Emilio Salgari

KAPETAN OLUJA

Naslov originala
CAPITAN TEMPESTA

Deje novine,
Gornji Milanovac 1982.

Prevod sa italijanskog
Dragoslav Nikoli Micki
 PARTIJA KOCKICA
Sedam!...
Peti!
Jedanaest!
etiri!
Dupla estica!
Hiljadu mu turskih sabalja! Kakvu vi sreu imate, gospodine Perpinjano!
Za dve veeri ste mi odneli osamdeset cekina. To tako dalje ne moe. Vie
volim da me pogodi topovsko ule, pa ak i ule ovih nevernikih pasa. Bar
me ne bi ogulili posle zauzea Famaguste.
Ako je zauzmu, kapetane Lasinski.
Zar sumnjate u to, gospodine Perpinjano?
Da, bar za sada. Sve dok imamo najamnike Famagusta nee biti zauzeta.
Venecijanska Republika zna da bira svoje vojnike.
To nisu Poljaci.
Kapetane, ne vreajte dalmatinske vojnike.
Uopte nemam nameru, pa ipak, da su ovde moji sunarodnici...
Oko dvojice igraa podigao se pretei amor, pomean sa zveketom
maeva koji je naterao kapetana Lasinskog da prekine reenicu.
Uh! rekao je, menjajui ton i osmehujui se. Dobro znate, hrabri
najamnici, da volim da se alim. Ve se etiri meseca zajedno borimo protiv tih
nevernikih pasa koji su se zakleli da e nas pobiti, pa znam koliko vredite.
Dakle, gospodine Perpinjano, poto nas Turci malo ostavljaju na miru, da
nastavimo partiju? Jo jedno dvadeset cekina luta mojim depovima.
U tom trenutku, skoro kao da demantuje kapetana, zaula se tupa
grmljavina topova.
 Nitkovi! Ni nou nas ne ostavljaju na miru nastavio je brbljivi Poljak.
Imau jo dovoljno vremena da zaradim jo koju desetinu cekina. Je li tako,
gospodine Perpinjano?
Kad god elite, kapetane.
Mora da vas je neko poduio ovom prepadu i kladio bih se u svoju glavu
protiv jedne turske brade da je taj neko Kapetan Oluja.
esto igram sa tim hrabrim i plemenitim ovekom, ali me on nije nauio
bilo kakvom prepadu.
Plemenit ovek! Hm! odvratio je kapetan malo oporo.
Ne verujete da je takav?
Hm! Hm! Ko zna ko je on u stvari?
Ipak je to mlad i ljubazan ovek izuzetne hrabrosti.
Mlad!...
ta ste hteli da kaete, kapetane?
A ako nije uistinu mladi?
Nema svakako ni dvadeset godina.
Ova se scena odigravala pod jednim ogromnim atorom koji je liio na
cirkuske i koji je u isto vreme sluio i kao kasarna i kao kantina, ako je sudei
po brojnim duecima postavljenim unaokolo, i po buriima nagomilanim iza
jednog grubog banka na kome je sedeo vlasnik barake, pijuckajui iz jedne
boce vino sa Kipra.
Pod jednom lampom od muranskog stakla koja je visila o sredinom
podupirau atora, sedela su dvojica igraa oko kojih se okupilo jedno
petnaestak najamnika koje je Venecijanska Republika regrutovala iz
dalmatinskih kolonija i slala ih da brane njene posede na istoku, stalno
ugroavane od strane Turaka.
Kapetan Lasinski je bio iroka i debela ljudeskara, miiavih ruku,
ekinjaste kose kao u bodljikavog praseta, ogromnih brkova, sa crvenim
nosom pijanca i malim i ivim oima. Po crtama lica, po pokretima, po nainu
kako je govorio, on je na prvi pogled odavao plaenikog kapetana maevaoca
i kavgadiju po profesiji.
Perpinjano je bio suta suprotnost, dosta mlai od Poljaka, koji mora da je
ve bio u etrdesetoj. Bio je pravi tip Venecijanca, dosta visok, malo mrav ali
snaan, crnih oiju i kose a neto bledog lika.
Dok je prvi imao na sebi teak oklop i veliki ma o ogromnom pojasu,
drugi je nosio elegantno venecijansko odelo toga vremena: izvezenu bluzu koja
mu je padala do bedara, pletene arape sa raznobojnim prugama, cipele, a na
glavi plavu beretu ukraenu perom od fazana. On je pre liio na paa
venecijanskog duda nego na ratnika, ak i po oruju, koje se sastojalo od
lakog maa i malog noa.
Kapetan je, uz mnoge psovke, ve izgubio jo jedno pola tuceta cekina
kada se podigao kraj atora i nova linost, uvijena u veliki crni ogrta, na
kome je bio grb sa tri plava pera, stupila je unutra i rekla malo ironino:
Gle! Ovde se kocka dok Turci pokuavaju da razore utvrenje San
Marko i mine eksplodiraju bez prekida. Neka moji ljudi uzmu oruje i pou za
mnom. Tamo je opasno.
Dok su najamnici, kada su uli ovu komandu, sakupljali halebarde,
buzdovane i teke maeve kojima se rukuje obema rukama, Poljak je, u loem
raspoloenju zbog stalnog gubitka, ivo podigao glavu i popreko pogledao
pridolicu.
Ah! Kapetan Oluja! povikao je sa lako podrugljivim naglaskom.
Mogli ste sami da branite utvrenje San Marko i niste morali da dolazite da
nam pokvarite igru. Famagusta nee pasti ove noi.
Kapetan Oluja je brzim pokretom zbacio ogrta, putajui ga da padne na
zemlju, zatim jednu ruku stavio na bok a drugu na drak maa. Bio je to veoma
lep mladi, ak i suvie lep za ratnika, povisok, vitak, elegantnih oblika, crnih
oiju koje su liile na dve eravice, devojakih usana i divnih zuba, duge, kao
ugalj crne kose. Sve u svemu, pre je liio na ljupku devojku nego na
plaenikog kapetana. I njegova odea je bila veoma elegantna, a pre svega
uredna, i pored neprekidnih turskih napada koji nisu ostavljali mnogo vremena
da se bavi svojom toaletom. Na sebi je imao potpunu elinu opremu sa malim
grbom na sredini grudi na kome su se videle tri zvezde iznad kojih je bila
vojvodska kruna; mamuze su mu bile pozlaene, dok je za pojasom od plave
svile, divno izvezenim, nosio tanak ma srebrnog drka, slian onima koje su u
to vreme upotrebljavali Francuzi.
ta hoete da kaete, kapetane Lasinski? upitao je melodinim glasom
koji je udno odudarao od grubog i hrapavog Poljakovog glasa.
Da su Turci mogli da priekaju do sutra odvratio je pustolov, sleui
ramenima. Najzad, jo uvek smo dosta jaki da moemo da ih poteramo do
Konstantinopolja i u njihove proklete arabijske pustinje.
Perpinjano, koji je bio vatreni oboavalac Kapetana Oluje i pod ijim se
rukovodstvom borio, stavio je ruku na ma i nainio je pokret da se baci na
Poljaka, kada ga je mladi jednim naglim potezom zaustavio i rekao:
Branioci Famaguste isuvie su dragoceni da bi se ubijali, meu sobom.
Ako kapetan Lasinski pokuava da zapodene svau sa mnom kako bi sebi dao
oduke zbog veeranjeg gubitka, ili ako sumnja u moju hrabrost, kako sam
ve uo da pria...
Ja! povikao je Poljak ustajui. Muhamedove mi brade: Oni koji su
vam to priali bednici su koje u ubiti kao besne pse, bez obzira...
Nastavite rekao je Kapetan Oluja sa zadivljujuim mirom.
Ja sumnjam u vau hrabrost odvratio je Poljak. Isuvie ste mladi, dragi
moj, da uivate glas slavnog ratnika, a zatim...
Dovrite rekao je Kapetan Oluja sa ironinim smekom, zaustavljajui
zapovednikim pokretom Perpinjana, koji je po drugi put stavio ruku na ma.
Veoma ste zabavni, moj gospodine.
Poljak je udario po klupici, koja je do tada sluila kao sto, takvom snagom
da ju je polomio.
Svetog mu Stanislava, zatitnika Poljske! povikao je suui nervozno
brkove koji su mu padali kao u Kineza. Vi se sprdate sa mnom, Kapetane
Olujo? Recite mi to iskreno!
Eh, to biste morali da opazite, kako mi se ini odvratio je mladi
podrugljivo.
Verujete da ste jai i vetiji maevalac pa moete da se alite sa starim
poljskim medvedom; deae, ako... odista ste deak i stoga i sumnjam.
Mladi je prebledeo a plamen mu je blesnuo u dubokim i crnim oima.
Ve etiri meseca se borim u rovovima i na utvrenjima i dive mi se svi
moji ratnici i svi ostali rekao je posle krae pauze a vi da me zovete i
smatrate deakom? Vi, razmetljive, niste pobili onoliko Turaka koliko ja,
razumete li, pustolove?
Sada je Poljak prebledeo.
Pustolov ravan vama! zaurlao je.
Ne, jer imam vojvodsku krunu na mojoj koulji.
Ja u na svoj oklop da stavim kraljevsku odvratio je Poljak, smejui se.
Kako mu drago, vojvoda ili... vojvotkinja, ne biste imali hrabrosti da se
suprotstavite mome mau.
Rekao sam vojvoda povikao je mladi i lepi kapetan. To emo da
objasnimo izmeu sebe.
