoa, u emu moe biti ispodprosean, i intenziteta na latentnom nivou, koji je, recimo, visok. Niska
korelacija izmeu tih mera govori nam o stepenu usklaenosti, izmeu toga kakav bi B eleo da bude i kakav jeste
po socijalnoj ostvarenosti.
Na prvi pogled sve je toliko jednostavno da prostije ne moe biti. Treba samo konstruisati multidimenzionalnu
tehniku koja e zahvatiti veliki broj potreba, istovremeno na oba nivoa, latentnom i manifestnom. Uporeenjem
intenziteta svake pojedine potrebe na oba nivoa dobijamo specifino potiskivanje, a putem svih potreba
generalizaciju represije. Tako isto, uporeujui intenzitete manifestnih i latentnih potreba sa socijalno dozvoljivom
merom manifestne snage dobijamo specifinu i generalnu prilagoenost pojedinca. Cattell je uveren da je njegova
baterija upitnika 16 PF pogodna za to, ali se nama ini da je Edwardsov inventar potreba i interesa moda pogodniji.
Sada moemo postaviti pitanje: Kakve garantije nam nudi novi pristup eksploracije nesvesne dinamike koje
nadmauju garantije" klasinih projektivnih tehnika, da smemo izjednaiti testovno ponaanje sa vantestovnim. Mi
ne znamo u kojoj se meri poklapa testovni odraz nesvesne dinamike sa manifestacijama u ivotnim situacijama.
Cattell nije razreio dilemu zamenom termina mispercepcija i projekcija.
PERCEPT-GENETIKA TEORIJA
Iz razmatranja teorija projekcije namee se zakljuak da se osnovna naela u prvom redu odnose na Rorschach
tehniku i TAT. Ostale tehnike, koje su nastale kasnije, znatno su manje uticale na teorijska uoptavanja. Trea
projektivna tehnika, koja se po popularnosti moe meriti sa prethodne dve, Mahover tehnika crtea figure, ima
sasvim razliite interpretacijske koncepte. Ona je sa prethodne dve tehnike povezana samo preko Frankove
projektivne hipoteze. Ako se zadrimo samo na prvom paru, TAT-u i Rorschachu, ustanoviemo da su teoretiari
manje-vie saglasni da njih treba tumaiti sa dva, razliita, modela testovnog ponaanja. TAT-u pristaje model
identifikacije ili zamene ja - ti (on ili ona), dok Rorschachu vie pristaje model mispercepcije. Medu svim
projektivnim tehnikama ima dodirnih taaka, ali ne smemo zaboraviti da projektivisti ne polaze od toga kako se
realnost odraava u percepciji, ve obrnuto, kako se u percepciji realnost gubi a ispoljava lina jednaina",
specifini artefakt posmatraa. Problem je to spoznaja nije jedinstvena ve dvojna (Sarbin, Taft i Bailev, 1960), to
vodi ka odvajanju socijalne percepcije od percepcije iji predmet nije ovek. Prema dvojnoj teoriji spoznaje,
opravdano je da zakonitosti formiranja opaaja Rorschacha traimo na jednoj strani a TAT-a na drugoj. U krajnjoj
liniji projektivna teorija treba da objasni na koji nain linost posmatraa utie na fizikalnu i socijalnu percepciju, i
obratno, kako moemo iz dobijenog perceptivnog odgovora rekonstruisati bitne odlike perceptora.
Jedan od pristupa koji prua odgovor na to kako dolazi do projekcije linosti putem opaaja jeste perceptna
genetika. VVerner oivljava istraivanja koja su
4L2
dvadesetih godina prolog veka voena u Nemakoj. U tim istraivanjima nastojalo se utvrditi kroz koje faze prolazi
proces uobliavanja percepcije. Perceptni genetiari smatraju da opaaj, i pored brzine formiranja, uvek prolazi kroz
odreene faze, i da svaka od tih faza delimino ukljuuje uticaje linosti. Po njima postoji analogija izmeu zbivanja
na Rorschachovoj tehnici i mikrogenetikih" eksperimenata. Osiromaeni" stimulus tipa mrlje na izvestan nain
usporava proces formiranja opaaja, to je presudni faktor nastanka projekcije", to jest intervencije linosti.
Perceptni genetiari su istraivanja vrili pomou tahistoskopa, koji omoguava eksperimentalno prouavanje
pojedinih faza opaanja. U prvoj fazi javlja se difuzna, neizdiferencirana celina. U drugoj fazi se izdvajaju figura i
pozadina. U treoj fazi se javljaju konture i sadraj, mada to moe biti dosta neoformljeno i praeno afektima. Tek u
etvrtoj fazi izdvaja se opaaj kao kompaktna spoznaja. Mikrogenetiari smatraju da izmeu linosti i prve tri
prekognitivne faze opaaja postoji uverljivi paralelizam.
Da bi se odnos izmeu formiranja percepcije i linosti utvrdio, potrebno je prouiti i jedno i drugo u detalje. Kada se
to uini, percepciju prouavamo tahi-stoskopskom tehnikom, a razvoj linosti studijom sluaja, onda dobijamo
mikro--makrogenetsku paralelu", koja se ispoljava manje u efektu a vie u karakteristikama procesa jednog i
drugog. Mada se svaka genetska sekvenca", perceptivna ili biografska, odvija po istom obrascu: diferencijacija,
centralizacija i hijerarhijska integracija", svaka osoba ima svoj poseban kvalitet. Provera mikrogenetike hipoteze o
paralelizmu linost - opaaj, pored laboratorijskih ogleda, vrena je i klinikim istraivanjima. Kao to se to obino

ini, uporeene su mikrogenetske karakteristike klinikih grupa sa perceptogenetskim karakteristikama normalnih.

Kao to se i pretpostavljalo, normalni su se odlikovali veim stepenom diferencijacije i integracije, a bolesnici
manjim stepenom (Framo).
Sa velikom upornou i skandinavskim perfekcionizmom nastavljaju se per-ceptno-genetika istraivanja na
Lundskom univerzitetu u vedskoj. Kragh i Smith (1970) su objavili najnovije rezultate svojih provokativnih opita.
U njima se prikazuju nova dostignua da svaka osoba ponavlja u saetom, nesvesnom i munjevitom procesu
obinog opaaja" bilo koje stvari isti bazini obrazac koji se odigrao i formirao u najranijim fazama njegove
biografije. Osnovna dimenzija tog paralelizma jeste razvoj, zrelost ili adaptacija. Instrumentarijum se proirio i obuhvata, pored tradicionalnog tahistoskopa, i druge tehnike koje zahvataju proces, razvoj opaaja a ne uinak ili
tanost: Test mehanizama odbrane (tahistoskopski eksponiran TAT), Meta-kontrastnu tehniku i Stroop test boje i
reci. Bitno je da eksploracija zahvati percepciju pre no to dostigne stepen stabilizacije.
Wemerova genetika teorija, i za nju vezana kasnija istraivanja i proirivanja, izazvala su ivo interesovanje
teoretiara Rorschachove tehnike. Oni su u percept-genetikoj teoriji videli nastavak i razradu postavki koje je izneo
i sam Rorschach. Ukoliko bi mikro-makro paralelizam bio dokazan, to bi bio zasad najjai prilog validaciji
Rorschachove tehnike. Meutim, mikrogenetika teori-sanja i istraivanja ne nailaze na jednoduno prihvatanje.
Zubin (1965) smatra da se postavke o direktnoj paraleli izmeu predsvesnih faza opaaja i razvoja linosti
413
u ranom detinjstvu ne moe nauno dokazati. Zbog toga posebno zamera Kraghu i Smithu na laboratorijskom
instrumentarijumu koji stvara krivi utisak". Teite Zubinovih rezervi odnosi se na dokaze o povezanosti opaaja i
linosti i, naravno, na kvalifikaciji intenziteta i kvaliteta njihove korelacije. Kragh i Smith stoje na stanovitu koje
moemo oznaiti kao maksimalistiko. Treba postaviti pitanje da li analiza predsvesnih faza perceptivnog procesa
moe da bude osnova za procenu opte dimenzije zrelosti" i rano formiranog psihoseksualnog razvoja. U tome se
Zubin i Kragh bitno razilaze. Kragh i Smith iznose primere. Kod jednog sluaja dipsomanije otkrivena je paralela
izmeu predsvesnih faza percepcije, s jedne strane, i primarne scene, potiskivanja anksioznosti i regresije na
oralno-sadistiki stupanj", s druge strane.
Zubin osporava percept-genetiku hipotezu argumentom da se paralelizam dokazuje slobodnim transformacijama",
odnosno prevoenjem jednog reda pojava na drugi red bez stvarne osnove. Bez obzira na to koliko je pedantno
utvreno ono to se deava u mikrogenezi opaaja iz toga ne sledi pravo na veu slobodu u drugom delu.
Primenljivost mikrogenetske hipoteze na tumaenje pro-jektivnih tehnika Zubin takoe dovodi u pitanje
argumentom da nema sigurnih dokaza daje bilo koja projektivna tehnika ist test percepcije".
Poznato je da su sredinom pedesetih godina prolog veka projektivisti krenuli u veliku potragu za teorijom. To je bio
neposredan odgovor na pojaanu kritiku koja je upuivana projektivnim tehnikama, sa argumentom da su nastale ad
hoc, da su empiristike i da nemaju teorijsku zasnovanost. Poto su ove zamerke upuivane prvenstveno od
akademskih psihologa (koji su svoju karijeru zapoeli kao kliniari), projektivisti su teorijsku osnovu" traili meu
renomiranim akademskim teorijama, u prvom redu teorijama percepcije. Tako dolazi do pokuaja povezivanja sa
getalt-teorijom, transakcionom teorijom, Witkinovom teorijom i drugim. Svi ovi pokuaji zavrili su se neuspeno.
Nijedna od ovih teorija nije uspela da potpuno objasni projektivne tehnike kao instrumente perceptivnog ponaanja.
Zubin naroito podvlai da ni Rorschachova tehnika nije isti" test percepcije. Interpretacija odgovora na
Rorschachu je interpretacija interpretacije" a o ostalim tehnikama i dane govorimo. Ukoliko projektivne tehnike
nisu zasnovane na zakonima percepcije, a po svemu sudei nisu iskljuivo, onda je i mikro-makrogenetiki
paralelizam nategnut. Stiemo utisak da projektivni instrumenti nee moi da steknu uglednu teorijsku osnovu" sve
dok spektar varijabli koje registruju ne bude suen.
Pokuaji zasnivanja braka" izmeu projektivnih tehnika i teorija percepcije doveli su i do nekih korisnih uvida. U
tim pokuajima uvek se iznova nametao problem stimulusa. Projektivisti su do pedesetih godina vrlo leerno
prelazili preko tog pitanja ograujui se postavkom da su svi projektivni stimulusi nestruk-turisani, to znai da
nema ta o njima da se kae, za razliku od strukturisanih, kojima se naravno bavi sav ostali svet i, naravno, teorije
opaaja.
A SAD PRKOSNO: OD TEHNIKE KA TEORIJI LINOSTI
Zaista ne moemo rei da psiholozi nisu pokuavali da nau pogodna objanjenja za pitanja kao to su projektivni
stimulus, proces formiranja projek414
tivnih odgovora i povezanost testovnog ponaanja sa teorijom linosti. Na sva ta pitanja (i potpitanja) dati su
odgovori, i to po nekoliko. To to se isti problem moe objanjavati na vie naina, a uvek argumentovano, samo je
povealo skepsu u os-tvarljivost poduhvata. I ovaj put se potvrdilo da u psihologiji nema konanih dokaza, da uvek
nailazimo na izuzetke i kontrapravila, da su injenice previe ,,uske" a teorije previe iroke", da svako povezivanje
poveava broj alternativa u vezama i da dokazivanju i protivdokazivanju teko moe biti kraja, jer su krite-rijumi
mahom divergentni. U svakom sluaju, sva usaglaavanja projektivnih tehnika sa teorijama, tekla su odgore,
deduktivno. Sam testovni skup indikatora bio je i ostao strogo zavisan, u pogledu dijagnostike i interpretacijske
vrednosti, od teorijske kategorije, konstrukta koji je odreivao znaenje. Istina, ovaj odnos nije bio isto deduktivan.
Indikator nije traen i konstruisan na osnovu iste teorijske dedukcije, ve je naknadno povezivan, odnosno
usvojen".
Zato ne bismo poli obrnutim putem i pokuali da izgradimo jednu teoriju na osnovu podataka dobijenih
projektivnim tehnikama. Ovakav, induktivni put konstruisanja teorije mogao bi se uporediti sa uoptavanjima

kojima su podaci slobodnih asocijacija posluili za stvaranje psihoanalize, jo uvek najoptije teorije u psihologiji.
Pitanje je ta bismo mogli postii idui ovim obrnutim putem" u odnosu na ve postojee koncepte i teorije linosti.
Strukturalna analiza", koju je izneo Wagner, predstavlja ilustraciju teorije linosti izvedene iz projektivnih tehnika.
Linost je prikazana kao interaktivni sistem dve osnovne strukture fasada ja" (FJ) i introspektivnog ja" (U). Te
dve strukture, nezavisno jedna od druge, mogu da variraju u intenzitetu i kvalitetu. Svaka kombinacija izmeu njih i
njihovih svojstava moe se povezati sa psihijatrijskim klasifikacionim sistemom odnosno sa trijadom: neuroze,
psihopatije i psihoze (shizofrenije).
Fasada ja" (FJ) predstavlja hijerarhijsku organizaciju tendencija ponaanja i stavova steenih u ranom detinjstvu na
osnovu senzorimotomih iskustava. Osnovna funkcija FJ je povezivanje linosti za sredinu ili odravanje i razvijanje
kontakta sa realnou. Ukoliko FJ ostane nerazvijen, iskustva sa spoljnim svetom i interpersonalnim odnosima
ostae konfuzna, redukovana ili e izazvati raskid izmeu FJ i U, to odgovara shizofreniji". Introspektivno ja"
(U) je genetiki mlaa struktura koja nastaje uporedo sa razvojem govora, za razliku od FJ, koja je preverbalna.
Razvitak miljenja, svest o svome ja i unutranjim iskustvima Wagner uvrtava u U. Introspektivno ja je autonomno,
odnosno autoprogramira-no", ono je nosilac vrednosnog sistema i ideala. Poto su te dve strukture i genetiki
razliite, izmeu njih veinom postoji nesklad, manji ili vei.
Strukturalna analiza ima ire pretenzije nego da omogui jednostavno pretvaranje testovnih indikatora u
dijagnostiku procenu diferencijalno-dijagnostikog tipa. Meutim, danas je teko baciti takav kamen" a da on ne
padne na neku, ve izgraenu ili skiciranu, teoriju linosti. Zato se i postavlja pitanje razlika i slinosti, ukratko
odnosa izmeu strukturalne analize" i ve poznatih sistema. Wagner smatra da njegova teorija ima malo slinosti sa
psihoanalizom. Kao argument navodi razliku u strukturalnom prikazivanju linosti. Meutim, oigledno je daje
njegova teorija ekonominija", to jest da operie manjim brojem irokih kon415
strukata, to naravno jo ne znai daje ova teorija i bolja i korisnija. Malo paljivijim itanjem lako moemo otkriti
da Wagner ipak koristi psihoanalitike koncepte da bi objasnio svoje, a onda pribegao ukljuivanju u svoju dijadu.
Na isti nain on potcrtava razlike od Jungove tipologije uz argument da FJ i U nisu komplementarne funkcije kao
introverzija i ekstroverzija, ve zasebni sistemi koji vre razliite funkcije". Moda bi se nekom uinilo daje,,fasada
ja" slina Adlerovom konceptu ivotnog stila"? Vara se, kae Wagner. I Adler je pobornik shvatanja o celovitosti
linosti, dok strukturalne analize" operiu otro odeljenim konceptima FJ i U.
Najzad stiemo do kakljivog pitanja: koji su izvori ove teorije i zato je ona takva kakva jeste? Kakvim se
dokazima slui Wagner? Kao u bilo kom empirijskom istraivanju, Wagner pribegava operacionalizaciji i vezuje
fasadu ja" za F determinantu Rorschachove tehnike i za Test ake, dok introspektivno ja" vezuje operacionalno za
Rorschach K odgovore. Da bi sve to bilo uverljivije, on nam je prikazao dva sluaja, odnosno njihove protokole,
analizirane u okviru strukturalne teorije.
Ako deduktivni pristup teorijskoj interpretaciji projekcije nije bio uspean, to je manje-vie tano, nema razloga da
induktivnu strukturalnu analizu" proglaavamo za spasonosnu, jer ona to nije. Pre svega, Wagner nije ostvario
svoje pretenzije i nije dokazao da se projektivno test-ponaanje, makar na Rorschachu i Testu ake (to nije ni
izbliza ceo arsenal ovih tehnika), nekom vrstom progresivne generalizacije integrie, u sistem koji je on nazivao
strukturalnom analizom". On je proizvoljno izdvojio samo neke tehnike i samo neke indikatore kao podlogu svoje
teorije. A ta je sa ostalima? Najzad, vidi se da je nain voenja Rorscha-chovog testiranja izrazito pristrasan, jer je
postavljao sugestivna pitanja. Sve u svemu, iz ovog primera se vidi da poznavanje pravila o stvaranju teorijskih
sistema (theorv building), to Wagner oigledno ume, nije dovoljno.
PROJEKCIJA NA EGZISTENCIJALISTIKI NAIN
Sa stanovita realnosti, projekcija je takva pogreka u opaanju, ocenjiva-nju, stavovima i uopte odnosu pojedinca
koja je u svojoj osnovi van domaaja svesne korekcije. Van Lennep, holandski psiholog, izloio je jednu
egzistencijalistiku teoriju projektivnog ponaanja. Po njemu je Freudova koncepcija najbolja osnova za
razumevanje projekcije, ali su neke dopune i izmene neophodne. Projekcija je pre svega komunikacija, ali sasvim
posebne vrste. Ona je antipod pravom, punom izraavanju sopstvene linosti i direktnoj komunikaciji. Zdravi
karakter izraava svoja oseanja i ideje, govori Van Lennep, dok ih paranoidni projektuje. Sa stanovita realnosti, to
jest odnosa objekta i subjekta, projekcija je takva komunikacija u kojoj subjekt transformie tu realnost u analog
samom sebi. Pravu, dijalektiku intrerkomunikaciju moemo predstaviti sa Ja - Ti ili Ja - To. Pogrenu, rigidnu i
jednostranu projektivnu vezu sa: Ja - Ti = (Ja) ili Ja - To = (Ja).
Odnos izmeu objekta i subjekta, kako u produktivnoj i realistikoj interko-munikaciji tako i u jednostranoj,
projektivnoj komunikaciji, predstavlja repliku odnosa subjekta prema samom sebi. Ukoliko je subjekt vie izolovan
od sebe,
416
koliko se vie brani i ograuje, utoliko je vie sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji.
Razlog je taj to on ne moe da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, ve samo namee sebe i ponavlja
samog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujui se od sebe, osoba koja
projektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajedniki
element u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne linosti.
Nije potiskivanje uzrok projekciji, kae Van Lennep, ve desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od neega u
nama to neto menja i nas. Tune to smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav je
poguban, jer svakim autodefinisanjem, kao to je ,,ja sam to" odriemo pristup naem neostvarenom biu u

nastajanju. Kada do toga doe, to to je ostalo van granica svesti o sebi postaje na analog u drugome.
Sutina projekcije kao lane komunikacije sa svetom je fiksacija odreenog koncepta o sebi, ili tanije, zatvorenost
tog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja (postajanja"), a zatim i nemogunost da se ja
otvori, oslobodi zbog potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dve
Freudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumaenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanje
odnosno objek-tiviziranje neeg to jesmo je kljuna operacija koja parcelie, zatvara i nagoni na nalaenje analoga
u drugima. Nije presudno da sadraj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativne
osobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato to je lake izbei
spoljanju nego unutranju opasnost. Sutina projekcije je u tome to subjekt negira dijalektiku svog postojanja
dakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogunost da diferencirano i realno opaa i ocenjuje
druge. Tako onemoguen on pada u greke i poinje da uspostavlja pogrene komunikacije per analogiam.
Projekcija je jedna od mnogih moguih kvazikomunika-cija bia koje nije slobodno.
Ono to nazivamo projekcijom, a ova se moe javiti u razliitim formama, to je nain komuniciranja naeg ja unutar
linosti i sa spoljnim svetom. Izmeu ta dva naina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj princip
izo-morfnosti komunikacija, ukoliko je taan, mogao bi biti opta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepa
odnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema linosti u celini. Otvorenost i
netolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odraavaju politiku" naeg ja prema
unutranjoj sceni. To to sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa
komplementarnosti" linost je daleko manje misteriozna nego to mnogi misle. Nieg nema u psihikom ivotu
oveka, govori Van Lennep, ega on nije svestan na ovaj ili onaj nain ili ega nema u njegovim odnosima.
STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJA
Paljivi italac, na osnovu dosadanje rasprave, teko da je mogao zaobii zakljuak da stvaranje integralne teorije
projekcije nailazi na velike tekoe. Prema
27 Psihodijagnostika
417
koliko se vie brani i ograuje, utoliko je vie sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji.
Razlog je taj to on ne moe da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, ve samo namee sebe i ponavlja
samog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujui se od sebe, osoba koja
projektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajedniki
element u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne linosti.
Nije potiskivanje uzrok projekciji, kae Van Lennep, ve desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od neega u
nama to neto menja i nas. Time to smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav je
poguban, jer svakim autodefinisanjem, kao to je ,,ja sam to" odriemo pristup naem neostvarenom biu u
nastajanju. Kada do toga doe, to to je ostalo van granica svesti o sebi postaje na analog u drugome.
Sutina projekcije kao lane komunikacije sa svetom je fiksacija odreenog koncepta o sebi, ili tanije, zatvorenost
tog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja (postajanja"), a zatim i nemogunost da se ja
otvori, oslobodi zbog potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dve
Freudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumaenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanje
odnosno objek-tiviziranje neeg to jesmo je kljuna operacija koja parcelie, zatvara i nagoni na nalaenje analoga
u drugima. Nije presudno da sadraj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativne
osobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato to je lake izbei
spoljanju nego unutranju opasnost. Sutina projekcije je u tome to subjekt negira dijalektiku svog postojanja
dakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogunost da diferencirano i realno opaa i ocenjuje
druge. Tako onemoguen on pada u greke i poinje da uspostavlja pogrene komunikacije per analogiam.
Projekcija je jedna od mnogih moguih kvazikomunika-cija bia koje nije slobodno.
Ono to nazivamo projekcijom, a ova se moe javiti u razliitim formama, to je nain komuniciranja naeg ja unutar
linosti i sa spoljnim svetom. Izmeu ta dva naina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj princip
izo-morfnosti komunikacija, ukoliko je taan, mogao bi biti opta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepa
odnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema linosti u celini. Otvorenost i
netolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odraavaju politiku" naeg ja prema
unutranjoj sceni. To to sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa
komplementarnosti" linost je daleko manje misteriozna nego to mnogi misle. Nieg nema u psihikom ivotu
oveka, govori Van Lennep, ega on nije svestan na ovaj ili onaj nain ili ega nema u njegovim odnosima.
STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJA
Paljivi italac, na osnovu dosadanje rasprave, teko da je mogao zaobii zakljuak da stvaranje integralne teorije
projekcije nailazi na velike tekoe. Prema
27 Psihodijagnostika
417
naoj oceni mogu se razlikovati tri grupe prepreka. Prva grupa tekoa izvire iz injenice da su veoma razliite
tehnike, naknadnim povezivanjima, proglaene srodnim, pri emu su izostale temeljne analize i dokazi. Usled toga
skoro da i ne postoji vrst kriterijum po kojem bismo mogli odvojiti prave projektivne tehnike od kvaziprojektivnih.
Poto nismo odredili staje bitno a staje sporedno, vrlo je lako postati" projektivni test ali, vrlo je teko objasniti
kako se odvija projekcija preko takvog konglomerata. Meutim, skrojiti" teoriju za sve prave i nazovi-pro-jektivne
tehnike zahteva postavku daje sve mogue. Druga grupa tekoa javlja se pri pokuajima da testovnu projekciju
poblie objasnimo proverenim pravilnostima, zakonitostima i eksperimentima poznatim iz opte psihologije. Neki

autori, na primer Zubin (1965), nastojali su da zakonitosti projekcije nadu u zakonitostima percepcije. Drugi su
imali sline ideje u vezi sa miljenjem ili sa motivacijom, pa i sa stavovima. Zajedniko je svim ovim modelskim"
pokuajima to to su percepciju, miljenje, stavove ili motivaciju uzimali kao procese kojima se skoro sve moe
objasniti, jer je u ponaanju sve za to vezano. Meutim, nisu naeni stvarni dokazi da se projekcija moe svesti na
percepciju, miljenje, stavove i motivaciju, niti je naeno reenje za povezivanje odvojenih modela" u jednu celinu.
Najzad, pokuaji tumaenja preko potiskivanja i drugih mehanizama odbrane stalno su se sudarali s razlikom
projekcije kao mehanizma odbrane i kao testovnog ponaanja.
Teorija projekcije i tehnike projekcije predstavljaju modernizovanu verziju uenja o izraznosti. I genetiki
posmatrano ekspresivna ili izrazna aktivnost nastaje vrlo rano u razvoju deteta, daleko pre pojave govora.
Interesovanje za skrivene vidove linosti navodilo je mislioce i ranijih vekova da otkrivaju prikrivene namere, elje i
oseanja na indirektan nain. U starijim teorijama o ekspresivnim pokretima (Danvin, 1872; Klages, 1929) smatralo
se daje dovoljno razlikovati deklarisano, spoljanje od nedeklarisanog, unutranjeg, pa da se u ekspresivnim
pokretima vidi odraz prikrivenog i nedeklarisanog. Meutim, ve su Allport i Vemon (1933) utvrdili da se i
nesvesne tenje ili konflikti mogu ispoljiti u pokretima i nainu izvravanja navika. Istraivanjima koja je vrio,
Wolff je nastojao da dokae da dijagnostika dubinske psihologije moe da rauna na metode ekspre-sione analize.
Psiholozi su pokazali zanemarljivo mali interes za ekspresionu analizu, uprkos dokazima koji su pruili Allport,
Vernon i Wolff, ak i pored toga to je Wolff toliko pribliio ciljeve ekspresivne i projektivne analize da ih je skoro
nemogue razlikovati.
Wolff je vrlo energino zastupao stanovite da je svaki uzorak testovnog ponaanja kojim ispitujemo linost
kompozit adaptivnih, ekspresivnih i projek-tivnih inilaca. Ova ideja je srazmerno najbolje izraena u pravilima
analize Mahoverove tehnike.
Allport je miljenja da se ekspresivno ponaanje razlikuje od adaptivnog po sledeim osobenostima.
Adaptivno ponaanje je vezano za neki cilj, zadatak i motiv, dok je izrazno ponaanje nezavisno. Potrebe trenutka i
itava situacija odreuju adaptivno ponaanje, dok je izrazno ponaanje modelisano trajnom i dubljom strukturom
linosti. Izrazno ponaanje se javlja spontano, dok je adaptivno ponaanje neto
418
stoje izazvano, to predstavlja odgovor. Adaptivno ponaanje moe da se menja i modifikuje, dok je izrazno
ponaanje relativno nepromenljivo. Izrazno ponaanje nema nikakvu realnu svrhu, dok je naprotiv adaptivno
ponaanje usmereno na reavanje ciljeva linosti u stvarnosti.
Adaptivno i izrazno ponaanje, po Allportovom miljenju, uvek idu zajedno, mada je udeo varijabilan. Ekstreman
oblik adaptivnog ponaanja, kao to je, na primer, rad na mehanikoj traci ili neko drugo slubeno dirigovano
ponaanje, uvek zahteva da linost koi onu drugu komponentu. Allport ak veruje da sputavanje izraznosti moe
izazvati funkcionalni poremeaj linosti. Ekstreman oblik izraznog ponaanja, pri kojem je adaptivno ponaanje
skoro iskljueno, poznajemo pod nazivom manirizam. Ovome bismo dodali da mnogi relaksacioni treninzi i terapije
nastoje da oslobode izraznost iskljuivanjem svih zadataka, pohvala i kazni ili konvencionalnih ciljeva.
Oslobaanje, u tom kontekstu, moe da se shvati kao preputanje istoj ekspresiji".
Sad se namee niz pitanja. Aku postavimo ljude u situacije koje favorizuju spontanost i slobodnu ekspresiju, da li
smo time obogatili" ponaanje vie izra-znim ili vie projektivnim kvalitetima linosti?
Moemo se sloiti sa tvrenjem da e situacija, bila testovna ili druga, koja je osiromaena" normativnim i
direktivnim elementima, a obogaena" pozivom na slobodu i spontanost favorizovati ponaanje koje nazivamo
ekspresivno ili pro-jektivno nasuprot adaptivnom. Daleko je sloenije pitanje da li se mogu, argumen-tovano i
smisaono, razlikovati ekspresija i projekcija. Allport je uveren u opravdanost izdvajanja ekspresivnog ponaanja kao
posebne klase crta linosti.
Za psihodijagnostiku samo postojanje jedne kategorije ponaanja ne znai apriori daje korisno da se bavimo njome.
Allport i Wolff smatraju da ekspresivno ponaanje i individualni stil predstavljaju primarna svojstva svake linosti.
Ogranienost ekspresionistike analize dubinskih aspekata linosti je u tome to ne moemo odrediti ta stoji iza
poremeene ekspresije.
Najzamreniji deo problema u vezi sa izraznim ponaanjem nije u dokazivanju da linost na neki dosledan nain
komunicira kroz svoje ponaanje. Takvi se dokazi mogu nai tim pre to je uneta jedna oprezna odredba, prema
kojoj izraznost nije jednako rasporeena na sve kanale". Naprotiv, postoji individualna preferencija kanala"
izraznosti. Za nekog je najkarakteristiniji hod, za drugog ponaanje za vreme jela, za treeg pisanje i tako dalje.
Najtee pitanje je kako deifrovati izrazno ponaanje, kako ga analizovati i ta povezati sa im u linosti? Kratko
reeno, kako moemo izrazno ponaanje itati unazad"? Da se odmah podsetimo, taj isti neprijatni" problem
pritiska i projektivne metode.
Naturalistika opservacija odavno dri u svom registru izrazno ponaanje. Kliniar, nastavnik, islednik ili bilo koji
partnerski par pribegava opservaciji izraznog ponaanja one druge osobe. U mnogim sluajevima taktika traganja se
u prvoj fazi ograniava na hvatanje indicija", da bi se kasnije prilo detaljnom otkrivanju pozadine, odnosno
sadraja. Pisci i glumci takoe operiu kombinacijama skrivenih tema, adaptivnih pokuaja i izraznog ponaanja.
to se tie tehnika, najpoznatije su analiza rukopisa (grafologija) i miokinetiki test Mira y Lopeza.
419
Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje linost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih
drugih tehnika procene linosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije u
prvu garnituru klinikih, psihodijagnostikih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna vetina, koja je

blia drutvenoj igri nego naunoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je vetaenje autorstva rukopisa,
koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraivanja zavrena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford
(1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne.
Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i due ne samo u vezi sa grafologijom ve i sa svim ostalim formama
ekspresije linosti. Nae je ponaanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili moda tanije, dva principa
koja se neprekidno sukobljavaju ili harmonizuju u nama: duha i due. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponaanje koje
je prilagoeno realnostima, dok je dua (Seele) neto kao ivotna stihija. Razume se, po toj podeli naa se dua"
manifestuje ak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i dalje
pozivaju na Klagesa, oni su proirili teorijski okvir po kojem vre interpretaciju rukopisa.
Miokinetiki test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vri tako to se prikuplja uzorak crtea poteza koje ispitanik izvodi
po instrukciji, crtei su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crtea podvrgavaju se sistematskoj analizi.
Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetiki, miini stav (i vie versa). Ocenjuje se
da li je ispitanik vei naglasak stavio na poteze navie (optimizam), nanie (pesimizam), na pravac od sebe
(ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga to preutno pri-hvataju
stanovite daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti.
On smatra da se izraznost moe valjano eksplorisati ili tako to emo obuhvatiti vie kanala, to je on i uinio u
svojim istraivanjima, ili to emo ustanoviti najvaniji kanal od sluaja do sluaja.
Po svemu sudei, respektovanje izraznog ponaanja kao teorijskog ili prag-matiko-dijagnostikog problema zavisi
od ire osnove i pogleda na linost. Ukoliko je usvojeno gledite blie konstitucionalistikom i njegovim
varijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Eysenck, 1947),
utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistika pozicija, koju
zastupa psihoanaliza i teorija uenja u okviru koje se konstitucionalni inioci organizma zanemaruju, navodi na
favorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacije
nije teko razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodolokog stanovita, nisu nita
slabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Meutim, kategorije ocenjivanja linosti ekspresione
analize naprosto nisu vane", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u veini sluajeva, derivat
reaktivistikih teorija linosti. Najkrae reeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u klinikoj psihologiji
kao to je i teorija konstitucionalno nesvesnog" u senci doktrine dinamiki nesvesnog reaktivizma.
420
Ocenjujui odnos izraznog i projektivnog ponaanja moemo rei da su podaci o ekspresivnim aspektima vie u
vazduhu". Meutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponaanja one mogu doprineti valjanosti
ocene linosti. Tehnika strana problema se faktiki svodi na to da li emo podatke
0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovni
indikatori naspram testovnog ponaanja u celini). Postoje ovaj drugi nain ve odavno korien u psihodijagnostici,
neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na ravnopravnost", na
ukljuivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju.
TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LINOST KAO SUPERAUTOMAT
Neki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, na
primer, Szondijeva tehnika obezbeduje unapred projekciju" izborom simpatinih i antipatinih fotografija. Na
istom principu konstruisan je Machoverov test crtea ljudske figure. Nakon to je ispitanik dovrio crte, kliniar ga
podvrgava paljivom ispitivanju. Koristei se pravom da utvruje dijagnostike pokazatelje: brisanja, zadebljanja,
izostavljanja, senenja, krivudanja i sline grafomotorne mane, on inventarie projekciju".
Kakve anse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim to je prihvatila da u takvoj situaciji
uestvuje, ona e biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori u
skladu sa propozicijama: on se ve projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samo
mogunost ili nunost projekcije?
Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored linosti ispitanika i umenosti dijagnostiara da prepo/na projekciju", i
od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manjevie uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao projekcije". Moda je Szondi u tom pogledu ekstreman sluaj,
ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crte ima grafomotorne slabosti koje putem
klasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju projekcije". Prema tome, opravdano zakljuujemo da same projektivne
tehnike automatski obezbeuju projekciju.
U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. U
vreme kada je nadirao iracionalizam
1 kada je vladajui koncept prirode oveka bio psihoanalitiki iracionalni super-automat, ponuda ovakvih alata"
bila je siguran put ka uspehu. Mo i vrednost kliniara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspeno dosee do
regulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbeivale sliku funkcionisanja
i kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopotovanja, stida itd., onda je
to bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavrenosti instrumenta.
Koncept automatske projekcije uvrivao je kod kliniara veru u model iracionalnog superautomata a istovremeno
je apsolutizovao bolesno".
421
Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje linost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih

drugih tehnika procene linosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije u
prvu garnituru klinikih, psihodijagnostikih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna vetina, koja je
blia drutvenoj igri nego naunoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je vetaenje autorstva rukopisa,
koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraivanja zavrena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford
(1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne.
Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i due ne samo u vezi sa grafologijom ve i sa svim ostalim formama
ekspresije linosti. Nae je ponaanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili moda tanije, dva principa
koja se neprekidno sukobljavaju ili hannonizuju u nama: duha i due. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponaanje koje
je prilagoeno realnostima, dok je dua (Seele) neto kao ivotna stihija. Razume se, po toj podeli naa se dua"
manifestuje ak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i dalje
pozivaju na Klagesa, oni su proirili teorijski okvir po kojem vre interpretaciju rukopisa.
Miokinetiki test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vri tako to se prikuplja uzorak crtea poteza koje ispitanik izvodi
po instrukciji, crtei su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crtea podvrgavaju se sistematskoj analizi.
Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetiki, miini stav (i vie versa). Ocenjuje se
da li je ispitanik vei naglasak stavio na poteze navie (optimizam), nanie (pesimizam), na pravac od sebe
(ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga to preutno pri-hvataju
stanovite daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti.
On smatra da se izraznost moe valjano eksplorisati ili tako to emo obuhvatiti vie kanala, to je on i uinio u
svojim istraivanjima, ili to emo ustanoviti najvaniji kanal od sluaja do sluaja.
Po svemu sudei, respektovanje izraznog ponaanja kao teorijskog ili prag-matiko-dijagnostikog problema zavisi
od ire osnove i pogleda na linost. Ukoliko je usvojeno gledite blie konstitucionalistikom i njegovim
varijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Evsenck, 1947),
utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistika pozicija, koju
zastupa psihoanaliza i teorija uenja u okviru koje se konstitucionalni inioci organizma zanemaruju, navodi na
favorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacije
nije teko razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodolokog stanovita, nisu nita
slabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Meutim, kategorije ocenjivanja linosti ekspresione
analize naprosto nisu vane", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u veini sluajeva, derivat
reaktivistikih teorija linosti. Najkrae reeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u klinikoj psihologiji
kao to je i teorija konstitucionalno nesvesnog" u senci doktrine dinamiki nesvesnog reaktivizma.
420
Ocenjujui odnos izraznog i projektivnog ponaanja moemo rei da su podaci o ekspresivnim aspektima vie u
vazduhu". Meutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponaanja one mogu doprineti valjanosti
ocene linosti. Tehnika strana problema se faktiki svodi na to da li emo podatke
0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovni
indikatori naspram testovnog ponaanja u celini). Postoje ovaj drugi nain ve odavno korien u psihodijagnostici,
neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na ravnopravnost", na
ukljuivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju.
TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LINOST KAO SUPERAUTOMAT
Neki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, na
primer, Szondijeva tehnika obezbeuje unapred projekciju" izborom simpatinih i antipatinih fotografija. Na
istom principu konstruisan je Machoverov test crtea ljudske figure. Nakon to je ispitanik dovrio crte, kliniar ga
podvrgava paljivom ispitivanju. Koristei se pravom da utvruje dijagnostike pokazatelje: brisanja, zadebljanja,
izostavljanja, senenja, krivudanja i sline grafomotorne mane, on inventarie projekciju".
Kakve anse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim to je prihvatila da u takvoj situaciji
uestvuje, ona e biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori u
skladu sa propozicijama: on se ve projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samo
mogunost ili nunost projekcije?
Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored linosti ispitanika i umenosti dijagnostiara da prepozna projekciju",
i od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manjevie uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao projekcije". Moda je Szondi u tom pogledu ekstreman sluaj,
ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crte ima grafomotorne slabosti koje putem
klasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju projekcije". Prema tome, opravdano zakljuujemo da same projektivne
tehnike automatski obezbeuju projekciju.
U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. U
vreme kada je nadirao iracionalizam
1 kada je vladajui koncept prirode oveka bio psihoanalitiki iracionalni super-automat, ponuda ovakvih alata"
bila je siguran put ka uspehu. Mo i vrednost kliniara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspeno dosee do
regulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbedivale sliku funkcionisanja
i kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopotovanja, stida itd., onda je
to bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavrenosti instrumenta.
Koncept automatske projekcije uvrivao je kod kliniara veru u model iracionalnog superautomata a istovremeno
je apsolutizovao bolesno".

421
Treba istai da vrhunski projektivni instrumenti kao to su Rorschachov i TAT nisu opremljeni automatskim
modelom projekcije. Ispitanici na ovim tehnikama mogu da ispune ulogu ispitanika, mogu da uestvuju u
ispitivanju, da daju odgovore, a i pored toga da rezultat bude mrav". Protokoli ispitivanja osciliraju izmeu dva
kvaliteta: obilje projekcija - nema projekcije.
Koncept automatske projekcije tesno je vezan za jedan isto tako neprihvatljiv koncept, linosti kao iracionalnog
superautomata. Ego psiholoke teorije predstavlja najvii stupanj razvoja ovog koncepta ovekove prirode. Ego je
predstavljen kao srce" superautomata koje uravnoteava oprene snage koje operiu izmeu, unutra - spolja.
Otkrivanje pravila funkcionisanja ego-aparata, koje je naravno najbolje izvodljivo projektivnim tehnikama,
obezbeuje kliniaru uverenje da moe manipulisati linou, daje moe dovesti u stanje dobre prilagoenosti".
Antiteza je ukljuenost
Problem perspektive svodi se na mogunost redefinisanja i linosti i projek-tivnih tehnika. Ukoliko je koncept
iracionalnog superautomata i njegove minija-turizovane varijante ego-aparata manje prihvatljiv, utoliko je potreba
reformulacije koncepta projekcije vea. Najira filozofska osnova dileme teorija linosti svodi se na dilemu
determinizma i slobode. Motivi, crte linosti, nagoni, mehanizmi odbrane, navike, anksioznost, svi ovi koncepti u
nekoj meri imaju karakter deter-minatora ponaanja. Zasnivanje linosti na bilo kojoj kombinaciji ovih koncepata
vodi ka manje-vie zatvorenom sistemu velike detenninisanosti. Veliko je pitanje da li trei pravac" ili trea sila"
uspeva da nade reenje za dijalektiki problem odnosa determinizma i slobode? Prenaglaavanje indeterminizma i
slobode moe da bude inspirativno ali preteno netano. U krajnjoj liniji, reenje problema koncepta projekcije, pa
tako i projektivnih tehnika, neodvojivo je od teorije linosti i filozofskih problema, kao to su kontroverza
determinizma i slobode!
Nije i ne moe biti dovoljno to to emo jednu osobu dovesti u kabinet psihologa, to emo je navesti da prihvati
ulogu ispitanika i to emo joj dati instrukciju i stimuluse - zadatke. Ispitanik jo uvek ima, ili bar moe da ima,
autonomiju i kontrolu kako nad direktnom tako i indirektnom komunikacijom u kojoj uestvuje. Odluujui kvalitet
njegovog uea je da li je on autentino ukljuen u situaciju ili nije. Ukoliko se on identifikovao sa svojom ulogom,
sa likom stimulu-som, sa zamiljenom osobom koja izgovara nedovrene reenice, sa iskazima o opaaju mrlja,
onda smemo govoriti o projekciji. To znai da projektivno ponaanje nije izigravanje cenzure" svesti", nego
obratno ono podrazumeva ukljuenost u interakciju i komunikaciju.
Da li su ispitanik i kliniar rivali ili partneril Klasini koncept projektivne tehnike definisao je odnos kliniara i
ispitanika kao rivala. Ispitanik pokuava da sakrije svoj iracionalni superautomat" pred sobom i pred kliniarem,
dok ovaj, koristei se projektivnim superinstrumentom, pobeuje otpor! Gotovo tri decenije klinikog iskustva
pokazuje nam ubedljivo da ovaj scenario nije bio najbolje prilagoen svim akterima.
Iskustvo pokazuje daje projektivno testiranje isto toliko osetljivo na kvalitet meuljudske interakcije kliniara i
sluaja kao i ostale tehnike. Prazna ljubaznost
422
i korektnost kliniara nije dovoljan dodatak projektivnoj tehnici. Osnovni problem ostaje kako pospeiti autentinu
ukljuenost ispitanika, kako ga ohrabriti da se identifikuje? Jedna vrsta Rogersovske mirodije" moda bi utrla put
reenju ovako viene prepreke!
TEORIJA PROJEKCIJE - NOMINALISTIKA ZAMKA?
Ako sagledamo sve injenice i sve argumente koji su izloeni i razmatrani u vezi sa pitanjem da li postoji opta i
zajednika teorija projekcije ili samo pojedinani modeli, nametnue nam se zakljuak daje potpora generalnoj
teoriji slaba. Gotovo da smo sigurni u to da su izmeu metodolokog principa nedirektivnog stimulusa" i
instrukcije koja orijentie na spontanu ekspresiju, s jedne strane, i psi-hodinamike teorije kao intepretacijskog
okvira, s druge strane, interpolirane prilino razliite tehnike sa specifinim modelima testovnog ponaanja. Drugim
recima, modeli testovnog ponaanja na Rorschachu, TAT-u, Mahoveru i TNR-u, kao i drugim slinim tehnikama,
nisu nita meusobno srodniji nego to je srodan Kahnov test simbola sa Hanfmanovim testom obrazovanja
pojmova.
Traganje za optom teorijom testovne projekcije ne vodi niemu. Kako je onda uopte i dolo do isticanja takvog
cilja? Zadatak se nametnuo po analogiji. Ako testovi inteligencije nose isti naziv, onda je to opravdano samo zbog
toga to mere istu stvar", odnosno zato to se dobijeni rezultati mogu interpretirati istim sistemom pojmova.
Takozvane projektivne tehnike imaju donekle slinosti sa gledita interpretacijskog sistema. Rezultati se uvek
interpretiraju sa stanovita dubinske psihologije ili ego-psihologije, u svakom sluaju psihodinamiki. Meutim,
zadaci su razliiti, a i segmenti linosti nisu za sve projektivne tehnike istovetni, naprotiv. Dodue, i na VB skali
imamo subtestove veoma razliite vrste, koji ak zahvataju prilino autonomne faktore. No ipak, svi zajedno daju
neku ineru opte inteligencije. Subtest opte informisanosti i subtest ifrovanja ili Kohs imaju malo meusobnih
slinosti. Oni su bar toliko razliiti koliko se razlikuju Rorschach, TAT i Mahover. To ipak ne smeta da ih
obuhvatimo istim nazivom koji je opravdan dokazima o latentnim strukturama.
Insistiranje na ovoj analogiji neodrivo je stoga to je dokazanost konstrukta inteligencije neuporedivo jaa od
dokazanosti konstrukta projekcije u smislu testovne ekspresije dinamike linosti. Pozitivno je utvreno da se neki
oblici ponaanja mogu dosledno objasniti pojmom projekcije kao mehanizma odbrane. Meutim, projektivne
tehnike nisu instrumenti koji slue za procenu ego-odbrane tipa projekcije. Postoje takoe izvesni pozitivni dokazi
da projektivne tehnike omoguavaju srazmerno pouzdanu procenu latentnih (nesvesnih, genotipskih, potencijalnih)
slojeva linosti. O tim slojevima postoje samo indirektni dokazi i oni se ne mogu objektivizirati, to povlai za

sobom nemogunost provere predik-cije pomou manifestnih indikatora dogaaja.

Projektivne metode ne slue procenjivanju projekcije nego linosti. Zbog toga je sam naziv samo oznaka procesa"
koji posreduje analogno nazivu verbalni ili neverbalni test. Sadraj koji teimo da zahvatimo projektivnim
tehnikama je linost, i to naroito sloj koji je nesvestan, latentan, potencijalan, za koji se pret423
postavlja da genotipski odreuje manifestno, fenotipsko ponaanje i svesno unutranje iskustvo. Zubin kae daje
linost univerzum koji se smanjuje". Svako otkrie u oblasti objektivnog procenjivanja nekih struktura, na primer
motivacije, stavova, inteligencije, dovodi do smanjivanja granice tog univerzuma koji nazivamo linost. Koncept
linosti oznaava specifino jedinstvo, ali i niz jo nepo-dvedenih pod kontrolu komponenata koje e se, u doglednoj
budunosti, moi preciznije ineriti. Projektivne tehnike slue kao provizorijum, kao privremeno reenje za procenu
jo nemerljivih komponenata, ali i kao jedna vrsta pristupa proceni linosti kao specifinoj celini. Jo pre mnogo
godina je reeno da projektivne tehnike mere od svega pomalo, a ni od ega dovoljno".
Projektivne tehnike imaju teorijsku opravdanost u tom smislu to objektivno jednake zadatke, nestrukturisanog
karaktera ljudi reavaju na razliite naine, pri emu njihove osobenosti postaju, u veoj ili manjoj meri, znaajni
faktori varijacija. Isto tako je prihvatljiva teza da linost kao celina, a njeni latentni slojevi posebno, deluje na formu
i sadraj odgovora i u ivotu i u testovnoj situaciji projektivne vrste. Meutim, ova injenica ne dokazuje ipso facto
tanost nekih pretpostavki koje projektivisti iznose ,,u paketima". Tako, na primer, jo je otvoreno pitanje da li je
postignuto reenje obrade i interpretacije projektivnih tehnika najbolji put ka otkrivanju svih inilaca koji su uticali
na odgovor. injenica da mnogi faktori, meu kojima i genotipski, utiu na javljanje odgovora na projek-tivnoj
tehnici jo ne dokazuje da smo mi u stanju da tano odredimo putanju formiranja odgovora i razaznamo vrstu i
intenzitet procesa i sadraja koji su doveli do tih odgovora.
Reputacija projektivnih tehnika nije zavisila od znanja o karakteru procesa testovne projekcije, ve je bila i ostala
funkcija reputacije psihoanalize za koju se vezala. Izgleda da taj odnos, uprkos dosta dugoj istoriji, jo uvek nije
dovoljno iskristalisan. Razlog je delom u tome to se i psihoanaliza menja, reorganizuje i pribliava granici
testabilnosti". Poenta reputacije projektivnih tehnika je u tome to su to jedini testovi genotipskog, nesvesnog u
linosti.
Projektivne tehnike se ne oslanjaju na celokupno psihoanalitiko uenje ve samo na pojedine uzorke. Osim toga,
svaka projektivna tehnika zahvata druge komponente linosti. Pored toga to se one na ovaj nain predstavljaju
manje-vie komplementarne, ostaje injenica da je njihovo teorijsko jedinstvo samo naelo. Svaka projektivna
tehnika pokazuje otvorenost i prema drugim uenjima, a sve zajedno tee povezivanju psihoanalize i personologije.
Navedena superiornost projektivnih tehnika nad ostalim sredstvima procene linosti i ponaanja poiva na
pretpostavci daje nesvesni sloj linosti po uticaju primaran. U tom svetlu takozvane projektivne tehnike trebalo bi
nazvati metode procene nesvesnog, to ne bi stvaralo predubeenja o prirodi procesa komunikacionih kanala test linost. Meutim, ezdesetih godina zapoeo je proces osporavanja superiornosti indirektnog ispitivanja linosti nad
direktnim (Getzels, Walsh, Cook, Seltiz). Scott i Johnson, pristupaju analizi serije publikovanih radova uporeujui
vrednost direktnog i indirektnog pristupa eksploraciji i dijagnostici linosti. Svoj pregled zavravaju zakljukom da
su direktne tehnike (samoopisivanje na intervjuu ili upitniku) superiorne nad indirektnim (projek424
tivnim) ili su iste vrednosti. To bi znailo da je prihvaenost projektivnih tehnika bila osnovana na zabludi, na
pogrenoj oceni potencije nesvesnih slojeva dinamike. Takvo miljenje je zastupao i Allport, mada je prihvatio
opravdanost indirektnih tehnika u populaciji neurotiara, gde je i postavka o dominaciji iracionalne dinamike
teorijski opravdana.
Mischel (1972) istupa sa tezom o restauraciji autoriteta svesti, odnosno direktnih, samoopisnih pristupa proceni
linosti. Iskustvo koje smo stekli u periodu od etrdeset godina, za koje vreme su direktne (samoopisne) i indirektne
(pro-jektivne) tehnike koegzistirale u klinikoj praksi, navodi na zakljuak daje superiornost projektivnih tehnika
nedokazana. Ako proirimo kontekst iskustva i van klinike psihologije, zakljuiemo da je najbolja mogua
kombinacija izvora informacija o linosti samoopis i procena data od strane vrnjaka. Projektivisti neprekidno
ponavljaju argument daje direktan samoopis nepouzdan zbog ogranienosti svesti i delovanja ego-odbrane.
Meutim, pie Mischel, svi dokazi o delo-vanju tih maskirajuih mehanizama, koje smo prikupljali eksperimentalno
na normalnim ljudima, nisu dali nita to nismo mogli dobiti i direktnim pitanjima. Mogue je da smo pribegavali
komplikovanim tumaenjima, mada bismo i znatno vie dobili da smo umeli da postavimo bolja pitanja.
Zbog elje da steknemo mo saznanja o skrivenim pokretaima prihvatili smo itav niz nedokazanih postavki. Tako
smo usvojili postavku o indikatorima, odnosno indirektnim znacima genotipa ponaanja. Meutim, po miljenju Mischela, to je bilo pogreno. Mada smo zahvaljujui toj zabludi verovali da nam projektivne tehnike otkrivaju
najoptije obrasce, pri svakom temeljnom provera-vanju dokazalo se daje princip uzorka bolji od principa
indikatora. Odnosno, ukoliko je testirani uzorak ponaanja bio blii kriterijskom ponaanju, utoliko je valid-nost
procene bila bolja.
McClelland se usprotivio ovoj tezi, pozivajui se na istraivanja o ambiciji koja je vodio i direktnim i indirektnim
(TAT) postupcima. Po njegovom miljenju, rehabilitacije direktnih tehnika kakvu zastupaju Scott, Johnson i
Mischel bila bi mogua kada bi motivacija bila u potpunosti dostupna svesnom ja, to po svemu sudei nije sluaj.
Zavrni komentar
Ovaj pregled istraivanja i rasprava o projektivnim tehnikama, koncepcijama projekcije i zasnovanosti ovog naina
ispitivanja linosti neobino je dug. Osim toga, podaci i miljenja redaju se kao beskonana provokacija bez izgleda

da se sloe u neku koherentnu celinu. Ovaj utisak o projektivnim tehnikama, nekadanjoj avangardi
psihodijagnostike, odgovara stvarnom stanju stvari. Pomalo je tuno suoiti se sa nemoi onih koji su nekada sa
pravim entuzijazmom zastupali projektivni pristup. Meutim, ova nemo nije nemo projektivista. Tekoe koje
smo upoznali, po naem miljenju imaju dva, meusobno povezana objanjenja. Jedno se odnosi na koncept, a drugo
na metod.
l. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici je proiziao iz nedomiljenih ideja o predmetu ispitivanja. Mada su
puno napisali o projekciji, o linosti i drugim pojmovima istog reda, projektivisti nisu razjasnili ta
425
ispituju. Oni su baratali sa pojmom linost u onom smislu u kome je pisao Zubin, daje linost onaj preostali deo
psiholokog univerzuma koji jo nismo uspeli da blie definiemo i bolje izmerimo. Prednost ovakvog opredeljenja
je viestruka, ali nije veita. To dozvoljava da neobavezno spekuliemo, konstruiemo i iskazujemo miljenja ,,o
linosti" pozivajui se na autoritete (Frojd, Rorah, Mari, Szondi itd). Poenta je da su projektivisti zamenili retoriku i
teorisanje.
2. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici proiziao je iz neshvatanja ozbiljnosti istraivanja odnosa konstrukta i
instrumenta. Umesto da ovaj odnos istrauju i sve bolje saznaju, projektivisti su se zadovoljili deklaracijom i
programskim manifestima. Projektivisti su ispoljili neoprostivu metodsku naivnost. Oni su verovali da je mogue
odreene pojave, odreene znake na projektivnim tehnikama, objasniti nekim pojmom iz okvira psihoanalitike
teorije, a odmah zatim na osnovu istih znakova donostiti zakljuke o nekoj osobi i tumaiti tu osobu hipotetinim
konstruktom iz prve faze. Opravdanje za cirkularnost u psihologiji je lake isposlovati nego u fizici, mada ona nije
tua nijednoj od njih. Ali, uvek postoji bar jedno ali", cirkularnost je kratkoroan kredit koji mora biti u dogledno
vreme otplaen nizom razliitih dokaza. Isti problem postoji i kod testiranja inteligencije, jer je i inteligencija
konstrukt. Meutim, dokazi u prilog ovog konstrukta-su mnogobrojni i valjaniji nego dokazi o valjanosti i korisnosti
konstrukata sa kojima operiu projektivisti. Nema spora oko toga da li je zanimljivije, uzbudljivije izmiljati nove
konstrukte koji nam mogu, pored neposrednog prijatnog doivljaja, doneti i ugled, ili se baviti istraivanjem i
dokazivanjem konstrukata. Naravno, projektivisti su pre svega kliniari, ljudi prakse, a ne opsesivni kabinetski
istraivai. To je sigurno tano, ali manjak nije u opravdanjima ve u istraivanju i dokazima. Izgleda da emo se
zaustaviti na konstataciji da su projektivne tehnike lepa kreacija koja je stigla prerano, a ostala je na istom mestu
predugo. I jo jedna napomena. Poneki kliniari obavljaju svoj posao izvrsno, koristei se pri tom projektivnim
tehnikama. Pogreno bi bilo, polazei od naih zakljuaka, zakljuiti da je upotreba projektivnih tehnika tetna. One
mogu dati povod za inspirativni uvid kliniaru koji je pronicljiv i intuitivan. Ogranienje koje proizlazi iz naih
zakljuaka svodi se na to da projektivne tehnike nisu dokaz.
426
XVIII. CRTE LJUDSKE FIGURE
Savremena psihodijagnostika baterija, kao instrumentalni dodatak naturali-stikoj studiji sluaja, sastavljena je iz
tri grupe testova, tehnika i skala (TTS). Prva grupa obuhvata testove inteligencije i drugih kognitivnih sposobnosti.
Sastav i veliina ove grupe variraju zavisno od problema koji se eksplorie. Drugu grupu sainjavaju upitnici i
inventari, dakle tehnike samopisnog ocenjivanja strukture linosti. Treu grupu ine projektivne tehnike. Kao i kod
prethodne dve grupe tako i kod ove sastav moe varirati zavisno od potrebe i preferencija ispitivaa. Meutim, kada
se spomene klasa projektivnih tehnika, onda se pod tim, obino, podrazumeva trijada: crte ljudske figure,
Rorschachova tehnika i TAT.
Crte ljudske figure kao projektivnu tehniku uvela je Machoverova (1949). Posmatrajui crtee dece dobijene pri
testiranju inteligencije po sistemu Good-enough, ona je zapazila znatne individualne razlike bez obzira na
istovetnost IQ. Traei razloge razlici meu slinima Machoverova se opredelila za jednu seriju eksplanatornih
koncepata iz okvira dinamske psihologije. U svojoj studiji ona je iznela teorijsku osnovu individualnih razlika crtea
ljudske figure, definicije eksplanatornih koncepata, tehniku testiranja i analize i niz primera klinike dijagnostike
interpretacije.
Bez preterivanja moe se rei da Machover-tehnika (MT) zauzima jedno od prvih mesta u pogledu uestalosti
primene meu ispitanicima svih uzrasta. Ova je injenica sasvim dovoljna da se postavi pitanje emu duguje MT
svoju popularnost?
Odmah moemo istai da popularnost MT-a nije ulo vijena razlogom koji bi bio najprihvatljiviji, tj. valjanou. Pre
svega, MT je dijagnostiki postupak koji iziskuje vrlo malo vremena, koji nailazi na dobar odziv kod ispitanika i
koji ne predstavlja nikakvo optereenje za ispitivaa. tavie, dok ispitanik crta, kliniar moe da obavi neke druge
poslove ili proeta ako je zamoren dugim sedenjem. Drugo, MT se javio u vreme kada su dinamsko-psiholoke
interpretacije bile izuzetno favorizovane u klinikom radu. Istina, i mnoge druge projektivne tehnike, koje nisu
nikada bile prihvaene, nudile su istu mogunost, ali uz neuporedivo sloeniji nain obrade, dakle uz vei napor i
vei vremenski utroak. Ekonominost i uklopivost u psihodinamike interpretacije, verovatno su doprinele da MT
bude izdvojen iz mnotva drugih tehnika koje su takoe nudile sline pogodnosti. Meutim, upravo je pitanje zato
su druge tehnike samo meteorski prole, a MT je ostao. Ako paljivo prouimo produkciju projektivnih tehnika od
sredine etrdesetih godina pa do sredine ezdesetih, kada je ona bila najintenzivnija, zapaziemo da se godinje
publikovalo oko deset u proeku, a verovatno i vie za itav dvadesetogodinji interval. Prema ovoj ukupnoj
proizvodnji sasvim je razumno pitanje po kome kriterijumu je izvrena selekcija prve lige", ustaljenog projektivnog
427
kvarteta u sklopu baterije: Rorschacha, TAT-a, testa nedovrenih reenica i Machover-tehnike?

Sve to ovde sledi o MT-u imalo bi opravdanja da bude napisano samo utoliko ukoliko bi to predstavljalo odgovor i
razradu odgovora na prethodno pitanje. Meutim, u literaturi objavljeni tekstovi samo ovla dodiruju ovo pitanje,
kao da se ono i ne postavlja. Namesto toga opisuje se nain primene i modifikacije osnovne forme a daju se
informacije o psihometrijskim karakteristikama MT-a.
Trei razlog koji u nekoj meri doprinosi izdvajanju MT-a, odnosno njegovoj popularnosti jeste personoloka
provokativnost samog crtea. Ovu tezu bi valjalo malo potpunije izloiti. Pre svega MT se nudi kao projektivna
tehnika sa relativno dubokim zavhatom u linost. To je u datom teorijskom kontekstu i orijentaciji mnogih klinikih
psihologa pozitivan poen. Primena same tehnike ne traje dugo, otpor je neznatan i sve se zavrava brzo. To je takoe
pozitivan poen. Nain obrade, koji je izloen u standardnom priruniku, naizgled je opsean a, u stvari, tako
komplikovan da nema mnogo mogunosti da se protivureni parcijalni sudovi izravnaju i integriu. Jedina
mogunost je da se analitika faza izvede skraeno a integracija obavi kliniki. To praktino znai da e procena
crtea i interpretacija linosti biti kliniki impresionistika. Mnogi publikovani nalazi zasnovani na MT-u potvruju
ove konstatacije. Upravo ova injenica dala je povoda da se o MT-u stvori negativna ocena, da se u prvi plan istie
metodoloka naivnost, nedoslednost i povrnost. tavie, Levy prikazuje sa puno prezira ne s'amo MT nego i one
koji vole" ovaj instrument: Test crtanja je naroito privlaan za impulzivne i povrne osobe" (psihologe, B. J.).
Uprkos osnovanosti ocene o slabostima MT-a kao psihometrijskog instrumenta ne moemo olako prei preko proste
injenice da je ona ve dvadeset godina u bateriji psiho dijagnostikih tehnika, da je meu najvie primenjivanim
dijagnostikim postupcima u klinikoj psihologiji. Mada jo nismo dali odgovor na pitanje zbog ega, ne moemo
prihvatiti miljenje da je razlog u tome to su kliniki priholozi impulzivne i povrne osobe". Mada je vrlo
verovatno da ima i takvih klinikih psihologa, neobjanjivo je zbog ega oni uspevaju da nametnu MT onima koji
nisu takvi? Razlozi bi mogli da budu u tome to crte ljudske figure ima jednu primarnu izraajnu vrednost. Pod
primamim podrazumevamo nezavisnost izraajnosti od odreene teorije linosti i odreenog metodolokog sistema
ocenjivanja, analize i klasifikacije. Zapravo, crte ljudske figure je naturali stiki sitmulus, on se pojavljuje gotovo
svuda gde ima ljudi i uvek neto kazuje, nosi neku poruku i ima neko znaenje. Ta univerzalna izraajnost crtea
ljudske figure i njegova razumljivost, koja je brza i nezavisna od specijalistike obuke, ini MT izuzetnim.
Uostalom, ovu tvrdnju donekle potvruju i mnoga istraivanja u kojima se pokazalo da kliniari, bez obzira na svoju
specijalizaciju i duinu klinikog iskustva, nisu bili superiorni u slepoj interpretaciji linosti posredstvom crtea
ljudske figure (Todorovi, 1973).
Popularnost MT-a je fenomen koji se moe tumaiti razlozima validnosti, odnosno time to crte ljudske figure
zahvata i izraava bitne karakteristike linosti crtaa. Meutim, srazmerna prevaga suprotnih dokaza u procesu
psihometrijske provere MT-a, uz istovremenu popularnost ove tehnike, daje osnova da razloge
428
ove paradoksalnosti potraimo na drugoj strani, u klinikoj psihologiji. Pitamo se kako je mogue da se kliniari
ogluuju o nalaze do kojih se dolazi priznatim postupcima validacije, a opredeljuju se za argumente koji su
subjektivni, od kojih se javno ograuju i koje kod drugih kritikuju? Ova protivurenost pozicije kliniara ima iru
osnovu. Ona se protee i na ostale projektivne tehnike, na primer Rorschacha, i povezana je sa kontroverzom
klinikog i statikog pristupa.
Da bi se razumela popularnost MT-a mora se razumeti mrea osnovnih teorijskih postulata kliniara. U tom
kontekstu MT prua kliniarima izvesne informacije koje su relevantne za dubinsku procenu linosti, a istovremeno
su, upravo zato, relativno rezistentne na psihometrijska osporavanja. Kada ovo kaemo, mislimo pre svega na tezu
da je spontani izraz ili svesno manje cenzurisani izraz pouzdaniji pokazatelj. Crte ljudske figure, u velikoj veini
sluajeva, predstavlja proizvod koji je slabo kontrolisan u onim aspektima grafomotomog izraza koji se kliniki
ocenjuje. Crte je za veinu kliniara manje cenzurisani izraz linosti nego verbalizacija.
Crte nastaje za vrlo kratko vreme. Kao izraz linosti ili kao poruka on je kondenzovan. Za kliniki sud o linosti
vano je koji su aktuelni problemi" pored mnogih potencijalnih, latentnih koji su moda od prvih jai ali miruju ili
su prikriveni. Kliniar trai izvesnu selekciju problema, koji mogu posluiti za to da se od njih krene ili da se
neposredno razrade. Uprkos ambicioznoj shemi Macho-verove, koja obuhvata linost u celini", crte ljudske figure
nije mikrofilm biografije" pojedinca ve selekcija aktuelnih potreba ili konflikata. To to kliniar zakljuuje iz
crtea o ispitaniku zasnovano je na svega nekoliko poruka koje on na neki nain povezuje. Mladi kliniar izdvaja
samo jedan problem, koji koristi da bi sve ostale povezao. Ako je muka figura koju je nacrtao mladi upadljivo
feminizirana, a pored toga je iskoena, nema stopala i ima kao odseene" ruke, onda e interpretacija biti
organizovana oko koncepta kastracionog straha - nesigurnosti - neprihvatanja mukog uzora i uloge - odbijanja
odgovornosti - beanja u pasivan i zavisan poloaj.
Iz ovog primera se dosta jasno uoava da procena uzima u obzir dva sistema klasifikacije znakova i znaenja. Prvi
nain posmatranja je opti, naturalistiki, koji nije specijalizovan ni u dijagnostikom, kritiko-umetnikom ili
estetskom smislu. U tom odnosu crte je jedno saoptenje, jedna grafiki izraena tema ili sadrina. Za takvo
posmatranje sadraj je vaniji od fonne. Gledajui crte kao da traimo odgovor na pitanje ta je hteo crta da
prikae? Iza tog pitanja sledi faza deifriranja" sadraja ili poruke, onako kako to posmatra vidi i ocenjuje. Na
primer: prikazan je jedan savremeno obueni mladi ili devojka . .. pre bih rekao mladi ... da, to je savremeni lik,
feminizirani mladi.
Ovaj naturalistiki nain gledanja crtea kao funkcije grafomotomog prikaza odreenih sadraja, tema ili poruka
stavljen je u okviru Machover-tehnike u drugi plan. To, meutim, ne znai daje on sasvim neutralisan, daje u
potpunosti zame-njen drugim, specijalistikim, psihodijagnostikim sistemom selekcije, kodiranja i klasifikacije. U

dijagnostikom pristupu MT-u vanost sadraja je redukovana prostom injenicom da mi diktiramo sadraj
ispitaniku. To znai da svi ispitanici crtaju prema istoj instrukciji isti sadraj. Na primer, u sklopu standardne
instruk429
ije za MT, ispitanik prima zadatak koji glasi: Nacrtajte jednu ljudsku figuru!" Prema tome, on dobij a direkciju,
temu, sadraj i to istim recima kao bilo koji drugi ispitanik.
Nesumnjivo je da odreenost sadraja koji ispitanik treba da prikae svojim crteom nije potpuna, tavie, ona je
takva da doputa veoma veliku slobodu, pod uslovom da se prihvati granica klase ljudska figura". Zastajanje na
ovako neodreenom zadatku, koji bi mogao biti i neuporedivo konkretniji, predstavlja osnovni preduslov da se
crtanje uvrsti u kategoriju projektivnih tehnika.
Machover-tehnika nije osobena samo zato to se kao projektivni stimulus javlja jedan grafomotorni zadatak a kao
odgovor" crte ljudske figure, po emu se izdvaja od svih ostalih projektivnih tehnika elitnog kruga". Njena
osobenost je u isticanju vanosti jednog posebnog naina prilaenja crteu. Ovaj drugi pristup, koji se dosta
razlikuje od opteg, naturalistikog, moemo nazvati dijagnostikim.
Kada crte posmatramo sa naturalistikog stanovita obinog oveka", onda se orijentiemo na pitanje ta je
umetnik izrazio? ta je hteo da saopti? Koliko je lepo i efektno izrazio svoj doivljaj? Sve to nije relevantno sa
dijagnostikog stanovita Machover-tehnike. Pre svega, sloboda koja je crtau data posmatra se kao potentan
podsticaj za aktiviranje nesvesnih determinanti ponaanja. Nas prema tome ne zanima ta je crta prikazao, njegov
uspeh u tome da izrazi svoju temu, doivljaj koji posmatra ima u kontaktu sa delom. Naprotiv, nas interesuje da li
je bilo i kakvih ometanja u grafomotornoj izvedbi crtea. Prema tome, crte vie ne posmatramo kao umetnikovo
vienje sveta ili izraz nekog doivljaja koji on prihvata kao umetniku temu i prenosi je drugima. Crte posmatramo
kao izraz ometenosti, poremeaja, sukoba ili blokova u interpersonalnom polju i nivoima linosti. Osnovna ideja
Machoverove je da grafomotoma izvedba crtea ljudske figure nosi izvesna obeleja, u smislu specifinosti ili
greaka, koja korespondiraju sa psihodinamikim fenomenima. Na primer, odreene grafomo-torne osobine crtea
mogu da ukazu na opreznost, preteranu sumnjiavost i osetljivost crtaa u meuljudskim odnosima. Prema tome,
crte ljudske figure ne prikazuje realni svet, pa ni umetnikov doivljaj oveka, ve crtaev doivljaj sebe. Crte u
okviru Machover-tehnike definisan, je, prema tome, kao subjektivna slika subjektivnog sveta".
Ovaj koncept crtea veoma odgovara zahtevima projektivistike interpretacije. Pitanje je, meutim, koliko je ova
definicija odriva. Ona se moe dosta lako braniti ako su u pitanju deca. Poznato je da deca spontano crtaju, kao i to
da ona vie crtaju to znaju i doivljavaju nego to vide. Njihov crte i nije realistian, ali je autentian u odnosu na
njihovu zrelost i iskustva. S druge strane, poznato je da se crtei slikara, grafiara i drugih osoba koje se bave
crtanjem na profesionalnoj ili amaterskoj osnovi ne mogu upotrebiti u svrhu projektivistike analize. Oni naime ne
crtaju spontano", ne crtaju naivno". Iz ovoga sledi da usvojena definicija pretpostavlja da ispitanik crta u
konstelaciji deteta, amatera koji je kao crta naivan ili, to bi bilo logino ako je u pitanju profesionalni grafiar,
daje orijenti-san da prikae crteom ljudske figure kako doivljava sebe?
Na ova razmiljanja nadovezuju se jo dva pitanja. Prvo, da li se u crteima profesionalaca ne javlja autorov
doivljaj sebe? Drugo se pitanje odnosi na to kako
430
mogu naivni autori da izraze svoja unutranja iskustva kada uopte uzev slabo crtaju i zbog ega su oni vie
egocentrini nego profesionalci? Moramo priznati da se u literaturi o MT-u teko mogu nai odgovori na ova ili
njima slina pitanja. Ovo nas upuuje na zakljuak da treba raditi na osnovu odgovora koji su dati, ne zadravajui
se previe na nedoreenostima.
STIMULUS
Stimulus u sklopu Mahoverove tehnike, po analogiji sa drugim projektiv-nim tehnikama, jeste prazan list hartije.
Meutim, prazan list je do te mere nestrukturisan" da sam po sebi ne bi mogao izazvati eljeno ponaanje. Usled
toga je ispravnije da se stimulus na Mahover-tehnici deflnie kao kombinacija praznog lista hartije, priloene olovke
i instrukcije. Sam list hartije, mada prazan, ne kazuje skoro nita, ne provocira odrasle i adolescente da se spontano
grafomo-torno izraze kao to je sluaj sa decom. Hartija i olovka donekle su jai stimulusi za neku akciju, ali su
alternative ipak previe brojne. Instrukcija je praktino onaj momenat koji unosi potrebnu dozu usmerenja a ujedno
predstavlja i znak za zapoinjanje odgovora".
Ispitaniku se daje prazan list regularnog formata (29 X 20,5 cm), koji e on ispuniti po svom nahoenju. Poto se od
svakog ispitanika trai da nacrta po dve figure, a stimulus mora biti istovetan u oba sluaja, to znai da e dobiti dva
prazna lista. Deca obino crtaju na veem prostoru. Zbog toga njima potpuno odgovara navedeni fonnat lista.
Meutim, odrasli ljudi mogu sasvim dobro da se izraze i na polovini lista, odnosno da svaki crte dobije po jednu
polovinu napola presavijenog lista.
Instrukcija koju ispitanik prima glasi: Nacrtajte, na ovom listu hartije jednu ljudsku figuru!" Poto se u izvesnom
broju sluajeva javlja sklonost da ne prikau elu ljudsku figuru ve samo glavu, bistu ili lik do struka, instrukcija se
moe proiriti dopunom nacrtajte elu figuru". Ovo je bolje reenje nego traiti da ispitanik ponovo crta ako je
prikazani lik nepotpun. Na eventualna pitanja koja bi ispitanik uputio ispitivau traei vie odreenosti i oslonca ne
moe se pozitivno odgovoriti. Ispitiva mora da sauva nestrukturisanost na upravo ovakvom ste-penu. On e
ispitaniku odgovoriti: Radite kako vam odgovara!"
Nema sumnje daje instrukcija Nacrtajte ljudsku figuru" stvarni stimulus Mahover-tehnike. Hartija i olovka su samo
sredstva pomou kojih se zadatak ispunjava. U krajnjoj liniji odgovor bi mogao da se da i na niz drugih naina: na

platnu ili vajanjem iz gline ili plastike. Poenta je u figuri oveka, a ona se moe prikazati na puno naina. Hartija i
olovka imaju tu prednost da su kao mediji" vrlo prihvaeni i univerzalni. Formulacija instrukcije je takva da ne
ostavlja mesta dvoumljenju ta da se nacrta. Ali sem najireg okvira, sve ostalo je preputeno ispitaniku. Kada
ispitanik zavri sa crtanjem, onda mu se daje drugi list i drugi deo instrukcije: Sada nacrtajte ljudsku figuru
suprotnog pola!"
Prema osnovnoj zamisli, uslovi pod kojima se testiranje obavlja treba da budu istovetni za sve ispitanike. To je
vodee naelo psiholokog testiranja. Ova jednoobraznost i bezlinost treba da predstavljaju podlogu, takoe
nestruktu431
risanu", nespecifino usmeravajuu, na kojoj e da se istakne ispitanikov odgovor. Sve to bi remetilo ovu bazinu
postavku moglo bi postati sekundarni, tercijarni ili dopunski stimulus nekog reda. Pitanje je, meutim, da li je
ispitiva u stanju da odri dovoljno visok stepen neutralnosti, a da i ne govorimo o tome da pojava dopunskih
stimulusa u situaciji projektivnog testiranja zavisi i od ispitanika bar koliko od ispitivaa.
Crte ljudske figure kao projektivna tehnika postigao je veliki uspeh. Pod tim podrazumevamo veoma veliku
prihvaenost od strane praktiara, ukljuenost u regularne psihodijagnostike baterije i najzad veliko interesovanje
istraivaa. Pored toga, osnovna varijanta ove tehnike koju je uvela Mahoverova (1949) nije jedina. Pored nje
uveden je veoma veliki broj varijanti, na desetine, od kojih su se samo neke zadrale (Hammer, 1958). Mada je crte
kao projektivni medijum veinom korien za prikazivanje ljudske figure ili grupe ljudi, ima varijanti u kojima se
trai crte kue, drveta, automobila, ruke ili se ispitaniku preputa da nacrta ta mu padne na pamet. Za ove varijante
se moe rei da nastaju pod dejstvom usmerenja izmenjenog stimulusa, instrukcije (papir i olovka su konstante).
Iako ne spada strogo u istu klasu, ipak je vredno spomenuti Wartegovu tehniku. Instrukcija je u toj tehnici manje
verbalna. Naime, ispitanik dobija zadatak da zavri crte, a stimulus je neki grafiki element koji nije nita odreeno
ali moe biti komponenta mnogo ega.
ODGOVOR
Odgovor na Mahover-tehnici, ako je zadatak ispunjen, je crte ljudskih figura, tanije, dva crtea suprotnih polova.
U dobre strane Mahover-tehnike spada, izmeu ostalih, to to testiranje staje malo i to se relativno brzo dolazi do
odgovora. Istina, moe se javiti izvestan otpor crtanju, pogotovu kod ljudi nevinih pisanju ili starijih osoba. Ovaj se
problem moe srazmerno lako resiti ohrabrivanjem, isticanjem da nije bitna lepota crtea ili traenjem da pre ljudske
figure ispitanik prvo nacrta neto drugo. Zapazili smo da nai ispitanici gotovo bez otpora prihvataju da crtaju drvo.
Nakon zavrenog crtea drveta tee im je da se usprotive nalogu da nacrtaju ljudsku figuru.
Do otkria crtea ljudske figure kao projektivne tehnike Mahoverova je dola primenjujui skalu Goodenougha za
procenu intelektualnog razvoja dece. Ona je zapazila da isti razvojni koeficijenti daju kvalitativno veoma razliite
crtee. Traei razloge ovoj pojavi ona se zadrala na mogunosti povezivanja linosti i crtea. Prema tome, crte
ljudske figure bio bi u vezi sa intelektualnim razvojem, ako je ispitanik dete, i sa linou crtaa, bez obzira na
uzrast. Ostale faktore, koji bi takoe mogli da budu od uticaja na raznolikost crtea u istoj IQ grupi, Mahoverova
nije uzela u obzir.
Poto je prihvatila naelo da linost, na neki nain, utie na oblikovanje crtea ljudske figure, preostalo je ono tee:
odrediti korespondenciju, pravila, kri-terijume i objasniti mehani/me. Problem itanja unazad" Mahoverova je
resila tako to je praktino svaki element crtea oveka, kao i podloge crtea, prihvatila kao moguu informaciju.
432
Mada je osnovna postavka o linosti od koje Mahoverova polazi holistika, ona je procenu crtea zasnovala
najednom tipinom analitikom postupku. Ravnotea se odrava tako to je znaenje svakog elementa" uvek
uslovljeno celi-nom.
Svaki crte ljudske figure u prvoj fazi procene prolazi kroz detaljno inventa-risanje. Na taj nain utvrujemo ta je
sve prikazano, koji su se sadraji izdiferen-cirali i grafomotornom radnjom uklopili u ispitanikovu zamisao deteta,
mukarca ili ene. Sa ove take gledano crtei ljudske figure mogu da variraju izmeu ,,kom-pletnog,
izdiferenciranog i bogatog" crtea i njemu suprotnog nepotpunog, nedovoljno izdiferenciranog i siromanog". Pod
pretpostavkom da su intelektualne i grafomotorne sposobnosti ispitanika bar prosecne, da nisu oteene, to nije
ispunjen uslov kod mnogih klinikih grupa koje se ispituju ovom tehnikom, crte--odgovor moe predstavljati
pojam deteta, mukarca ili ene. Koliko je sadraj konkretnog crtea konstantan zavisi od toga da li je pojam opti i
u kojoj je meri takav. Zanimljivo je da Mahoverova ne smatra da crte predstavlja opti pojam deteta, mukarca ili
ene, ve prikazuje ispitanikovu predstavu sebe ili za sebe prisno vezanih osoba.
Lista elemenata crtea koji se proveravaju je dosta duga. Ona obuhvata:
crte kompletan
glava kompletna
trup kompletan
noge i stopala
usta
oi
brada
ui
obrve
nos

