1

LUIS VALAS
BEN HUR
KNJIGA ETVRTA
Samo dela pravednika odiu miomirom u praini
ELI
I u aru sukoba, on uva zakon
zaet u miru, i ispituje ta on predvia
VORDSVORT

GLAVA I
Ujutru, posle bahanalija u salonu dvorca, divan je bio pun
mladih patricija. Maksencije je mogao stii i grad je mogao biti krcat
narodom koji ga doekuje; njegova legija je mogla sii sa brda
Sulpija u sjaju svog oruja i svojih oklopa; od Nimfeuma do Omfala
mogle su se odravati velike svetkovine koje bi zasenile
najraskonije svetkovine koje su ikad prireene na Istoku; svi bi i
dalje bestidno spavali na divanu na koji su se sruili ili gde ih je
bacila ravnoduna ruka robova. Ali jo uvek je bilo mogue da
uestvuju na gozbama u ast toga dana.
Meutim, svi oni koji su uestvovali u bahanalijama nisu se
nalazili u tako alosnom stanju. Kad je zora poela da se probija kroz
prozorske kapke dvorane, Mesala ustade i skinu krunu sa glave, u
znak da je gozba zavrena. Skupio je nabore svoje toge, bacio
2

poslednji pogled na sliku to ga je okruavala i, bez rei, krenuo u

svoj stan. Ni sam Ciceron ne bi se mogao povui sa vie dostojanstva
posle itave noi rasprava u Senatu.
Tri sata kasnije dva glasnika prekoraie prag njegove sobe i
svaki je dobio iz njegovih ruku zapeaen svitak, sastavljen u dva
primerka. Bilo je to pismo upueno prokuratu Valeriju Gratu, ije se
sedite jo uvek nalazilo u Cezareji. Koliki se znaaj pridavao brzoj i
sigurnoj predaji ovog pismena moglo se zakljuiti po tome to je
jedan od glasnika putovao morem a drugi kopnom; obojica su dobila
nareenje da krenu to bre.
Za itaoca e biti veoma zanimljivo da sazna sadrinu ovog
pisma. Ono glasi u celini:
Antiohija, XIII, Prvi dan jula Od Mesale Gratu,
O, moj Mida!
Neka te ne vrea, molim te, to te ovako oslovljavam, poto me
na to navodi moja ljubav i zahvalnost, kao i injenica to si ti
najsreniji meu ljudima; poto tvoje ui, kakve ti je darovala majka,
odgovaraju tvom zrelom uzrastu.
O, moj Mida!
Treba da te upoznam sa jednim neobinim dogaajem koji e,
iako je jo u oblasti nagaanja, siguran sam, pobuditi tvoje
interesovanje.
Dopusti mi najpre da oivim tvoje uspomene. Seti se, pre
mnogo godina, porodice jednog jerusalimskog kneza, veoma stare i
neobino bogate, po imenu Ben Hur. Ako te je pamenje izneverilo,
ima, ako se ne varam, ranu na glavi koja e te podsetiti na neke
dogaaje.
I evo, da podstaknem tvoje interesovanje. Za kaznu zbog
napada na tvoj ivot - a da bi tvoja savest bila mirna, neka bogovi ne
dopuste da se ikad dokae da je to bio nesrean sluaj - itava ta
porodica je bila baena u tamnicu. Primenjen je kratak postupak i
sva njihova imovina je zaplenjena.

Poto je presudu, o moj Mida, potvrdio na Cezar, koji je isto

toliko pravedan koliko i mudar - neka njegovi rtvenici budu veno
prekriveni cveem! - nije nikakva sramota podsetiti ovde na novac
koji smo i jedan i drugi iz toga izvukli, a ja nikada neu prestati da ti
budem zahvalan, pogotovu dok budem, kao danas, uivao deo koji mi
je dopao.
Podsetiu te takoe da si ti doneo presudu porodici Hur, to
slui na ast tvojoj mudrosti, i to u vreme kad smo obojica verovali
da naa zamisao najbolje odgovara ciljevima koje smo eleli da
postignemo. Sea se ta si uinio sa majkom i sestrom zloinca:
izloio si ih smrti koja bi liila na prirodnu. Meutim, ako sada
zaelim da saznam da li su one mrtve ili su jo u ivotu, znam,
poznajui blagost tvoje prirode, o moj Grate, da e mi oprostiti to
nisam tako dobar kao ti.
Ali, neto je za nas sada bitnije i slobodan sam da te podsetim
da je zloinac bio osuen na veno ropstvo na galijama. A da bi
pria koju u ti ispriati bila neobinija, mogu ti ovde rei da sam
video i proitao potvrdu za njegovo telo kad je bio uruen tribunu
zapovedniku galije.
Pokloni mi sada svu svoju panju, o uzvieni Frigije.
Ako se ima u vidu granica ivota veslaa na galijama, osueni
je morao umreti ili, jo tanije, jedna od tri hiljade Okeanida morala
ga je uzeti za mua najmanje pre pet godina. A ako hoe da mi
oprosti trenutak slabosti, o ti, najvrliji i najneniji ovee, jer sam
ga voleo u vreme nae mladosti, a bio je veoma lep - imao sam
uostalom obiaj do ga zovem svojim Ganimedom - on je s punim,
pravom morao pasti u naruje najlepoj devojci iz cele te porodice.
Poto sam bio uveren u njegovu smrt, pet godina sam iveo spokojno
i nevino uivao bogatstvo za koje donekle njemu dugujem. A ako
priznajem ovaj dug, ne znai da imam nameru da umanjim svoju
obavezu prema tebi.
Doao sam do sutine svoje prie.
Prole noi, dok sam bio stareina gozbe prireene u ast
prijatelja iz Rima - njihova prva mladost i njihova neiskusnost
4

izazvali su u meni saaljenje - uo sam udnu priu. Kao to zna,

konzul Maksencije stie danas da pripremi pohod protiv Parana.
Meu slavoljubivima koji ga prate nalazi se sin pokojnog duumvira,
Kvinta Arija. Pruila mi se prilika da se o njemu posebno obavestim.
Kad je Arije razapeo jedra gonei gusare iji mu je poraz doneo
najvie poasti, on uopte nije imao porodice. Prilikom povratka sa
ovog pohoda pratio ga je naslednik.
Budi sada spreman na sve, kako i dolikuje oveku koji
raspolae tolikim talantima u sasvim novim sestercima. Taj sin i
naslednik o kome ti govorim upravo je onaj koga si ti poslao na
galije - onaj isti Ben Hur, koji je trebalo da umre za veslom pre vie
od pet godina. On se vratio, obasut poastima i bogatstvom, i
verovatno kao rimski graanin. Tvoj poloaj je suvie siguran da bi
mogao oseati kakvu bojazan, ali ja, o moj Mida, ja sam u opasnosti.
Nepotrebno je dalje govoriti o tome. Ako ne ti, ko bi znao kakvoj sam
opasnosti izloen.
Tvrdi da su to samo gluposti?
Kad je Arije, pooim, stupio u bitku sa gusarima, brod mu je
bio potopljen. Samo su se dva lana posade spasla: sam Arije i ovaj,
njegov naslednik.
Stareine galije koja ih je prihvatila sa daske na kojoj su
plovili puinom uveravale su da je pratilac srenog tribuna bio
mladi koji je, kad su ga digli na palubu, nosio odeu robijaa.
Bar ovo treba da te ubedi. Ali, ako mi opet kae da su to
ludorije, o moj Mida, dopusti mi da dodam da sam se jue, sluajno trebalo bi zbog toga da se zavetujem gospoi Fortuni - video lice u
lice sa Arijevim sinom. I uveravam te, iako ga nisam poznao u tom
trenutku, da je to zaista Ben Hur, koji mi je godinama bio drug u
igri; onaj Ben Hur koji, ako je mukarac pa ak i nieg ina u vojsci,
u ovom trenutku kada ti piem sigurno snuje osvetu. I ja bih to inio
da sam na njegovom mestu. A to je osveta koja se nee zadovoljiti
niim drugim sem ivotom; osveta koju on trai za svoju zemlju, za
svoju majku i sestru, za samog sebe, i - navodim ovo na poslednjem

mestu, mada bi ti to moda naveo na prvom - za svoje izgubljeno

bogatstvo.
U ovom trenutku, o moj dobrotvoru i prijatelju, moj Grate, s
obzirom da su tvoji sesterci u opasnosti, poto bi njihov gubitak bio
najvee zlo koje bi te moglo pogoditi - i ja ovde prestajem da te
zovem imenom onog luckastog i starog kralja Frigije - u ovom
trenutku, dakle (to jest, kad ovo pismo proita dovde), nadam se da
ti sve ovo vie, nee izgledati smeno i da e poeti da razmilja
kako treba postupiti u takvoj prilici.
Bilo bi prostaki da te sada pitam ta treba da radim. Dozvoli
mi bolje da te podsetim da sam tvoj tienik; ili tanije da si ti moj
Ulis, ija je dunost da mi daje savete.
Uivam dok te u mislima vidim kako dri ovo pismo u rukama.
Vidim te kako ga, potpuno ozbiljno, ita jedanput; zatim, sa
osmehom, drugi put; najzad, kad je tvoje kolebanje nestalo, donosi
svoj sud. Jer, ti ima mudrost Merkura i brzinu Cezara.
Sunce se sada rodilo.
Kroz jedan sat dva glasnika napustie moj stan, svaki sa po
jednim zapeaenim primerkom ovog pisma. Jedan od njih krenue
kopnom a drugi morem, poto smatram da je od najveeg znaaja da
bude obaveten to bre i na siguran nain o prisustvu naeg
neprijatelja u ovom delu rimskog carstva.
ekau tvoj odgovor ovde.
Kretanje Ben Hura svakako e odreivati njegov stareina,
konzul, koji e, makar se bez prestanka muio i dan i no, moi da
otputuje tek kroz mesec dana. Zna ta znai skupljati vojsku i
snabdeti je za ratovanje u pustom kraju gde nema gradova.
Sreo sam tog Jevrejina jue u Dafninom gaju. Ako se tamo
sada vie ne nalazi, mora da je bar u neposrednoj okolini, to mi
olakava nadzor. I, tavie, ako bi me sada upitao gde se nalazi, ja
bih tvrdio sa najveom sigurnou da bismo ga mogli nai u
Palminom gaju, pod atorom eika Ilderima, tog izdajnika koji nee
moi jo dugo da izbegava nau snanu ruku. Neka te nimalo ne

iznenadi ako Maksencije, kao prvu meru, otpremi ovog Arapina

brodom u Rim.
Javljam ti sve ove pojedinosti o Jevrejinovom boravku jer je za
tebe, o presvetu, vano da zna sve ovo kad bude razmiljao ta
treba initi. Jer ja ve znam - a ovo miljenje me uverava da sam
postao mudriji - da u svakom problemu koji se tie ljudskih
postupaka treba voditi rauna o tri stvari: vremenu, mestu i nainu.
Ako smatra da je ovo mesto, ne oklevaj nimalo da poveri
sluaj u ruke svog prijatelja koji te voli i koji e biti tvoj najbolji
uenik.
MESALA

GLAVA II
Otprilike kad su glasnici krenuli iz Mesaline kue (to jest u
rano jutro) Ben Hur je uao u Ilderimov ator. Okupao se ve u
jezeru i dorukovao. Na sebi je imao donju tuniku bez rukava koja
mu je dopirala gotovo do kolena.
eik ga pozdravi sa divana.
- Mir s tobom, Arijev sine, - ree mu gledajui ga u isto vreme
zadivljeno, jer u stvari nije nikad video tako savrenu sliku snage i
samopouzdanja. - Konji su spremni, kao i ja. A ti?
- Mir neka je i s tobom, dobri eie. Zahvaljujem ti na tolikoj
blagonaklonosti. Spreman sam.
Ilderim udari dlanom o dlan.
- Narediu da se dovedu konji. Sedi.
- Jesu li upregnuti?
- Nisu.
- Dopusti mi onda da ih sam upregnem. Treba da se upoznam
sa tvojim arapima. Treba takoe da mi kae njihova imena, dobri
eie, da bih se mogao obratiti svakom ponaosob. Treba takoe da
upoznam i njihovu prirodu, jer oni su kao ljudi; ako su suvie smeli,
treba ih ukoriti; ako su bojaljivi, treba ih hvaliti i laskati im. Neka
mi sluge donesu hamove.
- A kola?
- Danas se neu njima sluiti. Umesto toga, naredi da mi
dovedu petog konja, ako ga ima. eleo bih da bude bez sedla i brz
kao i drugi.
Ilderim se iznenadi, ali odmah pozva roba.
- Reci da donesu hamove za etiri trkaa i uzdu za Sirijusa.
Ilderim tada ustade.
- Sirijus je moj miljenik, o Arijev sine, a i on osea veliku
ljubav prema meni. Drugovi smo dvadeset godina... pod atorom, u
boju, u celom ivotu provedenom u pustinji. Pokazau ti ga.

Prie zastoru, i podie ga da propusti Ben Hura. Konji mu

prioe. Jedan od njih, male glave, sjajnih oiju, sa vratom koji je
liio na deo napetog luka, snanih grudi preko kojih se prosula gusta,
meka i talasasta griva, slina kosi mlade devojke, zarza kad vide
svog gospodara.
- Dobra ivotinja - ree eik tapui ga po tamnom mrkom
obrazu. - Dobar dan, dobri moj konju.
Zatim, okrenuvi se Ben Huru, dodade:
- Ovo je Sirijus, otac one etvorice. Mira, majka, eka na
povratak, jer mi je suvie dragocena da bih je mogao izloiti
opasnosti u oblasti gde vlada ruka monija od moje. Sem toga,
sumnjam, o Arijev sine, da bi pleme moglo podneti njeno odsustvo.
Ona je sva njihova slava i svi je oboavaju. Verujem da bi se smejali
kad bi poletela da ih pregazi. Deset hiljada konjanika, sinova
pustinje, pitaju svakog dana: "Ima li vesti o Miri?" A kad uju
odgovor: "Ona je sasvim dobro!" kau: "Bog je dobar! Neka je
blagosloven."
- Mira... Sirijus... to su imena zvezda, zar ne, dobri eie? upita Ben Hur (i prie svakom od etiri trkaa i pastuvu, pruajui im
ruku.
- Zato da ne? Zar se nisi nikada naao nou u pustinji?
- Nisam.
- Onda ne zna koliko mi Arapi zavisimo od zvezda. Iz
zahvalnosti prisvajamo njihova imena i iz ljubavi ih dajemo. Svi moji
preci su imali svoju Miru, kao to ja imam svoju; uostalom, ova deca
nisu nita drugo nego zvezde. Vidi, Rigela, a ovde, Antaresa, ovo je
Altair, a onaj kome si se uputio zove se Aldebaran, najmlai u
pasmini ali ne i najgori... To nikako. On moe trati protiv vetra
takvom brzinom da e vetar grmeti u tvojim uima. I on e ii tamo
kuda mu kae da ide, Arijev sine... Ah, slave mi Solomonove!
Odvee te u lavlju eljust, ako mu naredi.
Donese hamove i Ben Hur opremi ivotinje svojim rukama.
Sam ih izvede iz atora i zauzda ih.
- Dovedite mi Sirijusa - naredi.
9

Ni Arapin ne bi umeo bolje skoiti na lea trkaa.

- A sada, voice.
Dadoe mu dh i on ih briljivo razdeli.
- Dobri eie, gotov sam. Poalji vodia ispred mene u polje i
neka nekoliko ljudi brzo donesu vodu.
Krenuli su bez smetnje. ivotinje se nisu plaile i izgledalo je
da ve postoji neki preutni sporazum izmeu njih i novog vozaa
to je svoju ulogu igrao mirno i sa samopouzdanjem koje je
neminovno uli valo poverenje. Vodio ih je upravo onako kao da ih
tera upregnute u kola, s tom razlikom to je Ben Hur sedeo na
Sirijusu umesto da stoji u kolima.
Ilderim se ohrabri. Gladio je bradu i smeio se zadovoljno
mrmljajui:"Tako mi slave boje, ne, ovaj ovek nije Rimljanin."
Poao je za njim peke, a za svojim gospodarom povrvee svi iz
daura - mukarci, ene, i deca, sudelujui svi u njegovoj brizi, pa ak
i u njegovom poverenju.

Poljana do koje stigoe bila je velika i potpuno je odgovarala za

vebu. Ben Hur odmah poe da tera konje, najpre lagano u pravim
linijama, a zatim u irokim krugovima. Posle toga naterao ih je da
preu u kas pre nego to ih je pojurio u galopu. Krugovi su se malopomalo suavali, i najzad ih je terao po svojoj volji tamo i ovamo,

10

levo, desno, napred, bez zaustavljanja. Tako je protekao ceo sat. Na

kraju ih je opet prebacio na hod i uputio se Ilderimu.
- Evo, ta treba raditi - ree. - Sada nedostaje samo uvebanost.
Moe se radovati, eie Ilderime, to ima konje kao to su ovi.
Gledaj, - nastavi on silazei s konja i prilazei trkaima. - Gledaj...
sjaj njihove crvene dlake nema nijedne mrlje; diu lako kao kad smo
poeli. Predoavam ti veliku radost. - on upravi svoje blistave oi u
starca - Bie zlo ako ne postignemo pobedu i nau...
On uuta, pocrvene i pokloni se. Tek tada je pored eika
primetio Valtazara, koji se oslanjao na tap, a iza njega dve ene
briljivo pokrivene velovima. On baci drugi put pogled na jednu od
njih i pomisli dok mu je srce ivlje kucalo:
"To je ona ... Egipanka."
Ilderim dovri reenicu:
- ...pobedu i nau osvetu. - Zatim dodade glasno:
- Nimalo se ne plaim; naprotiv, zadovoljan sam. Sine Arijev, ti
si ovek koji mi je potreban. Neka kraj bude slian poetku i videe
kakve je ruke Arapin koji hoe da bude velikoduan.
- Zahvaljujem ti, dobri eie. Neka sluge donesu konjima vodu.
I on ih napoji svojim rukama.
Poto je ponovo uz jahao Sirijusa, nastavi vebanje, prelazei
kao i prvi put sa hoda na kas, a zatim na galop, ubrzavajui malopomalo tempo trke do najvee brzine. Otmeno rukovanje voicama
prisutni pozdravie pljeskanjem. Talas divljenja se prenese na etiri
ivotinje koje su bile jedna dua, i kad su jurile u pravoj liniji i kad
su se okretale levo i desno. Njihovo kretanje je bilo puno savrenog
sklada, snage, ljupkosti, zadovoljstva, i to bez ikakvog vidljivog
napora, bez i najmanjeg znaka umora.
Usred ovih vebi koje su privlaile optu panju pojavi se
Maluh i prie eiku.
- Donosim ti poruku, o eie, - ree mu, iskoristivi pogodan
trenutak da mu se obrati. - Poruku od trgovca Simonidesa.
- Simonidesa! - uzviknu Arapin. - Radujem se! Neka ga
Abadon oslobodi svih neprijatelja!
11

- Naloio mi je da ti najpre poelim sveti mir boji i da ti

predam ovo pismo sa molbom da ga proita im ga primi.
Ilderim slomi peat, otvori omot od tankog platna i dzvukavi
dva pisma poe da ih ita.
Simonides eiku Ilderimu
O, prijatelju!
Budi najpre uveren da se nalazi u mom srcu.
Zatim, ...
U tvom dauru nalazi se sada jedan naoit mladi koji sebe
naziva Arijevim sinom. On to uostalom i jeste, ali po usvojenju.
Taj mladi mi je veoma drag.
Njegova pria je udna, i ja u ti je ispriati. Doi danas ili
sutra k meni da bih mogao da te upoznam sa tom priom i da se s
tobom posavetujem.
Dotle, izai u susret svim njegovim zahtevima pod uslovom da
nisu neasni. Ako bude trebalo da se plati bilo ta, ja ti jamim za to.
Moje interesovanje za njega dri u tajnosti.
Pozdravi tvog drugog gosta. On, njegova erka, ti i svi oni koje
bude eleo da pozove u drutvo moi ete da raunate na mene u
areni na dan igara. Ve sam obezbedio mesta.
Mir s tobom i sa svima tvojima.
ta bih mogao biti, o prijatelju moj, ako ne tvoj prijatelj?
SIMONIDES
Simonides eiku Ilderimu
O, prijatelju!
Koristim se svojim velikim iskustvom da ti uputim jednu re.
Postoji jedan znak koji svako ko nije Rimljanin i koji ima
novaca ili imanja da bi se mogli opljakati smatra opomenom. Taj
znak je dolazak na vlast neke visoke rimske linosti sa velikim
ovlaenjima.
Danas stie konzul Maksencije.
Sad si upozoren.
12

Jo jedno upozorenje.
Da bi neka zavera protiv tebe mogla uspeti, o moj prijatelju,
ona treba da obuhvati Irode. Ti raspolae velikim imanjima na
njihovom podruju.
Stoga budi na oprezi.
Poalji jo ovog jutra poruku svojim vernim straarima na
putevima koji vode juno od Antiohije, i zamoli ih da pretresu sve
glasnike koji dolaze ili odlaze. I ako budu otkrili neka tajna pisma
koja se tiu tebe ili tvojih poslova, neka te odmah o tome obaveste.
Trebalo je da ovo pismo primi jue; ali nije suvie kasno ni
sada ako bude brz.
Ako glasnici napuste Antiohiju tek ovoga jutra, tvoji glasnici
znaju preki put i moi e da ih prestignu sa tvojim nalozima.
Ne oklevaj!
Spali ovo poto proita.
Tvoj prijatelj, o moj prijatelju.
SIMONIDES
Ilderim ponovo proita oba pisma, zatim, stavljajui ih opet u
omot, zadenu ih za pojas.
Vebe na poljani nisu jo dugo trajale - u svemu dva sata. Poto
zavrie, Ben Hur potera konje hodom do Ilderima.
- Ako doputa, o eie, ponovo u odvesti arape u ator i po
podne ih opet izvesti.
Ilderim mu prie u trenutku kad je opet uzjahivao Sirijusa i
ree mu:
- Dajem ti ih, Ariijev sine, da ini s njima to ti je volja dok se
ne svre igre. Postigao si s njima za dva sata vie nego onaj
Rimljanin - neka mu akali oglou kosti - za isto toliko nedelja. Mi
emo pobediti... Tako mi slave boje, mi emo pobediti.
U atoru je Ben Hur ostao pored ivotinja dok ih nisu namirili.
Zatim, poto se okupao u jezeru i popio pehar araka sa eikom, koji
je bio ushien, obue svoje jevrejsko odelo i izae da se proeta sa
Maluhom po Palminom gaju.
13

Dugo su razgovarali. Ben Hur mu ree:

- Predau ti nalog za moje stvari, koje sam ostavio u hanu sa
ove strane reke blizu seleukog mosta. Donesi mi ih danas ako
moe. A zatim, dobri Malue, ako od tebe ne traim suvie...
Maluh se naljuti. Njegova jedina elja je bila da mu uini
uslugu.
- Hvala, Malue, hvala. Hvatam te za re i podseam da smo
braa iz istog plemena i da je na zajedniki neprijatelj jedan
Rimljanin. Onda, najpre, poto si ti poslovan ovek - a bojim se da
dobri eik Ilderim uopte to nije...
- Arapi su retko poslovni.
- Sluaj, neu uopte da dovodim u sumnju njegovu
pronicljivost, Malue, ali ipak verujem da je dobro biti oprezan. Da
bi se izbegla svaka zloupotreba ili klopka u trci, potpuno bi me
umirio ako bi otiao u pisarnicu arene da proveri je li eik ispunio
sve prethodne uslove takmienja. A usluga bi bila jo vea ako bi
mogao da mi donese prepis ovih propisa. Voleo bih da znam kakve
u boje nositi, a naroito broj mesta koje u zauzimati pri polasku.
Ako sam pored Mesale, desno ili levo, sve e biti dobro. Ali ako
nisam, i ako si kadar da udesi da budem pored njega, uini to. Ima
li dobro pamenje, Malue?
- Ono me ponekad izdaje, o Arijev sine, ali nikada kad mu srce,
kao sada, pritekne u pomo.
- Onda u se izloiti opasnosti da te opteretim jo jednom
uslugom. Jue sam zapazio da se Mesala veoma ponosi svojim
kolima, i to s pravom jer ih Cezarova kola jedva nadmauju. Da li bi
mogao da otkrije jesu li laka ili teka? Zeleo bih da znam njihovu
teinu i tanu meru. Ali, Malue, ak i ako ti ne poe za rukom sve
ostalo, doznaj svakako visinu njihovih osovina iznad zemlje. Jesi li
razumeo, Malue? Ne bih hteo da on ima i najmanje preimustvo
nada mnom. Nije mi uopte stalo do lepih kola; ako ga potuem,
njegov poraz e biti utoliko ei, a moj trijumf vei. Ali, ako ima
zaista znaajna preimustva, hou da ih upoznam.

14

- Razumem, razumem - odgovori Maluh. - Rastojanje od

zemlje do sredita osovine... to je ono to eli.
- Tako je, Malue! I budi srean, jer je to poslednje to ti
stavljam u zadatak. Vratimo se sada u daur.
Na vratima atora naoe slugu koji je punio meine sveim
arakom i popie po jedan pehar. Malo posle Maluh se vrati u grad.
Za vreme njihovog odsustva upuen je hitno glasnik na konju
sa nalozima izdatim prema Simonidesovim uputstvima. Bio je to
jedan Arapin i nije nosio sobom nikakvo pismeno.
- Ira, Valtazarova ki, alje ti pozdrave i poruku - ree sluga
Ben Huru, koji se odmarao pod svojim atorom.
- Daj mi poruku.
- Da li bi ti bilo po volji da se nae s njom na jezeru?
- Odneu sam odgovor.
Donese mu obuu i posle nekoliko minuta on ode da potrai
lepu Egipanku. Senka sa planina prikradala se kroz Palmin gaj kao
pretea noi. Malo dalje, kroz drvee se razlegoe zvui klepetua na
ovcama, mukanje volova i glas pastira. ivot u Palminom gaju, kao
to se italac sea, u svemu je liio na pastirski ivot na oskudnim
panjacima pustinje.
eik Ilderim je prisustvovao popodnevnim vebama koje su
bile samo ponavljanje jutarnjih vebi; posle toga je otiao u grad da
ispuni Simonidesovu elju; moda e se vratiti do noi, ali to nije
bilo verovatno s obzirom na sloenost predmeta o kome je imao da
raspravlja sa svojim prijateljem. Ostavi sam, Ben Hur se pozabavio
konjima; umio se i osveio u jezeru, promenio odeu, veerao i
zahvaljujui svojoj mladosti, brzo se povratio od velikog zamora.
Nije ni lepo ni poteno smatrati lepotu dobrom osobinom. Ali
nema nijedne tanane due koja moe ostati neosetljiva prema njoj.
Pria o Pigmalionu i njegovoj statui isto je toliko prirodna koliko i
poetina. Lepota je snaga i ona je privlaila Ben Hura.
Za njega je Egipanka - lepog lica i lepog stasa - bila neobina
lepotica. U njegovim mislima ona mu se uvek pojavljivala onakva
kakvu ju je video na izvoru. uo je zvuk njenog glasa, blagog jer ga
15

je ispunjavala zahvalnost prema njemu. Ponovo je video njene oi,

krupne, meke, crne i bademaste, - uroene njenoj rasi - oi koje su
kazivale vie nego to su mogle da izraze najlepe rei; esto je viao
u mati visoku, vitku, ljupku, tananu pojavu u skupocenom ruhu.
Kad mu se ona vraala u seanje, sa njenom slikom vraala su mu se
i strasna Solomonova pesma. S tim utiskom i oseanjem poao je da
je nae. Nije ga na to nagonila ljubav, ve divljenje i radoznalost, ti
vesnici ljubavi.
Pristanite je bilo veoma jednostavno: nekoliko stepenica i
poploana ravan ukraena buktinjama. Kada je stigao, Ben Hur
zastade zadivljen prizorom koji mu se pruao pred oima.
amac lak kao ljuska jajeta plovio je po bistroj vodi. Mesto
veslaa je zauzimao Etiopljanin - vodi kamile na izvoru; crnu boju
njegove koe jo vie je isticala bela odea koju je nosio. Ceo amac
je bio obloen jastucima i prekriven prostirkom grimizne boje. Sama
Egipanka je sedela na krmi, umotana indijskim alovima i prozirnim
velovima. Ruke su joj bile nage do ramena i privlaile su panju
svojim poloajem i izgledom. ake su joj sve do vrhova prstiju
oliavale ljupkost i izrazitost. iroka svilena marama titila joj je
ramena ne skrivajui ih.
Pogledom kojim je obuhvatio celu sliku Ben Hur nije zapazio
ove pojedinosti. One su ipak na njega ostavile utisak...
Tvoje usne su kao skerletna nit;
tvoje jagodice kao nar pod nestanim uvojcima.
Ustani, ljubavi moja, lepoto moja, i poimo.
Zima je minula, i kia je prestala da pada.
Cvee nie iz zemlje.
Evo, dolo je vreme ptijeg cvrkuta
- to je, iskazan jednostavnim recima, utisak koji je ona na njega
ostavila.
- Doi, - ree mu videi da je zastao. - Doi, ili u pomisliti da
si rav mornar.
16

On pocrvene. Da li je ona neto znala o njegovom ivotu na

moru? On odmah sie sa poploane ravni.
- Bojao sam se! - objasni zauzimajui slobodno mesto pored
nje.
- ega?
- Da u prevrnuti amac - odgovori on smeei se.
- ekaj dok zaplovimo veom dubinom - ree ona dajui znak
crncu koji odmah zaroni vesla.

Ako su ljubav i Ben Hur bili neprijatelji, on se, kao nikada pre
toga, nalazio na milosti i nemilosti svog protivnika. Egipanka je
sedela tako da ju je morao videti, nju, koju je njegovo seanje ve
17

uobliilo u ideal. Dok su joj oi obasjavale njegove, zvezde su mogle

zablistati, on ih ak ne bi ni primetio. No je mogla obaviti zemlju
potpunom tminom, njen pogled bi bio za njega svetlost. I svako zna,
kad je ovek mlad i u takvom drutvu, nikada mata ne gospodari
njime vie nego dok plovi amcem po tihoj vodi pod toplim lepim
nebom. U takviim okolnostima lako je neprimetno skliznuti iz
svakidanjice do najlepeg ideala.
- Daj mi kormilo - ree on.
- Ne, tada bismo izmenjali uloge. Zar nisam ja tebe pozvala? Ja
sam dunik prema tebi i neu da mi ti plaa. Moe govoriti i ja u
te sluati, ili u ja govoriti, a ti e me sluati. Ostavljam ti da bira.
Ali ja u dzabrati mesto kuda emo ii i put kojim emo ii.
- A kuda idemo?
- Plai li se opet?
- O lepa Egipanko, pitanje koje sam ti postavio, to je prvo
pitanje koje postavlja svaki zarobljenik.
- Zovi me Egiptom.
- Vie volim da te zovem Irom.
- Moe misliti na mene pod tim imenom ali me zovi Egiptom.
- Egipat je zemlja, i to podrazumeva mnotvo ljudi.
- Da, da! I to kakva zemlja!
- Razumem, krenuli smo u Egipat.
- elela bih to, i veoma bih se radovala - uzdahnu ona. - Znai,
nije ti mnogo stalo do mene.
- Sudei po ovim reima, vidim da nikada nisi bio tamo.
- To je tano.
- Oh, Egipat je zemlja gde niko nije nesrean. Njemu zavide svi
drugi na svetu, on je majka svih bogova, i zbog toga je
najblagosloveniji. Tamo, o sine Arijev, onaj ko je srean nalazi
dopunu svojoj srei, a nesreni, kad dou tamo, popiju samo jedan
pehar slatke vode iz svete reke i smeju se i pevaju kao deca.
- Zar kod vas nema siromaha kao svuda?

18

- Siromasi su kod nas oni iji su ukus i nain ivota vrlo

jednostavni. Oni ne trae nita vie od onoga to je neophodno, a
Rimljanin ili Grk ne znaju kako je to malo.
- Ja nisam ni Grk ni Rimljanin.
Ona se nasmeja.
- Imam ruinjak usred koga se nalazi drvo ije je cvee lepe
od svakog drugog. ta misli, odakle je ono?
- Iz Persije, zemlje rua.
- Ne.
- Onda, iz Indije?
- Ne.
- Ah, sa nekog grkog ostrva?
- Rei u ti: neki putnik ga je naao kako umire kraj puta u
dolini Refajma.
- Oh! u Judeji.
- Zasadila sam ga u zemlju sa koje se povukao Nil; hrani ga
blagi juni povetarac, koji duva iz pustinje; a sunce ga miluje iz
saaljenja. Zbog toga ono raste i cveta. Kad stanem pod njega, ono
mi zahvaljuje mirisom. Kako je sa ruama, tako je i sa ljudima
Izrailja. Gde bi oni mogli dostii savrenstvo ako ne u Egiptu?
- Mojsije je bio samo jedan meu milionima.
- Ne, on je bio samo tuma snova. Hoe li ga zaboraviti?
- Ali dobri faraoni su mrtvi.
- Jesu, svakako, ali reka na ijoj su obali iveli jo peva pokraj
njihovih grobova i jo isto sunce zagreva isti vazduh istom narodu.
- Aleksandrija je samo rimski grad.
- Ona je jedino promenila skiptar. Cezar joj je oduzeo skiptar
maa da bi joj ostavio skiptar nauke. Poi sa mnom u Bruhej i
pokazau ti kolu nacija; u Serapeionu divie se savrenstvu
arhitekture; u biblioteci e itati besmrtnike; u pozoritu e uti
epske pesme Grka i Indusa; na pristanitima e nabrajati uspehe
trgovine; sii sa mnom na ulicu, o sine Arijev, i kad se filozofi
raziu, odvodei sobom majstore svih umetnosti, kad se bogovi vrate

19

na svoje rtvenike i kad ne ostave nita sem zadovoljstva, ue prie

u kojima su uivali ljudi od iskona i pesme koje nikada nee umreti.
Sluajui je, Ben Hur se u mislima vraao nekoliko godina
unatrag. Seao se noi kad mu je u jednoj mranoj jerusalimskoj
odaji njegova majka sa istim rodoljubivim arom priala o slavi
Izrailja.
- Sada razumem zato eli da te zovem Egiptom. Hoe li mi
otpevati jednu od ovih pesama ako te budem zvao tim imenom? uo
sam te prole noi.
- Pevala sam himnu Nilu, tubalicu koju pevam kad zamiljam
da oseam pustinjski dah i da ujem zapljuskivanje drevne reke. Sada
mi dopusti da ti otpevam jednu indusku pesmu. Kad budemo ili u
Aleksandriju, odveu te na ugao jedne ulice gde e moi da uje
kako tu pesmu peva devojka sa Ganga, ona od koje sam je nauila.
Kapila je, znaj, jedan od najomiljenijih induskih mudraca.
I ona mu otpeva pesmu o Kapili koga je u mladosti ljubav
uinila hrabrijim, a vera u starosti mudrijim.
Ben Hur je upravo hteo da izrazi zahvalnost na pesmi, kad
kobilica amca zapara pesak i u tom trenutku prednji deo amca
udari o obalu.
- Put se brzo zavrio, o Egipte!
- I boravak je bio kratak - odgovori ona, dok je crnac opet
snano otisnuo amac na jezero.
- Prepusti mi sada kormilo.
- Ne, tebi kola, a meni amac. Gotovo smo na kraju jezera i
vie neu da pevam. Posle Egipta posetimo sada Dafnin gaj.
- Zar da plovimo bez pesme?
- Priaj mi o Rimljaninu od koga si nas jue spasao.
Pitanje neprijatno dirnu Ben Hura.
- eleo bih da je ovo Nil - ree izbegavajui odgovor. Kraljevi i kraljice bi posle tako dugog sna mogli izai iz svojih
grobnica i poi za nama kao naa pratnja.
- Svi su oni bili dinovi i prevrnuli bi na amac, vie bih
volela Pigmeje. Ali priaj mi o Rimljaninu. Veoma je opak, zar ne?
20

- Ne znam.
- Je li bogat i od plemenita roda?
- Ne mogu da govorim o njegovom bogatstvu.
- Kako su mu lepi konji! Kola su mu zlatna, a tokovi od
slonove kosti. I kakva smelost! Gledaoci su se smejali dok se
udaljavao, a umalo nisu dospeli pod njegove tokove.
I ona se nasmeja seajui se toga.
- To je rulja - ree Ben Hur ogoreno.
- Mora da je on jedno od onih udovita za koja kau da se
raaju u Rimu... Apoloni prodrljivi kao Kerberi. ivi li u Antiohiji?
- Odnekud je sa Istoka.
- Egipat bi mu bolje odgovarao od Sirije.
- Sumnjam... Kleopatra je mrtva.
Tada ugledae baklje pred atorima.
- Daur! - uzviknu ona.
- A nismo bili u Egiptu. Nisam video ni Karnak, ni File, ni
Abidos. Ovo uopte nije Nil, a uo sam samo indusku pesmu plovei
barkom snova.
- File... Karnak... bolje zaali to nisi video Ramzese u Abu
Simbelu. Kad ih ovek gleda, odmah pomisli na boga, tvorca neba i
zemlje. A u stvari, zato bi to alio? Nastavimo rekom i, mada vie
ne mogu da pevam - ona prsnu u smeh - poto sam rekla da to vie
neu uiniti, mogu ti ipak priati prie iz Egipta.
- Da, dok ne doe jutro i vee i sledee jutro! - uzviknu on
vatreno.
- A o emu u ti priati? O matematiarima?
- O ne.
- O filozofima?
- Ne.
- O arobnjacima i duhovima?
- Ako ti je volja.
- O ratu?
- Da.
- O ljubavi?
21

- Da.
- Priau ti o leku protiv ljubavi. To je pria o jednoj kraljici.
Sasluaj je sa potovanjem. Papirus sa koga su je proitali filski
svetenici istrgnut je iz ruke same junakinje. Pria je izvorna po
obliku i prema tome mora biti verodostojna:
NE-NE-HOFRA
I
U ljudskom ivotu nema podudarnosti.
Ni jedan ivot ne tee pravom linijom.
Svaki savreni ivot se razvija u krugu koji se zavrava tamo
gde je poeo. Tako mu je nemogue da se nastavi i tu je poetak
kraja.
Savreni ivoti su boji dragulji i bog ih u sveanim prilikama
nosi na domalom prstu leve ruke.
II
Ne-Ne-Hofra je ivela u kui nedaleko od Asuana, blizu prvog
katarakta - tako blizu da je rika vene borbe izmeu vode i kamena
inila sastavni deo tog mesta.
Bila je svakim danom sve lepa kao i makovi u vrtu njenog
oca, tako da su i o njoj govorili: ta e biti kad pone cvetati?
Svaka godina njenog ivota oznaavala je poetak nove pesme,
lepe od svih prethodnih.
Roena je iz zagrljaja Severa, omeenog morem, i Juga,
omeenog pustinjom s druge strane Meseevih gora; jedan joj je dao
strast, a drugi um. I kad su se oko nje prepirali, obojica su se smejali
govorei ne sebino: "Ona je moja!", nego velikoduno: "Ha, ha, ha,
ona je naa!"
Sve lepote prirode doprinosile su njenom savrenstvu i uivale
u njenom prisustvu. Kad bi izala, ptice bi odmah zaleprale krilima
u znak pozdrava; vihori su se smirivali u blage povetarce; beli lotosi
dizali su se iz dubine voda da bi je videli kako prolazi; sveana reka
22

je usporavala hod; a palme, saginjui glavu, mahale su svojim

ogromnim rukama. Kao da su govorile: jedna, ja sam joj dala svoju
ljupkost; druga, ja sam joj dala svoju blistavost; trea, ja sam joj dala
svoju istotu; kao da je svaka od njih imala da ponudi neku vrlinu.
Kad je Ne-Ne-Hofra napunila dvanaest godina, Asuan je bio
ushien njome. Kad joj je bilo esnaest godina, glas o njenoj lepoti
proneo se svuda; kad joj je bilo dvadeset godina, nije bilo prolaznika
koji pred njena vrata ne bi doveo pustinjske kneeve na brzim
kamilama ili egipatske velikae u pozlaenim barkama. A kad su
odlazili, govorili su kud god bi proli: "Video sam je. To nije ena
nego boginja Ator."
III
Od trista trideset naslednika dobrog kralja Menesa
osamnaestorica su bili Etiopljani. Meu njima Oretes je doiveo sto
deset godina posle vladavine od sedamdeset est godina, pod kojom
su ljudi stenjali, a zemlja se prelivala u bogatstvima i izobilju. Bio je
to mudrac jer je video mnoge stvari. iveo je u Memfisu, gde se
nalazi njegov glavni dvorac, njegove oruane i njegove riznice.
Meutim, silazio je esto u Buto da razgovara sa Latonom.
ena dobrog kralja umre, a bila je suvie stara da bi je mogli
balsamovati valjano. On ju je, meutim, voleo i bio je neutean.
Videi to, neki Kolhianin se jednog dana usudi da mu kae:
"O Oretese, udim se to tako velik i tako mudar ovek ne zna
sredstvo da izlei toliki bol".
"Reci mi lek", odgovori kralj.
Kolhianin poljubi tri puta zemlju i odgovori znajui da ga
umrla ena ne moe uti:
"U Asuanu ivi Ne-Ne-Hofra, lepotica ravna lepoj Ator. Poalji
po nju. Odbila je sve velikae, kneeve i kraljeve. Ali ko bi Oretesu
mogao rei ne?

23

IV
Ne-Ne-Hofra se spusti Nilom u nevieno raskonoj barci i u
pratnji itave vojske neto manje lepih amaca. Cela Nubija i ceo
Egipat, desetine hiljada iz Libije, mnotvo Troglodita i bezbrojni
Makrobijanci iza Meseevih gora, ispunili su obale da vide povorku
koju su pokretali mirisni vetar i zlatna vesla.
Kroz trkalite koje su uvali Sfinga i krilati lavovi proneli su je
sveano i spustili nosiljku pred noge Oretesa, koji je sedeo na
prestolu naroito podignutom na isklesanom glavnom stubu dvorca.
On joj naredi da zauzme mesto pored njega, dade joj urej u ruku,
poljubi je, i Ne-Ne-Hofra postade tako kraljica nad kraljicama.
Ali ovo nije bilo dovoljno mudrom Oretesu, koji je eleo ljubav
i kraljicu sretnu zbog ove ljubavi. Bio je nean prema njoj, pokazivao
joj sva svoja imanja, svoje gradove, dvorce, svoj narod, vojsku,
brodovlje. Lino ju je odveo do svoje riznice i rekao:
"O Ne-Ne-Hofra, poljubi me sa ljubavlju i sve ovo je tvoje."
I verujui da bi mogla biti srena ako nije bila srena tada,
poljubi ga jedanput, dvaput, triput... Poljubi ga triput, i pored
njegovih sto deset godina.
Bila je srena prve godine koja je prola veoma brzo; bila je
nesrena tree godine koja je trajala veoma dugo. Zatim je shvatila:
ono to je smatrala ljubavlju prema Oretesu bila je samo zasenjenost
njegovom moi. Ali to se ugasilo. Napustila ju je hrabrost i mnoge
asove je provodila plaui. Njene sluavke se vie nisu seale da su
je videle kako se smeje. Rumen na njenim obrazima je ugasla.
Venula je i kopnila lagano, ali sigurno. Neki su tvrdili da je
proganjaju Erinije zato to je bila okrutna prema oveku koji ju je
voleo; drugi su govorili da ju je kaznio neki bog ljubomoran na
Oretesa. Ali ma kakav bio uzrok njene iznemoglosti, arolije
arobnjaka su se pokazale nemonim a lekari su slegali ramenima.
Ne-Ne-Hofra je bila osuena na smrt.
Oretes je izabrao za nju kriptu meu grobnicama kraljica.
Naredio je da dou u Memfis majstori, slikari i vajari i da izvedu

24

radove lepe od svega to se ikad videlo, ak i u velikoj galeriji

umrlih kraljeva.
"O ti, moja kraljice, lepa od same boginje Ator!" uzviknu kralj
ijih sto trinaest godina nisu umanjile ljubavni ar. "Reci mi,
preklinjem te, kakva je boljka od koje, avaj, neminovno umire pred
mojim oima."
"Ne bi me vie voleo kad bih ti kazala", odgovori ona u zebnji i
strahu.
"Ne bih te vie voleo? Voleu te jo vie, kunem ti se svim
bogovima! Govori!" uzviknu strasno kao ljubavnik i strogo kao kralj.
"Onda sluaj. U peini blizu Asuana ivi jedan isposnik,
najstariji i najsvetiji meu svim isposnicima. Njegovo ime je
Menofa. Bio mi je vaspita i uvar. Naredi da ga dovedu, o Oretese, i
on e ti rei sve to eli da zna. On e ti pomoi da nae lek mojoj
boljci."
Oretes ustade, sav radostan. I ode sto godina mlai nego kad je
uao.
V
"Govori!" naredi Oretes Menofi u dvorcu u Menzisu.
I Menofa odgovori:
"O veoma moni kralju, da si mladi, ne bi ti uopte odgovorio,
jer mi je jo stalo do ivota. Ali, poto si star, rei u ti da kraljica,
kao i svako drugo smrtno bie, okajava zloine."
"Zloine?"
Menofa se pokloni do zemlje.
"Da, prema samoj sebi."
"Nisam nimalo raspoloen za zagonetke."
"To to ti kaem nije nikakva zagonetka, kao to e videti. NeNe-Hofra je rasla pred mojim oima i poveravala mi i najmanje
dogaaje svog ivota. Pored ostalih, ona je volela sina vrtara svog
oca, Barbeka po imenu."
udnovato, Oretesovo namrteno lice se razvedri.
"Sa tom lubavlju, o kralju, dola je tebi; od te ljubavi umire."
25

"Gde se sada nalazi vrtarov sin?"

"U Asuanu."
Kralj izae i izdade dve zapovesti. On ree Eurisu:
"Idi u Asuan i dovedi ovamo mladia po imenu Barbek. Nai
e ga u vrtu kraljiinog oca."
A drugome:
"Skupi sve radnike, stoku i alate. Na jezeru Semis sagradie
ostrvo na kome e se nalaziti hram, dvorac i vrt, sve mogue voke ii
vinova loza, ali koje e ipak moi da plovi niz vetar. Sagradi to
ostrvo, i neka bude potpuno gotovo kad mesec pone kopniti."
Zatim ree kraljici:
"Raduj se, znam sve i poslao sam po Barbeka."
Ne-Ne-Hofra mu poljubi ruku.
"On e biti tvoj, i ti e biti njegova. I niko nee naruiti vau
ljubav godinu dana."
Ona mu poljubi noge. On je die i poljubi je. Rumenilo joj se
vrati u obraze, a skerlet u usne, i smeh joj ovlada srcem.
VI
Godinu dana Ne-Ne-Hofra i Barbek su plovili uz vetar po
jezeru Semis. Ostrvu su se svi divili. Nikada niko nije video lepeg
ljubavnog gnezda, a godinu dana oni nisu videli nikoga i postojali su
samo jedno za drugo. Zatim se ona vrati u dvorac u Memfisu.
"A sada, koga voli najvie?" upita je kralj.
Ona ga poljubi u obraz i odgovori:
"Uzmi me opet, o moj kralju, jer sam izleena."
I pored svojih sto etrnaest godina Oretes prsnu u smeh.
"Tako, dakle, istina je ono to je rekao Menofa... Ha, ha, ha!
Istina je!,.. Lek protiv ljubavi je ljubav!"
"Tako je", odgovori ona.
Ali neoekivano kraljevo dranje se promeni i pogled mu
postade surov.
"Meni se ne ini tako!"
Ona ustuknu, preplaeno.
26

"Ti si kriva! Oretes ti oprata uvredu koju si nanela Oretesu,

mukarcu. Ali tvoja uvreda koju si nanela Oretesu, kralju, zasluuje
kaznu,"
Ona mu se baci pred noge.
"Natrag!" uzviknu on. "Ti si mrtva!"
Udari dlanom o dlan, i pojavi se jeziva povorka ljudi koji vre
balsamovanje sa oruima za svoju vetinu.
Kralj pokaza Ne-Ne-Hofru prstom. "Ona je mrtva! Radite svoj
posao!"
VII
Posle sedamdeset dva dana Ne-Ne-Hofru, lepoticu, odnese u
kriptu koju su joj odredili prethodne godine i poloie je pored njenih
kraljevskih prethodnica. Meutim, u njenu ast nije bilo povorke
preko svetog jezera.
Kad je Egipanka zavrila priu, Ben Hur je sedeo kraj njenih
nogu sa rukom na njenoj ruci kojom je drala kormilo.
- Menofa se prevario - ree on.
- Kako?
- Ljubav ivi od ljubavi.
- Onda, znai, nema leka protiv nje?
- Ima. Oretes ga je naao.
- Koji je?
- Smrt.
- Ti si dobar slualac, o sine Arijev.
I tako su protekli asovi u razgovoru i priama. Kad su se
vratili na obalu, ona mu ree:
- Sutra idemo u grad.
- Ali doi e na igre?
- O, doi u.
- Poslau ti svoje boje.
Tada se rastadoe.

27

GLAVA IV
Sutradan se Ilderim vratio u daur oko tri sata. Kad je sjahao sa
konja, pristupi mu neki ovek, pripadnik njegovog plemena i ree
mu:
- O eie, nareeno mi je da ti predam ovaj sveanj uz molbu
da ga odmah otvori. I ako treba odgovor, priekau tvoj nalog.
Ilderim odmah razgleda svitak koji mu je ovek predao. Peat
je bio ve slomljen. Adresa je glasila: Valeriju Gratu, u Cezareji.
- Neka ga nosi Abadon! - proguna eik kad je razabrao da je
pismo napisano na latinskom.
Da je bilo na grkom ili na airapskom, umeo bi da ga proita.
Ovako je jedino razumeo potpis rimskim slovima - MESALA - i oi
mu sevnue.
- Gde je mladi Jevrejin? - upita.
- Na poljani s konjima - odgovori jedan sluga.
eik vrati papirus u omot i gurnuvi sveanj za pojas, ponovo
uzjaha konja. U tom trenutku se pojavi neki stranac, koji je verovatno
dolazio iz grada.
- Traim eika Ilderima, zvanog Velikoduni, - ree on.
Njegov jezik i ruho odavali su Rimljanina. Ako nije umeo da
ita, ipak je umeo da govori. Stari Arapin odgovori dostojanstveno:
- Ja sam eik Ilderim.
ovek obori oi i odmah ih podie. Zatim ponovo upita sa
usiljenom pribranou:
- uo sam da trai vozaa za trke.
Pod belim brkovima Ilderimove usne se prezrivo izvie.
- Idi svojim putem - ree. - Imam vozaa.
Upravo se spremao da ode, ali ga ovek zadra:
- Dobri eie, mnogo volim konje i priali su mi da su tvoji
najlepi na svetu.
Starac se oseti polaskanim. Umalo nije popustio, ali ipak
odgovori neodreeno.
28

- Ne danas, ne danas. Drugi put, pokazau ti ih. Suvie sam

zauzet sada.
I obode konja prema poljani, dok se stranac, smeei se, vraao
u grad, srean to je dobro ispunio svoj zadatak.
I tako bi svaki dan, do velikog dana trke, jedan ovek ponekad dva ili tri - dolazili eiku Ilderimu u Palmin gaj nudei se za
vozaa.
Tako je Mesala motrio na Ben Hura.

29

GLAVA V
eik prieka da Ben Hur vrati konje posle jutarnje vebe. Bio je
zadovoljan jer ih je video kako, proavi sve vrste koraka, tre
punom brzinom tako da se vie nije inilo da je jedan sporiji, a drugi
bri. Drugim reima, sva etvorica su trala kao jedan.
- Danas po podne, o eie, vratiu ti Sirijusa. - Ben Hur
pomilova ivotinju po vratu govorei: - Vratiu ti ga da uzmem kola.
- Ve?
- Sa ovakvim konjima, dobri eie, dovoljan je jedan dan. Oni
se nimalo ne plae; obdareni su skoro ljudskom inteligencijom i
oboavaju vebe. Ovaj - on tre vodice na leima najmlaeg - ovaj
koga zove Aldebaran, mislim da je najbri. U prvom obilasku arene
svakako e tui ostale za tri duine.
Ilderim pogladi bradu i upita mirkajui od zadovoljstva:
- Aldebaran je najbri. A koji je najsporiji?
- Ovaj ovde - Ben Hur tre vodice na leima Antaresa - ovaj
ovde, ali on e pobediti, jer, uj me, dobri eie, On e trati to
najbolje moe ceo dan... ceo dan; a kad sunce bude zalazilo, on e
dostii najveu brzinu.
- Sasvim tano.
- Samo se jednog bojim, o eie.
eik se uozbilji.
- U svojoj elji da trijumfuje Rimljanin ne moe ostati ni ist ni
astan. U igrama - u svima, zapamti dobro, njihove smicalice su
beskonane. U tricama kola njihovo lupetvo dosee do svakoga - od
konja do vozaa, i od vozaa do gospodara. Zbog toga, dobri eie,
motri na sve. I od sada do trka, ne putaj ni jednog stranca da prie
konjima, ak ni da ih pogleda. A ako eli da bude sasvim siguran,
uini jo vie, postavi naoruanu ruku i budno oko da ih uvaju. Tada
neu strahovati kakav e biti ishod trke.
Sjahae pred atorom.

30

- Bie tako kao to si rekao. Slave mi boje, ni jedna ruka im

nee prii sem ruku mojih najvernijih slugu. I postaviu strau jo od
veeras. Ali sada, o sine Arijev, - eik izvadi sveanj i otvori ga
polako dok su ili ka divanu i sedali - pogledaj ovo i pomozi mi
svojim znanjem latinskog.
On prui ruku Ben Huru.
- Evo ti, itaj... itaj glasno jezikom tvojih otaca, to to je
napisano tu. Latinski jezik je prava grozota.
Ben Hur je bio dobro raspoloen i poe da ita ravnoduno.
"Mesala Gratu!" On zastade. Neka slutnja mu naglo natera krv u
srce. Ilderim prime ti njegovu uznemirenost.
- Dakle, ja ekam.
Ben Hur se izvini i nastavi da ita pismo. Ne treba ni pomenuti
da je to bio jedan primerak koji je Mesala posle bahanalija u dvorcu
poslao Gratu sa onolikim predostronostima.
Poetak pisma pruao je dovoljno dokaza da onaj koji ga je
napisao nije izgubio naviku da se ruga. Ali docnije kad je italac
doao do odlomka koji je trebalo da osvei Gratovo seanje, glasno
uzdrhta i dva puta se morao zaustaviti da bi se pribrao.
Uinio je veliki napor da bi nastavio. "Podsetiu te takode da si
ti doneo presudu porodici Hur!" - italac ponovo zastade i duboko
uzdahnu. - "i to u vreme kad smo obojica verovali da naa zamisao
najbolje odgovara ciljevima koje smo eleli da postignemo. Sea se
ta si uinio sa majkom i sestrom zloinca, izloio si ih smrti koja bi
liila na prirodnu."
Kad je doao do tog mesta, Ben Hur naglo stade. Ispusti pismo
i uhvati se za glavu obema rukama.
- One su mrtve... mrtve! Ostao sam sam!
utljivi svedok, pun saoseanja prema patnji mladog oveka,
eik ustade i ree mu:
- Sine Arijev, moram te moliti za oprotaj. Proitaj sam ovo
pismo. Kad se bude oseao dovoljno jakim da mi prevede ostalo,
obavestie me i ja u se vratiti.
On izae iz atora.
31

Ben Hur se baci na divan i predade se svojim oseanjima. Kad

se malo smirio, seti se da nije proitao celo pismo. On nastavi:
"Meutim, ako sada poelim da saznam jesu li one mrtve ili su jo u
ivotu..." Ben Hur stade. Vie puta proita isti odlomak, i na kraju
uzviknu:
- On ne zna da li su mrtve! On to ne zna! Neka je blagosloveno
ime gospodnje! Jo ima nade.
Proita do kraja ovu reenicu i oseti utehu. Zatim hrabro
nastavi pismo do kraja.
"One nisu mrtve", pomisli posle kraeg razmiljanja, "one nisu
mrtve, inae bi on to znao."
Ponovno itanje, paljivije od prvog, uvrsti ga u ovom. Tada
posla po eika. Kad je Arapin seo i kad su ostali sami, on mu ree:
- Dolazei pod tvoj ator, dobri eie, nisam uopte imao
nameru da ti govorim o sebi vie nego to je bilo potrebno da bih ti
dokazao kako sam dovoljno sposoban da mi moe poveriti svoje
konje. Odbio sam da ti ispriam svoju istoriju. Ali okolnost koja mi
je stavila ovo pismo u ruke tako je udna da se oseam primoranim
da ti sve poverim. Jo sam spremniji da to uinim zato to ovde
imam dokaz da nam obojici preti opasnost od istog neprijatelja protiv
koga treba zajedniki da se borimo. Proitau ti pismo i objasniu ti;
onda se vie nee uditi mom uzbuenju. A ako si mislio da sam
slab i maloduan, ti e mi oprostiti.
eik je utke i paljivo sluao Ben Hura dok ovaj nije doao do
poslednjih reenica u kojima se spominjao on: "Sreo sam tog
Jevrejina jue u Dafninom gaju", pisalo je. "Ako se tamo vie sada ne
nalazi, mora da je bar u neposrednoj okolini, to mi olakava nadzor.
I, tavie, ako bi me sada upitao gde se nalazi, ja bih ti tvrdio sa
najveom sigurnou da bismo ga mogli nai u Palminom gaju."
- Ah! - uzviknu Ilderim glasom za koji bi se teko moglo rei
da li je vie izraavao iznenaenje ili gnev.
- "U Palminom gaju", nastavi Ben Hur, "pod atorom eika
Ilderima, tog izdajnika..."

32

- Izdajnik!... Ja? - povika starac najpiskavijim glasom, dok su

mu usne i brada drhtali od jarosti, a na elu i vratu iskoile ile,
gotove da prsnu.
- Jedan asak, eie, - ree Ben Hur da bi ga umirio. - To je
Mesalino miljenje o tebi. Ali sasluaj njegovu pretnju.
I on nastavi da ita: "...pod atorom eika Ilderima, tog
izdajnika koji nee moi jo dugo da izbegava nau snanu ruku.
Neka te nimalo ne iznenadi ako Maksencije, kao prvu meru, otpremi
ovog Arapina brodom u Rim."
- U Rim! Ja... Ilderim... eik deset hiljada konjanika naoruanih
dilitima!... Ja, u Rim!
On skoi sa divana, ispruenih ruku, otvorenih aka sa prstima
povijenim kao kande, oiju zaarenih kao u zmije.
- O boe, tako mi svih bogova, izuzev rimskih! - Kad e doi
kraj ovoj bezonosti? Ja sam slobodan ovek i moj narod je
slobodan! Zar treba da umremo kao robovi! Ili, jo gore, zar u
morati da ivim kao pas puzei kraj nogu svog gospodara? Zar u
morati da mu ljubim ruku kad me bude tukao? Ono to je moje nee
mi vie pripadati i vie neu biti ono to sam; morau da traim
dozvolu od Rimljanina da diem. Ah, to nisam mlad! to ne mogu
da zbacim sa svojih plea dvadeset godina... ili deset... ili samo pet!
kripnu zubima i zabaci ruke iznad glave, zatim podstaknut as
jednom, as drugom milju, naglo poe i opet se vrati Ben Huru.
Svojom snanom akom epa ga za ramena.
- Kad bih bio kao ti, o sine Arijev, tako mlad, tako jak, tako
vet u rukovanju orujem, kad bih imao razlog koji bi me nagonio na
osvetu, - razlog kao to je tvoj, dovoljno znaajan da mrnju uini
svetom - nema vie pretvaranja meu nama, o sine Hurov... Sine
Hurov, kaem ti...
Od tog imena krv se sledi u Ben Hurovim ilama. Zbunjen,
iznenaen, zaroni pogled u oi Arapina koji se nalazio sasvim blizu
njega.

