Borisav Stankovi

UVELA RUA
(iz dnevnika)

Opet sam te snevao! Kao ali to san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne bee samo san, san i nita
vie. Ali hvala i snu. Slae je snevati nego li zbilju gledati i fuiti se od navrelih oseaja, uspomena, i teka,
hladna, samotna ivota... Da, slai je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i au ispunjene kue
sa velikom batom ograenom tarabama i punom cvea, starih imirova, ispucanih stabala od kruaka i
kajsija, s gustim, gustim dbunovima i grmljem; san potoka to pored kue tee sa visokim topolama,
mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlanom travom. Pa san toplih noi kad vetar due i lie kree,
kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptua i tiha, monotona pesma pastira u duduk; san
tamnih veeri, razvalina od zidova, turskih konaka, damija, opalih streja sa slepim mievima, veticama,
vampirima i sajbijama ... san mladosti i sree!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imaahu. Bate nae behu razdvojene
potokom, preko koga se prelazilo na nametene, ovee, kamenove. Tvoja mala kuica, skoro zidana,
prizemna i mestimice okreena, skrivae se u dnu bate i od nje se viae samo krov s novim crepovima.
Naa kua bee stara, iroka, suva, glomazna i zaudarae na a. Sa ulice bila je ograena visokim zidom.
Kapija bee velika, stara, s pohoralim alkama i ispod koje se mogae ovek provui u svako doba. Ispred
kue bee stari bunar a oko njega naslagane velike ploe od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj
patke ceo dan batrgahu. Vie bunara bila je vinova loza, a na sred dvorita stari dud andud. S leve strane
bee odmah potok, a iza njega vaa bata ograena zavaljenim i isprekidanim plotom... Je li, pamtim li
dobro? Vi beste sa sela, skori doseljenici. Prodali ste u selu va posed i doli u varo. Otac ti i starija sestra
umrli, a ti s majkom ostala. Neto od neprodatih njiva u selu, a neto od nadnice tvoje majke, vi dve ivele
ste lepo i tiho. A ti bee uvek, od sviju komijskih devojica najbolje i najlepe obuena. Tvoja majka iae
jednako u seljakom odelu, ali tebe kiae i gizdae kao najbogatiju. Kakva li bee tada! U alvaricama,
kratkom, tesnom mintanu sa irokim rukavima, opasana boicom, u lakim papupcama i povezane glave
iae ti. A hod ti bee brz, lak. Kako da te ne pamtim kad dolaae k nama? Prelazi preko potoka a ruice si
digla uvis. Plave, velike oi oborila si dole i nogom bira na koji e kamen stati. Tvoja uska nedra i jo tanji
pas previjaju se as na levu, as na desnu stranu. Na tvoje blede, dutuljaste obraze izbilo jedva primetno
rumenilo, a bujne ti kovraste kosice pale po elu i oko uiju. Prelazi ti, gleda gde e da stupi, prvo
oproba kamen da li je on dosta stalan, pa onda, zanihav se, i uzdignuvi glavu, lako kao srna, skoi na nau
stranu.

Ah! Evo me! veli stajui preda me ta si me zvao, a?

Majka te zove!

I ti ne gledajui na mene, brzo, previjajui se i izbacujui iz alvara tvoje male noice u belim arapama,
otri materi koja te poalje da joj neto kupi u ariji.

I ti si uvek traala, radovala si se kad bi te moja majka poslala za to kao i da si se time i ponosila. A imala si
i zato. Jer muno bee mojoj materi pristupiti. Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji,
povezana crnom amijom i to tako da joj se samo nos i oi vide, pretura po svojim sanducima i dolapima.
Vadi iz njih stara, ve plesniva odela, skupocena ali poutela platna i svilene tkanine koje poele ve da se
osiplju. Uvek je istila zlatno i srebrno posue i svaki as ga nametala u gostinskoj sobi kako bi istaknutije
stajalo. Ceo dan je provodila u gostinskoj, sniskoj, pocrneloj sobi, koja bee lepo nametena. U njoj je bilo
nagomilano sve bogatstvo koje bee preostalo: stari persijski ilim, po rasrovima veliki sahani, srebrni
zarfovi za olje, pozlaeni iraci za lojane svee, po minderlucima veliki jastuci, upavci... Bee
Jerusalima, Pei, Ravanice u zlatnim okvirima, i to poaale, plesnive, s otrim, provobitnim crteima... I
sve to nagomilano, stisnuto u maloj svetlosti, pomeano s mirisom od suvih dunja, groa i kruaka to
viahu na tavanicama, izdavae otar, a esto i zaguljiv zadah.

Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i istila nametaj. Samo ja i ona iveli smo od moje mase. Otac mi
bee umro poto upropasti gotovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje
je on opet preduzimao vie radi sveta, da se ne kae: kako nita ne peali, ve jede gotovinu. Mati mi
skoro za ocem umrla. Zato sam babu zvao uvek majkom. Dakle od cele nekadanje bogate i znane porodice
samo mi besmo ostali. Ona je retko ila drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli nau sirotinju koju je
ve ceo svet gledao. Ali ko bi doao, taj je bio ugoen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala
najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna, povuena. U celom njenom tihom, odmerenom ponaanju
isticae se neka skrivena i osetljiva dostojanstvenost. Nikada nju nije mogao ko da vidi, da ona radi kakve
teke poslove. Sem pletiva i ivenja nita drugo pred ostalima nije uzimala da radi. I svi su se udili kako mi
izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima itave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad
je ovaj umirao. ak su me neki i zapitkivali: da li viam kod nje starinske velike zlatne pare? Od toga nita
nisam video. Samo esto, u noi, trgnem se iza sna, probudi me svetlost svee. I ja se tada diem i gledam,
gde se ona skupila, na lea bacila staru, ohanu gunju; nagnula se k svei i neto radi. Podvila ona noge pod
alvare, kolenima pritisla platno, jednom ga rukom dri zategnuto i palcem pritisla av, a drugom ije brzo,
silno... Njene suve ruke samo lete, a oko nje razbacano po pet, est pari gotovih koulja. Prozori sobe
ilimom zastrti, da se spolja iz sobe svetlost ne vidi. Ja je gledam, udim se i pitam:

Nano?!

A?! trgne se i ona i baca rad, pa kad vidi da sam to ja, ona ga opet uzima.

to ne spava?

A to ti? pitam je.

Spavaj ti, edo, spavaj. Nana je spavala, pa sam se digla na podranku.

Rukama pipam oko sebe postelju, a ona ravna. Nisi ti spavala! I ja u da se dignem. I ponem da ustajem
iz postelje.

Ne, ne! Eh, to si bedan! veli ona blago. Pa da bi me umirila, ostavlja rad i lee sa mnom. Ja se zgurim u
njen skut, grudi joj otkrijem, zavuem ruke u njene smeurane, tople pazuhe, i, tako zguren, oseajui na
elu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim.

A ti? Bee svakog dana kod nas. Tvoja te majka uvek ostavljae idui na rad da sedi kod nas, ne tri i vije
se po ulicama i ariji. Ti si bila iva, brza, hitra, a tvoja mati povuena, suva, uvek se sklanjala i bila u brizi.
Izgledae da je nita ne interesuje, da nita ne vidi i gleda do samo svoj rad: okopavanje, filizenje i praenje
duvana po njivama. Ila je i ona brzo s prekrtenim i zavuenim rukama u nedra, i to pognute glave, uza zid,
po krajevima, kao da se ega bojala i sklanjala s puta svakome. Moja vas je mati rado imala. Jer jedno to
nam beste komije, drugo to od poznanika i rodbine ne imaaste nikoga, zato vas je ona prizivala i druila
se s vama vie kao iz nekog saaljenja i mislei da vam daje neku milost i time svoju dunost ispunjava... I
tako ja, ti, one, svi mi, neosetno zbliismo se i postadosmo jedna kua. Ako tvoja mati to dobro umesi, ona
donosi nama. I, da to ne bi izgledalo kao poklon, ona tiho i gledajui ponizno u mater, moli je:

Eve adike, da vidi... Ja ga, istina... ali ti zna bolje. Obii da vidi!

