EDMUND HUSERL

FENOMENOLOGIJA I PROBLEM SAZNANJA

Tri faze razvoja kod Huserla:
1. predfenomenoloka faza (do 1905.)
2. fenomenoloka faza (od 1905.)
3. pozna faza (1932.)
Intencionalnost se uglavnom shvata kao psiholoki akt, a kod Huserla nije akt, nego
predmet. Svaki psiholoki akt je upuen ka neemu. Huserl kritikuje psihologizam.
Logiki zakoni se tiu predmeta saznanja, a ne akta. Sfere znaenja se izdvajaju u
razliitim domenima. Huserlova pretenzija je da filozofiju uini utemeljujuom naukom.
DVOZNANOST POJMA FENOMEN
Predmet razmatranja je saznajni predmet (fenomen). Fenomen saznanja je samo jedan
od predmeta fenomenolokog saznanja. ta ini sutinu sazanja, kakao je saznanje
mogue? Vano je ukazivanje na to da je re samo o jednom od fenomena - drugi
fenomeni nemaju smisao u definisanju istine (npr. Fenomen svianja). Moemo poi od
empirijskih manifestacija ljudskog iskustva. Na emu se zasniva mogunost
korenspodencije subjekta saznanja sa objektivnim injenicama? Kako mi dolazimo do
izvesnosti o tome da je neto (sadraj subjektivne svasti) identino sa neim u
spoljanjem svetu. Po pitanju susreta subjektivnog i objektivnog po Huserlu postoje dva
mogua stava: prirodni i filozofski.
PRIRODNI STAV
Podrazumeva to da mi moemo saznati stanje stvari u objektivnom svetu, da postoji
realnost u kojoj se mi uspeno snalazimo i pokazujemo da je nae saznanje
verodstojno. Ovaj stav je karakteristian za sve objektivne nauke. Ne postavlja se pitanje
kako je mogue saznanje, ve se znanje samo akumulira, nadovezuje se na neto ve
saznato u nekoj oblasti, nikad se ne polazi od poetka.
FILOZOFSKI STAV
Karakteria ga dovoenje u sumnju, preispitivanje naih saznanja, dok nauna svest i
zdrav razum ne postavlja ta pitanja i ne dovodi u sumnju naune istine. Huserl eli da
pokae mogunost saznanja na nain na koji e iskljuiti bilo koju sumnju. Prvi korak koji
treba preduzeti za utemeljenje saznanja je metodika sumnja - Huserl svoja
fenomenoloka razmatranja zapoinje reafirmacijom Dekartove metode. Treba u sve
sumnjati i sve to se ini izvesnim treba tretirati kao pojavu (sa)znanja. Korak koji je
Dekart uinio u svojoj metodskoj sumnji je pretvaranje svih sudova o objektivnom svetu
u nae predstave - mi smo ti koji neto mislimo, ne moemo se varati u pogledu
psiholoke pojave saznanja, da se nama neto ini - sud je introspektivnog karaktera,
predmet onoga to pretpostavlja je sumnjiv, a uporina taka je COGITO - to da je
mislim, da ja sumnjam. Dekart u ovome pronalazi izvesnost, u tome da mi postojimo.
Ovo Huserl smatra za poetak, ali smatra da treba uiniti i korak dalje. Realna
imanencija je sadraj naeg unutranjeg ivota. Mi ne moemo biti sigurni u pogledu
onoga to nam je transcendentno. Ono to se pretpostavlja je realni subjekt, oslonac do
kog Dekart dolazi podrazumeva ne isti fenomen ve psiholoki fenomen, koji je vazan
za pojedinca.

 SUPSTANCIJALIZACIJA EGA
KOD Huserla imamo radikalniju sumnju od Dekartove - ako je smisao pojave vezan za
individualnu egzistenciju, kako u jednom toku svesti moe da se pojavljuje jedan
univerzalni sadraj? Univerzalnost istine protivrei singularnosti ega. Huserl uoava
probleme sa imanencijom i transcendencijom. Ono to je u krajnjoj liniji nesumnjivo u
fenomenolokom postupku je ono to moemo direktno osvedoiti, to podrazumeva
intuiciju, neposredno sagledavanje sutine, apstrahovanje od bilo ega pojedinanog time se omoguuje sagledavanje ideje. Potpunu izvesnost postiemo kada ne jedan
direktan nain vidimo sutinu. Kad se oslobodimo empirijskih pojava, videemo sutinu.
U pitanju je zrenje sutina, jer su nam one samodate, jer je karakteristika svesti da
sama sebi daje univerzalan sadraj. Postoji neto u naoj svesti do ega dolazimo kada
apstrahujemo od vlastitog ega. Ovaj korak Huserl smatra neophodnim. Vidi se pomak u
odnosu na Dekarta, jer se tu radi o istoj svesti (fenomenu) - sma svest ima
univerzalnu karakteristiku sagledavanja, uvianje sutina. Taj princip samodatosti
podrazumeva da neke istine imamo u vlastitom umu, na ume je taj koji u sebi sadri
iste oblike stvari, treba ga oistiti od empirijskih naslaga. Vano je povezivanje razliitih
sadraja i jednu celinu - sintetisanje onog to trenutno opaamo i onoga iz prolosti i
onoga to oekujemo u budunosti. Ova taka je ona za koju nam ne moe posluiti
neka teorija, nikad ne moemo uiti iz knjiga, u smislu da ne treba usvajati tua uenja,
ve je bitno vienje stvari vlastitim oima. Tu nema logikog izvoenja, indukcije,
uoptavanja, generalizacije. Radi se o jednoj operaciji naeg uma gde smo u stanju ili da
se direktno uverimo u neke iste oblike, fenomene, ili to nismo u stanju jer nigde izvan
vlastitog uma ne moemo pronai tu izvesnost. Subjektivnost unosi smisao u spoljanji
svae. Na um ima konstitutivnu ulogu u saznanju spoljanjeg sveta. Svest je uvek
usmerana na neto. Kad oistimo svoju empirijsku svest, dolazimo do intencionalnosti.

FAZE FENOMENOLOKOG POSTUPKA

U fenomenolokom postupku ne postoji poseban predmet. Filozofija nema svoj predmet,
zato je utemeljujua nauka, poinje iz poetka. Postoji problem poetka u kritici
saznanja. Mi ne moemo pruiti odgovor na pitanje kako je saznanje mogue, sem da
se bavimo saznanjem. Huserl istie to da nije sporno to da je saznanje mogue, ve je
pitanje kako je saznanje mogue. Filozofsko pitanje se tie maina, postupka saznanja,
postavljanja saznanja na apsolutno izvesne temelje. Zasnivanje saznanja je neto to je
nesumnjivo , pa se zato Huserl vraa Dekartu i izvesnosti stava koji se tie cogita.
Kljuno pitanje je uptavo to da je zagonetka da se saznanje tie transcendencije - sveg
onog to posebne nauke ve pretpostavljaju, one imaju tendenciju opredmeivanja, one
se ne bave reflexijom. Smisao fenomenolokog postupka je stavljanje u zagrade svega
to je predmet naeg saznanja.
Huserl pravi poreenje sa gluvom osobom i njenim odnosom prema muzici - gluva
osoba ima znanje da postoji muzika, ali ona ne moe da uje kakao se ta muzika izvodi.
Ovo je bitno za zasnivanje mogunosti saznanja - nedovoljnost znanja bez sagledavanja
filozofskog postupka. Smisao fenomenologije nije u gotovom saznanju, ve u stavu, u
njenom metodu, u nainu dolaenja do onog to je izvesno. Ono to je objanjeno
pomou saznanja je ono to je jasno i razgovetno - lieno svake sumnje. Poetak
poduhvata zasnivanja saznanja je taka koja se tie samoizvesnosti, samoevidentnosti i
to je ono to je transcendentno.
Vano je napraviti razliku izmeu 2 smisla pojmovnog para: transcendentno / imanentno
Postoji konfuzija da ova dva smisla nije lako razluiti - kljuna tekoa razumevanja
saznanja je problem dosezanja transcendentalnog.
1. Prvi smisao se tie EMPIRIJSKOG nivoa, tj. realiteta, znai da li je neto u nama ili
izvan nas, i onda pojmovni par oznaava:
Imanentno - unutranje
Transcendentno - spoljanje
Na ovom nivou glavni problem je kako ja znam da je ono to je imanentno pogaa ono
to je transcendentno.
2. Drugi smisao je FENOMENOLOKI, INTENCIONALNI:
Imanentno - ono to ukljuuje izvesnost, evidenciju, ono to je dokuivo, zamislivo,
razumljivo
Transcendentno - nedokuivo, tajnovito, mistino, koje nadilazi nae mogunosti
saznanja
U fenomenolokom postupku prelazimo sa jednog nivoa na drugi. Fenomenolokim
postupkom dolazimo do saznanja kako pogaamo spoljanje - tako to konstituiemo
SMISAO tog spoljanjeg. Imamo spoljanje u smislu neega to se ne moe redukovati
na psiholoki faktum, to nas prevazilazi kao ljudska bia, to nam je nedokuivo i
tajnovito. A imamo i spoljanje u smislu onog to moe biti imanentno u drugom smislu
(jasno, evidentno, zamislivo), to je u intencionalnom smislu dokuivo za nae
sagledavanje sutine. Ovde je re o razlici izmeu jasnog i konfuznog.

 FAZE FENOMENOLOKOG POSTUPKA

1. REDUKCIJA
2. IDEACIJA
3. KONSTITUCIJA
1. REDUKCIJA
Najvanije je poeti redukciju, potom nas tok svesti vodi do konstitucije. Redukcija ima
iri i ui smisao. Nekad se cela metoda tako imenuje, a nekad samo poetni deo
procesa. Na poetku ne smemo nita pretpostaviti kao postojee u svetu, sve empirijsko
mora biti stavljeno u zagrade. Ta faza je redukovanje svih naih znanja na subjektivne
predstave - sadraje vlastite svesti - nama se neto ini, mi neto mislimo. Taj postupak
redukovanja podrazumeva kod Huserla neto vie nego kod Dekarta - potrebno je i
vlestito ja staviti u zagradu. Kod Huserla nije smisao postupka u dokazivanju
egzistencije ega, ve u mogunosti dokazivanja spoljanjeg, onog to prevazilazi ego.
Fenomenoloka redukcija je redukovanje spoljanjih fenomena na iste fenomene. Mi
moramo da zaboravimo na sebe.
Dvoznanost fenomena - smo pojavljivanja i ono to se pojavljuje; potreban je taj
prelazak sa psiholokog fenomena na isti fenomen da bismo mogli da se
koncentriemo na smo to pojavljivanje, na to ta se javlja. Kao realni objekat, ego je
neto to zauzima odreeno mesto u prostoru i ije se vreme moe meriti u
hronometrijskom smislu. To je neto to se pretpostavlja, ta egzistencija je vezana za
objektivni realitet.
Smisao fenomenolokog postupka je ienje fenomena od svih empirijskih naslaga, da
se oslobodimo psiholokog aspekta posmatranja. Dok ne zaboravimo na sebe nema
produbljenog doivljaja. Fenomenoloka redukcija podrazumeva prelazak empirijskog ja
na isto ja. Sama injenica da sprovodim redukciju govori da postoji neto u nama to
nosi tu redukciju - to je transcendentalno ili isto ja. Smisao fenomenoloke redukcije je
dublje poniranje u sebe, dolaenje do istog ja.
Razlike izmeu Huserla i Kanta - Huserl smatra da kod Kanta postojki jaz izmeu
empirijskog (konkretnog) ja i transcendentalne subjektivnosti - koji je samo okvir
saznanja objekata u spoljanjem svetu i nije u vezi sa konkretnim subjektom. Kantu
zamera psihologizam u odnosu na konkretni subjekat. Huserl smatra da kod njega nema
tog jaza, jer pri fenomenolokoj redukciji mi zahvaljujui empirijskom ja dolazimo do
transcendentalbog ja (ega). Smisao je u toj postupnosti i mogunosti prelaza od
empirijskog do transcendentalnog subjekta. Radi se o postupku izdvajanja, mi izdvajamo
to isto ja i onda ima razlike izmeu Kanta i Huserla.
2. IDEACIJA
Nakon potpuno sprovedene redukcije razotkriva se da postoji korelacija izmeu
transcendentalnog subjekta i sveta, da je to transcendentalno ja uvek pokrenuto,
usmerano, da intendira neto to nije ono smo. Moe se rei da je isto je prazno, a
opet u drugom smislu da nije prezno, jer je uvek svest o neemu. Najvanije je prodreti
do tog istog ja, jer onda sagledavamo ono to je univerzalno i ne tie se samo
subjektivnosti (svesti), ve i objektivnosti (sveta). To isto ja nam omoguuje ideaciju izvorno vienje oblika tj. sutina stvari u svetu - to su intencionalni sadraji svesti.
Sutina je uvek u toj istoj svesti. Ono do ega dolazimo u fenomenolokoj reflexiji je
sagledavanje oblika sveta u naoj svesti. Ona je uvek u odnosu, zatomi ne moemo da
mislomo o svetu bez odnosa; svest nikad ne moe biti sasvim prazna, to jo neto u
njoj su sutine. Te sutine o kojima imamo evidenciju se saznaju INTUICIJOM. Ideacija
podrazumeva intuitivno zahvatanje svih osnovnih oblika svih stvari. Ovo se moe dovesti

u vezu sa Platonom - nije sluajno re o idejama, ideaciji. Taj najdublji deo svesti ima taj
metafiziki karakter. Ima vaenje u svim domenima ljudskog iskustva; princip vaenja je
u toj intencionalnoj sferi. Ono to ini vaeim saznanje, to su ti intencionalni sadraji
iste svesti. Vanu ulogu ima fantazija (imaginacija). I preko imaginecije mi moemo da
razaberemo intencionalni sadraj - predmetnost, predmetni sadraj onoga o emu
matamo. Taj predmetni sadraj moemo u potpunosti odrediti preko zamiljanja.
Kad govori o sutini, Huserl stavlja akcenat na ulogu MATE - do sutine dolazimo
postupkom variranja, zamiljamo razliite sluajeve, mogunosti u kojima se naka stvar
moe nelaziti. Postoji neto invarijantno - to ne moemo zamisliti da se promeni, a to je
SUTINA - ono to ostaje u svim tim varijacijama. Sutina je ono to ta stvar jeste, a
ona se nalazi u naem umu. U istraivanju poinjemo od sutine. Ona prethodi bilo kom
genetikom istraivanju. Sutina uvek prethodi razvoju, pa sutina prethodi injenici - mi
injenice vidimo shodno odreenim pojmovima (sutinama).
a) Slinost sa Hegelom:
Kod obojice postoji taj zajedniki pojam - fenomenologija. Slini su u pogledu sutine.
Sutine su nezavisne od injenica 8utoliko gore po injenice - Hegel)
Pravo filozofsko sagledavanje stvari kod Hegela i kod Huserla podrazumeva polaenje
od ideja (pojmova). Slinost izmeu razumevanja sutine i postupka pojmovne analize on se dri pojmovnih ogranienja - utvrivanje uslova pod kojima je mogue i smisleno
imenovati odreeni entitet. Uvek moramo prvo definisati pod kojim uslovima se govori da
je to bie ba to bie, ili proces taj proces, pa se tek onda moe pristupiti empirijskom
istraivanju. Sutina je tvrdo jezgro u nekom fenomenu, ono na osnovu ega govorimo o
tom fenomenu i ne brkamo ga sa ostalim fenomenima. Pojmovna definicija - prednost
miljenja u odnosu na empiriju - Hegelovski momenat
b) Razlike:
Huserl - sutina se moe intuitivno sagledati
Hegel - sutina podrazumeva proces posredovanja, nema neposrednosti kao kod
Huserla
3. KONSTITUCIJA
Podrazumeva sagledavanje aktivne uloge svesti u saznanju sveta i stvari u svetu. Ona
pretpostavlja ideaciju, proizlazi iz nje, mi konkretne entitete naeg iskustva uvek vidimo
u skladu sa istim oblikom - sutinom. Ugraujemo u objekte neto to se ne moe
neposredno videti; svaki objekat ukljuuje vie fenomena, ali je uvek re o istom objektu.
Konstitucija onoguuje jedinstvo objekata, jedinstvo aspekata iste stvari. Nae ideje
(predstave) o sutinama stvari su integrativni faktor, povezuju perceptivne sadraje u
jedinstvo, to je uvek prisutno, samo nismo uvek svesni toga.
Prirodni stav takoe konstituie predmet svog iskustva. Ali on misli da su predmeti
nezavisni od svesti. Prirodni stav ne vidi aktivnu ulogu svesti.
SVEST KONSTITUIE OBJEKAT SAZNANJA
Objekat zavisi od naih pojmova, ideja, a ne od nekog injenikog stanja. esto se to ne
vidi, pa Huserl eli da objasni kako mi to saznajemo stvari, kako konstituiemo, kako
pogaamo objekte? Pa konstituiemo ih. Intencionalnost je odgovor na zagonentku
transcendencije. Naa svest je ve kod tog spoljanjeg - smisao tog spoljanjeg je
uslovljen naom sveu.