kosa
vrat
ramena
struk
aka
prsti
grudi
enice
odea i predmeti'.
haljina - odelo
cipele
eir
tap
Popis ovih elemenata, odnosno analiza crtea, i pored slinosti sa postupkom koji se trai u okviru skale menatalnog
razvoja Goodenougha ide drugim pravcem. Vrednost crtea kao izraza linosti nije proporcionalna stepenu
diferenciranosti. Detalj sam po sebi nema vrednost. Odluuje jedan drugi momenat, koji je daleko tee ustanoviti i
objektivizirati, a to je znaenje. Kada bismo znaenje mogli deflnisati i odreivati na osnovu sigurnih kriterijuma,
onda bi Mahover-tehnika stekla upravo to to joj najvie nedostaje. Uz svako pitanje ta je prikazano, koji je element
nacrtan, obavezno sledi i drugo pitanje: kako!
Drugi deo sistema analize crtea namenjen je produbljivanju, traenju odgovora na pitanje kako je koji deo
predstavljen i prema tome kakvo znaenje nosi. Mahoverova je ovaj deo zadatka pokuala da resi kombinujui:
a) grafoloki pristup,
b) kriterij um greke crtanja,
c) psihoanalitiku simboliku,
d) osetljivost i iskustvo klinikog tipa.
28 Psihodijagnostika
433
Evidentno je da bitna razlika izmeu dva pristupa ocenjivanja crtea ljudske figure, Goodenougha i Machoverove,
nastaje i produbljuje se u pitanju kvaliteta, odreivanja znaajnih dimenzija kvaliteta. Tano je da mnogi crtei, i
pored toga to su korektni, izdiferencirani i po inventaru bitnih elemenata zadovoljavaju norme razvoja, mogu imati
jo neto" to skree panju. Vrlo je verovatno da to neto" stoji u vezi sa individualnou crtaa. Meutim,
kljuno pitanje je sutinski metodoloko: koliko je inetod Karene Machover u stanju da objektivno i pouzdano
zahvati, definie, proceni i objasni ,,to neto" u crteu i da na kraju dovede u vezu sa odreenim karakteristikama
linosti crtaa?
Druga serija znakova po kojima se crte analizira i ocenjuje potie iz klasine grafologije. Po analogiji sa
rukopisom, svaki crte posmatramo kao figuru na podlozi, kao stav odnosa prema okolini. U listu grafolokih
elemenata spadaju:
veliina
udaljenost od ivica: leve - desne; gornje - donje
odnos prema vertikalnoj osi
proporcionalnost elemenata, npr. glave, ruke, stopala
stabilnost
snaga pritiska na hartiju
simetrinost
kvalitet rada (briljivost, grubost, bizarnost)
naglaavanje zona: gornje, srednje, donje
ANALIZA CRTEA LJUDSKE FIGURE
Procena crtea kao odgovora linosti na projektivni stimulus" odvija se po odreenom, mada ne strogo fiksiranom
programu. Najpre utvrujemo staje ispitanik dao u svom crteu. Moglo bi se rei da pravimo bilans, da
inventariemo, traei podatke o tome ta u crteu ima. Ta je faza sasvim slina postupku ocenjivanja mentalnog
razvoja po sistemu Goodenougha. Zatim sledi provera struktu-ralno-formalnih, grafolokih aspekata. Nastojimo da
odredimo da li je crte ljudske figure veliki, osrednji ili mali; da li je u centru lista ili je pomaknut levo, desno, gore
ili dole. Osmatramo da li je crte po vertikali paralelan ivicama lista i da li su delovi tela normalnih proporcija ili
ima vidljivih odstupanja; odmah podvlaimo koji deo odstupa, da lije povean ili smanjen. Ukratko, sadrinska i
strukturalno-formalna (grafoloka) analiza su prve dve faze procene linosti iz crtea ljudske figure.
Program analize crtea po sistemu Mahoverove ne predvia nikakvu kvan-tifikaciju. Ne odreuje se ni intenzitet
elemenata koji su dati i potvreni procenom, niti se predvia bilo kakva matematika obrada, na primer, sabiranje
negativnih pokazatelja, izraunavanje koeficijenta prilagoenosti i slino. Namesto ovih uobiajenih testovnih mera
koristi se iskljuivo kvalitativna procena.
Program analize crtea, u prve dve faze, namee ispitivau zadatak da inven-tarie. On samo konstatuje ta ima u
crteu i kako je crte grafomotorno i grafo-loki realizovan. Trea faza programa postavlja zadatak ocenjivanja,
oznaavanja onih elemenata koji su upadljivi. To je, u stvari, tipian dijagnostiki pristup kojim
434

se nalaze greke, propusti i devijacije u odgovoru. Mahoverova je ponudila sledee kriterijume za prepoznavanje
ometenosti i greaka:
a) izostavljanje,
b) unakazivanje,
c) brisanje i popravljanje,
d) senenje i mrljanje,
e) prozirnost.
U ovoj fazi programa, u kome je centralni problem prepoznati sve dijagnostiki relevantne elemente ili dijagnostike
znakove, procenjiva nije strogo vezan za navedeni spisak greaka. tavie, on je ohrabrivan da trai i nalazi
dijagnostike znake i druge vrste, pa ak i vrlo suptilne i vrlo specifine za konkretnog ispitanika. U literaturi se
mogu nai mnogi znaci koji su opisani kao specifikum pojedinih grupa: gojaznih, telesnih invalida, poetnih
shizofrenija, homoseksualaca itd. Medu regularno koriene elemente spadaju poreenja veliine muke i enske
figure, kao i utvrivanje pola prvonacrtane figure. U stvari, svaki elemenat crtea moe da bude indikator problema
(dijagnostiki znak) samo ako je grafomotor-nom izvedbom na odreeni nain izmenjen (iskvaren). Iz ovoga
proizlazi da na Mahover-tehnici specifinost grupa i pojedinaca moemo svesti na dimenziju patologije, odnosno na
pojavu dijagnostikih znakova i njihovih kombinacija.
ZNACI I NJIHOVO ZNAENJE
Prema programu rada na procenjivanju linosti analizom crtea ljudske figure sledei zadatak se sastoji u
prevoenju" dijagnostikih znakova u odgovarajua znaenja. Mohover-tehnika je projektivni, dakle
multidimenzionalno i psihodinamiki usmereni pristup linosti. Da nije tako, onda bi se mogli, ponder-skom
transformacijom ili na neki drugi nain, svi dijagnostiki znaci pretvoriti u jedan jedinstveni pokazatelj
neprilagoenosti". To nije sasvim apsurdna ideja, budui da su svi znaci koji se izdvajaju kao relevantni
patolokog, dakle negativnog odreenja. Meutim, Mahoverova je pola za primerom ostalih projek-tivnih tehnika,
ostavljajui zakljuke vrlo iroko otvorene.
Jednoobraznost u ovoj fazi rada obezbeuje spisak defmisanih znaenja svakog elementa crtea. Svrha ovog
renika" sastoji se u tome da, uz pomo pro-cenjivaa, svaki grafomotorni indikator poremeaja ili problema bude
vezan za njemu odgovarajue znaenje. Izbegavajui opasnost mehanikog prevoenja", Mahoverova je za svaki
dijagnostiki znak navela vie alternativa. Nesumnjivo da je ovim postupkom prevoenje znatno oteano a znaaj
procenjivaa je postao odluujui.
Formiranje sistema testovnih varijabli i vezivanje svakog znaka za neku ge-neralizovanu strukturalnu ili dinamiku
karakteristiku linosti je recept koji je pri-menjen kod dva najznaajnija projektivna instrumenta: Rorschacha i TATa. Mahoverova je pola tim putem. Svakako, u vreme kada je Mahoverova for-mulisala svoj sistem, krajem
etrdesetih godina, Rorschach i TAT su bili pravi monumenti, dostojni primeri. Danas je ocena tih klasinih tehnika
znatno nepo435
voljnija, to jo vie olakava sagledavanje mana Mahover-tehnike. Problem je u tome to ljudska figura ima
prilian broj elemenata. Tako, na primer, samo na glavi izdvajamo: veliinu glave, proporciju glave, profil ili s lica,
detalji oiju, nos, usta, brada, ui, kosa. Ako svaki elemenat ima bar dva, a najee i vie alternativnih znaenja,
onda se moe oekivati da izabrane alternative za sve elemente crtea, odnosno prihvaena parcijalna tumaenja
budu neusaglaena pa i kontradiktorna. Nema sumnje da je K. Mahover formirala jednu tehniku izuzetno irokog
dijapazona, vrlo otvorenu i vrlo nestrukturisanu. To je tehnika na ijoj ulaznoj strani treba da stoji natpis sve
moe". Naalost uz ovo, kao pratnja, ide i jedan drugi, ije je mesto na izlaznoj strani: ,,ali nita ne mora"!
Pokuavajui da sauva idiografsku osobenost svakog pojedinca, ona je postavila interpretaciju otvorenu u svim
pravcima. U sledeem poglavlju izneemo koje je sve teorijske postulate uvela kao mogue okvire interpretacije.
Stie se utisak da je htela da izvue iz crtea ljudske figure to vie, da objasni sve i osmisli sve. To je tipina
pozicija dinamiki orijentisanih klinikih psihologa etrdesetih i pedesetih godina, pozicija naivnog projektivizma.
PREVAZILAENJE ZBRKE
Naredni zadatak u programu rada sastoji se u prevazilaenju divergencije, ukrstanja i sukoba u znaenjima
izdvojenih dijagnostikih znakova. Ovo je dobro poznati problem selekcije i integracije, koji u velikoj meri
optereuje kliniki metod u celini. U okvirima tehnike K. Mahover nije naen egzaktan postupak kojim se moe
postii reenje ovog zamrenog problema. To znai da je i u ovom sluaju daleko lake poznati i sakupiti
pokazatelje nego izvriti selekciju. Najtei deo zadatka se sastoji u pokuaju konstruisanja modela dinamike
poremeaja" konkretnog ispitanika, nekom kombinacijom dijagnostikih elemenata.
Kod Mahoverove i u nizu drugih radova objavljenih posle njene monografije (1949) nailazimo na predloge
praktinih mera koji mogu biti od neke koristi. Zbog sloenosti i vanosti ovog metodolokog pitanja naveemo
ukratko ove integrativne principe.
Kod projektivnog tipa testiranja ispitivanje se moe produiti jednim razgovorom o odgovorima koje je ispitanik
dao. Ova praksa proizilazi iz uverenja daje odnos ispitanika i njegovog odgovora vanredno sloen. Zbog ove
okolnosti pripremanje renika", sa svim moguim znaenjima koje odgovor moe imati, predstavlja ogroman
zadatak. Jednostavno, za svaki odgovor redao bi se beskrajan niz moguih znaenja. Izlaz iz tog apsurda je mogu
ako kategoriemo pojedinane alternative i ako obezbedimo selekciju najispravnije kategorije znaenja. Ukoliko bi
imali iole objektivne kriterijume za selekciju, procenjivai bi mogli da ih primene. Meutim, s obzirom na postojee
stanje, moe se pribei intervjuisanju ispitanika sa ciljem da nam on, indirektno, pomogne u izboru alternativa.

Takvu vrstu intervjua odnosno ukljuivanje ispitanika kao pomonog selektora pred-videla je K. Mahover. Zbog
toga ona preporuuje da se po zavretku crtanja povede razgovor sa ispitanikom. U tu svrhu ona je pripremila i
seriju standardnih pitanja.
436
Dragi nain prevazilaenja zbrke oslanja se na povezivanje Mahover-tehnike sa dragim projektivnim tehnikama i
ostalim testovima i skalama. Sutina ovakvog reavanja problema jeste poznati princip verifikacije kroz viestruko
ispoljavanje odreene pojave. Drugim recima, ako se na Mahover-tehnici pojavi znak koji u prevoenju" upuuje
na mogunost jake homoerotske tendencije", onda e ova alternativa biti utoliko verodostojnija ukoliko je jae
ispoljena i na dragim psihodi-jagnostikim tehnikama.
Trei nain prevazilaenja konfuzije i mogue inflacije dijagnostikih znakova sastoji se u davanju prioriteta celini
nad delovima. Ovaj postupak je takoe poznat praktiarima i mnogo se koristi. Procenjiva upoznaje ispitanika
putem intervjua i formira o njemu jednu celovitu impresiju. U nastavku on proverava svoj koncept serijom
psihodijagnostikih tehnika, ukljuujui i Mahover-tehniku. Na ovaj nain Mahover-tehnika nema apriori nikakvu
prednost. Ona je samo jedna od tehnika verifikacije polaznog globalnog koncepta o linosti. U stvari se tu takoe
koristi verifikacija na principu ponavljanja ili konvergencije. Razlika je samo u oblicima miljenja. Polazi se od
globalnog suda, koji se poverava preko uih, parcijalnih sudova. Druga varijanta istog postupka sastoji se u tome to
se globalni sud ne formira na osnovu naturalistikih metoda, intervjua, opservacije ili biografije, nego jednog
pregleda celokupnog protokola. Tako zasnovani globalni koncept proverava se zatim detaljno od tehnike do tehnike.
DETERMINANTE CRTEA
Crte ljudske figure moe da ima itav niz kvaliteta ija se pojava moe dovesti u vezu sa linou crtaa. Iz ove
osnove i dosta umerene postavke proizilazi da su neke karakteristike crtea i linosti crtaa vrlo verovatno povezane.
Meutim, ova veza nije strogo determinisana. Sem toga, pored osobina linosti, i neki dragi inioci mogu uticati na
pojavu karakteristika konkretnog crtea. Iz razumljivih razloga Mahoverova se usredsredila gotovo iskljuivo na
prouavanje veze izmeu crtea i linosti. Ona je navela itav niz klinikih primera takve veze.
Sa gledita psihodijagnostike prakse ovakvo otkrie je, nesumnjivo, veoma privlano. Meutim, prihvatanje ove
tehnike danas, nakon svega to je valida-cionim proveravanjima dobijeno, zahteva pouzdane dokaze o racionalnosti
interpretacije. Postavlja se pitanje kako je linost u vezi sa crteom? Ovo se pitanje zatim moe konkretizovati. Koji
su medijacioni procesi preko kojih se linost ispoljava u crteu? Kako se moe odreena osobina linosti poznati u
crteu? Kolika je verovatnoa da specifini grafiki znak ili kombinacija takvih znakova izraava specifinu
karakteristiku linosti.
Mahoverova je navela u prvom redu jednu seriju globalnih hipoteza. Pre svega, crte ljudske figure koji ispitanik
daje kao svoj odgovor na zadatak predstavlja odraz integralne situacije linosti" u datom momentu. Crte je prema
tome vezan za opti doivljaj sebe ili sa ja. Odmah dodajemo da Mahoverova nije bila dovoljno odreena u
formulaciji ove hipoteze. Ako imamo u vidu razliite teorijske mogunosti, onda ostaje bez odgovora pitanje koje
ja? Svakako da nije sporedno da li je ispitanik predstavio svoje telesno ja, stvarno ja, idealno ja ili
437
neto to se njemu samo ini da je on. Sa toliko mnogo alternativa gotovo je nemogue interpretirati crte kao
testovni odgovor.
Doivljaj jaje najtenje vezan za predstavu sopstvenog tela. Kada dobijemo zadatak da nacrtamo ljudsku figuru, a
pri tome smo amateri kojima je taj poduhvat svojevrsna kreacija, onda se oslonac nalazi u izazvanoj predstavi
izgleda ljudske figure. Izazvana predstava verovatno je prvi mentalni odgovor na postavljeni zadatak. Ovaj
medijacioni proces, koji Mahoverova smatra izuzetno znaajnim, uslovljen je predstavom sopstvenog tela (telesnog
ja) i doivljajima naeg tela. S tim u vezi Mahoverova se poziva na istraivanja (Schildera), odnosno koncept telesne
sheme. Iz ovoga proizlazi da je crte koji ispitanik daje kao svoj odgovor na postavljeni zadatak svojevrstan odraz
ispitanikovog ja, koncepta identiteta i doivljaja tela. Oba ova koncepta su shvaena kao dinamike varijable koje
nisu sasvim u svesti.
Trei koncept kojim se Mahoverova slui da bi objasnila karakteristike crtea je aktuelnost. Ispitanik prikazuje kroz
crte ta i kako doivljava u odreenom vremenu i u odreenoj relaciji. Ba zbog toga crte koji ispitanik daje nije
uvek isti. Razlike nastaju zato to se i doivljaj samog sebe vremenom, i iz situacije u situaciju, menja. Ovakva
otvorenost ja kao i crtea prema ja dozvoljava da ovu dijagnostiku tehniku koristimo kao termometar, za praenje
promena. Nevolja sa ovom dimenzijom ja je u tome to je teko utvrditi ta na crteu predstavlja aktuelno relacijsko,
a ta trajno svojstvo linosti, odnosno ja.
etvrti interpretacijski koncept koji Mahoverova uvodi je razvojna specifinost. U toku svoje biografije odnosno
psihoseksualnog razvoja linost prolazi kroz odreene vrste konflikata. Zavisno od toga da li je i kako je razreila
konflikte na odreenim stepenima psihoseksualnog razvoja strukturie se i linost. Ne-razreeni konflikti razvoja
kao i mehanizmi odbrane vezani za takve konflikte ostavljaju specifian trag na doivljajima telesnosti i u
funkcijama organizma. Ove traume se mogu ispoljiti i u drugim formacijama linosti. Za samu tehniku je bitna
postavka da prolost ispitanika, njegova psihoseksualna biografija odreuje shemu" njegovog telesnog ja, a preko
toga i amaterski kreirani crte ljudske figure. Ovaj, etvrti koncept je sapsihodijagnostikog stanovita najznaajniji.
To je razlog zbog kojeg je najdetaljnije i razraen u sistemu analize Mahover-tehnike.
Peti interpretacijski koncept je tesno vezan za psihoanalitiku teoriju, odnosno za uenje o nesvesnom. Naime,
ispitanici ne crtaju likove koji su fiziki veran odraz njihovog sopstvenog izgleda. Dodue, u veini sluajeva crte
je istog pola kao i autor i priblino je istog uzrasta. Postoje i odreene paralele sa rasnim razlikama. Meutim, u tim

okvirima opet se javlja razlika izmeu izgleda crtaa i figure koju je nacrtao. Mada je ova nepodudarnost delom
uslovljena manjkavim stepenom vetine amatera, razlog je i u pojavi potiskivanja i indirektnog proboja"
neprihvaenih tenji.
DIJAGNOSTIKI ELEMENTI
Crte ljudske figure kao svojevrstan projektivni odgovor po tehnici Maho-verove podlee obaveznoj analizi. Ovaj
korak je uinjen da bi se obeshrabrila
438
improvizacija. Analiza crtea zasniva se na anatomskim elementima ljudskog tela i elementima odela kojima je telo
pokriveno. Prema tome, svaki crte posmatramo i ocenjujemo po tome koliko je detalja tela i odevnih predmeta
predstavljeno na crteu i kakav je kvalitet izvedbe. Pitanje je, meutim, zastoje upravo ovaj sistem izabran?
Mahoverova je usvojila pretpostavku da izmeu crtea ljudske figure i crtaevog opaanja i doivljaja sebe i svoje
telesnosti postoji paralela. Ova paralela nije potpuna. Pre svega ljudi crtaju dosta neveto, esto prema nekim
nauenim obrascima. Bitno je, meutim, da u procesu psihoseksualnog razvoja dolazi do libidinoznih investicija
razliitih delova tela. Ve prema individualnoj biografiji razreenja i fiksacije stvaraju jedan specifian raspored
libidinozne energije po telu (,,shemi tela"). Tako nastaje jedan sistem vanosti organa i zona tela koji se i u kasnijim
fazama ivota moe menjati, na primer pod uticajem telesnih oteenja ili psiholokih poremeaja. Bitno je to da
biografija pojedinca ostavlja specifian profil libidinoznih kateksija u organima i delovima tela kao i u produetku"
tela, odevnim predmetima. Ovu mapu kateksija sopstvenog tela Mahoverova naziva telesnom shemom. Razume se
da telesna shema nije sasvim svesna. Usled toga, ve prema postavkama psihoanalitike teorije, uticaj ove
dinamike strukture time je vei.
Shema tela je svojevrsna memorija" telesnih iskustava kroz koje linost prolazi u fazi psihoseksualnog sazrevanja,
u skladu sa optim zakonitostima toga procesa, ukljuujui i aktuelna, koja takoe utiskuju svoj peat u ovu
memoriju". Instrukcija i samo izvravanje grafomotornog zadatka moe da dovede do ukljuivanja crtaeve telesne
sheme u proces oblikovanja odgovora. Moglo bi se pretpostaviti da do ukljuivanja telesne sheme takoe dolazi
nesvesno, pre svega onda ako su tangirani izvesni elementi ja: pol, uzrast i sadrinski aspekti ja (stvarno, idealno,
odbaeno).
Mahoverova navodi da crte koji je dat kao prvi po redosledu, to znai spontano oblikovan u pogledu pola,
najverovatnije reprezentuje ja i shemu tela crtaa. U vezi sa tim postavlja se pitanje kako moe da nacrta nesvesnu
predstavu?
Crte ljudske figure (prvi po redosledu) nije slika crtaeve telesne sheme niti njegovog doivljaja ja. Ovaj crte
moemo shvatiti samo kao proizvod koji je delimino determinisan i sa telesnom shemom i doivljajem sopstvenog
ja, ali ne samo njima. Zbog toga injenica da isti ispitanik u kratkim intervalima, ak i posle svega jednog kraeg
razgovora, moe promeniti izgled crtea ne demantuje osnovnu postavku. Bitno je da crte shvatimo kao izraz, a ne
kao sliku koja je paralelna, neposredni odraz pomenutih latentnih formacija.
Sada se postavlja pitanje kojim se jezikom" odvija komunikacija izmeu latentnih dinamikih formacija i svesti
crtaa, kao i sredine kojoj je crte name-njen? Na ovo pitanje Mahoverova odgovor nalazi u psihoanalitikoj
simbolici. Ovaj indirektni jezik komuniciranja, s jedne strane, skriva to je neprihvatljivo, a s druge strane, ostvaruje
prikrivenu realizaciju memorije". Mahoverova preutno usvaja pretpostavku da je simboliki jezik univerzalan.
Crte ljudske figure Mahoverova je dovela u vezu sa psihoanalitikom teorijom linosti i Schilderovim konceptom
telesne sheme. Ovaj okvir je pruio mo439
gunost da postavi klasifikacioni sistem tako to e odgovor razloiti na elemente", odnosno delove tela i odee, a
znaenje tih delova preuzeti iz teorije. Jezik nesvesnih simbola, koji je prouen i utvren psihoanalitikom
metodom, postao je posrednik izmeu odgovora i teorije. Oni delovi tela i odee koji su zapostavljeni u simbolici
psihoanalize dopunjeni su iz drugih izvora, grafologije i hipotezama autora. Ukratko, Mahoverova je pretpostavljala
da ispitanik crtajui saoptava, mimo sopstvene cenzure, nesvesni doivljaj sopstvene linosti u svetu, sluei se
takoe nesvesnim govorom tela, govorom simbola. S druge strane, ona je pretpostavljala da je renik" koji je
sastavila dobar put ka deifrovanju poruka. Meutim, figurativno reeno, ona je dala pravila prevoenja reci", ali
nije pruila i pravila sintakse. Tako se mnogi korisnici Mahover-tehnike oseaju kao slab znalac jezika koji prevodi
s renikom. Mada je svaka re prevedena, reenica ostaje dvosmislena i nejasna. Razlog je u tome to mnoge reci, i
u reniku Maho-verove, imaju vie moguih znaenja. Problem sintakse" mogao bi se resiti ako bismo intuitivno
shvatili sutinu poruke, ako bismo raspolagali pravilom izdvajanja centralne reci ili ako bismo znali pravila
sintaksikog prevoenja, tj. elimi-nisanja neodreenosti i irelevantnih alternativa.
Glava je prvi elemenat koji podlee analizi. Meutim, ona je kompleksna celina iji pojedinani delovi imaju
autonomno mesto u sistemu analize tehnikom Mahover. Po pravilu, svi crtei imaju glavu, ali su kvalitet izraza,
stepen kompletiranja, naglaenost u odnosu na ostale delove i veliina varijabilni.
Glava i crte lica su podruje izraaja intelektualnih aspiracija, stavova, racionalne kontrole i koncepta ja. Na primer,
crte na kome je glava proporcionalno velika u odnosu na telo i druge elemente, moe predstavljati izraz visokih
intelektualnih aspiracija crtaa. Takvu pretpostavku, meutim, ne smemo prihvatiti dok ne upoznamo i druge
podatke o linosti. Razlog je taj to isti fenomen moe da se protumai i kao elja da se suzbiju putene elje".
Najzad, takva pojava, u drugom kontekstu, moe ukazivati na ruminacije ili ak i tegobe vezane za glavu. Poreenje
relativnih veliina glava, izmeu prvonacrtane i drugonacrtane figure, moe biti put koji nam otkriva stav ispitanika
prema dominantnoj ulozi u odnosima mukarca i ene. Treba biti vrlo obazriv, jer relativno velike glave crtaju i deca

kao i zavisne linosti (!). Prema tome, samo jedan elemenat, kao to je relativna veliina, nije dovoljan za donoenje
pouzdane odluke.
U revijalno bilansnoj analizi empirijsko-validacionih istraivanja, koja obuhvata raspon od 1949. do 1956. godine,
Swensen (1965) je obradio i pitanje glave. On je utvrdio da je hipoteza o vanosti relativne veliine glave delimino
potvrena. Dokazi se zasnivaju na komparativnim studijama normalnih i patolokih grupa. Zakljuak najbolje
voenog istraivanja (Goldworth) glasi da normalni crtaju glave relativno najadekvatnije, neurotici su dosta slini
njima, a psihotini i modano oteeni crtaju disproporcionalne, neadekvatne glave.
Oi su prvi vaan detalj koji ocenjujemo na glavi nacrtane figure. Mahoverova pridaje oima znaenje vrlo blisko
popularnom verovanju o prozoru due". Oi su organ preko kojeg je nae ja u kontaktu sa svetom, one odaju postavljenost linosti prema okolini. Oi koje su irom otvorene, sa izrazom budnog praenja, motrenja, ukazuju na
ranjivost, opreznost, povredljivost ili u terminima
440
patologije, paranoinost. Osobe koje svoju agresivnost ne prihvataju ve se od nje brane projicirajui je na druge,
prema hipotezi Mahoverove, ee crtaju budne oi". Nasuprot ovima, one osobe koje se zatvaraju, izoluju od sveta
i izbegavaju kontakte crtaju figure sa zatvorenim, nedovrenim oima ili crtaju oi bez enica. Ako su pak oi
neuobiajeno detaljisane, sa tendencijom da izgledaju lepo, to se podvlai naglaenim trepavicama, onda je crta
izrazio potrebu da bude uoen, da skrene panju na sebe. Takve oi crtaju devojke, ene a takoe i homoseksualni
mukarci.
Swensen je u svojoj reviji utvrdio da su dokazi o validnosti hipoteza Mahoverove u vezi sa znaenjem oiju
neujednaeni i nedovoljno ubedljivi. Relativno konzistentnu vrednost u diferenciranju homoseksualnih i
heteroseksualnih mukaraca imaju trepavice (De Martino).
Ui predstavljaju upadljivi detalj crtea glave, mada na mnogim figurama njih nema. Tako, na primer, crte enske
figure gotovo po pravilu ne prikazuje ui. Naglaavanje uiju na crteu Mahoverova dovodi u vezi sa pojaanom
osetljivou crtaa prema govorkanju i glasovima". Iz toga sledi da bi kod paranoidnih osoba mogli oekivati
relativno ee nego kod ostalih naglaavanje ovog detalja glave. Zakljuak u ovom smislu podran je ako i oi
imaju kvalitet iste vrste. Markantne ui na crteu koji je bizaran mogu biti izraz slunih halucinacija.
Swensen nije naao dokaza, meu empirijskim istraivanjima koje je analizirao, o validnosti hipoteze znaenja uha.
Meutim, pretpostavka da su oi i ui indikatori paranoidne postavljenosti i dalje se proverava.
Nos je tipian primer seksualnog simbolizma u crtanju ljudske figure, smatra Mahoverova. Ovakvo znaenje crtea
nosa objanjava se i anatomskim slinostima ova dva organa: isturenim poloajem, smetajem na osi tela i vanou
duine. U skladu sa dijagnostikim postavkama Mahoverova smatra da su greke i nepravilnosti u crtanju ovog
organa u vezi sa oseanjima seksualne neadekvat-nosti, naravno ako je u pitanju crta mukog pola. Prenaglaavanje
duine ili masivnosti nosa moe biti testovni izraz natkompenzativnih manevara impotentnih osoba ili onih koji
imaju oseanje manje vrednosti zbog malog penisa. Nos malih dimenzija, koji je ponekad predstavljen samo sa dve
take (nos kao dugine"), moe izraavati infantilnu seksualnost (pregenitalni stupanj psihosek-sualnog razvoja").
U treoj varijanti defektnih prikazivanja javljaju se oteeni nosevi, odnosno crtei koji ih takvim predstavljaju.
Mahoverova smatra da ovakav tretman nosa moe biti uslovljen oseanjem krivice vezanim za manipulacije penisa
(kastracioni strah, oseanje krivice zbog onanije).
Swensen u radovima koji su proveravali i ovu dijagnostiku pretpostavku nije naao potvrde. Treba, meutim,
priznati da su provere vrene na grupama koje u pogledu specifinog znaenja nosa na crteu ljudske figure nisu bile
homogene.
Usta su jo jedan bitan detalj glave, odnosno lica, vezan za seksualnu simboliku. Naglaena usta na crteu javljaju se
kod dece, alkoholiara, regresivnih stanja kao i kod depresivnih osoba. Generalno naglaavanje usta stoji u vezi sa
konfliktima oralnog karaktera. Potenciranje veliine i otvora usta ukazuje na oralno recep-tivne potrebe, na
zavisnost i pasivnost. Gruba linija koja predstavlja na crteu usta, izraz stisnutih usta ili nacrtani zubi izraavaju
oralnu agresivnost, svadljivost, ver441
balnu destruktivnost ili sklonost psovanju (!). Ako su, pak, usta nacrtana samo jednom tankom linijom (stisnuta
usta"), onda se pretpostavlja da je ispitanik izabrao utanje kao reenje konflikta. ak se deava da usta potpuno
izostanu sa crtea, to je dodue veoma redak sluaj, to moe da bude izraz patnji. Na primer, kod astmatiara je
zapaeno da izostavljaju usta prilikom crtanja ljudske figure. Najzad, izmenjeni nain predstavljanja usta, tako da
ona lie na penis, ukazuje na perverznu seksualnost.
Pregled validacionih istraivanja koji je dao Swensen ne daje podrku hipotezama Mahoverove. Istina, veina
pregledanih validacionih studija sprovedena je na bazi komparacije normalnih" i raznih psihopatolokih grupa:
izofre-nih", neurotiara" i slinih. Ovakav izbor grupa apriori je pristrasan i ne daje anse da se hipoteza potvrdi.
Neto potvrde za hipotezu Mahoverove nalazimo u studijama sluaja (kazuistika) u kojima je pacijent testiran na
poetku tretmana, zatim je u duem intervalu tretiran i uporedo ispitivan crteom ljudske figure. Nije iskljueno da
je ovakav personalistiki pristup pogodniji za proveravanje valid-nosti tehnike K. Mahover i postavljenih
dijagnostikih pretpostavki.
Ruke i ake imaju funkciju realizatora potreba linosti u odnosu na druge osobe. Ukoliko su ruke predstavljene
aktivno, u nekoj radnji, onda to smatramo izrazom dinaminosti i inicijative. U tom pogledu su mogua i
preterivanja. U suprotnoj varijanti ruke mogu biti prikazane kao onemoale, oklembeene uz telo, to povlai za
sobom interpretaciju da se linost osea bespomono, obeshrabreno i poraeno.

Ocena poloaja ruke vri se u odnosu na telesnu osu crtea kao i u odnosu na prirodni poloaj. Isturene ruke sa
naglaenom krutou, mogu predstavljati aktivno agresivnu postavljenost: revolt ili pretnju. Meutim, ruke u istom
poloaju ali manje ukruene i u sklopu figure koja izvodi neki baletski pokret ve dobijaju drugo znaenje. U ovom
sluaju one izraavaju aktivnu tenju da se osvoji publika", privue panja i linost nametne svojom vrednou.
Posebnu dijagnostiku znaajnost imaju ruke koje su izostavljene. Izostavljanje moe da bude evidentno i
zamaskirano. U nekim sluajevima figura je nacrtana sa rukama iza lea, to praktino znai da su izostale sa crtea.
U oba sluaja ovaj se fenomen dovodi u vezu sa konfliktima koji nastaju u procesu realizacije potreba linosti. Ti
konflikti mogu biti i oseanje krivice, na primer, zbog agresivnih namera u odnosu na druge osobe. Pojava
osenenja, brisanja, kvarenja i unakazivanja pojaava verovatnou navedene interpretacije. Mahoverova navodi da
se izostavljanje ruku ee javlja kod shizofrenije i depresije. Njeno je miljenje da je zajednika pozadina toga u
pasivizaciji i povlaenju ovih bolesnika.
aka je faktiki realizator pokrenute ruke. Ta funkcija odreuje i njeno psiholoko znaenje. U analizi sredinje
mesto imaju prsti, odnosno nain predstavljanja prstiju. Oni mogu da se prikau adekvatno, ali isto tako i kao vei ili
manji. Prsti stisnuti u pesnicu, snani i iljati, isprueni i pravi kao koplje" otkrivaju destruktivnost i neprijateljstvo.
Slabi, tanki, konasti prsti, koji mogu da budu i znatno dui od normalne proporcije, ukazuju na potrebu za
kontaktom ali i nesigurnost u ostvarivanju te potrebe ili strah od objekta" prema kome je uspostavljena zavisnost.
Mahoverova navodi da se tanki, konasti prsti, na crteima odraslih osoba, javljaju ako je dolo do regresije.
442
U crtanju prstiju amateri ine mnoge greke. Retki su crtei na kojima su prsti korektno predstavljeni. Pa ipak,
Mahoverova se uputa u prilino detaljnu klasifikaciju greaka i interpretaciju. Istina, interpretacija nije naroito
diferencirana, jer se uglavnom sve svodi na agresivnost, na infantilnost i na oseanje krivice zbog masturbacije ili
agresivnosti. To je sve mogue i veoma zanimljivo kao otkrie. No, s druge strane, ne smemo izgubiti iz vida
injenicu daje za amatere crtanje ake i prstiju najtei zadatak. Postoji dakle opasnost da grafomotornu nevetinu
interpretiramo pristrasno i pogreno.
IZRAZI PSIHOPATOLOKE IZMENJENOSTI NA CRTEU
Pedesetih i ezdesetih godina klinika psihodijagnostika je uporno nastojala da se afirmie kao nauni pristup,
nasuprot naturalistikim metodama psihijatrije, prihvatajui pri tome iste zadatke. Kao primami ciljevi ovakve
medicinske psi-hodijagnostike usvojeni su klasini zadaci klasifikacije i diferencijalne klasifikacije. Nove tehnike su
validirane na kontrastnim grupama, normalna naspram patoloke, a vrednost tehnike je odreivana po tome koliko je
tano diferencirala patoloki izmenjene pojedince od normalnih, ili koliko je uspeno diferencirala jednu kategoriju
patologije od druge kategorije.
Mahover-tehnika je takoe proveravana u pogledu moi da trijaira patoloko i diferencira razliita patoloka stanja.
Ova orijentacija na medicinski model nametnula je zahtev da se pronau znaci neurotinosti", psihopatskih
stanja", ,,paranoidnosti", poetne shizofrenije" i drugih psihopatolokih poremeaja i sindroma. Tako su nastali
grozdovi simptoma" crtanja po kojima su dijagnostiari mogli da se orijentiu u postavljanju klasiflkacionih i
diferencijalno-klasifikacio-nih hipoteza. Evo primera grafomotomih sindroma:
Neuroza:
- mala figura ali korektno prikazana
- povuena u ugao (skupljena")
- slab pritisak, tanke linije
- brisanje, senenje, manje deformacije
- isticanje glave
- sastavljene noge
Depresija:
- mala figura (neurotina forma)
- obilno detaljisanje
- naglaena usta ili glava bez usta
- figura potonula" ka donjoj ivici
- sedei poloaj
Shizofrenija:
- bizarni detalji
- ruke izostavljene ili ukruene
- meanje profila i anfas poloaja
443
- disproporcionalnost detalja
- prozirnost (vide se unutranji organi)
- naglaavanje uha i oiju
- granica tela prekinuta
Paranoidna (projektivna) linost:
- figura neto poveana
- naglaeno uho
- naglaene oi
- glava velika

- prsti otri (kao kande")

- figura ostavlja utisak napetosti
- spontano dat pismeni komentar na crteu.
Mahover-tehnika je najmanje strukturisani projektivni instrument. Ve i zbog toga ona ima svoju verovatnu
vrednost u prouavanju psihotinih promena linosti. Crtei psihotinih bolesnika veoma su raznoliki ak i kada se
grupiu po nozolokim kategorijama. No i pored toga, medu ovim crteima javlja se vie tekih znakova", kao to
su bizarnost, disproporcionalnost, nediferenciranost polova, prozirnost i prekidi u konturama. Strukturalne izmene
su relativno male kod manijako-depresivne grupe. Izuzetak predstavlja veliina figure. Kod paranoidnih crte je
izmenjen u kontaktnim zonama (oi, ui i ruke). Kod shizofrenih crte moe biti veoma izmenjen, bizaran, mada u
sluaju poetne shizofrenije tih promena veinom nema. Weiner (1966) u svojoj psihodijagnostikoj studiji shizofrenije poseban znaaj pridaje ouvanosti ivinih linija crtea. On smatra da ove linije izraavaju ouvanost ego
granica, odnosno njihovu naruenost u sluaju shizofrenije.
REZULTATI EMPIRIJSKE VALIDACIJE
Zbog jednostavnosti Mahover-tehnike broj validacionih istraivanja, kojima je proveravana duga serija
interpretacijskih pretpostavki, prilino je impresivan. To se naalost ne moe ponoviti (impresivnost) i u odnosu na
dobijene rezultate. Najpotpuniji pregled empirijskih istraivanja vezanih za Mahover-tehniku dao je Swensen
(1968). Njegove zakljuke naveemo na kraju. Do tada izloi-emo neka istraivanja koja su vana zbog
postavljenog pitanja, naina provera-vanja i zakljuka.
Figure koje su nacrtane iz profila razliito se tumae, zavisno od toga da li je crte okrenut ka levoj ili ka desnoj
ivici. Osnovna postavka glasi da leva strana odgovara okretanju ka sebi, odnosno zatvaranju pred drugima. Desna
strana repre-zentuje okretanje ka ljudima i otvorenost.
injenica je da meu klinikim sluajevima sreemo znatan broj kako osoba koje su okrenute ka sebi", znai
zatvorene, tako i podudaranje ovakve orijentacije sa crteom ljudske figure koja je profilom okrenuta ka levoj ivici
hartije. Meutim, Mahoverova ne ide dalje od ove veze i ne spominje druge mogue uticaje. Crovitz belei da je od
480 studenata koji su crtali figuru oveka kod denjaka pretezao
444
broj crtea okrenutih profilom ulevo, dok je kod levaka naao isti broj okrenutih i ulevo i udesno. U nastavku
istraivanja Crovitz je izdvojio 22 denjaka i podelio ih u dve jednake grupe. Prva je dobila nalog da crta figuru
oveka iz profila desnom rukom, a druga da crta levom rukom. Ispitanici koji su crtali desnom rukom nacrtali su
vie figura okrenutih nalevo, a koji su crtali levom rukom vie figura okrenutih nadesno. Iz ovih rezultata autor je
izveo zakljuak daje pravac profila nacrtane figure oveka vezan za upotrebu desne, odnosno leve ruke.
Upadljivo prikazane ui i oi, posebno ako su na istom crteu, ukazuju na pojaanu budnost, preosetljivost i
postojanje ideja odnosa. Ovaj par znakova ima, prema tome, izuzetnu dijagnostiku znaajnost. Griffith i Pevman
pristupili su jednom istraivanju iji je cilj bio provera veze izmeu ova dva elementa - crtea i ideja odnosa.
Ispitivanje je obavljeno u jednoj psihijatrijskoj instituciji u kojoj je bilo 745 bolesnika. Svi su ispitani Mahovertehnikom. Iz itave mase izdvojeno je 18 crtea koji su bili prikazani sa upadljivim uima i oima. Od preostalih
crtea formirana je kontrolna grupa", odnosno osam procenata, to iznosi 58 crtea. Dva iskusna kliniara, koja
nisu uestvovala u prethodnim operacijama, dobila su zadatak da identifikuju crtee koji ukazuju na postojanje ideja
odnosa. Oni su uspeli da se sloe i prepoznaju u eksperimentalnoj" grupi 11 od ukupno 18 crtea a u kontrolnoj"
grupi su identifikovali 13, dakle fal pozitiva. Kada su istraivai uporedili pojavu ova dva testovna indikatora sa
pojavom ideja odnosa utvrenih psihijatrijskom eksploracijom, konstatovali su daje korelacija beznaajna. Ovaj je
rad jo jedna potvrda da slaganje meu kliniarima u klasifikaciji odreenih testovnih znakova jo ne dokazuje daje
znak empirijski validan.
Mahoverova je pridavala veliku vanost klinikom iskustvu kao pozitivnom faktoru validnosti procena linosti datih
na temelju analize crtea. Njena ocena ima uverljivost utoliko ukoliko se kliniko iskustvo moe smatrati
natproseno povoljnim uslovom upoznavanja zakonitosti ljudske due". Ako prihvatimo postavku da su kliniari
bolji poznavaoci ljudi nego ostali svet, onda bi njihove procene, preko crtea ljudske figure, trebale da budu tanije
od laikih. U mnogim istraivanjima izvreno je uporeivanje grupa procenjivaa razvrstanih na osnovu duine
klinikog staa ili jednostavnim kontrastiranjem iskusnih sa laicima. Hiler i Nesvig (1965) sproveli su istraivanje u
kome je est psihologa i isto toliko laika dobilo zadatak da razgleda i oceni 60 crtea. Polovinu ovog broja nacrtali
su psihijatrijski sluajevi, a polovinu normalni ispitanici. Zadatak koji je trebalo da ispitanici rese bio je dvojak.
Prvo, oni su sve crtee morali da rasporede alternativno u kategoriju zdrav" ili bolestan". Drugo, od njih je traeno
da navedu kriterijume klasifikacije. Obradom rezultata pokazalo se da su kliniari (iskusni") postigli 65% tanih
klasifikacija, dok su nekliniari (neiskusni") postigli 64% pogotka! Mnogi kriterijumi sa kojima su operisali
kliniari bili su izvor pogrenih odluka. Validni kriterijumi patologije bili su: bizarnost, deformisanost, nepotpunost
i prozirnost crtea. Validni kriterijumi normalnosti bili su: srean izraz i nita patoloko u crteu".
Todoroviceva (1973) je pristupila jednom sloenom validacionom istraivanju u kome je uporedila dijagnostiku
kompetentnost iskusnih kliniara i fakultetski obrazovanih laika. Ona je pretpostavila da iskusni kliniari nadmauju
laike:
445
prvo, u globalnoj proceni linosti: drugo, u analitikom pristupu koji se zasnivao na postepenom obogaivanju"
znanja akumulacijom znaenja dobijenih interpretacijom znakova; tree, ukljuivanjem zapisnika o intervjuu koji je
voen u vezi sa crteom. Dobijeni rezultati nisu ispunili oekivanja istraivaa, mada je bilo izvesnih, vrlo slabo

izraenih, tendencija u oekivanom smeru. Validnost procene linosti odreena je prema opisu linosti dobijenim od
psihoterapeuta. Ovaj rad navodi na razmiljanje pre svega o vrednosti interpretacijskog sistema. Upotreba
psihopatolokih kategorija moe da stvori utisak neke naroite dubine zahvata", kao to moe da povea saglasnost
u kategorizaciji izmeu samih klini-ara. Meutim, poveanje konsenzualnog tipa pouzdanosti procene, koja je i u
ovom radu bila vea meu kliniarima nego meu laicima, ne ide u korak sa tanou razumevanja i validnosti
ocene linosti ispitanika. Mogli bismo rei da su kliniari pokazali vei stepen razumevanja izmeu sebe, ali su laici
pokazali isto tako dobar nivo razumevanja linosti crtaa. To upuuje na pretpostavku da se linost crtaa otkriva i
prepoznaje vie intuitivno nego metodiki po sistemu Mahover.
MOGUE NAMENE MAHOVER-TEHNIKE
Mahover-tehnika moe korisno da poslui za kliniku procenu linosti uz ostale potrebne informacije. Njeno je
mesto u sastavu baterije, dok je primena u masovnom istraivanju i u svojstvu samostalnog instrumenta, po svemu
sudei, za sada nepreporuljiva. U literaturi se navode sledee namene ove tehnike: analitika procena izdvojenih
varijabli, globalna procena linosti, praenje pramena, posredovanje izmeu tehnika razliitog stepena
strukturalnosti i kao stimulus za intervju.
Analitika procena izdvojenih varijabli je klasini zadatak psiholokih testova, tehnika i skala. U skladu sa tim i
crte ljudske figure je predstavljen kao tehnika koja omoguava da, uz pomo sistema varijabli Mahover, izdvojimo
odreeni aspekt (ciljna varijabla) i pratimo individualne varijacije u masi. Tako, na primer, prema datom
nagovetaju, moemo eksplorisati: oseanje neadekvatnosti i nesigurnosti, paranoidnost, psihoseksualnu
identifikaciju, razliite oblike agresivnosti, nivo energije i drugo. Ovakva fokusirana primena Mahover-tehnike, pod
uslovom da je opravdana, predstavljala bi veliku pomo u klinikim istraivanjima. Ovo zbog toga to se putem
crtea ljudske figure ispoljavaju dinamiki aspekti koji su teko dostupni drugim poznatim tehnikama. ak i ako su
dostupni, recimo preko Rorschacha ili TAT-a, ekonominost Mahover-tehnike je vea.
Pokuaji da se crte ljudske figure procenjuje na fokusirani nain odveli su nas u orsokak. Razlog je taj to su
istraivai bili primorani da operacionaliu konstrukte i veu za odreene znakove ili serije znakova. Ovaj recept je
ve odranije promaio kod Rorschacha. Pristup putem znakova je odbacio i Murrav, smatrajui da se individualni
motivi ne mogu prepoznavati na osnovu optih ispo-Ijavanja, postupka i znakova. Prepoznavanje latentnih
dinamikih svojstava individue zahteva razumevanje znaenja ponaanja. Poto je fokusirana procena svojstava
linosti veoma potrebna klinikoj metodologiji, pokualo se zaobilaenjem fiksnih pokazatelja, dakle pristupa putem
znakova. Umesto operacionalizacije pri446
menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivaima se preputa da sami pronalaze dokaze".
Mogue je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizinije. Poverenje u procenjivae zavisie od toga
koliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazine proporcije
(base rate) i od usklaenosti, tj. zajednikih kriterijuma.
Globalna ili konfiguralna praena linosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, ukljuujui i
crte ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crteu dosegao visok stepen naglaenosti
moe shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji ine
pozadinu. Izolovano posmatranje liava procenjivaa mogunosti da shvati pravo znaenje elemenata na crteu.
Prema tome, ako pokuavamo da protumaimo linost analizirajui crte ljudske figure koji je nacrtala, onda nema
alternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamikoj teoriji.
Linost je dinamiki sistem a svrha psihodija-gnostike procene je odreivanje modela individualne linosti.
Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraivanja iji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupu
nad atmoistikim.
Pod globalnim pristupom procene linosti podrazumeva se i impresionisti-ka spoznaja, koja se tumai getaltno
(Asch, 1962). Doista, u klinikoj praksi se crte esto koristi da bi se bacio jedan pogled", odnosno da bi kliniar
stimulirao sebe u svojstvu dijagnostikog instrumenta". Ovakav nain rada nema nauno dostojanstvo analitikih
metoda, ali je nesumnjivo da na ovaj nain pojedini pro-cenjivai, kao i umetniki kritiari i drugi znalci kreativnih
dela oveka, uspevaju da osete linost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskau po neto dijagnostiki
veoma znaajno. Ova injenica, koju potvruju i Swensen i Roback, vraa nas na pitanje metoda tumaenja linosti
posredstvom crtea ljudske figure, odnosno opte logike pristupa koji nudi Mahoverova.
Primena crtea ljudske figure u cilju praenja pramena je dosta esta, pre svega od strane psihoterapeuta. Od
pacijenta se moe traiti da ponovi crte ljudske figure . Razlog je taj to on ne zna na koji nain ispitiva ocenjuje
vrednost crtea. Poto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utie na primenljivost normi, kojih naravno i
nema. Dok se, sjedne strane, crte ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostaju
nepromenjena. Tako se prividno stvara logika mogunost praenja dinamikih promena u linosti pacijenta.
Ovakva upotreba crtea vrlo je zavodljiva pre svega zato to terapeut jeftino" dolazi do kontrole. U svakom sluaju,
ekonominost crtea je najvei adut" ove primene. Problemi se, meutim, neizbeno pojavljuju ve i zbog toga to
se crte menja ponavljanjem zadatka ak i onda ako je interval prazan. injenica je da na crteu i sitnice povlae za
sobom krupne zakljuke, to je zajednika osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije.
Crte kao menja testovne orijentacije. U klinikoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike razliitih vrsta i namena.
Reavanje ponuenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije prema
razliitim tehnikama preputeno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao to je davanje instrukcije. Meutim,
smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije

447
menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivaima se preputa da sami pronalaze dokaze".
Mogue je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizinije. Poverenje u procenjivae zavisie od toga
koliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazine proporcije
(base rate) i od usklaenosti, tj. zajednikih kriterijuma.
Globalna ili konfiguralna praena linosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, ukljuujui i
crte ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crteu dosegao visok stepen naglaenosti
moe shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji ine
pozadinu. Izolovano posmatranje liava procenjivaa mogunosti da shvati pravo znaenje elemenata na crteu.
Prema tome, ako pokuavamo da protumaimo linost analizirajui crte ljudske figure koji je nacrtala, onda nema
alternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamikoj teoriji.
Linost je dinamiki sistem a svrha psihodija-gnostike procene je odreivanje modela individualne linosti.
Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraivanja iji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupu
nad atmoistikim.
Pod globalnim pristupom procene linosti podrazumeva se i impresionisti-ka spoznaja, koja se tumai getaltno
(Asch, 1962). Doista, u klinikoj praksi se crte esto koristi da bi se bacio jedan pogled", odnosno da bi kliniar
stimulirao sebe u svojstvu dijagnostikog instrumenta". Ovakav nain rada nema nauno dostojanstvo analitikih
metoda, ali je nesumnjivo da na ovaj nain pojedini pro-cenjivai, kao i umetniki kritiari i drugi znalci kreativnih
dela oveka, uspevaju da osete linost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskau po neto dijagnostiki
veoma znaajno. Ova injenica, koju potvruju i Swensen i Roback, vraa nas na pitanje metoda tumaenja linosti
posredstvom crtea ljudske figure, odnosno opte logike pristupa koji nudi Mahoverova.
Primena crtea ljudske figure u cilju praenja pramena je dosta esta, pre svega od strane psihoterapeuta. Od
pacijenta se moe traiti da ponovi crte ljudske figure . Razlog je taj to on ne zna na koji nain ispitiva ocenjuje
vrednost crtea. Poto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utie na primenljivost normi, kojih naravno i
nema. Dok se, s jedne strane, crte ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostaju
nepromenjena. Tako se prividno stvara logika mogunost praenja dinamikih promena u linosti pacijenta.
Ovakva upotreba crtea vrlo je zavodljiva pre svega zato to terapeut jeftino" dolazi do kontrole. U svakom sluaju,
ekonominost crtea je najvei adut" ove primene. Problemi se, meutim, neizbeno pojavljuju ve i zbog toga to
se crte menja ponavljanjem zadatka ak i onda ako je interval prazan. injenica je da na crteu i sitnice povlae za
sobom krupne zakljuke, to je zajednika osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije.
Crte kao menja testovne orijentacije. U klinikoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike razliitih vrsta i namena.
Reavanje ponuenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije prema
razliitim tehnikama preputeno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao to je davanje instrukcije. Meutim,
smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije
447
nameu anksioznim ispitanicima takve zahteve koje oni ne mogu uvek uspeno da savladaju. Ukoliko je ispitanik uz
to manje obrazovan ili inhibiran i rigidan, onda je smena instrumenata i potrebna promena orijentacije verovatno
neadekvatna. Tako na primer VB skala inteligencije iziskuje orijentaciju na traenje realnih, konvencionalnih,
racionalno kontrolisanih reenja. Projektivne tehnike, kao na primer TAT ili Rorschach, mogu se uspeno resiti"
samo ukoliko ispitanik bude orijentisan na spontanost, nekonvencionalnost i matovitost. Mahover-tehnika je veoma
pogodna upravo zato da na jednostavan nain uputi ispitanika sa orijentacije na testove sposobnosti na orijentaciju
ka testovima projektivne vrste. To se moe postii na taj nain to se baterija primenjuje odreenim redosledom.
Prvo se koriste opte orijentacione tehnike (intervju, opservacija i anamneza), zatim testovi sposobnosti i eventualno
deficita, a zatim se prelazi na manje strukturisane, projektivne tehnike. Prelazak moe biti uspeniji ako Mahovertehniku postavimo na mesto izmeu kognitivnih i projektivnih instrumenata.
Crte kao stimulus za produbljeni intervju. Pored utiska koji stiemo o linosti ispitanika putem inspekcije crtea
kao i serije dijagnostikih hipoteza, do kojih dolazimo sistematskom analizom po sistemu Mahover, postoji jo
jedan, trei nain korisne upotrebe crtea. Mahoverova je predvidela da se u standardnom postupku povede razgovor
sa ispitanikom o crteu. Meutim, ovaj razgovor je predstavljen kao dopunski postupak faktiki manje vredan od
grafomotomo datog crtea. Stie se utisak daje Mahoverova elela da potencira svoj izum. Sem toga, ona je
asocijacije" ocenila kao dijagnostiki manje pouzdane ve i zbog toga to ispitanici imaju bolji uvid i veu kontrolu
nad verbalizacijom nego nad grafomo-tomim izraavanjem.
Stavovi Mahoverove teko se mogu prihvatiti bez rezerve, pogotovu ako imamo u vidu sve to je sakupljeno o
validnosti njene tehnike za proteklih dvadesetak godina. Aprioristiko favorizovanje crtea u odnosu na intervju
teko je dokazati. Sadraj asocijacija" moe da prui veoma znaajne informacije o znaenju pojedinih aspekata
nacrtanih figura. Pored toga, intervju se moe voditi slobodnije, sa vie klinike smelosti, dakle na jedan nain po
kome je crte samo povod za produbljeni razgovor koji smo zapoeli uvodnim intervjuom. U takvim sluajevima
figura slui samo kao zaklon koji titi ispitanika od suvie opasnog neposrednog eksponovanja, ali mu istovremeno i
omoguava da se rastereti imajui spremnu odstupnicu, odnosno izgovor daje subjekat crtea a ne crta.
IZBOR OKVIRA INTERPRETACIJE
Formulisanjem postavke da crte ljudske figure (crtaa amatera) odraava linost osobe koja je figuru nacrtala,
Mahoverova je stvorila mogunost da se ova veza dalje nauno ispita. Meutim, mora se priznati, sama postavka je
vanredno iroka i neprecizna. ak i sa svim specifikacijama koje su iznete veza ostaje labava, a prostor za

improvizacije vrlo irok. Dostaje truda uloeno u analizu strukture samog crtea i podloge. Zahvaljujui ovome
raspolaemo dugim spiskom dijagnostikih znakova. To je, meutim, ve od ranije poznata podela, a pored toga
sama po sebi malo znaajna. Neto slino je uinjeno i sa klasifikacijom varijabli
448
linosti. Meutim, hipertrofiranje analitiko-klasifikacionog dela posla dovodi do neeljenog efekta a to je inflacija
alternativa. Ponueni sistem je ostavio skoro potpunu prazninu u mehanizmu izbora, kombinovanju i odluivanju.
Sve tekoe se ne svode na to da unutar iste klase ne moemo da izaberemo najbolju alternativu. U mnogim
sluajevima interpretacija se saplie o pitanje da li je crte odraz ja, idealnog ja, aspekta linosti koji je neprihvaen
od ja, a da i ne pominjemo razne druge mogunosti. Bez odreenog okvira ove vrste nemogue je birati i sortirati
alternative koje se nude za parcijalnu interpretaciju. Poenta ovog prigovora je u tome da nas grafomotorna analiza
koju nudi Mahoverova upuuje na nemogue, na izvlaenje davljenika za kosu. Jedino nas intervju moe orijentisati u pogledu referentnog okvira koji je ispitanik imao. To je jedna od osnovnih funkcija koju intervju u vezi crtea
ima, mada ima i druge.
Projektivni koncept koji zastupa Mahoverova nadovezuje se na danas ve zastarelu orijentaciju psihoanalitiara,
usmerenu na otkrivanje nesvesnih sadraja i konflikata. U tom konceptu vanost mehanizama odbrane i ego-sistema
je relativno neznatna. Meutim, savremena psihoanaliza mnogo se vie orijentie na prouavanje ego-sistema, stoje i
dovelo do osnaenja takozvane ego-psihologije. Prilagoavanje tehnike procene linosti putem crtea egopsihologije, to ne predstavlja preterano visok zahtev, vodi ka naputanju ideje daje crte dovoljan materijal. Za
procenu ego-sistema neophodno je ispitati odnos izmeu crtea i crtaa proverom prihvatanja. Ima ispitanika koji
vrlo brzo otkrivaju da crte prikazuje njih ili neki stav koji oni cene. Drugi dolaze do otkrivanja te veze tek na
zavretku intervjua, kada im postavljamo pitanje: da li je ova figura nekome slina, da li poznajete ovakvu osobu?
Uvianje koje se ovde javlja pokazuje da je ego dovoljno jak, da je uvid dovoljno neutralan i da ispitanik ima
rezervu distance prema sebi. Kod tee poremeenih osoba, onih koji nemaju uvid ili se oseaju ugroenim od uvida,
nailazimo na jau ego-odbranu, na negiranje slinosti ne samo sa sobom ve sa bilo kim ko im je poznat. Ova
rigidnost i varijacije u odnosu ja - crte pruaju mogunost procene vanih aspekata ego-sistema. Konano,
vezivanje crtea i intervjua kao komplemenata, ija vrednost nije apriori data ve zavisi od individualnog sluaja,
opravdano je i zbog toga to se testovna projekcija ne mora nuno predstaviti kao potpuno nesvestan i munjevito
izvren akt. Verujemo da je model viefaznog procesa bolja alternativa za predstavljanje testovne projekcije.
REDOSLED POLA NA CRTEU
Prema uobiajenom postupku, im ispitanik zavri crtanje prve figure, koju je i u pogledu pola sam odredio, dobija
novu instrukciju kojom se trai da nacrta drugu figuru suprotnog pola. Oigledno je da se interpretacijski okvir od
kojeg polazimo u tumaenju druge figure razlikuje od prvog. Naime, veina ispitanika prvo crta figuru onog pola
kome i sami pripadaju. Shema tela i koncept ja kao i individualna biografija psihoseksualnog razvoja nisu podloga
od koje moemo poi u tumaenju figure suprotnog pola.
29 Psihodijagnostika
449
l
Mahoverova je u svojim prouavanjima uoila tendenciju javljanja isto-polne figure kao prve. S druge strane, samo
manji broj njenih ispitanika nije tako postupao ve je, naprotiv, ispoljio kolebljivost ili je crtao figuru suprotnog pola
kao prvu po redosledu. Mahoverova je spontano biranje suprotnog pola pri crtanju figure dovela u vezu sa
prihvatanjem odgovarajue psihoseksualne uloge. Prema tome, ako neko prvo, po sopstvenom izboru, nacrta osobu
istog pola kao i sam to je, onda iz toga zakljuujemo da je on identifikovan sa svojom polnom ulogom. Meutim,
ako se desi suprotno, onda zakljuujemo da neto nije u redu sa prihvatanjem polne uloge i daje tokom razvoja dolo
do poremeaja u identifikaciji.
Zapaanja koja je iznela Mahoverova uglavnom su kasnije potvrena na razliitim uzorcima mukih ispitanika.
Njena interpretacija te pojave pobudila je veliko interesovanje kliniara. Pre svega sam pokazatelj je objektivan, a
nain dobijanja odgovora ekonomian. Vanost ovakvih nalaza je neosporna pre svega u kontekstu psihodinamike
teorije, koja je u vreme ekspanzije Mahover-tehnike bila vodea u klinikoj psihologiji, kao i u pogledu mogunosti
praenja promena u toku psihoterapije. U strunim publikacijama objavljen je veliki broj istraivanja posveenih
otkrivanju latentne homoseksualnosti. Pozitivni rezultati prihvatani su kao poen za tehniku i za dijagnostiku mo
kliniara (pokret za osloboenje homoseksualaca" tada je bio manje uticajan).
450
XIX. RORSCHACHOVA (RORSAHOVA) TEHNIKA
Rorschachova tehnika je poznata i pod nazivom tehnika dijagnostikovanja uz pomo mrlja". Strunjaci te iste mrlje
nazivaju nestrukturisanim stimulusom. U svakom sluaju, izbor ove vrste stimulusa ostavlja utisak originalnosti i
kom-pletnog novatorstva, to donekle i stoji. Meutim, istini za volju, mrlje od tua su jo daleko pre pronalaska
Rorschachove tehnike koriene u psiholokim istraivanjima. Ilustracije radi navodimo daje 1857. godine u
Tiibingenu objavljena knjiga pod naslovom Kleksographie, u kojoj su opisani opiti sa upotrebom mrlja. Ceo jedan
niz poznatih savremenih psihologa eksperimentisao je koristei bezobline mrlje (Binet, Stern, Bartlett).
Rorschachovim prethodnicima je zajedniko da su oni mrlje koristili uzgred, ne pridajui im vei znaaj. Tanije
reeno, oni nisu uvideli sve mogunosti mrlje kao stimulusa. Svaki od njih je bio ogranien na jedan ui segment
ponaanja: T&a^<^^Hk<gS^
interesantan stimulus. Sem toga, svaki je od njih istraivao svoj predmet ne stupajui u vezu sa ostalima, jer su
sadraji njihovih interesovanja, uprkos mrlji kao zajednikom elementu bili veoma razliiti. Na kraju moemo

dodati i to da su Rorschachovi prethodnici bili usredsredeni na sadraj odgovora dobijenih stimulusom mrlje.
Herman Rorschach, vajcarski psihijatar, opisan kao obra/ovan, inteligentan, uporan i dosta povuen ovek, zapoeo
je negde oko 1910. godine da prime-njuje mrlje od tua kao pomono sredstvo u eksplorisanju svojih pacijenata.
Tokom godina on je doao do niza zanimljivih otkria, koja su ga podstakla na sve vee lino zalaganje i potpuno ga
obuzela. Nakon deset godina on je 1921. godine objavio monografiju pod nazivom Psychodiagnostik. U ovoj svetoj
knjizi" Ror-ahovaca itavog sveta opisani su postupci primene, obrade i interpretacijske postavke dijagnostikovanja
linosti posredstvom analize opaaja mrlja od tua i boja. Od tada do danas Rorschachova tehnika je prola fazu
revolucije, do etrdesetih godina, fazu vrhunca i dominacije, do pedesetih godina, i sada se nalazi u fazi stagnacije,
sa znacima gubljenja uverljivosti i snage.
Zbog svega to Rorschachova tehnika znai i to je znaila u klinikoj psihologiji, opravdano se postavlja pitanje
staje dovelo i staje omoguilo ovakvu ekspanziju ove neobine tehnike?
Rorschachova tehnika kao prva, a za njom i ostale njoj srodne projektivne tehnike, ne predstavlja samo nauno
otkrie. Njeno prihvatanje od strane klinikih psihologa predstavlja istovremeno i protest, bunt protiv mehanikih i
uskih shvatanja u psihologiji. Kao to se Wundt pobunio protiv filozofskog shvatanja psihologije i metode
kontemplacije za pisaim stolom, tako se i Binet pobunio protiv rigidne uskosti, mehaninosti i metode mesinganih
drangulija" Wundtove
451
psihologije. Meutim, i Binet je postao meta jedne manje naturalistike, mate-matizirane i apstraktnije koncepcije
sposobnosti vezane za faktoristiku metodu istraivanja i dokazivanja. U ovakvom okviru prihvatanje Rorschachove
tehnike, kao i niza drugih projektivnih tehnika u svoje vreme, moe se objasniti protivljenjem i buntom protiv
postojeih teorijskih shvatanja linosti i instrumentarija eksploracije, upitnika u prvom redu. Projektivne tehnike su
antiteza atomizaciji linosti od strane psihometrijski orijentisanih psihologa. U osnovi ovog razvoja krije se
nerazreeni sukob izmeu holistike, dinamike i atomistike, statike koncepcije, kao i idiografske i nomotetike
orijentacije.
Meu najznaajnije uslove koji su doprineli ekspanziji Rorschachove tehnike spada uspon psihoanalitikog uenja.
Psihoanaliza je bila u to vreme i sama u usponu. Uenje o razvoju linosti, o nesvesnom, o formiranju karaktera i
simptoma, sve je to obilovalo reenjima koja su za kliniku praksu bila neuporedivo podesnija od bilo kog drugog
postojeeg sistema. Samim tim je uklapanje u takav sistem doprinosilo usponu i potrebi za Rorschachovom
tehnikom. U stvari, Ror-schachova tehnika se ne moe prihvatiti kao direktan derivat postavki dubinske psihologije.
Osnovni postulati tehnike nisu izvedeni iz postulata psihoanalitike teorije. Do mogunosti uklapanja i ukrtanja
dolazi zbog toga to Rorschachova tehnika zaobilazi" svest, samoopisivanje a interpretira elemente koje ispitanik
obino nedovoljno kontrolie.
Popularnost Rorschachove tehnike i projektivnih tehnika verovarno proistie iz injenice da je psihoanaliza, s jedne
strane, pretendovala na to da bude najbolja i jedina nauna teorija o linosti, a, s druge strane, je negirala akademsku
psihologiju. Ta negacija" je pre bila izraz slabosti nego snage. Tehnika slobodnih asocijacija je jedina specifina
dijagnostika tehnika psihoanalize, ako izuzmemo interpretacije omaki i snova, koje i nisu iste" dijagnostike
procedure. Nasuprot ovome takozvana savremena akademska psihologija pravi je din u pogledu svog
metodolokog arsenala. Upravo zbog ovog metodolokog deficita psihoanalize, kojeg su bili svesniji psiholozi iz
prakse nego analitiari-terapeuti, pojava indirektne tehnike Rorschachove vrste, koja je uz to dozvoljavala" i neku
vrstu psihoanalitiki orijentisane interpretacije, mogla je da se primi kao popuna, kao nedostajua karika u lancu.
Zbog toga se Rorschachova tehnika obino i prikazuje kao dijagnostiko-metodoloka strana psihoanalitike teorije
linosti. Moramo, meutim, imati na umu da sam Rorschach nije odobravao klasinu psihoanalitiku interpretaciju
svoje tehnike. Ovo bi se kosilo sa njegovim osnovnim uverenjem da je njegova tehnika u prvom redu eksplorativni
pristup procesu opaanja, dakle formalnim aspektima odgovora. Tek 1954. godine pojavljuje se prva sistematska
studija psihoanalitike interpretacije Rorschach-tehnike, u kojoj se revidira strogi primat forme nad sadrinom
odgovora (Schafer).
TEORIJSKE POSTAVKE
Rorschach je jedan indirektan nain procene linosti koji je tako podeen da zahvati kliniki relevantne osobine. Po
svom poreklu ona je rezultat jednog induktivnog procesa traganja i otkria. Vrednost ili bezvrednost jedne
dijagnostike
452
metode u krajnjoj liniji odreuju rezultati. Ogranienost ove konstatacije u odnosu na Rorschacha je u tome to
rezultat" jednog testa linosti projektivne vrste nije lako definisati a kamoli meriti.
Pouzdano se moe tvrditi daje interes Rorahovaca za teorijskom osnovom ove tehnike vei nego to sveta knjiga"
nudi. Taj je interes rastao istim tempom kojim se Rorschach probijao u dijagnostikoj klinikoj praksi. Naprosto, u
pitanju je imperativ da metoda bude povezana sa teorijom. To to je autor bio pre-vashodno usredsreen na
dijagnostike aspekte ovog eksperimenta, to je dao uglavnom ue, specifine interpretacijske formulacije, danas se
tumai suvie kratkim stvaralakim intervalom, odnosno njegovom ranom smru. Mnogobrojni Rorahovci, medu
kojima ima vrlo izrazitih kreativnih osoba, uloili su veliki napor da dovre sistem. Internacionalne strune
organizacije, kongresi, posebni asopisi i velika aktivnost vode ka stvaranju jedne Rorschach psihologije" (Rickers-Ovsiankina).
Akademska psihologija je usredsredila svoja istraivanja na prouavanje opaaja, pamenja, miljenja, motorike,
navika i uenja kao relativno autonomnih pojava, ukratko dala je nomotetski prikaz parcijalnih fenomena linosti.

Psihoanaliza je svojim klinikim pristupom prouila na koji nain se formiraju asocijacije, sanjarenja, snovi,
odnosno na koji nain dinamike slike odraavaju celokupnu linost individue. Rorschachovo otkrie, u ovom
kontekstu, je u tome to je demonstrirao jedan nain deifrovanja celovite individualne linosti polazei od
vizuelnog opaaja. Osnovna teorijska postavka glasi da jedan uzorak opaaja, ukoliko je dobijen pod odgovarajuim
uslovima, nosi bitna obeleja date linosti.
Ova bazina postavka razgranava se u itav niz uih koje se oslanjaju na sledee kategorije:
1.
9
lokalizaciju opaaja na povrini stimulusa,
kvalitet stimulusa koji najvie utie na izbor odgovora,
sadrinu opaaja i
4. frekventnost kategorije sadraja koja je opaana na odreenom stimu-lusu.
Ve iz ovog se vidi da je Rorschachov pristup prouavanju opaaja sasvim drugaiji od akademskog. Svaka od
nabrojanih kategorija ima samo okvirno metodoloko znaenje. Zato se svaka kategorija dalje ralanjava na niz
subkategorija, od kojih svaka dobija manje-vie odreeno tumaenje u odnosu na varijable linosti kao dinamikog
sistema. Individualnost ispitanika pojavljuje se kao specifian stil ili kao originalna kombinacija tendencija data
kroz naglaenost kategorija i potkategorija.
Ima opravdanja da se povue paralela izmeu Rorschachovog pristupa i grafologije. Osniva moderne grafologije
Klages izneo je postavku da grafomo-torika, odnosno rukopis kao efekat te aktivnosti odraava bitna svojstva
linosti pisca. Odreena kategorijama svojstva rukopisa kao to su veliina slova, raspored rukopisa na prostoru
hartije, nagnutost, prevaga gornjih, donjih ili srednjih zona itd. imaju manje-vie ustaljeno znaenje u odnosu na
linost. I u grafologiji kao i u Rorschach-tehnici formalna strana produkta ima dominantnu ulogu. Najzad,
grafomotorni produkt, to jest rukopis, kao i opaaj vizuelnog stimulusa, to jest
453
odgovor na Rorschach mrljama, predstavlja izraz celovite linosti, odnosno, idui obrnutim smerom, materijal za
indirektno dijagnoziranje te iste linosti. Zbog ovih i mnogih drugih nepomenutih dodirnih taaka namee se pitanje:
Zbog ega je grafomotorna analiza stagnirala, dok je vizuoperceptivna analiza linosti dosegla zavidnu reputaciju?
Rorschachova tehnika je od samog poetka predstavljena kao pomono dijagnostiko sredstvo za otkrivanje
psihopatologije. Korienjem kontrastnih grupa, od kojih je jedna bila patoloka a druga normalna, Rorschach je
inter-pretacijske postavke svake pojedine varijable formulisao upravo kao patodijagno-stike. Naravno, moemo se
pitati da lije prednost Rorschachove percept-analiti-ke tehnike u patologizaciji" interpretacije, u duhu naeg
vremena, koje je sklono da u patolokom vidi primarno ili barem presudno, ili je percepcija zaista otvoreniji kanal
komunikacije i indirektnog otkrivanja linosti od grafomotorike.
Rorschach je pokuao da proiri teorijski okvir, pa je zbog toga neke parcijalne postavke formulisao u duhu jedne
tipologije linosti bliske tipologiji Junga. Meutim, po svemu sudei, ovaj pokuaj nije uspeo. Rorschachova tehnika
se afir-misala kao patodijagnostika, ali je ujedno i ostala u tim okvirima.
TESTOVNI STIMULUS
Tokom desetogodinjeg eksperimentisanja Rorschach je napravio i proverio stotinak razliitih mrlja. Sistematskom
selekcijom izdvojio je deset koje i danas ine standardnu seriju. Komplet sainjava deset karti, obeleenih rednim
brojevima, na kojima su prikazane mrlje od tua ili boje. Sve mrlje imaju veliku belu podlogu. Na pet karti mrlje su
od tua, na dve su kombinacije tua i crvene boje, a na poslednjoj tri mrlje su kombinacija vie boja.
Bitno svojstvo Rorschach-test-stimulusa jeste upravo to to su to mrlje. Danas tu vrstu stimulusa nazivamo
nestrukturisanim. Rorschach je odabrao artifi-cijelan stimulus da bi omoguio bolji uvid u one faktore opaaja koji
ostaju skriveni prilikom opaaja poznatih pojava. Nestrukturisanost, prema tome, obeleava redukovanu izvesnost u
pogledu klasifikacije stimulusa u neku opte prihvaenu kategoriju realnih pojava ili konvencionalnih simbola.
Prema tome, svaka mrlja ima izvestan stepen slinosti sa realnim pojavama ili simbolima, ali je stepen arbi-trarnosti
veoma veliki. Drugo vano znaenje termina nestrukturisanost" je poli-valentnost stimulusa. To znai da svaki
stimulus moe biti simultano opaen ili shvaen kao vie razliitih stvari ili simbola. Do toga dolazi zato to mrlja
ima ,,poetnu slinost" sa puno stvari, ali nema specificiteta potrebnog za sledeu fazu", odnosno proveru i
potkrepljenje prve impresije. Drugi vaan momenat poli-valentnosti odnosno nestrukturisanosti proistie iz
instrukcije koja poziva ispitanika na slobodnu manipulaciju sa paralelisanjem stimulusa. To je ona ista sloboda koju
ima vajar pred kamenim blokom. Jer ne samo to je u tom kamenu sve dato", nego je dozvoljeno da se odbaci sve
to nije ono".
Vaan elemenat stimulusa jeste i redosled odnosno ritam izlaganja. Redosled ekspozicije je strogo odreen. Svaka
karta ima svoj redni broj. Ova injenica dobija svoje opravdanje kroz pravila interpretacije. Isti odgovor menja
znaenje zavisno od toga na kojoj je karti dobijen, pri emu se vodi rauna i o tome kakvi su
454
odgovori bili pre a kakvi su sledili iza. Rorschachov opit nije eksploracija sume izolovanih odgovora nego
eksploracija uzorka u jednom individualno specifinom dinamikom ritmu.
POSTUPAK ISPITIVANJA
Rorschachova tehnika se primenjuje u individualnoj eksploraciji. Uslovi ispitivanja su uglavnom istovetni sa onim
koji se postavljaju drugim individualnim testovima. Ispitiva upoznaje ispitanika sa svrhom i nainom ispitivanja,
daje mu uputstvo kako e se ponaati i kojim e se znacima sporazumevati. U instrukciji se podvlai sloboda koju

ispitanik ima u pogledu oblikovanja stimulusa i izbora sadraja koji iznosi.

