Uvod

esto postavljano pitanje da li je kriminalna linost specifian biopsihiki entitet, rezultiralo

je mnotvom istraivanja na tu temu. Veliki broj ovih istraivanja bavio se jednom od
osnovnih dimenzija linosti -inteligencijom, koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima
ovekovog ponaanja, i kao takva predstavlja znaajan faktor i u oblikovanju linosti mladih.
Predstavljena su i druga teorijska gledita i istraivanja koja potkrepljuju dokaze o
povezanosti ili uslovljenosti asocijalnog i antisocijalnog ponaanja i osobina linosti. S
obzirom na neka lina obeleja i psihike osobenosti pojedinca, moe se govoriti o
pogodnijim uslovima i odreenim tendencijama ka kriminalnom ponaanju. Posebno u
zadnjoj deceniji 20.veka, stanje maloletnike delinkvencije kod nas, postalo je alarmantno.
Ta ocena je povezana i sa nepodeljenom procenom o loem globalnom stanju drutva. Sve
ovo nalae vie napora u oblasti primarne, sekundarne i tercijarne prevencije u oblasti
maloletnike delinkvencije, zasnovanih na brojnim, dragocenim rezultatima istraivanja
sprovedenih na ovoj populaciji.

Psiholoke teorije o maloletnicima

Problematika kriminaliteta oduvek je pobuivala interesovanje, posebno zbog njenih, za
drutvo veoma esto, neprihvatljivih posledica. Iz samog ponaanja ovakvih linosti,
obeleenog specifinostima, takoe nije bilo jednostavno proniknuti u sutinu i etiologiju
socijalno devijantnih ivotnih izbora. Bavljenje problematikom kriminalne linosti moe se
1
predstaviti kroz tri odvojene faze, koje su se nadovezivale jedna na drugu. Prvu fazu
karakterie insistiranje na apsolutnoj specifinosti kriminalne linosti, to je zastupao
Lambroso. Tokom druge faze, kao posledica uticaja psihoanalize, isticalo se da antisocijalne
tenje latentnog karaktera postoje i kod nedelinkvenata, te da one ne diskriminiu apsolutno
kriminalnu i nekriminalnu populaciju; u treoj fazi, koju su predstavljali Di Tullio, Gemellio,
De Greff i Pinatel tvrdilo se da je koncept kriminalne linosti samo radna hipoteza i da je
razlika izmeu delinkvenata i nedelinkvenata samo u stepenu ispoljavanja.

Kraj 19. i poetkom 20.veka, obeleio je talas psiholokih objanjenja kriminalnog

ponaanja, koja se odnose na uticaj raznovrsnih psiholokih entiteta: intrapsihike sukobe,
nedostatke u psiholokoj sferi linosti, slabije psihike kvalitete i sposobnosti ili neuspeh u
procesu socijalizacije. Sve ove teorije kriminalno ponaanje dovode u vezu sa psiholokim
karakteristikama linosti, dok delovanje socijalnih faktora zanemaruju u potpunosti ili ih
smatraju faktorima sekundarnog znaaja. Globalne tendencije koje se mogu izdvojiti
razlikuju se po tome to se jedna prvenstveno bavi otkrivanjem veze izmeu odreenih
psihikih svojstava i oblika delinkventnog ponaanja, dok druga osnovni fokus svog
interesovanja stavlja ne na ponaanje, ve na psihike strukture, nastojei da time determinie
psiholoke odrednice delnkventnog ponaanja. Teorijska razmatranja se mogu grupisati kroz
teorije inteligencije, teorije frustracije, teorije o delinkventu kao posebnom psiholokom tipu,
Ajzenkovu teorija linosti i psihoanalitiku teoriju.

Teorija inteligencije

Koncepcija o tzv. slaboumnom prestupniku pojavila se poetkom XX veka. Bila je

zasnovana na uenju o nasleivanju mentalne inferiornosti, vremenski se podudarajui sa, u
to vreme rasprostranjenim, pokretom psiholokog testiranja intelektualnih sposobnosti. Po
Godarovoj teoriji (1915), svako slaboumno lice potencijalni prestupnik. Njegovi nalazi,
potkrepljujui ovi tezu, govorili su o tome da je inteligencija veine prestupnika, merena
Bine-Simonovom skalom, na nivou deteta od 10-12 godina. Viljems (Williams H.) je takoe
izloio svoje nalaze, prema kojima tek svaki deseti delinkvent, iz uzorka ispitivanih, ima
prosenu ili visoku inteligenciju (Dinitz, S., 1986.).
Iako su nedostaci ove teorije neosporni i na njih su se najotrije osvrtali socioloki
orijentisani kriminolozi, uticaj inteligencije ne moe se ni osporiti, niti zanemariti, u
razmatranju endogenih faktora kriminalnog ponaanja.