IDEJA INTENCIONALNOSTI
Ideja intencionalnosti je glavna tema Hajdegerove fenomenologije. On smatra da
saznajni problem nije mogu na putu objektivne nauke kojoj je predmet od spolja dat.
Treba poi bez pretpostavki o predmetu i o bilo kakvoj teoriji (bez prihvatanja zdravo za
gotovo). Zato je za prvi korak bitna redukcija - ispitivanje svega o spoljnim objektima i
svih teorija. Cilj je neposredno uveravanje u sutinu, da sami sebi dajemo poetnu istinu
o stvarima o kojima se pitamo - ostaje ja. Sledei korak je ideacija. Slaba je predstava o
granici izmeu ova dva koraka, slina je stvar i sa naredna dva.
Ejdetski zakoni - zakoni povezivanja razliitih sutina (eidosa). To su zakoni svih
empirijskih istraivanja. Za Huserla je fenomenologija normativna nauka - kako treba da
mislimo.
Za Sartra sutina dolazi iz budunosti - mi osmiljavamo na odnos sa injenicama.
Pojam je neto to potie iz nae svesti i to se deava na stupnju ideacije. Zatim sledi
konstitucija predmeta koji saznajemo. Poenta je da stvar nikada nije ono to ona realno
jeste. Mi joj dajemo konstituciju. injenice uvek idu u skladu sa sutinama . predmet ne
pripada svesti, ali odnos (intencionalnost) prema predmetu jeste susret nae svesti sa
predmetom. Saznanje je mogue na osnovu tog susreta. Huserl napominje da je pitanje
saznanja neodvojivo od metafizike. Opta teorija sutina Huserl uzima za odreenje
fenomenologije svesti i sveta.
Huserl svoje stanovite naziva transcendentalni idealizam. Intencionalnost ima kljunu
ulogu jer bez nje ne bi bila mogua konstitucija. Svet je intencionalni korelat svesti.
Intencionalnost ukljuuje teleologiju (intuiciju znaenja), jer mi imamo vrstu htenja za
znaenjem, projektovanje (stvaranje) znaenja. Svako saznanje je selektivno i
tendenciozno, rukovoeno pretpostavkama (hipotezama). Biti ivek znai biti na
teleoloki nain (kriza evropskih nauka). Dolazi do teleolokog obrta - stvari u iskustvu
ne moemo posmatrati kauzalno - treba posmati ciljeve. Ne moemo oveka posmatrati
samo na osnovu preanjeg iskustva, ve i na osnovu toga to sam taj ovek eli da
postane. Intencionalna stanja imaju kauzalnu osnovu. Postoje 3 aspekta
intencionalnosti:
1. hiletiki sadraj - ulno, osetilno = materijalni princip
2. noeza - obrada ulnog materijala, povezivanje = formalni princip
3. noema - ono to je spoj sadraja (materije) i forme
Svet je uvek protumaen i nikada nije bez znaenja. Fenomenolozi - nastavljai Huserla:
Seler, Hartman, Ingarten, Hajdeger, Marsel, Sartr, Fink.
Pokuaj zasnivanja aksiologije materijalne etike (nasuprot Kantovoj formalnoj etici).
Filozofska antropologija - Poloaj oveka u kosmosu - zasniva kvalitativnu razliku
izmeu oveka i ostalih ivih bia, jer ovek jedini ima duhovni princip (dimenziju) i zato
moe da bude asketa ivota, tj. da se odupire biolokim nagonima. Veza sa Huserlom:
fenomenologija moe da se zove i egologija (dolazak do istog ja) tj. uspostavljanje
istog subjekta koji moe sve da redukuje (odricanje, askeza).

HAJDEGER
FUNDAMENTALNA ONTOLOGIJA I EGZISTENCIJALNA ANALITIKA TUBIVSTVOVANJA
Nit vodilja Hajdegerovog miljenja je kritika zaborava bia. Kod ranog Hajegera je
prevazilaenje zaborava bia mogue kroz projekat fundamentalne ontologije, a kod
poznog Hajdegera kroz autentino miljenje, afirmacijom postfilozofskog miljenja.
Uvek se preskae pitanje o biu, ono se uvek nekako pretpostavlja, uvek se bavimo
konkretnim stvarima, a ne sagledavamo tajnu samog postojanja. Zaborav bia se
deava kroz tehniku - mi je vidimo kao neto efikasno, expeditivno, ali zapravo
zaboravljamo metafiziko ulo. Nedostaje upitanost za ono iskonsko, izvorno. Zaborav
bia je ujedno i samozaborav - beanje od samog sebe. Zaborav bia je beanje od
bia, od vlastite sutine - otuenje od samoga sebe - samootuenje.
Zaborav bia se vidi i u domenu saznanja - sutina saznanja se vidi u adekvaciji podudaranju ideja sa stvarima. Istinu treba shvatiti izvornije - ona je neskrivenost,
otvorenost ka biu - stav koji omoguava biu da se pokae i bude ono to jeste, a to je
drugaije od toga da se prosti opisuje svet u subjekt-objekt relaciji. U domenu teorije
nuno je samo to bolje opisati neko postojanje - deskropcija i podudaranje - aa ne pitati
se o nainu izvornog doivljaja.
Zaborav bia je zaborav smrti od koje se bei u savremenom svetu. Za Hajdegera je
kljuno suoavanje sa smru, sa izvornim i poslednjim pitanjem.
Zaborav bia je zaborav celine. Kritikuje tehniku koja ima tendenciju specijalizacije,
sticanja neke menipulativne vetine, bavimo se stvarima, gubimo celinu ( od mnotva
drvea ne vidimo umu). Uvek smo zaokupljeni neim partikularnim, a ne pitamo se o
celini, o namam samima i o svetu kao neem neodvojivom od nas samih.
Osnovna ideja fundamentalne ontologije je pokuaj prevazilaenja zaborava bia i
destrukcija tradicionalne metafizike unutar kog je zaborav bia sprovoen. Tradicionalna
metafizika smo bivstvovanje razumeva u samo jednom modusu vremena - sadanjosti
kao prisutnosti. Bivstvovanje je svedeno na samo jednu dimenziju, pa se o njemu govori
kao o onom to sada jeste. To je isputanje drugih bitnih dimenzija bivstvovanja.
Hajdeger ba njih eli da afirmie - i ono to je bilo i ono to e biti. eli ire
rasvetljavanje bivstvovanja i prevazilaenje njegovog zaborava. Vano je sagledati
bivstvovanje kroz celinu vremena - vreme je to koje uspostavlja smisao celine. Ne misli
se ne hronometrijsko vreme koje bi podrezumevalo beskonanu sukcesiju , ve na ono
koje proizilazi iz tubivstvovanja. Zaborav bivstvovanja se pokuava prevazii tako to se
bivstvovanje dovodi u vezu sa vremenom.
Bivstvovanje predstavlja neto najoptije, to je jedan opti pojam, koji nadmauje optost
roda. Ne postoji ni jedan vii rodni pojam u odnosu na bivstvovanje, zato ga i ne
moemo definisati. Sve to moemo definisati su bia - konkretni entiteti. Zato su filozofi
zanemarivali pitanje bivstvovanja, jer je nemogue logiko razmatranje pojma
bivstvovanja, ali za Hajdegera to ne znai da nas to liava mogunosti ispitivanja smisla
bivstvovanja. Sutina je ono to se definie, ona je specifina razlika u odnosu na neki
vii pojam. Bivstvovanje nema vii rodni pojam, pa se njegova sutina ne moe
definisati, ali se moe rasvetljavati.

Pitanje o bisvstvovanju se moe rastaviti na 3 podpitanja:

1. ONO TO PITAMO - koje se razlikuje od pojma bia, tu je ra o onom najoptijem, o
samom bivstvovanju.
2. ONO ISPITIVANO - ono na nekom pitanju to elimo da razjesnimo,a to je smisao.
3. UPITANO - neko od koga mi traimo odgovor. Svako pitanje se nekom postavlja,
pitano je ono bie kome se pitanje namee, postavlja, a to bie je ovek, tubivstvovanje.
Ova druga dva aspekta pitanja o bivstvovanju su podlona razradi.
Analitika tubivstvovanja
Fundamentalna ontologija je neodvojiva od egzistencijalne analitike tubivstvovanja jer se
mi moramo baviti nainom tubivstvovanja onog bia koje se pita o bivstvujuem. Stalno
je u pitanju i u negaciji vlastito bivstvovanje - tubivstvovanje, ija je glavna odlika to
odnoenje prema sebi.
Prefiks tu upuuje na to da je ovek taj na koga se ova re odnosi, on je to mesto gde
bivstvujue dolazi do rei, gde se ono razotkriva. ovek je eksponat, ekspozitura
bivstvovanja. To tu je prostorno-vremensko, ono je uvek situirano u vremenu i prostoru.
Poenta prefixa je jednokratnost, konanost. Bivstvovanje zahvatamo uvek na jedan
konaan, egzistencijalan nain. Bivstvovanje je uvek moje, neponovljivo, jednokaratno,
jer mmi jedino kroz vlastito iskustvo moemo da se bavimo bivstvovanjem.
Hermeneutiki krug
Onda imamo jedan hermeneutiki pristup koji je bitan za razmatranje bivstvovanja.
Vrenje u krug je najvea poast miljenja. Tu nije posredi logiki, gnoseoloki krug, ve
jedan ontoloki krug koji podrazumeva susretanje dimenzija vremena - budunost uvek
upuuje na prolost, sadanjost i na proslost i na budunost. Zaborav bia je zaborav
tog zaaranog kruga bivstvovanja. Prva i poslednja pitanja nemaju odgovor i razreenje,
tu je samo u pitanju da li mi elimo ili ne da se sa njime suoimo. Mi ne moemo izai iz
hermeneutikog kruga, ali se naa egzistencija menja tim saznavanjem. Tu se temelj
iznosi na videlo, dolazi se od neeg izvornog. Pitanjem bivstvovanja se svi mi bavimo, a
Hajdeger otkriva sveprisutnost tog pitanja.
Egzistencijski i egzistencijalni nivo
A) Egzistencijski nivo
To je neposredni nivo koji podrazumeva strukture koje zatiemo - baenost u svet
(Sartr). Analiza poinje od toga, a kasnije se fokusiramo na smo tubivstvovanje, pa
onda na smisao tubivstvovanja.
B) Egzistencijalni nivo
To je dublji nivo sagledavanja stvari, gde se fokusiramo na smo tubivstvovanje.
Polazimo od bavljenja svetom, samim stvarima, praktinim ivotom, da bismo doli do
samog tubivstvovanja. Poslednji i najdublji nivo je onaj gde se ispituje smisao fenomena
krivice, brige i strepnje i taj smisao se pronalazi u vremenitosti koja je smisao svih
egzistencijala.

Egzistencijali i tubivstvovanje
Bitna je veza izmeu tubivstvovanja i egzistencije. Sutina tubivstvovanja lei u
egzistenciji, ono najvanije u tubivstvovanju je egzistencija. Ona se tie naina
bivstvovanja, pa je za tubivstvovanje najvanije to KAKO - od najveeg znaaja je nain
bivstvovanja. Ovo je drugaiji pristup oveku, jer se njime bavimo iz ugla njegovog
naina postojanja koji se manifestuje na razliite naine i u razliitim domenima. Ne
moe se biti van tog naina postojanja - ovek uvek bivstvuje u svetu, on ne moe as
da bude, as da ne bude. Egzistencija podrazumeva modalitet - nain kako se bivstvuje.
Autentina i neautentina egzistencija
Egzistencija podrazumeva samoodnoenje - mi dajemo smisao sami sebi, kao i
situacijama u koje smo baeni. Tu je razlika izmeu autentine i neautentine
egzistencije - u tom naem odnosu prema sebi samom. Od nas zavisi da li emo iveti
autentino ili ne, hoemo li koristiti mogunosti koje su nam date. Mnogo tota
zatiemo svojim raanjem, bivamo baeni u odreene situacije, tako da naa
autokreativnost nije apsolutna, ali ak i u toj sferi smo mi ti koji odreuju smisao tim
situacijama. Ne mogu nas drugi primorati na to da budemo autentini, to je stvar izbora,
odluke. Za tubivstvovanje je najvanije kako se ono odnosi prema samom sebi,
tubivstvovanje je kod Hajdegera iri pojam od egzistencije. Egzistencija podrazumeva
specifikaciju neke unutranje dinamike tubivstvovanja, dok je tubivstvovanje neto
neodvojivo od sveta, od korienja pribora, ne bavi se samo sobom ve i drugim biima.
Analitika tubivstvovanja vs. nauke o oveku
Svaka posebna nauka ima svoj posebni predmet, tako da posebne nauke o oveku
(psihologija, antropologija, etnologija...) svode oveka na predmet. A to je skrivanje
izvornosti ljudskog bia. Kod tubivstvovanja je re o specifinom biu koje nije predmet,
ve egzistencija. Posebna nauka ne moe da prouava oveka kao predmet, jer se tako
ostaje u sferi zaborava bia.

RAZLIKA IZMEU KATEGORIJALA I EGZISTENCIJALA

Tubivstvovanje je mesto gde se otkriva smo bivstvovanje.
Loika vs. egzistencijalna svest
Bivstvovanje se ne moe racionalno objasniti, ali to ne znai da je ono nedostupno
miljenju. Ono je dostupno RAZUMEVANJU - tu do izraaja dolazi hermeneutiki
momenat. Samo kroz lino iskustvo moemo razumeti bivstvovanje. Tubivstvovanje nije
obino bie meu biima, svaki je ovek metafiziko bie i svi smo zapitani oko toga na
koji nain bivstvovati - to je metafizika karakteristika ljudskog naina bivstvovanja.
Bie za sebe se odnosi prema sebi iznutra i zato je tubivstvovanje ono bie kroz koje se
otkriva smo bivstvovanje. U tradicionalnoj metafizici je zanemarivana jedna stvar i
pored isticanja posebnosti ljudskog bia - uvek se ostavljalo to pitanje o bivstvovanju,
uvek se postojanje preutno podrazumevalo, od toga se polazilo, a ta polazna taka se
nije preispitivala. ovek je tretiran kao sva ostala bia. Hajdeger naglaava da je ovek
neto neuporedivo sa ostalim biima.
Zato on pravi razliku izmeu egzistencijala i kategorija.
Kategorizacija je primerena za sva druga bia ali ne i za oveka. Mi ne moemo da
klasifikujemo i topologizujemo ljudsko bie (linost). Bilo koja kategorizacija osobe je
preuska za obilje mogunosti i znaenja sadranih u svakom pojedincu, jer je svaki
pojedinac uvek neto vie od te klasifikacije. Linost ili egzistencija se ne moe konano
odrediti, kategorije su nam nefunkcionalne za neto sasvim lino, unikatno, neponovljivo.
Metafizika pitanja su konkretizovana na lini nain, i ne mogu se razvijati u smislu opte
teorije. Bitan je momenat linog iskustva, ta uvek mojojst, vlastitost. Mi uvek jesmo svoja
vlastita mogunost - tubivstvovanje bivstvuje na nain mogunosti, a ne kao neko
definisano postojanje.
Hajdeger pravi razliku unutar sfere unutarsvetskih bia koje moemo kategorisati:
1. Priruna bia (priruni modus bivstvovanja)
To je priborski modus, podrazumeva ono to nam je pri ruci, ime operiemo. Nama su
stvari uvek pri ruci, koristimo ih kao vrstu pribora za zadovoljenje naih potreba.
2. Predruna bia (predruni modus bivstvovanja)
Ovaj modus se tie pukog postojanja, onog to je pred nama, a to nije pribor, ono to je
materijal koji obraujemo pomou pribora. On nam prua neku vrstu otpora, jer ga treba
oblikovati, svaladati neku neusklaenost u odnosu na nae svrhe. Ono predruno je
puko postojanje, ono to se tradicionalno nazivalo egzistencijom. To je uvek neto
izvedeno, do ega mi dolazimo kroz iskustvo korienja stvari. Realnost, puko
postojanje jeste jedna izvedena kategorija, ime mi objanjavano svet. Ako polazimo od
prirode, nikad ne moemo objasniti svet, a ako polazimo od oveka, moemo. Kategorije
se, dakle, mogu primenjivati samo na ova dva modusa - prirunost i predrunost.