Mati uzima, jede, i mada je izvirsno jelo, ona opet stavlja primedbe, kako bi to izgledalo da ona to jede samo
iz dobrote te time da tvojoj materi uini po volji milost. A kad mi to god dobro skuvamo, onda mati
poalje, po mene, vama.

Na odnesi im. Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slualo.
I tako mi besmo svi skupa, zajedno. Koliko puta ti kod nas, igrajui se, umorna, u naoj toploj sobi,
naslonjena na kolena moje matere, zaspi. U tom doe s rada tvoja mati. Ulazi ona tiho, ponizno, s
prekrtenim ruka, nosei pod pazuhom ostatak od svoga ruka.

Bro vee! veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, s oputenim rukama i zavezanom glavom na materinu krilu,
ona se prepadne od tolike tvoje smelosti pa prilazi i uzima te od nje. to je, adike, ne pusti na zemlju
nego je dri? Malo ti i onako dosauje, pa jo i ovo...

Neka, neka prekida je mati. Neka spava. Umorila se. Sedi, Marijo, odmori se... Sedi, doma nema niko da
te eka.

I majka ti, drei te zaspalu na krilu, podalje, uza zid, seda. Posle otponu razgovori. Moja mati je pita kod
koga je toga dana radila i na ijoj njivi. Posle joj kazuje od koga je sadanji gazda tu njivu kupio. Onda joj
nabraja nekadanje nae njive, iviluke, vinograde; kazuje joj koliko je to godinje donosilo, s kojim se
imanjem graniilo, na koji je nain to posle otilo... I onda, zanese se, pa otpone da pria svoj ivot, mesta i
gradove gde su bili, kad su ili na hadiluk s dedom... Ona nabraja, kazuje do sitnica o svima sadanjim
gazdama skorotenicama: ta su pre oni bili, kod koga sluili, iz kog su sela doli, kako su se obogatili...
Pria ona, a tvoja majka slua je eljno, klima joj u povlad, a na licu joj se vidi zadovoljstvo to moja mati to
njoj pria i govori. Posle se ti probudi i onda veeramo. Tvoja mati donese togod od vae kue, a i s onim
to mi imamo, veeramo zajedno. Posle veere ti polije sve, skupi mrve sa sofre, a majka ti opere sudove,
razmesti sobu, pa ak nam i postelju prostre. Ja i ti zaspimo, a one dve nastave razgovor do neko doba.

Pa zna li kad doe zadunica, dan mrtvih? To je jedini dan kad mati namesi i spremi, kao nikad. U jutru,
poto se da kokokama, da one prve okuse kuvanu penicu, ja onda raznosim po komiluku zadunicu.
Prvo donosim vama. Mati metne u anak penicu, poskurice i drugo: oraje, kestenje, trenje. Donosim vama,
a vi mi u moj anak dajete od vae penice i poskurica. Kad izredim tako sve kue u komiluku odnosei i
donosei, onda probiram to je najlepe za mene. Kad doe vreme da se ide na groblje, mati spremi veliku
kotaricu i naslae sve: pite, jela, zaine. Naroiti momak to odnese na groblje. Tvoja mati doe, i, da ne bi
izgledalo da ona hoe da ide u drutvu s njom, trai od nje togod da joj ponese.

Hajde, adike. Daj ako ima to da ti ponesem.

Pa nema nita, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, moda e mi uz put to zatrebati.

I one odlaze. Ulice i ariju zakrile ene s korpama, jelom i piem. Oko njih se tiskaju i jure ka groblju
prosjaci, Cigani i Ciganke nosei velike torbe za jelo i testije za pie. Jure oni i grabe ko e to pre i lepe i
bolje mesto zauzeti pred portom groblja. Ja ostajem kod kue, ekam tebe da doe te da zajedno ruamo,
kao to smo se i dogovorili. Ti dolazi s punim ankom svaega. Zatie me gde diem zaklopce sa jela i od
svakog poneto uzmem.

to ne eka? veli ti nabureno. I onda uzima pa sve mee sahane, rea ih oko vatre. Ja te ne sluam,
ve jednako uzimam i jedem. Ti se ljuti.

Nemoj. Sad emo zajedno da jedomo. Ako li ne? neu ni ja! Evo, ekaj! Pa brzo, hitro, uzimajui tako
ozbiljno ulogu domaice, donosi ti pred mene veliku tepsiju. Prvo pa nju mee poskurice, hleb, pa onda
kaike i viljuke (koje e biti sasvim nepotrebne poto emo prstima jesti). I da bi sve to izgledalo kao
ozbiljan ruak ti mi u aici daje vode mesto rakije. I tek onda donosi jela, ali najvie penice s orasima i
eerom. Ja sam seo, prekrstio noge i punim usta, a ti samo trkara, donosi, seda sprou mene podvivi
kolena i probira to je najbolje.

Evo, uzmi! veli ti ozbiljno i prua mi.

A to ti ne jede? pitam te, gurajui ono u usta to mi daje.

Pa, takav je red odgovara mi ozbiljno Muu ena treba najbolje da da... Ona moe i posle, to ostane
od njega, da jede.
I za tim, poto ja napunim sve depove orasima i kestenovima, ti sve onda die. Opere sahane, da se ne bi
poznalo. Sve sredi, zagasi vatru na ognjitu, lepo i jako poklopi sudove jela da ne bi mogla koja maka ili
pas to da uzmu. I to hitro, ozbiljno, sa zasukanim rukavima, uzdignutim alvarama, pazei da se ne uprlja,
ti umah sve to svri. Posle, poto zatvorimo kuhinjska vrata, drei se za ruke, smejui se, izletimo na polje,
u batu i potok, te da nas sunce greje, zapljuskuje sveina i miris zelenila... Da ekamo, dok se nae matere,
isplakane, s glavoboljom vrate s groblja.

Je li da je ovako bilo?

II

A posle? Majka je moja elela, da ja postanem ono to moj otac ne bee da povratim izgubljeno imanje,
uzdignem i jo lepim sjajem obasjam ve pomraeno ime nae, a nije znala sirota ona da se opadanje
porodica ne zaustavlja tako lako i brzo, pa jo i na prvom kolenu.

ta je o tome ona znala. Ona samo sanjae nekadanje bogatstvo, zidae svoje kule na mene, i moda ba joj
i to davae snage i onoliko dugog ivota. Dade me u kolu. Uio sam se prilino. Za sve vreme osnovne
kole i nie gimnazije ne bee niega neobinog. A i tebe majka upisa u kolu, ali je ti i ne dovri. Posle si
uila da ije i kroji ensko odelo. I zatim se opet vrati kui da tu ostane. Ali, ne! Nisi bila ti samo kod
svoje kue ve i kod nae. ta vie, prvo bi nae dvorite poistila, pa onda vae; prvo bi nama izvadila iz
bunara vode i donela, pa onda vama. Za Boi, Uskrs, po itave dane ostajala bi ti kod nas, pomaui materi.
A tvoja mati, kao i pre. U vee bi dola s nadnice kui, a u jutro rano ila na rad. To pade u oi komijama, i
ve poee iznositi kojekakve stvari, a naravno da ste vi u tome najgore prolazili. Podmetalo vam se neko
ulagivanje i silom guranje kod nas. Koliko bih puta uo gde govore o tome i to kao s nekim saaljenjem
pomeanim sa zluradou:

Eh, ugniu se. Uvile se oko one stare ene, pa joj ne daju da mrdne. Ali adika! Zar e ona jo i takve da
gleda?...