33

- Sine Hurov, kaem ti, kad bih bio kao ti, samo sa polovinom
nepravdi koje su ti uinjene, sa uspomenama kao to su tvoje, ne bih
mogao mirovati.
Rei su navirale kao bujica:
- Svim svojim linim jadima dodao bih ljudske jade, i posvetio
bih se osveti. Leteo bih iz zemlje u zemlju da podignem celo
oveanstvo. Ne bi bilo rata za slobodu u kome se ne bih borio; ne bi
bilo ni jedne bitke protiv Rima u kojoj ne bih uestvovao. Kad ne bih
imao nita bolje, pretvorio bih se u Paranina. ak i kad bi me ljudi
napustili, ne bih odustao od napora... ha, ha, ha! Slave mi boje!
umeao bih se meu vukove, sprijateljio bih se sa lavovima i
tigrovima u nadi da u ih ujediniti protiv zajednikog neprijatelja.
Sluio bih se svakim orujem. I dokle god bi mi rtve bili Rimljani,
uivao bih u pokolju. Ne bih traio milosti, ali je ne bih ni ukazivao.
U plamen, sve to je rimsko! Pod ma, svaki ko se rodio kao
Rimljanin! I provodio bih noi preklinjui bogove, dobre i rave, da
mi poklone sve svoje strahote, oluje, sue, egu, hladnou, sve
bezimene otrove koje su pustili u vazduh, sve one hiljade stvari od
kojih ljudi stradaju na moru i na kopnu. Oh, ne bih mogao spavati.
Ja... ja...
Zadihan i krei ruke, eik uuta da bi povratio dah. Sreom, od
ovog estokog izliva oseanja Ben Hur je zapamtio samo neodreeni
utisak, koji su ostavljali dva ponosna oka, prodoran glas i beskrajan
gnev.
Prvi put posle tolikih godina nesreni mladi je uo da ga neko
oslovljava njegovim pravim imenom. Bar ga je jedan ovek pozvao i
priznavao ne traei dokaza. I taj ovek je Arapin koji je upravo
stigao iz svoje rodne pustinje!
Kako je taj ovek doznao? Iz pisma? Ne. Pismo je govorilo o
svirepostima koje je njegova porodica morala da pretrpi; ono je
prialo istoriju njegovih nesrea, ali nije kazivalo ko je on, rtva koja
je umakla kazni i koja je bila predmet ovog surovog pisma. To je
spadalo u objanjenja koje je obeao eiku posle itanja pisma. Bio je

34

srean i drhtao je jer ga je opet obuzela nada, a ipak je sauvao

hladnokrvnost.
- Dobni eie, reci mi sada kako si dospeo do ovog pisma.
- Moji ljudi nadgledaju puteve izmeu velikih gradova. Oni su
ga oduzeli od jednog glasnika.
- Zna li se da su to tvoji ljudi?
- Ne. Svet misli da su to razbojnici koje ja treba da pohvatam i
uinim bezopasnim.
- Reci mi jo, eie. Ti si me nazvao sinom Hurovim. Imenom
mog oca. Verovao sam da me pod tim imenom poznaje samo jedna
osoba na zemlji. Kako si to saznao?
Ilderim je oklevao. Ali se pribra i odgovori:
- Poznajem te, ali vie od toga ne smem da ti kaem.
- Neko te spreava?
eik zatvori usta i udalji se. Ali, opazivi Ben Hurovo
razoaranje, vrati se i ree:
- Ne govorimo vie o tome sada. Moram ii u grad. Kad se
vratim, moi u da ti kaem sve. Daj mi pismo.
Ilderim briljivo umota papirus, ponovo ga stavi u omot i
energija mu se povrati.
- ta veli? - upita dok je ekao konja i pratnju. - Rekao sam ti
ta bih uinio na tvom mestu, a ti mi nisi odgovorio.
- Imao sam nameru da to uinim, o eie, i ja u to uiniti.
Dranje i glas Ben Hurov se promenie.
- Sve to si rekao, uiniu... bar sve to je u ovekovoj moi.
Ve odavno sam posvetio svoj ivot osveti. iveo sam bez druge
misli u pameti. Svaki trenutak ovih poslednjih pet godina. Nisam od
nje odahnuo, nisam uivao ni u jednom zadovoljstvu mladosti.
Nisam teio za slastima Rima. Prosto sam od njega traio da me
obui ratnikoj vetini da bih izvrio svoju osvetu. Pokoravao sam se
njegovim najslavnijim uiteljima... ne uiteljima retorike ili
filozofije, na alost! Nisam imao vremena za njih. eleo sam samo
da izuim vetinu borca. Druio sam se sa gladijatorima i onima koji
su odnosili nagrade u arenama. Oni su mi bili uitelji. Uitelji obuke
35

u vojnim logorima primili su me za uenika i ponosili se mojim

napretkom. O eie, ja sam vojnik; ali cilj koji sam sebi postavio
zahteva od mene da budem veliki vojskovoa. Sa tom milju sam
krenuo u pohod protiv Parana. Zatim, kad se on zavri, ako mi
gospod sauva ivot i snagu, tada... - on podie stegnute pesnice i
zavri vatreno - tada u biti neprijatelj Rima u svemu. I Rim e mi
platiti u ljudskim ivotima za zla koja mi je naneo. Evo mog
odgovora, eie.
Ilderim ga zagrli i poljubi. Zatim mu ree s uzbuenjem:
- Ako ti tvoj bog ne pomogne, o sine Hurov, znai da je mrtav.
Zatrai od mene, i dajem ti asnu re, ako hoe, zatrai od mene
ljude, konje, kamile i pustinju da ih tamo obuava. Kunem ti se! Za
sada je dosta. Videe me ili e uti o meni pre noi.
eik se brzo udalji i uskoro je galopirao drumom u pravcu
grada.

36

GLAVA VI
Uhvaeno pismo ubedljivo je dokazivalo nekoliko injenica
koje su bile veoma vane za Ben Hura. Bilo je to, u stvari, priznanje:
njegov autor je priznavao da je uklonio ovu porodicu iz ubilake
namere. Usvojio je plan pripremljen sa tim ciljem. Dobio je svoj
udeo u zaplenjenom imanju i uivao ga. Bojao se da se ponovo ne
pojavi onaj koga je izvoleo nazvati glavnim krivcem, i smatrao se
time ugroenim. Raunao je da bi se moglo preduzeti neto to bi ga
obezbedilo u budunosti i bio je spreman da uini sve to mu
posavetuje sauesnik iz Cezareje.
I sada, kad je pismo stiglo u kuu onoga koga se ticalo, ono je
ukazivalo da je opasnost na vidiku i donosilo priznanje krivice. Kad
je Ilderim napustio ator, Ben Hur je imao da razmilja o predmetu
koji je zahtevao svu njegovu panju. Neprijatelji su bili i veti i
moni i, kao to su se oni njega bojali, i on je imao mnogo razloga da
se plai njih. Upinjao se da donese sud, ali nije mogao; u njemu su
preovlaivala oseanja. Ispunjavalo ga je zadovoljstvo to su mu
majka i sestra u ivotu, iako se ovo uverenje zasnivalo na obinom
nagaanju. injenica to mu je jedna osoba mogla rei gde se one
nalaze bila je za njegovu davno potisnutu nadu isto to i izvesnost da
e ih ponovo nai.
Seajui se na mahove Ilderimovih rei, pitao se odakle je
Arapin crpao obavetenja o njemu. Sigurno nije od Maluha niti od
Simonidesa kome je bilo korisnije da uti. Da li je Mesala govorio?
Ne, ne! Bilo kakvo otkrie moglo bi biti opasno. Uzaludno je gubiti
se u nagaanjima. Sem toga, ne mogavi da nae odgovor na svoje
pitanje, Ben Hur je mislio da je ta osoba, bez obzira ko je ona, mogla
biti samo prijatelj, saveznik koji e se otkriti u pravi as. Trebalo je
jo malo ekati, imati jo malo strpljenja.
Bio bi strpljiv samo da je mogao verovati da su ga Tirza i
majka ekale pod okolnostima koje su im ulivale isto toliku nadu kao
to je i njegova.
37

Da bi umakao svojim mislima, poe da se proeta po Palminom

gaju, zastajui da posmatra one koji su brali urme. I oni su za
trenutak prekidali posao da bi mu ponudili svee ubrane plodove i
uputili mu koju re. Zadravao se pod kakvim drvetom da gleda kako
ptice prave gnezdo ili da slua pele koje su letele oko cvea i
bobica, siui njihovu slast i ispunjavajui zeleni i zlatni prostor
muzikom svoga zujanja.
Meutim, blizu jezera, on se zadra due. Nije mogao da gleda
vodu ni iskriave talasie a da ne pomisli na Egipanku i njenu
veliku lepotu. Seao se da se njihao u ritmu talasa sa njom u noi
koju su njene pesme i prie ulepale jo vie.
Nije mogao da zaboravi dra njenih pokreta, nestanost njenog
smeha, toplinu male ruke u njegovoj dok su zajedno drali kormilo.
A od devojke njegove misli su imale da preu samo jedan korak do
Valtazara i neobinih dogaaja iji je on bio svedok; a od Valtazara
do onog kralja Judejaca, iji je skori dolazak mudrac tako usrdno
obeavao, bilo je jo blie. I njegov duh se tu zaustavi nalazei u
tajanstvenosti ove linosti odgovor koji je dozvoljavao sve emu je
teio. On odbaci - a nita nam nije lake nego da poreknemo misao
koja nije u skladu sa naim eljama - Valtazarovo tumaenje o
kraljevstvu koje e taj kralj doi da osnuje. Kraljevstvo za due, koje
se nije slagalo s njegovom verom sadukeja, inilo mu se istom
apstrakcijom koja potie dz dubine sanjarske pobonosti. Naprotiv,
kraljevstvo Judeje, to je bilo shvatljivo; ono je nekada postojalo i
moglo se obnoviti. Njegov ponos su zadovoljavali snovi o
prostranijem, monijem kraljevstvu i slavi koja je prevazilazila slavu
prvog kraljevstva; o novom kralju, mudrijem i monijem od
Solomona, o novom kralju pod kojim bi sluio i izvrio svoju osvetu.
U tom raspoloenju vrati se u ator.
Posle ruka, da bi se odvojio od misli, Ben Hur naredi da
izvedu kola na sunce da ih pregleda. Ali ova re je nedovoljna da
prikae duboko prouavanje kome su kola bila podvrgnuta. Nijedna
pojedinost mu nije izmakla. Sa zadovoljstvom, koje e se kasnije
bolje razumeti, zapazio je da je tip kola bio grki, mnogo bolji od
38

rimskog u svakom pogledu. Rastojanje izmeu tokova bilo je ire;

tokovi su bili nii i jai, a nezgoda zbog vee teine umnogome e
nadoknaditi ogromna izdrljivost njegovih arapa. Uopte govorei,
rimski kolari su gradili kola samo za trke, rtvujui sigurnost lepoti, a
postojanost otmenosti, dok su Ahilova kola, i kola "Kralja Ljudi",
namenjena ratu i nasilju, uvek pridobijala one koji su se borili da
osvoje istamske i olimpijske lovorike.
Zatim je doveo konje i, poto ih je upregao, odveo ih je na
poljanu i satima ih uvebavao u raznim pokretima. Kad se uvee
vratio, smirio se toliko da je odluio da pitanje Mesale odloi za
vreme posle trke, bilo da je dobije ili izgubi. Nije mogao da se lii
zadovoljstva da se ogleda sa svojim protivnikom pred oima Istoka;
kao da nije ni pomiljao da ima i drugih takmiara. Njegova vera u
pobedu bila je bezuslovna, nije mogao sumnjati u sopstvenu vetinu;
to se tie etiri ivotinje, one su mu bile drugovi u toj slavnoj igri.
- Pokaite mu!... Pokaite mu! Napred! Antaresu! Aldebarane!
Je'l da e mu pokazati, o Rigele! I ti, Altaire, kralju trkaa, zar nee
morati da nas se uva? Napred, hajde hrabro!
A u trenucima odmora iao je od jednog do drugog konja
govorei im ne kao gospodar, nego kao najstariji meu braom.
Kad se spustila no, Ben Hur sede pred ator oekujui
Ilderimov povratak. Nije bio ni nestrpljiv ni uzrujan. eik e se
svakako javiti. Najzad, topot konjskih kopita brzo se pribliavao, i
pojavi se Maluh.
- Sine Arijev, - ree on veselo - donosim ti pozdrav eika
Ilderima, koji te moli da uzjae konja i doe u grad gde te oekuje.
Ben Hur nita ne upita, nego odmah ode u pregradu za konje.
Aldebaran mu prie kao da mu je nudio svoje usluge. On ga potapa
rukom, ali proe i izabra drugog konja, ni jednog od etvorice koji su
bili namenjeni trci. Uskoro su dva oveka utke galopirala drumom.
Preoe reku skelom nedaleko od seleukog mosta, zaobilazei
dobar deo puta na desnoj obali, i ponovo preoe reku drugom
skelom da bi uli u grad sa zapada. Ovo je zaobilaenje trajalo dugo,

39

ali Ben Hur to prihvati kao predostronost koju su opravdavali jaki

razlozi.
Sioe ka Simonidesovom pristanitu i Maluh se zaustavi pred
velikom kuom ispod mosta.
- Stigli smo - ree. - Sjai.
Ben Hur poznade mesto.
- Gde se nalazi eik? - upita.
- Hodi, pokazau ti.
uvar prihvati konje i, pre nego to je toga bio svestan, Ben
Hur se ponovo nae pred velikim vratima i zau odgovor koji je
dolazio iz odaje:
- U ime boje, uite!

40

GLAVA VII
Poto Maluh ostade pred vratima, Ben Hur ue sam. Odaja je
bila ista ona u koju su ga uveli prvi put. Nita se nije izmenilo, sem
to se, pored naslonjae, na drvenom postolju nalazio ogroman
bronzani stub vii od oveka, sa est srebrnih svetiljki koje su sve
gorele. One su bacale jasnu svetlost na drvenu oplatu po zidu, na
venac pozlaenih jajolikih ukrasa i kube od tamnoljubiastog liskuna.
Ben Hur poe nekoliko koraka, a onda stade. U odaji su bile tri
osobe i posmatrale ga: Simonides, Ilderim i Jestira.
Njegov pogled je ivo prelazio sa jednog na drugo lice kao da
je traio odgovor na pitanje upola uoblieno u njegovoj dui: ta oni
hoe od mene? Ipak, bio je smiren, na oprezi, jer je drugo pitanje
iskrslo odmah posle prvog: jesu li prijatelji ili neprijatelji?
Najzad, oi mu se zaustavie na Jestiri. Mukarci su ga gledali
prijazno, ali je ona imala neto vie u pogledu - neto suvie duevno
da bi se moglo opisati. To ga je uzbudilo do dna due. Da li je
potrebno rei, o itaoe? U svesti mu se pojavi Egipanka i ieznu
pred ljupkom malom Jevrejkom. Ali to je trajalo samo jedno
magnovenje i, kao i uvek pri ovakvim poreenjima, prolo je bez
odluke.
- Sine Hurov ...
Gost se okrenu onome koji je govorio.
- Sine Hurov, - ponovi Simonides lagano i naglaavajui, kao
da je hteo da istakne sav znaaj ovog imena - neka bude s tobom mir
gospoda boga naih otaca.
Zaustavi se pre nego to dodade:
- Od mene i od mojih.
Sedeo je u naslonjai. Pred tom kraljevskom glavom, tim
beskrvnim licem, tim gospodskim izgledom, posetioci su zaboravljali
osakaene udove i unakaeno telo ovog oveka. Crne oi su sijale
pod sedim brkovima, on zatim skrsti ruke na grudima.
Ovaj pozdrav je predskazivao nastavak razgovora.
41

- Simonidesu, - odgovori Ben Hur, veoma uzbuen - primam

mir koji mi eli i kao sin svome ocu ja ti ga uzvraam. Ali, neka ne
bude nikakvih nesporazuma meu nama.
Mislio je da moe tako paljivo odbiti trgovevu pokornost i
odnos gospodara prema sluzi zameniti viim i svetijim odnosom.
Simonides spusti ruke okreui se Jestiri:
- Donesi stolicu za gospodara, dete moje.
Ona pohita da donese stolicu i ostade zbunjena, gledajui as u
jednog, as u drugog. Obojica su ekala, poto ni jedan nije hteo da
da pravac razgovoru. Kad je najzad utanje poelo da biva
neprijatno, Ben Hur prie, uze uljudno stolicu iz ruku mlade devojke
i, pristupivi naslonjai, spusti je kraj trgovevih nogu.
- Seu ovde - ree.
Oi mu se susretoe sa Jestirinim - samo u rnagnovenju - i
oboje osetie olakanje. On u njima otkri zahvalnost, a ona u
njegovim proita velikodunost i blagost.
Simonides se pokloni u znak pristanka.
- Jestira, keri moja, donesi papiruse - ree smireno.
Ona se uputi jednoj drvenoj ploi u zidu, otvori je, izvadi svitak
papirusa i prui ga ocu.
- Dobro si rekao, o sine Hurov, - poe Simonides odvijajui
listove. - Neka ne bude nesporazuma meu nama. Da bih odgovorio
na tvoj zahtev - koji sam, uostalom, i sam hteo da iznesem da me ti
nisi preduhitrio - imam ovde izvetaj o svemu to treba da zna. U
njemu vidim samo dve vane stvari: to je najpre imovina, a zatim,
nai odnosi. Izvetaj jasan u oba sluaja. Da li ti je po volji da ga
proita sada?
Ben Hur uze isprave, ali pogleda u Ilderima.
- Ne, - ree Simonides - eikovo prisustvo ne treba da te odvrati
od itanja. Izvetaj je takav da zahteva svedoka. Sasvim na kraju nai
e jedno ime! Ilderim, eik. On zna sve, i prijatelj ti je. Sve to je
bio meni, bie i tebi.
Simonides pogleda u Arapina koji je odobravao glavom
govorei:
42

- Dobro si rekao.
Ben Hur dodade: - Znam koliko je dragoceno tvoje prijateljstvo
i moram pokazati da sam ga dostojan... Kasnije, o Simonidesu,
briljivo u proitati isprave; sada ih uzmi i ako nisi suvie umoran,
reci mi ta one u sutini sadre.
Simonides ponovo uze svitak.
- Ostani kraj mene, Jestira, da uzima listove jer e se inae
pomeati.
Ona stade kraj naslonjae, sputajui desnu ruku na oevo rame
i, dok je govorio, inilo se da raune podnose zajedno i otac i ki.
- Ovo je, - ree Simonides uzimajui prvi list - isprava o novcu
koji mi je ostao od tvog oca i koji sam spasao iz rimskih kandi.
Nisam mogao nita uiniti za nepokretnu imovinu, nego samo za
novac, koga bi se razbojnici dokopali da nije naeg jevrejskog
obiaja da izdajemo menice. Novac tako spaen potie iz dugova
naplaenih u Rimu, Aleksandriji, Damasku, Kartagini, Valenciji i
drugim mestima s kojima smo trgovali, i on iznosi sto dvadeset
talanata u jevrejskom novcu.
Prui list Jestiri i uze sledei:
- Ovom svotom od 120 talanata ja sam se koristio. Ona mi je
posluila da steknem sleeu imovinu:
On zatim proita brojke na razliitim listovima:
Brodovi.......... 60 talanata
Roba u skladitima ..... 110
Tovari na putu
Kamile, konji, itd.
Luka skladita
Potraivanja..
Novac....
Ukupno:553 talanta
- Ovoj svoti od 553 talanta dodaj sada poetni kapital koji je
ostao od tvog oca; i to iznosi est stotina sedamdeset tri talanta - svi
su tvoji i oni te ine, o sine Hurov, najbogatijim ovekom na svetu.

43

On uze papiruse od Jestire i, zadravajui jedan za sebe, ostale

savi i prui ih Ben Huru. Ponos koji je izbijao iz njegovih pokreta
nije bio nimalo uvredljiv; bilo je to samo oseanje valjano izvrenog
zadatka.
- I ne postoji nita to ti ne bi mogao uraditi, - dodade
sputajui glas, ali ne i oi.
Svi prisutni su sa napetou iekivali ta e se dalje dogoditi.
Simonides ponovo prekrsti ruke na grudi; Jestiru je ispunjavala
strepnja, a Ilderim je bio uzbuen. Nikada ovek nije toliko izloen
iskuenju kao u trenutku kad ga iznenadi neoekivano bogatstvo.
Uzimajui svitak, Ben Hur ustade da bi prikrio uzbuenje.
- Sve ovo je za mene kao svetlost koja silazi sa nebesa da
odagna no u kojoj sam bio tako dugo da sam verovao da se ona nee
nikad zavriti; no tako mrana da sam izgubio nadu da u ikad
videti svetlost. Zahvaljujem najpre gospodu koji me nije napustio;
zatim tebi, o Simonidesu. Tvoja vernost je nadmaila svirepost
drugih i ona uzdie u mojim oima ljudsku prirodu. U asu ovakvog
preokreta moe li ovek da ne bude velikoduan? Budi mi svedok,
eie Ilderime. Sluaj dobro rei koje u izgovoriti - sasluaj ih i
nemoj ih zaboraviti. I ti, Jestira, dobri anele ovog oveka plemenita
srca, sluaj me i ti.
On prui Simonidesu ruku sa svitkom.
- Sve stvari o kojima se polae raun u ovim ispravama brodove, kue, robu, kamile, konje, novac - najvee kao i najmanje
svote - vraam ti, o Simonidesu. Poklanjam ti ih pod zakletvom,
zauvek.
Jestira se nasmei kroza suze, dok je Ilderim upkao bradu a
oi su mu sijale. Samo je Simonides ostao miran.
- Poklanjam ti ih zauvek - ponovi Ben Hur poto se pribrao. Sa jednim izuzetkom i pod jednim uslovom.
Sluaocima zastade dah.
- Vratie mi sto dvadeset talanata koji su; pripadali mom ocu, i
pomoi e mi da naem majku i sestru, posveujui sve to ima
trokovima koje bi traganje izazvalo, kao to u i ja uiniti.
44

Simonides je izgledao veoma ganut. Pruivi ruke on ustade:

- Sine Hurov, zahvalan sam bogu to te je poslao meni, takvog
kakav si. Kao to sam dobro sluio tvom ocu dok je bio iv i kao to
sam nastavio da sluim njegovoj uspomeni, neu ni tebe izneveriti,
ne sumnjaj u to.
Pruajui listove koje je zadrao, nastavi:
- Nema sve izvetaje. Uzmi ovo i itaj... glasno.
Ben Hur uze i proita:
Spisak Hurovih slugu, koji je sastavio Simonides, upravnik
imanja:
1) Amra, Egipanka, koja uva dvorac u Jerusalimu.
2) Simonides, upravnik imanja iz Antiohije.
3) Jestira, Simonidesova erka.
Kada je mislio na Simonidesa, Ben Huru nikad nije palo na
pamet da po zakonu ki pripada staleu svojih roditelja. Kad god se
pojavljivala u njegovim sanjarijama, krotka Jestira je bila
Egipankina suparnica, predmet mogue ljubavi. On uzdrhta zbog
tog iznenadnog otkria i pogleda Jestiru crvenei. Sva zbunjena, i
ona spusti pogled. Zatim, dok se papirus sam zavijao u svitak, on
ree:
- ovek koji raspolae sa est stotina talanata bogat je ovek,
slobodan da radi ta eli. Rei od novca i mnogo vee vrednosti od
imanja jeste duh koji je prikupio takvo bogatstvo, i srce koje nije
dopustilo da ga bogatstvo iskvari. Neka mi eik Ilderim bude svedok:
u trenutku kad priznajete da ste mi sluge, proglaavam vas
slobodnim. A to to inim reima potvrdiu i pismeno. Zar to nije
dovoljno? ta bih mogao jo uraditi?
- Sine Hurov, - odgovori Simonides - ti zaista ume da ublai
nae ropstvo. Pogreio sam, postoji neto to ne moe uiniti za
mene: ne moe nas zakonski osloboditi. Ja sam tvoj rob do kraja
ivota, jer sam jednoga dana sa tvojim ocem priao vratima i u mom
uhu se jo nalazi rupa probuena ilom.
- Moj otac je to uinio?

45

- Nemoj tako o njemu suditi! - uzviknu ivo Simonides. Primio me je za roba zato to sam ga sam molio. I nisam to nikad
zaalio. Bila je to cena koju sam platio za Rahilu, majku mog deteta;
Jer Rahila je mogla postati moja ena samo pod uslovom da ja
postanem ono to je ona.
- A ona je bila doivotna robinja?
- Jeste.
Ben Hur obie sobu krupnim koracima, ojaen to ne moe da
ostvari svoju elju.
- Ve sam bio bogat - ree zastavi. - Bio sam bogat poto sam
nasledio velikodunog Arija. A evo, sada dobijam jo vee bogatstvo
zajedno sa mozgom koji ga je skupio. Savetuj me, o Simonidesu.
Pomozi mi da budem dostojan svog imena, i ono to si ti meni po
zakonu, ja u biti tebi na delu. Biu tvoj rob do kraja ivota.
Simonidesovo lice se ozari.
- O sine mog pokojnog gospodara! Uiniu neto vie od
pomoi. Sluiu te svom svojom snagom, svom svojom duom, svim
svojim srcem. Ne mogu ti ponuditi svoje telo; propalo je u slubi za
tvoju stvar. Ali srcem i duhom uvek u te sluiti. Kunem se
rtvenikom naeg boga i rtvama koje su na njega poloene. Samo
uini od mene ono to sam uvek eleo da budem.
- Reci.
- Kao upravnik, ja sam jedini gospodar koji se brine o tvojoj
imovini.
- Smatraj se mojim upravnikom od sada. Treba li da izdam
pismeno o tome?
- Dovoljna mi je tvoja re. Tako je bilo i sa ocem i ne elim
nita vie od sina. A sada, ako se slaemo...
Simonides zastade.
- Ja se slaem - ree Ben Hur.
- A ti, keri Rahilina, govori! - naredi Simonides uhvativi ruku
koja mu je stajala na ramenu.
Jestira, ostavljena tako samoj sebi, zbuni se za trenutak, zatim
se uputi Ben Huru i ree mu sa uroenom umiljatou:
46

- Nisam nimalo bolja od svoje majke. A poto nje nema vie,

molim te, o gospodaru, dopusti mi da se brinem o svom ocu.
Ben Hur je uhvati za ruku i ponovo je vrati do naslonjae
govorei joj: - Ti si valjano dete. Neka bude po tvojoj volji.
Simonides ponovo stavi erkinu ruku na svoje rame i neko
vreme je u odaji vladao duboki tajac.

47

GLAVA VIII
Simonides podie oi. Bio je jo uvek gospodar kue.
- Jestira, - ree mirno - no brzo pada i da se ne bismo suvie
umorili za ono to nas oekuje, naredi da nam donesu neto da se
okrepimo.
Ona udari u gong. Sluga donese hleb i vino ime ona poslui
sve.
- Na sporazum, dobri moj gospodaru, - nastavi Simonides nije po mom miljenju potpun. Od danas nai ivoti e ii istim
putem, kao dve reke koje se sastaju i obrazuju jednu. Verujem da e
tei bolje ako se rasteraju svi oblaci sa neba iznad njih. Napustio si
neki dan moj dom sa ubeenjem da sam odbio da priznam tvoje
tvrdnje. Ali, Jestira mi je svedok da nije tako. Poznao sam te i Maluh
je tu da dokae da te nisam ostavio.
- Maluh! - uzviknu Ben Hur.
- ovek prikovan kao ja za svoju naslonjau mora da raspolae
dobrim rukama ako hoe da se kree po svetu od koga je tako svirepo
odvojen. Imam mnogo takvih ruku i Maluh je jedna od najboljih. A
ponekad, - on baci na eika pogled zahvalnosti - ponekad
pozajmljujem sluge od jednog dobrog oveka, kao to je Ilderim
Velikoduni. Neka sam kae da li sam te porekao ili zaboravio.
Ben Hur pogleda u Arapina.
- Dakle, on ti je, dobri eie, govorio o meni?
- O, moj gospodaru, - nastavi Simonides - kako bismo mogli
rei nekom oveku da je on ono to tvrdi, a da ga prethodno ne
stavimo na probu. Ja sam te poznao, jer ima crte svog oca; ali nisam
znao kakav si ovek. Ima ljudi za koje je bogatstvo tajno prokletstvo.
Da li ti spada u te? Poverio sam Maluhu da to otkrije. On je zamenio
moje oi i moje ui. Ne kori ga zbog toga. Podneo mi je o tebi
izvetaj koji je kazivao samo najbolje.
- Ne korim ga - odgovori Ben Hur od srca. - Ima mudrosti u
tvojoj opreznosti.
48

- Tvoje rei zvue prijatno. Vie se ne plaim nesporazuma.

Pustimo sada reke da teku pravcem koji im je bog odredio...
On nastavi posle kraeg utanja:
- Primoran sam da ti kaem istinu. Tka sedi i tka dok unak
tri tamo-amo, sag postaje dui, ara se uobliava, a ovek za to
vreme sniva. Tako je i u mojim rukama raslo bogatstvo. udio sam
se njegovom gomilanju i esto sam se pitao otkuda to. Shvatio sam
da je taj poduhvat predmet jo neije brige. Pustinjski vetrovi koji su
druge pogaali kao da su zaobilazili ono to je moje. Bure koje su
izbacivale na obalu gomile olupina samo su ranije, dovodile moje
brodove u luku. to je jo udnije, ja, koji toliko zavisim od drugih, i
koji sam prikovan za ovo mesto kao mrtva stvar, nikada nisam
pretrpeo takav gubitak zbog nekog svog zastupnika... nikad. Stihija
mi se pokoravala, a svi moji slubenici sluili su me verno.
- To je veoma udno.
- To i ja sebi kaem. Najzad, o moj gospodaru, dolazim na ono
to si ti malopre rekao, da je tu umean prst boji i da e mi bog u
pogodnom trenutku predoiti zato je pomagao moj poduhvat.
Ben Hur je sluao napregnuto.
- Pre mnogo godina, sedeo sam sa svojima, - tvoja majka se
nalazila kraj mene, Jestira, lepa kao jutro na staroj Maslinovoj gori sedeo sam pored puta severno od Jerusalima, nedaleko od grobnice
kraljeva, kad projahae tri oveka na velikim belim kamilama, kakve
niko nikad nije video u Svetom gradu. Bili su to stranci iz dalekih
zemalja. Prvi se zaustavi i upita me: "Gde je kralj Judejaca koji se
upravo rodio?" I kao da bi preduhitrio moje uenje, dodade: "Videli
smo njegovu zvezdu na istoku i doli smo da mu se poklonimo."
Nisam razumeo nita i iao sam za njima do kapije Damaska.
Svakome koga bi sreli na putu - ak i uvarima na kapiji - postavljali
su isto pitanje i svi su bili iznenaeni kao i ja. Vremenom sam
zaboravio ovaj dogaaj, iako se o tome esto govorilo kao o
predznaku Mesijinog dolaska. Jesi li video Valtazara?
- I uo sam ga kako pria svoju istoriju.

49

- Kad ju je meni priao, o dobri gospodaru, inilo mi se da

ujem odgovor koji sam odavno oekivao. Kralj koji e doi bie
siromaan... siromaan i naputen. Nee imati ni pratnje, ni vojske, ni
gradova, ni stoke. Morae da podigne kraljevstvo i srui Rim. Eto, o
moj gospodaru, ti si u bujnoj snazi, vino rukuje orujem i veoma si
bogat. Evo prilike koju ti prua Gospod. Zar njegova stvar nee biti i
tvoja? Moe li se ovek roditi za veu slavu?
- Ali kraljevstvo! Kraljevstvo! Valtazar tvrdi da e to biti
kraljevstvo dua.
Simonides mu tada ispria ta su o tome pisale verske knjige,
poev od najstarijih pa do knjiga proroka. Svuda se govorilo o
roenju deteta koje e vladati Izrailjom kao naslednik Davidov. Ali
taj kralj e biti siromaan i dojahae na magarici.
Iako je odmah izrazio spremnost da mu pomogne do
poslednjeg novia i do poslednjeg daha, Ben Hur se ipak nije mirio
sa njegovim siromatvom. Pred oima mu je lebdela slika Rima i
njegovih legija, kojima taj kralj treba da se suprotstavi.
Simonides nasluti ime su zaokupljene Ben Hurove misli i
ree:
- O moj gospodaru, ti ne poznaje snagu naeg Izrailja.
Uporeuje nau zemlju sa ojaenim starcem koji narie na obalama
reka vavilonskih. Ali, idi u Jerusalim, stani u Menjakoj ulici i
pogledaj na grad takav kakav je. Obeanje koje je Gospod dao
naem ocu Jakovu postalo je zakon prema kome na narod nije
prestao da se mnoi... ak ni u ropstvu; broj naih je porastao pod
nogama Egipana; robovanje Rimu bilo je za njih samo podsticaj;
sada zaista ine "naciju". Ali ima neto vie od toga, gospodaru. Da
bi izmerio snagu Izrailja, ne sme imati na umu samo prirodni porast
nego tome mora dodati i ovo: irenje vere po svim kutovima
poznatog sveta. Postoji obiaj da se u mislima i reima Jerusalim
izjednai sa Izrailjom, a on je samo jedan krajiak bogate Cezarove
haljine. Jerusalim je samo jedan kamen hrama, samo srce u telu. Ne
gledaj vie u mislima rimske legije, ma koliko bile jake, nego izbroj
vernike koji ekaju drevni bojni pokli: "Pod atore, Izrailju!" Izbroj
50

sve one koji se nalaze u Persiji, gde su oni koji su odluili da se ne

vraaju sa ostalima, izbroj svu nau brau to vrve po velikim
tritima Egipta i daleke Afrike; izbroj hebrejske iseljenike koji trae
zaradu na zapadu: u Lodinumu i trgovakim sreditima Iberije; izbroj
sve istokrvne i sve prozelite u Grkoj, na ostrvima sve do Pontusa
Euksinusa, i ovde, u Antiohiji, i najzad sve one koji se skrivaju u
senci mranih zidina samog Rima; izbroj one to ive po atorima na
prilazima pustinja koje nas okruuju, kao i one s druge strane Nila; i
u oblastima iza Kaspijskog mora i u zemljama Goga i Magoga. I kad
bude zavrio, o moj gospodaru, kad bude prebrojao sve naoruane
ruke koje te ekaju, nai e kraljevstvo spremno za onoga koji e
"suditi po pravu i pravdi na celoj zemlji" - u Rimu kao i na Sionu. I
dobie odgovor.
Ove vatrene rei delovale su na Ilderima kao jeka truba.
- Avaj! to ne mogu da povratim mladost! - uzviknu on
skoivi.
Ben Hur je sedeo utei. Shvatao je da je ovaj govor bio poziv
njemu da svoj ivot i bogatstvo posveti onom tajanstvenom biu koje
je bilo srce velike nade Simonddesove i Egipaninove.
Ova misao, kao to smo videli, nije bila nova, on ju je uo vie
puta: prvi put od Maluha u Dafninom gaju; zatim, jo izrazitije, kad
mu je Valtazar izloio svoja shvatanja o buduem kraljevstvu;
najzad, docnije, kad se etao kroz Palmin gaj, ona se u njemu
uvrstila i gotovo postala odluka. Tada je to bila misao protkana
jaim ili slabijim oseanjima. Vie nije bilo tako. Uzeo ju je u ruke
majstor i uobliavao je; reklo bi se da su se neka, tad zatvorena, vrata
iznenada otvorila zapljuskujui Ben Hura talasom svetlosti i
poveravajui mu zadatak da slui stvari koja je dotad bila za njega
samo san. Njegovoj reenosti nedostajao je samo jedan potez.
- Neka sve bude kao to kae, o Simonidesu. Neka doe kralj i
neka njegovo kraljevstvo bude slino Solomonovom. Recimo,
takoe, da sam spreman da sluim njegovoj stvari. I onda? Hoemo li
i dalje raditi slepo? Hoemo li ekati kraljev dolazak, ili emo ekati

51

da nas on pozove? Tvoje godine su te obogatile iskustvom, odgovori

mi.
Simonides odmah odgovori:
- Nemamo izbora. Ovo pismo - on pokaza Mesalinu poruku znak je da treba neto preduzeti. Nismo dovoljno jaki da se
odupremo savezu Mesale i Grata; ne raspolaemo ni uticajem u Rimu
ni snagama ovde. Oni e te ubiti ako budemo ekali. Poznato ti je
njihovo milosre; pogledaj mene, pa prosudi.
On uzdrhta od uspomene koju je oivljavao.
- O dobri moj gospodaru, - nastavi savlaujui se - upoznaj me
sa svojom snagom... ili bar sa snagom svoje odluke.
Ben Hur ga nije razumeo.
- Seam se kako mi je svet bio prijatan u mladosti - nastavi
Simonides.
- A ipak si bio kadar da podnese veliku rtvu.
- Da, iz ljubavi.
- Ima li ivot i neke druge isto tako snane pobude?

52

Simonides odmahnu glavom.

- Postoji astoljublje.
- Ono je zabranjeno sinu Izrailja.
- Zatim, postoji duh osvete.
Iskra pade na pogodno tle; mladieve oi blesnue. Ruke su mu
drhtale dok je ivo odgovarao:
- Osveta je pravo, ona je ak zakon.
- Kamila, pa i pas seaju se zla koje im je uinjeno! - uzviknu
Simonides.
Ubrzo Simonides uhvati prekinutu nit svojih misli.- Postoji rad;
rad za kralja, koji treba obaviti pre njegovog dolaska. Ne treba da
sumnjamo da e Izrailj biti njegova desna ruka. Ali, avaj, ta ruka je
mirna, bez ikakve vetine u ratu. Na milione ljudi ne dolazi ni jedna
jedina izvebana eta, ni jedan jedini vojskovoa. Ne raunam
Irodove najamnike, jer oni su tu da nas ugnjetavaju. Nae ivotne
prilike su onakve kakve ih Rimljani ele; njihova politika slui
njihovoj tiraniji. Meutim, evo, dolazi vreme za promenu, kad e
pastir navui oklop, uzeti dilit i ma i pretvoriti ovce u borbene
lavove. Neko, sine moj, treba da stane kralju uz desnicu. Ko bi to bio
ako ne onaj koji je u stanju da primi na se taj zadatak?
Ben Hur pocrvene odgovarajui:
- Znam; ali govori jo jasnije. Ispuniti neto, znai jedno; a
drugo je - kako to ispuniti.
Pre nego to je odgovorio, Simonides srknu malo vina koje mu
je donela Jestira.
- eik i ti, gospodaru, biete glavne voe. Svaki na svom polju.
Ja u ostati ovde i nastaviti svoj posao kao i do sada, starajui se da
izvor ne presui. Ti e otii u Jerusalim a otuda u pustinju da
prikupi borce Izrailja i da ih svrsta u ete od deset i sto momaka;
odabrae njihove predvodnike koje e uvebavati i prikupie
oruje koje u ti poslati na tajna mesta. Poee u Pereji, zatim e
otii u Galileju, odakle je samo jedan korak do Jerusalima. Kad
bude u Pereji, za tobom e stajati pustinja, a eik Ilderim bie ti na
domaku. On e motriti puteve da niko ne bi mogao proi bez tvog
53

znanja. Uostalom, on e ti pomoi i u mnogo emu drugom. A kad

doe as, niko nee znati ta e se tamo dogoditi. Ja u igrati samo
sporednu ulogu. Ve sam o tome razgovarao sa Ilderimom. ta ti
veli?

Ben Hur pogleda u eika.

- Tako je kako ti je Simonides rekao, o sine Hurov, - odgovori
ovaj. - Dao sam mu re i on se njome zadovoljava. Tebi u poloiti
zakletvu koja me obavezuje, raspolagae rukama svih ljudi mog
plemena i svim onim to bi ti moglo koristiti.
Sva trojica, Simonides, Ilderim i Jestira gledali su netremice u
Ben Hura.
54

- Svakom oveku - ree on najpre tuno - naliven je pehar

radosti i ranije ili kasnije on mu doe pod ruku. Tada moe da pije i
uiva... Svaki ovek, sem mene. Vidim, Simonidesu, i ti, o
velikoduni eie, vidim cilj vaeg predloga. Ako pristanem da uem
u igru, zbogom miru i sve nade okupljene oko njega. Kapije kroz
koje u proi, ak i kapije mirnog ivota, zatvorie se za mnom da se
vie nikad ne otvore, jer e ih sve uvati Rim; njegovo bezakonje i
njegove plaene ubice progonie me; morau da jedem bedne mrvice
u grobnicama blizu gradova ili u peinama na najudaljenijim
breuljcima.
Prekinu ga jecaj. Svi se okrenue Jestiri, koja zagnjuri lice u
rame svog oca.
- Nisam mislio na tebe, moja Jestira, - ree Simonides blago, i
sam veoma uzbuen.
- To mi je drago, Simonidesu, - ree Ben Hur. - ovek lake
podnosi kobnu sudbinu kad zna da neko saosea s njim. Dopusti mi
da nastavim.
Svi mu ponovo poklonie panju.
- Kako sam hteo da kaem, uopte nemam izbora. Moram
prihvatiti ulogu koju mi dodeljujete. I poto bi mi ostajanje ovde
donelo sramnu smrt, smesta u se predati poslu.
- Hoemo li se pismeno obavezati? - upita Simonides iz
poslovne navike.
- Dovoljna je zadata re - odgovori Ben Hur.
- I ja isto mislim - dodade Ilderim.
Na tako jednostavan nain sklopljen je sporazum koji e
izmeniti ceo ivot Ben Hura. On ree:
- Zavreno je, dakle.
- Neka nam pomogne Avramov bog! - uzviknu Simonides.
- Jo jednu re, prijatelji moji. Od naeg rastanka, sada, biu
svoj gospodar dok se ne zavre igre. Nije mnogo verovatno da e
Mesala preduzeti protiv mene ma ta pre nego to dobije odgovor od
prokuratora. A on moe stii sedam dana posle slanja Mesaline

55

poruke. Nema cene kojom ne bih platio zadovoljstvo da se s njim

sretnem u Areni.
Veoma zadovoljan, Ilderim odmah odobri, dok Simonides
dodade:
- Vrlo dobro, jer, gospodaru, ovo odlaganje e mi ostaviti
vremena da zavrim mnoge stvari za tebe. Ako sam dobro razumeo,
govorio si o nekom nasleu od Arija. Je li to nepokretno imanje?
- Letnjikovac blizu Misene a kue u Rimu.
- Savetujem ti da ih proda i novac uloi na sigurno mesto.
Daj mi nalog i, im budem sastavio punomoja, uputiu zastupnika u
Rim. Bar emo ovog puta preduhitriti carske razbojnike.
- Sutra e imati nalog.
- Onda, ako nema nita drugo, veeranji posao smo zavrili zakljui Simonides.
Ilderim zadovoljno pogladi bradu i dodade:
- I dobro smo ga zavrili.
- Jo hleba i vina, Jestira. eik Ilderim e nam uiniti veliko
zadovoljstvo ako ostane s nama do sutra, ili due, ako mu je volja. A
ti, gospodaru...
- Naredi da se dovedu konji - prekinu ga Ben Hur. - Vraam se
u Palmin gaj. Neprijatelj me nee nai ako odmah odem, sem toga, dodade gledajui u liderima - ona etvorica e se radovati kad me
vide.
U svitanje, Maluh i on sjahae pred ulazom u ator.

56

GLAVA IX
Sutradan oko etiri sata Ben Hur je stajao sa Jestirom na terasi
velikog skladita. Pod njima, na pristanitu, vladala je velika ivost,
prebacivani su denjkovi i sanduci, i uli se ljudi koji su se saginjali,
podizali, gurali pri svetlosti dimljivih baklji. Oni su izazivali pomisao
na duhove iz istonjakih fantastinih pria. Upravo su tovarili galiju
spremnu za polazak. Simonides se jo nalazio u svojoj radnoj sobi
gde je, u poslednjem trenutku, predavao zapovedniku galije uputstva
da plovi bez prekida do Ostije, rimske luke, i da, poto tamo iskrca
jednog putnika, nastavi lagano ka Valenciji na obali Iberije.
Taj putnik je bio zastupnik koji je dobio nalog da proda
imovinu nasleenu od duumvira Arija. Kad brod odrei palamare i
krene na put, Ben Hur e biti neopozivo vezan za zadatak kome se
prethodnog dana posvetio. Ako bi eleo da raskine pogodbu sa
Ilderimom, ostalo mu je jo samo malo vremena. Bio je gospodar, i
treba da kae samo jednu re.
Takve su ga misli moda zaokupljale u tom asu. Stajao je
tamo, skrtenih ruku, pratei prizor na pristanitu kao ovek koji se
bori sa samim sobom. Poto je bio mlad, lep i bogat, a nedavno je
izaao iz patricijskih krugova rimskog drutva, bilo mu je lako da
misli na svet koji ga je pozivao da se ne preputa dunosti punoj
tegoba i ambiciji punoj opasnosti. Moemo ak da predstavimo
razloge koji su ga opsedali: oajanje zbog neprilika u koje e ga
dovesti raskid sa Cezarom; neizvesnost koja obavija sve to se tie
kralja i njegovog dolaska; blagostanje, poasti, poloaj koji bi mogao
stei, to se sve moe kupiti kao roba na tritu; a iznad svega, ovo
novo oseanje da ima prijatelje. Samo oni koji su dugo lutali
usamljeni i naputeni od svih mogu da shvate snagu ovog poslednjeg
razloga.
Dodajmo takoe da je svet - koji uvek apue slabiu: Ostani i
zabavljaj se, pokazujui mu neprestano privlanu stranu ivota - da je

57

taj svet nalazio dragocenu saveznicu u onoj koja je tada bila kraj Ben
Hura.
- Jesi li ikada ila u Rim? - upita je on.
- Nisam.
- Da li bi volela da ide tamo?
- Ne verujem.
- A zato?
- Rim u meni izaziva strah - odgovori ona sa neprimetnim
treperenjem u glasu.
On je tada pogleda ili, bolje rei, spusti pogled na nju, jer je
ona pored njega izgledala kao neko dete. U slaboj svetlosti nije joj
razabirao lice; ak je i njena draesna pojava bila skrivena u senci.
Jo jednom se seti Tirze i obuze ga duboko oseanje nenosti - isto je
tako stajala njegova nesrena sestrica onog kobnog jutra kad je Grata
zadesila nesrea. Jadna Tirza! Gde li je ona sada? Ovo oseanje se
prenese na Jestiru. Poto nije mogla da mu bude sestra, nikada je
nee smatrati robinjom. A injenica to je ona uprkos svemu njegova
sluavka, nagonie ga da uvek bude blag, ljubazan i pun obzira
prema njoj.
- Ne mogu da mislim na Rim, - nastavi ona, poto se pribrala,
izraavajui se jednostavno kao ena - ne mogu da mislim na Rim
kao na grad dvoraca i hramova u kome vrvi svet. Za mene je on samo
udovite koje se doepalo jedne od najlepih zemalja i uiva u tome
da u toj zemlji ljude nagoni u propast i smrt. udovite kome je
nemogue pruiti otpor... zver ogrezla u krvi. Zato...?
Ona preblede, spusti pogled i uuta.
- Nastavi - ohrabri je Ben Hur.
Ona mu se priblii, upravi pogled u njega i nastavi:
- Zato od Rima stvara sebi neprijatelja? Zato s njim ne
sklopi mir i ne ivi spokojno? Ve si morao da podnese mnoge
nesree. Preiveo si klopke koje su ti postavljali neprijatelji. Jad je
ve istroio tvoju mladost. Treba li jo da mu rtvuje ostatak svojih
dana?

58

Pred njegovim oima lice mlade devojke kao da se pribliavalo

i postajalo sve rasplinutije to je dalje govorila. On se nae nad nju i
upita je neno:
- ta bi elela da inim, Jestira?
Oklevala je, a onda umesto odgovora upita:
- Da li je tvoje imanje blizu Rima kua za stanovanje?
- Jeste.
- Je li lepa?
- Divna... To je dvorac usred vrtova. Sa fontanama u atrijumu
kao u parku; sa statuama po senovitim kutovima; sa itavim
breuljcima zasaenim vinovom lozom i tako visokim da se sa njih
mogu videti Neapolis i Vezuv, i veliki plavi ogrta mora, uvek
proaran jedrima. Cezar ima letnjikovac nedaleko odatle, ali u Rimu
vlada miljenje da je Arijev dom lepi.
- A je li ivot tamo miran?
- Ne moe se zamisliti mirniji letnji dan ili letnja no pod
meseinom, sem kad ima posetilaca. Ali sada, kad je stari sopstvenik
otiao a ja sam ovde, vie nita ne remeti tu tiinu... Nita, sem
glasova slugu, ptiije pesme i vedrog smeha fontana. Nita se ne
menja, sem to svaki dan staro cvee vene a novi pupoljci se
rascvetavaju, dok sunce ustupa mesto senkama i oblacima. ivot je,
Jestira, suvie spokojan tamo. Nisam imao mira podseajui se
neprekidno da sam ja, koji imam toliko da uim, ogrezao u lenjosti,
da sam se vezao svilenim lancima. Govorio sam sebi da u uskoro
umreti ne uinivi nita.
Ona baci pogled na reku.
- Zato si me to pitala? - ree on.
- Moj dobri gospodaru...
- Ne, ne, Jestira, ne tako. Zovi me prijateljem... bratom, ako
eli. Ali ja nisam tvoj gospodar niti u to biti. Zovi me bratom.
Nije mogao videti kako joj rumenilo obli lice, niti kako joj
zablistae oi koje su bludele u praznini iznad reke.
- Ne mogu da shvatim - produi ona - prirodu koja vie voli
ivot u koji ti stupa... ivot...
59

- Nasilja i moda krvi - zavri on.

- Da... prirodu koja vie voli takav ivot od ivota u tom
velianstvenom letnjikovcu.
- Vara se, Jestira. Nije da ga vie volim. Ali ja nisam
Rimljanin, na alost, tako da moram da odem. Ostati onde znailo bi
ivot, a ako odem u Rim, kraj e biti isti: pehar otrova, udarac noem
nekog ubojice ili presuda izreena na osnovu krivokletstva. Mesala i
prokurator Grat obogatili su se pljakom imovine mog oca i da bi
sauvali plen, upotrebie jo podlija sredstva nego kad su ga se
doepali. Pogodba na miran nain je iskljuena, poto bi to znailo
preutno priznanje. A zatim... a zatim... O, Jestira, kad bih mogao da
ga otkupim, ne znam ta bih uinio. Ne verujem da u jo biti kadar
da ivim spokojno; ne u mirnoj senci i mirisnom vazduhu pod
mramornim tremovima starog letnjikovca... ak ni sa enom koja bi
mi pomogla da podnesem breme ivota strpljivom ljubavlju kojom bi
me okruavala. Nema mira za mene dok su moji izgubljeni, jer ja ih
moram nai. A kad ih naem, ako su patile, zar krivci takoe ne treba
da pate? Ako su ubijene, zar e ubice moi da umaknu? Ne bih
mogao da spavam od snova. ak ni najsvetija ljubav ne bi mogla
nekakvim lukavstvom uspavati savest.
- Zar je dotle dolo? - upita ona uzbuenim glasom. - Zar se
zaista nita ne moe uiniti?
Ben Hur je uhvati za ruku.
- Toliko ti je stalo do mene?
- Da - odgovori ona jednostavno.
Malena ruka izgubljena u njegovoj bila je topla. Oseao je kako
podrhtava. Zatim se pojavi slika Egipanke, toliko razliite od ove
male; tako visoke i smele, opojnih drai, privlane lepote,
zavodljivog dranja. On prinese ruku usnama, a zatim je pusti.
- Bie... druga Tirza, Jestira. Mala sestra, koju su mi Rimljani
ukrali i koju moram nai da bih mogao biti srean.
U tom trenutku zrak svetlosti obasja terasu i osvetli ih oboje.
Okrenue se i ugledae slugu koji je gurao Simonidesa u naslonjai
na tokiima. Oni se uputie trgovcu.
60

U istom trenutku galija odrei palamare, okrete se i pri svetlosti

baklji i uz radosne poklike mornara pohrli ka moru.

61

GLAVA X
Ben Hur i Ilderim su jahali zajedno.
Ni on ni Ben Hur nisu nikada potcenjivali Mesalin uticaj; ipak
su mislili da e ovaj preduzimati mere tek posle susreta u Areni. Ako
bude pobeen, i to naroito od Ben Hura, tada bi se moglo oekivati
najgore; moda se ak nee potruditi ni da saeka Gratova uputstva.
Zato su odluili da se obezbede. Jahali su zajedno, dobro raspoloeni,
spokojni i puni pouzdanja u sutranji uspeh.
Uz put sretoe Maluha. Verni sluga nije niim odavao da zna za
odnose izmeu Ben Hura i Simonidesa ili za savez zakljuen izmeu
njih i Ilderima. Posle uobiajene razmene pozdrava izvadi pismeno i
predade ga eiku.
- Ovo je oglas prireivaa igara. Upravo je objavljen, i videe
da su i tvoji konji upisani za trku. Nai e tu poredak trke. Ne
ekajui vie, plemeniti eie, estitam ti na pobedi.
On se okrete Ben Huru.
- I tebi, sine Arijev, upuujem estitanja! Vie te nita nee
spreiti da sretne Mesalu. Svi preduslovi za trku su ispunjeni.
Potvrdio mi je to sam Predvodnik igara.
- Hvala ti, Malue.
- Tvoja boja je bela; Mesalina: crvena i zlatna. Ve se zapaa
uticaj izbora. Mladii prodaju trake na ulicama; sutra e ih nositi svi
Arapi i svi Jevreji u gradu. Videe u Areni da e bela boja biti
zastupljena u istoj meri kao i crvena.
- Na tribinama moda, ali ne na poasnim mestima iznad
Sveane kapije.
- Ne, tamo, tamo e preovlaivati crveno i zlatno. Ali ako
pobedimo, - Maluh se nasmeja od zadovoljstva - ako pobedimo, svi
e velikodostojnici uzdrhtati. A poto preziru sve to nije rimsko,
sigurno e se kladiti dva, tri, pa i pet prema jedan na Mesalu zato to
je Rimljanin. Sputajui glas dodade:

62

- Ne dolikuje Jevrejinu koji uiva ugled u Hramu da ulae

novac u kocku. Meutim, u poverenju, imau jednog prijatelja koji
e sedeti iza konzula i koji e prihvatati sve ponude tri prema jedan,
pet prema jedan, pa ak i deset prema jedan... jer e ludilo, sigurno,
dotle ii. U ovu svrhu stavio sam est hiljada ekela ovom prijatelju
na raspolaganje.
- Ne, Malue, Rimljanin e u svojim ulozima upotrebljavati
samo rimski novac. Trebalo bi da nae svog prijatelja jo veeras i
da mu da sesterce, u iznosu koji ti odgovara. A zatim, Malue,
savetuj mu da potrai kladioce bliske Mesali i njegovim prijateljima;
i kladi se u etvoropreg Ilderimov protiv etvoroprega Mesalinog.
Maluh malo razmisli.
- Ovo e usredsrediti panju na tvoju borbu.
- To je ono to elim, Malue.
- Vidim, vidim.
- Malue, hoe li valjano da mi poslui? Pomozi mi da
privuemo svu panju gledalaca na nau trku... Mesalinu i moju.
- To je mogue - odgovori Maluh brzo.
- Onda, uinimo to! Treba nuditi ogromne opklade. Ako
ponude budu prihvaene, utoliko bolje.
Maluh pogleda paljivo u Ben Hura.
- Zar neu nadoknaditi ono to su mi ukrali? - upita Ben Hur,
delimino samog sebe. - Moda mi se nee nikad pruiti takva
prilika. Ah, kad bih mogao da unitim njegovo bogatstvo u isto
vreme kad i njegov ponos. Na otac Jakov ne bi mi to mogao
zameriti.
Duboka odlunost mu se videla na licu i to je davalo jo vei
znaaj njegovim reima.
- Jeste, bie tako. Sluaj, Malue! Ne zaustavljaj se na
ponudama sesteraca, idi ak do talanata, ako ima ljudi koji se
usuuju na rizik ovakvih opklada. Pet, deset, dvadeset talanata! ak i
pedeset, ako se kladi sam Mesala.
- To je zaista krupna svota. Potrebno mi je jemstvo.

63

- I imae ga. Potrai Simonidesa i reci mu da elim da tako

bude. Reci mu da teim da unitim svog neprijatelja i da je sadanja
prilika tako povoljna da prihvatam rizik. I neka bog naih otaca bude
na naoj strani! Idi, dobri moj Malue.
Maluh, veoma zadovoljan, pozdravi se i poe, ali se odmah
vrati.
- Oprosti mi, - ree Ben Huru. - Imam jo jedno pitanje. Nisam
mogao sam da priem Mesalinim kolima, ali sam zamolio nekog
drugog da to uradi. I prema njegovom izvetaju, glavina na
Mesaldnom toku otprilike je za jednu aku via od tvoje.
- Jednu aku! Toliko? - uzviknu Ben Hur presrean.
On se tada nae prema Maluhu.
- Poto si ti sin Judin, Malue, i veran svojoj rasi, zauzmi mesto
na galeriji iznad Trijumfalne kapije, sasvim blizu balkona preko puta
stubova i gledaj dobro kad budemo zaokretali na tom mestu. Gledaj
dobro i, ako me poslui srea, ja... Ne, Malue, bolje bi bilo da nita
ne govorim. Zadovolji se time to e sesti na to mesto i dobro paziti.
U tom trenutku Ilderim uzviknu:
- Tako mi slave boje, ta je ovo?
Prie Ben Huru pokazujui prstom na oglas.
- itaj! - ree Ben Hur.
- Vie volim da ti ita.
Ben Hur dohvati oglas koji je nosio potpis prefekta provincije
kao Predvodnika igara. U oglasu je bio izloen u pojedinostima
program igara toga dana i nabrajale su se razne zabave koje su se
prireivale tim povodom. Obavetavao je gledaoce da e najpre
videti povorku neobinog sjaja koja e biti propraena uobiajenim
poastima bogu Konsusu, posle ega e poeti igre: trke, skokovi,
rvanje, pesnienje. Tu su se nalazila imena takmiara, njihova
nacionalnost, kola u kojoj su se pripremali, takmienja u kojima su
uestvovali, nagrade koje su ve osvojili, kao i nagrade koje se sada
daju. U poslednjem stupcu svote naznaene zlatnim slovima na
udnovat nain oivljavale su u seanju nekadanje dane kad je

64

obian borov ili lovorov venac bio dovoljan pobediocu koji je vie
voleo slavu nego bogatstvo.
Ben Hur prelete brzo preko ovog dela programa da bi najzad
stigao do trka; to je proitao lagano. Ljubiteljima herojskih igara bila
je zajemena borba dostojna Oresta, kakvoj nije bilo ravne u
Antiohiji. One su se prireivale u ast konzula.
Nagrade su iznosile sto hiljada sesteraca i lovorov venac. Bilo
je upisano est takmiara; doputeni su samo etvoroprezi; i, da bi se
pojaalo interesovanje za trku, svi takmiari e krenuti zajedno.
Zatim su nabrojana kola:
I. etvoropreg Lisipa Korinanina - dva zelenka, jedan dorat,
jedan vranac. Prole godine uestvovao u igrama u Aleksandriji a
zatim u Korintu. Dva puta pobednik. Voza: Lisip. Boja: uta.
II. etvoropreg Mesale iz Rima - dva belca, dva vranca.
Pobednik u Cirkusu Maksimusu prole godine. Voza: Mesala. Boje:
crvena i zlatna.
III. etvoropreg Kleanta Atinjanina - tri zelenka, jedan dorat.
Pobednik na istamskim igrama, prole godine. Voza: Kleant. Boja:
zelena.
IV. etvoropreg Diceja Vizantinca - dva vranca, jedan zelenko,
jedan dorat. Ovogodinji pobednik u Vizantu. Voza: Dicej. Boja:
crna.
V. etvoropreg Admeta Sidonjanina - sva etiri zelenka. Tri
puta uestvovao u Cezareji i tri puta pobednik. Voza: Admet. Boja:
plava.
VI. etvoropreg Ilderima, pustinjskog eika - sva etiri dorata.
Prva trka. Voza: Ben Hur, Jevrejin. Boja: bela.
Voza: Ben Hur, Jevrejin.
Otkuda to ime, a ne Arijevo?
Ben Hur pogleda u Ilderima. Shvatio je zato je Arapin
uzviknuo. I obojica dooe do istog zakljuka. Tu se krila Mesalina
ruka.

65

GLAVA XI
Tek to se spustila no nad Antiohijom, a od Omfalusa, gotovo
u sreditu grada, izlie se u svim pravcima, a naroito prema
Nimfeumu, i na istok i na zapad, du Irodove kolonade, bujice ljudi,
jer je vreme bilo posveeno Bahusu i Apolonu.
Pod velikim mramornim tremovima, koji su bili dugi miljama i
koje su izgradili bogati i slavoljubivi kneevi, mnotvo ljudi
bezbrino se etalo. Sve se kupalo u svetlosti; pesme, smeh i klicanje
meali su se i rasli kao huka i odjek vode to u slapovima pada u
peinu.
Antiohija je, kao i svi gradovi Imperije, bila stecite nacija, gde
su se susretali, meali i stapali narodi sveta. Ali oni su optili meu
sobom samo u veselju. Zatim su se vraali kuama, zadravajui
svoje nonje, svoje obiaje, svoj jezik i svoje bogove. I na mestu koje
su odabirali nastanjivali su se i odavali trgovini, podizali domove,
rtvenike i iveli onako kako su iveli u svojim zemljama.
Meutim, te noi u Antiohiji uvebanom oku posmatraa nije
moglo da promakne neto neobino. Svi su nosili boje ovog ili onog
vozaa kola koji su uestvovali u sutranjoj trci. Nekad je to bila
kopa na pojasu ili privesak na ogrlici, ali, najee, traka ili pero.
Meutim, bez obzira na oblik ukrasa, boja je ukazivala ko je za koga:
zeleno je oznaavalo prijatelja Kleanta Atinjanina, a crno
oboavaoca Vizantinca. Bio je to obiaj koji je verovatno vodio
poreklo iz doba Orestovih trka - obiaj koji je svedoio o venoj
gluposti gomile.
Brzo se moglo zapaziti da su tri boje preovlaivale: zeleno,
belo i crveno-zlatna meavina.
Ali, napustimo ulice i poimo u dvorac na ostrvu.
Pet velikih svenjaka upravo su upalili u salonu. Nai emo
tamo otprilike isti dekor kao i prvi put. Na divanu je lealo jo
nekoliko spavaa, kao i hrpe odee; stolovi su ve odjekivali od
kotrljanja kocki. Meutim, najvei deo pozvanih jo je bio dokon.
66

etali su zevajui i pri susretu se zaustavljali da izmenjaju

najovetalija pitanja: Hoe li sutra biti lepo vreme? Jesu li pripreme
za igre zavrene? Da li se pravila antiohijske arene razlikuju od
pravila rimskog cirkusa? U stvari, mladiima je bilo dosadno. Njihov
glavni posao je bio zavren, tj. ako bismo pogledali njihove tablice,
videli bismo da su prekrivene belekama o opkladama za sva
takmienja, trke, rvanje i pesnienje, za sva, sem za kolske trke.
A zato?
Dragi itaoe, nemogue je nai nekoga ko bi se usudio da se
kladi makar i za jedan novi protiv Mesale.
Nemogue je takoe nai u dvorani druge boje sem njegovih,
jer niko i ne pomilja da on moe izgubiti.
- Zar nije bio savren prilikom vebanja? - govorili su. - Zar ga
nije uio carski uitelj gladijatora? Zar njegovi konji nisu pobednici
u Cirkusu Maksimusu? A onda... pa, da, on je Rimljanin!
U jednom kutu divana leao je udobno sam Mesala. Oko njega
su sedeli ili stajali njegovi oboavaoci koji su ga zasipali pitanjima.
Uoe Druz i Cecilije.
- Ah! - uzviknu mladi princ bacajui se na divan kraj Mesalinih
nogu. - Ah, tako mi Bahusa, kako sam umoran!
- Jesi li iao daleko? - upita Mesala.
- Iao sam ulicom do Omfalusa i dalje... dokle? Ne znam...
Nikada nisam video toliko sveta u gradu. Tvrde da e se danas u
Areni sjatiti ceo svet.
Mesala se prezrivo nasmeja.
- Budale! Sto mu gromova! Vidi se da nisu nikad prisustvovali
igrama koje je organizovao Cezar. A ti, moj Druze, ta si ti video?
- Nita.
- Oh... A, zaboravio si - primeti Cecilije.
- Koga? - upita Druz.
- Povorku belih.
- Izvanredno! - uzviknu Druz i malo se pridie. - Sreli smo etu
belih sa zastavom. Ali. ha, ha, ha!
On se nemarno izvali.
67

- Okrutni Druze, zato ne nastavi - ree Mesala.