Teorija frustracije

Kriminalno ponaanje, prema ovoj teoriji, nastaje kao neposredna reakcija na frustraciju.
Osobe, koje karakterie agresivnost, bez razmiljanja i proveravanja, brzo prelaze u akciju.
Nemaju usvojen ni jedan sistem vrednosti, ne kaju se za ono to su uinili, a njihov prag
tolerancije na frustraciju je snien. Ovakve osobe karakteriu frustracije iz detinjstva i
mladosti, pa kada u ivotu nastupe druge frustracije, dolazi do njihovog kumuliranja i
fiksiranja devijantnog ponaanja, te nastaju tei oblici prestupnitva.
Negativna posledica frustracije ne mora da bude samo agresivnost, ve to moe da bude i
dezorganizovano ponaanje, kada se gube sloeniji i suptilniji naini reagovanja, ija je
posledica nerealistiko i kruto reagovanje u frustracionim situacijama. Prema ovim
teoretiarima, pojava agresivnog ponaanja u osnovi uvek ima postojanje frustracije i
obratno, postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije. Na neto drugaiji nain odnos
agresije i frustracije razmatra A.Buss (prema Todorovi A.,1971). On navodi da je
agresivnost reakcija kojom se namerno ili nenamerno zadaje tetni stimulus drugim osobama.
Smatra da je naglaavanje frustracije dovelo do nesrenog zapostavljanja tetnih simulansa i
2
do zapostavljanja agresije kao instrumentalne reakcije. Frustracija, dakle, jeste prethodnik
agresije, ali nije ni jedini ni najsnaniji.

Teorija o delinkventu kao posebnom psiholokom tipu

Hili i Alper su nastojali da porast maloletnikog prestupnitva objasne brzim radom lezda sa
unutranjim luenjem - upravo u okviru fizikog rasta i razvoja u tom periodu, dolazi do
naruavanja funkcije endokrinih lezda i emocionalne neuravnoteenosti (Healy W., Alper B.,
1941). Koncepcija o vezi luenja endokrinog sistema i kriminaliteta izloena je u knjizi
Nova kriminologija lapa i Smita. Oni su tvrdili da velika veina prestupa nastaje kao
rezultat rada lezda sa unutranjim luenjem kod samih prestupnika, ili alternativno, kao
posledica umnih defekata prestupnika izazvanih endokrinim poremeajima njihovih majki
(Dinitz, S., 1986.).
Pored nastojanja da se delinkventi prikau kao poseban tip ili grupa ljudi, koju odlikuje
odreena fizika konstitucija, smanjena funkcija lezda sa unutranjim luenjem ili niska
inteligencija, stvorena je teorija po kojoj se delinkventi razlikuju od nedelinkvenata po svojim
optim psiholokim karakteristikama i predstavljaju poseban psiholoki tip. Opte
karakteristike delinkvenata po nalazu Slosona, dobijene na testovima su: izraene tendencije
prema morbidnoj depresiji, napadi besa i bolesne agresivnosti, zadovoljstvo u nanoenju
povreda nekome, asocijalnost i introvezija. Rezultati Gluka i Gluka (Dinitz, S., 1986.),
ukazuju da su delinkventi agresivniji, pokretniji, impulsivniji, hostilniji, podozrivi i smatraju
da ih drugi ne poznaju ili ih nedovoljno cene.

Ajzenkova teorija linosti

Ajzenkova teorija pretpostavlja da se razvoj linosti ostvaruje kroz interakciju nasleene

strukture linosti pojedinca i uticaja sredine. Kriminalno ponaanje je, u okviru Ajzenkovog
shvatanja, opravdano izuavati jedino u okviru psihologije ponaanja, jer je ono posledica
zajednikog uticaja genetskih predispozicija, uslova sredine i procesa socijalizacije. Smatra
se da psiholoke karakteristike linosti odreuju sastav i nain funkcionisanja i organizacije
nervnog sistema i imaju odluujui uticaj na kriminalno ponaanje. Kriminalci su, prema
ovom shvatanju, neurotini ekstroverti. Glavna pitanja na koja treba obratiti panju prilikom
prouavanja kriminalnog ponaanja odnosila bi se najpre na postojanje i prirodu linosti koja
pokazuje sklonost ka kriminalnom ponaanju; zatim, relativni uticaj genetskih faktora i
faktora sredine na kriminalitet, a takoe i nain na koji razliiti tipovi penalnih mera odreuju
budue ponaanje kriminalca.
U Ajzenkovoj teoriji, pridaje se mnogo manji znaaj socijalnim faktorima u razvoju linosti,
pa i u nastanku kriminalnog ponaanja, u odnosu na psiholoke faktore i genetske
predispozicije. Nepovoljni uticaji sredine e na terenu ve postojee genetske predispozicije
izazvati sklonost ka kriminalnom ponaanju. Ajzenkova shvatanja su imala uticaj i na teoriju
uenja kriminalnog ponaanja gde se kriminalno ponaanje vidi kao posledica nedovoljno
uspenog uenja zakonitih oblika ponaanja. Ovi oblici ponaanja se ue kao i svi drugi, pa
ako je pojedinac neuspean u jednoj oblasti uenja, nee pokazati ni uspeh u usvajanju znanja
vezanih za zakonske normative.