Eto, znao sam ja to, sluao, mislio o tome, ali sam opet utao. I mati se tome inila neveta, jer je bila
uverena o nemogunosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj na ivot. Jedno to vas je
saaljevala, a drugo, to si je ti sluila i dvorila kao roena ki.

I, kao to rekoh, sve je bilo po starom. Opet smo zajedno veerali, matere su se razgovarale, ti si togod ila
ili plela a ja itao. Sve je bilo po starom i dani su ili, tekli jedan za drugim, brzo, neosetno, ti nai mladi
dani ispunjeni sreom i bezbrinou. Samo su se nae kue svakog leta sve vie ugibale i gubile u zelenilu.
Topole su rasle i ile u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruke, kajsije, vinje i dudovi sve vie debljali i
ukrtavali se. Potok se proiri i iskrivuda. Preko njegovih glatkih kamenova nahvata se nena, meka
mahovina; trava postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli. Ja i ti smo, opet, svakad bivali
zajedno. Ali ja, ah ja, ve poeh da se zanosim ambicijama, koje, podsticane uspomenom moga visokog
porekla i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve vie se i vie irahu, pruahu ak do stid me je ve!
Nato spominjati sve one elje i nade, one rane, ubitane zrelosti, kojom smo se ak i ponosili?... Ja sam
samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo nisko, nisko! I da je ak to dosta od nas, to ti doputamo da si
kod nas, te da nas slui, da mi kao roenu bratu ugaa i da gledajui me smei se blago i trudi da pogodi
svaku moju elju smatrajui se srenom ako mi je ispuni. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije bie.

Koliko puta me zatie. Zamiljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige. Ti dolazi tiho, na prstima
i zastajkujui, pita me:

ta ti je, Kojo?

Nita.

Pa ne ljuti se, to? A u tvojim plavim i istim oima toliko je iskrenog sauea i tuge to sam ja ljut, da
ja odmah omekam i otponem da se s tobom alim i razgovaram.
To me je ubilo!

Kao to rekoh, po komiluku poee ve da zuckaju, priaju o nama i da nas, iako besmo jo deca, iznose zli
jezici.

Da, bili smo samo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio ve zreo. No ti bee pravo dete.
Nikad neu zaboraviti ona naa milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.

Ali, i tome doe kraj. Sea li se toga trenutka? Tek to sunce da zae. Otvorio sam oba prozora gostinske
sobe i beh zaseo te itah neki roman. Svetlost je dolazila kroz prozore i jasno osvetljavala sve. Odjednom
ue i ti. Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poe prelistavati knjigu
koju itah.

ita li? pita me i naginje se da proita ono to itah.

Sluajno mi pogled pade na tvoju ruku i isto se trgoh, kad je videh kako se ispunila i prolepala. Zagleda
dalje a ono oblina ruku ti isticae se dosta primetno iz mintana. Pogledah ti u lice i tek tada videh kako ti je
ono puno, isto i svetlo; kako ti se vrat oistio od malja; podbradak se ispunio i zaokruglio, i na jagodicama
izbila jedra, nena rumen. Posle i ramena ti se ispunila; tesne i uske grudi zaokruglile se i izdigle; pas ti
postao vitak i obao... Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki udan, opojan miris, koji nikad u ivotu
vie ne osetih.

to me gleda tako? upita me ti zaueno.

Tako! plamen mi obuze blede i suve obraze. Pruih ruku, obavih je oko tvog pasa, ti se ugnu i slatko
nasmeja.

Nemoj! Tuga mi je!

Noge poee da mi drhte. Jae te k sebi privlaih, ti se ugibae, podavae i naginjae k meni, apui:

Pa ta hoe?

Nita! I privukoh te silno, da se tvoja glava nasloni na moju. Celim telom bee ti naslonjena na mene.
Stisnuh te jae, htedoh da okrenem glavu, obrazi nam se protre, ti oseti moj vreo dah i uzdahta, klonu, ali se
brzo tre i skoi.

Uh!

ekaj! I pooh k tebi. Ti me, dignuvi ruke, gledae zabezeknuto i iroko. Na licu ti bee neka udna,
topla svetlost. Oi ti behu kao potamnele i prevukle se vlanom maglinom. Priho ti, ali me ti silno odgurnu
i kriknu.

Ne i pobee.

I od tada se ti preobrazi. Sam ti hod postade oprezniji i meki. Ugibanje tvoje zaobljene snage postade toplije
i strasnije; lice izrazitije, usnice ti dooe rumenije a pri krajevima tamnije i otrije...

Opet smo se viali i to svaki dan. Dolazila si, sluila nas i pomagala nam, ali vie mi se ne pribliivae
onako smelo i otvoreno. Izbegavala si da ostanemo sami. Kao da oseae neki strah od mene. Nestade naeg
tepanja i milovanja. Seta se esto sputae na tvoje elo. esto, vrlo esto zaticah te, gde si, istei nae
dvorite, stala. Naslonila si se leima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti oborivi glavu, tare elo i
nameta kose i to polako, muno. Usta ti skupljena vie na pla nego li na osmeh.

ta ti je? pitam te zadovoljno jer znam da o meni misli.

 Nita! odgovara ti, i uzima metlu da ponovi ienje.

Da ne misli o Nikoli? (Tvoj, iz komiluka, najdrskiji udvara a u isto vreme najvei opada.)

Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlane oi. U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki
proitao tvoj nem i bolan jauk to bee u njima: to me toliko mui? I kad bi ti osetila da sam ja ba to
isto i proitao, oborila bi brzo pogled i zacrvenevi se rekla bi:

Moe da govori ta hoe!

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neu nai vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam da bi me
negovala i uvala ko onji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kue, i nisi
bila vie od mene. Pee me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet
sumnjom da moda neu ono biti emu teim, koliko puta, kaem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz
tebe, ljubljen, prospavam svoj san. I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod mirkavim kandilom i
poaalom ikonom izdahnem kao to su i moji preci...

Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obuena isto, s belom maramicom oko vrata. Seda sprou mene i
pita me za kolu, za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni ue kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj
i taj trgovac kazao:

A, adike, tvoj unuk?!...

Pa, ta mogu ja? Dete na to polo. Drugo nee nita... Muimo se odgovorila ona.

A, ne, ne! Dobro je polo ono. Ne pometaj ga... Poznaje se ija je krv! rekao on.

I tada, smeei se, tarui zadovoljno svoje suve ruke, otpoinje da pria ve toliko puta kazivan svoj ivot,
da izvodi poreklo nae porodice, opisuje ivot i navike naih predaka. Nabraja njihova velika imanja,
gradove u kojima su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u prijateljstvu, kao: pae, kajmakame, vladike i
ljude za narodnu stvar, koji su u ono strano vreme dolazili i nalazili pomoi i sigurna sklonita u naoj kui.

Eh, ne znam to me eka, a sve znam to proe! Ne gledaj ti mene, edo. Nana je tvoja stara. Naa je kua
bila prva. Mi smo bili znani, potovani i svuda prizivani... Sad? Bog tako ree posrnusmo malo. Hvala mu.
Njegova volja. Ali, hvala mu to mi bar tebe ostavi, tebe, iskru, edo moje! te da ima ko e mi oi zaklopiti. I
da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kaem, kad me moj ovek a tvoj deda zapita: eno,
koga ostavi tamo? Da se ne ugasi nae ognjite? da mogu tada, edo, da mu kaem: Ja ostavi, oveku,
poveliko i od tebe i od mene. Ognjite se nae ne ugasi, ve se jo vie raspali i rairi... I suze kaalj
poinju da je gue.

Dede sad kai mi toga koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kae:

Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me je!...

Jesam li ja to smeo? Ne! Zagrejan, potresen, klicao sam: Naprijed! I poao sam.