- To ti je, moj Mesala, pustinjski izmet i smee iz Jakovljevog
hrama u Jerusalimu. Zar su oni znaajni?
- Oh! nisu - odgovori Cecilije. - Druz se boji smeha, ali ja se ne
bojim, Mesala.
- Govori onda.
- Pa, zaustavili smo etu i...
- Predloili smo im opkladu - umea se Druz. - I... Ha, ha, ha!...
Neki deran koji nije imao ak ni dovoljno koe na licu da se od nje
napravi glista za arana... Ha, ha, ha!... pristao je. Izvukao sam
tablice. "Za koga si?" upitao sam. "Za Ben Hura, Jevrejina".
odgovorio mi je. Upitah ga tada: "Na koliko se kladi?" On mi
odgovori: "Na... na..." Izvini, Mesala! tako mi groma Jupiterovog,
smeh me spreava da nastavim. Ha, ha, ha!
Svi sluaoci se nagnue, a Mesala se okrenu Ceciliju.
- Na jedan ekel - ree on.
- Jedan ekel! Jedan ekel!
Zaori se prezrivi smeh.
- A ta je uinio Druz? - upita Mesala. Neka vika na vratima
izazva komeanje. Poto se buka nastavljala i pojaavala, Cecilije je
imao samo vremena da kae:
- Plemeniti Druz, moj Mesala, vratio je svoje tablice u dep i
izgubio ekel.
- Jedan beli! Jedan beli!
- Neka ue.
- Ovamo! Ovamo!
Ovakvi i drugi slini uzvici ispunie dvoranu i svaki razgovor
prestade. Igrai napustie igru, oni koji su spavali probudie se,
protrljae oi, zgrabie tablice i poletee sa drugima.
- Nudim ti...
- I ja...
- Ja...
Linost koja je bila tako toplo primljena bio je onaj
dostojanstveni Jevrejin, Ben Hurov saputnik od Kipra. On ue,
68

spokojan, ozbiljan, posmatrajui sve. Tunika mu je bila snenobela

kao i turban. Klanjajui se i smekajui se zbog doeka, lagano prie
sredinom stolu. Kad je stigao, pokretom punim dostojanstva skupi
tuniku oko sebe, sede na jednu stolicu i mahnu rukom. Blesak dragog
kamena koji je nosio na prstu unekoliko pomoe da nastane tiina.
- Rimljani... veoma plemeniti Rimljani pozdravljam vas.
- Tako mi Jupitera! Ko je on? - upita Druz.
- Jedno izrailjsko pseto po imenu Sanbalat, nabavlja za
vojsku. ivi u Rimu; ogromno se obogatio ugovorima o isporuci koje
ne izvruje nikada. Ispreda nevaljalstva bolje nego to pauk plete
mreu. Hajde, tako ti Venerinog pojasa, da ga udesimo.
Mesala ustade govorei i sa Druzom se pridrui onima koji su
se okupili oko nabavljaa.
- Mislio sam na ulici, - ree ovek vadei svoje tablice i
otvarajui ih na stolu - mislio sam u sebi da u ovom dvorcu sigurno
vlada velika zlovolja poto se niko ne kladi protiv Mesale. Bogovi,
kao to znate, zahtevaju rtve. Stoga sam doao. I evo mojih boja;
hajdemo pravo na cilj. Najpre razmera opklade, a zatim svota. ta mi
nudite?
Njegova smelost kao da je skamenila sluaoce.
- Pourite, - ree im - jer imam jo sastanak sa konzulom.
Ovo je delovalo.
- Dva protiv jedan! - povika nekoliko glasova.
- ta? - uzviknu nabavlja iznenaeno. - Samo dva protiv
jedan, a va ovek je Rimljanin!
- Onda, tri!
- Tri, kae... Samo tri... A ja branim jevrejsko pseto! Daj mi
bar etiri!
- Neka bude etiri - ree neki mladi podstaknut izazivanjem.
- Pet... daj mi pet - odgovori odmah nabavlja.
Skupom zavlada mrtva tiina.
- Konzul, va gospodar i moj, eka me...
Tiina mnogima postade muna.
- Dajte mi pet... Za ast Rima, pet!
69

- Pristajem na pet! - odgovori neko. Zaorie se poklici i javi se

sam Mesala.
- Pristajem na pet prema jedan - ree on. Sanbalat se nasmei i
spremi se da zapie.
- Kad bi Cezar umro sutra, - ree on - Rim ne bi ostao bez
ikoga. Naao bi se bar jedan hrabar ovek da zauzme mesto. Zar
nee dati est?
- Neka bude est - odgovori Mesala. Opet se zaori klicanje, jae
od prvog.
- Neka bude est - ponovi Mesala. - est prema jedan, to je
upravo razlika izmeu jednog Rimljanina i jednog Jevrejina. I poto
smo se u tome saglasili, o spasioe svinjskog mesa, nastavimo. Sada
reci svotu, bre! Konzul bi te mogao traiti, i onda bih ja ostao bez
dobitka.
Sanbalat hladno doeka smeh na sopstveni raun. Neto zapisa
i tablicu prui Mesali.
- itaj! itaj! - povikae svi. I Mesala proita:
Beleka.
- Trka kolima. Mesala iz Rima, koji se kladi sa Sanbalatom,
takoe iz Rima, tvrdi da e tui Jevrejina Ben Hura. Iznos opklade:
20 talanata. Ova svota se plaa Sanbalatu u odnosu est prema
jedan.
Svedoci:
Sanbalat
Nije se uo nikakav um, nije se niko ni maknuo. Kao da su svi
ostali u istom poloaju koji su zauzimali u trenutku kada je Mesala
poeo da ita. Ovaj je posmatrao tablicu dok su sve oi bile
upravljene na njega. Oseao je da ga gledaju i trudio se da neto brzo
smisli. Pre kratkog vremena i on se nalazio u istom poloaju,
razmeui se pred svojim sugraanima koji su ga okruavali. Oni su
se morali toga seati. Ako odbije da potpie, njegov ugled heroja bie
sruen. Meutim, nije mogao da potpie; nije imao sto talanata, ak
70

ni petinu te svote. U glavi mu nastade praznina i on je stajao potpuno

nem. Lice mu izgubi svaku boju. Najzad, na veliko olakanje, pade
mu na um misao:
- A ti, Jevrejine, ima li ti dvadeset talanata? Pokai mi ih.
Izazivaki osmeh na Sanbalatovim usnama postade jo
izrazitiji.
- Evo! - ree pruajui Mesali neko pismeno.
- itaj! itaj!
U Antiohiji, 16. dana tamuza
Donosilac ovoga, Sanbalat iz Rima, ima kod mene na
raspolaganju 50 talanata u carskom novcu.
Simonides
- Pedeset talanata! Pedeset talanata! - u se odjek iznenaene
gomile.
Druz tada pritee u pomo.
- Herkula mi! to pismeno je lano, a Jevrejin je laljivac. Ko,
sem Cezara, ima pedeset talanata na raspolaganju? Dosta nam je tog
belog bezobraznika!
Bio je to gnevan uzvik, koji odmah svi prihvatie. Sanbalat,
ipak, ostade miran, i to je vie ekao, sve se prezrivi je smekao.
Najzad, Mesala progovori:
- Tiina! Tiina! Za ljubav naeg starog rimskog imena.
Ovaj sukob mu omogui da povrati uticaj.
- O ti, pseto obrezano! - ree Sanbalatu. - Dao sam ti est
prema jedan, zar ne?
- Jesi - odgovori Jevrejin mirno.
- E pa, da ja odredim svotu.
- Pod uslovom da ne bude suvie neznatna, odredi je po svojoj
volji.
- Onda napii pet umesto - dvadeset.
- Ima li tu svotu?
- Evo ti potvrde.
71

O ovim basnoslovnim opkladama prouo se po celom gradu.

Ispriali su to i Ben Huru, koji je spavao sa svojom etvoricom
trkaa, i tako je saznao da je Mesala celo svoje bogatstvo stavio na
kocku. Nikada nije bolje spavao.

72

GLAVA XII
Antiohijska arena se nalazila na junoj obali reke, gotovo preko
puta ostrva. Nije se ni u emu razlikovala od drugih slinih
graevina.
Igre su u pravom smislu rei predstavljale poklon gledaocima,
jer je ulazak bio besplatan. Ipak, uprkos dinovskim razmerama
Arene, ljudi su se toliko plaili da u ovoj prilici nee nai mesta, da
su ve od jutra, uoi igara, zauzeli sav slobodan prostor.
U pono su se kapije otvorile i svetina je pokuljala i zaposela
sva mesta koja su joj bila namenjena i odatle bi ih jedino zemljotres
ili vojnici naoruani kopljima mogli maknuti. Nou su ljudi dremali
na seditima, a ujutru dorukovali. I tu ih je zatekao kraj igara, isto
onako strpljive i radoznale kao u poetku.
Imuniji ljudi, koji su imali rezervisana mesta, doli su u Arenu
sutradan oko jedan sat; najvie plemstvo i najvei bogatai isticali su
se svojim nosiljkama ili pratnjom slugu.
Oko dva sata iz grada poe da stie neprekidna bujica
gledalaca.
Kad je kazaljka na zvaninom sunanom asovniku na tvravi
pokazala da je drugi sat upola istekao, legija u punoj ratnoj spremi i
sa razvijenim zastavama i orlovima sie sa brda Sulpija. U trenutku
kad su poslednji redovi kohorte preli most, Antiohija je doslovno
opustela, iako svi njeni stanovnici nisu mogli stati u Arenu.
Velika gomila okupljena na obali reke ekala je dolazak
konzula koji je stigao sa ostrva u velikom amcu. Na pristanitu cela
legija mu ukaza poasti. I kratko vreme gomila je imala oi samo za
blistavo postrojavanje pretorijanske garde.
U tri sata Arena je bila prepuna. Najzad, zatrubie trube i
odmah se pogledi preko sto hiljada gledalaca okrenue ka zgradi koja
je zatvarala istoni deo Arene.
U prizemlju zgrade bio je probijen veliki otvor u okviru arkade
i on se zvao Pompejeva kapija; iznad nje, na uzvienju raskono
73

ukraenom i iskienom stegovima i zastavama legije, sedeo je konzul

na poasnom mestu. S jedne i druge strane arkade donji deo zgrade
bio je podeljen u pregrade koje su spreda titile masivne kapije. Nad
pregradama se nalazio venac ukrasa oivien niskom ogradom iza
koje su se uzdizala stepenasto poredana sedita na kojima je sedelo
mnotvo velikodostojnika u sveanim odorama. Ova zgrada se
protezala celom irinom Arene. S obe strane zgrade dizale su se kule
a izmeu njih je bilo razapeto platno purpurne boje koje je na ceo taj
deo Arene bacalo senku, prijatniju to se sunce vie bliilo zenitu.
Ovaj opis moe mnogo pomoi itaocu da shvati ureenje
ostalog dela Arene. I neka mu bude dovoljno da zamisli kako sedi na
tribini sa konzulom okrenut zapadu, odakle se sve moe videti.
Takmiari treba da ulaze desno od prvog uzvienja, tako da im
zid ostaje na levoj strani. Odlazak i dolazak obavljaju se, dakle, tano
pred oima konzula i zbog toga je njegovo mesto najbolje u celoj
Areni.

Levo i desno su dva glavna ulaza, veoma iroka, koja tite krila
kapije vezana za kule.
Neposredno aspod konzulove tribine prua se Arena, glatka,
veoma duga povrina prekrivena sitnim belim peskom. Tu e se
odravati sva takmienja sem trka. Ako se pogled jo kree prema
zapadu, zapazie se mramorno uzvienje sa tri kupasta i niska stuba
od sivog izvajanog kamena. Koliko e oiju posmatrati ceo dan ove
74

stubove, koji oznaavaju i mesto odakle trkai polaze i cilj! Iza

uzvienja sa stubovima nalazi se mali prolaz i rtvenik, a onda
poinje zid deset do dvanaest stopa irok i pet ili est stopa visok;
dugaak je sto osamdeset dva metra, ba kao u olimpijskom stadionu.
Na zapadnom kraju zida je drugo uzvienje ukraeno stubovima
slinim prvima.
Sada, ako italac koji u mislima sedi na konzulovoj tribini
iznad Pompejeve kapije, hoe da pogleda dalje, prvo to e privui
njegovu panju jeste spoljna ivica staze, to jest zid visok petnaest do
dvadeset stopa nad kojim se uzdie balkon kao i iznad pomenutih
pregrada. U balkonu oko cele trkake staze na tri mesta su probijene
kapije namenjene ulazu i izlazu; dve na severu, a jedna na zapadu,
koja je izvajana i nosi naziv Trijumfalna kapija. Kad se trka zavri,
tuda sa poasnom pratnjom izlaze pobednici okieni lovorovim
vencima.
Sa zapadne strane balkon ima oblik polukruga, a nad njim se
uzdiu dve velike galerije.
Odmah iza ograde na samoj ivici balkona nalaze se prva sedita
iza kojih se redaju ostala stepenasto poredana, sa pogledom na
udesan prizor ogromnog prostranstva koje treperi od hiljada
ljudskih lica i beskrajno bogatih raznobojnih rimskih toga i
istonjakih haljina.
Prost narod sedi na zapadu, poev od mesta gde prestaje
platneni krov razapet, izgleda, jedino da zatiti visoku klasu.
Poto ima pred oima itavu Arenu, neka italac zamisli
gledaoce koji sede utke i nepomini, oekujui sa napetom panjom
trenutak kad e odjeknuti trube.
Od Pompejeve kapije zaori se skladna meavina glasova i
instrumenata. Tada se pojavi elo povorke koja je obeleavala
otvaranje igara. Predvodnik igara i predstavnici gradskih vlasti koje
su davale odobrenje za igre ili su u togama i okieni vencima. Zatim
su nosili bogove, neke na ramenima, a neke na kolicima sa etiri
toka ukraenim cveem. Iza njih su nastupali takmiari odevani
onako kako e trati, rvati se, skakati, pesniiti se ili voziti kola.
75

Povorka je lagano prola celom stazom. Ceo prizor je bio

velianstven. A kako se povorka pribliavala, klicanje je postajalo
jae, kao to se ispred broda koji plovi diu talasi.
Jo bunije su doekani rvai, jer nije bilo nijednog gledaoca
koji se nije kladio na njih, makar za jedan srebrnjak. A kako su
redovi prolazili, gomila je brzo otkrivala svoje ljubimce, dozivala ih
po imenu i zasipala vencima od cvea.

Sve ove igre bile su veoma omiljene. Ali, blistavosti kola i

retkoj lepoti konja, vozai su dodavali onu linu notu koja
upotpunjuje ar zaprege. Njihova kratka tunika bez rukava i od
najfinije vune bila je u njihovoj boji. Svakog od njih pratio je po
jedan konjanik. Samo je Ben Hur zbog neega - moda iz
nepoverenja - odluio da ide sam; isto tako svi sem njega nosili su
kacige. Kad se pojavie, gledaoci poustajae i Arena se zatrese od
burnog klicanja. Venci, koji zapljutae kao kia, padali su na ljude i
ispunjavali kola gotovo do vrha. Klicalo se ak i konjima. I ne bi se
moglo rei da su im ukazane poasti godile manje nego njihovim
gospodarima.
76

Ubrzo se videlo da su kao i drugi takmiari neki meu

vozaima omiljeniji kod gledalaca. Uostalom, svi gledaoci, ene,
deca i mukarci, nosili su boje, esto traku na grudima ili kosi, neki
zelenu, neki utu, neki, opet, plavu. Ali su neosporno preovlaivale
bela i crveno-zlatna.
U savremenom skupu koji bi se okupio istim povodom, a
naroito kad su krupne svote predmet klaenja, osobine konja su
presudan inilac u sticanju naklonosti; ovde je, meutim,
nacionalnost sluila kao jedini kriterijum. Vizantinac i Sidonjanin
bili su mlako pozdravljeni zato to su njihovi gradovi slabo
zastupljeni na tribinama. to se tie Grka, iako su bili mnogobrojni,
oni su se podelili izmeu Korinanina i Atinjanina. Mesalina crvena i
zlatna boja ne bi postigla veinu da se graani Antiohije, veliki
ljubitelji trka, nisu pridruili Rimljanima i usvojili njihovu omiljenu
boju. Ostali su jo domoroci, Sirijci, Jevreji i Arapi, koji su, obuzeti
slepom verom u vrednost Ilderimovog etvoroprega, verom
pomeanom sa mrnjom prema Rimljaninu koga su iznad svega
eleli da vide pobeenog i ponienog, nosili belu boju, dizali najveu
graju i verovatno bili najmnogobrojniji.
Dok su vozai obilazili stazu, klicanje se stalno pojaavalo; kad
su stigli na zapadni kraj, pred galerije gde je preovlaivala bela boja,
prosu se bujica cvea, a vika se zaori do neba.
- Mesala! Mesala!
- Ben Hur! Ben Hur!
Posle prolaska povorke gledaoci zauzee mesta i nastavie
razgovor.
- Ah! Tako mi Bahusa! Zar nije lep? - uzviknu jedna ena ije
su trake u kosi odavale da je Rimljanka.
- I kakva divna kola! - odgovori sused slinog ukusa. - Sva su
od slonovae i zlata. Neka Jupiter uini da pobedi!
Meutim, na seditima iza njih ton je bio sasvim razliit.
- Sto ekela na Jevrejina!
Glas je bio piskav.

77

- Ne, nemoj da prenagli - promrmlja staloeniji prijatelj. Deca Jakova nisu tako obdarena za igre rimskih aristokrata, koje su
esto proklete u bojim oima.
- Istina je, ali jesi li ikad video hladnokrvnijeg i sigurnijeg
vozaa. A kakve su mu miice!
- I kakvi konji! - umea se trei.
- I, tavie, - dodade etvrti - tvrdi se da poznaje sva lukavstva
Rimljana.
Neka ena upotpuni pohvalu:
- Da, i nalazim da je jo lepi od Rimljanina.
Tako ohrabren, zanesenjak ponovo povika:
- Sto ekela na Jevrejina!
- Ludae! - odgovori jedan Antiohljanin ispod njega. - Zar ne
zna da su se opkladili u 50 talanata protiv njega u korist Mesale, u
odnosu est prema jedan? Skloni svoje ekele, inae e Avram izai
iz groba da te uniti.
- Ha, ha! Magare antiohijski! Prestani da njae! Zar ne zna
da se sam Mesala kladio na sebe?
Tako su tekli razgovori, ali neki su bili i otriji. Kad je najzad
povorka prola i ula u Pompejevu kapiju, Ben Hur je znao da mu je
molitva najzad usliena.
Sve oi Srednjeg istoka bile su uprte u njegovu borbu sa
Mesalom.

78

GLAVA XIII
Oko tri sata po naem vremenu zavrila su se sva takmienja
sem trke kola. Predvodnik igara, starajui se o gledaocima, odabra
ovaj trenutak da objavi odmor. Odmah se irom otvorie vrata i svi
koji su mogli pohrlili su na spoljni trem gde su trgovci smestili male
prodavnice. Oni koji ostadoe namestie se udobnije i upustie se u
prianje i ogovaranja. Ako sve druge razlike ostavimo po strani, sada
su postojale samo dve grupe: sreni dobitnici i oni koji su izgubili,
zlovoljni zbog toga i spremni na svau.
Meutim, gledaoci koje je interesovala samo trka kola
iskoristili su odmor da uu i zauzmu mesta koja su ih ekala. Oni su
se starali da privuku to manju panju kako ne bi nikome smetali.
Tako uoe Simonides i njegova pratnja, i zauzee mesta u blizini
velikog ulaza na severnoj strani, preko puta konzula.
Kad su etvorica snanih slugu unosila svog gospodara u
naslonjai, radoznalost zatalasa redove gledalaca. Neko izgovori
njegovo ime. Oni koji su se nalazili u blizini prihvatie ga i tako se
ono prenese iz reda u red u pravcu zapada; i uskoro mnogi ustadoe
sa mesta da vide oveka o kome je kruila legenda u kojoj su se
dobra i zla srea tako neuveno preplitale.
Ilderima su takoe poznali i toplo pozdravili. Ali niko nije
poznao Valtazara i dve ene pod koprenama koje su ile za njim.
Ljudi se pomakoe sa puno potovanja da im naine mesta, a
slubenici Arene smestie ih blizu ograde, na prilinom rastojanju od
ostalih gledalaca.
Dve ene su bile Ira i Jestira.
Kad sedoe, Jestira baci bojaljiv pogled na Arenu i navue
koprenu jo vie na lice, dok Egipanka pusti da joj koprena padne
na ramena, i poe da posmatra unaokolo, toboe i ne slutei da
privlai poglede, to ena obino stie dugotrajnim kretanjem u
drutvu.

79

Odmah posle toga radnici uoe treim korakom na stazu i

zategoe ue preko arene od jedne galerije do druge, ispred stubova
na prvom uzvienju.
U istom trenutku est ljudi uoe kroz Pompejevu kapiju i
stadoe svaki pred jednu od est pregrada, to izazva ivost meu
gledaocima.
- Vidi, vidi! Zeleno se nalazi na broju etiri, desno, tu je
Atinjanin!
- A Mesala... da, on ima broj dva.
- Korinanin...
- Gledaj belog! Gledaj, on prilazi, zaustavlja se. To je broj
jedan. .. na levoj strani.
- Ne, tu se zaustavlja crni, a beli ide na broj dva.
- Tako je.
Vratari su nosili tunike iste boje kao i takmiari. Prema tome,
kad su zauzeli mesto, svi su tano znali u kojoj je pregradi njihov
miljenik ekao veliki trenutak.
- Jesi li ikada videla Mesalu? - upita Egipanka Jestiru.
Jevrejka slee ramenima odgovarajui odreno. ak i da nije
bio neprijatelj njenog oca, taj Rimljanin je bio neprijatelj Ben Hura.
- Lep je kao Apolon!
Dok je Ira govorila, oi su joj blistale i mahala je lepezom
ukraenom dragim kamenjem.
- Zar je toliko lepi od Ben Hura?
U tom trenutku ona u kako Ilderim kae njenom ocu:
- Da, on ima broj dva levo od Pompejeve kapije.
Mislei da je re o Ben Huru, ona upravi pogled na tu stranu.
Pogled na vrata s reetkama bio je sasvim kratak, i ona ponovo
navue koprenu.
Tada Sanbalat pristupi drutvu.
- Evo, dolazim iz odeljenja za kola, o eie, - ree klanjajui se
duboko Ilderimu, koji poe da gladi bradu dok su mu oi blistale od
brine radoznalosti. - Konji su u odlinom stanju.

80

- Ako budu pobeeni, - odgovori jednostavno Ilderim - elim

da ih pobedi svaki drugi sem Mesale.
Okrenuvi se tada Simonidesu, Sanbalat uze jednu tablicu i
ree mu:
- I tebi donosim neto veoma zanimljivo. Sea se da sam ti
govorio o opkladi zakljuenoj sa Mesalom prole noi, i da sam ti
rekao kako sam ostavio jo jednu opkladu koja e mi, ako bude
prihvaena, biti predata danas pre poetka trke. Evo je.
Simonides zgrabi tablicu i proita paljivo beleke.
- Da, - ree - njihovi izaslanici su dolazili da me pitaju je li
tano da ima toliko novaca kod mene. uvaj dobro svoje tablice.
Ako izgubi, zna gde treba da doe. Ako dobije... - lice mu se
namrgodi - ako dobije, ah, prijatelju moj, pazi dobro da ti potpisnici
ne umaknu. Nateraj ih da ti plate do poslednjeg ekela. To e,
uostalom, oni platiti i nama.
- Uzdaj se u mene - odgovori nabavlja.
- Zar nee sesti s nama? - upita Simonides.
- Zaista si dobar, ali, ako ostavim konzula, mladi Rim e ga
preplaviti. Mir s tobom.
Najzad se odmor zavri.
Trube odsvirae opomenu na koju odsutni odgovorie pohitavi
na svoja mesta. U istom asu slubenici Arene izaoe na stazu i
uspuzae se uza zid koji je odvajao arenu od tribine; zatim se uputie
ka uzvienju na vrhu zida blizu zapadnog kraja i tamo postavie
sedam drvenih kugli. Na drugom kraju, pred konzulovom tribinom,
postavie na slinom uzvienju sedam drugih komada drveta koji su
simbolino prikazivali delfine.
- ta e ove kugle i ove ribe, o eie? - upita Valtazar.
- Zar nisi nikad prisustvovao trci?
- Nikad, i ak se pitam kako sam se obreo ovde.
- E pa, to slui za brojanje. Posle svakog kruga uklanja se jedna
kugla i jedan delfin.
Poto su pripreme bile zavrene, truba u sjajnoj odori stade
pored Predvodnika igara, spreman da odsvira znak im ovaj izda
81

nareenje. Svetina se smesta umiri i agor prestade. Sva lica

okrenue se istoku, oiju upravljenih u kapije pregrada gde su se
nalazili takmiari.
Neuobiajeno crvenilo Simonidesovog lica dokazivalo je da je i
on bio obuzet uzbuenjem. Ilderim je brzo i uznemireno upkao
bradu.
- Pogledaj dobro Rimljanina sada - ree lepa Egipanka Jestiri,
koja to nije ni ula, jer je podignute koprene i uzdrhtala srca
oekivala Ben Hura.
Zgrada u kojoj su se nalazile pregrade za kola, podsetimo se,
imala je oblik odseka kruga, malo uvuenog na desnoj strani, tako
da je njena centralna taka padala okomito na liniju starta. Na taj
nain je svaka pregrada bila podjednako udaljena od ove linije ili od
ueta prevuenog kreom, o kome je ranije bilo rei.
Truba zatrubi otro i piskavo. Odmah posle toga ljudi, po jedan
za svaka kola, jurnue iza stubova, spremni da pomognu ukoliko neki
od vozaa ne uspe da savlada svoju zapregu.
Truba ponovo zatrubi i vratari istovremeno otvorie kapije
pregrada.
Najpre se pojavie na konjima pratioci vozaa: svega pet
konjanika, poto je Ben Hur to odbio. Spustie konopac da ih puste
da prou, a zatim ga ponovo digoe. Bili su velianstveni, ali su
proli gotovo nezapaeno, jer se iz pregrada ulo poskakivanje
nestrpljivih konja i uzvici vozaa, isto tako nestrpljivih kao i njihove
ivotinje. I ni jedan, gledalac nije mogao da odvoji oi od otvorenih
kapija. Kad je konopac vraen na mesto, uvari pozvae svoje ljude.
Slubenici na galerijama zamahae rukama i povikae iz sve
snage:
- Tiina! Sedi!
Njihovi uzvici su liili na zviduk u oluji.
Iz svake pregrade, kao strele odapete iz lukova, etvoroprezi
poletee napred. Cela Arena se die na noge u uzbuenju i vazduh
jeknu od paklene vike. Najzad je doao trenutak koji su oekivali sa

82

tolikim nestrpljenjem - uzvieni trenutak o kome su sanjali i

razgovarali otkako su igre objavljene.
- Evo ga, dolazi... Pogledaj! - uzviknu Ira pokazujui Mesalu.
- Vidim ga - odgovori Jestira gledajui u Ben Hura.
Pustila je da joj padne koprena. U magnovenju mala Jevrejka
se oseti veoma hrabrom. Nasluivala je kakav zanos ispunjava onoga
koji preduzima neki herojski podvig pred oima hiljada gledalaca, i
shvatila da u takvom trenutku ljudske due u novom besomunom
poletu mogu da se podsmevaju smrti i ak da zaborave na nju.
Iz svih delova Arene mogli su se videti takmiari, mada trka jo
nije poela. Oni su morali najpre da stignu do belog ueta.
To ue je sluilo za obezbeenje istovremenog starta. Ako
trka udari o ue u punom trku, to je praktino znailo iskljuivanje
oveka i konja iz trke. Naprotiv, ako bi se bojaljivo pribliio uetu,
izlagao se opasnosti da ga drugi preteknu jo u poetku trke. Sem
toga, gubio je veliku prednost oko koje su se takmiari otimali: prvo
mesto pored zida sa unutranje strane arene.
Gledaoci su veoma dobro znali za ovo nastojanje trkaa sa
svim njegovim opasnostima i posledicama. I nita nije istinitije od
miljenja starog Nestora koji je predajui uzde u ruke svom sinu
rekao:
"Nagrada se dobija ne snagom, nego vetino-m,
A brzina manje vredi od mudrosti."
Tu, na uetu, mogla je biti odluena pobeda.
Arena se kupala u moru zaslepljujue svetlosti, ali svaki
takmiar potrai oima belo ue i dobro mesto na unutranjoj strani
arene. Poto su sva etvorica teila istom cilju i poto su jurili ka
njemu to su bre mogli, sudar je izgledao neizbean. Da li e u
poslednjem trenutku Predvodnik igara, nezadovoljan startom,
odustati da da znak za podizanje ueta? Ili e ga dati suvie kasno?
Rastojanje do ueta iznosilo je otprilike dvesta pedeset stopa.
Bili su potrebni ivo oko, spokojna ruka, sigurna mo rasuivanja. A
ako jedan od njih odvrati pogled ili dopusti da mu misao skrene ili
olabavi voice! Kakvo iskuenje za hiljade ljudi na tribinama! Jedan
83

pogled - samo jedan - iz radoznalosti ili sujete, i to bi bila kobna

greka. Prijateljstvo i ljubav mogli su doneti smrtnu opasnost kao i
radoznalost i sujeta.
Poslednji boanski dodir u stvaranju umetnikog dela jeste
uzbuenje. Meutim, ako je to tano, nae doba koje luduje za
razonodama i sportovima ne prua nita to se moe uporediti sa
prizorom ovih est takmiara. Neka italac pokua da ih zamisli:
neka najpre pogleda blistavu Arenu uokvirenu sivim granitnim
zidovima; neka zatim posmatra kola na lakim tokovima sa divnim
ukrasima u boji - dok su Mesalina kola bila od zlata i slonovae;
neka se divi vozaima, pravim kao kipovi, sigurnim u kretanje kola,
ruku i nogu obnaenih, sveih i crvenih od masae posle kupanja, sa
badljem u desnoj ruci koji predoava nepodnoljivo muenje, dok su
levom rukom drali voice zategnute od prednjeg kraja rude. Neka
italac takoe razgleda ivotinje koji su izabrane kako zbog svoje
lepote, tako i zbog brzine... Neka se naslauje njihovim
velianstvenim dranjem koje je pokazivalo da su isto tako svesne
okolnosti kao i njihovi gospodari, da odlino znaju ta se od njih trai
i oekuje. Zabaene glave, nozdrva koje se as ire as skupljaju,
nogu tako lakih da jedva dodiruju pesak, kopita nenih, ali koja su
poput ekia udarala o zemlju, miia prepunih ivota koji se napinju
i steu - one su teile da ovoj udnoj svetini pokau svoju snagu do
poslednjih estica. Najzad, poto se divio kolima, vozaima i
konjima, neka italac poe za njihovim leteim senkama i bie kadar
da uestvuje u zadovoljstvu i zanosu onih koji su ovom prizoru
prisustvovali stvarno a ne u uobrazilji.
Takmiari su krenuli u pravcu ueta najkraim putem - odustati
od toga znailo bi odustati od same trke, a ko bi se to usudio? Nije u
ljudskoj prirodi da menja cilj usred trke. Bodrenje sa galerija nije
liilo na ljudsko. Liilo je na grmljavinu koja je podjednako delovala
na sve takmiare.
Svi etvoroprezi pribliie se uetu zajedno. Na znak
Predvodnika truba snano odjeknu, ali se nije mogla uti ni na
dvadeset koraka. Ipak, poto su videle pokret, sudije spustie ue sa
84

zakanjenjem od delia sekunde, jer ga noga jednog Mesalinog konja

dodirnu u trenutku kad je padalo. Ne zbunivi se Rimljanin zamahnu
svojim dugim korbaem, popusti voice, nae se napred i sa
pobednikim pokliem osvoji mesto pored zida.
- Jupiter s nama! - besomuno zaurlae svi Rimljani.
Kad je Mesala zauzeo poloaj kraj zida, glava bronzanog lava
na kraju njegove osovine udari u prednju nogu desnog konja
Atinjaninovog, gurnuvi ivotinju na njenog suseda u zapregi. Oba
trkaa posrnue, zakaie se i izgubie prednost. Hiljade gledalaca
zaustavie dah, ali su se na konzulovoj tribini uli samo urlici.
- Jupiter je s nama! - zagrme Druz mahnito.
- On dobija! Jupiter je s nama! - prihvatie njegovi drugovi kao
odjek, videi kako Mesala pojaava brzinu.
Sa tablicom u ruci Sanbalat se okrenu prema njima, ali mu
prasak koji je dopirao sa arene presee re i privue pogled.
Poto je Mesala proao, Korinanin se jedini nalazio desno od
Atinjanina i upravo sa te strane ovaj poslednji pokua da zaobie sa
svojim usplahirenim ivotinjama. Da bi nesrea bila vea, toak
Vizantinca, koji je iao s leve strane, zakai zadnji deo Atinjaninovih
kola, tako da on izgubi tle. Zau se prasak, krik besa i uasa, i
nesreni Kleant se skotrlja pod noge svojih sopstvenih trkaa. Pred
ovim jezivim prizorom Jestira ponovo pokri oi.
Korinanin, Vizantinac i Sidonjanin proletee kao vihor.
Sanbalat potrai oima Ben Hura, a zatim se okrete Druzu i
njegovoj druini.
- Sto sesteraca na Jevrejina! - uzviknu.
- Neka bude! - odgovori Druz.
- Jo sto sesteraca na Jevrejina! - uzviknu ponovo Sanbalat.
Ali kao da ga niko nije uo. On ponovo viknu; meutim,
situacija je bila suvie uzbudljiva i svi su klicali:
- Mesala! Mesala! Jupiter je s nama.

85

86

Kad se Jevrejka usudi da ponovo otvori oi, ljudi su

raiavali stazu i odnosili konje i skrhana kola, dok su drugi
uklanjali telo vozaevo. I sva sedita na kojima su se nalazili Grci
odjeknue od kletvi i osvetnikih rei.
Iznenada, Jestiri klonue ruke. Ben Hur, zdrav i itav, izbio je
na elo borei se za prvo mesto sa Rimljaninom. Iza njih su ili u
grupi Sidonjanin, Korinanin i Vizantinac.
Trka je tekla i vozai su unosili u nju svu svoju duu dok su ih
hiljade oboavalaca netremice gledali.

87

GLAVA XIV
Kad je poeo napad za dobro mesto, Ben Hur se, kao to smo
videli, nalazio na levom kraju est kvadriga. U prvom trenutku, kao i
ostali, bio je donekle zasenjen zaslepljujuom svetlou u Areni.
Meutim, polo mu je za rukom da uoi svoje protivnike i pogodi
njihovu nameru. Jednim pogledom obuhvati lice Mesale, koji je za
njega bio vie od obinog suparnika. Ovo lice patricija dobilo je svoj
uobiajeni izraz nadmenosti liene svakog oseanja. Kaciga je jo
vie pojaavala aristokratske crte Rimljanina. Ali pored ovoga, iluzija ljubomore ili dejstvo igre senki? nije vano - Izrailjac je
verovao da vidi duu oveka kao kroz staklo, duu svirepu, lukavu,
bezobzirnu, vie odlunu nego zanesenu, duu koju su prodirale
krajnja napregnutost i surova oholost.
Ben Hur nije estito ni okrenuo pogled na svoje konje, kad
oseti kako u njemu izvire oajnika reenost. Po svaku cenu i ma
kakve bile opasnosti, on e poniziti svog neprijatelja. Nagrada,
prijatelji, opklade, poasti, sve to je moglo znaiti ma kakvu korist u
ovoj trci, nestalo je; bio mu je vaan samo jedan cilj. ak ga ni
opasnost po ivot nije zadravala. Meutim, nije oseao nikakvu
strast, niti mu je u glavu udarala krv raspaljena slepom mrnjom a jo
manje je teio da se preda sluaju. Imao je svoju zamisao i pun
samopouzdanja, i paljiviji i odluniji nego ikad, pristupi ostvarenju
zadatka. Vazduh oko njega kao da se zaario novom i potpunom
prozirnou.
Dok se nalazio na pola puta do arene, video je da e Mesala
svojim poletom obezbediti mesto kraj zida pod uslovom da ne doe
do sudara i da ue padne. U ovo poslednje nije ni sumnjao; iznenada
ga obuze predoseanje da Mesala zna da e ue biti sputeno u
poslednjem trenutku (o ovome je bilo lako sporazumeti se sa
Predvodnikom igara jo pre trke). ta bi vie dolikovalo rimskom
upravljau nego da se dogovori sa omiljenim zemljakom koji je
toliko zainteresovan za igru? Samo ludilom i nikako drukije ne bi se
88

mogla objasniti samouverenost sa kojom je Mesala poterao svoje

konje, dok su njegovi protivnici oprezno savlaivali svoje trkae
pred preprekom.
Ue pade i sve kvadrige, izuzev Ben Hurove, skoie obodrene
glasom i biem. On potera desno i punom brzinom svojih arapa
pree stazu protivnika, manevriui tako da izgubi to manje
vremena i da stekne najveu prednost, dok su gledaoci drhtali zbog
nesree Atinjaninove, i dok su se Sidonjanin, Vizantinac i
Korinanin upinjali iz sve snage da izbegnu isti udes.
Ben Hur ih obie i sa Mesalom zapoe borbu za prvo mesto ali
sa spoljne strane staze. Sjajna vetina, o kojoj je dao dokaza prelazei
sa leve na desnu stranu bez znatnog gubitka vremena, nije umakla
pronicljivim oima gledalaca. Cela arena odjeknu od dugotrajnog
aplauza. Jestira zapljeska rukama, Sanbalat, nasmejan, ponudi drugi
put sto sesteraca, koje niko ne prihvati. Rimljane obuze sumnja kad
su videli da se naao neko ko je ravan Mesali, ako ne i bolji od njega,
i to jo u licu jednog Jevrejina.
Utrkujui se jedan pored drugog, odvojeni samo malim
rastojanjem, obojica su se pribliavali kraju staze.
Uzvienje sa tri stuba, gledano sa zapada, liilo je na kameni
zid polukrunog oblika oko koga su staza i galerija zavijali potpuno
paralelno. Od vozaa se zahtevala velika vetina pri obilaenju
zavijutka. Bio je to u stvari podvig u kome je i Orest pretrpeo
neuspeh. Iznenada uzvici prestadoe, zavlada duboka tiina i prvi put
od poetka trke zau se kripa tokova. U tom trenutku Mesala kao
da prvi put opazi Ben Hura i poznade ga.
- Smrt Erosu i iveo Mars! - zaurla on zavitlavi biem
iskusnom rukom.
- Smrt Erosu i iveo Mars! - ponovi oinuvi Ben Hurove arape
onako kako ih nikad niko nije oinuo.
Sa svih strana se video ovaj udarac i zaprepaenje je bilo
opte. Zamukoe i oni na klupama iza konzula a najsmeliji zadrae
dah oekujui ta e se dogoditi. Ovo je trajalo samo u magnovenju

89

jer odmah, poput udarca groma, na tribinama jeknu negodovanje

naroda.
etiri uplaena konja jurnue napred. Nikad ih ljudska ruka nije
dotakla drukije nego milujui ih. Uvek su bili predmet velike
nenosti. I ukoliko su rasli, njihovo poverenje u oveka bilo je za
ljude divna pouka. Posle ove gnusobe, ta su mogla initi bia tako
plemenite pasmine, ako ne jurnuti u smrt.
Oni tada skoie kao jedan i doslovno zavitlae kola za sobom.
Gde je Ben Hur smogao toliku snagu i tako monu ruku da se odri?
Gde, ako ne za veslom kojim se toliko vremena borio protiv mora? A
ta je pod njegovim nogama bio potres kola u poreenju sa luakim
ljuljanjem kojim je brod odgovarao na udarce bitke? On se, dakle,
odra na mestu i popusti voice pozivajui blago konje po imenu,
pokuavajui jednostavno da ih uputi u opasnu krivinu. I pre nego to
se groznica gledalaca umirila, on je ve osujetio dejstvo Mesaline
podlosti. Bio je to njegov prvi uspeh, a sem toga bliei se zavretku
prvog kruga, ponovo se nae pored Mesale oduzimajui mu
simpatije i divljenje svih onih koji nisu Rimljani. Manifestovanje
oseanja bilo je tako otvoreno a klicanje tako burno, da se Mesala ne
usudi da ponovi podlost.
Kad se kola naoe na zavijutku, Jestira spazi Ben Hurovo lice
bledo, malo sveano, ali mirno, ak pribrano.
Odmah se jedan ovek pope na uzvienje zida na zapadnom
kraju i skinu jednu drvenu kuglu. Istovremeno na drugoj strani
skidoe delfina.
Druga kugla i drugi delfin nestadoe na isti nain.
Zatim trea kugla i trei delfin.
Zavrila su se tri kruga. Mesala je jo uvek drao unutranje
mesto. Ben Hur se jo uvek borio s njim, dok su ih ostali takmiari
sledili kao u poetku. Takmienje je polako dobijalo izgled jedne od
onih dvostrukih trka koje su u doba Cezara postale tako popularne u
Rimu - Mesala i Ben Hur u prvoj trci; Korinanin, Sidonjanin i
Vizantinac u drugoj. Meutim, slubenici Arene uspeli su da

90

primoraju ljude da sednu na svoja mesta, iako se vika, pratei

takmiare, prenosila sa jednog kraja Arene na drugi.
U petom krugu Sidonjaninu je polo za rukom da ugrabi mesto
sa spoljne strane uz Ben Hura, ali nije bio kadar da ga zadri.
Poee esti krug bez promene.
Malo-pomalo brzina je rasla; malo-pomalo krv takmiara se
raspaljivala. Ljudi i konji kao da su oseali da se blii presudan
trenutak kada e se nazreti pobednik. Interesovanje koje se od
poetka usredsredilo naroito na borbu izmeu Rimljanina i
Jevrejina, sa optim i sve veim simpatijama prema ovom drugom,
pretvaralo se u strepnju za Ben Hura. Nepomini gledaoci sedeli su
nagnuti napred. Samo su im se glave okretale pratei takmiare.
Ilderim prestade da gladi bradu, a Jestira zaboravi svoj strah.
- Sto sesteraca na Jevrejina, - doviknu Sanbalat Rimljanima.
Odgovora ne bee.
- Jedan talant... ili pet, ili deset! Birajte! On prkosno mahnu
tablicama.
- Prihvatam sesterce, - odgovori neki mladi Rimljanin
spremajui se da pie.
- Ne ini to, - umea se neki prijatelj.
- Zato?
- Mesala je dostigao svoju najveu brzinu. Pogledaj ga, kako se
nagnuo nad ivicu kola. A oputene uzde lepraju kao trake. A sada
gledaj Jevrejina.
- Herkula mu! - ree onaj drugi oseajui kako ga naputa
samopouzdanje. - Pseto je svom svojom teinom poleglo na uzde.
Vidim! Ako bogovi ne priteknu u pomo naem prijatelju, pregazie
ga taj Izrailjac... Ne, jo nee. Pogledaj: Jupiter je s nama! Jupiter je s
nama!
Od tih uzvika, koji prihvatie sva latinska grla, zatrese se
platneni krov iznad konzulove tribine.
Bilo je tano da je Mesala dostigao najveu brzinu i njegov
napor je donosio plodove jer je, lagano, poeo da odmie. Konji su
mu trali pognute glave. Sa galerije je izgledalo da im tela dodiruju
91

zemlju. Iz rairenih nozdrva kao da je tekla krv i inilo se da e im

oi iskoiti iz onih duplji. Valjane ivotinje su nesumnjivo davale
sve od sebe. Koliko e vremena moi da izdre tu brzinu? Bili su tek
u poetku estog kruga. Jurile su i dalje i Ben Hur zaokrenu iza
Mesalinih kola.
Radost je dostigla vrhunac meu Mesalinim pristalicama.
Urlikali su, mahali bojama dok je Sanbalat ispunjavao tablice
njihovim opkladama.
Na niskoj galeriji iznad Trijumfalne kapije Maluh nije mogao
da prati klicanje. Gajio je neodreenu nadu, koju je u njemu pobudio
Ben Hur, da e se neto desiti na zapadnom zavijutku. Bili su u
petom krugu, ali se jo nita nije dogodilo. Govorio je sebi "Sigurno
e u estom!" Ali, na alost, Ben Hur je s mukom zadravao mesto
iza neprijatelja. Preko puta, na istonoj strani, Simonides i njegovi
prijatelji sedeli su mirno. Trgovac je sagnuo glavu. Ilderim je upkao
bradu dok bi mu ispod trepavica po katkad blesnule oi. Jestira se
jedva usuivala da die. Jedino je Ira izgledala srena.
U poetku estog kruga Mesala je vodio a Ben Hur ga je pratio.
Tako je bilo posle prvog zavijutka. Sa luakom smelou Mesala se
oea o kameni zid. Da se nalazio samo jo jednu stopu levo
razmrskao bi se. Meutim, kad su proli, niko ko je gledao tragove
tokova ne bi mogao rei koji su tragovi Mesalini a koji Jevrejinovi.
Ostavili su samo jedan trag za sobom.
Jestira ugleda Ben Hurovo lice dok je prolazio kao vihor; bilo
je blee nego ranije.
Ali Simonides, otroumniji od Jestire, okrenu se Ilderimu u
asu kad su dva suparnika prela prvu okuku:
- Ja se tu nita ne razumem, eie, ili je Ben Hur naumio da
upravo izvede neto. Video sam mu to na licu.
Na ovo Ilderim odgovori:
- Jesi li video kako su isti i svei? Tako mi slave boje,
prijatelji, i jo nisu ni poeli da tre. Ali bolje gledaj.
Na uzvienjima su jo stajali jedna kugla i jedan delfin. I svi
gledaoci duboko odahnue jer se kraj pribliavao. Sidonjanin prvi
92

oinu konje - koji iz straha i bola poee oajniki da jure napred - u

nadi, koju je ubrzo izgubio, da e stii dvoja kola na elu. Ali, ovaj
napor ubrzo propade. Vizantinac i Korinanin pokuae isto sa istim
ishodom, posle ega su sva trojica praktino ostala van takmienja. I
od tada, veoma razumljivo, svi gledaoci, izuzev Rimljana, prenese
nade na Ben Hura izraavajui otvoreno svoja oseanja.
- Ben Hur! Ben Hur! - zagrmee i ovi razliiti glasovi razbie
se o kanzulovu tribinu.
Klicanja su padala kao kia na Ben Hura kad je prolazio.
- Bre, Jevrejine!
- Dri se zida!
- Napred! Pusti svoje arape! Popusti im voice i raspali biem!
- Nemoj vie dozvoliti da te pree! Sad ili nikad!
Naginjali su se preko ograde pruajui ruke kao da ga
preklinju.
On nije uo ili nije mogao da uje, jer je na pola puta ovog
kruga jo uvek iao za Mesalom. Kad stigoe do zavijutka, nije bilo
nikakve promene. Da bi zaokrenuo, Mesala povue voice levih
konja da uspori njihovu brzinu. Nadao se dobrome jer je svojim
zavetima obogatio vie rtvenika. Rimski duh je jo uvek gospodario.
Pred ona tri stuba koja su se nalazila samo est stotina stopa od njega
oekivali su slava, bogatstvo, poasti i pobeda zaslaena mrnjom. U
tom trenutku Maluh je na galeriji video kako se Ben Hur naginje nad
arape poputajui voice. Dugi bi koji je drao savijen u ruci
fijuknu i poe da vijuga nad leima iznenaenih konja. Neprestano je
fijukao vijugajui, ali nije padao. Ipak su ivotinje osetile opasnost.
Dok je Ben Hur prelazio iz pasivnosti u akciju, lice mu obli
rumenilo, oi mu zablistae i on kao da svoju volju preko voica
prenese na konje. U magnovenju etiri konja odgovorie kao jedan
skokom koji ih dovede naporedo sa rimskim kolima. Mesala, koji
bee stigao do opasne ivice zavijutka, u ovo, ali se ne usudi da
okrene pogled da bi video ta se dogaa. Nije mogao nita primetiti
na gledaocima jer je buku trke nadjaavao jedan jedini glas... glas

93

Ben Hura. Na starom aramejskom jeziku, kojim je govorio eik,

obraao se svojim arapima:

- Napred. Altaire! Napred, Rigele! ta je, Antarese, okleva

sada? estita ivotinjo... Hajdemo, Aldebarane, ujem ih kako
pevaju pod atorima... ujem decu i ene kako opevaju pobedu
Altairove, Antaresove, Rigelove i Aldebaranove zvezde. I ova pesma
nee imati kraja... Odlino, sutra ete biti pod crnim atorom, kod
kue... Napred, Antarese, pleme na nas eka sa poglavicom... Evo!
Tako valja! Ha! Ha! Oborili smo ohologa. Ruka koja vas je udarila
lei u praini. Naa je slava! Ha! Ha! Polako... Odmorite se!
Jo nikad nije izvedeno nita jednostavnije ni munjevitije...
U trenutku izabranom za poslednji nalet, Mesala je izlazio iz
poslednje okuke. Da bi ga pretekao, Ben Hur je morao da presee
stazu i dobra strategija je zahtevala kretanje napred u to manjoj
krivini. Gledaoci odmah shvatie. Spazili su znak vozaa i
velianstveni odgovor. etiri konja su bila u istoj ravni sa Mesalinim
spoljnim tokom a unutranji toak Ben Hurovih kola nalazio se
upravo iza Mesalinih kola... Oni videe sve ovo. Zatim, ue prasak
prilino snaan da jeza obuze celu Arenu i neposredno, usred staze,
zakovitlae se bela i uta boja. Rimska kola nagnue se na desni bok i

94

poskoie nekoliko puta kad osovina dodirnu zemlju. Kola se

smrskae a Mesalu, zapletenog u voice, povukoe njegovi konji.
Da bi prizor bio jo jeziviji a smrt izvesnija, Sidonjanin koji je
doao na zavijutak iza njih nije mogao ni da se zaustavi ni da se vrati.
On svom brzinom pree preko polomljenih kola i Rimljaninovog tela
i sudari se sa njegovom zapregom. Izvukao se iz vrtloga udaraca
kopita, iz oblaka praine i peska i otpuzio u stranu upravo kad su
Korinanin i Vizantinac jurili iza Ben Hura koga nita nije moglo da
zadri.
Ljudi poustajae i poskakae sa sedita viui besomuno. Oni
koji su trku posmatrali sa te strane mogli su da vide kako konji gaze
Mesalino telo meu razmrskanim kolima. On je leao nepomino.
Smatrali su da je mrtav. Ali je veina pratila pogledom Ben
Hura. Oni nisu videli kad je povukao voice i skrenuvi malo na levo
zahvatio Mesalin toak u gvoe okovanim vrhom osovine i smrskao
ga. Ali svi su posmatrali preobraaj u oveku i osetili ar i bujnost
njegove volje, njegovu herojsku odlunost, vrtoglavu energiju
poduhvata kada je pogledom, reju i pokretom tako neoekivano
nadahnuo svoje arape. Kako su leteli! Pre bi se reklo da su to
upregnuti lavovi. Vizantinac i Korinanin preli su tek polovinu staze
kad Ben Hur stie na cilj.
Trka je bila dobijena.
Konzul ustade. Gledaoci promukoe od klicanja. Predvodnik
igara sie sa svog sedita i ovena pobednike lovorom.
Pobednik u pesnienju bio je jedan Saksonac niska ela i duge
kose, toliko zverskog lica da privue Ben Hurov pogled koji u njemu
poznade svog uitelja s kojim se borio u Rimu. Mladi Jevrejin
okrenu pogled prema Simonidesu i njegovim prijateljima. Oni mu
dadoe znak rukom. Jestira je i dalje sedela, ali Ira ustade, nasmei
mu se i mahnu lepezom, - naklonost ne mnogo laskava za njega, jer
znamo, o itaoe, da bi je ona isto tako uputila Mesali da je on
pobedio.Povorka se tada obrazova uz buru klicanja svetine ije su
elje bile ispunjene, i proe kroz Trijumfalnu kapiju.
Dan se zavrio.
95

GLAVA XV
Ben Hur je ekao s druge strane reke sa Ilderimom, jer, kao to
je bilo predvieno, trebalo je u pono da krenu za karavanom koji je
otiao trideset asova ranije.
eik se oseao srenim. Nudio je Ben Huru kraljevske darove,
ali je ovaj sve odbijao uveravajui da ga ispunjava zadovoljstvom
ponienje koje je naneo neprijatelju. Ovi izlivi velikodunosti
nastavili su se jo dugo.
- Pomisli ta si uinio za mene - govorio mu je eik. - U
svakom crnom atoru irie se slava moje Mire i njene dece sve do
Akaba i do okeana, iza Eufrata i Skitskog mora. A oni koji e opevati
njihovu slavu opevae istovremeno i moju i zaboravie da sam na
izmaku ivota. Sva koplja bez gospodara doi e meni i neu vie
moi da izbrojim ruke naoruane maevima. Ti uopte ne zna ta
znai imati u pustinji carstvo, kao to je ovo koje u ja imati
ubudue. Rekao sam ti, izvui u neizmernu korist iz trgovine, a
kraljevima u ulivati strah. Ah, tako mi Solomonovog maa, da moj
glasnik zatrai za mene Cezarovu milost, dobio bi je. A ti? Nita?
Ben Hur mu odgovori:
- Ne, plemeniti eie, zar ve nemam tvoju ruku i tvoje srce?
Moda e mi biti potrebni za zadatak kojeg u se prihvatiti. Sadanje
odbijanje omoguie mi da tvoje usluge iskoristim kasnije.
Usred razgovora naioe dva glasnika: Maluh u pratnji nekog
nepoznatog. Najpre ue prvi.
estiti ovek nije nimalo skrivao radost zbog dogaaja dana.
- Ali da preem na ono to mi je naloeno, - ree - moj
gospodar Simonides alje me da vam kaem da su pri kraju igara
neki Rimljani pourili da protestuju protiv isplate nagrade.
Iliderim povika svojim piskavim glasom:
- Slave mi boje, Istok e odluiti da li je trka bila ispravna ili
ne.

96

- Ne, plemeniti eie, - odgovori Maluh - Predvodnik igara je

isplatio nagradu.
- Dobro je!
- Kad su tvrdili da je Ben Hur okrznuo Mesalin toak,
Predvodnik je prsnuo u smeh i podsetio ih da je Mesala raspalio
biem njegove arape jo u prvom krugu.
- A ta je sa Atinjaninom?
- Mrtav je.
- Mrtav! - uzviknu Ben Hur.
- Mrtav! - ree Ilderim kao odjek. - Kakva srea prati ta rimska
udovita! Je li Mesala umakao zlom udesu?
- Umakao... da, o eie, utoliko to je sauvao ivot, ali on e
mu biti preteko breme. Lekari su izjavili da vie nee moi hodati
ako preivi.
Ben Hur podie oi k nebu. Video je pred sobom sliku Mesale
prikovanog za naslonjau, kao Simonides. I kako se i on, opet kao
Simonides, kree samo uz pomo slugu. estiti starac se pomirio sa
sudbinom. Ali kako e se pomiriti ovaj drugi sa svojim ponosom i
svojim slavoljubljem?
- Simonides me je takoe zamolio - nastavi Maluh - da vam
kaem da Sanbalat ima nezgoda. Druz i svi oni koji su potpisali
opkladu sa njim postavili su pred konzula Maksencija pitanje isplate
pet talanata koje su izgubili i konzul je o tome izvestio Cezara. Ni
Mesala nije priznao svoje gubitke i Sanbalat, podraavajui Druzu,
takoe se obratio konzulu, gde se ova stvar jo uvek prouava. Neki
poteni Rimljani uveravaju da alioci nee biti osloboeni duga, dok
se drugi zauzimaju za njih. U celom gradu samo se o tome govori.
- A ta kae Simonides? - upita Ben Hur.
- Gospodar se smeje i veoma je srean. Ako Rimljanin plati,
propae, a ako ne plati, bie obeaen. Carska politika e odluiti.
Uvrediti Istok znailo bi loe poeti pohod protiv Parana. Uvrediti
eika Ilderima znailo bi stvoriti protivnika u pustinji kroz koju treba
da prolazi itava linija Maksencijevih operacija. Zato me je

97

Simonides zamolio da vam kaem da se nimalo ne uzrujavate:

Mesala e platiti.
Ilderim se odmah raspoloi.
- Hajdemo sada, - ree trljajui ruke. - Simonides e se
pobrinuti za sve. Mi emo se zadovoljiti slavom. Naruiu konje.
- Priekaj! - ree Maluh. - Doveo sam sa sobom jednog
glasnika. Hoe li ga primiti?
- Slave mi boje, zaboravio sam na njega!
Maluh izae, a uskoro ue neki mladi prijatna i uljudna
dranja. On klee govorei:
- Ira, ki Valtazara, koji je dobro poznat dobrom eiku
Ilderimu, poverila mi je poruku za eika. Ona je kazala da e joj eik
uiniti veliku ast ako primi njene estitke zbog pobede njegovog
etvoroprega.
- Ki mog prijatelja je zaista ljubazna - odgovori Ilderim.
- Dae joj ovaj dragulj kao znak zadovoljstva koje mi je
priinila njena poruka.
Govorei skide prsten.
- Uiniu kako nareuje, plemeniti eie. Ali to nije sve.
Egipaninova ki moli takoe plemenitog eika da porui Ben Huru
da su se ona i njen otac smestili na neko vreme u dvorcu Iderniji, gde
e ga primiti sutra posle etvrtog sata. I ako plemeniti eik Ilderim
eli da pored njenih estitki primi i njenu zahvalnost zbog ove druge
usluge ona e mu biti veno blagodarna.
eik se okrete Ben Huru, koji se zacrveneo od uzbuenja.
- ta si reio? - upita ga.
- Sa tvojim doputenjem, plemeniti eie, posetiu lepu
Egipanku.
Zatim Ben Hur ree glasno: - Kai onoj koja te alje da u je ja,
Ben Hur, posetiti sutra ujutru u dvorcu Iderniji, ma gde se nalazio.
Mladi ustade, pozdravi ih utke i povue se. U pono Ilderim
krenu na put, ostavivi jednog konja i vodia Ben Huru, koji e doi
za njim.