Psihoanalitika teorija i razvoj psihoanalitike kriminologije posle frojda

Iako se Frojd se nije posebno bavio problemom kriminaliteta, na osnovu njegovog opteg
uenja, stvorene su teorije koje su u neposrednoj vezi sa tim pitanjima, a na njima se
zasnivaju i tvrenja psihoanalitiki orijentisanih kriminologa. Kao bitne odlike zloinca,
navode se: izraena sebinost, jake destruktivne tendencije i nedostatak afektivnog vezivanja
3
i prihvatanja drugih. Faktorskom analizom izdvajaju se sledee karaktersitike linosti
prestupnika: nisku snagu super-ega, oholu nezavisnost, strepnju i usredsreenost na sebe,
preterivano burno reagovanje koje je u naskladu sa povodom i komenciju (sklonost da se ide
sa grupom).
Agresivnost se skoro redovno istie kao kohezivno sredstvo delinkventne populacije. Po
miljenju M.Kostia, ovek je, po pravilu, slobodan tek kad moe da porekne sebe (Kosti
M., 1996.). Pripadnik delinkventne populacije, homo negans, osea se slobodnim kada
porie druge, svet i vrednosti u svom okruenju, to o naziva slobodom protiv. Nalazi
dobijeni njegovim istraivanjem vezanim za izvrioce kriminalnih dela, a posebno one koji
pri tome pripadaju i subkulturi narkomana, prevashodno ukazuju na to da bi pravce
prevencije kriminalnih aktivnosti narkomana trebalo usmeriti na spreavanje ranog raspada
porodice, na obrazovni rad, u cilju osposobljavanja za izbor adekvatnijeg stila vaspitanja i na
preduzimanje akcije radi spreavanja njihovog ranog naputanja kolovanja.
Psihoanalitiari devijantno ponaanje objanjavaju preko Frojdove trojne strukture linosti.
Polazna psihoanalitika koncepcija govorila je o oveku bez Nad-ja, koji je usmeren samo
svojim instinktima. Kritika ovakvog shvatanja je bila da se, ak i kada su u pitanju zloinci iz
strasti, zapaa izvestan pravdoljubivi stav koji iskljuuje pretpostavku o nepostojanju Nad-
ja. Aleksandar Franc i Staub Hugo u delu Psihoanalitiki uvid u svet paragrafa (1927)
uvrstili su u tipologiju zloinaca tip zloinca bez Nad-ja, sa preovlaujuim instinktima.
Podelili su kriminalitet na hronini i sluajni (akcidentalni). Hronini vre ljudi koji po
strukturi svog duevnog aparata naginju kriminalitetu. Sluajni kriminalitet obuhvata delikte
usled omaki i situacione delikte (Healy W., Alper B., 1941).
Teodor Rajh kae da do krivinog dela ne bi dolazilo zbog nerazvijenog Nad-ja, nego ba
zato to je ono preterano strogo. I savremeni autori zastupaju shvatanja da izvesna kriminalna
ponaanja proistiu iz duevnih konflikata i napetosti. Bavei se pitanjima vaspitanja i
kriminaliteta D.Abrahamzen govori o neurotinom i kompulzivnom prestupniku. Da bi
potencijalni zloinac to zaista i postao, treba da budu ispunjena dva uslova: odgovarajua
situacija u datoj sredini i oslabljenost otpora, kontrole Super-ega. Abrahamzen je nastojao da,
ne samo krajnje uzroke zloina, ve i konkretno zloinako ponaanje, izrazi kao istu
psiholoku pojavu, izazvanu mehanikim meudejstvom prestupnikih tendencija, u
pogodnoj situaciji i uz oslabljenu kontrolu od strane Super-ega. Kriminalno ponaanje,
smatra on, predstavlja vid duevne bolesti. Glover smatra da je zloin jedan od rezultata
konflikata izmeu primitivnih instikata, koji se nalaze u oveku i altruistikih pravila
usaenih od strane razvijenog drutva.
Za pojavu homicidalnog ponaanja deo uticaja nose psihosocijalni faktori, koji se istiu u prvi
plan. Teorija subkulture nasilja Wolfganga i Feracutia (1982.), ubistvo tumai kao
posledicu prihvatanja specifine subkulture nasilja, njenih normi, obrazaca ponaanja i
ivotnog stila, u okviru koga je, u odnosima sa drugim ljudima, doputeno voljno ispoljavanje
besa, hostilnih oseanja i upotrebe fizike sile (Kovaevi R.,
1989).
Razvoj psihoanalitike kriminologije posle Frojda moe se sagledati najbolje kroz radove
Adlera i Junga. Adler se posebno bavio oseanjem manje vrednosti, povezanom sa tenjom
ka nadmoi i vaenjem. Izvrenje krivinih dela moe biti jedan vid kompenzacije za
inferiornost i nain privlaenja panje. Agresivna priroda, kod koje je neprijateljska agresija
usmerena protiv blinjih pokazuje karakteristine crte: sujetu, ljubomoru, zavist, tvrdou i
mrnja. Suprotstavljajui kolektivno nesvesno individualnom, Jung je ponudio novo
tumaenje Edipovog kompleksa, a za kriminologiju je znaajan zbog odreivanja psiholokih
tipova, posebno ekstravertnog i introvertnog tipa.
Frilander Kejt je kritikovala shvatanje o tipu zloinca sa kriminalnim Nad-ja (Healy W.,
Alper B., 1941). Isticala je da kriminalna okolina ne proizvodi vie kriminalaca nego
4
normalno drutvo, naprosto zbog prihvatanja kriminalnog kodeksa. Poremeaji tri instance
psihe mogu da postoje usled antidrutvenog razvitka karaktera, usled organske bolesti i usled
duevne bolesti. Poremeaji usled antidrutvenog razvitka karaktera mogu se registrovati kod
veine maloletnih prestupnika i do njih dovodi konstitucija, kao i sredina. Poremeaji usled
organskih bolesti uzrokovani su toksinim ili organskim poremeajima, kao i poremeajima u
nervnom sistemu. Poremeaji usled duevnih bolesti ili psihiki poremeaji su u stvari
poremeaji Ega, koji nije sposoban da kontrolie svoje instinktivne podsticaje, usled
poremeenog testa realnosti.