10

 Egzistencijali upuuju na karakteristike koje su specifine za tubivstvovanje. Za ona

bia koja moemo kategorijalno odreivati pitamo sa TA?, a za ona koja odreujemo
pomou kategorijala pitamo sa KO? Smo pitanje je neupitano kod svih ostalih bia. Kod
tubivstvovanja je bitan egzistencijalni momenat, to pitanje KO, a ne TA, i zato za govor
o tubivstvovanju moramo pronai drugaiji jezik. Zato Hajdeger i koristi taj termin, a ne
termin ovek. Egzistencijali proizlaze iz egzistencijalne svesti, a ne logike; postaju
razumljivi samo preko vlastitog iskustva. To je hermeneutiki krug - specifina vrsta
razumevanja. Egzistencijali su neke karakteristike neodvojive od tubivstvovanja - ta
uvek-mojost podrazumeva i uvek-prisutnost. Kategorijalna odreenja po potrebi jesu, a
isto tako i nisu primenljiva tj. prisutna.
U-bivstvovanje je egzistencijal, odreenje koje se tie tubivstvovanja, svojstvo
neodvojivo od svog nosioca. Npr. Bivanje-u-svetu - ovek se uvek nalazi u svetu, ono je
neodvojivo, nerazluivo od oveka. Tubivstvovanje je najvei horizont koji stvari ini
vidljivima, preko njega se otkrivaju sva ostala bia. Zato ono ima ontiki i ontoloki
primat u odnosu na sva ostala bia. Nikad tubivstvovanje ne moemo razumeti iz
prirode.
Bivstvovanje-u je kategorijalno odreenje. Npr. Voda je u ai - okruenje nije bitno za
samu vodu, ono nije bitno za to to voda jeste, ovo odreenje se tie bivstvovanja-u.
Kategorijalna odreenja se tiu unutarsvetskih bia, a egzistencijali se tiu bia na kome
svet poiva.
Hajdeger govori o nekoliko egzistencijala: strepnja, briga, razumevanje, bivstvovanje ka
smrti, nastrijenost (stav).
Smrt uvek definie nae postojanje, bez obzira ne to da li mi njoj gledali u oi, ili beali
od pomisli na nju. Hajdeger strepnju razlikuje od straha, jer se ona ne tie neeg
konkretnog, ona je odnos preme neem neodreenom, prema mogunosti i zato ima
ontoloki smisao. Posebno se naglaava tendencija ka blizini, jer smo mi uvek utonuli u
ono to nam se dogaa, to oseamo na vlastitoj koi, i nikad ne moemo imati distancu
u odnosu na sebe same.
Pravi se razlika izmedu autentinog i neautentinog modusa bivstvovanja. Mi se
moemo prepustiti vostvu drugih, ali uvek imamo bliskost sa onim to nam se dogaa,
jer nam je uvek stalo do tog to nam se dogaa, bilo da beimo ili ne od vlastite
odgovornosti. I ono to nam se dopada opet je prisno nae.
Kod neautentinog bivstvovanja imamo manji stepen bliskosti, to je jedna vrsta
samozavaravanja, neiskrenosti prema sebi. Ali i tu je prisutan doivljaj onoga to nam se
deava, i to oseamo kao neto svoje. Vaan je taj momenat autorizacije koji je uvek
prisutan u tubivstvovanju.
Bivstvovanje ka smrti - potiskivanje svesti o smrti vodi zaboravu bia. Neko drugi ne
moe umreti umesto mene. Zato je smrt kao injenica koja se deava drugima drugaija
od pomisli da sam ja taj koji umire. Ono to daje dramatiku bivstvovanju je satv
autentine egzistencije i to je ta okrenutost ka smrti, ta svest o konanosti. To kako se
odnosimo prema smrti i ta spremnost na rtvu jeste osnov svega krupnog u ljudskom
ivotu, to je ono to nas ini hrabrima. Iz suoavanja sa smru proizlazi odlunost.
Temporalnost naeg bivstvovanja je razliita od hronometrijskog merenja vremena.
Temposralnost je psiholoko vreme koje ima razliite doivljajne kvalitete. Vreme o kom
Hajdeger govori je bitno odreeno bivstvovanjem ka smrti.

11

PRIRUNOST I SVETOVNOST SVETA

U Hajdegerovom delu Bivstvovanje i vreme se razmatraju tri strukture bivstvovanja
tubivstvovanja. Analitika tubivstvovanja:
A) Bivstvo u svetu (1.Bie 2.U-bivstvovanje 3.Svet)
B) Briga (1. Egzistencijalitet 2. Fakticitet 3. Zapalost)
C) Vremenitost (temporalnost)
A) Bivstvo u svetu
To je jedan egzistencijal koji podrazumeva specifinost tubivstvovanja. Smisao
bivstvovanja u svetu podrazumeva da nam neke stvaru uvek padaju u deo - uvek su
nam zapali neko vreme, prostor, neki zadaci, mi smo uvek baeni u vet, uvek smo u
konkretnim situacijama, uvek se na nain brinosti odnosimo prema stvarima.. u tom
manipulisanju stvarima ne stiemo da se zapitamo o fundamentalnim pitanjima vlastitog
postojanja. Na ovom stupnju se tubivstvovanje uvek odnosi prema svetu i
unutarsvetskim biima. Tu se prepliu tubivstvovanje i bivstvovanje u svetu - imamo
stopljenost, sinkretizam izmeu oveka i svih ostalih bia.
Bivstvovanje u svetu je jedan fenomen sa tri momenta (ne dela ili elementa, ve
momanta, jer se radi o izvornom jedinstvu, a ne o sintezi neeg to je bilo rezdvojeno)
1. Bie
Postoje dva modusa bivstvovanja bia:
- Priruno i
- Predruno bie
To su 2 modusa bivstvovanja bia, onih koji nisu tubivstvovanje, i na njih se primenjuju
kategorije. Priruno bie je izvornije u logikom smislu.
Predruno bie je postojanje, realnost egzistencija u tradicionalnom smislu. To je
katefgorija izvedena iz prirunog bia.
Priruno bie ukazuje na neku funkcionalnost, svrhovitost, to su sva ona unutarsvetska
bia kojima manipuliemo za zadovoljenje naih potreba.
Primat prirunog u odnosu na predruno pokazuje primat praxe u odnosu na teoriju. Ono
to je priruno, toga nismo svesni, tek kad prirune stvari otkau poslunost, tad
obraamo panju na njih, tak tad se bavimo kategorizacijom realnosti. Zato je
predrunost izvedena iz prirunosti. Teorijski stav je izveden iz praktinog; kad se pojavi
defekt u naem korienju stvari, mi dolazimo do realnosti.
2. U-bivstvovanje
Tubivstvovanje je bie preko kog mi otkrivamo i priruno i predruno. Tubivstvovanje je
istovremeno i bie i vie od bia; ono je bie koje u-bivstvuje. ovek uspostavlja odnose
izmeu pojedinanih stvari i sveta. ovekovo bivstvovanje je uvek svetsko bivstvovanje i
ono podrazumeva svetovnost sveta. Sva ostala bia imaju karakter unutarsvetskosti, a
preko tubivstvovanja bivaju otkrivena. Princip saznanja je unutar tubivstvovanja.
Tubivstvovanje je taj najiri horizont, ono konstituie svet. Svet je jedan momenat
oveka i zato se podrazumeva neodvojivost oveka i sveta. ovek je uvek u svetu, on
se ne moe premestiti i ne biti u svetu. U-bivstvovanje je egzistencijal, dok su priruno i
predruno kategorijalna odreenja. Mi smo uvek uronjeni u bivstvovanje, tu ne postoji
mogunost razdvajanja.

12

Kako prevazii zapalost u bivstvovanje?

Konstitucijom vremenitosti. Nasuprot tradicionalnoj metafizici koja bivstvovanje shvata
kao prisutnost (u dimenziji sadanjosti), Hajdeger bivstvovanje shvata kroz sve
dimenzije vremena (sadanjost, prolost, budunost). Zapalost se uvek tie nekog
brigujueg odnoenja prema stvarima. Brigu treba reflektovati, imamo jednu dimenziju
vremena koju treba da produbimo, da dovedemo u vezu sa drugim dimenzijama.
Zaborav bivstvovanja je ansa za njegovo prevazilaenje. Treba iz modusa autentinosti
prei u modus autentinosti - radi se o promeni stava, da se preko zabrinutosti za stvari
zapitamo o celini vlastitog bivstvovanja. Bivstvovanje u svetu podrazumeva zapalost,
koja podrazumeva sadanjost. Analiza poinje sa sadanjou, a kasnije se ispostavlja
da je sadanjost rezultanta budunosti i prolosti. Budunost ima primat, iz naeg
odnosa prema njoj proizilazi i sagledavanje prolosti, a sadanjost je samo rezultanta
tog suoavanja budunosti i prolosti. Poetna taka analize je i poslednja po logikom
znaaju.
3. Svet
Svet nije skup pojedinanih stvari, agregat unutarsvetskih bia, ve je jedna ureena
celina. Svet je najiri horizont u kome vidimo sva pojedinana bia. Sveta kao ureene
celine ne bi bilo bez tubivstvovanja, oni su nerazluivi. Svet je fiziki i duhovni prostor.
Hajdeger je, za razliku od tradicionalne metafitike koja je razdvajala prirodu i duh, svet i
jedno i drugo, on je jedinstvo prirode i duha. Treba prevazii tu paradigmu cepanja
stvarnosti subjekta i objekta. Svet podrazumeva ureenost i otkrivenost stvari koju
tubivstvovanje nosi sa sobom - svetlost, osvetljenost, transparentnost, jasnoa. Treba
prevazii razliku spoljanjeg sveta (prirode) i unutranjeg sveta (duha). Pojam sveta
podrazumeva proimanje duhovnog i fizikog.
Granice jezika su i granice sveta. ovek je uvek u svetu jer je uvek u jeziku. Pustinjak ne
naputa svet sve dok se koristi jezikom. Bivstvovanje u svetu je nedeljiv fenomen - nema
izvorne rascepljenosti na subjekat i objekat. Onda nu u saznajnom domenu nema
problema koji se javljaju kod drugih filozofa. Ako je svet taj najiri horizont koji donosi
tubivstvovanje, onda nema problema adekvacije izraza u odnosu na spoljanji svet. Jer
mi smo uvek u svetu, i on nije neto spoljanje, nego unutranje. Odatle proizlazi
koncepcija istine kao otkrivenosti, i proizlazi iz naina tubivstvovanja koje je otkrivajue,
podrazumeva mogunost otkrivanja. Ovde se vidi kritika tradicionalnog gledita istine
kao korenspodencije. Ono to omoguuje istinu je bie koje ivi na otkrivajui nain, a to
bie je tubivstvovanje. Svet podrazumeva osvetljenost ili otkrivenost.
B) Briga
Bivstvovanje u svetu je poetna taka, jer je ono prvobitno, najneposrednije. Ali ono je
ujedno i najdalje od onog to je najvanije. Smer analitike tubivstvovanja je od
najnebitnijeg ka najbitnijem.
Bivstvovanje u svetu je usko povezano sa brigom. Za bivstvovanje u svetu je
karakteristino to da smo uvek upueni na unutarsvetska bia. Koristimo stvari jer su
one u odnosu prirunosti prema tubivstvovanju. Mi smo uvek u poziciji zbrinjavanja ili
brige, zbrinjavamo sami sebe, koristimo stvari iz spoljanjeg sveta.
Iskustvo brige se javlja na tom nejneposrednijem nivou, ali je tu re o neosveenoj,
nereflektovanoj brizi, koja nije dovedena do svog najdubljeg smisla. Tu je u pitanju
povrna zabrinutost, brinost koja se tie samo stvari na koje smo upueni. Tu ne postoji
odnos prema samome sebi. Zato je ova struktura obeleena neautentinou.
Karakteristika bivstvovanja u svetu je bezlino SE, nekritiko usvajanje obiaja i
predrasuda iz zajednice kojoj pripadamo. Bivstvovanje u svetu se sastoji u bavljenju
pojedinanim biima, pa zboravljamo celinu.

13

Briga se javlja i u prvoj strukturi, ali na jedan nepotpun, izvitoperen nain. Ono to je
karakteristino za tubivstvovanje je zatvorenost i nedostatak komunikacije sa samim
sobom, ali i u odnosima sa drugim ljudima. Dok nam stvari slue, sve tee gletko, i
tubivsrvovanje je aztvoreno za smisao bivstvovanja. Tek na horizontu pokvarenog orua
dolazi do otvaranja due, i to podrezumeva trenutke neizvesnosti, gubitka kontrole i
samokontrole.
Naglaava se razlika izmeu strepnje i ( koja ima ontoloko znaenje) i straha (koji je
ontike injenica), jer se tu radi samo o zatvorenosti, tu smo mi bia koja se odnose
prema pojedinanom. Kod strepnje postoji ta neodreenost, jer se ne strepi od neek
pojedinanog, ve od sveta u celini, od vlastitog ivota, od izloenosti neizvesnoosti.
Prelaz od bivstvovanja u svetu ka brizi je posredovan strepnjom.
Briga predstavlja strukturu koja uspeva da objedini sve momente bivstvovanja
tubivstvovanja. Ona je forma naeg iskustva pomou koje se mogu objasniti razni
psihiki fenomeni, ta transcendentalna optost ukatuje na to da je briga onaj fenomen
koja obuhvata sve ostale fenomene. Ona je zajdniki imenitelj naih iskustava.
Odnos prema smrti
Briga je bivstvovanje tubivstvovanja, tie se sveti o konanosti, o smrti. Preko otvaranja
vlastitog bia kroz egzistencijalne lomove i preko uspostavljanja odnosa zabrinutosti za
samoga sebe, ovek uspostavlja odnos prema vlastitoj konanosti i razumeva vlastito
bivstvovanje kao bivstvovanje ka smrti. Smrt je stalni pratilac naeg bivstvovanja, ona je
karakteristika naina bivstvovanja tubivstvovanja. Ta svest o smrti daje dramatiku i
smisao ljudskom ivotu. . sve ljudske etike vrednosti proizlaze iz svesti o smrtnosti, to
oveka ini svesnim i odgovornim biem. To je izvor etikih vrednosti - svest o smrti i
konanosti. Brigu Hajdeger odreuje kao slobodu ka smrti - ona je uvek usmerena ka
smrti, i podrazumeva spremnost na vlastitu smrt. Re je o slobodi, jer zadobijamo jednu
vrstu oputenosti kada smo spremni da prihvatimo rizik smrti. Briga je ono to proizvodi
savest, mi imamo potrebu da osmislimo vreme sopstvenog ivota, jer nam je ono
ogranieno. Psihika smrt je u tom smislu vana za raanje autentine egzistencije.
3 momenta brige
1. EGZISTENCIJALITET (Ispred sebe)
Tubivstvovanje je uvek ispred sebe, van sebe. Time se oznaava stalno prevazilaenje,
ekstatinost, vensebnost. Ukazuje se na otvorenost tubivstvovanja koje nije samo i
iskljuivo u sebi, kao i na dimenziju budunosti - tubivstvovanje je uvek zagledano
unapred, uvek neto projektuje, uvek kreira vlestitu budunost i odluuje se za odreene
mogunosti. Egzistencija je uvek i ono vie od onog to jeste u smislu projekta, ivotnog
plana. Ne tie se samo temporalnog, ve i prostornog - ekstatinost i otvorenost za
druga bia. Tubivstvovanje je svedok bia i ne bavi se samo sobom nego i drugim
biima. Taj egzistencijalitet omoguava fundamentalnu ontologiju - otvorenost za vlastito
menjanje ali i otvorenost za druga bia koja susreemo.
2. FAKTICITET (Ve biti u nekom svetu)
Mi sebe zatiemo ogrenienim, limitiranim time da se ve nalazimo u svetu. Smisao
fakticiteta je ta baenost ili ono to prethodi naoj egzistenciji.
U logikom smislu egzistencijalitet prethodi fakticitetu.
U vremenskom smislu prolost (fakticitet) prethodi budunosti (fakticitetu).
Mi smisao onoga to se dogodilo saznajemo u svetlu onog to e se dogoditi - prolost
saznajemo u svetlu onong to e se desiti u budunosti.

14

3. ZAPALOST (Bivstvovanje kod unutarsvetskih bia)

Mi smo uvek upueni na konkretna unutarsvetska bia. Fakticitet i zapalost (baenost)
su povezani. Mi smo uvek baeni u konkretne situacije, fakticitet nas vezuje za
konkretne zadatke, objekte delovanja. Propalost ima negativnu konotaciju.
Ontoloki smisao: svet je ono blisko oveku.
Ontoloko se tie reflektovanog iskustva, osmiljavanja, dolaenja do smisla
bivstvovanja - mogunost razumevanja sveta na osnovu tubivstvovanja.
Ontiki smisao: unutarsvetska bia nam mogu delovati strana i tua, moemo se oseati
kao stranci, mogu nam se objekti iz neposrednog okruenja initi kao da nisu nai.
Ontiko se tie neposrednog, svakodnevnog iskustva, radi se o biima tj. entitetima. Jo
nije zahvaena celina smisla.
U ovoj drugoj dimenziji imamo to otueno iskustvo koje nas podstie da se otvorimo i
upoznamo dublji smisao sveta koji e nam otvoriti bliskost i uklopljenost u svet.
Momenat zapalosti u kom se javlja otpor stvari u odnosu na nae htenje jeste ono to se
u tradicionalnoj ontologiji smatralo za kljunu kategoriju - realnost, stvarnost, ono to
jeste, to je realno. Za Hajdegera je to neto ne prvo, ve treerazredno, neto to treba
razumeti u kontextu tubivstvovanja, projekta, egzistencijaliteta. Realnost je samo jedan
elemenat vremenovanja. Tradicionalna ontologija je redukovala elemenat bivstvovanja
na sadanjost - na realnost, i tako se isputaju druge dimenzije bivstvovanja.
C) Vremenitost (temporalnost)
Vremenitost je smisao brige ali i smiao tubivstvovanja. Vremenitost je zajedniki imenitelj
svih momenata brige koja se tie naeg odnosa prema vremenu. ovek je
neustanovljena ivotinja, on podrezumeva nedovrenost i otvorenost. itav na ivot je
formiranje, iekivanje. Znaajan deo brige se tie onoga to e se tek dogoditi, jer mi
imamo planove, projekte, i organizujemo se da bismo ostvarili svoje namere. Brinemo se
i zbog onoga to je bilo, na nas utiu dogaaji koji su se dogodili. Gria savevsti se tie
prolosti. ovek je uvek najmanje u sadanjosti, a vie u budunosti i prolosti.
Sadanjost nam uvek izmie. Kljuna stvar je podsticanje negativnih iskustava, to je
nain prevazilaenja zaborava bivstva.
Vremenitost se tie i budunoti i prolosti i sadanjosti. Mi se stalno nalazimo u dimenziji
sadanjosti, to je stanje zaborava, propadanja, optereenosti svakodnevnim stvarima.
Dimenzija zaborava podrazumeva zaborav bivstvovanja, nemogunost sagledavanja
celine i smisla bivstvovanja. Vremenitost je zajedniki imenitelj svih oblika brige, pa je
ona i najdublji smisao tubivstvovanja. Vremenitost proizlazi iz konanosti i svesti o smrti.
Odatle proizlazi razlika izmeu:
Hronometrijskog vremena - ono je beskonano, beskonana sukcesija trenutnih sada
koja nema ni poetka ni kraja
Egzistencijalno vreme - to je konano vreme koje predstavlja neku celinu.
Hajdeger o smrti govori kao o neemu to mu omoguava da bude ceo. Smrt zaokruuje
celinu egzistencijalnog vremena i ivotnu celinu tubivstvovanja. Vulgarni pojam vremena
previa poetak i karj i razumeva samo lociranje u vremenu neijeg ivota,a ne
sagledava ono to je iznutra, to je egzistencijalno vreme. Jedino se u odnosu na
tubivstvovanje moe govoriti o vremenitosti , o celini. S obzirom na injenicu konanosti,
svi momenti dobijaju svoj pun smisao. Izvodi se ekstatinost tubivstvovanja - ovek je s
jedne strane konano bie ali je zato ekstetian. Isto je tako i smrt ono to uspostavlja
ivotnu celinu tubivstvovanja. Smrt nije samo trenutak koji e se dogoditi, ve je na
nain bivstvovanja. Mi smo uvek upueni na okonavanje neega.