Vojnici koji su se postrojili iza Kapetana Oluje, nainili su korak napred da
se bace na Poljaka i raskomadaju ga. ak je i vlasnik barake skoio sa klupe i
dokopao jedno prazno burence, spreman da ga baci na nerazumnog pustolova,
ali je Kapetan Oluja, kao to je malo pre obuzdao Perpinjana, jednim
pokretom, kome nema protivljenja, naredio svojim ratnicima da odloe oruje.
Vi sumnjate u moju hrabrost? rekao je sa lakom ironijom. Svih ovih
dana jedna mlad i bez sumnje veoma hrabar Turin dolazi pod zidine naeg
grada i izaziva najvetije maevaoce da dou i sa njim podele megdan. On e
doi i sutra. Oseate li se hrabrim da mu se suprotstavite? Ja, da!
Progutau ga u jednom zalogaju odvratio je Poljak. Ne plaim se
Turaka. Nisam ni Venecijanac ni Dalmatinac. Oni ne vrede koliko ruski Tatari.
Onda do sutra.
Neka me Belzebub pogodi gromom ako izostanem.
 I ja u biti tamo.
Ko e ga prvi ubiti?
Kako vi elite.
Poto sam stariji, ja u ga izazvati, a zatim pokuajte vi, Kapetane Olujo.
Neka bude, ako vam se tako svia. Bar se nee govoriti da se branioci
Famaguste ubijaju meu sobom.
I bie mnogo razboritije rekao je Poljak kezei se.
Ma Lasinskog e uiniti da vuk bude sit i koze na broju i smaknue
jednog opsadnika vie iz Mustafine vojske.
Kapetan Oluja je uzeo ogrta koji mu je pruio jedan od njegovih vojnika,
prebacio ga preko ramena i izaao iz atora, govorei svojim ljudima:
Na bastion San Marko. Tamo Turci posluju sa minama i tamo je najvea
opasnost.
Izaao je ne gledajui svoga protivnika, praen Perpinjanom i najamnicima,
koji su osim halebardi nosili teke puke na fitilj.
Top je gruvao ee nego pre i s vremena na vreme zvidei je proletala
vazduhom jedna od onih velikih i tekih kamenih kugli i padala uz muklu
lomljavu na neki krov, probijajui ga i unosei mete u stanovnike zgrade.
Gadna no rekao je Perpinjano dok je iao pored Kapetana Oluje koji
se sav uvio u svoj iroki ogrta. Turci nisu mogli da izaberu bolju no za
napad na utvrenje San Marko.
Bie to uzaludan napor, bar za sada, odvratio je mladi kapetan.
Strani as pada Famaguste jo nije odzvonio.
Ali e svakako stii, gospodine, ako se Republika ne pouri da nam
pomogne.
Bie bolje da se uzdamo samo u vrednost naih maeva, gospodine
Perpinjano. Mletaka Republika je u ovom trenutku isuvie zauzeta odbranom
dalmatinskih kolonija, a turske galije krstare vodama arhipelaga i Jonskog
mora, spremne da potope venecijanske koje bi nam pole u pomo.
 Onda e doi dan kada emo biti prisiljeni da se predamo.
I dopustiti da nas poubijaju, jer znam da je sultan izdao nareenje danas
sve nabiju na ma kako bi nas kaznili zbog dugog otpora.
Hulja! Mi emo biti moda mrtvi i neemo prisustvovati tom stranom
pokolju, kapetane, rekao je Perpinjano sa uzdahom. Jadni stanovnici! Bilo
bi bolje da puste da ih sahrane sve pod ruevinama njihovog nesrenog grada.
utite, porunie rekao je Kapetan Oluja. Duboko me uasava
pomisao na trenutak kada e se te zveri, pridole iz uarenih pustinja Arabije,
baciti na Famagustu, edne krvi vie no tigrovi.
Odred je izaao iz ulica grada i krenuo irokim putem koji su sa jedne
strane zatvarale kue a sa druge visoko utvrenje na kome su plam tele
buktinje. Pri ovoj crvenkastoj svetlosti videli su se mnogi ljudi u gvozdenim
oklopima koji su poslovali oko nekoliko topova. S vremena na vreme blesak
bi naglo probio tamu, praen eksplozijom. Iza artiljeraca tiho su nastupale
kolone ena, od kojih su neke bile bogato odevene, koje su sa naporom nosile
vree i praznile ih na vrhu utvrenja, neustraivo izazivajui kugle opsadnika.
Bile su to hrabre ene Famaguste koje su pojaavale bastion materijalom od
svojih kua poruenih nevernikim bombama.
 OPSADA FAMAGUSTE
1570. godina zlosreno je poela za Venecijansku Republiku, najveeg i
najjaeg neprijatelja turske sile. Od pre izvesnog vremena oslabila je rika lava
sa San Marka, i u Dalmaciji a potom na ostrvima grkog arhipelaga, bile su
zadate prve rane i pored herojskih napora Sinova lagune.
Poto se uvrstio na Bosforu, odbivi Maare i Austrijance, Selim II, moni
sultan iz Konstantinopolja, sad ve gospodar Egipta, Tripolija, Tunisa, Alira,
Maroka i polovine Mediterana, samo je ekao pogodan trenutak da sinovima
Lava San Marka zauvek otme njihove istone posede. Siguran u surovost i
fanatizam svojih ratnika i veoma snaan na moru lako je naao izgovor da
prekine sa Venecijancima, koji su ve poeli da pokazuju znake opadanja.
Ustupanje Kipra Republici od strane Katarine Kornaro, bila je iskra koja je
potpalila barut.
Plaei se za svoje posede u Maloj Aziji, sultan je naloio Venecijancima da
napuste ostrvo, bacajui na njih krivicu da su dali utoite gusarima sa zapada
koji su napadali podanike polumeseca. Kao to je i moglo da se predvidi,
venecijanski Senat je sa prezirom odbio ovu poruku varvarskog Prorokovog
potomka i sakupio snage rasute na istoku i u Dalmaciji, ivo se pripremajui za
rat.
Kipar je u to vreme imao samo pet gradova: Nikoziju, Famagustu, Bafo,
Arines i Lan tiso, ali su samo prva dva bila u stanju da prue nekakav otpor,
jer su imale kule i utvrenja. Bilo je nareeno da se to je bolje mogue
pojaaju ovi gradovi i da se naini iroko polje sa anevima u Lamisu kako bi
mogle da se prihvate venecijanske trupe, koje su ve bile na putu pod
komandom irolama Zane i da se odmah pozove flota iz Kandije pod
upravom Marka Kvirinija, jednog od najsposobnijih pomoraca koje je u to
vreme imala Republika.
Tek je bio objavljen rat kada se pomo koju je poslao Senat iskrcala iva i
zdrava u Lamisu, pod zatitom Kvirinijevih galija. Te snage su se sastojale od
osam hiljada vojnika, koje Venecijanaca koje Slovena, od dve hiljade pet
stotina konjanika i dosta topova. Na ostrvu je tada bilo samo deset hiljada
branilaca, to sa halebardama to sa arkebuzama, etiri stotine dalmatinskih
najamnika i pet stotina konjanika, kojima su bili prikljueni brojni stanovnici,
meu kojima dosta venecijanskih plemia koji se nisu libili da se bave
trgovinom.
Poto su doznali da su Turci iskrcali ogromne odrede pod komandom
velikog vezira Mustafe, koji je uivao glas najsposobnijeg i najsurovijeg
turskog vojskovoe, Venecijanci su, podelivi snage na dva dela, pohitali da se
zatvore u Nikoziji i Famagusti, odluni da iza vrstih utvrenja saekaju nalet
neprijateljskih hordi.
Nikolo Dandolo, sa episkopom Franeskom Kontarinijem, primio je na
sebe prvu odbranu; Astore Baljone, sa Bragadinom, Lorencom Tiepolom i
albanskim kapetanom Manolijem Spilotom, drao je drugu odbranu sve do
dolaska novih pojaanja koje je Republika sveano obeala.
Veoma brzo, sa monim snagama, sedam ili osam puta jaim od
venecijanskih, Mustafa se, skoro bez borbe, naao pod zidovima Nikozije, koju
je hteo prvu da osvoji, mislei da ovde moe da naie na vei otpor.
Besni napad na utvrenja Podakataro, Kostancu, Tripoli i Davil, proao je
bez uspeha, tavie, bio je porazan za nevernike, jer im je porunik ezare
Piovene, zajedno sa kontom Rokom naneo teke gubitke.
Devetog septembra 1570. Mustafa se vraa u napad i u cik zore baca svoje
nebrojene horde u juri na tvravu Kostancu, uspevajui da je zauzme posle
stranog okraja. Videi da su izgubljeni, Venecijanci su otpoeli pregovore za
predaju, pod uslovom da se svima potedi ivot. Perfidni vezir je na to pristao
ali je, tek to su njegove horde okupirale grad, hladno naredio, zaboravljajui
dato obeanje, da se izvri opti pokolj meu hrabrim braniocima i meu
narodom koji im je pomagao.
Heroj Dandolo prvi je pao a zatim je bilo pobijeno dvadeset hiljada ljudi,
to je nesreni grad pretvorilo u ogromno groblje. Bilo je poteeno samo
dvadeset venecijanskih plemia, za koje je surovi vezir oekivao znatan otkup,
kao i grupa najlepih ena i devojaka koje su bile poslate kao robinje u
Konstantinopolj.