98

GLAVA XVI
Sutradan, polazei na sastanak sa Irom, Ben Hur okrenu od
Omfalusa, u sreditu grada, u Irodove kolonade i uskoro stie do
dvorca Idernije.
Sa ulice najpre ue u trem iz koga su s jedne i s druge strane
pokrivene stepenice vodile u predvorje. U dnu stepenica sedeli su
krilati lavovi. Usred odaje jedan dinovski ibis izbacivao je vodu.
Lavovi, ibis, zidovi i pod bili su tragovi egipatskog uticaja. Sve, pa
ak i ograda na stepenicama, bilo je od masivnog sivog kamena.
Nad tremom i stepenicama nalazilo se predvorje sa ljupkim
lakim stubovima tako skladnih razmera da ga je morao zamisliti neki
Grk. Napravljen od snenobelog mramora liio je na ljiljan nemarno
baen na golu stenu.
Ben Hur se zaustavi u senci predvorja da se divi njegovoj
arhitekturi i istoti mramora. Zatim ue u dvorac. Ogromna vrata se
otvorie da ga prime. Hodnik u koji je najpre uao bio je visok ali
uzan. Crvene ploe su pokrivale pod a zidovi su bili u istoj boji i ta
harmonija kao da je nagovetavala posetiocu lepote koje e videti.
Ben Hur je lagano odmicao dok su mu sva ula mirovala. Nai
e se kraj Ire, koja ga je ekala sa svojim pesmama, priama, svojim
iskriavim, udljivim i hirovitim eretanjem i osmesima od kojih joj
je blistao pogled, i pogledima koje su sladostrasno podvlaili njeni
uzdasi. Ona je bila ta koja ga je pozvala u etnju barkom po jezeru u
Palminom gaju. Ona ga je opet pozvala i ovog puta i on je iao k njoj
u ovaj velianstveni dvorac. Oseao se srenim i vie obuzet
sanjarijama nego mislima.
Hodnik ga dovede pred zatvorena vrata. U tom trenutku oba
krila se otvorie sama od sebe, bez kripe, bez uma brave ili sipa.
Meutim, njegovo iznenaenje se izgubi pred slikom koja mu se
ukaza pred oima.
Iz senke hodnika gledao je kroz vrata i divio se atrijumu
rimskog doma, koji je izgledao kao iz bajke.
99

Ne bi se moglo rei kolika je njegova veliina, ali on kao da se

pruao u nedogled. Kad se Ben Hur zaustavi da ga vidi, on spusti
pogled na pod i spazi da stoji na grudima Lede koja miluje labuda.
Gledajui dalje zapazi da je ceo pod prekriven mozaikom koji
prikazuje mitoloke scene. Bilo je sedita svih vrsta razliitog oblika
a svako je bilo umetnika tvorevina; stolovi su takoe bili izvajani i
izrezbareni; i najzad, ovde-onde, davani koji kao da su mamili.
Nametaj postavljen dalje od zidova ogledao se u podu kao da se
nalazi na bistroj vodi; video se ak i odraz fresaka sa tavanice i
reljefa sa zidova. Tavanica se postepeno dizala prema sreditu, gde je
kroz irok otvor prodiralo sunce u mlazevima, te se inilo da je nebo
na domaku ruke. Nepokriveno dvorite bilo je zatieno bronzanim
reetkama. Pozlaeni stubovi drali su krov na etiri ugla i kupali se
u suncu koje ih je milovalo, i njihov odsjaj je ispunjavao celu odaju.
Svuda po sobi nalazili su se neobini granati svenjaci i kipovi i
vaze. Sve je sainjavalo atrijum koji bi odgovarao domu na brdu
Palatiniju to ga je Ciceron kupio od Krasa ili letnjikoveu Skaura u
Tuskurumu, jo uvenijem po svojoj raskoi.
Utonuo u sanjarenje Ben Hur je razgledao odaju, zadivljen
svim to vidi. Nije mu smetalo to je morao da eka; kad Ira bude
gotova, poslae slugu. U svakoj bogatoj rimskoj kui atrijum je bio
dvorana za primanje gostiju.
On ga obie dva puta, tri puta. I svaki put se nae pod otvorom
krova, divei se beskrajnom azurnom plavetnilu neba. Zatim,
naslonivi se na stub, poe da prouava raspored svetlosti i senke i da
se divi njegovim efektima: ovde je izgledalo kao da koprena prekriva
neke predmete; tamo raskona svetlost jo vie istie dragocenost
drugih predmeta. Meutim, niko nije dolazio. Vreme, ili bolje rei
proticanje vremena, uticalo je na njega, tako da poe gubiti strpljenje,
pitajui se zato Ira toliko okleva. Ponovo se vrati na prouavanje
slike na podu, ali vie u tome ne nae isto zadovoljstvo kao ranije.
esto je oslukivao; ubrzo, nestrpljenje mu ispuni duu grozniavim
dahom koji je bivao sve jai i vreliji. Ben Hur najzad postade svestan

100

tiine koja je pritiskala ovaj dom i taj oseaj izazva u njemu

nelagodnost. Ali on odbaci ovaj utisak sa osmehom i nadom:
"Oh, ona stavlja poslednji potez crnila na vee ili mi plete
venac. Stii e odmah i ovo zakanjenje e je samo uiniti jo
lepom."
Sede da bi se divio jednom svenjaku od bronze... Tiina ga
ponovo uznemiri. Oslukivao je gledajui lepe predmete...
oslukivao, ali nije uo ni najmanji um. Dvorac je bio tih kao grob.
Moda je posredi neka zabuna. Ne! Glasnik je doao u ime
Egipanke, a ovo je zaista dvorac Idernija. Tek tada se seti kako su se
vrata tajanstveno otvorila sama od sebe. Ii e da vidi.
Ponovo se nae pred vratima. Mada je koraao lako, um
njegovih koraka bio je potmuo i on uzdrhta. Oseti kako ga obuzima
nemir. Rimska brava odole prvom naporu koji je uinio da je
podigne; pri drugom naporu - krv mu se sledi: pritisnuo je iz sve
snage, ali uzalud - vrata se ne pomakoe. Proe ga predoseanje
opasnosti i nekoliko trenutaka ostade nepomian, neodluan.
Ko bi mu u Antiohiji mogao eleti zlo?
Mesala!
A ovaj dvorac Idernija? Video je Egipat na tremu, Atinu u
belom predvorju, a ovde, u atrijumu, nalazio se u Rimu. Sve oko
njega odavalo je rimskog vlasnika. Ipak, dvorac se nalazio u jednoj
od najivljih ulica grada. Pribegavali su nasilju na javnom mestu?
Upravo je ovaj razlog odgovarao smelom karakteru njegovog
neprijatelja. I atrijum iznenada promeni izgled; i pored itavog svog
sjaja i lepote, bio je samo klopka.
Ova misao razgnevi Ben Hura.
Mnogobrojna vrata levo i desno vodila su bez sumnje u sobe.
Sva su bila briljivo zabravljena. Moda bi lupanje donelo neki
odgovor. Stideo se od pomisli da bi neko protumaio da on zove u
pomo. Stoga se uputi jednom divanu i oprui se pokuavajui da
razmilja.
Bilo je suvie jasno da je zarobljenik. Ali, iji? I zato?

101

Ako je to Mesalino delo! On ustade, pogleda unaokolo i

prkosno se nasmei. Na svakom stolu je lealo oruje. Ali i ptice su
umirale od gladi u zlatnim kavezima. Nee valjda i s njim biti tako.
Divan bi mu posluio kao ovan za probijanje zida. Sem toga, bio je
jak a gnev i oajanje mogu udvostruiti snagu.
Mesala nee doi lino poto vie ne moe da hoda; bio je
bogalj kao Simonides. Ali bi mogao nekoga poslati. Ben Hur ponovo
pokua da razbije vrata. Pozva jedanput i poskoi od odjeka svog
glasa. Prikupi svu hladnokrvnost i odlui da eka jedan trenutak pre
nego to pokua da sebi prokri put.
U takvom stanju duh ima svoje uspone i padove, tonui u
ponore oajanja koji su smenjivali trenutke smirenja. Najzad - ne bi
mogao ni sam rei posle koliko vremena - doe do zakljuka da je
sve ovo sluaj ili greka. Dvorac je svakako pripadao nekom i neko
se morao o njemu starati. A taj e na kraju doi; dovee ga vee ili
no. Strpljenja.
Poto je tako zakljuio, on prieka.
Proteklo je pola sata - koje je Ben Huru izgledalo mnogo due kada se vrata kroz koja je uao iz hodnika otvorie i beumno
zatvorie ne privlaei njegovu panju. Tada je sedeo na drugom
kraju atrijuma. Ali se tre na um koraka.
"Ona je najzad tu!" pomisli sa uzdahom olakanja i
zadovoljstva i ustade.
Korak je bio teak i propraen kripanjem grubih sandala.
Pozlaeni stubovi stajali su izmeu njega i vrata. On mirno prie i
nasloni se na jedan stub. Iznenadie ga glasovi - glasovi mukaraca od kojih je jedan bio promukao i grlen. Ali nije mogao razumeti ta
su govorili; njihov jezik nije pripadao ni Srednjem istoku ni Junoj
Evropi.
Poto pogledae po odaji, stranci se uputie levo i Ben Hur ih
najzad ugleda. Bila su to dva mukarca i jedan od njih se isticao
neobinom snagom. Obojica su bili visoki i nosili kratku tuniku.
Nisu liili ni na sluge ni na gospodare ove kue. Sve to su videli
izgledalo im je kao iz bajke; zaustavljali su se da sve vide i dotaknu.
102

Bez ikakve sumnje poticali su iz naroda i njihovo prisustvo u

atrijumu izgledalo je kao skvrnavljenje. Meutim, njihovo bezbrino
dranje i samopouzdanje sa kojim su se kretali ukazivali su da su
doli nekim poslom. A u tom sluaju, kakvim poslom?
Ne prekidajui razgovor na svom jeziku ili su levo i desno, ali
su se ipak pribliavali prema stubu iza koga je stajao Ben Hur. Na
malom rastojanju odatle, na mestu gde je jedan kosi sunev zrak
obeleavao zaslepljujui krug na mozaiku poda, dizala se statua koja
privue njihovu panju. Da bi je razgledali, zaustavie se tu gde je
svetlost bila najjaa.
Tajanstvenost koja je obavijala njegovo prisustvo u dvorcu
izazvala je, kao to smo videli, uznemirenje kod Ben Hura. Stoga,
kad u velikom i snanom strancu prepozna Saksonca s kojim se
susretao u Rimu i koji je uoi tog dana u Areni krunisan kao
pobednik u pesnienju; kad ugleda lice tog oveka prekriveno
oiljcima od rana iz mnogobrojnih borbi i njegov izraz otupeo od
zverskih strasti; kad zapazi obnaene ruke njegovog pratioca, prava
uda stvorena vebanjem i obukom, i ramena herkulovske irine; kad
uoi sve to - pretrnu od pomisli na opasnost kojoj je izloen. Nagon
mu je govorio da je ova prilika za ubistvo suvie lepa da bi bila
sluajna. Znai da su s njim ovi bednici imali posla. On baci brian
pogled na Saksonevog druga: bio je mlad a crne oi i kosa davali su
mu jevrejski izgled. Ben Hur takoe opazi da oba oveka imaju na
sebi odelo koje ljudi njihove vrste obino oblae u areni. Uoivi ove
znake, Ben Hur vie nije sumnjao: njega su namerno domamili u
ovaj dvorac. Umree daleko od svake pomoi, usred ovog sjaja.
Dok je posmatrao ljude, u njegovoj dui se dogodi ono udo
kad nam pred oima proleti itav ivot do najmanjih pojedinosti, kao
da je u pitanju ivot nekog druga. Iz dubine njegovog bia, kao
gurnuta nevidljivom rukom, izroni pomisao da ulazi u nov ivot,
razliit od nekadanjeg: dok je ranije uvek podnosio nasilja, ubudue
e on biti napada. Upravo je uoi tog dana naao prvu rtvu. Nije
uinio nepravdu Mesali nego ga je kaznio.

103

Ali to nije sve. Taj novi ivot mu se uini kao misija koju je
upravo preduzeo. Da li e na pragu tog novog ivota popustiti pred
strahom? On otkopa pojas i skide svoju belu tuniku Jevrejina, tako
da se nae samo u donjoj tunici slinoj odei svojih neprijatelja. Bio
je spreman duom i telom. Skrstivi ruke nasloni se na stub i prieka.
Razgledanje statue se uskoro zavri. Saksonac se okrenu, ree
neto na svom nepoznatom jeziku i oba oveka opazie Ben Hura.
Izgovorie jo nekoliko rei i uputie se njemu.
- Ko ste vi? - upita Jevrejin.
Saksoneva usta se razvukoe u osmeh koji ne umanji nimalo
surovost njegovog lica. On odgovori: - Varvari.
- Ovo je dvorac Idernija. Koga traite? Ostanite tamo i
odgovorite! - Ove rei bile su izgovorene sa autoritetom. Dva oveka
se zaustavie i sada Saksonac upita:
- A ko si ti?
- Jedan Rimljanin.
Din zabaci glavu:
- Ha, ha, ha! Sluao sam da priaju kako je neki bog izaao iz
krave koja je lizala slan kamen. Ali, ak ni bog ne bi mogao od
Jevrejina nainiti Rimljanina.
I dalje se smejao, a zatim uputi nekoliko rei svom pratiocu i
izgledalo je kao da su obojica hteli da priu.
- Ne miite se! - naredi Ben Hur udaljujui se od stuba. - Jo
jednu re.
Oni se ponovo zaustavie.
- Jednu re! - ponovi Saksonac skrstivi svoje ogromne miice
na grudima dok se pretei izraz na njegovom licu izgleda ublaavao.
- Jednu re! Govori!
- Ti si Tord, Saksonac.
Din razrogai svoje plave oi.
- Ti si bio uitelj gladijatora u Rimu.
Tord klimnu glavom.
- Bio sam tvoj uenik.

104

- Ne! - ree Tord odmahujui glavom. - Tako mi Irminove

brade, nikada nisam od Jevrejina stvarao borca.
- Mogu ti, meutim, dokazati ovo to ti kaem.
- Kako?
- Doao si ovamo da me ubije.
- Istina je.
- Onda me pusti da se bijem sa ovim ovekom i pruiu ti
dokaz delom.
Na Saksonevom licu moglo se videti da ga ovo zabavlja. On
uputi nekoliko rei svom drugu, a zatim sa bezazlenou radoznalog
deteta ree:
- ekaj dok kaem: ponite.
Nogom odgurnu divan i s velikim trudom oprui svoju telesinu.
Kada se namestio, on jednostavno ree:
- Ponite!
Ne oklevajui ni aska Ben Hur prie protivniku.
- Brani se! - ree mu.
Dok su se ova dvojica odmeravala pogledom, nije se mogla
zapaziti velika razlika meu njima, naprotiv, izgledali su kao braa.
Samopouzdanom osmehu tuinca Ben Hur suprotstavi ozbiljan
osmeh koji je, s obzirom da nam je njegova vetina poznata, bio znak
velike opasnosti. Obojica su znala da e borba biti na ivot i smrt.
Ben Hur uini varljivi pokret desnom rukom. Tuinac odgovori
isturivi malo levu miicu. Tad, pre nego to je dospeo da ponovo
zauzme odbrambeni stav, Ben Hur ga epa za zglavak akom koju
su godine provedene za veslom uinile stranom. Iznenaenje je bilo
potpuno i ovek nije imao vremena da se odbrani. Ben Hur se baci
napred, udari ga miicom u grlo i desno rame, okrenu ga na levu
stranu levom rukom koja je ostala slobodna, raspali ga u potiljak
ispod uha - sve jednim istim pokretom. Drugi udarac nije ni bio
potreban.
Plaeni ubica se teko srui bez glasa i ostade nepomian.
Ben Hur se okrete Tordu.

105

- Pa, Irminove mi brade! - uzviknu ovaj iznenaeno i ustade.

Zatim prsnu u smeh.
- Ha, ha, ha! Ni sam ne bih izveo bolje.
Hladno osmotri Ben Hura od glave do pete i pogleda ga pravo
u oi sa neskrivenim divljenjem.
- To je moj stil... Tom stilu sam obuavao uenike u rimskim
kolama. Ti nisi Jevrejin. Ko si ti?
- Poznavao si Arija, duumvira.
- Kvinta Arija? Da, on je bio moj zatitnik.
- Imao je jednog sina.
- Da, - sloi se Tord. - Poznavao sam ga. Mogao je postati kralj
gladijatora. ak mu je sam Cezar nudio pokroviteljstvo. Nauio sam
ga taktici koju si ti upravo primenio malopre... taktici koja je
nemogua za svaku drugu miicu sem moje. Uostalom, ona mi je
donela mnogobrojne vence.

106

- Ja sam sin Arijev.

Tord se priblii i paljivo ga zagleda. Zatim mu se oi zasijae
od zadovoljstva i on prui ruku smejui se:
- Ha, ha, ha! Rekao mi je da u ovde nai Jevrejina... Jevrejsko
pseto koje ubija one to slue bogovima.
- Ko ti je rekao? - upita Ben Hur prihvatajui njegovu ruku.
- Ha... Mesala! Ha, ha, ha!
- Kada, Torde?
- Prole noi.
- Mislio sam da je povreen.
- Nee nikad vie moi da hoda. Rekao mi je to jauui u
postelji.
Ovih nekoliko rei bile su odraz mrnje. I Ben Hur shvati da e
taj Rimljanin, dokle god je iv, biti opasan i da e ga progoniti bez
milosti. Sada mu je ostajala samo osveta da ublai gorinu
upropaenog ivota i izgubljenog bogatstva u opkladi sa
Sanbalatom. Ben Hur stade da hoda po atrij umu, pokuavajui da
pogodi na koliko bi naina njegov neprijatelj mogao da mu nakodi.
Zato da ne upotrebi rimske metode? Covek koji je bio plaen da
ubije mogao bi opet biti plaen da vrati udarac. Mogao je da mu
ponudi veliku svotu. Iskuenje je bilo jako. Ali dok je oklevao, spusti
pogled i spazi svog biveg protivnika koji je leao na zemlja, bez
kapi krvi, lica okrenutog ka nebu. On upita:

107

- Torde, koliko je trebalo da ti Mesala plati da me ubije?

- Hiljadu sesteraca.
- Imae ih, i ako uini to ti kaem, dodau ti jo tri hiljade.
Din je glasno raunao:
- Dobio sam jue pet hiljada. Hiljada od Rimljanina, to je est...
Daj mi etiri, dobri Arije... jo etiri, i biu uz tebe ili neka me stari
Tord udari maljem po glavi. Daj mi etiri i ubiu patricija u njegovoj
postelji, ako eli. Trebalo bi samo da mu pokrijem usta rukom...
ovako.
On pokaza stavljajui ruku na usta.
- Da, znam, - ree Ben Hur. - Deset hiljada sesteraca je itavo
bogatstvo. To e ti omoguiti da se vrati u Rim i da otvori vinaru
blizu Cirkusa maksimusa i da ivi onako kako dolikuje prvom meu
uiteljima gladij atora.
I oiljci na dinovom licu kao da su se osmehivali.
- E pa, dau ti etiri hiljade, - nastavi Ben Hur - i za novac koji
ti nudim nee morati da umrlja ruke krvlju, Torde. Sluaj. Zar ovaj
tvoj prijatelj ne lii na mene!
- Rekao bih da ste dve jabuke sa iste grane.
- Onda, ako obuem njegovu tuniku a ako njega preobuemo u
moje ruho, i ako odemo zajedno ostavivi ga ovde, zar ne veruje da
bi naplatio novac od Mesale? Izjavie mu samo da sam ja ubijen.
Tord se poe smejati i suze mu potekoe.
- Ha, ha, ha! Nikada nisam tako lako zaradio deset hiljada
sesteraca. I vinaru blizu Cirkusa maksimusa! Sve to zbog jedne lai i
bez kapi krvi... Ha, ha, ha! daj mi ruku, o Arijev sine, idi! I ako se
ikad nae u Rimu jednog dana, nemoj da ne potrai vinaru Torda
Saksonca!... Ha, ha, ha!
Ponovo se rukovae, posle ega razmenie odeu. Dogovorie
se tada da u toku noi glasnik doe u Tordov stan da mu preda etiri
hiljade sesteraca. Posle toga din udari o vrata koja se pred njim
otvorie i izlazei iz atrijuma odvede Ben Hura u susednu odaju, gde
ovaj presvue pohabano odelo mrtvog rvaa. Rastadoe se kod
Omfalusa.
108

- O, Arijev sine, nemoj propustiti vinaru blizu Cirkusa

maksimusa! Ha, ha, ha! Nikad se bogatstvo nije tako jeftino steklo!
Tako mi Irminove brade, neka te bogovi uvaju!
Pre nego to je napustio atrijum, Ben Hur je bacio poslednji
pogled na rvaa u njegovom jevrejskom odelu i ispuni ga
zadovoljstvo. Slinost je bila upadljiva. Ako Tord odri re, ova
prevara e ostati veno tajna.
Te noi u Simonidesovom domu Ben Hur ispria dobrom
oveku ta se dogodilo u dvorcu Idernija. Odluie da posle nekoliko
dana pokrenu istragu da bi saznali ta se zbilo sa Arijevim sinom.
Moda e sluaj biti iznesen pred Maksencija; zatim, ako se tajna ne
otkrije, moe se izvesti zakljuak da su Mesala i Grat spokojni i
sreni. Ben Hur bi tada mogao otii u Jerusalim da trai svoje.
Kad se od njega opratao, Simonides je sedeo u naslonjai na
terasi iznad reke. On sa oinskom toplinom zaele Ben Huru srean
put. Jestira ga isprati do vrha stepenica.
- Ako pronaem majku, Jestira, ivee kraj nje u Jerusalimu i
bie Tirzi sestra.
Posle ovih reci poljubi je.
Da li je to samo bio poljubac mira?
On opet pree reku u pravcu mesta gde se nalazio Ilderimov
ator i tamo nae Arapina koji e mu posluiti kao vodi. ovek
izvede konje.
- Evo tvoga - ree.
Ben Hur pogleda i spazi Aldebarana, najbreg i najlepeg
Mirinog sina, a pored njega Firijusa, eikovog miljenika. Znao je da
mu uz konja starac poklanja i svoje srce. Le u atrijumu je bio
uklonjen i u toku noi zakopan. Zatim je prema Mesalinom planu
glasnik upuen Gratu da mu javi za Ben Hurovu smrt - koja je ovog
puta. bila nesumnjiva.
Kratko vreme posle toga, u blizini Cirkusa maksimusa,
otvorena je vinara sa natpisom na vratima:
KOD TORDA SAKSONCA

109

KNJIGA PETA
Je li to Smrt? il' u jednoj dve su?
Il' Smrt i ta ena prijatelji jesu?
Njena je koa ko guba bela sva,
Ona je ivot u Smrti, ko mora zla,
to ledi krv u oveku.
KOLERID

GLAVA I
Nastavljamo nau priu trideset dana posle one noi kada je
Ben Hur napustio Antiohiju i otiao za eikom Ilderimom u pustinju.
Nastupila je velika promena - velika naroito u vezi sa naim
junakom. Valerija Grata zamenio je Poncije Pilat.
Ova promena, podvucimo to, stajala je Simonidesa tano pet
talanata u rimskom novcu koji su isplaeni iz ruke u ruku Sejanu,
poto je on kao carski miljenik drao vlast u rukama. Starac je imao
nameru da umanji opasnost kojoj se izlagao Ben Hur dok se bude
nalazio u Jerusalimu i okolini traei majku i sestru. Ovom
plemenitom delu verni sluga je posvetio novac zaraen od Druza i
njegovih sauesnika, koji su, isplativi dug, samim tim postali
Mesalini neprijatelji.
Ali, Jevreji su ve znali da ova promena ne donosi nita bolje.
Kohorte upuene da smene garnizon u kuli Antonija ule su u grad
nou. A sutradan u jutru, prvo to je palo u oi ljudima u susedstvu
bili su zidovi stare kule ukraene vojnim znamenjima sa bistom
imperatora usred orlova i ezla. Razjarena gomila poe u Cezareju,
gde se Pilat odmarao, da ga moli neka naredi da se uklone ona
znamenja. Pet dana i pet noi opsedali su kapije njegovog dvorca. On
je najzad pristao da se s njima susretne u Areni. Kad su se skupili,
naredio je svojim vojnicima da ih opkole. Umesto da prue otpor,
ponudili su mu svoje ivote i odneli pobedu. Naredio je da uklone
110

orlove i zastave u Cezareji, gde je Grat, imajui vie obzira, skrivao

od sveta sve uase zatvora u toku dvanaest godina svoje uprave.
Najgori ljudi iskupljuju bar jedanput svoje nevaljalstvo dobrim
delima. Tako je uinio Pilat. Naredio je da se izvri pregled svih
zatvora u Judeji, i da se sastavi spisak imena svih zatvorenih lica... sa
oznakom zloina zbog kojih su osueni. Pobuda koja ga je na to
navela bila je bez sumnje ona ista kojom se rukovode
novopostavljeni velikodostojnici - strah od preuzimanja
odgovornosti. Meutim, narod, mislei jedino na dobru stranu koja
moe proizai iz ove mere, pokloni mu poverenje i, bar za kratko
vreme, oseti neku utehu. Otkria su bila zapanjujua. Pustili su na
stotine lica protiv kojih uopte nije bila podignuta nikakva optuba.
Pojavili su se mnogi koji su ve godinama smatrani mrtvima. Ali
najvee zaprepaenje nastalo je kad su otvorili podzemne tamnice,
za koje narod ne samo to nije znao nego su ih ak i vlasti zaboravile.
Sada emo se pozabaviti jednim takvim sluajem koji se dogodio u
Jerusalimu.
Kula Antonija zauzimala je dve treine svetog zemljita na
brdu Morija i prvobitno je bila zamak koji su sagradili Makedonci.
Kasnije je Jovan Hirkan sagradio od njega tvravu koja e braniti
Hram, i u njegovo doba ona je smatrana neosvojivom. Ali Irod je
svojim genijem jo jae utvrdio zidove, proirio ih i napravio
prostranu tvravu koja je obuhvatala sve to je potrebno u sluaju
opsade: pisarnice, kasarne, oruane, skladita za namirnice, cisterne
i, najzad, tamnice svih vrsta. Naredio je da se izravna stena i u njoj
izbue duboka udubljenja iznad kojih su podignute zgrade; zatim je
ovo ogromno mnotvo zgrada povezao sa Hramom kolonadom
odakle su se mogla videti dvorita svete zgrade. U ovom stanju
tvrava je pala u ruke Rimljanima koji su vrlo brzo ocenili njenu
snagu i preimustva i iskoristili ih kako dolikuje takvim
gospodarima. I za vreme Gratove uprave ona je sluila kao utvrenje,
a njeni podzemni delovi kao zatvor, ulivajui tako strah
buntovnicima. Bilo je zlo kad bi kohorte pohrlile kroz irom otvorene

111

kapije da ugue nerede. Bilo je zlo takoe kad bi neki Jevrejin proao
kroz te iste kapije kao zatvorenik.
Posle ovih objanjenja nastavimo nau priu.
Nareenje novog prokuratora kojim se zahtevao iz vetaj o
svim zatvorenicima stiglo je u kulu Antoniju i bilo je odmah
izvreno. Nije prolo ni dva dana a poslednji nesrenik izvuen je iz
svoje elije radi sasluanja. Izvetaj, spreman da se poalje, nalazio
se na stolu nadlenog tribuna. Pet minuta kasnije ve bi krenuo
Pilatu, koji je boravio u dvorcu na brdu Sionu.
Tribunova soba je bila prostrana i hladna, nametena onako
kako dolikuje oveku koji je zapovedao na tako znaajnom poloaju.
Toga dana, oko sedmog sata, tribun je izgledao umoran i nestrpljiv.
Kad izvetaj bude poslat, otii e na kolonadu zbog vazduha i etnje,
a takoe i radi odmora i zabave. Njegovi potinjeni i saradnici bili su
nestrpljivi kao i on.
Dok su ekali, jedan ovek se pojavi na vratima susedne odaje.
Nosio je sveanj kljueva od kojih je svaki bio teak kao eki. On
odmah privue panju svog stareine.
- Ah, Gezije, ui! - ree tribun.
Dok je prilazio stolu iza koga je sedeo tribun, svi su ga gledali
i, opazivi na njegovom licu izvestan izraz zbunjenosti i potitenosti,
zautae da bi uli ta e rei.
- O, tribune, - poe klanjajui se duboko - plaim se da ti
saoptim novost koju ti donosim..
- Opet neka greka... Je li, Gezije!
- Kad bih mogao sebe da ubedim da je u pitanju samo greka,
ne bih se plaio.
- Onda zloin... ili, moda jo gore, neizvrenje dunosti.
Moe se rugati Cezaru ili proklinjati bogove i ostati u ivotu. Ali
ako postoji uvreda naih orlova... ah, zna, Gezije... nastavi.
- Ima blizu osam godina kako me je Valerije izabrao da budem
tamniar u ovoj kuli. Jo se seam jutra kad sam stupio u slubu. Dan
pre toga dolo je do male pobune i ulinih borbi. Pobili smo tada
mnogo Jevreja, ali i pretrpeli dosta gubitaka. Tvrdilo se da je izvren
112

atentat protiv Grata, koga je oborila s konja opeka baena sa jednog

krova. Zatekao sam ga kako sedi na mestu gde se ti sada nalazi, o
tribune, sa glavom u zavojima. Tada mi je saoptio da me je
naimenovao za tamniara i predao mi kljueve sa brojevima koji
odgovaraju brojevima elija. To su bili znaci mog poloaja, rekao mi
je, i nisam se smeo od njih odvajati. Na njegovom stolu leao je
svitak pergamenta. Pozvavi me, otvorio ga je. "Evo planova elija",
rekao mi je. Bilo ih je tri. "Ovaj ovde", nastavio je, "odnosi se na
gornji sprat; drugi se odnosi na sprat ispod njega, a ovaj trei na
poslednji sprat. Poveravam ti ih." Uzeo sam ih, a on je dodao: "Sad
kad ima kljueve i planove, obii ta mesta. Poseti svaku eliju i
pogledaj u kakvom su stanju. Ako je potrebno ma ta za obezbeenje
od bekstva zatvorenika, naredi da se izvri onako kako smatra da je
najbolje, jer ti si jedini gospodar posle mene."
Pozdravih ga i upravo sam se pripremao da izaem kad me on
ponovo pozva. "Ah! Umalo nisam zaboravio. Daj mi plan treeg
sprata." Dadoh mu i on ga rairi na stolu. "Vidi, Gezije, ovu eliju",
ree mi i stavi prst na eliju obeleenu brojem V. "U toj eliji se
nalaze zatvorena tri oveka koji su se, ne znam na koji nain,
doepali dravnih tajni i sada plaaju svoju radoznalost a ona je u
ovakvim sluajevima gora od zloina. Zbog toga su slepi i bez jezika.
Osueni su doivotno.
Dobijaju samo hranu i vodu kroz jednu rupu u zidu koja se
zatvara pokretnom drvenom ploom. uje li me, Gezije?"
Odgovorih mu i on nastavi: "Dobro. Jo neto ne sme zaboraviti,
inae..." pogledao me je preteim pogledom. "Vrata njihove elije broj V - ove ovde, Gezije ..." Opet mi pokaza prstom na pergamentu
da ne bih zaboravio. "Vrata ove elije ne smeju se otvoriti ni pod
kakvim izgovorom. Niko ne sme iz nje izai, ni u nju ui. ak ni ti."
"Ali ako umru?" Upitah ga. "Ako umru, ova elija e im biti grob.
Uostalom, oni su tu i zatvoreni da umru. To je elija gubavaca. Jesi li
me razumeo?" I posle ovih reci on me otpusti.

113

Gezije se zaustavi i izvadi iz tunike tri stara poutela

pergamenta. Odabravi jedan, rairi ga po stolu pred tribunom i ree
jednostavno:
- Evo donjeg sprata.
Svi se nagnue nad plan.
- Evo ga tano onakvog kako sam ga dobio od Grata, o tribune.
Evo, ovde se nalazi elija V.
- Vidim. Nastavi. To je elija gubavaca, tako ti je rekao?
- Voleo bih da ti postavim jedno pitanje - ree tamniar
smerno.
Tribun pristade.
- Zar nisam imao pravo, s obzirom na okolnosti, da verujem da
je taj plan taan?
- Kako bi mogao drukije?
- E pa, on nije taan.
Stareina die glavu iznenaeno.
- Nije taan, - ponovi tamniar. - On daje podatke samo o pet
elija, dok ih na tom spratu ima est.
- est, veli?
- Pokazau ti taj sprat onakav kakav je... ili bar, kakav verujem
da je.
Gezije nacrta na jednoj tablici plan i prui ga tribunu.
- Dobro si uradio. - ree tribun, razgledajui crte i verujui da
je tamniar zavrio. - Narediu da se plan ispravi, ili tanije, da se
nacrta nov koji e ti biti predat. Doi da ga uzme sutra ujutru.
Rekavi to, die se.
- Nisam zavrio, o tribune.
- Sutra, Gezije, sutra.
- To to imam da ti kaem ne trpi odlaganje.
Tribun ponovo sede.
- Ispriau brzo, - nastavi tamniar skromno. - Ali dopusti mi
jo jedno pitanje. Zar nisam imao pravo takoe da verujem u sve to
mi je Grat rekao o zatvorenicima u eliji V?

114

- Razume se, tvoja dunost je bila da veruje da se u toj eliji

nalaze tri zatvorenika, liena vida i jezika.
- E pa, ni to nije bilo tako.
- Nije? - ree tribun zainteresovano.
- Sluaj i sudi sam, o tribune. Kako mi je bilo nareeno, posetih
sve elije poev od onih na prvom spratu i zavravajui donjim
spratom. Nareenje da se vrata elije V ne smeju otvarati uvek je
potovano. I u toku ovih osam godina hrana i voda za tri oveka
proturane su kroz prozore u zidu. Jue se uputih tim vratima,
radoznao da vidim ova bia koja su, protivno svakom oekivanju,
ivela tako dugo. Brave se nisu mogle otkljuati. Gurnusmo malo i
vrata se sruie jer ih je skroz pojela ra. Kada sam uao, naao sam
samo jednog starog, slepog oveka bez jezika i gotovo nagog. Kosa
mu je padala u pramenovima do ispod pasa. Koa mu je bila kao ovaj
pergament. Pruio je ruke i prsti su mu bili iskrivljeni i savijeni kao
kande ptice grabljivice. Upitah ga gde su mu drugovi a on odmahnu
glavom da ih nema. Nadajui se da emo ih nai, pretraismo eliju.
Zemlja je bila suva, kao i zidovi. Da su tu bila zatvorena tri oveka i
da su dvojica od njih umrla, bar bi se njihove kosti jo morale tamo
nalaziti.
- Zbog toga veruje...
- Zbog toga verujem da se ovih osam godina tu nalazio samo
jedan zatvorenik.
Tribun pogleda tamniara strogo i ree:
- Pazi dobro jer ti optuuje Valerija ne samo za la.
ovek se pokloni i odgovori:
- On se mogao prevariti.
- Ne, on je imao pravo - odgovori tribun ivo.- Prema tvojoj
izjavi, on je imao pravo. Zar nisi upravo rekao da si ovih osam
godina davao hranu i vodu za tri oveka?
Svi prisutni potvrdie otroumnost svog stareine. Meutim,
Gezije nije izgledao zbunjen.
- Jo nisi sve uo, o tribune. Kad bude sve znao, sloie se sa
mnom. Zna ta sam uinio s tim ovekom? Poslao sam ga u
115

kupatilo. Naredio sam da ga obuku, a onda sam ga izveo na kapiju

kule i zamolio da ode slobodno. Oprao sam ruke time. Ali danas on
se vratio, ili tanije, vratili su mi ga. Raznim pokretima najzad mi je
dao na znanje da eli da se vrati u svoju eliju i ja sam to dozvolio.
Dok su ga odvodili, on zastade i vrati se da mi poljubi stope.
Preklinjui me tuno navaljivao je da ga pratim to sam i uinio. Ta
tajna trojice ljudi nije mi izlazila iz glave i uznemiravala me je. Sada
sam srean to sam pristao na njegova navaljivanja.
Nastade duboki tajac.
- Kad se vratismo u eliju, zatvorenik me uhvati za ruku i
odvede me do rupe sline onoj kroz koju sam mu dodavao hranu.
Mada je bila dovoljno velika da se kroz nju provue tvoja kaciga,
jue mi je promakla. Drei me neprestano za ruku, ovek se nae
nad otvor i kriknu ivotinjski. Odgovori mu neki slab glas.
Iznenaen, odgurnuh oveka i viknuh: "Hej!" Ne dobih odgovor.
Ponovo pozvah i tada uh: "Neka je hvaljen Gospod!" to je bilo jo
neobini je, o tribune, to je bio glas neke ene. Tada upitah: "Ko si
ti?" i dobih odgovor: "Ja sam jedna Izrailjka, zakopana ovde sa
svojom erkom. Spasite nas brzo, inae emo umreti." Rekoh im da
se raduju i odmah dooh ovamo da saznam tvoju volju.
Tribun ustade.
- Sada vidim da si imao pravo, Gezije. Plan je bio laan, isto
kao i pria o toj trojici ljudi. Ima i boljih Rimljana od Valerija Grata.
- Da - odgovori tamniar. - Saznao sam od zatvorenika da im je
redovno dodavao njihov deo hrane.
- I evo objanjenja - odgovori tribun. Videi dranje svojih
prijatelja i shvatajui da je potrebno da ima svedoke, dodade:
- Hajde da spasemo te ene. Poite svi.
Gezije je bio srean. - Moraemo sruiti zid - ree. - Naao sam
mesto gde su bila ranije vrata koja su zazidana.
Pre nego to e izai tribun se obrati jednom potinjenom:
- Poalji nekoliko radnika s alatom. Pouri i nemoj slati izvetaj
pre nego to ga ispravim.
I svi pooe.
116

GLAVA II
"Jedna Izrailjka zakopana ovde sa svojom erkom. Spasite nas
brzo, inae emo umreti."
Tako je Geziju odgovorila ena iz elije koja je morala nositi
broj VI na planu. itajui ove rei italac je odmah shvatio ko su te
nesrenice i sigurno je pomislio: "Najzad, Ben Hurova majka i Tirza,
njegova sestra!"
Tako je i bilo.
Na dan njihovog hapenja, pre osam godina, bile su odvedene u
pravcu kule, gde je Grat odluio da ih se oslobodi. I u tu svrhu je
odabrao kulu koja se nalazila pod njegovom komandom, i eliju VI
jer je mogla lake da se sakrije od svake druge. Sem toga, ova elija
je bila okuena gubom a ove zatvorenice trebalo je staviti ne na
sigurno mesto, nego na mesto gde e umreti. U toku noi, kad nije
bilo nijednog svedoka, tamo su ih odveli robovi. I kao vrhunac ovog
divljakog ina zazidana su vrata; posle toga robove su rasturili i
uputili u mesta odakle se vie za njih nita nije ulo. Da bi se oprao
od svake tube i, u sluaju da se to nedelo otkrije, da bi sebi ostavio
mogunost opravdanja da je samo primenio kaznu a nije izvrio
dvostruko ubistvo, Grat je vie voleo da njegove rtve umru
prirodnom smru, sigurnom iako laganom. Da bi dugo ivele, on je
odabrao sunja koga su oslepili i kome su iupali jezik, i postavio ga
u jedinu eliju koja je imala vezu sa njihovom da im dodaje hranu.
Ni u kom sluaju nesrenik ne bi mogao govoriti ni poznati
zatvorenice ili onoga ko ih je osudio na taj kobni udes.
Tako je uz podvalu, koju je delimino smislio Mesala,
Rimljanin pod vidom kanjavanja grupe ubica naao naina da
zapleni Hurovu imovinu a da nita od toga ne ode u carske riznice.
Poslednja taka njegove zamisli bilo je uklanjanje tamniara.
ovek nije znao ta se dogodilo, ali, poto mu je bio dobro poznat
raspored elija na spratu, morao bi brzo opaziti promenu. Zatim je
dovitljivi prokurator naredio da se sastave novi planovi za novog
117

tamniara izostavljajui, kao to smo videli, eliju broj VI. Uputstva

data novom tamniaru, pored lanog plana, odlino su upotpunjavala
zloin: elija i nesrenice koje su u njoj amile bile su zauvek
izgubljene.
Da bi se mogao zamisliti ivot majke i erke u toku ovih osam
godina, ne treba zaboraviti njihovo obrazovanje i njihove nekadanje
navike. Uslovi ivota za nas su prijatni ili muni prema stupnju nae
osetljivosti. Nije preterano rei da isti raj ne bi bio jednak za
svakoga. Ukoliko se ljudska inteligencija razvija, sposobnost due da
nae istu radost srazmerno se poveava.
Da bi stvorio taan pojam o patnjama Ben Hurove majke,
italac mora voditi rauna o njenoj kulturi i oseajnosti kao i
injenici da je bila zazidana. Nije vano znati kakvi su bili uslovi
ivota, nego kako su oni pogaali ove dve ene. Predviajui ovo mi
smo u poetku knjige prikazali scenu u paviljonu na krovu
porodinog doma. Zbog toga smo opisali bogatstvo Hurovog dvorca.
Siimo sada u njihovu tamnicu. elija broj VI bila je tano
onakva kako ju je Gezije nacrtao na planu. O njenoj veliini rei
emo samo da je bila prostrana, poto nita vie ne znamo.
U poetku je makedonski dvorac od Hrama odvajao uzan ali
dubok opkop. Radnici kojima je povereno da izbue nove elije
morali su da ih useku na severnoj strani stene, ostavljajui prirodnu
tavanicu od kamena. Tako su sagradili elije V, IV, III, II, I,
ostavljajui jedinu vezu sa elijom VI preko broja V. Na isti nain su
napravili hodnik i stepenice za gornje spratove. Bio je to isti
postupak koji je posluio i za podizanje kraljevskih grobnica, koje se
mogu videti nedaleko od Jerusalima u pravcu severa, s tom razlikom
to je eliju broj VI, kad je bila zavrena, zatvarao sa spoljne strane
udnovat kameni zid sa malim otvorima izbuenim radi
provetravanja. Kad je Irod zauzeo Hram i kulu, naredio je da se
zgrada opae jo jaim zidom i ostavio jedan jedini otvor kroz koji je
prodiralo malo sveeg vazduha i upravo onoliko svetlosti da
prostorija ne bude u apsolutnom mraku.
Takva je bila elija VI.
118

Opis nesrenog sunja iz elije V moe pomoi da se donekle

ublai strahota onoga to emo sada videti.
Dve ene su se nalazile blizu otvora. Jedna od njih je sedela, a
druga je stajala nagnuta nad njom. Nije bilo niega izmeu njih i gole
stene pod njima.
Svetlost upravljena gore davala im je avetinjski izgled, utoliko
pre to su bile bez odee i nisu imale apsolutno nita ime bi se
pokrile. Meutim, njihova ljubav je ostala netaknuta i one su bile
zagrljene. Bogatstva nestaje, blagostanje iezava, nada vene, ali nam
ljubav uvek ostaje.
Na mestu gde su se nalazile kameni pod je bio neobino
uglaan. Ko bi mogao rei koliko su vremena ovih osam godina one
provele pred tim otvorom, hranei svoju nadu u osloboenje ovim
bojaljivim ali prijateljskim zrakom svetlosti? Kad se svetlost
uvlaila lagano, znale su da svie. Kad se gasila, znale su da svet
tone u no. Svet! Kroz ovu pukotinu, kao da je bila velika kapija na
kraljevskom dvorcu, one su u mislima odlazile u svet i u dui
provodile vreme traei jedna sina a druga brata. Traile su ga na
okeanima i ostrvima; jednoga dana on se nalazio u jednom gradu, a
sutradan, u drugom; i svuda i uvek samo je prolazio. Jer, kao to su i
one ivele oekujui ga, tako je i on iveo traei ih. Koliko su se
puta njihove misli ukrstile u toku ovih beskonanih traganja, njegove
dolazei, a njihove odlazei. Nalazile su utehu u reima: "Dokle god
je on iv, mi neemo biti zaboravljene. I dokle god nas se sea,
imaemo nade." Ko zna, pre nego to sam iskusi, kolika se uteha
moe izvui iz niega?
Nae seanje o njima pre njihovog odvoenja u tamnicu uliva
najvee potovanje. Njihov bol ih je zaogrnuo svetou. I ne
pribliujui se, moemo kroz kulu uoiti da su pretrpele veliku
promenu u izgledu, zbog koje se ne mogu optuiti ni vreme ni
njihovo tamnovanje.

119

120

Majka je bila veoma lepa ena a ki dete retke lepote. Sada im

je kosa bila duga, neoeljana i udnovato seda. Zgroziemo se od
gnuanja iako je taj utisak moda samo privid zbog svetlosti to
dopire kroz maleni otvor. Sigurno ih mue glad i e poto je njihov
sluga, sused osuenik, odveden...
Tirza, nagnuta nad majku koja je grli, jei bolno.
- Umiri se, Tirza. Oni e doi. Bog je dobar. Svetlost je jo
jasna, sunce je jo na jugu i nema vie od sedam sati. Neko e doi,
verujmo, jer bog je dobar.
Ove jednostavne materinske rei delovale su, iako Tirza, kad
dodamo osam godina na onih trinaest, koliko je imala u trenutku kad
smo je videli poslednji put, vie nije bila dete.
- Pokuau da budem jaka, majko. Tvoje patnje su sigurno iste
kao i moje i ja elim da preivim zbog tebe i zbog mog brata. Ali
jezik me pee, usne su mi suve... pitam se gde je on i da li e nas ikad
nai.
U glasovima im se zapaa neto neobino: nekakav
neoekivani, otar, suv, metalan i neprirodan zvuk.
Majka privue ker na grudi i ree joj:
- Sanjala sam ga prole noi i videla ga jasno kao to tebe
vidim sada, Tirza. Sanjala sam da smo u predvorju hrama za ene.
Bilo je mnogo ena s nama. On je stigao i stajao u senci vrata
posmatrajui ene redom. Moje srce zakucalo je jae. Znala sam da
nas trai. Pruila sam ruke njemu i potrala zovui ga. uo me je i
video, ali me nije poznao. Nekoliko asaka posle toga otiao je.
- Zar nee biti tako, majko, ako ga zaista ponovo vidimo?
Toliko smo se promenile.
- Moglo bi biti tako, ali... - majina glava klonu i lice joj se
zgri od bola. Ipak nastavi: - Ali mi mu moemo kazati ko smo.
Tirza die ruke u vazduh i poe da jei.
- Vode, majko, vode! Samo jednu kap!
Majka pogleda oajniki naokolo. I ne znajui ta da ini
govorila je, poto nije mogla nita drugo da radi osim da govori:
- Strpljenja, Tirza, doi e... Oni su gotovo tu.
121

Uinilo joj se da uje um pored malog otvora u zidu, kroz koji

su jedino optili sa svetom. Nije se prevarila. Trenutak kasnije poziv
osuenika odjeknu u eliji. I Tirza ga je ula. Obe ustadoe
pridravajui se jedna za drugu.
- Neka je hvaljen Gospod na vjeki vjekova! - uzviknu majka sa
arom vaskrsle nade.
- Hej! - zaue one opet, a zatim: - Ko ste vi?
Kako je udno zvuao taj glas. Sem Tirzinog, bio je to prvi glas
koji je majka ula posle osam godina.
- Jedna ena Izrailja zakopana ovde sa svojom erkom. Spasite
nas brzo, inae emo umreti.
- Radujte se! Vratiu se.
Dve ene poee da jecaju. Nali su ih i dolaze im u pomo.
Nada je brzo doletela kao cvrkutava lasta. Nali su ih i oslobodie ih.
Zatim e im vratiti sve to su izgubile: ognjite, drutvo, bogatstvo,
sina i brata. Svetlost ih zapljusnu kao da su pod suncem.
Zaboravljajui bolove, glad, e i smrtnu opasnost, padoe na kolena
jecajui.
Ovoga puta nisu dugo ekale. Gezije, tamniar, ispriao je
svoju priu potanko, ali je doao do kraja. Posle toga tribun je
postupao brzo.
- Hej vi, unutra, - viknu on kroz otvor.
- Tu smo! - ree majka ustavi.
Odmah je ula um koji je liio na udarac o zid. Ne ree nita, a
i Tirza je utala. Oslukivale su brze udarce gvozdenim oruem,
shvatajui da im se otvara put ka slobodi. Tako ljudi, u rudniku, dugo
oslukuju dolazak spasilaca, koji objavljuju udarci poluga i pijuka.
Oni odgovaraju ustreptala srca gledajui netremice u mesto odakle
dolazi um. A pogled odvrate samo kad ponovo padaju u oajanje
ukoliko zvuk prestane.
Napolju su miice bile snane, ruke vete, a dobra volja
oigledna. Svakog asa odjekivali su sve jai udarci. S vremena na
vreme komad kamena bi se odvalio i pao na zemlju. Sloboda se
bliila. Moglo se ak uti kako radnici razgovaraju. Zatim, o sree!
122

Kroz jedan otvor dopre crvena svetlost buktinja. Ona je sekla tminu
kao blistava otrica maa.
- To je on, majko, to je on! Najzad nas je naao! - uzviknu
Tirza ponesena bezumnom matom mladosti.
Majka jednostavno odgovori:
- Bog je dobar!
Kamena ploa pade unutra, a zatim jo jedna; i najzad se srui
itava gomila kamenja i vrata se otvorie. ovek pokriven prainom
ue u eliju i stade diui baklju iznad glave. Jo dvojica-trojica
uoe za njim, takoe sa bakljama, i sklonie se u stranu da propuste
tribuna.
Potovanje prema eni nije konvencionalnost. Tribun zastade
poto su one beale - ne iz straha, nego od stida. I ne samo od stida, o
itaoe! Iz tmine koja ih je zaklanjala, on u ove rei, najtunije,
najoajnije za oveka:
- Ne pribliuj se... Neiste! Mi smo neiste!
Ljudi raspalie baklje gledajui se unezvereno.
- Neiste smo! Neiste! - ponovie one. Tako je majka udovica
ispunjavala svoju dunost i u istom trenutku shvatila da je sloboda o
kojoj je toliko sanjala kao rumeni i zlatni plod kad se gleda izdaleka,
dok je u stvarnosti samo jabuka Sodome.
Tirza i ona bile su gubave.
italac moda ne zna potpun smisao ove rei. Neka ga sazna iz
zakona tog doba:
"etiri vrste ljudi smatraju se mrtvim: slepi, gubavi, siromani i
jalove ene." Tako veli Talmud.
Prema tome, gubavac je smatran mrtvacem i izbacivan iz grada
kao le. Samo oni koji su ih voleli razgovarali su s njima, i to
izdaleka. Gubavci su mogli iveti samo sa gubavcima i pristup u
hram i u sinagoge bio im je zabranjen. Mogli su da se kreu samo
pokriveni naroitom odeom, pokrivenih usta, viui: "Neist sam!
Neist sam!"

123

A ognjite su nalazili samo u pustinji ili u grobnicama,

postajui tako otelovljene utvare. Manje su bili teret drugima nego
sebi, jer plaei se smrti, nisu imali druge nade sem nade u smrt.
Jednoga dana - nije se mogla setiti ni meseca ni godine, jer
vreme nije vie postojalo u ovoj prokletoj eliji - majka je osetila
neku suvu ranu na dlanu desne ruke, malu krastu koju je pokuala da
opere, ali koja nije silazila sa mesa. Meutim, ona nije na to obraala
mnogo panje sve do trenutka dok se Tirza nije poalila na isto.
Oskudevale su u vodi, ali su je malo pile da bi mogle da se poslue
njome za leenje. Uskoro je cela ruka bila zahvaena. Koa je
popucala, dok su nokti otpadali sa mesa. Dodue, nisu oseale
nikakav bol, nego samo neku vrstu nelagodnosti koja je stalno rasla.
Zatim su im se usne osuile i poele pucati. Ali jednom majka, koja
je bila vrlo ista i koja je upotrebila svu svoju dovitljivost da se bori
protiv neistoe u tamnici, i plaei se da je neprijatelj naeo Tirzirio
lice, odvede ker na svetlost: obrve mlade devojke bile su bele kao
sneg.
Ah, kakva patnja!
Majka je sela, nesposobna da govori ili da se kree, umrtvijene
due, obuzeta jednom milju: guba! guba!
Zatim je poela da razmilja kao majka, mislei vie na ker
nego na sebe. Njena uroena nenost se pretvorila u hrabrost i ona se
spremala na najveu rtvu: zakopala je tajnu u svom srcu i, oajna i
sama, posvetila se potpuno Tirzi, uspevajui da od nje sakrije bolest
od koje su patile.
Lagano ali sigurno bolest se irila, belei im kosu, nagrizajui
usne i one kapke, prekrivajui im telo gnojavim bubuljicama i
ljuspama. Uvukla im se u grlo, menjajui im glas, i u zglobove,
otvrdnuvi tkiva i rskavicu. Tako e, kao to je majci bilo poznato,
napasti i plua, arterije i kosti, i to e se nastaviti do smrti, do koje e
moda protei mnoge godine.
Najzad osvanu drugi straan dan - dan kad je majka
podstaknuta dunou otkrila Tirzi ime ove bolesti. I obe su u agoniji
oajanja zaelele da smrt uskoro doe.
124

Meutim, mo navike je uticala da su one najzad mirno

razgovarale o svojoj bolesti; prouavale su jezivi preobraaj svog
tela, ali se grevito drale ivota jer ih je jo jedna veza spajala sa
zemljom. Podsticale su svoju hrabrost govorei i sanjajui o Ben
Huru. I kao to smo videli, tako su se teile i posle dvanaest asova
gladi i ei kad ih je Gezije pozvao.
Baklje su buktale u eliji. Sloboda je najzad stigla.
Zatim se pojavio tribun. Iz kutka u koji su pobegle, starija od
ove dve ene, obuzeta najednom oseanjem dunosti, doviknu jezivu
opomenu:
- Neiste smo! Neiste!
uvi ove rei tribun uzdrhta ali se ne pomae.
- Ko ste vi? - upita.
- Dve ene koje umiru od gladi i ei. Ali ne pribliujte se i ne
dodirujte ni zemlju ni zidove. Neiste smo!
- Ispriaj mi svoj ivot, eno... Reci mi svoje ime, kad si ovde
zatvorena, ko te je zatvorio i zato?
- Ja sam udovica, a evo erke kneza Ben Hura iz Jerusalima,
prijatelja svih velikodunih Rimljana i prisnog druga Cezarovog.
Kako bih ti mogla rei zato smo ovde zatvorene kad ni sama ne
znam, sem ako to nije zbog naeg bogatstva? Valerije Grat moi e
da ti kae ko je na neprijatelj i otkada smo ovde. Ja ti to ne mogu
rei. Evo u kakvo smo stanje dospele... Pogledaj i saali se!
Vazduh je bio kuan. Meutim, Rimljanin naredi da pored
njega stane jedan bakljonoa, i on zapisa odgovor, gotovo re po re,
jer je bio jasan i sadravao je istovremeno priu, optubu i molbu.
Nije ga mogla dati makar kakva osoba i on je morao verovati i
saaliti se.
- Spaena si, eno, - ree zatvorivi svoje tablice. - Narediu da
vam donesu da jedete i pijete.
- I odela i iste vode, molim te, o plemeniti Rimljanine.
- Kako eli - odgovori on.
- Bog je dobar - ree ona jecajui. - Neka ti podari mir.

125

- Vie te neu videti - dodade on. - Pripremi se i ove noi

narediu da te izvedu kroz kapiju kule i tada e ti biti vraena
sloboda. Ti zna zakon. Zbogom.
Zatim ree nekoliko rei svojim ljudima i izae.
Malo kasnije robovi donee veliki vr vode, sud za umivanje,
rublje, posluavnik sa hlebom i mesom, i neto enske odee.
Stavivi sve pod ruku zatvorenicama, oni odmah pobegoe.
Za vreme prve none strae dve ene su izvedene na kapiju i
gurnute na ulicu. Tako ih se Rimljanin reio i one se naoe na
slobodi u gradu svojih otaca.
Kao to su imale obiaj da ine ranije, one podigoe pogled ka
zvezdama i upitae se:
- ta sada? Kuda emo?

126

GLAVA III
Otprilike u vreme kad je Gezije izaao pred tribuna u kuli
Antonija, jedan ovek se penjao peke uz istonu padinu Maslinove
gore. Put je bio neravan i pranjav, a svuda unaokolo rastinje je bilo
izgorelo i krljavo, jer je leto suno u Judeji. Sreom, putnik je bio
mlad i jak. Bio je odeven u laku i lepravu odeu.
Odmicao je sporo, posmatrajui esto oko sebe, ne brinim
pogledom, to odaje oveka koji nije siguran ide li pravim putem,
nego pre pogledom nekoga ko posle dugog odsustva ponovo dolazi u
poznato mesto. Izraz mu je bio polusrean, polu-upitan, i kao da je
govorio: "Srean sam to te ponovo vidim. Pokai mi u emu si se
promenio."
esto se osvrtao na predeo iza sebe, koji se u dubini irio i
zavravao na obzorju brdom Moab. Ali najzad, kad se priblii vrhu,
zaboravljajui zamor i ne okreui se vie, ubrza korak. Kad je stigao
na vrh, dugo je stajao kao prikovan nevidljivom rukom. Oi mu se
rairie, obrazi zarumenee a disanje ubrza. Ovaj putnik nije bio niko
drugi nego Ben Hur, a predeo kome se divio kraj oko Jerusalima.
Ben Hur se uputi velikom kamenu na koji sede i protrlja lice
platnom koje mu je pokrivalo glavu. Razni ljudi su inili to isto u
raznim okolnostima; tako su inili osvajai i mnogobrojni
hodoasnici.
Ali od svih ovih ljudi verovatno se niko nije divio ovom
pejzau sa veim bolom, slaom tugom i gorim ponosom nego Ben
Hur. Bio je uzbuen seajui se svojih sugraana, njihovih pobeda i
nedaa, njihove istorije i njihovog boga. Taj grad su sagradile
njihove ruke, trajno svedoanstvo njihovih zloina i pobonosti,
njihove slabosti, njihovog duha, vere i bezbonosti. I ovaj vidik bi ga
opio gordou da nije imao na umu da grad vie ne pripada njegovim
sugraanima: sluba u Hramu vrila se samo po odobrenju tuinaca;
breuljak gde je stanovao David bio je sada samo mramorna zgrada u
kojoj su izabranicima gospodnjim otimali novac i muili ih zbog
127

njihove nepobedive vere. Uza sve to Ben Hur je nosio u sebi

oseanje line uvrede.
Izgled breuljaka malo se menja, ali kad su ovi breuljci od
stena, oni se uopte ne menjaju. Prizor koji je Ben Hur posmatrao u
to doba potpuno je isti danas, samo je grad preobraen ljudskom
rukom.
Sunce je vie obasjavalo zapadnu stranu Maslinove gore;
vinogradi, kojim je bila delimino pokrivena, i nekoliko drveta,
uglavnom smokava i maslina, bili su zeleni. Nie, u isuenom koritu
Kedrona, malo vie zelenila osveavalo je vidik. Tu je upravo
umirala Maslinova gora a raalo se brdo Morja, na kome se dizao
snenobeli velelepni hram koji je zapoeo Solomon a zavrio Irod.
Bio je tako velianstven da se nita napravljeno ljudskom rukom nije
s njim moglo meriti po lepoti. Sada od njega nije vie ostalo ni
kamena na kamenu.
I Ben Hurovo oko preko krova Hrama dopre do brda Siona
posveenog svetim uspomenama krunisanih kraljeva. Znao je da se
dolina Tiropeon usekla duboko izmeu Morje i Siona. Znao je da se
tu nalazi gimnastika dvorana, vrtovi i dvorci. Ali njegove misli
odlutae do kraljevskog breuljka sa dvorcem Kaifinim, velikom
sinagogom, rimskom pretorijom, kulom Hipik i tunim ali
velianstvenih ksenotafima Fazela i Mariamne. Sve se to isticalo
prema ljubiastoj pozadini brega Gareb. A kad je usred svega toga
ugledao Irodov dvorac, na ta je mogao da pomisli sem na kralja koji
e doi, kralja kome je posvetio svoj ivot?
Ljudi govore o snu kao o pojavi koja je vezana za no i za
spavanje. Kakva zabluda! Sve to postiemo rezultat je obeanja koja
smo sebi dali dok smo bili budni. San je odmor od rada, vino koje
nas krepi. Mi se uimo da volimo rad ne zbog njega samog, nego
zbog mogunosti sanjarenja koje nam prua. iveti znai sanjariti, a
samo u grobu nema snova. I neka se niko ne ruga Ben Huru, u tom
vremenu i u istim okolnostima i mi bismo se hranili svojim snovima.
Sunce se primicalo zapadu i njegov plameni kolut kao da se
odmarao na udaljenom vrhu zapadnih planina. Od njegove svetlosti
128

nebo iznad grada je buktalo a zidovi i kule behu obrubljeni zlatnim

koncem. Zatim, ono nestade, a Ben Hurova misao koja je bludela
vrati se domu. Ispod jedne take na nebu, malo na sever od proelja
hrama, nalazila se kua njegovog oca, ako je jo postojala.
Spokojstvo veeri smiri ga i, ostavljajui svoje astoljublje,
mislio je samo na zadatak koji ga je doveo u Jerusalim.
Dok je sa Ilderimom traio u pustinji uporita, upoznajui se s
topografijom, kao vojnik koji smera neki pohod, jedne veeri stigao
je glasnik i doneo vest da je Grat razreen dunosti i da ga je zamenio
Poncije Pilat.
Mesala je bio bogalj. Grat se povukao poto je izgubio vlast.
Zato bi Ben Hur odlagao traganje za majkom i sestrom? Nije vie
imao ega da se plai. Ako ne bude mogao ii sam i u tamnice
Judeje, mogao bi tamo poslati nekog drugog. Pa ako dva draga bia
budu pronaena, Pilat ne bi imao nikakvog razloga da ih dri
zatvorene - bar nikakvog razloga koji se ne bi mogao kupiti. U tom
sluaju, on bi ih odveo na sigurno mesto, i tada, spokojan i mirne
savesti posle ovog prvog ispunjenog zadatka, potpuno bi se posvetio
kralju. Doneo je, dakle, odluku i iste veeri posavetovao se sa
Ilderimom i dobio njegov pristanak. Tri Arapina su ga pratila do
Jerihona, gde ih je ostavio zajedno s konjima, a sam produio peke.
Trebalo je da se sa Maluhom sastane u Jerusalimu.
Kao to se vidi, Ben Hurov plan jo nije bio potpuno odreen.
Ubudue za njega je bilo bolje da se krije od vlasti, naroito od
onih koje zavise od Rima. Maluh je bio pronicljiv i pouzdan. Tom
oveku treba poveriti traganje.
Najpre je trebalo odrediti odakle se mora poeti, a on nije imao
nikakvu ideju. Najvie je eleo da pone traganje sa kulom
Antonijom. Od vajkada se tvrdilo da je ona sagraena na labirintu
elija koje su, vie nego moni garnizoni, ulivale strah Jevrejima.
Moda su one koje trai tamo zatvorene. Sem toga, ovek je uvek
sklon da pone sa traganjem na mestu nestanka, a on nije mogao
zaboraviti da su ih, kad ih je video poslednji put, straari terali

129

ulicom u pravcu kule. Ako su samo kroz nju prole, morao je ostati
neki trag koji e mu omoguiti da nastavi traganje.
Gajio je, meutim, jo jednu nadu. Znao je preko Simonidesa
da je njegova stara dojkinja Amra u ivotu. italac se sigurno sea da
je ova verna sluavka, onog jutra kada je nesrea pogodila porodicu
Hur, umakla straarima i otrala u dvorac gde se zatvorila. Narednih
godina Simonides ju je izdravao. I tako je sada ona jedina stanovala
u tom domu koji, i pored svih napora, Grat nije mogao da proda. Bilo
je dovoljno da neko ispria o pravim vlasnicima pa da kupci
odustanu od kupovine. Ljudi su prolazili pored nje uzdiui; bio ju je
glas da je puna sablasti, moda zbog verne Amre, koju su ponekad
viali na krovu ili iza prozora. Ben Hur se nadao da e ona moi da
mu prui obavetenja koja e mu koristiti. Pored toga, sama injenica
to e je videti na tom dragom mestu priinie mu gotovo isto toliko
zadovoljstvo kao i kad bi ponovo naao one za kojima je tragao.
Tako je odluio da pre svega ode u stari dom i nae Amru.
Ustao je odmah posle sunevog zalaska i poeo da silazi putem
koji je sa vrha malo zavijao prema severoistoku. Stigavi do
podnoja, blizu korita reke Kedron, produio je do raskrsnice. Tamo
je susreo jednog oveka koji je terao ovce na prodaju. Razgovarao je
s njim i pridruio mu se a onda je, proavi kroz Getsemani, uao u
grad kroz Riblju kapiju.