Zna li, kad se spremah da idem u drugu varo radi vee kole? Ti nekoliko dana pre ne izbivae od nas. S
majkom spremae mi stvari. arape, koulje, pekiri, sve sitnice, itava devojaka oprema, zaas proe kroz
tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomea se sa dunjama, jabukama i kruakama koje ti kriom gurae, da
niko ne vidi. A kad doe dan za polazak, tvoja mati doe da mi poeli srena puta, tebe ne bee.

A Stana?... upita zaueno moja majka. Majka ti se zbuni, pocrvene. I, onako malena, ona se jo vie zguri
i proapta:

Ne znam, adike. Zna ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi.
Ali ja sam oseao, znao i s nekom sigurnou mogao bih te nai gde u tvojoj bati, pod dudom, u travi,
poklopljena nike i uvivi glavu u tvoju bou jeca i plae za mnom!

III

Ah! Ali ne smem da putam ni volju svojim oseajima. Silom ih zadravam da bih to krae iskazao ono
to bi. A bilo je mnogo to ta, to se ne moe lako kazati. Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo.

Ja sam produio kolu. Stupio u ivot, u bujan, neobuzdan let, za koji miljah da ide po vasioni, a ono, u
istini, kretao se po obinoj, svakidanjoj kaldrmi. Mladost! Da li je nje ikada bilo kod mene? U emu bee
ona? Ne! Ja nisam imao mladosti. Ja nikad ne osetih ilost duha, sveine misli i brz, topao, opticaj krvi u
meni. Nikad mi snaga ne zaigra, od zdravlja i bujnosti. Nikad se ne oseah tako io, sve, lak, da bi mogao
da se utrkujem a da poda mnom zemlja tutnji, da kliem gledajui u sjajno, modro nebo; da ne opija i zanosi
svee zelenilo i da me istinski razdraga evina i slavujeva pesma iz grmlja. Slavuja ak nisam poznavao,
nikad ga nisam video niti bih mogao da razlikujem njegovu pesmu od pesme obinog kosa... Zar je to
mladost? Uvek beh suv, iznemogao i bled. ak mi je bledoa godila. Moj korak bee trom, nemarljiv i
nesiguran. Moj pogled ili mutan ili grozniavo svetao. Imah vrlo estu glavobolju ili nesvesticu. Pa i samo
uenje bee mi muno, teko, neugodno.

Kui sam dolazio svakog raspusta. Mati me doekivae sva presrena. Samo bi joj oko zasuzilo kad bi me
videla bleda i ispijena. U vee, nametajui me u postelju i podmeui jorgan i jastuke da ne ozebem i
pitajui me ta volim da mi za sutra spremi, odlazila bi govorei:

Spavaj, edo, odmori se. Ne brini i ne ui toliko. Teke bile te vae nauke?!

Teke, nano!

I iz poetka bivalo mi je vreme bavljenja kod kue prijatno. Zapoinjao sam neke radove, uenje predmeta.
Popravljao sam se. Ti si opet dolazila. I zajedno s materom trudile ste se da mi to bolje i ukusnije jela
zgotovite i da to vie teja i lekova pripravite. Vi dve ile ste kao senke ne diui, ne dajui ak ni muva da
zuji. I jednako ste radile za mene, gledale, sluale moj dah i pogaale iz oka mi elje. S tobom sam se
razgovarao vrlo retko. Vie puta uzimam i diram te: te za ovoga, te za onoga. Kako sam, tobo, uo, da si se
s nekim sastajala i da si mu to poklonila: arape ili maramu. Ti se zaprepasti, obrazi ti poblede, oi zasjaje i
krei ruke moli me, kumi, da ti kaem onoga ko mi je to kazao:

Kai mi, kai, iva ti majka tvoja! Kai mi ga, pa da mu nasred mle glavu razbijem.

Zar si ti takva? pitam te smejui se i uivajui u tvojoj muci.

I ti ne prestaje da me moli. ak i suze ti pou dok ti ja ne kaem da sam se alio. Tebi lice sine radou i
sva srena, veli mi:

Molim te, pa nemoj drugi put tako da se ali!...

I svi su govorili da ti mene eka. Neki su me ak i pitali. Ali kao u ali i kao saaljevajui te:

Ama, ona, Boga ti, ba tebe i nikoga, a?

Eh! odgovorio bih ja i okrenuo odmah razgovor na drugo. Mrzelo me je ak o tome i da govorim.

No ovo bavljenje kod kue u brzo mi je postajalo dosadno. Jer kad mi ona tiina, urednost, poinje da biva
monotona, onda bacam sve i jedva ekam kad u da odem. Nita mi se tada ne dopada. Jela mi postaju teka,
ti i majka dosadne s vaim veitim ugaanjem i dvorenjem. Kao da me je guilo to vae njegovanje, ti vai
mili i puni strahopotovanja pogledi. I odlazio sam pre vremena. I tada sam o tebi retko razbirao i uo. Sem
kad si pisala materina pisma, i posle pozdrava od svih, dole, na dnu, dodavali si: i od mene. To je bilo sve.
Nisi se udala. Svi su znali zato nee i vie ti se svetili nego to su te saaljevali. I ja sam znao, ali sam
utao. Nisam znao ta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu svu tvoju lepotu, milinu, ljubav i
sreu ima. Bilo mi je teko i muno pri pomisli da e te drugi grliti, i ljubiti; da e drugi piti ljubavi iz tebe,
tog istog, jo neproteklog izvora... A ovamo? Oh da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi,
ja bih znao ta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za viu od ostalih, ali ipak si bila neto drugo, neto, to
me je spreavalo da postupim kao i s ostalima. Borio sam se, muio, lomio, i topio gledajui te tako lepu,
krasnu i razvijenu tek u procvatu.

Ali jednog dana, u prvi sumrak, kad sunce klone i rasipa arku rumen, a hladovina ve preuzima maha nad
egom; kad iz tople zemlje bije suvota i dra; kad zeleno i isto modro nebo srce draga i puni ga opojnim,
razdraganim miljem toga dana izioh iz sobe salomljen od silne vatre i uzbuenja. Ne znam ta mi je bilo.
Celog tog vrelog dana lekario sam po krevetu itajui i matajui. Hladovine istina bee dosta u sobi ali
ipak bee i ege koja probijae krozu zavese i polutamu... Raskomoen, u onoj polutami, itajui, ini mi se,
Mopasana, razdraen, uzavreo i stiskajui vrele usne na svoje gole ruke, ja sam dahao... Upila mi se bee ti
u pamet. Tvoja jedra, puna, raskona snaga srce mi je kidala. Gledah te, izazivah uspomene i slike
nekadanjeg milja.

to sad da ne?... uzviknuh i skoih Lud sam! Budala! to patim, muim i satirem sebe?!... I stvarah
te, grljah, celivah tvoje rujne usne i opijah se od mirisa tvoje kose.

I brzo natukoh eir, ogrnuh kaput i izioh iz kue. Iz vae bate ujae se udar motike. Preoh preko potoka
i stahod iza granja da te vidim gde si. Ali ti bee ispred mene, blizu, u aleji i okopavae mladi luk, istei ga
od trave. Sva se bee predala poslu. Na glavu si ovla bacila belu amiju, da ti sunce ne pee lice. Bila si
samo u jeleku i alvarama. Koulja ti se na grudima bee otkopala i zavrnula te se viae mali deo belih ti
nedara. Htedoh due da ostanem ali poe pucati suvo i trulo granje pod mojim nogama.

Stano! viknuh.

Ti se tre i oslunu.

Zove me neko? upita se ti i brzo rukom dohvati koulju na grudima.

Ja te zovem rekoh jae i izioh iz granja. Doi ovamo.

Ti brzo ostavi rad, i, trei, krei se, njiui levo desno prsa, zabacujui laktove, doe i htede proi pored
mene, mislei da te ja zovem radi matere. Bog zna ta sam tada oseao. Jedva sam se drao na nogama kad
osetih tvoju toplu blizinu. Nokte sam utiskivao u dlanove samo da se uzdrim.