15

Hronometrijski vid vremenitosti je neautentini vid vremenitosti - tu nema otrih razlika

izmeu vremenskih ekstaza, ve je vreme revnomerna sukcesija trenutaka.
Neautentinost podrazumeva jedan tehniki nain razmiljanja gde se ptamo samo o
sredstvima, operacijama koje treba izvriti da bisamo ostvarili ciljeve. A nikad se ne
pitamo o samim ciljevima i smislu, ta pitanja izlaze iz tog tehnikog okvira razmiljanja.
Egzistencijalni smisao vremena bi se mogao nazvati psiholokim vremenom, koje ima
razliite sadraje, koje je drugaije zbog te kvalitativne obojenosti i ispunjenosti. Ovde je
re o vlestitom ivotu, ali iprema istoriji oveanstva. Ima mnogo praznog hoda u
istoriji, a nekad se za kratko vreme puno toga dogodi. Ukazuje se na jedan ljudski
smisao vremenitosti. Vremenitost je jedan progresivno-regresivan proces - podrazumeva
da mi ono to je bilo razumevammo uvek u svetlu budunosti, oekivanja. Zato mi stalno
reinterpretiramo prolost. ovek uvek iznova konstituie misaone celine i vraa se
prolosti u kontextu novih projekata.
Autentinost tubivstvovanja
Ona se moe postii tek u okviru strukture vremenitosti. Hronometrijsko vreme
predstavlja redukovan pojam vremena i hipertrofiju sadanjosti. U dimenziji sadanjosti
se deava otuenje, samozaborav, neautentinost.
Smisao vremenitosti je
prevazilaenje fixacije na sadanjost.
Vana je otvorenost prema budunosti - donoenje odluka i konstituisanje sopstva, kao i
interpretacija prolosti. Lini identitet je podjednako ono to mi stvaramo od sebe ali i
ono to usvajamo iz vlastite prolosti, s im se identifikujemo. Autentinost podrazumeva
vrenje izbora koji se tiu budunosti i selektivnu interpretaciju prolosti. Podrazumeva
osmiljenost vlastitog postojanja. Ako se odnosimo prema svojoj budunosti i prolosti,
sadanjost e nam biti autentina.

SARTR
16

SARTROV MISAONI RAZVOJ

UTICAJI:
1) Fenomenologija - Huserl
2) Hajdeger
3) Nemaki klasini idealizam
4) Marks
5) Dekart
6) Frojd
FAZE:
1. FENOMENOLOKI PERIOD
Sartr svoje bavljenje filozofijom zapoinje time to biva fasciniran nekim Huserlovim
idejama. Primenjuje fenomenoloku metodu u analizi razliitih fenomena svesnog
iskustva. Spisi znaajni za ovaj period:
- Transcendencija ega
- Skica za teoriju emocija
- Imaginacija
- Imaginarno
- Jedna osnovna ideja fenomenologije intencionalnosti
"Jedna osnovna ideja fenomenologije intencionalnosti"
Ono to je Sartra najvie privuklo u fenomenologiji je otkrivanje intencionalnosti u
razliitim domenima duhovnog ivota. Saznanje je samo jedan domen intencionalnosti,
pored onoga to je intencionalni sadraj procesa, postoji i intencionalni sadraj naih
emocija, htenja... Naglaava se da je Huserl otkrio ne samo istinu sveta, ve i njegovu
istinsku strahotu.
Sartru se dopala postavka koja podrazumeva istovremeno zahvatanje svesti i sveta ono to je bilo razdvojeno kao subjekt i objekt - ovde se objedinjuje. Svet postoji
nezavisno od nas, ali je SMISAO sveta ono to mi nosimo u svesti. U tome Sartr vidi
superiornost fenomenolokog postupka, koji ukljuuje ideju korelativnosti.
" Transcendencija ega"
Dolazi do izraaja odnos prema Dekartu, ali je on posredovan Huserlovom
fenomenologijom: sartr zastupa tezu da pored Reflexivnog ja postoji i predreflexivno ja
koje se moe okarakterisati kao prirodna svest - onaj stupanj koji predstavlja postojanje
stvari i ne dovodi ih u sumnju. Ne to to mi zatiemo kao spoljanje - mi i vlastito jastvo
zatiemo u svetu. To je predreflexivni cogito - on se izvorno doivljava kao predmet,
neto to postoji kao stvar meu stvarima. Mi u poetku imamo odnos prema sebi kao
prema stvarima.
Reflexivno ja - kada mi postavljamo pitanje o tom sopstvu i o tome to zatiemo u svetu;
reflexivno ja je samosvesno ja.
Osnovna razlika je razlika izmeu svesti i samosvesti, jer tek na nivou samosvesti
dostiemo stupanj samodelatnosti. Poenta ovog teksta je da je ego (ja) neto to
podrazumeva transcendiranje, kao to reflexivno ja podrazumeva prevazilaenje
zateenog ja. Ova ideja je bitna i za egzistencijalistiki period. Iako mi imamo datost

17

svog psihikog ivota, kroz reflexiju se ispostavlja da je ta datost vec konstituisana. Pravi
smisao jastva je ono to mi uinimo od sebe, ono to je u procesu nastajanja. Ne postoji
nikakvo transcendentalno ja koje bi prethodilo, bilo izvorno, koje bi pratilo sve nae
predstave i iksustva. Jastvo je neto to izmie i podrazumeva transcendiranje
postojeeg.
"Skica za teoriju emocija"
Pristup empirijske psihologije je manjkavjer bilo koja vrsta prikupljanja empirijskih
injenica o psihikom ivotu zahteva jasne injenice. Emocije su brkane sa nagonima,
motivima, osetima...i drugim psihikim procesima.zato filozofi moraju najpre da odrede
sutinu nekog fenomena (ovde emocije) i da ta ideja sutine treba da usmerava naa
empirijska istraivanja. Sartr zahteva da se emocije shvate u jednom irem kontextu,
polazei od ideje celine. U tom smislu Frojd je imao jednu ideju celine psihikog ivota,
ali je ona bila naturalistikog karaktera - to je ideja libida. Za Sartra je ta crta naturalizma
pogrena, pa se on zalae za to da emocije razumevamo u kontekstu oveka i sveta ovek je bie u svetu. Tu vidimo slinost sa Hajdegerom. Sartr emocije shvata kao jednu
alternativnu dimenziju stvarnosti do koje dolazimo kada imamo problem pri korienju
sredstava za zadovoljenje potreba.
Kod Sartra emocije produbljuju ljudsku svest i iveku skreu panju na njegovo vlastito
bie. Sutina emocija je u izlasku iz samozaborava. Sartr e rei da su emocije neka
vrsta degradacije svesti, regresije na stupanj magijskog odnoenja prema stvarima - tu
je razlika u odnosu na Hajdegera i Kjerkegora. Ovo shvatanje proizilazi iz jedne
kartizijanske tradicije - Sartr slobodu i egzistenciju shvata kao potpunu transparetntnost
(kod Kjerkegora je to tajna jer nas najemocionalnija iskustva pribliavaju slobodi koja je
tajnovita). Kod Sartra je sloboda transparentna - kad znamo ta moemo. Emocije
razumevamo u cilju svrsishodne aktivnosti, kad ne moemo zadovoljiti potrebe. Tu
Hajdeger vidi ansu za egzistenciju. Kod Sartra je sutina emocija stanje izgubljene
samodelatnosti - ozuda pria o magijskom karakteru emocija.
"Imaginacija"

"Imaginarno"

U ova dva spisa Sartr zastura stanovite o negaciji, nitavilu, o mogunosti nitenja
onog to jeste, to konstituie ljudsku slobodu - ovek stalno negira stvarnost.
Imaginacija je ta vrsta miljenja - utopijski horizont, sfera mogunosti - smisao
imaginacije je u osloboenju od pritiska stvarnosti - spospbnost izmetenja iz stvarnog
sveta i bavljenja otvorenim mogunostima.

2. EGZISTENCIJALISTIKI PERIOD
"Bie i nitavilo" (1943)

18

Ovaj period je prisutan 40-ih godina 20-og veka. Znaajan je i jedan krai spis iz 1946
"Egzistencijalizam je humanizam". U periodu kad se okrenuo egzistencijalistikom
nainu razumevanja sveta i oveka, tad je i poeo da pie literaturu ("Munina"). Nakon
toga nastavlja nizom drama u kojima takoe razmatra neke egzistencijalne ideje. Za
njegov opus je karakteristino to da se pomou literarnih sredstava izraavaju filozofske
ideje. I ostali egzistencijalisti se otvaraju prema ostalim formama duhovnih aktivnosti.
Dela napisana u ovom periodu su:
"Prljave ruke"
"avo i gospod Bog"
"Muve"
"Ludnica dostojna postojanja"
I roman trilogija: "Putevi slobode" (Zrelo doba, Odlaganje, Ubijene due)
Ovaj roman je napisan posle II Svetskog rata. Osnovna ideja je da ukoliko u zrelom
dobu izbegavamo odgovornost i krenemo putem odlaganja donoenja odluka, u
rezultatu postajemo ubijene due - duhovno samoubistvo.
3. MARKSISTIKI PERIOD
Ovo je poslednji period u Sartrovom misaonom razvoju, za koji je karakteristno delo
"Kritika dijalektikog uma" (1960). Vidimo da je egzistencijalistika faza u samom
sreditu i da je proizala iz fenomenoloke. Ova marksistika faza predstavlja neku vrstu
Sartrove samokritike i proirivanja, primene nekih egzistencijalistikih razmiljanja na
konkretne istorijske uslove. Marksizam je posle II Svetskog rata imao emancipatorsku
ulogu i bio glavni u borbi protiv faizma. Sartr ga sagledava i u kontekstu povezanosti
egzistencijalizma i marksizma. Usredsreuje se na razmatranje o pitanjima epohalnosti,
pa e tada za egzistencijalizam rei da parazitira na marksizmu koji je epohalna misao
naeg vremena, dok je egzistencijalizam samo nain da se dopuni marksizam.
U Sartrovom razvoju se moe uoiti kontinuitet: on je imao sklonost da bude angaovani
savremeni mislilac, a u odnosu na filozofske ideje je bio dosledan sam sebi, dok je javni
angaman ukljuivao velike oscilacije. Tu je i njegov odnos prema marksizmu - bio je
fasciniran Staljinom i staljinizmom. Tad ga kritikuju Kami i Merlo-Ponti.
Sartr je uoio i negativne tendencije u marxistikoj teoriji i to imenuje kao lenji
marksizam. Marksistiki teoretiari su se isuvie oslonili na objektivne tendencije u istoriji
- teza o neminovnosti revolucije - o tome da e na ekonomskim temeljima biti stvorene
pretpostavke za socijalnu revoluciju. Marksistiki teoretiari se nisu trudili da razrauju
druge aspekte sveta i to dovodi do praznina u marksovoj teoriji o oveku. Prostor za
egzistencijalizam se stvorio jer je u marksizmu zanemarivano pitanje o ljudskoj jedinki,
suvie se bave zajednicom, kolektivom. Sartr kritikuje marksizam ija je kriza to
zanemarivanje pojedinca, linosti. On postaje totalitarna misao. Saznanje o oveku mora
da predstavlja detotalitarizovani totalitet. Totalitet je bitan za sagledavanje ljudskog
sveta, ali se on mora detotalizovati. Pored makro razumevanja ljudskog sveta potrebno
je i mikro razumevanje pojedinanih iskustava. Sartr govori o dijalktikoj metodi koja
mora da ukljuuje i analizu i sintezu, i progresivni i regresivni aspekt prouavanja.
Smatrao je da su marksisiti pojednostavili misao o oveku, da su zanemarili horizont
individualnog projekta. Ne postoji dijalektika u prirodi, ona je svojstvena samo istorijskim
procesima. Dijalektiki materijalizam je pogled na svet i prirodu, ali Sartr kae da
dijalektika u prirodi ne postoji, ona je karakteristina samo za oveka i ovekovi praksu.
Nikakva borba suprotnosti nee dovesti do emancipacije - to je poverenje u povoljne
okolnosti; razvojem u objektivnoj stvarnosti nee doi i do razvoja u subjektivnoj
stvarnosti. Bez linog angamana nema napretka.

19

Ukazuje na vie karakteristika recionalnosti prisutnih kod Hegela i Marksa koje su kod
nastavljaa pogreno shvaene. Bitno je stanovite celine, totaliteta. Ali, ako se istina
shvata samo kao celina, onda se zanemaruje pojedinano. Zato Sartr govori o potrebi za
detotalizacijom totaliteta. Sutina dijalektike racionalnosti je u konkretnom totalitetu konkretizacija - da se uvek u konkretnim situacijama mora sagledati celina. Dijalektika
nije samo proces sintetisanja, ve i proces analize. Dijalektika je sintetiko-analitika
metoda.
Kritika teze dijalektike u prirodi - dijalektika racionalnost ukljuuje povezanost teorije i
prakse. Ne moe se govoriti o dijalektici prirode jer je praksa uvek ljudska aktivnost.
Prirodne nauke ukljuuju samo teorijski stav. ovek je taj faktor menjanja prirode - ona
se ne menja iz sebe na radikalan naina.
Hegel: beskrajno kruenje istih oblika u prirodi moe da izazove samo dosadu. U prirodi
imamo cikluse. Otvorenost je shvaena samo kao karakteristika istorijskog procesa.
Marks i Sartr: to radikalno novo uvek proizlazi iz praktine delatnosti, iz delanja oveka
na prirodu i menjanja odnosa u zajednici. Dijalektiko racionalno miljenje i vrednovanje
i utvrivanje ciljeva - teorijski ali i praktini stav - sinteza egzistencijalistikog i
marksistikog naina razmiljanja. Sutina praksisa i egzistencije je u nekom
samostvaranju. Istorija je ono to ljudi uine od nje. Sartr i o grupama razmilja kao o
celinama koje ukljuuju autonomne pojedince. Kritikuje otuenje do kog dolazi u
bezlinim grupama gde se gubi lini momenat. ak i u marksistikoj fazi ima koncept
autonomne individue i grupe kao komunikativne zajednice - bliskost, interakcija i
uvaavanje onih koji imaju ista uverenja i koji rade na istom projektu.
Pitanje o revolucionarnom nasilju - opravdanje nasilja u emancipatorske svrhe - pitanje
"prljavih ruku". Da li u istorijskim, revolucionarnim previranjima pojedinac moe sauvati
svoj moralni integritet? Ovom temom se bave i kami i Merlo-ponti i Sartr. Poslednja
dvojica su bili na slinoj poziciji, dok Kami u "Pobunjenom oveku" zastupa koncept
angamana - moralni integritet - pobuna bi predstavljala odustajanje od apsolutnih
ciljeva. Merlo-Ponti i Sartr zastupaju stanovite da u istorijskim procesima dolazi do
ambivalencije, pa mi ne moemo u konkretnim istorijskim situacijama precizno da
odvojimo dobro od zla.
Sartr - "avo i Gospod Bog" - da li iz zla moe da nastane dobro? Kod revolucije je zlo
opravdano - ono omoguuje radikalnu promenu postojeeg stanja - poboljanje sveta.
Taj problem prljavih ruku podrazumeva shvatanje da mi ne moemo ostati neutralni u
tekim vremenima. Apstinencija i neuestvovanje nas podjednako ini odgovornima.
Kami - pobuna kao najvii moralni integritet
Pobuna - apstinencija od kolektivnih deavanja

"BIE I NITAVILO"
Prvi deo toma: postavlja pitanje o nitavilu - problem nitavila. Prethodno se pozabavio
biem - postavlja okvir za bie za sebe. Nitavilo je neodvojivo od bia za sebe - oveka.