130

GLAVA IV
Bio je mrak kad Ben Hur, rastavi se s pastirom, krenu uskom
ulicom u pravcu juga. Sreo se s retikim prolaznicima koja ga
pozdravie. Kue su s jedne i sa druge strane bile nisike, mrane i
tune; kapije su bile zatvorene; ponekad se na krovu ulo kako ena
uspavljuje dete. Usamljenost, no koja ga je okruavala i njegova
neodlunost, sve to snano je uticalo na njega. Ubrzo je stigao do
dubokog rezervoara, sada poznatog pod imenom kladenac Betezde, u
ijoj se vodi ogledalo nebo. Podigavi pogled spazio je severni zid
kule Antonije, crnu mrlju na pozadini sivkastog neba. Zastade kao da
je osetio opasnost koja mu preti od strae.
Kula se uzdizala tako visoko i izgledala je tako prostrana,
poivajui oigledno na vrstim temeljima, da je bio primoran da
prizna njenu snagu. Ako je njegova majka u njoj zatvorena, ta bi
mogao uiniti za nju? Nita. Jer se kula mogla rugati itavoj armiji
sprava bacaica i ovnova za razbijanje zidova. Pukarnice kao da su
se naginjale nad njim da ga ismeju.
Bio je svestan da je njegov poloaj smean jer je bog poslednje utoite oajnika - ponekad tako spor.
Ispunjen sumnjom nastavi put i proe pored kule prema
zapadu.
Znao je da se u Bezeti nalazi han gde je nameravao da stanuje
celo vreme boravka u gradu. Ali, nije mogao odoleti iskuenju da
najpre ode svojoj kui. Srce ga je tamo vuklo.
Stari uobiajeni pozdravi pri susretu s prolaznicima nikad mu
nisu izgledali tako prijatni. Na istoku nebo postade srebrnasto a
nevidljivi predmeti na zapadu - kao, na primer, Velike kule na brdu
Sionu - izronie iz senke i kao da su svojim sablasnim obrisima
lebdeli visoko u vazduhu iznad tanine doline.
Najzad stie pred kuu svog oca.
Meu onima koji e itati ove stranice bie ih koji e odmah
razumeti njegova oseanja. To su oni to su imali sreno ognjite u
131

detinjstvu, ma kako davno ono bilo - ognjite koje je polazna taka

svih njihovih uspomena, raj iz ikoga su iupani u suzama i u koji bi
voleli da se vrate kao deca; mesto odjekuje od smeha i pesama i puno
je uspomena draih od svih uspeha u ivotu zrelog oveka.
Ben Hur stade pred severnom kapijom starog, doma. Jo se
mogao videti vosak od peata, a preko krila jo se nalazila ploa sa
natpisom:
Ovo je svojina imperatora.
Niko nije proao kroz ovu kapiju od onog svirepog dana
rastanka. Da li da lupa kao ranije; znao je da je to beskorisno, a ipak
nije mogao da odoli iskuenju. Moda e ga Amra uti i moda e
pogledati kroz neki prozor sa te strane. Dohvati kamen sa zemlje,
pope se na prag i tri puta udari o veliko krilo. Odgovori mu samo
odjek. Ponovo pokua jo jae; zatim, jo jednom, oslukujui.
Vladala je samo muna tiina. Izaavi na ulicu, pogleda u prozore
koji su takoe ostali bez ivota. Ograda na krovu jasno se ocrtavala
prema nebu; nita se tamo ne bi moglo kretati a da on ne vidi. I nita
se ne pomae.
Pree na zapadnu stranu, gde su se nalazila etiri prozora koje
je dugo posmatrao s nespokojstvom. as mu se srce cepalo pred
neostvarenom eljom a as je drhtao zbog varke sopstvene
uobrazilje. Amra nije davala nikakav znak ivota... On ne ugleda
utvaru.
utke obie kuu sa juga. Tu su takoe vrata bila zapeaena i
na njima je stajao natpis. Sjaj avgustovske meseine razlivao se
preko Maslinove gore istiui jo vie natpis. On ga proita i oseti
kako ga obuzima bes. Ali sve to je mogao da uini bilo je da epa
dasku i da je baci na zemlju. Zatim sede na prag da smiri uzburkanu
krv i umor od dugog puta i letnje ege savlada ga. On se oprui i
najzad... zaspa.
U tom trenutku dve ene dolazei od kule Antonije prioe
domu Hurovih. Prikradale su se bojaljivim koracima i zastajale
esto da oslukuju. Kad su stigle do ugla zgrade, jedna se tiho obrati
drugoj:
132

- Ovde je, Tirza.

Tirza zgrabi ruku majinu, nae se nad nju i zaplaka tiho.
- Produimo, dete moje, poto...
Majka je oklevala drhtei. Zatim, savlaujui se s naporom,
nastavi:
- ...Poto e nas isterati kroz gradske kapije, im svane... i mi se
vie nikad neemo vratiti.
Tirza se umalo ne srui na kamenje.
- Da, - ree izmeu dva jecaja - da, to je istina, zaboravila sam.
inilo mi se da smo se vratile kui. Ali mi smo gubave i vie
nemamo kue. Smatraju nas mrtvim.
Majka je podie i ree joj neno:
- Nemamo ega da se plaimo. Produimo.
Zaista, samo podignutih ruku mogle su udariti na legiju,
naterati je u bekstvo. unjajui se uza zid dole su kao aveti do
kapije i tu stale. Primetivi natpis popele su se na prag koji je Ben
Hur upravo napustio i proitale: "Ovo je svojina Imperatora."
Majka sklopi ruke i podiui u nebo oi pune bola promrmlja
nekoliko reci.
- ta je, majko? Ti me plai.
- Oh! Tirza, nesrenici su mrtvi! On je mrtav!
- Ko, majko?
- Tvoj brat! Sve su mu uzeli, sve... ak i ovu kuu!
- Jadnik! - ree Tirza rasejano.
- Nee nikad moi da nam pomogne.
- ta emo onda, majko?
- Sutra... sutra, dete moje, moraemo nai neko mesto kraj puta
i prositi, kao to to ine svi gubavci. Prositi ili...
Tirza se ponovo nasloni na majku a proapta:
- Bolje da... umremo!
- Ne - odgovori majka odluno. - Gospod je odredio dan nae
smrti. ekaemo njegovu volju.
Dok je govorila, uhvati Tirzu za ruku i uputi se zapadnom, uglu
kue, idui neprestano uza zid. Poto nikoga nisu videle, nastavie do
133

idueg ugla. Zagledavi se u meseinu u kojoj se kupao taj deo ulice,

majka uzdrhta. Meutim, njena volja je bila jaka. Pogledavi gore u
prozore, ona izae na svetlost vukui Tirzu. Jasno se videla sva
njihova nesrea, na usnama, obrazima, u unezverenim oima i na
ispucalim rukama, ali naroito u dugim belim pramenovima i sedim
obrvama. Ne bi se moglo rei koja je od njih majka a koja erka. Obe
su izgledale kao stare vetice.
- Pst! - ree majka. - Neko lei na pragu, tu... jedan mukarac.
Obiimo ga.
Preoe urno na drugu stranu ulice i tu, u senci, stadoe
gledajui u kapiju.
- On spava, Tirza.
ovek je bio potpuno nepomian.
- Ostani ovde, ja u pokuati da otvorim kapiju.
Majka ponovo prie utke i osmeli se da gurne kapiju. Nije
mogla videti da li je zatvorena jer u tom trenutku ovek uzdahnu i
nemirno se okrete. Rubac koji je imao na glavi skliznu, otkrivajui
lice. Ona ga pogleda i tre se. Ponovo ga pogleda, zatim se sae,
uspravi se i sklapajui ruke die oi u nebo. Odmah potra Tirzi.
- Taj ovek je moj sin... tvoj brat, tako mi boga.
- Moj brat? Juda? Majka je epa za ruku.
- Hodi! Hajde da ga zajedno pogledamo... Jedanput, samo
jedanput... a onda,... pomozi, gospode, tvojim robinjama.
Preoe ulicu, drei se za ruke, lake i neujne kao aveti. Kad
im senke padoe na njega, zaustavie se. Jedna mu je ruka visila niz
stepenik sa dlanom okrenutim nagore. Tirza pade na kolena da ga
poljubi, ali je majka odgurnu.
- Ne, ni za ivu glavu! Nikad vie! Neista si! - proapta.
Tirza uzdrhta kao da je on bio gubav.
Ben Hur je bio lep i u punoj snazi. Obrazi i elo preplanuli su
mu na pustinjskom suncu i vazduhu. Usne sumu bile crvene, a zubi
beli. Meka brada nije nimalo skrivala okruglinu podbratka i grla.
Kako je izgledao lep u oima majke! Kako bi volela da ga obgrli
rukom oko vrata, stegne na grudi i poljubi, kao to je imala obiaj
134

kad je bio deak. Gde je crpla snagu da odoli ovom nagonu? U svojoj
ljubavi, o itaoe, u svojoj materinskoj ljubavi koja se toliko
razlikuje od svake druge.
On se pomae i zabaci ruku. One ustuknue i ue kako mrmlja
u snu:
- Majko! Amra! Gde je... ?
I ponovo pade u dubok san.
Tirza ga je gledala enjivo. Majka zagnjuri lice u prainu,
upinjui se da prigui jecaj koji joj se ote, tako snaan i tako dubok
da joj se inilo da e joj srce prepui. Ona je to gotovo elela.
On ju je zvao. Seao se jo nje i u snu mislio na nju. Zar to nije
bilo dosta?
Majka se okrete Tirzi. One se digoe i bacivi poslednji pogled
da bi utisnule u svest sliku koja je ve bledela, ponovo preoe ulicu.
Kad su stigle u senku, klekoe, ekajui da ga vide kad se probudi...
u nadi da e doiveti neko otkrovenje. Niko nikad nije mogao opisati
strpljivost ovakve ljubavi kao to je njihova.
Malo kasnije, dok je on jo spavao, neka ena se pojavi na uglu
zgrade. Njih dve su je jasno videle u punoj svetlosti: malena prilika,
pogurena, tamne koe, sede kose, u odei sluavke i sa korpom
punom povra u ruci.
Videvi oveka na stepenicama, ona zastade. Zatim naglo prie
tihim korakom. Obie ga i uputi se kapiji. Lako pomae prozore i
provue ruku kroz otvor. Levo krilo se otvori bez ikakvog uma. Ona
provue korpu i upravo je htela da se i sama provue kad, iz
radoznalosti, zastade da jo jednom pogleda stranca ije je lice bilo
okrenuto njoj.
Dve utvare sa druge strane ulice zaue priguen uzvik i
ugledae kako ena trlja oi u neverici, naginje se jo vie i sklapa
ruke. Ona se obazre ivo oko sebe, podie njegovu ruku i poljubi je to su njih dve toliko elele da uine.
Ben Hur se probudi i instinktivno povue ruku. Ali njegove oi
se susretae sa eninim oima.
- Amra! O Amra, jesi li to ti?
135

estita staraca nije mogla da odgovori, nego mu pade na rame i

zaplaka od radosti.
On joj blago skloni ruke, podie lice obliveno suzama i poljubi
je jer je i njegova radost bila isto tako velika.
- Majka!... Tirza!... O, Amra, priaj mi o njima! Priaj! Priaj,
preklinjem te!
Amra ponovo briznu u pla.
- Jesi li ih videla, Amra? Ti zna gde su. Reci mi da li su kod
kue.
Tirza se pomae, ali je majka, pogaajui njenu nameru, epa
za miicu i apnu joj:
- Ne, ni za ivu glavu, ne idi! Neista si! Neista!
Njena ljubav je bila tiranska. Mada im je obema srce od bola
slomljeno, on nije smeo postati gubavac kao to su one.
Amra je i dalje plakala.
- Hoe li ui? - upita Ben Hur, videvi da je jedno krilo
otvoreno. - Hajde, otpratiu te. Rimljani - neka prokletstvo padne na
njih! - Rimljani su lagali. Ova kua je moja! Ustani, Amra, i uimo.
Nekoliko asaka kasnije oni iezoe, ostavljajui dve ene u
senci, pogleda uprta u kapiju kroz koju vie nikad nee ui. One se
pribie jedna uz drugu.
Izvrile su svoju dunost.
Dokazale su svoju ljubav.
Nali su ih izjutra i kamenicama isterali iz grada.
- Beite! Vi ste mrtve! Pridruite se mrtvima!
I one odoe, dok im je kletva odjekivala u uima.

136

GLAVA V
Danas putnici u svetu zemlju koji ele da vide uveno mesto sa
lepim imenom Kraljevski vrt silaze koritom Kedrona do starog
kladenca El-Rodel. Tu popiju malo svee vode i zaustavljaju se da
vide sve to je zanimljivo u okolini. Oni posmatraju krupno kamenje
koje okruuje kladenac, raspituju se o njegovoj dubini i smekaju se
primitivnom nainu zahvatanja ove dragocene vode. Najzad, bacaju
saaljiv pogled na siromaka koji se time bavi. Zatim, upiru
zadivljene oi u brda Moriju i Sion, koji im sa severa idu u susret. U
pozadini se vide velianstvena kubeta i pretei ostaci rimskih kula.
Kad se dovoljno nauivaju ovog vidika, putnici posmatraju
Maslinovu goru koja se izdie desno, a zatim Planinu zlog saveta,
koja e ih toliko zainteresovati da e zaboraviti na sujeverje.
Bilo bi suvie dugo nabrajati sve zanimljivosti vezane za tu
planinu. Dovoljno je znati da je jo i sada, kao i u Hristovo vreme,
padina okrenuta gradu proarana grobnicama iz svih vremena u
kojima su gubavci iveli u grupama, ne izolovano. Oni su tu
obrazovali neku vrstu drutva sa sopstvenom upravom; osnovali su tu
neku vrstu grada koji su svi izbegavali kao kakvo prokletstvo.
Dva dana posle dogaaja o kojima smo upravo govorili, rano
izjutra Amra doe na kladenac El-Rodel i sede na kamen. Neko ko
poznaje Jerusalim, posmatrajui je, odmah bi zakljuio da je
sluavka neke visoke porodice. Nosila je krag i korpu pokrivenu
belim platnom. Stavljajui sve pored sebe, vezala je maramu oko
glave, sklopila ruke i pogled joj je bludeo u pravcu breuljka tamo
gde se on strmo sputao.
Bilo je vrlo rano i ona je prva stigla na kladenac. Uskoro stie
neki ovek sa konopcem i vedrom za vodu. Poto je pozdravio malu
tamnoputu staricu, on razvi konopac, privrsti ga za vedro i stade da
eka vodonoe.

137

Amra je sedela nepomino jer nije imala ta da kae. Opazivi

krag ovek je upita da li eli da ga napuni. Ona mu odgovori
uljudno:
- Ne sada.
Posle toga on vie ne obrati nikakvu panju na nju. Kad zora
obasja Maslinovu goru, vodonoe stigoe i on je jedva stizao da ih
uslui. Celo to vreme Amra je sedela na svom mestu gledajui
uporno u pravcu breuljka.
Sunce se pojavi a ona se jo nalazila tu. Iskoristimo ovaj
trenutak da vidimo ta je ekala.
Imala je obiaj da ide na trg posle ponoi. Izlazei neopaeno
iz kue odlazila je u prodavnice Tiropeona i prodavnice kod Riblje
kapije. Poto bi kupila meso i povre, vraala se i zatvarala u kuu.
Moemo zamisliti koliko se radovala Ben Hurovom prisustvu u
starom domu, Nije znala nita da mu kae o gospodarici i o Tirzi...
nita. On je eleo da je odvede na neko mesto gde bi bila manje
usamljena, ali ona odbi. Navaljivala je da se on smesti u svoju
nekadanju sobu koju je zatekao onakvu kako ju je ostavio. Ali
opasnost da e biti otkriven bila je suvie velika i on se starao da
izbegne sva pitanja. Dolazio bi da je vidi to ee; stizao bi nou i
odlazio nou. Bila je primorana da se time zadovolji i odmah se dala
na posao da nae naina da mu priini to vie radosti. Nije joj ni
palo na um da je postao odrastao ovek i da je izgubio detinjske
sklonosti. Da bi mu ugodila, sluila ga je u svemu kao nekada. Uvek
je voleo slatkie; setila se koji su mu bili najomiljeniji i odluila da ih
spremi i da uvek ima zalihu kad on doe. Tako je prve noi izala
ranije nego obino i uputila se sa korpom na trnicu kod Riblje
kapije. Obilazei radnje da pronae najbolji med, ula je nekog
oveka kako pria neobian dogaaj.
italac e odmah shvatiti o emu je govorio kad sazna da je taj
ovek nosio baklju zapovedniku kule Antonija kad su Hurove
pronaene u eliji VI. Nije propustio ni jednu pojedinost i ona je ula
sve: imena zatvorenica i izjavu same udovice.

138

Oseanja sa kojima je Amra sasluala priu bila su oseanja

koja dolikuju stvorenju odanom kao to je ona. Obavila je kupovine i
vratila se u dvorac kao u snu. Kakvu je sreu donosila sinu te kue!
Pronala mu je majku!
I plaui i smejui se istovremeno, ona ostavi korpu. Ali
iznenada se zaustavi i zamisli se. Ubilo bi ga kad bi saznao da su mu
majka i sestra gubave. Napustio bi grad i otrao na Brdo zlog saveta.
Pretraio bi svaku okuenu grobnicu i raspitivao se. Bolest bi ga
zahvatila i njihova kobna sudbina zadesila bi i njega. Krila je ruke
pitajui se kako da postupi.
Kao svi oni koji gaje duboku ljubav, crpla je nadahnue ako ne
iz mudrosti a ono iz srca i donela odluku.
Gubavci su navikli da svakog jutra silaze iz svojih grobnih
stanova na breuljku do kladenca El-Rodel da se opskrbe vodom za
ceo dan. Donosili su krage i stavljali ih na zemlju, ekajui na strani
da ih neko napuni. Iz istog razloga doi e i njena gospodarica i
Tirza, jer je zakon neumoljiv i ne pravi nikakav izuzetak: bogati
gubavac ravan je siromanom.
Zato Amra odlui da ne ispria Ben Huru ta je ula nego da
ide sama na kladenac. Glad i e doterae nesrenice na tu stranu i
ona se nadala da e ih poznati. Ako ih ona ne pozna, moda e one
nju poznati.
Kad se Ben Hur vrati, dugo su razgovarali. Trebalo je da Maluh
stigne sutradan i odmah pone da traga. Do njegovog dolaska Ben
Hur e posetiti sveta mesta u okolini. Tajna je teko pritiskala srce
sirote starice, ali je imala snage da je sauva.
Kad je otiao, ona se lati spravljanja najprobranijih jela unosei
u to svu svoju vetinu. Pred zoru napuni korpu, uze krag i krenu u
El-Rodel izlazei iz grada kroz Riblju kapiju koja se prva otvarala.
Odmah poto se sunce rodilo, bilo je mnogo posla na kladencu
i ovek je bio veoma zauzet poto se voda zahvatala sa nekoliko
vedara istovremeno, svako se urio da ode pre nego to teka dnevna
ega rastera jutarnju sveinu. U to vreme su stanovnici breuljka
izlazili iz grobnica. Stizali su u grupama u kojima je bilo mnogo dece
139

toliko male da su ih morali zaeti gubavi roditelji. Bili su

mnogobrojni: ene sa kragom na ramenu, mukarci stari i slabi koji
su se oslanjali na tapove ili take. Neki su se drali za ramena jaih.
Neki opet - najvie zahvaeni boleu - leali su kao hrpe dronjaka
na nosilima. ak je i ova tuna zajednica znala za ljubav prema
blinjemu, koja je jedina kadra da ivot uini podnoljivim.
Sa mesta gde je sedela Amra je posmatrala gubavce. Vie puta
joj se uinilo da vidi one koje je traila. Nije nimalo sumnjala da su
one tu, na breuljku. Znala je takoe da moraju sii i da e doi kad
svi budu podmireni.

Gotovo u podnoju stene nalazila se grobnica koja je u vie

mahova pala Amri u oi svojim irokim otvorom. Sunce je prodiralo
unutra u najvrelijim asovima dana i izgledalo je da u njoj ne moe
iveti nijedno ivo bie, sem moda kakav besan pas koji je doao da
tu ugine. Meutim, na veliko iznenaenje, Egipanka ugleda kako iz
nje izlaze dve ene, od kojih je jedna vie nosila nego to je
pridravala onu drugu. Obe su bile sede i izgledale veoma stare.
Obazirale su se oko sebe kao da je mesto za njih novo. Egipanka
ak poverova da ih vidi kako drhte, uasnute prizorom strahota
kojima su okruene.
140

Dve ene ostadoe jedan asak kraj ulaza u grobnicu a zatim

lagano, s tekom mukom i strahom, pooe ka kladencu. Nekoliko
glasova im doviknu da stanu, ali one produie. ovek to je
zahvatao vodu nakupi nekoliko kamiaka da ih otera. Svi su ih kleli.
"Bez sumnje", pomisli Amra, "ove ene nisu upoznate sa
navikom gubavaca."
Ona ustade i uze korpu i krag pa im poe u susret.
- to je luda! - ree neko smejui se. - Baca hleb na mrtvace.
- I kad ovek pomisli da je dola iz tolike daljine - dodade neko
drugi. - Ja bih ih naterao bar da dou do gradske kapije.
Meutim, Amra je ila napred. A ako se varala? Imala je utisak
da e joj srce iskoiti i to je dalje ila sve je vie sumnjala. Zaustavi
se nekoliko metara od mesta gde su je dve ene ekale. Je li to
gospodarica koju je volela, ije je ruke tako esto ljubila i iju je
uspomenu tako verno uvala? Je li to Tirza koju je ljuljala u kolevci,
kojoj je blaila deje bolove i sa kojom se igrala? Je li to mala
sanjalica Tirza, nasmejana i nena lika? Jesu li to njena gospodarica i
njeno milo dete? Stariino srce se cepalo dok ih je gledala. "To su
neke dve stare ene", pomisli ona. "Nisam ih nikad videla. Vratiu se
na svoje mesto." . I ona se okrete.
- Amra! - viknu jedna od njih. Egipanka ispusti krag i varati
se drui.
- Ko me zove? - upita.
- Amra!
Sluavka uperi preneraeni pogled u lice one koja je govorila.
- Ko si ti?
- Mi smo one koje trai.
Amra pade na kolena.
- O gospodarice moja, gospodarice moja!
I jadna ena poe se primicati na kolenima.
- Ostani tu, Amra! Ne pribliuj se! Neiste smo! Mi smo
gubave!
Amra se srui na zemlju i zajeca tako glasno da su je uli ljudi
okupljeni na kladencu. Ona se najednom die.
141

- O gospodarice, gde je Tirza?

- Ovde sam, Amra. Ovde. Zar mi nee dati malo vode.
Zabacujui kosu to joj je padala na lice, Amra ustade, uputi se
korpi i poe da vadi hranu.
- Evo - ree - hleba i mesa.
Htela je da prostre stolnjak na zemlju, ali gospodarica ponovo
progovori: - Ne ini to, Amra. Oni ljudi tamo mogli bi te kamenovati
a nama uskratiti vodu. Ostavi mi korpu, uzmi krag, napuni ga i
donesi. Mi emo sve odneti u grobnicu. I za danas si nas posluila
onako kako to Zakon trai. Pohitaj, Amra.
Ljudi pred kojima se ova scena odigravala ustupie mesto
sluavki i ak joj pomogoe da napuni krag, toliko je izgledala
nesrena.
- Ko su one? - upita jedna ena.
- Bile su tako dobre prema meni - odgovori jednostavno
Egipanka.
Zatim, stavivi krag na rame, pouri natrag. Ponovo je
zaustavi uzvik: - Neiste smo! Neiste!
Spustivi krag pored korpe, odmae se nekoliko koraka:
- Hvala, Amra. To je zaista lepo od tebe.
- Ima li jo neto to mogu uiniti za vas?
Majina ruka je leala na kragu jer je umirala od ei. Ona
ipak zastade, ispravi se i ree odluno:
- Da, znam da se Juda vratio kui. Videla sam ga kad je spavao
pred kapijom, pre dve noi. Videla sam i tebe kad si ga probudila.
Amra sklopi ruke.
- O gospodarice moja! Ti si nas videla a nisi se pokazala?
- To bi ga ubilo. Neu ga moi vie nikad stegnuti u naruje ni
poljubiti. O Amra, Amra, znam da ga voli.
- Volim ga - ree sirota dua briznuvi ponovo u pla. - Dala
bih ivot za njega.
- Dokai mi, Amra.
- Spremna sam.

142

- Onda, nemoj mu rei gde smo ni da si nas videla. Ne traim

nita drugo od tebe, Amra.
- Ali on vas trai. Doao je iz velike daljine da vas nae.
- Ne sme da nas nae; postae ono to smo mi. Sluaj, Amra.
Ti e nas sluiti kao i danas. Donosie nam ono malo to nam je
potrebno Nee dugo potrajati. Dolazie svako jutro i svako vee i...
i...
Glas joj je drhtao, jer je izgubila gotovo svu snagu.
- ...I priae nam o njemu, Amra. Ali njemu nee rei nita za
nas. Jesi li ula?
- Oh, bie mi tako teko da ga sluam kad govori o vama, da ga
vidim kako svuda tri da vas trai, a da mu ak ne mogu rei ni da ste
ive.
- Moe li mu kazati da smo dobro, Amra?
Sluavka pokri lice rukom.
- Ne moe - nastavi gospodarica. - Onda uti. Sada idi i vrati
se dovee. ekaemo te. Do vienja.
- Bie teko uvati tajnu, o gospodarice! - ree Amra padajui
licem u prainu.
- Bilo bi jo tee videti njega u istom stanju u kome smo mi odgovori majka dodavi korpu Tirzi. - Vrati se veeras - ponovi
uzimajui samo krag.
Amra ostade na kolenima sve dokle nisu iezle, a zatim tuno
krenu natrag.
Vratila se pre noi i tako ih je sluila ujutru i uvee, jer one
nisu mnogo zahtevale. Grobnica, iako ledena i pusta, bila je manje
tuna od elije u kuli jer joj je sunce obasjavalo ulaz i jer se nalazila
meu ljudima. Ovde se mogla oekivati smrt.

143

GLAVA VI
Ujutru prvog dana sedmog meseca - tirija za Hebrejce, a
oktobra prema naem nainu raunanja - Ben Hur, nezadovoljan,
ustade sa postelje u hanu.
Malo je vremena utroio na razgovor po Maluhovom dolasku.
Maluh je poeo traganje od Kule Antonije, gde se neposredno obratio
tribunu koji je njome zapovedao. Ispriao mu je istoriju Hurovih,
iznosei mu sve pojedinosti o nesrenom sluaju sa Gratom, sluaju
koji su eleli da prikau kao zloinaki atentat. Predmet njegovog
zahteva, rekao je, bio je da sazna da li je neki lan ove nesrene
porodice u ivotu, da bi se mogla uputiti molba Cezaru i traiti
povraaj imovine i graanskih prava. Takva molba, nije u to nimalo
sumnjao, dovela bi do istrage po carskom nareenju, ega se prijatelji
ove porodice nisu plaili.
U odgovor tribun mu je opirno izneo okolnosti pod kojima su
otkrivene dve ene u kuli i dao mu da proita izvetaj koji je sam o
tome sastavio. Omoguio mu je da ga prepie.
Maluh se urno vrati Ben Huru.
Bilo bi besmisleno opisivati kakav je utisak ova strana pria
ostavila na mladog oveka. Ni suze ni krici nisu mu mogli ublaiti
bol. Dugo je sedeo bledog lica i slomljenog srca. S vremena na
vreme, kao da bi otkrio najmunije misli, aputao je:
- Gubave! Gubave! Moja majka i Tirza... gubave! Od kada, o
Gospode!
U jednom trenutku obuze ga pravedan bes, a takoe i elja za
osvetom, koja je, to treba priznati, bila mnogo manje pravedna.
Najzad ustade.
- Moram ih nai, Malue. One moda umiru.
- Kuda e ii da ih trai?
- Postoji samo jedno mesto kuda su mogle otii.
Maluh se usprotivi i naposletku je jedva privoleo Ben Hura da
njemu poveri ovaj novi pokuaj. Zajedno su otili na kapiju prema
144

Planini zlog saveta, koja je odvajkada bila utoite gubavaca. Proveli

su tamo ceo dan, delei milostinju, raspitujui se za dve ene i
obeavajui bogate nagrade ako se one pronau. inili su to iz dana
u dan do kraja petog meseca i itavog estog meseca. Gubavci su
briljivo pretraili grad-fantom jer ih je privlailo obeanje, poto su
bili mrtvi samo po zakonu. I svaki dan grobnica blizu kladenca bila
je opsedana a dve ene podvrgavane pravom sasluanju. Ali one su
ljubomorno uvale svoju tajnu. Ben Hurovi napori nisu uspeli. Tako
su prvog dana sedmog meseca saznali samo da su dve gubave ene
nedavno oterane kamenicama. Ovo otkrie i poreenje datuma doveli
su ih do tunog ubeenja da su ove nesrenice pripadale porodici
Hurovih, i tako je pitanje ostalo bez odgovora. Gde su one? I ta im
se dogodilo?
- Zar nije bilo dovoljno to su gubave - ponavljao je sin sa
ogorenjem koje italac moe lako zamisliti. - Zar to nije bilo
dovoljno! Oh, ne! Morali su ih jo oterati kamenicama iz njihovog
rodnog grada. Moja majka je umrla posle lutanja po pustinji! Ona je
mrtva! Moja Tirza je mrtva! Ostajem sam i zato? O boe, gospode
mojih otaca! Koliko e vremena Rim odolevati?
Ogoren, oajan, sav obuzet eljom za osvetom, ue u dvorite
hana koji je bio pun ljudi to su stigli u toku noi. Za vreme ruka
uo je neke kako razgovaraju. Njegovu panju naroito privue jedna
grupa. Bili su to veinom mladi ljudi, jaki, ivahni, seljakog izgleda
i sa provincijskim naglaskom. U njihovom izgledu, izvesnom izrazu
koji se nije mogao okarakterisati, u dranju glave, sjaju oiju bilo je
neega to se nije vialo kod ljudi ovog stalea u Jerusalimu. Ben
Hur se brzo uveri da su to Galilejci, koji su doli u grad iz raznih
razloga, ali najverovatnije da uzmu uea u Prazniku truba. Ubrzo
se zainteresovao za njih, jer su vodili poreklo iz oblasti gde se nadao
da e naii na najbolju podrku u zadatku koji je eleo da ostvari.
Posmatrao ih je, videi u mati kakva bi uda mogla izvriti
legija sastavljena od takvih ljudi obuenih u strogoj rimskoj
disciplini. U tom trenutku jedan ovek ue u dvorite. Lice mu je
bilo crveno a oi sjajne od uzbuenja.
145

- ta? Vi ste ovde? - ree Galilejcima. Rabini i starci su

napustili Hram i otili do Pilata. Hajdemo brzo da im se pridruimo.
Oni ga odmah opkolie.
- Da trae Pilata? A zato?
- Upravo su otkrili jednu bezbonu zamisao. Novi Pilatov
vodovod treba da se plati novcem Hrama.
- ta? Iz svete riznice?
Upuivali su jedan drugom ovo pitanje gledajui se
zaprepaeno.
- Ali to je boji novac. Neka pokua da uzme jedan ekel ako se
usuuje.
- Hodite! - uzviknu glasnik. - U ovom trenutku povorka prelazi
preko mosta. Cela varo ide za njom. Moda emo im biti potrebni.
Pourite!
Nije im dugo trebalo da se oslobode nepotrebnog odela i bili su
spremni, gologlavi i odeveni samo u toge sa kratkim rukavima, koje
su obino nosili kao eteoci na poljima ili kao laari na jezeru. Bila
je to odea u kojoj su se verali po brdima za stadima ili brali groe,
ne hajui za vrelo sunce. Zaustavivi se samo nekoliko asaka da
pritegnu pojas, rekoe jednostavno:
- Spremni smo.
Tada im se Ben Hur obrati.
- Ljudi Galileje, - ree - ja sam Judin sin. Hoete li me primiti u
svoje redove?
- Moda emo morati da se bijemo - odgovorie oni.
- Ja neu prvi pobei u tom sluaju.
Oni primie odgovor smejui se, a glasnik mu ree:
- Izgleda da si dosta jak. Hajde!
Ben Hur skide gornju odeu.
- Znai, mislite da ete morati da se tuete... - ree mirno
priteui pojas.
- Tako je.
- Protiv koga?
- Protiv garde.
146

- Legionara?
- Na koga bi se drugog Rimljanin oslonio?
- A zato ete se tui?
Oni ga utke pogledae.
- E pa, - nastavi on - uiniemo to god moemo. Ali zar ne bi
bolje bilo da izaberemo vou? Legionari uvek imaju zapovednika i
na taj nain mogu da se bore kao jedan ovek.
Galilejci ga pogledae zaueno, kao da im je ta misao nova.
- Sloimo se bar da se uvek drimo zajedno. Sada, ako ste
spremni, i ja sam.
- Jesmo. Hajdemo!
Kao to se seamo, han se nalazio u Bezeti. A da bi stigli u
Pretoriju, kako su Rimljani pompezno nazivali Irodov dvorac na brdu
Sionu, morali su proi severno i zapadno od Hrama. Ulicama - ako se
to moe tako nazvati - koje idu sa severa na jug i koje su popreno
ispresecane obinim stazama stigli su bre do velike utvrene kapije.
Putem im se pridruie mnogi ljudi koje je razgnevila vest o
novom oskvrnjenju. Na kapiji Pretorije ve je stajala uznemirena i
mnogobrojna gomila a povorka stareina i rabina ve je bila ula...
Pod velianstvenim mramornim zupastim otvorima na zidu
utvrenja jedan centurion je stajao na strai sa nekolicinom
naoruanih ljudi. Sunce je estoko peklo i udaralo u kacige i titove
vojnika, ali oni su stajali na svom mestu ravnoduni prema ezi i
kricima gomile. Talas graana prodre kroz veliku bronzanu kapiju,
dok je mnogo manji broj ljudi izlazio otuda.
- ta se dogaa? - upita jedan Galilejac nekog od onih koji su
izlazili.
- Nita. Rabini su pred vratima dvorca i trae da vide Pilata. On
je odbio da izae. Ali oni su poslali nekoga i poruili mu da e ostati
tu dok ih ne saslua. Jo ekaju.
- Uimo, - ree mirno Ben Hur, koji je, nasuprot svojim
drugovima, shvatao da ne postoji samo razlika u miljenju izmeu
onih koji su doli da se ale i guvernera nego i da se mora doneti
jasna odluka u ovom ili onom smislu.
147

Iza kapije se videlo lisnato drvee pod kojim su bile klupe.

Ljudi koji su ulazili i izlazili briljivo su izbegavali hladovinu na
ploniku, jer ma kako to udno izgledalo, jedan rabinski propis,
verovatno na osnovu Zakona, zabranjivao je negovanje svakog
zelenila u zidovima Jerusalima. ak je i premudri Solomon, kako
priaju, kad je zaeleo vrt za svoju suprugu Egipanku, bio primoran
da nae mesto u dolini, tamo gde se sastaju breuljci, malo iznad ElRodela.
Kroz lie je svetlucalo proelje dvorca. Okrenuvi desno,
grupa se uskoro nae u prostranom parku, na ijoj se zapadnoj strani
dizala zgrada u kojoj je boravio guverner. Mnotvo uzbuenih ljudi
ispunjavalo je trg. Sva lica su bila okrenuta prema tremu sagraenom
iznad velikih zatvorenih vrata, a pod njim su legionari jo stajali na
strai. Gomila je bila tako gusta da prijatelji nisu mogli da se probiju.
Ostali su u pozadini, posmatrajui ta se dogaa. Spazili su oko
trema visoke turbane rabina ija se nestrpljivost ponekad prenosila na
ljude iza njih. esto se razlegao krik:
- Pilate, ako si guverner, izai! Pokai se!
U jednom trenutku izae neki ovek lica zaarena od gneva i
progura se kroz gomilu viui:
- Ovde se ne vodi nikakvog rauna o Izrailju. Mi na svojoj
svetoj zemlji nismo nita drugo nego rimski psi!
- Misli da se nee pojaviti?
- Da se pojavi? Zar nije odbio tri puta?
- A ta e raditi rabini?
- Isto kao u Cezariji... logorovae ovde dok ih ne saslua.
- Nee se usuditi da dirne u riznicu, zar ne? - upita jedan od
Galilejaca.
- Ko zna? Jedan Rimljanin je ve obeastio tu svetinju. Ima li
neto sveto za Rimljanina?
Tako je protekao jedan sat i, mada ih Pilat nije udostojio
odgovora, rabini i svetina ostadoe na istom mestu. Tako doe podne
i donese pljusak sa zapada, ali se nita ne promeni, sem to je masa
bila jo brojnija, jo bunija i ogorenija. Povici su se uli gotovo bez
148

prekida: "Pokai se! Pokai se!" S vremena na vreme zaula bi se i

po koja ne mnogo pristojna re. Meutim, Ben Hur je drao svoje
prijatelje Galilejce na okupu. On je smatrao da e rimski ponos
moda prevagnuti nad razboritou i da rasplet ne moe biti daleko.
Pilat je ekao da mu narod prui razlog da pribegne sili.
I rasplet doe. Posred gomile zaue se udarci, koje odmah
propratie krici bola i gneva. Nastala je velika uzbuna. Ugledni starci
pred tremom okrenue se preneraeni. Narod koji se nalazio pozadi
grunu napred; oni koji su bili u sredini pokuavali su da izau i,
jedan trenutak, pritisak oprenih snaga bio je strahovit. Hiljade
glasova digoe se istovremeno da pitaju ta se dogaa, ali niko nije
imao vremena da odgovori jer se iznenaenje brzo pretvorilo u
paniku.
Ben Hur sauva hladnokrvnost.
- Vidi li neto? - upita jednog od Galilejaca.
- Ne vidim.
- Podii u te.
On uhvati oveka oko pasa i podie ga.
- ta se dogaa?
- Sada vidim... Neki ljudi naoruani batinama udaraju po
svetini. Obueni su u jevrejsku odeu.
- Ko su oni?
- Rimljani su, tako mi boga! To su preobueni Rimljani. Vitlaju
batinama kao bievima. Tamo su upravo oborili na zemlju jednog
rabina... a malo dalje, nekog starca. Ne tede nikoga.
Ben Hur spusti oveka.
- Galilejci! Ovo je Pilatovo lukavstvo! - uzviknu. - Ali ako ste
voljni da me sluate, nadjaaemo ove ljude i njihove batine.
Galilejci se ohrabrie.
- Hoemo! Hoemo!
- Hajdemo opet do drvea kod kapije i videemo da Irodov
zasad, iako mu se Zakon protivi, ipak ima dobru stranu. Poimo!
Potrae to su bre mogli i pokidae grane sa stabala. Za tren
oka bili su i oni naoruani. Vraajui se u park, susreli su gomilu
149

koja je beala u pravcu kapije. U pozadini se i dalje razlegala buka:

meavina vriska, jauka i psovki.
- Stanite uza zid! - viknu Ben Hur. - Stanite uza zid i pustite
gomilu da proe!
Stisnuvi se, izbegli su guvu i malo-pomalo prokrili sebi put
dok nisu stigli do parka.
- Drite se na okupu i idite za mnom!
U tom trenutku Ben Hur je postao voa i, dok je iao kroz
gomilu, njegovi prijatelji su ga sledili kao jedan ovek. Kad se
Rimljani, delei udarce i smejui se kad bi neko pao, naoe pred
Galilejcima, snanim, eljnim borbe i naoruanim kao i oni,
iznenadie se. Zau se snaan krik i poletee batine estoke i
smrtonosne. Napad je bio silovit. Niko nije sejao toliku pusto kao
Ben Hur kome je njegova izvebanost izvanredno koristila. Ne samo
to je znao kako da udara i kako da se uva nego mu takoe i njegova
dugaka ruka, savrena pokretljivost i neuporediva snaga pomogoe
mnogo da izae nakraj sa svakim svojim protivnikom. Bio je
istovremeno vo i borac. Batina kojom je vitlao bila je duga i teka.
Nije trebalo da udari neprijatelja vie od jedanput. Izgledalo je kao da
prati borbu svakog svog prijatelja i da je obdaren sposobnou da se
uvek nae kraj njega kad ustreba. Njegov bojni pokli bodrio je
prijatelje dok je neprijateljima uterivao strah u kosti. Zaprepaeni,
Rimljani najpre uzmakoe, a zatim se okretoe i pobegoe u pravcu
trema. Plahoviti Galilejci gonili bi ih do stepenica, ali ih Ben Hur
mudro zadra.
- Ostanite ovde, prijatelji! Otuda dolazi centurion sa svojim
ljudima. Naoruani su maevima i nose titove. Ne moemo se s
njima tui. Dobro smo se borili do sada. Povucimo se i izaimo dok
jo moemo.
Posluae ga, ali su se kretali polako jer su morali da preskau
svoje sugraane koji su leali oboreni. Neki su jeali, neki su se
molili, a neki su bili nemi kao da su mrtvi. Ali sve rtve nisu bili
Jevreji i to ih utei.

150

Centurion im neto doviknu dok su beali. Ben Hur prsnu u

smeh i odgovori njihovim jezikom:
- Ako smo mi izrailjski psi, vi ste rimski akali. Ostanite tu i mi
emo se vratiti.
Galilejci ga pozdravie s odobravanjem i produie put smejui
se.
Pred kapijom se nalazila gomila kakvu Ben Hur nije nikada
video, ak ni u Areni antiohijskoj. Krovovi kua, ulice, padina
breuljka behu prekriveni ljudima koji su plakali i molili se.
Straari na kapiji propustise grupu ne izazivajui je. Ali tek to
su izali, centurion koji je uvao strau pred tremom pojavi se i
doviknu Ben Huru:
- Hej, bestidnie! Jesi li Rimljanin ili Jevrejin?
- Ja sam Judin sin, roen u ovom gradu. ta hoe od mene?
- Ostani i tuci se!
- U pojedinanoj borbi?
- Ako hoe!
Ben Hur se podrugljivo nasmeja.
- O hrabri Rimljanine, dostojni sine Jupiterovog kopileta!
Nemam nikakvog oruja.
- Dau ti svoje. Pozajmiu ga od nekog od mojih ljudi.
uvi ovaj razgovor, narod uuta i vest se brzo rairi. Nedavno
je Ben Hur pobedio jednog Rimljanina pred oima cele Antiohije i
Srednjeg istoka. Ako ovog puta bude kadar da pobedi drugog pred
Jerusalimom, bie to velika ast. Nije oklevao i uputi se slobodno
centurionu rekavi:
- Pristajem. Pozajmi mi ma i tit.
- A kacigu i oklop?
- Zadri ih. Moda nisu za mene.
Dadoe mu oruje a centurion je stajao spreman. Sve to vreme
vojnici pored kapije ne makoe se. Tek kad se borci pribliie jedan
drugome da bi otpoeli borbu, pronese se gomilom:
- Ko je on?

151

Niko nije znao. Rimska nadmonost u oruju sastojala se iz tri

elementa: pokoravanje disciplina, legionarska obuka za borbu i
naroito rukovanje kratkim maem. Oni u borbi nisu ni udarali ni
sekli ve su uvek boli vrhom maa, bilo da su ili napred ili da su se
povlaili, a uvek su ciljali u lice protivnika. Ben Hur je znao sve to.
Pred sam poetak borbe ree:
- Rekao sam ti da sam Judin sin, ali ti nisam rekao da me je
izvebao uitelj gladijatora. Sada, uvaj se!
S tim reima Ben Hur skoi na protivnika. U magnovenju se
pogledae u oi preko ivice svojih ispupenih i ukraenih titova.
Zatim Rimljanin navali kao da e da ga ubode odozdo. Jevrejin se
grohotom nasmeja. Onda usledi pokret u pravcu lica, ali Jevrejin,
bri od udarca, baci se na levu stranu. On podvue tit pod miicu
svog neprijatelja, ukljetivi tako ma i miicu; jo jedan pokret,
ovog puta nalevo i napred, i itava desna strana Rimljaninova bila je
izloena njegovoj otrici. Centurion pade na grudi tako da je
odjeknuo plonik. Ben Hur je pobedio. Prema starom obiaju
gladijatora, stade nogom na lea protivniku, die tit iznad glave i
pozdravi nepomine vojnike pred kapijom.
Kad ljudi shvatie da je on pobedio, kao da pomahnitae. im
vest dopre do onih koji su stajali na krovovima, oni zamahae
alovima, maramama, a nebo se prolamalo od njihovih poklia. I da
je Ben Hur pristao, Galilejci bi ga nosili u trijumfu na ramenima.
Jednom pretorijancu koji prie sa kapije on ree:
- Tvoj drug je poginuo kao vojnik. Zbog toga mu neu oduzeti
nita sem maa i tita.
Rekavi to udalji se. Malo docnije obrati se Galilejcima:
- Brao, dobro ste se drali. Rastanimo se sada, inae e nas
goniti. Potraite me veeras u hanu u Betaniji. Imam da vam
predloim neto od velikog znaaja za Izrailj.
- Ko si ti? - upitae ga.
- Judin sin - odgovori on jednostavno. Svetina eljna da ga vidi
izbliza okupljala se oko grupe.
- Hoete li doi u Betaniju? - upita on opet.
152

153

- Doi emo.
- Donesite tada ovaj ma i ovaj tit da bih vas poznao.
Probijajui se urno kroz svetinu koja se sve vie okupljala, on
se izgubi.
Po nareenju Pilata narod je doao iz grada da pokupi svoje
mrtve i ranjene, ridajui i nariui. Ali njihov bol je u velikoj meri
ublaila pobeda nepoznatog heroja, koga su svi poeli svuda da trae.
Bojaljivi duh naroda probudio je ovaj neustraivi podvig u tolikoj
meri da su po ulicama i u Hramu, za vreme svetih ceremonija, poeli
da priaju prie o Makabejcima. I hiljade ljudi klimali su glavama
uzdiui:
- Jo malo vremena, samo jo malo, brao, i Izrailj e opet
postati ono to je bio. Uzdajmo se u Gospoda i budimo strpljivi.
Tako je Ben Hur pridobio Galileju i utro put za jo vea dela.
Videemo sa kakvim uspehom.

154

KNJIGA ESTA
Probudih se u zoru i ugledah buntovnicu
U toplom zraku, kako sanja o Sedam mora.
Pitomu sirenu,
S narukvicama od morskih algi
I vencem to joj krasi kosu,
Posutu sjajnim koljkama.
TOMAS BEJLI OLDKI

GLAVA I
Kako je bilo predvieno, sastali su se u hanu u Betaniji. Odatle
je Ben Hur otiao sa Galilejcima u njihov zaviaj gde mu je njegov
podvig na Starom trgu ubrzo doneo slavu i uticaj. I pre nego to
proe zima obrazovao je tri legije i organizovao ih na rimski nain.
Mogao ih je imati jo toliko, jer ratniki duh tog hrabrog naroda nije
nikad zaspao. Ipak, ovaj rad je zahtevao opreznost kako zbog Rima,
tako i zbog Iroda Antipe. Zadovoljivi se, dakle, u tom trenutku sa tri
legije, Ben Hur ih je pripremao i obuavao za sistematsku akciju. S
tim ciljem odveo je oficire do korita lave Trahonitisa, i nauio ih je
da rukuju orujem, posebno dilitom i maem, kao i naroitom
manevrisanju u predvoenju legija. Posle toga ih je poslao kui da
oni ue druge. I ubrzo je ova obuka postala narodu razonoda.
Razume se, ovaj zadatak je zahtevao strpljenje, vetinu,
revnost, veru i odanost - dragocena svojstva za one koji tee da
predvode ljude. Nikada ih ljudsko bie nije imalo u veem stepenu
niti ih je iskoristilo bolje od Ben Hura. Radio je sa oduevljenjem
odriui se svega. Meutim, ne bi uspeo bez podrke Simonidesa,
koji ga je snabdevao orujem i novcem, i bez Ilderima, koji je
straario i davao hranu. I pored svega toga, ipak ne bi uspeo bez
155

junakog duha Galilejaca. Jevreji roeni na domaku Hrama prezirali

su uglavnom ovu brau sa severa; ali u samom Talmudu pie:
"Galilejac voli ast a Jevrejin novac."
Poto su mrzeli Rim isto onoliko koliko su voleli svoj zaviaj,
uvek su prvi dolazili na bojite a poslednji ga naputali. Sto pedeset
hiljada mladih Galilejaca poginulo je u poslednjem ratu protiv Rima.
Na velike praznike odlazili su peke u Jerusalim, marirajui i
bivakujui kao vojnici. Voleli su sve ljude, ak i bezbonike. U
lepim Irodovim gradovima, koji su po svemu bili rimski, a naroito
Seforis i Tiberaida, drali su se ponosito. iveli su u miru sa svima. I
na najveu slavu hebrejskog imena dali su pesnike poput tvorca
Pesme nad pesmama.
Legenda kao to je ona o dolasku kralja morala je svemono
uticati na tako iv, ponosan, hrabar, odan i sanjarski narod. Makar
kralj dolazio samo da srui Rim - ta perspektiva bi bila dovoljna da
prihvate plan koji im je izneo Ben Hur.
Ali kad su saznali da e on upravljati svetom, moniji od
Cezara i velianstveniji od Solomona, i da e njegova vladavina
trajati veito, zov je bio neodoljiv. Ben Hurove rei su ih podseale
na dragu staru priu o Mesiji, koja im je bila gotovo isto tako prisna
kao i ime Gospoda. Najzad e se ostvariti stari san.
Tako protekoe zimski meseci i nastade prolee sa pljuskovima
koje je donosio sa mora zapadni vetar. U to doba Ben Hur je toliko
radio da je mogao ozbiljno rei za sebe i svoje pristalice: - Dobri
kralj ima samo da doe i da nam kae gde eli da postavi svoj presto.
Nae miice e ga uvati.
U svojim dodirima sa mnogobrojnim ljudima bio je poznat
samo kao Judin sin i svi su ga tako zvali.
Jednog jutra Ben Hur je sedeo sa nekoliko svojih Galilejaca na
ulazu u peinu koja im je sluila kao sklonite, kad mu prie glasnik
Arapin i predade mu pismo. Poto je slomio peat, proita:

156

Jerusalim, IV dan Nizana

Pojavio se prorok za koga se tvrdi da je Elija. Mnogo godina je
proveo u pustinji i u naim oima on je prorok. U svojim besedama
on nagovetava skori dolazak nekoga ko e biti vei od njega i on ga
sada oekuje na istonoj obali Jordana. Iao sam da vidim i da ga
ujem, a onaj koga oekuje bez sumnje je kralj kome se i ti nada.
Doi i prosudi sam.
Ceo Jerusalim ide da vidi proroka. Mnogi stanovnici drugih
gradova takoe. Obala gde on prebiva podsea na Maslinovu goru
poslednjih dana Pashe.
MALUH.
Rumenilo obli Ben Hurovo lice.
- Iz ovog pisma, o prijatelji, saznajem da se nae ekanje blii
kraju. Pojavio se kraljev glasnik i on nagovetava dolazak svog
gospodara.
Kad im je proitao pismo, i oni se obradovae.
- Pripremite se sada, - ree im - jer ete sutra krenuti kuama.
im stignete, poaljite poruku vaim ljudima i naredite im da budu
spremni da se okupe im izdam zapovest. Ja u ii da se uverim je li
kraljev dolazak tako blizak i izvestiu vas.
On ue u peinu i napisa jedno pismo Ilderimu a drugo
Simonidesu, javljajui im vesti koje je dobio i saoptavajui im svoju
elju da doe u Jerusalim. Pisma je poslao po brzim glasnicima. Kad
pade no i kad se pojavie zvezde po kojima e se upravljati, on
uzjaha i u pratnji vodia Arapina krenu prema Jordanu stazama
karavana izmeu Rabat-Amona i Damaska.
Vodi je bio siguran a Aldebaran brz. Tako oko ponoi dva
oveka napustie podruje lave i pohrlie na jug.

157

GLAVA II
Ben Hur je nameravao da sie s konja u zoru i da nae neko
sigurno mesto gde bi se odmorio. Ali zora ga zatee u pustinji i on
nastavi put a vodi mu je obeavao da e ga odvesti u dolinu
okruenu velikim stenama, gde e nai izvor, nekoliko dudova i
dovoljno trave za konje.
Dok su odmicali, Ben Hur je bio zadubljen u misli, kad ga
najednom vodi upozori da su se iza njih pojavili neki stranci. Svuda
unaokolo pruao se talasasti pesak koji je lagano uteo na svetlosti
bez i najmanjeg znaka zelenila. Na levoj strani, ali vrlo daleko,
protezao se lanac niskih breuljaka koji je izgledao beskrajan. U
takvoj praznini svaki predmet u pokretu nije mogao dugo ostati
nezapaen.
- To je kamila sa jahaima - primeti uskoro vodi.
- Ima li jo nekoga iza njih?
- Nema. A, vidi se neki ovek na konju ... bez sumnje goni.
Malo kasnije i sam Ben Hur opazi da je kamila bela i neobino
velika, da podsea na udesnu ivotinju na kojoj su Valtazar i Ira
dojahali do izvora u Dafninom gaju. Nije se mogla nai jo jedna
takva. On pomisli na lepu Egipanku i uspori konja. Najzad, mogao
je da razabere palankin ispod koga su sedele dve osobe. Ako su to
Valtazar i Ira! Da li da im se javi? Ne, to nije mogue, oni sami u
pustinji. Ali dok je traio odgovor na to pitanje, dugaak korak
kamilin donosio je putnike. Ubrzo zau praporce i spazi
velianstvenu opremu koja je toliko zadivila ljude na izvoru
Kastalije. On takoe ugleda Etiopljanina, jo uvek u slubi Egipana.
Ogromna ivotinja se zaustavi kraj njegovog konja. Ben Hur die
pogled i... Ira sama, pod dignutim zastorima, gledala ga je svojim
krupnim oima iznenaenim i upitnim.
- Neka te blagoslovi jedini pravi bog! - ree Valtazar drhtavim
glasom.

158

- Mir gospodnji neka je s tobom i s tvojima! - odgovori Ben

Hur.
- Oi su mi oslabele od suza, - ree Valtazar - ali one
prepoznaju u tebi Hurovog sina koji je pre kratkog vremena bio sa
mnom gost pod atorom liderima Velikodunog.
- A ti si Valtazar, mudri Egipanin. Otkuda ti sam u pustinji?
- Da odgovorim na tvoje pitanje: jedan karavan koji ide u
Aleksandriju prati nas na malom odstojanju. I poto on mora da
proe kroz Jerusalim, mislio sam da je bolje da iskoristim njegovo
drutvo do Svetog grada, koji je cilj mog puta. Meutim, jutros,
nezadovoljni njegovim suvie sporim hodom poto ga zadrava
rimska kohorta koja ga prati - ustali smo ranije i usudili se da malo
odmaknemo. Ne plaim se nimalo razbojnika na putu, jer imam ovde
peat eika Ilderima; to se tie divljih zveri, naa vera u boga jedina
nam je zatita protiv njih.
Ben Hur se pokloni i ree:
- Peat dobrog eika slui kao zatita u celoj pustinji. to se
tie lava, on bi morao biti veoma brz da bi stigao ovog kralja svoga
soja.
On pri tom potapa kamilin vrat.
- Ipak - ree Ira sa osmehom koji ne umae mladom oveku
ije su se oi vie puta okretale njoj za vreme razgovora sa starcem ipak, naa kamila bi bila jo bra kad bismo prekinuli njen post. ak
i kraljeve mori glad i mui glavobolja. Ako si ti zaista Ben Hur o
kome je moj otac govorio i koga sam imala ast da upoznam, sigurna
sam da e biti srean da nam pokae neku stazu koja vodi do vode
kako bismo mogli zaliti svoj jutarnji obrok u pustinji.
Ben Hur pohita da odgovori:
- Lepa Egipanko, budi uverena da saoseam s tobom. Ako
moe jo malo da prieka, nai emo izvor za koji me pita i
obeavam ti da e njegova voda biti isto tako pitka i hladna kao voda
Kastalije. Sa tvojim doputenjem pouriemo.

159

- Primi blagoslove ednog stvora koji ti za uzvrat nudi komad

hleba peenog u gradskim peima i umoenog u maslac sa rosnih
panjaka Damaska.
- O, retke milosti! Poimo.
Rekavi to, Ben Hur obode konja u drutvu Arapina; pri
putovanju na kamili za putnike je nezgodno to ne mogu razgovarati.
Malo posle grupa stie u jednu stenovitu uvalu i okrenu desno
za vodiem. Put je bio razmekan usled nedavnih kia. Ukoliko su
dalje odmicali, on se proirivao sve do dve strmine ije su stene
brazdali tanki mlazevi vode koja se slivala. Najzad prooe kroz
uzan prolaz i stigoe u velianstvenu i prostranu dolinu. Kad iz ute
ravnice putnik stigne u ovu zelenu sveinu, njemu se ini da je otkrio
raj. Vijugavi potoii liili su na konce zategnute oko ostrvaca
prekrivenih zelenilom i oivienih trskama. Nekoliko oleandera kao
da je domilelo iz poslednjih udubljen ja doline Jordana krasei mesto
svojim krupnim cvetovima. Samo se jedna palma nadnosila sa
kraljevskom dostojanstvenou. Uz podnoje visokih kamenih stena
pela se loza. Levo je bunje lovora otkrivalo izvor koji su traili.
Tamo ih odvede vodi i oni nisu obraali panju na pupurikanje
jarebica i drugih manjih ptica koje su izletale iz svojih skrovita u
traku prelivajui se u raznim bojama.
Voda je izbijala iz pukotine u steni koju je neka milosrdna ruka
proirila i nainila od nje upljinu. Iz upljine voda je veselo
skakutala preko velike kamene ploe mestimino obrasle
mahovinom, bacajui se u bistri zdenac. Odatle je tekla izmeu
sprudova prekrivenih travom, napajajui drvee pre nego to e se
izgubiti u ednom pesku. Oko zdenca se videlo nekoliko uskih staza,
inae mesto nije bilo izgaeno. To je bilo jemstvo da im odmor nee
ometati nametljivci. Konje pustie, dok Etiopljanin pomoe
Valtazaru i Iri da siu sa kamile koja je kleknula.
- Donesi mi kupu - ree Ira nestrpljivo. Rob ode da potrai
kristalni pehar u kovegu pod baldahinom. Ona se, meutim, okrete
Ben Huru:
- Posluiu te na izvoru.
160

Uputie se zdencu, gde je hteo da joj zahvati vode, ali ona odbi.
Kleknuvi, ona napuni kupu i prui je Ben Huru da on uzme prvi
gutljaj.
- Ne - ree on odgurnuvi lepu ruku i gledajui neprestano u
njene krupne oi pod izvijenim obrvama. - Molim te, pusti me da te
posluim.
Ali ona nije poputala.
- U mom zaviaju, o Hurov sine, poslovica kae: "Bolje je biti
peharnik srenom oveku nego doglavnik kralju."
- Srenom oveku! - ponovi on.
Oboje behu iznenaeni tonom njegovog glasa i pogledom koji
zaroni u njene oi. Ona ivo ree:
- Bogovi nas daruju uspehom dajui nam znak po kome znamo
da su oni uz nas. Zar nisi bio pobedilac u Areni?
Rumenilo obli obraze mladog Jevrejina.
- Eto jednog znaka, a postoji i drugi. U dvoboju maevima
oborio si Rimljanina.
On se jo jae zacrvene - nije mu to polaskalo, ve ga je
dirnulo interesovanje s kojim je pratila njegove podvige. Ali trenutak
kasnije zadovoljstvo ustupi mesto razmiljanju. Ona borba, on je to
znao, proula se po celoj zemlji, ali ime pobedioca bilo je tajna samo
nekolicine ljudi - Maluha, Ilderima i Simonidesa. Da li je neki od
njih tajnu poverio ovoj eni? Bio je zbunjen od iznenaenja i
zahvalnosti. Videvi to, ona se die i ree drei kupu iznad zdenca:
- O bogovi egipatski! Zahvaljujem vam to sam upoznala
junaka... Hvala vam i zato to rtva u dvorcu Idermija nije bio moj
junak i moj kralj. I stoga, sveti bogovi, pijem za vas.
Ona izli jedan deo vode iz kupe, prinosei time rtvu, a ostalo
popi. Kad odmaknu usne sa kristala, pogleda ga smejui se:
- O Hurov sine, je li obiaj najhrabrijih da ih pobeuje ena?
Uzmi ovu kupu i vidi da li e u njoj nai neku lepu re za mene.
On uze kupu i nae se da je napuni.
- Sin Izrailja nema bogova kojima bi prinosio rtve - ree
igrajui se vodom da bi prikrio sve veu zbunjenost. ta je jo znala
161

ova Egipanka o njemu? Da li je saznala za njegove veze sa

Simonidesom? A onda i za sporazum sa Ilderimom... Da li je i to
znala? Iznenada ga obuze nepoverenje. Neko je odao njegove tajne, a
to je ozbiljna stvar. Sem toga, iao je u Jerusalim, na svetu
najopasnije mesto za njega, njegove drugove i njegov zadatak, ako
neprijatelj neto sazna. Da li je ona neprijatelj? Kad se kupa rashladi,
on je napuni i die je sa pritvornom ravnodunou:
- O lepotice, da sam Egipanin, ili Grk ili Rimljanin, rekao bih
- on die pehar iznad glave - o vi predobri bogovi! Zahvaljujem vam;
zahvaljujem vam to ste ostavili na svetu pored nesrea i patnji ar
lepote i utehu ljubavi, i pijem za onu koja ih najbolje oliava... Za
Iru, najlepu meu svim kerima Nila!
Ona mu neno poloi ruku na rame.
- Greio si protiv Zakona, jer bogovi kojima si prineo tu rtvu
lani su bogovi. A ako bih to rekla rabinima?
- Oh, - odgovori on smejui se - to je malenkost za nekoga ko
zna mnogo tota vanije.
- Ali, ii u dalje... Do male Jevrejke koja neguje rue u velikoj
kui trgovca antiohijskog. Optuiu te to se ne kaje pred rabinima.
A njoj...
- ta e rei njoj?
- Ponoviu joj ono to si mi upravo rekao ispod dignute kupe,
uzimajui bogove za svedoke.
Ben Hur zauta toboe da bi pustio lepu Egipanku da nastavi.
Njegova hitra uobrazilja ugleda Jestiru pored njenog oca kako slua
poruke koje joj on alje i kako ih ponekad ita. Pred njom je ispriao
Simonidesu o svom doivljaju u dvorcu Idermija. Ona i Ira
poznavale su se, a Ira je bila pronicljiva; to se tie Jestire, ona je bila
prirodna i iskrena. Simonides ga nije mogao odati - isto tako ni
Ilderim - jer, ak i da ga nije vezivala ast, nije bilo nikog za koga bi
ova otkria bila opasnija nego za Ben Hura. Da li je Jestira davala
obavetenja Egipanki? On je nije optuivao, ali njegovu duu obuze
sumnja i, kao to je poznato, sumnja je seme koje raste samo od sebe
i veoma brzo onda kad se najmanje eli. Meutim, pre nego to je
162

Ben Hur smislio odgovor na aluziju o maloj Jevrejki, Valtazar prie

zdencu.
- Duboko smo ti zahvalni, o Hurov sine, - ree on sa svojom
uobiajenom ozbiljnou. - Ova dolina je udesna. Trava, drvee i
hladovina mame nas. A izvor se presijava kao dijamant i u svojoj
pesmi peva o bogu ljubavi. Ali nije dovoljno da zahvalimo na radosti
koju si nam priinio. Doi da sedne sa nama i okusi na hleb.
- Dopusti mi da te posluim.
Rekavi to, Ben Hur napuni pehar i prui ga Valtazaru.
Rob odmah donese ubruse. Poto su oprali i obrisali ruke, sve
troje sedoe na istonjaki nain pod ator da obeduju.
ator je bio razapet pod drvetom odakle se neprestano uo
ubor vode. Nad glavama im se nadnosilo lie nepomino u mirnom
vazduhu. Nene trske stajale su pravo kao strele u bisernoj rosi. Na
mahove bi prozujala pela kroz hladovinu ili bi jarebica izlazei iz
skrovita da se napoji pozivala svog druga pre nego to utekne.
Spokojstvo doline, sveina vazduha, lepota vrta kao da ispunie
radou duu starog Egipanina.
Svojim blagim glasom on upita Ben Hura koji je najkrai put
do Jerusalima. eleo je takoe da sazna ide li i Ben Hur u Sveti grad.
Ben Hur mu pokaza Maluhovo pismo i tako otkrie da obojica hitaju
u Sveti grad sa istim ciljem: da nau onoga koga je Ben Hur nazivao
kraljem Judeje, a Valtazar Spasiteljem.
U daljem razgovoru Valtazar je, kao i nekada u Ilderimovom
atoru, isticao da treba ekati Spasitelja dua, a ne nekog kraljaratnika.
- Ali, postavlja se pitanje: kako emo ga poznati? - ree on. Ako i dalje veruje da je on kralj kao Irod, istrajae u toj veri sve
dok ne otkrije oveka odevenog u purpurnu haljinu sa skiptrom u
ruci. Naprotiv, onaj koga ja traim bie siromaan, skroman,
izgubljen meu ljudima - ovek kao svi ostali. A znak po kome u ga
poznati bie vrlo jednostavan: on treba da nam pokae, meni i celom
oveanstvu, kako emo ostvariti veni ivot, lep i ist ivot due.