Ispitiva vodi detaljan zapisnik o iskazima ispitanika. U zapisnik unosi redni broj izloene karte, reakciono vreme
do pojave odgovora, doslovni iskaz odgovora, redni broj iskaza i sve druge komentare koji su sa obe strane
izmenjeni tokom ispitivanja.
Procedura ispitivanja je jednoobrazna, mada postoje izvesne varijacije. Klasina procedura je bila slina testu tipa
asocijacija, to e rei da je vodee naelo bilo: prva reakcija je najreprezentativnija a to se dalje ide odbrambene
di-storzije jaaju. Usled prihvatanja ovog principa, ispitivanje se odvijalo u jednoj fazi, uz minimum raspitivanja i
proveravanja. Ovakav nain ispitivanja dovodi do toga da mnogi odgovori ostaju nejasni, nedovoljno iskazani,
odnosno autistini". Kao posledica toga u fazi kodiranja procenjiva je primoran da donosi odluke koje su nuno
arbitrarne. Samim tim pouzdanost kodiranja veoma trpi, a konana pro-cena gubi u valjanosti. Kao protivmera ovoj
ispitivaevoj projekciji" neki eksperti, pre svega Klopfer, preporuili su modifikaciju ispitivanja putem davanja
veih prava ispitivau da proveri nejasne formulacije. To je u krajnjoj liniji dovelo do uvoenja dvofaznog
ispitivanja. U prvoj fazi ispitivanje je u znaku punog potovanja spontanosti, dok u drugoj fazi re ima ispitiva, koji
proverava sve nejasne odgovore u pogledu svih bitnih klasifikacionih kategorija.
KATEGORIJE KLASIFIKACIJE ODGOVORA
Svaki regularni odgovor podlee analizi i kategorisanju u etiri osnovne grupe varijabli. Svaka grupa varijabli ima
svoje opte interpretacijsko znaenje a svaka varijabla i svoje specifino. Sve ove interpretacijske postavke ine
teorijski sistem" Rorschacha. Tokom vremena dolo je do izvesnih izmena u oceni vanosti i vrednosti etiri
osnovne kategorije analize: lokalizacije, determinanti, sadraja odgovora i uestalosti, odnosno originalnosti. Pored
toga, pojavile su se i nove kategorije, kao to je verbalizacija (Rapaport), a kasnije i niz specifino diskriminativnih
kategorija.
PRVA DIMENZIJA: LOKALIZACIJA ODGOVORA
Ispitanik moe da odgovori na stimulus bilo ta, ali to ne znai da bukvalno makar ta" automatski biva priznato za
autentian odgovor. Pravi odgovor mora
455
da se vezuje za odreenu povrinu mrlje. Zbog toga komentar ili filozofiranje" nije pravi odgovor. Samo opaaj
moe biti priznat kao odgovor, a opaaj je uvek vezan za odreenu zonu stimulusa ili mrlju u celini.
Prvo pitanje koje se postavlja prilikom analize i kodiranja odgovora glasi: gde je opaaj lokalizovan? U klasinom
klasifikacionom sistemu nalazimo etiri kategorije lokalizacija.
1. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji. To je globalni odgovor. Kodni znak je G.
2. Opaaj je lokalizovan na jednom delu mrlje, ali to je velika povrina ili takva koja skoro uvek izaziva odgovor.
To je detaljan odgovor. Kodni znak je D.
3. Opaaj je lokalizovan na maloj povrini ili veoj ali neprovokativnoj. To je mali ili retki detalj-odgovor. Kodni
znak je Dd.
4. Opaaj je nasuprot instrukciji lokalizovan na beloj podlozi, a ne na figuri, odnosno samoj mrlji. To je ,,beli"
odgovor ili spacijalni odgovor. Kodni znak jebi ili S.
Svi odgovori koje ispitanik da na svih deset karti procenjuju se sa stanovita lokalizacije. Raspored javljanja
pojedinih kategorija na pojedinim kartama, kao i u elom nizu, interpretira se kao indikator misaonog stila, odnosa
izmeu apstraktnog i konkretnog pristupa i poremeaja u miljenju pod uticajem afekata i nesve-snih konflikata.
Ve je i sam Rorschach uvideo da kategorije lokalizacije odgovora imaju sloeno, esto dosta razliito znaenje.
Zbog toga je izvrio novu podelu i time poveao broj lokalizacijskih kategorija. Cilj ove podele je bio da se serija
alternativa skrati i povea specifinost. Meutim, kada bi ovaj put reenju bio dosledno sproveden do kraja, onda bi
broj potkategorija porastao do apsurdnih razmera, a posao procenjivaa bi se veoma komplikovao. Rorschach se
opredelio za kompromis. On je samo donekle poveao broj potkategorija unutar svake lokalizacijske klase.
Meutim, on je uveo princip kontekstualnog odreenja znaenja". Prema ovom principu pravo znaenje svakog
odgovora zavisi od celine, odnosno konfiguracije i kvalteta svih ostalih karakteristika. Ovaj metodoloki potez dao
je ogromna ovlaenja procenjivau i neopozivo postavio Rorschachovu tehniku u red subjektivnih, idiografskokvalitativnih metoda.
Kakvo znaenje imaju pojedine lokalizacijske kategorije? Globalni ili G odgovori ukazuju na tendenciju ka
getaltno celovitom opaanju pojava ili shvatanju relacija. Ukoliko je proporcija ovakvih odgovora u prevazi, onda
bi se moglo zakljuiti daje ispitanik osoba koja naginje... da, ali emu? Zavrzlama je u tome to ,,G tendencija"
nema unapred fiksirano znaenje. Naime, ,,G tendenciju" moemo nai u protokolu ljudi koji naginju
intelektualizaciji i apstrakcijama, kao i u protokolu onih koji su impulzivni, povrni i koji su skloni da svet shvate
kao mesto stvoreno da se ispune njihove elje (Ma ne brini, lako emo!"). No, to jo nije sve. Dominantna G
tendencija" moe da se pojavi i u protokolu osoba koje su veoma anksiozne, koje su izgubile glavu" ili se uopte
vrlo teko snalaze.
Raiavanje ove dileme iziskuje specifikaciju podvrste G odgovora. Rorschach je pravio razliku izmeu sledeih
podvrsta:
456
1. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji, a nastao je namah, kao prvi utisak. Lokalizacija i sadrina ine jednu
koherentnu celinu. To je obian i autentian G odgovor.
2. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji, ali je celina izdiferencirana, ona ima svoje smisaono povezane
komponente. U ovoj vrsti lokalizacije spajaju se diferencijacija i integracija u pozitivno konstruktivnu celinu. To je

kombinovani ili integrativni G odgovor. Kodni znak je GD.

3. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji, ali je sadrina nastala arbitrarnim povezivanjem delova ili nabrajanjem D
sve dok nije ela mrlja pokrivena. Ovakvu inferiornu celinu Rorschach naziva konfabularnom. Kodni znak je DG.
4. Opaaj je lokalizovan na itavu mrlju, ali je sadrina odgovora takva da nema specifinu konfiguraciju. Svaka bi
mrlja mogla da se identifikuje kao leptir" ili oblak". Ovakve inferiorne celine ne mogu se izjednaiti sa
prethodnim. Kodni znak za njih je G neodreeno ili G minus.
Globalni odgovori se mogu javiti i u mnogim drugim kombinacijama i nizovima. Tako, na primer, odgovor moe da
se lokalizuje na itavu mrlju a da pritom ukljui i delove podloge, odnosno bele povrine.
Veliki detalj ili frekventni detalj tipa lokalizacije shvata se kao sklonost ili navika uoavanja jasnog, nametljivog ili
konkretnog. Ukoliko ovakvi odgovori imaju prevagu u protokolu, onda je opravdana pretpostavka da je na ispitanik
po svojim sposobnostima i interesovanjima vie praktian. On se ne uputa u matovite kombinacije, spekulacije,
ve se vrsto dri naela svih empiriara Verujem u to to vidim". U kolokvijalnom argonu to je realan ovek".
Objanjenje za tu interpretaciju poziva se na injenicu da na svakoj Rorschach-karti ima vie D povrina koje su
perceptivno veoma provokativne, koje se veini posmatraa veoma nameu i vezuju jednu veliku proporciju svih
odgovora. Pitanje je sada kako se ispitanik odnosi prema ovakvim, svima nametljivim izazovima? On moe da se
prema njima postavi na bezbroj naina. Potpuno prihvatanje tih izazova i konformisanje je jedna od moguih
relacija, a ignorisanje tih izazova suprotan ali jednako moguan izbor.
Mnogi odgovori koji su lokalizovani na samo jednom delu itave mrlje ne podudaraju se sa pravim D povrinama.
Danas ve postoje standardne lokalizacij-ske table koje definiu koji je detalj odgovora pravi D, a koji spada u neku
drugu potklasu. Neki ispitanici pokazuju sklonost da opaaje lokalizuju na sasvim malim, mada ipak dovoljno
provokativnim povrinama. Kodni znak za tu potklasu je Dd ili mali detalj-odgovor. Drugi nalaze uporite za
odgovore u vrlo malim ivinim detaljima. Kodni znak za tu vrstu lokalizacije je De. Ima osoba koje svoje odgovore
pronalaze u malim detaljima koji su smeteni u unutranjosti mase, u igri konfiguracija. Kodni znak za tu vrstu je Di
ili unutranji mali detalj. Najzad, neki ispitanici naginju kombinovanju detalja mrlje na jedan originalan nain ali pri
tome nikad ne doseu do D ili G povrine, ve ostaju na manjim povrinama. Kodni znak za te detalje kombinacije
je Dr ili retki detalj-odgovor.
Interpretacijske postavke za potklase detalj-odgovora uglavnom su ostale nepromenjene. Tendencija lokalizovanja
odgovora na manje povrine tipa Dd po457
klapa se sa osetljivou za detalje, sposobnou uoavanja manjih razlika ili interesovanjem za minijature, to se
sree kod introvertnih osoba. Tendencija lokalizovanja odgovora na nekoliko manjih povrina povezanih sadrinom,
to se kodira kao Dr. poklapa se sa osetljivou za uoavanjem i otkrivanjem skrivenih veza, sa kombinovanjem i
vezivanjem najee uz negativnu postavljenost (svadlji-vost, intrigiranje, paranoidnost). Tendencija lokalizovanja
odgovora na sitne, male povrine skrivene u dubini mrlje, sa kodnim znakom Di, ili rasejane po ivici mrlje, sa
kodnim znakom De, vezuje se za kognitivno odbrambeno ponaanje, do kojeg dolazi pod uticajem dugotrajne
anksioznosti.
Jednu posebnu vrstu lokalizacijskih povrina biraju oni ispitanici koji opaaj vezuju ne za mrlju nego za belu
podlogu. Bitna je odlika ovakvog ponaanja to ,,tera kontru" instrukciji. Interpretacija uzima upravo tu injenicu
kao karakteristiku linosti i identifikuje bi odnosno S odgovor sa opozicionim tendencijama". Meutim, kao to i
prilii jednom patodijagnostikom instrumentu, interpretacije idu i dalje. Postoje poznato da se kod opsesivnokompulzivnih javlja vei broj S lokalizacija, S lokalizacija moe da oznaava i autoopozicionu tendenciju", odnosno sklonost oklevanju i sumnji.
Kao to se iz ovih primera vidi, interpretacijske postavke proizlaze iz nekoliko vanih premisa. Pre svega,
Rorschach je bio sklon da test-ponaanje shvati kao minijaturni uzorak optih sklonosti linosti. Usled toga je on
gradio svoje eks-planacije na principu analogija. Druga bitna premisa koja uslovljava interpretacij-sku postavku
jeste teza da testovno ponaanje reprezentuje dubinske slojeve. Kad nema meupremisa, pojavljuje se postavka da je
u dubljim slojevima vie patologije.
DRUGA DIMENZIJA: DETERMINANTE ODGOVORA
Rorschachova tehnika dodiruje ali ne razreava jedno vrlo staro i vrlo sloeno pitanje kako ovek opaa svet,
odnosno da li je ovekov opaaj (stopostotni) odraz sveta ili je obrnuto, njegov opaaj (stopostotni) odraz njega
samog ali pogreno shvaen kao slika objektivnog sveta". Redukcijom objektivne realnosti na jedan artificijelni
konglomerat vizuelnih stimulusa Rorschachova tehnika stvara mogunost posmatranja i prouavanja individualnih
stilova gnoseologije.
Nije sve to ispitanik kae u toku testiranja odgovor. Za odgovor se priznaje samo onaj iskaz koji je vezan za
odreenu ili priblino odreenu povrinu, koji ima relaciju prema kvalitetima mrlje, bez obzira koje su, i koji ima
koliko-toliko odreeni sadraj. im je raieno pitanje lokalizacije, ispitiva odmah prelazi na pitanje ta je
odredilo konkretni opaaj? Na to pitanje moe se traiti odgovor introspektivnom analizom procesa opaanja, ili pak
slobodnim asocijacijama psihoanalitikog tipa. Meutim, u okviru Rorschachove eksploracije reenje se trai na
relaciji odgovor - stimulus, sa teitem na ovom poslednjem. Ako ispitanik kae da mu mrlja lii na skelet", onda je
za analizu presudno pitanje zato konkretnom ispitaniku konkretna mrlja lii na skelet i zato ba na to? To je vano,
jer ta ista mrlja moe da lii i na mnogo drugo tota ne samo drugim ispitanicima nego i ovom istom. Naime, on
posle skeleta moe da vidi suton, lep zalazak sunca" ili zoru, sunce se podie iza brda".
458

Prvi korak u procesu analize odgovora sastoji se u pronalaenju determinante" odgovora, odnosno opaaja. U
naelu odgovor moe biti uslovljen objektivnim kvalitetima mrlja, kojih ima nekoliko, izmeu kojih ispitanik bira
koja mu lei ili koja mu se najvie namee, ili nekom idejom koja se namee. U prvom sluaju ispitanik, podstaknut
kvalitetima stimulusa traga za podesnom slikom u svom seanju. U drugom sluaju ispitanik nastoji da opravda
svoju ideju i pronae pogodan oslonac za nju u stimulusu. U veini sluajeva dolazi do interaktivnih efekata, a u
nekim redim, ekstremnim i patolokim sluajevima do potpune prevage stimulusa ili idejnih sadraja.
Rorschach je determinante podelio u nekoliko kategorija. Svaka kategorija determinanti ima svoje znaenje.
1. Odgovor je povezan ili je proistekao iz oblika koji ima povrina mrlje na kojoj je sadraj lokalizovan. Postoji
korespondencija izmeu naznaene povrine i forme koju sadraj odgovora po optem znanju ima. Ova determinanta se kodira sa F (forma).
2. Odgovor je proistekao iz hromatske boje koju ima povrina mrlje na kojoj je odgovor lokalizovan. Postoji
korespondencija izmeu boje mrlje i boje koju dati sadraj po prirodi ima ili moe da ima. Ova determinanta se
kodira sa C (color).
3. Odgovor je proistekao iz ahromatske boje ili osenenosti povrina na kojima je odgovor lokalizovan. Postoji
korespondencija izmeu ahromatske boje, odnosno osenenosti i boje ili osenenosti datog sadraja po kriterijumu
prirodnog ili uverljivosti. Ovo je sloena determinanta koja se deli na podvrstu ahromatske boje", kodni znak je C' i
na osene-nost", sa kodnim znakom c ili n ili N.
4. Odgovor je vezan za oblik, odnosno konfiguraciju njenih delova, ali se ne zadrava na tome ve naprotiv dodaje
neto to forma po sebi nema. U pitanju je utisak pokreta, ljudi, ivotinja ili predmeta. Utisak pokreta na temelju
oblika statine mrlje je neto sasvim razliito od prethodnih tipova determinanti. Kodni znak za kinestetski odgovor
je K, FK ili k, zavisno od toga da lije sadraj ovek, ivotinja ili neiva stvar.
FORMA I NJENO ZNAENJE
Mada je Rorschachova mrlja uvek aglomerat razliitih stimulusa kvaliteta, u daleko najveem broju sluajeva opaaj
se vezuje za obris ili fonnu. Na primer:
Kliniar: ta ovde nalazite?
Pacijent: Ovo mi lii na leptira.
Kliniar: Po emu?
Pacijent: Takav je oblik. Ima krila, trup i napred se vide mali pipci.
Obris ili forma mrlje, nezavisno od toga da li je posredi itava mrlja ili samo njen deo, moe da stimulie i rezultira
u odgovor koji je veoma prikladan. Nekad je odgovor izuzetan, duhovit, dakle kreativan. Meutim, nekada se opaaj
vezuje za oblik ali je izabrani sadraj u nekoj meri neusklaen ili je potpuno promaen,
459
apsurdan. To se ee javlja kod ispitanika koji su subnormalne inteligencije, koji su poremeenog miljenja ili su
izloeni afektivnom oku. Uoivi ove razlike, Rorschach je uveo jednu dvodelnu klasifikaciju kvaliteta forme",
koju su drugi eksperti razvili u trodelnu ili ak etvorodelnu skalu (Rapaport).
Znaenje forme, odnosno njena interpretacija proizlazi iz relacije oblika stimulusa i sadraja opaanja, kao i iz
relacije izbora forme prema ostalim vizuel-nim kvalitetima stimulusa. Pre svega je bitno da lije ispitanik u stanju da
pronae odgovor koji pristaje uz formu ili konfiguraciju odreene povrine. Opaaj na Rorschachu razlikuje se od
opaaja realnosti, mada ima i slinosti. Na Rorschachu ne postoji mogunost tanog odgovora, ali postoji
aproksimacija u vie pravaca. Pretpostavimo da jedna zona mrlje moe da lii na osam stvari, i to vrlo dobro. Tih
osam stvari" moramo shvatiti kao kategorije, pojmovne klase. Svaka pojmovna klasa ima svoje potklase, od kojih
su neke jo blie formi stimulusa. Sada je pitanje sa koliko e uspeha ispitanik tragati i resiti pitanje najvee slinosti
ili otpimalne podudarnosti oblika stimulusa i tipinog oblika pojmovnog sadraja kojim osmiljava
nestrukturisani", objektivno besmisleni trag tua. U tom procesu on mora da pronae sklad izmeu slobode koju
mu daje mrlja kao objektivna besadrajnost i instrukcija, sjedne strane, i kriterijuma uverljivosti koje bazira na
optim znanjima (npr. dve grbe se mogu usvojiti kao konvencionalni simbol siluete kamile). Drugim recima,
ispitanik mora da respektuje ,,to to svako zna", dakle realnost, ili mesto nje da ponudi neku vrlo uverljivu zamenu:
estetsku, enciklopedijsku ili logiku. Ukratko, kvalitet forme ukazuje nam koliko uspeno odraava ispitanik
ravnoteu izmeu sebe i realnosti ili koliko je kritian.
Forma-odgovori" imaju i jedno drugo znaenje. Opaaj koji je vezan za obris moe da bude usaglaen sa oblikom
sadraja u vrlo velikoj meri, to potvruje da je ispitanik vrlo efikasno koristio svoja znanja, a isto tako uspeno
inte-grisao to sa kriterijumom zdravog razuma, estetske vrednosti ili eruditske preten-cioznosti. No, s druge strane,
upravo ovakav F odgovor visoke klase istovremeno negira sve ostale stimulusne kvalitete mrlje. Ispitanik se ponaa
kao mislilac koji usredsreen na postizanje intelektualnih ciljeva ne vidi, ne osea druge drai. Na jedan drugi,
psiholoki ispravniji nain reeno, on kontrolie sebe, selekcionie i potiskuje stimuluse koji bi ga mogli omesti.
Kontrola, trijaa, potiskivanje afek-tivnih stimulusa je drugo znaenje forma-odgovora". Svakako da izbor forme
kao stimulusa ne garantuje da je kontrola uspena, ve samo to da ispitanik tei racionalnoj kontroli ili kontroli,
odnosno potiskivanju stimulusa. Promene u kvalitetu forme otkrivaju u kojoj je meri on uspean u kontrolisanom
ponaanju.
HROMATSKA BOJA I NJENO ZNAENJE
Ahromatske boje imaju svoju funkcionalnost u prirodi, koja je prevashodno bioloka, zatim u tehnici i
komunikacijama, a fizika i slikarstvo su do savrenstva razvili naa znanja o bojama. ak i bez neke posebne
erudicije svima je poznato da boje mogu izraziti neka oseanja, odnosno mogu biti simboli oseanja, kao to mogu i

da izazovu oseaj ili doivljaj. Meutim, sve to je o bojama poznato van Rorschachove tehnike ne prua dovoljno
osnova za specifine pretpostavke do kojih je doao autor ovog testa tokom svojih izuavanja.
460
Ponaanje ljudi pri susretu sa hromatskim bojama kao stimulusom na Ror-schachu moe se, grubo i shematski,
razvrstati na sledee klase:
1. Ignoriu hromatske boje. Bez obzira to je stimulus ariran bojama, njihov odnos je strogo selektivan a
percepcije se vezuju za ostale kvalitete mrlje. Na direktno pitanje bez tekoa odgovaraju korektnim opisivanjem
stimulusa, ukljuujui, naravno, i hromatske boje.
2. Respektuju hromatske boje i vezuju opaaj za tu vrstu kvaliteta. Otvorenost prema hromatskim bojama kao
stimulusu opaaja, kod ove grupe, moe da varira u vrlo irokom opsegu.
3. Fascinirani su hromatskim bojama. Na pojavu hromatskih boja kod njih nastaje jedna potpuna otvorenost na te
drai, jedna vrsta perceptivne predaje". Ovaj fenomen ima dve varijante. U prvoj varijanti osoba prihvata takvu
svoju predaju" ili osetljivost i preputa joj se sa izvesnim zadovoljstvom. U drugoj varijanti predaja" kao i same
drai nisu prihvaene, naprotiv, one se doivljavaju kao prisila, nemo i frustracija.
Prouavanjem ponaanja ispitanika druge i tree grupe, po naoj klasifikaciji, Rorschach je otkrio da se boje
ponekad pojavljuju u kombinaciji sa drugim determinantama. Najei je sluaj zdruivanja boje i forme u sklopu
istog opaaja, odnosno odgovora. tavie, jedna ista osoba moe u toku testiranja da opazi mrlju na razliite naine,
dajui tako razliite kombinacije boje i forme. Polazei od ovoga Rorschach je odgovore u vezi sa hromatskim
bojama podelio u tri osnovne klase:
1. Boja vezuje opaaj u kombinaciji sa formom. Sadraj odgovora integrie oba stimulusa, pri emu je forma
primarna, a boja sekundarna. Kodni znak za ovu vrstu je FC.
2. Boja vezuje opaaj u kombinaciji sa formom. Sadraj odgovora je uspe-na integracija obe vrste determinanti.
Za razliku od FC, boja je primarna, a forma je sekundarna. Kodni znak je CF.
3. Boja je iskljuiva determinanta. Forma i ostali kvaliteti mrlje potpuno su ignorisani. Sadraj odgovora je neto
to je u boji. Kodni znak je C.
Rorschach je ove tri vrste boja-odgovora" protumaio kao indikatore koji su u meusobnoj vezi ali pri tome svaki
ima i neko specifino znaenje. Veza je ne samo kvalitativna nego i kvantitativna. Zbog toga je postavljena
numerika skala kojom se svaki odgovor, zavisno od vrste, boduje. Svaki FC vredi 1/2 boda, svaki C/F l bod, a
svaki C vredi l 1/2 bod. Bodovi se sumiraju i to predstavlja indeks reaktivnosti ispitanika na boje.
Sutinsko pitanje nije, meutim, u konstrukciji tehnikih pokazatelja, nego u znaenju relacije: boja - opaaj linost. Psihijatar Rorschach usmerio je svoja posmatranja na ovu relaciju koristei se grupama normalnih i
psihopatolokih uzoraka. ak i relativno jednostavni statistiki postupci, koje je on koristio, otkrili su odreene
pravilnosti. Pokazalo se da u grupi cikloidnih i manijako-depresivnih dolazi do polarizacije odnosa prema bojama.
Inhibirani i depresivni po pravilu ignoriu hromatske boje, nasuprot hipomaninim i maninim koji su fascinirani
461
bojama. Nasuprot osobama na ovoj afektivnoj dimenziji, normalni ispitanici su u najveem broju sluajeva
respektovali hromatske boje, dodue uz vrlo znaajne individualne razlike.
Na Rorschachovoj probi mogu se posmatrati individualne i grupne karakteristike opaaja boja i dinamika tih odnosa.
Iz ovih posmatranja Rorschach je izveo zakljuak da postoji analogija izmeu odnosa prema bojama i odnosa prema
oseanjima, raspoloenjima, emocionalnoj komunikaciji i uopte afektima. Idui dalje tom linijom analogija se
moe proiriti i na impulse. Poto je teorijski kontekst u kome je Rorschach razvio svoj eksplanacijski sistem
delimino i psihoanalitiki, impulsi podrazumevaju libido i agresivnost.
ta proizlazi iz ovakvog razmiljanja u odnosu na empirijske pojave? Pre svega, mogli bismo pretpostaviti da jako
inhibirani i depresivni, koji su veoma represivni, zatvoreni prema svojim impulsima i afektima, po analogiji tog
odnosa odbrane prema podsticajima iznutra, ignoriu boje, koje su afektivni stimulusi" spolja. Takoe bi trebalo
oekivati da hipomanini i manini, koji su preplavljeni impulsima i afektima, po analogiji tog odnosa u sebi,
manifestuju fascinaciju bojama, koje su po funkciji analogne impulsima i afektima. Ova vrsta provere, bez obzira na
svoj cirkularni karakter, skoro redovno potvruje ispravnost postavki.
Boje su veoma nametljiv vizuelni stimulus. Trebalo bi oekivati da se one veoma uspeno nameu, da vezuju panju
i da samim tim provociraju opaaje. Rorschachova proba je bezbroj puta demantovala mehaninost ovog shvatanja.
Na vizuelnom, spoljanjem, perceptivnom planu boja se uglavnom prihvata, mada manje nego to se misli. Pored
toga, postoje i dve manje grupe koje se ekstremno razliito odnose prema boji. Jedna se sasvim zatvara, ignorie
boju i distancuje se od spoljne kontrole koja ukljuuje opaanje, miljenje i emocionalno povezivanje. Druga grupa
se ponaa sasvim suprotno. Ona pokazuje veliku otvorenost prema bojama, reaguje na njih, prihvata boje kao
determinantu svojih intrapersonalnih procesa, drugim recima, odgovara joj takva spoljanja kontrola. Ovu
divergentnu perceptivnu selektivnost u odnosu na hromatske boje Rorschach je doveo u vezu sa Jungovom
tipolokom podelom. Introvertne linosti se odupiru, distancuju se od nametljivih spoljnih uticaja kao to su boje.
Kada se ipak ukljue, njihova predaja" nikada nije kompletna, to se ogleda u izboru boja u kombinaciji sa
formom. Oni skoro nikada ne daju odgovore determinisane iskljuivo bojom. Njihovo povezivanje sa bojom
redovno je obraeno misaono, tako da su sadraji retko kad banalne asocijacije. Ekstrovertne linosti, bar s vremena
na vreme, potpuno se preputaju hromatskim bojama, dozvoljavaju da ih one ponesu i prihvataju asocijacije koje su
minimalno individualizirane intelektualizacijom sadraja.
U neklinikoj populaciji nema jednostranosti u opaaju boja. Repertoar normalnih grupa ispitanika je bogatiji. U

stvari, meu njima se sreu mnogi koji opaaju boje na razliite naine. Tri klasine kategorije boja-odgovora"
sreu se prema tome i kod klinikih i kod normalnih ispitanika. Razlika je esto samo u tome to je raspored,
zastupljenost, odgovora u pojedinim kategorijama bitno drugaiji. Osim toga, kod odreenih vrsta mentalnih
poremeaja sreu se ,,boja--odgovori" koji su sasvim specifini, koji su van kategorija klasine trijade.
462
Ra/vojno-psiholoka prouavanja su potvrdila pretpostavke koje su izvedene iz Rorschachovog tumaenja ,,bojaodgovora". Na niem uzrastu deca preteno vezuju odgovore za istu hromatsku boju, na viem uzrastu se javljaju
kombinovani odgovori sa prevagom boje nad formom, dok u periodu latencije isti bojaodgovor" je redak, dok je
daleko najei kombinovani sa dominantnom formom. Donekle slian tok pramena moe se nai i na uzrastu od
druge do este godine. Ovi nalazi se tumae u skladu sa procesom socijalizacije, to je ujedno i potvrda
interpretacijske postavke da raspored ,,boja-odgovora" otkriva nivo i kvalitet socijalizacije linosti.
AHROMATSKE BOJE I OSENCENOST
Na ahromatskim kartama kao i na kombinovanim veina odgovora je deter-minisana formom. Ta pojava izgleda
nam logina, a osnovni razlog njene uverljivosti je to je to ba tako. Meutim, upravo logika kazuje da alternativa
postoji, jer su sve ahromatske karte tamne boje, sve one imaju belu osnovu, a uz to povrina mrlje je nepravilno,
neravnomerno obojena, to jest osenena je. To opravdava pitanje: da li se ahromatske boje javljaju kao determinante
opaaja. Ukoliko je odgovor pozitivan, a on jeste pozitivan, postavlja se pitanje znaenja ahromatske boje i
osenenosti kao determinante.
Ova grupa determinanti nije toliko razraena kao kategorije hromatske boje. Zapravo, postoji klasifikacioni i kodni
sistem, kao i serija eksplanatornih postavki. Meutim, ova vrsta opaaja srazmerno je retka. Usled toga je znanje o
njima manje korieno, istraivanja su daleko reda a i rasprave. Sve skupa, problem ahromat-skih boja dostaje
zaputen.
Odgovori na ahromatske, tamne boje razvrstavaju se u trodelni niz analogno podeli hromatskih boja. Meutim, za
njih Rorschach nije predvideo kvantifikaciju i prema tome ne postoji sumarni indeks za njih. Komparativna klinika
istraivanja, poput onih koje je vodio Rorschach, pokazuju da se opaaji determinisani ahromatskim, tamnim
bojama pojavljuju retko, sa izuzetkom kod depresija. Moglo bi se oekivati da izmeu teine depresije, sjedne
strane, i teine" ahromatske determinante, s druge strane, postoji direktna proporcija. U stvarnosti nije tako. Isto
tako nema proporcije ni izmeu teine depresije i broja ahromatskim bojama detenninisanih odgovora. Relativno
najvei broj ovakvih tamnih odgovora sreemo kod neurotskih depresija. Teorijski, pojava ovih odgovora moe da
se povee sa depresivnim afektima ili, po analogiji, sa pesimistikom orijentacijom svesti. Sam depresivni afekat ne
predstavlja dovoljan uslov za selektivnu osetljivost prema stimulusima tamne boje. To je evidentno iz ponaanja
depresivnih psihotiara, koji vrlo retko daju ahromatskom bojom determinisane odgovore. Meutim, ukoliko je
depresivni afekat kontrolisan, ili postoji pokuaj da se potisne, dakle postoji konflikt u priznavanju besmisla,
promaenosti ili tinjajueg, destruktivnog gneva u linosti, onda tamne boje postaju vrlo provokativni i nesvesno
osmiljeni simboli neeg to se mora izraziti.
Druga vrsta ahromatske boje, pored tamne, je bela. Ona se takoe retko pojavljuje, uprkos injenici da je prisutna na
svim kartama. U naoj kulturi, za ra463
zliku od indijske, ona se ne moe vezati za tugu kao to je uinjeno sa tamnim bojama. Znaenje tih odgovora je
dosta nesigurno. S obzirom daje ve sam izbor podloge umesto forme jedna opozicija, smatra se daje ova
determinanta izraz ne-gativizma, pasivne rezistencije i buntovnosti.
Povrina mrlja neravnomerno je pokrivena bojom. To se odnosi i na tamne i na obojene mrlje, mada je ta
neravnomernost, prelivanje svetlog i tamnog, upadlji-vija na ahromatskim mrljama. Prema ovom kvalitetu mrlje
ispitanici uglavnom zauzimaju sledei stav: ignoriu osenenost i ne vezuju se za nju, ponegde prihva-taju
osenenost kao stimulus i vezuju se za nju, a u zaista retkim sluajevima dolazi do fascinacije osenenou i do
koncentracije asociranih sadraja u vezi sa njom.
U svojoj monografiji Rorschach je samo ovla prokomentarisao tonske pre-live kao stimulus, odnosno odgovore na
njih. Jedan drugi vajcarski psihijatar Binder, posle Rorschachove smrti, razrauje problem tonskih preliva i njima
izazvane odgovore. Kao i za ostale priznate kategorije determinanti, tako je i za ovu usvojen konvencionalni sistem
kodiranja. Meutim, u toku daljeg razvoja Rorschachove tehnike dolazi do diferencijacije gledita. Pored
Binderovog, javlja se i Klopferovo gledite, koje je prilino razliito.
Oko znaenja odgovora na osenenost ima dosta nejasnoa, to je i olakalo stvaranje pogrenih uverenja. Tonski
prelivi nisu po intenzitetu stimulativnosti istog reda kao to je forma ili hromatska boja. Uslov da oni veu panju i
pobude ispitanika na razmiljanje, odnosno traenje pogodnog odgovora jeste prema tome u unutranjoj konstelaciji
linosti.
Analizirajui tabele frekvencija javljanja pojedinih vrsta odgovora Rorschach je jo svojevremeno zapazio da
relativno najveu koncentraciju odgovora na osenenost imaju psihoneurotiari. To je injenica koja je nekima
izgledala skoro dovoljna da se resi zagonetka odgovora na tonske prelive. Sledea premisa naena je u simbolikom
tumaenju osenenosti. ta predstavljaju tonski prelivi i senenja na tamnim povrinama? Osenenost na tamnoj
podlozi stvara impresiju polumraka, napetosti i neizvesnosti. Ova impresija nagovetene opasnosti bez odreenog
izvora, koji ostaje skriven u dubini senki, mora da uznemiri matu neu-rotiara. Na pitanje zato ba njih, odgovor
glasi: zbog toga to su oni specifini ba po poveanoj anksioznosti. Prema tome, osenenost mrlje, to jest impresija
te osenenosti jeste jedna vrsta ekspresionistike slike sveprisutne opasnosti koju neurotiari svuda vide. Iz ovakvih

klinikih spekulacija izveden je zakljuak daje odgovor na osenenost indikator anksioznosti".

Tano je da odgovora na osenenost ima relativno najvie kod psihoneu-rotiara. Ispravna je i ocena da je opta
anksioznost jae izraena kod psihoneu-rotiara nego kod ostalih grupa. Meutim, mnogi nesumnjivi
psihoneurotiari ne daju nijedan jedini odgovor determinisan tonskim prelivima. Naknadna prouavanja ovog
pitanja dovela su do otkria da se anksioznost na Rorschachu moe ispoljiti na mnotvo naina. Prema tome,
odgovori na osenenost nisu specifini pokazatelji anksioznosti. Samim tim protokoli neurotiara u kojima nema
nijednog odgovora na osenenost nisu artefakta ni bizarni izuzeci.
464
Manir nekih praktiara da u tekstu interpretacije konstatuju daje ispitanik veoma anksiozan" zato stoje dao poneki
odgovorna osenenost, izazvao je Rapa-porta da kae kako ovakva tvrdnja nita ne znai. Pre svega, svi su ljudi u
stanju da budu anksiozni, samo je pitanje kada, zato, na koji nain i kako savlauju to stanje.
KINESTETSKI ODGOVOR I NJEGOVO ZNAENJE
Rorschach je meu determinante ubrajao i utisak pokreta koji nastaje zbog oblika i rasporeda delova mrlje.
Kinestetski ili pokret-odgovor" moe imati za sadraj ljude, ivotinje ili predmete koji se mehaniki pomeraju.
Rorschach se pridravao jedne stroge definicije koja je obuhvatala iskljuivo pokret ljudi ili antropoida kao i
humanoidne mitske figure - vetice ili arobnjake. Klopfer, jedan od vodeih Rorahovaca u SAD, proirio je
granice definicije i priznaje tri vrste pokret-odgovora", ljudski, ivotinjski i kretanje fizikih tela.
Pokret-odgovor" je sutinski razliit od ostalih tipova determinanti. Sve druge determinante predstavljaju
objektivne optike kvalitete stimulusa. Putem opaaja linost ih ukljuuje, humanizuje i osmiljava, ali oni i dalje
zadravaju svoju primarnu fiziku autonomiju. Ti su stimulusi aspekti realnosti.
Dosledna analiza pokret-odgovora" dovodi do zakljuka da je njihova determinantna forma, konfiguracija mrlje.
To je sasvim tano. U mnogim sluajevima na povrinama, koje su najei provokatori pokret-odgovora",
dobijamo odgovore koji su po sadrini i po opisu vrlo slini kinestetskom odgovoru ali to ipak nisu. Kvazi
kinestetski odgovor je uvek formom determinisan. Poenta ideje o kinestetskom odgovoru je upravo u ovom prelazu,
u jednom novom kvalitetu koji se javlja i koji transformie formu u neto novo.
Komparativno prouavanje koje je Rorschach sistematski sproveo pokazalo je da se frekvencija kinestetskih
odgovora poveava kod onih psihopatolokih kategorija kod kojih se poremeaj javlja na ideacionom planu, a
frekvencija pokret--odgovora" opada kod grupa sa akcionom, abreaktivnom simptomatologijom. Ovaj nalaz je
naveo Rorschacha na zakljuak da je pojava pokret-odgovora" na neki nain vezana za dimenziju misao - akcija".
On je proirio svoja posmatra-nja na normalne, pa je i kod njih potvrdio ispravnost svoje teze. Osobe koje su sklone
neposrednom angaovanju i akciji zapaaju daleko manje pokreta na mrljama nego osobe sklone odlaganju,
meditiranju i fantaziji.
U svojoj definiciji pokret-odgovora" Rorschach je insistirao na sadraju, drei se pravila da samo ljudska figura u
kretanju moe da se prihvati kao autentina kinestetska kategorija, kao i pravila da iskaz ne srne da bude propraen
ekspresivnim pokretima. U teorijskoj analizi pokret-odgovora", koju su razvili eksperti posle Rorschachove smrti,
ove dve postavke ine okosnicu iz koje se razvijaju nove ideje. Kinestetski odgovor otkriva jedan poseban odnos
prema realnosti koji je sasvim razliit od odnosa ostalih determinanti. Dok ostale determinante ne menjaju stimulus
ve ga samo elaboriraju, dotle se kinestetski odgovor ve iz osnova javlja kao odgovor na opaaj pokreta.
30 Psihudijagnustika
465
Analiza osoba koje akumuliraju vei broj kinestetskih odgovora pokazala je da su to mahom povuene, fiziki
donekle nezgrapne osobe, njihovi socijalni kontakti su oskudni, oni nemaju puno topline, sklone su meditiranju,
fantaziji i razvijanju individualnog stila i ivotne filozofije. Za njih se moe rei da su preteno introvertni i da su
inteligentniji i kreativniji nego proek. U klinikoj populaciji njih nalazimo u grupama koje imaju opsesivne
simptome, ideje odnosa i paranoidne ideje. Najvie ,,pokret-odgovora" meu podvrstama shizofrenije sreemo kod
paranoidne forme.
ta, u stvari, predstavlja kinestetski opaaj i kako nastaje? Rorschach je smatrao da je sklonost ka opaajima pokreta
na mrljama trajna osobina, vezana za karakter i u krajnjoj liniji za uroene dispozicije linosti. Antagonistika
tendencija, sklonost spontanog opaanja boja na mrljama, po uverenju Rorschacha, takoe je vezana za karakter i
uroeni potencijal. Ukoliko u linosti pretegnu dispozicije jedne vrste, to je retko izraeno u ekstremnoj meri,
javie se ekstrovertna karakterna formacija i prevaga vezivanja opaaja za hromatske boje. Ukoliko pretegne
introvertna dispozicija uroenih crta, doi e do eih opaaja pokreta na mrljama.
Pojavu kinestetskih opaaja Rapaport (1945) je doveo u vezu sa ego-funkci-jom odlaganja impulsa. Kinestetski
odgovori ne javljaju se kod sasvim male dece niti kod impulzivnih osoba koje su sklone da svoje impulse, bez
odlaganja i anticipiranja posledica, realizuju. Ukoliko kod neke dobro socijalizovane osobe, usled patogene traume,
doe do regresije i ponaanja abreaktivne forme, izmenie se i kvalitet opaanja na Rorschachu. Nakon ovakve
regresije, ta e osoba dati manje kinestetskih odgovora nego to je dala. Prema tome, pojavu pokret-odgovora" ne
moemo objasniti samo uroenim dispozicijama i karakterom, nego moramo u eksplanaciju ukljuiti i razvojnodinamiki koncept ega.
U ego-psiholokom tumaenju formiranja pokret-odgovora" odlaganje impulsa je samo prvi momenat u nizu, koji
zajedno predstavljaju dovoljan uslov. Ve kod F odgovora moramo pretpostaviti daje ego ispitanika sposoban da
odlae neposrednu gratifikaciju impulsa. Razlike su uslovljene time to se proces drugaije formira. Kod F odgovora
takoe moe da doe do stimulacije impulsa, ali ako je ego dovoljno jak, nastupie odlaganje impulsa. Zapoeta

interakcija se prekida im je ispitanik naao konceptualni odgovor koji ima neposrednu ili simboliku formu slike.
Meutim, ispitanik ostaje lino distancovan, naena slika je uvek statina, a proces se prekida. Tu dakle imamo
jedan serijalni proces: stimulus - odlaganje impulsa - kognitivna aktivnost - inhibicija. Kinestetski opaaj uvek
podrazumeva buenje jaih impulsa, to e rei relevantnijih za linost, ili koji su u vezi sa potisnutim konfliktima.
Opaaj pokreta je uslovljen lakim razbuivanjem ovih impulsa, ali usled ego-kontrole ne dolazi do aktualizacije.
Prema tome, uzbuenje je stvoreno, ali odlaganje impulsa kontrolie motoriku i prodor u svest bez ostatka. Impuls
se probija kao unutranje ponaanje, arira fantaziju i pokree kreativne procese. Zbog toga to je inhibicija slabija
nego kod F odgovora, ego je manje rigidan, slike imaju karakter slika primarnog procesa", dakle dinamine su.
Treu vrstu teorije o kinestetskim opaajima vezujemo za Rorschachovu osnovnu postavku da samo ljudski pokret
moe biti autentian sadraj ,,pokret-od466
govora". Ovo ogranienje moe da izgleda sasvim neopravdano ako se zna koliko ivosti mogu da unesu ispitanici u
opaaj kretanja, igre, borbe, savlaivanje prepreka kod ivotinja. Idui ovom linijom Klopfer je razvio svoj sistem
klasifikacije pokret-odgovora" manje iskljuiv u odreivanju kinestetskog kvaliteta. U emu je dakle problem?
Daje Rorschach ostao strogo dosledan ideji daje njegova tehnika eksplo-racija linosti putem uzorka opaaja koji
otkrivaju linost formalnim a ne sadrajnim aspektima, onda bi razlika u vrsti bia koje se pokree bila irelevantna.
Rorschach je bio manje dogmatian nego njegovi sledbenici i zato je prihvatio izuzetak koji mu se nametao snagom
injenica. Ljudske figure viene u pokretu, u kontekstu intenzivne kvalitativne analize, uvek su pokazivale izvesne
osobine koje su se smisaono uklapale u biografiju ispitanika. Pol, u pokretu opaenih figura, pokazao se kao kliniki
relevantan pokazatelj psihoseksualne uloge sa kojom se ispitanik poistovetio ili nije poistoveivao. Uloga tih figura i
pripisane namere skoro su uvek bile u nekoj, najee latentnoj, vezi sa linou ispitanika. Sve to ukazivalo je na
jednu prisnu, linu, mada nesvesnu vezu izmeu projektovane figure u kretanju i respondenta. Neto slino se
deavalo i kod pokret-odgovora" u kojima su ivotinje bile subjekti. Zbog ega ti odgovori nisu mogli da steknu
pravo na kvalitet? Kinestetski odgovor je za Rorschacha bila potvrda formiranog identiteta, odnosno individualnog
ja. Njegova posmatranja su pokazala da su osobe veoma samosvesne ili narcisoidno zaokupljene svojim ja bile
veoma produktivne u K odgovorima. Kod male dece ili nezrelih adolescenata i odraslih sreu se, u psiholokom
profilu difuzni identitet, slabo formirano ja, a na testu pokreti ivotinja (kue, mace). Antropoidne ivotinje sa
antropomorfnim kretanjima i radnjama mogu se prikljuiti kategoriji pravih kinestezija ali sa manjkom kvaliteta. Tu
postoji dispozicija ali je ego i ja nezreo. Meutim, isto ivotinjske figure, bez obzira na impresiju pokreta, ne
spadaju u kinestezije. Objanjenje je u tome to respondent ima previe distanciran, cenzurisan odnos prema svojim
impulsima, svojoj celovitoj linosti, odnosno njegovo ja je difuzno a ego rigidan. Ako ovu analizu samemo, onda
nam se namee zakljuak da autentini pokret--opaaj" implicira izvestan stepen prihvatanja svoje ljudske
prirode" i sposobnost identifikacije, ali sa ljudima a ne sa ivotinjama ili stvarima.
TREA DIMENZIJA ODGOVORA: SADRAJ
U okviru klasine obrade i interpretacije sadraj odgovora ima drugorazrednu ulogu. Bilo bi pogreno ako bismo
ovu konstataciju shvatili bukvalno, kao da elimo rei da je sadraj sasvim nevaan. Razlog naglaavanja ove
postavke je dobrim delom programskog karaktera. Rorschach je sistematski podvlaio da se njegov opit
principijelno razlikuje od pokuaja njegovih prethodnika koji su sline opite vodili analogno testu asocijacija.
I pored prioriteta stilistike analize opaaja, sadrina se takoe paljivo analizira. Bez toga se ne bi mogao proceniti
nivo forme", odnosno stepen podudarnosti asocirane ideje sa formom i drugim kvalitetima stimulusa. Kao i ostale
komponente tako se i sadrina, ve u prvoj fazi obrade, rasporeuje u odreene
467
kategorije. Broj pojmovnih kategorija koje predstavljaju klasifikacioni sistem sadraja asocijacija nije strogo
odreen. Ustaljena serija sastoji se od sledeih klasa:
H Klasa koja obuhvata sve odgovore koji za sadraj imaju oveka, ljudsko bie oznaava se sa H. Ako je vien
samo jedan deo ovejeg tela, onda se bira kategorija Hd. Ukoliko je pak sadraj ovekoliko, mitsko bie, onda je
oznaka kategorije (H).
A Klasa koja obuhvata sve ivotinje u sadraju odgovora oznaava se sa A. Ako je samo deo ivotinje opaen na
mrlji, onda se rasporeuje u potklasu Ad.
Obj Svi fiziki predmeti koje je proizveo ovek ili koji mu slue kao orua rasporeuju se u posebnu klasu ija je
ifra Obj.
At Organizam, odnosno delovi organizma koji su vieni izolovano, kao to se njima bavi anatomija, rasporeuju se
u posebnu klasu ija je ifra At. Ako je u pitanju deo oveka ili ivotinje koji po zamisli pripada elom ivom biu,
onda se ne rasporeuje u At nego u Hd ili Ad. Izuzetak ine unutranji organi koji uvek spadaju u klasu At,
anatomije.
Pored ovih kategorija, u regularnu seriju se ubrajaju jo: Nat (za prirodne pojave), Sex (za polne organe ili seksualne
funkcije), Bot (za biljni svet), Geo (za geografske objekte koji imaju svoj naziv, na primer Triglav), Pejz (za pejza),
Art (za umetnike predmete). Pored ovih irokih kategorija, prema potrebi, odnosno individualnim razlikama
ispitanika, mogu se priznati kao zasebna kategorija i drugi sadraji, kao to su vatra, krv, blato. Takoe se kao
posebne kategorije tretiraju Simb (za simbole) i Apst (za apstraktne sadraje).
U protokolima obrazovanih i kreativnih osoba mogu se pojaviti sadraji koji su veoma retki, koji se ne uklapaju u
kategorije konvencionalne serije. Ponekad se takav visoko specifian sadraj javlja i kod neurotiara, posebno ako je
u toku rekonstruktivne psihoanalitike terapije, kao i kod dezorganizovanih shizoidnih osoba. Sve ove retke,

izuzetno idiografske sadraje treba staviti van ostalih kategorija, kao klase za sebe.
Svoja prouavanja Rorschach je usredsredio u prvom redu na frekvenciju pojedinih kategorija sadraja. On je na taj
nain otkrio da se kod depresivnih i mentalno inhibiranih osoba akumulira mnogo odgovora u kategoriji ivotinje.
Naprotiv, meu mentalno ivahnim, hipomaninim i maninim ispitanicima pro-cenat A odgovora bio je znatno
nii. Ove dve grupe isto su se tako razlikovale i u pogledu broja kategorija zastupljenih u repertoaru odgovora.
Drugim recima, to je depresija i mentalna inhibicija bila izraenija, repertoar kategorija je bio sve ui a procenat A
sve vei. Isto, ali u obrnutom smeru, ispoljilo se meu mentalno ivahnim hipomaninim i maninim grupama. Ovi
podaci su naveli Rorschacha da zakljui daje repertoar kategorija sadraja pokazatelj mentalne, asocijativne ivahnosti, a daje procenat A odgovora indikator asocijativne stereotipije.
Sadraji odgovora tretiraju se kao manje vani ili ak opasni po ishod analize linosti putem Rorschachove tehnike.
Ovakav stav prema sadraju Rorschach je pravdao neuspehom koji je pratio svaki raniji pokuaj da se doe do
nekog
468
odreenog saznanja o linosti analizom sadrine odgovora na vizuelno nestruktu-risane drai. Nasuprot ovim
injenicama njegov je pristup bio usmeren iskljuivo na formalno perceptivni aspekt. Ipak, Rorschach nije bio u
pravu jer dogmatino iskljuenje sadraja odgovora na nestrukturisanim mrljama nije opravdano. To je evidentno na
osnovu radova Schafera i drugih istraivaa koji su, koristei se analizom sadraja odgovora, veoma uspeno
procenjivali odreene, znaajne osobine linosti (Goldfried i saradnici, 1971).
Meu kliniarima je uvek bila prisutna potreba da u Rorschachu pronau nain efikasnije ekstrakcije dijagnostikih
specifinosti odreene grupe poremeaja. etrdesetih i pedesetih godina kliniare je zaokupljao problem
dijagnostike trijae poetnih shizofrenija i diferencijalne dijagnoze shizofrenije. Rorschachova tehnika se pokazala
kao veoma pogodna u tom poslu, ali je nain obrade i kliniki tip integracije bio vrlo velika smetnja. Tako nastaju
mnogi pokuaji da se klasini postupak obrade dopuni novim skalama koje e obuhvatiti samo specifine indikatore,
recimo poetne shizofrenije, a obrada e biti mehaniki jednostavna i prema tome pouzdana. U okviru ovakvih
nastojanja, kojih je bilo mnogo, otkriveno je da se kod osoba sa poetnom shizofrenijom sadraji opaaja mrlja
selekcioniu tako da uvek preteu probijeni zatitni omotai asociranih pojava nad ouvanim i vrstim omotaima.
Na primer kiobran" ili tvrava" su sadraji koji imaju ili simbolizuju ouvane i vrste omotae", dok rana" ili
blato" spadaju u drugu grupu pojava koje nemaju zatitni omota" ili je on probijen (rana). Indeks penetracije i
barijere", izveden iz sadraja odgovora na Rorschachu dosta uspeno diferencira osobe sa ouvanim ego-granicama
od osoba koje imaju defektne ego--granice (depersonalizacije, projekcije, halucinacije).
Jo smeliji izazov dogmatskom stavu i relativnoj neutralnosti sadraja uputio je Schafer. On je u jednoj monografiji
izloio postulate, teorijske i metodoloke, o mogunostima psihoanalitike interpretacije Rorschachove tehnike.
Njegov se pristup temelji na ranije zanemarenim aspektima sadrine opaaja. Schafer nije poao putem naivne
vulgarno-simbolike interpretacije. Takvu je mogunost sasvim odbacio kao besplodnu divlju analizu". On je, u
stvari, razvio Holtovu ideju o Rorschach-odgovorima kao reprezentativnom uzorku primarnog i sekundarnog
procesa" koji doseu jednu specifinu ravnoteu zavisno od snage ega. Sekundarni i primarni proces nastoje da
dominiraju ego-aparatom, a njihova prisutnost odreuje amplitudu asocijacija, njihov realistini ili snoviti sadraj ili
karakter. Schafer je predstavnik ego-psiholoke orijentacije, koja je danas vodea u rorahologiji".
ETVRTA DIMENZIJA: ORIGINALNOST I POPULARNOST
Mrlje same po sebi nisu nita do mrlje. Zbog toga instrukcija koja se daje ispitaniku deluje vrlo uverljivo jer kazuje
da ,,... ne moete pogreiti jer je svaki odgovor prihvatljiv". Tano je daje svaka impresija jedna aproksimacija
mrlje, koja je liena znaenja, ka seanju ili simbolu, koje je slabije ili jae arirano znaenjem. Ako i zanemarimo
proces ovog prevazilaenja znaenja lienog stanja, i zadrimo se samo na efektu, odgovoru koji je ve osmislio
mrlju, teko emo se
469
moi u potpunosti sloiti sa tim daje svaki odgovor jednako dobar. Ostaje da se utvrdi kriterijum po kojem moemo
odmeriti koliko je koji odgovor dobar.
Veina odgovora za veinu ispitanika samo je jedna impresija. Svesni doivljaj koji prati pojavu te impresije vrlo se
malo razlikuje od doivljaja opaanja manje zagonetnih stimulusa, pod uslovom da se oba zadatka odvijaju u
testovnoj situaciji. Ponekad poneki ispitanik ima drugaiji utisak. Opaaj mrlje i izazvana impresija ima jednu linu
notu, ima za tog ispitanika neko posebno znaenje. Meutim, kvalitet odgovora relativno je nezavisan od odnosa
ispitanika prema stimulusu, odnosno od pojave doivljaja da utisak ima linu notu. Drugim recima, ego-ukljuenost
nije kriterijum vrednosti odgovora, to naravno ne znai da ona nee biti posebno razmotrena u toku kvalitativne
analize protokola.
Rorschachova tehnika nije regularno standardizovana ni u jednoj od mnogih zemalja u kojima se ve decenijama
koristi. Neki pokuaji u tom smislu uraeni su u SAD, to je omoguilo da se numeriki definiu norme za pojedine
dimenzije, kategorije i varijable. Rorschach je i sam doao do nekih provizornih normi. Po-smatrajui odgovore na
pojedinim kartama, on je zapazio da svaka karta vue" neku vrstu odgovora. Bez obzira na to to je disperzija na
svakoj relativno velika, to nimalo ne iznenauje s obzirom na karakter stimulusa (nestrukturisanost), postoji neto
to, naprotiv, svedoi o latentnoj strukturi" karti. Te odgovore, koji su se najee pojavljivali na pojedinim
kartama i koji su prkosili nozolokim i individualnim razlikama ispitanika, nazvao je banalnim ili popularnim
odgovorima.
Odgovor je dobar ukoliko njegov sadraj aproksimira repertoaru popularnih odgovora. Ovo je samo jedan od

nekoliko kriterijuma na osnovu kojih odreujemo vrednost kvaliteta odgovora. Argument za izbor ovog kriterijuma
polazi od modela psiholoke istine". Staje kriterijum istine u onim pitanjima koja se ne mogu dokazivati fizikalnim
eksperimentima? Alternativa objektivnoj istini" je uverenost i svedoenje demokratskog tipa, odnosno veine
ljudi". Ako veina ljudi vidi ili smatra da vidi na jednoj mrlji enu bez glave", onda je svaka impresija koja se
pribliava toj sadrini tana. tavie, ukoliko neki pojedinac vidi vie takvih istina", tim je on vie na liniji",
odnosno blii je realnosti (svoje grupe i svog vremena).
Uzorak popularnih odgovora za svaku pojedinu Rorschachovu kartu obuhvata jedan raspon. U tom rasponu
odgovori variraju na dimenziji opte - specifino. Naime, neki popularni odgovori su takve forme da se bez velikih
tekoa mogu primeniti na svih deset stimulusa. Zbog tehnike dpbijanja sve su mrlje simetrine. Ve zbog toga
jedna od optih popularnih sadrina je leptir". Meutim, sve karte imaju i neto izuzetno u svojoj konfiguraciji, pa
ipak izazivaju popularne odgovore. Ovi specifini popularni odgovori su sigurniji kriterijumi vrednosti odgovora,
odnosno odnosa prema realnosti".
Rorschach nije test fantazije nego opaaja, ali opazaji tipa impresije mogu veoma mnogo varirati. Psiholoka
istina" na Rorschachovoj tehnici je dvojaka. Ona se izraava u popularnim odgovorima, po principu konsenzusa ili
opteg uverenja, ali se moe izraziti i na jedan manje konzervativan nain, individualnim otkriima. To znai da
odgovor moe da bude dobar, dakle istinit" ak i kada je sasvim razliit od kriterijuma popularnog miljenja.
Odgovori koji se javljaju vrlo
470
retko, skoro izuzetno, priblino jednom na svaku stotinu, razvrstavaju se u kategoriju originalnih. Mala frekvencija
javljanja je dovoljna da odgovor bude rasporeen kao originalan, ifarska oznaka je O ili Orig, ali ovaj princip ne
garantuje kvalitet. Originalan odgovor moe da bude i lo i dobar.
Oni ispitanici koji se lino ukljuuju u svoje opaaje, za koje njihove impresije mrlje imaju neko sasvim lino
znaenje, daju vei broj originalnih odgovora. Meutim, da li e kvalitet tih odgovora biti lo ili dobar nee zavisiti
od eksterna-lizovanog, simboliki izraenog ili samo doivljenog znaenja. Poto u ovom sluaju ne dolazi u obzir
kriterijum javnog mnjenja, procena se donosi na temelju nivoa forme, koji se ocenjuje analitiki, deo po deo, i na
osnovu argumentovanosti kompozicije.
Broj popularnih (P) i originalnih (O) odgovora u testovnom uzorku odsli-kava stil miljenja, kreativne potencijale,
ali isto tako i optu socijalnu orijentisa-nost: konformizam ili individualizam. Ukoliko su originalni odgovori slabe
forme, onda se sa vie razloga pomilja na autistinu ideaciju u sklopu nekog ekscentrinog karaktera ili psihoze.
NEOPAZAJNE DIMENZIJE ODGOVORA: VERBALIZACIJA
Sudbina je svih klinikih psihodijagnostikih tehnika da se u proirenoj praksi jave odstupanja od teorijskog ili
metodolokog okvira koji je postavio pronalaza. Ma koliko daje Rorschach insistirao na hermetinosti
percepcijskog pristupa analizi, praktiari, korisnici njegove tehnike, nisu mogli ostati ravnoduni pred
mnogobrojnim injenicama na planu interakcije pacijenta i kliniara, motivacije i drugih koje su morale biti
rtvovane" doktrini. Barijera percepcijskog pristupa ostala je do danas i samo retki izuzeci postiu legalnost.
Rapaportu pripada zasluga to je otkrio, razradio i uveo jednu novu dimenziju analize odgovora koja u klasinom
sistemu nije bila priznata i koja se ne odnosi na sam opaaj. Eksploracijom obimnog klinikog materijala, koji su
sainjavali uzorci mnogih nozolokih grupa, Rapaport je utvrdio da se ,,opaaj-odgo-vori", koji su prema
Rorschachovom kodnom sistemu isti, esto znaajno razlikuju ako uzmemo u obzir jeziki aspekt, odnosno
verbalizaciju. Na primer, odgovor leptir" je sasvim jednostavan i on se propisanom obradom transformie u kodni
niz G F A P. Ova transkripcija u Rorschachovom sistemu ima odreene dijagnostike implikacije. Meutim,
odgovor leptir" je u mnogim sluajevima samo izvod iz konteksta u kome je ispitanik formulisao svoj opaaj.
Rorschach je smatrao opravdanim ovaj postupak ekstrakcije, odnosno odbacivanja svega izloenog". Zbog toga se
njegov postupak voenja zapisnika svodi na notiranje samo onog dela verbalizacije koji se striktno odnosi na
verbalni prevod vizuelnog opaaja. Sve ostalo je nebitno, ista ambalaa".
Da lije Rorschach u pravu kada ispitanik svoj opaaj-odgovor" izrazi otprilike ovako: Ovo je jedan leptir, on je
mali a krila su mu malkice natrula." Rapaport se nije sloio sa klasinim receptom koji takoe nudi izvesna reenja
ali koji ove dodatne fenomene" tretira kao pojave drugog reda, manje vane. Za razliku
471
od Rorschacha, koji je bio eklektiar, teorijski manje odreen, Rapaport je vrsto stajao na pozicijama egopsihologije. Opaaji nisu neki izolovani procesi kao to nije ni govor. U konkretnoj test-situaciji oba ova procesa
stoje pod kontrolom ega, koji je sasvim odreeno postavljen i prema realnosti i prema hijerarhiji unutranjih potreba.
Opaaj je dakle kontrolisan od ega, zapravo spada u njegov aparat". Opaaj-odgovor" je rezultanta odnosa u egu,
njegove snage da dovede do kraja proces traganja za reenjem, koje treba da bude primereno zahtevima realnosti, to
jest stimulusa, i tenjama koje su stimulisane i koje trae izraz u asocijacijama i konano u realnosti. Govor kojim se
ispitanik slui nije sekundarija, ambalaa" nekog dominantnog opaajnog procesa, kao to to hipotezira Rorschach,
nego je on takoe u funkciji procesa miljenja i ukljuen je u aparate ega". Traganje za opaaj-odgovorom" je
kompleksan proces koji e se zavriti uspeno ako ceo ego-aparat bude usklaeno funkcionisao. To znai da traganje
za reenjem, za relativno apstraktnim konceptom koji e biti od ega prihvaen kao pogodan sadraj utiska, paralelno
tee i po zakonima govora. Ova tesna veza razliitih misaonih procesa u sistemu ,,ego-aparata" moe da objasni
zato dolazi do toga da se poremeaj ili oteenje ega izrazi samo kroz verbalizaciju, dok klasino oljuteni"
opaaj-odgovor" ostaje neutralan.
Rapaport je poremeenu verbalizaciju kategorisao prema patolokom materijalu koji je dobio u toku svog

istraivanja. Podela obuhvata ove kategorije:

FAB Verbalizacija prevazilazi faktografsko odreivanje sadraja opaa-ja. Pojavljuju se dopunske kvalifikacije:
,,lep", dobar", bedan". Faktolacija se veinom javila u verbalizaciji ekstrovertiranih osoba. FAB KOMB Odgovor
je kombinacija dva detalja u jednu celinu koja je realno nemogua" ili je naprosto fantastina. Meutim, stav
ispitanika je neutralan i on verbalno dokazuje i objanjava vienu kombinaciju. Ovo se javlja kod opsesivnokompulzivnih neurotiara. AGRES Na odgovor-opaaj" nadovezuje se razrada sadistikih detalja ili agresivna
elaboracija teme. Ova vrsta verbalizacije nije dijagnostiki specifina.
B1Z Sadraj opaaj-odgovora" je udan, a verbalizacija jo vie istie ekscentrinost. Nekada je samo verbalizacija
upadljiva: Bube u hitinskom omotau u laganom susretu."
KONFAB Relativno prihvatljivi opaaji delova mrlje bivaju obuhvaeni u neku celinu apstraktnu i mutnu, a
povezanost se podupire aloginim argumentima". To je slino klasinoj konfabulaciji.
KONFUZ Sadrina odgovora je nejasno odreena, kao da se nekoliko ideja istovremeno namee bez dovoljne
izolacije". Dolazi do zbunjuju-eg preplitanja u kojem se respondent snalazi.
KONTAM Sadrina odgovora je originalna kombinacija vie razliitih ideja. Meutim, ta kombinacija nije rezultat
duhovitosti ili kreativne imaginacije, nego neshvatanje zahteva realnosti. Stolica sa duboko usaenim oima" je
primer kontaminiranog odgovora. Kao da to za respondenta nije nimalo neobina sadrina, on se ponaa kao da se
472
nita nije desilo". Kontaminacija je specifina greka psihotiara sa izraenim poremeajem miljenja.
AUT LOG Opaaj-odgovor" koji spada u kategoriju autistike logike je ilustrativan za poremeaj ega tipa gubitka
kontakta sa realnou. Impresija data kao odgovor ima jednu notu fantastinosti. Bitno je to da ispitanik nastoji da
prevazie tu manjkavost racionalno". Meutim, on se pri tome koristi jednim elementom svoje impresije, kao daje
on stvaran, da bi njime dokazao opravdanost celine. Zapravo, tu se eksternalizuje teak gubitak kritinosti.
APSURD Ova vrsta poremeenog odgovora, koji se oituje i sadrinom i ver-balizacijom, sastoji se u tome da
asocirani sadraj i stimulus nemaju nikakve veze. Impresija je kompletno apsurdna. Ispitanik ne uvia svoju greku,
niti je sposoban daje koriguje. Ova vrsta poremeaja javlja se iskljuivo kod psihotinih bolesnika.
OBRADA I INTERPRETACIJA
Rorschachova tehnika se primenjuje individualno. O ispitivanju se vodi regularni zapisnik, u koji se unose svi iskazi
ispitanika, odgovori i komentari, kao i sva pitanja i intervencije ispitivaa. U zapisniku se nalaze i svi ostali podaci
koji su potrebni da bi se pratio redosled odgovora i bitne okolnosti.
Svaki regularan odgovor podlee analizi i biva ocenjen istovremeno sa etiri znaka. Svaki znak je ocena jedne
dimenzije odgovora: lokalizacije, determinante, sadraja i frekventnosti, odnosno originalnosti. Ukoliko je
procenjiva prihvatio Rapaportovu modifikaciju, onda se ocenjuje i kvalitet verbalizacije.
Prosean protokol ima oko trideset regularnih odgovora. Ocene odgovora prenose se na tabulator na kome je
prikazana frekvencija javljanja pojedinih podvrsta unutar etiri bazine dimenzije. Ovi podaci slue za kvantitativnu
analizu. Kvantitativna analiza je samo prva faza u procesu procene. Kvantitativni indikatori iskazuju se ili u
apsolutnim brojevima, u procentima ili proporcijama. Mada ne postoje standardizacijom ustanovljene i proverene
norme, postoje vrednosti koje imaju istu funkciju. Interpretacije kvantitativne karakteristike protokola korisne su u
svojstvu polaznih hipoteza.
Prava, personoloka interpretacija u naelu je kvalitativna i nadovezuje se na kvantitativnu analizu. Kvalitativna
analiza operie sa mnotvom pretpostavki koje kliniar koristi sa dosta arbitrarnosti. Bez obzira na impresivnost
fabulatora, brojeva, normi za pojedine vrste odgovora i proporcija, svoenje svih tih podataka bilo je i ostalo
kvalitativno kliniko. Kvalitativni indikatori su samo delimino si-stematizovani u literaturi. Dobrim delom oni su
idiografski, odnosno svaki pojedinac ispoljava na Rorschachu svoj stil i svoj repertoar signala i ekspresivnih specificiteta. Tumaenje ovih individualnih dijalekata" je istovremeno i provokativno i opasno. Ne bez razloga,
interpretacija Rorschacha uporeuje se sa sviranjem na violini. Mada ima samo etiri ice, violina ima prebogate
potencijale. Onih koji
473
sviraju na violini ima veoma mnogo. Pravi potencijal violine moe da aktualizuje samo virtuoz. To je najslabija i
najjaa strana Rorschachove tehnike, ona je dobra ili loa zavisno od znanja i vrednosti interpretatora.
NAMENA I KORISNOST RORSCHACHOVE TEHNIKE
Rorschach je po svojoj osnovnoj nameni dijagnostiki instrument koji slui individualnoj eksploraciji celovite
linosti. U praksi ovaj se instrument primenjuje u sprezi sa drugim testovima, tehnikama i skalama, odnosno u
sklopu baterije. Mada se i ovim instrumentom donekle moe proceniti inteligencija, najei kom-plement koji se
daje uz Rorschacha je neki standardizovani test inteligencije. Priroda ove tehnike je takva da se ne moe oekivati
slika celovite linosti" u unapred odreenim, nomotetikim dimenzijama, to je sluaj sa multidimenzio-nalnim
inventarima kao to su MMPI ili 16 PF. Odraz je uvek individualan, pa su i dimenzije promenljive. Uprkos ovoj
dinaminosti odraza linosti kao celine opte dimenzije se mogu sistematizovati. Pitanje je dakle koje opte
dimenzije linosti moemo eksplorisati i proceniti preko Rorschachove tehnike?
Rorschachovom tehnikom moemo proceniti sledee opte karakteristike linosti.
1. Inteligenciju. Procena se daje klasifikativno, po nivoima, ali se manje preciznosti nego pomou
standardizovanih testova. Mogue su razlike u rezultatima. Neki strunjaci veruju da je rezultat na Rorschachu blii
potencijalima, to je ravno pretenziji da on bude pravi culture free" test.
2. Nain miljenja ili kognitivni stil". Analogno nekim poznatnim testovima klasifikacije i apstraktnog miljenja