20

Razrauje ontologiju na fenomenoloki nain. Problemu bia takoe pristupa na

fenomenoloki nain.
Monizam fenomena - ne postoji skrivena sutina iza pojava. Ipak nije re o monolitnoj
poziciji. Jevlja se novi dualizam, ali na drugom nivou. Novi dualizam potie od
fenomenologije. Sartrov fenomenoloki pristup: jedinstvo svesti i sveta, razumevanje
odnosa svesti i sveta. Svet postoji nezavisno od svesti, ali itav SMISAO i ono to
znamo o njemu jeste preko svesti. Svest je uvek o neemu iz sveta. Svest postoji
nezavisno od sveta, ali svet ne postoji bez svesti, on je znaenjska celina i uvek je
osmiljen, njega otkrivamo.
Kod odnosa fenomena bivstvovanja i bia fenomena imamo fenomenoloku postavku.
Postoji neto transfenomenalno - bie za sebe. Fenomen je uvek fenomen za nekoga,
za neko bie. Uvek se moemo pitati - kome se pojavljuje? To bie kome se fenomeni
pojavljuju jeste svest, ovek, bie za sebe.
Sartr izlae koncepcijusaznanja kao samoosvedoavanja. Svest je u poziciji svedoka
bia. Hajdeger: tu-bie je ono bie kome se i samo bivstvovanje javlja kao pitanje.
Sartr: svest je slino definisana, ali to bie se javlja kao razliito od svesti. Odlika svesti
je usmerenost na neto drugo. Samo znanje je pozicija svedoenja. Samosvest je
svedok postojanja drugih bia. Bie kao pitanje koje postavlja ovek.
Hajdeger: mogunost prevazilaenja zaborava u postavljanju pitanja. Mi zatiemo
oveka kao zapitanog za bie. Kroz tematizovanje smisla pitanja dolazi se do bitih
odreenja. Pitanje podrazumeva mogunost negacije. Samo bie izvodi iz karakteristika
upitanosti. Pitanje nema smisla ako postoji samo jedna mogunost. Nitavilo izvodi iz
strukture pitanja. Nitavilo proizlazi iz ove razlike:
BIE

PO SEBI

(BPS)

BIE ZA SEBE (BZS)

Dijalektiko i fenomenoloko pravljenje ove razlike

a) u dijalektikom pristupu osnovna odlika bia po sebi (BPS) je neposrednost (sutina,
aktuelizacija) a bia za sebe (BZS) je posrednost (uspostavljanje osnosa prema sebi,
negacija, negirano bie po sebi). Dovodi se u vezu sa sutinom koja ima istoriju,
procesualnost - iz ega proizlazi vremenitost, temporalnost.
b) u fenomenolokom pristupu imamo poreenje sa Hajdegerom, kod koga postoji
razlika izmeu UNUTARSVETSKOG BIA i BIA U SVETU.
Tu-bivstvovanj se odnosi prema sebi, uvek je upitano ( Sartr ga naziva bie za sebe).
Ono je uvek u poziciji da sebe uslovljava.
Bie u svetu razotkriva nitavilo. Negativitet je izvorniji i dublji od instrumentalnosti,
pozitivizma. Bivstvovanje u svetu ima instrumentalni karakter. To neposredno iskustvo je
manjeg znaaja od negativiteta do kog dolazimo kroz strepnju. Ima vei znaaj od
pozitiviteta. Mo negativiteta proizlazi iz Hegelove filozofije. Adorno i Markuze ukazuju
na dublji znaaj onog to jeste od onoga to nije. Negativnost je lekovita.
Hajdeger:

UNUTARSVETSKO BIE

BIE U SVETU

Sartr:
BIE PO SEBI
BIE ZA SEBE
Bie za sebe je svedok sebe samog i drugih bia. Ono jeste ono to nije i nije ono to
jeste - analizom dolazimo do temporalnosti (nije neto jer e to tek biti u budunosti).
"Nije ono to jeste" - tie se prolosti i to je negiranje onoga to e biti u budunosti.
Budunost ima primat.

21

Bie po sebi se odlikuje identitetom, ono jeste to to jeste. Bie po sebi ne proizlazi iz
mogunosti i ne nastaje po nunosti. Ono je oduvek prisutno. Sve specifikacije su neka
vrsta obrade (negacije) bia po sebi od strane bia za sebe.
Spinoza: Svaka specifikacija bia je ujedno i negacija (akt negiranja). Sartr prihvata ovu
tezu.
Bie po sebi je masivno, neodreeno, amorfno. Sve to proizlazi iz te masivnosti jeste
uinak bia za sebe. Ono je upitano. Sama injenica postavljanja pitanja ukazuje na
vrstu suspendovanja kauzalnog poretka - odsustvo spoljanje determinisanosti.
Svest je causa sui, nije odreena spolja, nego samo vlastitim principima. Svest je
nedeljiva i ona se iznutra uvek organizuje, determinie. Ne postoji mogunost podeljene
svesti. Ovo protivrei empirijskom iskustvu podeljenih linosti i zbog toga je Sartr doat
kritikovan. On je polusvesnost odbacio iz pojmovnih razloga. Svesti ili ima ili nema. Sartr
je zastupnik mentalistike metode.
On istie brojna odreenja bia za sebe koja sva ispoljavaju spoljanju nedefinisanost
sa potpunom transparentnou svesti. Sartr je stoga kritikovao Frojda i tezu da postoji
podela izmeu svesnog i nesvesnog i da mi nemamo kontrolu nad sadrajem.
- Nitavilo Sartr je bio pod uticajem Dekarta i smatrao je da su delovi svesti potpuno transparentni.
Nitavilo ne postoji samo po sebi, ono pretpostavlja bie, ono je crv u srcu bia. O
nitavilu se moe govoriti samo kao o distinkciji. U jakom smislu se o nitavilu moe
govoriti samo u okviru bia za sebe. Jedino je ovek sposoban za distinkciju. U prirodi je
svako propadanje samo transformacija, a ovek donosi destrukciju. Nitavilo ukljuuje
proces, vremensku dimenziju. U prirodi nakon zemljotresa, oluja, prirodnih katastrofa
ima isto onoliko bia kao i pre toga, samo to su drugaije konstruisani. Nitenje
podrazumeva svest o prolaznosti i promenu znaenja neega. Nitavilo sa ovekom
ulazi u svet. Iako nitavilo ne moemo da definiemo, da ga odredimo, mi njegov smisao
moemo da odredimo preko bia koje ono karakterie. Nitavilo je iskustvo bia koje je
zaokupljeno njime. Nitavilo progoni bie. Ne-bie progoni bie - to je iri smisao jer se
odnosi na sva bia. U uem smislu se odnosi samo na oveka (svedok nitavila, bie za
sebe). Nitavilo kao unutranje iskustvo jeste strepnja. Sartr povezuje Kjerkegorovo i
Hajdegerovo shvatanje.
Kjerkegor: Strepi se zbog otvorenosti, neizvesnosti
Hajdeger: Strepnja je iskustvo nitavila, tie se nesigurnosti, smrtnosti
- Nitavilo i sloboda
Sartr u nitavilu vidi slobodu oveka. Sama nezbrinutost, promenljivost, nesigurnost
jeste mogunost slobode. Iz straha od smrti proizlazi odlunost, autentinost. Mi uvek
strepimo zbog sebe samih. Strepnja je strah od samog straha, vii nivo odnoenja
prema vlastitom stanju. Strepnja je iskustvo koje se odnosi na sebe samog u
vremenskim dimenzijama, poseduje temporalnost. Nitavilo je prolaznost, mogunost da
bude drugaije. Umee se izmeu jue i danas, danas i sutra. Strepnja je tekoe
povezana sa promenljivou. Ba zbog toga smo slobodni. Uasniuti smo slobodom i
mogunostima da budemo drugaiji nego to jesmo. Iskustvo nitavila je iskustvo
slobode.
- Loa vera Fenomen loe vere se ne moe objasniti time da je re o samoobmanjivanju, laganju. To
je za Sartra nemogue(tako od samog sebe neto sakriti). Nema razlike izmeu
obmanjivaa i obmanutog. Sartr u ovom pojmu vidi probleme koje ne reava Frojdova

22

psihoanaliza. U sluaju potiskivanja i cenzure linost zna koje stvari potiskuje, to ipak
pokazuje da je re o jedinstvenoj svesti. Linost intrapsiholoki ne moe biti u poziciji
razliitih linosti. To nije mogue u jednom telu.
Loa vera se moe objasniti preko dinamike bia po sebi i bia za sebe unutar oveka.
ovek je promenljivo bie. Fakticitet se razlikuje od transcendencije. Mi zamislimo da
ono to jsete nije, odnosno fakticitet zamenimo za transcendenciju. Loa vera ukljuije
inverziju.
Smisao nije u gnoseolokoj ravni nego u umiljanju da se radi o faktikim stvarima za
ono to se nalazi u sefri mogunosti. To je loa koordinacija onoga to jsete i onoga to
bismo mi eleli. To je fiks-ideja. Loa vera ukljuuje pozivanje na psiholoki
determinizam, odnos prema sebi kao prema stvari. U psihozama se uvek radi o izboru,
ne postoji spoljanja determinacija, nego je u pitanju nain miljenja. Pravdanje da smo
neto uinili u afektu, ili jer smo morali nije odrivo u sartrovoj filozofiji transparentnosti
misli i uvek postojanja izbora. Sve vrste izgovora na psihiko stanje ili spoljanju
determiniranost su samo naini skrivanja od odgovornosti.

BIE ZA SEBE (BZS) I BIE PO SEBI (BPS)

BZS proizlazi iz BPS. BZS je temelj svog vlastitog nitavila, ali ne i svog vlastitog bia.
BPS je poniteno BZS. Nema otre granice - BZS ima neke karakteristike BPS.
Fakticitet BZS - ono izranja iz BPS, jer nastaje pukotina u BPS i onda se raa BZS. Taj
prelaz od BPS ka BZS Sartr objanjava preko pojma nitenja ili nitavila.
"Izbijanje" BZS unutar BPS - kao jedan nemotivisan akt nitenja. To je neki novi poetak.
Kod Sartra je pojam nitenja ili nitavila ta taka prekida ili nekog novog poetka, neto
to se ne moe izvesti iz ovog prethodnog. Postoje momenti koji su potpuno
nemotivisani i koji se objanjavaju na osnovu onog prethodnog. Svaki izbor je neto to
podrazumeva taj prekid. To je neka vrsta uda, neto to je neobjanjivo, apsurdno,
iracionalno. Sam izbor poiva na samom sebi. Ne moe se razlozima prethodno
pravdati, ve samo naknadno. Motivi i razlozi kod Sartra su neto sekundarno. Taka
prekia, nitavila, ponitavanja prethodnog stanja stvari - nulta taka.
To nita je princip promene. To podrazumeva prolaznost, nestajanje neeg stabilnog,
identinog. Princip negativiteta, nedostatka ali i onoga to se menja, to podrazumeva
mogunost neeg novog, radikalne promene sveg onog to BZS unosi u svet. Ovo je
princip nedostatka, promene u masivnom BPS. Pojam nitavila - zbog nemogunosti da
racionalno objasni taj skok koji se deava u samom biu. Unutranja povezanost BZS i
BPS. Neto najpre mora postojati da bi se moglo nititi. Nitavilo se moe jeviti samo na
ve postojeem biu. Ne bi se moglo olako govoriti o BZS kao oveku, a o BPS kao
prirodi. BZS je zapravo SVEST, a to je samo jedna ovekova dimenzija, zato se ne
moe staviti znak jednakosti izmeu BZS i oveka. Radikalne promene koje se dogaaju
sa refleksijom su karakteristine za oveka, one izbijaju sa funkcijom svesti koja utie na
prirodne mehanizma ljudskog bia. IZBOR koji je funkcija svesti transformie elje i
iskonske potrebe. Zato svest nije neto pridodato elji, ve je uvek ukljuena u ta stanja,
pa se ne moe odvojiti od ljudskog uivanja. Slinost Sartra sa Adornom i
Horkhajmerom - uivanje (srea) je neto neodvojivo od kulture, civilizacije. Priroda ne
poznaje uivanje - to je tekovina BZS ili svesti. Nitavilo je momenat diskontinuiteta prekida prirodnog kauzaliteta. Taj prekid podrazumeva neku vrstu nekomplentnosti. BZS
obeleeno je nedostatkom, ono je uvek nekompletno, mi zato uvek elimo da se
upotpunimo - tu celinu, totalitet - ona nam je nedostina.
BIE ZA SEBE
Prisutnost sebi - Sartr potencira ovu karakteristiku BZS - da je ono uvek prisutno sebi to se shvata kao sopstvo. BZS je neto to ukljuuje vlastitost, odnos prema sebi, ak i

23

terminoloki ono "za sebe" govori o jednoj vrsti prisvajanja - privilegovani odnos koji
imamo. To je slino Hajdegerovom naglaavanju uvek mojosti i uvek vlastitosti. Mi smo
uvek u poziciji da sami sebi dajemo smisao i odreujemo znaenje. Mogunost - koja je
vlastita mogunost izbora samog sebe. Odreivanje smisla vlastitog ivota - neto drugo
i spoljanje ne moe da utie na smisao koji pronalazimo u sebi. BZS je obeleeno tom
dimenzijom mogunosti.
- Pitanje To da je kod BZS u pitanju uvek smo to bie - to ukazuje na otvorenost, dimenziju
mogunosti, upitanost BZS. Otvorenost, neustanovljenost i vlastitost - mi od sebe
moemo da uinimoono to hoemo. ovek je svoja vlastita mogunost. Zato je
kategorija mogunosti tako bitna za filozofiju egzistencije.
"Biti prisutan sebi" znai ne biti svoja vlastita koincidencija, ne biti isti sa samim sobom podvajanje. Mi smo uvek u poziciji posmatraa, uvek izmiemo sebi samima.
Introspekcija - mi smo uvek i izvan onoga to nam se dogaa. Postoji uvek neka vrsta
rascepa u toj prisutnosti sebi. Jedan deo nas je u poziciji da posmatra ono to se deava
i da nije ono to jeste - neidentitet. Sopstvo ukljuuje tu distancu u odnosu na sebe
samoga.
- Sopsvo To je forma koja ukljuuje sintezu heterogenih iskustava. Lini identitet je uvek jedan
produkt integrisanja neeg razliitog. Ta povezanost koja je svojstvena sopstvu, nje ne
bi bilo bez nitavila, mogunosti da se ne bude onim to jeste. To podrazumeva
vremenitost - promene koje se deavaju u vremenu, prolaznost koja biva sabrana i
obuhvaena sopstvom u jednu celinu kao vlastito ja ili lini identitet. To je forma koja
podrazumeva stalne prelaze - vrast dinamine ravnotee. Preko pojma sopstva Sartr
ukazuje na razliku izmeu BPS i BZS koja se tie neidentinosti kod BZS za razliku od
BPS. Sopstvo je neto predreflexivno, jer i pre reflexije postoji odnos prema sebi i
sopstvo je neto to mi zatiemo u sebi. Ego se moe razmatrati i s obzirom na
dimenziju BPS. Nikada ne poinjemo od nule. Mi moemo samo da ponitavamo svoj
prethodni identitet.
- Fakticitet BZS U kom smislu je BZS zapravo BPS? BPS podrazumeva sluajnost. Fakticitet BZS se tie
svega onog to su faktori sluajnosti BPS - baenost u svet. Sartr ne negira
eterminizam, nunost. Taj fakticitet uvek biva preinaen. Mi smo ti koji dajemo smisao
situacijama i to za sebe. Mi smo uvek u poziciji da organizujemo situacije - i tu Sartr vidi
momenat SLOBODE kao jednu karakteristiku BZS. Mi smo ti koji biramo smisao i
znaenje sirovih injenica.
- Dinamika izmeu fakticiteta i negativiteta
Fakticitet se menja preko novog tumaenja, to je ta negacija tj. Prevazilaenje. To je ono
to egzistenciju ini slobodnom. Osnovna karakteristika BZS je NEDOSTATAK i sartr
istie njegova 3 aspekta:
1. ono TO nedostaje - nedostajue - mi uvek za neim teimo, eznemo
2. ono EMU neto nedostaje - smo bie kome neto nedostaje
3. SINTEZA prethodna dva - totalitet, celina, ono to bi bilo prisutno kad bi biu kome
neto nedostaje to neto bilo prueno. U pitanju je kompletnost bia koje ima neke
nedostatke. Ovaj akpekt je i cilj i smisao naih htenja. ovek je bie potreba jer nije
kompletno bie. U svakoj elji i potrebi Sartr vidi nitavilo - kao nepotpunost vlastitog
bia. Smisao htenja je uvek takav da teimo nekom htenju, nekoj punoi koja nam uvek
izmie.