Teta li me zove? i htede da proe.

Ja te zovem, ja. Stani, kuda e?

Ti stade.

A to ti? upita me zaueno.

Pokajah se. Doe mi teko i neugodno. Htedoh da se udaljim, ali nisam mogao. Ti spazi tu zabunu. Doseti
se, pa planu, uzdrhta i nasloniv se na granu od vinje, anu obamirui od planje i sree:

Pa ta?...

Nita rekoh zvao sam te i onda hladno, odseno, gledajui te strogo, nastavih: Imam neto da ti
kaem, zato doi posle veere ovde. ekau te.

Ti drhtae. Lice ti pobledelo, u usnama ni kapi krvi ne bee. Gledae me pogledom kojim htede u dno moje
due da prodre. Bojali si se. Ali ja sam se nadao tome pogledu i nainih lice tako hladno, mirno, da svaka
sumnja odlete.
 Ako mogu... odgovori ti zbunjeno.

Ja planuh.

Onda ne dolazi! i htedoh da se udaljim.

Ne, ne... doi u. Hou!

I oinuvi me sjajnim, srenim pogledom, otra, zanosei se.

Vratih se. Topih se i nestajah. Bejah lud... Vee pade. Meseina izie. Nisam znao kako sam veerao.
Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a prsti behu oznojeni. Posle veere odmah se digoh i rekoh materi da u
ii u kafanu, pa polako, krijui se, dooh iza kue na potok. Vlaga potoka jo vie me dirnu. Meka, sona
trava nabujala, a vie moje glave sklopilo se granje i lie. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamno
zelenu vodu koja polako ubori, promie, belasa se i milei preliva se preko glatkih kamenia, oko kojih se
nahvatala meka, zelena mahovina. Tek pokoji cvrkut nezaspale ptice i nita drugo. Iz vae bate nita se nije
ulo. Izvalih se na travu. Poduze me sveina. Glava mi je gorela, ruke behu sve u znoju a srce udarae tako
silno, jako, da sam ga i ja uo. ekao sam te. Poloio sam dlanove na vlanu travu i premirah od slike koju
stvarah. Unapred sam reio kako e biti. Kako u da te metnem u krilo, raskopam ti jelek, i, uviv moje lice
tvojom kosom, zagnjurim ga u tvoja bujna, topla nedra, i oseam dodir tvoje meke, nene, tople koe, i
siem, siem... ipih. Uhvati me strah. Strah neopisan i neiskazan, strah od neega to se u meni buae i
svega me poraavae... Strah od ove gluve samoe, mrtve tiine i ovog tihog uborenja i belaskanja vode
spram meseine. Sedoh. Drhtao sam kao prut. Odjednom uh laki uanj. Znao sam da si to ti. Htedoh da
ustanem ali ne mogah. Stisnuh samo jae pesnice u travu i zaustavih dah. um bivae jai. Odjednom,
plaljivo, tiho, okreui se i zazirui od svaega, doe ti njihajui se.

Prui mi ruku a ona ti bee vrela i sva oznojena.

Evo me anu plaljivo i vrelo. Ti, ti, ti?... pa se zagrcnu, pade i briznu u pla.

Stano?! trgoh se uplaen.

Oh, oh! grcae ti, plakae i vijui se ljubljae mi ruku, kvasei je suzama. Srce mi se stee. Samo voda
uborae i mesec nas mestimice osvetljavae. Ti grcae i plakae. Ja sam stajao kao ukopan. Nisam znao ta
da radim. Oseaji me poplavili. Kad se pribrah, sedoh do tebe, podvih svoje ruke pod tobom, jednu tvoju
klonulu, toplu i punu ruku prebacih preko moga ramena i privukoh te, posadih u krilo, okrenut tvoje
zaareno i uplakano lice spram sebe i naslonih ga na svoj obraz...

Slatka si! i upih moje usne u tvoje tako duboko i jako...

Oh! trese se ti.

Volim te!

Oh...

Volim te!

Ooh!... i jedva, s mukom odvajae svoje usne od mojih...

Volim te, volim.. volim!... I sve te vie stiskah, grljah, ljubljah... I prigrljenu, potpuno pripijenu uza se,
drah te, oseah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I mesto radosti, sree, strasti, mene luda i bedna, obuze
beskrajna, velika, teka tuga... Suze mi navree.

Da li e ikada biti due koja e me ovako voleti?! Ozgo, s ukrtanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj
obraz. Ti se tre uplaeno.
 Ne boj se rekoh ti, apui i tronuto to vrba plae, pa pada na tebe... Idi! I brzo te otpustih i ustadoh.

Idi, vreme je! I zaista prvi petli pevahu.

Strah me je govorae ti unezvereno. Uh, kakva sam! viknu uplaeno pa okrenuvi se od mene poe
doterivati u red odelo i kosu... A petli pevahu, hladovina bivae jaa, i ubor, belasanje vode spram meseca
odmicae i gubljae se polako. Ispratih te. Na prelazu u vau batu ti zaista, okrenu se i, borei se, uita me:

Nee da se ljuti?

Ne. ta?

Jo koliko ima da ui? Da znam.

Jo malo odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu:

E, pa to je... i ode.

Vratih se, legoh, zaklopih oi, ispruih ruke, i obamirah od slatke, lake i tajanstvene sete i tuge.

I ti ne dani, ve noi! ja ne mogu vie. Plaem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prolo je, i ode?! Ne
povratih vie te noi kad meseina sja, kad senke drvea padaju i ire se; kad se bregovi i vinogradi gube u
beliastoj magli. I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vau batu, dolazim pred kuu gde vi u
sred dvorita, na prostoj asuri, ti i majka spavate. Ti se od toplote zabacila pokriva, ruke bele, pune zabacila
vie glave; kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i razgoliena... Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila
glavu i spava...

Prilazim na prstima. Meseeva zrka drhti. Bojim se da moja senka ne padne na tebe i zanosei se, saginjem
se i putam na tvoje vlane, vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac... I onda polako,
krijui se u senci drvea, beim dok ne iziem iz vae bate, pa onda zapevam:

Oj veeri, oj, slatka ekanja,

Oj, vi noi, moji beli dani!...

Oh, pa zna li kad te trgne iz sna moj poljubac, ti se probudi, brzo se seti da sam to ja, i onda sva ugrejana,
u poludremeu, vrela i miriljava, ti kad te poljubim, zadri moj poljubac.

Ti si... protepa, a usnama, murei i ne putajui me, trai moje oko!

Ali posle, u jutru, kad se probudim, otresem tih nonih maija i ari; diem se nezadovoljan, natmuren i
zlovoljan. Uviao sam da ovo ne moe ostati tajna. Strah me je bilo da ko ne vidi i dozna, a naroito moja i
tvoja mati. Nisam se njih, lino bojao, ve nisam hteo da izgubim ono potovanje i ugled koji imah kod njih
a osobito kod tvoje majke. Govorio sam sebi i ubeivao da ovo nije lepo i asno od mene. Kuda e nas sve
to naposletku odvesti? Jer ti odbija prosioce radi mene. eka me. Podaje mi se. Veruje mi kao svecu i sva
se sja od sree. Peva celog dana da se ori bata, potok. A i glas ti doo meki, topliji. I tada sam se
zaklinjao da vie neu s tobom imati posla. Zato sam danju bivao onako ponosit. Ali kad padne no, kad se
sve utia, kad meseina bleda, meka, sjajna, udna, obasja sve, moju sobu, krevet, mene onda, kao u
bunilu, opet ustajem i dolazim k tebi i ljubim te...