O prokriminalnim vrednostima

Kao skup specifinih vrednosti, moe se razmatrati subkultura kriminaliteta, odnosno moe
se oekivati da tzv. prokriminalne vrednosti mogu da se trae i nau i meu nekriminalnim,
ali po socijalnim normama neprilagoenim, devijantnim subgrupama. U nekim istraivanjima
se navode podaci o visokoj povezanosti kriminaliteta i upotrebe alkohola i narkotika (Ili B.,
2005). Postoji mogunost da je kod devijantnih subgrupa i pojedinaca prisutno postojanje
posrednih vrednosti koje omoguavaju da se ostvari zadovoljstvo i korist, tj. da nije u
pitanju samo potpuno odbacivanje vrednosti. Da bi se oznaio sistem vrednosti pojedinih
drutvenih, delinkventnih i drugih grupa, koristi se u teorijama termin "podkultura" ili ak
"kontrakultura" ako je u pitanju konfliktni odnos, kada su mnoge vrednosti specifino
kontradiktorne vrednostima dominantne kulture. "Devijantna" ponaanja postaju vrednosti tj.
poeljna sa stanovita odreenih uih grupa.

Delinkvencija (kriminalitet) narkomana

Miljenja o postojanju uzrone veze izmeu zavisnosti od droga i kriminaliteta su podeljena.

Dok neki autori dosta jasno proklamuju tezu o povezanosti ove dve pojave, postoje autori
koji zastupaju gledite da zavisnost od droga ne uzrokuje direktno kriminalno ponaanje.
Neki, naprotiv, tvrde da ove dve pojave nisu ni u kakvoj kauzalnoj vezi. Mnoge studije, koje
uporeuju uee izvrilaca koji uivaju drogu, sa onima koji je ne uzimaju, ukazuju da je
uivanje droge faktor koji dovodi do kriminaliteta i socijalno-patolokog ponaanja uopte.
Prema rezultatima svojih istraivanja (Hovdenakk I., 1994.), jedna grupa amerikih autora je
donela zakljuak da je uivanje marihuane u pozitivnoj korelaciji sa kriminalnim
aktivnostima. Uivaoci, naoko mirni i povueni, imaju oslabljene sposobnosti da toleriu
pritisak i odloe pranjenje, pa tako ak i beznaajan dogaaj moe da bude dovoljan da
izazove nasilniko ponaanje. Postoje podaci indijskih autora, koji tvrde da visoke doze
gande (jai oblik marihuane), pomeane sa semenom dature, bude u oveku elju za
ubistvom, silovanjem ili nekim drugim vidom nasilja. Marihuana se, vezano za rat u
Vijetnamu, smatra odgovornom za pad borbenosti, iskazivanje neposlunosti prema
pretpostavljenim stareinama, za poveanje agresivnosti prema drugima, brojne tue itd.
Naime, veina autora smatra da je droga je samo okida za oslobaanje agresivnih i
sadistikih naboja, koji ve postoje u linosti.
Mnogi su skloni da na narkomaniju prvenstveno gledaju kao na pravni problem,
zanemarujui, pri tom, njeno pravo poreklo s obzirom da je ponaanje narkomana esto
socijalno neprihvatljivo i podlee pravnim sankcijama, jer u sebi nosi neke elemente
kriminalne aktivnosti. Kod nas se uglavnom radi o adolescentnoj narkomaniji, a njihove
aktivnosti najee spadaju u oblast kriminaliteta maloletnika, koji se zbog svojih
specifinosti izdvaja iz opte kriminologije. Nai zakonski propisi, pod pojmom maloletnika
ili adolescenta, podrazumevaju lica od 14 do 18 godina starosti. Meu njima, najvei
psiholoki interes privlai ona grupa adolescentnih delinkvenata ija se dijagnoza kree
5
izmeu neuroze i onoga to se, nedovoljno precizno, opisuje kao nezrelost, socijalna
neprilagoenost, poremeaj karaktera, (problem behavior), a to predstavlja
psihopatoloko podruje iz kojeg se regrutuje najvei broj narkomana. Posebno polje
interesovanja je kriminalno ponaanje u okviru narkomanije, jer se ovde radi o, kako veina
autora smatra, jednom iznuenom obliku delinkventnog ponaanja, koje je diktirano
narkomanijom kao boleu, a ne predispozicijama linosti (Hrni J,. 1999).
Koristei metodu paralelnih grupa, S.Petrovi i M.Jana (Petrovi, S., 2000), uporeivali su
narkomane i delinkvente, kao grupe ispitanika sa razliitim oblicima devijantnog ponaanja.
Osobe predisponirane za delinkvenciju i delinkventne oblike ponaanja, esto se u
psiholokom smislu, razvijaju iz jednog oblika rane zaputenosti. Linost delinkventa je
ouvanija, a prilagoavanje realnosti zdravije nego kod narkomana, s obzirom na to da su,
bez obzira kojoj nozolokoj kategoriji pripadaju, delinkventi imali uspeniji razvoj i
povoljnije uslove, u adaptivnom smislu. Pod veim optereenjem, delinkvent bira drugaije
obrasce ponaanja, koji po svome karakteru nisu po svaku cenu regresivni i manje su
morbidni od onih koje bira narkoman. Odsustvo inhibirajueg straha, po tipu psihopatije,
karakterie pripadnike ove grupe. Za razliku od delinkvenata, narkoman je uvek na ivici
psihike dezintegracije i gubitka veze sa realnou, s obzirom na slabe i vremenom sve
slabije objektne odnose i veze sa realnim svetom. Jedini svet interesovanja i angaovanja
vezan je za potrebu za drogom. Shodno podacima da su najei oblici delinkventnog
ponaanja narkomana u vezi sa nabavkom droge i kontaktima sa preprodavcima, narkomanija
i kriminalitet se veoma prisno prepliu i meusobno komplikuju.
U okviru psiholokih teorija u kriminologiji, pojedini autori uveli su termin kriminalna
psiha, kako bi oznaili posebnu psihologiju, svojstvenu izvriocima krivinih dela. Ona se
prevashodno ispoljava u obliku egoizma, mrnje, afektivne ravnodunosti. Da bi se otkrio
specifian sloaj faktora, vezanih za ispoljavanje agresije, mora se poi od idiografskog
pristupa, uzimajui u obzir premorbidnu linost, socijalno okruenje i ulogu nasleenih
inilaca.