24

BZS eli da postane BPS a da ostane BZS, a to je nemogue. BZS kad zadovolji neku
potrebu ona postaje fakticitet i BZS moe zadovoljiti svoje potrebe samo na nain
postajanja BPS. BZS je obeleeno nesrenom sveu. Nama je stalo do totaliteta koji
nam uvek izmie. Izbori su u potpunom diskontinuitetu u odnosu na BPS. Govor o
trebanju, o vrednostima pretpostavlja neko postojee, neko bie. Sartr uoava probleme
koji se tiu jeste-treba pitanja. Sfera vrednosti je neto to preko vrednosti ulazi u sferu
sveta. BZS ima konstitutivnu ulogu kad su vrednosti u pitanju. BZS je nosilac vrednosti.
Vrednosti proizlaze i imaju smisao samo u odnosu na ljudsku realnost. Vrednosti
podrazumevaju mogunost izbora. One su neodvojive od mogunosti. Bez BZS bi bilo
nemogue govoriti o mogunostima. Kod Sartra imamo stav da je svest uroena,
organizovana celina, a to organizovanje moe da vri samo ovek. Mogunosti kao
ontoloka kategorija su neto to ovek osmiljava i razlikuje od stvarnosti.
Centralna odlika BZS je esktatinost. Ba jer je na distanci prema sebi, ono je stalno
izvan sebe, stalno izlazi iz sebe, zato egzistencija implicira ekstaze. Ekstatinost je
manifestovanje na razliite naine - prisutna je ve u procesu saznanja. Ona
podrazumeva
mogunost
nadilaenja
situacije.
Ekstatinost
ima
smisao
transcendencije, prekoraenja granica, neke otvorenosti. Mi smo u odnosu na sebe
same ekstatini, ali i prema drugim biima. Sam proces saznanja je prisutnost BZS biu
po sebi. U saznavanju prirode mi smo u poziciji prisutnosti biu po sebi.. to
podrazumeva jednu ekstazu - otvorenost, izlaenje iz sebe.. bavljenje onim drugim je
ekstaza - prekoraivanje samoga sebe. Za saznanje je sposobno samo BZS jer samo
ono moe da spozna neto drugo od sebe samog.
Poziva se na Spinozu - svako determinisanje je negacija, mi uvek saznajemo i ono to
jeste i ono to nije - re je o unutranjoj negaciji. (Determinatia negatia est)
Razlika izmeu:
- spoljanje negacije - npr. Stolica nije stolica.
- unutranje negacije - misli se na transcendenciju
BZS izlazi u susret BPS.
- Ekstetinost / Vremenske ekstaze/ Vremenitost BZS je ekstatino u smislu vremenitosti, izlaenja iz sebe u pravcu prolosti ili
budunosti. Prolost i budunost su te ekstaze koje se razlikuju. Ekstaza koja se tie
prisutnosti, izlaenja iz sebe je vezana za sadanjost. To susretanje sa drugim biima je
ekstaza sadanjosti.
Ekstaza budunosti se tie projekata, izbora, ciljeva koje sebi postavljamo. Mi smo uvek
u poziciji da zamiljamo neko nepostojee stanje.
Ekstaza prolosti - jedan od naina prevazilaenja sebe samih u pravcu neeg to se
dogodilo, a to uvek moe imati drugaiji smisao. Prolost kao fakticitet ima
karakteristikeBPS. Fakticitet se moe tumaiti na razliite naine. Svaka ekstaza
podrazumeva neko nitenje, menjanje, mogunost uvek drugaijeg tumaenja injenica
koje su u prolosti - novo sagledavanje prolosti, novo pisanje istorije.
Vreme za BZS izlazi u svet, kao i vrednosti i mogunosti. BPS ne zna za vreme, nije
vremenito. Sva bia preko BZS bivaju organizovana u vemenu. Vremenitost
pretpostavlja SVEST. Vremenitost podrazumeva ureivanje sleda dogaaja. Sve preko
BZS biva spoznato i organizovano. Svet je neodvojiv od BZS:
PROBLEM DRUGOG

25

Drugi predstavlja jedan znaajan problem- pojedinana linost je ono izvorno to je

centar sveta. Tako se postavlja problem unapreivanja tih razliitih centara sveta.
Pluralizam, perspektivizam postojanja razliitih vidova sveta. Namee se pitanje
solipcizma - ako sam ja centar sveta, da li sam u opasnosti da negiram druge svesti koje
su isto centar sveta.
Sartr govori o skandalu pluralizma svesti. Problemi nastaju kad se pitamo o interakciji
ovih BZS - "pakao su drugi".
BZS je sloboda, uvek je u rakoraku sa smim sobom, izbegava da bude koincidencija sa
samim sobom. Taj neidentitet BZS ini ga biem otvorenih mogunosti - ono je
nepredvidivo i neodreeno. Mi ne moemo povui bilansnu crtu i rei - ta linost je to i
to. Linost je uvek vie od onog to znamo o njoj, ona nam uvek izmie. Sartr kae da je
BZS uvek vie od onog to jeste. Ono je uvek za sebe , ono se odnosi prema sebi.
Kjerkegor: Duh se odnosi, pojedinac je ono to jeste upravo zbog toga kako se odnosi
prema sebi samom. Ove rei ZA SEBE se tiu mogunosti i nunosti da vlastitu
egzistencijalnu situaciju protumaimo, da sami sebe biramo. Ta autointerpretacija je ono
zahvaljujui emi BZS nije samo goli fakticitet. Od samotumaenja zavise sve najvanije
stvari u svom ivotu.
ovek nije stvar, objekat. Problem drugog se javlja jer se mi meusobno nuno
objektiviziramo - postavljamo prema biu koje koje je otvorenih mogunosti kao prema
stvari, prema objektu. Problem drugog se tie neminovnosti (drugi krade moju slobodu).
Stalno je prisutan problem u meuljudskoj komunikaciji koji se tie nemogunosti
afirmisanja egzistencije drugog oveka na nain na koji on sebe samog doivljava - kao
otvoreno bie. Mi drugog oveka nikad ne moemo smatrati kao BZS ve kao bie za
drugog (BZD), nikad kao subjekat, ve uvek samo kao objekat.
Problem drugog se tie:
1. SAZNANJA DRUGOG - razlike perspektive prvog lica koju ja imam samo u odnosu
na sebe i treeg lica gde mi drugog uvek vidimo kao neto spoljanje i ne doivljavamo
stvari na nain na koji ih drugi doivljavaju. Za drugog se uvek javljamo kao objekat, sve
to o drugima momo saznati je o drugom objektu, a ne o subjektu. A zar ne postoji
empatija, uivljavanje u svest drugog oveka? Sartr je radikalno ateistian. Ako je bog
ljubav, mogu je susret sa drugima ( samo onaj koji voli otkriva tajnu druge linosti Berajev). Bog je ta instanca koja usklauje dva bia u jdenu celinu. Ali kod Sartra ne
postoji nita izvan moje i svesti drugoga. Zato se problem drugoga javlja na ovako
radikalan nain.
2. problem nije samo u saznanju, ve je problem ONTOLOKOG KARAKTERA.
Problem je ivotan, egzistencijalan. Nas drugi ne mue samo zato to ne moemo do
kraja da ih razumemo, ve nas mue samim svojim postojanjem jer nas dovode u
situaciju da budemo svedeni na predmete. Drugi ini da ja prestajem da budem
gospodar situacije problem uticaja drugog na mene samog i decentriranje mog
vlastitog sveta koji vri pogled drugog. Zato nai odnosi sa drugima podrazumevaju
konflikt, sukobe, jednu dijalektiku otuenja. Uvek neko biva tretiran kao stavr, sredstvo,
instrument. Povremeno i ja drugog svodim na stvar, a povremeno ja bivam stvar.
Ogranienje moje slobode problem drugog je u neminovnosti uskraenja slobode u
odnosu na drugog. Biti vien je istina vienja drugoga nas zapravo mui to to kroz
odnose sa drugima mi sami postajemo drugi. zato se BZS ne moe odvojiti od BZD.
shvatamo koliko smo mi strani drugome.
Stid je neto to ovek ne bi imao kao iskustvo da nema odnosa prema drugima. Mi se
uvek stidimo sebe, ali pred drugima potreban je pogled drugih da bismo se postideli.

26

Sebe vidimo pogledom drugoga to je u osnovi stida - na pad u stvarni svet, nae
svoenje na stvar, pad u predmetnost, na nivo stvari gubitak slobode (analogija sa
Biblijom Adam i Eva). Bivamo transformisani u jednu od stvari iz tog sveta. Drugi
decentrira na vlastiti svet, dezorganizuje ga. Mi postajemo samo jedan elemenat tueg
sveta. Nikad ne moemo da pogledamo u pogled drugog oveka. Od subjekta bivamo
pretvoreni u objekat. Ti imamo jednu ontoloku dimenziju odnos bivstvovanja sa
bivstvovanjem.
- Uticaj HegelaShvatanje da je opretmeenje nuno otuenje. Nae pretvaranje u predmet i objekat je
gubljenje vlastite slobode. Ovde vidimo paralelu sa Hegelovom analizom odnosa izmeu
gospodara i roba. Da bisamo bili priznati od drugog moramo biti spremni da vlastito bie
stavimo na kocku. Afirmacija naeg subjektiviteta zahteva to da vlastito bie ne svodimo
na stvar.
- Motiv odnosa prema smrti i nitavilu Ta spremnost na gubitak ini da smo neto vie od stvari, ini nas slobodnim, ini nas
subjektima. Spremni smo da prenebegnemo vlastiti fakticitet. Kod Hegela je to jedna
etapa pounutrenja, dolaenja do saznanja sebe, do vlastitog subjktiviteta. Sartr takoe
smatra da mi moramo da se potrudimo u odnosu sa drugima. Mi nikad ne moemo
ostvariti harmonine odnose sa drugima, mi ih uvek svodimo na predmet. Svoju slobodu
moemo potvrditi samo tako to emo je drugome uskratiti. I obrnuto kada nas drugi
opredmete mi gubimo svoju slobodu. Nikad ne moemo izmiriti dve slobode.
- Ponos Ponos je prijatno oseanje za razliku od stida. Ali u njegovoj osnovi ima neke vrste
rezignacije svedeni smo na stvar, objekat tj. izloeni smo pogledu drugog, limitirani. U
osnovi zadovoljstva sobomje to da se moramo prethodno pomiriti sa tim da jesmo samo
to. Fiksiramo samo jednu dimenziju vlastitog bia kojom se onda ponosimo. Pogled
drugog nas ograniava, svodi na neto odreeno, ne jednu dimenziju. Kljuno za
problem drugoga je pogled drugoga, to je ono to dezorganizuje moj vlastiti svet i izaziva
tu tranformaciju BZS u BZD. Mi u tome spoznajemo to da smo drugi za druge. Odnos sa
drugima je odnos bivstvovanja sa bivstvovanjem, a ne odnos saznanja sa saznanjem.
To znai da kod Sartra ne postoji razlika izmeu onog to je na povrini i onog to je na
dubini.Sartr zastupa antiesencijalistiku poziciju ne postoji neto izvan pojave sve
je u samoj pojavi. Sartr tu misao o nepostojanju nekog unutranjeg jastva izraava tako
to kae da ja jesam svoji inovi. Ja ne postoji izvan mojih inova, ponaanja. Ne
postojim prvo ja pre ove situacije, pa sam onda tek sticajem okolnosti ljubomoran,
gnevan, ponosan... ne postoji prvo ja, pa onda neki drugi, pa se tak tad namee pitanje
o saznanju tih drugih, nego je ja ve zateeno sa tim drugima. Uvek sam upuen na
druge, uvek ivim sa drugima. Ono to mene mui su konkretne situacije i odnosi koje
je imam sa drugima, a ne neka teorijska problematika koja je uvek sekundarna,
izvedena iz ivotnih situacija u koje smo baeni. BZD je nuan uslov BZS, BZD nije
neto drugo, sekundarno, ve je neodvojivo od BZS.
- Odnos due i tela Telo je psihiko, ne postoji neka dua izvan tela. Situacija nemogunosti razdvajanja
spoljanjeg i unutranjeg, uvek se radi o ivotnom totalitetu. Telo je ono to nas vezuje
za svet. Tu imamo analogiju sa odnosom izmeu organa i organizma: organ je iv organ
samo u kontekstu ive celine ivog totaliteta. Mimo te celine je mrtva stvar. Telo
nezavisno od due ne bi bilo to to jeste, a i telo odvojeno od sveta bi prestalo da bude
taj ivi totalitet. Telo, telesnost je ono to nas ini BZD. Mi izvorno jesmo BZD ba zato
to smo telesna bia. Ovo naglaavanje neodvojivosti due i tela je usmereno na
naglaavanje znaaja koje drugost ima za konstituisanje svesti o BZS, vlastitog

27

identiteta. Mi zahvaljujui svojoj tesnosti jesmo baeni u svet, jesmo predmeti za druge i
tako i dolazimo do svesti o BZS. Bez dijalektike odnosa sa drugima ne bismo uspostavili
reflexivni stav prema sebi. Osnosi sa drugima su konstitutivni za vlastito ja. Sartr
naglaava telesnost kao neto neodvojivo od BZS i polemie sa Dekartovom tvrdnjom
da je duu lake saznati od tela telo je spoljanje samo iz perspektive objektivne
nauke. Iz perspektive prvog lica je neto to mi egzistiramo, neme je telo blisko kao i
vlastita svest.
Razlikujemo:
1) telo kao FAKTICITET bia za sebe
2) telo kao BZD u smislu spoljanje percepcije tela i odnosa prema telu kao neem
spoljanjem
Telo nas povezuje sa drugim ljudima, ono predstavlja na fakticitet telo kao BZS
telom smo baeni u ivotne situacije, imamo neke datosti. Ali na s kasnije u ivotu telo
vezuje za druge ljude naa komunikacija sa drugima se naknadno otelovljuje u odnosu
na tok vlastite svesti.
- Seksualna elja U osnovi je svoenje vlastitog bia na telesnost; postoji prelaz sa ponaanja
zasnovanog na svesnoj aktivnosti na ponaanje zasnovano na elji. To je transformacija
sa jednog nivoa na drugi i podrazumeva degradaciju svesti. udnja u prvi plan istie telo,
podrazumeva zavoenje drugog. Sexualni objekat je objekat fascinacije ukljuuje i
vlastitu unutranju transformaciju mi moramo same sebe zavesti, sebe transformisati u
telo, ostvariti neku vrstu unutarnje drugosti postati drugi za drugog da bismo ostvarili
sexualni odnos. Smisao seksualnosti se ne moe izdvojiti iz biologije i fiziologije. Imamo
seksualne organe jer smo seksualna bia. Akcenat je na ontolokom smislu seksualnosti
koja podrazumeva ovu igru podrugojaavanja najpre sebe transformiemo u objekat
za drugog da bismo mogli uzeti taj objekat za sebe. Smisao seksualnosti nije u
postizanju zadovoljstva ve u jednoj igri drugosti, u svoenju BZD na objekat i svoenje
vlastitog BZS na objekat.
- Ljubav Ako su drugi pakao, onda se u ljubavi taj pakao najbolje razotkriva. Ljubav je kod Sartra
osuena na neuspeh. Ljubav je zasnovana na pokuavanju nemogueg, jer mi elimo
da prisvajamo druge, ali ne kao objekat, ve kao slobodu. Mi ne moemo ustaliti odnos
sa drugima. Postoje interakcije u kojima bismo mi druge prisvojili kao slobodu. Kod
drugog nas privlai njegova sloboda. Sartr govori o sado-mazohistikoj poziciji ljubavnih
odnosa ili druge postinimo sebi (sadistiki) ili sebe potinjavamo drugima
(mazohistiki) ili ovo ogramo naizmenino. Ali istovramano se ne mogu afirmisati obe
slobode, afirmisanje moje slobode ide na tetu voljenog ia i obrnuto. Osoba koja voli
stalno trai da bude voljena, i to je egzistencijalni ili ontoloki smisao ljubavi. Nikad nam
nije dovoljno to to imamo voljeno bie, ve stalno oekujemo da budemo voljeni od
voljenog bia, da budemo afirmisani kao subjekat i tu nastaju problemi u ljudskim
odnosima.
- Mrnja Razlikuje je od prezira. Druge mrzimo ne zato to su oni neto loe uradili, ve je
najee u osnovi mrnje potvrivanje slobode drugog, neki plemenit gest,
portvovanost sa druge strane koja bi od nsa zahtevala zahvalnost, ali bi onda nae bie
bilo objekat.
FUNDAMENTALNI PROJEKAT I EGZISTENCIJALNA ANALIZA

28

- Problem drugog i sloboda Drugi je problem jer nam namee drugaiji fundamentalni projekat, jer se u susretu sa
drugima deava sudar razliitih svetova. Mi se transformiemo od subjekta u objekat
tueg sveta, postajemo stvari koje bivaju ograniene od trane tue egzistencijalne
situacije. Sloboda moe biti ograniena samo slobodom. Mi smo u poziciji baenosti u
slobodu. U odnosu na druge naa sloboda biva ograniena slobodom mi smo nuno
slobodni. U odnosima sa drugima mi vrimo izbor i utoliko smo nuno slobodni, biramo
ga u dva smisla: kao objekat i kao subjekat. Moemo da opremeujemo druge, da ih
ignoriemo i da ne dozvolimo da se na svet raspri, ali isto tako moemo prihvatiti
pogled drugog i tako postati objekt. Ako sebe biramo kao bie sa drugog (BZD) onda
smo objekat. Mi afirmiemo slobodu drugog na jedan raikalniji nain u odnosu na vlastitu
slobodu. Postajemo objekti u tuem svetu, prihvatamo ulogu koju nam on kao subjekat
namee. Ono to ovu dinamiku pospeuje i ini je vanom je naa potreba za drugima,
to to mi elimo da ostvarino vezu sa drugima. Mi ne moemo da ostvarimo vezu sa
drugima koja bi podrazumevala afirmaciju obe slobode. Sartr odbacije ideju sklada i
harmonije. Svaka empirijska veza podrazumeva dominaciju jedne slobode u odnosu na
drugu. Objapnjenje zato mi pristajemo na odnose sa drugima mi nekog posedujemo
po cenu toga da on za nas gubi onu dra dok je bio slobodan odrivost veze
podrazumeva neku vrstu harmonije. Ideal je da budemo objektivni subjekt ili subjektivni
objekt otelovljena svest objekat koji je postpuno svestan, koji je sam svoj uzrok. To
osmiljevanje je uvek u formi ponitavanja pa se ne moe ostavriti kao identitet, pa je
re samo o idealu. Ne moemo ostvariti sklad ni sa sobom, ni sa drugima. To je izraz
ontoloke strukture BZS i nemogunosti da se istovremeno bude i subjekat i objekat.
Fundamentalni projekat je neto to predatavlja akt slobode on jeste sloboda, ali je
uvek konkretizovan u datim situacijama. Sartr govori o paradoxu slobode koji se uvek
tie upuenosti slobode ne konkretne situacije. Sloboda je mogua samo u datim
situacijama. Datost je ono to nas ograniava, to je okvir u kom se javlja sloboda, neka
bestelesna sloboda nije mogua. To je jedna strana paradoksa slobode. Sa druge strane
situacija je mogua samo na osnovu nae slobode. Postoji neki zaarani krug izmeu
situacije i slobode. Nejasno je moda oo drugo: to kako sloboda odreuje situaciju
smisao, organizovanost elemenata u situaciji je stvar naeg izbora, fundamentalnog
projekta. Situacija ima smisao samo u odnosu na ciljeve, na projekte koje postavljamo.
Ne postoje neljudske situacije same po sebi da su date i nuno okarakterisane
odsustvom vrednosti i da imaju negativno vrednosno odreenje. Nijedna objektivna
situacija ( rat, bolest, hendikep) ne presuuje o tome da situacija bude okarakterisana
kao loa. Smisao se konstituie od strane BZS oveka. Neko moe biti astan i u
nejnepovoljnijim okolnostima. Sami moralni subjekti prosuuju o znaenju, smislu
situacije u kojoj se nalazimo. Uticaj koji BZS ima na situaciju se tie znaenja koje je
zasnovano na svesti. Smisao proizlazi iz CILJA koji sebi postavljamo.
- Roenje Iako ne biramo kada i gde emo se roditi, mi odreujemo smisao naeg roenja. Smisao
naeg nastanka zavisi samo od nas samih. Sama injenica da se neko rodio nema
smisao sama po sebi i kraljevi i robovi mogu biti podjednako sreni ili nezadovoljni
time to su se rodili. injenice dobijaju smisao tak kad ih mi protumaimo. Sve to
vidimo ima smisao u odnosu na cilj koji sebi postavljamo. Tako mi biramo i vlastitu
nesposobnost. Ako imamo u vidu to da od samog oveka koji je neuspean zavisi to to
on eli i od njegovih ambicija, vidimo da on sebe dovodi u situaciju da bude neuspean
bira da se bavi neim to nije za njega.
Projekat je ono preko ega se otkriva svet na osnovu kog svi delovi sveta poprimaju
znaenja u smislu instrumentalnog kompleksa, celine sredsrava za ostvarenje naih