(Hanfman, Kasanin, Goldstein) i na Rorschachu se ispoljavaju individualni stilovi pristupa reavanju problema i
zastupljenost konkretnog i apstraktnog miljenja.
3. Stabilnost miljenja u uslovima optereenja afektima i impulsima. Ror-schachova tehnika je primer probe
tolerancije na frustraciju. Kvantitativni i kvalitativni indikatori, kao i niz interpretacijskih pravila slue za procenu
razliitih vrsta intolerancija linosti: kolor ok, tamni ok, seks ok itd.
4. Opta emocionalne karakteristike. Rorschach je podeen da eksplorativ-no zahvati optu emocionalnu
reaktivnost, karakter emocionalnih veza sa okolinom, sklop impulsa i afekata, kontrolu afekata i emocionalnu
zrelost.
5. Ego-snagu i dinamiku ego-odbrana. Prouavanjem sekvenci uzoraka ideacije pre oka, za vreme oka i posle
oka mogu se dati procene opte ego-snage. Analiza indikatora primarnog i sekundarnog procesa daje mogunost
odreivanja specifinog sklopa ego-odbrana.
6. Primarnu interpersonalnu orijentaciju. Mada ova tehnika nije podesna za eksploraciju sadraja stavova i
potisnutih tema, u izvesnoj meri je i to mogue. Ukoliko je ispitanik dovoljno produktivan, obrazovan, inteligentan,
onda se u test-materijalu pojavljuju teme identifikacije sa sek474
sualnim i socijalnim ulogama, stavovi prema objektima" i karakter orijentacije (ka, protiv, od).
7. Dekompenzaciju linosti i regresivno patoloki obrazac. Rorschachova tehnika je nastala na ovim relacijama i
zadrala je sve do danas ulogu dijagnostiko-klasifikacionog i diferencijalno-klasifikacionog instrumenta. Bogato
iskustvo sakupljeno do danas omoguava da ova tehnika doprinese raiavanju nejasnih diferencijalnodijagnostikih problema. Posebno je Rorschach afirmisan u diferencijalnoj dijagnostici poetne shizofrenije,
opsesivno-kompulzivne neuroze i shizofrenije i u dijagnostici atipinih slika modanih oteenja.
to se korisnosti tie, Rorschachova tehnika je najvie primenjivana i psihijatrijskim ustanovama kao pomono
dijagnostiko sredstvo kojim je rukovao, po pravilu, kliniki psiholog. Sve dok je uloga klinikog psihologa bila
najveim delom usmerena na dijagnostiku, a dijagnostika smatrana za nuan preduslov valjane terapije, Rorschach
je bio veoma koristan. Pored obaveznog intervjua i Wechslerove skale inteligencije, psiholog dijagnostiar se
specijalizovao u pri-meni Rorschacha ili MMPI-a, ponekad ijedne i druge tehnike.
Zadaci psihodijagnostike postepeno su postali raznovrsniji. Pored trijane, klasifikacione i diferencijalnoklasifikacione dijagnoze, pojavili su se i zadaci vezani za prognozu, pre svega mogueg poboljanja usled primene
nekog specifinog tretmana, a zatim i zadaci praenja promena. Rorschach je drao korak sa ovim razvojem i
pokazao iroki potencijal. Meutim, Rorschacha je uvek pratila kritika sa raznih strana.
EMPIRIJSKA VALIDACIJA I KRITIKA
U svojoj uzlaznoj fazi Rorschachova tehnika je i sama postala ekran na koji su kliniki psiholozi, frustrirani dugim
oseanjem nemoi, projektovali svoje ambicije. Rorschach je predstavljen kao rendgen" kao mikroskop"
psihologije. Mogunosti Rorschacha su precenjivane. Neskrivene pretenzije da prodire u nesvesnu strukturu stavile
su ovu tehniku u isti red sa psihoanalizom. Mistifikacija i sektake tendencije ispoljile su se i u zahtevima obuke.
Kliniari poznavaoci Rorschacha osnovali su u nizu zemalja posebna drutva koja su za lanove postavljali uslov da
su kvalifikovani. Kvalifikovani praktiar morao je da zavri rigoroznu obuku kod priznatog i kvalifikovanog
instruktora. To je podrazumevalo daje zavrio najmanje 300 testiranja, obrada i interpretacija pod strunom kontrolom". Slinost sa psihoanalitikom trening-analizom nije sluajna. Ovakvo ponaanje potaklo je mnoge
istraivae i skeptike da postave pitanje osnovanosti pretenzija Rorahovaca i da pristupe validacionim proverama.
Do danas je publikovano na hiljade razliitih validacionih istraivanja u kojima su provereni skoro svi postulati
Rorschachove tehnike. Guilford (1959) je analizirao stotinak validactonih studija. On je ova istraivanja podelio u
posebne grupe koristei validacioni kriterijum. Evo staje on konstatovao:
475
Kriterijum
1. diferencijacija normalnih i psi-honeurotiara
2. diferencijacija neurotiara, psihopata i shizofreniara
3. diskriminacija stepena patologije
4. predikcija uspeha u struci
5. faktorski odreene crte linosti
Rezultati promenljiv uspeh
samo mali broj radova
uspeh slab
samo jedan rad, uspeh slab
promenljiv uspeh
uspeh slab, nepodesan test ili kriterijum
Ovako slab uspeh naveo bi nas da zakljuimo daje ova tehnika pretenciozna, nevalidna i zavaravajua. Sledio bi
savet da je treba izbaciti iz upotrebe. Meutim, Guilford zauzima oprezan stav. On smatra da uprkos ovim
rezultatima Rorschach moe biti koristan ali pod odreenim uslovima. Uslovi su da se primenjuje u klinikoj
komunikaciji izmeu eksperata koji prihvataju psihoanalitike postavke da se pored Rorschacha primene i druge
tehnike studije sluaja. Najzad, Rorschach moe biti koristan ako se kriterijski zadatak odredi kao pomo u
razumevanju sluaja".
Evsenck (1959) je takoe dao kritiku analizu ove tehnike na temelju prouavanja oko tri stotine validacionih studija

publikovanih u strunim asopisima u periodu od 1950. do 1955. godine. Njegove su zamerke veoma otre, kao i
prema psihoanalizi, i odnose se kako na dobijene validacione rezultate tako i na metodoloke nedostatke
validacionih istraivanja. On je konstatovao da u mnogim istraivanjima kriterijska ocena nije bila samostalna ve je
naprotiv bila kontaminirana", odnosno data uz poznavanje testovnog nalaza. Mada je za projektivne tehnike
neophodno koristiti kontrolu putem slepog ocenjivanja" u veini studija toga nije bilo. Istraivai su sami kodirali
protokole. Statistika obrada je promaena zbog toga to su istraivai koristili parametrijske postupke iako se
skorovi na Rorschachu ne distribuiraju po Gausovoj krivulji. Oni drugi koji su koristili neparametrijske postupke,
odnosno Hi kvadrat, nisu znali za opasnost od inflacije verovatnoa" te su izraunavali na stotine Hi kvadrata.
Najzad, zane-marljivo je malen broj kontrolisanih istraivanja, to jest takvih koja su ponovljena. Na osnovu ovih
slabosti i injenice da je negativnih nalaza bilo znatno vie Evsenck je izveo zakljuak da su ba pozitivni nalazi
sumnjivi(l).
Rezultati pojedinih grupa radova, prema vrsti kriterijuma validacije, koje je analizirao Eysenck, izgledaju ovako:
Kriterijum
Rezultati
1. veza indikatora na Rorschachu sa intenije potvrena lektualnim sposobnostima
2. veza indikatora na Rorschachu sa o dnije potvrena reenim crtama linosti
3. veza statistike i klinike procene monije potvrena gueg ishoda psihoterapije i stvarnog ishoda
4. veza testovne interpretacije nesvesnih
nije potvrena konflikata sa psihijatrijskom procenom
476
5. veza statistike (formule i kombinacije
nije potvrena indikatora) i klinike procene dijagnostike
kategorije sa psihijatrijskim dijagnozama
6. veza K i D odgovora na Rorschachu
uverljivo potvrena sa rezultatima objektivnih testova linosti"
na dimenziji introvertnost ekstrovertnost
Eysenck je posebno istakao svoj prigovor da Rorschachova tehnika nema jasnu teorijsku osnovu i daje instrument
empirijske invencije. Ma koliko da su rezultati validacije nepovoljni, ni Eysenck nije u potpunosti negirao vrednost
Rorschacha. Konano, rezultati na Rorschachu diskriminiu upravo ono to predstavlja osnovnu dimenziju
Eysenckove teorije linosti, introvertnost i ekstrovertnost.
Zubin (1965) je priao kritikoj oceni Rorschachove tehnike sa pozicije zamanog linog iskustva. I on je izvrio
analizu stotine validacionih i drugih radova u kojima je proverena vrednost Rorschachove tehnike. Njega je
provocirala mogunost da se ova tehnika pobolja i prilagodi zahtevima istraivanja i metodolokim kriterijumima
psihometrije. Zubin je svoj projekt zavrio konkretnim predlozima koji se sastoje u uvoenju korektnih skala
procene za sve varijable na mesto amaterskih improvizacija autora tehnike.
U sreditu Zubinovih interesovanja stajala su metodoloka pitanja. Odgovarajui na njih, on je dao sledeu ocenu
Rorschacha:
1. Impresionistika, globalno klinika procena linosti na temelju Rorschachove tehnike pokazae se valjana pod
uslovom da dijagnostiar i terapeut (kriterijum) imaju zajednike teorijske koncepcije. Valjanost e biti jo bolja ako
je ovaj tandem u praksi uskladio svoje kriterijume.
2. Parcijalna, atomistika" interpretacija pojedinih kategorija ponaanja na osnovu Rorschach-odgovora ima
priblino istu validnost kao i globalni pristup. Ova se ocena odnosi na kliniki, kvalitativni tip procene.
3. Procena linosti zasnovana na kvantitativnoj analizi skorova, procenata i proporcija u skladu sa normama" i
formulama koji su legalizovani u strunim krugovima eksperata nema validnosti. Ovu ocenu Zubin pri-menjuje na
Rorschachov formalno-analitiki pristup opaaja odgovorima u celini. On dakle smatra daje Rorschachovo
insistiranje na formalnim aspektima odgovora pogreno.
Iz validacionih radova mogu se, bez svake sumnje, izvesti mnogi korisni i mudri zakljuci. Neki, ne tako mali broj,
mogli bi bez tekoa da se primene na psiholoke testove, tehnike i skale uopte. Dobro je to su ti radovi izvedeni,
objavljeni i analizirani. Oni pokazuju daje Rorschachova tehnika krenula, mistificirajui se, ka zatvorenosti i kultu.
Pretenzija univerzalno validnog instrumenta koji moe sve i svagda zasigurno mora biti odbaena. Ni violina nije
resila pitanje" muzike. Ocene navedenih autora pokazuju jasno da Rorschach nije objektivan instrument, da ne daje
rezultate nezavisno od uslova primene, namene i znanja pro477
cenjivaa. Ne bez razloga, i sa dosta duha, Rorschachu je stavljeno na teret da meri ,,od svega pomalo, a ni od ega
dovoljno". Dopadljivost ove opaske umanjuje to to nam ne pomae da otkrijemo odgovor na pitanje kako dostii
dovoljno": holistiki, atomistiki, faktoristiki, statistiki, kliniki ili drugaije. David i Rabi-novitz (1960) su
smatrali daje dolo vreme da se metode irokog dijapazona", a to su sve klinike i naturalistike metode, zamene
metodama uskog" dijapazona. Znai da se reenje mora traiti u zameni manjeg broja optih tehnika velikim
brojem fokusiranog dejstva. U sluaju Rorschachove tehnike ova opta programska preporuka uvaena je, to je
dovelo do stvaranja itavog niza skala specifine namene. Kombinacijom Rorschach-znakova formirane su skale za
procenu anksioznosti, ego-granice, neprijateljskih oseanja i zrelosti. S druge strane, dobri programi obuke
dijagnostiara, ukazivanje na potrebu da dijagnostiar mora odlino poznavati populaciju ispitanika i specifine
probleme koje treba da dijag-nostikuje u individualnom sluaju i podvlaenje neprekidnog istraivakog rada na
ovim relacijama predstavljaju one nune uslove od ijeg ispunjenja zavisi, u krajnjoj liniji, validnost Rorschachove
tehnike.
Preostaje jo da odgovorimo na pitanje smisaonosti zadataka ijem reenju Rorschach treba da doprinese. Najvie

pozitivnih poena Rorschach je ubrao doprinosima u reavanju dijagnostiko-klasifikacionih problema. To se

deavalo u vreme kada su psiholozi smatrali daje pogaanje tane dijagnoze" posao koji ima smisla i koji donosi
afirmaciju i presti. Shodno tome, osvajanje boljih rezultata u tom poslu bilo je dostojanstveno zanimanje, a
instrument koji je bio koristan i poznavanje tog instrumenta bilo je nagraivano. Danas je postavka da nema dobre
terapije bez dobre dijagnoze" manje sigurna i manje istinita nego u vreme uspona Rorschacha. emu specifina i
superspecifina dijagnoza kada u istoj grupi terapijski efekat varira, ili bolesnici iz razliitih nozolokih grupa mogu
biti uspeno tretirani istim postupcima? Najzad, itava konstrukcija psihopatologije, koja je dugo impresionirala
svet, dovedena je u sumnju i optuena za mit (Szasz, 1966).
MODIFIKACIJE RORSCHACHOVE TEHNIKE
Rorschach je do sada pretrpeo itav niz manjih i veih izmena. One su u veini sluajeva zahvatale postupak izbora
odgovora, nain grupisanja indikatora i uopte obradu. Osnovni postulati i testovni stimulusi, odnosno serija
originalnih mrlja, tek su na kraju podvrgnuti modifikacijama.
Rorschach kao upitnik. Individualno testiranje je luksuz kome nema mesta u arsenalu vojnih psihologa. Presti
dijagnostike snage Rorschacha je predstavljao preveliki izazov da bi mogao biti olako ignorisan. Traei
kompromis neki su istraivai prilagodili Rorschachovu tehniku uslovima grupne primene, mehanike obrade i
klasifikacijske procene analogno upitnicima. Harrower i Erickson vre standardizaciju odgovora na Rorschach
tablama i utvruju serije tipinih odgovora za svaku kartu. Na taj nain grupa ispitanika posmatra na ekranu
projekciju originalnih stimulusa, ali umesto da sama iznalazi odgovor, dobija spisak alternativnih, standardnih
odgovora. Ispitanici vre izbor najprikladnijeg ponuenog odgovora za svaku kartu. Svaki odgovor ima unapred
definisanu patoloku vrednost" izra478
enu numeriki. Patoloki skor pojedinca dobija se sabiranjem pojedinanih vred-nosti. Dijagnoza je trijanog
karaktera i odreena je rasponima na jednoj skali. Eysenck je takode koristio ovaj grupni oblik sa viestrukim
izborom. U njegovoj modifikaciji svaka karta ima deset moguih odgovora. Zadatak ispitanika je da tih deset poreda
po rangu prikladnosti. Ova vrsta Rorschacha je hibrid izmeu mono-dimenzionalnog upitnika, sa sistemom
viestrukog izbora odgovora, i konfigu-ralno-kvalitativnog projektivnog instrumenta za personoloku procenu
linosti. Ideja je naivna. Spojem dve vrste instrumenata zadrae se njihove dobre strane a eliminisati loe. Ovaj
miurinski" poduhvat nije dao oekivani plod. Grupni Rorschach je grupni trijani instrument koji, dodue, moe
da ocenjuje i psi-hotehniar, ali je ostalo otvoreno pitanje zato Rorschachove mrlje umesto klasinih verbalnih
stavki? Odnosno kakva je vajda od stimulusa kada je sutina tehnike promenjena? Ako je Cattell u pravu, onda je
Rorschach, kao i ostale pro-jektivne tehnike, u biti inventivan" tip eksploracije, za razliku od selektivnog" tipa kao
to su upitnici koji nude odgovor. Sutina je moda ba u izboru sop-stvenih odgovora, a ne u biranju nomotetikih
varijacija.
Mini Rorschach. Broj potencijalnih ispitanika koji treba da se trijairaju je veliki, nadmauje kapacitet kliniara, dok
ovaj najvie poverenja ima u Rorscha-chovu tehniku. Kako resiti ovaj problem? Jedna od mnogih mogunosti sastoji
se u tome da umesto ele serije primeni samo nekoliko karti, i to one kljune. Ovu ideju je realizovao Rorschachov
talentovani uenik, vajcarski psiholog Zulliger. Njegova skraena serija se sastoji iz svega tri mrlje. Ona je poznata
kao Z test. Sem to je serija stimulusa manja, sve ostalo je nepromenjeno. Meutim, Z test nije sasvim samostalan
instrument a njegovo korienje je doputeno samo visoko--strunom poznavaocu kompletnog Rorschacha. Odziv
praktiara na ovu modifikaciju je skroman.
Rorschach kao mnotvo skala. Rorschach je esto korien u istraivanjima razliitih klinikih i vanklinikih
aspekata linosti. Obrada podataka nekada je omoguila da se otkriju veze izmeu serije testovnih znakova i
istraivane osobine. Ovakvim empirijskim putem otkrivene su sledee skale:
1. skala primarnog i sekundarnog procesa",
2. skala anksioznosti,
3. skala agresivnosti i neprijateljstva,
4. skala ego-granice, odnosno barijere i prodora",
5. skala mentalnog razvoja, odnosno zrelosti" i
6. skala patoloke verbalizacije.
Snaan podsticaj ovoj liniji razvoja dao je Zubin svojim istraivanjima. On je u konanoj analizi doao do zakljuka
daje Rorschach faktiki isto to i intervju. Da bi se iz odgovora neto smisaono moglo zakljuiti, neophodno je
izmeniti sistem ocenjivanja. Originalni sistem je amaterski i zastareo. Namesto njega Zubin je ponudio niz
preraenih i novih skala procene. Meutim, njegov doprinos je ostao bez naroitog odjeka zato to je poduhvat bio
usko testocentrian". Mada na istoj liniji, daleko su plodniji bili oni istraivai koji su skalirali teorijski relevantne
dimenzije.
479
Bitno pitanje koje se mora postaviti istraivaima koji idu pravcem transformacije Rorschach-odgovora u savremene
skale jeste ovo: da li ima smisla baviti se tim poslom i zadravati se na odgovorima na mrlje, umesto da se ide
klasinim putem direktne eksploracije verbalno formulisanim stavkama? Drugim recima, da li ima razloga za
ouvanje indirektnog vizuoperceptivnog pristupa? Za sada se ne moe dati konaan odgovor na ovo pitanje. Sigurno
je da rezultati na ovim skalama mogu biti drugaiji od rezultata na verbalnim skalama iste nominalne namene.
Meutim, niske korelacije izmeu instrumenata razliite vrste a iste namene upravo dokazuju njihovo pravo
postojanja. Ukoliko je istraivana pojava sloena, a linost je po definiciji vrlo sloena, onda se moe oekivati bolja

ocena udruivanjem vie razliitih, meusobno relativno nezavisnih instrumenata u jednu bateriju. Drugi deo
pitanja, koji se odnosi na opravdanost indirektnog pristupa eksploraciji linosti, je znatno iri od granice Rorschacha
(vidi teorije projekcije!).
Rorschach kao baterija skala. ezdesetih godina saznanja o Rorschachu dosegla su taku kada je neto moralo da se
desi". Kliniari su jo uvek visoko cenili ekspeditivnost, nestrukturisane stimuluse, vizuoperceptivnost Rorschacha i,
naravno, indirektno projektivni pristup. Meutim, masa negativnih istraivakih izvetaja o validnosti sve je vie
rasla i poveavala nepoverenje u Rorschachovu tehniku.
Bilo je mnogo pokuaja da se Rorschach ozdravi" faktoristikim tretmanom. Na izgled, uslovi su bili pogodni.
Odgovori na Rorschachu obavezno podleu kvantitativnoj obradi. Gotovo svaka znaajnija testovna varijabla na
neki je nain kvantifikovana. Povodei se za ovim Wittenborn (1950) preduzima niz pokuaja da odredi faktorsku
strukturu Rorschach-odgovora i pobolja meme osobine. On je uspeo da dobije rezultate koji su jednim delom bili
konvergentni sa teorijskim postulatima, dok su drugi bili udljivi". I drugi su pokuali to isto i dobili delom iste, a
delom razliite rezultate, to je stvorilo uslove za sukob i raiavanja. Na kraju, itav poduhvat je naputen a
polemike zaboravljene, jer se pokazalo da faktorska analiza nuno daje artefakta. Izvori faktorskih artefakata na
Rorschachu jesu nekontrolisani broj odgovora, koji kao opti faktor kontrolie sve ostale faktore". Drugi izvor je u
sistemu ocena koji iz jednog odgovora izvodi etiri ili vie ocena. Teorijski, ove su dimenzije nezavisne, misli se na
lokalizaciju, determinante, sadraj i popularnost ili originalnost. Meutim, stvarno, ove su dimenzije donekle u
korelaciji. Posle sloma ove spasilake intervencije, reformistika struja Rorahovaca nala se u situaciji da trai
drugi model koji e omoguiti dalji razvoj pozitivnih potencijala Rorschacha.
Jedna grupa istraivaa sa univerziteta u Teksasu odluila je da unese radikalne, ali po svemu sudei nune, izmene
u Rorschachovu tehniku. Osnovni pravac je ve bio trasiran i poznat. On je vodio povezivanju osnovnih postulata sa
skalama procene. Najveu tekou je stvarala barijera sa kojom su se sukobili i faktoristi. Ve su od ranije bili
poznati pokuaji da se kontrolie broj odgovora putem instrukcije. Od ispitanika se trailo da da tri odgovora na
svakoj karti (Biihler). Meutim, ovo reenje nije bilo praktino izvodljivo. Holtzman i sarad-nici (1969) unose
radikalnu izmenu. Oni odbacuju tradicionalnih deset mrlja i
480
umesto njih formiraju, na istim principima, dve paralelne serije od po 41 karte. Holtzmanova tehnika mrlja, HTM,
na engleskom HIT (Holtzman Inkblot Tech-nique) je od ispitanika traila samo po jedan odgovor na svakoj mrlji.
Na razliitim mrljama odgovor je procenjivan po dimenzijama koje je odgovor mogao prikazati. Ocena za sve skale
daje se na osnovu uzoraka odgovora slino shvatanju" i slinostima" sa Wechslerovim skalama.
Holtzman je dakle stvorio novi instrument. Ovaj novi HTM je sastavljen od 22 savremene skale procene. On je
donekle i standardizovan. Rezultati su kvan-tifikovani. Ova Holtzmanova baterija ukljuuje u sebi sve one skale
anksioznosti, agresije, ego-granica, verbalizacije i druge koje su od koristi za kliniku procenu linosti i koje mogu
zadovoljiti standardne psihometrijske zahteve. Procena je psi-hometrijska u pogledu pojedinih komponenti.
Rezultati se mogu prikazati kao multidimenzionalni profil, slian profilu na MMPI-u. To omoguava konfiguralnu
interpretaciju na osnovu zbirnih vrednosti na svim skalama komponenata. Postoji sud o HTM-u da je dobijen pravi
ameriki test" koji je u psihometrijskom pogledu neuporedivo superioran nad svojim evropskim pretkom. Zaudo,
veina praktiara zadrala je amaterski konstruisani, na intuiciju postavljeni stari instrument.
PROMENE I NOVINE
Rorschachov postupak ispitivanja i procenjivanja linosti, kvalifikovan kao test, tehnika ili metod, postao je u drugoj
polovini XX veka dominantno orue ili primus inter pares pre svega u klinikoj psihologiji. Za razliku od velike
prihvaenosti u praksi Rorschachov metod je u naunim istraivanjima psiholokih tema neznatno zastupljen.
Uprkos tim injenicama, Rorschachova tehnika je ostala primarno sredstvo idiografskih ispitivanja i prouavanja
linosti u klinikoj psihologiji. Originalne ideje Hermana Rorschacha predstavljaju niz nomotetskih hipoteza o
linosti, koje je on u testu mrlja predstavio kao fundamentalne individualne fenomene. Bez sistematskih empirijskih
istraivakih potvrda Rorscha-chovih pretpostavki, njegove pristalice su pribegavale spekulacijama i psihoanalitikoj teoriji kao okviru klinikih interpretacija. Kada se Rorschachov test pojavio kao nova vrsta psiholokog
instrumenta koji funkcionie na osnovu nesvesne (automatske"?) projekcije, on je zainteresovao i privukao mnoge
klinike psihologe kojima je ovakav instrument savreno odgovarao. Njima je takva metodska varijanta izgledala
kao naruena. Uticaj provokativne ideje o projekciji linosti se moe pratiti kroz kasniju ponudu mnogobrojnih
projektivnih testova srodnih svojstava. Rorschachov test je pet decenija predstavljao rodonaelnika nove paradigme
i bio je glavni arbitar u klinikoj psihologiji i oblasti procene linosti. Meu pristalicama Rorschachove ideje u
Evropi i. SAD pojavila se razlika u shvatanju onoga staje u ovom otkriu bitno. Kvalitativistika klinika
orijentacija bila je prvi nosilac irenja i dokazivanja vrednosti Rorschachove ideje i postupka. Meutim, u SAD je
bilo i suprotnih ideja i tumaenja, koje su promovisale malobrojne pristalice kvantitativnih metoda obrade i
tumaenja. I oni su imali oslonac u radu Hermana Rorschacha, ali su bili manjina ili opozicija". Tokom vie dece31 Psihodijagnostika
481
nija Rorschachov test je postao instrument broj jedan u psihodijagnostici i osnova za autoritativne ocene o linosti
koje su davali kliniki psiholozi.
Razliite orijentacije u primeni i tumaenju Rorschachovog testa nisu se ograniavale samo na tabore projektivista i
kvantitativista jer su razlike lako mogle da se uoe, zbog teorijskih nedoreenosti i manjkavih metodskih postulata, i
unutar tabora projektivista. Na toj osnovi se stvaraju razliite kole. Svaka kola je imala svog utemeljivaa sa

autoritetom, svoje argumente, modifikacije i primere uspeha. Meutim, nijedna kola nije mogla sebe potpuno da
dokae, niti da ostale potpuno poniti. Sve zajedno one su dovele u sumnju jedinstveni koncept i jedinstveni metod
pod nazivom Rorschachov test, tehnika ili metod. Bilo je vie pokuaja da se ovakvo stanje razrei, mahom po nekoj
eklektikoj formuli (1989, Berger, J.). Prelomni dogaaj ove istorije predstavlja rad amerikog psihologa Johna
Exnera (1978, Exner, J.E.). On se nije zadrao na knjikoj kritici zateenog stanja, ve je prionuo sintezi razliitih
sistema vodeih Rorschach autoriteta u SAD. Kao rezultat, Exner je stvorio svoj Obuhvatni Rorschach sistem, koji
je izrazito orijentisan na statistika empirijska i normativistika prouavanja i praksu. Po svemu sudei, potez koji je
povukao Exner naiao je ne samo na razumevanje mnogih teoretiara i praktiara ve i na ubedljiv odziv u pogledu
prihvatanja Obuhvatnog sistema. Ova temeljna revizija obuhvata jednim delom i postupak ispitivanja, veim delom i
kodiranja i ocenjivanja, a najveim delom unosi novinu u kriterijume ocenjivanja, obrade i svoenja rezultata u niz
indikatora koji imaju empirijsku proverenost. Obuhvatni sistem je bitno umanjio uticaj klinike intuicije i linog
iskusta ispitivaa, a u istoj meri uveao uticaj statistiki zasnovanih krite-rijuma. Sada je ocenjivanje sloenije,
kategorije su brojnije, ali je uvedena asistencija raunara i raunarskih programa.
Exnerov radikalni empirizam predstavlja raskid sa dominantnom psihodi-namskom tradicijom interpretacije
znaenja odgovora. Prednost je pripala podacima umesto neproverenim hipotezama i spekulacijama Kao i drugi,
tako i metodski radikalizam moe isprva da bude intrigantan i ,,ik" ali ostaje otvoreno pitanje dokle se moe ii u
psihologiji linosti sa zlatnim pravilom jake injenice i slaba teorija". Ova koncepcija je odgovor na hermeneutiki
relativizam koji je u oblasti Rorschachovog metoda vladao decenijama.
Rorahijanci su, kao i psihoanalitiari, bili neustraivi" u interpretacijama. Nije bilo te pojave koju oni nisu umeli
da objasne, to je kompromitovalo teoriju, ali je imponovalo sveznajuim procenjivaima. Exner je svoju reviziju
Rorschachovog pristupa nazvao obuhvatni sistem (1971). Za razliku od velike veine svojih prethodnika, Exner je
sproveo i jo uvek sprovodi opsena i sistematska istraivanja i proveravanja kritinih metodskih pitanja, kojih je na
pretek. Umesto ogranienih i mahom klinikih ispitivanja na malom broju sluajeva, to je ranije bilo uobiajeno,
Exner vri ispitivanja na velikim uzorcima. Sve to nije kritikom proverom empirijski i kvantitativno potvreno
odbaeno je ili modifikovano. Ipak, Exner nije u potpunosti iskljuio ni tradicionalni psihodinamski nain interpretacije pojedinanih protokola. Obuhvatni sistem Rorschacha predstavlja raskid sa tradicionalnim
improvizacijama u interpretaciji sa slobodnim klinikim stilom" koji se oslanja na teorijsko-spekulativne
konstrukcije.
482
Primena Rorschachovog metoda, prema Obuhvatnom sistemu, podrazumeva strogo metodski definisanu proceduru,
koja ispitivanje i ocenjivanje pribliava objektivnim instrumentima kao to su upitnici, ali ne do kraja. Uticaj
ispitvaa na postupak ispitivanja je ogranien, kodiranje se sprovodi prema uzorima i pravilima, a procenjivau su
na raspolagnju i raunarski programi koji teak i naporan rad olakavaju. Po zavretku obrade protokola sa
odgovorima ispitanika prema Obuhvatnom sistemu, ispitivau predstoji da iz velikog broja podataka obrade probere
i izdvoji ono to je bitno za dati sluaj. Mada je procedura ispitivanja i obrade protokola ispitivanja prema
Obuhvatnom sistemu zatvorena, to podrazumeva znaajnu kontrolu udela ispitivaa, na kraju ipak dolaze do
izraaja znanje, iskustvo i sposobnost procenjivaa. To se deava u fazi kada procenjiva dobijene elemente
povezuje u jednu celinu, koja nije matematiki zbir.
Exnerov obuhvatni sistem procene linosti primenjuje se i u naoj praksi. Tome su prethodili edukativni teajevi na
kojima je jedan broj klinikih psihologa zavrio obuku za rad sa Obuhvatnim sistemom (2002, uri-Joi, D.).
Veina praktiara se za sada jo, pridrava naina rada sa Rorschachovim metodom koji je ranije usvojila. Kada je
re o daljem razvoju Rorschachovog metoda kod nas, moe se oekivati diferencijacija klasiara i modernista"
prema afinitetima svakog pojedinano jer ne postoji zvanian stav profesionalne organizacije ni po ovom, kao ni po
drugim metodskim pitanjima. Exnerov obuhvatni sistem predstavlja korak napred u razvoju Rorschachovog metoda.
Napredak je evidentan pre svega u tehnikom pogledu, to se odraava i na metrijska poboljanja koja su usledila,
mada se u tom pogledu Rorschachov metod i dalje dri standarda za pro-jektivne instrumente iako se Exnerov
obuhvatni metod distancirao od projek-tivizma. I pored nesumnjivo velikih zahvata i odreenih rezultata, neki
znaajni nedostaci Rorschachovog metoda nisu otklonjeni. Odreeni broj poznatih nedostataka i dalje je ostao
prisutan.
Podaci o metrijskim karakteristikama validnosti i pouzdanosti su neujednaeni ili varijabilni - nekad bolji, nekad
gori. Ovi indikatori se globalno nalaze u srednjem nivou metrijskih vrednosti. Mada su kontrolna istraivanja
Rorschachovog testa putem Obuhvatnog sistema znatno brojnija i solidnije sprovedena, dobijem rezultati tih
istraivanja su samo delimino saglasni, a ima i protivirenih izvetaja. Metod Obuhvatnog sistema je znatno
kvalitetniji, ali je kompleksan, zahtevan i, sledstveno tome neekonomian. Primena Rorschachovog testa putem
Obuhvatnog sistema, ak i za ispitivae koji imaju iskustva sa verzijama Rorschacha prema nekoj od ranijih kola,
zahteva reedukaciju, dok je za novajlije obuka neophodna kao supervizija za izvestan period posle zavrene obuke.
Obuhvatni sistem je, u naelu, izmenio odnos izmeu udela projektivne patocentrine i klasine normocentrine
testovne tradicije - u korist testovne tradicije. To zapravo znai da je raniji Rorschach bio jedan oblik dijagnostikog
eksperimenta, dok je transformacijom u Obuhvatni sistem postao savremeni psi-hodijagnostiki test. U celini je
Rorschach u modifikaciji Obuhvatnog sistema bolji instrument, uz nekoliko vanih ogranienja. Naroito je
znaajno da se Rorschachov metod sada oslanja i na empirijska, statistika proveravanja, ne kidajui vezu sa
klinikim strunim iskustvom. Kao i mnogi drugi savremeni psi483

holoki instrumenti, Rorschachov metod nema zadovoljavajuu teorijsku zasnovanost.

Dva magistralna opozita i rivala psihodijagnostike iz druge polovine XX veka, MMPI i Rorschachov test, posle
revizije Exnera (1971, 1986. i 1991) postali su srodniji i blii u pogledu empirizma kao metodske osnove. Ova dva
kapitalna instrumenta zahvataju strukturalne osobine linosti i ponaanja multidimenzio-nalno i, istovremeno, pored
primarnog profila linosti, omoguuju procenu niza sekundarnih empirijski utvrenih kriterijumskih korelata.
Nadalje, zajedniko im je da ne poseduju impresivne psihometrijske osobine, tavie, u tom pogledu su sasvim
osrednji. Zatim, oba instrumenta imaju veu primenu u praksi procene linosti nego u istraivanjima. Za
pribliavanje izmeu ta dva instrumenta razliite osnove i geneze treba priznati da zasluga pripada Exnerovoj
modifikaciji Rorschacha.
Ova dva instrumenta su, pored svih razlika, sa stanovita praktiara komplementarna, pri emu svaki ima svoje
prednosti i nedostatke koji se delimino kom-penzuju udruivanjem. Instrumenti se razlikuju po vrsti stimulusa:
jedan koristi vizuelne drai, drugi - verbalne iskaze psiholokih sadraja. Oba instrumenta koriste empirijske norme
za ocenjivanje dobijenih odgovora. Razlika je, meutim, vrlo izraena ako se uzme u obzir trajanje ispitivanja.
Uzorak odgovora na Rorscha-chovom testu se sakupi za tridesetak minuta i manje, dok ispitivanje sa MMPI moe
da potraje i vie od jednog sata. Oba instrumenta koriste poseban sistem transformisanja odgovora u rezultat, koji je
razliit, ali se razlika smanjuje uvoenjem raunarskog programa. Napokon oba instrumenta nude ispitivau obilje
informacija o linosti i ponaanju za procenu normalnih, devijantnih i abnormalnih ili patolokih osobina.
484
XX. TESTOVI NEDOVRENIH REENICA - TNR
U angloamerikoj literaturi koja se odnosi na ovu vrstu projektivnih testova vodee mesto pripada Julianu B.
Rotteru. Ono je sasvim zaslueno ako se prati nastanak i razvitak metode nepotpunih reenica kao jedne vrste
eksplorativnog instrumenta. Metod nepotpunih reenica, analogno mrljama od mastila, nije u samom poetku sluio
u iste svrhe kao to slui danas. Pokuavajui da nau rodbinu" nepotpunim reenicama, neki psiholozi tvrde da je
ova metoda, u stvari, samo jedna ekstenzija metoda asocijacija. Prema podacima koje daje Rotter, prvi put je ova
metoda primenjena kao test linosti 1928. godine od strane psihologa Paynea (mada je u neku ruku koristio i Ebinghauss), koji se njim sluio u profesionalnoj orijentaciji. Posle njega znaajan doprinos dao je Tendler, koji je ovaj
test nazvao test emocionalnog uvianja". Njegov test imao je 20 reenica i sve su, sem prve, poinjale sa ,,Ja"... On
je smatrao da se ovim testom mogu otkriti: tendencije, fiksirani stavovi, vezanosti za neke linosti, konflikti elja,
zadovoljstva i netrpeljivosti". Tendler je veliku panju posveivao slobodnom izraavanju emocija i bio je izrazito
protivan upotrebi inventara linosti koji su bili zasnovani na ograniavanju slobodnog izraavanja. Podatke koje je
dobio proveravao je prema klinikoj vrednosti istih i naao da se test moe validirati na bazi biografskih podataka.
Kvantitativne analize ovog testa koje je Tendler vrio iskazale su znaajne razlike meu grupama ija je adaptacija
odreivana Woodworthovim Personal Data Blank"-om.
Wheeler se 1938. godine sluio jednom slinom metodom koju je nazvao test slinosti. Od subjekata je traeno da
nau slian pridev ali ipak originalan po izboru za ovakve reenice: Tako patetian kao..." Analiza ovih odgovora
vrena je na principu koji je Murray dao za TAT.
Lorge i Thomdike su 1941. godine sastavili jedan upitnik sa nepotpunim reenicama kojih je bilo 240. Od subjekata
je traeno da reenicu zavre to je mogue bre, a odgovori su bili obino vrlo kratki. Primeri su: ene hoe...",
ore je eleo da zna...". Rezultati su ocenjeni prema jednoj veoma razraenoj shemi koja je sadravala nekih 70
varijabla. U zakljuku oni su istakli da nisu nali znaajnu interindividualnu razliku. Smatra se daje ova metoda
znatno blia metodi upravljene asocijacije i daje njena mana to nije forsirala lini stav subjekata prema odreenim
problemima.
Sanford je 1943. godine izloio jednu slinu metodu koja se sastojala od nekih 30 reenica koje su bile konstruisane
na bazi odreenih teorijskih postavki po kojima je vrena i analiza. Ova postavka je identina sa Muravovom
metodom analize Need-Press. Konstruisana su tri tipa reenica. Prva serija se sastojala od reenica koje su
izraavale press", to jest neki spoljni uticaj na linost, na primer, videi daje ignorisan... (to je obeleeno sa P
odbacivanje). Time se htelo videti kako e dotini da reaguje na takav press".
485
Druga grupa reenica konstruisana je sa ciljem da se ispita kakvu vrstu presa" asocira dotini u vezi sa odreenom
vrstom ponaanja, na primer: Ona se gotovo guila od besa kada... (obeleeno sa N/potreba = need) agresija.
Trea grupa pitanja sastojala se od neodreenih reenica od kojih je oekivano da izazovu ispitanike da unesu neku
potrebu (N). Na primer: Odlazei tamo, Verina namera je bila... Sanford je ovaj test primenio kod uenika, a pri
analizi se nije koristio kvantitativnom obradom podataka.
Rohdeova je 1946. godine objavila jedan rad na bazi PR koji je primenila na uenicima viih razreda (high school).
Ona je izvrila reviziju originalnih Pay-neovih reenica i tako sastavila svoj upitnik od ukupno 64 reenice. Ajtemi
su veinom bili kratki i prilino nestrukturisani, kao, na primer, ja elim da znam...; moj otac... itd. Instrukcija je bila
da se popuni odnosno dovri reenica, jer je svaki odgovor potpuno prihvatljiv". I Rohdeova je analizu vrila na
osnovu Mur-ravove sheme, na sledee varijable:
- need (potrebe),
- press (spoljni uticaji na linost),
- unutranja stanja i
- libidinozna veza za objekte (cathexia).
Validaciju testa Rohdeova je izvrila na jednoj grupi od 50 ispitanika koje je sluajno odabrala iz jedne velike

skupine. Sve u svemu ona je analizu vrila na osnovu 33 varijable, od kojih je svaka ocenjena po jednoj skali koja se
kretala od l do 10. Rejting je bio zasnovan na proceni koju je vrio sam ispitiva. Uporedo sa tim podaci nastavnika i
podaci savetnika takoe su pretvoreni u kvantitativne ocene prema jednoj skali koju je takoe konstruisao sam
ispitiva. Korelacija po Pearsonu izmeu skupne ocene PR i miljenja sudija kretala se od 0,79 za devojice do 0,82
za deake. Raspon pojedinih korelacija kretao se izmeu 0,30 do 0,95. Verodostojnost testa posle retesta 21
devojice i 23 deaka iznosio je 0,76 za deake odnosno 0,82 za devojice. Na kraju je Rohdeova zakljuila da se
PR mogu dosta pouzdano upotrebiti za analizu linosti na nivou srednje kole.
Ova je metoda dosta koriena u toku II svetskog rata u armiji USA.
Shor je smatrao da je ova metoda neka vrsta asocijacionog testa i dosta je radio koristei se njome. On je svoj test
nazvao self idea completion test". Instrukcija je bila takva daje hrabrila ispitanika da izrazi svoja prava oseanja",
od njega je traeno da napie prvu misao koje se seti. Test se sastojao od 50 reenica kao to su: ja elim da znam...;
ja oseam...; moji nervi...; budunost... itd. Neke od varijabila prema kojima je autor vrio analizu su ove:
1. Oblasti koje se izbegavaju, to se zapaa ako ispitanik ne odgovori na neku reenicu,
2. Oblast otpora, to se zapaa po blokiranju ili evaziji pomou suvie konvencionalnog ili bezlinog odgovora i
3. Ostale metode evazije. Ovaj autor nije primenjivao kvantifikaciju nego je procenjivanje vrio na osnovu
slobodne klinike interpretacije.
Rotter i Willerman 1947. koristili su se originalnim reenicama prethodne trojice. Oni su bili zainteresovani za jedan
test u svrhu selekcije koji bi pored toga
486
bio rastereen neodreenih stimulatora i koji bi bio jednostavan, bez duplih pitanja. Oni su se zaustavili na 40 ajtema
pri emu su stimuluse formulisali krajnje nestrukturisano kao: Ja...; Ponekad...; Ljudi... U samu instrukciju su
takoe uneli izvesne izmene u tom smislu to nisu traili brz odgovor, jer je ova instrukcija dovodila do odgovora
koji su, u stvari, bili srodni asocijacijama, nego su, naprotiv, instrukciju tako postavili da odgovori budu u vezi sa
linou ispitanika. Instrukcija je glasila: Zavrite ove reenice izraavajui vaa prava oseanja. Pokuajte da
zavrite svaku. Nastojte da date potpunu reenicu."
Poto su Rotter i Willerman bili zainteresovani za test kao selektivni instrument, oni su pronali jedan nain koji je
omoguio da i relativno manje obueni ispitiva postigne visoku pouzdanost procene. Oni su sve odgovore podelili
u tri kategorije:
1. Odgovore koji odaju konflikt ili nezdrave odgovore,
2. Pozitivne ili zdrave odgovore i
3. Neutralne odgovore.
Kao posebnu kategoriju su tretirali reakcije izbegavanja", kojima je ispitanik izbegavao da govori o sebi, ve je
davao neutralni odgovor. Svaki odgovor je bio ocenjen na osnovu skupine uzorka koji je sastavljen za svaki ajtem.
Zapravo svaki ajtem je mogao da se oceni sa 7 stepeni prema odreenim uzorcima sa kojima se svaki odgovor
prethodno uporeivao. Neutralni odgovori su na primer: (mene najvie boli... ovaj test). Sugestiju da ovakvi i aljivi
odgovori ukazuju na lou prilagodljivost ubrzo su morali odbaciti poto se pokazalo da su u najveem broju ovakve
odgovore dobijali ba od najbolje adaptiranih ispitanika. Postojala je takoe hipoteza da i preskakanje ili
izostavljanje odgovora stoji u vezi sa loom prilagoenou, meutim, ni ovo nije potvreno. Pokazalo se da je
upravo meu najbolje adaptiranim ispitanicima bilo najvie takvih koji su napisali da se njihova prava oseanja ne
tiu" ispitivaa.
Globalna ocena
Pozitivni, neutralni i konfliktni odgovori preneti su na jednu zajedniku dimenziju, tako daje svaki odgovor mogao
biti ocenjen sa plus ili sa minus od l do 3 u oba smera.
Jedna sveska sa uzorcima odgovora bila je sastavljena za svaki ajtem na osnovu odgovora 45 kriterijskih sluajeva
koji su bili prethodno proueni. Petnaest pacijenata su bile psiholoki teko poremeene linosti sa prethodnim
psihijatrijskim leenjem, 15 ispitanika su bili bez prethodnih faza maladaptacije, izuzimajui traumu u toku borbe;
preostalih 15 ispitanika bili su bez ikakvih znakova poremeaja bilo u vreme ispitivanja bilo pre toga. Evo nekoliko
primera ocenji-vanja:
(K = konflikt, N = neutralan, P = pozitivan odgovor) Ajtem 19. Drugi ljudi... K3 Smeju mi se; nisu dobri.
K2 Previe priaju; treba da gledaju svoja posla; dosauju mi; nerviraju me; takoe imaju brige; sreniji su.
487
Kl Imaju isto tako brige; isto im je tako nezgodno kao i meni.
N Razliiti su: neki su dobri, a neki loi.
Pl Imaju pravo na sopstveno miljenje; slau se sa mnom; obino me
vole; zabavljaju me.
P2 U redu su; prijatelji su raspoloeni; interesantni su. P3 Perfektni su.
Da bi ispitali validnost testa, autori su ga primenili na grupi od 200 pacijenata koja je prethodno bila ve podeljena u
sledee grupe:
1. grupu sposobnu da se vrati u jedinicu,
2. grupu psiholoki nepodesnu za neposredno vraanje u jedinicu ali sa dobrim izgledima na to i
3. grupu nesposobnu psiholoki za dalju slubu u armiji. Ova je podela izvrena na osnovu istorije sluaja,
inventara zdravlja i linosti, dijagnoze, testa psihikih disfunkcija i psiholokog intervjua. Korelacija meu
pojedinim sudijama iznosila je 0,89, a validnost testa iznosila je na bazi triserijalne korelacije 0,61.

Kasnije su Rotter, Raffertv i Schachtiz adaptirali ovaj test za studentsku populaciju, ali su zadrali nain ocenjivanja
po sistemu uzoraka. Kao i u prethodnom ispitivanju tako su i ovde autori utvrdili da broj izbegavanja odgovora i
preskakanja nije dijagnostiki indikator loe adaptacije.
Stein i Symonds su primenili istu metodu PU sastavljenu od 100 ajtema tako da osvetli sledee aspekte linosti:
1. porodicu,
2. prolost,
3. nagone,
4. unutranja stanja,
5. ciljeve,
6. catheksije,
7. energiju,
8. reakciju na frustraciju i neuspeh,
9. perspektivu,
10. optimizam - pesimizam,
11. reakciju prema drugima i
12. reakciju drugih prema njemu.
Ajtemi su imali dve vrste poetaka, jedni su poinjali sa ,,Ja", a drugi sa imenom, nekom zamenicom u treem licu.
Stein daje sledee preporuke za kliniku procenu testa:
Kliniar se mora u toku analize odgovora oslanjati na svoje znanje dinamike ponaanja kako bi mogao da dopre do
krucijalnih faktora strukture dotine linosti. Na primer, iz odgovora ispitanika koji je na stimulus ovako odgovorio
(kada je video da su se stvari okrenule protiv njega, Bili... je zapeo jo vie) moemo zakljuiti da dotini poseduje
veliku energiju, jaku potrebu za uspehom i da se ne predaje lako pred tekoama.
488
Izuzetni, retki odgovori mnogo su znaajniji od onih koje sreemo esto. Poto ne postoje utvrene norme za ocenu,
kliniar mora da ih formira sam iz svog iskustva.
PU koji su popunjeni samo jednim kratkim odgovorom od svega jedne reci mogu se smatrati sterilnim sa stanovita
jedne solidne analize.
S druge strane, dugaki odgovori mogu da budu izraz nastojanja ispitanika da sakrije svoja prava oseanja ili pak
elje da oseanja precizno opie.
Stein smatra daje za individualnu analizu znaajno precrtavanje, brisanje ili preskakanje nekih ajtema. Naknadno
raspitivanje o tim mestima moe nam otkriti vane podatke, ili e nas uveriti da se radi o tehnikim grekama.
Intenzitet upotrebljenih izraza varira prema tome da li je subjekat kategorian u svojim stavovima ili ne, ali se ti
izrazi mogu upotrebiti i zato da bi se zavarao ispitiva.
Kao to se iz ovoga vidi, metod PU postaje esto korieno sredstvo u ispitivanju odreenih aspekata doivljavanja i
ponaanja. Eksperimenti zasad istina nisu dali nikakvo znaajnije otkrie, ali se iskustvo prikuplja, a ponegde se
pokuava i sa uvoenjem nekih normi. U pogledu validacije jo je teren veoma malo ispitan, to uslovljava preteno
oslanjanje na kliniko iskustvo" u interpretaciji. U tom pogledu nije pogrena tvrdnja, da PU, iako srodan TAT-u i
Rorschachu i, eventualno, asocijacionom testu, zaostaje u pogledu vrednosti informacija koje prua o linosti za
ovim tehnikama. Smatra se da ova tehnika vie koristi u otkrivanju sadraja doivljavanja nego u strukturalnoj
eksploraciji linosti. To naravno ne znai da se i PU ne moe pristupiti na drugi nain, kao to je, na primer, analiza
strukture odgovora, ali takvih pokuaja zasad nije bilo. Rotter smatra da su se do sada diferencirala dva tipa PU s
obzirom na instrukciju, od ega na kraju zavisi i pristup, prvi koji insistira na brzini i koji je blii asocijacionom
testu i drugi tip koji trai iskrena oseanja". Jednodunog stava u pogledu dijagnostike vrednosti pojedinih formi
PU nema, jedni smatraju da ogranieno vreme i formulacija u treem licu olakavaju iznoenje, projekciju"
nesvesnog materijala, dok drugi tvrde da to navodi na stereotipne reakcije. S obzirom na sve to ne preostaje nam
nita drugo nego da sopstveni stav zauzmemo tek nakon sticanja izvesnog iskustva sa tim testom.
ZATO JE TNR POPULARAN?
Goldberg nalazi dva razloga popularnosti TNR meu klinikim psiholozima:
1. TNR omoguava da se sadraj i forma prilagode specifinim potrebama individualnog ispitivanja ili odreenog
istraivanja,
2. TNR prua mogunost upotrebe i u individualnom i u grupnom ispitivanju.
Ovim razlozima slobodno moemo prikljuiti jo neke:
3. TNR je metod koji je za ispitanike veinom prihvatljiv.
4. Odgovori su esto veoma impresivni i imaju face validitv", tako da se kliniar, bez studioznih primera poput
onih koje zahteva Rorschachova
489
metoda, brzo oseti sposobnim da se upusti u dinamiku interpretaciju. U tom smislu TNR je narodni projektivni
metod".
5. Kliniki psiholozi i kliniki orijentisani psiholozi, u optoj atmosferi stvorenoj prodorom dubinske psihologije,
smatraju svojom obavezom da, pored upitnika i drugih povrinskih" metoda, upotrebe i jednu dubinsku,
projektivnu metodu. Zbog pomenutih razloga izbor najee pada na TNR.
Primena TNR u istraivanjima
Mada se TNR veinom koristi u klinikom ispitivanju pojedinaca ili grupa, on se primenjuje i u istraivanjima. Od

poznatijih velikih istraivanja on je bio upotrebljen:

- OSS program (Murrav, H. i Mac Kinon),
- Predikcija uspeha u klinikoj psihologiji (Kelly i Fiske),
- Predikcija uspeha obuke letaa (Holtzman i Sels).
TA JE TEST NEDOVRENIH REENICA?
U pogledu statusa ove metode postoji izvesna neodreenost, to je neizbeno s obzirom na raznolikost formi koje
sve zajedno nazivamo TNR. Dodue status ove metode (tanije grupe metoda) zavisi delom i od kriterija definicije
testa. Naime, sami kriteriji staje psiholoki test nisu izjednaeni. Oni se ak mogu pode-liti na iroke, blage"
kriterije i ue, otre" kriterije.
Po blagim" kriterijima (Cronbach, 1960) test predstavlja sistematski postupak uporedivanja dve ili vie osoba". Po
otrim" kriterijima (Anastasi, 1964) psiholoki test predstavlja objektivnu i standardizovanu meru jednog uzorka
ponaanja".
Naravno, od izbora definicije zavisie i odluka da li emo TNR smatrati testom ili emo ga uvrstiti u manje
odreenu klasu tehnika. Po svemu sudei, velika veina formi TNR, sa izuzetkom Rotterove forme, ne zadovoljava
otri krite-rijum testa.
KOJOJ VRSTI TEHNIKA PRIPADA TNR?
Kao to postoji neodreenost u pogledu naunog statusa TNR, tako isto postoji dvoumljenje i u pogledu odreivanja
najpogodnije kategorije. Kratko reeno, postoje razlike u tome da li je TNR projektivna metoda. Goldberg je ak
klasifiko-vao konstruktore u odnosu na ovo pitanje.
l. TNR je projektivna metoda. To stanovite najodlunije zastupaju Rohde (1946) zatim Sachs i Levy (1950). Oni
smatraju da se i na TNR potpuno odnosi projektivna hipoteza.*
* Projektivnu hipotezu prvi je formulisao L. K. Frank (1939). Po toj hipotezi ovek kada je suoen sa neodreenim
stimulusom i zadatkom da ga nekako odredi, on to ini osmiljavajui ga. Njegovi odgovori (osmiljavanja)
kompleksnog i neodreenog stimulusa predstavljaju projekciju njegovih oseanja, potreba i verovanja".
490
2. TNR ne odgovara u potpunosti definiciji P. M. Ovaj rezervisan stav zauzima vie poznatih psihologa. Campbell
smatra daje TNR projektivni test, ali znatno razliit od Rorschacha i TAT-a. Osnovnu razliku predstavlja prozirnost
TNR. Naime, ispitanici su mahom svesni svrhe ispitivanja i imaju kontrolu nad mogunou usmeravanja svojih
odgovora u eljenom pravcu.
Lindzey takoe ubraja TNR u projektivne metode, ali istie daje on blii Rosenzweigovom PFT nego Rorschachu i
TAT-u. Forer smatra da je TNR posebna vrsta projektivnih metoda za koje koristi termin kontrolisani projektivni
test".
3. Nije poznato kuda spada TNR. Izvestan broj psihologa smatra da se ne moe izjasniti u pogledu klasifikacije
TNR. Hanfmann i Getzels navode daje TNR na pola puta" izmeu projektivnih metoda i upitnika. Rotter i Raffertv
(1950) smatraju daje TNR polustrukturisana projek-tivna metoda. Po njihovom miljenju TNR nije projektivna
metoda u potpunosti iz tog razloga to informativnost zavisi od spremnosti ispitanika da da traenu vrstu
informacije, dok na pravim projektivnim metodama ispitanik nema kontrolu nad informacijama koje daje.
Teorijski aspekti. Medu teorijama koje su danas veoma uticajne u odnosu na projektivne metode uopte a TNR
posebno istaknuto mesto zauzima pretpostavka o slojevima (levels hvpothesis). Sutina ove hipoteze je sledea:
a) Linost je organizovana iz vie razliitih slojeva,
b) Ispoljavanje nekog motiva u jednom sloju ili kontekstu nije strogo vezano za ispoljavanje istog motiva u ostalim
slojevima,
c) Razliiti testovi zahvataju razliite slojeve linosti (ovo se uzima kao objanjenje pojave da na vie razliitih
testova linosti ispitanik ne ispo-Ijava dosledno istu crtu, motiv ili konflikt).
Koji nivo (sloj) linosti zahvata TNR? Neujednaenost koja je ispoljena u proceni do sada pomenutih aspekata
TNR-a zadrava se i u vezi ovog pitanja. Da navedemo neka autoritativna miljenja:
Sacks i Levy smatraju da TNR koji su oni konstruisali odraava svesno, predsvesno i nesvesno miljenje i
oseanja".
Carr smatra da sadraj odgovora na test nedovrenih reenica potie iz slojeva koji su blii svesti nego sadraji
odgovora na Rorschachu i TAT-u.
Hanfmann i Getzels istiu da i pored toga to se u sadraju odgovora na TNR odraavaju svi slojevi linosti, ipak
pretee sloj koji je blizak svesti.
VALIDNOST NA DIMENZIJI DUBINSKO-SVESNO
Kliniki psiholozi su skloni da onim testovima koji zahvataju dublje slojeve pridaju veu vrednost nego onima koji
zahvataju povrnije slojeve. U vezi sa tim Fitzgerald istie da test koji zahvata povrnije slojeve ne mora biti i manje
validan. Validnost ne zavisi od dubine na koju test pretenduje. ak i daje odreeni test validan u odnosu na neki
dubinski kriterij, to jo uvek ne znai da e on u svakoj
491
prilici znaajno poveavati nau efikasnost da pravilno odluujemo. Sve zavisi za koju svrhu nam je test potreban,
ta nameravamo da procenimo. Ako procenjuje-mo socijalno (javno) ponaanje, neki standardizovani, strukturisani
test moe biti od vee koristi nego dubinski.
Goldberg ide ak i dalje i tvrdi da rezultati empirijske validacije pokazuju da valjanost i pouzdanost testova opada
tim vie stoje test namenjen dubljem sloju, i obrnuto. Naravno, ovo zapaanje moe da se tumai na dva naina.

Prvo, to moe da znai da su dubinski testovi manje validni nego oni koji slue proceni manifestnih pojava linosti.
Drugo, to moe da znai da su validacione metode kojima se danas sluimo prikladnije za validaciju testova
povrinskog sloja.
Empirijska provera hipoteze o slojevima. Carr (1954) je razvio hipotezu o slojevima da bi na neki nain objasnio
nesklad koji se redovno javlja izmeu podataka dobijenih razliitim projektivnim metodama kod istog ispitanika.
Ova hipoteza je do sada vie puta proveravana. Jednu od najboljih provera izveli su Stone i Dellis (1960). Odabrali
su jednu konvencionalnu skupinu klinikih metoda i njima ispitali dvadeset hospitalizovanih psihijatrijskih
bolesnika. U ovom radu postavljene su bile sledee dve hipoteze:
a) Ukoliko je test manje strukturisan, utoliko je sloj linosti koji on zahvata dublji,
b) Ukoliko test zahvata dublji sloj linosti, utoliko vie psihopatologije odraava.
Zatim su pristupili proceni stepena strukturisanosti izabranih testova i na osnovu toga postavili sledei rang:
1. VA1S,
2. Forerova fonna TNR-a,
3. TAT,
4. Rorschach i
5. crte ljudske figure.
Od iskusnih kliniara, koji su sluili kao procenjivai traeno je da lepom metodom odrede stepen psihopatologije
svake pojedine metode za svih dvadeset sluajeva.
Rezultat: Procena stepena morbiditeta potpuno se poklapa sa predvienim poretkom.
Murstein (1965) je kritikovao ovaj rad navodei da se kod veine projek-tivnih metoda ve u fazi skorovanja
favorizuju nezdrave crte (patoloka pristra-snost). Sledstveno tome, projektivne metode e pre odraziti morbidne
nego zdrave strane miljenja linosti, to je dokazao Soskin. Prema tome, zakljuuje Murstein, ukoliko je neki test
manje strukturisan odnosno vie projektivan, utoliko e pre biti procenjen kao nezdrav.
Hanfmann i Getzels izvrili su ispitivanje uenica gimnazije TNR-om. Posle popunjavanja oni su intervjuisali svoje
ispitanice i traili od njih da odgovore da li su dopisivanja istinita u odnosu na Vas". Na taj nain oni su nali da je
70% odgovora uenica prihvaen kao samoopis. Ovako visoki stepen prihvatanja odgovora autori su shvatili kao
prilog zakljuku da TNR zahvata slojeve linosti koji su vrlo blizu svesti.
492
UTICAJ INSTRUKCIJE
Instrukcija koja se daje ispitanicima takoe varira od forme do forme. Prema tome ta se podvlai mogu se razvrstati
uputstva u dve kategorije:
a) podvlai se brzina odgovora,
b) podvlai se iskrenost, prava oseanja.
U sutini izmeu ova dva tipa uputstava nema razlike, poto svi ispitivai ele da dobiju iskrene odgovore. Razlika
je samo u shvatanju i odreivanju najboljeg naina da se to ostvari. to se tie razlike izmeu ova dva tipa
instrukcija jedino se pouzdano zna da podvlaenje brzine rezultira znatno kraim odgovorima. Sutina pitanja iskrenost odgovora ostaje vezana za stav ispitanika prema ispitivanju.
Meltzoff je preduzeo jedan eksperiment sa ciljem da utvrdi efekat orijenti-sanosti (mental set) na popunjavanje
TNR. On je pretpostavio da orijentisanost ispitanika direktno utie na afektivni ton odgovora a u zavisnosti od
a) instrukcije,
b) afektivnog tona stimulusa.
U jednom istraivanju 120 studenata, sluajnim izborom, rasporeeno je u etiri jednake grupe. Svaka grupa je
testirana sa TNR-om od trideset stavki. TNR je imao korene reenica sledeih tipova:
- pozitivni (On voli..."),
- negativni (,,On mrzi..."),
- neutralni (,,On obino...").
Svaka grupa je testirana istim testom ali razliitom instrukcijom.
I grupa
a) Instrukcija: Stvorite utisak dobre emocionalne prilagoenosti.
b) Nemojte potpisivati.
II grupa
a) Instrukcija: Rezultati e biti prodiskutovani sa univerzitetskim vlastima.
b) Potpiite se.
III grupa
a) Instrukcija: Ovo je jedan novi test koji se tek prouava.
b) Nemojte se potpisati.
IV grupa
a) Instrukcija: Stvorite utisak emocionalno poremeene osobe.
b) Nemojte se potpisati.
Odgovore su nezavisno jedan od drugog ocenjivala etiri kliniara. Rezultati su sledei:
1. Stepen pretnje, sadran u instrukciji, bio je u vezi sa frekvencijom pozitivno toniranih odgovora, dok je sa
negativno toniranim bio u negativnoj
vezi.

493
2. Negativno tonirani koreni reenica izazivaju vie negativnih odgovora.
3. Instrukcijom izazvana orijentisanost najraznolikije efekte izaziva kod neutralnih korenova a najmanje kod
negativnih.
4. Negativni korenovi su otporni na varijaciju orijentisanost i instrukcijom.
Iz ovih rezultata Meltzoff je izveo zakljuak da ispitanici mogu da cenzuriu svoje odgovore u znaajnoj meri i da ih
prilagoavaju u skladu sa slikom koju o sebi ele da izazovu. Ovo je u suprotnosti sa miljenjem koje je iznela
Rohdeova (1946) tvrdei daje nebitno da li ispitanik govori o sebi ili nekom drugom, da li govori istinu ili ne, jer na
svaki nain on otkriva sebe.
Rohdeova je ostala duna odgovor na pitanje da li je nama svako otkrivanje sebe, direktno ili indirektno, jednako
korisno za donoenje zakljuaka ili odluka? Princip na kome je Rohdeova izgradila svoj stav je ekstremno holistiki,
ali i holi-zam je ostavio neobjanjene procese i egzaktne odnose po kojima je sve u vezi".
Goldberg smatra daje sutina istraivanja Meltzoffa u tome da procenjiva ne moe da odredi smisao odgovora ako
ne moe prethodno da proceni njegov pristup (approach) testu.
Pokuaj kontrole stava ispitanika prema TNR-u nalazimo kod Sachsove modifikacije 3/M. Poslednji koren glasi:
Kada ga na ovaj nain ispituju, on osea...". Vrednost ovog kontrolnog korena nije zasad ispitana, ali to treba
uiniti.
VARIRANJA KORENA REENICE
Elastinost TNR-a omoguila je raznolike modifikacije, meu kojima su najee sledee dve:
a) Menjanja korena reenice od forme do forme,
b) Menjanje lica na koje se reenica odnosi (u prvom licu, u treem licu, bezlino).
Meu savremenim TNR-ima najee nalazimo sledea dva tipa:
a) Neklasifikovani - Ovaj tip TNR-a sastoji se iz odreenog broja korenova koji nisu klasifikovani u neke
psiholoke kategorije.
b) Klasifikovani - Ovaj tip TNR-a sastoji se iz odreenog broja korenova koji su, najee aprioristiki, logiki
rasporeeni u neke kategorije.
Razlika izmeu ova dva tipa je u stepenu strukturisanosti. Primer visoko strukturisanog TNR-a jeste Sachsov a
zatim Forerov oblik. Pitanje je, meutim, ta je to strukturisanost testa nedovrenih reenica? Nunnallv je dao
sledeu definiciju strukturisanosti:
Ako postoji neko opte prihvaeno znaenje nekog stimulusa, onda se takav stimulus moe tretirati kao
strukturisan" (konsenzualni princip).
Visoko strukturisani koren reenice obino odraava elju konstruktora da usmeri ispitanika prema nekim unapred
odabranim aspektima linosti. Meu strukturisanim tipovima TNR nalazimo, ve prema zamisli konstruktora,
razliite kategorizacije. Visoka strukturisanost je vezana za odreenu dirigovanost.
494
Primeri klasifikacija korena TNR-a. Reenine korene Forer je aprioristiki rasporedio u sledee kategorije:
a) znaajne osobe,
b) dominantne potrebe,
c) pritisci sredine,
d) karakteristine reakcije,
e) raspoloenje,
f) agresivne tendencije i
g) afektivni ton.
Steinov oblik TNR sadri sledeu klasifikaciju korenova:
a) porodica,
b) prolost,
c) nagoni,
d) unutranja stanja,
e) ciljevi,
f) kateksije,
g) energija,
h) vremenska perspektiva i i) reakcije prema drugima.
U Sachsovom TNR nalazimo dvostruku klasifikaciju korenova. Prvo, izdvajaju se etiri iroke klase:
a) porodica,
b) seksualnost,
c) interpersonalni odnosi i
d) koncept sopstvenog Ja.
Zatim se ove 4 iroke klase dalje ire u 14 stavova" koji se pojedinano ocenjuju i interpretiraju.
STEPEN STRUKTURISANOSTI KORENA
Nasuprot ovim primerima, Rotter i Holsopple ne vezuju reenine korene u grupe. Stoga se postavlja pitanje koliko i
kako treba strukturisati koren reenice? Izvestan broj psihologa daje prednost veoj a drugi manjoj strukturisanosti.
Prednost vee strukture istiu Forer i Nash sledeim argumentima: nestruk-turisani koren provocira odgovore koje je
tee interpretirati. Manje strukturisani koren prua vee mogunosti ispitaniku da se distancira i ne ukljui. Ukoliko

je koren manje strukturisan, utoliko je stimulus situacija" manje poznata, to oteava odreivanje znaaja odgovora
u odnosu na linost.
Trites je utvrdio da strukturisani i nedvosmisleni koreni izazivaju takoe nedvosmislene odgovore.
Rozvnko je uporeivao socijalnu poeljnost korena i odgovora na uzorku od pedeset psihijatrijskih bolesnika. On je
utvrdio da socijalno poeljan koren izaziva
495
isti takav odgovor. Prema tome, socijalna poeljnost korena deluje direktivno u odnosu na odgovor.
Holsopple istie, nasuprot prethodnima, da koren sa visokim stepenom strukture deluje ugroavajue, pretee.
Sve u svemu, ipak izgleda da se strukturisanjem i usmeravanjem korena moe do izvesne mere kontrolisati i sadraj
odgovora. Ocene se, meutim, razilaze u pogledu vrednosti i znaenja takvih odgovora. Neki autori istiu prednost
manje strukture. Oni svoj stav brane argumentima da poveanje strukture korena dovodi do vee kontrole odgovora,
ali samo kod manje vanih sadraja. Pored toga, obino se podvlai tradicionalna teza prema kojoj otvoreni,
nestrukturisani koreni omoguavaju veu neposrednost i iskrenost.
U KOME JE LICU FORMULISAN KOREN?
Lice u kome je koren reenice formulisan predstavlja jednu od najvie istraivanih komponenti validnosti TNR-a.
Smatra se da je lice bitan faktor projek-tivnosti. U skladu sa projektivnom hipotezom preovlauje uverenje da
formulacija u treem licu poveava otvorenost i projektivnost, dok formulacija u prvom licu podstie defanzivnost.
Stein (1949) ovu razliku podvlai i terminoloki. Dok formulaciju u treem licu naziva projektivnom", dotle
formulaciju u prvom licu naziva personalnom".
Meu postojeim oblicima TNR-a javlja se aroliki izbor lica u kome je koren formulisan.
a) iskljuivo u treem licu (Forer),
b) u prvom licu ili neutralno (Rotter; Sacks),
c) u prvom i treem licu (Stein),
d) u treem licu i neutralno (Holsopple),
e) posredstvom slike koja prikazuje nekog kadeta", za kadete letae (Trites, 1953).
Kao to se vidi, i pored istih ciljeva biraju se veoma raznovrsne forme realizacije. Pitanje je, meutim, koja je
formulacija bolja.
Empirijska prouavanja. Sacks (1949) je ispitao stotinu neuropsihijatrijskih bolesnika sa dve forme TNR-a, koje su
bile razliite utoliko to su korenovi reenica bili formulisani u prvom licu, kod jedne forme, a u treem licu, kod
druge. Procenjivai su bila tri klinika psihologa koja su imala zadatak da ocene teinu oboljenja" na osnovu
dobijenih odgovora. Teinu oboljenja procenjivao je i neuropsihijatar na osnovu svog poznavanja sluaja, nezavisno
od miljenja psihologa.
Rezultat: TNR u prvom licu omoguio je veu saglasnost izmeu psihologa i kriterijuma nego TNR u treem licu.
Ovaj rezultat je, i pored jasnoe injenica, teko interpretirati zbog naina odreivanja validacionog kriterija. Naime,
ne moe se negirati da je vea saglasnost u proceni TNR u prvom licu sa kriterijumom postignuta zahvaljujui tome
to se psihijatri i sami vie oslanjaju na neposredna saoptenja umesto da zaklju496
uju o posrednim i dubinskim, koja su, hipotetino, bila obuhvaena formom u treem licu.
Cromwell i Lundy ispitali su 60 psihijatrijskih bolesnika sa prosenom formom TNR-a formulisanog u prvom i
treem licu. Izvestan broj klinikih psihologa dobio je zadatak da: a) da specifine hipoteze o sluaju i b) izdvoji one
reenice koje su najvie doprinele formiranju tih hipoteza. Na ovaj nain je prove-rena diferencijalna
produktivnost" korenova.
Zakljuak: koreni u prvom licu ee su izdvojeni kao produktivniji od reenica u treem licu.
Forer i Tolman traili su od klinikih psihologa da ocene kliniku vrednost" korenova nepopunjenih TNR.
Rezultat: nije bilo znaajne razlike izmeu reenica u prvom i treem licu.
Amold i Walter izvrili su jedno ispitivanje u kome su Rotterov TNR prime-nili u dva oblika: a) popunjenog u
odnosu na sebe i b) popunjenog u odnosu na drugog. Ispitanici su bili N 120 studenata. Korelacija izmeu ove dve
forme iznosila je .55. Autori su zakljuili da ove dve forme nisu paralelne.
Goldberg, na osnovu raspoloivih podataka, zakljuuje da formulacija TNR u prvom licu ima izvesnu prednost.
OBRADA ODGOVORA NA TNR
Postoji vie naina da se odgovor na TNR oceni ili klasifikuje. Pojedini autori predviaju u obradi vie naina
ocenjivanja. Uopte uzev, svi naini ocenji-vanja TNR mogu se grubo razvrstati u sledee dve iroke grupe:
A) Formalna analiza podrazumeva obradu odgovora nezavisno od konkretnog sadraja. Poznati su sledei naini
analize formalnog aspekta odgovora na TNR-u:
a) prema duini odgovora, odnosno prema broju reci,
b) prema upotrebi linih zamemca,
c) prema utroenom vremenu ili reakcijskom vremenu,
d) prema apsolutnoj ili relativnoj frekvenciji nekih delova reenica (na primer, odnos glagola prema prievima),
e) prema vrsti reci u odnosu na broj upotrebljenih reci,
f) prema gramatikim grekama, besmislenim odgovorima i neologizmima,
g) prema prvoj reci koja je upotrebljena.
B) Analiza sadraja predstavlja obradu odgovora prema eksplicitnom ili implicitnom sadraju. Ova vrsta analize je
daleko prihvaenija u praksi kliniara nego prethodna, formalna. Analiza sadraja se izvodi na dva naina:

impresionistiki ili putem poluobjektivnog ocenjivanja.

Impresionistike metode analize sadraja
Impresionistiki metod analize sadraja je najstariji nain analize sadraja tekstova uopte pa i TNR. On ima, kako
kae Goldberg, istorijski prioritet" u
32 Psihodijagnostika
497
odnosu na objektivne metode, koje su kasnije nastale. Po miljenju Forera, osnovne postavke impresionistikog
pristupa analizi sadraja jesu sledee:
1. Objektivna kvantifikacija predstavlja nunost kada se vri standardizacija neke metode ili kada se primenjuje
grupno. Na ovaj nain se obezbeuje kontinuitet ocenjivanja na nekim zajednikim dimenzijama. Meutim,
intenzitet neke potrebe, crte, ukratko dimenzije", nema sam po sebi naroitu prediktivnu vrednost.
2. Od zajednikih dimenzija mnogo znaajniji okvir analize predstavlja relativno trajna organizacija linosti koju
nazivamo Ego ili Ja.
Zastupnici impresionistikog pristupa svoj stav brane kvalitativnim, pojedinanim, klinikim primerima. Goldberg
istie da su retki kliniari koji zastupaju ekstremno impresionistiko stanovite. Zbog toga je daleko uestaliji stav
koji bismo mogli nazvati umerenjakim impresionizmom". Umereni impresionisti nastoje da ogranie potpunu
slobodu impresionizma sledeim merama:
a) Oni svrstavaju korene reenica na osnovu zajednikog sadraja u odreene grupe, koje zatim zajedniki
procenjuju. Na primer, Sacks i Stein su korene grupisali na osnovu zajednikog sadraja: majka, otac, ciljevi i
slino.
b) Uvoenjem jednostavnih mada nebadarenih i nestandardizovanih re-ting-skala (Sacks).
c) Navoenjem nekih pravila za interpretaciju, umesto da se izbor pravila prepusti u potpunosti procenjivau.
Istraivanja nisu mimoila ni impresionistiki pristup analize TNR. Istraivani su razliiti aspekti ovakvog pristupa.
Empirijska istraivanja. Masling je izvrio ispitivanje uticaja tople" i hladne" interakcije na odgovore TNR. Osam
diplomiranih psihologa dobilo je zadatak da ispita Rotterovim TNR-om po dve studentkinje. Po jedna od njih je
dobila instrukciju da se dri hladno prema ispitivau, a po jedna toplo. Psiholozi su morali da napisu nalaz na
osnovu analize TNR. Kao to se i oekivalo, subjekti koji su bili instruisani da se dre toplo" opisani su pozitivnije.
Horowitzova je uporedila Q opise linosti bolesnika date od strane klinikih psihologa sa Q opisom psihoterapeuta.
Kliniari su se, izmeu ostalog, koristili i TNR-om. Uprkos tome slaganje sa kriterijskim opisom nije se povealo i
nije premailo ono to je postignuto na osnovu mehanike predikcije slaganja (base rate).
Luft je izveo sledei eksperimenat. Grupi iskusnih kliniara i grupi fiziara (!) emitovao je magnetofonski snimak
intervjua sa jednim bolesnikom. Nakon toga dao im je TNR istog pacijenta ali sa po pet odgovora na svaki koren, sa
zadatkom da identifikuju onaj koji je dao ispitanik. Ni kliniari ni fiziari nisu imali uspeha u tome. (Pitanje je da li
je zadatak uopte postavljen" tako da omoguava dejstvovanje i korienje klinikog iskustva?)
Fiske i Van Buskirk testirali su osam subjekata u odreenim intervalima po tri puta sa TNR-om. Pitanje koje su
postavili bilo je ovo: da li su razlike izmeu
498
odgovora iste osobe datih u intervalima manje nego to su razlike izmeu odgovora razliitih osoba! Popunjene
TNR ocenjivali su kliniari na taj nain to su dali Q opis 30 varijabli potreba. Opti zakljuak do kojeg su autori
doli glasi daje varijabilnost odgovora prilikom retestiranja TNR-om velika. Zapaeno je da oni odgovori koji su
najliniji i za kliniare najznaajniji pokazuju najmanju vremensku stabilnost.
Stephens na osnovu svojih istraivanja saoptava da prilikom retesta TNR-om najmanju vremensku stabilnost
pokazuju oni koreni koji su ocenjeni kao najosetljiviji" na promene u prilagoenosti linosti.
Iz ovih podataka Goldberg zakljuuje daje:
1. Varijabilnost odgovora na TNR-u u vremenskim intervalima veoma velika,
2. Provera pouzdanosti TNR-a metodom test-retest zbog pomenute pojave ne dolazi u obzir. Postoji verovatnoa da
taj zakljuak vredi i za ostale projektivne metode.
Vremensku nestabilnost Stephens objanjava promenama koje vremenom nastaju kod samih ispitanika (to se moe
lako proveriti). Tu istu pojavu Fiske tumai nestabilnou ajtema TNR-a.
Poluobjektivne metode analize sadraja
U literaturi se esto ponavlja misao da validnost projektivnih metoda ukljuujui i TNR, nije nezavisna od
sposobnosti kliniarakoji se njima slui. Drugim recima, TNR vredi onoliko koliko i onaj koji ga koristi.
Najvii domet do sada postignut u objektivizaciji predstavljen je u TNR-u Rottera i Raffertva (1950). Rotterov TNR
konstruisan je tako da se svaki odgovor razvrstava u sledee kategorije:
1. negativni ili konflikt odgovor,
(C) 4, 5, 6,
2. pozitivni odgovor,
(P) O, l, 2,
3. neutralni odgovor.
(N) 3,
Negativna i pozitivna kategorija je graduirana u tri stepena, dok neutralna kategorija zauzima sredinu kontinuirane
skale koja ide od 0-6. Od O do 2 odgovori su pozitivni, 3 je neutralan, a od 4 do 6 odgovori su negativni. Skorovi se
sabiraju. Ukoliko je suma skorova vea, intenzitet loe prilagoenosti je pouzdaniji i vei. Drugim recima, Rotterov
TNR kvantitativno odreuje neprilagoenost".
Klasifikacija odgovora u stepene neprilagoenosti vri se, poput nekih verbalnih subtestova VB skale, prema
sortiranim uzorcima odgovora.

Validnost Rotterovog TNR-a proveravana je vie puta i na vie naina. Rotter, Raffertv i Schachitz identifikovali su
68% neprilagoenih u jednom uzorku, koristei prelomni skor 135. Priblino slini rezultati dobijeni su vie puta u
primeni RTNR na studentskoj populaciji. Zapaeno je, meutim, da na razliitim uzorcima studentske populacije
prelomni skor 135 nije imao jednaku diskrimina-tivnost.
499
Objektivnost i pouzdanost RTNR-a je znatno vea nego ijednog drugog testa nedovrenih reenica. Rotter navodi
ove podatke rasporeene prema polu i uzrastu ispitanika:
Subjekti
mukarci
ene
deaci
devojice
Koeficijent pouzdanosti .91 .96 .96 .97
Iz ovih podataka sasvim je oigledno da su Rotter i saradnici uspeli da stvore jedan pouzdani postupak ocenjivanja
TNR-a. Pod uslovom da se objektivnost odreuje stepenom slaganja vie ocenjivaa, RTNR zasluuje visoku ocenu
objektivnosti za ovu kategoriju instrumenata. Zbog te injenice bilo je vie pokuaja da se Rotterov sistem
ocenjivanja odgovora primeni i kod drugih oblika TNR-a (Trites, 1953).
Jedan od poznatih sistema ocenjivanja odgovora na TNR konstruisala je Rohdeova (1957). Njen sistem je veoma
obiman i komplikovan. Ovaj sistem se oslanja na teoriju potreba Murrava i obuhvata 38 kategorija potreba,
pritisaka, unutranjih stanja i crta linosti. Svaka od ovih kategorija graduisana je prema intenzitetu u tri stepena. Na
izvestan nain Rotterov TNR i Rohdeove TNR predstavljaju antipode. Naime, dok prvi tei proceni samo jedne
dimenzije, dotle drugi nastoji da obuhvati veoma mnogo. Otud se i javlja pitanje koji od ova dva pristupa
konstruisanju omoguava bolje rezultate.
MONODIMENZIONALNII MULTIDIMENZIONALNI TIP TNR
Izvestan broj TNR-a moe se rasporediti u jednu od sledee dve polarizo-vane kategorije:
a) monodimenzionalni TNR (Rotter),
b) multidimenzionalni (Sacks).
Sa psihometrijskog stanovita monodimenzionalni tip TNR ima oigledne prednosti. Pre svega, na ovaj nain se test
produzava a produavanje povlai za sobom i poveanje pouzdanosti. Takav efekat nije za potcenjivanje s obzirom
na iznete podatke koji ukazuju na nedovoljnu pouzdanost i objektivnost ovog instrumenta.
Zimmer konstatuje na osnovu pregleda literature da najvie izgleda na uspeh ima onaj oblik TNR-a koji moe da
objedini monodimenzionalnu konstrukciju i objektivno ocenjivanje. Pitanje je samo nije li onda jednostavnije, i za
ispitanika i za ispitivaa, da se namesto TNR-a koristi tradicionalni upitnik, jer iz ovoga proizilazi da je TNR utoliko
bolji ukoliko je dalji od projektivnih metoda a blii upitnicima (B J). Goldberg primeuje da zahtevi kliniara i
zahtevi istraivaa nisu identini u pogledu TNR-a. Oni nisu identini ni u pogledu ostalih upitnika i projektivnih
metoda. Ono to odgovara jednima ne odgovara drugima, to stvara utisak protivurenosti" izmeu klinikog i
istraivakog pristupa.
500
DA LI JE IDENTIFIKACIJA PREDUSLOV OTKRIVANJA JA NA TNR-u?
Test nedovrenih reenica, vrlo esto i rasprostranjeno primenjivan u psi-hodijagnostici, nema sopstvenu teoriju
projekcije. Proces otkrivanja (disclosure, Jourard) sebe indirektno, putem ponuenog medija u situaciji koja je
programirana kao strogo poverljiva" na ovoj tehnici ima karakter asocijacija ili verbalizacije stavova.
Opravdano se prema tome postavlja pitanje modela procesa projekcije na TNR. Drugim recima, kako dolazi do
samootkrivanja linosti na TNR-u?
Na ovo pitanje bi se moglo odgovoriti na vie naina. Jedna mogunost je da se otkrivanje objasni sluajnou.
Naime, po tom tumaenju ljudi imaju potrebu da se eksponiraju drugim ljudima. Ova potreba je u tesnoj vezi sa
potrebom komuniciranja, dakle sa socijalnim potrebama. U tom sklopu postaju, razliite druge potrebe prema
konfiguraciji u kojoj se organizam nalazi, sadraj ovog komunikacijskog procesa. TNR je jedan veslaki medijum
koji je ubaen u taj permanentni proces. Ljudi bi uinili manje-vie isto i da su mesto TNR seli da popiju kafu samo
bi jezik" komuniciranja bio drugi.
Druga je mogunost da samootkrivanje TNR-om objasnimo kontekstom i motivacijom. Odreeni ljudi u kriznim
situacijama obraaju se specijalizovanim ulogama (kliniari) traei pomo, razreenje tenzije i osloboenje od
anksioznosti. Njima se nudi nekoliko takvih specijalnih uloga: prijatelji ili, ako njih nemaju, jer su usamljeni,
uplaeni, nepoverljivi i izolovani, onda lekari, psiholozi, psihijatri, socijalni radnici, popovi, advokati itd. Najvei
presti imaju oni koji su naj-upoznatiji sa duevnim stvarima". Ovi specijalisti za duu" obavljaju svoj posao pod
posebnim uslovima iji je zajedniki imenitelj njihov autoritet, diskrecija i poverenje. Dakle, ovek u nevolji dolazi
kod drugog oveka kome unapred priznaje autoritet, svoju spremnost da se otvori i da slua uz garanciju diskrecije.
U tom kontekstu aman" daje anksioznom" TNR kao poseban, posveen" oblik komuniciranja. Pod dejstvom
vektora ove situacije ispitanik postaje transparen-tan", tj. on se otkriva, to je deo preutnog sporazuma. Ova se
injenica kasnije uzima kao dokaz daje TNR projektivni test". Naravno, TNR se zatim proverava po odreenim
validacionim nacrtima u sasvim drugim ljudskim situacijama i dobi-jaju se suprotni dokazi. Najzad, on je
neobjanjiv, sporan, a kliniar se optuuje za mistifikaciju!
Trei nain objanjenja procesa otkrivanja putem TNR-a je derivat koncepta koji je Murray formulisao za TAT. Kao

to je poznato, osnova Murravevog modela je postavka da se ispitanik prvo identifikuje sa stimulusom a zatim se
pro-jektuje. Naime, u dijagnostikoj situaciji (koju Murrav posmatra kao neizdiferen-ciranu konstantu) dolazi do
susreta" izmeu stimulusa naroite vrste (koja se pomno prikazuje kao nestrukturisana" ili se briljivo analizira
kao psihofizika dra) i linosti. Linost je zamiljena kao sistem u kome dominira antagonizam (svesno - nesvesno)
a zatim igra razliitih snaga, motiva, kojih ima veoma mnogo. Motivi su meusobno nezavisni, a kombinacije i tip
odnosa veoma raznoliki. Motivi su isti u svih ljudi, ali ipak je svaki pojedinac razliit zbog toga to ima svoju
posebnu biografiju. U toku formativnog procesa motivi se kombinuju indi501
vidualno-specifino, ali uvek vezano za odreene osobe iz prolosti. One osobe iz nae prolosti koje su najvie
doprinele stvaranju motivacijskih spletova, koje su personifikacije motivacijskih subsistema, predstavljaju
unutranji skup". Svaka aktuelna situacija u nekoj meri aktualizira i naa ranija iskustva, odnosno ukljuuje na
manje-vie intenzivan nain unutranji skup". Kada aktuelna situacija u nekom momentu probudi neki splet motiva,
onda to povlai za sobom i oivljavanje odreenog lika iz unutranjeg skupa. Sva su naa seanja vezana za ljude, a
svako seanje je praeno aktualizacijom potreba koje su sa tim likom identifikovane.
U TAT situaciji komunikacija izmeu psihologa i ispitanika organizovana je posredno, serijom nedovoljno
odreenih slika ali koje su mnogostruko sugestivne. Ako ispitanik prihvati provokaciju i dobrovoljno se ukljui u
javno matanje", on time stvara preduslov da se poistoveti sa nekim stimulusnim likom. Naravno, on prvo treba da
kreira taj lik. Murrav se ne uputa u to da li se ispitanik prvo identi-fikuje pa onda stvara sadraj prie, ili je proces
obrnut. Moglo bi biti da ispitanik prvo stvara obrise jednog lika, identifikuje se sa njim i u produetku se otkriva, jer
sam sebi slui kao podsticaj i rezervoar sadraja i inspiracija.
Ceo proces bi mogao biti predstavljen sledeom sekvencom:
MATANJE - POISTOVEIVANJE - SAMOOTKRIVANJE
Iz ove formule" sledi daje mata preduslov javljanja poistoveenja, dok je poistoveivanje preduslov
samootkrivanja. Meutim, ovakvo kruto formulisanje nije sasvim prihvatljivo. Na primer, mata ne prestaje kada se
postigne poistoveivanje. Naprotiv, matanje potpomae da se poistoveenje razvije u samootkri-vanje. Takoe je
mogue da neka vrsta poistoveivanja nastaje ve na nivou percepcije likova na slikama. Prema tome, ova formula"
je, verovatno, mnogo sloenija, pa ak i varira individualno.
Poenta ove male analize ostaje pitanje procesa stvaranja samootkrivanja posredstvom TNR-a kao medija
komunikacije. Mogue je da na TNR-u asocijacije" i stavovi" zamenjuju momenat koji na TAT-u nazivamo
matanje". Zaista, na TNR-u se ne trai nikakvo matanje, niti se na TAT-u trae asocijacije ili stavovi. Problem je
dakle u preostala dva lana formule", ili jo tanije, u poi-stoveivanju. Izgleda, bar na prvi pogled, daje
poistoveivanje na TNR-u kontra-indikacija. Tako, na primer, pribegavanje formulacijama u treem licu ili izmiljenim imenima moe ostaviti utisak daje za TNR vaniji zaklon nego stimulus sa kojim bi se ispitanik poistovetio.
Meutim, ako je tano to da u procesu samootkrivanja na TNR-u nema momenta poistoveenja sa imaginarnim
izgovo-rivaem nedovrene reenice, onda ostaje otvoreno pitanje kako se ispitanik ukljuuje?
Odgovor na postavljeno pitanje mogao bi da bude da se on ne ukljuuje ve da se u reenicu ukljuuje sama njegova
potreba, njegovo nesvesno. Ovaj odgovor ne treba olako odbaciti. Meutim, ako i prihvatimo ovu tvrdnju, ona nee
moi da nam objasni vie od nekoliko sluajeva. Veina ispitanika, po miljenju analitiara TNR-a, prozire
provokaciju i odgovara dosta kontrolisano. Prema tome, jedan optiji, realniji i zato prihvatljiviji put tumaenja
procesa samootkrivanja na
502
TNR-u zahteva blai" koncept od nesvesnog. Poistoveenje, koje je takoe nesvesno, barem u prvim fazama dok se
ne stvori efekat feedbacka", mogao bi biti konstrukt koji objanjava proces kojim se odvija samootkrivanje na
TNR-u.
Izmeu poistoveivanja na TAT-u i na TNR-u postoje verovatne razlike. Pre svega, sam stimulus drastino je
razliit. Osnovnu razliku izmeu te dve vrste stimulusa vidimo u tome to TNR provocira kratak i brz zavretak
ukljuenosti. Ovo skraivanje procesa kojim se dolazi do odgovora", ak i pod pretpostavkom daje ispitanik
ukljuen, dovodi do povrnosti u izlaganju kritinih tema. Suprotno ovoj orijentisanosti na brzo, plitko", kod TATa imamo jednu optimalniju orijentaciju na opustite se, slobodni ste". Istini za volju, i na TAT-u postoji ogranienje
vremena. No ipak, relativno sloeniji zadatak predstavlja bolji uslov za potpunije ukljuivanje nego ui,
segmentirani zadatak na TNR-u. Ukratko, iako se poistoveenje javlja u obe tehnike, uslovi za razvijanje
poistoveivanja na TNR-u su loi, sputavajui. To je jedno od moguih objanjenja procesa sterilizovanja ispitivanja
preko TNR-a, ili ograniavanja na usko, aktuelno.
VALIDACIJA TNR-a
Evaluacija rezultata onih istraivanja koja se odnose na parametre TNR-a veoma je oteana injenicom da se ovaj
metod koristi u velikom broju raznolikih formi. Poto se ne zna kakav je odnos izmeu tih mnogih oblika, ni
rezultati dobijem na jednoj formi ne mogu se prenositi na drugu, te je u krajnjoj liniji generalizacija nemogua.
Drugu oteavajuu okolnost na putu ka generalizaciji predstavlja nesrazme-ra izmeu istraivanih oblika i oblika
koji se primenjuju u praksi. Naime, najvei broj istraivanja raen je sa Rotterovim TNR, a u praksi se ovaj oblik
koristi daleko manje nego Forerov, Sacksov, Rohdeove. Iz ovoga proizilazi da oni oblici koji su podesni za
istraivanja nisu podesni za kliniki rad, i obrnuto!
Koji su validacioni kriterijumi najvie korienil Izbor kriterijuma je postupak proveravanja testova, i TNR je
najee ispitivan na sledeim populacijama:

- studentima,
- bolesnicima,
- vojnicima.
Na ovaj nain, po logici stvari, ograniava se uzorak i mogunost generali-sanja. Upravo zbog ovakve prakse
Rotterov TNR okvalifikovan je kao test name-njen studentskoj populaciji.
Koji su ispitanici najvie korieni? Prema tradiciji koja je ve ustaljena kod koji je dosta dugo suvie leerno
tretiran. Dodue, zadatak nalaenja adekvatnog kriterijuma veoma je komplikovan. To se dobro vidi iz poznate
pojave da se najpre konstruie test da bi zamenio neku negativnu praksu, a pri tom se kao validacioni kriterijum
uzima upravo ta praksa. Ovu pojavu je Cronbach podrugljivo uvrstio u validaciju tipa izvlaenja za perin". Meu
svim testovima projektivnima pripada slava daje za njih najtee nai dobar validacioni kriterijum.
503
Zato je projektivne metode teko validirati? Osnovni izvor tekoa vali-dacije projektivnih metoda, po miljenju
Goldberga, predstavlja injenica da one obuhvataju pojave koje ne samo to su povezane sa unutranjim faktorima"
ve se iskljuivo odnose na te unutranje faktore". Budui da se oni nalaze negde izmeu stimulusa i reakcije, oni i
nisu dostupni neposrednom osvedoenju, ve se do njih dolazi indirektno, zakljuivanjem.
Postoje projektivni metod, po definiciji, usmeren na unutranju situaciju odnosno splet intervenirajuih varijabli,
postavlja se pitanje kako se moe odrediti odgovarajui kriterijum. To se naravno moe uiniti hipotetinim izborom
nekih korelata, kao to se radi u operacionalnom istraivanju. Meutim na kraju, kada generaliemo, opet se
moramo vratiti na prirodu veze koja postoji izmeu korelata i unutranje situacije". ist empirizam ne moe da resi
taj odnos. Potrebna je dakle neka teorija koja bi omoguila deduktivno izvoenje korelata ili koja bi dopustila
predikciju odreenih posledica.
Prema tome, da bi se projektivni metod psihometrijski validirao, neophodno je da ve raspolaemo validnim
konceptualnim instrumentima" na osnovu kojih se moe odrediti korelat ili predvideti ponaanje. To bi naravno
znailo daje vali-dna teorijska postavka preduslov adekvatnoj validaciji projektivnih metoda. S obzirom na stanje
koje sada vlada u teoriji linosti, ovaj zahtev je veoma teko ispuniti.
Lazarus, Eriksen i Fonda izvrili su ispitivanje u okviru kojeg su psihi-jatriske bolesnike, na osnovu mehanizama
odbrane, rasporedili u sledee dve grupe:
a) intelektualizere,
b) potiskivae (represore).
Na osnovu dinamike teorije oni su predvideli da e intelektualizeri dati na TNR-u znatno vei broj seksualnih i
agresivnih odgovora nego potiskivai. Ova je pretpostavka potvrena.
Harlow je na osnovu psihoanalitike teorije pretpostavio da e meu dizaima tegova nai vie takvih koji na ovaj
nain pokuavaju da kompenzuju svoju maksimalnu neadekvatnost". U skladu s tim on je TNR-om testirao jednu
grupu dizaa tegova i jednu drugu grupu sportista, kao kontrolnu grupu. Osnovna dimenzija koju je na TNR-u
ocenjivao bila je dominacija - submisivnost". Od 11 varijabli koje su procenjivane na 7 je utvrena statistiki
znaajna razlika izmeu eksperimentalne i kontrolne grupe u oekivanom pravcu.
Lako emo se sloiti sa miljenjem Goldfarba da je teko unapred propisati kako da tano izvrimo izbor kriterijuma
za validaciju TNR-a. To e zavisiti od konkretnog problema.
Prilikom izbora kriterijuma javljaju se i neke greke koje se na svaki nain moraju izbei. Zimmer navodi da u
nekim istraivanjima nije voeno rauna o razlikama izmeu konceptualnog okvira testa i izabranih kriterijuma.
Ako izmeu konceptualnih okvira testa i kriterijuma nema zajednikih varijabli, onda se dobi-jeni rezultati, to jest
korelacije, teko mogu interpretirati. Drugim recima, smisaona validacija zahteva da test i kriterijum imaju
zajedniki konceptualni okvir. Ovaj
504
zahtev ne iskljuuje mogunost da se projektivni metod validira i prema nekom manifestnom, akcionom, socijalnom
kriterijumu. Bitno je da izmeu njih postoji zajednika teorijska varijabla.
Kriterijumi validnosti i korisnosti
Kada se govori o validnosti, onda se esto zaboravlja da time nije odreen stepen generalizovanosti. Drugim recima,
termin validnost se esto, pogreno, tumai kao univerzalna korisnost. To je pogreno, jer izmeu pojedinih
kriterijuma validnosti korelacija moe da bude veoma razliita. Provera TNR-a na empirijskim kriterijumima
pokazuje da je on za neke zadatke nepodesan (npr. za procenu socijalne percepcije, Rotter; za procenu psiholoke
prilagoenosti dece), dok je za druge sasvim podesan (npr. Rotterov TNR je koristan za procenjivanje prilagoenosti
odraslih kao i za procenu teine poremeaja psihijatrijskih bolesnika).
Najei razlog neuspeha TNR-a (a verovatno i mnogih drugih projektivnih i neprojektivnih metoda) jeste taj to se
prenebregava relativna specifinost valida-cionih kriterijuma. Test koji je validiran po kriterijumu prilagoenosti
studenata ne moe se apriori smatrati validnim i za sve druge potencijalne situacije odnosno kri-terijume. Ovaj test,
prema tome, ima pravo" da bude nevalidan ako se koristi, na primer, za procenu i predikciju budueg uspeha
pitomaca letake kole.
Iz svega ovoga proistie da neki test moe biti koristan za odreen zadatak a da nema univerzalnu pa ak ni neku
iru validnost. Isto tako, ako neki test ima validnost prema vie razliitih kriterijumuma, on jo uvek ne mora da
bude, samim tim koristan i u nekoj drugoj situaciji.
Zakljuak
1. TNR je metoda koja po vrednosti ne zaostaje za ostalim metodama koje se koriste za procenu linosti, bilo za

klinike ili istraivake svrhe.