Posle jedne takve noi, kad ustadoh opet bunovan i zlovoljan, mati mi donese doruak, i onda sede sprou
mene s pletivom. Ja malo okusih. Nisam mogao da jedem. Ti mi bee jednako u pameti i zbog toga jo vie
se jedih.

to ne jede? upita me.

 Ne jede mi se.

Mati me pogleda. Iz tog njenog pogleda videh da ona sve zna.

Kad e u kolu? upita me kratko.

Ima vremena. Rano je.

Pa druge godine i pre ovoga vremena si io? Valjda ima sada malo da ui. Svrava ve.

Pogledah je zaueno. Njeno smeurano lice bee pokriveno tamnim pegama. Stisnula smeurana usta, a
kroz kou vide se desni. Tek sada spazih da joj je jo ono staro odelo ali ve ulaskano. Prvi put, ispod bele
maramice oko vrata, videh joj neopranu koulju. Kao da me neija ruka uhvati za srce i stee ga jako, pa ga
onda opusti, te da se to vie rairi i razlije gorinom.

to pita? odgovorih turobno.

Pa, da znam, sinko!

Kad budem svrio, znae.

Ta ne ljuti se odmah! Ti se od neko vreme ba... i zastade. Znao sam kuda je ciljala. To me acnu, planuh
i skoih ljutito.

Zar sam ja krvi to smo mi sirotinja? Evo, ba kad hoe viknuh i bacih tabake. Bataliu kolu. Eto,
svrio sam!

Ne, ne... ne boj se ti, edo. Imamo jo. Dao Bog. Ne ljuti se. Oh, to ja prokleta? Ne ljuti se ti. Zna, kad je
ovek star on se podetinji.

Ovo navla izbegavanje i izokretanje razgovora jo vie me ispuni gnevom i jedom. Sedoh, a sav se stresoh
od nekog udnog gnuanja, neugodnosti i besa koji je u meni polako kipeo i iro se. Zautasmo oboje. Ona
je plela. U sobi se nita nije ulo, a tako i spolja. Jer bee radni dan, pa svi otili na posao. Odjednom,
polako, tiho, kao uvek, ue tvoja mati ali nekako jo vie zgurena, uvuena, i kao s nekom planjom.

Bro jutro, adike! Radite li?

A kako si mi ti? upita me, rukujui se. I zatim, idui natrake, sede, kleknu uza zid po svom obiaju i uze
da zapitkuje mater za neko platno, koje misli da tka za tebe. I onda otpoe da kazuje i nabraja tvoje darove
to si spremila. Govorae ona, a sva bee uplaena, uzbuena i kriom, kao s nekim strahom bacala je kratke,
tajanstvene i plaljive pogleda as na mene, as na mater. Kao da iekivae neto a od toga se plaila,
drhtala i zastajkivala u govoru. Pogledah mater, i trgoh se uplaeno, jer oko smeuranih usta, igrae joj
zadovoljan, jedak podsmeh.

ta hoe i emu ovo? upitah se uplaeno jer se bojah da se ovi uvijeni, nejasni govori ne odnose na nas.
Uplaih se i digoh da iziem, ali, prvi put tako otro, i s osmehom zaustavi me mati.

Sedi. Vidi da nema nikoga! i onda hladnim, oholim, punim nekog prezrivog sauea glasom, okrenu se
tvojoj materi koja se jo vie zgri uza zid. Ama, Marijo... poe ona hajde kad e ve tu tvoju da udaje?
Zar ne vidi kolika je i kakva? Zar hoe da ti neku sramotu metne na glavu? A, valjda eka nekoga?

Tvoja mati sagla glavu, rukama stisla kolena i tako nagnuta slua, trese se i dre. Odjednom die glavu,
pogleda mater, pa je opet brzo obori, zari u krilo i briznu u pla, grcajui:

Adike, zar to?

Pun straha, i kao s nekim gnuanjem, okrenuh se od matere samo da je ne gledam onako hladnu, nemu i
zadovoljnu.

Ne plai, Marijo ree ona, a u njenom glasu oseae se neko sauee pomeano sa zadovoljstvom. Ja
tek samo onako rekoh, da zna i to da zna naglasi.

Znam ja sve, adike poe majka ti pribirajui se i briui oi amijom. Ako nisam bila kuma i
starojkovica, a drugo sve znam. Ali, to ja... Eto, plae, moli: Majke, zbori ona, nemoj slatka majke. Zar
sam ti toliko nakrivela, te to hoe... Bolje mrtvu u koveg da me isprui, u crn povoj da me povije, nego
li to... A ja nju samo adike, nju jednu, to dete, adike, imam, pa?!... I opet je zagui pla.

Ja sam samo drhtao i strepio.

A javlja li se koji? upita je mati.

Javlja se. Svaki dan. Evo, ba jutros opet onaj Nikola posalo navodadiku. Veli: samo ako hoe, pa odmah,
o veer, ispit...

Momak dobar?...

Kao svaki ovek. Odsluio vojsku. Nema ni on nikoga, ima neto od imanja i ovo nae to je, pa... Ali,
ona, ona...

A ti hoe?

Hou dahnu ona silno to da ne?... Kosti, adike, da odmorim?! Rasipah se po polej...

Mati se die, doterujui amiju.

Hajdemo ree joj ekaj, ja nju da... to ona luda i besna, misli?

I odoe. Moja majka visoko, lako, ponosito a tvoja zgreno i zanosei se...

Ne znam ta je bilo i ime su te nagnali da pristane, samo na meterinom oku spazih jo neosuenu veliku
suzu kad se vrati i ree:

Svreno je!

I onda brzo odnese stvari: ae, olje, sahane kod vas to e trebati za tvoj ispit, a to vi niste imali... I onda
nastade trka, jurenje, donoenje stolova, klupa, stolica iz oblinje kafane i ostale potrebe iz svake kue u
komiluku. Sve se slee. Usklici, smeh, razgovor razlegao se iz vae bate, koju poee utapkavati i kriti za
igre... Ja? Isprva kao da se oslobodih, danuh to sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Boja sam se.
Poraen mojim kukavilukom, drhtao sam kao prut. Moja mati ni rei utene, kao da nije nita znala. isto
ne verovah da je to ona, kako se bee zanela oko tvog spremanja... I pade vee, opet izie mesec i obasja sve.
Opet lie zaumori, hladovina i senke padoe... Ljudi se vratie s rada, stoka uvede u tale, zatim se
presvukoe i dooe vama na veselje i radost. I onda, kretav, jak, suv glas Ciganke Sale zapeva pred
tvojim prozorm kad te drugarice poee oblaiti. Dahire, emaneta, zajeae, uzdigoe se i poee pitati po
obasjanim i mirnim visinama... Oh, a u njima kao da bee neke demonske, strane naslade i zadovoljstva;
sitosti i zlurade, tajanstvene sree to mi te otee, uzee od mene... Kao da te ti glasovi ponee sa sobom
gore, u te visine, kretei i pitei... svetie se meni koji se as radovah to se otresoh tebe, as opet drhtah i
plakah silno, jako, krijui se da me ko ne spazi i vidi!...

IV

Dve godine nisam kui dolazio. Kad tree godine dooh i stihog u vee, opet bee meseina, opet ono bujno
zelenilo, opet taj potok, topole i vrbe me sretoe. Setih se tebe i uplaih. Mati otpoe da mi pria i kazuje sve
promene koje se desile za vreme moga odsustva: ko je umro, propao, prodao njive; ko se oenio i udao. I
onda za tebe:

Marija umre. Bog da je prosti ree mati, i pogleda me.

E? trgoh se.