29

ciljeva. Neto nam se pojavljuje kao prepreka ili kao pomo samo u odnosu na nae
ciljeve. Razotkrivanje sadanjosti u kontekstu budunosti bilo koji kvalitet se otkriva na
osnovu projekta, izbora mi biramo vrednosti, situacije u kojima smo zavisni od vlastitog
htenja. Imamo tu paradoksalnu meuzavisnost izbora i situacija u kojima se zatiemo.
Situacije su okviri unutar kojih mi vrimo izbor. Postoji okvir izbora koji namee sama
situacija. Uvek imamo razliita znanja, pa je svest uvek u aktivnoj poziciji ona je ta
koja odreuje situaciju, a nije sam situacija ta koja odreuje svest.
- Povezanost cilja, razloga i motiva Smisao slobode i znaaj projekta Sartr objenjava u kontekstu povezanosti razloga,
motiva i pobuda. Imati motiv znai imati razlog za neto. Pobuda predstavlja afektivnu
naklonjenost ka neemu. Motiv nije isto to i razlog, ve je blii terminu pobuda
afektivnost za neto ili protiv neega. Sartr naglaava primat cilja, projekta. Mi se prvo
opredeljujemo za neto, dakle, biramo. Fundamentalni projekat je fundamentakni izbor.
Izbor koji smo ve nainili je fundamentalan jer je uinjen pre razmiljanja i tek na
osnovu tog projekta razmiljamo o razlozima, o smislu. Razlozi su neto sekundarno.
Nai motivi, afektiranost za neto, to sve proizlazi iz prethodnog cilja ili projekta. Razloge
naknadno sebi pribavljamo. Mi elimo neto to smo ve iskusili. elje podrazumevaju
neku repetitivnost neeg to smo iskusili.. neki in prethodi elji i zainteresovanosti za
neto. Po Sartru i motivi i razlozi proizlaze iz funamentalnog projekta. Osueni smo na
slobodu i to je njena paradoksalnost. Teko je govoriti o slobodi kao nunosti mi
nemamo slobodu, mi jesmo sloboda. Mi nismo ve definisani, pa smo slobodni i biramo
ovo ili ono. To da mi jesmo slobodni, a ne da je imamo znai da nae bie jeste uvek
jedna od mogunosti koja se realizuje. Fundamentalni izbor jeste neto to je
predracionalno. Ne postoje privilegovani oblici nae slobode mi smo slobodni u svim
svojim aspektima ne samo u voljnim, namernim inovima, ve i u sferi strasti, instinkta
mi biramo svoje strasti kao i namere. Voljno ponaanje nije privilegovano.
Emocionalno ponaanje je uvek stvar naeg opredeljivanja. Mi biramo vlastiti strah
smisao straha je u nastojanju da se oslobodimo onoga to nas zastrauje. Treba
razlikovati fundamentalni projekat (izbor) od obinoh projekata.
Obini izbori su vezani za konkretne objekte naih htenja.
Postoji jedan zajedniki smisao svih tih htenja, elja, a to je fundamentalni projekat.
To je neki lini stil, sve ono emu odreena linost tei. Fundamentalni projekat je neto
to se ne moe izabrati ne osnovu razloga, ve je to neto to nae bie samim
postojanjem bira. Mnogi projekti su zasnovani na razlozima, neke odluke (studije, brak)
su zasnovane na razlozima. Ali mnogi nai izbori su posledica emocije ili afekta,
simpatije ili antipatije i ta vrsta htenja je neto sekundarno. Ali postoji neto to nije stvar
ni emocija, ni razlog, neto izvornije,a to je nae bie i izvor koji vrimo time to jesmo
sloboda koja mi jesmo, koju ivimo lini stil koji se manifestuje u svim pojedinanim
eljama. Za razumevanje linosti je vano razotkrivanje tog fundamentalnog projekta koji
je u sri te linosti.

SARTR I FROJD

30

Egzistencijalna psihoanaliza je metoda saznanja fundamentalnog projekta koja treba da

nam omogui da proniknemo u taj lini stil koje se manifestuje kroz sve pojedinane
elje. Naziv egzistencijalna psihoanaliza ukazuje na slinost ali i razliku sa Frojdovom
psihoanalizom. Njegov odnos prema Frojdu je ambivalentan. Osnovnu ideju je preuzeo
od Frojdove psihoanalize ali se u detaljima razilaze. Ta osnovna ideja je da se drugim
ovekom trebamo baviti kao totalitetom, tj. da svaki detalj, pojedinost neijeg
doivljavanja dovodi u vezu sa celinom linosti. Sartr je smatrao da je Frojd imao tu ideju
totaliteta libido iz kog treba objanjaviti sve vidove ponaanja.
(Adler: volja za mo kao fundamentalni projekat)
Potvrivanje vlastite moi kompleks inferiornosti kod Frojda je Edipov kompleks. Za
Sartra su sve ovo samo jedni od moguih fundamentalnih projekata, tu Sartr vidi
ogranienost empirijske psihoanalize. Sartr govori o jednoj potrebi za bivstvovanjem, tj.
za neim to je potreba BZS da sebe izgrauje, da tei nekom ispunjenju. Simbolika
rupe smisao nae tenje ka ispunjenju nije samo seksualna (tennja enskog bia),
ve je smisao mnogo dublji. enski polni organ je metafora otvora koji postoje u svim
ljudskim biima. Ono dublje znaenje se ne moe redukovati samo na seksualno
znaenje, ve postoji i neka vrsta gladi, ne za seksualnim objektom, ve za biem.
Fundamentalni projekat je projekat vlastitog naina postojanja, mi smo svi gladni bia,
jer smo bia nedostatka, nitenja. Mi u svim domenima teimo sintezi, punini. Smisao
egzistencijalne psihoanalize je da se poszabavi naim htenjima i ponaanjem. Sartr se
slae sa Frojdom da je bilo koji doivljaj simptom koji ima dublje znaenje, to je
simbiloka reprezentacija naeg nastojanja da ostvarimo BPS. Svi mi teimo da se
ostvarimo, da doivimo ispunjenje. Postupak individuacije Sartr preuzima od Frojda.
Najbitnija je istorija sluaja, linosti i iz tog konkretnog totaliteta moemo objanjavati
neke aspekte ponaanja. Moramo prepoznati linost koja se krije izmeu elja,
postupaka. Stvari imaju lino znaenje, vana je ta subjektivna boja, kvalitet, ono to
simboliki znai.
Stendalova teorija ljubavi za nas je voljeno bie simbol sveta, providnost sveta, za nas
to bie simbolie sve.
Psihoanaliza treba da otkrije to smboliko znaenje. Mi kroz voljeno bie prisvajamo
svet. Mi smo se u potpunosti investirali u nekoj situaciji, tako da nama ona predstavlja
sve. Sartr govori o mogunosti psihoanalize stvari one imaju svoju obojenost u odnosu
na konkretne subjekte ( posedovanje bilo kog predneta, vezivanje za neke stvari).
Razlike u odnosu na klasinu psihoanalizu
Sratr Frojdu zamera jedan model tumaenja ljudskog ponaanja koji podrazumeva
kauzalno shvatanje ljudskog ponaanja. Prolost odreuje nau sadanjost. Za Sartra je
bitna kategorija budunosti. Uticaj sredine je prenaglaen, pa Sartr potencira to da
sredina moe da utie na nas samo preko znaenja ovde se naglaava znaaj svesti
tog subjektivnog faktora. Ne postoje neke poslednje psiholoke datosti, neto to bi bilo
vrsta injenica, jer su datosti koje postoje protumaene i organizovane od strane
samog subjekta. Naa sloboda je otalno i beskonano neograniena, ali to ne znai da
ne postoje nikakve spoljanje granice. Ona je slobodna jer mi ne moemo susresti te
granice, mi smo slobodni po tome kako se odnosimo. Sartr kod Frojda odbacuje ideju
nesvesnog i pravi jedno pomeranje pojma psihiko je u celosti svesno, ali nije isto
svest i saznanje. Sutina psihoanalize nije da se nesvesno transformie u svesno, ve
da se saznanje proiri. Neto nije saznato u svom opsegu, re je o tome da se produbi
saznanje o izborima koje smo nainili. Izbori se i dalje odvijaju, pa i sam fundamentalni
projekat. Uvek moemo napraviti nov fundamentalni projekat. Cilj je u oslobaanju te
ozbiljnosti mogui su novi fundamentalni projekti stvari nisu definitivne. Cilj
egzistencijelne psihoanalize je da se bavi tim promenama na subjektu.

KJERKEGOR
31

TRI STADIJUMA EGZISTENCIJE

1. ESTETSKI STADIJUM
Sadraj ovog prvog stadijuma s kojim poinje ivotno iskustvo je traenje zadovoljstva
koja se tiu estetskog uitka u najdubljem smislu.
Ekstezis = ulnost - ovaj stadijum je stedijum ulnosti, ulnog zadovoljstva, hedonistiki
stadijum; za njega svi imamo prirodnu predispoziciju (traenje zadovoljstva i izbegavanje
bola)
Veza sa umetnou - sutina umetnikog dela je sklad forme i sadraja - tako je i u
ulnom iskustvu
Erotsko iskustvo - izraava se kroz pokret - to je muzika metafora, ne moe se izraziti
preko diskurzivnog pojmovnog jezika koji na posredovan nain izraava ono
neposredno. Najadekvatnija forma izraza erotskog iskustva je muzika - najapstraktnija
umetnost - podrazumeva sukcesiju, smenu trenutaka.
Jezik podrazumeva posredovanje, reflexiju, on je neprimeren erotskom iskustvu,
izraavanju erotsko-ulnog sadraja.
Pr. Don uan, Neron, Faust
Don uan
On je predstavnik neposrednog stadijuma. Jedino muzika kao najapstraktnija umetnost
moe izraziti to neposredno iskustvo (Mocartov Don uan).
Forma - muzika
Sadraj - apstraktna ulnost - odvojena od celina kojoj pripada, apstrahovanje od
psihikog sklopa partnera
Don uanova ljubav je neverna i iskrena - stalno menjanje objekata- ulna genijelnost
Hrianstvo uvodi rascep ulnog i duhovnog - uvodi ulnost kao samoprincup,
samosvrhovitost - negativno, demonsko znaenje ulnosti.
Grci - ulno iskustvo je inkomporirano u individualnost, ono nije zasebna sfera
Eros + Psihe => Grci
Hrianstvo => ulnost je negativna energija u oveku
Ono uvodi ideju zavoenja - navoenja na pograni put
Don uan nama plan zavoenja, on je i sm zaveden ulnom energijom
Faust - on je taj koji duhovno zavodi - obezliavanje objekata - nezadovoljstvo
boanskim poretkom - navoenje na pobunu
Estetski stadijum - robovanje trenutku, nepostojanost, lebilnost - nevladanje sobom uivanje nam stalno izmie.

2. ETIKI STADIJUM

32

Imamo potrebu za objedinjavanjem energije u pravcu 1 elje - za kohezijom linosti, koja

tada ui da ceni neke vrednosti.
Estetski stadijum - indiferentnost i otvorenost svih mogunosti, nerazlikovanje dobra i
zla, ne odluivati se, eleti da sve mogunosti budu otvorene, biti indiferentan prema
njima.
Etiki stadijum - vrenje izbora, opredeljivanje za jednu od mogunosti, polarizacija
vrednosti na dobro i loe; vie nismo nevini
Brak vs. slobodna ljubav
Brak je odluka, vezivanje za jednu osobu. Prednost: ljubavno uivanje u braku
premauje doivljaje iz Don uanovih prolaznih veza. Erotska komponenta je temelj
braka. Ljubav se uvruje u braku. Supstancijalno za brak je Eros, ljubav prethodi
braku, a nije posledica braka. Obezbeuje se trajnost i postojanost iskustva. U braku se
ljubav stalno razvija, dok su Don uanova iskustva prolazna. Etika i religiozna
komponenta - komplexnost: u braku se usklauje vei broj suprotnosti (ulnost i
duhovnost) - razvoj linosti - doivljaj venosti i nepromenljivosti - brak afirmie potrebu
za venim - vie se dobija tim usredsreivanjem nego to se gubi. Vaniji je in izbora
od predmeta izbora - bitan je uinak na linost, a ne sam objekat izbora. injenje nekog
radikalnog izbora afirmie dostojanstvo - linost se tad menje zauvek. Zrelost branog
odnosa je prelaz sa estetskog na etiki stadijum - osvestiti ispraznost jurenja za
uivanjem.
Etiki stadijum: afirmisanje u zajednici - socijalna afirmacija - sposobnost samokontrole univerzalizacija - podvrgavanje univerzalnim kriterijumima koji vae za sve - uzorne
linosti koje afirmiu pravila ponaanja za druge.
Estetski stadijum odlikuje UIVANJE
Etiki stadijum odlikuje BORBA (afirmacija ljudske racionalnosti)
Religiozni stadijum odlikuje STRADANJE (spremnost na rtvu)
3. RELIGIOZNI STADIJUM
Oslobaanje od ogranienja razuma koji je po prirodi ateista. Znaajna je biblijska pria
o Avramu i Isaku - njeno metaforiko znaenje jeste rtvovanje razuma - spremnost da
svoj razum rtvujemo neem viem - apsolutnom biu, Bogu.
Avram prihvata Boju zapovest da rtvuje svog sina Isaka. Avram i Sara su udom
bojim dobili Isaka sa 100 god. starosti - i to dete je trebalo opet biti rtvovano bojom
voljom. Avram se nije dvoumio, bio je spreman da ga rtvuje, i upravo tom spremnosu
na rtvu ga je spasao, spremnosu da postupi suprotno od onog to elimo.
Iracionalizam vere - rtvovanje razuma je stvar vere - razum je prepreka oslobaanju
vlastitog ja i dosezanju venosti. Tek kad se prevazie raum, onda smo u poziciji
apsolutnog odnoenja prema apsolutu. Ako elimo da prevaziemo sumnju, moramo
prevazii razum.
Za to nam je potrebna teleoloka suspenzija etikog - afirmisanje pojedinca u odnosu
na univerzalne norme, prevazilaenje obiajnih normi. Suspenzija razuma - onog to
nam je zajedniko sa drugima (common sense - zajedniko ulo). Ukazuje se na jednu
vrstu poretka vieg telosa u odnosu na ivot u zajednici (etiki stadijum). Cilj je
potvrivanje vene vanosti vlastitog ja - spasenje i ouvanje vlastitog identiteta. Moje
vlastito ja treba da bude ouvano i zauvek osigurano, ali ne veno u biolokom smislu,
ve kao spasenje linosti, linog identiteta. Otuda suspenzija etikog, jer na etikom
stadijumu smo svi isti, svi podleemo istim principima, pa otud potreba za viom fazom.
Suspenzija svih kauzaliteta radi afirmacije vlastitog ja.