Normativni karakter linosti delinkvenata

U objanjavanju fenomena asocijalnog, antisocijalnog i delinkventnog ponaanja, koje se

uopteno naziva drutveno neprihvatljivim, posebna se panja, osim socijalnih, kulturnih
inilaca i sticaja okolnosti, poklanja osobinama linosti. inioci okoline, koje kao
najznaajnije esto istiu zastupnici nekih sociolokih teorijskih orijentacija, ne mogu u
potpunosti objasniti ovakve oblike ponaanja.
Mnoga istraivanja potkrepila su dokaze o povezanosti ili uslovljenosti takvog ponaanja i
osobina kao to su emocionalna stabilnost, frustraciona tolerancija, upornost i drugih osobina
linosti u uem smislu, koje predstavljaju relativno stabilnu organizaciju motivacionih
sklonosti individue, koja proizilazi iz interakcije biolokih poriva i socijalne i fizike okoline.

Bio-psihosocijalne karakteristike mladih

Pojam adolescencije kao razdoblja u psihikom razvoju oveka nastao je u savremenom

drutvu. U dalekoj prolosti, u primitivnijim drutvima, adolescentni period oznaavao je kraj
detinjstva i ulazak u svet odraslih. Preuzimajui dunosti, mladi ovek je tada preuzimao i
prava odraslih. U takvim drutvima, anatomsko-fizioloka i polna zrelost podudaale su se sa
psiholokom i socijalnom zrelou. U okvirima relativno jednostavne organizacije drutva, to
je bilo realnije nego u naim, savremenim uslovima. ivot mladih u savremenom drutvu je
neizmerno sloeniji, pa sama injenica da je adolescent anatomski i fizioloki zreo ne govori
neminovno o njegovoj psiholokoj zrelosti, a posebno ne o njegovoj socijalnoj zrelosti i

6
ekonomskoj samostalnosti. Protivurenosti savremenog trenutka nalau da se mladi to due
koluju, u nastojanju da time sebi obezbede to bolje prilagoavanje, i sposobnost za
obavljanje to vie poslova, pa time adolescencija traje sve due a samostalnost se ostvaruje
sve kasnije.
Adolescentima se namee reavanje mnogih ivotnih zadatka i postignua u razliitim
podrujima. Emocionalna stabilnost se postupno stie, obogaena emocijama vezanim za
ljubav i tek probuenu polnost, to je povezano sa potrebom za privlaenjem panje
suprotnog pola i ponaanjima koja do toga dovode. Prisutna je nesigurnost u okviru linosti
mladih, vezana za status i egzistenciju, kao i druge elemente koji odlikuju ivot odraslih.
Sanjarenje se esto bira kao jedino mogue reenje kada su svesni svoih tekoa i
nemogunosti da se sa njima suoe i da ih ree, ili im ono bar predstavlja nain da se
oslobode teskobe, napetosti i izbegnu sukobe. U ovom periodu oblikuju se i moralna gledita
i shvatanja. Nekada se u ponaanju mladih ne razvijaju vii moralni ciljevi, a njihova
humanizacija i socijalizacija bitno su oteeni.
Poinje da se razvija i vlastita individualnost, mladi se ukljuuju u razliite vidove
drutvenog ivota. Olport navodi da je njihovo osnovno pitanje : "Ko sam ja?" Neprestano
tee da ih tretiraju kao odrasle, nastoje da se istiu, budu zapaeni i originalni, a istovremeno
su posebno osetljivi po pitanju ugleda i asti. U procesu traganja za svojim identitetom, oni se
ukljuuju u drutvo. Imaju potrebu za udruivanjem, pa zahteve grupe koju prepoznaju kao
sebi blisku esto nadreuju zahtevima roditelja. Ponekada to mogu biti i grupe sa devijantnim
ponaanjem, to se obino deava u manje kontrolisanim uslovima. Nastojei da se to vie
mladih ukljui u pojedine aktivnosti namenjene mladima, kroz proces masovnog sprovoenja
tih aktivnosti, gubi se individualnost. U savremenim uslovima, esto se ne moe dovoljno
voditi briga o pojedincu, pa se uprkos druenju stvara doivljaj usamljenosti. U vezi sa tim
moe doi do alijenacije. U takvim masovnim akcijama, mladi sve vie gube lini kontakt i
prisnu povezanost sa roditeljima, kao i sa nastavnicima, ali i sa svojim prijateljima. Gubi se
svrha njihovih nastojanja da se ukljue u drutvo i njegove tokove, iako su za time silno
udeli. Upravo ovokav doivljaj moe predstavljati teren na kriminalne oblike ponaanja.
Milutinovi (Milutinovi M., 1990.) istie da se u kriminalne grupe povezuju mladi ljudi koji
imaju neke psiholoke ili drutvene probleme. Njihova povezanost zasniva se na prihvatanju
istih gledita i vrednosti koje grupa podrava. To je posebno prisutno kada porodica, kola i
druge ustanove za mlade, za njih nisu privlane, pa grupa postaje zamena za porodicu.
Izgubljenu ili nedostajuu porodinu komunikaciju zamenjuju onom u grupi, a sadraj
njihovog grupisanja postaje kriminalno ponaanje.