2. Za sada nije objanjeno na kojim procesima se temelji ova metoda. Opravdanost projektivne hipoteze u odnosu
na TNR nije dokazana, mada ne postoji neka druga koja bi bolje odgovarala.
3. Postupak koji se najee sree u literaturi svodi se na opisivanje i prvu validaciju neke modifikovane verzije
TNR-a. Meutim, stvar se obino i zavrava na tome. Sasvim su retki sluajevi kontrolne validacije, a jo je redi
sluaj daje neki TNR standardizovan i normiran. Usled ove okolnosti razvoj ove metode je difuzan.
4. Potpuno izuzetan razvoj pokazao je Rotterov TNR. Ovaj metod je vrlo malo korien u klinikoj praksi, to se
objanjava: a) metodom ocenji-vanja i b) monodimenzionalnim ustrojstvom. Kliniari smatraju da je ova metoda
simpliflkovana i nedinamina. Suprotno tome, branioci Rot-terove metode istiu da je njena prednost nad ostalim
postignuta zahvaljujui veoj preciznosti koja je postignuta suavanjem dijapazona.
5. Mnogi problemi vezani za TNR zahtevaju dalju doradu i sistematsko istraivanje. Ovamo spada izrada skale za
procenu defanzivnosti, ispi505
tivanje interakcionih efekata, instrukcione orijentisanosti, formulacije korena i duzine testa, to bi sve trebalo ispitati
na uporednim uzorcima iste i razliitih populacija.
6. Najzad, potrebno je da se istraivanja skoncentriu umesto da se rasipaju, da se vie proveravanja usredsredi na
jedan oblik nego da se mnogi oblici nedovoljno proveravaju i nepotpuno istrauju.
PROMENE I NOVINE
Test nedovrenih reenica (TNR) jeste psiholoki instrument koji se nado-vezuje na tradiciju korienja nezavrenih
reenica u savremenoj psihologiji (Ebinghaus). On dobija savremenu namenu u periodu dominacije psihoanalize,
kada je ponovo otkriven" kao sredstvo procene linosti. Za teorijsku osnovu TNR vezuje se hipoteza o testovnoj
projekciji. Ovaj postupak ispitivanja je prihvaen u praksi kao projektivni instrument nieg reda, koji nije dosegao
ugled vrhunske trijade testova - Rorschach, TAT i Mahover. Teorijska argumentacija i psihometrij-ska strana su
opte slabosti TNR. Uprkos evidentnim nedostacima, TNR je prihvaen i korien u psihodijagnostikoj praksi. On
se meu psiholokim instrumentima procene linosti istie verovatno najveim brojem formi i modifikacija.
Izuzetna modifikabilnost moe da bude i razlog zato se o validnosti i pouzdanosti TNR ne mogu nai pouzdani
podaci u literaturi. Praktino svaki procenjiva moe da modifikuje TNR i improvizuje nain obrade za svoje
potrebe to se i koristi u praksi.
Test nedovrenih reenica koji smo prikazali u ovom poglavlju takoe ima brojne modifikacije, to se moe ceniti i
kao mana i kao vrlina - u zavisnosti od kriterijumuma ocenjivanja. Zabunu unosi i to to se ovaj instrument naziva
testom, a to TNR u celini zaista ne zasluuje. Moe se tvrditi daje to jedan poseban oblik sakupljanja pisanih iskaza
neke osobe o sebi na zadate teme. Tako sakupljen materijal" u postupku ispitivanja linosti moe da bude od koristi
ispitivau, meutim, kao nedovoljno strukturiran oblik i postupak ne zadovoljava kriterijume regularnih
instrumenata. Veina korienih formi TNR ne ispunjava tehnike standarde propisane za psihodijagnostike
instrumenate s kojima se TNR ponekad zajedno koristi. U praksi psiholoke procene i studije sluaja koristite se
razliiti naini ispitivanja koji nisu psiholoki instrumenti u pravom smislu. No, takvi postupci se ne nazivaju
testovima. Intervju, anamneza, heteroanamneza i drugi naini prikupljanja podataka za prouavanje linosti su
prihvaeni jer su potencijalno korisni za datu namenu. Za TNR se moe rei da predstavlja sredstvo kojim se mogu
prikupiti psiholoki podaci koji se strunom procenom mogu uzeti u obzir u proceni linosti i daje taj postupak
donekle koristan.
Kredibilitet TNR optereuje nemogunost davanja odgovora na dugi niz pitanja, na primer, ta odgovor na testu
predstavlja, kako se iz takvog materijala dolazi do relevantnih saznanja i otkria, odnosno do valjane i pouzdane
procene celog profila ili uih aspekata linosti. To je dug koji TNR do sada nije uspeo da vrati onima koji su dali
poverenje takvom sredstvu ispitivanja i procenjivanja.
506
Meu onima koji su zastupali ili pisali o TNR preovladalo je miljenje daje materijal dobijen primenom TNR
projekcija linosti. Da li je sve dobijeno sa TNR ili samo poneto od tih projekcija - to je teko odrediti, a jo tee
dokazati. Preduslov ovakvih pretenzija je da postoji kriterijum projekcije na TNR jer je sasvim neverovatno da su
svi odgovori prava projekcija. Najvie to TNR moe da ponudi je fenomen prividne valjanosti" odnosno utisak
daje materijal u celini ili u nekim delovima karakteristian za ispitanu osobu i da je u tom smislu i relevantan.
Odgovori na TNR uglavnom ne otkrivaju neku nepoznatu dimenziju osobe s kojom razgovaramo. Naprotiv, oni su
veinom informacijski redundantni mada procenjiva moe u materijalu da pronae i trag vika znaenja", ali
ostaje pitanje odakle potie taj viak - iz ispitanika ili ispitivaa. Bilo bi praktino i metodski dovoljno da znamo na
koji nain iz materijala i dvostruke projekcije" da izdvojimo deo koji potie od ispitanika, ili je njemu svojstven, i
koji otkriva nepoznato i nesvesno. Ako bismo to uspeli, imali bismo instrument koji moda nije projekto-van, ali je
barem valjan.
Kada se sve sabere, izdvajaju se tri vana nedostatka ovog instrumenta: prvi je nedovoljna odreenost osnovnog
predmeta procene (merenja), drugi nedostatak je labav kriterijum ocenjivanja kako pojedinanog odgovora, tako i
nalaza u celini, a trei - nedostatak bilo kakve provere pouzdanosti prikupljenih odgovora. Kod nas su uraene dve
modifikacije u nastojanju da se TNR oslobodi navedenih osnovnih nedostataka i priblii standardima za psiholoke
instrumente. Prva modifikacija uraena je uvoenjem niza pravila obrade odgovora i ponudom razliitih modela
interpretacije (1983, Berger). Polo se od pretpostavke da se koncept poluprojektivnog instrumenta moe opravdati
uvoenjem tri alternativna inter-pretacijska modela, od kojih procenjiva bira najpodesniji za odreeni sluaj.

Ponueni su: familiogentiki, razvojno genetiki, transakcioni, model bazinih oslonaca linosti (BOL) i fleksibilni
interpretacijski sistem (FIS). Ta modifikacija je delimino prihvaena i zamenila je u praksi dotada popularni
slobodni stil" obrade i interpretacije. Ova intervencija je produila ivot instrumenta u praksi, ali nije bitno
promenila njegov ukupan kvalitet. Postalo je jasno da, bez temeljnije modifikacije, TNR oekuje sudbina veine
lansiranih psiholokih instrumenata, koji su vremenom i bez drame i oprotajnog govora marginalizovani i zaboravljeni.
Druga modifikacija TNR izvedena je temeljnije nego prethodna - gotovo radikalno. Uvedene su tri znaajne izmene.
Prva bitna novina je odbacivanje dubiozne pretenzije da je TNR projektivan test budui da, takav kakav jeste, on
nije projektivan, a nije ni test. Umesto te proizvoljne pretpostavke, TNR je defini-san kao psiholoki instrument
kojim se ispituju personalni stavovi osobe u odnosu na seriju primarnih i optih ivotnih tema koje je prethodna
forma implicitno sadravala (Berger i Vukobrat, 1998). Po toj definiciji, predmet ispitivanja sa TNR su lini odnosi
ili stavovi prema primarnim ivotnim temama u naoj civilizaciji. U te primame teme spadaju: majka, otac,
porodica, partneri, prijatelji, autoriteti, line sposobnosti, rad, kooperativnost, strahovi, oseanja krivice, reagovanje
na stres, prolost, budunost, ciljevi i identitet. Ova definicija predmeta postavlja kao
507
zadatak ispitivanje opte nomotetike teme i stav prema tim temama kao idiograf-sku karakteristiku osobe. Tek u
drugom planu se razmatraju pojave nesvesnih konflikata, mehanizama odbrane i drugih aspekata psihodinamike.
Ovaj sadraj je razumljiv, evidentan i moe da se ispituje i instrumentima otvorenog tipa, kao to je TNR, ili
zatvorenog tipa kao to su upitnici.
Sve ivotne teme u okviru TNR/mod ispituju se pomou zavretaka reenica, kojima ispitanik izraava svoj stav na
dva naina: pismeno - svojim recima, i dodatno - putem petostepene skale na upitniku IPS (Inventar personalnih
stavova). Upitnik IPS je sadrinski paralelan sa reenicama na TNR. Tandem TNR/mod i IPS omoguuje da se
nalaz prikae grafikim profilom stavova prema 16 ivotnih tema. Postoji mogunost da se rezultat same u pet
makrotema. Po tri votne teme su grupisane u sledeih pet makrotema: primarne relacije (porodica), sekundarne
relacije (prijateljstva, partnerski odnosi, odnos prema autoritetu), produktivnost (rad, sposobnosti, kooperativnost),
neurotinost (strahovi, oseanje krivice, stres) i proaktivnost ili egzistencijalna dimenzija (prolost, ciljevi, budunost, identitet). Ovako organizovan i definisan predmet ispitivanja omoguuje da se kriterijum i ocenjivanje rese
bolje nego kod drugih oblika TNR. Odgovori na nedovrenim reenicama TNR/mod ocenjuju se prema jednoj
kontrolnoj grupi ili uzorku, slino kao odgovori na testu shvatanja na WB skali inteligencije. Odgovori na
upitnikom obliku ispitivanja stavova IPS ocenjuju se na petodelnoj skali.
Drugi veliki nedostatak TNR, koji ranije nije bio reen, jeste kontrola dobi-jenih odgovora. Umesto kontrole
pouzdanosti odgovora, primenjivan je princip da je svaki odgovor u izvesnoj meri projekcija, odnosno odraz
linosti, to e proce-njiva da interpretira. Ostalo je otvoreno pitanje staje pravi odgovor, a ta greka, odnosno,
koji je kriterijum greke. Test nedovrenih reenica nije konstruisan kao konvencionalni psiholoki instrument koji
treba da kontrolie autentinost odgovora, ve kao projektivni test koji sve odgovore svodi na projekciju. Greke,
kao i omake, predstavljaju kraljevski put do nesvesnog". Meutim, na TNR greke kao neautentini odgovori
esto su hotimine i manipulativne, a samo ponekad sluajne. Koncept projektivnog karaktera TNR je odbaen kod
modifikovane forme TNR/mod i uveden je nain kontrole pouzdanosti odgovora. Kontrola odgovora za TNR/mod
reena je paralelnim ispitivanjem na dva naina: formom otvorenog i formom zatvorenog upitnika o istim
sadrajima. Primenom dva konstrukcijski razliita instrumenta - jednog upitnika otvorenog tipa u vidu nedovrenih
reenica koje ispitanik dovrava (TNR/mod) i jednog upitnika samoopisnog tipa sa petodelnom skalom davanja
odgovora (IPS/110) - omogueno je poreenje dva iskaza o istom predmetu. Ta dva instrumenta su u paralaktikom
odnosu: oni niane" isti sadraj, ali iz drugog ugla. Drugim recima, IPS je kontrola TNR/mod fonne, ali taj odnos
se moe posmatrati i obrnuto ili interaktivno. Prikaz rezultata na oba instrumenta paralelno u grafikoj formi slui
kao nalaz i kao podsticaj za razgovor ispitivaa sa ispitanikom. Ispitivanje vodi ka kooperativnoj dijagnostici,
umesto zatvaranja rezultata u okvir neke teorije linosti. Istoj svrsi i kvalitativnoj analizi slui i profil linosti koji
procenjiva sastavlja iz najkarakteristinijih odgovora koje je ispitanik dopisao za svaku od 16 ivotnih tema, na
nedovrenim reenicama TNR/mod.
508
Ovaj kombinovani metod je po konstrukciji vrlo zahtevan u pogledu obrade odgovora oba dela instrumenta do
finalne faze nalaza. Pojmovna osnova nazvana ivotne teme" nije derivat psihoanalitike teorije niti teorije crta.
Formalno, tema kao naziv podsea na TAT kao test tematske apercepcije, a moda i na teoriju linih konstrukata.
Pojam ivotna tema je racionalni konstrukt koji odgovara kontekstu klinike i psihoterapijske fenomenologije i slui
u razumevanju i tumaenju idiografskih specifinosti sluaja. Ovaj pristup omoguuje i kliniku procenu i
istraivanja, tim pre to se pomenuta dva instrumenta, TNR/mod i IPS, mogu pri-meniti i odvojeno. Povezivanje
nalaza sa nekom zaokruenom teorijom linosti samo je mogunost, a nikako obaveza ispitivaa. Instrumentalni
tandem TNR/mod - IPS/110 moe se svrstati u novu generaciju instrumenata namenjenu kooperativnoj dijagnostici,
u kojoj ispitanik zamenjuje teoriju, faktorsku analizu ili empirijski kriterijum jer odgovara na kljuno pitanje svake
procene linosti: kome i emu slui psiholoki nalaz.
509
XXI. JUNGOV TEST ASOCIJACIJA
Asocijaciona metoda je, bar u dananjoj formi, najtenje vezana uz ime Jun-ga. U popularnoj upotrebi on se esto i
naziva Jungov asocijacioni metod (JTA). Izvorno je namenjen eksploraciji odreenih misaonih i emocionalnih

sadraja i konflikata (kompleksa" u terminologiji C. Junga).

Jung je pretpostavljao da su one rei-stimulusi iza kojih sledi produeno reakciono vreme ili blok, ili ak neobian
tip reakcije reci, u vezi sa nekim emocionalno ariranim sadrajima (kompleksima). Postojanje takvih kompleksa
uslov-Ijava i pomenute smetnje u asocijativnom toku.
Po miljenju Rapaporta (1947) sadrajni aspekt reci R manje je vaan od formalnog" aspekta. U formalne aspekte
reakcije ubrajaju se:
1. reakciono vreme (RV),
2. odnos reakcije prema stimulusu,
3. odnos reakcije prema popularnoj tendenciji,
4. odnos ispitanika prema instrukciji.
Ovi formalni aspekti, odnosno indikatori u starijoj literaturi tretirani su kao dijagnostiki znaci koji ukazuju na
postojanje kompleksa.
OPIS TEHNIKE
U upotrebi se nalazi vie modifikovanih verzija JTA:
a. Originalni JTA (oko 100 reci stimulusa),
b. Kent-Rozanov (oko 50 reci stimulusa),
c. Rapaportova verzija (60 reci stimulusa).
Za sve njih je zajedniko da se sastoje iz jednog spiska reci. Reci- stimulusi birane su prema klinikom iskustvu. U
pitanju su veinom imenice i izvestan broj glagola. Reci se eksponiraju prema zadanom redosledu. Belei se
reakciono vreme, reakcija, upadljivo ponaanje ispitanika i objanjenje koje ispitanici daju u vezi sa postavljenim
pitanjima kada je ispitivau reakcija nejasna.
INSTRUKCIJA ZA DAVANJE JTA
Mada JTA ne spada u strogo standardizovane metode ispitivanja linosti, ipak je neophodno da se instrukcija
ujednai. Preporuujemo sledeu instrukciju: Ja u vam sada proitati jedan spisak reci. itau vam polako re po
re. Kada ujete re koju sam izgovorio, vi mi brzo dobacite jednu drugu re. Nije vano ta ete rei. Vano je da
odgovorite brzo i da to bude prva re koja vam je pala na pamet.
510
Sluajte dobro koju vam re itam, jer ne mogu daje ponavljam! Evo, na primer, ja u rei re ,sunce'. ta Vam je
prvo palo na pamet kada ste uli re sunce? (Ako je ispitanik razumeo zadatak, tada nastavljamo.) Sada pazite
dobro. Poinjemo. Odgovarajte to bre!"
DODATNA UPUTSTVA
Jednu od ozbiljnijih tekoa koje se javljaju prilikom interpretacije JTA-a predstavlja nejasna razlika izmeu
moguih uzroka devijantnih R. Naime, esto je nejasno da li ispitanik nije razumeo ili nije mogao da ispuni ono to
se od njega instrukcijom zahtevalo. Ova je razlika za pravilnu dijagnozu veoma znaajna. Zbog toga se preporuuje
ispitivaima da izvre proveru naroito na poetku ispitivanja.
Ako ispitanik uzastopno daje odgovor u vie reci, treba ga podsetiti na instrukciju i traiti da daje samo jednu rereakciju. Ako ispitanik i pored toga nastavi da reaguje na isti nain, pretpostaviemo da ne moe da se povinuje
instrukciji.
To isto emo uiniti i kod drugih oblika devijantnih R, koji se javljaju seri-jalno na poetku ispitivanja (dugo RV,
nabrajanje predmeta u sobi i dr.).
PSIHOLOKA ANALIZA TESTOVNOG PONAANJA
U izvornoj Jungovoj verziji analiza test-ponaanja ispitanika vrena je prema principima dubinske psihologije.
Meutim, postoji i jedan drugi nain koji je predloio Rapaport. Prema ovom autoru analiza asocijacija moe da se
vri iz sledeih aspekata:
1. aspekta pamenja,
2. aspekta formiranja pojma,
3. aspekta anticipacije.
Ovaj sistem analize predstavlja, prema Rapaportu, opti okvir za analizu itave baterije klinikih testova (VB skale,
Rorschachove metode, TAT-a i dr.).
A. Odgovor sa aspekta pamenja
Svi intelektualni procesi, prema Rapaportu, imaju svoj aspekt pamenja. Pamenje se moe analizirati i interpretirati
sa teorijskih pozicija:
Asocijativne teorije pamenja, gde se tvrdi da su rei-stimulusi i rei-reakcije povezane usled toga to su u ranijem iskustvu ispitanika bile doivljene
istovremeno ili u bliskoj sukcesiji (princip dodira).
Psihoanalitike teorije pamenja, gde se tvrdi da asocijacije-reakcije, kao i
svi ostali sadraji svesti predstavljaju samo reprezentante emocija, afekata i
tendencija (nagona, konflikata).
Rapaport je, u nastojanju da nae jednu optu teorijsku osnovu dijagnostikih testova izabrao svoju modifikaciju
ego-psihologije. U okviru ove teorije
33 Psihodijagnostika
511
intelektualni procesi su shvaeni ne kao funkcije sposobnosti ve funkcije linosti, odnosno kao ego-aparat".
Determinante odgovora

Asocijaciona re-reakcija predstavlja izolovani artefakt. Ona je odreena, najverovatnije, faktorima uenja
(uslovljavanja) i faktorima nesvesnih procesa koje tumai psihoanalitika teorija.
Dinamike faktore, koji uslovljavaju odreenu reakciju na stimuluse asoci-jacionog eksperimenta, prema Rapaportu,
moemo predstaviti hijerarhijski. Na povrini ove dinamike hijerarhije nalaze se stavovi. Tu se na prvom mestu
misli na stav ispitanika prema ispitivanju pa i ispitivau. Instrukcijom, koja se obavezno daje, nastojimo da pri
dobijemo ispitanika za saradnju i da ga informiemo i usme-rimo. U veini sluajeva smatra se da on treba i moe
da sarauje, odnosno da moe da zauzme kooperativan stav.
Meu dinamike faktore za koje pretpostavljamo da uslovljavaju konkretnu reakciju treba da ubrojimo najmanje
sledea tri, i to po navedenom redosledu subordinacije:
a. nagoni, potrebe,
b. emocije, afekti,
c. stavovi.
Stavovi su najpovrniji", pa verovatno i najei faktor neuspeha asocijativnog eksperimenta, bar to se tie
normalnih ispitanika. Za neurotiare je, naprotiv, karakteristiniji nesklad izmeu kooperativnog stava i
nemogunosti da uprkos tome efikasno sudeluje u ispitivanju.
Sa ego-psiholokog stanovita, kao to je Rapaportovo, od prvorazrednog je znaaja odnos izmeu navedenih nivoa
dinamike hijerarhije. Ukoliko je odnos izmeu ovih slojeva usklaeniji, organizovaniji, utoliko je ego jai; u
suprotnom pak slabiji. Odnos izmeu ovih nivoa dinamike moemo dakle interpretirati pojmom ega. Opisno, ego
moe da varira izmeu polova:
integrisan ...................dezintegrisan,
ima kontrolu.................nema kontrolu,
jak.........................slab.
Prihvatajui takvu interpretaciju, moemo oekivati da e odlike Ega, biti sledee:
Jak ego
kooperativan stav, uobiajene reakcije, malo poremeaja".
Slab ego
nekooperativan stav, neobine reakcije, mnogo poremeaja"
Za razumevanje ovih tvrdnji potrebno je imati u vidu da Rapaport pripada klasinom, ortodoksnom krilu
psihoanalitike kole. To objanjava zato je po njemu prilagoenost poistoveena ne samo sa visokom
socijalizacijom nego i sa visokim konformizmom.
512
B. Odgovor sa aspekta formiranja pojma
Ve je istaknuto da pri analizi test-ponaanja u asocijativnom eksperimentu podjednaku vanost pridajemo i
kognitivnom i konativnom aspektu. Sa kognitivnog stanovita, pored pamenja, znaajan je i proces formiranja
pojma. Od ispitanika se oekuje da na stimulus nadovee jednu adekvatnu verbalnu reakciju, da stvori jednu
kompatibilnu celinu. Ovaj aspekt test-ponaanja moemo podvesti pod kategoriju formiranja pojma.
Procesi miljenja koje zahvatamo u asocijacionom eksperimentu mogu se shvatiti kao izdvojeni (uveliani) segment
uobiajenog procesa miljenja. Proces asocijacije kakav se vidi u ovom opitu predstavlja, dakle, fazu normalnog
miljenja", tj. miljenja koje je karakteristino za jednu odreenu osobu odreenih obeleja linosti i kulture.
Ukoliko je veza izmeu S i R udaljenija od uobiajenih, utoliko je opravdaniji zakljuak o postojanju poremeaja".
Znaenje termina poremeaj" moe da se shvati i formalno, statistiki, a moe da se shvati i vie sadrinski,
teorijski, Rapaport smatra da se svi poremeaji na JTA mogu ukljuiti u jednu od sledee dve iroke rubrike:
1. bliske, skuene, suene,
2. udaljene, labave, preiroke.
BLISKE REAKCIJE
Proces miljenja zahvaen asocijativnim eksperimentom moe se razloiti na iste faze koje sreemo i u drugim
situacijama reavanja problema. To su:
a) analitika, pripremna faza i
b) sintetika, zavrna faza (koja vodi ka formiranju pojma).
Bliske reakcije predstavljaju poremeaj asocijacija u analitikoj fazi procesa miljenja. Slikovito reeno, bliska
reakcija nastaje usled kratkog spoja" u toku formiranja veze izmeu stimulusa i reakcije.
Bliske reakcije predstavljaju, kao to je reeno, iroku kategoriju reakcija koje imaju razliite forme. Meu najee
ubrajamo sledee:
1. Ponavljanje stimulusa umesto davanja prave asocijacije.
2. Reakcija u vie reci koje, u stvari, predstavljaju parafrazu stimulusa (erka .. . enski potomak").
3. Ponavljanje stimulusa uz dodavanje ego-reference ili samo dodavanje ego-reference (kua . .. moja, ili: kua. ..
moja kua).
4. Reakcija je ista kao i stimulus samo je data u kombinaciji (vatra . . . vatrogasac").
5. Reakcija je slina stimulusu po zvunosti (vatra . . . tatra; penis . . . tenis").
6. Imenovanje predmeta u sobi kao reakcija.
Perseveracija (ponavljanje istovetnih reakcija posle razliitih stimulusa) predstavlja poseban sluaj bliskih odgovora.
Perseverativni odgovori mogu biti razliite vrste:
33 Psihodijagnostika
513

a) Na sve nezgodne" stimuluse ispitanik odgovara sa istom reakcijom (ne znam", neprijatno") pri emu je
odgovor dinamiki evidentan.
b) Iza ok-reakcije sledi produeno reakcijsko vreme na nizu sukcesivnih stimulusa (neurotina labilnost kontrole
odnosno ega).
c) Neka besmislena, neadekvatna reakcija se ponavlja, mestirnino ili seri-jalno (indikator psihotinog
poremeaja).
Uzroci nastanka bliskih reakcija. U analizi uzorka mora se poi od toga da se izmeu percepcije S i davanja R
odigravaju sloeni psiholoki procesi (koje nije lako deifrovati povratno, tj. od R ka S). Rapoport je pretpostavljao
da bliske reakcije kao i udaljene predstavljaju relativno inkompatibilne tendencije ponaanja. On je oekivao da e
bliske reakcije da se javljaju kod sledeih grupa poremeaja:
a) rigidno kompulzivnih,
b) depresivnih,
c) nekih podgrupa shizofrenije.
Rezultati provere pokazali su, meutim, da bliske i udaljene reakcije nisu generalizovane crte naina miljenja. Kod
depresivnih i shizofrenih bolesnika bliske reakcije mogu da se jave udrueno sa udaljenim reakcijama. Iz ovoga
sledi da nam jo nisu jasni uzroci formiranja ovih tendencija test-ponaanja.
UDALJENE REAKCIJE
Udaljene reakcije predstavljaju poremeaj u sintetikoj" odnosno zavrnoj fazi procesa formiranja pojma.
Tip udaljenih reakcija Rapaport je razvrstao u manji broj kategorija nego bliskih reakcija. Njih je mogue prikazati
jednom jednostavnom skalom:
a) izraziti stepen udaljene reakcije,
b) vii stepen,
c) visoki stepen.
Uzroci nastanka udaljenih reakcija. Kao stoje ve reeno, udaljene reakcije ne pokazuju statistiki znaajnu razliku
izmeu depresivnih, rigidno-kompu-Izivnih, sjedne strane, i shizofrenih, sa druge strane. Hipotetino, meutim,
karate-ristike udaljenih reakcija treba da su:
a) izraziti stepen: moe da se javi i kod normalnih osoba ivahnog, fleksibilnog naina miljenja,
b) vii stepen: odgovara shizoidnoj patologiji miljenja,
c) visoki stepen: javlja se kao obeleje shizofrenog poremeaja miljenja u formi nepovezanih, neadekvatnih,
bizarnih asocijacija.
DIJAGNOSTIKA VANOST DIHOTOMIJE BLISKE I UDALJENE REAKCIJE
Dijagnostika analiza JTA-a zahteva poznavanje nekoliko pravila. Neka od njih navodimo prema Rapaportu:
514
Ako je patologija linosti vezana za jedan odreeni konflikt (neuroza),
poremeaj asocijacija bie mestimian, parcijalan. Ako je poremeaj dublji
a linost dezorganizovanija, poremeaj asocijacija bie iroko rasporeen,
generalizovan."
Diferencijalno dijagnostika primena JTA-a nije mogua bez izvesne pro-vere devijantnih odgovora. U sluaju da
dobijamo takve odgovore, moramo prove-riti kako je do njih dolo, odnosno moramo od ispitanika traiti
objanjenje (obavezno nesugestivno). Istovremeno, moramo biti obazrivi da preteranim prove-ravanjem ne naruimo
atmosferu ispitivanja.
Pretpostavlja se da se na osnovu JTA-a, povezivanjem niza linih R, moe dati i psihodinamika analiza linosti.
Meutim, za ovo je potrebno iroko kliniko-psiholoko znanje i iskustvo uopte a posebno sa JTA-om.
Po pretpostavci rasprostranjenost devijantnih R odgovora proporcionalna je intenzitetu patologije linosti.
INTERPRETACIJA ODGOVORA
Jungov test asocijacija predstavlja tipian kliniki instrument koji je sa psi-hometrijskog stanovita izrazito grub.
Psihometrijska obrada se najee zavrava primenom normi za pojedine stimuluse u datom spisku. U veini
sluajeva JTA se koristi prostom inspekcijom upadljivih R, ili se izraunava odstupanje od prose-nog RV.
Za razliku od proste inspekcije, korienje normi za najfrekventnije reakcije, za pojedine S, predstavlja nesumnjiv
napredak. U stvari, odreivanje devijantnih R, bez kontrolnih odgovora normalnih ispitanika, praktino je
nepouzdano.
Trei nain predstavlja obrada JTA prema nekom sistemu kategorija reakcija. Reakcije se svrstavaju u odreene
kategorije koje imaju utvrenu dijagnostiku vrednost, bilo u odnosu na diferencirane nozoloke kriterije ili u
odnosu na dihotomiju (normalni - loe adaptirani).
etvrti nain obrade je Rapaportov metod, koji predstavlja kombinaciju normativneg i kvalitativno-klasifikacionog
pristupa. On je uporedo sa prouavanjem normalnih reakcija, tipinih odgovora, izvrio i klasifikaciju devijantnih R.
Sve tipove devijantnih odgovora Rapaport je tretirao samo kao posebne sluajeve tendencije ka udaljenim odnosno
bliskim reakcijama. On, meutim, nije predvideo kvantifikaciju, niti pak neki racionalan i metodoloki prihvatljiv
nain svoenja pojedinih tipova devijacija na optu dimenziju blisko-daleko. Procenjivanje se vri slobodno,
kliniki.
515
XXII. TEST TEMATSKE APERCEPCIJE - TAT
TAT i Rorschachova tehnika predstavljaju najvanije projektivne tehnike. U vreme uspona psihodijagnostike merilo

klinike kompetencije bilo je vetina i znanje vezano za ove dve tehnike. Ko je bio vrstan znalac TAT-a i
Rorschacha mogao je raunati na najvei mogui presti u struci.
Primena slika i fotografija koje prikazuju ljude u razliitim, potencijalno dramatinim, situacijama u cilju
stimuliranja fantazije zabeleena je jo na poetku ovog veka (Brittain, 1907; Libby, 1908). Sudei po podacima
rasutim po strunim asopisima, savremeni TAT i njegovi autori imaju niz istorijskih pretea. Teko bi bilo tano
odrediti ko je prvi doao na ideju i sproveo ovakvo ispitivanje. Izmeu ovih individualnih pokuaja, pre Murrava,
nije bilo sistematske veze. U pitanju su spontane ideje koje, meutim, nisu naile na odjek i koje nisu uticale ni na
TAT.
Test tematske apercepcije je plod kombinovanih istraivanja linosti koja su organizovano voena, pod
rukovodstvom Henrva Murrava na Harvardskom univerzitetu. TAT je prvi put prikazan jo 1935. godine. Prvi autor
je bila Christiana Morgan, a Murrav je njenu ideju kasnije sistematski razvio.
Serija slika koja je sada standardna neto se razlikuje od prvobitne. Bilo je vie promena do sada. One su se
uglavnom odnosile na zamene pojedinanih slika, dok je tehnika kao celina ostala nepromenjena.
OPIS TESTOVNOG MATERIJALA
Standardna serija sastoji se od 31 slike. Slike su obeleene rednim brojevima i oznakama kategorije. Kategorije se
odnose na pol i uzrast. Slike za mukarce i deake nose oznaku M, MB ili B (engleski: male i boy), za ene i
devojke GF ili G (engleski: female i girl). Pored toga neke slike su zajednike i nose samo oznake brojeva.
Sve su slike u crno-beloj tehnici, standardne izrade, matirane fakture. Sakupljene su iz ilustrovanih asopisa, neke su
reprodukcije radova poznatih umetnika, dok je manji broj specijalno raen za TAT.
Tematski slike prikazuju pojedince, parove ili grupe u nedovoljno preci-ziranim uslovima i relacijama. Samo vrlo
mali broj slika je bez ljudskih figura, dok je jedna karta sasvim bela, dakle grafiki potpuno neutralna. Za tematiku
se moe rei da prikazuje:
- izvesne osobe, parove ili grupe,
- u izvesnim okolnostima i situacijama,
- u izvesnoj akciji ili odnosima,
- sa izrazima izvesnih oseanja.
516
Najvanije svojstvo TAT-slika je manje u sadraju, a vie u planiranoj neodreenosti. Mada svaka slika za sebe ima
odreenu tematsku specifinost, to nije nevano, one su, pre svega, provokacije za fantaziju, a manje ilustracije
odreenog sadraja ili poruke.
PRIMENA TAT-a, UPUTSTVA I INTERVENCIJE
U veini sluajeva TAT se primenjuje u sastavu baterije, kao postupak ispitivanja u nizu drugih. Prema tome,
atmosfera ispitivanja, okolnosti i motivacija ispitanika nemaju nita to bi primenu ove tehnike uinilo visoko
specifinom. Ako ve traimo neto to posebno karakterie ispitivanje sa TAT u odnosu na ostale tehnike u bateriji,
onda je to visoka zavisnost uinka od spremnosti i sposobnosti ispitanika da improvizuje prie, da tematski
usmereno mata i verbalizuje.
Standardni nain primene TAT-a je individualan. Ovo i odgovara modusu operandi klinike metode. Ispitivanje
zapoinje davanjem instrukcije ispitaniku. Poto je ispitanik ve prethodno uestvovao u reavanju projektivnih
zadataka, jer TAT nije prvi projektivni test u seriji, ne treba oekivati efekat iznenaenja. Murrav je predvideo
mogunost prilagoavanja sadraja instrukcije ispitanicima. U stvari, ispitiva moe dati dve vrste instrukcija. Jedna
je pogodnija za obrazovanije i zrelije, a druga za manje obrazovane i mlae ispitanike. Osnovna razlika izmeu dva
tipa instrukcije sastoji se u podvlaenju kakav je test u pitanju. Kod normalnih, obrazovanih i zrelijih ispitanika
treba rei da je pred njima test mate. Kod ostalih se samo navodi operacija koja se trai, odnosno da treba ispriati
neku priu".
Ispitiva se odluuje na primenu TAT-a kada zna ta moe da uini sa eventualnim uvidom u nesvesnu motivaciju
ispitanika, odnosno kada je znanje o tome zaista potrebno. Meutim, moramo znati da nisu svi ispitanici podesni, da
TAT i zadatak iznoenja matovite prie prevazilaze mogunost mnogih ispitanika.
Uputstvo namenjeno odraslim, obrazovanim i saradljivim ispitanicima glasi: Sada ete dobiti jedan test kojim se
ispituje mata. U stvari, videete jednu seriju razliitih slika, jednu po jednu. Na slikama ete videti neke ljude u
nekim situacijama. Od vas se trai da razgledate slike i da ispriate na svakoj po jednu priu. Ostaje vama da
odluite kakvu ete priu ispriati. Ni za jednu sliku nema neke unapred date, jedino istinite prie. Vi imate pravo da
koristite svoju matu. Vano je, meutim, da u svakoj prii navedete: o emu je re, ta se dogaa, staje tome
prethodilo, ta junaci prie misle i oseaju i, na kraju, kako e se ta pria zavriti."
Ponekad je potrebno ohrabriti nesigurne osobe. One se vrlo brzo deklariu kao nemam ja mate" ili se pozivaju na
drugi neki hendikep. Oekuje se da ispitiva bude vrlo taktian i spretan kako bi i sumnjiave, oprezne i plaljive
naveo na ispunjenje instrukcije.
Pored instrukcije, koja se daje samo na poetku ispitivanja i ponovo na poetku druge seanse, moe se ukazati
potreba i za intervencijama u toku rada. Ovakvo permanentno podvlaenje prisutnosti ispitivaa javlja se u vie
oblika.
Minimalna intervencija skoro je uvek opravdana. Sastoji se u davanju signala, veinom vokalnih, ime saoptavamo
ispitaniku da ga pratimo. To su naje517
e ponovljeni da", dobro" ili ponavljanje poslednje reci ili kraja reenice koju je izustio ispitanik. Na ovaj nain

odravamo vezu i usklaujemo ritam izmeu kazivanja prie i voenja protokola. Ovu intervenciju treba koristiti
prema sluaju i situaciji, dakle, sa merom.
Intervencija provere dolazi u obzir kod onih ispitanika koji govore nera-zgovetno ili utiaju svoj glas do te mere da
je voenje protokola nemogue. Ispitiva ima pravo da ponovi deo iskaza koji nije razbrao, oekujui da ispitanik
prui dopunu ili ispravku. Ako je u pitanju omaka, postupak je istovetan. Ukoliko ispitiva propusti da koriguje
beleke u toku izlaganja prie, a uoi naknadno daje deo iskaza nejasan, on ima pravo da na kraju prie o slici
zatrai objanjenje.
Intervencija kod hipoproduktivnih ima za cilj da otkloni skuenost i pod-stakne ispitanika na veu slobodu i
produktivnost. Postupci kojim se intervencija izvodi dosta su ogranieni. Dozvoljeno je ponoviti zavrnu re u
reenicama ispitanika kao daje reenica nezavrena za nas. Ukoliko ovaj oblik podsticanja ostane bez efekta, onda
prelazimo na pojaani pritisak postavljanjem pitanja. Pitanja koja se postavljaju mogu biti odreeni delovi
instrukcije (na primer: ta ovi ljudi misle i oseaju?" ili Kako e se pria zavriti?").
Intervencija kod hiperproduktivnih ima za cilj da svede duinu pria na propisanu meru. Hiperproduktivnost se
moe javiti u vie formi. Jedna od njih je iznoenje pria u vie alternativa. im ispitanik pokua da to uradi,
ispitiva ga upozorava da se trai samo jedna pria i da treba sam da se odlui koju e izneti. Neki ispitanici nastoje
da proguraju" duge tekstove ubrzavajui. Fantazija je proces koji je obino skriven od drugih osoba i u kome su
predstavljeni i segmenti realnosti i elje, koje tu nalaze neku formu aktualizacije. Ona je, prema tome, veoma
pogodna za eksplorisanje privatnog sveta linosti. Ukoliko je neka elja manje ostvarljiva u realnosti, tim je
verovatnije da e biti, na neki nain, predstavljena u fantaziji. Po prirodi slikovno-simbolike reprezentacije potreba,
u snovima ili fantaziji uvek nailazimo na inscenacije sa ljudima kao protagonistima. Stimulus TAT je odabran tako
da moe podstai likove iz fantazije koji su reprezentanti potreba, odnosno tema".
Murrav je pretpostavio da linost ima mnotvo razliitih potreba. Po tome je on mnogo blii McDougalu nego
Freudu. U kritikim iskustvima linosti dolazi do sukoba itavog spleta potreba sa spletom pritisaka i ogranienja.
Konflikti linosti pojavljuju se u fantaziji kao dramatine inscenacije. To nije konflikt tipa teza i antiteza", nego
dinamian tok, borba, svaa. Svaki sukob je sukob protagoniste sa oponentom, rivalom, voljenim ili omraenim.
Potrebe i stavovi koji su potisnuti i ija je aktualizacija u realnim odnosima linosti onemoguena vode poreklo iz
ranih iskustava. Oni ometaju razvoj i normalno ponaanje. Ova traumatska iskustva nastaju internalizacijom i
obeleena su vezanou potreba i zabrana za odreene likove. Namena je TAT-a da eksploraci-jom aktivirane i
provocirane fantazije navede ispitanika da eksteranalizira" svoje traumatske teme. Bitan momenat u tom
mehanizmu je imaginarna identifikacija sa personificiranim protagonistima teme.
Posmatranje TAT-slika, dopunjeno instrukcijskim usmerenjem, navodi ispitanike da prvo pronau znaenje
prikazane scene. Relativna neodreenost slika i
518
potreba za nalaenjem znaenja navodi ispitanike na jedan aktivan odnos i na davanje linog suda o tome ta vide na
slikama. Smisao ove faze jeste potenciranje subjektivnosti u opaanju, ukljuivanje linosti i postizanje prevage
apercepcije" nad pasivno perceptivnim odnosom prema stimulusu.
Iz ove prve faze instrukcijskim usmerenjem ispitanik odmah prelazi na sledeu u kojoj se relativno statina
apercepcijska relacija zamenjuje dinaminom igrom fantazije. Ispitanik se upuuje na slobodno distanciranje od
stimulusa i podstie na usmerenu fantaziju. Ukoliko se ne ostvari, prebacivanje od percepcije na apercepciju, a od
nje na fantaziju, onda ispitivanje ne moe dati nikakav rezultat.
Bitna je pretpostavka TAT-a da su znaenja, apercepcija, a pogotovu fantazija snano uplivisani svesnom a jo vie
nesvesnom dinamikom. To znai da potrebe, elje, stavovi, afekti i konflikti usmeravaju tok svesti i odreuju sadraj
simbolizacija. Ukoliko su represije u linosti jae ili je potisnuta potreba jaa, utoliko se pre moe oekivati da e se
ova indirektno ispoljiti na neki nelogian" nain, neadekvatnom" dramatinou ili ,,i gde treba i gde ne treba".
I sam stimulus upuuje ispitanike da aktiviraju potrebe koje su tokom biografije linih iskustava na odreeni nain
frustrirane ili blokirane. Bitno je da se uvek radi o sopstvenim potrebama i potrebama koje su ve vezane za
objekte".
Pravo je ispitivaa da intervenie (Molim vas, govorite sporije, treba da piem!"). Hiperproduktivnost se nekad
javlja u formi prie u nastavcima". Ispitanik izvlai jednu temu iz druge sa tendencijom da tera do sto jedan i
nazad". I u tom sluaju ispitiva taktino ali nedvosmisleno upozorava ispitanika na propise i ogranienja u pogledu
duine (Molim vas, dajte krae prie!").
Broj seansi po klasinom Murravevom postupku razlikuje se od skraenih, savremenih postupaka u primeni TAT-a.
Murrav je smatrao da ispitivanje treba obaviti u dve odvojene seanse. U prvoj seansi daju se prvih deset slika i
navedena instrukcija. Orijentacija ove seanse je blie realnosti". U drugoj seansi izlau se sledeih deset slika, koje
su manje odreene, koje tematski ne zahvataju porodine i partnerske relacije i koje ispitanik moe dramatizovati
udaljeno od realnosti". Da bi se postigao takav efekat, ispitaniku se daje nova instrukcija koja ga usme-rava u tom
pravcu. Meutim, savremeni modifikovani postupci saimaju ispitivanje u jednu seansu, a broj slika se smanjuje
takoe za polovinu.
TEORIJSKE PRETPOSTAVKE
Test tematske apercepcije je namenjen eksploraciji nesvesne dinamike linosti. Sistem interpretacijskih hipoteza,
koji je delom formulisao Murrav a naknadno je dopunjen i od drugih autora, proizilazi iz dubinske psihologije. Neke
pretpostavke Murrav je izveo iz svoje teorije linosti koja predstavlja personoloku modifikaciju psihoanalitikog
uenja.

Osnovne komponente teorije tematske apercepcije jesu:

a. uenje o nesvesnoj motivaciji, potiskivanju i nesvesnim konfliktima,
b. uenje o simbolizaciji, snovima, asocijacijama i fantaziji,
c. uenje o personifikacijama i identifikaciji.
519
Murray je bio ubeeni psihoanalitiar. On je U potpunosti delio miljenje Freuda da je klju za razumevanje linosti
i ponaanja u motivaciji, pre svega u nesvesnim konfliktima. Njega su intrigirale metodoloke mogunosti razotkrivanja nesvesnih potreba, konflikata, afekata i stavova mimo onih tehnika koje je otkrio sam Freud. On se veoma
zainteresovao za tehniku slikom sugerisanih pria koju je, u okviru rada harvardske grupe, uvela i razvila Kristijana
Morgan. Ova je tehnika, po uverenju Murrava, bila vrlo blizu onog to je on traio.
Tehnika slikom sugerisanih pria formirana je po principu: minimum direkcije uz maksimum slobode, dakle kao
klasian projektivni test. Takav okvir je delovao kao optimalno reenje za dezangaovanje cenzure i za davanje
prilike skrivenim i jakim snagama nesvesnog da preuzmu voenje i diriguju sadraj produkcije. U skladu sa
klasinim postavkama, nesvesni motivi i stavovi su i pod drugim uslovima u pozadini i de facto determiniu
doivljaje i ponaanje. Prema tome, oni e u okvirima tehnike slikom sugerisanih pria postati prisutniji i dostupniji
posmatranju i procenjivanju.
Nain ispitivanja linosti sa slikom sugerisanim priama, mada je mnogo pogodniji nego mnogi drugi, ne
predstavlja nita vie nego odreenu vrstu spoljnih uslova u kojima e nesvesna motivacija moda postati
neposrednije prisutna. U svakom sluaju, tehnika je samo prilika za ispoljavanje latentnih snaga i mehanizama.
Zbog toga ostaje otvoreno pitanje: koji motivi i konflikti mogu biti prepoznati u slikom sugerisanim priama, i
drugo, na koji nain se ispoljavaju nesvesne potrebe i stavovi?
Ukoliko bi u potpunosti prihvatio psihoanalitiku teoriju motivacije, repertoar kategorija motiva koji bi se
manifestovali u priama sveo bi se na dva: libido i agresiju, Eros i Tanatos. Murrav nije prihvatio Freudovu
dihotomnu teoriju klasifikacije motiva, ve je modifikovao McDougalla. Usvojivi multikategorijalni model u kome
se pojavljuje 28 relativno samostalnih motiva odnosno potreba", Murrav je stvorio mogunost da se izbegne
redukcija. Raznolike potrebe koje se pojavljuju u akciji uesnika pria, u njihovim htenjima ili ciljevima mogu se
prihvatiti i rasporediti u odgovarajuu kategoriju klasifikacionog sistema.
Murrav je vie nego Freud priznavao vanost sredine, uslova i okolnosti, dakle spoljne realnosti. Motivacijska
analiza, po Murravu, mora priznavati ono to priznaje i sama linost. Sekvence u mati, u asocijacijama ili u slikom
sugerisanim priama ne teku pravolinijski, samo pod dejstvom jedne potrebe. Naprotiv, da bismo razumeli
unutranju realnost, moramo prihvatiti postojanje serija, kompleksa ili sekvenci, ako su u pitanju slike akcija. U tim
serijama i sekvencama jedan kvalitet potreba se namee, susree sa drugim potrebama, obrazuje spreg ili sudara i
prelazi u jednu od mnogih moguih zavrnica. U svojoj teoriji linosti Murrav je posvetio puno prostora analizi
sukoba, formiranju spregova i drugim oblicima kombinovanja motiva. Rezultat analize slikom sugerisanih pria
jeste neto vie nego samo inventar intenziviranih motiva. Nije dovoljno pobrojati dominantne motive, potrebno je
prepoznati specifine spregove i puteve razreenja.
U priruniku za TAT opisani su postupci pomou kojih se vri identifikacija intenzivnih potreba linosti. Takoe su
date i definicije pojedinih potreba, to omoguava diferencijalnu klasifikaciju. Tabulator, koji se popunjava
podacima iz
520
analiza svih prikupljenih pria, omoguava kvantitativnu analizu motivacije kao i odreivanje ranga intenziteta.
Meutim, dinamika potreba zahteva da se odrede spregovi, koji po pravilu ukljuuju i elemente situacije. Ova
analiza je vie kvalitativna a jedinice su teme".
Druga osnovna komponenta teorije tematske apercepcije predstavlja uenje
0 simbolizacijama. Testovni materijal je grafike vrste i prema tome stimulus je vizuelnog karaktera. Istina,
instrukcija koja se daje ispitanicima ne insistira na zamiljanju u slikama, ali se od ispitanika trai da prui
matovitu priu. Same slike dosta su neodreene. U instrukciji se nigde ne pominje da ispitanik treba da odredi
sadraj slike ili da proceni pojedine aspekte stimulusa, kao to je sluaj sa Rorschachovom tehnikom. Instrukcija, u
stvari, onemoguava brzo, neposredno reenje. Kod Rorschacha je mogue da ispitanik nae zadovoljavajui
odgovor namah, gotovo impulzivno. To je zato to se od njega trai da formulie svoj opaaj stimulusa. To znai da
se on i usmerava na to da se pozabavi stimulusom, odnosno opaajem stimulusa. Kod TAT-a postizanje adekvatnog
ispunjenja zadatka iziskuje odlaganje, zamiljanje likova, njihovih akcija i itavog spleta radnji i tokova. Prema
tome, ispitanik je upuen na jedan sloeniji zadatak koji moe ispuniti ili svojevrsnom kreacijom ili reprodukcijom
nekog zapamenog siea. Shematski formulisano, ispitanik e dati priu koja je prepriano seanje na neku priu
koju je stvorio neko drugi ili e zaista odgovoriti dirigovanom matom.
Bitno je pitanje TAT-a ta predstavlja dirigovana mata i kakav je odnos izmeu linosti i dirigovane mate. Murrav
je bio dosta oprezan, ali je dozvolio mogunost da mata predstavlja jedan medijatorni proces izmeu stimulusa i
potisnutih, nesvesnih sadraja. Mata moe da pokrene dinamiki relevantne nesvesne sadraje i da ih ukljui na
simboliki nain. Dirigovana fantazija, koja se podstie sa TAT, moe da ukljui neto od sanjarenja, slobodnih
fantazija i sim-bolizovanih snova. Ukoliko je udeo ovih manje kontrolisanih slikovnih procesa vei, odgovori e biti
bogatiji i dijagnostiki vredniji.
U okviru TAT-analize obino se polazi od pretpostavke o odnosu svesnog i nesvesnog, koju je dala psihoanaliza. S
te strane, TAT je samo tehnika koja zahvata uzorke u kojima se nesvesni sadraji pojavljuju sa manje cenzure i

iskrivljenosti nego u iskazima koji su dati u kontekstu realnosti.

Snovi predstavljaju slikovno simboliki proces koji je po svojoj determinaciji i sadrajima najblii primarnom
procesu. Sanjarenje je ve vie cenzurisano
1 prema tome nosi vie obeleja sekundarnog procesa. Dirigovana fantazija, koju provocira i zahvata TAT, jo je
stepen dalje od snova. Dodue, podela TAT-a na dve serije, od kojih je prva sadrinski blia svakodnevnim
situacijama, dok je druga dalja, kao i upuivanje na veu slobodu i matovitost u drugoj seriji, treba da omogui
zahvat u matu bliu snovima. Ipak, moe se sumnjati u vrednost ove manipulacije. U svakom sluaju, tehnika
TAT-a pretenduje na zahvatanje idea-cionih sadraja, koji su vie oblikovani primarnim nego sekundarnim
procesom.
Murravu je bila strana ideja o mehanikim procesima, po kojima se nesvesna dinamika pojavljuje i oblikuje kao
reprezentant biopsiholokih sila. Kliniki pristup je duboko smisaon zbog toga to uspeva da prevazie opta,
mehanika shvatanja o ponaanju. Meutim, conditio sine qua non klinike metode je prizna521
vanje individualnosti i pronalaenje objanjenja za svakog pojedinca ponaosob. Prema tome, za Murrava TAT nije
tehnika koja otkriva nesvesne potrebe uopte", ve specifine spregove nesvesne dinamike u pojedincu. Ostvarenje
takvog zadatka bilo bi nemogue kada bismo odnos izmeu nesvesne motivacije i idea-cionog procesa kao to je
fantazija posmatrali i ocenjivali kao opti i neposredan. TAT nije test nesvesne motivacije, nije ni test fantazije ili
primarnog procesa, on je test tematske apercepcije". Sta to znai?
Rorschach je insistirao da se tehnika mrlja shvati kao neposredni test percepcije, a posredni test linosti. Murrav je
svoj test smatrao aperceptivnim, to je po njegovom shvatanju proces shvatanja znaenja, razumevanja ljudskog
ponaanja i tenji. Fizika akcija i objektivno ponaanje ne mogu da budu primarni predmet izuavanja, jer isti akt
moe imati mnotvo razliitih znaenja, pa i motiva. Pravi predmet personologije jesu motivi i ciljevi linosti, a oni
se mogu spoznati ,,aper-ceptivno", odnosno intuitivno, empatiki, recepatiki i kritikom empatijom. Murrav pravi
otru razliku izmeu procesa spoznaje objekata i procesa spoznaje ljudi. Fiziki svet se spoznaje pre svega
opaanjem, dok se ljudsko ponaanje shvata i razume, to jest apercepira". Nemogue je razumeti ponaanje perceptivno. Percepcija daje samo podatke, ali smisao, znaenje nizanja radnji iziskuje prevazilaenje perceptivnog
pristupa i uputanje u apercepciju. Iz ovog proizilazi daje TAT tehnika ispitivanja aperceptivne sposobnosti,
odnosno naina tumaenja znaenja ljudskog ponaanja. Naravno, Murrav je bio potpuno svestan da apercep-tivni
nain spoznaje obiluje mogunostima proizvoljnosti. No Rorschach je pokazao da ni percepcija nije liena toga.
Drugim recima, linost pojedinca na odreeni nain individualizira i spoznaju fizikih pojava (percepciju) i spoznaju
ljudi (apercepciju). Ove dve tehnike slue prouavanju individualnih stilova personifikacije" spoznaje pojava i
ljudi.
ta e se dogoditi kada ljudi treba da osmisle jednu ljudsku situaciju koja nema vrsto obeleje nekog odreenog
znaenja? Naravno, oni mogu odbiti takav zadatak, ili proglasiti sebe nekompetentnim, ili mogu izbei zadatak
orijentiui se na perceptivni pristup, opisujui testovni stimulus. Ukoliko prihvate zadatak, oni nemaju druge
mogunosti nego da budu proizvoljni, da prepriaju neke teme koje im se nametnu, ili mogu sa puno slobode da
improvizuju neki literarni sastav u koji e uneti stavove, vrednosne ocene, dramatizovane elje i sukobe. Pria ili
dramski test koji se tako dobija podsea na skicu literarnog rada. Meutim, za razliku od Rorschacha, analiza ovog
testa nije stilistika, formalna, nego sadrinska, odnosno tematska.
Dobijena pria moe da se razloi u izvesne jedinice koje odgovaraju jednostavnom dogaaju u obinom ivotu.
Naprimer: deak tuno sedi pored violine jer mora da veba. To je jedna mala epizoda koja ima bar dva osnovna
elementa: jednu situacionu determinantu i bar jednu reakciju osobe. Ovu molarnu jedinicu analize Murrav naziva
prostom temom. Tu imamo dogaaj koji utie na osobu, imamo odnos te osobe prema situaciji ili drugoj osobi i
imamo jedno izraeno znaenje, jednu simbolizovanu poruku. U jednoj prii obino ima vie ovakvih epizoda
povezanih u krae ili due nizove. Splet ovih epizoda, u testovnom pre-vodu, prikazuje kompleksnu temu".
522
U materijalu prikupljenom primenom itavog TAT-a nalazi se veliki broj prostih i kompleksnih tema. Analiza ovih
tema, koja je i kvantitativna i kvalitativna (aperceptivna), ima za cilj da prui uvid u determinante, u preokupacije
ispitanika. Pre svega, kvantitativna analiza e pokazati koje se situacione varijable najee javljaju i kakve reakcije
izazivaju. Zatim, kvantitativna analiza e pokazati koje se potrebe najee javljaju, kakvi se nizovi formiraju i kako
se koja potreba razreava. Meutim, kvantitativna analiza ima samo drugorazrednu vanost. Razlog je taj to
kvantitativna analiza moe samo da registruje frekvenciju dogaaja, raspored elemenata, ali ne moe da dopre do
znaenja. Znaenje se ne moe otkriti redukcijom. Osim toga, u protokolu ima relevantnih i irelevantnih tema. Nije
sve to ispitanik improvizuje relevantan materijal. Dodue TAT jeste tehnika registrovanja i razotkrivanja tema, ali
ona bi bila test motiva (potreba) i subjektivno relevantnih situacionih varijabli ako bismo priznali daje ceo materijal
podjednako znaajan. Takva pretpostavka preutno je prihvaena u Rorschachu i Mahover-tehnici.
Linost se razotkriva u etiri ili pet pria, dok su ostale personoloki irelevantne. Ova postavka jasno potvruje da
Murrav ne spada u ekstremne projek-tiviste (sve je projekcija"). S tim u vezi se namee pitanje kriterijuma po
kojem se mogu diferencirati otkrivajue teme od neotkrivajuih i kompleksnih tema. To pitanje nije samo
metodoloko nego i teorijsko. Samo su one prie otkrivajue u kojima je dolo do linog ukljuivanja ispitanika. Do
linog ukljuivanja dolazi kad ispitanik uspostavi aperceptivni odnos sa nekim likom koji postaje personifikacija
neke aktuelne potrebe, neprihvaene elje, strahovanja ili introjektiranog stava. Kada se uspostavi lini odnos
izmeu ispitanika i njegovog kazivanja, onda on iznosi dinamike sadraje koji su konstituenti njegove linosti i

dinamike sadraje koji su konstituenti predstava osoba koje ,,ive u njegovoj mati". Dinamiki sadraji koje mi
pokuavamo da otkrijemo obino su personiFikovani u mati, oni su povezani sa predstavom oca, majke, druga,
devojke, omrznute osobe, rivala, ideala i drugih. Taj ansambl ima svoje stalne predstave", odnosno mata radi",
jer se potrebe ne mogu do kraja realizovati u stvarnosti. Tehnika TAT-a zahvata uzorak mate u kojem su
predstavljeni pojedini vani lanovi unutranjeg ansambla", i to u specifinom odnosu prema sopstvenom ja. U toj
interakciji konstituenti ja" predstavljaju potrebe", dok konstituenti figura iz ansambla" predstavljaju pritiske". U
dijagnostiki relevantnim priama sreemo teme i kompleksne teme u kojima se pojavljuju ,,ja" i ansambl" u
razliitim konstelacijama. To je posebno evidentno na prvoj seriji, gde je i stimulus takav da prikazuje pojedince i
dijade sa nagovetajem njihovih uloga i relacija.
Murrav je sasvim eksplicitan u stavu da ocenjujui druge ljude, pod uslovom da je procena slobodna, mi se delom
unosimo u taj odnos i pripisujemo tim ljudima nae osobine, naa oekivanja i stavove. Ukoliko tako postupimo, na
je odnos logika posledica aperceptivnog stava. Ako tako ne postupimo, onda smo pribegli kliejima, ili se iz nekih
razloga koimo i drimo objektivno-perceptivne relacije. Ukoliko manje sebe poznajemo, utoliko je procena vie
pod uplivom konstituenti ,,ja" i naeg unutranjeg sveta, odnosno ansambla". Meutim, ako imamo uvida u sebe, to
ne znai da neemo ispoljiti subjektivnost, da se neemo projek-tovati u testovnom smislu. Naime, testovna
projekcija, po miljenju Murrava, ne
523
iskljuuje izvesno uvianje, koje, dodue, moe da se javi tek poto je iskaz reali-zovan. Taj fenomen Bellak naziva
eksternalizacijom".
Bitan zahtev za javljanje otkrivajuih odgovora jeste vezivanje, ukljuenosti ispitanika u svoju priu, ili
identifikacija. Ukoliko nije dolo do identifikacije ispitanika sa nekim likom u prii, onda je ta pria neutralna,
dijagnostiki irelevantna. Pojava identifikacije, naravno parcijalne, je sutinski uslov testovne projekcije na TAT-u.
Zbog toga se moe rei daje TAT test identifikacije, kao to je Rorschach test percepcije. Sutinska razlika izmeu
Murrava i mnogih drugih projektivista je u tome to je po njemu pojava relevantnog materijala u priama uslovljena
relativno aktivnim odnosom ispitanika prema testu i prii. Ispitanik projektuje poto je uspostavio lian odnos prema
predmetu apercepcije (psiholoke procene) i zbog toga to je u predmetu prepoznao" neto znaajno, smisaono.
Naravno, pri tome znaajno" i smisaono" je to to za ispitanika lino neto predstavlja, a to je opet uslovljeno
konstelacijom njegovih potreba, a ne objektivnih ili estetskih metila. Nasuprot Murravevom personolokom stavu, u
okviru kojeg je subjektivnost pojedinca centralna, mnogi drugi kliniari prihvataju jedno ire i bezlino shvata-nje
projekcije. Po njima je projekcija uslovljena upravo izolovanou potrebe od subjekta. Projekcija se javlja kao
automatizam slino mehanizmu odbrane. Projek-tovane potrebe su samim tim potencijalno dublje", one ne moraju
biti personi-fikovane i predstavljene u unutranjem ansamblu".
MURRAVEV SISTEM ANALIZE TAT-PRIA
Tehniku slikom usmerenih pria vrlo su brzo prihvatili kliniki psiholozi. Po svojoj popularnosti TAT je stajao
odmah do Rorschacha. Ove dve tehnike smatrane su za komplementarne. Govorilo se da Rorschachova tehnika
zahvata nesvesnu strukturu, a TAT nesvesnu dinamiku linosti. Ova ekspanzija delovala je stimulativno i mnogi
kreativni kliniari pokuali su svojim doprinosima da popune praznine, razviju nagovetene ideje, da izmene
neprihvatljiva reenja ili da naprosto prilagode TAT svom nainu miljenja. I u tom pogledu ima izvesne slinosti
izmeu Rorschacha i TAT-a, mada modifikacije TAT-a nisu nikada dovele do stvaranja zasebnih kola miljenja.
Klasini Murravev sistem analize TAT-pria poznat je po nazivu need-press", u prevodu: sistem P-P, sistem
potreba i pritisaka. Sam naziv je nepotpun, jer je izostala centralna varijabla, identifikacija sa likovima prie. Svaka
pria dobijena u sklopu ispitivanja sa standardnom serijom podvrgava se analizi, a podaci se rasporeuju u sledee
kategorije.
1. vodei lik ili heroj,
2. potrebe i stremljenja,
3. pritisci koji deluju na heroja,
4. tema prie i tematski kompleksi i
5. ishod.
1. Vodei lik prie
Ukoliko ustanovimo da po svom obimu i strukturi iskaz ispitanika moe da se prihvati kao pria, prvi potez u analizi
sastoji se u utvrivanju vodeeg lika
524
prie. U mnogim sluajevima vrlo se jednostavno moe poznati vodei lik prie. Treba, meutim, imati na umu da
literarno i psiholoko znaenje tog termina ne mora biti istovetno, mada esto u praksi jeste. Problem je u tome to
nekad ispitanik prihvati sugestiju slike i daje priu o jednom liku koji je na slici predstavljen. Sa literarne take
gledita ovo je dovoljno za automatsko prepoznavanje heroja. No, meutim, za psiholoku interpretaciju je bitan
karakter povezanosti ispitanika sa likom prie. Na alost, ne postoji neposredan i jednostavan nain da se utvrdi da li
je literarni protagonista nastao ukljuivanjem linosti ispitanika ili bez ukljuivanja. Imajui u vidu vanost ove
ocene, ponueni testovni kriterijumi se moraju oceniti kao nesigurni i nedovoljni.
Murrav je ponudio nekoliko pomonih, indirektnih kriterijuma za prepoznavanje autentinog heroja. Prvo, heroj je
veinom literarni protagonista prie. To znai da je heroj skoro uvek protagonista, ali ne znai da je protagonista
uvek heroj. Drugo, heroj prie je obino bolje i opirnije prikazan nego ostali likovi. Due zadravanje na opisu
heroja moe da pomogne da se izbegne greka u sluaju da je literarni protagonista relativno oskudno prikazan a

epizodni" lik detaljno. Meutim, skoro u veini sluajeva najvie prostora u prikazu dobija protagonista, to jo nije
dovoljno za potvrdu da je u pitanju autentini heroj. Tree, pravi heroj je u mnogim sluajevima u pogledu pola,
generacije i klasne pripadnosti u istoj kategoriji sa ispitanikom. To znai da seksualna uloga, generacijske i klasne
kategorije relativno trajno odreuju okvire identiteta. Meutim, i ovaj je kriterijum indirektan i ne uvek siguran.
Naime, ima ispitanika koji su nesigurni ili nezadovoljni svojim polom, godinama ili klasom, usled ega se
identifikuju sa idealima. To je, to je najgore, srazmemo ei sluaj u populaciji koja treba da bude
psihodijagnostiki ispitivana, misli se na klinike sluajeve, nego u normalnoj populaciji. etvrto, heroj je ona
figura prie za koju je ispitanik pokazao najvie interesovanja, koja je prikazana sa najvie razumevanja i
saoseanja.
Oigledno je po svemu daje sr zahvata sa TAT-om dobijanje takvih pria u kojima se ispitanik poistovetio sa
nekim likom. Prema tome, bitno je da uspeno prepoznamo autentinog heroja. Kakve su anse ispitivaa da pogrei
u otkrivanju autentinog heroja? Navedena etiri kriterijuma uglavnom zadovoljavaju, ali doputaju i puno greaka.
Pre svega, ovi kriterijumi su korisni pod uslovom da je ispitanik uspostavio uproenu vezu sa herojem. Meutim, u
nekim sluajevima uspostavljena je atipina, idiosinkratina veza. Na primer, u prii se pojavljuju dva autentina
heroja koja odraavaju endopsihiku temu", to jest sukob u samoj linosti koji se dramatski personifikovao. Moe
se rei da je zadatak identifiko-vanja heroja vrlo komplikovan. On je slian zadatku literarnog kritiara koji treba da
prepozna lanu pesmu od iskrene.
2. Potrebe i stremljenja
Prepoznavanje heroja je sutinsko metodoloko pitanje koje nam samo pomae da se orijentiemo, da znamo da li
smo ili nismo na pravom tragu. Meutim, prava svrha primene TAT-a sastoji se u eksplorisanju nesvesne dinamike,
to jest neprihvaenih elja, stavova i oseanja. Pretpostavlja se daje ispitanik dajui prie sa autentinim herojem
izrazio na neki nain, posredstvom literarne dramatizacije,
525
svoje neprihvaene dinamike konstituente. Zadatak dijagnostiara sastoji se u tome da deifruje poruku i da to
vernije klasifikuje nalaz, da rekonstruie spre-gove i obrasce motivacijskih tokova.
I pre pojave TAT-a, pa i mimo njega, prouavane su veze izmeu umet-nikih dela, posebno literarnih, i linosti
pisca. U esejistici ima puno uspelih analiza linosti pisca sprovedenih indirektno, tumaenjem njegovih likova. Po
toj analogiji TAT-pria je nehotino autobiografsko delo u kome se centralno mesto poklanja ne reprodukciji
stvarnih zbivanja, ve, naprotiv, onome to ostvarenju tei ali je ostalo zapreteno. Sad se postavlja pitanje: kako i na
osnovu ega prepoznajemo izraze latentne dinamike?
Pre svega, sve akcije heroja, njegova stremljenja, stavovi kao i oseanja, predstavljaju materijal koji krije u sebi
bitnu poruku. Poseban znaaj imaju one akcije i stavovi heroja koji su neobini i specifini. Isto tako, sve to je
izuzetno intenzivno ili niskog intenziteta predstavlja znaajan materijal. To znai da nije sve to heroj ini jednako
znaajno.
Sledee pitanje se odnosi na to kako se ovi sirovi podaci pretvaraju i rasporeuju u klase potreba. U ovom pogledu
TAT je znatno slabije razraen od Rorschachove tehnike. Dodue, Murray je dao jednu klasifikaciju motiva koja
obuhvata 28 vrsta. Svaka je definisana. Meutim, izmeu sirovog testovnog materijala i definicija potreba ostavljena
je praznina koju moe da premosti samo inventivni procenjiva, na osnovu strune, klinike procene. Murray je
ostavio ovu prazninu zbog toga to je operacionalizaciju odbacio. Po njemu je besmisleno definisanje motiva
akcijom, jer svaki pojedinac na specifian nain izraava svoje potrebe. Drugim recima, operacionalizam i
personologija nisu kompatibilni.
TAT kao tehnika nije takva da se mora analizirati po Murrayevoj klasifikaciji potreba. Razlog ove polivalentnosti
TAT-a je delom u tome to je Murray prepustio obradu podataka klinikoj proceni, a svaki kliniar ima pravo da
koristi onaj sistem meuvarijabli koji smatra daje najbolji. Takva sloboda u obradi podataka ini TAT vrlo zavisnim
od interpretatora. U tom sluaju je skoro vanije rei ko je dao interpretaciju nego da li je primenjen TAT ili neka
druga projektivna tehnika. Krupan korak u suprotnom smeru nainio je McClelland, koji je mesto striktno klinike
metode procene uveo konkretniju testovnu operacionalizaciju kao kriterijum potrebe ambicioznosti. Meutim,
klasian kliniki nain primene TAT-a kao eksplorativnog postupka ostao je na pozicijama klinike metode.
Za dijagnostiku vrednost TAT-a kao eksplorativne tehnike neprihvaenih potreba i nesvesne dinamike povezanost
sa Murrayevom klasifikacijom motiva nije bitna. To je zakljuak koji se namee na osnovu praenja prakse sa TATom od 1938. godine do danas. ak je i pitanje da li je potrebno da se jedan eksplo-rativni, personoloki orijentisani
instrument obrauje svoenjem na listu optih potreba? To ne znai da jedna lista potreba poput one koju je dao
Murray nije korisna, s tim da se prihvati da taj sistem nije zatvoren, odnosno da spisak nije konaan. Iz literature
nije poznato koje su se sve individualno specifine potrebe mogle identifikovati TAT-om. Meutim, dostaje pisano
o listama dinamikih varijabli koje su pojedini autori ponudili kao zamenu za Murrayevu klasifikaciju potreba.
526
3. Pritisci koji deluju na heroja
Murrayev pristup analizi TAT-priaje dijalektiki. Svaku priu sate pozicije posmatramo kao svojevrsnu projekciju
oprenih snaga i stremljenja u sukobu. Likovi pria imaju svoje elje i svoje ciljeve, ali se oni gotovo nikada ne
prikazuju kao da ive u Eldoradu ili zemlji Dembeliji, mada to nije zabranjeno! Naprotiv, likovi TAT-pria su
obino prikazani u dramatinog inscenaciji^ u sa,vla.iva.nj,u. tekoa, u otporima, sukobljavanjima ili naprosto u
borbi. Ve i ova injenica upuuje na to da nisu samo potrebe heroja vane nego je, bar u nekoj meri, vano i to
kako se prikazuje otpor tim stremljenjima ili kako su prikazane reakcije na aktualizaciju tih potreba. Na kraju,