Mani, sinko, odmahnu ona rukom. to bee, ni crnom Ciganinu Gospod da ne da! Umre, presvisnu od
tuge kad vide ono dete kako se bije, mui i tue od onog njenog besnika. A lepo poe iz poetka. On miran,
radi. Uze, otvori duan, napuni ga espapom i otpoe da radi. Ali ga avo natera te se malo zadui kod
Doktora... A on, zna ga, iva vatra. Koga doepa u svoje ruke, taj vie itav ne izie. Malo po malo preklopi
mu imanje. I davaj, davaj, isplauj, ali ko e alu da zasiti. Prodade im sve njive i vinograde. On se propi,
propade uzedoe ga dumani na vrat! Sad je krijumar. Po nedelju dana doma ne dolazi niti to donosi...
Imaju jedno ensko detence, ali i ono krljavo Bog zna da li e da ostane. A ona, crnica, da je samo vidi,
sinko, pa dua da ti zaplae: ide na nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kuu dri... Eto, na!

Iz arije, s ulice, dopree glasovi pesme, zurle i bubenjevi.

Izioh i stadoh na prag od kujne. Mesec bee nasred neba te ne bee velikih senki. Larma, pesma i svirka sve
se vie pribliavae i jeae. Uzdigoh se na prstima da togod spazim ali od ulinog visokog zida ne mogah
nita videti. Ponekad bi se tek uzdigla ija kapa i ruka. Bubanj i zurle sve su jae pitale i bile, te s
promuklim glasovima i velikom jainom, uzdizale su se i rasprostirale...

Niz polje idu, babo, sejmeni,

Sejmensku pesmu, babo, pevae,

Hajduku glavu, babo, noae!

Ha-ha-ha!... u se besno groktanje i zatim pucanj puke.

Unutra! viknu mati bojei se da mi se togod ne desi.

Uoh, stadoh. udna i teka tuga obuze me. Mati spremae veeru jednako priajui o tebi. Poesmo
veerati. Vika se utia. Odjednom kroz rupu na sobnim vratim, zau se tvoj tih, drhtav glas:

Teto, tu li si?

Nisam mogao da se maknem od silna, neugodna, i teka, pomeana s bolom i saueem, oseanja. Ti otvori
brzo vrata, jo bre ih zatvori za sobom kao bojei se ega. Pa odmah, uza zid, drei u krilu povijeno
detence, sede ti suva, bleda i ispijena. Na tebi bee pocepan mintan i jedno veliko pare otkinuto od lakta
visae ti; kroz amiju provirivae tvoja kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj koulji, iskrpljenim alvarama, iz
kojih virahu tvoje, od silna rada razvijene, pljosnate stopale s ispucalim prstima.

Stresoh se. Mati izie za tobom da zatvori kuhinjska vrata.

Stano?

Ti?! vikinu tako silno i uplaeno, da se prepadoh. Dok sam iv taj uzvik sluau. Samo ne mogu da ga
opiem, kako u njemu neega i prestraenog, i bolnog, i oajnog bejae. Bee ipila. Zverala si, drhtala,
nijala si se i kao htela gde da pobegne. Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvi silno, opet sede
ukoeno uza zid. Ti si, gospodine? anu, a neki nov, stran, ponizan, umao i beivotan tvoj glas prepade
me. U njemu ne bee ni traga o kakvom oseaju, toplini i bolu. Kao da si me sad prvi put videla u ivotu,
takav bee tvoj glas.

Ja, ja! A ti?

 Eto, hvala gospodu!

Mati se vrati iz kujne gde bee zatvorila vrata za tobom.

Gde je? upita me. Pa kad te vide uza zid, oborene glave, skupljenu, zgrenu nad detetom u krilu, brzo
uze dete od tebe. to si tu sela? Odi, prii... to se boji? I uze te za ruku diui te.

Neka, teto, neka brani se ti i onako ti mnogo dosaujem!

Hajde, hajde!... I ostavi u stranu dete, tebe posadi za veeru. Ti si pognute glave, ila, sela, uzela zalogaj,
ali tako neveto kao da prvi put jede. Majka te nutkae, metae pred tebe jelo. Ti si jednako, onako pognuta,
valjala taj zalogaj u ustima. Uzalud si probala da ga proguta, ali nisi mogla. Posle briznu u pla.

Teto, teto!

Ne plai, erko! Pisano je!

Crno pisano!

Ne uli Gospoda! uti, edo, uti, sinko! i uze tvoju glavu, metnu je na krilo i milijui te po kosi, teila te
je i utiavala. uti, uti... Gospoda ima, ako majke nema... uti, edo moje!...

Nana moja! I nju on... oh! grcae ti. A zar nam je zlo mislila i govorila: Nikolo, sinko, nemoj, bre,
edo, tako! Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo, Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa
nemojte, sinko!... A on samo udri, psuj, vii. Mene ve to... ali uzme nju pa je tera od kue zimi, a ona,
nana moja slatka, da se ne bi ulo, da ne bi svet posle to... ah! ona celu no provede oko kue, krijui se da je
ko ne vidi, mrzne se i umre! Ostavi me...

Odjednom u se krhanje plota, pucanje granja i glas:

A ekaj, erko majina! I ako je adika, nije Bog! ekaj ti!...

I zatim rupi u dvorite, podskakujui s noge na nogu, mali, raspasan, zanosei se, tvoj mu, Nikola. Otpoe
da lupa na kuhinjska vrata. Ti si se skamenila, mati mene gleda i kao da me pogledom moli: da se ne ljutim
na tebe, to nas on uznemirava. On gurnu silno vrata i ue. Ti se odjednom die, istre od matere i izlete u
kujnu pred njega, da ga zaustavi.

Ne, Nikolo! Sladak, mili Nikolo, ne ulazi! molila si ti, sirotice moja, jer si se stidela da ja njega, tvoga
mua, vidim takvog. Molila si ga, vila se oko njega i zaustavljala ga.

Ja! to! Koj mi to moe! A ti... I odgurnuv te nogom od sebe ue on k nama, klatei se i zanosei, s
raspasanim pojasima, izvuenim mintanima, u opancima i visokim, debelim arapama. Oko pojasa bee mu
prazan redenik od kuruma, a do njega veliki kasapski no. Njegovo crno, mesnato i podbulo lice, s
vodnjikavim oima i velikim ustima, bee tako surovo i silno, da se ovek nehotice okretao od njega... Ue
on, zanosei se.

Adike mori! to? ali se brzo tre kad me spazi, skinu kapu i pogleda me neodluno. Zatim baci kapu,
nasmeja se tup, pa, irei ruke poe mi u susret. A ja te, brate Kosto... pa opet zastade i poe upitno i kao
zaueno gledati as u mene, koji stajah ozbiljan, as u mater.

to, Nikolo, ne ide da spava? ree mu mati malo blae, ali to tako, kao da ima jedino meni da zahvali
to ga i sad, kao i uvek, ne grdi, ve moli.

A? promuca on. Idem, adike! ree naglo i htede da uzme dete. Sae se, ali se povoae. Mati mu
istre dete i pozva te, da ga ti uzme. Ti ue, brzo uz dete ne gledajui ni u koga, i jo bre izie. Za tobom
izie i on utei i povodei se. Izioh i ja za vama. Uzalud me mati zaustavljae mimikom. im se on vide u
dvoritu, okrenu se, i kad me ne spazi, on poskoi, doe do tebe i stisnu te za kose.

Dom! viknu on potmulo i gurnu te tako silno da ti posrnu prigrlivi dete i u malo to ne pade. Dom!
Nema li kuu, nego kod onu staru veticu si?... A, a?... I opet izmahnu da te udari po glavi. Ti samo
zaklanjae dete i tiho, preplaeno moljae ga:

Ne, ne! Nemoj sad, ovde!... ue!...

Ko, ko, ko?... On!... A to on? to je on? I njega u ja... A ti njega, njega? ekaj, erko moja, koga e ti?
Njega a, njega? I onda besno, drei te za kose, poe te udarati, gurati i voditi kui...