Formiranje slike mladih o sebi

Nain na koji se formira slika o sebi i drugima moe trajnije uticati na ispoljavanje linosti
adolescenta (Singer M, Mikaj-Todorovi Lj., 1989). Njihove stavove o sebi mogli bismo
grupisati u tri celine:
Oni koji prema sebi pokazuju negativan stav izraavaju nepoverenje u svoje sposobnosti i
vrednosti, nedostatak samopotovanja, to kao posledicu moe imati oteano postizanje
uspeha.
Grupacija maloletnika koja sebe precenjuje, time ne olakava, ve jo vie otaava svoju
adaptaciju, ne mogavi da uskladi idealnu i realnu sliku sebe, iz ega takoe proistiu
neuspesi u reavanju razvojnih i ivotnih problema.
Veina maloletnika ima jo uvek neizgraen odnos prema sebi, to nosi zbunjenost i
konfuziju vezanu za line potencijale i mogunosti.

Kako se opti drutveni uslovi ivota stalno menjaju, a u okviru tog procesa odvija se i
unutranje menjanje i proces sazrevanja mladih, postojei drutveni poremeaji e u veoj ili
7
manjoj meri uticati i na uslove njihovog ivota, linost i ponaanje. Nesklad i raskorak
izmeu linih interesa i mogunosti, koji oni najotrije doivljavaju, ine da je upravo ovaj
segment drutva upravo onaj koji drutvene promene najsnanije doivljava. Istovremeno
nesrazmerno izloeni pritisku negativnih politikih i kulturnih tendencija, podloni su
krizama koje samo dodatno kontaminiraju ionako teku i kompleksnu razvojnu sliku ovog
ivotnog perioda. Neke od osnovnih vrednosti koje adolescenti sebi postavljaju odnose se na
potrebu za privatnou, samosvojnou, odgovarajuim materijalnim poloajem,
profesionalnim uspehom i kvalitetnim organizovanjem slobodnog vremena. Iz redova onih
koji su izrazito nezadovoljni mogunostima ostvarenja ovih ciljeva regrutuju se oni koji na
ovakve okolnosti reaguju socijalno devijantnim i kriminalnim oblicima ponaanja.

Psiholoke karakteristike mladih delinkvenata

Doba najvee fizike snage, adolescencija, koincidira sa vrhuncem uspona kriminaliteta.

Proces prerastanja mladia u zrelu linost povezan je sa nizom biopsihikih promena, ija
dinamika prua velike mogunosti za vaspitne uticaje i usmeravanje procesa socijalizacija. U
ovoj fazi razvojma, mladi ljudi su prijemivi za uticaje koji njen uticaj mogu usmeriti kako u
pozitivnom, tako i u asocijalnom ili antisocijalnom smeru. Za svoje ponaanje, kao jo
nepotpuno formirane linosti, imaju znatno umanjenu pravnu i moralnu odgovornost.

esto postavljano pitanje da li ima razlike u linosti prestupnika i onih koji to nisu, odnosno
da li kriminalna linost ima specifian biopsihiki sklop, rezultiralo je mnotvom istraivanja
na tu temu. Veliki broj ovih istraivanja (Hrni J., 1999.) bavio se jednom od osnovnih
dimenzija linosti - inteligencijom, koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima
ovekovog ponaanja, i kao takva predstavlja znaajan faktor i u oblikovanju linosti mladih.
Na populaciji maloletnih delinkvenata, rezultati pokazuju da se intelektualni nivo razlikuje u
zavisnosti od tipa kriminalnog dela. Silovanja, na primer, ee ine intelektualno zaostalije
osobe, dok su ona rea meu intelektualno jaim pojedincima. Takoe, osobe niih
intelektualnih sposobnosti ee su sauesnici i ostavljaju za sobom vie tragova prilikom
izvrenja krivinog dela, dok osobe viih intelektualnih potencijala obavljaju organizatorske
funkcije u kriminalnim aktivnostima. Po nalazima Burta, kriminalne aktivnosti nekih osoba
slabije inteligencije uslovljene su njihovom nemogunou da shvate nedozvoljenost nekih
postupaka i nedolinost pobuda koje ih na to navode (Singer M, Mikaj-Todorovi Lj., 1989).

Po nalazima Kovaevia, (Momirovi K., Popovi B., Hoek A., Vuini B., 1994.), razlike u
simbolinim faktorima izmeu delinkventne i nedelinkventne skupine maloletnih ispitanika
ukazuje na to da se radi o razliitoj skupini kognitivnih prostora. To ipak ne ukazuje
iskljuivo na to da su maloletnici prestupnici na niem intelektualnom nivou. Iz injenice da
maloletni poinioci imovinskih delikata pokazuju znaajno nie rezultae u svim kognitivnim
varijablama, u odnosu na nedelinkventne vrnjake, daje dve mogunosti: ili da se zakljuuje o
njihovoj nioj inteligenciji, ili to vodi zakljuku da je ovoj grupi delinkvenata potrebno vie
vremena za kognitivni razvoj. Imajui u vidu podatke o izrazito nepovoljnoj socijalnoj sredini
iz koje potiu i u koju se posle izvrenog dela i kaznenog postupka vraaju maloletni
delinkventi, moramo uvaiti i ovaj znaajan udeo raznovrsnih nepsiholokih uticaja.