Islamske horde, ponesene ovom lakom pobedom, odmah su se okrenule ka
Famagusti u nadi da e je zauzeti brzim napadom. Baljone i Bragadino nisu
sedeli skrtenih ruku te su u meuvremenu pojaali utvrenja kako bi odoleli
do dolaska venecijanskih pojaanja.
Devetnaestog jula 1571. pojavile su se nepregledne turske horde pred
gradom, zapoele opsadu i ve dan kasnije pokuale sa napadom; ali, kao i pre
toga u Nikoziji, bile su odbaene u svoje logore sa tekim gubicima. Tridesetog
jula, posle neprekidnog bombardovanja kome je bio cilj da oslabi kule i
utvrenja, Mustafa je po drugi put poveo u napad svoje trupe, ali je hrabrost
venecijanskih ratnika ponovo trijumfovala. Svi stanovnici su pritekli u
odbranu, raunajui i ene koje su se uporno borile rame uz rame sa snanim
ratnicima Republike, ni malo zaplaene divljim urlicima napadaa, njihovim
stranim sabljama i uasnom grmljavinom topova.
Opsednuti su u oktobru primili obeanu pomo od hiljadu etiri stotine
vojnika, pod komandom Luiija Martinenga, i esnaest topova. To je bilo
veoma malo za grad koji je opsedalo vie od ezdeset hiljada neprijatelja, pa
ipak je ovo poveanje trupa koristilo da se podigne ve dosta ugroeni moral
opsednutih i da ih natera da se jo ee bore. Na nesreu, hrana i municija su
se smanjivali naoigled a tursko bombardovanje nije Venecijancima davalo ni
asa predaha. Grad je sad ve bio gomila ruevina. Kao najgore od svega,
nekoliko dana kasnije, stigao je na Kipar Ali-paa, veliki admiral turske flote,
sa stotinu galija na kojima je bilo jo etrdeset hiljada ratnika.
Famagusta je sad bila zatvorena u Krug vatre u gvoa, obru koji nikakva
ljudska sila vie ne bi mogla da probije. Tako su stajale stvari u asu kada smo
poeli, ovu nau priu.
Tek to su stigli na utvrenje najamnici su odbacili halebarde, koje su u
tom trenutku bile nekorisne, i odmah su se postavili iza ono malo pukarnica
koje su jo postojale, naoruani svojim tekim musketama, dok su artiljerci,
skoro svi mornari sa venecijanskih galija, nastavljali sa rikom svojih topova.
Nem i neustraiv, posmatrao je Kapetan Oluja vatre koje su osvetljavale
ogroman turski logor. ta li je to pokuavao da otkrije? To je samo on znao.
Najednom je osetio udarac neijeg lakta dok mu je jedan glas, na ravom
napolitanskom, aputao na uvo:
 Evo me, gospodarice.
Mladi se brzo okrenuo, namrtena ela, a zatim je povikao:
Ti, El-Kadure?
Da, gospodarice.
uti! Ne zovi me lako. Niko ne sme da zna ko sam.
U pravu si, gospodarice... gospodaru.
Hodi!
Dohvatio je zatim oveka koji je izgovorio ove rei i, stalno ga drei za
miicu, povukao ga sa bedema, vodei ga na skrovito mesto koje je
osvetljavala jedna baklja i koje je u tome asu bilo pusto. Pridolica je bio
obuen kao beduin iz arapskih pustinja a preko ramena je imao iroki ogrta
od tamne vune s kapuljaom koja je bila ukraena crvenom kiankom, dok je
na glavi imao belo-zeleni turban. Za pojasom je nosio dva duga pitolja i
jatagan.
Dakle? upitao je Kapetan Oluja dok su mu oi svetlele udnim sjajem.
Vikont Lisije je jo uvek iv odvratio je El-Kadur.
To sam doznao od jednog od vezirovih kapetana.
Da te nije prevario? upitao je mladi kapetan.
Ne, gospodarice.
Ne zovi me gospodaricom, ve sam ti to rekao.
Ovde nas niko ne moe uti.
I gde su ga odveli, da li zna?
Arapin je nainio gest oajanja.
Ne, gospodarice, jo nisam to mogao da doznam, pa ipak ne oajavam.
Postao sam blizak prijatelj komandanta koji, bez obzira to je musliman, pije
vino na burie i nije ga mnogo briga ni za Kuran ni za Proroka, pa u jedne
noi uspeti da mu iznudim tajnu. Kunem ti se, gospodarice.
 Kapetan Oluja, ili bolje, kapetanica jer to nije bio mukarac pala je na
lafet jednog topa, obuhvatajui glavu akama. Dve suze klizile su niz lepo lice
koje je u tom asu pobledelo. Arapin je stajao pred njom sa izrazom neopisive
tuge.
Bilo bi bolje da nikad nisam videla Veneciju, tu arobnu jadransku sirenu
i da nikad nisam napustila plave vode napuljskog zaliva rekla je najednom
kao da govori sama sa sobom. Moje srce sada ne bi tako strano patilo. Ah,
ta divna no na Kanalu Grande, meu mermernim palatama venecijanskih
plemia! Sve ponovo vidim, kao da je bilo jue, i kada na to mislim oseam
kako mi ilama prolazi drhtaj koji do sada nisam upoznala. On je bio tamo,
preda mnom, lep kao bog rata, sedeo je na pramcu gondole, gledao me smeei
se i obraao mi se divnim recima koje su kao nebeska muzika padale na moje
srce. Zbog mene je zaboravio na brige koje su obuzele sve zbog traginih vesti
dobijenih toga dana i zbog kojih su prebledeli ak i starci u Senatu i u
Savetu, pa i sam dud. On je znao da su ga odabrali da doe ovamo i odmeri
svoje snage sa ogromnom vojskom nevernika, znao je da ga je ovde moda
ekala smrt da pokosi njegov mladi i sjajan ivot, pa ipak se smejao, zaaran
mojim oima. ta e da uine sa njim ta udovita? Hoe li ga, kroz najstranije
muke, naterati da lagano umire? Nemogue je da ga smatraju samo
zarobljenikom, njega koji je postao strah paa, njega koji je tolike poraze naneo
varvarskim hordama, tim vucima koji su se dovukli iz pustinje Arabije. Jadni i
hrabri Lisije.
Gospoo, rekao je Arapin ustajui ta treba da inim? Potrebno je da
iskoristim ovu tamu i da se vratim u turski logor.
Da se stalno trudi da dozna gde su ga odveli rekla je vojvotkinja.
Bilo ge da se nalazi mi emo da poemo da ga spasemo, El-Kadure.
Sutra uvee biu ovde.
Ako jo budem iva rekla je mlada ena.
ta govori, gospodarice! povikao je Arapin prestraeno.
Zagazila sam u pustolovinu koja bi mogla loe da se zavri. Ko je taj
mladi Turin koji sve ove dane dolazi i izaziva hrianske kapetane?
 Mula-el-Kadel, sin pae od Damaska. Zato to pita, gospodarice?
Jer u sutra da iziem na dvoboj sa njim.
Ti! povikao je Arapin izobliena lika. Ti, gospoo? Jo ove noi u
da odem u njegov ator i da ga ubijem da vie ne izaziva kapetana Famaguste.
Oh, ne boj se, El-Kadure. Moj otac je bio prvi ma Napulja i od mene je
nainio maevaoca koji moe da se meri sa najuvenijim kapetanima.
Ko te prisiljava da se odmerava sa tim nevernikom?
Kapetan Lasinski.
Taj pas koji je izgleda neto potajno gnevan na tebe? Oima jednog sina
pustinje nita ne moe da izmakne i ja sam u njemu otkrio tvoga neprijatelja.
Kapetan Oluja mora da pokae svima da se ne plai Turaka odvratila je
vojvotkinja. To je potrebno da bi se razbila svaka sumnja u moju linost.
Dobro, gospoo odvratio je El-Kadur uiniu sve to eli, ali ti se
kunem, ako te Turin obori, da u mu razneti mozak. Dopusti bar da te tvoj
verni sluga osveti u sluaju da ti se dogodi nesrea. ta bi moj ivot vredeo bez
tebe?
Uini ono to misli da je najbolje, jadni El-Kadure. Sad idi pre nego to
zarudi zora. Ako zakasni vie ne bi mogao da ode u neverniki logor.
Sluam te, gospoo. Ubrzo u doznati gde su odveli gospodina Lisijea to
ti obeavam.
Posle ovoga su izali iz svog sklonita i popeli se na bedem gde su grmeli
topovi i muskete, snano uzvraajui na tursku paljbu. Kapetan Oluja je priao
Perpinjanu koji je upravljao paljbom muketira i rekao mu:
Prekinite za nekoliko minuta paljbu. El-Kadur treba da se vrati u turski
logor.
Nita drugo, gospoo? upitao je Venecijanac.
Ne, ali me zovite Kapetan Oluja. Samo vas trojica znate ko sam, vi, Erico
i El-Kadur. Tiho, mogli bi da vas uju.
Oprostite mi, kapetane.
 Arapin je nestao u tami.
Zatim se lagano vratio i stao u zaklon iza jednog zida, jer su velike kamene
kugle padale na utvrenje. Jedan glas ga je prekinuo u razmiljanju.
Zar jo nita, kapetane? upitao je Perpinjano, koji je priao posto je
naredio ljudima da netedimice nastave sa paljbom.
Ne odvratio je Kapetan Oluja.
Znate li bar da li je iv?