Sluam kako suho granje pucka, gledam gde meseina sija, tiina se rasprostire a suv, nekako otar i kao star
vazduh puni mi grudi, gui me i nateruje na kaalj... I ko zna dokle bih tako stajao, da me ne tre neko
zvrjanje ekrka i neki tih, dubok, kao iz zemlje glas... To dolaae iz vae kue. Nagoh se, pristupih i
otovorih oi da vidim... I videh tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorita, pogurena mota cevke
spram meseine, a jednom nogom klati korito u kome spavae tvoje dete. I tako klatei se, njiui se as
napred, as nazad, ti ili pevae ili plakae... Ko e to da zna?

Bee poetak zime kad na glas teke bolesti moje stare majke opet dooh. Iz gostinske sobe viae se mala
svetslost. Uoh pravo tamo. U prvi mah ne mogoh nita da raspoznam zbog male svetlosti, pare i dima
duvanskog. Tek posle videh punu sobu ljudi i ena. Oni behu ustali, pomakli se i nainili mi mesta, utei.
Nijedan mi se od njih ne priblii i utei. Bojali su se. Moje gospodsko odelo, hladno, ukoeno dranje
uzdravae ih. Na podu, blizu zida, na asuri i starom pokrovcu bee baen jorgan pokriva, a iz njega
uzdignuta i osvetljena sa strane sveom viae se suva, ko vosak uta, s velikim elom, upijenim obrazima i
uvuenim ustima tako da se vilice i nos u malo ne dodirivahu ljudska glava. To bee ona!

Krkljanje tup, teko, retko i muno izvijae se iz njenih grudi koje se i ne micahu. Kad uoh i nazvah:
Dobro vee! to krkljanje posta jae i pretvori se kao u neku vrstu glasa:

Kolj..lj...jo!

ene se zgurie i proaptae:

Sirota. ula je da je doao, pa ga zove. Prioh joj blie. Sagoh se. Uzeh je za ruku suvu, crnu, hladnu, i
prinesoh je ustima da je poljubim. Stresoh se. udno i teko i neugodno, kao neki strah, oseanje obuze me
kad osetih dodir te suve zategnute koe na kostima ruke. Da li to bee strah od smrti? Ne znam. Samo se
seam da sam drhtao kao prut od nekog stranog oseanja.

U tom se jedna ena die i poe vratim pogureno.

to ne sedi, Stano? upitae te.

Da nacrnem kuu i vidim dete da ne plae odgovori ti, zatvarajui vrata.

U tom jednoj babi, koja bee zadremala uz mangal ara, ispade lula iz zuba. Svi se nasmejae. Baba se
tre, zbuni, pogleda me plaljivo i ponizno. Ostale kao da bi je opravdale, rekoe mi:

Dve noi nije spavala. uvala je, pa sad zadremala.

Idi spavaj tetka! rekoh joj blago i tronuto.

A ne tre se stidljivo ona ne spava mi se, nego onako... Obeala sam joj da u je spremiti i lepo da u
joj vezati ajku, kako je ona veziva... Jer mi je u amanet ostavila.
I onda se svi oslobodie. Prioe mi i rukovae se. Pa onda otpoee da bi me uteili priati kako je
poslednje dane provela. Kako se nije podavala bolesti; kako sama, nou, nije mogla da naie na vrata sobe;
kako je htela da padne u bunar ne mogui da se vrati u kuu; kako nije davala da me zovu, bojei se da se ne
pometem od uenja; kako me je, kad je poela da gubi jezik i svest, ovog veera, dok sam ja putovao,
zvala: Kojo, Kojo, hajde brzo... I ako je traila moju sliku, gledala dugo, dugo i plakala! U tom poe ona
da se previja i gri. Usta joj se izgubie u grlu, vrat uvue... Svi skoismo oko nje. Jedna baba mi prie i
blago ree:

Izii, sine, da ne gleda.

A to?

Pa ne valja se. Mlad si.

Izioh.

Ona izdahnu.

S nekom sveanom tugom i skruenou sluah kako je spremaju, kako ute njene stare, svilene haljine koje
behu u jednom zaveljaju koji je ona jo u ivotu spremila za svoju smrt.

U jutro u samo svanue izioh. Nisam znao gde da idem i i ta da radim. Jedva sam ekao da proe ovaj dan
i da je to pre saranim, svrim, jer mi je bilo tako neugodno. ak sam se bojao da je mrtvu vidim, ve sam
kriom bacao pogled kroz prozor u gostinsku sobu u kojoj ona bee spremna da je vidi svet i pripali joj sveu
vie glave. Da bih izbegao pozdrave i izjave saaljenja od ena i ljudi koji poee dolaziti i donositi joj
sveu, zaoh iza kue, u potok, koji sad bee muno poznati. Jer on bee usahnuo, drvee iseeno a zemlja
gola, trona i smrznuta. Pogledah ka tvojoj kui iz koje se jo nita ne viae i kretae. Samo, ona ti sad bee
da li se meni tako uini? tako mala, skuena i propala u zemlju kao da se bojala od neega i zato skrivala.
Tvoja bata i dvorite bejahu isto goli. Sve to bee kod tebe: u bati malo drvee, s ulice oronuo zid i
pokriven tuluzinom i pruem mesto crepova; na motki, pred kuom, obeena ponjava; uza zid prislonjeno
nekoliko drveta; mali prozori izlepljeni hartijom sve to izgledae tako malo, sitno, povueno i skriveno,
kao da se bojae ije navale i kao da svakom govorae: Molimo te, ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo.
Evo, ako hoe, jo emo da se pomaknemo, jo vie emo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na
smetnji... Sve emo, samo nas ne diraj i ostavi... Iz svega isticae se tvoja ruka, ruka enska, ponizna, tiha,
bez smelosti i jaine, ali ilava, durana i istrajna do kraja ivota. Odjednom se ti pojavi iz kue. Brzo ostavi
neto i uputi se kapiji da je to bolje pritvori. Zatim se vrati. Na glavu metnu neki zaveljaj, valjda detinje
pelene, na rame motiku, u desnu ruku uze dete, a u levu neki sud, ini mi se s jelom, i uputi se meni,
prolazom, da izie na nau kapiju. Ja sam stajao i gledao te kako pognute glave ide, i to u nanulama, na
nogama arape iskrpljene, u mintanu iz koga je virio pamuk... Doe do mene, spazi me, i mesto; Dobro
jutro, ti ree:

Umre teta? A glas ti bee tako obian, ravnoduan. Lice tamno, bledo, suvo i, pocrnelo od letnjeg sunca,
ne izdavae ba nikakav oseaj.

Da rekoh mrano. A zar ti nee da je isprati?

Ne mogu, boga mi, gospodine, poe se pravdati. Imam rabotu. Moram njemu da odnesem ruak, a
posle u nadnicu.

A gde je on?

Ti poe da muca. Bee ti neprijatno i stidno.

Na robiji odgovori tiho.

ta?
 Nije kriv, gospodine, tako mi Gospoda! Obedie ga. Uzedoe nam duu dumani bog im sudio! A on? oh!
nije kriv!

Branila si ga tako ivo, ponizno i verno da nisam znao ta da mislim. Pogleda oko sebe, a zimski dan ve u
velike svanuo. Kroz hladan vazduh, protkan kao nekim rasturenim vlasima magle, poee leteti sa svih
strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove i golo drvee ije se grane otro i
crno ocrtavahu.

To bee pravi sneg. Iz gostinske sobe svetlucahu svee vie materine glave i katkad dopirae tiho, jedva
ujno, naricanje neke starije ene, valjda njene drugarice iz mladosti. Ti si stajala pognute glave. Bilo ti je
ladno, ali si ti jednako dete utopljavala, prigrljavala, a ono sisae komad crna hleba.

Zima, Stano rekoh tek to da kaem.

Ti se jo vie zgri. Oproba da li zaveljaj na glavi i motika na ramenu dobro stoje, i ode, proaptavi kao za
sebe:

Ne znam. Sad neto rano doe.