U literaturi (Singer M, Mikaj-Todorovi Lj., 1989). se, takoe, pominju ocene da

emocionalne karakteristike, povezane sa kriminalnim ponaanjem, u osnovi imaju
emocionalnu nestabilnost, razdraljivost, uznemirenost. One se tumae kao posledice
odbaenosti, osujeenosti, inferiornosti, potitenosti, ljubomore i sino. Burt je ustanovio da
je oko 60% delinkvenata preterano senzibilno. Osobe koje karakteriu ovakve osobine, imaju
tekoa u prilagoavanju drutvenim prilikama i procesima, pa dolazi do eih konflikata pa
8
i do kriminalnih delatnosti. Poznati istraivai iz oblasti kriminologije, Healz i Broner
(Dinitz, S., 1986), smatraju da emocionalna napetost esto predstavlja uzrok deliknventnog
ponaanja dece i omladine. Jednim od uzroka kriminalne aktivnosti smatra se i mentalni
poremeaj. Beei od stvarnosti, ovakve osobe se povlae u sebe i svet koji sami stvaraju na
osnovi svojih emotivnih i drugih poremeaja.

Po nalazima Kovaevia (Kovaevi R., 1989.), pretpostavka o specifinosti strukture

maloletnih delinkvenata u odnosu na nedelinkventne vrnjake u odnosu na dimenzije
njihovog konativnog prostora. U grupi maloletnih delinkvenata ustanovljena je poviena
napetost (agresivno i impulsivno ponaanje), uz smanjenu kontrolu takvog ponaanja. Ovo se
objanjava naruenim procesom ravnotee razdraenosti i inhibicije, gde je razdraenost
neuporedivo snanija. Podatak da mladi delinkventi ine krivina dela protiv imovine gde
god im se prui prilika u osnovi moe imati i poremeaj dela regulatornog mehanizma
linosti. Za razliku od delikvenata, struktura konativog prostora nedelinkvenata je stabilna, a
njena stabilizacija vezuje se za period oko petnaeste godine ivota. Prema ovim nalazima,
predvianje ponaanja delinkvenata tee je i znaajno nestabilnije u odnosu na predvianje
ponaanja nedelinkvenata.

Delinkventno i asocijalno ponaanje manje je stabilno u grupi maloletnih nego u grupi

punoletnih delinkvenata, kao i nedelinkventnih populacija, moe se zakljuiti da se opta
struktura linosti delinkvenata (a osobito maloletnih) razlikuje od one kod nedelinkvenata.

Saterlend (prema Skiner B.F., 1969.) govori o kriminalnom ponaanju kao nauenom, s
obzirom da svako ponaanje vidi kao naueno. Ono to je steeno ne mora biti posledica
imitiranja, ve se delinkventno ponaanje moe posmatrati preteno kao posledica smanjene
sposobnosti individue da se odupre socijalno negativnom ponaanju. Takvo ponaanje, moe
se rei, proizilazi iz nedovoljnog ili pogrenog uenja kontrole ponaanja. Moe se, naime,
pretpostaviti da se pod uticajem psihosocijalnih faktora razvijaju raznovrsni oblici
delinkventog ponaanja.

Povezanost osobina linosti i karakteristika ponaanja mladih delinkvenata sa njihovom

preanjom kriminalnom delatnou istraivala je Mikaj-Todorovi (Singer M, Mikaj-
Todorovi Lj., 1989). Prema njenim istraivanjima, na osnovu utvrenih karakteristika
linosti mogu se predvideti oblici delinkventnog tretmana i isplanirati elementi budueg
vaspitnog tretmana, budui da je mogu uticaj na korekcije u strukturi linosti, koje e
doprineti i podobnosti linosti za socijalnu integraciju. Prema nalazima njenog istraivanja,
znatan broj ispitanika pokazivao je karakteristike koje bi se mogle oznaiti negativnim
predznakom, bez obzira na to da li su se pojavile izolovano ili u kombinaciji sa drugim
smetnjama (neurotske smetnje, agresivno ponaanje na javnim mestima, beanje od kue,
traume glave). Oni posredno govore o neadekvatnim socijalizirajuim procesima koji su
pogodovali oblikovanju modaliteta drutveno neprihvatljivog ponaanja.

U ukupnoj masi prijavljenih dela, maloletnici uestvuju sa 11-16%. Od svih prijavljenih dela
protiv imovine, oni ine 27% a u relativno malom procentu uestvuju u masi prijavljenih dela
protiv opte sigurnosti. Sami delinkventi su davali odgovore o uzrocima njihovog
delinkventnog ponaanja (Todorovi A., 1971). Kao najbitniji navedeni razlog je druenje sa
asocijalnim ili antisocijanim osobama iz njihove okoline (40,7%). Kao znaajan faktor
izdvojen je i alkohol (31,2%), koji se konzumira u vreme izvrenja dela. Oko jedne etvrtine
ispitanika smatralo je da odgovornu ulogu u njihovom delinkventnom ponaanju ima njihova
narav, odnosno neke osobine njihove linosti koje su izvan njihove kontrole. Donekle
iznenauje podatak da ispitanici roditeljima i neadekvatnom vaspitanju nisu pridali poseban
9
znaaj, ve je samo 14,3% ispitanika to navelo kao razlog njihovog neprilagoenog
ponaanja. Najmanja je vanost data vezi izmeu bolesti i delinkventnog ponaanja. Iz ovog
istraivanja se vidi da su delinkventni dominantno traili razloge za svoje ponaanje i svojim
osobinama i postupcima, a mnogo manje da su sebe doiveli kao pasivni derivat nesrenih
ivotnih okolnosti.