El-Kadur mi je rekao da je jo uvek u zarobljenitvu.
Gospoo, rekao je porunik dopustite mi toliku milost da se borim sa
Turinom. Ako podlegnem niko me nee aliti jer sam poslednji potomak
kontova od Perpinjana.
Ne, porunie.
Turin e vas ubiti.
Prezriv osmeh zatitrao je na lepim usnama gorde vojvotkinje.
Da nisam tako snana i odluna Roberto Lisije me ne bi voleo rekla je.
Pokazau i Turcima i venecijanskim komandantima kako urne da se bori
Kapetan Oluja. Zbogom, gospodine Perpinjano. Nikad neu zaboraviti ni El-
Kadura, ni mog hrabrog porunika.
Zatim se mirno uvila u svoj ogrta, stavila levu ruku na ma i sila niz
utvrenje, dok su topovi grmeli sa sve veom estinom, zlokobno obasjavajui
no.
 LAV IZ DAMASKA
Poela je da se raa zora, obasjavajui dolinu Famaguste po kojoj su bile
rasute ruevine koje su se dimile. Te noi topovi ni za trenutak nisu zautali i
jo su grmeli, a njihov odjek se odbijao od starih kua opsednutog grada i po
uskim, skoro potpuno razruenim ulicama.
Kapetan Oluja se vratio poto je obavestio komandanta puka o izazovu
izmeu njega i Poljaka, i posmatrao je logor kroz dve pukarnice koje su
udom izbegle kamenim uladima. Na nekoliko koraka od njega, Poljak je, uz
pomo svoga titonoe, privrivao svoj oklop, izbacujui stalno kletve. Bio
je malo bled i uznemiren, bez obzira to to nije bio prvi put da sa nevernicima
odmerava svoju snagu. Uz pomo jednog Slovena Perpinjano je drao za uzde
dva sjajna konja, italo-arapska meanca, pregledajui s vremena na vreme
remenje i mrmljajui za sebe.
Ponekad slab remen moe da dovede u opasnost ovekov ivot.
Topovska pucnjava je prestala na obema stranama. U neprijateljskom
logoru uli su se glasovi mujezina koji su izgovarali jutarnju molitvu a koja se
uvek zavravala pozivom da se unite kauri, to jest hrianski psi, na nasipima
utvrenja Famaguste Venecijanci su dorukovali neto maslina i malo hleba
koji je bio u takvom stanju da se skoro nije mogao jesti. Njihov provijant je
bio tako mrav da su jadni stanovnici, da ne umru od gladi morali da se hrane
travom i kuvanom koom.
Samo to se zavrila molitva mujezina jedan turski konjanik napustio je
logor i u galopu poao prema zidinama Famaguste, tanije reeno, prema
utvrenju San Marko, praen vojnikom koji je nosio steg na kome je bio
polumesec, konjski rep i marama od bele svile. Bilo je to mladi od jedno
dvadeset pet godina, bele koe, crnih brkova i iva i plamena pogleda, divno
obuen. Oko lema je imao maramu od crvene svile, uvijenu u obliku turbana
a na vrhu dugo belo nojevo pero; na sebi je imao blistavi srebrn i izrezbaren
oklop dok je na rukama nosio eline narukvice a na ramenima beli ogrta. Na
nogama je imao iroke arape od iste svile i kratke marokanske izme, U ruci
je drao sablju dok je za pojasom nosio laki i malo povijen jatagan.
 Kada je stigao na tri stotine koraka od utvrenja dao je znak svome
titonoi da pobije zastavu u zemlju da bi oznaio opsednutima da dolazi pod
zatitom bele zastave. Poto je nekoliko minuta sa velikom vetinom poigravao
na svom divnom arapskom konju, sasvim belom, sa crnom dugom grivom
ukraenom trakama i kiankama, povikao je:
Mula-el-Kadel, sin pae od Damaska, po trei put izaziva hrianske
kapetane na dvoboj hladnim orujem. Ako ponovo ne prihvate smatrau da su
plaljivi akali, nedostojni da se bore protiv snanih ratnika polumeseca. Neka
dou dakle da ve jednom odmerimo snage ako u ilama imaju prave krvi.
Mula-el-Kadel eka.
Kapetan Lasinski, koji je najzad sredio svoj oklop, popeo se na ivicu
utvrenja i glasom koji je liio na rikanje bika odvratio:
Mula-el-Kadel nee vie dolaziti da izaziva hrianske kapetane jer u ga
kroz pet minuta, kao kakvog majmuna, prikovati za njegovog konja. Ovde nas
je dvojica koji su se zakleli da e te ubiti, psino nevernika.
Neka dou i neka odmere sa mnom snagu, jedan po jedan odvratio je
Turin, poigravajui na svome belom konju da bi pokazao kako je spretan
jaha.
Spremni smo zagrmeo je Poljak.
Zatim se okrenuo Kapetanu Oluji, koji se upravo peo na svog konja, i
rekao mu sa izvesnom ironijom koja nije izmakla mladoj vojvotkinji:
Probou ga kao sovuljagu rekao je Poljak. Ako ja omanem nadam se
da ete me osvetiti u ime asti kapetana Famaguste, bez obzira to prilino
sumnjam u vau hrabrost i vau miicu.
Ah! Odista? povikao je Kapetan Oluja podsmeljivo.
Verujem samo svom mau.
A ja svom. Hajdemo.
Mlada vojvotkinja i Poljak jahali su jedno pored drugog, idui prema sinu
pae od Damaska koji ih je ekao uspravan, opipavajui otricu svoje sablje.
Vojvotkinja je sauvala hladnokrvnost i apsolutni mir udesan za jednu enu.
Najamniki kapetan je meutim, i pored svoga hvalisanja, izgledao
uznemireniji no ikad te je psovao konja koji mu nije izgledao dobro opremljen,
i pored Perpinjanove brige, niti dovoljno raspaljen za jednu ovakvu borbu.
Uveren sam da e ova glupa ivotinja neto gadno da mi priredi u asu
kada budem probadao Turina kao sovu. ta na to kaete, Kapetane Olujo?
ini mi se da se va konj ponaa kao pravi borbeni drebac odvratila je
mlada ena.
Vi se ne razumete u konje, niste Poljak.
Moda odvratila je suvo vojvotkinja. Ja se bolje razumem u ma.
Vi tako ne mislite, zar ne, gospoo?
ta ste rekli? upitao je Kapetan Oluja, zaustavljajui konja i nabirajui
obrve.
Gospoo ponovio je Poljak. Boga mi, ja nisam budala kao svi ostali
da ne opazim da je uveni Kapetan Oluja kapetan u suknji. Ba sam hteo da
izaem sa vama na dvoboj i da vam jednim dobrim udarcem maa, a da vas ne
ranim, polomim va oklop i pokaem drugima ko ste vi u stvari, moja
gospoo. Ala bi bilo smeha!
Ili plaa? upitala je mlada vojvotkinja otro. Ja moda znam da
ubijem bolje od vas.
Uh! Zar jedna ena?
Pa dobro, poto ste otkrili moju tajnu, kapetane Lasinski, ako vas Turin
ne ubije mi emo posle borbe da priredimo narodu Famaguste jo jedan
spektakl.
Kakav?
Dva hrianska kapetana e se potui kao dva smrtna neprijatelja
hladno je odvratila vojvotkinja.
Neka bude, ali obeavam da u, poto ste ena, pokuati da vam nainim
to manje zla. Bie mi dovoljno da vam polomim oklop.
Vojvotkinja ga nije udostojila odgovora i zaustavila je konja. Na deset
koraka od njih nalazio se sin pae od Damaska, koji je paljivo posmatrao
dvojicu kapetana kao da prosuuje njihovu snagu.
Ko e prvi da odmori snagu sa mladim Lavom od Damaska? upitao je.
Medved iz poljskih uma odvratio je Lasinski. Ako ima duge i snane
kande kao pustinjske zveri tvoje zemlje, ja imam monu snagu medveda iz
mojih movara. Prepoloviu te jednim udarcem moga maa.
Izgleda da je ovo Turin shvatio kao alu jer je prasnuo u smeh a zatim
podigao sablju i izvukao jatagan, govorei:
Moje oruje vas eka. Videemo da li je stari Medved iz Poljske u pravu
ili Lav iz Damaska.
Vie od sto hiljada oiju bilo je uprto u dvojicu boraca, jer su se mase
nevernika sakupile na ivici logora u elji da vide kako e se zavriti ovaj
dvoboj konjanika.
Poljak je levom rukom potegao uzde svoga konja dok je mladi Turin uzde
svoga uzeo meu zube, jer su mu ruke bile zauzete, pa su se dva protivnika
gledala nekoliko trenutaka kao da pokuavaju jedan drugog da hipnotiu.
Poto lav ne napada, napae medved rekao je najzad kapetan Lasinski,
mahnuvi nekoliko puta maem.
Ne volim mnogo da ekam.
Zatim je ivo mamuznuo konja koji je zarzao i bacio se na Turina, koji ga
je ekao, hladan kao stena, titei grudi i glavu sabljom i jataganom. Videi
kako se Poljak baca na njega, on je jednostavnim pritiskom kolena naterao
svoga belca da odskoi ustranu i zadao tako straan udarac sabljom da bi
protivnik zlo proao da ga je pogodio. Moda oekujui ovo iznenaenje,
Poljak se spremno i brzo zatitio i odmah ga napao kiom udaraca. Dva
konjanika su se borila sa jednakom hrabrou, titei u isto vreme i glave
svojih konja kako u jednom trenutku ne bi ostali bez njih.