163

Nastade dug tajac koji Valtazar prekide pozivom da nastave

put, jer je iz asa u as raslo i njegovo nestrpljenje da vidi Spasitelja.
Na njegov znak rob donese vino u mehu. Nalie pehare i ispie.
Zatim ustadoe.
Dok je rob sklanjao stvari u kovege i savijao ator, tri lica ove
scene izvrie obred pranja ruku.
Odmah posle toga vratie se istim putem u nameri da stignu
karavan.

164

GLAVA III
Karavan, koji se otegao u nedogled u pustinji, izgledao je
veoma ivopisno. Kretao se vijugajui kao zmija. S vremena na
vreme njegovo lagano odmicanje dosadilo bi Valtazaru. Stoga na
njegov predlog odluie da nastave sami.
Ako je italac mlad ili ako je sauvao prijatno seanje na
romantizam svoje mladosti, on e razume ti zadovoljstvo sa kojim je
Ben Hur, poskakujui na konju pored kamile Egipana, bacio
poslednji pogled na elo kolone koja bee gotovo nestala sa vidika u
ogromnom pustinjskom prostranstvu.
Istina, Ben Hur je u srcu oseao neku oaranost zbog Irinog
prisustva. im bi sa svog uzdignutog mesta spustila pogled na njega,
njegovo srce bi odmah poelo ivo da kuca i neprekidno ga je
ispunjavala elja da joj neim ugodi. Predmeti na putu, iako obini,
dobijali su neodoljivu privlanost im bi ona na njih obratila panju.
Crna lasta u vazduhu u koju bi bio uperen njen prst iezavala je u
oreolu. Ako bi komadi belutka ili liskuna zablistao u uarenom
pesku pod milovanjem sunevih zrakova, bila bi dovoljna samo
jedna njena re da on poleti da ga dohvati i donese joj ga. Ako ga je
ona, razoarana, odbacivala, on bi, daleko od pomisli da se uzalud
muio, alio to je to stvar bez vrednosti, i irom otvarao oi u nadi
da e nai neto bolje - rubin ili moda dijamant. Isto tako je purpur
dalekih planina buktao jaim plamenom kad bi ona uskliknula. A kad
se sluajno zastor palankina sputao, njemu se inilo da je mrak pao s
neba da prekrije ceo pejza. U takvom stanju duha, tako omaijanog
ovim slatkim prisustvom, ta bi ga moglo spasti od opasnosti koje su
krili dani u drutvu lepe Egipanke na njihovom samotnom
putovanju?
U ljubavi nema logike kao to nema ni matematike tanosti...
ta je onda prirodnije nego da arobnica uobliava onoga na koga je
bacila ini.

165

Ukratko, znaci su dokazivali da ona shvata da na njega vri

uticaj. Jo rano izjutra odnekuda je izvadila mreicu ispletenu od
zlatnog novca i namestila je tako da su joj zlatne niske padale na elo
i na kosu metalnoplave boje. Zatim je doao drugi nakit: prstenje,
naunice, narukvice, biserne ogrlice, najzad al protkan zlatnim
koncem, iji je blesak ublaavala marama od indijske ipke znalaki
nametena na grudi i na ramena. Tako udeena, sluila se bezbrojnim
nainima koketerije da osvoji Ben Hura. Svaki joj je pokret bio
proraunat, a rei slatke kao med. Osmehivala se na njega, smejala se
u visokom tremolu i pratila ga svuda pogledima, as nenim, as
iskriavim. Toj igri je podlegao Antonije; meutim, ona koja ga je
odvela u propast nije bila ni upola tako lepa kao njena mlaa
sugraanka.
Tako je dolo podne, a zatim vee.
Kad je sunce zalo za vrh starog Baana, malena grupa se
zaustavi blizu jezerca sa bistrom vodom od kia koja se slila na
pustinju abilensku. Razapevi ator, veerae a onda se pripremie za
no.
Drugu strau je uvao Ben Hur. Stajao se sa kopljem u ruci u
blizini kamile koja je spavala. Posmatrao je as zvezde, as pejza
obavijen velom tmine. Mir se sputao sa neba. S vremena na vreme
laki topli lahor milovao ga je a on to nije ni oseao jer su mu misli
bile zaokupljene lepom Egipankom. Mislio je na njene ari i
ponekad se pitao kako je otkrila njegove tajne, kako e se njima
koristiti i ta e se razviti meu njima. A u toj zbrci misli skrivala se
ljubav - najprodornije od svih iskuenja. Upravo u trenutku kada je
podlegao ari jedna ruka spusti se blago na njegovo rame. On se tre
i okrete se... Ona je bila tu.
- Mislio sam da spava - ree joj on.
- San je za starce i decu. Izala sam da vidim svoje prijateljice
zvezde - one koje u ovom asu razastiru pononi zastor nad Nilom.
Ali, priznaj, iznenadio si se!
On zgrabi ruku koja je skliznula sa njegovog ramena i ree:
- Nije me valjda iznenadio neprijatelj?
166

- Ah, nije! Biti neprijatelj znai mrzeti, a mrnja je bolest koju

Izida nee nikad pustiti na mene. Treba da zna da me je poljubila u
srce kada sam bila dete.
- Tvoje rei ni u emu ne lie na rei tvog oca. Zar ti nisi
njegove vere?
- Mogla bih biti - ree ona smejui se - da sam videla ono to je
on video. Biu to moda u njegovim godinama. Ali, mladosti nije
potrebna religija, potrebna joj je samo poezija i filozofija, i to poezija
nadahnuta vinom, zadovoljstvom i ljubavlju, i filozofija koja
opravdava ludosti to ne traju due od jednog leta. Bog mog oca ini
mi se suvie stranim. Nisam ga uopte nala u Dafninom gaju, a o
njemu se nikad ne govori u rimskim atrijumima. Ali imam jednu
elju, Hurov sine.
- elju? A ko bi ti mogao rei ne?
- Da vidimo ta e ti rei.
- Govori.
- To je vrlo prosto. Htela bih ti pomoi.
Ona mu se priblii.

167

- O Egipte! - odgovori on smejui se - umalo ne rekoh, o dragi

Egipte! Zar boravite sfinge nije u tvojoj zemlji?
- Zato?
- Ti si jedna od njenih zagonetki. Budi milostiva i daj mi
najmanji nagovetaj, pomozi mi da te shvatim. U emu mi je
potrebna pomo? I kako bi mi ti mogla pomoi?
Ona oslobodi ruku koju je drao i okrenuvi se kamili uputi joj
nene rei, milujui joj nakaznu glavu kao da je obdarena velikom
lepotom.
- O ti, poslednja, najbra i najsnanija iz Jobovih stada! I ti se
ponekad spotakne jer je put neravan, kamenit, a tvoje breme teko.
Otkuda to da po jednoj rei poznaje ljupku panju i da odgovara
odmah sa zahvalnou, ak i ako ta re potie od ene? elim da te
poljubim, kraljevska ivotinjo! - Ona se nae i spusti usne na elo
ivotinje i odmah dodade:
- Jer ti ne zna za sumnju.
Savlaujui se, Ben Hur joj ree veoma mirno:
- Taj prekor nije promaio cilj, o Egipte. Moda ti se inilo da
u ti odgovoriti "ne". Ali, zar to ne bi bilo stoga to sam vezan au
i to moje utanje titi ivot i sreu drugih a ne moje?
- Moda! - ree ona ivo. - Tako i jeste.
On koraknu napred i upita je suvim glasom:
- ta ti upravo zna?
Ona mu odgovori smejui se:
- Zato mukarci ne priznaju enama da su obdarene jaom
pronicljivou od njih? Tvoje lice mi se nalazilo pred oima ceo dan.
Trebalo je samo da ga pogledam pa da znam da ti je na dui teak
teret. A da bih to dokuila, ta bih mogla drugo da uinim nego da se
setim tvojih raspri sa mojim ocem? Hurov sine... - ona spusti glas sa
posebnom vetinom i priblii mu se toliko da ga njen dah pomilova
po obrazu - Hurov sine, onaj koga namerava da nae bie kralj
Judeje, zar ne?
On oseti kako mu srce bre i jae kuca.
- Kralj Judeje, kao Irod, ali mnogo vei - nastavi ona.
168

On upravi pogled u no i na zvezde. Zatim mu se oi susretoe

sa njenim i tu se zaustavie. Oseao je njen dah na usnama, toliko je
bila blizu njega.
- Od jutros - ree ona zatim - imamo vizije. Ako ti kaem
svoju, hoe li se i ti meni poveriti? ta, jo uti?
Ona odgurnu njegovu ruku i okrete se kao da hoe da ode. Ali
on je snano dohvati i ree joj:
- Ostani!.. . Ostani i govori!
Ona se vrati i sa rukom na njegovom ramenu nasloni se na
njega. On je zagrli i privue je jo blie. A u tom zagrljaju nalazilo se
obeanje koje je oekivao.
- Govori i ispriaj mi svoju viziju, o Egipte, dragi Egipte!
Nijedan prorok ni zakonodavac ne bi ti mogli nita odbiti. Ja ti se
pokoravam. Imaj milosti... Imaj milosti, preklinjem te.
Ona oigledno ne u preklinjanje, jer se, diui pogled u nebo,
sklupa u njegovom naruju i ree tiho:
- Vizija koja me proganja jeste vizija velikog rata - rata na
kopnu i moru - sa svetlucanjem oruja i sudaranjem armija, upravo
kao da su se Cezar i Pompej vratili, a pored njih Oktavijan i
Antonije. Oblak praine i pepela die se i pokriva svet i Rim vie ne
postoji.
Sva vlast se vraala na Istok. Iz oblaka je izalo novo junako
pleme; delile su se vee satrapije i sjajnije krune od onih za koje je
svet ikada uo. I dok je vizija nastajala, o sine Hurov, i kad se sasvim
izgubila, ja se upitah: "ta e sve dobiti onaj koji bude sluio kralja
najbolje i pre svih drugih?"
Ben Hur se tre. Ovo pitanje je i sam sebi esto postavljao po
ceo dan. Meutim, poverovao je da je odgonetnuo zagonetku.
- Tako dakle, - ree on - sada te razumem. Hoe da mi
pomogne da osvojim ove satrapije i ove krune. Vidim, vidim! I
nikad nee biti kraljice kao to si ti, tako mudre, tako lepe, tako
dostojanstvene... Nikad! Ali, avaj, dragi Egipte! U viziji koju mi
opisuje, sve se nagrade osvajaju u ratu, a ti si samo ena, iako te je
Izida poljubila u srce. A krune su dar koji se nalazi van tvoje moi,
169

sem ako ne poznaje put sigurniji od maa da doe do njih. Ako je

tako, o Egipte, pokai mi taj put i ja u pohrliti, makar samo zbog
tebe.
Ona se oslobodi njegovog zagrljaja i ree:
- Rairi svoj plat po zemlja... tako, da bih se mogla nasloniti
na kamilu. Seu ovde i ispriau ti priu koja je dola niz Nil do
Aleksandrije, gde sam je ula.
On postupi onako kako mu je rekla, poto je zabo koplje u
zemlju na domak ruke.
- A ja, ta treba da radim? - upita kad se ona namestila. - Je li u
Aleksandriji obiaj da sluaoci stoje ili sede?
Sa svog mesta pored vernog sluge ona mu odgovori smejui se:
- Sluaoci imaju punu vlast i ine ono to im godi.
Bez ustruavanja on se oprui na pesku i obavi njenu ruku sebi
oko vrata.
- Evo, spreman sam - ree. Ona odmah poe:
KAKO JE LEPOTA DOLA NA ZEMLJU
Pre svega treba da zna da je Izida bila - a moda je jo i sada najlepa od svih boanstava. A Oziris, njen mu, iako mudar i
moan, oseao je ponekad ljubomoru, jer bogovi u svojoj ljubavi lie
na smrtnike.
Na vrhu najvie planine Meseca dvorac boanske supruge bio
je sav od srebra. Ona je esto odlazila na Sunce, izvor vene
svetlosti, u ijem je sreditu Oziris imao svoj dvorac od zlata koje je
suvie blistalo da bi ga ljudi mogli gledati.
Jedanput - ne jednog dana, poto za bogove nema dana jedanput, dakle, kada je sedela s njim na terasi zlatnog dvorca,
pogleda sluajno u daljinu, i upravo na granici obzorja spazi Indru sa
njegovom armijom. Svi su jahali letee orlove. Prijatelj ivih Bia tako njega zovu iz milote - vraao se kao pobednik iz poslednjeg
rata protiv stranog Rakake. Njegovu svitu su sainjavali Rama
heroj i Sita, njegova supruga. Najlepa posle Izide. Izida ustade i,
170

otkopavi svoj pojas od zvezda, baci ga Siti mahnuvi joj rukom. I

iznenada izmeu heroja i dva boanstva spusti se neto slino noi i
zastre ceo vidik. Nije se to spustila no nego se namrtio Oziris.
Razgovor se u taj mah odnosio na neto to niko ne bi
oekivao. On ustade i ree dostojanstveno:
- Vrati se u svoj dom. Sam u obaviti posao. Da bih jedno bie
uinio savreno sretnim, nije mi potrebna tvoja pomo. Vrati se kui.
Izida je imala oi velike kao u bele krave koja u hramu uzima
nenu travu iz ruke vernika dok se oni mole. I oi su joj imale istu
boju kao oi krave i izgledale su isto tako blage. Ona se die i ree
smeei se tako da ga njen pogled pomilova kao blag Meseev zrak:
- Do vienja, gospodaru moj, jer znam da e me opet zvati.
Bez mene ne moe uiniti savreno srenim bie na koje misli.
Ona zastade smejui se, jer je znala da su njene rei istinite; i
dodade:
- Kao to ni ti sam nee biti srean bez mene.
- Videemo - ree on.
Ona se udalji i odnese svoju naslonjau i svoje igle. ekala je
na terasi srebrnog dvorca pletui.
Ozirisova volja, kad se pokrenula u njegovim ogromnim
grudima, izazva huku kao da istovremeno melju vodenice svih
bogova zajedno, tako snanu grmljavinu da najblie zvezde
poprskae kao graak u osuenoj mahuni. Neke popadae i izgubie
se. Celo to vreme ona je ekala i plela. I ne ispusti nijednu petlju.
Uskoro u prostranstvu s druge strane Sunca pojavi se neka
mrlja. Ona se pribliavala i rasla postajui kao Mesec. Izida je znala
da je stvorena Zemlja. Ali, dok je rasla, Zemlja baci njenu planetu u
senku, izuzev mestanca gde se Izida nalazila. Znala je tada koliko joj
je mu ljut. Ali, plela je i dalje, svesna da e kraj biti onakav kako je
predviala.
Tako je stvorena Zemlja koja je tada bila samo hladna sivkasta
masa; ona je lebdela u ogromnom prostoru. Kasnije, Izida ugleda
kako se na njoj obrazuju ovde ravnice, onde planine, tamo okean.
Zatim se na obali neke reke neto pokrenu. Ona prestade da plete i
171

pogleda iznenaeno. To neto ustade i prui ruke ka Suncu kao da

priznaje kome duguje ivot. I taj prvi ovek bio je udesno lep. Oko
njega su se prostirale tvorevine koje nazivamo prirodom; trava,
drvee, ptice, ivotinje, ak insekti i gmizavci.
I neko vreme ovek se etao, srean to ivi. Bilo je prijatno
gledati njegovu sreu. Usred uma svojih igala Izida je ula
podrugljiv smeh i glas koji joj je dobacivao sa Sunca kroz
prostranstvo:
- Evo, ta e mi tvoja pomo! Posmatraj stvorenje savreno
sreno.
I Izida se ponovo lati pletiva jer je bila isto onoliko strpljiva
kao to je Oziris bio moan. Ako je on bio u stanju da radi, ona je
bila u stanju da eka. To je i uradila, znajui da ivot sam nije
dovoljan za sreu.
I nije trebalo dugo da boanska supruga primeti promenu u
oveku. On postade bezvoljan, ostajao je stalno na istom mestu
pokraj reke, retko diui lice na kome se ogledala dosada. Bee
izgubio svako interesovanje za ivot. Kad se u to uverila, ree sebi:
"Ovaj stvor se razboleo od takvog ivota." U tom trenutku ponovo
zau huku stvaralake volje. I odmah Zemlja, koja je dotle bila samo
siva masa, zablista svim bojama: planine se obojie purpurom
ravnice prekri trava, drvee ozelene, more postade plavo, a boja
oblaka beskonano se menjala. ovek skoi i zapljeska rukama jer je
bio izleen i ponovo srean. Izida se nasmei i nastavi da plete
mislei: "Ovo je vrlo dobro, ali nee dugo trajati. Lepota prirode nije
dovoljna ovakvom biu. Moj gospodar e morati jo neto da
pokua."
U trenutku kad je izgovorila poslednje rei, grmljavina
Ozirisove volje potrese Mesec. Pogledavi, Izida ispusti igle i zatapa
rukama. Do tada je na Zemlji sve, sem oveka, bilo prikovano na
mestu. Ali od tog asa svako ivo bie, a bilo ih je malo koja nisu
iva, stee dar kretanja. Ptice rairie krila i poletee; ivotinje,
velike i male, premetale su se s mesta na mesto, svaka na svoj nain;
drvee zamaha svojim velikim zelenim rukama u odgovor na nena
172

milovanja vetra; reke poee da teku u mora, a mora, poto su bila

zbijena u svojim koritima, stadoe se talasati i prekrie penom obale i
ala; a iznad svega toga plovili su oblaci kao velika jedra brodova
koja su digla sidro.
ovek ustade, srean kao dete. Oziris je bio tako zadovoljan da
uzviknu:
- Ha, ha! Vidi kako dobro prolazim bez tebe!
Dobra supruga nastavi svoj posao i odgovori mirno:
- Dobro je to, gospodaru moj, vrlo dobro, ali i tome e doi
kraj.
I sve poe kao i ranije. Stvari u pokretu imale su na oveka isto
dejstvo kao i sve ostalo. Let ptica, tok reka i bure na moru ubrzo
prestadoe da ga zabavljaju i ponovo ga obuzee tuga i dosada.
I Izida je ekala mislei: "Jadno stvorenje! Jo je nesreniji
nego ranije!"
I kao da je uo tu misao, Oziris se protee i buka njegove volje
uzdrma celu vasionu. Samo Sunce ostade nepomino. Izida pogleda,
ali ne vide nikakvu promenu, I dok se smeila, sigurna da njen
suprug nije uspeo, iznenada spazi kako stvorenje ustaje i oslukuje.
Lice mu zasja i on pljesnu rukama od radosti jer je prvi put na zemlji
uo Zvuke, talase skladnih sazvuja. Vetar je amorio u drveu; ptice
zapevae, svaka svoju pesmu; potoci zauborie i postadoe kao
harfe sa srebrnim icama koje su sve istovremeno brujale; reke su
tekle ka moru u sveanom akordu, dok su mora odzvanjala na Zemlji
kao grmljavina. Muzika se ula svuda i neprekidno; i tako je ovek
morao biti srean.
Izida se tada zamisli zbog uda koja je inio njen suprug. Ali
ona odmahnu glavom: Boja, Pokret, Zvuk, svakako, ali nema lepote
bez Oblika i Svetlosti u kojima se Zemlja rodila. Ovoga puta Oziris
e priznati da je pobeen i morae da pribegne pomoi svoje
supruge, ako Stvor ponovo padne u tugu.
ovek je bio srean veoma dugo, due nego ikada pre. ak je
izgledalo da mu vie nee dosaditi njegova srea, ali je Izida znala
ta se mora dogoditi i ekala je ne obraajui panju na podrugljiv
173

smeh svoga supruga. ekala je i opazila znake skorog kraja. ovek

se brzo navikao na zvuke, od pesme cvrka pod ruama do huanja
mora i grmljavine oblaka. Uskoro mu je sve postalo obino. Ponovo
ga je obuzeo jad i on se vratio na svoje mesto kraj reke i stajao
nepomian.
Tada se Izida saali i ree:
- Gospodaru moj, - ree ona - tvoj Stvor umire.
Ali Oziris, videi ta se dogaa, zaneme. Vie nije mogao nita
da uini.
- Treba li da mu pomognem? - upita ona. Oziris je bio suvie
gord da bi odgovorio.
Izida tada uhvati poslednju petlju na svom pletivu i, smotavi
ga u navlaku od brilijanata, baci ga tako da ono pade kraj oveka.
uvi um, ovek podie oi i ugleda enu - Prvu enu - koja je
stajala pored njega. Ona mu prui ruku koju on prihvati i ustade. Nije
vie nikad osetio tugu, nego je doveka bio srean.
- To je, Hurov sine, postanak Lepote, kako o tome priaju na
Nilu.
Ona uuta.
- To je vrlo lepo i duhovito, - ree on - ali nepotpuno. ta je
zatim uradio Oziris?
- A! Dabome, pozvao je ponovo svoju boansku suprugu na
Sunce, gde su sreno nastavili ivot, pomaui se uzajamno.
- A zar ja neu uiniti kao prvi ovek?
Mladi prinese usnama ruku koja je poivala na njegovom
potiljku.
- Ljubav... Ljubav! - ree on. Neno spusti glavu na njeno krilo.
- Nai e kralja - ree mu ona spustivi blago ruku na njegovu
kosu. - Nastavie, nai e kralja i sluie mu. Maem e mu stei
najbogatije darove. I njegov najbolji vojnik bie moj heroj.
On podie oi i spazi njeno lice iznad svog. U tom trenutku na
celom nebu nije video nita sjajnije od njenih oiju. Uspravi se,
obgrli je rukom i strasno poljubi.
174

- O Egipte! Egipte! Ako kralj bude delio krune, jedna e biti za

mene. Doneu ti je i ti e je staviti na mesto koje su moje usne
upravo obeleile. Bie moja kraljica i nee biti nijedne lepe. I
biemo sreni zauvek.
- Rei e mi sve i pustie me da ti u svemu pomaem? - upita
ona ljubei ga takoe.
Ovo pitanje malo rashladi njegov ar.
- Zar nije dosta da te volim?
- Savrena ljubav znai bezuslovno poverenje - odgovori ona. Ali budi spokojan, upoznae me jo bolje.
Ona se oslobodi njegovog zagrljaja i ustade.
- Svirepa si - ree on.
Udaljujui se, ona zastade kraj kamile i stavi usne na njeno
elo.
- Ovaj poljubac tebi, o najplemenitija iz svog soja! Zato to u
tvojoj ljubavi nema mesta za sumnju.
I ona nestade.

175

GLAVA IV
Treeg dana putovanja nai prijatelji se zaustavie u podne kraj
reke Debok, gde se oko stotinu ljudi, skoro svi iz Pereje, odmaralo
sa svojim konjima. Tek to su sjahali, jedan od njih im prie sa
kragom vode i peharom i ponudi im da piju. Dok ih je sluio ovek
im ree posmatrajui kamilu:
- Vraam se iz Jordana gde sam video mnogo ljudi sa svih
strana koji su putovali kao i vi, slavni prijatelji. Ali niko nije imao
ivotinju kao to je vaa. Zaista plemenita ivotinja! Smem li vas
pitati kakvog je soja?
Valtazar odgovori, zatim ode da se odmori. Ali Ben Hur
nastavi razgovor.
- Na kom se mestu reke nalaze svi ti ljudi? - upita.
- U Betabari.
- Tamo se nalazi samo jedan obian gaz - primeti Ben Hur. Nije mi jasno ta bi moglo privui tamo tolike ljude.
- Vidim - odgovori stranac - da i vi dolazite izdaleka i da ne
znate za dobru vest.
- Koju?
- Pa, pojavio se jedan ovek iz pustinje, jedan sveti ovek, ija
su usta puna neobinih rei koje ostavljaju dubok utisak na one to ih
sluaju. Kae da se zove Jovan, sin Zaharije, i tvrdi da je pretea
Mesije.
Ira je takoe sluala paljivo. ovek nastavi:
- Kau da je taj Jovan proveo ceo ivot, od detinjstva, u jednoj
peini blizu Engadija u molitvi. Svet dolazi da ga slua kad
propoveda. I ja sam ga sluao kao i drugi.
- A svi tvoji prijatelji, koji su ovde, jesu li ga i oni uli?
- Veina ide tamo. A ostali se vraaju otuda.
- A ta on propoveda?
- Novu nauku. Nikad se takva nije propovedala u Izrailju. On
poziva na kajanje i pokrtavanje. Rabini ne znaju ta da misle o tome,
176

a ni mi. Neki su ga pitali da li je Hristos, a neki da li je Elija. A on

svima odgovara isto: "Ja sam glas onoga koji vie u pustinji.
Pripremite put Gospodnji."
Tada oveka pozvae prijatelji. Valtazar mu ree:
- estiti strane, reci nam da li emo nai propovednika na
mestu gde si ga ostavio.
- Hoete, u Betabari.
- Ko bi mogao biti taj ovek - upita Ben Hur Iru - ako ne vesnik
naeg kralja?
Ubrzo je doao do uverenja da se devojka, vie nego njen otac,
interesuje za tajanstvenu linost. Meutim, Valtazar sa sjajem u
oima pridie se i ree:
- Pohitajmo. Nisam umoran.
I oni odoe da pomognu robu.
Malo su porazgovarali kad se zaustavie da provedu no.
- Ustanimo rano, sine Hurov, - ree starac. - Moglo bi se desiti
da Spasitelj doe, a da nas ne bude tamo.
- Mora da kralj nije daleko od svog vesnika - kaza Ira,
pripremajui se da zauzme mesto pored kamile.
- Videemo sutra - odgovori Ben Hur ljubei joj ruku.
Sutradan, oko treeg sata stigoe u golu ravnicu istono od
svete reke. S druge strane ugledae poslednje palme Jerihona. Ben
Hurova krv zastruja bre jer je znao da su u blizini gaza.
- Raduj se, Valtazare, skoro smo stigli.
Kamilar potera bre ivotinju. Uskoro ugledae atore i sapete
ivotinje. Kraj reke se okupilo mnogo ljudi i to je bio znak da ovek
dri propoved. Ali dok su se pribliavali, svet se razdvoji i rasturi.
Stigli su suvie kasno.
- Ostanimo ovde - ree Ben Hur Valtazaru, koji je krio ruke. ovek e moda doi na ovu stranu.
Ljudi su bili suvie obuzeti onim to su uli i suvie zauzeti
svojim raspravljanjem da bi obratlii panju na pridolice. Iznenada,
tri prijatelja ugledae nekog oveka koji je iao prema njima i zbog
ijeg neobinog izgleda odmah zaboravie sve ostale.
177

ovek je izgledao kao divljak. Na smeurano i suncem

opaljeno lice, po ramenima, do pola lea padali su dugi pramenovi
kose. Oi su mu imale udan sjaj. Desna strana mu je bila naga,
mrava kao i njegovo lice i iste boje. Tunika od najobinije kamilje
dlake - kao u beduinskih atora - pokrivala je ostali deo njegovog tela
i bila je u pasu stegnuta konim pojasom. Noge su mu bile bose i
koraajui oslanjao se na vornovati tap. Pokreti mu behu brzi i
odluni, ali ipak paljivi. Svakog asa, dok je zabacivao nemirne
kovrde koje su mu padale na oi, gledao je oko sebe, kao da nekog
trai.
Lepa Egipanka posmatrala je radoznalo ovog sina pustinje.
Podigavi veo palankina, obrati se Ben Huru, koji je bio na svom
konju u neposrednoj blizini.
- Je li to vesnik kraljev?
- Jeste, to je on - odgovori Ben Hur ne podigavi oi.
U stvari, i sam je bio veoma razoaran. Kazali su mu da trai
Nazareanina, koji je sam za sebe jednostavno rekao da je glas
pustinje. Kad je snevao o kralju, Ben Hur je verovao da e u
njegovom pretei biti neeg boanskog i kraljevskog. Posmatrajui
ovog divljaka, on vide u uobrazilji dvorjane koje je sretao u carskim
kupatilima i predvorjima u Rimu, i poreenje mu se samo nametnu.
Zaprepaen i postien, bio je u stanju da kae samo:
- To je on, vesnik Nazareaninov.
Valtazar je sve primao drukije jer je znao da putevi Gospodnji
nisu onakvi kakvim ih ljudi zamiljaju.
Meutim, dok su nai prijatelji bili obuzeti razliitim
oseanjima, neki ovek koji je sedeo na kamenu kraj reke,
razmiljajui verovatno o onome to je upravo uo, ustade i poe uz
reku u nameri da presee put propovednaku.
Dva oveka - propovednik i stranac - ili su jedan prema
drugom i susreli se na nekoliko koraka od kamile. Propovednik tada
stade, zabaci kosu, pogleda stranca i die ruke u nebo kao da poziva
sve ljude koji su ga okruavali. Svi se odmah zaustavie i stadoe

178

nepomino. U tom asu tap u desnoj ruci njegovoj spusti se i on ga

uperi na stranca.
Pod dejstvom istog nagona Valtazar i Ben Hur pogledae
prema strancu, i obojica osetie isto, samo sa razliitom jainom.
ovek je lagano iao u njihovom pravcu. Neto vii od oveka
srednjeg rasta, bio je vitak, gotovo mrav. Dranje mu je bilo
spokojno kao u onih koji su naviknuti da razmiljaju o ozbiljnim
pitanjima. Imao je donju haljinu dugih rukava koja se sputala do
lanaka i gornju haljinu talit. Na levoj miici je nosio obinu maramu
za glavu ija se crvena traka leprala na vetru. Sem trake, uskog ruba
talita i bele i plave kianke, kako to propisuje zakon za rabine, odea
mu je bila platnena, poutela od praine.
Stajao je gologlav u svetlosti vedrog neba, dok mu je glavu
uokviravala duga talasasta kosa, razdeljena po sredini. Na mestima
gde mu je kestenjastu kosu sunce najjae opalilo, ona se prelivala u
crvenkasto zlatnu. Imao je iroko i nisko elo, crne izvijene obrve i
krupne tamnoplave oi koje su blistale zraei blagom nenou
ispod dugih trepavica kakve se ponekad viaju kod dece, ali nikad u
odraslog oveka. to se tie ostalih crta, bilo je teko rei jesu li
grke ili jevrejske. Fina linija nozdrva i usta bila je neuobiajena za
jevrejski lik. Kad tome dodamo blagost pogleda, bledilo lica, mekou
kose i brade koja mu je padala na grudi, moemo rei da nije bilo
oveka koji mu ne bi poklonio poverenje i koji ne bi pomislio da je
lep.
ovek se i dalje pribliavao naim prijateljima.
Ben Hur na konju i s kopljem u ruci morao bi privui panju
jednog kralja. Meutim, straneve oi behu upravljene negde iznad
njega; ne u Iru, ija je lepota bila tako esto zapaena, nego u starog i
gotovo nemonog Valtazara.
Ali u tom trenutku propovednik, iji je tap jo bio uperen u
stranca, povika glasno:
- Gle, jagnje boje, koje uzima na sebe grehe sveta!
Svi oni koji su stali nepomino kad je propovednik uperio tap
na stranca prestravie se zbog onih udnih reci koje su prevazilazile
179

mo njihovog shvatanja; ali na Valtazara one su udesno delovale.

Jo jednom e videti velikog spasitelja. Ideal njegovog ivota i
njegove vere nalazio se pred njim. Ah, kad bi se dogodilo neto da
bude siguran!
I neto se dogodi
.

Upravo u tom asu, kao odgovor na Valtazarovu misao,

propovednik ponovo uzviknu:
- Gle, jagnje boje koje uzima na sebe grehe sveta.
Valtazar pade na kolena. Nisu mu bila potrebna objanjenja.
Meutim, ovek se okrete onima koji su ga okruavali i
dodade:
- O njemu sam govorio: posle mene dolazi neko koji znai vie
od mene, jer je bio pre mene. Tvrdim da je ovaj ovde sin bojil
- To je on! To je on! - uzviknu Valtazar oiju punih suza i
odmah se onesvesti,
I Ben Hur je prouavao lice stranca, ali sa potpuno razliitim
interesovanjem. Obuzimala ga je samo jedna misao: Ko je on? I ta
180

je on? Mesija ili kralj? Nikada neija pojava nije bila manje
kraljevska i u dnu srca on oseti da je Valtazar imao pravo tamo gde
se Simonides prevario. Taj ovek nije doao da uspostavi presto
Solomonov.On nije imao ni prirodu ni genije Iroda. Moda je bio
kralj, ali ne kraljevstva monijeg od Rima. Ovo nije bio Ben Hurov
zakljuak, ve prosto njegov utisak. I dok je posmatrao tog oveka,
njegovo seanje se probudi. "Siguran sam da sam ga ve video! Ali
gde i kada?" pomisli on.
Najpre mutno, a zatim jasno kao sunev zrak pred oima mu
oive prizor pored kladenca u Nazaretu kada ga je rimska garda
vodila na galije. I on uzdrhta celim telom. Te ruke su ga podravale
onda kada je umirao. Od tog doba uvek je nosio u sebi sliku tog
oveka. Od cele propovednikove reenice uo je samo poslednje rei,
rei tako udesne da su jo i sada odjekivale:
- ...Ovaj ovde je sin boji!
Ben Hur skoi sa konja da se pokloni svom dobrotvoru. Ali Ira
mu doviknu:
- U pomo, sine Hurov! U pomo, moj otac umire!
On se zaustavi, obazre se i priskoi joj. Ona mu prui pehar.
Ostavljajui roba da natera kamilu da klekne, on potra do reke da
zahvati vode. Kada se vratio, stranac bee otiao.
Najzad, Valtazar doe k sebi. irei ruke upita slabim glasom:
- Gde je on?
- Ko? - upita Ira.
Duboko interesovanje ozari lice ovog estitog oveka kao da
mu se ispunjava poslednja elja, i on odgovori:
- On ... Spasitelj ... Sin boji, koga sam ponovo video.
- Veruje li ti to zaista? - upita Ira Ben Hura.
- Ova epoha je puna neobinih dogaaja, priekajmo.
Sutradan dok su sve troje sluiali propovednika on neoekivano
prekide i objavi smerno:
- Gle, jagnje boje!
Pogledavi u oznaenom pravcu videli su onog istog stranca.
Dok ga je Ben Hur posmatrao, nova misao mu proe kroz glavu.
181

"Valtazar ima pravo... i Simonides takoe. Zar Spasitelj ne bi

mogao biti kralj?"
I on zapita nekoga pored sebe:
- Ko je taj ovek to prolazi tamo?
ovek poe da se smeje podrugljivo i odgovori:
- To je sin drvodelje iz Nazareta.

182

KNJIGA VII
Ko bi mogao odoleti?
Ko u ovom svemiru?
Sva je odisala poput zanosnog miomira
Te ivot moj u zlatnom podneblju otpoe.
Uzela me je u naruje kao odoje
I ljukala me u ruama.
Tako zarobljen,
ivot mi prenji bese zaustavljen,
Te ovoj kraljici ula samovoljnoj
Pokorih se ko' vazal ushieni, voljno.
KITS, ENDEMION

GLAVA I
- Jestira!... Jestira!... Pozovi slugu da mi donese pehar vode.
- Zar ne bi vie voleo vino, oe!
- Neka donese i jedno i drugo.
Ovo se dogaalo u senci na terasi starog dvorca Hurovih u
Jerusalimu. Jestira se nae preko ograde i pozva slugu. U istom
trenutku drugi sluga se pojavi na vrhu stepenica i duboko se pokloni.
- Jedna poruka za gospodara - ree pruajui pismo zamotano u
platno, uvezano i zapeaeno.
Da bismo zadovoljili itaoca, zaustaviemo se jedan trenutak
da kaemo da se ovo dogaalo 21. marta, skoro tri godine posle
Kristove pojave u Betabari.
U meuvremenu je Maluh, radei u ime Ben Hura, koji nije
mogao vie da podnese bedno stanje oinskog doma, otkupio dvorac
od Poncija Pilata. Dvorac je bio popravljen i potpuno obnovljen; ne
samo to nije ostalo nita to je podsealo na tragine okolnosti koje
su dovele do propasti porodice nego, naprotiv, bio je nameten jo
183

raskonije nego ranije, na svakom koraku posetilac je nailazio na

nametaj koji je odavao dobar ukus. Mladi sopstvenik nabavio ga je
jo dok je boravio u svom letnjikovcu u Miseni ili u rimskoj
prestonici.
Iz ovoga meutim ne bi trebalo zakljuiti da je Ben Hur
objavio svoj in obnavljanja vlasnitva. Po njegovom miljenju jo
nije nastao as. On jo nije nosio ni svoje pravo ime. Posveujui se
pripremama u Galileji, ponekad je dolazio u Sveti grad i svraao u
oinski dom, ali uvek kao stranac i kao gost.
Pomenimo takoe da su ove Ben Hurove posete imale drugi
razlog, a ne odmor. Valtazar i Ira behu se nastanili u dvorcu. ari ove
devojke delovale su na njega sa istom sveinom kao i u poetku, dok
je otac nalazio u njemu neumornog sluaoca svojih umnih beseda.
Simonides i Jestira stigli su tek pre nekoliko dana. Put je bio
veoma zamoran za trgovca koga su nosili u palankinu obeenom
izmeu dve kamile koje nisu uvek ile ujednaenim korakom. im je
stigao, trgovac se smestio na krovu kako je to obino inio i u svojoj
kui na obali Oronta, sa svojom ljupkom erkom Jestirom, ivom
uspomenom one druge Jestire koja je obasjavala njegovu mladost.
On ipak nije zaboravljao na poslove. Svakog dana glasnik mu
je donosio izvetaj od Sanbalata, kome je poverio svoju veliku
trgovaku kuu; svakog dana, takoe, glasnik je odnosio Sanbalatu
naloge sa svim potankostima.
Kada Jestira ponovo stade kraj svog oca, ona pogleda svitak,
razmisli, zatim ga pogleda po drugi put paljivije. Rumenilo joj obli
lice jer je peat bio Ben Hurov. Simonides je drao svitak u ruci
takoe posmatrajui peat. Zatim ga slomi i prui Jestiri pismo.
- itaj - ree.
Posmatrao ju je dok je izgovarao tu re i neki neobian izraz se
ukaza na njegovom licu.
- Vidim da zna od koga mi dolazi ova poruka, Jestira!
- Da... ona nam dolazi... od naeg gospodara.
Ona izdra njegov pogled sa smernom iskrenou. Stareva
brada lagano pade na grudi.
184

- Ti ga voli, Jestira! - ree on mirno.

- Da.
- Jesi li dobro razmislila o tome?
- Pokuala sam, oe, da mislim na njega samo kao na
gospodara kome sam privrena. Ali taj napor nije urodio plodom.
- Ti si valjana devojka! Valjana si kao tvoja majka - ree on
dok mu misli odlutae, ali ga ona prenu razvijajui pergament.
- Neka mi Gospod oprosti, ali... tvoja ljubav ne bi bila uzaludna
da sam zadrao sve ono to sam posedovao, kao to sam mogao
uiniti... novac sadri veliku mo!
- To bi bilo mnogo stranije za mene, oe, jer se ne bih vie
oseala dostojnom njegovog pogleda, niti bih tebi mogla gledati u oi
s ponosom. Hou li da itam sada?
- Jo jedan asak. Dopusti mi najpre, dete moje, da ti za tvoje
dobro ukaem na ravu stranu ovoga. Ako je zajedniki razmotrimo
oboje, moda e ti sve biti manje strano. Zna da je njegovo srce ve
zauzeto.
- Da, znam.
- Egipanka ga je uhvatila u svoje mree. Ona pored lepote
raspolae lukavstvom svoje rase, tavie... raspolae velikim
lukavstvom i velikom lepotom. Ali nema srca, to je jo jedan znak
njene rase. Devojka koja prezire svog oca svom suprugu e samo
zadavati jad.
- Misli?
- Valtazar je mudrac, ali ona se podsmeva veri svoga oca. Jue
sam je uo kako kae za njega: "Ludosti mladih godina mogu se
opravdati. Kod staraca je samo mudrost za divljenje, a kada nje
nestane, ne ostaje im drugo nego da umru." Zaista okrutne rei,
dostojne jednog Rimljanina. Te rei su me navele da pomislim na
sebe, znajui da u i ja jednog dana onemoati kao njen otac i da taj
dan nije daleko. Ali ti, Jestira, nee nikada tako govoriti o meni, zar
ne ... Nikad!
Oiju punih suza ona ga poljubi govorei:
- Ja sam ki svoje majke.
185

- Da, i moja ki... Ki koja je za mene ono to je Hram za

Solomona.
Nastade tajac a onda on nastavi, poloivi joj ruku na rame:
- Kad se oeni Egipankom, seae se tebe sa aljenjem. Nee
mu trebati dugo da otkrije da je on samo sluga ambicija koje je
razdiru. Rim je sredite svih njenih snova. Za nju, on je sin Arijev,
duumvir, a ne sin Hura, jerusalimskog kneza.
Jestira ne uini nita da prikrije utisak koji su u njoj izazvale te
reci. - Spasi ga, oe. Jo nije suvie dockan!
On odgovori sa dvosmislenim osmehom:
- Moe se spasti ovek koji se davi, ali ne ovek koji voli.
- Ali ti ima uticaja na njega. On je sam na svetu. Ukai mu na
opasnost, reci mu kakva je ona ena.
- To bi ga spaslo od nje, ali ne bi ga tebi dalo, Jestira! Ne! Ja
sam sluga kao to su to pokolenjima bili i moji oevi. Ja mu ne mogu
rei: "O gospodaru, pogledaj moju ker! Lepa je od Egipanke i voli
te vie nego ona." U toku svih ovih godina suvie sam bio slobodan
prema njemu. Ove rei bi me opekle, i kamenje, tamo na naim
starim breuljcima, kada bih proao pored njih, okrenulo bi se od
stida u leajima koje su bujice izduble. Ne, Jestira, tako mi svih
patrijarha, vie bih voleo da oboje legnemo pored tvoje majke i
zaspimo njenim snom.
Jestiru obli jako rumenilo.
- Nisam oekivala da mu ti tako kae, oe. Mislila sam samo
na njega... Na njegovu sreu, ne na svoju. Poto sam se usudila da ga
volim, hou da ostanem dostojna njegovog potovanja, i to e biti
jedini nain koji e opravdati moju ludost. Dopusti mi sada da
proitam pismo.
- Da, itaj.
Da okona ovaj neprijatni razgovor, ona odmah poe itati.
VIII dan Nizana
Na putu iz Galileje u Jerusalim.

186

Nazareanin je krenuo. Ja sam sa njim, iako on to ne zna, i

dovodim itavu legiju. Druga nas sledi. Pasha e posluiti kao
izgovor za ovoliko mnotvo ljudi. Kreui na put, on je rekao: "Ii u
u Jerusalim i sve ono to su proroci napisali o meni, ostvarie se."
Nae ekanje se blii kraju.
U velikoj brzini.
Mir s tobom, Simonidesu!
BEN HUR
Jestira prevede pismo svom ocu, dok joj je udno oseanje
stezalo grlo. U celom pismu nije bilo ni jedne rei za nju - nije ak
imala ni svoj udeo u pozdravu - a meutim bilo bi tako jednostavno
napisati: "Mir s tobom i tvojima." I prvi put u svom ivotu oseti
aoku ljubomore.
- Osmi dan - ree Simonides. - Osmi, a ovaj je, Jestira... ?
- Deveti, oe.
- Znai, oni su sada u Betaniji.
- I moda emo ga videti veeras - dodade ona srena i
zaboravivi za asak svoj bol.
- Moda, moda! Sutra je praznik. Moda e hteti da ga
proslavi. Isto kao i Nazareanin. Videemo ih moda obojicu, Jestira.
Uto se pojavi sluga sa vinom i vodom. Dok je Jestira pomagala
svom ocu, Ira se pojavi na krovu dvorca.
Egipanka nikad nije Jevrejki izgledala tako lepa kao u tom
asu. Odea od lake magliaste tkanine leprala je oko nje. elo, vrat
i ruke blistali su od silnih dragulja koje njen narod toliko voli.
Zadovoljstvo joj se ogledalo na licu. Videvi to, Jestira uzdrhta i
pribi se uza svog oca.
- Mir s tobom, Simonidesu, kao i sa malom Jestirom - ree Ira
klanjajui se. - Dobri gospodaru, podsea me, - ako to nije uvreda podsea me na persijske svetenike koji se o zalasku sunca penju na
vrh svojih hramova da upute molitve nebu. I ako ima neeg to ti ne
187

zna o ovome, dopusti mi da pozovem svog oca. On je persijskog

porekla.
- Lepa Egipanko, - odgovori trgovac klanjajui se sa
ozbiljnom uljudnou - tvoj otac je estit ovek koji se svakako ne bi
uvredio kada bi uo da ti kaem kako njegovo persijsko poreklo ima
najmanji udeo u njegovoj mudrosti.
I da bi zavrio ovaj razgovor, podie pehar i ispi ga.
Egipanka se zlovoljno okrete Jestiri.
- ovek koji ima milione i itave flote na okeanima ne moe da
shvati sitnice, u kojima mi, obine ene, nalazimo zabave. Ostavimo
ga. Moemo da razgovaramo kraj zida, tamo.
Uputie se ogradi i oslonie se tano na onom mestu gde je
mnogo godina ranije Ben Hur sluajno sruio opeku na Gratovu
glavu.
- Nisi nikada bila u Rimu? - upita Ira igrajui se nemarno
jednom od svojih narukvica.
- Nisam.
- Zar nimalo ne eli da ode tamo?
- Ne elim.
- Ah! Kako ti je prazan ivot!
Uzdah koji je propratio ove rei ne bi mogao biti saaljiviji ni
da je taj jadni ivot bio ivot same Egipanke. Ali odmah se razlee
njen zvonki smeh koji se uo i dole na ulici. I ona ree:
- Ah! Ludice! Mladunci koji svijaju gnezda u uima neke
dinovske biste u peari Memfisa znaju gotovo isto koliko i ti!
Zapaajui Jestirinu zbunjenost, nastavi elei da joj rei zvue
po verljivo:
- Oh! Nemoj se ljutiti. Ne! Samo sam se alila! Daj da poljubim
tu ranu i da ti poverim ono to ne bih rekla nikom drugom, ak ni
Simbelu, - kad bi me zapitao nudei mi vodu sa Nila u krunici
lotosovog cveta.
Nov smeh maskirao je prodorni pogled koji ona baci na malu
Jevrejku dok je govorila:
- Kralj dolazi.
188

Jestira je pogleda iznenaeno.

- Nazareanin, - nastavi Ira - onaj o kome su nai oevi toliko
govorili i zbog koga se Bon Hur toliko muio, - glas joj se spusti za
nekoliko tonova - taj Nazareanin bie ovde sutra, a Ben Hur
veeras.
Jestira se borila da ostane ravnoduna, ali nije uspela. Spusti
oi i protiv svoje volje, obrazi joj se zarumenee i nije videla
pobedonosni osmeh na Egipankinom licu.
- Gledaj, evo njegovog obeanja.
I izvue svitak iza pasa.
- Raduj se sa mnom, o prijateljice moja! On e biti ovde
veeras. Na Tibru se nalazi kraljevski dvorac koji mi je obeao, a biti
gospodarica tamo, znai...
Prekide je um brzih koraka na ulici ispod njih i ona se nae da
vidi. Ispravi se i uzviknu sklapajui ruke iznad glave:
- Neka je blagoslovena Izida! To je on... To je Ben Hur!
Pojavljuje se upravo kad govorim, o njemu! Ako to nije dobar
predznak, onda nema bogova! Zagrli me, Jestira, i poljubi me.
Jevrejka die oi. Obrazi su joj goreli, a oi su joj plamtele
gnevom. Njena blagost je bila smrvljena. Nije bilo dovoljno to joj je
zabranjeno sve drugo sem prolaznih snova o oveku koga voli,
trebalo je jo da joj suparnica poveri sreu i blistava obeanja koja su
joj data. Za nju, robinju roba, nije ak bilo ni nagovetaja o seanju.
Ova druga je mogla da pokae pismo ostavljajui joj da zamisli topli
dah koji je iz njega strujao.
Ona upita:
- Voli li ti njega ili Rim?
Egipanka ustuknu, zatim sae svoju oholu glavu gotovo
dodirujui lice one koja joj je postavila pitanje:
- ta je on tebi, keri Simonidesova?
Jestira drhtei odgovori:
- On je...
Ali misao brza kao munja presee joj re. Bleda i uzdrhtala,
savlada se i odgovori:
189

- On je prijatelj mog oca.

Jezik je odbio da prizna njen ropski poloaj. Ira se znaajno
nasmeja.
- Samo to? - ree. - Ah! Tako mi egipatskih bogova ljubavi,
moe zadrati svoje poljupce... Upravo si me uputila da u Judeji ima
vrednijih stvari koje me oekuju.
Ona poe i pogledavi je preko ramena dodade:
- I ja u ih savladati. Mir s tobom!
Jestira je videla kako silazi niza stepenice, a zatim skrivajui
lice rukama briznu u pla. Potekoe joj suze stida i zgaene ljubavi. I
da bi pojaale njen bol, u seanju joj iskrsnue rei njenog oca:
"Tvoja ljubav ne bi bila uzaludna da sam zadrao sve to sam
posedovao, kao to sam mogao uiniti."
Nebo je ve bilo puno zvezda koje su blistale iznad grada i
mranog zida okolnih planina kad je Jestira opet zagospodarila
sobom i vratila se u senicu gde zauze svoje uobiajeno mesto pored
oca, ekajui smerno da on izrazi svoju volju. Kao da je ovoj
dunosti bila posveena njena mladost, ako ne i ceo ivot. I sada,
posle udarca, ona se vratila dunosti ne bez zadovoljstva.

190

GLAVA II
Otprilike jedan sat posle scene na krovu Valtazar i Simonides,
u pratnji Jestire, naoe se u velikoj odaji dvorca. I dok su
razgovarali, Ben Hur i Ira uoe zajedno.
Mladi Jevrejin, idui ispred svoje pratilice, uputi se najpre
Valtazaru i pozdravi ga. Zatim prie Simonidesu, ali zastade videvi
Jestiru.
Ne dogaa se esto da nam je srce toliko da u njemu pored
strasti koja nas potpuno obuzima ima istovremeno mesta i za ljubav.
U njenom plamenu drugi mogu dalje da ive, ali dobijaju samo slabu
svetlost. Tako je bilo i sa Ben Hurom. Razmiljanje o mogunostima,
sasvim blizak uspeh njegovih nadanja i snova, bezumna nada
stvorena iz stanja u njegovoj zemlji i neposredniji uticaj - na primer,
Irin uticaj - uzbudili su mu slavoljublje u najveoj meri. I podlegavi
strasti, dozvoljavajui joj da najpre bude zakon da bi zatim postala
pravi despot, njegove odluke i tenje iz prvih vremena oslabele su i
ak gotovo iezle iz njegovog seanja. Tako je lako zaboraviti svoju
mladost. U njegovom sluaju bilo je prirodno to su ga njegove line
patnje i tajna koja je obavijala udes njegove porodice sve manje
uzbuivale, ukoliko se bliio cilju koji je sebi odredio. Ali, ne
sudimo o njemu suvie strogo.
Zaustavi se iznenaeno videvi da je Jestira postala ena. I to
lepa ena. Dok ju je posmatrao, neki blagi glas ga podseti na zavete
koji nisu ispunjeni i zadatke koji nisu izvreni. Skoro je ponovo,
postao ono to je bio. U magnovenju je bio zasenjen, a onda,
savladavi se, uputi se njoj.
- Neka je mir s tobom, nena Jestira. I s tobom, Simonidesu,
neka te blagoslovi bog, makar samo zato to si dobar otac siroetu.
Jestira ga je sluala oborenih oiju a Simonides mu odgovori:
- Ponavljam ti pozdrav dobrog Valtazara, o sine Hurov... dobro
doao u dom svog oca! Sedi i priaj nam o svojim putovanjima,
svom radu i tom neobinom Nazareaninu. Ko je on? Ako se ti ovde
191

nee oseati udobno, ko e drugi? Sedi, molim te, ovde, u sredini.

Tako emo moi svi da te ujemo.
Jestira se ivo povue i odmah se vrati sa stolicom.
- Hvala! - zahvali Ben Hur. Kad je seo i poto su izmenjali
nekoliko uobiajenih fraza, on se obrati svima.
- Doao sam da vam priam o Nazareaninu. Dva starca se
namah uozbiljie.
- Mnogo dana pratio sam ga budno. Video sam ga u svim
okolnostima koje se obino smatraju iskuenjima za ljude. I kao to
sam siguran da je on ovek kao i ja, tako sam siguran da je on i neto
drugo.
- ta? - upita Simonides.
- Rei u ti...
Neko ih prekinu ulazei u odaju. Pokrenuvi se, on ustade i
prui ruke.
- Amra! Moja draga Amra! - uzviknu. Ona prie i njeno
izborano i smeurano lice sijalo je od radosti. Klee kraj nogu svog
gospodara, obgrli mu kolena i poe mu vatreno ljubiti ruke. On,
meutim, skloni sedu kosu koja joj je pokrivala obraze i poljubi je
govorei:
- Dobra moja Amra, zna li neto o njima?... Ni rei? Nikakvog
znaka?
Jecaj u stariinom grlu bio je reitiji od svake rei.
- Volja boja, - ree on sveanim tonom, dajui tako na znanje
onima oko sebe da vie ne gaji nikakvu nadu da e pronai svoje. Oi
mu se napunie suzama koje je eleo da sakrije jer je bio mukarac.
Zatim ponovo sede i ree:
- Hodi, sedi kraj mene, Amra... Nee? Onda sedi kraj mojih
nogu, jer imam toliko da priam ovim estitim ljudima o jednom
neobinom oveku.
Ali ona se udalji, sede oslonivi se leima uza zid, sklopi ruke
na kolenima, srena to ga vidi. Zatim se Ben Hur pokloni dvojici
staraca i poe:

192

- Plaim se da odgovorim na pitanje koje mi je postavljeno o

Nazareaninu pre nego to vam ispriam neke stvari koje sam video
da on ini. I utoliko sam voljniji da to uinim, prijatelji moji, to e
on sutra biti u ovom gradu i to e otii u Hram koji naziva domom
svog oca i gde e se, kako se tvrdi, proglasiti kraljem. Tako emo
sutra znati koji je od vas dvojice, Valtazar ili Simonides, imao pravo.
Valtazar je grozniavo trljao ruke pitajui:
- Kuda treba da idem da bih ga video?
- Okupie se silan svet. Verujem da je najbolje za sve vas da
idete na krov iznad Solomonovog trema.
- Hoe li ti biti s nama?
- Neu, biu moda potreban svojim prijateljima u povorci.
- Povorci, - uzviknu Simonides - zar on tako putuje?
Ben Hur shvati ta je trgovac mislio.
- Njega prati dvanaest ljudi, ribara, ratara, jedan carinik, ali svi
su najskromnijeg porekla. Oni putuju peice, ne hajui za vetar,
hladnou, kiu ili sunce. Videvi ih kako se zaustavljaju kad padne
no da se zaloe ili da poinu, ee sam mislio na pastire koji odlaze
svojim stadima nego na plemie ili na kraljeve. Ali, kad on podigne
krajeve svog rupca za glavu da pogleda jednog od njih ili da otrese
prainu sa svoje kose, onda razumem: on je njihov gospodar kao i
drug, njihov stareina kao i prijatelj.
- Vi ste otroumni ljudi - nastavi posle kratkog utanja. - I
recite mi sada ta mislite o oveku koji bi mogao da pretvori u zlato
kamenje koje gazi po putu a koji je ipak siromaan, jer tako eli?
- Grci bi ga nazvali filozofom, - odgovori Ira.
- Ne, keri moja, - ree Valtazar - filozofi nisu nikada imali
mo da ine takve stvari.
- A otkuda zna da taj ovek ima takvu mo?
- Video sam ga kako pretvara vodu u vino - odgovori ivo Ben
Hur.
- udno! Veoma udno! - primeti Simonides. - Ali je ipak
manje udno od injenice to je izabrao da bude siromaan kad bi
mogao biti bogat. Je li zaista tako siromaan?
193

- On nema nita i nikome ne zavidi ni na emu. Naprotiv, on

ali bogatae. Ali pustimo to. ta biste dalje mislili o oveku koji je
umnoio sedam hlebova i dve ribe tako da je bilo dosta da se nahrani
pet hiljada ljudi i da se jo napune korpe sa onim to je ostalo? A ja
sam video da je Nazareanin to uinio.
- Ti si to video? - uzviknu Simonides.
- Jesam, i jeo sam tog hleba i te ribe. Neto jo udesnije nastavi Ben Hur. - ta biste pomislili o oveku koji ima mo da
isceljuje bolesne kad mu samo dodirnu rub haljine? I ovo sam video,
i ne samo jednom. Kad smo izlazili iz Jerihona, dva slepca na ivici
puta pozvae Nazareanina. On im dodirnu oi i oni progledae.
Donese mu takoe jednog uzetog oveka kome on jednostavno ree:
"Vrati se kui!" I ovek ode isceljen. ta kaete na sve to?
Trgovac ne odgovori nita.
- Mislite li, kao to sam uo mnoge da tvrde, da su to samo
opsenarske varke? Dozvolite mi da odgovorim na ovo pitanje,
spominjui najvee udo koje je na moje oi izvrio. Setite se najpre
onog bojeg prokletstva kome nema drugog leka sem smrti - gube...
Na tu re Amra spusti ruke na pod i, u elji da ga to bolje uje,
pridie se.
- ta ete rei - nastavi Ben Hur, sve ozbiljniji, - o tome to u
vam ispriati. Jedan gubavac prie Nazareaninu dok sam se nalazio
s njim u Galileji i ree mu: "Gospode, ako hoe, moe me isceliti."
Nazareanin ga u i dodirujui prokletnika rukom, ree mu: "Budi
isceljen!" i ovek odmah postade zdrav kao svi mi koji smo
prisustvovali tom isceljenju. A bilo nas je mnogo.
U tom trenutku Amra ustade i svojim vornovatim prstima
skloni kosu sa oiju. Bila je suvie uzbuena da bi mogla dalje da
slua.
- Zatim, - nastavi Ben Hur - jednog dana mu dooe deset
gubavaca, video sam ih i uo, i padoe na kolena pred njim molei
ga: "Uitelju, uitelju, saali se na nas!" A on im ree: "Idite i
pokaite se svetenicima kao to to trai zakon. I pre nego to
stignete biete svi isceljeni."
194

- A jesu li to uinili?
- Jesu. Dok su odmicali, bolest je iilela, i ubrzo od nje nije
ostalo nita sem uprljanih haljina.
- Nikada se nita slino nije ulo u celom Izrailju - ree
Simonides.
Dok je on govorio, Amra utke prie vratima i neopaeno
izae.
195

- Ostavljam vam da zamislite - nastavi Ben Hur - kakva su

oseanja probudila u meni ta udesa kojima sam bio svedok. Ali
moje sumnje i uenje jo ne behu dostigli vrhunac. Kao to znate,
Galilejci su plahi i neustraivi. Posle dugih godina ekanja ma ih je
pekao u rukama. Samo ih je delo moglo zadovoljiti. "Suvie
odugovlai sa proglaavanjem za kralja. Nateraemo ga na to",
doviknue mi jednog dana. I ja sam postajao nestrpljiv. Ako je kralj,
zato da ne bude ve sada? Legije su spremne. Tako smo jednog
dana, dok je propovedao na obali jezera, hteli da ga kruniemo, eleo
on to ili ne, ali on nestade i, kad smo ga ponovo videli, nalazio se u
barci koja se udaljavala. Dobri moj Simonidesu, elje od kojih gore
drugi ljudi - bogatstva, vlast i kraljevstvo koje mu nudi ljubav
itavog jednog naroda - njega ostavljaju sasvim ravnodunim. ta
kae na to?
Trgovac die pogled i odgovori odluno:
- Moda e nam sutranji dan doneti odgovor.
- Neka bude tako! - ree Valtazar smeei se.
- Neka bude tako! - ponovi Ben Hur.
Prola je pono, a oni su jo razgovarali. Simonides nije hteo
da odustane od svog tumaenja rei proroka, a Ben Hur je tvrdio da
oba mudraca imaju pravo, poto je Nazareanin u isto vreme spasitelj
koga je oekivao Valtazar, i budui kralj, koga je toliko eleo
trgovac.
- Videemo sutra. Mir s vama!
Ben Hur se oprosti u nameri da se vrati u Betaniju.