potrebe koje eksploriemo indirektnim tehnikama kao to je TAT jesu one koje su neprihvaene, odbaene i
potisnute, koje, prema tome, po definiciji imaju svoju antitezu. Sa psiholoke take TAT je tehnika eksploracije
latentnih konflikata linosti, a ne potreba kao takvih.
ak i ako stvari posmatramo drugaije, ima puno razloga da analiziramo i pozadinu, okolnosti u kojima je heroj
prikazan i ljude sa kojima je povezan. U svakom sluaju, TAT je jedini indirektni, projektivni test koji je priznao
ravnopravnost" sredinskih faktora. Naravno, u krajnjoj liniji i ti spoljanji" elementi prie imaju svoj koren u
nesvesnoj dinamici ispitanika. Konano, TAT treba da nam otkrije i strahove, strepljenje i averzije, a ne samo
ekspanzivna stremljenja.
Analogno klasifikaciji potreba, Murray je dao i klasifikaciju sila koje iz psiholokog polja deluju na linost. Prema
tome, procenjiva koji koristi Murravev sistem PP (potreba i pritisaka), treba da odredi na koji nain je heroj
povezan sa sredinom, odnosno na koji nain deluje sredina na heroja. Zatim, treba da rasporedi datu silu u
odgovarajuu klasu pritisaka. Na kraju ispitiva formulie ispi-tanikov doivljaj sveta. Identifikacija pritisaka i izbor
najpogodnije klase vri se klinikom procenom, dakle na isti neformalni nain kao i potreba.
U okviru analize takozvanih pritisaka posebnu vanost pridajemo prikazanim odnosima izmeu heroja, s jedne
strane, i likova prie koji se javljaju u ulogama: starijih ena, starijih mukaraca, istopolnih i heteropolnih vrnjaka,
s druge strane. Poeljno je da se pritisci" iz ovih relacija dijagnostiki formuliu.
Izbor termina pritisak" (press) za oznaavanje onih interakcionih uticaja koji iz psiholokog polja deluju na heroja,
nije ba najsretniji. Naime, pritisak asocira na nepoeljno, neprijatno ili negativno. Nikome ne bi palo na pamet da
panju, potovanje, podrku ili ljubav koju nam ukazuje okolina nazove pritiskom. Meutim, termin pritisak" u
sistemu ,,PP" obuhvata podjednako i negativne i pozitivne uticaje. Ukratko, pritisak je kategorija u kojoj
prikazujemo komponente celokup-nog psiholokog polja u kome je lociran heroj. U svakom sluaju, ideja nije loa,
ali je izbor termina neuspeo. Ukoliko ve nemamo neku adekvatnu zamenu, onda je preporuljivo da govorimo o
pozitivnim i negativnim pritiscima, kako bismo odmah iskljuili slobodne vrednosne asocijacije.
4. Tema prie
Analitiki stav prema priama vodi inventarisanju, odnosno izdvajanju i rasporeivanju delova prie u kategorije
potreba i pritisaka ili, ako se pridravamo
527
nekog drugog autora, njegovog sistema klasifikacije varijabli. Bitno je, meutim, da analiza prie i klasifikacija
elemenata predstavljaju samo jednu fazu u obradi TAT-protokola. Analiza dovodi do naruavanja specifine
strukture pria, kida jedinstvo i ugroava sagledavanje implicitnih znaenja datih u celinama. Da bi se izbegao ovaj
negativni efekat analize, Murrav je uveo u proces obrade jedan moralni koncept koji obuhvata vee i kompleksnije
segmente nego potrebe i pritisci. Ovaj moralni koncept dobio je naziv tema.
ta je tema? U svakodnevnom ivotu ono to je znaajnije izdvajamo i prikazujemo kao dogaaje. Tako inimo
prema sebi i prema drugima. Mi se pitamo: ta se sada ili danas dogodilo? Dogaaj je segment zbivanja koji smo izdvojili zbog neke izuzetnosti. Analogno tome, u razvoju prie pojavljuju se segmenti (u filmskoj terminologiji:
sekvence) koji imaju vei ili manji znaaj. Bitno je, meutim, da tok prie ima neki svoj raspored i organizaciju, da
ima svoje potce-line.
Ovaj problem je izvanredno delikatan. Naime, s jedne strane, da bismo mogli sagledati kakva je poruka sadrana u
prii, moramo se posluiti prednostima koje prua analiza, dakle rascepkavamo celinu. S druge strane,
ograniavamo analizu da bismo zahvatili one poruke koje su razumljive samo ralanjenjem celina. Murraveva
personoloka pozicija omoguava formalno odreivanje tema. Da bi tema u prii mogla da se odredi, potrebno je
otkriti red vanosti, prepoznati izuzetnost i osetiti poziciju ispitanikovog predstavnika u prii, to jest heroja.
Sa tehnike strane tema prie odgovara dogaaju u svakodnevnom ivotu. Ne treba izjednaiti termin tema na TATu sa terminom tema u literaturi. Tema nije sadraj prie ili sie. Tema je jedan od vie moguih dogaaja iznetih u
prii. Znai da jedna pria moe da se komponuje kao vie dogaaja, odnosno kao splet vie tema. Po definiciji
obina tema sastoji se iz jedne potrebe i jednog pritiska. Na primer: deak sedi pred zadatkom i ne moe da se igra,
ili devojka posmatra mladia koji joj je okrenuo lea.
Izneta definicija je takva da stvara utisak velike jednostavnosti zadatka. Mada je tano da tema kao molarna
jedinica" ima u svom sastavu dve druge, ue jedinice": potrebu i pritisak, to ne znai da svaka evidentirana
potreba i evidentirani pritisak ine temu. Prvo ogranienje je u tome da polazimo od heroja, dakle nastojimo da
otkrijemo njegove teme. Drugo ogranienje je u tome da nisu svi parovi potreba i pritisaka jednako znaajni, nisu
prave teme, kao to ni sva zbivanja u toku dana, nedelje ili dueg intervala nisu vani dogaaji. To to je neto
ispriano na TAT-u jo ne znai daje i znaajno. Posao selekcije preputen je pro-cenjivau! Moglo bi se rei da
nema velike kvalitativne razlike u zadatku proce-njivaa kada slua klijenta tokom intervjua ili kada ita TAT-prie.
U oba sluaja on motri, trijaira i pokuava da otkrije dogaaj, segment ili temu koja nosi bitne poruke. Jo je uvek
sporno da li TAT prua bolju priliku od intervjua i ako je prua, da li to duguje konkretnim metodolokim
reenjima, ili se jednostavno anse poveavaju usled toga to ispitiva ima napisani tekst koji obrauje po nekom
postupku, zadrava se na njemu, razmilja i tragajui za reenjima otkriva i ono to je zaista vano. Dua i temeljnija
obrada stvara bolje uslove za otkria i uvid nego povrni, impresionistiki nain obrade" sluanog intervjua.
528
Postavlja se pitanje zato se Morganove i Murraveva tehnika naziva test tematske apercepcije? Ili ta znai
tematska apercepcija"? Tema je slobodno izabrani naziv za jednu rubriku u koju treba da svrstamo vane
dinamike spre-gove koji su se ispoljili u priama i koje smo prepoznali. Pretpostavlja se da je ponaanje linosti

usmereno, a njeni akti ponaanja povezani dejstvom dinamikih sprega specifinih za svakog pojedinca. Te
spregove otkrivamo u TAT-priama, ali ih moemo otkriti i u razgovoru, u ponaanju, u kontaktima ili snovima.
Tema je dakle logika rubrika iji sadraj ine konflikti. U nesvesnoj dinamici individue konflikti su obino
povezani. Oni mogu biti povezani kruno, kao povrni i dublji, ili na druge naine. Shodno tome, i teme se javljaju
povezano, lanano, cirkularno ili zvezdasto, sa nekom centralnom temom. To znai da pojave nesvesne dinamike,
koje u strunom razgovoru obeleavamo terminima konflikti, elje, teskobe i odbrane, u okviru TAT-a obeleavamo
terminom tema. Na primer, u TAT-priama jedne osobe nailazimo na ponavljanje teme: potreba za podrkom i
pritisak odbaenosti. Na osnovu studije tog sluaja, recimo, dolazimo do zakljuka daje u pitanju osoba koja je
veoma eljna podrke i ljubavi, ali ne ini nita to bi joj to omoguilo, ba suprotno, zbog toga to se plai
odbacivanja. Zapravo, sadraj je identian ali je formulacija donekle razliita. Terminologija koju je Murrav nametnuo TAT-u donekle oteava ili moe da otea komunikaciju izmeu procenjivaa i pretpostavimo psihoterapeuta.
5. Ishod prie
Zavretak prie je izvanredno znaajan jer se njime najee iznosi stav prema mogunostima razreenja konflikata.
Kraj prie je jedna vrsta zavrne teme. Sve je to, uostalom, sasvim logino i za procenjivae nije nikakva tajna da
sve teme moraju biti, od prie do prie, ocenjene iz perspektive zavretka. Murravu nije mnogo ni ostalo nego da
potvrdi to to se zna.
MODIFIKOVANI SISTEMI ANALIZE
Morganova i Murrav su otkrili eksplorativne mogunosti slikom dirigovanih fantazija. Murray je dao niz vrlo
korisnih sugestija kako da se dobijene prie analiziraju, podaci klasiflkuju i kako da se prie interpretaciji. Meutim,
sva ova pravila ostala su na nivou jednog dobrog predloga. Poto TAT nije nikad standardizo-van, nikakve norme
nisu utvrene i izvoenje zakljuaka nikada nije formalizo-vano i sprovedeno statistikim nainom, bilo je jasno da
ispitiva ima vrlo velike kompetencije. Uzgred da spomenemo da Murrav nije ni izbliza pokazao takvu sklonost ka
dogmatizmu, teorijskom i metodolokom, kao to je to bio sluaj u taboru Rorahovaca. Od samog poetka TAT je
bio otkrie koje je stimulisalo korisnike na doterivanje, na usavravanje i sopstveni doprinos.
TAT je vrlo brzo usvojen od kliniara koji su izmeu etrdesetih i pedesetih godina bili zaokupljeni
psihoanalitikom slikom linosti, dijagnostikom i tehnikama koje su bile projektivnog tipa. Meu kliniarima,
posebno u SAD, formiraju se specijalisti za projektivne tehnike. Meu ovima je bio izvestan broj odvanijih i
kreativnih pojedinaca koji su eksperimentisali sa TAT-om i koji su svoje ino34 Psihodijagnostika
529
vacije iznosili i svojim studentima i strunoj javnosti. Ova diferencijacija i mnoenje varijanti primljena je
dobronamerno, kao normalan put da se jedan nauni postupak putem mnogobrojnih provera, doterivanja i izmena
unapredi. Ovaj pozitivan i optimistiki stav nije bio sasvim ubedljiv, zbog toga to diferencijacija nije bila praena
uspenom sintezom i prevazilaenjem zajednikih slabosti. Drugim recima, nedostajao je neko ko bi izdvojio
stvarna poboljanja i reenja i integrisao ih u jedan super-TAT.
Jedan pokuaj ove vrste izveo je Shneidman (1951). On je odabrao jedan kliniki sluaj, mladia koji je bio
hospitalizovan kao shizofrenik, i podvrgao ga psihodijagnostikoj eksploraciji pomou kompletne baterije. Ovaj
mladi bio je kasnije na individualnoj psihoterapiji. Uprkos tome on je vie puta bio ponovo u bolnici i na taj nain
je praen od strane Shneidmana. Dosije ovog mladia, koji je dobio pseudonim John Doe, uzet je kao osnova
zajedno istraivanje. Shneidman je zatraio i dobio pristanak 16 najistaknutijih specijalista za projektivne tehnike,
odnosno za TAT, da uestvuju kao psihodijagnostiari u proceni linosti Johna Doea. Od ovih specijalista je
zahtevano da se koriste lepom metodom, bez mogunosti linog kontakta sa sluajem, da analizu sprovedu
iskljuivo na temelju kopije psiholokog dosijea, to jest zapisnika sa testiranja. Sem ovog materijala, eksperti nisu
imali nikakve druge podatke o sluaju. Svaki ekspert je bio obavezan da uradi dve stvari. Prvo, trebalo je dati
pismeni izvetaj o linosti Johna Doea. Drugo, trebalo je pismeno prikazati svoju modifikaciju analize, obrade i
klasifikacije TAT-materijala.
Medu ekspertima koji su prihvatili ovaj izazov nalazili su se najpoznatiji strunjaci za psihodijagnostiku u SAD u
ono vreme: Magda Amold, Leopold Bellak, Robert Holt, Julian Rotter i drugi. Od ovih esnaest psihologa dvoje su
odluili da rade uz nekog, tako daje u ovoj reviji obuhvaeno 14 sistema. ta je utvreno u ovoj studiji?
Shneidman je ustanovio da su eksperti, uprkos ogranienju nametnutom lepom metodom, postigli visoku saglasnost
u dijagnostikoj klasifikaciji. Dodue, zakljuak o shizofreniji nije bio iskljuivo zasnovan na TAT-u. Rezultati su
pokazali da je u pogledu klasifikacione dijagnoze TAT slabiji od jedne modifikacije nazvane MAPS (make a picture
story), iji je autor sam Shneidman, a MAPS je takoe bio u sklopu baterije. Zatim je ustanovljeno da su formulacije
o psihodi-namici Johna Doea, preko svih etrnaest sistema, u prilinoj meri podudarne, mada postoje i neke razlike.
Veina specijalista je u interpretaciji polazila od psihoanalitike teorije. Meutim, iz toga se ne moe zakljuiti daje
teorijska osnova TAT-a psihoanalitika, jer je svaki ekspert modifikovao ne samo TAT nego i psihoanalizu, bar u
nekoj meri i na neki nain.
to se tie sistema analize i obrade TAT, koje su eksperti demonstrirali, oni predstavljaju varijacije jednog opteg
pristupa koji bi se mogao nazvati racionalno--kliniki. Racionalni zbog toga to su strunjaci uglavnom koristili
pravila koja se uvek nameu kada se trai sistematinost, klasifikacija, dokumentovanost, a pri tome specifinih
metoda nema. Ovu sistematinost, u razliitom stepenu, demonstrirali su skoro svi specijalisti, bilo da su analizirali i
obraivali sadraj ili formalne aspekte pria. Pristup je bio kliniki zbog toga to su mnoge premise na
530
kojima su bitne odluke zasnivane u procesu zakljuivanja, klasifikacije i izbora ostale nefonnalizovane. Ovo bi bila

najoptija karakteristika prikazanih sistema.

Svaki od etrnaest sistema ima niz pravila koja se odnose na proces obrade. I tu sreemo ve relativno poznate
postupke: reformulacije, kondenzovanja, she-matizovanja redosleda pojedinih pojava, prevoenja sa nivoa
konkretne akcije na apstraktni nivo. Manje-vie svi procenjivai vre obradu formalnih karakteristika pria i uporedo
sa tim obavljaju i analizu sadraja. Gotovo svi eksperti koriste neku vrstu tabulatora u koje unose frekvenciju
javljanja podataka po varijablama.
Postavlja se pitanje: koje varijable linosti ukljuuju procenjivai u svoje sisteme? Shneidman je utvrdio da se u
sistemima obrade TAT-a sreu sledeih 18 varijabli linosti: spoljne sile, motivacija, stavovi i verovanja, frustracije
i konflikti, afekti i raspoloenja, ukljuujui i negativna to jest neprijateljska, seksualni sadraji miljenja i
ponaanja, nivo psihoseksualnog razvoja, super ego i vrednosni sistem, ukljuujui i ego-ideal, samokontrola i egosnaga, uvid u ja i koncept o svome ja, odbrambeni mehanizmi, kontakt sa realnou, objektalni i interperso-nalni
odnosi, miljenje, ukljuujui opaaj i fantaziju, inteligenciju, simptome bolesti i etiologiju, prognozu i predvianja
uspeha leenja, i postdikciju u odnosu na biografiju i doivljaj prolosti. Mada se ovih 18 varijabli ne pojavljuju u
svim sistemima analize TAT-a, niti svi eksperti pridaju isti znaaj ukljuenim varijablama, ipak, namee se
zakljuak da TAT doputa procenu celokupne linosti, shvaene u jednom kliniko-dinamikom smislu. Ako ovaj
inventar varijabli uporedimo sa izvornim, Murravevim sistemom ,,PP", onda nam se ini daje TAT u ruci praktiara
postao devojka za sve".
Najzad, moemo postaviti pitanje: koji su aspektt pristupa analizi TAT-a najvie isticani? Shneidman je u svom
istraivanju nabrojao pet glavnih aspekata.
1. Normativni aspekt se nametnuo kao nuan ali ne i primaran pri analizi i obradi TAT-pria. Samo jedna
etvrtina specijalista je isticala normativni aspekt kao primaran. To su bili oni koji su sami uestvovali u normativnim istraivanjima i dobro su poznavali ove rezultate. Meutim, i oni ostali su izvodili zakljuke pozivajui se
na svoje iskustvo, dakle svojevrsnu statistiku. Postoji opte prihvaeno uverenje da bez poznavanja tendencija
pojave odreenih tema, sadraja i likova na pojedinim slikama gotovo je nemogue prosuditi prie i dati ocenu
linosti.
2. Aspekt heroja prie je po svemu sudei znaajan u svim sistemima analize TAT-a. To ujedno znai da su
pretpostavke o identifikaciji, o potrebama i prikazu psiholokog polja usvojene. Meutim, postoje razlike u stepenu
priznavanja vanosti ovih pretpostavki. Izvestan broj eksperata, kao to su Magda Arnold, Bellak pa i White, daje
prioritet nekim drugim aspektima, dok se analiza heroja postavlja u drugi plan. Ta pomeranja proizilaze iz dubokih
uverenja eksperata o pitanju ta je najvanije na TAT-u. Tako, Magda Arnold nalazi daje TAT-pria odraz vienja
sveta kao interpersonalnih odnosa. Razume se, ako je procenjiva u pogledu teorije linosti koja mu je okvir za
interpretaciju vie upuen na motivaciju, on e prihvatiti Murrava; ako je upuen na interpersonalne teorije linosti,
on e imati vie razumevanja za sistem Magde Arnold.
531
3. Aspekt interpersonalnih odnosa pojavljuje se kao sadrinski donekle razliit od sistema varijabli potreba i
pritisaka. U stvari, razlika je vie u tome to je Murrav upuivao na analizu, dok su interpersonalisti" sam kvalitet
interakcije uzimali za jedinicu posmatranja i ocene. Razlike, dakle, nisu takve da se pozicije meusobno iskljuuju.
Pre se moe govoriti o redosledu vanosti i o izboru teorije linosti. Eksperti koji u TAT-prii nalaze daje slika
interpersonalnih odnosa ono stoje sutinsko nastoje da analizu vode na nain koji e dati najvie mogunosti za rekonstrukciju osnovnih obrazaca. No, meutim, nisu ni oni sasvim jednoduni. Magda Amold smatra da su
najvanije situacije koje su prikazane. Joel i Shapiro, koji takoe zastupaju gledite po kome su interpersonalni
odnosi pria najvaniji, ne usvajaju situaciju kao najvie otkrivajuu, nego misle da su to izraena oseanja. Za njih
su oseanja mrnje, topline ili straha ispoljena u interpersonalnim odnosima ono to najvie kazuje o linosti. Trei
pogled, iz istog kruga interpersonalista", iskazuje White. Po njegovom miljenju nije bitna sama situacija, niti
oseanja koja se pojavljuju kao kvaliteti odnosa meu likovima, ve nain opaanja odnosa, stil socijalne percepcije.
4. Perceptivni aspekt se takoe pojavljuje kao znaajan element u analizi i interpretaciji TAT-a. Mada je teite
procenjivanja pria, bez izuzetka, na datoj sadrini, neki eksperti smatraju da se ne moe zanemariti ni vanost
formalnih aspekata. Mada se formalnim aspektima TAT-a ne prilazi sa istom rigoroznou kao Rorschachu, gde je
formalni aspekt primaran, on je ipak znaajan. U tom pogledu zasluuje panju verbaliza-cija, previanje relativno
jasnih figura i perceptivne distorzije razliite vrste. Poto je davanje prie na TAT-u vezano za vie procese, analiza
formalnih aspekata je relevantna samo kod sluajeva koji imaju poremeaj miljenja i kontakta sa realnou. No ba
zato to se TAT koristi u dijagnostike svrhe, na populaciji potencijalno dezorganizovanih, per-ceptivna ili formalna
analiza spada u okvir vetine vladanja ovom tehnikom.
Shneidman navodi, kao peti po redu, intuitivni pristup analizi pria na TAT-u. Meutim, tu nije u pitanju kvalitet
prie koji takvim pristupom dolazi u prednji plan, ve nain obrade. Intuitivni pristup je oznaka ponaanja eksperta,
a ne oznaka predmeta. U svakom sluaju, vredi zabeleiti da su neki specijalisti pokuavali da objektiviu
procenjivanje uvoenjem normi, dakle u maniru klasinog testa, dok su drugi pokazali sklonost da se prema
materijalu odnose u maniru psihoanalitiara koji iznosi svoje asocijacije. Bellak, Holt, pa i Rotter primenjuju ovakav
intuitivni pristup". Mada ni oni ne negiraju potrebu analize, selekciju i klasifikaciju podataka i formalizaciju
procesa zakljuivanja, osnovni nain na koji oni koriste TAT jeste globama impresija, zakainjanje" za neki aspekt
ili detalj i psihodinamika formulacija problema.
Shneidmanova studija daje jedan presek kroz razvoj TAT-a, i to u vreme kada je klima bila vrlo povoljna. Mada su
danas uslovi bitno izmenjeni u odnosu na psihoanalitiki koncept oveka, u odnosu na potrebu i vrednost

projektivnih
532
tehnika i u odnosu na kontemplativno-dijagnostiki pristup uopte, to stoje Shne-idman zabeleio ostalo je trajno
obeleje TAT-a. Naime, divergencija u shvatanju najboljeg pristupa zadrala se, tako da je testovni materijal, sama
serija slika, jedino to je zaista zajedniko svim koji primenjuju TAT. U stvari, to je vidljiva strana zajednikog.
Pored toga, postoje i manje vidljivi zajedniki momenti koji se odnose na opti teorijski okvir i pristupe" koje je
zabeleio Shneidman.
STRUKTURA TAT-SLIKA
Kao i sve projektivne tehnike, tako i TAT ima u svom sistemu i pretpostavku o jednakosti stimulusa. Po toj
pretpostavci stimulusi u regularnoj seriji predstavljaju stalnu veliinu ustaljenog kvaliteta. Svaka pojedina slika ima
neto posebno, kao to je i sam TAT neto posebno meu dijagnostikim tehnikama. Meutim, samim tim to se svi
ispitanici suoavaju sa istom serijom slika, stvorena je situacija u kojoj se razlike u odgovoru vie ne mogu traiti u
stimulusu, nego u individualnim razlikama linosti ispitanika.
Kada posmatramo odgovore odnosno prie koje dobijamo od jedne konkretne osobe, uoiemo razlike, od slike do
slike. Ove razlike izmeu pojedinih pria, naravno, pripisaemo razliitosti stimulusa kao i razlici u nesvesnoj dinamici linosti, koja odreuje odgovore na specifine stimuluse. U ovom kontekstu operiemo pretpostavkom o
specifinosti stimulusa. Meutim, izlaganjem istih stimulusa razliitim osobama individualna specifinost slike gubi
opti znaaj, a razlike se moraju pripisati onome koji odgovara na stimulus. To znai da u individualnoj analizi
sluaja uvek postavljamo i sledea dva pitanja:
1. Po emu se dobijena pria na slici X razlikuje od pria merodavnog uzorka" na istoj slici?
2. Kako je pria na slici X povezana sa stimulusom i sa priama iste osobe na ostalim slikama?
Prema tome, prilikom obrade i procenjivanja TAT-pria kombinuju se normativni i ipsativni postupak. Meutim,
generalno, polazimo od toga da komparacijom odgovora razliitih osoba na iste stimuluse, razlike u dobijenim
odgovorima pripisujemo iskljuivo onima koji daju prie. Ovaj ceo period uspona i ekspanzije TAT-a protekao je u
znaku punog poverenja u ove pretpostavke i argumente. Kliniari su, da tako kaemo, bili previe zauzeti
tumaenjem linosti putem analiziranih pria. Fascinirani rezultatima do kojih su dolazili interpretacijom pria, nisu
ni postavljali pitanje da li su tvrdnje u vezi sa slikama kao projektivnim sti-mulusima ispravne ili nisu. U stvari, stie
se utisak daje preovladavalo miljenje daje objanjenje dato od strane Murrava ispravno i dovoljno.
Kao i sve druge tehnike i skale, tako je i TAT morao da proe kroz niz provera. Problemi su poeli da iskrsavaju
onda kada su empirijske provere podvr-gle kontroli bitne pretpostavke na kojima se zasnivala klinika procena. U
nizu takvih istraivanja dolo je i do oprenih rezultata. Na primer, u istraivanju koje je vodio Rapaport (1945),
TAT se pokazao kao vrlo dobar kliniki instrument, koji je sa sigurnou diskriminisao razliite dijagnostike grupe,
uglavnom na osnovu
533
analize formalnih aspekata prie. Meutim, u istraivanju koje je vodio Eron (1949), a koje je bilo vie nonnativnodeskriptivno nego kliniko, psihodijag-nostiko, rezultati su bili drugaiji. U celini gledano, Rapaport je naao niz
dokaza da TAT uspeno diskriminie nozoloke grupe, pri emu je ove razlike protumaio u skladu sa svojom
varijantom ego-psihologije, dok je Eron ustanovio da TAT slabo diskriminie razlike medu klinikim grupama, kao
i razlike izmeu normalnih i klinikih grupa u celini.
Mada je zanimljivo staje Eron ustanovio, pogotovu ako su ti nalazi suprotni od oekivanih, ipak je najvaniji nain
na koji je on pristupio istraivanju, kao i izbor postupaka ocene i obrade. On je ustanovio da pogrena ocena pola
figure, na slici 3 BM, ne moe da se prihvati kao dokaz neadekvatne psihoseksualne identifikacije" poto je ta
devijacija podjednako uestala u svim grupama. Sasvim je verovatno da ova ocena vie potie od samog kvaliteta
crtea nego od osobina linosti. Smanjena produktivnost, odnosno pojava oskudnih pria, nije prihvatljiva
specifinost nijedne klinike grupe, jer se javlja skoro kod svih grupa. Jo je manje opravdano tumaenje da su takve
prie znak" zastoja misaonog toka shizofrenog tipa, kao to su neki kliniari tvrdili (Balken, 1940). Zanimljiv je
nalaz da su TAT--teine surovosti, neprijateljstva, potinjavanja, smrti, oseanja krivice i frustracije gotovo pravilno
rasporeene, po relativnoj uestalosti, izmeu svih grupa. Iz ovog podatka Eron izvodi zakljuak da je sadrina
fantazija ljudi vrlo slina i da na osnovu nje ne moe da se vri diferencijalna klasifikacija. ak i tako respektovani
dijagnostiki znaci kao to je tema homoseksualnosti nije bila diskriminativna. Meutim, Eron je utvrdio da postoje
razlike izmeu hospitalizovanih i nehospita-lizovanih osoba i grupa. Hospitalizovani daju vie pria iji je
emocionalni ton apatian ili iznivelisan.
Meu istraivanjima posebno mesto su dobila normativna. Njihova vanost je u tome to su skrenula panju na sam
stimulus, koji je dugo bio siroe" meu varijablama, kao to kae Murstein. Dovoljno je konsultovati nasumce
nekoliko klasinih prikaza TAT-a ili klinike studije voene ovom tehnikom, pa da se uve-rimo da je stimulus
tretiran nonalantno, sa citatima kao dokazima i, prema tome, kao zavrena stvar. Pozitivna strana normativnih
prouavanja jeste u tome to izraavaju jednu zdravu skepsu i to tragaju za odgovorima na pitanje: kakav je udeo
stimulusa u prii i staje relevantno na slici?
Prvi pokuaji u kojima se nudi neko reenje bili su vie klinikog tipa. Naime, jedan niz eksperata dao je verbalnu
definiciju svih slika u TAT-seriji oslanjajui se na iskaze mnotva ispitanih pojedinaca. U tim opisnim definicijama
nabrojane su najvanije komponente slike i data je odredba znaenja koje se najee pominje u priama na datoj
slici. Mada ovo ne moemo smatrati klasinom normom, ove deskriptivne definicije ipak mogu koristiti u
odreivanju i ocenjivanju sadraja pria ispitanika na dimenziji popularno-originalno". Nedostatak ovih radova je,

pre svega, u tome to su ocene dosta arbitrarne i to razliiti autori, polazei od razliitih iskustava, nemaju
usaglaena miljenja.
U prouavanju TAT-slika kao stimulusa koriene su modifikacije semantikog diferencijala. Grupa procenjivaa
popunjavala je liste pridevskih parova ocenama o utisku koji svaka pojedina slika ostavlja. To je omoguilo da
dobijemo
534
evaluativni profil svake slike. Goldfried i Zax (1965) navode sledee ocene utiska pojedinih T AT-slika.
l
pasivno, tuno, sigurno, aseksualno,
3 BM tuno, beznadeno, neprijatno, impulzivno,
3 GF veoma tuno, beznadeno, neprijatno, strogo,
4
veoma agresivno, impulzivno, odbacujue, strogo,
6 BM prilino tuno, neprijatno, aseksualno, kontrolisano i 10
zavisno, optimistiki, prihvatljivo, sigurno,
sreno.
Ovo je, kao i druga slina prouavanja, usredsredeno na same slike. Proce-njivai nisu upuivani na kreiranje pria
ili drugih sloenih odgovora, ve je od njih traeno da iznesu svoje utiske, neposredni doivljaj slika. Pokazalo se da
je veina TAT-slika tmurna, da stvara jedan turoban utisak. Ovaj podatak je i ranije bio poznat. Meutim, sve dok
nije potegnuo pitanje delovanja stimulusana sadraj i specifine tendencije pojedinih slika ova zapaanja su ostala
izolovana. Tek je stvaranjem okvira, koji je defmisan kao problem stimulusa, dolo do sistematske analize i
stvaranja uticajnih zakljuaka. Tako, na primer, podatak da su TAT-slike same po sebi mrane mora biti uzet u obzir
prilikom interpretacije. Bilo bi potpuno pogreno ako bismo pojavu odraza toga kvaliteta u priama pripisati linosti
ispitanika, odnosno interpretirali kao depresivnost. Svakako, to je dugo bila praksa. Pogreka se nije primeivala
zbog toga to je sadraj pria, ukoliko je dovoljno bogat, takav da ima komponente agresije, oseanja krivice i
frustracija. Kombino-vanjem tih komponenti uvek se moe opravdati procena daje ispitanik pomalo" i latentno"
depresivan. Iz ovog primera se namee logika konzekvenca da je osnovna postavka po kojoj je linost ispitanika
jedini i iskljuivi izvor varijacija podataka pogrena. Iz toga dalje sledi da bez dobrog poznavanja stimulusnih
karakteristika svake pojedine TAT-slike ne moemo proceniti ta je i koliko je ispitanik uneo svoga u priu. Tek
kada izdvojimo doprinos linosti ispitanika, moemo pristupiti interpretaciji koja nee biti kontaminirana
stimulusnim artefaktima.
Sad se naravno postavlja pitanje kako emo odrediti stimulusne karakteristike TAT-slika? Eron i Murstein su
uvereni da je problem mogue resiti i da empirijska prouavanja, primenom skala procene, mogu dati
zadovoljavajua reenja. Novi korak u tom pravcu uinio je Murstein (1965). On je analizirao efekte modifikacija
pojedinih komponenti TAT-slika. U razmatranje su uzeti eksperimenti u kojima su varirane sledee varijable:
1. realistinost slike,
2. osvetljenost,
3. vreme ekspozicije,
4. boja slike,
5. vizuelna ili verbalna dra,
6. fizika slinost,
7. rasna slinost,
8. socioekonomska slinost i
9. ljudski ili ivotinjski likovi.
535
DIFERENCIJALNE KARAKTERISTIKE TAT-SLIKA
Jedna od osnovnih pretpostavki projektivnih tehnika, pa tako i TAT-a, glasi da je strukturisanost stimulusa obrnuto
srazmerna udelu nesvesne dinamike u sadrini ili formi odgovora. Sto je zadatak manje strukture, to je stimulus
manje uklopiv u konvencionalne sheme i pojave, to e dati odgovor biti liniji, otkrive-nost linosti bie vea. U
skladu sa ovom formulom serija TAT-slika podeljena je na dva dela. Prvih deset slika su vie realne", dok je druga
serija, sledeih deset, vie nestvarna. Oekivalo se da e takav redosled omoguiti da se ispitanici nakon
zagrevanja" kroz prvu seriju jo dublje otkriju u drugoj seriji. Ovo se, meutim, nije ostvarilo. Empirijski dokazi,
kako navodi Murstein, potvruju, dodue, da su prie na slikama manje strukture" bizarnije i da se daju
interpretirati kao izrazi dubljih poremeaja. U pitanju je pojava karakteristina za skoro sve projektivne tehnike i
poznata pod nazivom patoloka pristrasnost". Sve projektivne tehnike su u nekoj meri pristrasne", jer se linost
preko njih gotovo uvek opisuje kao zapletena u konflikte i odbrane, daleko vie nego preko drugih tehnika. Razlika
izmeu TAT-a i ostalih projektivnih tehnika, pre svega Mahover-tehnike i Rorschachove, jeste u tome to se na
njima pristrasnost javlja usled interpretacij-skili pravila, dok na TAT-u dobar deo krivice" za to snosi sam stimulus
(Murstein, 1965).
TAT-slike se meusobno razlikuju i u pogledu tona osvetljenosti. Weiss-kopf sprovodi seriju eksperimenata sa
ciljem da ustanovi povezanost utiska prijat-nosti odnosno neprijatnosti sa gradacijama osvetljenosti slika koje su iste
vrste kao standardni TAT-stimulusi. Pokazalo se da se prijatnost asocijacija na slike donekle poveava ukoliko se od
standardno osvetljene slike odstupalo ka tamnijim tonovima. Znai, slike koje su postale malo tamnije budile su vie
prijatnih oseanja. Meutim, slian efekat je postignut i pod uslovom da je osvetljenost slika neto malo poveana u
odnosu na ton koji je usvojen kao standardni. Murstein je pokuao da interpretira ove rezultate. Ma koliko ovi efekti
bili kontradiktorni", oni su stvarni i, ako nita drugo, potvruju da ton osvetljenosti TAT-slika moe da utie na

priu.
Boja je jedna od osnovnih stimulusa na Rorschach-kartama. U okvirima Rorschach-tehnike odgovori na boje imaju
sasvim odreena tumaenja kao pokazatelji afektiviteta i socijalizacije impulsa. Zato nimalo ne iznenauje to se
eksperimentisalo sa bojama i na TAT-slikama. Postavilo se pitanje: na koji nain utiu ahromatske boje TAT-slika
na odgovore? I takoe: na koji nain se menjaju odgovori na TAT-u kada se slike oboje hromatskim bojama? U
celini posmatrano, dobijeni rezultati nisu konvergentni. Brackbill je prvi uveo boje u eksperiment sa TAT-om.
Standardne slike je jedan slikar modifikovao dodajui likovima i pozadini realistine boje. Eksperimenti sa tom
kolor-serijom voeni su sa neurotia-rima, normalnim, mentalno zaostalim i fiziki hendikepiranim osobama.
Neuro-tiari su dali vei broj depresivnih pria na obojenim TAT-slikama (!) dok su normalni ispitanici dali vie
pozitivnih tema. U drugim eksperimentima efekat je meren brojem reci u priama. Uzimajui ovaj efekat za meru
emocionalne reak-tivnosti" utvreno je da mentalno defektni kao i fiziki hendikepirani ispitanici
536
ispoljavaju veu emocionalnu neaktivnost" na kolor seriji TAT-anego na standardnoj ahromatskoj. Meutim, u
istraivanjima Berga i Wrighta nije potvrena pozitivna stimulativnost boje na TAT-slikama. Meutim, njihovi
ispitanici su bili normalni. Opti zakljuak je teko izvesti, jer su neki rezultati divergentni sa veinom nalaza.
Izgleda da obojenost poveava diskriminativnost TAT-a u pore-enju normalnih osoba i kategorija devijantnih.
Murstein smatra daje sutina uti-caja hromatske boje na TAT-slikama u tome to ublaava opti depresivni efekat
koji tamni tonovi TAT-grafike izazivaju. Jedna oprezna formulacija zakljuka moe da glasi daje vrlo verovatno da
ahromatska boja i ton TAT-slika ima odreeni uticaj na prie. Dobijeni efekat, zbog usvojenih interpretacijskih
pravila, rezultira patolokom pristrasnou" procene linosti.
Slepe osobe ne mogu biti testirane ni jednom od najvanijih projektivnih tehnika, pa ni TAT-om. Razlog je to su
stimulusi vodeih projektivnih tehnika vizuelni. S druge strane, na svim vodeim projektivnim tehnikama odgovori
se trae u verbalnoj fonni. ta bi se dogodilo kada bi stimulus na TAT-u bio verbalan umesto vizuelan? Takvo
reenje bi moglo imati odreene praktine vrednosti. Pre svega, TAT bi postao pristupaan i slepim ispitanicima, ne
bi bilo potrebe za kupovinom slika i eliminisali bismo neke specifinosti slikovnih likova koje utiu na klasne i
rasne distance. Naravno, taj postupak povlai i rizik da time izmenimo sutinu TAT-a. Povrh toga, ovakav potez
povlai za sobom i opte pitanje: kakva je funkcija slikovnog stimulusa u izazivanju nesvesne dinamike?
Lebo i Harrigan izvrili su opit u okviru kojeg je TAT primenjen u dva oblika, u klasinom, dakle sa grafikim
stimulusom, i u modifikovanom, koji se sastojao iz kratkog opisa TAT-slika. Verbalni opis slika uzet je iz
Murravevih tekstova. Uporeenje odgovora sprovedene je na osnovu produktivnosti (broj reci), ideacionog
bogatstva (broj tema), izraza raspoloenja, nivoa odgovora i dinamikog sadraja. Rezultati su takoe uporeeni sa
normativnim podacima do kojih je doao Eron. Analiza je pokazala da nema bitnih razlika u elementima pria koji
su kontrolisani. Iz ovoga se moe zakljuiti da grafika, slika kao stimulus, nije superiorna nad ekonominijim
verbalnim formulacijama stimulusa. Naravno, ovi opiti nisu dali odgovor na sva pitanja, pre svega ona koja se
odnose na specifinost slika kao drai za mentalne slike i fantaziju. Kada ve razmiljamo o ovim pitanjima, rei
emo da je poenta itavog postupka u ukljuivanju ispitanika u jednu aktivnu autorsku ulogu" koja e rezultirati
stvaranjem jednog mikrodramskog teksta odnosno iskaza. Da li je on na to efikasnije podstaknut zadatkom
(stimulusom) verbalne ili grafiko-vizuelne vrste, sa gledita dijagnostike prakse savreno je irelevantno. Konano,
niko i ne pita da lije proces kreiranja prie kao odgovora na TAT-sliku bio verbalan, vizuelan ili meovit.
Spekulativno, mogli bismo opravdati upotrebu slike ako bismo izneli tvrdnju da se nesvesno izraava vie slikama a
svesno verbalno. Meutim, ovaj argument sam za sebe malo ta moe da pomogne. Naime, stvaranje pria na TATu ne moe da se poistoveti sa eksternalizacijom nesvesnog. Murrav je veoma jasno odbacio ovakva tumaenja,
kojima su entuzijasti bili vrlo skloni.
Sasvim je mogue da verbalni opis, koji se uzima kao verbalni ekvivalent TAT-slike, daje siromaniju stimulaciju
od originalne grafike slike. Uzmimo
537
samo tamnosvetlu nijansu slike za primer. No i to ne mora da bude apsolutni minus. To samo znai daje stimulus
kao getalt manjkaviji, da ispitanik mora vie praznina da ispuni, odnosno daje pred njim vei broj slobodnih
alternativa. To se u sutini svodi na konstataciju da je verbalni opis neodreeniji, nestrukturisaniji. Meutim, stepen
strukturisanosti ne odreuje samo broj detalja nego getalt. Sem toga, strukturisanost nije isto objektivna
kategorija. Ako postavimo pitanje koja forma ima prednost za sada izgleda da prednost ima standardna slikovna
forma, i to zato to je ona jedina potvrda postojanja TAT kao jedinstvene tehnike. Kada bi stimulus bio ukinut, TAT
bi prestao da postoji, budui da su ostali elementi tehnike toliko modifikovani. To ne znai da slike TAT-a uopte ne
treba menjati. Naprotiv, poboljanja su neophodna, ali nije svaka ad hoc promena garancija poboljanja.
Iskustvo sa testom nedovrenih reenica (TNR) pokazuje da se pronalazake ambicije daleko lake, pa prema tome i
brojnije, manifestuju u modifikovanju verbalnih zadataka. Za TNR se tvrdi da ima prednost (!) nad ostalim poznatim
projek-tivnim tehnikama zato to se stimulusi mogu prilagoavati specifinostima ispitanika, a sasvim verovatno i
specifinostima uverenja ispitivaa. Kao posledica ovakve plastinosti, broj modifikacija TNR-a je vrlo veliki. Zbog
toga je veoma teko uporeivati rezultate dobijene razliitim modifikacijama, a jo je tee izvesti opte zakljuke o
vrednosti i osobinama TNR kao takvog". Po svemu sudei, osnovni razlog bujanja novatorstva sa TNR nije u
idiografskom karakteru klinike metode, ve je razlog u tome to je TNR projektivna tehnika sa verbalnim stimulusima. Kada bi projektivne tehnike bile standardizovane i normirane, modifika-torski impuls" bi bio zadran.
Meutim, verbalni tip projektivnog stimulusa prosto mami samoaktualizatorske ambicije kliniara. Ako se imaju u

vidu prednosti i slabosti konzervativnog" slikovnog materijala prema rizicima liberalnog" verbalnog stimulusa,
moe se zakljuiti da je bolje zadrati TAT-slike. Njihovo zadravanje bar garantuje da emo istraivanja moi
povezati i, makar due i sporije, saznati ta i kako valja menjati na njima.
FIZIKA SLINOST KAO INILAC PROJEKCIJE
Testovni materijal TAT-a daje se ispitanicima selektivno, u zavisnosti od nekih njihovih karakteristika. U stvari
stimulus je podeljen na osnovu sledeih kri-terijuma klasifikacije: pola, uzrasta i stepena strukturisanosti. Pored
izvesnog broja univerzalnih stimulusa, postoje i specifini koji su namenjeni: iskljuivo enskom polu, iskljuivo
mukom polu i, najzad, slike koje su za deji uzrast. Ova klasifikacija svedoi o tome da je fizika slinost ocenjena
kao bitan inilac uspene projekcije na TAT. Autori su poli od pretpostavke da je poistoveivanje sa likovima
TAT-slika povezano sa postojanjem fizike slinosti, makar u nekim optim karakteristikama.
Identifikacija ispitanika sa nekim od likova u TAT-prii je conditio sine qua non za projekciju i sledstveno tome da
uspenu dijagnostiku procenu. Zbog toga svi oni inioci koji utiu na pojavu poistoveivanja imaju prvorazredni
znaaj. Pitanje koje se sada postavlja je ovo: da li je fizika slinost stvarni uslov projek538
ije na TAT? Kada se o ovom pitanju raspravlja, u vezi sa klasinim TAT-om, onda se fizika slinost svodi na
samo dve opte kategorije: pol i uzrast. Zbog toga se namee i jedno drugo pitanje: da li su pol i uzrast dovoljan
uslov ili dovoljno potkrepljenje za pojavu poistoveivanja i projekcije na TAT?
Kliniari-praktiari se ovim pitanjima nisu sistematski bavili. Praktiari su se ograniili na to da ocenjuju TAT-slike
u pogledu njihove dijagnostike korisnosti. Istraivanja koja se odnose na postavljena pitanja potiu iz akademske
sredine. Mclntyre je ispitao povezanost pola i identifikacije koristei se kratkim filmskim scenama. On je ustanovio
da je presudnu vanost imala scena koju su ispitanici posmatrali. Njegovi ispitanici, koji su bili studenti,
poistoveivali su se nezavisno od svog pola. U jednom drugom, tematski istovetnom istraivanju Silverstein je
doao do slinog zakljuka kao i Mclntvre. Naime, identifikacija sa istopolnim likovima na stimulusu nije bila
razliita u pogledu uestalosti od poistoveivanja sa likovima suprotnog pola. Iz ovoga se namee privremeni
zakljuak da fizika slinost" odnosno istovetnost polova nije diferencijalni faktor identifikacije.
U nekim istraivanjima se pokazalo da se ene esto poistoveuju sa mukim likovima. Ako je to opta pojava, onda
ona protivurei osnovnoj Murravevoj postavci i nainu primene TAT-a. Ovakvi nalazi se sreu posebno u onim
istraivanjima u kojima se prouava potreba za uspehom i profesionalna afirmacija. Zanimljivo je da se neto slino
deava i na Mahoverovoj tehnici. I u jednom naem istraivanju pol prve nacrtane figure bio je kod studentkinja u
oko 50% sluajeva muki, a nijedan student nije nacrtao prvo ensku figuru. Jasno je da ovaj fenomen protivurei
postavci o istovetnosti polova kao preduslovu projekcije. Postavlja se pitanje kako nastaje ovaj obrt? Po svemu
sudei, osnovni razlozi pojave obrnute identifikacije kod ena lee u drutvenom poloaju ena. Ne ulazei u
raspravu o tom pitanju, dolazimo do jednog drugog, naime, da li ovi nalazi pokazuju da se mukarci projektuju na
TAT preko poistoveivanja sa istopolnim a ene sa mukim likovima? Izgleda da je polazna pretpostavka pri-strasna
i da je zaobila specifinost tematske identifikacije ena. Meutim, to ne znai da svaki pol ima svoj, sasvim
specifian nain izbora likova sa kojima se poistoveuje.
U emu je ipak specifinost identifikacije ena na TAT-u, nekim drugim projektivnim tehnikama a, verovatno, i u
vantestovnim odnosima? Rekli smo da se kod ena dosta esto javlja fenomen inverzne identifikacije. U svakom
sluaju daleko ee nego kod mukaraca. Empirijskim istraivanjima je ustanovljeno da je inverzna identifikacija
alternativna, da zavisi od potreba koje se projektuju. Motivi uspeha, potvrivanja, takmienja i agresivnosti bie
projektovani u muki lik. Meutim, princip fizike slinosti" takoe se zadrava kao okvir za projekciju enskih
potreba" i aspiracija. To znai da ene esto pribegavaju dvostrukom kriterijumu izbora paravana" projekcije. S tim
je tesno vezano pitanje: zbog ega se i kod mukaraca ne javlja alternacija kriterijumu izbora pola sa kojim se identifikuju? Objanjenje ove pojave verovatno treba traiti u nejednakom vrednovanju polova. Iz ovog razmatranja
proizilazi daje podela TAT-slika na enske i muke opravdana, ali nije opravdano nametanje. Naime, trebalo bi
dopustiti da ispitanici biraju seriju koja im odgovara, sa kojom mogu da se identifikuju. Nametanje selekcionisane
serije slika vie odgovara mukim nego enskim ispitanicima.
539
Weiskopf-Joelson i Money sproveli su jedno istraivanje u kojem su ispitanicima dali dve vrste TAT-slika. Prva
vrsta su bile slike na kojima su likovi imali neutralne crte lica. Druga vrsta je bila modifikovana na taj nain to su
lica likova sa slika bila zamenjena fotografijama konkretnih ispitanika. Poenta eksperimenta je bila optimalna
redukcija distance odnosno veliko poveanje fizike slinosti. Istraivai su oekivali da e poveanje slinosti
dovesti do porasta projekcije. Suprotno oekivanju, nisu naene razlike izmeu dve vrste stimulusa. Na alost,
drugih slinih eksperimenata nije bilo, usled ega se dobijeni rezultati ne mogu sa sigurnou prihvatiti. Ipak,
izgleda verovatno da fizika slinost moe da bude podsticaj za poistoveenje i, preko toga, uslov projekcije.
Meutim, fizika slinost ima sasvim uslovnu vrednost. Ona zavisi od stepena. Prevelika slinost, u stvari,
predstavlja negaciju principa indirektnosti, koji je u samoj osnovi projek-tivnih tehnika. Osim toga, slinost sama po
sebi nita ne znai. Pokazalo se da invalidne osobe nee prihvatiti kao heroja figuru sa fizikom manom. Sutina
problema je u doivljaju prihvatanja ili doivljenoj slinosti, a na to ne moemo direktno uticati variranjem fizike
slinosti.
ZNAAJ SOCIO-EKONOMSKIH OBELEJA
Moglo bi se pretpostaviti da na prihvatanje TAT-likova utie grupno obeleje odnosno socijalna kategorija.
Konkretno, ljudi sa sela e se pre poisto-vetiti sa TAT-likom seljaka, kao to e se i crnac pre identifikovati sa likom

crnca. Ovakvo oekivanje nije nelogino. Najzad, svako pripada nekoj drutvenoj kategoriji i ako se kao takav
prepozna u nekoj TAT-figuri, onda je stvar krenula". Sem toga, nema razloga za bojazan da e slinost na toj
relaciji izazvati oprez i odbrambeno zatvaranje kao to je sluaj sa fizikom slinou. Ova vrsta modifikacije je
mnogo ostvarljivija i ekonominija nego manipulacija sa fizikom slinou. Problem je da se proveri koliko je ova
ideja stvarno vredna.
Thomson je izvrio modifikaciju TAT-a tako to je likove originalnih figura zamenio likovima crnih ljudi. Od te
izmene se oekivalo da e znatno uticati na testovno ponaanje ispitanika crnaca, odnosno da e identifikacija biti
ea i potpunija. Meutim, pokazalo se da crni ljudi nisu bili uverljivo drugaiji u svom odnosu na ,,cmi" TAT
nego u odnosu na ,,beli". Kada su ovakvi rezultati postali uestaliji, nastala je zabuna i potraga za razlozima
ponaanja. Javila su se miljenja da neprihvatanje crnog" TAT-a ne treba da udi. Jo od ranije je bilo poznato da
su devojice crnkinje u SAD birale ,,bele" lutke za igru, a vrlo mali procenat je vie voleo crne. Veina tumaenja je
bila socijalno-psiholoka. Isticana je okolnost da crnci u SAD predstavljaju jednu manjinu koja je socio-ekonomski
podreena, koja nema svoju kulturu, ve se naprotiv prilagodila kulturi belog oveka". Ove dve ocene ukazuju na
snage koje odbijaju crnce da prihvate Thomsonovu verziju. Rekli bismo daje Thomson uspeo, jer je potvrdio svojim
eksperimentom da TAT moe eksplorisati i dijagnostikovati i drutvene pojave. Neuspeh u individualno-klinikoj
primeni je upravo ta indirektna potvrda da su grupni i individualni identitet u spregu i zajedno uslovljavaju
ponaanje na TAT-u.
540
Vojni psiholozi su takoe pribegli operaciji prilagoavanja TAT-likovima. To je bilo jedno od naizgled dobrih, a u
svakom sluaju tehniki izvodljivih reenja. Od toga se oekivalo da doprinese prihvatljivosti TAT-a, koja u odnosu
na standardnu seriju nije bila zadovoljavajua. Teza je bila daje TAT teorijski vrlo dobar instrument, da ima
potencijala da zahvati skrivene aspekte linosti, pod uslovom da ispitanici prihvate ispitivanje, da prihvate likove na
TAT-slikama. Tako su nastale specifine serije tematskih slika na kojima su likovi imali obeleja odreenih
profesija ili rodova vojske. Za posade podmornica izraena je serija slika na kojima su prikazani podmorniari u
nizu obinih, ali i vrlo kritinih situacija. To isto je uraeno i za padobrance. Teorijski, ova ideja moe da se realizuje u pojavi specifinih serija TAT-a prilagoenih manifestnim obelejima bilo koje profesionalne grupe. Ostaje
otvoreno pitanje stvarne vrednosti ovakvog pribliavanja TAT-a ispitaniku.
Veroff je pristupio jednoj eksperimentalnoj proveri pretpostavke da socio--ekonomska odnosno profesionalna
slinost pospeava prihvatanje TAT-a i identifikaciju. U istraivanju je uzela uea jedna grupa radnika i jedna
grupa slubenika. Analogno ovoj podeli, izvrena je modifikacija TAT-a tako to su formirane dve serije paralelne u
svemu, sem to su likovi bili sa radnikim odnosno slubenikim obelejima. Obe grupe ispitanika testirane su i sa
jednom i sa drugom vrstom TAT-a. Pretpostavljalo se da e svaka grupa da prihvati vie svoje" nego ,,tue"
profesionalne figure. Meutim, ideja o funkciji profesije nije potvrena. Znatno je vie radnika prihvatilo
slubenike likove nego radnike, dok su slubenici potvrdili pretpostavku Veroffa. Poto je socijalni status ove dve
grupe razliit, rezultati su protumaeni zadovoljstvom odnosno nezadovoljstvom sa statusom grupe kojoj se pripada.
Prema tome, udeo socijalnih faktora je uverljiv, ali je pogreno da slinost po socijalnim kategorijama odreuje
bliskost, prihvatanje, odnosno poistoveenje sa imaginarnim TAT-likovima. Reklo bi se da ima neke pravilnosti u
ponaanju crnaca u SAD, ena i radnika. Nijedna od ovih kategorija nije se poistoveivala sa imaginarnim likovima
na principu slinosti, ve na principu boljeg statusa, dakle jedne vrste kontrasta" prema realnoj drutvenoj poziciji.
To ne iskljuuje da neke grupe nee prihvatiti imaginarne likove koji su iz njihove klase ili grupe. Preduslov je da su
zadovoljni onim to jesu u drutvu, sa drutvenim statusom ija obeleja nose i ponueni TAT-likovi. U daljoj
analizi ove dileme postavlja se problem ta se projektuje u imaginarne TAT-likove? Da li je projektovani sadraj
obuhvaen kategorijom stvarno ja", idealno ja" ili nisam to ja"? Pretpostavka o slinosti kao faktoru
poistoveenja indirektno podrava tezu daje stvarno ja" sadrina projekcije. Navedeni rezultati ne potkrepljuju
takvo miljenje, ali i ne pobijaju sasvim. Tekoe, delom, potiu otud to se uzima jedan segment sloenih procesa i
tako izolovan preuveliava. Murrav i Bellak su navodili razliite forme projekcije i to se mora posmatrati povezano.
Najzad, da kaemo i to daje vrlo verovatno da grupe i pojedinci koji su nezadovoljni, bilo svojim socijalnim
statusom bilo svojim stvarnim ja", preteno se poistoveuju komplementarno, dakle po kontrastu". Stefanovieva
(1967) je uporedila grupu normalnih sa grupom neurotinih u pogledu sadrine projekcija
541
na TAT-u. Ona je ustanovila da su normalni pripisivali herojima osobine svojih realnih ja", dok su neurotian
pripisivali osobine svog idealnog ja".
Problem manipulisanja ispitanikom uz pomo podeavanja TAT-likova uz isticanje pojedinih crta sloeniji je nego
to se oekivalo. U sreditu problema ostaje doivljena slinost i predstava o ja. Zbog toga je suavanje alternativa
specijalizacijom" TAT-figura pogreno, odnosno suprotno sutini projektivnog pristupa. Podvueni, specijalizovani
stimulusi mogu da se koriste za indirektno ispitivanje, ali to nije isto to i projektivno. Projektivno ispitivanje je ire.
Ono podrazumeva indirektnost, ali i slobodu iskazivanja sadraja, mogunost da ispitanik pored sadraja koristi
svoje obrasce i stil. Uostalom, mnogi i ne mogu da se iskau ako im se ne prui naroita mogunost, naroita
sloboda koju nudi i olakava neodreenost strukture ili znaenja stimulusa.
KRITERIJUMI DOBROG TEMATSKOG STIMULUSA
Za TAT se moe rei daje tehnika koja je puno obeavala, malo toga ispunjavala, ali je karakter njenih slabosti takav
daje mnoge podsticala na ispravke i usavravanja. Gotovo da se moe tvrditi da je doprinos TAT-a razmiljanjima i

stimulaciji istraivanja ravan, ako ne i vei, od njegove praktine dijagnostike korisnosti. Pa ipak, za udo, pozicija
TAT-a je paradoksalna. Naime, mnogobrojna istraivanja i analize omoguili su stvaranje jednog bogatog fonda
znanja koji uveliko prevazilazi ono to su Morgan i Murray znali kada je tehnika oformljena. Uprkos tome jo se
uvek koristi izvorna serija TAT-slika. Dodue, ima puno modifikacija u stimulusu i u nainu obrade i procene.
Meutim, za to to je stvoreno zahvaljujui pojavi i stimulativnosti TAT-a, pre bi se moglo rei daje brojno ali po
prednosti manje nego daje ostvaren super TAT. Svaka od novih tehnika zadrala je poneto od izvornog TAT-a, ali
je istovremeno i toliko razliita da se rezultati i procene dobijeni primenom tematskih tehnika druge generacije ne
mogu direktno uporedivati. Murstein je sabrao zakljuke mnogobrojnih istraivaa i eksperata, koji se odnose na to
koje osobine treba da poseduje jedna valjana serija tematskih stimulusa. Evo tih kriterijuma:
1. Stimulus treba da ima jasnu formu ali neodreeno znaenje. Bilo je vie pokuaja da se TAT pobolja
poveavanjem neodreenosti forme. Meutim, pokazalo se da je umereno odreena, umereno specifina forma
likova i pozadine najbolja. Bitno je da prikazana slika bude otvorena prema tumaenjima raznih vrsta. Sto vie
znaenja slika moe da ima, to je njena projektivno-stimulusna valjanost vea.
2. Serija tematskih stimulusa treba da bude ureena tako da se dobije irok raspon prelaza od realistikog do
fantastike. Preporuljivo je da realistiki prizori budu na poetku, a fantastini, snoviti ili scene iz bajke na zavretku
serije.
3. Otvorenost prema velikom nizu alternativa i interpretaciji mora da bude potpuna. To znai da nagovetaj
emocionalnog tona mora da bude isto
542
toliko vieznaan kao i kategorija heroja, akcije, teme i ishoda. Naime, originalni TAT je nametao jedan sumoran
emocionalni ton.
4. Slike treba da prue usmerenje prema bazinim interpersonalnim odnosima. To znai da u seriji slika treba da
nau mesto sledei tipovi relacija:
a) usamljena osoba,
b) porodina dijada,
c) seksualni parovi,
d) hijerarhijske relacije i
e) pojedinac u grupi ili grupa.
5. Slike koje ulaze u sastav testovne serije moraju biti provereno provokativne. Meutim, provokativnost treba da
bude umerena da ne bi izazvala zatvaranje i odbacivanje. Potrebno je respektovati staje prihvatljivo a ta ne za svaku
kulturu.
6. Svaka pojedina slika treba da bude dobro prouena. Za svaki stimulus, pre praktine primene, neophodno je da
se zna koje potrebe, teme ili raspoloenja obino provocira. Isto tako, potrebno je znati kakva je relativna snaga
provokativnosti svake slike za sve kategorije. Bez prouene skale provokativnosti svake pojedine slike praktina
primena je riskantna i nepouzdana.
7. Serija stimulusa treba da bude dovoljno velika da osigura pouzdanost procene, a ipak toliko mala da ne izazove
dosadu i otpor.
8. Neophodno je formirati pored primarne i paralelnu seriju.
AGRESIVNOST NA TAT-u
Agresiji kao potrebi linosti pridaje se izvanredno veliki teorijski znaaj. Dinamika dijagnoza i interpretacija
obavezno obuhvataju i agresivnost kao kon-stituentu linosti. Agresivnost je u mnogim svojim oblicima kanjiva,
moralno neprihvatljiva i za mnoge osobe nespojiva sa autoportretom". Usled ovoga se agresivnost javlja
prikriveno, kao latentna potreba koja se teko prepoznaje. Reputacija projektivnih tehnika, pa tako i TAT-a poiva
na njihovoj navodnoj moi da identifikuju latentne potrebe. Ukoliko je ova tvrdnja tana, onda je tano i to daje
odnos izmeu TAT-agresije i manifestne agresije inverzivan. One osobe koje su agresivne ali to potiskuju i ne
prihvataju, koje su zato manifestno neagresivne, ispoljie na TAT-u kompenzatorno ovu svoju potrebu.
Dugo vremena dijagnostiari su bili uvereni da je hipoteza o TAT-agresiji kao latentnoj manifestaciji i hipoteza o
kompenzatornom odnosu manifestne i latentne (TAT) agresije skoro u potpunosti tana. Ovakva uverenja su dugo
odo-levala injenicama koje se nisu slagale, koje su ak protivureile interpretacijskim pretpostavkama. Deavalo se
da je neko manifestno agresivan ali je i na TAT-u davao agresivne prie. Takoe se deavalo da neko prihvata da je
agresivan, da manifestno nema antisocijalne ispade i da su TAT-prie agresivne. Konano, sve ove pojave
prihvatane su bez uenja, jer je svaki protokol sa TAT-priama u nekoj meri i nekim oblicima imao agresivnost
kao sadraj. Ova neraiena
543
situacija uslovila je da se kliniari priklone stavu da su svi ljudi agresivni i daje sasvim sporedno da li se agresivnost
ispoljava preteno manifestno ili preteno latentno. Navedeni stav je preutno prisutan u nalazima praktiara.
Purcel je sproveo jedno istraivanje sa namerom da proveri ispravnost pretpostavke o kompenzatomom odnosu
manifestne i TAT-agresije. Iz ove pretpostavke proistie da osoba koja je inhibirana i ne usuuje se da bude
agresivna u ivotu daje veliki broj agresivnih tema na TAT-u. Meutim, Purcel je pored mere agresivnosti uveo u
eksperiment i dve druge varijable: spoljni kontrolni sistem" i unutranji kontrolni sistem". Prvi se odnosi na
anticipaciju ili fantaziju o kanjavanju iz spoljanjih izvora, a drugi na kanjavanje iz sebe. Istraivanje je sprovedeno na dve grupe regruta od kojih su jedni ispoljavali antisocijalno ponaanje i bili zbog toga osuivani, a drugi su
bili socijalizovani. Rezultati su pokazali da su antisocijalni ispitanici dali vie agresivnih tema, a i po kvalitetu su

bili drugaiji, direktniji, suroviji. Razlike izmeu socijalizovanih i antisocijalnih, odnosno manifestno agresivnih i
manifestno neagresivnih jo su vie dole do izraaja kada je preko jedne formule naena kombinacija impulsa i
kontrole. Nabne, antisocijalni ispitanici dali su opise spoljne kontrole", represivne, kaznene reakcije, koje su
povratno opravdavale prvobitnu agresivnost. Socijalizovani, manifestno neagre-sivni ispitanici opisivali su
anticipacije reakcije unutranjeg kontrolnog sistema".
Osnovna pouka iz ovog istraivanja je da nema osnova nijedna generalizacija o odnosu manifestne i TAT-agresije.
Antisocijalni ispitanici su direktno pro-tivureili hipotezi o kompenzatomom odnosu. Socijalizovani ispitanici nisu
potvrdili svojim rezultatima hipotezu supstitucije fantazijom. Iako nije potvrena nijedna od ekspliciranih
pretpostavki, dobijene su znaajne razlike. U svakom sluaju, i ovaj rad ukazuje na rizik kojem se izlae svako ko
pokuava da interpretira linost putem TAT-a bez poznavanja osnovnih biografskih informacija, dakle lepom
metodom. Konano, pojava agresije na TAT-u ne dokazuje daje u pitanju latentna potreba, ne dokazuje daje
potiskivanje bitan i neophodan uslov projekcije TAT-tipa, i ne dokazuje da ispitanik ne prihvatu agresiju kao
konstituentu svoje linosti.
Lindzev i Tejessy sproveli su jedno istraivanje na dvadeset studenata, u kome je uporeena procena agresivnosti na
TAT-u sa nekim drugim vrstama procene iste potrebe. Osnovna pretpostavka istraivaa bila je klasina teza da je
agresija na TAT-u uslovljena potiskivanjem, neprihvatanjem agresivnosti kao konstituente autoportreta. Provera je
izvrena tako to je agresivnost na TAT-u uporeena sa procenama koje zahvataju razliite slojeve odnosno nivoe
mani-festno-latentnog kontinuuma. Procena konzilijuma vrlo iskusnih kliniara predstavljala je zahvat u najveu
dubinu, dakle u latentno", sledei nivo je predstavljala procena samo jednog procenjivaa, zatim sledi rezultat na
Rosenzweigovom PFT-u i, najzad, kao mera manifestne potrebe usvojena je samoprocena agresivnosti. Dobijeni
rezultati su pravilno poredani, kao i kriterijske mere, ali kreu se obrnutim smerom. Najvee slaganje sa TATagresijom dobijeno je u odnosu na samoopis ili prihvaeni autoportret, realno ja".
Rezultati ovog istraivanja takode odstupaju od klasinih hipoteza o genezi agresije u fantaziji kao i hipotezi o
supstituciji. Naprotiv, dobijeni rezultati idu u
544
prilog nekim drugim hipotezama i miljenjima. Izgleda daje to to su ispitanici bili normalni studenti, dobrovoljci,
imalo uticaja na ishod istraivanja. Ovde ima mesta da se pomene Allportovo shvatanje da je kod normalnih
najadekvatniji direktni pristup i da je autoportret inteligentnih, normalnih ljudi najpouzdaniji izvor za ocenu njihove
linosti. Prema tome, projektivne hipoteze nisu istog karaktera, ne mogu biti nezavisne od bitnih razlika koje postoje
meu ljudima. U svakom sluaju, vriti predvianje ponaanja polazei od TAT-pria u odnosu na manifestno
ponaanje je vrlo rizino. Minimalni uslov za takvu procenu predstavlja poznavanje samoopisa ispitanika kao i
osnovnih biografskih informacija. Sve ovo bitno menja pomalo mitsku sliku projektivnih tehnika i TAT-a meu
njima. Moda je zaista situacija zrela da odbacimo tvrdnje o tome da projektivne tehnike zaobilaze odbranu, da
prodiru u dubinu linosti i odraavaju je iznutra. Ovo je jedno tehnocentrino preterivanje. Ispravnije je govoriti o
tome da izvesni ljudi, sabijeni izmeu potrebe da se iskau i anticipiranih posledica odnosno strep-nje, koriste
zaobilazne naine. To je, meutim, ponaanje kojim sam ispitanik zaobilazi sebe, svoju kritiku svest. Naravno, sve
zavisi od toga ta on ne srne da prihvati, ta mora indirektno da iskae. Nerealno je danas tvrditi da je sadraj
fantazija odreen samo onim to ovekova svest ne moe da prihvati kao kon-stituentu autoportreta. Moda je za
sada najbolje odrei se naivnih hipoteza, strogih dijagnostikih zakljuaka i posvetiti vie vremena razgovorima sa
ispitanikom polazei od njegovih TAT-pria kao tema.
PROVERA MERNIH OSOBINA TAT-a
Projektivne tehnike su uvek oskudevale u psihometrijskim dokazima svoje vrednosti, pouzdanosti i korisnosti.
Takvo stanje je nastalo kao logina posledica polaznih pretpostavki koje su prihvatali svi koji su konstruisali
projektivne tehnike. Nemogunost da se projektivne tehnike dokau uobiajenim psihometrijskim proverama,
odnosno relativno slabi rezultati badarenja doveli su do jaza izmeu projektivista i psihometriara. Obe strane su
iskazivale slabo prikriveno potcenji-vanje suprotne strane. Projektivisti su tvrdili da postojee metode provere nisu
adekvatne, nisu po kompleksnosti zadataka koji treba da rese dorasle projektivnim tehnikama. Nije teko pogoditi
kakvu ocenu o projektivnim tehnikama imaju potovaoci vrstih" psihometrijskih dokaza. Poslednjih decenija, sa
laganom transformacijom strogo klinikih projektivnih tehnika u istraivake instrumente, antagonizam je znatno
popustio. Usled toga vie njje nikakav izuzetak da u priruniku za odreenu projektivnu tehniku nalazimo i podatke
o valjanosti, pouzdanosti i korisnosti. Uopteno, za ove podatke se moe rei da su obino nie vrednosti od
podataka za testove sposobnosti ili upitnike i inventare. Osim toga, ovi su rezultati i znatno nestabilniji, to
verovatno nastaje zbog velikog udela ispitivaa i drugih, kontrolom teko obuhvatljivih, izvora. TAT je samo
poseban sluaj u grupi projektivnih tehnika. To znai da se i TAT ponaa kao ostali projektivni instrumenti.
Relativno najvie podataka je prikupljeno o pouzdanosti i valjanosti TAT-a. Kako su ovi podaci dosta zavisni od
izabranog postupka provere, vano je upo35 Psihodijagnostika
545
znati koji se postupci upotrebljavaju. Pouzdanost TAT-a najee je proveravana: stepenom slaganja vie
procenjivaa, korelacijom izmeu testa i retesta, ali je isto tako korien i postupak pola i pola".
Slaganje izmeu procenjivaa je najee primenjivani nain provere pouzdanosti TAT-a. U razliitim
istraivanjima dobijeni su neujednaeni rezultati. Koeficijenti korelacije ili kontingencije rasuti su u rasponu od .30
pa do .90, to pokazuje znatnu nestabilnost. S druge strane, ima izvetaja u kojima se navodi da je potpuno

slaganje" zabeleeno u 50% ili ak 75% sluajeva.