Poljak je estoko napadao, proklinjui po navici, da bi uplaio ili u
najmanju ruku zadivio Turina i kleo se da e ga presei na dva dela kao
kakvu abu. Njegov ma je besno udarao o sablju, pokuavajui da je slomi i
ponekad dodirivao i oklop, ali ni Turin nije tedeo udarce, tako da su sevale
varnice. Gledaoci bi ponekad snano vikali da ohrabre borce.
Daj mu, kapetane Lasinski! vikali su venecijanski ratnici kada bi videli
da Turin uzmie pred besnim Poljakovim napadima.
Ubij kaurina! urlali su nevernici kada bi Mula napadao, naterujui
svoga konja da poskakuje kao gazela.
Kapetan Oluja je mirno stajao, nepokretan na svome konju. Paljivo je
pratio udarce i parade, prouavajui igru mladoga lava iz Damaska kako bi
mogao da ga iznenadi u sluaju da bude primoran da se sa njim bori. Uenica
svoga oca, koji je uivao glas prvog maa Napulja, grada u kome su u to vreme
bili najpoznatiji maevaoci i koji je imao kolu cenjenu u celoj Evropi, oseala
se sposobnom da se snano suprotstavi Turinu i da ga pobedi bez velikog
rizika.
Dvoboj se nastavljao sa velikom estinom. Poljak, koji je raunao vie na
svoju snagu nego na vetinu, opazio je najzad da Lav iz Damaska ima eline i
neverovatno otporne miice, pa je pokuao jedan od tajnih udaraca kojima su
ga nekad uili. Bila je to njegova propast. Turin je to hitro odbio i odvratio
tako munjevitim udarcem sablje da nesreni pustolov nije imao vremena da
odbije. Otrica ga je pogodila iznad oklopa i zakaila desnu stranu vrata,
nainivi veliku ranu.
Lav je pobedio medveda! zaurlao je Turin dok je sto hiljada glasova
pozdravljalo tu neoekivanu pobedu.
Poljak je ispustio ma. Jedan as je ostao uspravno u sedlu, prinosei ruku
rani kao da eli da zaustavi krv koja mu je obilno tekla bojei njegov oklop, a
zatim se teko sruio na zemlju uz zveket gvoa i ostao nepokretan pored
svog konja.
Kapetan Oluja nije ni trepnuo. Podigao je ma i krenuo ka pobedniku,
hladno mu se obraajui:
Sad je red na nas dvojicu, gospodine.
Osim to je bila izvanredan maevalac, vojvotkinja je bila i izvrstan jaha,
pa je popustila uzde svome konju i kao uragan se sruila na Turina, sa
uperenim maem. U trenutku kada se ovaj pripremao da se zatiti sabljom,
zadala mu je udarac u pravcu grla da ma ne bi skliznuo niz oklop. Turin je
brzo odbio ali ne potpuno.
Ma neustraive, devojke podigao se naglo i pogodio ga u kacigu i
smaknuo je sa glave odbacivi je jedno deset metara.
Evo divnog udarca rekao je Lav od Damaska zauen ovim munjevitim
potezom. Ovaj deak vredi vie od medveda iz Poljske.
Kapetan Oluja je pustio konja da juri jo jedno dvadesetak metara a zatim
ga je naglo okrenuo i poleteo ponovo na Turina sa uperenim maem. Proao
je sa njegove leve strane, odbio jedan udarac sablje i okrenuo se mamuzajui
konja.
Mula-el-Kadel, iznenaen ovim manevrom, imao je pune ruke posla da se
odri pred ovim spretnim neprijateljem. Njegov zbunjeni konj igrao je na
zadnjim nogama i propinjao se kako bi stalno bio okrenut prema mladom
kapetanu, koji je liio na ivu vatru. Sa obe strane su se uli povici koji su
hrabrili svoje junake:
Na njega, Kapetane Olujo!
Ubij kaurina!
Alah! Alah!
Vojvotkinja, koja je sauvala savreni mir, malo pomalo je savlaivala
Turina. Njene oi su plamtele a lice je oblila rumen. Krugovi su bili sve manji
i Turinov konj, vrtei se stalno oko sebe, brzo je gubio snagu.
Pazite, Mula-el-Kadele! povikala je najednom.
Tek to je izrekla ovu opomenu a njen ma je pogodio Turina ispod desne
miice, tamo gde oklop nije titio. Ovaj je kriknuo od besa a ujedno i od bola,
dok se meu varvarskim hordama zaulo strano rikanje, slino onome koje
proizvodi more za vreme uragana. Na bedemima Famaguste venecijanski
ratnici su razvili zastave i marame i podigli na maeve i halebarde svoje
lemove, urlajui na sav glas:
iveo na mladi kapetan! Lasinski je osveen!
Umesto da se baci na ranjenika i da ga dovri, to je bilo njeno pravo,
vojvotkinja je zaustavila konja i gledala ga sa ponosom u kome je bilo i
saaljenja, jer je mladi Lav od Damaska ulagao krajnje napore da se odri u
sedlu.
Priznajete li da ste pobeeni? upitala je priterujui konja.
Mula-el-Kadel je nainio pokret sabljom da bi nastavio borbu, ali ga je
najednom izdala snaga. Zaljuljao se, uhvatio za konjsku grivu a zatim pao kao
to je pao Poljak, uz tup zveket gvourije.
Ubijte ga! urlali su ratnici Famaguste. Nikakvog saaljenja za tog psa,
Kapetane Olujo!
Vojvotkinja je sila sa konja, drei u ruci okrvavljeni ma i prila Turinu,
koji se podigao na kulena.
Pubedio sam vas rekla je.
Ubijte me odvratio je Mula-el-Kadel. To je vae pravo.
Kapetan Oluja ne ubija onoga ko ne moe da se brani odvratila je
vojvotkinja. Vi ste junak i ja vam poklanjam ivot.
Nisam verovao da su hriani tako dobri odvratio je Lav od Damaska.
Hvala. Nikad neu zaboraviti velikodunost Kapetana Oluje.
Zbogom, gospodine, elim vam da brzo ozdravite.
Vojvotkinja se uputila prema svome konju, ali su je zaustavili divlji urlici.
Smrt kaurinu! urlala je nekolicina.
Osam ili deset turskih konjanika dolazilo je u besnom trku, podignutih
sabalja, u nameri da se bace na Kapetana Oluju i da osvete poraz Lava od
Damaska.
Meu braniocima Famaguste podigao se urlik besa:
Kukavice! Izdajnici!
Mula-el-Kadel se podigao krajnjim naporom dok mu je pogled besno
plamteo.
Bednici. grmnuo je, obraajui se svojim sunarodnicima. ta to
radite? Stanite, ili u vas sutra sve nabiti na kolac kao nedostojne da pripadate
hrabrim i potenim ratnicima!
Zbunjeni i uplaeni konjanici su stali. U tome trenutku su odjeknula dva
topovska pucnja sa utvrenja San Marko i kia kartea ih je pokosila, zajedno
sa konjima. Preiveli su pohitali da u trku pobegnu ka logoru, praeni
zviducima i smehom njihovih drugova koji nisu odobravali ovaj njihov
nedolini potez.
Dobili ste ono to ste zasluili rekao je Lav od Damaska dok ga je
njegov titonoa pridravao.
Turska artiljerija nije uzvratila na ova dva pucnja. Spreman da skupo proda
svoj ivot, Kapelan Oluja je sa maem u ruci mahnuo Turinu u znak
pozdrava, popeo se na svoga konja i poao prema Famagusti dok su ga
hrianski ratnici pozdravljali uraganskim aplauzom. U trenutku dok se
udaljavao, Poljak, koji jo nije bio mrtav, podigao je lagano glavu i
promrmljao:
Nadam se da emo se jo videti, devojko.
Muli-el-Kadelu nije izmakao ovaj pokret.
Ovaj nije mrtav rekao je svome titonoi. Taj ima neunitivu duu.
Da li da ga dovrim? upitao je titonoa.
Odvedi me do njega.
Oslanjajui se na vojnika i jednom rukom steui ranu koja je obilno
krvarila, priao je kapetanu.
Hoete li da me dovrite? upitao je Lasinski krkljajui. Ja sam sad va
vernik... jer sam odbacio krst. Zar biste ubili muslimana?
Izleiu vas odvratio je Lav od Damaska.
To je ono to sam eleo promrmljao je za sebe pustolov. Ah! Kapetan
Oluja e mi platiti!
 MUSTAFINA OKRUTNOST
Posle ovog konjikog dvoboja koji je uveao slavu Kapetana Oluje, ovaj je
sad bio priznat kao prvi ma Famaguste. Opsada nesrenog grada je
nastavljena, ali sa mnogo manje poleta nego to su to hriani oekivali.
Izgledalo je da je, posle poraza Lava od Damaska, opsadnicima ovladalo
duboko obeshrabrenje, jer nisu vie onako besno napadali, a i bombardovanje
je jenjavalo.
Uzalud su hrianski kapetani pokuavali da objasne ovu misteriju. Nije
bilo ni vreme ramazana, to jest turskog posta, kada Prorokovi oboavaoci ak
prekidaju i ratne operacije kako bi se molili i podvrgli dugom postu. Bilo je
nemogue da je veliki vezir naredio tiinu kako se ne bi uznemiravala vojska
mladog Lava od Damaska, koji je, najzad bio samo sin jednog pae.