S obzirom na neka lina obeleja i psihike osobenosti pojedinca, moe se govoriti o

pogodnijim uslovima i odreenim tendencijama ka kriminalnom ponaanju. Prema nalazima
Milutinovia (Milutinovi, M. 1990), neka svojstva linosti su takva da se na njih lako
primi kriminalno ponaanje. Drugim reima, raznovrsni oblici delinventnog ponaanja ne
razvijaju se na terenu bilo koje strukture linosti, ve raznovrsnim strukturama verovatno
odgovaraju raznovrsni oblici asocijalnog ili antisocijalnog ponaanja. Linost prihvata one
oblike ponaanja koji se najlake uklapaju u njenu ve formiranu, stabilnu strukturu, ili u
strukturu koja je u formiranju. Verovatno zato stariji delinkventi, kod kojih tretman
prevaspitavanja nije uspeo, pokazuju preteno iste oblike ponaanja. Kod maloletnih osoba
javljaju se razliiti, nestalni oblici delinkventne i asocijalne aktivnosti, to ponaanju
maloletnika daje izvesnu specifinost u odnosu na ponaanje punoletnih osoba.

Posebno u zadnjoj deceniji 20.veka, stanje maloletnike delinkvencije kod nas, postalo je
alarmantno. Ta ocena je povezana i sa nepodeljenom procenom o loem globalnom stanju
drutva. Liavanje slobode maloletnika koristi se kao poslednje sredstvo vaspitnog uticaja.
Kriminalna dela sve vie vre mladi, esto u grupama, a njihovo ponaanje je sve brutalnije.
Iako su se ranije poinioci krivinih dela protiv imovine regrutovale iz socijalno i ekonomski
niih slojeva, sve je vie mladih koji ova dela vre a potiu iz dobrostojeih i imunih
porodica. U mnogim evropskim zemljama, kao posebno efikasna pokazala se specifina
vaspitna mera sprovedena kroz dobrovoljan, drutveno koristan rad maloletnih izvrilaca
krivinih dela. Potrebno je, i u naoj sredini uraditi vie i konkretnije, to podrazumeva
primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju u oblasti maloletnike delinkvencije zasnovanu
na mnogobrojnim, dragocenim rezultatima istraivanja sprovedenih na ovoj populaciji.

Zakljuak

10
Devijantno ponaanje lica, njegovo ponaanje i pojavni oblici predstavljaju vrlo znaajan i
kompleksan drutveni problem. Zbog toga se u njegovom spreavanju mora delovati
koordinirano uz jasno utvrivanje obaveza i zadataka svih faktora socijalizacije linosti. To
su u prvom redu porodica, kola, policija i pravosue i centri za socijalni rad, koji pomau da
se potencijalni delinkventi ukljue u drutveni ivot uz otklanjanje uzroka koji su ih doveli do
delinkventnog ponaanja. Svaki poremeaj porodinih odnosa predstavlja faktor rizika za
mladu linost, a ti odnosi su nalee praeni siromatvom, nezapoljenou i akoholizmom
to vrlo esto dovede dete na ulicu u drutvo vrnjaka koji su skloni devijantnom ponaanju,
to predstavlja prvi korak ka delinkvenciji. Ekspanzija razvoda prouzrokuje znatno poveanje
broja maloletnih delinkvenata a klju problema uvek je u porodici. Ponaanja dece kreu se
od najbenignijih, gde koriste situaciju razvoda ili odvojenog ivota roditelja da bi pronali
sopstveni prostor van kontrole odraslih, do onih najdrastinijih, kada dete postaje instrument
u meusobnoj borbi roditelja i ta deca najvie i najtee stradaju. Uz porodicu kola je
nezamenljiva u socijalizaciji linosti, pa je neophodno da kola prepozna potencijalne
delinkvente i prui im pomo. Od najvee drutvene koristi je pravovremeno uoavanje
simptoma delinkventnog ponaanja lica i pronalaenje naina da se oni otklone.

Literatura

Hovdenakk I (1994). Attitude to addicting drugs, Sykerl.Fag.

Dinitz, S.(1986). The Antisocial Personality, Forensic psychiatry and psychology, F.A.Davis,
Company, Philadelphia.
Singer M, Mikaj-Todorovi Lj (1989). Delinkvencija mladih, Globus-Zagreb.
Todorovi A. (1971). Uzroci maloletnikog prestupnitva, Institut za kriminoloka i
kriminalistika istraivanja, Beograd 1971.
Hrni J (1999). Delinkvent ili pacijent, Zadubina Andrejevi
Beograd 1999.
Ili B (2005). Fenomenologija agresivnosti delinkvenata, Sven Ni,
2005.
Kosti M (1996). Homo negans ili ovek nasuprot, Institut za kriminoloka istraivanja,
Beograd, 1996.
Kovaevi R. (1989). Osobe sa poremeajima linosti kao poinitelji seksualnih, imovinskih i
delikata protiv ivota i tela, Medicinski fakultet, disertacija, Zagreb, 1989.

11
Healy W., Alper B. (1941). Criminal Youth and the Borstal System,
New York, 1941.
Skiner B.F. (1969). Nauka i ljudsko ponaanje, Obod, Cetinje, 1969. Petrovi, S. (2000).
Linost narkomana, Savetovanje Narkomanija i krivina odgovornost, Zbornik radova, 2000.
Milutinovi, M (1990). Kriminologija, Savremena administracija,
1990.
Momirovi K., Popovi B., Hoek A., Vuini B. (1994). Amoralnost i kriminal "Argumenti
za jednu odbaenu hipotezu", IKSI, Beograd,-rukopis

12