Slaganje meu procenjivaima odosno konsenzus je postupak koji je ve sam po sebi optereen mnotvom
nekontrolisanih faktora promene. Naravno, moe se uticati na ujednaavanje kriterijuma i sudova koje donosi grupa
eksperata. Due zajedniko iskustvo u radu, nastojanje da se postigne usaglaenost ocena, raiavanje teorijskih
postulata i uvoenje skala procene moe da dovede do smanjenja neslaganja. Postavlja se, meutim, pitanje: da li
ima opravdanja da pouzdanost TAT-a testira unificirana grupa procenjivaa kada u praksi takve jednoobraznosti
nema? TAT je tehnika koja moe da se pouzdano procenjuje, ali uz izuzetne napore i uslove, dok se u praksi, koja je
zasnovana na radu individualnog kliniara, takva pouzdanost ne moe oekivati.
Slaganje izmeu testa i retesta takoe se uzima kao mera pouzdanosti TAT-a. Tomkins (1947) je obavio jedno
istraivanje u kome je primenio TAT na 45 devo-jaka. On je zatim podelio ispitanice u tri grupe po 15 i zatim ih
retestirao u razliitim intervalima. Dobijeni su sledei rezultati:
a) retest sa intervalom od 2 meseca .80
b) retest sa intervalom od 6 meseci
.60
c) retest sa intervalom od 10 meseci
.50
Opadanje stepena slaganja izmeu testa i retesta proporcionalno vremenskom intervalu je opta pojava. U tom
pogledu, oigledno, TAT nije izuzetak. U odnosu na testove sposobnosti koeficijenti su neto nii, ali se to ne istie
previe kod Tomkinsa. Postoji, meutim, problem opravdanosti primene tehnike test--retest" kao kriterijske mere
pouzdanosti projektivnog instrumenta uopte, a TAT-a posebno. Naime, u TAT-materijalu javljaju se relativno
trajne komponente, kao to su kognitivni i verbalni stil, i vrlo promenljive, kao to su korelati raspoloenja i
aktuelnih tenzija. Na ta se onda odnosi procena o vremenskoj stabilnosti, koja ini sutinu primenjene mere?
Uoptena ocena o pouzdanosti TAT-a moe imati samo formalnu vrednost. Najzad, ako ne znamo koliko je linost
ispitanika bila stvarno relativno stabilna u odreenom vremenskom intervalu, to ne srne da ostane samo
nepotvrena pretpostavka, onda su takvi rezultati neupotrebljivi. Poznato je da adolescenti, neurotian ili normalni u
posebnim uslovima i za kratko vreme prolaze kroz znaajne transformacije, pogotovu u onim slojevima linosti koje
zahvata TAT.
Podudarnost izme&u jedne i druge polovine testa takoe je koriena kao mera pouzdanosti TAT-a. Sanford (1943)
je tehnikom pola i pola" proverio TAT i dobio rezultate koji su dosta homogeni i niski, a kreu se u rasponu od .46
do .48. TAT-prie su analizirane klasinim PP sistemom, odnosno ocenom varijabli
546
potrebe i pritisaka. Jedan sluaj koji je u intervalu od deset meseci testiran odnosno retestiran vie puta posluio je
takoe proveri pouzdanosti. Dva procenjivaa, nezavisno jedan od drugog, procenila su sve protokole sistema PP,
ali je svaki pro-cenjivao samo jednu polovinu pria. Koeficijent korelacije je iznosio .90.
Tehnika pola i pola" takoe nije pogodna za odreivanje pouzdanosti pro-jektivnih tehnika. Osnovna je
pretpostavka ove tehnike da zadaci reprezentuju istu stvar i u istoj meri, kao i to da je njihov raspored sluajan.
Nasuprot ovome, osnovna je pretpostavka projektivnih tehnika da zadaci mere razliite stvari i u razliitoj meri, kao
i to daje raspored zadataka voen odreenim planom. Uzimajui parne i neparne zadatke tobo kao simetrine",
ve se ini greka u odnosu na koncept projektivnih tehnika. Rezultati koji se dobijaju tehnikom ,,pola i pola"
svakako da svedoe o neemu, ali se ne moe prihvatiti daje to neto" ba pouzdanost.
Valjanost TAT-a ispitivana je istim postupcima koji su korieni i pri vali-daciji ostalih projektivnih tehnika ili
baterije u celini: eksperimentom, nalaenjem odgovarajuih parova i Q sortiranjem.
Eksperimentalna provera valjanosti je jedna od prvih kojom se sluio Murrav. Nekoliko devojica koje su bile kod
njega u gostima Murrav je ispitao sa TAT-om. Iste veeri on je ovim devojicama priao strane prie. Sledeeg
dana ispitivanje sa TAT-om je ponovljeno. Pokazalo se da su prie preplavljene strahom. Na znatno egzaktniji nain
primenjen je eksperimenat u istraivanju uticaja pojedinih potreba na sadraj fantazije odnosno na TAT. U ovim
eksperimentima kontrolisan je uticaj gladi (Sanford, Atkins i McCleland), uticaj stimulisane seksualne potrebe
(Clark) i uticaj frustracije (Bellak). Eksperiment se moe prihvatiti kao adekvatan nain provere valjanosti
projektivnih tehnika. Meutim, eksperimentalna istraivanja i validiranja TAT-a koja su do danas sprovedena nisu
prihvatljiva zato to je plan previe mehanian i uproen. Linost je predstavljena kao reaktivni sistem. ak i oni
eksperimentalisti koji su psihoanalitiki orijenti-sani, kao to je Bellak, nisu uzimali u obzir znaaj linog stava ili
koncepta o ja, ve su stimulus dovodili u neposrednu vezu sa odgovorom.
Tehnika otkrivanja istog porekla ili parovanja (matching) spada meu klasine i oprobane postupke validiranja u
klinikoj psihologiji. Harrison je TAT-pro-tokole grupe psihijatrijskih bolesnika pomeao sa istorijama bolesti.
Zatim je pristupio parovanju, da spoji TAT-protokol sa istorijom istog bolesnika, iako TAT nije imao oznake po
kojima bi otkrio isto poreklo. U 80% sluajeva uspeo je da pronae prave parove. I drugi eksperti su koristili ovu
tehniku i postizali su pogot-ke u preko 50% parova dokumenata. Tehnika otkrivanja istog porekla previe zavisi od
procenjivaa, ostavlja van domaaja uvid i kontrolu kriterijuma i osobina koje je procenjiva koristio i ne
unapreuje znanje. Ona se moe prihvatiti u preliminarnim istraivanjima u kojima je i zadatak globalan, treba
odrediti da li tu ima neto". Za dalje, odreenije dokazivanje valjanosti tehnika parovanja vie ne moe da poslui.
Naime, ekspliciranje kriterijuma i varijabli po kojima je podudarnost porekla odreena predstavlja uvod u drugu,
precizniju vrstu validacije.
Tehnika Q sortiranja dostaje korienau validiranju projektivnih tehnika, TAT-a pa i celokupne klinike baterije.
Velika je prednost korienja Q sortiranja
547

ta to je najblia praktinoj nameni TAT-a. Naime, operacija validiranja sastoji se u uporeivanju opisa linosti
ispitanika zasnovanog na analizi TAT-a sa opisom iste linosti od strane kriterijskog procenjivaca, najee
psihoterapeuta. Prema tome, ne uporeujemo protokole, sirove podatke izmeu sebe, ve interpretacije koje su
stvorene obradom. Pored toga, mogue je praviti poreenje interpretacije TAT-a sa razliitim stepenima i vrstama
kriterijske procene linosti. Na primer, umesto samo jednog kriterijskog opisa moemo uvesti opis koji je
psihoterapeut dao posle 20, 50 ili 100 seansi sa sluajem. Na ovaj nain utvrujemo prediktivnu vrednost
interpretacije TAT-a kao i dubinu zahvata koja je zamagljena u kratkoj psihoterapiji. Na isti nain moemo poveati
i vrstinu" kriterijuma. Umesto da interpretaciju TAT-a uporedimo sa ocenom samo jednog terapeuta, moemo je
uporediti sa konzilijarnom ocenom najboljih strunjaka. Mogunosti variranja jedne i druge strane daleko su bolje
kod Q sortiranja nego drugih tehnika. Najzad, prednost validiranja sa Q tehnikom je i to to su varijable koje se
koriste u ocenji-vanju linosti eksplicirane i to se moe ustanoviti koje osobine doprinose uspehu a koje ne.
548
XXIII. PSIHOLOKA PROCENA: NALAZ I MILJENJE
Tipian kliniki psihodijagnostiki pristup podrazumeva ekstenzivno i intenzivno ispitivanje odreenog pojedinca.
Dok kod grupnog ispitivanja na velikom broju ispitanika primenjujemo mali broj testova, dotle u klinikom
ispitivanju na jednom sluaju primenjujemo veliki broj razliitih dijagnostikih metoda. U prvom sluaju vrimo
ispitivanje, a u drugom eksploraciju.
Izmeu tipinog grupnog ispitivanja i klinikog ispitivanja postoje mnoge slinosti i razlike. Da bismo odredili
sutinu klinikog pristupa, podvui emo razlike. Kliniki metod odlikuje:
1. pojedinac kao predmet posmatranja,
2. eksplorativni karakter nacrta prouavanja,
3. ekstenzivno prikupljanje heterogenih podataka (po ugledu na istoriju sluaja),
4. aktivan uticaj kliniara u svim fazama rada kako na prikupljanje informacija tako i na obradu i zakljuivanje i
5. kliniki nain klasifikacije, evaluacije i interpretacije.
Meu mnogobrojnim problemima koji se javljaju u vezi sa klinikom metodom ovde emo izdvojiti sledei: kako se
vri integracija (kako treba da se vri) sakupljenih heterogenih podataka?
ADMINISTRATIVNI ASPEKT PSIHOLOKE DIJAGNOZE
Psiholoka dijagnoza ima mnoge aspekte. Pored naunog i pravnog ona ima i administrativni vid. Naime, svoje
zakljuke o sluaju psiholog najee iznosi u pismenoj formi. Ovaj izvetaj predstavlja (ili treba da predstavlja)
nalaz, odnosno prikaz najvanijih dijagnostikih indikatora i miljenje, odnosno procenu, interpretaciju i eventualnu
preporuku.
Neopravdano je da se izvetaj svede samo na nalaz ili samo na miljenje koje ne bi bilo na odgovarajui nain
dokumentovano. Psiholoki izvetaj predstavlja produkt rada psihologa i prua dokumentovanu sliku njegove
psihodijagnostike vetine. I forma i sadrina izvetaja u stvarnosti varira od psihologa do psihologa, od ustanove do
ustanove, a ne retko i od sluaja do sluaja.
U nekim sluajevima izvetaj psihologa daje se u dve forme: pismenoj i usmenoj. Mada je davanje usmenog
izvetaja manji problem od pismenog, ipak ih moramo zajedniki tretirati. Pismeni izvetaji, po pravilu, sadre
obaveznije cen-zurisanje, uzdrljivije i ogranienije zakljuke nego usmeni izvetaji. Usmeni izvetaji, meutim,
teko se mogu proveravati i oni vie doprinose uspehu ili neuspehu konkretnog kliniara nego disciplini u celini. U
nekim sluajevima trae
549
se obe forme izvetaja, npr. na sudu ili kod timske obrade sluaja. Usmeni izvetaj je esto liniji stav psihologa
nego njegov pismeni izvetaj.
FORME PSIHOLOKOG IZVETAJA
Psiholoki nalaz i miljenje razliito je po formi i zavisi od niza faktora. Najei uzroci varijacije psiholokog
izvetaja mogu biti sledei:
Uzrast ispitanika. Naime, psiholoki izvetaj nije i ne treba da bude isti za ispitanike svih uzrasta.
Primenjene metode. Zavisno od vrste i broja metoda varira i obim i sadraj psiholokog izvetaja. Objektivne
metode iziskuju manje, a projektivne metode iziskuju vie teksta u izvetaju.
Kome je izvetaj namenjenl Psiholoki izvetaj ne treba da bude isto nauan", ve treba da bude funkcionalan u
odnosu na ustanovu ili profesiju kojima je namenjen. Kliniki psiholozi alju svoje izvetaje, osim lekaru
neuropsihijatru, i drugim strunjacima: sudijama, defektolozima, socijalnim radnicima ili nastavnicima. Nije mudro
ako se oekuje da e svi ti ljudi razumeti psiholoki izvetaj (terminologiju, klasifikaciju i pojmove) tano onako
kako je to psiholog zamislio (ili de fakto napisao, to ve moe da bude jedno odstupanje).
Zadatak koji se pred psihologa postavlja. Izvetaj mora biti funkcionalan u odnosu na zadatak koji se u konkretnom
ispitivanju postavlja. Budui da zadaci mogu biti veoma razliiti, prirodno je to su izvetaji prilagoeni tim
razlikama. Ovo je utoliko razumljivije to je zadatak psiholokog ispitivanja najee vezan i za sve do sada
nabrojane faktore: uzrast ispitanika, primenjenu metodu i ustanovu ili pojedinca kome se nalaz upuuje. Konkretno,
zadaci mogu da budu:
- odreivanje intelektualne sposobnosti, procena intelektualnog oteenja,
- dijagnostika klasifikacija ili diferencijalna dijagnoza,
- procena zrelosti linosti,
- procena deteriorizacije linosti,

- procena napretka ili nazadovanja izmeu dva ili vie uzastopnih ispitivanja itd.
OSNOVNE KOMPONENTE PSIHOLOKOG IZVETAJA
Ve smo napomenuli da funkcionalnost izvetaja zahteva da se on sastavlja na vie naina zavisno od nabrojanih
inilaca. Meutim, izvesni zahtevi su zajedniki za sve izvetaje. Ovi zahtevi su sledei:
1. Osnovni podaci o ispitaniku (ime i prezime, starost, zanimanje, kolska sprema, brano stanje i domicil).
2. Staje razlog upuivanju na psiholoko ispitivanje (npr. dolazi zbog ,,ne-uspeha u koli", procene duevne
razvijenosti na zahtev suda", izmene u ponaanju koje je naglo nastupilo" ili pomoi u diferencijalnoj dijagnozi"
itd.).
3. Opta impresija o ispitaniku (kako deluje na oveka sa ulice", zdravo-razumski gledano), njegov odnos prema
ispitivau i situaciji da treba da
550
bude ispitan i najzad promene u stavovima do kojih dolazi tokom ispitivanja (npr. ,,u poetku je nepoverljiv, hladan,
zatvoren, ali se pri kraju ispitivanja otvorio pa i vezao za ispitivaa").
4. Ponaanje u test-situaciji. Tu spada stav i motivacija prema psiholokom ispitivanju u celini, prema pojedinim
metodama (ako se ponaanje diferencira, npr. na testovima inteligencije je eljan uspeha, pokazuje i ambiciju brzine
i ambiciju kvaliteta, ali na projektivnim testovima postaje nesiguran i izjavljuje da ne voli takve stvari), ili ak
pojedinim zadacima (npr. na TAT slici 13 MF ispitanica je briznula u pla).
Do sada navedene rubrike imaju funkciju da kontekstualno odrede znaenje, smisao psiholokih podataka dobijenih
samim testiranjem. Kao to osnovni podaci definiu najiri socijalni okvir linosti koju ispitujemo (npr. N. N. 16
godina, uenik gimnazije iz Beograda; M. M. 45 godina, inenjer, neoenjen, iz Ljubljane ili L. L. 13 godina, bez
zanimanja, nepismena, iz sela S. kod Viegrada), tako ponaanje u test-situaciji omoguava evaluaciju test-podataka
s obzirom na vero-dostojnost.
5. Koje su tehnike primenjene. Tehnike moemo jednostavno nabrojati ili ih moemo navoditi prema nekom
sistemu klasifikacije podataka pri-menjenom u nalazu. Umesto da se tehnike jednostavno nabroje, moemo da pored
rubrike inteligencija i nain miljenja" navedemo tehnike po kojima je ova rubrika analizirana i interpretirana (npr.
VB skala Fl, RPM i Bender-motor-getalt-test). Navoenje tehnika koje su koriene ima pored isto informativnog
i karakter argumenata za valjanost informacija kojima smo se sluili.
6. Procena intelektualnih sposobnosti i procena miljenja. Gotovo da i nema psiholokog izvetaja u kome se, kao
primarni ili sekundarni zadatak, ne postavlja i procena inteligencije. U klinike svrhe nije dovoljno zadrati se samo
na proceni opte sposobnosti. Razlog je taj to u veini sluajeva, u ovoj ili onoj meri, postoji ometanje ili oteenje
inteligencije. Kada je ometanje privremeno ili manjeg intenziteta, govorimo o efikasnosti" (sniena je
efikasnost"), a kada je trajno ili veoma intenzivno, govorimo o oteenju miljenja".
Analizu testovnih podataka i test-ponaanja moemo da vrimo u vie rubrika:
- procena nivoa opte sposobnosti (OIS),
- kvalitativna analiza verbalizacije i naina reenja problema sa gledita nozolokih (diferencijalno-dijagnostikih
specifinosti i personolokih,
- profil-analiza i skater-analiza Wechslerovih skala (VB fl ili VISC),
- uporedna analiza svih testova kojima su zahvaene inteligencija i kognitivni procesi.
7. Procena linosti je, u ovoj ili onoj meri, sastavni deo svakog psiholokog izvetaja. Sadraj ove rubrike je u
principu funkcionalan u odnosu na cilj
551
psiholokog ispitivanja. Ova rubrika, kada je nalaz namenjen psihijatrima, psihoterapeutima ili sudovima,
predstavlja najsloeniji deo dijagnostikog zadatka psihologa. U najgrubljim crtama njime obuhvatamo:
- crte linosti koje su procenjene kao spacifine za ispitanika ili su kod njega veoma istaknute (struktura linosti),
- tendencije, konflikte, mehanizme odbrane, fiksacije i afekte (dinamika linosti),
- stav prema sebi, prema realnosti i svesnu motivaciju, obrasce interperso-nalnih odnosa, vezivanja i konflikte u
konkretnim socijalnim relacijama,
- etioloke hipoteze, bilo sa psihodinamikog stanovita ili prema teoriji uenja,
- hipotetinu klasifikaciju linosti, prema ispitivanjem utvrenim obe-lejima, u nozoloke kategorije
(dijagnostika klasifikacija).
8. Predloi i preporuke koje se daju na osnovu izvrenog ispitivanja, a u odnosu na odreeni poznati kriterijum.
Najei sluajevi u kojima se trai predlog psihologa jesu u vezi sa podobnou ispitanika za psihoterapiju,
odreeni rehabilitacioni program ili podobnost za vrenje roditeljskih dunosti. Za razliku od prethodnih rubrika,
ova apeluje na predikciju, odnosno ponaanje ispitanika u nekoj buduoj situaciji.
9. Zakljuak je neobavezni deo psiholokog izvetaja. U principu se ovde saeto ponavlja ono to je
argumentovano i opirnije ve navedeno u izvetaju. Kod psihijatrijskih sluajeva u zakljuku se daje dijagnostika
hipoteza". Ona obuhvata, u najkraoj formi, odgovor na postavljeni zadatak (npr. osoba visoke inteligencije; veoma
naglaena opsesivno--kompulzivna neuroza).
NAMENA PSIHOLOKOG NALAZA
Svrha psiholokog izvetaja je da omogui neku znaajnu odluku ili akciju koja se direktno tie ispitanika. To znai
da izvetaj postavlja psihologa u odnos dvostruke odgovornosti: prema ispitaniku i prema strunjaku ili ustanovi
koja donosi ili sprovodi odluku (terapijsku, rehabilitacionu, administrativnu ili sudsku). Psiholoki izvetaj je forma
kojom psiholog posreduje izmeu sluaja i izvrioca, kao i izmeu naunih principa i empirijskih zadataka klinike

psihologije kao pri-menjene discipline.

S obzirom na injenicu da praksa klinikih psihologa esto ide ispred (zlobno bi se moglo primetiti da ponekad ide i
iza ili mimo) fundamentalnih istraivanja i saznanja, gotovo je neizbeno da se mnogi problemi reavaju
zahvaljujui vie umenosti i taktu praktiara nego nauci.
Zadatak koji se pred psihologa postavlja nije uvek eksplicitan. To je naroito sluaj u psihijatrijskim ustanovama,
gde je usvojena neka forma interprofesionalne saradnje. Motivi upuivanja sluaja psihologu mogu biti razliiti.
Ponekad je to tekoa psihijatra da se odlui izmeu dve podjednako prihvatljive dijagnoze, potreba da nae spoljnu
potvrdu za neku svoju ideju u vezi sa dijagnozom pacijenta, potpuna nejasnoa sluaja, usled ega psihijatar trai
neto od ega e da
552
poe ili je to spor izmeu vie dijagnostiara. Ovi motivi se naravno ne ekspliciraju u pismenoj formi.
U eksplicitne izvetajne zahteve sastavljanja izvetaja ubrajamo:
a) Deskripciju. One aspekte linosti koje ispitujemo odreenim psihodijag-nostikim postupcima moramo na
funkcionalan nain prikazati u izvetaju. Budui daje psiholoki izvetaj razliit od naunog elaborata, u njega ne
unosimo potpuni opis. Prikaz koji dajemo u izvetaju temelji se na znatno opirnijem protokolu ispitivanja. U
izvetaj unosimo selekcionirane, dijagnostiki ilustrativne i znaajne segmente ponaanja. Prilikom odabiranja
nastojimo da jasno, kratko i funkcionalno prikaemo bitne aspekte linosti ispitanika.
b) Argumentaciju, praene, interpretacije i sudove. U naelu svi podaci dobijeni psiholokim ispitivanjem, bilo da
su kvantitativni ili kvalitativni, unose se u nalaz sa evaluacijom. Neograeni podaci ne treba da se unose u
psiholoki izvetaj. Podaci moraju biti osmiljeni i propraeni odgovarajuim komentarom, tako da ih moe
razumeti onaj kome je izvetaj namenjen.
U naelu sve podatke dobijene ispitivanjem jednog ispitanika moramo proceniti, klasifikovati i evaluirati. Po
mogunosti sve parcijalne zakljuke treba dovesti u meusobnu vezu, odnosno treba ih generalno interpretirati.
Interpretacija i argumenti (rezultati, procene, sudovi) treba da budu povezani i usklaeni. Podatke treba
interpretirati, a interpretacije argumentovati.
c) Razumljivost. U praksi se deava da psiholog u nalazu opie sluaj koji i sam ne razume. Takav nalaz je obino i
za druge nerazumljiv, sem ukoliko ga neko drugi ne interpretira odnosno objasni. Zadatak, meutim, nije da
navodimo druge da razglabaju o znaenju upotrebljenih termina, konstrukcija i naeg shvatanja sluaja. U
razumevanju sluaja psiholog mora da bude ispred onoga kome je nalaz namenjen. To je preduslov da bi mogao da
pomogne drugom da sluaj razume, shvati. Ukratko, sluaj mora biti shvaen od strane psihologa, a nalaz mora biti
shvatljiv.
d) Opredeljenost. Ve je reeno da psiholoki izvetaj, u krajnjoj liniji, treba da omogui donoenje neke odluke.
Svi prethodno nabrojani zahtevi nemaju praktini znaaj ukoliko ne doprinesu ovom zahtevu. Psiholoko ispitivanje
se zato i preduzima da bi se znalo da li je ispitanik neurotian ili normalan, intelektualno oteen ili ne, ima li
izgleda da se popravi pri-menom izvesnih sudskih sankcija ili ne, da li je sposoban da sazri pri-menom odreene
vrste psihoterapije ili nije.
Mada je oigledno daje opredeljenost psihologa u odnosu na postavljeni dijagnostiki problem najvanija taka
psiholokog izvetaja*, bar za one koji se konsultuju sa psiholozima, u izvesnim sluajevima ovaj zah* Veini klinikih psihologa je poznata praksa psihijatra ili sudija da izvetaj itaju od kraja. Ovi strunjaci, kada
dobiju izvetaj, prvo itaju zakljuak. Oni, naime, trae reenje za problem koji njih pritiska, odnosno pomo u
odluci. Psiholozi smatraju da se ovim potcenjuje njihov rad tj. trud uloen u opis, procenjivanje, analizu i
interpretaciju dinamike linosti ispitanika.
553
tev se ne moe zadovoljiti. Nedostatak iskustva u odnosu na kriterijsko ponaanje, nepodeenost psiholokih metoda
ili neodreenost indikatora mogu onemoguiti opredeljivanje. Treba istai da nauni i profesionalni moral daju
psihologu pravo da se uzdri od suda kada mu za to nedostaju presudni elementi (podaci ili potrebno znanje).
Kada bismo pokuali da saeto odredimo nune predradnje i preduslove psiholokog izvetaja, rekli bismo:
Nema dobrih izvetaja bez dobrih informacija.
Nema dobrih izvetaja bez dobrog procenjivanja informacija.
Nema dobrih nalaza bez dobre interpretacije svih informacija i procena.
Nema dobre interpretacije bez dobre teorije.
U stvari, put od informacionog procesa do donoenja zakljuka sadri mnogo meulanova i mnogo operacija. Zbog
toga je mogunost pogreaka veoma velika. Imajui u vidu tu mogunost, u poslednje vreme se u dijagnostikom
procesu primenjuju modeli statistikih teorija (teorija informacije, teorija odluivanja, teorija sekvencijalne analize).
OPTI PROBLEM INTEGRACIJE PODATAKA
U savremenoj psihodijagnostikoj praksi odomaila se ekstenzivna eksplo-racija sa multimetodskim skupinama.
Veina kliniaraprimenjuje u proeku 5-10 psiho dijagnostikih metoda po ispitaniku. Posmatrajui najee
skupine takvih metoda koje su u literaturi (SAD, VB, Francuska i zemalja koje su pod njihovim uticajem u naunom
pogledu) navode, moemo konstatovati da su one sastavljene uglavnom od istih testova: VB skale, Rorschachove
metode, TAT-a JAM-a, MMPI-ja i drugih.
Primena skupina, eksplicitno ili implicitno, pretpostavlja da postoji neki princip, neka strategija" na kojoj se /asniva
izbor (selekcija), redosled primene, komplementarnost i na kraju mogunost sinteze dobijenih heterogenih podataka.
Po svemu sudei savremena klinika psihodijagnostika usvojila je kao svoje strateko naelo istoriju sluaja. Traei

sigurnost koju nisu nali ni u jednom savremenom testu linosti, kliniari su pribegli traenju sigurnosti u velikom
broju metoda. Zbog niske validnosti i nepouzdanosti veine pojedinanih metoda javlja se potreba uvoenja
kontrolnog para", dupliranja opita kojim se ispituje ista osobina. Ovaj postupak je veoma diskutabilan. Kliniar je
na kraju takvog ispitivanja suoen sa mnotvom raznorodnih podataka o pojedinanom ispitaniku. Ovu situaciju
neki nazivaju inflacijom podataka". Dok sjedne strane poveavaju svoje poverenje i pouzdanost u dijagnostiki
sud, dotle poveanje kvantiteta informacija komplikuje problem zakljuivanja.
Izbor metoda za skupinu je ili proizvoljno ili isto empirijski odreen. Sem kriterija prihvaenosti u praksi, teko je
nai uverljivije objanjenje, a pogotovu dokaz, za uvoenje odreenih metoda u konkretnu skupinu. Veina
kliniara-po-etnika prihvata skupine koje ve koriste starije kolege. U statistikom i psihome-trijskom pogledu
ovakve skupine su jo manje proverene nego parametri ukljuenih pojedinanih metoda. Njih moramo razlikovati od
baterija testova, koje su
554
zajedniki badarene, primerene i metrijski meusobno uporedijive (npr. VB skala, odnosno suptestovi ove skale).
Meusobni odnos metoda u skupini nije nita bolji ni u teorijskom pogledu. Teorijsko jedinstvo postojeih
multimetodskih skupina ili uopte ne postoji ili je vrlo labavo. Teko je nai teorijsko obrazloenje zato su u
skupinu ukljuene metode A, B i C, a ne E, F ili G. Implikacije ovakvog metodolokog empirizma su dalekosene.
Na prvom mestu to oteava integraciju i interpretaciju, to je primarni zadatak dijagnostike. Za sada su poznata dva
pokuaja da se nade teorijsko jedinstvo multimetodskih skupina.
STATISTIKI POSTUPCI INTEGRACIJE
Za razliku od klinikog naina integracije, koji je u osnovi nedovoljno prouen, nedovoljno opisan i nedovoljno
proveren, statistika integracija je jedin-stvenija, pristupanija prouavanju. Ima nekoliko statistikih metoda
sumarnog (integrativnog) prikazivanja podataka.
1. Sumiranje ponderiranih podataka predstavlja najpoznatiji nain statistike integracije. Podaci koji su prethodno
provereni ponderiraju se prema odreenoj skali, a zatim se sumiraju ili ubacuju u odreenu empirijsku formulu.
Dobijeni rezultat je indikator kritikog obeleja.
2. Psihografska (profil) metoda. Primenjuje se u sluaju multidimenzio-nalnih kriterijskih obeleja. Vrednosti
pojedinih dimenzija, mogu se meusobno uporeivati svoenjem na standardne jedinice, to je svakako znaajna
olakica za pouzdanu interpretaciju.
Nesumnjivo je da statistike metode integracije izgledaju suvie uproene i mehanike u odnosu na pojave koje
pokuavamo pomou njih da procenimo. To je principijelno pitanje koje se direktno nadovezuje na fundamentalni
metodoloki problem itave psihologije. Naime, u pitanju je mogunost primene matematike u psihologiji. Bez
obzira na napredak koji je u psiholokoj metodologiji uinjen za poslednjih pedeset godina, koji je, u stvari, prisno
vezan za matematizaciju" psihologije, jo uvek ima otpora koji se naroito otro javljaju upravo u klinikoj psihologiji.
Protivnici statistikih metoda, polazei od postojeih a koje nisu bez slabosti, istiu da se njima pojave nerealno
opisuju, osiromauju ili pretvaraju u besmislene apstrakcije. Oni odbacujui postojee statistike metode odbacuju a
priori i princip matematizacije. Oni istiu da statistiki metod ne moe realno da zahvati pojave koje kliniari
ispituju, za razliku od klinike metode koja to navodno moe.
Odgovor statistiki orijentisanih psihologa je da statistike ili matematike metode, formule i pojmovi moraju da se
tretiraju kao i ostale teorijske konstrukcije. Mi nemamo a priori kriterij za razlikovanje ta je vie a ta manje realno,
naroito u psihologiji. Kao nauka, i psihologija se slui pojmovima, dakle apstrakcijama. Pojmovi, bilo da su
matematiki ili ne, potvruju se ili se odbacuju na osnovu kriterija koji su zajedniki i ostalim naukama. Naime,
pojam ili hipoteza data u verbalnim ili matematikim simbolima i relacijama nauna je ako omoguava:
555
1. manipulaciju odreenim pojavama,
2. kontrolu odreenih pojava ili varijabli i
3. predikciju.
Nebitno je ta neko smatra dobrim ili loim mimo ovih kriterija naunosti. Usvajanjem ovih kriterija oslobaamo se
potrebe verovanja, bilo u prihvaene teorije, prihvaenu praksu ili u prihvaene autoritete. Drugim recima, statistiki
pristup se nadovezuje na objektivizam i pozitivizam u nauci.
Primena statistikih metoda koje smo ovde nabrojali mogua je samo pod uslovom:
a) ako je izvreno prethodno istraivanje tokom kojeg je obavljena ajtem--analiza i postavljena statistika formula,
b) ako je jasno definisan kriterij po mogunosti jednostavan,
c) ako izabrani indikatori imaju zadovoljavajuu pouzdanost i
d) ako je populacija stabilna.
IZBOR NIVOA INTERPRETACIJE
Kada pristupamo pisanju nalaza, neizbeno se suoavamo sa poduim nizom alternativa. Ve na samom poetku
prilgoavamo se struci poruioca, njegovoj naunoj i strunoj orijentaciji i kompetenciji, zadatku kdji je postavljen i
alternativama reenja koja su za dati sluaj aktuelna i mogua. Svi formalni aspekti nalaza i miljenja treba da su
funkcionalno podreeni osnovnim opredeljenjima koja smo u navedenim problemima zauzeli.
Ve smo ranije napisali da je psiholog u ulozi dijagnostiara posrednik izmeu dve osobe, terapeuta i pacijenta. Da
bi ovu funkciju releja" mogao da ispuni, psiholog mora poznavati obe strane. Bez toga je teko zamisliti da e biti u
stanju da prebrodi protivurenost svog poloaja oveka izmeu". On je dospeo u taj poloaj da bi omoguio da

osoba A (terapeut) bolje, selektivnije, ciljano" vidi osobu B (pacijenta), a eventualno i da ga bolje razume. U
svakom sluaju da svr-sishodnije ispuni svoje obaveze u odnosu na njega (objektivni aspekt!). Da bi psiholog
mogao da ispuni taj zadatak, on mora da unese statistiko-normativne procene (objektivnost), a uporedo sa tim i da
sam shvati ispitanika. Psiholog koji nije shvatio sluaj ne moe da olaka razumevanje sluaja ni drugome. To znai
da psiholog-dijagnostiar, kao relej, moe da olaka shvatanje, da priblii A i B, ali isto tako on moe da otea i
zasmeta. Ova funkcija releja odnosno pomagaa komunikacije" nije za sada dovoljno objanjena.
U ispunjavanju zadatka osvetljivaa sluaja" psiholog se koristi tehnikama, radi prikupljanja i odmeravanja
relevantnih informacija, i teorijom, radi interpretacije tih podataka. Interpretacijom podataka psiholog pronalazi
znaenje. U zavisnosti od toga kako je odabrao i podesio prevoenje" testovnih podataka u vantestovne, odnosno
kako je pronalazio vezu podataka i znaenja, zavisie uspenost njegove funkcije releja. Interpretacija moe da
ostane prizemna, tesno vezana za samo testovno ponaanje. Blago odstupanje od tog nivoa predstavlja normativno
ocenjivanje testovnih pokazatelja, ili prevoenje kao ,,po sanovniku".
556
Suprotnu krajnost predstavlja pesnika interpretacija", koja je sasvim neobavezna, slobodna i nedopustiva. Mada je
problem interpretacije tesno vezan za pitanje opte teorije ponaanja, opredeljenja za odreenu teoriju linosti ili
eklektiki i ad hoc izbor, ipak tu postoji i izvesna sloboda. Pod ovim podra-zumevamo mogunost fakultativnog
izbora dubine ili nivoa interpretacije. Dubina ili sloj je element koji moe da varira relativno nezavisno od teorije.
Uzmimo ovakav primer. Po zavrenom testiranju i obradi protokola psiholog pristupa analizi i interpretaciji
podataka. On izdvaja izvesne podatke kao znaajne i nametljive i konstatuje da oni otkrivaju opsesivne i
neurastenine tendencije". Posle ove klasifikacije, i poto suprotne tendencije" nije naao, on zakljuuje da je
ispitanik opsesivna i neurotina linost". ta pokazuje ovaj primer? Pre svega, lako je mogue da je psiholog bio u
pravu u tom smislu to i psihijatri dolaze do istog dijagnostikog suda o pacijentu. On je, prema tome, u svojstvu
objektivnog" i instrumentima voenog sudije pruio snanu podrku subjektivnosti suenja psihijatara. On je bio
koristan, on je pomogao da se psihijatri osete sigurniji. Meutim, s druge strane gledano on je izveo samo jedan
logiki hokus--pokus. On je testovne pokazatelje odmah preveo u kraepelinovske kategorije. Da to ne bi bilo suvie
providno i direktno, on je prvo izveo mali prevod", pa je upotrebio manje obavezni termin tendencije". Meutim,
u nastavku on je tendencije" ve tretirao kao vaan nalaz i iz njih je izveo i konani dijagnostiki sud. Tezu daje
zakljuak taan on dokazuje time to je naao tendenciju.
Intervju i anamneza ovog sluaja iznose na videlo daje doao da se leci od alkoholizma. Po zanimanju je traktorista
iz okoline Bijeljine, ima oko trideset godina, oenjen je i ima decu. Svoj posao obavlja korektno. Kada se napije, a
to se dogaa nekoliko puta meseno, ne pravi ispade (acting out), ve se povlai i spava. Na VB skali inteligencije, i
pored oskudnog obrazovanja, dostie IQ preko 95. Na Rorschachu broj odgovora je oko 20. Veina je blizu
popularnog sadraja, sa preteno dobrom formom i sa nekoliko anatomskih odgovora (hipohondrijskih), sa
kvalitetom regresije i akumulisanih pri kraju serije.
Drugi nain interpretacije mogao bi da mimoie kraepelinovsku klasifikaciju i da se orijentie na psihodinamiki
pristup. U tom sluaju kategorije u koje se relativni podaci prevode" bie druge vrste. Rei emo da ego ispitanika
uspeva da dri pod kontrolom impulse oslanjajui se na potiskivanje, na izolaciju afekta, racionalizaciju. Na taj
nain impulsi su pod kontrolom, to uslovljava delimino osiromaenje oseajnosti, spontanosti i fantazije (F%
visok i suma C = 0). S druge strane, obuzdavajui svoja oseanja, impulse i rtvujui svoju autentinost i slobodu",
ispitanik moe da prihvati zahteve realnosti, da se podredi odricanjima i da kontrolie druge ljude prema pravilima
realnosti. On je za druge malo hladna, racionalna, vrsta linost.
Ovaj pristup interpretaciji iziskuje da definiemo dve komponente: dinamiku ravnoteu divergentnih snaga linosti,
kao i slaba mesta u sistemu" te ravnotee: konflikte, probleme i ispade ili simptome. Iz prethodnog prevoda" sledi
da je ovaj pacijent uspeo da svoje impulse podvede pod kontrolu ega i super ega. Takoe smo nali da je njegova
ravnotea samo privremena, da ona omoguava due intervale dobrog funkcionisanja", ali istovremeno i krae
intervale sloma
557
sistema" odnosno regresije. ta se moe navesti kao problem" ili dominantni konflikt" ove osobe?
Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je poznavati ponaanje u realnosti, kao i njegov doivljaj i ocenu sebe i
svoje vrednosti. Nemajui vrste podatke o samooceni, jer ih on sam nije mogao formulisati, moglo bi se rei daje
njegov osnovni problem u tome to je suvie rigidan, to se previe oslonio na jedan kompulzivan nain
manipuliranja sobom, na zabludu automatskog reciprociteta, da e dajui ljudima svoj rad od njih automatski,
zauzvrat, dobiti ispunjenje svojih elja. On je vrlo krut i pasivan u iznoenju onih potreba koje smatra nespojivim sa
snagom i mukou. Poto je tako blokirao put realizaciji svojih pasivnih i slobodnih erotskih potreba, on ostaje
izdvojen, usamljen i verovatno nezadovoljan, moda i ogoren (mada mu nije sasvim jasno zato). Poto je uspeo da
se adaptira kao rigidno kompulzivni karakter, on se postepeno iscrpljuje" i dolazi do nastupa depresije
(autoagresije, usamljenosti i straha od smrti). Alkohol je u ovom sluaju sredstvo za provokaciju regresije.
Ovakve interpretacijske formulacije veoma su slobodne u odnosu na testov-ne podatke. Ukoliko se interpretacija
vie pribliava kompletnoj rekonstrukciji" dinamike, utoliko je prisvojena sloboda interpretatora vea. Na kraju, od
interpretacije kao klasifikacije prelazimo na interpretaciju linosti kao dinamike celine", skoro kao umetnikog
lika. Oigledno je da u toj drugoj fazi interpretator unosi ne samo svoje znanje o pojedinanim fenomenima
(klasifikacija) ve i svoju psiholoku invenciju identifikujui se sa ispitanikom. Procenjiva, dakle, daje
psihodinamiku interpretaciju" ispitanika kao celovite linosti na temelju svog znanja i raspolaganja pojedinanim

kategorijama. Osnovni problem ovde je u tom prelazu od interpretacije pojedinosti ka interpretaciji ele linosti.
Sami proce-njivai, po pravilu, pozivaju se na parcijalne interpretacije (klasifikacije) kao dokaz" za interpretacijsku
invenciju. Svakako da ima manje i vie slobodnih pro-cenjivaa. Oni kontrolisaniji dae prednost onome to je
faktiki registrovano tehnikama i interpretaciji tih fragmenata eksponiranja linosti u test-situaciji. Naravno, i oni su
suoeni sa problemom ta uraditi sa tim fragmentima, kako inte-grisati fragmente? U nedostatku potvreno valjanih
formula" za integraciju, oni su prisiljeni da prihvate fragmentarnost ili da pribegnu slobodnoj invenciji. Oni koji su
manje kontrolisani ,,sa arom" e se baciti na kreiranje", na invenciju, doputajui sebi da uveliko prevaziu sve
granice do kojih se dokazi mogu upotrebiti. Rezultat moe biti veoma plastina slika dinamike, ali i takva sugestivnost da moramo poverovati u prevagu romansijerstva nad strunou. Romansijer-ska inventivnost, bez obzira na
impresivnu plastinost likova" koji se tako dobi-jaju, nije prihvatljiv pravac dijagnostike prakse.
U interpretaciji moemo pokuati da pruimo terapeutu to vie oslonaca za njegov rad. Pored normativnih ocena i
deskriptivno klasifikacionih sudova, dijag-nostiar se moe osetiti ponukan da prui jo vie. On moe da se upusti
u predik-tivne i postdiktivne procene. Trenutno je predikcija vrlo renomiran kriterijum i sasvim je sigurno da uspeh
u predvianju moe da doprinese korisnosti psihodijag-nostike. Nastojanje da se ostvari dobra predikcija vodi nas ka
jednoj drugoj vrsti transformacija testovnih podataka. Poto je predvianje vezano za konkretne
558
uslove i specijalizovano ponaanje, opte teorije ponaanja nisu od velike koristi. Predvianje se veinom svodi na
povezivanje odreenih psihotehnikih indikatora sa kriterijumom na osnovu empirijskih istraivanja. Drugim
recima, u takvim zadacima kliniar simulira statistiku formulu. Interpretacija se u operaciji predvianja ograniava
na primenu odreenih skala, na klasifikaciju testovnih pokazatelja prema unapred pripremljenim grupama odgovora
koje imaju empirijski utvrenu pondersku vrednost.
U klinikoj interpretaciji sluajeva ee se susreemo sa postdiktivnim suenjem. Umesto da pokuava predvideti
ta e sluaj uiniti u budunosti, kako e se pokazati u nekoj kritikoj situaciji ili specifinim uslovima,
dijagnostiar se okree njegovoj prolosti. Na osnovu aktuelno prikupljenih podataka i psihodi-namike teorije
razvoja dijagnostiar nastoji da povee znaenje test-podataka sa teorijskom meuvarijablom. Smisao ove operacije
je da oktrijemo nesvesne etiolo-ke inioce simptoma i ispada, odnosno linosti kao specifine celine. Ukoliko bi
uspeo u postdikciji, aktuelni fenomen (simptom, ispad ili sindrom) bi bio objanjen i njegovo uklanjanje, u skladu sa
postavkama psihodinamike terapije, bilo bi ubrzano i sigurnije. Jasno je prema tome da etioloka postikcija ima
vrlo visok stepen korisnosti.
Prediktivno suenje je empirijski orijentisano, dok je postdiktivno tesno vezano za teoriju. U navedenom sluaju u
interpretaciji bismo nastojali da pove-emo aktuelne fenomene testovnog i vantestovnog ponaanja sa duboko
nesve-snim, potisnutim potrebama koje su svojim delovanjem odredile i/bor osnovnih mehanizama odbrane,
aranman tih odbrana, ukratko karakter linosti. Crte urednosti, relativne tedljivosti, uzdranosti od emocionalnog
davanja" i racionalnost bile bi prevedene, preklasifikovane u kategorije analnosti i somatskog narcizma. Iz ovoga
bi, po teoriji, sledile odreene pretpostavke o naravi majke, o nainu vaspi-tanja (socijalizacije) i moda o
emocionalnoj atmosferi u odnosima izmeu majke i deteta, a eventualno u itavoj porodinoj grupi. Budui da je
psihoanalitika teorija blia baterijskoj dijagnostici od teorije uenja, a ove dve su najkompletnije ocrtale razvojni
koncept linosti, nesumnjivo je da e teorijske kategorije za interpretaciju biti birane iz prve teorije psihoseksualnog
razvoja.
Psihodinamiki orijentisani kliniar sumnja u smisaonost manifestnog, verujui daje ,,sutina uvek skrivena". Ta
pozicija je potpuno suprotna verovanju bihejviorista. Iz te startne pozicije dalje sledi daje linost, ona latentna i
sutinska, organizovana kao obrnuta piramida. Ukoliko se posmatra povrina, naii emo na veliku raznolikost i
prividnu nepovezanost. Meutim, ukoliko se od iroke povrine persone vie sputamo ,,u dubinu", utoliko je
raznolikost manja a povezanost vea. Posmatrajui tu obrnutu piramidu vertikalno (po dubini), zapaamo da sile idu
od dna ka vrhu i da tim istim smerom minimum sila ,,iz dubine" kontrolie sve vei broj manifestacija i sekundarnih
sila na povrini". Prema tome, ako hoemo da prikaemo linost na najekonominiji nain, onda treba da spustimo
dijagnostiku sondu to dublje".
Orijentacija psihodijagnostikog zahvata na latentne slojeve linosti praktino se poklapa sa postdiktivnom
interpretacijom, ukoliko se tei da se ide do kraja". U veini sluajeva dinamika procena se zaustavlja daleko od
najdublje
559
prolosti". Ovaj kompromis je ustupak koji zahtevaju realni obziri kao to su obrazovanje i motivisanost ispitanika,
namena eksploracije i vrsta terapije koja moe biti primenjena. Pored ovih praktikih inilaca, postoje i mnogobrojni
metodoloki problemi koji bude sumnju u ostvarljivost verodostojne interpretacije poniranjem u rano detinjstvo".
Postoji opravdana sumnja u tanost modela obrnute piramide". Pre svega, razliiti slojevi (razvojne faze, formacije
navika i stavova) imaju odreenu autonomiju. Kao posledica toga vertikalni uticaj prasnaga" prvih iskustava
indirektan je, veoma izmenjen i zbog svega ogranienog uticaja. Kompletna slika latentnih slojeva i piramidalne
organizacije iziskuje, prema tome, izuavanje i po dubini i autonomije pojedinih slojeva, odnosno celokupnu
njihovu interakciju.
Najekonominiji konstrukt psihodinamike teorije, preko kojeg se moemo upustiti u interpretaciju interaktivnih
efekata, jeste ego. Psihoanalitika ego-teorija predstavlja svojevrsnu sintezu izmeu: a) teorije motivacije i afekata,
b) teorije razvoja pojedinca, i c) teorije volje u klasinom smislu. Povezivanje procesa miljenja i funkcionalnih
zatajivanja miljenja sa mehanizmima odbrane ega (Rapaport, 1945) stvorilo je mogunost da se razliiti TTS

(testovi, tehnike i skale) interpretiraju kao ego-procesi. Ima ozbiljnih nastojanja da se projektivne tehnike, posebno
Rorschach i TAT, koriste kao osnova za ispitivanje i ocenu ego-granice i interakcije primarnog i sekundarnog
procesa, kao i razliitih vrsta regresija ega: patoloke i regresije u slubi ega. Ova vrsta interpretacije je manje
duboka, ne moe se smatrati postdiktivnom, ali i ona ostaje na poziciji vere u to to se ne vidi - to je ono bitno".
Na sluaj, sa ego-psiholokog stanovita, pokazuje odlike znatne rigidno-sti. Ego je uspeo da stekne kontrolu nad
impulsima kombinacijom vie mehanizama. Pored potiskivanja, izolacije afekta, kompulzivnog ritualizovanja, kod
ispitanika primeujemo i tedljivost i metodinost. On uspeva da se nametne i svojoj sredini i da se uklopi u
ozvaniene forme (brak, zanimanje, ugled). Meutim, na ispitanik ostaje zarobljen" sa svojim odbranama, ne
uspeva da prevazie samom sebi nametnuta ogranienja i sputavanja koja se probijaju i stvaraju oseanje srdbe,
nemoi i oseanja promaenosti. Nemajui snage i smelosti da prizna sebi i drugima svoja oseanja, on se povlai i
pribegava alkoholu kao sredstvu za izazivanje regresije. U pijanom stanju on bira san (primarni procesi) i bekstvo od
svesti (spavanje). Posmatrajui ovaj ciklus, rekli bismo da je za njega karakteristina rigidnost, ekstremnost i
nesposobnost ublaavanja i uravnoteavanja primarnog i sekundarnog procesa. U odnosu na te procese", na sluaj
ispoljava sadomazo-hizam". On se potpuno podreuje jednom, a onda sasvim odbacuje drugi, i obrnuto.
Ponavljanje ciklusa kroz dui period, a u pitanju je osoba srazmerno dobre inteligencije i u produktivnim godinama,
od koje moemo oekivati da uvia da ivi loe i da bi trebalo da se izmeni, pokazuje daje samoaktualizacija zastala,
da je fiksirana.
Ego teorije, za razliku od dubinske psihologije, imaju vie obzira prema aktuelnom i realnom. S druge strane, egopsiholoki pristup jo zadrava postavku o nesvesnom i dihotomnosti manifestnog i latentnog, uz favorizovanje
znaaja ovog drugog. Put zakljuivanja poinje od prikupljanja specifinog test-uzorka ponaanja, koji se zatim
prevodi" u termine ego-psihologije. Na kraju se zakljuci
560
iz prevoda" koriste za interpretaciju, tj. razumevanje, opis i tumaenje ponaanja postdiktivno, aktuelno i
prediktivno. Najslabije strane ego-psihologije su postavljanje ponaanja u svojstvu manifestacije" (posledice) u
zavisan i gotovo posle-dini odnos prema egu kao faktikom regulatoru i kontroloru (uzrok). Druga bitna slabost
ego-psihologije jeste zanemarivanje svesne slike sebe, svesnih opredelji-vanja i znaaja izbora potreba datih kao
projekcije za budunost (ciljevi, planovi). Konano, ne bismo mogli mimoii ni Allportove prigovore, na primer o
apsoluti-zaciji klinikog pogleda i kriterijuma. Jedna manje iskljuiva orijentacija interpretacije na ovu
regulatorsku instancu" mogla hi se kretati u pravcu prihvatanja koncepta propriuma. U protivnom jaz izmeu
bezline ego-psihologije i perso-noloke psihologije ja i linog identiteta bio bi preirok. Kliniari bi morali odvojeno interpretirati ,,ego" i, ja" kod adolescenata, svaki sa drugaijeg teorijskog stanovita. Lako je zamisliti da bi kod
te uzrasne grupe, i ne iskljuivo kod nje, povrniji" koncepti zdrueni u ja-teoriju mogli pruiti bolja, uverljivija,
korisnija i prediktivno vrednija objanjenja od dublje" ego-psihologije. Mnoga savremena istraivanja pokazuju da
direktne metode", kao to je samoopis koji se kree u krugu ja-teorije, daju rezultate iste vrednosti ako ne i bolje od
indirektnih metoda" (Mischel, 1972).
Neko ko nije zbog prakse u profesiji postao zavisan od tradicionalne psihodi-jagnostike baterije i ne osea kao
prernju ako se javi glas koji osporava taj put kao jedino ispravan, mogao bi postaviti pitanje zato se u interpretaciji
zaobilazi prava dubina", odnosno konstitucionalna i fizioloka osnova ponaanja? Nesumnjivo je da sloenost
ponaanja moemo objanjavati i relativno jednostavno ukoliko smo uspeli da pronaemo bazine zakone. Sistem
obrnute piramide uticaja i kontrole, koji bi ignorisao konstitucionalne i biohemijske osobine organizma i promena u
organizmu, bio bi i morao bi biti filozofija ili literatura. injenica je da i pored izvanredno ubedljivih pojedinosti
kojima bioantropoloke nauke raspolau, za sada nema kompletne teorije o tim pojavama, koja bi mogla da
konkurie psihoanalizi i teoriji uenja. Sheldonova konstitucionalna tipologija i Evsenckovo povezivanje sa
Pavlovljevom fiziologijom centralnog nervnog sistema ne pruaju dovoljno mogunosti za jednu akciju makar i
priblino istih opsega kao psiholoke teorije. U pogledu pojedinosti bioantropoloka istraivanja nude dublje" interpretacijske mogunosti. Meutim, i u ovom sluaju dubina sama po sebi nije dovoljna. U korienju ovih
organizmiko dubinskih znanja, za interpretaciju manifestnog ponaanja i direktnih, fenomenolokih povrinskih"
pojava, suoeni smo sa nerazmrsivim problemom interakcije slojeva i uslovljenosti u dva smera: uticaja dubine" na
povrinu", ali i obratno.
Ponaanje naeg pacijenta moramo da prevedemo i u kategorije pojedinca u drutvu", a ne samo u kategorije
pojedinca". Njegovo ponaanje u tom sluaju je sasvim neupadljivo, sem u intenzitetu. On je prihvatio norme
ponaanja zaposlenog i oenjenog mukarca. Iako su ovo makrokategorije, one zbog svoje sigurnosti i dokazivosti
faktiki pomau u definisanju poloaja oveka u ivotu i njegove statusne vrednosti, to nije irelevantno. Dalje, za
naeg pacijenta moemo rei daje, uporedo sa pozitivnim repertoarom", prihvatio i drutveno poznati i priznati
instrument regresije-alkohol, opijanje. Ta dva pravca ponaanja, pogotovu u ritmu
36 Psihudijagnostik.i
561
koji je konkretno postojao, predstavljaju spreg koji nije nepoznat. Za razliku od pravih psiholokih teorija,
interpretacija putem socijalnih makrokategorija ne ide dalje od odgovora ta posmatramo.
Sve u svemu, stanje psiholoke interpretacije baterijskih podataka nije naroito sjajno. U nastojanju da se otkrije
znaenje podataka na TTS, polo se puteni povezivanja i proirivanja. Interpretacija kao misaona spona izmeu
pojedinanog, zajednikog i opteg treba da pronae veze i kriterijume koji nisu prethodno pouzdano i nauno
utvreni. Zbog toga psiholoka interpretacija ima puno praznina koje se popunjavaju ad hoc. I pored toga to neka
pravila postoje, interpretacija jo uvek lii na prevoenje beletristike, a u mnogim sluajevima i na prepev" poezije.

Iz toga sledi da smo mi zadovoljni ako u prevodu makar mestimino poznamo pravu stvar", ako u procesu
prevoenja ne izneverimo previe ispitanika.
Dijagnostika interpretacija je saznajno racionalni proces, zasnovan na poznatim zakonitostima odnosa opteg,
posebnog i pojedinanog. Prouavajui pojedinani sluaj, prikupljajui podatke i uzroke ponaanja sluaja X, mi
teimo da otkrijemo mesto X u nizu grupa (normalni, neurotini, psihopate, psihotiari, adolescenti, edipalno
fiksirani itd.), kao i njegovu posebnost u okviru takve grupe. Isto tako, na je cilj da ga u toj dvostrukoj relaciji
dovedemo u vezu sa opteljudskim, kao i da naemo opteljudsko u njegovom grupnom i individualnom biu. Na
alost, faktike mogunosti nauke ne pruaju mogunost da u tim okvirima damo kompletnu interpretaciju
pojedinca na osnovu uzorka ponaanja u testovnoj situaciji. Sva tri kruga, opte, posebno i pojedinano, prepliu se,
ali mi jo uvek ne znamo dovoljno o njima i njihovoj interakciji. Sve dok nae neznanje bude popunjavano
improvizovanim konceptualizacijama, bez obzira na njihovu ingenioznost ili isto tako uestalu promaenost,
namesto naune interpretacije imaemo samo prevode i umetnike interpretacije". U tom smislu dimenzije
povrinsko i dubinsko, manifestno i latentno ne mogu biti put reenju. Dubinska interpretacija" nije nita bolja, ako
nije i opasnija po naunu istinu, od parterne interpretacije" manifestnog ponaanja ili samoopisa.
DA LI JE NALAZ TEORIJA INDIVIDUE?
Suoivi se sa injenicom da je psihodijagnostika baterija empirijska tvorevina i sa poznatim tekoama da se iz
populacije rezultata selekcija relevantnih zakljuaka ostvaruje putem neekspliciranog kodeksa pravila, kliniari su se
okrenuli teoriji. Teorija kao sistem vrstih, optih i esencijalnih mudrosti viena je kao dobri otac koji je duan da
zbrine i zatiti kliniare, svoje zbunjene sinove i keri. Meutim, u tom okretu ispreila se nova prepreka zapravo
injenica da teorije nisu nikad javno priznale dijagnostike tehnike za svoju decu, da ta veza nije ni mogla da se lako
dokae i da teorije nisu oseale" potrebu da legalizuju tehnike.
Izlaz iz ove situacije trai se ve dugo. Nuena su razliita reenja. Da pome-nemo samo da je psihoanalitika
teorija uvek izgledala i stvaraocima tehnika i mnogobrojnim korisnicima kao pogodniji tata". No bez obzira na ovu
simpatiju" veza je i dalje u znaku pitanja. Psihoanalitika teorija nema nijedan osnovni
562
postulat koji je zasnovan i dokazan postojeim psihodijagnostikim tehnikama. ak i pokuaji sistematskog
povezivanja psihoanalize sa pojedinim psihodijagnostikim tehnikama, puteni definisanih teorijskih meuvarijabli"
(Prelinger i Zimet, 1964) nije vie od eksperimenta. Psihoanalitika ego-psihologija ima, moda, najvie izgleda da
ostvari jednu vrstu veze sa instrumentarijem (Rapaport, Gill i Schafer, 1945). Meutim, i ova simbioza zasluuje
detaljnu i kritiku analizu.
Konstatacija ovakvog stanja posluila je kao osnovni argument Evsencku (1955) u dokazivanju promaenosti
baterijske psihodijagnostike. Poto je testovno ponaanje kao i svi njegovi elementi ogranieno i de facto veslako,
ono samo po sebi nita ne znai, ili drugim recima, veoma je specifino. Ukoliko je testovno ponaanje specifinije
ono je potencijalno udaljenije od vantestovnog ponaanja. No, meutim, svrha testiranja nije u tome da dokazujemo
mogunost oveka da se ponaa i na takav, neobian nain. Svrha testiranja je u ispitivanju pojedinca u proveri
odreenih osobina koje su prethodno ve nauno ustanovljene. To su osobine za koje postoji dokazana osnova da se
prema poznatim zakonitostima ispoljavaju: a) u specifinoj testovnoj situaciji, na jednom ili vie TTS, to je
specifino testovno ponaanje"; i b) u nizu vantestovnih situacija, kao ,,opta tendencija ponaanja", ili u jednoj ili
vie specifinih vantestovnih situacija. Van-testovno ponaanje ne mora obavezno da bude manifestno, dakle
ponaanje u uem smislu reci, ve moe da bude i sklonost, kapacitet, stav ili nesvesni konflikt. U ovom drugom
sluaju govorimo o dokazanoj vezi specifino testovnog ponaanja sa konstruktima (konstrukt validnost",
Cronbach, 1962). Iz ovoga proizilazi da se podaci testovnog ispitivanja mogu koristiti ili za neposredno
zakljuivanje, ako je u pitanju uska, specifina veza ogranienog segmenta ponaanja u dve situacije (testovnoj i
vantestovnoj), ili za posredno zakljuivanje, ako su u pitanju manje specifini, iri potencijali linosti. Klinika
procena na savremenoj baterij-skoj osnovi blia je posrednom zakljuivanju.
Teorije linosti i kliniki testovi linosti nisu proistekli iz istih postavki. Neuspeh njihovog naknadnog povezivanja
stvorio je iroki prostor za bujanje ad hoc tumaenja, privatnih teorija i obilja improvizovanih pravila, od kojih
veina nije ni upotrebljena vie od jednom. Ova sloboda spekulacije esto se poistoveuje sa klinikim miljenjem i
dopunjuje atributom kreativnosti. Moe se slobodno rei da je ova sloboda i irina dobro dola kliniarima
intelektualcima i onima koji su se uvek nelagodno oseali pred disciplinskim zahtevima zakona matematike i drugih
egzaktnih nauka. Meutim, intelektualni individualizam kliniara nije samo alternativa doktrinarnoj opredeljenosti
(psihoanaliza, teorija uenja, faktorska orijentacija) ve je i podloga na kojoj personologija moe slobodno da se
razvija. Zbog toga doktrinarne neopredeljeni kliniari najvie i naginju shvatanju da psiholoki nalaz treba da bude
skica teorije sluaja N. N".
Kliniko ispitivanje linosti i psiholoki nalaz ne slue nam da utvrdimo teoriju razvoja linosti i svih zakonitosti
ponaanja konkretnog pacijenta. Takav zahtev je nerealan, teko ostvarljiv i vrlo problematian sa gledita
ekonominosti. Pitamo se koliko bi vremena trebalo da ispitamo prolost u tanine, sve sposobnosti u detalje i
celokupno ponaanje u svoj njegovoj povezanosti, da bismo za odreenu osobu postigli dovoljnu informisanost,
kako bismo napisali njegovu psi563
holoko strunu biografiju. Takoe se pitamo kakvu bi spremu, teorijsku i drugu, morao da ima kliniar koji bi
ovako studiozno pisao nalaz-biografiju. Najzad, koliko bi vremena trebalo za ostvarenje takvog zadatka, koliko bi to
stajalo i, konano, kakva bi bila praktina vrednost takvog maksi-nalaza?

Studija sluaja je osnova i baterijske dijagnostike u klinikoj psihologiji. Meutim, udruivanje naturalistikog
pristupa sa testovnim pristupom imalo je i ima sasvim odreene praktine implikacije, pored ciljeva kao to su vea
objektivnost, pouzdanost i naunost". Ako, dakle, poemo za izazovom koji bismo mogli nazvati personolokom
provokacijom" dolazimo do veoma dugih, iscrpnih studija sluaja koje nam daju osnovu da o pacijentu napiemo
trilogiju ili bar roman (u redu, novelu!). Supernalaz na dvadeset i vie stranica nije samo luksuz ve je i
neracionalan, perfekcionistiki manirizam koji nije ni etiki opravdan. To je ponavljanje favoritizma, jedan se
pacijent favorizuje, a ostali uskrauju! Ovakve studije mogu da imaju opravdanja ako njima neto posebno
dokazujemo (G. Deve-reux, Reality and Dream: Psychotherapy ofaplains indian, 1968).
Supernalaz nije apsurdan ako postoji valjani cilj. U situaciji rutinske psihodi-jagnostike osnovni cilj je da
pomognemo pacijentu. Pomo pacijentu koji se obraa klinici za psihike poremeaje prua ekipa strunjaka. U toj
organizaciji psihodijagnostiar je u poziciji posrednika. Njegova je uloga da uz pomo svog znanja, tehnika i
dijagnostikog rada sa pacijentom formulie problem i da sugestije za program pomoi. To znai da po redosledu
prioriteta prednost imaju problemi pacijenta, zatim drutva, ustanove i struke dijagnostiara. Moda se redosled
moe i menjati, ali ova je sekvencapo hijerarhiji manje vie opta.
Prvo pitanje na koje dijagnostiar i njegov izvetaj treba da odgovore je sledee: U emu je problem pacijenta!
Naravno, medu pacijentima ima takvih koji su i sami sposobni da prihvatljivo definiu svoj problem. Isto tako ima i
takvih koji nimalo ne umeju da odgovore na ovo pitanje. U oba sluaja dijagnostiar uzima u obzir definiciju
pacijenta, ali ne ostaje na njoj. On e problem pacijenta definisati posmatrajui ga viedimenzionalno i u skladu sa
svojim znanjem odnosno teorijom linosti.
NALAZ I POSREDNIKA ULOGA DIJAGNOSTIARA
Psiholoki nalaz nije nauni rad, istraivaki elaborat, mada moe u nekoj meri da ima srodne crte, ve je pisani
dokument koji treba da dopuni komunikaciju pacijenta sa terapeutom. Nalaz ima dvostruku osobinu kao i sam
dijagnostiar. S jedne strane, dijagnostiar sprovodi eksploraciju i ispitivanje sluaja, obrauje informacije, kalibrie
prema normama statistikim i subjektivnim, selekcionie i organizuje jednu celinu. Ovaj deo posla ima svoju
autonomiju, svoja pravila i svoj konani cilj. S druge strane, dijagnostiar priprema izvetaj koji nije pasivna reprodukcija procesa i efekata onoga to je prikupio i saznao eksploriui pacijenta. Izvetaj je svrhovita komunikacija
strunjaka posrednika. U njemu treba da bude mesta za interes pacijenta i za interes terapeuta, da ne pominjemo jo
itav niz drugih interesa (drutva, ustanove, profesije, linosti dijagnostiara kao autora" itd.).
564
Dijagnostiar je posrednik koji moe da operie na vie nivoa. Najnii nivo je kada laborantski obavlja jednostavne i
rutinske radnje: meri temperaturu, direktno i u prenosnom smislu reci. Na viem nivou on spoznaje problem
pacijenta, ako je u pitanju specijalizovana dijagnostika, na primer psiholog radi u kolskoj ambulanti na prijemu
uenika i ispituje inteligenciju. Dijagnostiar ekspert ima daleko ire kompetencije. On moe da refonnulie problem
u odnosu na ono to pacijent postavlja, tavie i problem koji je fonnulisao terapeut koji upuuje pacijenta.
Dijagnostiar ekspert otkriva problem.
Samo je dijagnostiar ekspert u stanju da optimalno izvrava zadatke pravog posrednika. Od njega se oekuje da
integralno poznaje oblast u kojoj radi. Na taj nain on autonomno postavlja seriju najvanijih pitanja, koje za svakog
pojedinog pacijenta iznova formulie i iznova svrstava u individualni upitnik sluaja X". Taj individualni upitnik bi
mogao da izgleda ovako:
1. U emu je problem pacijenta?
2. Kako se problem odraava i do ega dovodi?
3. Staje pozadina?
4. Kako je nastala smetnja?
5. Kakve potencijale ima ispitanik?
6. Sta ispitanik oekuje?
7. Kakva mu je pomo potrebna?
8. Ko i gde moe da pomogne pacijentu?
9. Kakvi su izgledi za reavanje problema?
10. Da li je ovaj sluaj u pogledu navedenih pitanja neto izuzetno i da li postoje posebni rizici?
Iz ovih pitanja je evidentno da dijagnostiar kao posrednik mora da moe da prui pomo i pacijentu i terapeutu. To
od njega oekuju obe strane i to je imperativ njegovog poloaja. Kao aktivan posrednik (laborant je pasivan
posrednik) ekspert dijagnostiar moe veoma mnogo da pomogne pacijentu i bez uputanja u terapiju. On moe da
mu pomogne da definie svoj problem, da mu prui ansu u ocenjivanju da li mu je stvarno potrebna terapija ili nije.
Pacijent je, moda, samo bio uplaen da nije glup za studije". Zatim, ekspert dijagnostiar moe da preporui
pacijenta terapeutu koji je najpogodniji. Treba znati da su mnogi pacijenti naivni, da ne poznaju problematiku, ne
poznaju mogunosti struke i ne poznaju individualne mogunosti terapeuta. Prema tome, ekspert dijagnostiar moe
da bude savetodavac koji e dati pacijentu informacije o tome kome da se obrati za pomo. U nekim sluajevima
dijagnostiar se moe nai pred moralnom dilemom. Njemu se javlja pacijent koga mu alje terapeut X. Nakon
zavrenog ispitivanja dijagnostiar uvia da terapeut X nije pogodan ili da nije dovoljno kompetentan za probleme
kakve ima konkretni pacijent. ta uraditi? Na ovom pitanju se najbolje vidi dvostruka obaveza dijagnostiara, prema
terapeutu i prema pacijentu. Tu i iskrsava osnovni etiki problem psihodijagnostike: Za koga radi dijagnostiar?
Za koga radi dijagnostiar?
Sutina pozicije dijagnostiara nije samo u tome to se nalazi izmeu terapeuta i pacijenta, nego i u izloenosti

obavezama razliitog reda. U mnogim pri565

likama pacijent dolazi kod dijagnostiara ne samo zbog toga to ga je terapeut uputio, ve i sa ubedenjem da
dijagnoza ne slui njemu ve terapeutu. Sve je stavljeno u ruke terapeuta i tako se dijagnostiar i sluaj svrstavaju u
red pomonika". Oni zajedno rade da bi pomogli velikom ocu". Takav pacijent ak i ne pokazuje zainteresovanost
za svoje rezultate, kao da oni nisu njegovi, kao da on sa tim nema nikakve veze".
Dijagnostiar, naroito ako je poetnik, ili je neprihvaen, ili je, naprotiv, prihvaen kao pomonik", zna da je
njegova dunost da ispuni svoju obavezu prema institucionalnom autoritetu. Na osnovu takve ocene snaga on e
posluno predati svoj izvetaj, kao i samog pacijenta, onome ko je od njega izvetaj traio. Posluni dijagnostiar se
nee uputati u pitanje svojih obaveza prema pacijentu. Za njega je terapeut vlast i prema tome i onaj ko odluuje.
Takav dijagnostiar je ne samo pasivna transmisija nego je i otuen. On se ne uputa u moralnost svojih obaveza na
obe strane, jer smatra da on i nema izdvojene moralne odgovornosti. On je posluan, a odgovornost za to pada na
lea terapeuta. Ako on i zna da terapeut X nee moi da pomogne konkretnom pacijentu, mada bi to mogao da
postigne terapeut Y, on e ipak da vrati pacijenta terapeutu X sa ubedenjem daje on samo dijagnostiar". U ovom
sluaju se ta uloga izjednauje sa neodgovorno-u prema pacijentu, on je zavisan, nemoan i otuen.
U nekim sluajevima dijagnostiar, shvativi problem pacijenta, dolazi do zakljuka da nijedan terapeut u njegovoj
ustanovi nije pogodan da mu pomogne. Meutim, u nekoj drugoj ustanovi ili u drugom mestu postoji vrlo pogodan i
vrlo kompetentan terapeut koji postie vrlo dobre rezultate u tretiranju poetnih poremeaja one vrste koja je
utvrena psihodijagnostiki kod ispitanika. Ako kod dijagnostiara prevagne lojalnost prema ustanovi, on e
preutno rtvovati" interes pacijenta. Istina, radi se o njegovoj proceni i o verovatnoi, a ne apsolutnoj sigurnosti.
No, moralni problem je otvoren. Ako dijagnostiar oseti, u ovom konfliktu, obave/u da pomogne pre svega
pacijentu, onda eventualno dolazi u otvoren ili samo pritajeni, moralni, sukob sa terapeutima i prestiem sopstvene
kue.
Ceo ovaj splet problema izvire iz nesamostalnosti i nesigurnosti dijagnostiara. injenica je da dijagnostiar, u
jednom irem smislu, treba da se ravna po moralnom imperativu odgovornosti prema sluaju. Konano, sluajevi su
ti koji plaaju dijagnostiare, a ne terapeuti. Istina, to nije sasvim raieno pitanje, jer neposredni uticaj na presti,
na dohodak i na optu ocenu njegove funkcije u daleko snanijoj meri ima ustanova i terapeuti nego pacijent i
drutvo. Zatvorenost ustanova, zatvorenost timova ima za negativnu posledicu i stvaranje mini kodeksa morala u
skladu sa hijerarhijskom strukturom u timu ili u ustanovi.
Smisao navedene dileme nije u tome da dijagnostiari treba da povedu krstaki rat" protiv terapeuta i ustanova u
interesu odbrane pacijenata. Naa je namera bila da istaknemo problem. Njegovo reavanje zahteva da dijagnostiar
bude znatno vie nego samo tehniko lice. On je osoba koja ima moralne obaveze u oba pravca i on mora da
razreava i te obaveze, a ne samo da posreduje u prenoenju dijagnostiki relevantnih informacija". Te dve strane
njegove uloge su tesno vezane a, to smo eleli da istaknemo, u nekim sluajevima mogu i da se postave kao
antagone. Dobar psihodijagnostiar mora da bude i moralno integri-sana linost.
566
Tester ili dijagnostiar posrednik
Oko uloge psihodijagnostiara stvorena je prilina zbrka. Dijagnostiar je isprva shvaen kao tester koji e terapeuta
opsluiti znaajnim podacima. Meutim, tester je samo nuno zlo, recidiv vremena u kome jo nije ostvaren
psihome-trijski ideal: automatsko testiranje koje daje psihometrijski optimalni uinak.
U sledeoj fazi, kada je dijagnostika prerasla okvir aplikacije pojedinanih instrumenata i pojavila se baterija,
dijagnostiar se naao pred sloenijim zadatkom. On je morao da izvru selekciju, hijerarhizaciju i integraciju
relevantnih podataka, sudova i procena ili predikcija. U ovoj fazi on je manje pasivan, ima veu autonomiju i
operie sloenijim pravilima i konstruktima. Uporedo sa uvrivanjem baterijskog pristupa, javljaju se dva nova
fenomena. Prvi se odnosi na vezu sa teorijama linosti, a drugi je transformacija same uloge dijagnostiara. On vie
nije operator, opsluiva tehnike, od koga se zahteva bezlina objektivnost u recitovanju instrukcija i mehanikoj
primeni formula, kriterijuma i klasifikacionih skala. On mora biti aktivan, zapravo primenjeni naunik". itava
psihodijagno-stika se definie kao primenjena nauka". To bi znailo da se u svojoj praksi dijagnostiar rukovodi
naelima naunog rada i miljenja. Pored veeg dostojanstva, vee vrednosti njegove aktivnosti, on jo uvek
zadrava neto od stare, dobre neutralnosti, kako prema terapeutu tako i prema pacijentima.
U sadanjoj fazi razvoja psihodijagnostike, koju ne bismo smeli nazvati poslednjom, a za koju je karakteristian
prelazak od opte baterijskog koncepta, prilagoenog uzrastu adolescencije i odraslih, na vie uih domena
(neuropsi-hologija, deja psihodijagnostika, dijagnostika nepsihijatrijskih sluajeva), ponovo dolazi do promena.
Ove promene nisu samo vezane za tehnike, pristup i vezu teorije sa instrumentarijem, nego zahvataju i ulogu
dijagnostiara. O toj ulozi dijagnostiara eksperta i njegovim dvostranim obavezama ve smo rekli dovoljno. U
svakom sluaju, ima razloga da zakljuimo daje koncept testera, koncept pri-menjenog naunika i koncept
dvosmemo odgovornog posrednika jedan niz uloga koje ostaju i koje obavezuju i dalje. Poenta je u tome ko je do
koje faze stigao. Onaj koji je stigao do tree, u stvari, mora u pojedinim operacijama koje obavlja da sprovodi naela
i ranijih koncepata uloge. To znai da dijagnostiar ekspert mora da se snae u sve tri uloge, ali je za njega, za
kliniku psihologiju, za pacijenta i za drutvo vano da moe da dosegne i trei stepen.
Posrednika uloga dijagnostiara
Dok je upuivanje sluaja psihologu, radi obavljanja eksploracije linosti, sasvim svakodnevna, rutinska aktivnost
koja se gotovo ni po emu ne razlikuje od upuivanja na EEG, ona je, s druge strane, vrlo udna. Terapeut, koji je u

naim uslovima gotovo bez izuzetka lekar, u nastojanju da pobolja razumevanje sluaja, upuuje ga treoj osobi, da
ova kao posrednik pojaa to razumevanje. Ako dozvolimo mogunost da ukljuivanje treeg moe popraviti
percepciju sluaja od strane lekara, onda se moramo pitati kakva treba da bude uloga tog posrednika? Alternativna
hipoteza bi bila da razumevanje i sporazumevanje izmeu dve osobe sa razliitim ulogama jeste stvar pre svega one
koja ima mo, inicijativu i funkciju autoriteta.
567
Uloga psihologa kao posrednika u dijagnostikom delu terapijskog rada uglavnom se oblikovala prema osnovnom
odreenju autoriteta. To znai daje terapeut programirao ulogu i zadatke dijagnostiara, dozvoljavajui mu da
privremeno igra njegovu autoritativnu ulogu prema sluaju, ali ne dozvoljavajui mu da flert sa sluajem" produi.
Drei, u stvari, kontrolu u svojim rukama, terapeut e zahvaliti kolegi" na konsultativnoj usluzi, prekidajui time
kratku idilu" nezavisno od kvaliteta uspostavljenih odnosa dijagnostiara sa sluajem, a zatim e nastaviti terapiju
koristei se nalazom po sopstvenom nahoenju. Posle kratkog uestvovanja u ulozi posrednika, psiholog, iji je
izvetaj od njega otuen preao u vlast terapeuta, nastavlja sa novim sluajem staru jednoinku izvrtanja due
udvoje - po kratkom postupku".
Rigidnu podelu uloga, koja je sasvim u skladu sa autoritarnim sistemom institucionalne medicine, prati takva podela
rada koja neizbeno stvara: reprodukciju karaktera kojima takve uloge pogoduju, prilagoenost sa manje-vie kontrolisanom ambivalencijom ili podsticaj za one koji su nezadovoljni i trae zaklon ili izlaz. Nae je uverenje da su
mnogi dijagnostiari u ovakvoj sceni nali zaklon-sko reenje u scijentistikom mistificiranju svoga rada. Zatieni
fetiem brojeva, testova i nauke, oni su izvojevali sebi jedan status i jedan manevarski prostor na kome su oni
gazde" i na kojem mogu indirektno da manipuliu sa terapeutom, budui daje ovome, upravo ta naunost, slaba
strana. elimo da kaemo daje u ovakvom sistemu dolo do polarizacije tenzija i ambivalencija, sa dosta indirektnih
manipulacija i igara".
Mada svega toga ima u klinikoj psihologiji, nesumnjivo je da ima i onog drugog, vrlo predanog nastojanja da se
pomogne sluaju, olaka posao terapeutu i afirmie lino potenje i profesionalni status psihologa. U linim
kontaktima, u lancima i u knjigama ponavlja se, tonom sete ili gorine, al psihologa to ova disciplina jo nije
dostigla nivo bazinih nauka. Mada je ova konstatacija nepobitna, smisao te albe nije potpuno odreen. U
kontekstu ovog napisa reklo bi se da bi veim stepenom egzaktnosti psihologija de fakto cementirala opisanu podelu
uloga. Psiholog bi u svojstvu posrednika samo uzeo mera" pacijentu, aljui uvaenom kolegi svoj objektivni nalaz.
Dobit za kliniara svela bi se na to da bi bio neto bolje respektovan, otprilike kao danas oftalmolog u
psihijatrijskom timu. Meutim, kvalitet odnosa u trijadi bio bi vie, a ne manje, bezlian, poslovan i indirektan.
Kako stepen naune zrelosti psihologije kao egzaktne discipline nije na nivou naih aspiracija, ostaje nam ili da se
pomirimo ili da posluamo izreku starih Latina: Ako ti je kratak ma, produi ga jednim korakom! Ali, pitanje je
koji je taj korak i kuda on vodi?
Munost koju doivljava psiholog pri pisanju nalaza samo je prenos, odraz munine koju doivljava zbog poloaja u
trijadi. Da je on u trijadi ili u instituciji slobodan, on bi pisao, komunicirao slobodno. Meutim, tehniki on je taj
koji mora da popravlja komunikaciju primarnog para". Problem je sada u tome kakvu promenu treba uneti u
trijadne odnose. Smatramo da je izmena kvaliteta odnosa preduslov za smisaoniju komunikaciju, ukljuujui i
psiholoki izvetaj. Prvi uslov koji mora biti izmenjen jeste autoritarnost terapeuta u odnosu na psihologa. Dominacija prvoga povlai za sobom odbranaku scijentistiku mistifikaciju u meu568
sobnim komunikacijama. Potrebno je da lekari prihvate demistifikaciju svoje uloge i da uspostave sa psihologom
jedan otvoreniji odnos. Potrebno je da se jasno kae kome pomae rad psihologa, lekaru ili pacijentu. Nae je
miljenje da zreli kliniki psiholog moe i mora da bude odgovoran za svoj rad etikom kodeksu svoje profesije,
kriterijumima institucije, ali, u krajnjoj liniji, on je najvie odgovoran pred samim sluajem. Njega plaa drutvo,
odnosno svaki pojedini sluaj, i on je odgovoran drutvu, to jest svakom pojedinom sluaju.
Psiholoki nalaz je proizvod koji moemo posmatrati i kao funkciju demokratinosti (samoupravne zrelosti) svih
odnosa u odreenoj instituciji. Tako gledano, moe se osporiti doktrina po kojoj psiholog moe da ostane samo
pomoni dijagnostiar, a ne i izvoa tretmana. Ova doktrina neprihvatljiva je zato to namee otru podelu, esto
na tetu pacijenata, a nije selektivna. Mnogi sluajevi koji se danas javljaju u psihijatrijskim institucijama veoma su
daleko od velike psihijatrije". To su esto mladi ljudi koji nikada ne bi ni doli do psihijatra da su u svojoj koli,
optini ili radnoj organizaciji imali prilike da se obrate klinikom psihologu. Njihovi su problemi sr tegoba i
simptoma a ti su problemi tematski prvenstveno psiholoki. Isti je sluaj sa mnogim roditeljima ija su deca hospitalizovana i kojima treba pre svega psiholoko savetovanje. Najzad, dijagnostiar koji se i sam ne bavi nekom vrstom
tretmana teko dolazi do bitnih kriterijuma re-levantnosti u komuniciranju sa terapeutom, izuzev ako se time bavi
istraivaki.
Pisanje smisaonih dijagnostikih izvetaja uslovljeno je mogunou da psiholog obavlja psiholoki tretman
sluajeva za koje su njegovo obrazovanje, obuka, iskustvo i afinitet dovoljni i neophodni. Tek na osnovu takvih
iskustava on moe da ostvari pravu ulogu posrednika. Naime, sa takvim iskustvima on moe da oceni staje to to
treba da razjasni terapeutu u odnosu na pacijenta. Podseamo daje to sutina njegove posrednike funkcije, a nalaz je
samo pismena forma te operacije, da razjasni osobi T (terapeutu) to to ona nije mogla da opazi, oceni i predvidi u
linosti i ponaanju P (pacijenta).
U ovakvom nainu razmiljanja neminovno se sukobljavamo sa pitanjem: gde je tu nauni objektivizam i
univerzalizam? Da li je mogue da psiholozi pristaju na trampu, da za malu poviicu statusa u instituciji odstupe od

ciljeva psihologije, da zamene opte naune kriterijume pojedinanim kriterijumom konkretnog psihijatra sa kojim
se, pukim sluajem, nalaze u istoj instituciji.
Ovaj prigovor je vie patetian nego stvaran. Treba da se upitamo ta je postignuto dosadanjom dijagnostikom
orijentacijom na opte teorije i opte kriterijume? Ve smo naveli miljenje da je psiholoki nalaz prvenstveno
pragmatike komuniciranje u trijadi, u instituciji ili izmeu odreenih institucija. Meutim, poznato je da
razumljivost te komunikacije, u mnogim sluajevima, naglo se smanjuje izvan institucije, ukoliko nije formulisana
univerzalistiki". Taj univerzalni jezik komuniciranja o sluaju, ma koliko bio impresivan na mahove, ne otkriva
nam problematinost bazinih naunih postavki na kojima je izgraen. Veliki teorijski sistemi, psihoanaliza i teorija
uenja, kao da vie nisu vitalni, neki kau da su mrtvi. U svakom sluaju, oni su nam ostavili veoma mnogo
nereenih problema koje, naravno, neemo resiti ako te makro-sisteme nagradimo. Naprosto, trebaju nam novi
sistemi, ili makar modeli, koji nee biti ravnoduni na problem o kojem raspravljamo.
569
PROMENE I NOVINE
U proteklih dvadeset godina nije bilo velikih promena u formalnim pravilima koncipiranja i formulisanja pismenog
izvetaja, odnosno nalaza i miljenja psihologa o nekom sluaju. Promena koja se izdvaja i utie na finalizaciju
procene dolazi iz drutvenog okruenja, a ne iz samog razvoja metoda procene linosti. Pojavio se trend promena u
shvatanju prava ispitanika ili klijenta da bude informisan o rezultatima psiholokog ispitivanja. Novinu predstavlja
promenjen odnos prema pravima i prioritetima informisanja. Prema ranijem shvatanju odnosa procenjivaa i
ispitanika (klijenta, pacijenta), koje je nazivano medicinski model i nije u potpunosti naputeno, sve relevantne
informacije do kojih je procenjiva u ispitivanju doao koristio je ili delio sa naruiocem, odnosno sa slubom koja
sprovodi tretman i donosi odluke o sluaju. Ispitanik nije obavetavan o nalazu, a ukoliko je traio iniormacije,
procenjiva je davao nepotpune informacije ili ih uopte nije davao. Po takvom hijerarhijskom pravilu odgovornosti
procenjiva je duan da informacije i saznanja do kojih je doao sauva (diskreciono pravo i obaveza uvanja
tajnosti) i usklauje sa metodskim pravilima i teorijom, da bi potom o nalazu i proceni linosti izvestio odgovorne"
obino naruioca procene. U takvom odnosu ispitanik je samo objekat, odnosno obespravljeni subjekat. Ovakav
odnos liava ispitanika prava da sazna vane informacije o sebi, a tune ga liava i odgovornosti za sebe, to je
svojstveno tradicionalnom medicinskom modelu po kojem sve vane informacije, kao i odgovornost za ispitanika
(sluaj) primarno spadaju u nadlenost institucionalnog autoriteta (lekara). Kada su u drutvu nastupile temeljne
promene vezane za ljudska prava, autoritarna relacija je osporena i u oblasti procene linosti. Osporeno je i
tradicionalno uverenje u psi-hodijagnostici daje psiholoki nalaz potencijalno tetan za mentalno stanje ispitanika i
da zbog toga o rezultatima psiholokog ispitivanja ispitanik moe da bude obaveten samo posredno, preko
naruioca procene, i to selektivno, parcijalno, dozirano i uvremenjeno, dok je dokumentacija o ispitivanju slubena
tajna.
Tradicionalni medicinski model je imao znaajnu ulogu u razvoju psihodija-gnostike u uslovima neposredne prakse.
Autoritarni odnos ispitivaa i ispitanika ili pacijenta nije titio samo pacijenta od nezgodnih ocena svoje linosti do
kojih je procenjiva doao tokom ispitivanja. On je titio i ispitivaa, koji je bio poteen osporavaja, konfrontacija i
neprijatnosti od strane nezadovoljnog ispitanika. Pro-cenjivai su sami sebe zatvarali u ulogu laboranta koji samo
konstatuje, a nita ne objanjava ili o tome razgovara. Zbog toga je i dolo do zatvaranja uesnika ovog procesa u
tradicionalnu formu koja je, delimino, svakome odgovarala. Vremenom se pokazalo da psihodijagnostika na tim
osnovama gubi svoj smisao i opravdanost jer nalazi postaju hennetini i udaljeni od potreba ispitanika, kao i od
racionalnih razloga ispitivanja. Tu interne ispravke, stilistike, fonnalne ili metodske, nisu mogle da bitno poprave
stanje do kojeg je razvoj doveo. Psiholoka profesija i praksa su, kao i druge, morale da reguliu ponaanja, odnose i
prava u skladu s promenama u civilizovanim drutvima. Uvedena je etika psihologa kao normativni kodeks koji je
drugaije definisao prava i vrednosne prioritete. Preuzimanjem prevelikih prava, nazvanih odgovornost, procenjiva
je fakti570
ki liavao ispitanika njegovih prava, a poveavao svoje pravo na neodgovornost. On je zatvarao sebe u krug struke,
nauke, teorije, metoda i institucije, ali se udaljio od etikih imperativa na koje je bio obavezan da odgovori.
Proirianje liste korisnika i naruioica usluga psiholoke procene, koje je vremenom usledilo, dovelo je do saznanja
da je tradicionalni medicinski model rada smetnja daljem razvoju procene kao profesije. Postalo je jasno da tienje
ispitanika od saznanja do kojeg psiholoko ispitivanje dovodi nije sasvim opravdano i da time psiholoka procena
zapada u kontradikciju prema pomagakoj etici za koju se zvanino zalagala. I ranije su psiholozi pre ih posle
dolazili u sukob sa svojim nainom rada, shvatajui da se sa zavravanjem pisanog izvetaja odvajaju od pacijenata s
kojima su tek uspostavili dobar saradniki odnos. Ovo saznanje i u njemu sadrana etika dilema naveli su mnoge
kliniare da napuste psihodijagno-stiku i procenu i okrenu se psihoterapiji kao etiki i psiholoki vrednijoj
delatnosti. To je period krize psiholokog procenjivanja kao profesije, koji je nastao saznanjem da se ovakav posao
ne moe raditi na principu jednostrane odgovornosti, a za odgovornost je neophodna i informisanost.
Praksa psiholoke procene se postepeno prilagoava promenama prava ispitanika na obavetenost, odnosno na
neposredno obavetavanje o znaajnim nalazima. Procenjivai smatraju daje dovoljno dausaglase podatke
ispitivanja sa teorijom i sprovedu metodsku proceduru, o emu izvetavaju u nalazu. Ne moe se rei da je takva
orijentacija pogrena, ali je ona nesumnjivo jednostrana. Strogo gledano, ona je u koliziji sa deklarisanim stavom
daje primenjena psihologija pomaga-ka struka koja radi u interesu svojih klijenata. Tradicionalni pristup, uprkos
uverenju u suprotno, neosporno je negativan u odnosu na linost ispitanika, koja se tretira kao da je slaba,