196

GLAVA III
Prva osoba koja je napustila grad izjutra im se otvorila Ovija
kapija bila je Amra, sa korpom u ruci. uvari joj ne postavie
nikakvo pitanje, jer se ni sunce nije tanije pojavljivalo od nje. Znali
su da je verna sluavka neija, i ta im je bilo dovoljno.
Ila je putem do doline na jugu. Tamnozelena padina
Maslinove gore bila je proarana belim atorima ljudi koji su doli
povodom praznika. Jo je bilo suvie rano da ustanu, a uostalom, i da
su ustali, ona ih ne bi zanimala. Proe Getsemani i grobnice na
raskrsnici. Ponekad se sirota starica spoticala. U jednom trenutku je
morala da sedne da odahne; odmah zatim urno je nastavila put. Da
je stenje s jedne i druge strane puta imalo ui, moglo bi da je uje
kako sama sa sobom razgovara. Da je imalo oi, moglo je da vidi
kako esto gleda iznad gore kao da prebacuje zori to toliko uri. A
da je moglo da govori, ono bi verovatno primetilo: "Naa prijateljica
veoma uri jutros. Mora da su usta koja e nahraniti izgladnela."
Kad najzad stie do kraljevskog vrta, ona uspori korak. Jezivi
grad gubavaca bio je na vidiku.
italac je ve pogodio da je ona ila da potrai svoju
gospodaricu iznad kladenca El-Rodel.
Uprkos ranom jutarnjem asu, ta nesrena ena je ve ustala i
sedela je pred grobnicom, ostavljajui Tirzu da spava. Tok bolesti
razvijao se strahovito za poslednje tri godine. Svesna svog izgleda,
imala je obiaj da pokriva ak i lice. Retko je doputala i samoj Tirzi
da je vidi.
Tog jutra sedela je da se nadie vazduha i glava joj je bila
otkrivena jer je znala da u tom trenutku nema nikoga ko bi se zgrozio
videi je. Jo se nije bilo razdanilo, ali je svetlost ipak bila dovoljna
da se primeti pusto koju je bolest ostavila na njenom licu. Kosa joj
je bila bela kao sneg i, bez ikakve nege, kruta kao srebrne ice,
padala je alosno na ramena. Oni kapci, usne, nozdrve, obrazi behu
nestali ili su se nalazili u uasnom stanju. Jedna ruka, koja je izlazila
197

iz nabora njene odee, bila je kruta kao u kostura; nokti joj behu
otpali, a zglobovi mravi i vornovati. Glava, lice, vrat i ruke
dovoljno su ukazivali u kakvom se stanju moralo nalaziti telo. Videi
je tako, ovek bi odmah shvatio kako je lepoj udovici kneza Hura
bilo lako da ostane nepoznata za sve ovo vreme.
Znala je da e se Amra, kad sunce pozlati vrh Maslinove gore,
pojaviti i uputiti najpre kladencu, a zatim velikoj ploi koja se
nalazila na pola puta izmeu kladenca i podnoja breuljka na kome
je ona nala utoite. estita sluavka e ostaviti korpu i napuniti
krag sveom vodom. Od starog izobilja i sree to je bilo sve to je
ostalo ovoj nesrenici. Mogla je tada da postavlja pitanja o svom sinu
i da uje vesti o njemu. Obino su obavetenja bila tura, ali utena.
Ponekad bi saznala da se vratio; tada je ceo dan, od zore do sutona,
provodila sedei nepomino pred otvorom grobnice i posmatrajui
netremice taku s druge strane Hrama ispod koje se nalazio dom,
tako drag njenom seanju, i jo drai jer je znala da se u tom asu on
tamo nalazi. Bilo je to sve to joj je ostalo, jer je smatrala Tirzu ve
mrtvom; ona sama ekala je kraj koji se iz asa u as pribliavao.
Priroda oko nje je bila jadna: ivotinje i ptice su beale od tog
mesta kao da su znale njegovu istoriju i sadanju, namenu; ne bi
izrasla nijedna biljka a da ne ugine pre poetka leta; pejza je bio
prepun grobnica - grobovi ovde, grobovi tamo. Gore, dole, svuda.
Neko bi se mogao zapitati zato nije oduzela sebi ivot.
Zakon je to zabranjivao.
I dok je tako ispunjavala svoju samou mislima i uspomenama,
neka ena se pope uz breuljak posrui.
Udovica odmah ustade, ponovo pokri lice i viknu glasom koji u
sebi nije vie imao nieg ljudskog:
- Neista sam! Neista!
Skoro u isto vreme, ne vodei rauna o ovoj opomeni, Amra se
nae kraj njenih nogu i dugo potiskivana ljubav ovog jednostavnog
bia najednom se izli. Kupajui se u suzama i izraavajui glasno
svoju privrenost, ljubila je odeu svoje gospodarice, koja je

198

pokuavala da se otme. Ali videi da u tome nee uspeti, priekala je

da ovaj izliv proe.
- ta si uinila, Amra? Zar neposlunou hoe da dokae
svoju ljubav prema nama? Nerazumna eno! Sada si izgubljena. A
tvoj gospodar? Nee vie nikad... vie nikad moi da se vrati
njemu.
Amra se previjala u praini jecajui.
- Prokletstvo zakona sustiglo je i tebe. Ne moe se vie vratiti
u Jerusalim. A ta e biti s nama? Ko e nam donositi hleb? Oh,
lakomislena Amra! Propale smo!
- Milost! Milost! - jeala je starica.
- Trebalo je da ti ima milosti prema sebi, a time bi imala
milosti i prema nama. Kuda emo sada? Nemamo vie nikog da nam
pomogne. O, lakomislena Amra! Gnev boji ionako nas je teko
pritiskivao.
Tirza, koju su probudili glasovi, pojava se na vratima grobnice.
Pero poinje da drhti u ruci pred pojavom ovog stvorenja, polunagog,
prekrivenog krastama, modrog, poluslepog, ruku i nogu prekomerno
oteenih, pojavom u kojoj oi prijatelja, pa ni oi ljubavi, ne bi
mogle poznati onu sveu i istu devojicu koju smo upoznali.
- Je li to Amra, majko?
Sluavka pokua da se dovue do nje.
- Ostani tu, Amra, - naredi majka. - Zabranjujem ti da je se
dotakne. Ustani i odlazi pre nego to te vide sa kladenca. Ne,
zaboravila sam... Suvie je kasno. Sada mora ostati i deliti nau
nesreu. Ustani, kad ti kaem.
Amra kleknu i ree joj skrhanim glasom:
- O dobra gospodarice, nisam ni lakomislena ni nerazumna.
Donosim ti dobru vest.
- Od Jude? - upita udovica podiui malo koprenu koja joj je
skrivala lice.
- Postoji jedan udesan ovek koji ima mo da te isceli. On
izgovori samo jednu re i bolesnik ozdravi a mrtvac se ak vraa u
ivot. Dola sam da te vodim njemu.
199

- Jadna Amra, - ree Tirza sa saoseanjem.

- Ne, - ponovo uzviknu starica, primetivi sumnju koja se
skrivala u tom uzviku. - Ne, govorim istinu. Poite sa mnom,
preklinjem vas, i ne gubimo vie vreme. Jutros e proi ovuda, poto
se nalazi na putu za Sveti grad. Evo, ve svie. Uzmite hranu, jedite,
a onda emo poi.
Majka je napregnuto sluala. Nije bilo nemogue da je nekad
ula o tom udesnom oveku, jer se njegova slava proirila po celoj
zemlji.
- Ko je on? - upita.
- Nazareanin.
- Ko ti je govorio o njemu?
- Juda.
- Juda? On se, znai, vratio?
- Sino.
Udovica je utala jedan trenutak pokuavajui da utia otkucaje
svoga srca.
- Je li te Juda poslao da nam kae ovo? - upita ona.
- Ne, on veruje da ste umrle.
- Otkuda moj sin zna za mo toga oveka?
- Putovao je s njim. Video je kako ga gubavi pozivaju i odlaze
isceljeni. Jedanput samo jedan ovek, a drugi put ih je bilo deset.
Udovica ponovo uuta a njena ruka, kao u skeleta, uzdrhta, bilo
je oigledno da se trudila da poveruje u ovu priu. Nije uopte
sumnjala u injenicu, poto je njen sin to video i saoptavao joj
posredstvom sluavke, ali se trudila da shvati mo kojom jedan
ovek moe da izvri neto tako udesno. Ipak je njeno kolebanje
bilo kratkotrajno. Ona ree Tirzi:
- To mora biti Mesija. Nekad davno, po Jerusalimu i celoj
Judeji razneo se glas o njegovom roenju. Seam se toga. On sada
mora biti odrastao ovek. To je on!....Da, ii emo s tobom, Amra.
Donesi nam vode iz vra u grobnici i daj nam da jedemo. Posle toga
emo odmah krenuti.

200

Brzo su dorukovale, a zatim pooe na ovaj neobini put.

Poto je i Tirza bila ispunjena istim poverenjem kao i one, samo je
jedna bojazan zadavala brigu ovim trima enama. Amra je kazala da
se ovek nalazi u Betaniji. Odatle do Jerusalima vode tri puta. Jedan
je prolazio preko prvog vrha Maslinove gore. Drugi, podnojem, a
trei, izmeu drugog vrha i Brda sablazni. Ova tri puta nisu bila
udaljena jedan od drugog, ali ipak dovoljno da su se nesrenice
mogle mimoii sa Nazareaninom ukoliko ne izaberu put kojim e on
proi.
Nekoliko pitanja uverie majku da Amra ne poznaje kraj s
druge strane Kedrona, a jo manje namere oveka koga e pokuati
da vide. Takoe je shvatila da se Amra i Tirza oslanjaju na nju da ih
vodi, i ona prihvati taj zadatak.
- Ii emo najpre u Betfagu - ree. - A tu, ako nam bog bude u
pomoi, moi emo da saznamo ta treba dalje da radimo.
Spustie se niz breuljak i malo odahnue u dolini.
- Plaim se puta - ree majka. - Bolje bi bilo da produimo
preko polja, iza stena i pod drveem. Danas je praznik i tamo na
padini breuljka vidim mnogo sveta. Tako emo ga izbei.
Tirza se do tada s mukom kretala. uvi ove rei, izgubi
hrabrost.
- Breuljak je strm, majko, neu moi da se popnem.
- Seti se da emo povratiti zdravlje i ivot. Vidi, dete moje,
razdanjuje se svuda oko nas. A tamo, eno ena koje nam se
pribliavaju idui na kladenac. Ako ostanemo ovde, kamenovae nas.
Hajdemo, hodi! Budi jaka!
Majka, i sama na mukama, pokua da ohrabri erku i Amra joj
priteknu u pomo. Do tada nije dodirnula bolesnice, ali sada, ne
vodei rauna o posledicama, verno stvorenje prie Tirzi, obgrli je i
proapta:
- Osloni se na mene. Jo sam snana, iako sam ostarela. Nije
daleko. Evo... Sada moemo ii.
Padina breuljka kojom su pokuavale da preu bila je puna
kladenaca i ruevina. A kad se najzad zaustavie na vrhu da se
201

odmore, pred prizorom koji im se pruao na severozapadu - u pravcu

Hrama i njegovih tremova, Siona i Proklete kule koja se dizala u
nebo - majka se oseti okrepijena ljubavlju prema ivotu.
- Pogledaj, Tirza, pogledaj zlatne ploe na Hramu. Vidi kako se
o njih odbijaju sunevi zraci. Sea li se kad smo ile tamo? Zar ne bi
bilo lepo da opet moemo da ga poseujemo? A... na dom nije
daleko odatle. Gotovo sam u stanju da ga vidim. I Juda e nas tamo
doekati.
Mada se verna sluavka muila da olaka silaenje, ne tedei
se, mlada devojka je jeala na svakom koraku. Ponekad bi, na
izmaku snage, jauknula. Kad stigoe na put, ona se srui.
- Produi sa Amrom, majko, a mene ostavi ovde, - ree
iznemoglim glasom.
- Ne, Tirza, ne. ta mi vredi isceljenje bez tebe? A kad Juda
upita gde si, ta bih mu kazala kad bih te napustila?
- Reci mu da sam ga volela.
Majka se nadnese nad jadno iznemoglo stvorenje, a zatim
ustade i pogleda naokolo, sa oseanjem izgubljene nade i smrvljene
due. Isceljenje bi je ispunilo sreom samo ako bi i Tirza povratila
zdravlje. I upravo kad je estita ena pred skrhanom Tirzom htela da
odustane od svog poduhvata, spazi nekog oveka koji je dolazio
peke sa istoka.
- Budi hrabra, Tirza! Raduj se! Eno tamo nekoga ko bi nam
mogao rei gde je Nazareanin.
Amra pomoe devojci da sedne, pridravajui je dok ovek nije
priao.
- U svojoj dobroti, majko, zaboravlja ta smo mi. Stranac e
nas obii i imae za nas samo kletvu ako ne i kamen.
- Videemo.
Bio je to jedini odgovor koji je mogla dati majka suvie
naviknuta na postupke koje su prokaeni doivljavali od sugraana.
Put kraj koga su tri ene stajale bio je u stvari vijugava staza izmeu
humki krenjaka. Ako stranac produi, morae se nai lice u lice sa

202

njima. I on je iao napred dok mu majka ne dobaci, prekrivajui lice,

to je takoe zahtevao zakon:
- Neiste smo! Neiste!
Na njihovo veliko iznenaenje ovek mirno nastavi put.
- ta eli? - upita najzad.
- Vidi ta smo mi. uvaj se.
- eno, ja sam glasnik onoga kome je dovoljno da kae samo
jednu re takvim kao to si ti pa da budu isceljeni. Nimalo se ne
plaim.
- Nazareanina?
- Mesije.
- Je li tano da danas dolazi u grad?
- Sada je u Betfagi.
- Na kom je putu?
- Na ovom.
Ona sklopi ruke i podie oi u znak zahvalnosti.
- ta misli ko je on? - upita ovek pun saaljenja.
- Sin boji!
- Onda, ostani gde si. Ako uz njega bude silan svet, stani na
stenu, onu belu tamo pod drvetom. Kad proe, nemoj propustiti da
mu se obrati. Vii ga i ne boj se. Ako je tvoja vera velika, ue te i
kad bi grmelo. Idem ispred njega da obavestim o njegovom dolasku
ceo Izrailj, u gradu i van grada, da bi se ljudi pripremili da ga
doekaju. Mir s tobom i sa tvojima, eno.
Stranac produi putem.
- Jesi li ula, Tirza? Jesi li ula? Nazareanin je na ovom putu i
on e nas uti. Jo jedan napor, dete moje. Samo jedan napor da
stignemo do one stene. Ima samo jedan korak do nje.
Ohrabrena, Tirza uhvati Amru za ruku i ustade. Ali, kad su
pole, Amra ree:
- Ostanite! Stranac se vraa.
I one priekae.
- Oprosti mi, eno, - ree on prilazei joj. - Upravo sam se setio
da e sunce pripei pre nego to Nazareanin stigne, a grad je blizu i
203

ja u se osveiti kada mi to bude potrebno. Verujem da e vam ova

voda dobrodoi. Uzmi je i raduj se. Pozovi ga kada bude prolazio.
On im prui tikvu punu vode, kakvu putnici nose kad ih put
vodi preko planina. I umesto da je spusti na zemlju da bi je ona uzela
kad se on udalji, on joj dade tikvu u ruku.
- Jesi li Jevrejin? - upita ga ona iznenaena.
- Jesam, i jo neto vie. Ja sam uenik Hrista koji svakoga
dana reju i primerom ui da treba initi ono to sam ja upravo uinio
tebi. Svet ve odavno zna za re milosre a ne poznaje njen smisao.
Jo jednom, mir tebi i tvojima.
On se okrete, a one se uputie steni koju im je pokazao. Bila je
u visini oveka i nalazila se jedva tridesetak metara od puta. Majka
se uveri da e lako moi da je vidi i da je uje svako ko bude prolazio
putem, ili iju e panju eleti da privue. One sedoe pod drvo i
popie malo vode iz tikve. Tirza zaspa, a njih dve, bojei se da je ne
probude, nisu se ni pomakle.

204

GLAVA IV
U toku treeg sata na putu kraj koga su se odmarale gubavice
bilo je sve vie sveta koji je odlazio u Betfagu ili u Betaniju.
Poetkom etvrtog sata velika gomila se pojavi na vrhu Maslinove
gore i dok su hiljade lica prolazile, dve ene sa uenjem primetie
da svako nosi u ruci odseenu maslinovu granicu. Dok su se udile
ovoj novini, njihove poglede privue amor druge grupe koja je
dolazila sa istoka. Majka odmah probudi Tirzu.
- ta znai sve ovo? - upita ona.
- On dolazi - odgovori majka. - Oni koje vidimo idu mu iz
grada u susret. Oni koje ujemo na istoku njegovi su prijatelji koji ga
prate. Bie lepo ako se dve povorke sretnu ovde pred nama.
- Plaim se da u tom sluaju nee moi da nas uje.
Ista misao pade i majci na um.
- Amra, - upita ona - kad ti je Juda priao o isceljenju
desetorice gubavih, ta je rekao, kako su se oni obratili
Nazareaninu?
- Ili su mu rekli: "Gospode, smiluj se na nas!" ili pak, "Uitelju,
smiluj se!"
- Nita vie?
- To je sve to sam ula.
- Dodue, to je dovoljno - dodade majka kao za sebe.
- Jeste, - primeti Amra - i Juda kae da ih je video kako odlaze
isceljeni.
U meuvremenu grupa sa istoka lagano se pribliavala. Kad je
najzad bila na vidiku, gubavice spazie jednog oveka na magarcu
usred odabrane pratnje koja je ila za njim pevajui i (igrajui od
velike radosti. ovek je bio gologlav i odeven u belo. Kad se jo vie
pribliio, mogle su da mu vide lice maslinaste boje, uokvireno
dugom kestenjastom kosom razdeljenom na sredini. Nije gledao ni
levo ni desno. Kao da nije uzimao nikakvog uea u bunoj radosti
svojih pratilaca. Iza njega povorka pevaa protezala se u nedogled.
205

Nije bilo potrebno rei dvema gubavim enama da je to on... udesni

Nazareanin.
- Evo ga, Tirza! Evo ga! Doi, dete moje.
Govorei ona se spusti niza stenu i pade na kolena.
Ki i sluavka ubrzo se naoe kraj nje. Videi povorku,
hiljade ljudi koji su doli iz grada zaustavie se i poee da mau
granicama kliui i pevajui:
- Blagosioven kralj Izrailja koji nam dolazi u ime Gospoda!
Ovim hiljadama glasova odgovorie hiljade glasova onih koji
su pratili oveka na magarcu, tako da je vazduh treperio kao iban
vetrom sa padine breuljka. Usred svega ovoga krici nesrenih
gubavica liili su samo na cvrkut uplaenih vrabaca.
Trenutak susreta je doao. I ako ne bi iskoristile ovu priliku,
druga im se vie ne bi pruila i one bi bile zauvek izgubljene.
- Blie, dete moje, hodi blie. On nas ne moe uti.
Ona ustade i zatetura se napred diui uvis svoje ruke kao u
kostura. Njen krik se zaori. Ljudi ih spazie i ugledae njeno jezivo
lice. Zaustavie se uasnuti. Tirza se srui, suvie malaksala i suvie
uplaena da bi mogla ii napred.
- Gubavice! Gubavice!
- Oterajte ih kamenjem!
- Bog ih je prokleo! Treba ih ubiti!
Ovi krici prekinue pevanje povorke koja se nalazila suvie
daleko da bi mogla videti ta se dogaa. Neki su bar donekle
poznavali srce oveka kome su se ove nesrenice obraale, oni koji
su posle dugog boravka s njim najzad nauili neto od boanske
samilosti. Oni su posmatrali njega i utali dok se on, pred oima svih,
uputio eni. Ona je takoe gledala njegovo lice - spokojno, puno
milosra i neobino lepo - i njegove krupne blage oi.
- O uitelju, uitelju, ti vidi nau nevolju? Ti nas moe spasti!
Imaj milosti prema nama... smiluj se!
- Veruje da to mogu uiniti? - upita on.
- Ti si onaj o kome su govorili proroci. Ti si Mesija!
Njegove oi zablistae.
206

- eno, poto veruje, neka bude kako eli.

On ostade tu jo jedan asak, oigledno nesvestan mnotva
ljudi koji su ga okruavali - samo jedan asak - a onda se udalji.
Za boansko a ipak tako ljudsko srce, za srce koje je ilo u
susret najstranijoj smrti koju su ljudi izmislili, za srce koje je ve
kucalo u senci uasnog dogaaja, a koje je, meutim, jo bilo
ispunjeno ljubavlju i verom kao i ranije, za takvo srce - kako je
morao izgledati dragocen i neiskazano mio oprotajni pozdrav ove
zahvalne ene.
- Slava Bogu na visini! Blagosloven, tri puta blagosloven sin
koga nam je dao.
Ubrzo se dve povorke - ona koja je dolazila iz grada i druga
koja je stigla iz Betfage - spojie i svi ga okruie svojim radosnim
klicanjem i on se zauvek udalji od gubavica. Pokrivajui glavu,
majka pohita Tirzi i stee je u naruje plaui:
- Raduj se, keri moja! Obeao mi je! On je zaista Mesija!
Spaene smo... Spaene!
I obe ostadoe na kolenima dok je povorka lagano prolazila i
nestajala iza breuljka. Kad su se pesme ule u daljini samo kao slab
amor, udo se dogodi.
Najpre u srcu gubavica zastruja obnovljena krv koja poe ivlje
da tee i njihovo telo uzdrhta od beskrajno prijatnog oseaja
isceljenja.
Oseale su kako ih bolest naputa a snaga im se vraa. Ponovo
su postajale ono to su nekad bile. I uskoro, da bi se oienje
upotpunilo, zanos pree iz tela u duu.
Ovom preobraaju, sem Amre, prisustvovao je jo jedan
svedok. italac e se setiti upornosti sa kojom je Ben Hur pratio
Nazareanina na njegovom putu i, seajui se razgovora prethodnog
dana, nee se ni malo iznenaditi kad uje da se mladi Jevrejin naao
tu u trenutku kad se ova gubavica pojavila na putu hodoasnika. uo
je njenu molbu i odgovor na nju. I mada je navikao na ovakve
dogaaje, oni ipak nisu izgubili privlanu snagu za njega. Uvek se
nadao da e najzad nai odgovor o ovom tajanstvenom oveku. Posle
207

ovog prizora Ben Hur se povukao iz povorke da bi saekao da ona

proe i seo na kamen razmiljajui o svemu to je video.
Sa mesta gde se nalazio esto je davao znake ljudima u povorci
- Galilejcima njegove vojske koji su nosili kratke maeve pod svojim
ogrtaima. Malo posle pojavi se jedan Arapin vodei dva konja. Ben
Hur mu mahnu rukom i on izae iz povorke.
- Ostani ovde dok svi ne prou! - ree mladi gospodar. - elim
da stignem ranije u grad i Aldebaran e mi uiniti tu uslugu.
On pomilova iroko elo dobre ivotinje koja je bila na
vrhuncu snage i lepote, a zatim poe prema onim dvema enama.
One su za njega bile samo tuinke za koje se interesovao jedino
zato to su bile predmet natoveanskog ina. Prilazei, upravi
mimogred oi na malu staricu koja je stajala pred belom stenom sa
licem zagnjurenim u ake.
- Tako mi ivog boga, to je Amra!
On ubrza korak i proe pored majke i sestre ne prepoznavi ih,
pa stade pred sluavku.
- Amra! ta ti radi ovde!
Obnevidela od suza, ona pade pred njim na kolena.
- O gospodaru! Kako je on dobar!
Teko je shvatiti ta oseamo kad uestvujemo u bolu drugih.
Neobino je to nam to omoguava da preivimo jedan trenutak
njihovog ivota, i to na tako upeatljiv nain da njihovi jadi i njihove
radosti postaju i nai. Tako je jadna Amra, krijui lice i ne govorei
ni rei, oseala preobraaj dveju gubavica. Odmah je naslutio da
postoji neka veza izmeu njenog dranja i dveju ena pored kojih je
proao. Oseti da je Amrino prisustvo, tu u tom trenutku, povezano s
njihovim prisustvom. Okrete se upravo kad su one ustajale... Srce mu
zamre.
ena koju je video pred Nazareaninom stajala je tu,
sklopljenih ruku, oiju zamagljenih od suza upravljenih u nebo.
Preobraaj koji je preivela bio je sam po sebi neto neobino; ali
ovo je bio najmanji uzrok njegovog uzbuenja. Da li se varao?
Nikada nije sreo neku tuinku koja bi vie liila na njegovu majku iz
208

onog doba kad su je Rimljani otrgli od njega. Postojala je samo jedna

mala razlika, njena kosa bila je seda.
A ko je to pored nje, ako ne Tirza? Smatrao ih je mrtvima i
vremenom se navikao na tu pomisao. Nije prestajao da ih oplakuje
iako su one malo-pomalo nestajale iz njegovih misli i njegovih
snova. Jedva verujui svojim ulima, stavi ruku na Amrinu glavu i
ree joj grcajui:
- Amra! Amra... Moja majka! I Tirza! Reci mi da me oi ne
varaju.
- Obrati im se, o gospodaru! Obrati im se!
Nije vie ekao, nego polete rairenih ruku dozivajui ih:
- Majko! Majko! Tirza! Ja sam ovde!
One ue njegov poziv i upravo su htele da odgovore, kad se
majka iznenada zaustavi i ustuknu opominjui ga:
- Ostani tu, Juda. Ne prilazi! Neiste smo! Neiste!
Doviknula je to manje iz navike koju je stekla otkako ih je
bolest zahvatila a vie iz straha, jer strah je samo jedan od oblika
materinske ljubavi. Iako su im tela bila isceljena, klica bolesti se jo
mogla skrivati u njihovoj odei. Ali on na to nije mislio. Bile su tu,
pred njim, on ih je zvao i one su odgovorile. Ko bi ih jo mogao
odvojiti od njega? U magnovenju ova tri bia, tako dugo rastavljena,
padoe jedno drugom u naruje plaui.
Ben Hur upita:
- Majko, u Nazaretu gde se ovaj ovek rodio zovu ga
drvodeljinim sinom. Ko je on?
Ona mu uputi pogled pun nenosti i odgovori mu onako kako
je odgovorila Nazareaninu:
- On je Mesija.
Prirodno, majka je prva pomislila na ivotne potrebe.
- ta emo sada raditi, sine moj? Kuda emo ii?
Ben Hura ove rei podsetie na dunost i on spazi u kojoj su
meri tragovi jezive bolesti iezli. Dve ene su povratile svoju lepotu
i njihova koa je ponovo postala kao koa deteta. On odmah skide
svoj ogrta i prebaci ga Tirzi preko ramena.
209

- Uzmi ovo - ree smeei se. - Pogled nekog stranca koji bi se

ranije okrenuo od tebe sada bi te mogao uvrediti.
Skidajui ogrta on otkri ma za pojasom.
- Jesmo li u ratu? - upita majka brino.
- Nismo.
- Zato si onda naoruan?
- Mogao bi mi zatrebati da branim Nazareanina.
Ben Hur tako izbee da joj kae celu istinu.
- Ima li on neprijatelje? Ko su oni?
- Na alost, majko, oni nisu svi Rimljani.
- Zar on nije ovek mira i zar nije Izrailjac?
- Nije nikad bilo boljeg oveka od njega, ali u oima rabina d
pravnika on je kriv za veliki zloin.
- Koji?
- Za njega neobrezani vrede isto koliko i Jevreji, verni
potovaoci Zakona. On propoveda nov zakon.
Majka je utala dok su izlazili iz senke drveta kraj stene.
Savlaujui svoje nestrpljenje da ih to pre vidi u njihovom domu i
da uje ta su sve preivele, Juda im ukaza na potrebu potovanja
zakonskih propisa. Pozva Arapina i zamoli ga da odvede konje do
kapije blizu Betezde i da ga tamo eka. Posle toga krenue preko
Brda sablazni. Povratak je bio potpuno drugaiji nego odlazak, jer su
koraale brzo i lako. Ubrzo stigoe do novosagraene grobnice blizu
Avesalomove grobnice koja se nadnosila nad dubine Kedrona. Poto
je bila slobodna, ene se smestie u njoj, dok Ben Hur ode da izvri
pripreme za njihovo vraanje meu ljude.

210

GLAVA V
Ben Hur je naredio da se razapnu dva atora u gornjem delu
Kedrona nedaleko od grobnica kraljeva i snabdeo ih svim
udobnostima kojima je raspolagao. Ne gubei vremena, tamo je
odveo majku i sestru dok svetenik, po koga je hitno poslao, ne
potvrdi njihovo potpuno ozdravljenje.
Izvrujui ovu dunost, mladi se izloio toliko opasnosti
zaraze da mu vie nije bilo doputeno da uestvuje u obredima
velikih sveanosti. Nije vie mogao da ue ni u jedno predvorje
Hrama. Zbog toga, a i po slobodnom izboru, ostao je pod atorom sa
dva voljena bia. Imao je toliko da sazna od njih i toliko da im
ispria.
Doivljaji kao njihovi - tuna iskustva u godinama fizikih i
moralnih patnji - obino se moraju dugo priati, jer izmeu njih retko
postoji tesna veza. Tako je sa velikom strpljivou i skrivajui svoja
oseanja sasluao sve to su imale da mu kau. Doista, njegova,
mrnja prema Rimu i Rimljanima dostigla je tada vrhunac, a e za
osvetom rasla je neprekidno. U gotovo divljakom ogorenju
obuzimali su ga mahniti nagoni. Nita ga nije moglo uplaiti.
Pomiljao je ozbiljno na ustanak u Galileji; ak se i more, koje je
obino budilo u njemu samo jezive uspomene, prualo kao
geografska karta pred njegovom uobraziljom, izbrazdano velikim
pomorskim putevima kojima pristiu carski pljakai i putnici. Ali
njegovo rasuivanje je jo bilo zdravo; sazreo u mirnijim asovima,
bio je dovoljno odluan da se odupre sadanjoj strasti, ma kako bila
jaka. Sanjao je samo o pozivu Nazareanina na borbu. Svi bi tada
ustali na oruje. Ali hoe li on izgovoriti ove rei?
U dolini Kedrona do Bezete, a naroito pored puteva do kapije
Damaska, predeo se brzo ispunio svakojakim privremenim
sklonitima za hodoasnike koji su dol zbog Pashe. Ben Hur je iao
da vidi strance i da s njima razgovara i, vraajui se svojim, atorima,
stalno se udio to njihov broj neprestano raste. Kad je shvatio da su
211

meu njima zastupljeni svi krajevi sveta - gradovi sa obe strane

Sredozemlja do dalekih Zapadnih stubova (Gibraltara), gradovi
Indije i provincija na severu Evrope, shvativi takoe da su ovi
stranci, pozdavljajui ga na jezicima u kojima je uvek nalazio poneki
slog starog hebrejskog jezika svojih otaca, svi imali isti cilj proslavu velikog praznika - jedna jo maglovita misao prokri sebi
put iz njegove uobrazilje do njegovog srca. Da nije ipak pogreno
shvatio Nazareanina? Da ovaj ovek u tajnosti ipak ne priprema
neto ime bi dokazao kako je stvoren za veliki zadatak koji ga
oekuje? Moda je ovaj trenutak pogodniji za veliki ustanak nego
onda kad su Galilejci hteli da ga kruniu na obalama Genezaretskog
jezera? Tada bi ga podralo samo nekoliko, hiljada ljudi, dok bi ovog
puta na njegov poziv odgovorili milioni - ko bi mogao rei koliko ih
je tano bilo? Razvijajui svoju misao do kraja, Ben Hur je video
sjajnu budunost i radovao se u dui to taj melanholini ovek pod
svojom blagou i samoodricanjem krije u stvari u dubini svog bia
otroumlje politiara ili genije ratnika.
Celo to vreme ljudi bronzane koe, gologlavi i crne brade,
dolazili su u ator da trae Ben Hura. Njegovi razgovori sa njima
vodili su se uvek dalje od atora i na pitanje ko su oni, odgovarao je
uvek isto:
- Neki prijatelji iz Galileje.
Oni su ga obavetavali o kretanju Nazareanina i namerama
njegovih neprijatelja - rabina i Rimljana. Znao je da je ivot dobrog
oveka u opasnosti, ali nije mogao da veru je da e neko biti toliko
smeo da mu ga oduzme u takvom trenutku. Zaista je izgledalo da ima
odlian zaklon iza svog velikog ugleda i popularnosti. Velika pratnja
u gradu i izvan njega bila je zaloga bezbednosti. Sem toga, Ben
Hurovo poverenje je naroito poivalo na udesnoj moi Hristovoj.
Razmiljajui o njoj na isto ljudski nain, zakljuio je da je
nemogue i neshvatljivo da ovek koji ima tako veliku mo nad
ivotom i smru i koji je tu mo primenjivao na drugima ne moe
niita da uini za sebe.

212

Ne treba zaboraviti da se sve ovo dogaalo izmeu dvadeset

prvog i dvadeset petog dana maja - po naem savremenom kalendaru.
Uvee poslednjeg dana Ben Hur, savladan nestrpljenjem, ode u grad
obeavi da e se vratiti u toku noi.

Konj je bio veoma odmoran i sam pojuri u galopu. Oi loze

puzavice mirkale su u batenskim ogradama pozdravljajui ga pri
prolazu, jer ga niko drugi nije mogao videti, ni ene, ni mukarci, ni
deca. Sve kue behu prazne; vatre pred atorima ugaene, a put pust.
Bilo je to prvo bdenje pred Pashu, as kad se jaganjci prinose na
rtvu pred Hramom, as kad svetenici nose njihovu krv na oltare,
hitajui da to obave pre nego to zvezde svojim izlaskom daju znak
za pesmu i veselje. I kroz veliku severnu kapiju konjanik ue i
ugleda Jerusalim pre pada, Jerusalim u jeku slave, osvetljen u ast
velikog praznika.

213

GLAVA VI
Ben Hur sjaha pred kapijom hana. Ostavi konja svojim
pratiocima i uskoro se nae pred vratima oinskog doma, a zatim u
velikoj odaji. Naredi da najpre pozovu Maluha. Poto je on bio
izaao, ree da isporue njegove pozdrave trgovcu i Egipaninu.
Obojica su otili da prisustvuju sveanostima. Obavestili su ga da je
Valtazar veoma slab i klonuo.
Mladi ljudi te epohe nisu smeli da otkriju svoje srce i sluili su
se zaobilaznim putevima. Tako je Ben Hur, kad je poslao slugu da
pita eli li plemeniti Valtazar da ga primi, u stvari javljao njegovoj
keri da je stigao. I kad se sluga vratio sa odgovorom, podie se
zavesa i mlada Egipanka stupi u odaju. Ona se uputila - ili tanije,
lebdela je obavijena oblakom prozirnih velova - ka sredini sobe,
tamo gde je svetlost iz sedmokrakih svenjaka najjae padala.
Sluga ih ostavi same.
U uzbuenju izazvanom dogaajima poslednjih dana Ben Hur
gotovo nije ni mislio na lepu Egdpanku. A i kada je mislio, bilo je
to vie zbog zadovoljstva koje ga je oekivalo.
Ali uticaj ove ene oive im je mladi spazi. ivo joj poe u
susret, ali se odmah zaustavi i zagleda se u nju. Takvu promenu nije
nikad video.
Do tada ona je bila zaljubljena ena koja je nastojala da ga
privee potpuno za sebe svojom toplinom - svaki njen pogled, svaki
pokret bio je priznanje njene ljubavi. Obasipala ga je laskanjem. Kad
je bio kraj nje, ostavljala je na njega dubok utisak svojim divljenjem
prema njemu, a kad je odlazio, odnosio je sliku slatke nade koja je
ubrzavala njegov povratak. Zbog njega su bili obojeni oni kapci
sputeni na lepe bademaste oi; zbog njega je sa zanosom i
pesnikim arom priala ljubavne prie nauene od pripovedaa
kojima vrve ulice Aleksandrije; njemu su takoe bili upueni izlivi
simpatija, osmesi i oni mali slobodni pokreti rukom, kosom i
usnama; zbog njega je pevala pesme sa Nila i njemu je bila
214

namenjena sva ta rasko nakita i prefinjena kombinacija svile i ipke.

Shvatanje, staro koliko i svet, da je lepota nagrada junaku, nije nikad
bilo jasnije izraeno.
Takva je bila Egipanka prema Ben Huru od one noi kada su
se vozili amcem na jezeru Palminog gaja. Ali sada!
Malo je lica koja nemaju dvostruku prirodu: stvarnu prirodu i
onu steenu, plod navike i vaspitanja; druga priroda se ponekad tako
dobro utapa u jedinku da stvara jedinstvenu linost. Ostavljamo ovu
misao onima koji vole da razmiljaju dodajui da se Egipankina
prava priroda ovog puta otkrila.
Nije bilo mogue primiti tuinca sa veim odbijanjem.
Oigledno, bila je liena svakog oseanja kao neka statua. Njena
mala glava je bila malo uzdignuta, nozdrve izduene, a poudna
donja usna potiskivala je gornju iz prirodnog poloaja.
- Dolazi u pravi as, o sine Hurov. elim da ti zahvalim na
gostoprimstvu. Prekosutra vie ne bih imala prilike za to.
Ben Hur se pokloni ne skidajui oiju sa nje.
- ula sam za obiaj koji kockari meu sobom potuju i koji
daje uvek dobre rezultate, - nastavi ona. - Kad se igra zavri, oni
uzimaju svoje tablice i svode raune. Posle toga prinose rtvu
bogovima prolivanjem vina i kruniu pobednika vencem. Igrali smo
igru koja je trajala mnogo dana i mnogo noi. E pa sada, kada je
zavrena, da vidimo kome pripada venac?
Ben Hur odgovori veselo iako oprezno:
- Mukarac ne moe spreiti enu da postupi po svojoj volji.
- Reci mi, - upita ona nagnuvi glavu, to je pojaalo njen
podrugljivi izraz - reci mi, o jerusalimski knee, gde se nalazi taj
drvodeljin sin, i sin boji, od koga su se nedavno oekivala velika
dela?
On nestrpljivo mahnu rukom i odgovori: - Nisam njegov uvar.
- Lepa glava se spusti jo nie:
- Je li pretvorio Rim u pepeo?
Ben Hur ponovo die ruku da bi je zaustavio, ali ovog puta
gnevno.
215

- Gde je osnovao svoju prestonicu? - nastavi ona. - Mogu li ii

da se divim njegovom prestolu i njegovim bronzanim lavovima? I
njegovom dvorcu? Za nekoga ko die iz mrtvih nije nita sagraditi
dom od zlata. Dovoljno je da naini samo jedan korak, da kae samo
jednu re, i kua e se dii na stubovima, kao Karnak, i u njoj nee
nedostajati apsolutno nita.
Nije bilo nikakve sumnje da se ona ne ali. Pitanja behu kao
prikriveni udarci, a dranje oigledno neprijateljsko. Videvi to, Ben
Hur postade jo oprezniji i odgovori raspoloeno:
- O Egipte, priekajmo jo jedan dan, moda jo nedelju dana, i
videemo njega, njegove lavove i njegov dvorac.
Ona nastavi inei se da nije ula njegovu primedbu:
- A otkuda ti u toj odei? Koliko mi je poznato, to nije odea
namesnika Indije ili potkraljeva nekih pokrajina. Videla sam jednog
dana teheranskog satrapa. Nosio je svileni turban i ogrta izatkan od
zlatnih niti. Bila sam kao omamljena zaslepljujuim bleskom dragog
kamenja na drci i koricama njegovog maa. ovek bi poverovao da
mu je Oziris pozajmio malo suneve slave. Plaim se da jo nisi ni
kroio nogom u svoje kraljevstvo... Ono kraljevstvo koje je trebalo
da delim s tobom.
- Ki mog veoma mudrog gosta ljubaznija je prema meni nego
to ona to misli. Nauila me je da Izida moe poljubiti neije srce, a
da ga time ne uini boljim.
Ben Hur je govorio sa hladnom utivou, a Ira, igrajui se
krupnim dragim kamenom koji je visio na njenoj zlatnoj ogrlici,
odgovori:
- Hurov sin je otrouman za jednog Jevrejina! Videla sam
Cezara tvojih snova kako ulazi u Jerusalim. Ti si nam rekao da e se
danas sa vrha stepenica koje vode u Hram on proglasiti kraljem
Judeje. Videla sam kako povorka koja ga je pratila silazi sa planine.
ula sam pesmu. Ah, kako su bili lepi svi ti momci sa granicama u
ruci! Traila sam meu njima linost kraljevskog izgleda, konjanika
u purpuru, kola sa vozaem u blistavom oklopu, vrlog ratnika iza
tita koji se po uzrastu takmii sa svojim kopljem. Traila sam
216

pogledom njegovu gardu. Bilo bi zadovoljstvo videti jerusalimskog

kneza i kohorte galilejskih legija.
Ona baci na sabesednika duboko prezriv pogled, a zatim se
zasmeja kao da je slika koju je zamislila bila suvie smena za njen
prezir.
- Umesto Ramzesa II koji se vraao u trijumfu, umesto Cezara
sa kacigom i orujem... Ha, ha, ha! videla sam oveka enskog lica i
kose, koji je jahao na magarcu i plakao. Kralj! Sin boji! Spasitelj
sveta! Ha, ha, ha!
I protiv volje Ben Hur uzdrhta.
- Nisam napustila svoje mesto, o jerusalimski knee, - nastavi
ona pre nego to je on mogao da se pribere. - Nisam se ni smejala.
Samo sam pomislila: "Prdekaj! on e u hramu otkriti svoju slavu
kako dolikuje heroju koji e osvojiti svet." Videla sam ga kako se
zaustavlja pred sveanim vratima. Bilo je ljudi na ulazima, u
dvoritima, na tremovima i po stepenicima na sve tri strane Hrama...
mogla bih gotovo da kaem da je milion ljudi ekalo njegove rei.
Stubovi nisu bili nepominiji od nas. Ha, ha, ha! inilo mi se da
pucaju temelji mone Rimske Imperije. Ha, ha, ha! O knee, tako mi
due Solomonove, tvoj kralj sveta je pritegao haljinu oko sebe i
otiao ne otvorivi usta, a... rimska maina se jo okree.
Kao da odaje potu izgubljenoj nadi - nadi u ijem je gubitku
gubio deo sebe - Ben Hur sae glavu.
- Keri Valtazarova, - ree on dostojanstveno - ako je to igra o
kojoj si mi upravo govorila, onda tebi pripada venac - ja ti ga
dodeljujem. Ali, dosta je bilo rei! Siguran sam da ima neku
zamisao u glavi. Izai s njom na istinu, ja te molim, i odgovoriu ti.
Posle toga otii emo svako na svoju stranu zaboravljajui da smo se
ikad sreli. Govori! Ja u te sasluati ako ne govori suvie o onome
to si mi dala.
Gledala ga je netremice kao da se pita ta da radi - moda je
odmeravala volju svog protivnika - a zatim ree hladno:
- Otputam te... Idi!
- Mir s tobom - odgovori on i poe.
217

U trenutku kad je izlazio na vrata, ona ga ponovo pozva.

- Jo jednu re!
On zastade i okrete se.
- Razmisli o svemu to znam o tebi.
- O lepa Egipanko, - odgovori on - ta zna o meni?
Ona ga pogleda rasejano.
- Ima u sebi vie rimskog, o sine Hurov, nego ma ko od tvoje
hebrejske brae.
- Zar se toliko razlikujem od svojih sunarodnika? - upita on
ravnoduno.
- Polubogovi danas mogu biti samo Rimljani.
- I zbog toga e mi rei ono to zna o meni?
- Ta slinost nije za mene nitavna. Ona bi me mogla navesti da
te spasem.
- Da me spase!
Prsti sa crveno obojenim noktima spretno su se igrali draguljem
na ogrlici, dok joj je glas bio tih i blag. Samo lak um njenih sandala
upozori Ben Hura i on postade oprezan.
- Postoji jedan Jevrejin, nekadanji rob koji je pobegao sa galija
i koji je ubio oveka u dvorcu Idernija - poe ona lagano.
Ben Hur se tre.
- Taj isti Jevrejin je ubio rimskog ratnika ba ovde u Jerusalimu
na trgu. Taj isti Jevrejin je poveo tri legije u Galileji da bi veeras
uhvatio rimskog namesnika. Taj isti Jevrejin je traio svuda dobre
saveznike da bi objavio rat Rimu i eik Ilderim je jedan od njegovih
prijatelja.
Pribliujui mu se jo vie, ona gotovo proaputa:
- iveo si u Rimu. Pretpostavi da moje rei mogu doi do uiju
nekoga koga znamo. Ah! Ti menja boju.
On uzmae, a izraz njegovog lica odavao je oveka koji prua
ruku verujui da se igra maetom a nailazi na tigra. Ona nastavi:
- Ti si dobro poznat u carskom tremu i ti zna Sejana.
Pretpostavimo da e mu sve ovo neko ispriati sa dokazima u ruci ili ak bez dokaza - dodajui da je taj isti Jevrejin najbogatiji ovek
218

Srednjeg istoka... itavog carstva. Zar misli da ribe u Tibru ne bi

nale nita drugo da se naslauju sem onoga to trae po mulju? I
dok se one budu tovile, o sine Hurov, kakve bi se sjajne igre mogle
prirediti u Cirkusu. Zabavljati rimski narod je velika vetina, ali nai
novac da bi se on i dalje mogao zabavljati jo vea je vetina. Da li je
ikad Sejan imao u tome premca?
Oigledna niskost ove ene nije toliko pogodila Ben Hura da se
ne bi mogao setiti nekih stvari. Nije retko da nas pamenje slui sa
najveom vernou dok su nam druge sposobnosti otupele ili ih
uopte nemamo. Scena kraj izvora na putu za Jordan izae mu pred
oi sama od sebe. Priseti se da je tada verovao da ga je odala Jestira, i
sa tom milju odgovori joj to je mogao mirnije:
- Da bih ti ugodio, o keri Egipta, klanjam se pred tvojim
lukavstvom i priznajem da sam na tvojoj milosti. Moda e ti se
sviati da uje moje priznanje da nita ne oekujem od tvoje
dobrote. Mogao bih te ubiti, ali ti si ena. Pustinja je rairila ruke da
me primi, i ma kako da je Rim dobar lovac na ljude, morae da me
proganja daleko i dugo pre nego to me uhvati, jer se u srcu pustinje
nalaze armije kopljanika, i ogromna peana prostranstva, a nju ne
preziru ni nepokorni Parani. U alosnoj klopci u koju sam upao kako sam bio glup! - ipak ima neto to mi duguje: ko ti je rekao
ono to zna o meni? U bekstvu ili ropstvu, ak i na samrti, bie mi
uteha da ostavim izdajniku prokletstvo oveka koji je u ivotu znao
samo za nesreu. Ko ti je rekao sve to to zna o meni?
Moda je to bila komedija, moda je bilo iskreno, ali na
Egipankinom licu kao da se pojavi izraz sauea.
- U mojoj zemlji, o sine Hurov, ljudi prave slike skupljajui
posle bure po obali koljke svih boja. Zar ti se ne ini da treba isto
tako postupati kada se traga za nekom tajnom? Bilo mi je dovoljno
da od jednog lica prikupim pregrt podataka, a od drugog jo jednu
pregrt, pa da ih zatim sastavim, a bila sam tako srena kako moe
biti srena ena koja raspolae ivotom i bogatstvom oveka s
kojim... - ona zastade, lupi nogom o zemlju i okrete se kao da hoe

219

da sakrije uzbuenje, ali zavri reenicu sa izrazom mune odlunosti

- s kojim moe da radi ta hoe.
- Ne, to nije dosta - ree Ben Hur koga ova igra nije uzbudila. To nije dosta. Odluie sutra ta e uraditi sa mnom. Moda u
morati da umrem.
- Istina je - presee ga ona ivo. - Dobila sam nekoliko
obavetenja od eika Ilderima dok je sedeo sa mojim ocem u umici
na ivici pustinje. No je bila tiha a pregrade atora, treba li to rei,
bile su samo slaba prepreka za uho koje je pokuavalo da uje
napolju... pesmu ptica i zujanje pela.
Ona se nasmei i nastavi:
- Zatim, ostala obavetenja... ostale koljke za sliku... dobila
sam od...
- Od koga?
- Od samog Hurovog sina.
- Niko drugi nije doprineo?
- Niko.
Njemu se ote uzdah olakanja i on ree ivo:
- Hvala. Ne bi bilo nimalo ljubazno od tebe da pusti Sejana da
eka. Jo jednom, o Egipte, mir s tobom!
Do tog trenutka je bio gologlav. Sada uze svoj rubac za glavu
koji mu je visio preko ruke i poto ga namesti, spremi se da izae.
Ali ona ga zadra i u svom aru prui ak ruku prema njemu.
- Ostani! - ree ona.
On je pogleda, ali je ne uhvati za ruku, mada se ona jasno
videla u blesku nakita, i on shvati po njenom dranju da e najvee
iznenaenje tek doi.
- Ostani i nemoj biti nepoverljiv prema meni, o sine Hurov, ako
ti kaem da znam zato te je plemeniti Arije proglasio naslednikom.
Tako mi Izide i svih bogova Egipta! kunem ti se da drhtim samo pri
pomisli da bi ti, tako hrabar i tako velikoduan, mogao pasti u ruke
tako nemilosrdnog gospodara. Proveo si deo svoje mladosti u
atrijumima velike prestonice. Razmisli, kao to ja to inim, ta e biti
od tvog ivota u pustinji. Oh, ja te alim! Kad bi samo hteo da ini
220

ono to ti kaem, spasla bih te. I to u uiniti, kunem ti se naom

svetom Izidom!
Preklinjanja i molbe potekoe reito i sa svom ozbiljnou,
podrane njenom snanom lepotom.
- Mogao bih... mogao bih ti gotovo verovati, - ree Ben Hur,
kolebajui se, jedva ujnim glasom. Ali, jo je ostala sumnja - borio
se protiv tenje svakog oveka u slinom poloaju - sumnja koja je
ve spasla mnoga bogatstva i mnoge ivote.
- Savren ivot za enu je ivot u ljubavi. Najvea srea za
mukarca jeste da pobedi sam sebe. I to je ono, o knee, to sam htela
da traim od tebe.
Govorila je veoma uzbueno i nikada mu nije izgledala tako
zanosna.
- Imao si nekad jednog prijatelja. Bilo je to u tvojoj mladosti. I
zbog glupe svae postali ste neprijatelji. On ti je uinio naao, ali
posle mnogo godina ti e ga ponovo sresti u velikoj antiohijskoj
Areni.
- Mesala!
- Da, Mesala. On je tvoj dunik. Zaboravi prolost i pokloni mu
ponovo svoje prijateljstvo. Vrati mu bogatstvo koje je izgubio
kladei se na trci. Spasi ga. Onih est talanata ne znae za tebe vie
od pupoljka izgubljenog na rascvetanom drvetu. Ali za njega... Ah,
njegovo telo je unakaeno. I ako ti se desi da ga sretne, on e morati
da digne glavu gotovo sa zemlje da bi mogao da razgovara s tobom.
O Ben Hure, plemeniti knee! Za jednog Rimljanina koji je tako
nisko pao prosjaki tap je drugo ime za smrt. Spasi ga prosjakog
tapa.
U brzini kojom je govorila krila se prikrivena namera da ga
sprei u razmiljanju, ne znajui ili zaboravljajui da se neki nazori
ne stvaraju razmiljanjem nego sami od sebe. Kad je najzad prestala
da govori da bi ula njegov odgovor, Ben Huru se uini da vidi
Mesalu kako ga gleda iza njenog ramena; a dranje Rimljaninovo
nije bilo ni dranje prosjaka ni dranje prijatelja. Podrugljiv osmeh

221

bio je osmeh patricija kao i pre, a njegova uobraenost, kao i uvek,

bahata.
- I tako je on odluio da moli mene, ali ovog puta Mesala nee
postii nita. Ovo je znaajna injenica koju moram zabeleiti u
knjizi. Bie to presuda koju je jedan Rimljanin izrekao drugom
Rimljaninu! Ali, je li te on... je li te Mesala poslao meni sa tom
molbom, o Egipte?
- On je plemenite prirode, kao to moe iz ovoga da sudi.
Ben Hur se izmae da mu ne bi stavila ruku na miicu.
- Ali poto ga tako dobro poznaje, lepa Egipanko, reci mi da
li veruje, pod pretpostavkom da se uloge izmene, da bi on uinio za
mene ovo to trai da ja uinim za njega? Odgovori mi, tako ti Izide!
Odgovori mi za ljubav istine!
Bilo je izvesnog navaljivanja u njegovom pogledu i dodiru
njegove ruke.
- Oh, - poe ona - on je...
- Rimljanin, hoe da kae. to znai da ja, Jevrejin, ne mogu
da odreujem svoje obaveze prema njemu merei ih njegovim
obavezama prema meni. I, poto sam Jevrejin, treba da ga molim za
oprotaj zbog svoje pobede, jer je on Rimljanin. Ako ima jo neto
da mi kae, o Valtazarova keri, reci to... Brzo, veoma brzo, jer,
tako mi boga izrailjevog, kad moja krv uzavri, mogao bih zaboraviti
da si ena, i to jo lepa ena! U tebi bih video samo pijunku
gospodara koji je utoliko mrskiji to je Rimljanin. Govori brzo!
Ona odgurnu njegovu ruku i ustuknu, a sva njena pakost
ogledala se u oima i glasu.
- Ti prljavi ovee, koji pije talog i hrani se otpacima! Kad
pomislim da sam te volela poto sam videla Mesalu! Takvi kao to si
ti roeni su da mu slue. On bi bio zadovoljan kad bi mu vratio
njegovih est talanata. Ali ja ti kaem, ovim talantima e dodati
dvadeset... dvadeset, uje li? Platie poljupce koje si mu ukrao sa
mojih usana, iako sam na njih pristajala! I to to sam te pratila sa
tolikim saoseanjem, i to sam te tako dugo podravala ui e takoe
u raun jer sam ja to inila da bih mu sluila. Ovaj trgovac ovde je
222

tvoj slubenik. Ako do sutra u podne ne budem imala nalog na ime

Mesale i to za svotu od dvadeset est talanata, zapamti dobro ovaj
iznos, imae posla sa Sejanom. Budi razuman i... zbogom!
Dok je ila ka vratima, on stade pred nju.
- Stari Egipat ponovo ivi u tebi! Kad bude videla Mesalu,
sutra ili neki drugi dan, ovde ili u Rimu, predaj mu ovu poruku. Reci
mu da sam povratio onih est talanata koje mi je ukrao oduzimajui
mi imovinu mog oca. Reci mu da sam preiveo galije kuda me je
poslao i da se, u punoj snazi, radujem to ga vidim obeaenog i
dovedenog do prosjakog tapa. Reci mu da su njegove telesne
patnje, koje duguje mojoj ruci, boje prokletstvo i da one vie vrede
nego smrt zbog zloina kojiima je naneo bol oveku bez odbrane.
Reci mu da su moja majka i sestra, koje je poslao u kulu Antoniju da
tamo skonaju od gube, ive i zdrave, zahvaljujui moi onog
Nazareanina koga ti prezire. Reci mu takoe da su mi se vratile i da
u u njihovoj ljubavi nai naknadu za neistu strast koju mi oduzima
da bi je njemu poklonila. Reci mu - a ovo vai i za tebe, o oliena
pokvarenosti! - reci mu da Sejan, kad doe da me opljaka, nee nai
nita, jer je batina koju mi je ostavio duumvir, zajedno sa
letnjikovcem kraj Misene, prodata, a novac van domaaja i uloen u
menice na svim tritima sveta. Reci mu takoe da su ovaj dom sa
svojim nametajem, sva roba, svi brodovi i svi karavani kojima
Simonides trguje zatieni carskom poveljom - poto je jedan mudrac
otkrio da postoji cena asti i poto je saznao da plemeniti Sejan vie
voli mali dobitak u obliku poklona nego veliki dobitak steen u moru
krvi. Reci mu takoe da ak i kad to ne bi bilo tako, kad bi novac i
imovina bili na moje ime, on ipak ne bi dobio ni najmanji deo jer,
ako bi on naao nae jevrejske menice i prisilio ljude da mu isplate
njihovu vrednost, meni bi ostalo jo jedno sredstvo - da ih poklonim
Cezaru - a to je ono to sam nauio, o Egipte, u atrijumima velike
prestonice. Reci mu takoe da mu ne aljem svoje prokletstvo
izraeno reima. Naao sam bolje sredstvo da izrazim svoju
neprolaznu mrnju i aljem mu nekoga ko e mu doneti sva
prokletstva. I dok te bude gledao kad mu predaje ovu poruku, o
223

keri Valtazarova, njegovo otroumlje Rimljanina kazae mu sve to

mislim. Sada idi... a otii u i ja.
Isprati je do vrata i sa izvetaenom uljudnou pridra zavesu
dok je ona prolazila.
- Mir s tobom! - ree joj i ona se udalji.

224

GLAVA VII
Kad Ben Hur napusti veliku dvoranu, njegov hod nije vie bio
tako iv kao kad je doao. Korak mu je bio sporiji, a glava gotovo
klonula na grudi. Kad je otkrio da ovek slomljene kime moe jo
uvek imati bistar mozak, poe razmiljati o ovom otkriu.
Ah, kako je lako, poto nas nesrea zadesi, gledati unatrag i
videti dokaze o njenom pribliavanju zasejane svuda du puta.
injenica to nije nikad posumnjao da Egipanka radi za Mesalu i to
se u toku svih ovih godina slepo predao njoj na milost i nemilost sa
svim svojim prijateljima zadavala je duboku ranu sujeti mladog
Jevrejina. "Seam se, pomisli, da nije imala ni rei negodovanja za
Rimljanina na izvoru Kastalije. Seam se da ga je hvalila prilikom
nae etnje amcem po jezeru u Palminom gaju. I... Ah! - on zastade
i udari snano dlanom o dlan - Ah! Tajna sastanka koji mi je
zakazala u dvorcu Idernija sada vie nije tajna".
Treba imati na umu da mu je sujeta bila ranjena i, sreom, ne
dogaa se esto da ljudi umiru od takvih rana ili da od njih dugo
boluju. Meutim, Ben Hur je imao jednu naknadu. On uzviknu
glasno:
- Neka je hvaljen gospod to ova ena nije imala vie vlasti
nada mnom - sada vidim da je nisam voleo.
Zatim, kao da mu je pao neki teret sa srca, on poe ivljim
korakom. Kad je stigao na terasu do mesta gde su jedne stepenice
vodile dole u vrt, a druge se pele prema krovu, on krenu ovim drugim
stepenicama. Na poslednjem stepeniku zastade.
- Da li je Valtazar sauesnik u komediji koju je ona tako davno
poela da igra sa mnom? Ne, ne! Licemerstvo retko ide zajedno sa
dubokom starou. Valtazar je estit ovek.
I pope se na terasu. Mesec je bio pun, ali su nebeski svod
obasjavale vatre koje su gorele po ulicama i na trgovima grada. uo
je horove koji su pevali stare izrailjske psalme. On baci pogled preko
ograde, a zatim se okrete i uputi senici.
225

- Neka rade ta hoe - ree on u sebi. - Neu oprostiti

Rimljaninu. Neu podeliti svoje bogatstvo s njim i neu pobei iz
grada svojih otaca. Ii u najpre u Galileju da tamo otponem borbu.
Moji podvizi e pridobiti druga plemena. Ako ja ne uspem, neko
drugi e nai vou. Ako to ne bude Nazareanin, ima i drugih koji su
spremni da umru za slobodu.
Unutranjost senice je bila slabo osvetljena. Senke stubova
leale su izduene na podu. On zapazi da je naslonjaa u kojoj je
obino sedeo Simonides stajala u kutu odakle je trgovac mogao da
ima lep pogled na grad preko trga.
- estiti ovek se vratio. Razgovarau s njim, sem ako ne
spava.