Prolo je nekoliko dana, a za to vreme je izmenjano samo nekoliko
topovskih pucnjeva, kada su jedne noi Kapetan Oluja i Perpinjano, stojei na
strai utvrenja San Marko, videli kako se sa lakoom majmuna jedna senka
vere uz poluporueni zid.
Jesi li ti, El-Kadure? upitao je Kapetan Oluja, hvatajui za svaki sluaj
jednu arkebuzu koja je bila prislonjena uz zid i iji je fitilj bio upaljen.
Da, gospodaru odvratio je Arapin. Ne pucajte.
Kada se naao pred Kapetanom Olujom Arapin je upitao:
Da li ste bili uznemireni zbog moje duge odsutnosti?
Plaio sam se da su te otkrili i ubili odvratio je Kapetan Oluja.
U mene uopte ne sumnjaju, budite uvereni, gospodaru rekao je Arapin
bez obzira to su me onoga dana kada si se borio sa Lavom od Damaska
videli sa pitoljima, jer sam hteo da ga ubijem u sluaju da te rani.
Da li mu je bolje?
Mula-el-Kadel ima tvrdu kou, gospodaru. On ve prezdravlja i za
nekoliko dana e se popeti na konja. No, nosim vam jednu drugu vanu vest
koja e vas zapanjiti.
Kakvu?
Da i Poljak brzo ozdravljuje.
Lasinski! povikali su u jedan glas kapetan i njegov porunik.
Da, on.
Zar nije poginuo od udarca sablje?
Ne, gospodaru. Izgleda da medvedi iz poljskih uma imaju tvrde kosti.
I nisu ga dovrili?
Ne, jer se odrekao krsta i prihvatio Prorokovu veru odvratio je Arapin.
Taj pustolov ima veliku duu, kako izgleda, i isto toliko oboava krst koliko i
polumesec.
To je bednik! povikao je Perpinjano gnevno. Tui se protiv nas,
svoje brae po oruju.
im ozdravi bie naimenovan za kapetana turske vojske dodao je
Arapin. Jedan paa mu je to obeao.
Taj ovek mora da me smrtno mrzi iako mu nisam uinio nikakvo zlo,
ukoliko me...
ta, kapetane? upitao je Venecijanac videi da je ovaj naglo zamuknuo.
Umesto da odgovori Kapetan Oluja je upitao Arapina:
Nita vie?
Nita, gospodaru odvratio je El-Kadur. Ne znam zalo se tako uporno
krije gde je odveden gospodin Lii je.
Pa i pak je nemogue da to niko ne zna rekao je Kapetan Oluja
uzdahnuvi. Da ga nisu ubili? Moj boe! Kakva sumnja!
Ne, gospodaru, uveren sam da je iv. Verujem da su ga prognali u neki
zamak na obali u nadi da e ga naturati da primi njihovu veru. On je hrabar i
Turci rado primaju junake u svoje redove, koji bi vodili njihove brojne ali
nedisciplinovane horde.
 Zahvaen iznenadnom slabou, Kapetan Oluja je pao na jednu gomilu
ruevina. Perpinjano i Arapin su ga gledali duboko uzbueni.
U tom trenutku je uasna graja najednom naruila tiinu noi. U turskom
logoru se ulo pitanje truba i dobovanje konjikih doboa, besna vika i pucnji
vatrenog oruja. Kao kakvom arolijom zapalile su se hiljade i hiljade baklji
koje su se grupisale u sreditu logora, gde se uzdizao ator velikog vezira i
vrhovnog komandanta.
Kapetan Oluja, Perpinjano i El-Kadur brzo su prili ogradi utvrenja, dok
su trube hrianskih straara trubile na uzbunu a ratnici, dokopavi oruje,
trali na zidove.
Pripremaju se za opti napad rekao je Kapetan Oluja.
Ne, gospodaru rekao je Arapin mirnim glasom. To je u turskom
logoru izbila pobuna koja se od jutros priprema.
Protiv koga?
Protiv velikog vezira Mustafe.
Koji je razlog? upitao je Perpinjano.
Da pootri opsadu grada. Ve osam dana trupe sede neaktivne i apuu.
Zaista, svi smo to opazili rekao je Perpinjano. Moda zato to je veliki
vezir oboleo?
Naprotiv, dobro se osea. Njegovo srce je meutim okovano.
ta hoe da kae tima, El-Kadure? upitao je Kapetan Oluja.
Da ga je opinila jedna hrianska devojka iz Kanea. Vezir je zaljubljen i
moda je, po savetu te lepotice, i dopustio ovako dugo primirje.
Zar je mogue da oi jedne ene mogu da imaju toliko uticaja na tog
surovog vezira? upitao je porunik.
Govori se da je to udesna lepota. Ipak ne bih eleo da sam na njegovom
mestu jer cela vojska trai njenu smrt, smatrajui da je ona jedina prepreka
ratnim operacijama.
Biemo spremni da ih doekamo kako zasluuju rekao je Perpinjano.
Nai maevi i oklopi su vrsti a u naim srcima nema straha.
Kapetan Oluja je dao znak poruniku da ostane, a sam je otpratio Arapina
do ograde utvrenja.
Rekao si mi da je kapetan Lasinski jo iv rekao je.
Tako je, gospoo, i izgleda da za sada nema elju da umre.
Pazi na njega.
ega se plai od tog preobraenika, gospodarice? upitao je Arapin.
U njemu oseam svog neprijatelja.
Zbog ega bi te mrzeo?
Otkrio je da sam ena a ne mukarac.
Moda te voli a ne mrzi? upitao je El-Kadur, dok mu se lik izmenio od
iznenadnog gneva.
Ko to zna odvratila je vojvotkinja. Mogao bi da me mrzi zato to sam,
kao ena, oborila Lava od Damaska a isto tako i stoga to me tajno voli. Nije
lako razumeti ljudsko srce.
Vikont Lisije, da, ali taj Poljak, ne! rekao je Arapin drhtavim glasom.
Zar bi mogao i da pretpostavi da volim tog pustolova?
Nikad to ne bih verovao, gospoo, ali da je tako... El-Kadur ima jatagan
za pojasom i zario bi ga do balaka u grudi tog otpadnika.
U tom trenutku se na licu divljeg sina Arabije ogledao takav gnev da je
Kapetan Oluja bio zapanjen. Bilo je to strano i veliko oajanje.
Ne plai se, jadni moj El-Kadure rekla je vojvotkinja. Ili Lisije ili
niko. Isuvie volim tog junaka.
Zbogom, gospoo rekao je Arapin. Paziu na toga oveka u kome
oseam i neprijatelja tvoje sree i motriu kao lav plen za kojim udim. Kada
bude naredila, jadni rob e ga ubiti.
Zatim je, ne ekajui vojvotkinjin odgovor, skoio na ogradu i skliznuo niz
nasip, nestajui brzo u tami. Mlada vojvotkinja je ostala bez pokreta,
pokuavajui da razabere u senkama noi svog vernog roba.
Kako mora da krvari njegovo srce promrmljala je.
Jadni El-Kadure. Bilo bi bolje da te moj otac nije oslobodio od tvog
surovog gospodara.
Videi je samu, Perpinjano je priao.
Izgleda da su se Turci smirili rekao je. Da li su ubili hrianku? Ti
nevaljalci su sposobni na sve, kada ih obuzme bes ne potuju ni ene ni decu.
Na alost uzdahnula je vojvotkinja.
Tek to je zarudela zora, pojavila su se etiri turska konjanika sa zastavama
od bele svile na halebardama. Oni su doli pod utvrenje San Marko na kome
su se obino sakupljali kapetani i viui zatraili kratko primirje da bi izveli
izuzetan spektakl koji bi, kako su uveravali, mogao dosta da utie na sudbinu
rata. Verujui da se radi o novom izazovu, kao to se esto deavalo,
venecijanski komandanti su pristali posle kraeg savetovanja, ne elei da
mnogo razgneve ove varvare, koji su sad ve u svojim rukama drali sudbinu
nesrenog grada. Obeali su da nee otvarati vatru pre podneva.
Da li hoe da nas uplae pokazujui snagu svojih pukova? upitao je
Perpinjano Kapetana Oluju koji je sve to posmatrao.
To ne znam odvratila je mlada vojvotkinja. No, neto se mora
dogoditi.
Samo to je izgovorila ove rei snano su odjeknule trube dok su talambasi
zamuknuli. Kolone su se razmaknule pred utvrenjem San Marko i opsednuti
su videli Mustafu kako nastupa u oklopu sa ogromnim turbanom na elenki,
koja je blistala kao da je bila posuta dijamantima. Jahao je na belom arapskom
konju duge grive, raskono opremljenom. Konj je na glavi imao sveanj divnih
nojevih pera, zatim iroke uzde kakve upotrebljavaju Marokanci i Berberi,
iarane i pozlaene, dok je podloga za sedlo bila od grimiznog somota sa
zlatnim kiankama, i najzad, uvlake za pitolje od plavog velura sa velikim
srebrnim polumesecima.
Njega je pratio jedan herald sa dugom trubom i zastavom od zelene svile, a
zatim devojka na beloj magarici, uvijena u dug beli veo, ukraen malim zlatnim
zvezdama tako da joj se nije moglo videti lice, i najzad, pae i kapetani, svi u
svojim bletavim srebrnim oklopima.