ograniene pameti i nesposobna da se postavi i ponaa racionalno. Naravno, procenjivai ispituju i takve osobe, ali
to ne znai daje svako koga ispituju takav, ak i kada privremeno ostavlja takav utisak. Postavlja se pitanje ko je
primarni naruilac procene: ustanova, psihijatar, sud ili ispitanik. Psiholoka procena se razvijala preteno u
okvirima psihijatrijskih institucija, dakle u okrilju medicinskog modela koji podrava autoritarni odnos. Iz toga je
izveden stav da prava ispitanika mogu da budu redukovana, makar privremeno. Takva re-lativizacija prava
ispitanika na obavetenost uslovila je da procenjivai svoje nalaze i miljenja treba da prilagode i dokazuju samo
posrednicima, a ne i neposrednim ispitanicima. Sa praktine strane, takva orijentacija je razumljiva jer je
procenjivaima lake da nalaze i miljenja prikazuju i o njima raspravljaju s distanciranim posrednicima nego sa
neposrednim subjektom.
Veliki deo svoje istorije psiholoka procena je provela u traganju za kontekstom u kojem se sakupljeni podaci mogu
izloiti i racionalno razmatrati. Kao najpodesniji bio je i ostao kontekst nauke i medicine. Teorija i metod su postali
prioritet, dok je sve ostalo njima podreeno. Dodatno je prihvaena i vanost pomagake etike, ali je ispitanik
postavljen da bude prezatien i pravno potce-njen. Promene koje vremenom dolaze iz socijalnog konteksta uinile
su da se promene odnosi i ispitanici dobiju pravo na informacije o njima samima. Postalo je jasno da nauka i
medicina nisu toliko mone da otklone patnju iz ivota ljudi bez njihovog preuzimanja dela odgovornosti za sebe. A
da bi to bilo mogue, tome
571
mora da prethodi informisanost ispitanika ili pacijenta, odnosno pogled u ogledalo. Ako problem procene linosti i
pisanja nalaza, i miljenja nepristrasno razmotrimo, dolazimo do saznanja da problem nalaza nije nastao zbog
napora da se zatiti ispitanik, ve zbog taktiziranja kako da procenjiva zatiti sebe. Izgleda da proce-njivai linosti
stoje pred novom zagonetkom kako postii da izvetaj zadovolji nekoliko kriterijuma: valjanost teorije, metoda,
zadatka, kao i primaoca nalaza. Izmeu ovih nabrojanih elemenata postoji jedan nerazjanjen odnos, koji moe da
Tradicionalno najvaniji zadatak procenjivaa, nakon to je sakupio neophodne podatke i obradom utvrdio rezultate
primenjenih testova, bio je da analizom pronae to vie i to uverljivije veze s nekom teorijom linosti. Ukoliko bi
se pokazalo da se svi podaci ne mogu uklopiti u jednu teoriju, posao se zavravao povezivanjem pojedinih podataka
ili grupa s razliitim teorijama i konstruktima. U svakom sluaju, naena teorija je procenjivau garantovala
koherenciju u kontekstu i, prema tome, potvrdu daje zadatak uspeno okonan, bez obzira na druge alternativne
mogunosti. Sledei logiku traganja za internom konzistencijom svih podataka, procenjivai poteu metodskotehnike varijante, ili navode rezultate istraivanja, ili citiraju misli velikana koji potvruju daje ispitivanje
zasnovano na nauci. To je ispravno sa stanoviata afirmacije metoda procene, procenjivaa i profesionalne
delatnosti. Ipak, ovaj nain finalizacije ostaje hermetian i znaajan samo unutar iste delatnosti ili izmeu dve
kooperativne delatnosti.
Meutim, u protekle dve decenije promenjene su okolnosti prakse psiholoke procene linosti. Pojavili su se novi
zahtevi i kriterijumi odgovornosti procenjivaa za svoje delo i svoje procene. Nauka i medicina vie nisu dovoljna
zatita procenjivaa linosti. Dolo je vreme kada su uloge ispitivaa i ispitanika, makar u mislima, morale da se
zamene ili bar priblie. Taj trenutak se aktualizuje kada ispitanik pokae interesovanje za rezultate i trai
informaciju ili objanjenje od procenjivaa. Za takav odnos procenjivai jo uvek nisu sasvim spremni i izbe-gavaju
takve situacije, uvereni da informisanje ispitanika nije njihova obaveza. Opravdanje je u jednom optem stavu, koji
implicirao prihvata veina procenjivaa, daje informacija o psiholokoj proceni linosti potencijalno opasna za mentalno zdravlje ispitanika. Naravno, ako je nalaz sastavljen iskljuivo da zadovolji teoriju i metod, on je za ispitanike
i nerazumljiv. No, kome je potreban nerazumljiv nalaz? Moda procenjiva koji ne eli da izae iz uloge
dijagnostikog tehniara resenje nalazi u hermetinim nalazima. Alternativni pristup uvaavanja prava i elje
ispitanika nalae pribliavanje dijagnostike i terapije, brisanje otrih granica i prihvatanje da i procenjiva moe
delovati pomagaki i konstruktivno kao i terapeut.
Sutina nove razvojne faze procene linosti je u priznavanju prava ispitanika na obavetenost, kao i u prihvatanju
promene uloga i obaveze procenjivaa. Pisani nalaz i miljenje nisu uvek i kraj kontakta sa ispitanikom jer se taj
kontakt moe nastaviti i povodom nalaza. To nije neohodno, ali predstavlja pravo i mogunost. Procenjivai koji su
isticali daje sastavljanje nalaza i integracija najtei zadatak moda e otkriti daje pisani oblik izvravanja zadatka
laki deo posla nego dodatno, usmeno i neposredno informisanje i objanjenje riezultata ispitanicima. Treba
572
imati u vidu injenice da neki ispitanici i ne pokazuju zainteresovanost za rezultate. Ispitanik ima pravo da bude
upoznat s nalazom. Takav nain komuniciranja ini procenjivanje linosti povremeno sloenijim nego pre jedne ili
dve decenije. Razlog tome je to rezultat mora da bude dostupan i korisniku, a to znai da nalaz ne srne da bude
preopiran, pretrpan tehnikim podacima bez objanjenja ili argu-mentovan metateorijskim postavkama i esto
nejasan i za samog procenjivaa. Takvi zahtevi su moda strogi jer je tee dati jasne, odreene i argumentovane
procene nego one suprotne. Pored toga, rad na novoj osnovi iskljuuje jednostranu posveenost metodama i
teorijama, bez uzimanja u obzir i same osobe iji se profil linosti ispituje. Nalaz i miljenje o proceni linosti imaju
dva vida - pisani i usmeni. Procenjivai koji su radili kao sudski vetaci verovatno e, u vezi s ovim tekstom slegnuti
ramenima jer su navikli da svoje pisane izvetaje javno i usmeno brane od nerazumevanja naivnih i manje naivnih
postavljaa pitanja na sudu. Njihovo iskustvo potvruje da promenjen zahtev postavljen procenjivaima moe da se
ispuni.
Psihodijagnostika je, razvojno posmatrano, dugo bila vezana za rad psihologa u psihijatrijskim ustanovama.
Meutim, psihodijagnostika kao procena linosti razvijala se kao profesija u razliitim oblastima, na primer, u

profesionalnoj selekciji i orijentaciji. Dok je psihodijagnostika ostala patocentriki usmerena druge grane su bile
nonnocentriki usmerene na lociranje osobina u odnosu na proek. Pomenuti nain ograniavanja infonnacija o
rezultatima pod vidom zatite ispitanika od nalaza psiholoke procene razvio se samo u uoj oblasti klinike psihodijagnostike. Evidentno je da psiholoka procena, sama po sebi, ne iskljuuje informisanje ispitanika o
rezultatima ispitivanja, van psihijatrijskih institucija.
Savremena psiholoka procena linosti i ponaanja sledi princip pomagake etike. Prihvata se naelo da prikupljene
psiholoke informacije i saznanja mogu da budu od pomoi ispitaniku da prevlada stanje u kojem se nalazi, ukoliko
je ono po njega nepovoljno, ili da se odlui za neto bolje. Procenjiva treba da informie ispitanika o rezultatima
njegovih utvrenih mogunosti i ogranienja prema pri-menjenoj metodologiji ispitivanja, pod uslovom da ispitanik
informaciju trai. Da li e procenjiva da se ogranii na saoptavanje nalaza ili e dati i komentare i preporuke i da li
e to uiniti usmeno ili u pisanom obliku nije regulisano. Prema tome, procenjiva ima mogunost izbora u odnosu
na ispitanike. On moe da bude izvestilac o nalazu, moe da komentarie nalaz i pitanja koja ispitanik postavlja, a
moe da bude i konsultant i savetodavac. Ukoliko se odnos pretvori u savetovanje i psihoterapiju, onda je preena
granica procene. Dakle, postoje varijacije u ulozi procenjivaa linosti - od informativne pasivne uloge, preko uloge
komentarisanja i tumaenja, do uloge savetodavca. Na kraju treba istai da psiholoke karakteri-zacije treba vezati
za uslove pod kojima je zadatak izveden i razloge zbog kojih je to uraeno. Naime, psiholoke karakterizacije,
nezavisno od volje procenjivaa i ispitanika, mogu da budu shvaene i koriene na razliite naine kao stigmatizacija ili diskvalifikacija.
Primarni cilj procenivaa je da otkrije, potvrdi i dokumentuje u emu je sve ispitanik dobar ili nije dobar i kojim
psiholokim kategorijama odgovaraju nalazi. Odreivanje kategorija je najproblematiniji zadatak jer se tumaenje
psiholokih
573
kategorija ne moe obavezno ograniiti. Prednost treba dati funkcionalnim, a manje konceptualnim
kategorizacijama. Procena linosti, pored otkrivanja rizinih faktora razvoja i funkcionisanja osobe, slui osobi, kao
i primarnoj nameni nalaza. Etiki kodeks primenjene psihologije nalae da procena pomogne traiocu usluge,
psihijatru, terapeutu, sudovima, koli i samom ispitaniku. U tom pogledu moe da se javi problem suprotnih
interesa, koji treba da bude reen u skladu sa etikim kodeksom. Procenjiva po zavretku ispitivanja prekida
kontakt sa ispitanikom, bavei se pisanjem izvetaja. Taj izvetaj ispitanik u klinikoj psihologiji ne dobija na uvid
ili na ruke. Prema pomagakoj etici, psiholoka procena treba da pomogne i ispitaniku ne samo posredno nego, po
mogunosti, i neposredno. Pomo proce-njivaa sastoji se u informisanju o rezultatima.
U literaturi o integraciji i psiholokom nalazu opisani su razliiti modeli i predloi. Ova tema decenijama
uznemirava procenjivae, koji nikako da sastave jedinstvenu i univerzalnu formulu. Najstariji nain pisanja nalaza,
koji se i dalje praktikuje, sastoji se u evidentiranju onoga to je zapaeno na svim primenjenim testovima. Takav
nalaz sadri spisak testova i karakteristinih zapaanja, zatim to zaokruuje dijagnostikom kategorizacijom
strukture i funkcionisanja linosti i zavrava opisom najmarkatnijeg problema. Drugi tip nalaza, takoe korien u
praksi procenjivanja, jeste teorijsko-integrativnog tipa. Raznolike testovne rezultate, zapaanja i komentare
procenjiva klinikim suenjem" podvodi ili uklapa u neku renomiranu teoriju linosti. Ovaj postupak teorijske
integracije informatike heteronomije najvie se koristi u klinikoj psihodijagnostici. Ukljuivanje sluaja u okvir
teorije kao da slui validaciji rezultata i podizanju renomea nalaza (Biro, 2003). Ne moemo se oteti utisku da se
takva integracija stvara smiljanjem teorijske koherentnosti i uticajem volje procenjivaa, njegovih uverenja i
vrednosnih preferencija. Trei tip nalaza je pragmatian. Procenjiva koncipira nalaz prema tome ko je naruilac
psiholoke procene, emu nalaz slui i u kojem e ga kontekstu naruilac interpretirati.
Forma i sadraj nalaza o proceni linosti zavise od toga da li je on pisan na zahtev kole, psihijatra ili suda, odnosno
advokata (Groth-Marnat, 1990). Pragmatiki nain je prilagoen mogunostima naruilaca. Ova usluna forma izvetavanja je prilagoena naruiocu koji je prema ispitaniku u nadreenoj poziciji. Smatramo opravdanim i etvrti tip
nalaza koji neposredno slui ispitaniku, uvaava ispitanika kao osobu s kojom procenjiva razgovara o rezultatima i
kojoj pomae u nalaenju reenja. Generalno, nain pisanja psiholokog nalaza varira izmeu pozicije akademizma i
scientizma, metateorijske spekulativnosti, patocen-trine dijagnostike (etiketizma"), do kooperativne ili
konsultativne procene i informisanja ispitanika ili etiki angaovane forme. Kraj varijacijama se zasad ne vidi.
U vrednosnim prioritetima psiholoke procene dolo je do promena koje utiu na odnos procenjivaa i ispitanika.
Procenjivanje nije vie iskljuivo usme-reno na dijagnozu, na teoriju i na metodska pravila. Pojavio se i etvrti
faktor etike - odgovornost za ispitanika. Do tog proirenja nije dolo spontanim razvojem psi-hoiogije,ve uticajem
vrednosnih prioriteta drutva. Ispitanik ima pravo da trai informacije o sebi, a procenjiva treba da mu da te
informacije i, na zahtev, da mu
574
objasni nalaz. Teorijsko i dijagnostiko etiketiranje gubi iskljuivu vanost, dok prednost imaju jednostavne i jasne
informacije, sa praktinim implikacijama. Nije dovoljno da se pacijentu saopti da je depresivan, ve mu treba
ukazati na mogunosti kako sebi da pomogne i kome da se obrati za pomo. Procenjiva moe da obrazloi delove
nalaza i razloge zbog kojih su ti nalazi takvi. Osim metoda ispitivanja, analize rezultata i teorijskih interpretacija,
procenjiva treba da poznaje i raspoloive terapijske i druge interventne modalitete koje preporuuje.
Prvobitna definicija uloge psihologa u psihijatrijskoj ustanovi kao uskog psiho dijagnostiara, postepeno semenja.
Iako u psihijatrijskoj instituciji jo opstaju poetni oblik podele rada i klasifikaciona psihodijagnostika, savremena
psiholoka procena je ve prerasla okvir te faze razvoja. Psiholoka procena linosti i ponaanja, kao konsultantska

delatnost postala je profesija. Od prvobitne laboratorijske forme rada s bezlinim pacijentom", procena linosti u
praksi nudi pomo ljudima koji trae struni savet povodom razliitih tekoa koje sami ne uspevaju trenutno da
prevaziu. Sira konsultantska praksa trai od procenjivaa, osim temeljnog znanja teorije i metode psiholoke
procene linosti znanje o mogunostima psiholoke pomoi raznih oblika.
Iz pregleda savremene literature o psiholokom nalazu slede navedene preporuke: odredite razlog upuivanja
ispitanika na psiholoku procenu i cilj ispitivanja, prikaite kratku anamnezu sluaja, primenite od tri do pet testova
ili drugih kvalitetnih instrumenata, obradite rezultate prema prirunicima, razmotrite nalaze i druge podatke,
navedite kratke komentare za pojedine testove i celokupnu konstelaciju pokazatelja, izdvojte od tri do pet
najvanijih tema o linosti, ponaanju, relacijama i aktuelnom stanju ispitanika, koristite priznate strune termine, ali
i jednostavne reci i izraze, izbegavajte bombaste formulacije, budite informativni i jasni (davanje upeatljivih
literarnih opisa je prihvatljivo samo kao izuzetak), vodite rauna o osobi koja od vas trai pomo, ponudite u nalazu
mogua reenja stanja ispitanika, drite se oblasti koju dobro poznajete, izbegavajte preopirnost i imajte na umu da
su konstruktivne preporuke najvanije (Groth-Marnat, 1990).
575
XXIV. ALTERNATIVE
Najvie prostora u ovoj knjizi dato je prikazu psihodijagnostike kakva je bila u prolosti i kakva je danas. U datom
prikazu istaknuti su najvaniji uticaji koji su odredili postojeu baterijsku praksu, u koje spada teorija, metodologija
i istraivanje. Naa analiza je pokazala daje metodski koncept psihodijagnostike u stvari derivat klinike metode, a
daje konkretna forma prakse nastala pod uticajem dva pregaoca, Henrija Marija i Davida Rapaporta. Nae ne tako
kratko putovanje kroz stranice ove knjige dovelo nas je do saznanja da je nauno prouavanje linosti znatno tee od
umetnikog ili laikog. Naime, naunik koji je svestan mnogobrojnih metodskih zamki u procesu saznanja, vie je
optereen potrebom biranja meu moguim reenjima i zato njegovo saznanje o linosti ne mora biti ni vee ni
dublje nego saznanje umetnika i laika. Meutim, umetnik i laik su naturalisti koji mogu doi do sjajnih saznanja i
opisa drugih osoba, ali ne mogu da objasne svoje puteve i naine saznanja, ne mogu svoj metod da prenesu na ostali
svet. Ova divna jednostavnost i ponekad neverovatna pronicljivost naturalista osuena je na to da ostane svojina
individualnih posednika talenta. Od njihovog dara saznajni metod nee postati bolji ni za milion godina. Napor, rad i
istrajnost naunika istraivaa, naroito kada se prati izbliza, kao u ovoj knjizi, moe da stvori utisak koji je odbojan. Nauno prouavanje ak i tako zanimljivih pitanja kao to je pitanje: kako se stvara saznanje o drugoj osobi ili
kako se nauno procenjuje druga osoba, moe delovati kao manir cepidlaenja, opsesivnog brojanja podataka ili
izmiljanje pitanja bez potrebe. Meutim, ako ita moe ii u prilog naunika, onda je to njegova svest o mrei
alternativa i argumentima za ili protiv svakog izbora koji moemo uiniti. Drugim recima umetnik i laik imaju jednu
mapu sveta u svojoj glavi dok procenjuju drugu osobu, a naunik jednu sasvim drugu mapu. Umetnik i laik postiu
svoje procene na laki, dopadljiviji i uzbudljiviji nain, a naunik, ak i kada nije ugasio u sebi umetnika i laika,
kada sudi intuitivno, moe, ako zatreba, da detaljno, analitiki i melodino objasni puteve svog saznanja. To je
ekstra profit" naunog pristupa u ovoj stvari. Naravno, to ne znai daje konkretni naunik u pravu samo zato to
ume da analizira svoj saznajni proces, to ume da intuitivnu akciju naknadno transformie u svesnu analizu. On ne
mora biti u pravu ni kada bi isto to i on ponovila i druga dvojica naunika koji su sa njim zajedno posmatrali i
procenjivali neku osobu, recimo pacijenta. Oni i pored svega mogu da gree. Prednost injenice da oni mogu da se
ponaaju dvostruko, kao umetnici i laici koji intuitivno saznaju linost drugih osoba, i kao naunici, koji taj proces
mogu da opiu i analiziraju, jeste u tome to se njhove rekonstrukcije mogu iskazati kao nauna, metodska naela
koja e postati opta stvar" i predmet daljih anali/a, provera, usavravanja ili e biti odbaena kao jo jedna
zabluda. Glavna dobit iz ove operacije je u obogaivanju univerzalnih pravila o saznanju linosti
576
druge osobe. Konano moemo rei daje svet preplavljen naturalistikim, intuitivnim saoptenjima o raznim
istinama o linosti. Autori takvih saoptenja ne daju ni pet para za pitanje: kako sam saznao ,,to", kako znam daje
moje znanje tano, pouzdano i proverljivo? Na svu sreu mi nismo prisiljeni da biramo samo izmeu dve vrste
poznavalaca ljudi, jednih koji samouvereno sude o drugima a da pojma nemaju kako to rade ili drugih, koji znaju
sve mogue zakoljice o grekama suenja, ali sami ne umeju da ocene drugu osobu bolje od petogodinjeg deteta.
Razvoj naunog saznanja o spoznaji druge osobe kao linosti treba da poslui obrazovanju svih onih koji ele da se
time bave profesionalno, nauno ili iz linog interesa.
Psihodijagnostika je jedan od najveih praktinih eksperimenata savremene psihologije, a ova knjiga sadri jednu od
mnogih moguih prikaza tog eksperimenta. Najpre je psihologija htela da bude nauka, i na tome je dosta poradila i
podosta i uspela. Kasnije, psiholozi su hteli da se provere u praksi, da prizemlje psihologiju koju je bio lo glas da je
apstraktna i spekulativna. Psihodijagnostika je pria o tom poduhvatu, a rezultati su poznati. Neki, koji su upoznati
sa praktinim rezultatima i naunim ocenama smatraju da je sa psihodijagnostikom svreno. Ti koji tako misle su u
zabludi i veruju da se u psihologiji, kao uostalom i u ostalim drutvenim naukama, teorija i praksa odravaju i
odumiru silom argumenata. Oni smatraju da su nauni dokazi, praktini rezultati i logiki argumenti vie nepovoljni
nego povoljni po psihodijagnostiku. Sledstveno, smatraju ti ljudi, Psihodijagnostika je rekla svoje, psihodijagnostika
moe da ode! Takvo miljenje smatramo pogrenim. Pre svega se psiholoke teorije i praksa ne ponitavaju tako
elegantno, silom dokaza i argumenata. Pogledajmo samo psihoanalizu. Ona je unitena" nebrojenim argumentima i
dokazima, ali je uprkos tim katastrofama" iva i zdrava. Psiholoke teorije i praksa mogu nestati onda kada
prestane potreba za njima ili kada se pojavi bolja alternativa. Zato stoje to stvarni nain napretka u psihologiji u
ovom zavrnom poglavlju izloiemo alternative klasinoj baterijskoj psihodijagnostici. Prema naem uvidu

savremene tokove moemo razaznati i defi-nisati sedam alternativnih pravaca.

1. Nulti izbor
Psihodijagnostika je teorijski, metodski i praktino u takvom stanju daje najbolje nai neki drugi posao. Poto se ni
dalje ulaganje u veu strunost ili ulaganje u unapreenje psihodijagnostike ne isplati poeljno je nai takav posao
koji donosi adekvatniju nagradu, vei presti i vee zadovoljstvo. Kako se ovakva razmiljanja javljaju veinom kod
ve iskusnih i dobro plasiranih klinikih psihologa, oni reenje nalaze u naputanju psihodijagnostike i prihvatanju
psihoterapije kao karijere.
2. Baterija po lokalnoj meri
Nauna kritika, istraivanja sa nepovoljnim ishodom, pa i sopstvena struna iskustva podravaju negativni
konsenzus o psihodijagnostici. To je sve u redu, meutim (akcenat je ba na toj reci!) treba imati na umu da je
univerzalni ovek ili univerzalni pacijent isto toliko apstraktan kao i univerzalna psihodijagnostika baterija.
Besmisleno je zalagati se za takve apstrakcije u poslu koji priznaje samo konkretni uspeh. Za paci37 Psihodijagnostika
577
4.
jenta nije reenje, pa ni uteha podatak da je njegov" terapeut izleio 100%, ali drugih pacijenata. On, taj prisutni
pacijent moe ostati uprkos navedenoj statistikoj injenici 100% nepromenjen i ozlojeen. Zato, psihodijagnostiar
uporedo sa porastom sumnje u boanstvenu mo uvene Mari-Rapaportove baterije, kriom osmatra ponude, uzima i
pro-verava pojedine testove koji nisu ni spominjani od vodeih imena nauke, i poto je ustanovio da sa njima postie
bolji uspeh, preinaava bateriju. Umesto renomirane, univerzalne svetske konfekcije" zavrava sa skupinom TTS
po svom izboru. Pria se zavrava tako to se baterijski okvir i psihodijagnostiki zadatak zadravaju, ali se sastav
baterije prilagoava lokalnim, specifinim uslovima, klijenteli i potrebama. To je pozitivna alternativa. Njoj
nedostaje nauna proverenost i teorijska zasnovanost, ali to se deava, rezultati rada su praktino poboljani.
Neuropsiholoka alternativa
Neuropsihologija je kao i neurolingvistika mlaa klinika disciplina. Ona se razvija ivahno, privlai sve vie
sposobnih ljudi i sve se vie trai. Teorija, metod i istraivanje u toj oblasti zasad jo zaostaje za onim to je
postignuto u psihodijagnostici. Za uzvrat neuropsihologija nije optereena talogom evidentiranih promaaja,
notornih slabosti teorije i kontradikcijama prakse. Njena je velika prednost to se bavi ispitivanjem, procenom i
prouavanjem neeg vidljivog i opipljivog. ire gledano neuropsihologiji pripada zasluga to je u predmet
psihologije vratila mozak" i prekinula hegemoniju mentalizma, bihejviorizma i fenomenologije. Nije paradoks
konstatacija da veliki napredak biolokih i kiber-netikih metoda dijagnostikovanja i ispitivanja mozga pomae
razvoju neuropsihologije. Rezultati ovih metoda predstavljaju znatno valjanije kriterijume od psihijatrijskih
kriterijuma na koje se oslanja psihodijag-nostika. Istorija psihodijagnostike je nedvosmisleno potvrdila da bez valjanih kriterijuma psiholoki metod dijagnostike teko da moe napredovati.
Kliniki psiholozi koji rade na neurolokim odeljenjima bave se neuro-psihologijom po prirodi posla. Oni su se time
bavili i dok neuropsihologija kao pojam nije ni stvorena i prihvaena. Ponegde psiholog radi dva posla,
psihodijagnostiki (psihijatrijski) i neuropsiholoki (neuroloki).
Kompjuterska alternativa
Fascinacija sa kompjuterima pripada prolosti i u klinikoj psihologiji i psihijatriji. Prola su vremena kada je svaka
vest o primeni kompjutera u psihodijagnostici bila prvorazredna senzacija koju obaveteni moraju obavezno da
ispriaju neobavetenima (Da li ste uli. . .). Ve odavno postoje kompjuteri koji su programirani da analiziraju i
tumae MMPI, da vode dijagnostiki ili psihoterapijski" intervju, da simuliraju paranoju ili klijenta na kauu
psihoanalitiara. Jednom reju, oni" su nas uverili da kompjuter moe skoro sve to radi obian kliniki psiholog
samo znatno bre, bez linih greaka, bez zamora i dosade, bez kontra578
transfernih greaka i daleko slobodoumnije", odnosno bez predubee-nja i precenjenih ideja. Prema tome
kompjuter je ve sada, a o budunosti da i ne govorimo, idealna tvorevina empirizma i racionalizma. Kompjuter
moe sve samo ne moe biti ivo bie i ovek. I bez patetike moemo zakljuiti da kompjuteri mogu da preuzmu
mnoge poslove iz delokruga rutinske delatnosti psihodijagnostiara. Razlog za to to ovo nije uinjeno u veem
obimu nego kako jeste nalazimo pre svega u sferi ekonomike i politike zapoljavanja. Smisao uvoenja kompjutera
u psihijatriju, kliniku psihologiju, a posebno u psihodijagnostiku nije u tome da zamene oveka. Kompjuteri treba
samo da preuzmu neke ovekove poslove (a ne oveka). Psihodijagnostika se, kao i svaka druga delatnost, sastoji iz
niza poslova. A ti se poslovi mogu opisati, analizirati, klasifiko-vati u ue ili ire sisteme, a svaki takav posao moe
da se transformie u program operacija. ak i ako je nemogue za sada sve te poslove prevesti u program ili je takav
prevod neekonomian ili preti zapoljavanju jo uvek je veliki deo tih poslova i prevodljiv i ekonomian u formi
kompjuterskog rada, pa je ak i prijatno rastereenje za zaposlene koji time dobijaju vie vremena za one poslove
koji zahtevaju ljudsko bie. Opti zakljuak koji nam se namee iz analize ove alternative je da kompjuterska
dijagnostika predstavlja realnost i u psihodijagnostici, da ima opravdanja da u budunosti kompjuteri u veoj meri
obavljaju rutinske klasi-tikacione procene, da kompjuteri ne ukidaju potrebu za psihodijagno-stiarima u celosti.
Naprotiv, programi kompjutera se ne mogu praviti bez izuzetnih dijagnostiara koji svoje znanje i umetnost
iznajmljuju" kompjuteru. Izlini postaju samo osrednji dijagnostiari. No, za njih je ve odavno ponueno reenje,
neka se bave psihoterapijom ili neka postanu uvari" kompjutera koji rade njihov posao. Jer, da nije loih dijagnostiara, ve samo odlinih, kompjuterima ne bi bilo mesta u psihodijagnostici.

Eksperiment sa pojedincem (N = J) kao alternativa Kao i u drugim oblastima, u klinikoj psihologiji je lake otkriti
probleme i protivurenosti nego otkriti njihova reenja. Meu mnogim pro-tivurenostima koje ometaju kretanje
unapred u klinikoj psihologiji poasno mesto zauzima tenja da se ouva naunost psihologije i njoj suprotna tenja
da se razume pojedinac. Varijacije na ovaj problem sreemo u bezbroj formi u teoriji, u metodu i u praksi. itava
psiho-dijagnostika je jedna pria o borbi ova dva dobra koji postaju zli, jer ele potpunu pobedu i prevlast. Veina
metoda, tehnika i instrumenata nude manje ili vie mehanika ili suptilna reenja ove protivurenosti. Problem je
ipak ostao nerazreen, napetost je ostala jer psihologija i psiholozi ne mogu da prihvate protivurenost, ne mogu da
izaberu samo jednu stranu a da se odreknu druge, i ne nalaze ni zlatni most. U mnotvu ponuda izdvajaju se dve koje
su izuzetno artikulisane, jer u njima nalazimo potpuno ouvane obe suprotne pozicije, a ponueno reenje je logiki
uverljiva sinteza. Prvi primer je tehnika Q kartica ili razvrstava579
nje Q kartica (Stephenson, 1954) koja je ve prikazana u ovoj knjizi. Drugi primer je eksperimentalno praenje
pojedinanog sluaja ili eksperiment sa N = 1. Obrazloenje ove ponude je sledee. Pojedinani sluaj je
nedvosmisleno pravi predmet i dijagnostikog i psihoterapijskog delovanja klinikog psihologa. Normativno
ocenjivanje pojedinca uvek ostavlja veliki prostor za naturalistike dopune i domiljanja. Kombinacija ta dva naina
procene, kvantitativna i kvalitativna, uvek se zavravaju nekom neizvesnou koju kliniari smatraju za nunost, za
rizik tog specifinog posla ili ak intelektualiziranjem dekoriu kao naunu skepsu. Meutim, svi ti nazivi ne
reavaju realnu neizvesnost koja kao senka prati zavrnu ocenu. Zato se postavlja pitanje da li ima naina da se
neizvesnost smanji, da se resi na jedan metodski prihvatljiv nain umesto da se zamagljuje retorikom i pozom.
Postoji pozitivna metodska alternativa, poruuju neki psiholozi (Kratochwill, 1978), a ta se sastoji u tome da
kliniar, koristei principe eksperimenta i posebne neparametrijske statistike postupke, dovede ove u vezu sa
konkretnim dijagnostikim problemom odreenog pacijenta i tako pripremi plan eksperimentalnog praenja. U
ovom pristupu, za razliku od klasinog psihodijagnostikog modela, testovi, tehnike i skale procene nemaju apriorno
dominantnu ulogu, ve je ta uloga pripala eksperimentalnom planu. Sredstva kojima e ispitivanje, posmatranje i
praenje da se obavlja mogu da budu iz raznih izvora. Svakako da ti instrumenti moraju zadovoljiti osnovne
testoloke zahteve, ali ne moraju biti bezuslovno kliniki. Bitno je da eksperimentalni plan bude zamiljen i
sproveden na takav nain da dobijeni rezultat omogui racionalnu, pouzdanu i argu-mentovanu odluku u vezi s
problemima konkretne osobe sa minimumom neizvesnosti. Lako moemo zamisliti reakciju praktiara na ovaj predlog. Negativne reakcije istiu daje eksperimentalna psihodijagnostika vrlo elegantna, ali (naglasak je na ALI) ona
moe imati vrlo ogranieno podruje primenljivosti. Problemi prakse su toliko sloeni (,,u veini sluajeva1') da bi
razlaganje takvog klupka na pojedinane dileme dovelo do obeshrabrujui dugakih spiskova. Eksperimentalno
proveravanje tih pojedinanih problema i dilema naprosto u praksi nije mogue. Kada bi se tako radilo uvek i sa
svakim, onda bi ostalo veoma malo vremena za bilo kakav drugi rad sa pacijentom. Dakle, prigovor se svodi na to
daje ovaj predlog kabinetska izmiljotina profesora perfekcionista koji nemaju pojma" o praksi, ivotu, pacijentima
i ekonomiji. Moda oni i ne ele da imaju pojma" o svemu tome jer vode rauna o metodskim reenjima na nivou
bazine problematike i principijelnih alternativa. Na redu su sistemska reenja
Na elu priu o psihodijagnostici moe se gledati i kao na pokuaj da se bez univerzalnih i sigurnih kriterijuma
stvore univerzalne i sigurne mere. Bezbrojni pregaoci u tom mnogoljudskom i vrlo ozbiljnom poduhvatu decenijama
su radili na tome da njihova koka, koju su napajali i hranili imaginarnom supstancom, ipak snese stvarno jaje. Da
zabune ne bude,
580
koka" je psihodijagnostika ili konkretnije baterija testova, tehnika i skala procene ili jo ue, svaki pojedini
psiholoki instrument. Kada smo sveli raune ovog poduhvata koji je trajao desetak godina (izmeu 40 i 80, zavisno
od toga kada poinje merenje), shvatili smo da imaginarno ne moe postati vrsto, uhvatljivo i opipljivo ni na ovaj
nain. Da bi ovakva operacija imala izgleda na uspeh, mora da postoji siguran, valjan, pouzdan i univerzalan
kriterijum ili definicija toga ta ispitujemo i pro-cenjujemo. Suprotno ovome, ako svaki konstruktor psiholokog
instrumenta, ma koliko bio iskusan, inteligentan, nauno kreativan, sam pronalazi i izmilja kriterijum, ili to isto ini
autor knjige koji stvara teoriju, onda praktiar mora da se vrti u jednoj zbrci, da se nekako dovija i da priziva viu
silu da mu bude od pomoi. Uzaludno je svako nastojanje da se parcijalnim merama, teorijskim, praktinim ili
istraivakim, iscenira nezamenljivo opte, univerzalno sistemsko reenje. Drugim recima, ako ne postoje sigurni
kriterijumi i definicije za dijagnostike kategorije, odnosno za sistem kategorija, i ako ne postoji sistem pojava i
termina za opis, objanjenje i predvianje, onda ne moemo sa sigurnou da procenimo ni bolest, ni linost
ispitanika. Ne moemo to uraditi bolje nego to ve radimo i kao to smo to, u ovoj knjizi, proitali i razumeli.
Dakle, ne ostaje psihodijagnostici nita drugo nego da, kao i do sada, obavlja svoj zadatak, na postojeem nivou
kvaliteta, i bez preputanja zabludi da se nekakvim metodskim promenama i usavravanjem instrumenata ili
procenjivaa, moe stvoriti zamena za opta, sistemska reenja. Sa takvim saznanjem o stvarnom stanju stvari, glupo
je oseati krivicu zbog toga to e neko rei ili napisati sud da psihodijagnostika nije uspela. Na alost, mi kroz ovaj
decenijama dugi eksperiment nismo saznali ni to da li je psihodijagnostika mogla uspeti, da su stvoreni nuni uslovi
jednog uspeha. Meutim, znamo da smo na te neophodne i nune uslove godinama ekali i nadali se da e oni biti
stvoreni ili da e neko od nas da doprinese njihovom stvaranju. Zato sada mislimo da se psihologija sa
psihodijagnostikom istraala", da se ponudila pre vremena. I to je samo interpretacija. Jer, sasvim je mogue daje i
ovaj istorijski ,,psihodijagnostiki eksperiment" doprineo tome da se nalaenja sistemskih reenja ubrza. Na sreu,
klasifikacioni sistem u psihijatriji, i pored svih mana, kritika, omalovaavanja i negiranja, postoji i nekim svojim

hodom se menja. Verujemo da je ta promena konstruktivna i progresivna, dakle realna. Moda emo u skoroj
budunosti imati bolji klasi fikacioni sistem, a samim tim i bolje klasifikacione kriterijume za badarenje
psiholokih instrumenata. to se tie procene linosti, horizont je, za sad, na alost, tamniji. Da zavrimo, Katel je u
pravu kada kae: znanje je ispred merenja. To, znai da ono to merimo, klasifikujemo i procenjujemo mora biti
poznato i odreeno. To je jedan odnos meuzavisnosti u kome promena na jednoj strani ne povlai za sobom nuno
promenu na drugoj. Meutim, ako je to tano, onda je tano i drugo, da ogranienost na jednoj strani koi promenu
na drugoj strani. Dijagno581
stika je po definiciji reproduktivna i kree se u zatvorenom sistemu. Saznanje ne mora da sledi neki formalizovani
metod, ono moe da nastane i intuitivno, kao kreativni akt. Takva otkria bez kojih nema napredovanja znanja ne
spadaju u dijagnostiku ve u nauku. Dijagnostiki sistem je kanoniziram pravilnik govora i klasifikovanja nekih
definisanih pojava. Dijagnostika kao metod slui tome da svaka pojava bude pravilno prepoznata, opisana i
rasporeena tamo gde joj je mesto. To znai da je ona u slubi datog sistema znanja. Dijagnostika verifikuje pretpostavke, nasluivanja i intuiciju kliniara, ali ona ne moe biti verifika-cioni kriterijum sistema znanja koji je iznad
nje. U tom odnosu metod slui tome to smatramo daje znanje. Samo to znanje ima svoj put nastajanja, provere,
dokazivanja, ukratko verifikacije, ali sve to spada u sektor nauke. Sve to je reeno ne znai da dijagnostika kao
metod ne moe biti od koristi za nauku, daje tua nauci. To nije tano. Meutim, moramo razlikovati dijagnostiki
metod u regularnom smislu, kao najei nain korienja u slubi dnevne prakse, i drugu, vanrednu funkciju
dijagnostike metode, kada se koristi u sklopu nekog istraivakog projekta. Kada se dijagnostiki metod ili samo
pojedini testovi, tehnike i skale koriste u naunoistraivake svrhe, to je principijelno ispravno, onda se ta namena i
posebno kae i naglasi. 7. Psihoterapijska dijagnostika kao alternativa
U barau kritikih i kritizerskih napada na psihodijagnostiku istiu se dve primedbe koje posebno pogaaju pozicije
branioca. Prva primedba konstatuje daje tanost psihodijagnostikih procena manja od oekivanih, da je po uinku
tek dovoljna. Druga primedba glasi da ni tane procene nemaju nekog smisla jer je odnos izmeu dijagnoze i
terapije u psihijatriji nespecifikovan ili arbitraran. Ova druga kritika aoka je bol-nija poto je tee prihvatiti sud da
na rad nema smisla nego da nije dovoljno taan i dobar. Bol je utoliko vie proivljen ukoliko i sami shvatamo
instinitost argumenta. U toj situaciji moemo razliito da se postavimo. Moemo da potisnemo, da otpiemo taj sud,
moemo da kaemo koga je briga, to je njihov (?) problem", moemo da potraimo alternativni posao ili moemo
da se nostalgino prisetimo vremena kada je svaki ika doktor bio i dijagnostiar i terapeut u istom licu. I pored
velikog broja knjiga, lanaka i rasprava koje se bave tom temom, ostalo je nejasno ta moe dijagnostiar da sazna,
da proceni i saopti psihoterapeutu, o pacijentu, to bi bilo od stvarne koristi za terapiju. Ma koliko da su jedna i
druga strana nastojale da izau jedna drugoj u susret", taj susret nikako da se desi. I pored sveg mozganja i truda
pravilo korisnog doprinosa" nikako nije dalo da se ulovi. Na kraju, psihodijagnostiari su postali rezignirani ili ljuti
na sebe i svoj posao, a psihoterapeuti su okrenuli list i poeli da smiljaju naine dijagnostikovanja koji su funkcionalni u odnosu na metod terapije. Tako je, malo po malo i u velikoj tiini, svaki savremeni psihoterapijski metod
ili kola, stvorio neki metod procene stanja pacijenata u toku terapijske situacije. A kad pogledamo
582
psihoterapijsku scenu u celini videemo daje stvoreno neto to bi mogli nazvati psihoterapijska dijagnostika. Iz
perspektive istorije medicine to nije neka revolucionarna novina. Skoro svaka vrsta terapije proizvodi odreene
promene koje terapeut prepoznaje, kodira i analizira i na taj nain kontrolie proces. U izvesnom smislu ova
terapijska dijagnostika" je samostalna u odnosu na zvaninu, pravu" dijagnostiku. No, ona je korisna i potrebna.
Do sada nije bilo ozbiljnih pokuaja da se ova mala dijagnostika" nametne zvaninoj dijagnostici. Skoro uvek se
prihvata da je terapijska dijagnostika iz nekih razloga drugorazredna. U situaciji koja je stvorena danas u psihijatriji i
klinikoj psihologiji, gde je psihoterapija postala prvorazredni zadatak, posao za koji se strunjaci dugo pripremaju i
polau rigorozne ispite, strunost koja pretenduje na sopstveni i izdvojeni naziv (psihoterapeut"), deo posla koji je
poeo da se fetiizira, dolo je do istorijskog obrta. Naime, u okviru odreene psihoterapije mala dijagnoza",
odnosno psihoterapijska procena je postala dominantna, a velika dijagnoza", odnosno zvanina i po nomenklaturi
data klasifikacija je pala u potpunu nemilost.
Sve nama poznate vrste i kole psihoterapije danas imaju svoj dijagnostiki metod: semiotiku, terminologiju,
klasifikacioni sistem, inter-pretacijska pravila i neto to velika dijagnostika" nema i u skoroj budunosti nee ni
postii, a to je vrsta veza za terapijom i usaglaenost sa operativnom teorijom. Ako napravimo jednu prozivku
priznatih psihoterapija, i svakoj uputimo isto pitanje: Da li imate svoj dijagnostiki metod, da li verujete u tako
postavljenu dijagnozu i da li ete i dalje da radite na isti nain, odgovor e uvek biti isti, pozitivan. Psihoanaliza, terapija i modifikacija ponaanja, nedirektivno savetovanje, socio i psiho-drama, bioenergetska terapija, emocionalno
racionalna terapija, transak-ciona terapija i getalt terapija, sve od reda imaju i razvijaju svoju specifinu
psihoterapijsku dijagnostiku, po njoj rade, po njoj kontroliu proces i modifikuju terapijske postupke. Ovi
psihoterapeuti su ravnoduni prema stanju u velikoj dijagnostici".
583
LITERATURA
Allport, G. (1962): The general and the unique in psychological science, Journal ofPsychology 1962,3.
Allport, G. (1937): Personality: A psychological interpretation, Holt, N.Y. Allport, G.(1965): The trend in
motivational theory, u knjizi Handbook ofprojec-tive tehniques, Ed. Murstein, B. Basic Books. N.Y. Abt, L. and
Bellak, I. (1950): Projective psychology, Knopf. Anastasi, A. (1961): Psychological testing (2nc* edition),

MacMillan, N.Y. Arthur, A.Z. (1966): A decision making approach to psychological assessment in the clinic,
Journal of Consulting Psychology, 1966, 30.
Ash, P. (1949): The reliability of psychiatric diagnosis, Journal of Abnormal and Social Psychology, 44, 272-281.
America Psychiatric Association (1980): DSM-3, Washington DC, APA. Amerika psihijatrijska udruga (1996):
Dijagnostiki i statistiki prirunik za duevne poremeaje (DSM-IV), Naklada Slap, Jastrebarsko Anderson, H. and
Anderson, G.L. (1951): An introduction toprojective technigues, Prentice-Hall, N.Y.
Barron, F. (1953): An ego strength scale which predicts response to psychothe-rapy, Journal of Consulting
Psychology, 1953, 17.
Barnes, G. (1977): Transactional analysis after Eric Berne, Harpers College Press. Bartolovi, B. i Vodanovi, M.
(1970): Pokuaj da se na nov nain odredi kon-formnost odgovora dobivenih metodom slobodne asocijacije, Revija
za psihologiju, 1970, 2.
Bellak, L., Hurvitch, M. and Gediman, L. (1975): Egofunctions in schizophrenics and normals, Wiley, 1975, N.Y.
Bergin, A. and Garfield, S. (1971): Psychotherapy and behavior change. An empirical analysis, Wiley
Berger, J. (1966): Dijagnostika diskriminativnost Rorschachove tehnike na razliitim nivoima obrazovanja, Srpski
arhiv za celovito lekarstvo, 1966, 6. Berger, J. i Vlajkovi, J. (1966): Percepcija neutralnih i motivacionih stimula
kod alkoholiara, Akoholizam, 1966, 3.
Berger, J. (1967): Zato Rorschachov metod ipak opstoje!, Psihologija, 1967, 1. Berger, J. i Marinkov, M. (1969):
Hipoteza o slojevima kao teorijski okvir predik-cije uspeha rehabilitacije neurotiara, Psihologija, 1969, 2. Berger, J.
(1970): Psihodijagnostike tehnike zaprocenu telesne teme, Psihologija, 1970, 1.
Berger, J. i Vranjeevi, L. (1970): Problem patoloke pristrasnosti u interpretaciji projektivnih tehnika. Anali
Zavoda za mentalno zdravlje. 1970, 2.
584
Berger, J. i Matkovi, O. (1970): Prediktivna i postdiktivna validnost psihodijag-nostikog testiranja i retestiranja,
Nauni skup psihijatara Srbije, Vmjaka Banja Berger, J. i Miladinovi, V. (1970): Dijagnostiki stereotipovi
klinikih psihologa i psihijatara, Revija za psihologiju, Zagreb, 1970, 1.
Berger, J. i Matkovi, O. (1971): O povezanosti izraenih konflikata na psihodi-jagnostikim tehnikama, Klinike
sveske, 1971, 2.
Berger, J. (1971): Razliiti sistemi TAT interpretacije, Klinike sveske, 1971, 2. Berger, J. i Pavlovi, D. (1973):
Dijadni Rorah u eksploraciji branih parova, Klinike sveske, 1973, 1.
Berger, J., Ignjatovi, M. i Markovi, M. (l 973): Sta odreuje Rorschach kinestet-ski odgovor: razvojni uslovi, ela
linost ili koncept Jal, Klinike sveske, 1973, 1. Berger, J. (1974): Ulaganje u psihodijagnostiki izvetaj, vredi li
truda! Klinike sveske, 1974, 1.
Berger, J. (1974): Psiholoki nalaz -jedan racionalni pristup. Klinike sveske. 1974, 1.
Berger, J. i Todorovi, J. (1975): Procena efekta psihoterapije putem MMPI mini muha, Anali Zavoda za mentalno
zdravlje, 1975, l, 7.
Berger, J. (1976): Valjanost psiholoke dijagnoze u zavisnosti od koliine i vrste podataka, kao i naina
interpretacije. Psiholoka istraivanja. Institut za psihologiju, 1976, Beograd.
Berger, J. (1979): Psihodijagnostika, Nolit
Berger, J. (1980): Trei roditelj: Novi pravci grupne psihoterapije, Nolit Berger, J. (1983): Prirunik za test
nedovrenih reenica - TNR, SDPS. Berger, J. (1989): Projektivna psihologija - Rorschachov metod, Nolit Berger,
J., Biro, M. i Hrnjica, S. (1990): Klinika psihologija, Nauna knjiga Berger, J. (1995): Psiholoki potporni sistem.
Model bazinih oslonaca linosti (BOL), Erinije, 2002, CPP.
Berger, J. i Kosti, P. (2002), Bazini oslonci linosti i psiholoki potporni sistem, Prirunik za BOL/TPMS, DPSCPP.
Berger, J., Markovi, M. i Miti, M. (1995): Prirunik za Vekslerov individualini test inteligencije VITI, DPS/CPP
Beograd,
Berger, J. i Vukobrat, S. (1998): ivotne teme i personalni stavovi (modifikovani TNR), DPS/CPP, Beograd
Berger, J. (2003): Sinopsis-pitanja psiholoke praene linosti i integracije, CPP. Bellak, L. (1947): A guide to
interpretation ofthe thematic apperception test, Psy-chological Corporation
Berne, E. (1964): Games people play: The psychology of human relationships, Penguin Books, 1964.
Bender, L. (1938): A visual motor gestalt test and its clinical use, American Orthopsvchiatric Association, Research
Monographs, 3.
Benton, A. L. (1963): The revised visual retention test. Clinical and experiential application, The state Universitv of
Iowa,1963.
Beutler, L. E i sar. (1995): Bridging scientist andpractitioner perspectives in clinical psychology, American
Psvchologist, 50, 984-994.
585
Bieri, J., Atkins, A. and Briar, S. (1966): Clinical and social judgement: The dis-crimination ofbehavioral
information, Wiley, 1966.
Biro, M. (1976): Rorschachov metod u prouavanju, suicidalnog ponaanja - univerzalno reenje ili potpuni
promaaji Psihologija., 1-2, 93-107. Biro, M. (1978): Logiko-metodoloki status psihijatrijske dijagnoze,
Psihijatrija danas, 3-4, 293-303.
Biro, M. (1984): Karakteristike WISC-a kod praene mentalne zaostalosti, Zbornik JSPMI, Zagreb

Biro, M. (1987): Prirunik za Test Vizuelnog Pamenja (TVP), SDPS. Biro, M. (1995): Dijagnostika procena
linosti, MMPI-202, Futura, Novi Sad Biro, M. (1998): Prirunik za REVISK (II revidirano izdanje), SDPS;
Beograd Biro, M. (1990): Klinika psihologija, Nauna knjiga, Beograd Biro, M. i Berger, J. (1981): Praktikum
zaprimenu i interpretaciju MMPI, SDPS. Biro, M. i Tili, E. (1981): Psihodijagnostika neurotine depresivnosti,
Avalske sveske, 4, 93-101.
Biro, M., Risti, Novovi, Z. (1987): Procena verovatnoe predikacije kao pokuaj adekvatne validacije Rorschacha,
Primijenjena psihologija, 8, 265-273. Biro, M.,Tili, E., Lisulov, R. i ost. (1987): Faktorska analiza depresivnih
poremeaja kao osnov klasifikacije depresije, Psihologija, 3-4, 35-44. Biro, M. i Butollo, W. (2003): Klinika
psihologija, Futura publ., Novi Sad Block, J. (1961): The Q-sort method in personality assessment and psjchiatric
research, Charles Thomas, Springfield
Block, W.G. (1962): A study ofthe meaning set in the judgement ofthe clinical test data, Journal of Clinical
Psychology, 62, 18. Bohm, E. (] 958): Rorschach test diagnosis, Grune Straton, N.Y. Brankovi, Z. (1971): Prvi
kliniki intervju sa paranoidnim shizofreniarem, Klinike sveske, 1971, 1.
Cattell, R.B. (1951): Principles ofdesign in ,,projective " or misperception tests of personality, u knjizi An
introduction toprojective technigues, Editori: Anderson, H. i Anderson, G., Prentice-Hall, N.Y.
Cattell, R.B.(1962): Foundations ofpersonality measurement theory in multivari-ate experiment, iz knjige
Contemporary research inpersonality, Editor: Sarason, I, G. Van Nostrand
Carr, A.C. (1958): The psychodiagnostic test batery: rational and methodology, u knjizi Progress in
clinicalpsychology, Editori: Bruner, D. i Abt, L. Grune Stratton, Cerovi, S. (1981): Pojam duevnog zdravlja i
psihodijagnostika, magistarski rad, Filozofski fakultet, Beograd
Cerovi, S. (1982): Sudbina medicinskog modela u klinikoj psihologiji, Psihologija, 3, 95-101.
Cronbach, L. and Meehl, P. (1952): Construct validity in psychological tests, Psy-chological Bulletin, 1952, 52.
Cronbach, L. (1960): Essentials of Psychological testing, Harper, N. Y. Cohen.R. (1973): Patterns ofpersonality
judgements, Academic Press, N. Y.
586
Cline, V.B. and Richards J.M. (1962): Components of accuracy in interpersonal perception scores and dinical and
statistical prediction controversy, Psychologi-cal Research, 1962,12.
Dahlstrom, W.G., Welsh, G.S. (1960): An MMP1 Handbook: A Guide to Use in Clinical Practice and Research,
MU, Minnesota Press
Davids, A. and Pildner, H. (1959): Comparison ofdirect and projective methods of personality assessment under
different conditions ofmotivation, Psychological Monographs, 1959, 72.
Delay, J., Pichot, P. Lamperiere, T. and Perse, J. (1958): The Rorschach and the epileptic personality, Logos, N.Y.
Doli, E. A. (1953): Measurement ofsocial competence: A manualfor the Vineland Social Maturity Scale, Circle
Pines, America Guidance Services Holt, R and Havel, J.A (1960): A methodfor assessing primary and secondary
process in the Rorschach, u knjizi Rorschach psychology, Editor: Rickersvsiank-ina, J. Wiley
Huber, J. T. (1961): Repot writting in psychology and psychiatry, Harper, N.Y. Kanfer, F. and Saslow, G. (1960):
Behavioral diagnosis, iz knjige Behavior the-rapy, Editor: Franks, C., McGraw-HilL 1960.
Kaplan, H. and Sadock, B, (1972): Clinical diagnosis in group psychotherapy, Dutton, N.Y.
Machover, K. (1949): Personality Projection in the Drawing ofthe Human Figure, Charles Thomas, Springfield
Matarazzo, J. D. (1972): Wechsler'sMeassurementandAppraisalofAdultIntelli-gence, Williams and Wilkings
Matarazzo, J. D. (1986): Computerized dinicalpsychological test interpretations: Unvalidated plus ali mean and no
sigma, American Psychologist, 14, 14-24. Exner, J. E. (1993): The Rorschach: A Comprehensive System, J. Wiley,
N.Y. Eysenck, H. J. (1954): The science of personality: nomothetic, Psychological Review, 61,339-342.
Eysenck, H. J. (1960): The structure of human personality, Methuen, London Eysenck, H. J. (1970): A dimensional
system ofpsychodiagnostics, ColumbiaUni-versity Press
Farber, I. (1964): Prediction versus understanding, iz knjige Personality change, Editori: Worchel i Byrne, J. Wiley
N.Y.
Fulkerson, S. C. (1965): Some implication ofthe new cognitive theory for projective teste, Journal of Consulting
Psychology, 1965, 3.
Goldberg, L. and Werts, C. (1966): The reliability of dinical judgement: A multi-trait multimethod approach,
Journal of Consulting Psychology, 1966, 30, 3. Goldstein, G. and Scheerer, M. (1941): Abstract and concrete
behavior, Psycho-logical Monographs, 1941, 53.
Goldstein, G., Hersen, M. (1984): Handbook ofPsychological Assessment, Perga-mon Press, N.Y.
Golden, Ch., Kane, R. et ali (1981): Relationship ofthe Halstead-Reitan neuropsy-chological batery to the LuriaNebraska neuropsychological batery, Journal of Consulting and Clinical Psychology, 1981, 3.
587
Goldberg, L. R, (1965): Diagnosticians versus diagnostic signs: The diagnosis of psychosis versus neurosis from the
MMPl, Psychological Monographs, 79. Goldfried, M., Striker, G. and Weiner, I. (1971): Rorschach handbook of
clinical and research applications, Prentice-Hall.
Grassi, J. (1970): The Grassi block substitution testfor measuring organic brain pathology
Groth-Marnat, G. (1990, 1999): Handbook of Psychological Assessment, J. Wiley &Sons,N.Y.
Gunderson, F. and Kapfer, E. (1966): Variability infactor structures ofclinicians personality ratings, Journal of
Consulting Psychology, 1966. 4. Hamilton, M.(1967): Development ofa rating scale for primarj depressive illness,

British Journal of Social and Clinical Psychology, 6, 278-296, 24. Hmjica, S. (1982): Zrelost linosti, Zavod za
udbenike i nastavna sredstva, Ignjatovi, L, Momirovi, K., Damonja, Z., Wolf, B., ipka, P. (1986): S-R skale,
SDPS.
Meehl, P. E. (1954): Clinical versus Statistical Prediction: A Theoretical Analysis and Review ofthe Evidence,
University of Minnesota Press., Minneapolis Meehl, P. E. (1973): Psychodiagnosis, Selected Papers, Norton and
Co., N. Y. Mischel, W. (1968): Personality andassessment, J. Wiley, N. Y. Kaufman, A. (1981): Intelligent testing
with the WISC-R, Wiley, N. Y. Kaufman, A. and Lichtenberger, E. (1999), Kelly, E. and Fiske, D. W. (1951): The
prediction of performance in clinical psychology, University of Michigan Press, 1951, AnnArbor
Kleinmuntz, B. (1964): Personality test interpretation by digital computer, Psy-chological Monographs, 1964,77.
Kelly, G. A. (1955): The psychology of personal constructs, vol. I-II, Norton Kelly, G. A. (1955): A theory of
personality: The psychology of personal constructs, Norton, N.Y.
Kondi, K. (1985): DST-intervju, SDPS, Beograd,
Kosti, P. i Divac, M. (1999): Praktikum Machover testa-crte ljudske figure, DPS/CPP, Beograd
Korchin, S. (1976): Modem clinicalpsychology, Basic Books, N. Y. Kragh, U. and Smith, G. (1968): Percept genetic
analysis, Glerup, Lund Laing, R. D., Philipson, H. and Lee, A. (1966): Interpersonal perception, Springer, N. Y.
Levy, L. H. (1963): Psychological interpretoation, Holt-Reinhart, N.Y. Lezak, M.D. (1983): Neuropsychological
Assessment, Oxford University Press, Oxford
Little, K. B. and Schniedman, E. S. (1959): Congruencies among interpretations of psychological tests and
anamnestic data, Psychological Monographs, 1959, 73. Lorr, M., McNair, D.M., Klett, C. J. (1966): Inpatient
Multidimensional Psychi-atric Scale, Consulting Psychologists Press, Palo Alto, a. Luria, A. R. (1976): Osnovi
neuropsihologije, Nolit
588
Luria, A. R (1965): Neuropsychological analysis offocal brain lesions, u knjizi
(Editor: VVolman, B. B.) Handbook ofClinical Psychology, McGraw-Hill, N. Y.
Prelinger, R., Zimet, C. (1964): An Ego Psychological Approach to Character
Assessment, Collier-Mac Millan
Rapaport, D., Gill, M., Schafer, R. (1968): Diagnostic Psychological Testing,
International University Press, N. Y.
Rotter, J. B. (1954): Manualfor the Rotter Incomplet SentencesBlank, Psychological Corporation
Rorschach, H. (1951): Psychodiagnostics (5* edition). Hans Huber, Bern
Rohde, A. (1957): The sentence completion method: its diagnostic and clinical
application to mental disorder, Ronald Press
Sarbin, T., Taft, R., Bailey, D. (1960): Clinical Inference and Cognitive Theorj,
Holt and Reinhart, N. Y.
Sechrest, L. (1963): Incremential validity: A recommendation, Educational and
Psychological Measurement, 23.
S\e,&,L.K.(V959yTKe relative contvibution of^our kinds of data to accuracj in
personality assessment, Journal of Consulting Psychology, 23.
Stephenson, W. (1953): Jhe study ofbehavior: Q technique and its methodology,
University of Chicago Press
Stone, H. K. and Dellis, N. P. (1960): An exploratory investigation into the levels
hypothesis, Journal of Projective Techniques,24.
Swensen, C. (1957): Empirical evaluation oj human figure drawings, Psychological Bulletin, 54.
Schostrom, E. (1964): An inventory for the measurement of self actualization,
Educational and Psychological Measurement, 24.
Schneidman, E. (1951): Thematic test analysis, Grune and Straton
Vernon, P. E. (1963): Personality Assessment, Methuen, London
Wechler, D. (1958): Measurement ofAdult Inteligence, Williams and Wilkins
Weiner, I. B. (1966): Psychodiagnosis in schizophrenia, Wiley
Wolman, B. B. (1965): Handbook of Clinical Psychology, McGraw-Hill, N. Y
Ziegler, E., Philips, L. (1961): Psychiatric Diagnosis: a Critic, Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 607-619.
Zubin, J., Eron, L. and Schumer, F. (1965): An experimental approach to projective techniques, Wiley, N. Y.
Zubin, J. (1969): The role of models in clinical psychology, u knjizi Models of
Clinical Psychology, Editor: Abate, L. L., Gorgia State College, Atlanta
Damonja-Ignjatovi, T. (1999): Psihodijagnostika i savremeni modeli linosti,
Zadubina Andrejevi, Beograd
589
SADRAJ
Predgovor ............................................................3

PSIHODIJAGNOSTIKA - OPTIDEO
I KLINIKI METOD
Uvod ................................................................8
Struktura klinike metode ................................................9
U susretu tri tradicije ...................................................11
Kliniki metod u psihologiji..............................................13
Kritika klinikog metoda................................................16
Dijagnostika klasifikacija...............................................18
Objektivnost klasiflkacione dijagnoze......................................19
Vremenska stabilnost dijagnoze...........................................20
Dinamika dijagnoza...................................................21
Razumevanje sluaja...................................................23
Procena prema posebnim kriterijumima ....................................24
Klinika predikcija.....................................................24
Evaluacija psihoterapije.................................................25
Jedan sokratovski dijalog o klinikoj metodi.................................27
II PSIHODIJAGNOSTIKA
Periodizacija razvoja ...................................................33
Vertikalni razvoj psihodijagnostike........................................37
Staje psihodijagnostika.................................................39
Predmet psihodijagnostike...............................................41
Psihodijagnostika i psihopatologija........................................42
Psihodijagnostika i linost...............................................42
Psihodijagnostika i procena parova i grupa..................................44
Psihodijagnostika i antropologija..........................................45
Zadaci psihodijagnostike - psihodijagnostika izmeu nunosti i apsurda ...........45
Saznanje putem posrednika..............................................47
Da li je nauka potrebna u psihijatriji .......................................48
III METODOLOKA NAELA PSIHODIJAGNOSTIKE
Skupina ili baterija.....................................................50
Otvorenost ili protonost agregata.........................................50
Favorizovanje irokog dijapazona.........................................51
Prednost multidimenzionalnih instrumenata.................................51
Princip individualizacije ispitivanja........................................52
Promena sastava skupine................................................53
Promena redosleda TTS.................................................53
Promena trajanja ispitivanja..............................................54
Eksplorativnost i druga naela............................................54
Psihometrijska osnova psihodijagnostike....................................55
590
Klasifikacija psihodijagnostikih pristupa...................................56
Teorijska osnova psihodijagnostike........................................57
Dijagnostika studija sluaja.............................................58
Studija sluaja i individualne razlike.......................................60
Studija sluaja kao metodoloki okvir......................................63
IV UDEO DIJAGNOSTIARA
Kliniko iskustvo......................................................65
Uenje dijagnostikovanja................................................65
Linost psihodijagnostiara..............................................67
Da li je psihoterapija dijagnostiara nuna?..................................69
V INTEGRACIJA PODATAKA
Dva naina integracije podataka ..........................................71
Rivalitet klinike i statistike metode.......................................73
Metodoloki problemi vezani za predikciju..................................74
Interpretacija Meehlove kontroverze.......................................74
Komparacija klinike i statistike predikcije.................................75
Diferencijalna definicija klinike metode ...................................76
Statistike metode integracije.............................................77
Primena elektronskih raunana ...........................................80
Forme klinikog integralnog suenja.......................................82
VI PROCESI DIJAGNOSTIKE SPOZNAJE
Epistemoloki aspekt spoznaje linosti .....................................86
Specifinost spoznaje linostii............................................88

Klasifikacija teorija spoznaje linosti.......................................90

Intuitivna spoznaja linosti ..............................................91
Kognitivne teorije spoznaje linosti........................................92
Empatika spoznaja linosti.............................................100
Interakcione teorije spoznaje............................................101
Psihoanalitika interpretacija kliniara ....................................102
Psihoanalitika interpretacija pozicije ispitanika.............................105
Transakciona interpretacija .............................................108
Fenomenoloko-metaperceptivna interpretacija..............................112
Da li je psihodijagnostika procena kreacija? ...............................113
VII VALIDACIJA KLINIKE METODE
Tipovi validacije klinike metode ........................................116
Validacija klinike baterije..............................................118
Validacija opisa linosti................................................119
Tehnika Q sortiranja...................................................120
Integralna definicija klinike metode......................................122
PSIHODIJAGNOSTIKA - OPERATIVNI DEO
VIII DIJAGNOSTIKI DOSIJE SLUAJA
Voenje dosijea sluaja................................................126
Biografski pristup eksploraciji linosti.....................................132
Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija...................137
Shema sadraja biografske eksploracije....................................142
Procena linosti u vreme eksploracije .....................................143
Izgled, dranje i opta karakteristika ponaanja..............................144
Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudima............................145
591
IX DIJAGNOSTIKI INTERVJU
Intervju kao sistem komunikacije ........................................152
Klasifikacija klinikog intervjua .........................................154
Dijagnostiki i terapijski intervju.........................................155
Intervju i dijagnostiko posmatranje ......................................158
Emocionalna interakcija u dijadnom sistemu................................161
Autoritet i vodstvo u dijadnom sistemu: direktivni i nedirektivni intervju .........164
ta povezuje elemente: stavovi, predubedenja i oekivanja?....................167
Faze intervjua........................................................169
Intervju u sastavu studije sluaja.........................................171
X OPSERVACIJA IPROCENA PONAANJA
Metodoloki oplemenjena opservacija.....................................176
ta posmatra kliniar? .................................................178
Posmatranje u faza....................................................179
Pravila dobrog posmatranja.............................................181
Skale procene ponaanja ...............................................184
Kvantiflkacija posmatranja - faktorizirane skale procene......................189
Tipine greke posmatranja i procene .....................................194
XI STUDIJA SLUAJA IPSIHODIJAGNOST1KI TESTOVI
Na prelazu od naturalistikog ka psihotehnikom ispitivanju ...................198
Osnovne odlike psihodijagnostikih testova................................200
Testiranje kao uzimanje uzoraka linosti...................................200
Testiranje i zakljuivanje preko korelata...................................202
Testiranje kao dijagnostiki eksperiment...................................205
Testovne norme i dijagnostika procena ...................................206
Psihometrijski kriterijumi ..............................................209
Selektivno dejstvo bolesti i poremeaja na testove ...........................218
Komplementi ili antagonisti, psihoterapijski i projektivno-dinamiki pristup.......219
Psihotehnika procena i prolongirana opservacija............................222
XII PSIHODIJAGNOSTIKA PROCENA INTELIGENCIJE
Inteligencija i merni sistemi.............................................228
Binetova skala procene inteligencije ......................................230
Testiranje inteligencije odraslih: Wechslerove skale..........................231
Wechslerova teorija inteligencije.........................................233
Inteligencija i linost ..................................................234
Ego-psiholoki aspekt inteligencije.......................................235
Wechslerov koncept koeficijenta inteligencije...............................235

Standardizacija Wechslerove skale .......................................237

Testovna procena inteligencije...........................................240
Testiranje inteligencije: ta zapravo merimo? ...............................243
Dijagnostika procena mentalne zaostalosti.................................246
Opis Wechsler-Bellevue skale inteligencije.................................250
Validnost Wechslerovih skala inteligencije.................................258
Kvalitativna analiza VB skale ...........................................259
Promene i novine.....................................................262
XIII PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTI
Razlike izmeu verbalnog i neverbalnog QI ................................268
Meutestovne razlike, skater-analiza......................................269
Unutartestovna neujednaenost (intratest skater).............................271
Analiza verbalizacije ..................................................272
592
Patoloki i normalni gubitak efikasnosti ...................................273
Normalni tok propadanja sposobnosti.....................................276
Koeficijent deterioracije................................................278
Procena propadanja je izbor.............................................280
Procena gubitka efikasnosti neurotiara....................................282
Procena gubitka efikasnosti sociopata.....................................284
Procena gubitka efikasnosti shizofreniara .................................285
Intelektualna efikasnost i linost .........................................286
Odraz promene linosti na E-I dimenziji...................................289
XIV NEUROPSIHOLOKA PROCENA
Procena oteenja i propadanja sposobnosti ................................292
Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima................................295
Teorije o mozgu......................................................296
Teorije sposobnosti i mozak.............................................298
Neuropsiholoka teorija................................................302
Klasifikacija metoda neuropsiholoke procene ..............................304
Opte eksplorativne tehnike i modane disfunkcije...........................306
Wechslerove skale i modane disfunkcije..................................309
Pojedinane tehnike otkrivanja organiciteta"...............................313
Neuropsiholoke baterije...............................................318
Promene i novine.....................................................328
XV SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LINOSTI
Kratak prikaz razvoja upitnika...........................................332
Znaenje individualnih razlika na upitnicima ...............................334
Teorija determinirajuih sistema .........................................336
Samoopisni odgovori i ekspresivno odbrambena vaga ........................340
Svedoenje o sebi, varanje, pristrasnost i samozatita.........................341
Indirektni pristup; uputnici tipa verbalne reakcije............................344
Cornell indeks .......................................................345
Minesota multifazni personalni inventar - MMPI............................347
Ugraena skepsa, kontrolne skale MMPI...................................348
Patoloke skale MMPI.................................................350
Eysenckovi inventari linosti: MMQ, MPI i EPI.............................353
Upitnici sa faktorskom osnovom.........................................356
Upitnici, faktori i nesvesno .............................................359
Logika konkretnog, dijagnostika pomou kompjutera.........................361
Zavrna razmatranja o upitnicima i inventarima .............................364
Promene i novine.....................................................366
XVI DIJAGNOSTIKA PROCENA JA
Osnovne postavke o Ja"...............................................372
Diferencijacija Ja" ...................................................377
Instrument za eksploraciju Ja, tehnika Q sortiranja...........................378
Ocena tehnike Q sortiranja..............................................381
Semantiki diferencijal.................................................383
Tehnika eksploracije linih konstrukata....................................386
Procena jaine ega....................................................389
Samoopisna procena telesnog Ja" .......................................392
XVIIPROJEKTIVNE TEHNIKE
Teorija projektivnog test-ponaanja.......................................400

Projekcija i kognitivne strukture .........................................404

593
Projekcija i apercepcija ................................................405
Multipli model indirektne eksploracije linosti..............................406
Odnos latentnih i manifestnih potreba.....................................411
Percept-genetika teorija ...............................................412
A sad prkosno: od tehnike ka teoriji linosti ................................414
Projekcija na egzistencijalistiki nain.....................................416
Stare razlike: projekcija i ekspresija.......................................417
Testovna projekcija kao automatizam i linost kao superautomat................421
Teorija projekcije - nominalistika zamka? ................................423
Zavrni komentar.....................................................425
XVIII CRTE LJUDSKE FIGURE
Stimulus............................................................431
Odgovor ............................................................ 432
Analiza crtea ljudske figure............................................434
Znaci i njihovo znaenje ...............................................435
Prevazilaenje zbrke ..................................................436
Determinante crtea...................................................437
Dijagnostiki elementi.................................................438
Izrazi psihopatoloke izmenjenosti na crte.................................443
Rezultati empirijske validacije...........................................444
Mogue namene Mahover-tehnike........................................446
Izbor okvira interpretacije ..............................................448
Redosled pola na crteu................................................449
XIX RORSCHACHOVA TEHNIKA
Teorijske postavke....................................................452
Testovni stimulus.....................................................454
Postupak ispitivanja...................................................455
Kategorije klasifikacije odgovora ........................................455
Prva dimenzija: lokalizacija odgovora.....................................455
Druga dimenzija: determinante odgovora ..................................458
Forma i njeno znaenje ................................................459
Hromatska boja i njeno znaenje.........................................460
Ahromatske boje i osenenost...........................................463
Kinestetski odgovor i njegovo znaenje....................................465
Trea dimenzija odgovora: sadraj .......................................467
etvrta dimenzija: originalnost i popularnost...............................469
Neopaajne dimenzije odgovora: verbalizacija..............................471
Obrada i interpretacija.................................................473
Namena i korisnost Rorschachove tehnike .................................474
Empirijska validacija i kritika ...........................................475
Modifikacije Rorschachove tehnike.......................................478
Promene i novine.....................................................481
XX TESTOVI NEDOVRENIH REENICA - TNR
Zato je TNR popularan? ..............................................489
ta je test nedovrenih reenica? .........................................490
Kojoj vrsti tehnika pripada TNR? ........................................490
Validnost na dimenziji dubinsko-svesno ..................................491
Uticaj instrukcije .....................................................493
Variranja korena reenice ..............................................494
Stepen strukturisanosti korena...........................................495
U kome je licu formulisan koren? ........................................496
594
Obrada odgovora na TNR ..............................................497
Monodimenzionalni i multidimenzionalni tip TNR...........................500
Da lije identifikacija preduslov otkrivanju Ja na TNR-u? .....................501
Matanje - poistoveenje - samootkrivanje ................................502
Validacija TNR-a.....................................................503
Promene i novine.....................................................506
XXI JUNGOV TEST ASOCIJACIJA
Opis tehnike.........................................................510
Instrukcija za davanje JTA..............................................510

Dodatna uputstva.....................................................511
Psiholoka analiza testovnog ponaanja....................................511
Bliske reakcije .......................................................513
Udaljene reakcije.....................................................514
Dijagnostika vanost dihotomije bliske i udaljene reakcije ...................514
Interpretacija odgovara ................................................515
XXII TEST TEMATSKE APERCEPCIJE - TAT
Opis testovnog materijala...............................................516
Primena TAT-a, uputstva i intervencije....................................517
Teorijske pretpostavke.................................................519
Murravev sistem analize TAT-pria.......................................524
Modifikovani sistemi analize............................................529
Struktura TAT-slika...................................................533
Diferencijalne karakteristike TAT-slika....................................536
Fizika slinost kao inilac projekcije.....................................538
Znaaj socio-ekonomskih obeleja .......................................540
Kriterijumi dobrog tematskog stimulusa...................................542
Agresivnost na TAT-u.................................................543
Provera mernih osobina TAT-a..........................................545
XXIII PSIHOLOKA PROCENA: NALAZ I MILJENJE
Administrativni aspekt psiholoke dijagnoze................................549
Forme psiholokog izvetaja ............................................550
Osnovne komponente psiholokog izvetaja................................550
Namena psiholokog nalaza.............................................552
Opti problem integracije podataka.......................................554
Statistiki postupci integracije...........................................555
Izbor nivoa interpretacije...............................................556
Da li je nalaz teorija individue?..........................................562
Nalaz i posrednika uloga dijagnostiara...................................564
Promene i novine.....................................................570
XXIV ALTERNATIVE
Literatura.............................................................584
595
Dr JOSIP BERGER
PSIHODIJAGNOSTIKA
Metod procene linosti i ponaanja
Tree preraeno izdanje, 2004. godina
Izdava
Zavod za udbenike i nastavna sredstva
Beograd, Obiliev venac 5
www.zavod.co.yu
Likovni urednik MILO JANKOVI
Grafiki urednik MILAN MRKOBRAD
Korektura
Zavoda za udbenike i nastavna sredstva
Kompjuterska obrada DRAGUTIN NJEI
Obim: 37 Vi tamparskih tabaka Format: 17 x 24 cm Tira: 1000 primeraka
Rukopis predat u tampu januara 2004. godi tampanje zavreno maja 2004. godine tampa: RADUNI - Beograd
line
596