33

Paradox je u sledeem: za afirmaciju linosti je potrebno stradanje, gubljenje

samokontrole i suoavanje sa paradoxima. To nas pribliava Bogu, a cilj je apsolutni
odnos sa apsolutnim - unutranji odnos sa Bogom, privilegovana komunikacija, gde
nema posrednika. Tu smo sami pred sobom, a u sebi imamo Boga. To postajanje
sopstvom je mogue samo uz jedan veliki nemir u kom energiju dobijamo sa strane.
Bitno je iskustvo rezignacije i stradanja.
Za Kjerkegora je najvii stadijum egzistencije upravo ovaj stadijum vere - religiozni
stadijum. Zato postoje 2 religiozna stadijuma:
Religioznost A
Nii stadijum, kretanje beskonanosti - sastoji se od tog kretanja rezignacije - odricanje i
odustajanje od svega konanog. Kretanje Autocenzura - to daje mnogo vee
dostojanstvo od cenzure nad drugima - najvea vlast je ona koju imamo nad samim
sobom.
Kretanje beskonanosti - rezignacija u odnosu na sva konana dobra i vrednosti.
Stiemo svest o svojoj vlastitoj vanosti, uzdiemo se u odnosu na bilo koju konanu
stvar, pravazilazimo znaaj objekata na koje smo upueni. Iz te mogunosti da kaem
ne ivotu, tj. bilo kom zadovoljstvu proizilazi dostojanstvo i samopotovanje linosti.
Religioznost B
Via faza, konstituisanje viteza vere - kretanje konanosti - od beskonanosti ka
konanosti - ponovno zadobijanje onoga ega smo se odrekli. ovek mora odustati od
svoje gordosti, tatine i potrebe da bude gospodar situacije, da oseti snagu apsurda,
kako bi kroz to odricanje zadobio to ega se odrekao. Prevelika zaokupljenost ciljem
dovodi do toga da nam to to elimo izmie. Do cilja se lake dolazi uz neku vrstu
oputenosti i spremnosti na gubitak - krajnji cilj tu nije srea, ona je neto uzgredno to
prati ciljeve. Konane vrednosti zadobijamo ako smo spremni da ih se odreknemo, da ih
rtvujemo. Vitez vere uspostavlja apsolutni odnos sa apsolutnim, i zna da je za Boga sve
mogue, zato je on spreman na rtvu.
Avram je poloio ispit vere. Mi nememo nikakve univerzalne kriterijume, ne moemo
nikad biti sigurni da li se radi o ludilu ili dubokoj veri. Imamo tu istotu srca i spremnost
da se prihvati apsurdno. Za pravog viteza vere su bitna dela, posledice. Avram nije ubio
svog sina, on je samo bio na ispitu, verovao je da se nee rastati od Isaka. Etiki
gledano, Avram bi se mogao okarakterisati kao ubica u pokuaju, ali to upravo govori o
viim kriterijumima u odnosu na etike. Zato je vana teleoloka suspenzija etikog.
Strah i drhtanje - pitanje da li postoji apsolutna dunost prema Bogu; osvrt na Kanta, po
kome ne postoji apsolutna dunost prema bogu jer je ona sadrana u svim ostalim
dunostima, ispunjevajui njih, mi potujemo boga. Kjerkegor ne misli tako, za njega
postoji apsolutna dunost prema Bogu, koja se moe kositi sa nekim drugim dunostima
koje imamo. Ali mi moemo initi neto jer to od nas trai Bog, i upravo injenica
postojanja apsolutne dunosti prema Bogu jeste uslov ovekove slobode. Sloboda
pojedinca poiva na apsolutnom odnosu prema apsolutnom. Autentian pojedinac ne
podlee nikakvim pravilima niti univerzalnim zakonima, ve je izuzetak u odnosu na
zajednicu. U toj izuzetnosti lei njegova apsolutnost i sloboda. Cena (uslov) te slobode je
veza i podreenost Bogu. Sloboda nije postignue naeg htenja, ve Boji dar ili Boja
milost, moemo je imati samo ako nam je poklonjena, poiva na vioj sili. To je ono to
oveka izuzima iz sfere prirodnih i drutvenih zakona. Podreenost svoje volje,
osustajanje od autonomije volje, postojanje boanske volje.

34

Ironija - boansko ludilo - dvosmislenost i kontradiktornost - afirmacija kroz negaciju obesmiljevanje pokuaja da se doe do pozitivnih saznanja - odustajanje od konanog
odgovora i stava. U iskustvu vere se uvek sreemo sa protivrenostima.
Sokratova ironija - svako treba sam da doe do odgovora - razreenje putem vlestitog
ivota. Ironija nas razreeva uverenosti da je paraox teorijski razreiv - egzistencijalno
reenje - svojim nainom ivota i praktinim aktia, a ne razmiljanjem vitez vere na ovom
svetu postie spasenje.
Razlika predmeta znanja i predmeta vere:
Predmet znanja je neko uenje.
Pradmet vere je egzistencija, nain ivota.
Istina je ono to nas izgrauje, a ivot poiva na veri, na bazinom poverenju u ivot,
ljude i svet, a manje je vaan teorijski stav.
Religiozni stadijum podrezumeva skok i odustajanje od racionalnog funkcionisanja,
apsurdne situacije treba emotivno prevazii, a ne racionalno. Religiozni ovek se
paradoxalno ponaa - niko sa strane ga ne razume. Ali to iskustvo apsurda se moe
pokazati najbolje u sferi ljubavnog ivota - tu do izraaja dolaze kontradiktornosti.
Na ovom stadijumu su vana stalna iskuavanja - ovek je stalno na proveri, da bi se
potvrdila snaga vere. ovek se uvek nada i veruje da se ono najgore nee desiti, ali je i
spreman da se dogodi ono to mora. Malodunost, pak, esto ima oblik racionalnosti neto automatski eliminiemo kao nemogue.
Vana je kategorija PODVIGA - stalno pomeranje vlastitih granica. Kljuno je ono to
pojedinac razreava sam sa sobom i sa bogom. Pojedinano je iznad opteg, najvanije
je to lino iskustvo.
Razlika izmeu viteza vere i traginog heroja
Tragini heroj: rezigniran je jer pojedinano podreuje opte. Primer je pria o
Agamemnonu i Figeniji - on je rtvovao svoju erku zbog dravnog interesa, dakle iz
etikih razloga - zbog obaveza prema graanima svoje drave koje su bile iznad
obaveze prema svojoj erku. Ui interes, lini, pojedinani, se podreuje irem, optem.
Vitez vere: biva rezigniran optim da bi afirmisao ono pojedinano. Iskustvo vere je
iskustvo nade, pozitivne energije, a ne tuge, patnje i odricanja. Vitez vere je sreniji od
traginog heroja.
Oajanje
Oajanje je dublji proces od sumnje, jer zahvata celu linost. Na religioznom stadijumu
postoji jedna paradoxalna situacija - spasenje je mogue samo zahvaljujui grehu.
Pogrena odluka je bolja od neodlunosti. Oajanje se odreuje kao greh, ali ono je taj
pokretaki duh buenja i sazrevanja linosti. Preko iskustva greha se osveuje zlo i
tako se ovek oslobaa gordosti i samoljublja. Razignacija i oajanje omoguuju i
prethode veri. Oajanje je lekovito i spasonosno jer se preko njega spremamo u skok
vere. Preko oajanja stiemo do samosvesti.
ovek
Ne moe se logiki definisati, preko pojma roda i specifine razlike. ovek je izuzetak,
ono pojedinano iznad onog opteg. On je sinteza onog smrtnog i besmrtnog, konanog
i beskonanog, nunosti i slobode. Ta sinteza je duh u oveku, ili vlastito je - odos koji
se odnosi prema sebi samom; ovek nije ni telo ni dua, ve ono izmeu. On je sinteza
mentalnog i fizikog, a ne njihov identitet. On je spoj razliitih kvaliteta i njihovu sintezu
omoguuje Bog. Zato je odnos prema sebi nuno i odnos prema Bogu. to je vie
predstave o Bogu, to je vie vlastitog ja. Lino ja je stoga rezultat boanske intervancije.
Bog je uvek lini Bog , koji intervenie u linom ivotu. Oajanje je nezadovoljstvo

35

vlastitim ja. ovek je uvek u krizi. Kriza ili bolest je prirodno, sutinsko stanje oveka.
One su nune za buenje svesti, za suoavanje sa oajanjem. Ovde ominira teza o
nunoj slobodi oveka i o tome da je bolje da se suoavamo sa krizama, da
produbljujemo vlastitu patnju i muku, i tako ojaavamo, nego da ivimo na pograan
nain u smislu privida srea. Odsustvo egzitencijalne krize je pogubnije za oveka.
Nesuoavanje sa krizama i problemima je znak da smo na pogrenom puti - da smo
neautentini. Zato je bolje imati to iskustvo patnje i bola.
Oajanje i sumnja
Sumnja je oajanje misli.
Oajanje je sumnja itave linosti. Ono podrazumevca egzistencijalne potrese, ono je
jedan proces, jedno sagorevanje bez kraja. Sposobni smo za beskonanu patnju i tako
se suoavamo sa neim nepropadljivim i vidimo da je vlastito ja veno.
Oajanje beskonanosti
Javlja se na estetskom stadijumu. Tu nam nedostaje konanost. Esteta se poigrava sa
mogunostima, dominira fantazija, i suoavamo se sa nekom vrstom ispraznosti
beskonanosti. Oajavamo jer je sve previe neodreeno i izostaje konkretizacija i
ostvarenje. Imamo stalnu ambivalenciju izmeu konanosti i beskonanosti.
Oajanje konanosti
Javlja se na etikom stadijumu, i tu nam nedostaje beskonanost. Na etikom stadijumu
potvrujemo samo jednu mogunost, aliavamo se drugih. To je oajanje realistinosti,
isuvie smo okupirani pragmatinim stvarima i nedostaje nam sloboda.
Oajanje slobode
To je oajanje zbog nedoststka (odsustva) teine ili dubljeg smisla vlastitog postojanja,
nedostatka neeg supstancijalnog. Ta lakoa uivanja jednog estete dovodi do
ispraznosti i ini ga sklonim oajanju zbog nedostatka neeg velikog u ivotu. Ono je
slino oajanju beskonanosti.
Imamo osnovnu podelu na 3 vrste oajanja:
1. Povrno oajanje
Pati se zbog spoljanjih stvari a ne zbog vlastitog ja. Predmet oajanja je nedovoljno
reflektovan, zamagljen je pravi smisao oajanja, a to je vlastito ja. Mi nismo svesni da
oajavamo zbog sebe samih, nego smo fixirani na 1 stvar, na 1 objekat. Ne postoji
svest o vlastitom ja.
2. Oajanje slabosti
Ne elimo da budemo ono to jesmo, nespramni smo na vlastitu sudbinu, na kontinuitet
vlastitog ja. Oajavamo jer bismo hteli da budemo neko drugi. Ovde je ukljuena svest o
vlastitom ja.
To je neki otpor koji moemo imati u odnosu na boju promisao. Ne elimo istrajati na
putu sopstvene linosti koja nam je bogom data. Javlja se otpor i volja za promenom odbacivanje vlastitog linog identiteta - da skinemo okove individuacije. To to jesmo je
nae pravo naznaenje. Nae vlastito ja je neto to sami biramo, Bog ne namee
oveku nita protiv njegove volje. Mi smo u ovom oajanju maloduni, jer smo isprva
sebe izabrali, a to je u skladu sa Bojom voljom - to je fundamentalni izbor od kog mi
kasnije elimo da odustanemo.
Sutina greha je da se ne eli dovoljno duboko i iskreno - krenemo jednim putem pa se
pokolebamo - to je oajanje slabosti (pokolebljivost, slabost).

36

3. Oajanje prkosa
Oajavamo jer elimo da budemo odreeno vlastito ja, ono koje nismo, a koje smo
umislili da treba da postanemo. I ovde je posredi neka elja za zamenom. Smisao oba
ova vida oajanja je u elji da se ne bude ono to jesmo. Oajanje prkosa se moe
svesti na oajanje slabosti. Smiaso je u beanju od sebe samog. Ali u tom beanju,mi
produbljujemo svest o sebi, postajemo svesni apsolutnog vlastitog ja. elimo biti
epizodno ja, jedno od lica koje manifestujemo, i to nadreujemo glavnom izboru koji
smo ve nainili. Prkosimo vlastitom izboru. Teko je znati ta hoemo, pa esto lano
neto hoemp. Ali kroz to iskustvo oajanja bolje upoznajemo samog sebe. Postoji ta
neskrivenost u odnosu linosti i Boga.
Pojam sablazni
Oajanje kao greh kod Kjerkegora podrazumeva i odreenje oajanja kao sablazni.
Sutina sablazni je u nekoj vrsti zavisti ili nesrenom divljenju.
U odnosu oveka i oveka imamo zavist, i suprotno tome je divljenje.
U odnosu oveka i Boga imamo sablazan, a suprotno tome je oboavanje.
Divljenje odnosno oboavanje je tip odnosa u kom postoji podreenost nekom ko nas
ini nesebinim i srenim, jer smo iskreni i duboki u svom htenju. Uivamo u
samopredavanju. Odnos vernika prema Bogu je odnos potpunog zaborava na sebe i
potpuna predanost.
Sablazan tj. zavist je nesreno samopotvrivanje. Mi pokuavamo sebe da potvrdimo,
ali je to praeno frustracijom, ukljuen je momenat fascinacije i srdbe, ozlojaenosti.
ovek se moe sablanjavati u odnosu na Boga - sablanjivo je to to je Bog uzeo
ljudsko oblije, to se apsolutno bie otelovilo. Onda je sablazan odsustvo vere pokuaj distanciranja u odnosu na nato to nam je paradoxalno. To je i sklonost da
budemo strogi u osudi drugih, miljenika srea, i da budemo ljuti na Boga jer neko
neopravdano lako prolazi kroz ivot.
Kvalitativna razlika izmau Boga i oveka - grenost oveka i bezgranost bogooveka.
Samo je Bogu svojstveno opratanje greha, i zato je on superioran. Bog oveku ostavlja
slobodu izbora, ukazuje nam na pravi put, ali ne moe na nas presudno da utie da li
emo izabrati sablazan ili emo prihvatiti njegove rei. Suprotnost grehu je vera. Tu je u
pitanju jedna drugaija vrsta izbora u odnosu na etike - bira se srcem a ne glavom - to
je nadracionalni izbor. Vara je paradoxalna jer je neutemeljena, neosnovana, ona ja
stvar predanosti - verujemo a da nemamo razloge za to. Ona je istrajnost i poslunost u
odnosu na samog sebe. Bog je ljubav - Kjerkegorova pria o Bogu je potpuno
interiorizovana. Egzistencija i linost su ono neponovljivo, jedinstveno. ovek je ono to
uini od sebe. Pojedinac je egzistencijalni realitet koji podrazumeva ostvarenje onoga
to je najdublje u nama. Linost podrazumeva apsolutnu vrednost, dostojanstvo, jedan
novi kvalitet u odnosu na bioloke entitete. Linost je cilj a ne sredstvo. Dostojanstvo
linosti poiva na uspostavljanju odnosa prema Bogu - apsolutni odnos prema
apsolunom. To se postie tek skokom vere. Linost je princip koji podrazumeva neto
nadprirodno, ona prevazilazi ljudsku vrstu, suspenduje sve prirodne i etike, drutvene
zakone. I to samo zato to postoji Bog. Postoji jedno bie koje oveka ini povlaenim ,
zato ovek ima tu crtu natprirodnog. Ideja linosti je zato neodvojiva od Boga - ona
podrazumeva odnos prema sebi koji je ujedno i idnos prema onom ko je uspostavio taj
odnos - prema Bogu.
SADRAJ:

37

BELESKE SA PREDAVANJA
Prof. dr Milanko Govedarica, Filozofski fakultet u Beogradu
2007/2008 god.
EDMUND HUSERL
Fenomenologija i problem saznanja
Dvoznanost pojma fenomen
Prirodni stav
Filozofski stav
Supstancijalizacija ega
Faze fenomenolokog postupka
1. Redukcija
2. Ideacija
3. Konstitucija
Ideja intencionalnosti
HAJDEGER
Fundamentalna ontologija i egzistencijalna analitika tubivstvovanja
Analitika tubivstvovanja
Hermeneutiki krug
Egzistencijski i egzistencijalni nivo
Autentina i neautentina egzistencija
Analitika tubivstvovanja vs. Nauke o oveku
Razlika izmeu kategorijala i egzistencijala
Prirunost i svetovnost sveta
A) bivstvo u svetu
B) briga
1. Bie
2. U-bivstvovanje
3. Svet
Odnos prema smrti
1. Egzistencijalitet (ispred sebe)
2. Fakticitet (ve biti u nekom svetu)
3. Zapalost (bivstvovanje kod unutarsvetskih bia)
C) vremenitost (temporalnost)
Autentinost tubivstvovanja
AN POL SARTR
SARTROV MISAONI RAZVOJ
UTICAJI
FAZE
1. FENOMENOLOKI PERIOD
2. EGZISTENCIJALISTIKI PERIOD
3. MARKSISTIKI PERIOD
"BIE I NITAVILO"
- Nitavilo - Nitavilo i sloboda
- Loa vera BIE ZA SEBE (BZS) I BIE PO SEBI (BPS)
Bie za sebe
- Pitanje - Sopsvo - Fakticitet BZS - Dinamika izmeu fakticiteta i negativiteta
- Ekstetinost / Vremenske ekstaze/ Vremenitost PROBLEM DRUGOG
- Uticaj Hegela- Motiv odnosa prema smrti i nitavilu - Ponos - Odnos due i tela -

38

- Seksualna elja - Ljubav - Mrnja FUNDAMENTALNI PROJEKAT I EGZISTENCIJALNA ANALIZA

- Problem drugog i sloboda - Roenje - Povezanost cilja, razloga i motiva Razlike u odnosu na klasinu psihoanalizu
Sartr i Frojd
KJERKEGOR
Tri stadijuma egzistencije
1. Estetski stadijum
2. Etiki stadijum
3. Religiozni stadijum
Razlika izmeu viteza vere i traginog heroja
Oajanje
Pojam sablazni

39