Zadravajui vrstom rukom svog vatrenog konja, tako da je iao korakom,
veliki vezir je doao na tri stotine metara od utvrenja, pogleda uprta u
hrianske kapetane, a zatim je izvukao sablju, okrenuo se svojim ratnicima i
zagrmeo:
Evo kako va vezir lomi svoje lance!
Zatim je iznenada obo svoga konja koji ga je velikim skokom odveo do
magarice, uspravio se na uzengijama i stranim udarcem oruja odsekao
devojci glavu koja je daleko odletela. Obezglavljeno telo zadralo se jo
nekoliko sekundi u sedlu dok se beli veo prekrio krvlju, a zatim je palo na
zemlju, to je bilo propraeno krikom uasa od strane hriana.
Veliki vezir je obrisao sablju o pokriva svoga konja, stavio je hladno u
korice a zatim povikao stranim glasom, pretei gradu stisnutom pesnicom:
A sada, kauri, platiete krv koju sam prosuo! Noas emo se ponovo
videti!
 NAPAD NA FAMAGUSTU
Pretnja velikog vezira proizvela je dubok utisak na hrianske kapetane,
koji su poznavali smelost i vrstinu ovog izvanrednog ratnika, kome se do tada
uvek osmehivala pobeda i pored velike hrabrosti venecijanskih vojnika.
Uvereni da ce te noi uslediti besan napad, strasniji od svih dosadanjih, i
znajui svoju slabost, odmah su preduzeli potrebne mere da doekaju stranu
opasnost koja im je pretila. Strae su bile udvostruene, naroito na kulama, a
topovi su bili postavljeni na najvia mesta kako bi mogli da tuku napadae
karteom. Obaveteni, stanovnici su, i pored oslabelosti zbog dugog posta,
spremno dotrali da pojaaju najoteenija utvrenja, materijalom od svojih
poruenih domova. Ogroman nemir je ovladao svima, instinktivno su oseali
da je kraj Famaguste blizu i da ih eka uasan pokolj.
Poto su odrali savet sa guvernerom, kapetani Bragadino, Martinengo,
Tiepolo i Albanac Manoli Spiloto, odluili su da preduhitre turski napad
besnim bombardovanjem i da tako dre na udaljenosti minere i spree turske
topove da se neometano smeste na najboljim takama. I zaista, tek to je
prevalilo podne zagrmeli su pakleno svi topovi sa utvrenja i kula,
potpomognuti arkebuzama koje su imale za cilj da smire minere koji su se
stalno privlaili.
Ovo zagluujue gruvanje trajalo je sve do sunevog zalaska, prouzrokujui
kod opsadnika znatne gubitke i unitavajui mnoge topove. Tek to je pao
mrak, odjeknule su trube na uzbunu pa je svo stanovnitvo dotralo u
odbranu. Rasuta po tamnoj dolini, turska vojska je bila spremna za opti
napad. Trube su jeale a talambasi odjekivali. Straan urlik je zlokobno
odjekivao u uima venecijanskih ratnika, a u kratkim predasima mujezinovi
povici su ohrabrivali i raspaljivali sinove Islama.
U ime alaha! Unitite! Ubijte! Jer nema boga osim alaha a Muhamed je
njegov prorok!
Hrianska odbrana je bila koncentrisana na utvrenju San Marko jer se
znalo da e glavni neprijateljski udar da bude na tom mestu, poto je to klju
Famaguste. Tu su se sakupili najbolji kapetani, meu kojima je i Oluja, sa
svojim druinama, i koncentrisano dvadeset najveih topova. Vatra iz ovih
grotla mogla je da naini velike bree meu turskim kolonama koje su
napadale u gustim redovima, prkosei smrti. I sa kula se besno pucalo, to je
nainilo masakr u konjici koja je galopirala sa svih strana kako bi potpuno
opkolila grad i spreila bekstvo stanovnika, sad ve osuenih na pokolj. Tek
to je zapoeo ovaj vatreni uragan, kada je El-Kadur, koji je napustio logor pre
nego to je poeo napad, skoio na bastion i priao Kapetanu Oluji:
Gospoo, rekao je drhtavim glasom, gledajui je veoma brino. Evo
poslednji as odzvanja Famagusti.
Osim kakvog uda, grad e sutra biti u rukama nevernika.
Svi smo spremni da umremo odvratila je vojvotkinja maloduno.
A gospodin Lisije?
Spae ga bog.
Jo ima vremena da se odavde pobegne. Prekrivena mojim arapskim
ogrtaem, mogla bi neopaeno da proda kroz strani haos koji e za koji as
da nastane.
Nemogue je. Kapetan Oluja ne moe da obeasti sebe.
U redu, gospodarice, rekao je Arapin sa nekom vrstom ushienja.
Umreu pored tebe.
Zatim je dodao za sebe:
Smrt gasi sve i jadni rob e se mirno odmoriti.
Paljba je za to vreme postala uasna. Dve stotine turskih topova otvorilo je
vatru ruei utvrenja i kule, ve polusruene viemesenom opsadom.
Gvozdene i kamene kugle padale su u velikom broju i kosile branioce a
muskete su pratale bez prestanka. Tamna dolina je liila na vatreno more a
grmljavina topova je bila tako strana da su utvrenja podrhtavala i mrvila se,
ruei se u aneve pod bedemima.
Potpomognute snanom artiljerijom, pribliavale su se turske mase stalno
podstrekivane mujezinovim urlicima:
 Ubijte! Unitite! Prorok i alah vam to nareuju.
Janiari su bili na elu ove strane vojske, vodei u napad Albance i
neredovne trupe iz Arabije i Male Azije. Mineri nisu gubili vreme. Koristei
zbrku i mrak bacali su se sa ludom hrabrou pod kule i utvrenja i, ne brinui
za to to mogu da odlete u vazduh, potpaljivali su burie baruta kako bi
nainili bree kroz koje bi mogla da proe peadija.
Na utvrenje San Marko bila je koncentrisana njihova aktivnost te su ga
minirali sa svih strada. Strane eksplozije odjekivale su bez prekida, ruei
spoljne zidove. I pored toga, ono malo sinova venecijanske lagune nije
prestajalo sa pucnjavom, desetkujui kolone nevernika koji su posejali dolinu
mrtvim i ranjenim. Neustraivi, u kii kamenja i bacani u vazduh eksplozijama
od kojih im je nestajalo tlo pod nogama, branioci su ekali nalet nevernikih
sabalja. Strana buka je rasla iz minuta u minut. Divljim urlicima napadaa
odgovarali su u daljini pla i molitve ena i krici dece. U vazduhu zasienom
dimom i prahom jeala su zvona koja su pozivala stanovnike, ukoliko ih je jo
bilo u goruim kuama. Mase varvara su prilazile lagano i teko. Hiljade i
hiljade su se pele padinom utvrenja, kao kakvo pakleno more, dok su mine
tupo pratale.
Alah! Za Proroka! Smrt i unitenje kaurima! rikalo je sto hiljada
glasova prekrivajui topovsku grmljavinu.
Janiari su ve stigli pred utvrenje San Marko i pripremali se da ga
napadnu, kada je snaan blesak probio tamu, praen stranom lomljavom.
Jedna neaktivirana mina bila je zapaljena ili komadom uarenog kamena ili
goruom strelom te je eksplodirala, cepajui zid na dvoje. Kia kamenja pobila
je veliki broj janiara, ije su se kolone uskomeale, i pala delom i na
utvrenje. Kapetan Oluja, koji se nalazio pored jedne pukarnice spreman da
se suprotstavi napadaima, bio je oboren jednini komadom koji ga je pogodio
u desnu stranu oklopa. Videi kako je njegova gospodarica ispustila tit i ma i
kao pokoena pala na zemlju, El-Kadur je poleteo viui uasnuto:
Ubili su je! Ubili su je!
Sav izvan sebe, El-Kadur je dokopao gospodaricu, stisnuo je na grudi i
bezglavo poleteo sa utvrenja, trei prema gradu i ne vodei rauna o
kuglama i komadima kamenja koji su zasipali ulice i krovove kua. Kuda je
beao? Samo je on to znao.
Jedno pet stotina metara je iao du unutranjeg zida a zatim je stao ispod
jedne od starih kida grada koja je ve bila poruena minama. Svuda su se
uzdizale gomile kamenja na ijim su vrhovima grmeli topovi. El-Kadur se
uzverao uz ove mase i uvukao u jedan otvor, koji je izgleda vodio u neko sad
ve naputeno sklonite. Iao je puzei stiskajui mladu vojvotkinju koju je
najzad blago poloio na zemlju.
Zatim je podigao ogrta u koji je vojvotkinja bila uvijena i pogledao oklop.
Na desnoj strani videlo se duboko ugnue sa rupom u sredini odakle je izlazio
mlaz krvi. Komad kamena ili gvoa probio je ak i elik. Veoma paljivo je
skinuo oklop i odmah ispod ramena opazio dosta duboku ranu koja je obilno
krvarila.
Samo da se nije neki komad zario u meso. Moja gospodarica nee umre ti
proaputao je Arapin. Udarac mora da je bio neobino jak.
Zatim je pocepao: vojvotkinjin ogrta koji je bio od fine i lake vune,
nainio od njega zavoje i namoio ih u ulje koje se nalazilo u jednom sudu.
Potom je neno zavio ranu da bi zaustavio krv, posle ega je vie puta snano
dunuo u lice Kapetana Oluje da bi ga povratio.
Jesi li to ti, verni moj El-Kadure? upitala je najednom vojvotkinja,
otvarajui oi.
