Radoman Kanjevac,

Glas
Kao da nikad moja nisi bila
Javlja se obinim glasom, bez pretenzija
U glasu je sve, i zakletva i kazna
Glas otkriva bolje od oka i od srca
Ako je hrapav i teak, usporen ili pospan
Pa izlazi iz usta kao voz iz tunela
Umorna si od mene.
Ako je neubedljiv i visi u vazduhu
Kao artist na ici koja se ljulja
Neto se novo dogodilo u tebi
to pokuava da sakrije od nas
Ali, tamo gde ne dopire munja,
Ni pogled oka, ni misao, ni zrak
Dopire taj nesigurni glas
Ako je piskav, visokih tonova, tanak i ljut
Kao lave pekinezera kome sam stao na put
utim i sklanjam se dok ne proe oluja
Nije to nita strano
Kao zemljotres u Japanu, sedam stepeni po Rihteru,
Kao elektriar, kada ga drma struja
Neto sasvim normalno, zabava za svaki dan.
Kada je mek kao oblak koji plovi nad rekom
Po tihom danu, bez vetra, neujno i visoko
Kao jastuk u nekom mnogo dobrom hotelu
Gde smo proveli jednu jedinu no
Kao dlan iz koga curi znoj na tvoje ime
Kao re majka na mome jeziku
Kao volim te i ne zaboravi me
To je bilo nekad
Taj glas koji se saplitao o tvoj jezik
Kao vulkanska lava o trone planinske kue
I provlaio se kroz moje ui
Kao lopov koji donosi poklon
To je bila ljubav
A danas
Kao da nikad moja nisi bila
ujem taj glas, taan, ravan i hladan

On mi govori vie nego pogled i lice

Ispran kiama tolikih leta i jeseni
Bez emocija, bez obzira na prolost
Taj glas, kao vojnik koji je gladan
Strog i nepoznat, ubija bez krivice

Uzalud
Toliko truda oko mene, uzalud
Duge etnje pored mora, sa pogledom na prazno
Slani vetrovi u nozdrvama, beli slonovi u oblacima
Beskrajni razgovori o starim gradovima
U kojima nikad nisam bio
Niti u da odem
Jer sve to mi treba ja naem u knjigama
Po pravilu od mrtvih pisaca
Brodski, stanica u pustinji
Dupla kafa, aj i keks, nita naroito
Suluda no bez ikakvih zvezda
Jutro bledo, prozrano, kao od papira
Ulice jo mokre od nonih polivaa
Stepenitem zvoni bat mukih koraka
U pravilnom ritmu, kao da smrt svira
A mislila si da u pesmu da ti napiem
Vodila si me i u Atinu i u Persiju i u Kinu
Tamo gde bi me svako razumeo
Pisala si mi pisma puna glupih nenih izjava o ljubavi
Davala mi nadimke od biranih istroenih rei
Kao da mi ime nije bilo dovoljno
Spavala sa jednom rukom ispod jastuka
A sa drugom pomerala bogove
Budila se na svaki um ispod kreveta
Kao da sam se u mia pretvorio
Mislila si da u pesmu da ti napiem
Toliko truda ni oko ega, uzalud
Pogled koji otvara srce, a razum skriva
elo malo sputeno, sa nekoliko bora
Kosa uredno sreena do neprepoznavanja
Kao na onim starim fotografijama
Osmeh malo nakrivljen s godinama
Pa mi se uini kao da e da zaplae
Noge blago prekrtene, desna preko leve
Dlanovi okrenuti na dole pokrivaju koleno

Razgovor prazan kao venost

Ravan kao paravan
Zamoran kao sopstveni svadbeni ruak
Da li me voli, to sad uopte nije vano
Meni je i ovo dovoljno
Pogledaj u svoju praznu oljicu kafe
Videe da moram na dalek put
Mislila si da u pesmu da ti napiem
Toliko truda ni oko ega, uzalud

Kad sam najvie sam

Kad sam najvie zaduen
I kad bi me svaki troak odveo pravo u pakao
Ja svratim u prvi otmeni restoran
I na sopstveno iznenadjenje poruim najskuplje pie
I svoje omiljeno jelo sa nekim retkim peurkama
Kad sam najvie umoran
Umesto da prelistam novine i legnem da se odmorim
Ja tek tada poinjem da planiram
Stihove rasparene i oputene kao mladi, raspevani vojnici
Kad najvie urim
Oseam neodoljivu potrebu
Da sednem na prvu klupu i nahranim golubove
Kad sam najvie besan
Umesto da viem ili guim u sebi oseaj povredjenosti
Najradije bih se izvinio vinovniku
Zbog toga to je nakratko probudio moju rapsodinu prirodu
Kad sam najvie srean
Oseam neku melanholiju
Jer ne mogu da verujem da e taj oseaj trajati
Due nego to je pisano u zvezdama i planetama
Kad sam najvie tvoj
Tek tada ukljui svoje prislune uredjaje
Satelitske snimke i profesionalne dounike
Jer ono malo slobode to mi je preostalo
Pokloniu prvoj sluajnoj prolaznici
Sa kojom ranije ne bih delio ni sedite u autobusu
Kad sam najvie sam
Najpre pomislim na vreme
Osvrnem se na bolji deo svoga ivota
I shvatim da ni dobro, ni loe
Ako je ovek poten prema sebi, nije bilo uzalud.