Brzim korakom prie naslonjai. Pogledavi preko visokog

naslona otkri da Jestira spava u njoj uvijena u pokriva svoga oca.
226

Kosa joj je u neredu padala na lice. Disala je mirno i tiho, samo

jedanput joj se ote uzdah koji se zavri jecajem.
Neto - da li je to bio uzdah ili samoa u kojoj ju je zatekao neto mu ree da je taj san odmor posle bola a ne posle rada. Priroda
alje takva olakanja deci, a on Jestiru nije mogao smatrati drukije
nego detetom. On se nae na naslonjau i pomisli:
"Neu je probuditi. Nemam nita da joj kaem... nita... sem da
je volim... Ona je Judina ki. Ona je tako lepa i toliko se razlikuje od
Egipanke. Dok je kod Egipanke sve sujeta, ovde je sve samo istina;
tamo je ambicija, ovde je dunost; tamo ponos, ovde portvovanje...
Ne, ne postavlja se pitanje da li je ja volim nego da li ona mene voli.
Ona mi je bila prijatelj od poetka. Kako me je one veeri na terasi u
Antiohiji neno molila - da ne stvaram neprijatelja od Rima i pitala
me o mom letnjikovcu u Misend i o ivotu tamo! Da ne bi videla bol
koji mi nanosi, ja sam je poljubio. Da li je zaboravila taj poljubac? Ja
ga nisam zaboravio, jer je volim... U gradu jo nije poznato da sam
naao svoje. Drhtao sam kad sam to rekao Egipanki; ali ova mala e
se radovati sa mnom i doekae ih inei im svoje mile usluge rukom
i srcem. Bie druga erka mojoj majci, a u Tirzi e nai samu sebe.
Voleo bih da je probudim i da joj kaem sve ovo, ali... Oh, ta
egipatska vetica! Kako da se savladam da joj ne ispriam i za tu
ludost? Otii u i saekau bolji trenutak. ekau, lepa Jestira,
estito dete, keri Judina.
I on se ukloni tiho kao to je i doao.

227

GLAVA VIII
Ulice behu pune ljudi koji su se kretali u svim pravcima ili
stajali oko vatri na kojima se peklo meso. Gostili su se, pevali i bili
sreni. Miris peenog mesa, pomean sa mirisom zapaljene
kedrovine ispunjavao je vazduh, I poto je u takvoj prilici svaki sin
Izranilja brat svakog drugog sina Izrailja, gostoljubivost nije imala
granica. Ben Hura su pozdravljali na svakom koraku, dok su ljudi
oko vatri navaljivali: "Ostani da jede s nama. Mi smo svi braa".
Zahvalivi im se, on je hitao da uzme konja u hanu i da se vrati u
atore na Kedronu.
Svetkovina je svuda bila u punom jeku. Pogledavi niz ulicu,
Ben Hur spazi neku povorku sa bakljama koja se pribliavala. to je
bila blie, pesme su prestajale. Jo vie se zaudi kad opazi pri
svetlosti plamena kako se sijaju vrhovi kopalja, ukazujui na
prisustvo rimskih vojnika. ta su radili ti prokleti legionari u
jevrejskoj verskoj povorci? Nikada se nije dogodilo nita slino.
ekao je da vidi ta e dalje biti.
Kao da pun mesec, i baklje, i vatre i zraci svetlosti koji su
dolazili kroz otvorene kapije i otvorene prozore nisu bili dovoljni,
neke osobe u povorci nosile su upaljene svetiljke. I Ben Hur pokua
da otkrije svrhu tih svetiljki. Priao je povorci tako blizu da nita nije
moglo da umakne njegovom pogledu. Baklje i svetiljke nosile su
sluge naoruane batinama. Kao da im je dunost bila da nau najlepi
put za neke velikodostojnike koji su se nalazili meu njima, stareine
i svetenike, rabine dugih brada, gustih obrva i kukasta nosa, ljude
vladajueg stalea iz Vea Kaife i Hane. Kuda su ili? Svakako ne u
Hram, poto ih tuda, put ne bi vodio. I otkuda ovi vojnici?
Kad povorka poe da prolazi pored Ben Hura, njegovu panju
naroito privukoe tri oveka koji su ili zajedno. Nalazili su se na
elu povorke, a sluge koje su ile ispred njih izgledale su naroito
uslune. ovek s desne strane bio je jedan od velikodostojnika
Hrama, a onaj s leve strane svetenik. U poetku nije mogao da
228

pozna oveka u sredini, jer je koraao oslonjen na ruke druge

dvojice, pognute glave, skrivajui tako lice. Pre je liio na nekog
zarobljenika koji jo nije doao sebi od uasa i koga vode u stranu
smrt. Velikodostojnici koji su mu pomagali sa svake strane, panja
koja mu je poklanjana, sve to kao da je ukazivalo da je on, ako ne
glavni uzrok ove povorke, bar u tesnoj vezi s njom, kao svedok, vo
ili izveta; im bi se otkrilo ko je on, moglo bi se odmah pogoditi
ta se deava. Sigurnim korakom Ben Hur ue u povorku desno od
svetenika. Ah, kad bi ovek digao glavu! On to najzad uini i
svetlost baklji osvetli mu bledo, otupelo lice, upavu bradu,
unezverene i oajnike oi. Za vreme putovanja sa Nazareaninom
Ben Hur je upoznao sve uenike isto kao i uitelja. Videi tog
oveka, on uzviknu:
- Juda Iskariotski!
ovekova glava se lagano okrenu, dok mu se oi ne spustie na
Ben Hura; usta mu se pokrenue kao da je hteo da progovori, ali se
svetenik umea:
- Ko si ti? Odlazi! - ree Ben Huru odgurnuvi ga.
Mladi ovek prihvati ovaj pokret bez ljutnje i, ekajui drugu
priliku, ponovo se uvue u povorku. Spustie se tako niz ulicu u nie
delove grada izmeu brda Bezete i kule Antonije, prolazei pored
vetakog jezera Betezde i stigoe do Ovije kapije.
Svuda je bilo sveta i svi ti ljudi su bili zauzeti svetim obredima.
Zbog bdenja uoi Pashe krila velike kapije bila su irom
otvorena: straari behu odsutni, mora da su i oni uestvovali u
svetkovini. Ispred povorke pruala se duboka klisura Kedrona sa
Maslinovom gorom s druge strane. Dva puta su se sastajala inei
ulicu koja je vodila u grad - jedan sa severoistoka a drugi iz Betanije.
Pre nego to je Ben Hur imao vremena da se upita dokle e ii i
kojim e putem okrenuti, talas svetine ga odvede u klisuru. I jo uvek
nije bilo ni najmanjeg nagovetaja ta je cilj ovog nonog pohoda.
Proli su klisuru i preli preko mosta koji se nalazio u dnu.
Malo dalje okrenue nalevo u pravcu maslinjaka ograenog kamenim
zidom koji se mogao videti s puta. Ben Hur je znao da nije bilo nieg
229

drugog na tom mestu sem nekoliko vornovatih drveta, trave i jednog

kabla uklesanog u stenu, koji je sluio za gnjeenje maslina prema
obiaju tog kraja. Dok se, veoma iznenaen, i dalje pitao ta je moglo
dovesti ovo drutvo u taj pozni as na tako pusto mesto, oni se
zaustavie. Spreda su se uli glasovi i drhtaj se prenese sa oveka na
oveka. Svi naglo ustuknue posrui jedan preko drugog. Samo
vojnici ostadoe na mestu.
Ben Huru je bio potreban samo jedan asak da se probije kroz
gomilu. On spazi otvor, bez kapije, kroz koji se ulazilo u maslinjak, i
stade da posmatra scenu.
Neki ovek sav u belom i gologlav stajao je pred ulazom, ruku
skrtenih na grudima - vitka prilika duge kose i prefinjenog lika - u
stavu rezignacije i iekivanja.
Bio je to Nazareanin!
Iza njega, u ulazu, stajala je grupa njegovih uenika. Dok su
oni izgledali veoma uzbueni, niko nije bio mirniji od njega. Svetlost
baklji padala je na njegovu kosu i davala joj crvenkast odsjaj koji ona
inae nije imala. Meutim, njegov izraz, kao i obino, bio je pun
blagosti i samilosti.
Prema njemu je stajala nema gomila, ekajui re njegovog
gneva pa da jurne. Ben Hurov pogled je prelazio sa Nazareanina na
gomilu, zatim na Judu Iskariota u sredini - bio je to brz pogled - ali
on odmah shvati cilj ove posete. Tamo se nalazio izdajnik, a tamo
izdani. Ovi ljudi naoruani batinama i toljagama, ovi legionari, doli
su da ga uhvate.
ovek ne moe uvek da predvidi kako e postupiti u ovoj ili
onoj prilici pre nego to se u njoj nae. Najzad je doao trenutak za
koji se Ben Hur godinama pripremao. ovek koga je odluio da titi
bio je u opasnosti. Meutim, on se nije micao. Takve su
protivrenosti ljudske prirode. Dodue, o itaoe, nije se jo bio
sasvim povratio od Egipankinog opisa Hristova izgleda pred
vratima Hrama. Sem toga, spokojstvo s kojim je ta tajanstvena
linost doekala svetinu zadravalo ga je jer je Nazareanin pred
ovom opasnou pokazivao da potpuno vlada sobom. Mir i dobra
230

volja, ljubav i mirenje sa sudbinom inili su osnovu

Nazareaninovog uenja. Da li e on tome biti dosledan? Bio je
gospodar ivota i mogao ga je ponova dati. Mogao ga je uzeti po
volji. Kako e upotrebiti tu mo? Hoe li se braniti? I kako? Jedna
re, jedan uzdisaj, jedna misao bili bi dovoljni. Ben Hur je bio
ubeen da e prisustvovati neobinom manifestovanju natprirodne
snage i, s tom verom, ekao je. U svemu ovome cenio je
Nazareanina prema samom sebi i prema ljudskim merilima.
U tom trenutku jasni Hristov glas se zau.
- Koga traite?
- Isusa Nazareanina - odgovori svetenik.
- To sam ja.
Pred ovim jednostavnim reima izreenim bez strasti, prisutni
ustuknue nekoliko koraka a najplaljiviji meu njima uurie se
na zemlji. Verovatno bi ga ostavili i otili da mu Iskariot ne prie.
- Uitelju, pozdravljam te.
I izgovorivi te rei poljubi ga.
- Juda Iskariotski, - ree mu blago Nazareanin - ti poljupcem
izdaje sina ovejeg? ta trai ovde?
Poto ne dobi nikakav odgovor, uitelj se obrati ponovo svetini.
- Koga traite?
- Isusa Nazareanina.
- Rekao sam vam da sam to ja. A ako mene traite, pustite ove
da idu.
Na te rei rabini prioe, ali videi njihovu nameru, neki
uenici za koje se on upravo zauzimao pristupie mu. Jedan od njih
ak odsee uvo nekom oveku, to ipak nije spreilo uiteljevo
hapenje. Ben Hur je, meutim, i dalje stajao nepomino. Dok su
legionari pripremali konopce, Nazareanin izvri svoje najvee delo
milosra.
- Nemoj vie patiti - ree on ranjeniku i, dodirujui mu uvo,
isceli ga.

231

Prijatelji i neprijatelji bili su zbunjeni - ne samo time to je on

bio kadar da uini tako neto nego to je to uinio u takviim
okolnostima.
"Bez sumnje im nee dozvoliti da ga veu", pomisli Ben Hur.
- Vrati svoj ma u korice. Zar ne treba da ispijem putir koji mi
prua moj otac?
Poto se obratio svom pratiocu, uitelj se okrete onima koji su
doli da ga uhapse.
- Doli ste meni kao zlikovcu, naoruani maevima i batinama.
Bio sam svaki dan meu vama u Hramu, a niste me uhapsili. Ali sada
je doao va as, as kad tmina vlada.
Njegovi neprijatelji se ohrabrie i zbie se oko njega, a kad Ben
Hur potrai pogledom njegove uenike... oni behu iezli. Ni jedan
nije ostao.
Ben Hur baci pogled na zatvorenika i zaprepasti se to ga vidi
tako jadnog. Verovao je da e uitelj umeti da se odbrani. Mogao je
sruiti svoje neprijatelje samo jednim dahom, a on to nije uinio.
Kakav je bio taj putir koji mu je otac pruao da ispije?
Tada povorka ponovo krenu u pravcu grada, dok su legionari
otvarali prolaz. Ben Hur oseti nespokojstvo; nije bio zadovoljan
sobom. Znao je da se Nazareanin nalazi tamo gde su gorele baklje.
Odmah odlui da ga jo jednom vidi. Postavie mu samo jedno
pitanje.
Skinuvi svoj dugi plat i rubac sa glave, baci ih na zid
maslinjaka i pouri da stigne povorku. Odgurnuvi one koji su ili
sporo, prokri sebi put i uskoro se nae kraj oveka koji je drao
konopac za koji je bio privezan zatvorenik.
Nazareanin je koraao lagano, pognute glave, ruku vezanih na
leima. Kao da nije ak ni zapaao ta se dogaa oko njega. Napred
su ili svetenici i stareine, razgovarajui meu sobom i bacajui
ponekad pogled unatrag. Kad se pribliie mostu, Ben Hur uze
konopac iz sluginih ruku.
- Uitelju, uitelju, - ree ivo prilazei Nazareaninovu uhu. uje li me, uitelju? Jednu re... samo jednu! Reci mi...
232

ovek od koga je oduzeo konopac pokua da mu ga uzme.

- Reci mi, - nastavi Ben Hur - ide li ti sa njima dragovoljno?
Ali ljudi mu prioe i povikae: - Ko si ti, ovee?
- O uitelju, - urno ree Ben Hur - ja sam tvoj prijatelj. Reci
mi... ako ti dovedem pomo, hoe li je prihvatiti?
Nazareanin ak ne die glavu i ne pokaza ni najmanji znak
zahvalnosti. U tom trenutku desetine ruku se spustie na Ben Hura i
sa svih strana povikae:
- To je jedan od njih. Uhapsite ga! Tucite ga! Ubijte ga!
Sa onom strau koja mu je ve dala tu neobinu snagu, Ben
Hur se ispravi, naglo okrete, ispruenim miicama zbaci ruke koje su
ga grevito stezale i probi krug koji se zatvarao oko njega. Dok je
prolazio, vukli su ga za haljine i on im se ote gotovo nag. Bio je
srean to se naao u senci klisure. Poto je ponovo uzeo svoj plat i
rubac sa zida oko maslinjaka, nastavi put prema gradskoj kapiji;
odatle se uputi u han i uzjahavi svog brzog konja vrati se svojima u
atore.
Odlui u sebi da sutradan ponovo vidi Nazareanina. Tu odluku
je doneo ne znajui da su oveka odveli pravo Haninoj kui da mu
sude iste noi.
Kad je legao, srce mu je kucalo tako jako da nije mogao da
zaspi. Bio je svestan da se njegova kraljevina Judeja rasplinjuje u ono
to je stvarno i bila... u san. Ve je dovoljno muno gledati kako se
rue nae kule u vazduhu... jedna za drugom. Ali, kad se rue sve
zajedno, kao kue za vreme zemljotresa, oni koji to mogu da podnesu
jaeg su kova od veine ljudi, a Ben Hur nije bio od tih. U svojim
vizijama budunosti video je ivot vedar i lep, ali ne sa kraljevskim
dvorcem, nego sa domom ija bi gospodarica bila Jestira. Sto puta je
u dugim nonim asovima video pred oima svoj letnjikovac u
Miseni i etao se po vrtu sa svojom malom sunarodnicom; iznad njih
je napuljsko nebo, a ispod njih najsunanija zemlja i najplavlje more.
Drugim recima, nastajali su presudni dani u kojima e sutranji
dan i Nazareanin igrati veliku ulogu.

233

GLAVA IX
Sutradan izjutra, oko drugog sata, dva konjanika stigoe u
galopu pred Ben Hurove atore i im sjahae zatraie da ga vide. Jo
ne bee ustao ali naredi da ih odmah uvedu.
- Mir sa vama, brao moja! - ree, jer su to bila dvojica
njegovih najvernijih Galilejaca. - Sedite.
- Ne - odgovori urno jedan od njih. - Sedeti i udobno se
smestiti znailo bi dopustiti da Nazareanin umre. Ustani, Judin sine,
i poi sa nama. Presuda je izreena i krst se ve postavlja na Golgoti.
Ben Hur ih pogleda unezvereno.
- Krst?
Bilo je to sve to je mogao da kae.
- Sino su ga uhapsili i sudili mu - nastavi ovek. - U zoru su
ga odveli pred Pilata. Dva puta je Rimljanin porekao njegovu krivicu
i dva puta odbio da im ga preda. Najzad je oprao ruke od toga i
rekao: "Ja vam ga preputam." A oni su odgovorili...
- Ko je odgovorio?
- Oni... svetenici i narod. "Neka njegova krv padne na nas i na
nau decu!"
- Sveti oe Avrame, - uzvdknu Ben Hur. - Rimljanin je blai
prema njemu nego Izrailjci njegove rase. Doao je trenutak za borbu.
Odlunost obasja njegovo lice i om udari dlanom o dlan.
- Brzo konje! - naredi Arapinu koji se pojavio na njegov znak. I zamoli Amru da mi poalje istu odeu. Donesi mi i ma. Ovo je
as da se poloi ivot za Izrailj, prijatelji.
On pojede koricu hleba, ispi krag vina i uskoro se nae na
putu.
- Kuda emo najpre ii? - upita Galilejac.
- Da skupimo legije.
- Avaj! - ree ovek podiui ruke u nebo.
- Zato, avaj?

234

- Gospodaru, - ovek kao da se stideo - gospodaru moj, prijatelj

i ja smo jedini koji smo i ti ostali verni. Ostali su poli za
svetenicima.
- Zato? - upita Ben Hur.
- Da ga ubiju.
- Zar Nazareanina?
- To si ti rekao.
Ben Hur je lagano prenosio pogled sa jednog na drugog.
Ponovo je uo pitanje koje je Nazareanin postavio uoi toga dana:
"Zar ne treba da ispijem iz putira koji mi je pruio moj otac?" Zatim
je uo sebe kako pita Nazareanina: "Ako ti pruim pomo, hoe li
je prihvatiti?" I on pomisli: "Ova smrt se ne moe izbei. Taj ovek
se uputio njoj, svestan svoga cilja. Ako on sam na nju pristaje, ako
ide u nju dobrovoljno, ta bi mogao uiniti ma ko drugi?" On ipak
ree:
- Produimo put, brao!
Sposobnost da brzo donese odluku, sposobnost bez koje se ne
moe biti heroj, zatajila je u njemu.
- Produimo, prijatelji. Hajdemo na Golgotu.
Proli su pored grupe uzbuenih ljudi. Saznavi da mogu nai
osuenog blizu velike kule, uputie se na tu stranu. Teko su se
probijali kroz gomilu. Bili su primorana da sjau i da se sklone kraj
jedne kue.
Pola asa bujica sveta tekla je ispred njega i njegovih drugova.
Kada je prola, mogao je da kae: "Video sam sve stalee Jerusalima.
Sve Judine sekte, sva plemena Izradi ja i sve narode sveta!" Jevreji su
doli sa svih strana sveta i hitali su da vide kako umire jedan
Nazareanin, jedan jadni mali Nazareanin, nevernik meu
nevernicima.
Oni su sainjavali veinu, ali bilo je na hiljade i drugih ljudi
koji su ili noeni bujicom. Oni su svi prezirali i mrzeli Jevreje. Grci,
Rimljani, Arapi, Sirijci, Afrikanci, Egipani, orijentalci. Izgledalo je
da ceo svet treba da bude zastupljen prilikom raspinjanja na krst.
Najzad Ben Hur zau viku koja je dopirala od velike kule.
235

- Sluajte! Stiu, - ree svojim prijateljima.

Ljudi se zaustavie da oslunu, ali poto je vika odjekivala
iznad njihovih glava, oni se pogledae i uzdrhtae potpuno zanemeli.
Vika se neprestano pribliavala. Ben Hur iznenada spazi
Simonidesa koga su nosile sluge. Pratila ga je Jestira, a za njima je
ila pokrivena nosiljka.
- Mir s tobom, Simonidesu... i s tobom, Jestira, - ree im. - Ako
idete na Golgotu, priekajte ovde dok povorka proe. Tada u vas ja
pratiti.
Trgoveva glava padala je na grudi. On odgovori:
- Razgovaraj sa Valtazarom, molim te. Priinie mi isto toliko
zadovoljstva koliko i njemu. On je u nosiljci.
Ben Hur urno razgrnu zavesu. Egipanin je leao u nosiljci i
njegovo lice kao da je ve bilo prekriveno maskom smrti. Obavestie
ga o Ben Hurovom predlogu.
- Hoemo li moi da ga vidimo? - upita on slabim glasom.
- Nazareanina? Hoemo. On mora proi na nekoliko koraka
od nas.
- Gospode! - uzviknu starac. - Jo jednom! Samo jo jednom!
Oh, kakav straan dan!
Mala grupa je ekala pored kue. Nisu govorili nita poto se
svako plaio da poveri svoje misli. I Valtazar izae iz nosiljke i stade
oslanjajui se o slugu. Jestira i Ben Hur ostadoe pored Simonidesa.
Meutim, bujica svetine tekla je i dalje, jo snanija i vea.
Najzad Ben Hur uzviknu ogoreno:
- Pogledajte, eno dolazi Jerusalim!
I oni spazie grupu derana koji su igrali i vikali:
- Kralj Jevreja! Napravite mesta za kralja Jevreja!
Simonides ih je gledao kako se vrte unaokolo i bruje poput
insekata, a onda ree ozbiljno:
- Kad ovi dou do svoje batine, o Hurov sine, teko
Solomonovom gradu!
Onda je prola eta legionara. Koraali su ravnoduno u
sjajnom oreolu ukasto-crvene bronze. Za njima je iao
236

Nazareanin! Izgledao je polumrtav. Posrtao je na svakom koraku.

Pocepana i krvlju umrljana haljina visila mu je alosno iznad neega
to je liilo na donju tuniku. Bose noge su ostavljale crvene tragove
po kamenim ploama ulice. Oko vrata mu je bio obeen natpis. Na
glavi je nosio trnovu krunu koja je ostavljala duboke rane iz kojih su
mu niz ; vrat i lice tekli tanki mlazevi krvi, ve sasueni i crni. Ruke
su mu bile vezane spreda. Jednom je ve pao pod teinom svog krsta
koji je prema obiaju morao da nosi do mesta pogubljenja. U ovom
trenutku jedan sugraanin mu je pomagao da ga nosi. Od rulje su ga
titila etiri legionara, ali neki su ipak uspevali da se proguraju da bi
ga udarili tapom ili da bi mu pljunuli u lice. Meutim, nikakav glas
se ne ote sa njegovih usana, ni krik bola ni gneva. Ne die ak ni
glavu dok nije doao ispred kue gde su stajali Ben Hur i njegovi
prijatelji obrvani bolom. Jestira se privila uz oca koji, je, iako ovek
jake volje, drhtao celim telom. Valtazar se srui bez rei. ak i Ben
Hur proaputa: - Boe moj! Boe moj!
I kao da je pogodio njihove misli ili uo uzvik, Nazareanin
okrete svoje izmravelo lice prema njima i pogleda ih sve redom tako
da su do kraja ivota pamtili taj pogled.
- Gde su tvoje legije, Hurov sine? - upita Simonides
ispravljajui se.
- Hana bi ti to mogao rei bolje nego ja.
- ta! Da te nisu izneverile?
- Jesu, sem ove dvojice.
- Onda je sve izgubljeno i ovaj ovek mora umreti.
Trgovevo lice se zgri i glava mu pade na grudi. Valjano je
pomagao Ben Hurova nastojanja proet istim nadama, sada
izgubljenim zauvek.
Jo su dva oveka ila za Nazareaninom takoe sa krstovima.
- Ko su ovi? - upita Ben Hur Galilejce.
- Dva kradljivca osuena da umru sa Nazareaninom.
Iza njih je koraala prilika u mitri i zlatnim odedama, sa
znacima prvosvetenika. Okruavali su ga straari iz Hrama. Iza

237

njega je iao Sanhedrin i duga povorka svetenika u belim mantijama

opasanim nabranim pojasevima ivih boja.
- Hanin zet! - ree Ben Hur tiho.
- Kaifa! Video sam ga - odgovori Simonides. Posle nekoliko
trenutaka posmatrajui nadmenog prvosvetenika dodade: - Sada sam
ubeen. Apsolutno sam siguran da je onaj koji ide tamo, na elu, sa
natpisom oko vrata, zaista ono to na tom natpisu pie: KRALJ
JEVREJA. Nikada nije bila posveena tolika panja nekom oveku,
zloincu ili varalici. Pogledaj, idu narodi... Jerusalim, Izrailj. Eno
odede plave boje opervaene zlatnom resom sa zlatnim ukrasima i
zvoniima koja se nije videla na ulici jo iz vremena kad je Jadua
izaao da doeka Makedonca... Sve to dokazuje da je Nazareanin
kralj. Kad bih mogao, poao bih da ga pratim.
Ben Hur je sluao iznenaen a Simonides, kao da se prenuo,
ree nestrpljivo:
- Razgovaraj sa Valtazarom, molim te, i hajdemo. Jer eno
dolazi ljam Jerusalima.
Zatim Jestira izusti:
- Vidim neke ene koje plau. Ko su one? Gledajui u pravcu
koji im je pokazala, spazie etiri ene u suzama. Jedna od njih se
naslanjala na miicu nekog oveka koji je liio na Nazareanina. Ben
Hur odgovori:
- Taj ovek je uenik koga Nazareanin najvie voli. ena
oslonjena o njegovu ruku je Marija, majka uiteljeva. One druge su
njene prijateljice Galilejke.
Jestira je pratila oima narikae dok ih svetina ne zakloni.
Neka italac ne zamilja da je ovaj razgovor voen na miru. On
je pre liio na razgovor na morskom alu za vreme bure, jer se ni sa
im drugim ne moe uporediti vika podeljenog naroda.
Ovaj dogaaj je bio samo pretea dogaaja koji e trideset
godina kasnije, pod uticajem raznih struja, pocepati Sveti grad. On je
bio gotovo isto toliko znaajan po broju, po fanatizmu, po
krvoednosti i u njemu su sudelovali isti elementi koji se ne ubrajaju
ni u jedan stale, ali koji, u slinim prilikama, izlaze neznano otkuda,
238

donosei sobom miris peina i grobnica - ljudski olo koji je iao

gologlav, obnaenih ruku i nogu, s kosom i bradom u neredu, u odei
koja je izgubila svaku boju, divlje zveri razjapljene eljusti ija je
rika podseala na lavove koji se dozivaju u pustinji. Neki su bili
naoruani maevima, neki kopljima ili dilitima; najee oruje je
bila toljaga; ali neki su imali batine ili prake za koje su nosili zalihu
kamenica u torbi o ramenu ili u skutovima svoje tunike. U rulji se
ovde-onde pojavljivala po neka linost visokog ina: neki uen
ovek, rabin, farisej sa irokim resama, sadukej u bogatom platu.
Oni su igrali ulogu kolovoa. Kad bi se grla umorila od jednog
uzvika, oni su odmah izmiljali drugi; kad zadihana plua ne bi vie
mogla da diu, oni su ih putali da predahnu. I tako se vika
neprekidno nastavljala. "Kralj Jevreja, mesta za kralja Jevreja!
Oskvrnitelj! Bogohulnik! Raspnite ga! Raspnite ga!" Ovaj poslednji
uzvik kao da je bio najomiljeniji jer je izraavao elju rulje i
omoguavao da se najbolje izrazi mrnja prema Nazareaninu.
- Hajdemo - ree Simonides kad je Valtazar bio u mogunosti
da krene. - Produimo put.
Ali Ben Hur ne u poziv. Bio je zadubljen u misli. Proputao je
prilike da se umea, trenuci su proticali izgubljeni u nepovrat. Boe
Avramov! Zar se zaista nije moglo nita uiniti? Nita?
Tada jedna grupa Galilejaca privue njegov pogled. On se
progura kroz svetinu i stie ih.
- Poite za mnom! - naredi im. - Imam da razgovaram s vama.
Ljudi ga posluae i, kad se naoe zaklonjeni kuom, Ben Hur
ree:
- Vi ste primili moje maeve da biste se borili za slobodu i
naeg budueg kralja. Vi nosite te maeve i evo dolo je vreme da se
njima posluite. Idite, traite svuda nau brau i recite im da dou na
mesto gde e biti postavljen krst Nazareaninov. Pourite! Ne,
nemojte tako stajati! Nazareanin je kralj i sloboda e umreti sa njim.
Gledali su ga s potovanjem, ali se ne pomakoe.
- ujete li me?
Tada mu jedan od njih odgovori:
239

- Judin sine, - jer su ga pod tim imenom poznavali - ti si taj koji

se vara a ne naa braa ili mi koji nosimo tvoje maeve.
Nazareanin nije kralj jer nema ni malo hrabrosti jednog kralja. Bili
smo uz njega kada je doao u Jerusalim. Bili smo s njim u Hramu.
On je izneverio sebe u sopstvenim oima kao i u naim, pred celim
Izrailjem. Na sveanom ulazu u Hrani okrenuo je lea Bogu i odbio
Davidov presto. On nije kralj i Galileja ga nee podrati. Neka umre!
Ali sluaj, Judin sine, mi imamo tvoje maeve i spremni smo da se
njima posluimo za stvar slobode. Ako se treba boriti za slobodu,
Judin sine, nai emo te na mestu koje si oznaio.
Ben Hur je preivljavao najuzvieniji trenutak svog ivota. Da
je prihvatio ovu ponudu, istorija bi moda krenula sasvim drugim
pravcem. Bio je smuen. Nije znao zato, mada je to docnije pripisao
Nazareaninu, jer kad su Nazareanina digli na krst, shvatio je da je
smrt bila potrebna zbog vere u vaskrsenje, bez koje bi hrianstvo
bilo lieno smisla. Nije mogao da donese odluku; stajao je ne
izustivi ni jednu re. Pokrio je lice rukama i borio se u dui protiv
elje da izda zapovest, protiv vlasti kojom je mogao raspolagati.
- Hajde, ekamo te - ree Simonides etvrti put.
I on nesvesno poe za nosiljkom. Jestira ga je pratila.

240

GLAVA X
Kad su Valtazar, Simonides, Ben Hur, Jestira i dva verna
Galilejca stigli na mesto raspea, Ben Hur se uputi prvi. Nije nikad
bio svestan kako su uspeli da prokre put kroz svetinu. Nije bio
svestan ni puta kojim su proli ni vremena koje im je za to bilo
potrebno. Koraao je potpuno nesvesno, ne ujui i ne videi nita.
Zatim se Ben Hur zaustavi. Kao zavesa koja se die pred
gledaocima, tako iznenada nestade one omame koja ga je drala u
polusnu i on je sve jasno video.
Na vrhu breuljka prostirala se istina, opasana zidom ljudskih
bia iza kojih su se gurala druga ljudska bia pokuavajui da vide
preko tog ivog zida. Unutranji zid rimskih legionara pod
zapovednitvom centuriona zadravao je svetinu. Ben Hur je dotle
doao i tu stao. Breuljak pred njim bio je stara aramejska Golgota latinski Kalvarija, to znai lobanja. I tu se nalazilo okupljeno tri
miliona ljudi, sa tri miliona srca koja su kucala u iekivanju onoga
to e se dogoditi. Ravnoduni prema kradljivcima, ljudi su se
interesovali samo za Nazareanina kao da je bio predmet mrnje,
straha ili radoznalosti.
Sve oi behu upravljene u njega. Moda ih je privlailo
saaljenje, ali bez obzira na uzrok, Ben Hur je shvatao preobraaj
sopstvenih oseanja. Sve jasnije mu je postajalo Valtazarovo
shvatanje o ivotu due. Tada mu se uini da ponovo uje
Nazareaninove rei:
Ja sam, vaskrsenje i ivot.
Iz sanjarija ga tre udaranje ekia. Tada spazi na vrhu
breuljka ono to ranije nije video - nekoliko legionara i robova
pripremali su krstove. Rupe su ve bile iskopane na mestima gde e
krstove pobosti. Ljudi su u tom trenutku privrivali poprene
grede.

241

- Reci im da poure, - obrati se prvosvetenik centurionu. Ovaj ovde - i on pokaza Nazareanina - mora umreti i biti pokopan
pre sunevog zalaska da zemlja ne bi bila ukaljana. Takav je zakon.
Jedan legionar dobra srca uputi se Nazareaninu da mu da
vode, ali on odbi krag koji mu je bio pruen. Drugi legionar skide
natpis koji je nosio o vratu i prikuca ga na vrh krsta. Pripreme su bile
zavrene.
- Krstovi su spremni, - ree centurion pontifu, koji na to mahnu
rukom i odgovori:
- Bogohulnik, prvi. Da vidimo hoe li sin boji moi da se
spase.
Svetina od ije se vike sve orilo iznenada se umiri i nastade
mrtva tiina. Nastupio je najstraniji trenutak kazne - ljudi e biti
prikovani za krstove. Stoga kad vojnici stavie ruku na Nazareanina,
svetina uzdrhta. I najokoreliji se stresoe kao da je iznenada
zahladnelo.
- Kako je spokojan! - primeti Jestira zagrlivi oca.
Seajui se muka koje je sam pretrpeo, Simonides zakloni lice
svoje keri.
- Nemoj gledati, Jestira, nemoj gledati! - ree.
- Sine Hurov, - okrete se Simonides Ben Huru - ako Jehova ne
prui ruku, i to odmah, Izrailj je izgubljen... svi smo izgubljeni.
Ben Hur odgovori mirno:
- Ja izlazim iz sna, Simonidesu, gde sam upravo saznao zato
se sve ovo moralo dogoditi. To je volja Nazareaninova.
Dotle su se na breuljku pripreme nastavljale. Poto mu je
straar skinuo odeu obnaivi tako krvave brazde od bievanja,
Nazareanina poloie na krst. Klinovi su bili otri i bilo je dovoljno
samo nekoliko udaraca ekiem da probiju dlan i uu u drvo
poprene grede. Zatim je doao red na noge koje ukrstie i prikovae
jednim klinom. Udarci ekia su se uli daleko iza reda legionara.
Oni koji nisu mogli da ih uju videli su eki i kad god bi on pao,
uzdrhtali bi od straha. I sve je to osuenik primao bez jauka, bez

242

krika ili rei prekora. Nije bilo nieg emu bi se neprijatelj mogao
smejati. Nieg za im bi njegov oboavalac mogao zaaliti.
- Na koju stranu hoe da bude okrenut? - upita surovo jedan
vojnik.
- Prema Hramu - odgovori pontif. - elim da umirui vidi kako
Hram nita nije pretrpeo od njega.
Robovi dohvatie krst i prenee ga na mesto gde ga je trebalo
pobosti. Uspravie ga i pustie da padne u rupu. Nazareaninovo telo
obesi se teko, drei se samo na krvavim rukama. Opet nije pustio
glasa. Samo je rekao:
- Oe, oprosti im jer ne znaju ta ine.
Krst je nadvisivao sve i ocrtavao se jasno na nebu. Svi oni koji
su mogli da vide natpis iznad glave osuenika pohitae da ga
proitaju. Rei su se brzo prenosile od usta do usta i ponavljale sve
glasnije praene smehom:
- Kralj Jevreja! Pozdrav kralju Jevreja! Sunce se naglo pelo i
dostiglo zenit u podne.
Iznenada neka koprena se prevue preko neba zamraujui ga.
Ova promena je najpre bila jedva primetna, ali se pojaa i najzad
skrenu na sebe panju. Osmesi zamukoe na usnama i ljudi ne
verujui svojim oima gledali su se unezvereno.
Simonides je teio uplaenu Jestiru a Ben Hur se okrete
Valtazaru koji je kleao, i spusti mu ruku na rame.
- O mudri Egipanine! Samo ti si imao pravo... Nazareanin je
sin boji.
Valtazar odgovori malaksalim glasom:
- Video sam ga u jaslama gde se rodio. Nije nikakvo udo to
sam ga poznao pre tebe. Ali kad pomislim da je trebalo da doivim
ovaj dan! Voleo bih da sam umro sa svojom braom! Sreni
Melhiore! Sreni, sreni Gaspare!
Senka se uskoro pretvori u tamu. U meuvremenu raspee i dva
kradljivca i pobodoe njihove krstove. Straa se tada povue i ljudi
su se gurali da ih vide izblie. Navaljivali su u talasima. uo se smeh
i uvrede upuene Nazareaninu:
243

- Ha! Ha! Ako si kralj Jevreja, pomozi sam sebi!

- Da, - ree neki svetenik - neka sie sa krsta i poverovaemo
u njega.
Drugi mahnue glavom govorei:
- Hteo je da razori Hram i da ga ponovo sagradi za tri dana, a
ne moe da spase sebe.
Neki rekoe:
- Tvrdi da je sin boji! Da vidimo hoe li mu Bog pomoi.
Ali niko ne ree: Nazareanin nije uinio zlo nikom. Veina ga
nije ak ni videla pre tog asa a zasipali su ga prokletstvima i
saaljevali kradljivce.
Natprirodna no se spusti sa neba i od nje se uplaie i hrabriji i
jai od Jestire.
- Hajdemo! - preklinjala je ona. - To je gnev boji. Ko zna ta
se jo moe dogoditi! Bojim se.
Ali Simonides je bio uporan. Opazivi da se krajem prvog sata
gomila smanjila, on predloi prijateljima da priu blie. Stajali su
tamo i posmatrali tamnu priliku. Tako je proao i drugi sat. Za to
vreme Nazareanin je samo jednom progovorio. ene mu behu prile
i klekle u podnoju krsta. Meu njima on poznade majku i svog
voljenog uenika.
- eno, - ree podigavi glas - evo ti sina. Zatim ree ueniku.
- Evo ti majke.
Nastade trei sat. Tmina je bila jo gua. Meutim, u gomili se
opazi promena. Ljudi su prilazili, gledali utke a zatim se povlaili.
Ovaj preobraaj se prenese i na straare koji su se kockali u odeu
Nazareaninovu. Stajali su malo po strani sa svojim zapovednicima.
Ali jo udnija je bila promena u dranju prvosvetenika i njegove
pratnje. Kad je sunce poelo da se pomrauje, oni se zbie jedan uz
drugog. Neki su se razumeli u astronomiju, ali nisu shvatali ovu
pojavu sem to su je u dubini due mogli pripisati samo
Nazareaninu. Sa svog mesta iza vojnika sluali su svaku njegovu re
i trzali se od straha pri svakom njegovom uzdahu. Taj ovek je
mogao zaista biti Mesija. Odluie da ekaju.
244

Oko sredine treeg sata jedan od kradljivaca se okrete

Nazareaninu i ree mu:
- Ako si zaista Hristos, spasi sebe i nas zajedno sa tobom!
Neki se nasmejae, ali drugi kradljivac ree prvom:
- Zar se ne boji Boga? Mi smo ovo zasluili, i to je pravedna
kazna za nae zloine. Ali on nije uinio nikakvo zlo.
Gledaoci se zaprepastie. I u tiini koja je nastala uo se isti
kradljivac koji se obrati Nazareaninu:
- Gospode, seti me se kad bude u svom kraljevstvu.
Nazareanin odgovori jasnim glasom punim poverenja:
- Uistinu ti kaem: danas e biti sa mnom u raju.
Ispred krsta zavlada iznenaenje i zaprepaenje. Poto je u
celoj zemlji govorio da je Mesija, svetenici su osudili Nazareanina
da bude raspet. I tu, na krstu, on je ponovo potvrdio da je Mesija i
obeao rajsku radost zloincu. Prvosvetenik se pored sveg svog
ponosa uplaio. Gde je taj ovek mogao crpsti toliko samopouzdanje
ako ne u istini.
Nazareanin je disao sve tee. Nije prolo ni tri sata kako su ga
raspeli, a ve je umirao.
Vest se rairi od oveka do oveka i nastade tajac. Povetarac se
ublai i potpuno se smiri. Zaguljiva para ispuni atmosferu i tami se
pridrui omorina.
Neoekivano iznad glava se die vapaj umirueg:
- Boe moj! Boe moj! Zato si me napustio?
Vojnici su prilikom dolaska doneli pehar vina pomeanog s
vodom i spustili ga nedaleko od mesta gde je stajao Ben Hur.
Vlanim sunerom privrenim na koplje mogli su ovlaiti usne
nesreniku. Ben Hur se najednom seti gutljaja vode koji je dobio
pored kladenca u Nazaretu. Skoi, dohvati suner, umoi ga u pehar i
uputi se krstu.
- Okani ga se! Okani ga se! - povikae gnevno oni koji su mu
stajali na putu.
Ne obraajui ni najmanje panje na njih, Ben Hur potra i
prinese suner Nazareaninovim usnama.
245

Suvie dockan! Suvie dockan! Ben Hur vide sasvim izbliza

lice pocrnelo od krvi i praine. Te oi se otvorie irom i zagledae se
netremice u jednu taku na nebu. A u kriku rtve bilo je smirenja,
olakanja, ak i trijumfa.
Svetlost se ugasi u oima. Glava pod trnovom krunom pade na
razderane grudi. Ben Hur pomisli da je sve svreno. Ali dua
samrtnikova se pribra i Ben Hur i oni oko njega mogli su uti
poslednje rei izgovorene malaksalim glasom, kao da behu upuene
nekome koji je sasvim blizak:
- Oe moj, predajem svoju duu u ruke tvoje.
Namueno telo se zgri. Srce ispunjeno ljubavlju bee
slomljeno.
Ben Hur se okrete prijateljima i ree im jednostavno:
- Svreno je. Mrtav je!
Vest se rairi neverovatnom brzinom. Kao da se apat razlegao
na sve strane. "Mrtav je! Mrtav je!" Narod je dobio ono to je eleo.
Nazareanin je bio mrtav, a ipak su se svi gledali uplaeno. Njegova
krv je pala na njih. I u istom trenutku zemlja poe da se trese. Tame
nestade, a sunce se vrati na nebo. I sve koji su traili Nazareaninovu
smrt, sve koji su ga vreali i udarali obuze uas i oni poee da bee,
na konju, na kamilama, u kolima, peke, rasturajui se na sve strane.
Ali opasnost od zemljotresa proganjala ih je i oni su padali, prevrtali
se, gazili jedni preko drugih. Krv Nazareaninova pala je na njih.
Kad se sunce ponovo pojavi, na breuljku su ostali samo majka
raspetog, njegov uenik, verne ene Galilejke, centurion sa svojim
ljudima i Ben Hur okruen prijateljima. Nisu imali vremena da
isprate pogledom bekstvo rulje, jer je i njih pritiskala briga.
- Sedi ovde, - ree Ben Hur Jestiri smetajui je kraj nogu
njenog oca. - Pokrij oi i ne dii pogled. Uzdaj se u boga i u ovog
oveka koji je upravo umro.
Tada novi potres uzdrma breuljak i krici kradljivaca koji su se
ljuljali na krstovima zvuali su jezivo. Iako uznemiren zbog ljuljanja
zemlje, Ben Hur ipak primeti da je Valtazar leao niice nekoliko

246

koraka odatle. On mu pritra i pozva ga, ali ne dobi odgovor. estiti

ovek bee mrtav.
Mladi se tada seti da je uo krik kao odjek Nazareaninovog
krika u asu kad je izdisao.
Valtazarove sluge behu napustile svog gospodara Ali kad opet
nastade mir, dva Galilejca prenee u grad nosiljku sa starevim
telom.
Tuna povorka prekorai prag dvorca Hurovih u asu kad je
sunce zalazilo tog znamenitog dana. Otprilike u istom asu Hristovo
telo skinue a Valtazarovo telo poloie u dvorani za prijem. Sve
sluge dooe plaui da mu odadu poslednju potu jer je uvek umeo
da stekne ljubav i naklonost svih onih s kojima je imao dodira. Ali
videvi njegovo lice i osmeh koji se na njemu ocrtavao, obrisae suze
i rekoe: - Sreniji je veeras nego to je bio jutros kad je odlazio.
Ben Hur nije eleo da neki sluga obavesti Iru ta se dogodilo
njenom ocu. Otiao je lino da joj preda le. Zamiljao je njen bol.
Ostae sama na svetu; bio je to trenutak za oprotaj i saoseanja. On
protrese zavesu na njenim vratima, ali ne dobi odgovor. Ue u sobu,
ali nje tamo nije bilo. Nije mogao nigde da je nae u kui i na
njegova pitanja sluge mu odgovorie da je nisu videle ceo dan. Ben
Hur se tada vrati u dvoranu i zauze mesto kraj mrtvog tela, mesto na
kome je trebalo da bude ki.
Posle pogreba Ben Hur dovede kui majku i sestru, deveti dan
posle isceljenja, kako je zakon zahtevao.

247

GLAVA XI
Otprilike pet godina poto je Hristos raspet, Jestira, koja je
postala Ben Hurova supruga, sedela je u sobi svog lepog letnjikovca
u Miseni. Bilo je blizu podne i vrelo italijansko sunce peklo je
napolju rue i vinovu lozu. itava odaja je bila u rimskom stilu sem
jevrejske odee koju je nosila Jestira. Tirza i dvoje dece igrali su se
na lavljoj koi prostrtoj po podu. Bilo je dovoljno posmatrati brigu s
kojom ih je Jestira pratila pa pogoditi da su deca njena.
Vreme je bilo milosrdno prema njoj. Izgledala je lepa no ikad.
A postajui gospodarica ovog letnjikovca, ostvarila je jedan od
svojih najdraih snova.
Usred tog ljupkog domaeg prizora pojavi se sluga na vratima.
- Neka ena je u atrijumu i trai da govori sa gospodaricom.
- Uvedi je. Primiu je ovde.
Tuinka se pojavi. Videvi je Jevrejka ustade i htede da
progovori. Ali se zbuni, preblede i ustuknu jedan korak rekavi:
- ini mi se da sam te poznala, dobra eno. Ti si...
- Ja sam Ira, Valtazarova ki.
Jestira savlada iznenaenje i naredi sluavki da donese stolicu
Egipanki.
- Ne - ree Ira hladno. - Neu ostati dugo.
Dve ene se pogledae. Znamo ta je Jestira: lepa ena, srena
majka i zadovoljna supruga. Naprotiv, bilo je oigledno da Fortuna
nije bila tako dobra prema njenoj nekadanjoj suparnici. Jo, je bila
visoka i vitka i sauvala malo svoje drai, ali rav ivot ostavio je
traga na njenom licu. Ono je ogrubelo, oi su joj bile crvene i
podnadule; sa obraza je nestalo rumenila. Usne su imale cinian i
tvrd izraz. Zanemaren izgled ukazivao je na preranu starost. Odea
joj je bila neukusna i od jeftine tkanine. Praina se zalepila za njene
sandale. Ovaj muni tajac prekinu Ira.
- To su tvoja deca?
Jestira ih pogleda i nasmei se.
248

- Da, hoe li da razgovara s njima?

- Uplaili bi se.
Rekavi to primae se Jestiri i videi da se trgla dodade:
- Ne boj se. Prenesi moju poruku svom muu. Reci mu da je
njegov neprijatelj mrtav i da sam ga zbog zla koje mi je naneo ja
ubila.
- Njegov neprijatelj?
- Mesala! Reci jo tvom muu da sam zbog zla koje sam htela
njemu da nanesem toliko kanjena da bi se i on na mene saalio.
Suze zamaglie Jestirine oi i ona zausti da neto kae.
- Ne, ne elim ni saaljenje ni suze - ree Ira. - Reci mu,
najzad, da sam shvatila da biti Rimljanin znai biti zver. Zbogom.
Ona se uputi vratima, a Jestira poe za njom.
- Ostani i videe mog supruga. On ne osea mrnju prema
tebi, jer te je svuda traio. Bie tvoj prijatelj a ja tvoja prijateljica, jer
mi smo hriani.
Ali Egipanka ostade odluna.
- Ne, ja sam ono to sam elela da budem. A tome e uskoro
doi kraj.
- Ali... zar nema nita to bi poelela? Nita to bi...
Izraz Egipankin se ublai i neto to je liilo na osmeh pojavi
se na njenim usnama. Ona pogleda decu na podu.
- Ima neto - ree.
Jestira je pratila njen pogled i, shvativi, odgovori:
- Dozvoljavam ti.
Ira se uputi lavljoj koi i kleknuvi poljubi dvoje dece. Zatim
ustade, pogleda ih i izae bez oprotaja. Udalji se brzim korakom i
nestade pre nego to je Jestira mogla da donese odluku ta treba da
ini.
Kad je Ben Hur saznao za posetu, znao je sigurno - uvek je
slutio - da je onog dana kad je Hristos raspet Ira napustila svog oca
zbog Mesale. On odmah krenu da je nae i svuda ju je traio, ali
nikad je vie nisu videli niti su uli za nju. Duboki plavi zaliv koji se

249

osmehivao suncu jo uva njenu tajnu. Kad bi mogao da govori,

priao bi nam o Iri.
Simonides je doekao duboku starost. Desete godine Neronove
vladavine ostavio je poslove koje je tako dugo vodio u velikoj
trgovakoj kui u Antiohiji. Do poslednjeg trenutka sauvao je
sveinu duha, dobro srce i imao je uvek mnogo sree.
Jedne veeri te iste godine sedeo je u naslonjai na terasi velike
kue. Kraj njega su se nalazili Ben Hur, Jestira i njihovo troje dece.
Poslednji njegov brod jo se njihao usidren u reci. Svi drugi su bili
prodati. Posle raspea doiveli su samo jednu alost: smrt Ben
Hurove majke.
Pomenuti brod je stigao uoi toga dana donosei vesti o
Neronovim progonima hriana. Raspravljali su o tome na terasi, kad
Maluh, jo uvek u njihovoj slubi, predade svitak Ben Huru.
- Ko je ovo doneo? - upita Ben Hur poto je proitao.
- Jedan Arapin.
- Gde je on?
- Odmah je otiao.
- Sluaj - ree Ben Hur Simonidesu. Tada proita:
Ja, Ilderim, sin Ilderima Velikodunog i eik Ilderimovih
plemena Judi, sinu Hurovom.
Znaj, o prijatelju mog oca, koliko te je on voleo. Proitaj pismo
koje ti aljem uz ovo i znae. Njegova volja je moja volja. Stoga je
ono to ti poklanja tvoje.
Sve to su mu Parani uzeli u velikoj bici u kojoj je podlegao
pod njihovim udarcima ja sam povratio; pored ostalog: ovo
pismeno, duh osvete i sva potomke one Mire koja je u svoje vreme
bila majka mnogobrojnih, zvezda.
Mir s tobom i tvojima.
Ovaj glas koji dolazi iz pustinje je glas ILDER1MA, eika.
Ben Hur zatim razvi pare poutelog papirusa i to je zahtevalo
veliku vetinu. Zatim poe da ita:
250

Ilderim, zvani Velikoduni, eik Ilderimovog plemena sinu koji

treba da me nasledi:
Sine moj, sve to imam bie tvoje onog dana kad me nasledi,
sem imanja blizu Antiohije, poznatog pod imenom "Palmin gaj". Ono
e pripasti sinu Hurovom, koji nas je toliko proslavio u Areni njemu i njegovim potomcima za vena vremena.
Nemoj osramotiti svog oca.
ILDERIM VELIKODUNI, eik.
- ta misli o ovome? - upita Ben Hur Simonidesa.
Jestira dohvati pisma i ponovo ih proita, dok je Simonides
utao. Oi su mu bile upravljene u brod, ali je razmiljao. Najzad
progovori:
- Sine Hurov, - ree ozbiljno - Gospod je bio dobar prema tebi
poslednjih godina. Ima mnogo razloga da mu bude zahvalan. Zar
nije vreme da najzad odlui kako e upotrebiti ogromno bogatstvo
koje se nalazi u tvojim rukama i koje neprestano raste?
- To sam ve odluio odavno. Ovo bogatstvo je namenjeno da
slui onome koji se rtvovao za nas. Ne samo jedan deo, Simonidesu,
nego celo. Uvek sam sebi postavljao pitanje: Kako u ga najbolje
iskoristiti? Ako zna, reci mi, molim te.
- Svedok sam da si dao velike svote crkvi u Antiohiji. Ali sada,
kad si dobio vest o ovom bogatom eikovom poklonu, stie nam i
vest o progonima nae brae u Rimu. Otvara se novo polje rada.
Svetlost ne treba da se ugasi nad velikom prestonicom.
- Reci mi kako bih je mogao odrati.
- Sluaj: Rimljani, ak i taj Neron, smatraju samo dve stvari
svetim: to su pepeo pokojnika i mesta gde su oni pogrebeni. Ako ne
moe na zemlji sagraditi hramove posveene Gospodu, sagradi ih
pod zemljom. I da bi ih zatitio od oskvrnjenja, prenesi tamo mrtva
tela svih onih koji su umrli za veru.
Ben Hur ustade uzbuen.

251

- To je velika zamisao, - uzviknu. - I neu dugo ekati, nego u

odmah prei na delo. Vreme ne doputa odlaganje. Ovaj isti brod koji
nam je doneo vesti o patnjama nae brae odvee me u Rim.
Otputovau ve sutra.
On se okrete Maluhu.
- Izdaj zapovest da se pripremi brod, Malue, i spremi se i ti da
otputuje sa mnom.
- Dobro si postupio - ree Simonides.
- A ti, Jestira, ta ti kae? - upita Ben Hur. Ona stade kraj
njega, spusti mu ruku na rame i odgovori: - Bie to za mene najbolji
nain da sluim dobru, o muu moj. Ne ostavljaj me ovde. Povedi me
da ti pomognem.

252

BELEKA O KNJIZI
Postoje ljudska oseanja, ljudski snovi i veno ljudske teme
koje, reklo bi se, traju milenijama, prenose se iz generacije u
generaciju, iz drutva u drutvo, iz civilizacije u civilizaciju,
potvrujui da jedan pogled na svet nije odreen jedino savremenim
uslovima nego se raa iz ve postojee misli, bilo kao njeno edo,
bilo kao oponent. Za kulturu, za umetnost, za napredak uopte, vredi
isto to i za ljudski ivot - svi su na neki nain eda prolosti, - samo
to ivot duha ima preimustvo: moe da bira pretke, da izabere one
za koje veruje da su najbolji.
Dva su uticaja odredila evropsku civilizaciju: kultura starog
Istoka i grko-rimska kultura, koja je uinila da ta civilizacija,
oplemenjena antikom, bude manje suva, manje fragmentarna i
materijalna, vie misaona. Kultura starog Istoka nametnula je
umetnosti svoja ogranienja, ali joj je za uzvrat pruila bogatstvo
motiva koji i do danas inspiriu stvaraoce. Veina tih arenih
biblijskih predstava kroz umetniko prikazivanje izgubila je svoj
religiozni smisao i usvojila prvobitni folklorni znaaj starih
jevrejskih predanja, ili je biblijskim motivima i junacima dala novo
alegorijsko tumaenje. Sva ta dela u veoj ili manjoj meri odraavaju
fascinantnu sintezu paganizma i hrianskog duha (to je
karakteristina i najlepa odlika hrianskog Svetog pisma). Tri
najvea herojska speva u evropskoj knjievnosti - Danteova
"Boanstvena komedija", Miltonov "Izgubljeni raj" i Tasoov
"Osloboeni Jerusalim" - proeti su paganstvom nad kojim, istina,
dominira hrianski ideal, ali svoju ivotnost, obojenost, ak i
odreenu duhovnu irinu, oni duguju paganskom elementu.
Koristei se biblijskim motivima umetnost, a posebno
knjievnost, postavljala se u odreeni odnos prema svom izvoru: za
ili protiv. Srednji vek je potovao hrianske dogme; renesansa ih je
uza sve potovanje pregazila i, otkrivi, blago antike kulture,
hriansku religiju dovela u stalan odnos sa paganskom
253

zaostavtinom, otpoevi tako novo doba naizmeninog sklada i

razdora izmeu ove dve tako razliite ivotne koncepcije.
Kultura drevnog Istoka, a sa njom i jevrejska kultura, nisu
doivele preporod. Tek je u XIX veku romantizam upravio pogled na
Orijent, traei u njemu podjednako i folklor i misticizam;
romantizam je u novoj svetloti sagledao tekovine azijske kulture i
obnovio biblijske legende osloboene hrianstva, bunei se duhom
protiv preivelog feudalizma, drutvenih konvencija i religioznog
pritiska.
Sa porastom kapitala i industrije XIX veka raste i snaga
materijalizma. Generacije koje su nasledile romantiarske pisce ne
gledaju vie u hrianstvu zatitnika siromanih i ugnjetenih, ve u
sutini ideju koja pasivizira, ubija borbenost i elju za boljim,
pravednijim odnosima meu ljudima; postaje jasno da je i
hrianstvo samo drutvena privilegija, i to jedna od najopasnijih.
Pesnici eli i Helderlin meu prvima ustaju protiv pritiska i licemerja
katolike crkve, a njihovi sledbenici su jo energiniji i ogoreniji:
oboavali su paganstvo zbog svega onog to je nehriansko u njemu
i otpoeli novu knjievnu bitku izmeu "starih i novih". "Pagani" su
prosto zasuli svet gomilama pripovedaka, pesama, objektivnih
istorija s krilaticom: hrianstvo nije deo stare evropske tradicije, ono
je istonjako, varvarsko; hrianstvo je pritisak - paganstvo je
sloboda; Karduijev "Satana" je duh progresa, Bodlerov - "Patron
bednika"; paganstvo je olienje snage i intenzivnosti - hrianstvo
olienje plaljivog slabakog duha izvitoperenog kroz katoliku
crkvu. Pesnici diu glas protiv gramzivih svetenika, krvoednih
inkvizitora, zastraujuih predrasuda. Knjievnost je sva u duhu
Parnasa i Antihrista.
Ali uprkos toj ogromnoj opoziciji hrianstvo egzistira. Jo
uvek ima pisaca jednostavne vere u moralnu istotu, hrabrost i snagu
prvih hriana. Paganski svet daleko je od toga da im predstavlja
zemaljski raj; naprotiv, on im se ini lanim i opasnim po moral i
prihvataju se krupnog zadatka da hrianstvo odbrane od pritiska
racionalizma. Tako je dolo do poplave popularnih prohrianskih
254

romana ije su teme sukob izmeu hrianskih i paganskih ideala u

Rimskom carstvu. Sa estetske take gledita to su slaba knjievna
ostvarenja, mnogo loija od dela paganske opozicije, ali doivela su
veliku popularnost, prosula se po svetu i uvrstila uverenje da je Rim
pao zato to je bio nemoralno pagansko carstvo. injenica to su oba
carstva pala tek poto su i zvanino postala hrianska, potpuno je
ignorisana.
Za svoj uticaj hrianski romani duguju i tome to su se
suprotstavili racionalnom misticizmu biblijske tradicije (koji je
dozvolio sebi da izraste u glomaznu, nestabilnu graevinu golih
hipoteza), jer je racionalni tip kriticizma posmatrao Sveto pismo i
porast vere kao ist produkt okolnosti i svoj uticaj sveo iskljuivo na
antihrianski sa devizom da je nemogue verovati u hrianstvo, a
ne prihvatiti njegove tradicije i verom i razumom. Prohrianske
prie oivele su osnovni argument stare knjievne svae izmeu
"starih i novih": mi smo hriani; naa je poezija inspirisana
plemenitijim emocijama i dotie se plemenitijih predmeta; zato je
ona bolja poezija. I mada su najeminentniji pesnici i filozofi branili
pagansku etiku i paganske ideale, protivpropaganda pisaca koji
zastupaju moralnost hrianstva i danas ima aktivnog uticaja.
Jedan od prvih romana ove vrste je delo lorda Lajtona
"Poslednji dani Pompeje" (1834), poznato i naim itaocima, melodramski opis sukoba izmeu hrianstva i paganstva koji se
zavrava simbolinom propau paganskog grada. Jo je
kompleksnija "Hipatija" (1853) arlsa Kingslija koji pokuava da
nae korene religioznoj netrpeljivosti ije ponovno raanje vidi u
svom vremenu. Poljski romanopisac Henrik Sjenkjevi proslavio se
delom "Quo vadis?" (1896) u kome je obrazloio prodiranje
hrianstva u Neronov Rim.
"Ben Hur" je nastao 1880. godine i pripada seriji hrianskih
romana ija je tendenciozna zamisao vrlo vidljiva. Vreme deavanja
radnje je vreme roenja i ivota Hristovog, vreme propasti jevrejske
drave i njenog konanog rimskog osvojenja. Glavni junak je
jevrejski plemi koji je nevin osuen da robuje na rimskoj galiji zbog
255

pokuaja ubistva rimskog velikodostojnika. Spasavi se ropstva vraa

se u otadbinu eljan osvete i obuzet mrnjom prema svemu to je
rimsko. Sticajem okolnosti doznaje za dolazak novog Mesije u kome
vidi ruioca rimske moi i budueg vladara na zemlji, da bi tek na
kraju shvatio da je Hristovo carevanje - carevanje ideala u duama
ljudskim.
Valas nema snagu jednog Oskara Vajlda koji se usudio da iste
biblijske junake uzdigne do groteske, niti talenat Anatola Fransa koji
se sluio slinim metodom komponovanja - biblijskim citatima, ali je
umeo da arolikost istonjakog sveta iskoristi kao zahvalnu osnovu
u svom delu. Obilje dramatinih meuakcija prua piscu priliku da
prikae mnogobrojne, esto upeatljive i uzbudljive opise Starog
sveta. Scene iz Hurovog robovanja na galiji, brodolom, spas,
isceljenje majke i sestre, odiu ivotnou, ak i nekim
entuzijazmom. Posebno je uverljiv opis trke kvadriga koji pokazuje i
Valasovo poznavanje jednog doba i smisao za veliki spektakl
slikarske raspevanosti.
Rim, koji je za Valasa ne samo neprijatelj jevrejskog naroda
ve i neprijatelj hrianstva, predstavljen je kao krvoedno udovite
koje se odlikuje silom i vojnikom hrabrou, ali ne i istinskom
mudrou i tananou koji su svojstveni staroj Grkoj ili Egiptu.
"Ben Hur" ima svoje istorijsko mesto zajedno sa srodnim
delima zahvaljujui trenutku u kome se pojavio. Popularnost "Ben
Hura" vezana je prvenstveno za slikovitu interpretaciju jedne
optepoznate teme koju je Valas umeo da prenese na lini plan i tako
stvori nekoliko simpatinih junaka. Prepliui borbu za hrianstvo
sa borbom jevrejskog naroda za slobodu, on je ovoj temi dao donekle
realistiki vid i uinio je ubedljivijom i literarnijom od obine arene
istonjake bajke.
Ljiljana MIRKOVI

256