Glas joj je bio priguen a lepo lice bledo kao komad platna.
iva je! Moja gospodarica je iva! povikao je Arapin. Ah! Gospoo,
verovao sam da si mrtva. ta se dogodilo, El-Kadure? nastavila je
vojvotkinja. Vie se nieg ne seam... gde smo... ko puca na nas? Zar ne
uje gruvanje od koga mi puca glava?
U jednom smo sklonitu, gospoo, bezbedni od turskih metaka.
Turci! povikala je mlada ena, pokuavajui da se digne i sedne, dok su
njene oi blesnule. Turci! Da li je pala Famagusta?
Jo ne, gospoo.
 A ja sam ovde dok ostali ginu?...
Ranjena si.
Istina je... oseam ovde otar bol... jesu li me ranili maem ili je to bilo
neko zrno? Nieg se vie ne seam.
Komad kamena ti je polomio oklop.
Boe, kakav haos.
Turci napadaju.
Da li je grad izgubljen?
To ne znam, gospoo, ali ne verujem. ujem kako topovi sa tvrave San
Marko stalno gruvaju.
El-Kadure, idi i pogledaj ta se dogaa.
A ti gospoo? Kako mogu da te ostavim samu?
Ti si korisniji na bedemu nego ovde.
Ne usuujem se da te ostavim.
Idi rekla je vojvotkinja zapovedniki. Idi, ili u ja da ustanem i makar
morala da umrem na ulici, napustiu ovo Sklonite. To je straan trenutak,
kada se svi bore, pa elim da i ti i toj borbi uestvuje, pogotovu to si odbacio
Prorokovu veru i postao hrianin kao i ja.
Arapin je oborio glavu, oklevao jedan trenutak gledajui u vojvotkinju
vlanim oima a zatim je izvukao jatagan i poleteo napolje, mrmljajui:
Neka me bog titi da spasem moju gospodaricu.
 KRVAVA NO
Dok je Arapin jurio prema utvrenju San Marko turske horde su ve uspele
da preu ravnicu, i pored snane vatre branilaca, pa je tako poeo glavni
napad. Famagusta se nalazila u obruu vatre i gvoa koji se lagano ali sigurno
sve vie stezao.
Glavni udar je bio upravljen na utvrenje San Marko, ali su i druga mesta
bila pod snanim naletom velikih masa. Bez obzira to su imali velike gubitke i
to je dolina bila prekrivena njihovim, leevima, janiari su najzad stigli pod
utvrenje i hladnim orujem napali, sa paklenom estinom, grupe Slovena, dok
su Albanci i neregularne trupe Male Azije pokuavali da se popnu na kule i
osvoje ih. Nevernici su se sa besom izgladnelih tigrova verali po liticama i
ruevinama, sa jataganima meu zubima i sabljama u rukama, zaklanjajui se
gvozdenim titovima ukraenim konjskim repovima i srebrnim polumesecima.
Karte je ponekad unosio nered u njihove redove, ali su preiveli gazili preko
mrtvih i zbijali svoje redove, urlajui na sav glas.
Ubijte! Unitite! Prorok to eli!
Bled i bez lema, sa pancirom koji je na vie mesta probilo tursko oruje,
guverner je, okruen svojim kapetanima, pokuavao da reorganizuje ete
venecijanskih mornara i Slovena kako bi pokuao novu i jo oajniju odbranu.
Iza utvrenja se pruala prostrana platforma koju je titio jedan mali zid, neka
vrsta kruga koji je sluio za vebe vojnika i koji je sa dve strane imao mala
utvrenja. Videi da je tvrava izgubljena, guverner je naredio da se jo
upotrebljiva topovi povuku na ovo mesto i da se izvri napad na Turke.
Pokuajmo da se odrimo do ujutru, deco! Vikao je hrabri Baljone.
Jo uvek emo imali vremena da se predamo.
U tom trenutku je stigao El-Kadur. Videi Perpinjana, koji je sreivao etu
Kapetana Oluje, on mu je priao.
Jesmo li izgubljeni? upitao ga je.
Videi ga samog, Venecijanac je poskoio.
 A kapetan? upitao je.
Ranjen je, gospodine.
Video sam kako ga odnosi.
Ne bojte se, na sigurnom je mestu, i ako Turci uu u Famagustu nee
uspeti da ga nau.
Gde se nalazi?
U podrumu kule Bragola, koja je skoro potpuno u ruevinama. Ako
izbegnete smrti, doite da nas potraite.
Doi u, svakako. Evo neprijatelja. uvaj se, El-Kadure, i ne izlai se
isuvie opasnosti. Treba da ivi da bi spasao kapetana.
Venecijanski ratnici su se povlaili u neredu prema novom uporitu,
pokuavajui da spasu, ako ne sve, ono bar deo svojih ranjenih drugova.
Guverner Famaguste imao je, na sreu, vremena da reorganizuje svoje snage
koje su bile pojaane izvesnim brojem stanovnika. Poto su savladali uspon,
janiari su preskoili ogradu, stalno urlajui:
Smrt kaurima! Ubijte! Unitite!
Pri svetlosti artiljerije videla su se njihova lica iskeena od besa i divlje i
svetle oi.
Na vas je red, artiljerci! vikao je guverner, nadjaavajui svojim glasom
grmljavinu topova i urlik neprijatelja.
U istom trenutku planuli su topovi, potresajui utvrenje do temelja i
zasipajui nevernike karteom. Prvi redovi ovih divljih ratnika popadali su,
pokoeni ovim gvozdenim uraganom ali su se oni iza njih odmah besno bacali
u napad kako ne bi dali vremenu tobdijama da ponovo napune svoje oruje.
Poto su na as doli do daha, venecijanski ratnici i slovenski borci su krenuli
u protivnapad. Pokrivajui se titovima, navalili su na janiare zameui nov i
jo benji boj. Sudarale su se sablje i maevi sa titovima i oklopima, dok su
buzdovani lomili lemove a halebarde se besno zarivale u telo. Nita vie nije
moglo da zaustavi nepregledne vezirove mase u napadu na Famagustu.
Iscrpeni viemesenom opsadom, venecijanski ratnici su padali u grupama i
izdisali sa imenom Svetog Marka na usnama, divlje priguivani jataganima koji
su se zarivali u grla.
Na Famagustu se sputao oblak dima od topova, svu je obavijajui. Zvona
vie nisu zvonila a glasovi ena, koje su se sklonile u crkve, gubili su se u
urlicima nevernika. Nadolazilo je ljudsko more, strasnije od okeana, pa je ak
izgledalo da se uje njegova zlokobna rika. Ratnici koji su preli preko zidova
popadali su po gradu kao izgladneli gavranovi. Venecijanci, Sloveni,
stanovnici, svi oni koji su uzeli uea u odbrani, oajno su beali uskim
ulicama Famaguste, pokuavajui da se skriju u ruevinama kua, u
podrumima, u crkvama, sejui strah svojim povicima:
Neka se spasava ko moe! Turci! Turci!
U etiri asa ujutro, kada je tama poela da se proreuje kao i gusti oblak
dima, janiari su, uz pomo konjice, potpuno razbili odbranu, osvajajui kuu
po kuu od onih koje su jo ostale, surovo ubijajui sve koje su unutra nalazili.
Najzad su stigli pred staru crkvu Svetog Marka.
Guverner Famaguste, hrabri Baljone, stajao je uspravan na poslednjem
stepeniku, gordo oslonjen o ma, koji je bio okupan turskom krvlju. Oko
njega je bila aka ratnika, onih koji su izbegli pokolju. Bio je bez kacige a
njegova pancir koulja je visila u komadima, no ni jedna bora nije brazdala
iroko elo venecijanskog vojskovoe, dok je njegov pogled izgledao vedar.
Janiari, koji su ga odmah prepoznali, zastali su a njihovi divlji krici su
zamukli. Izvanredan mir ovoga heroja izgleda da je u asu stiao ove demone
edne krvi. Jedan paa, sa blistavim lemom sa tri zelena pera i ogromnom
sabljom, nestrpljiv da svri Sa ovom grupom kaura, probio se kroz janiare, na
konju koji je poigravao.
Ponudite vae glave sabljama mojih ljudi povikao je. Pobeeni ste!
Na usnama venecijanskog vojskovoe zatitrao je prezriv osmeh, dok je
straan plamen blesnuo u njegovim oima.
Ubij, dakle, jer se uri odvratio je, bacajui ma ali znaj da lav Svetoga
Marka ne umire u Famagusti i da e se njegova rika uti jednoga dana meu
zidinama staroga Vizanta.
 Zatim je pruio ruku prema otvorenim crkvenim vratima i nastavio:
Tamo imate ene i decu za ubijanje. Oni nee pruiti otpor. Obeastite
ako hoete slavu istonih ratnika. Istorija e vam suditi.
Paa je bio nem. Kapetanove rei su ga pogodile u srce i on nije nalazio
odgovora. U tom trenutku su se zauli talambasi i trube i redovi janiara su se
razmaknuli, pribijajui se uz zidove kua. To je dolazio veliki vezir sa svojim
kapetanima i albanskom gardom. On je stigao na trg sa golom sabljom u
rukama, gordo uspravan na svom divnom, nakienom konju. Bio je namrten
a oi su mu surovo blistale. Proao je kroz redove ne udostojivi ni jednim
pogledom junake koji su se rtvovali da mu predaju u ruke Famagustu, a zatim
je pokazao sabljom na grupu venecijanskih ratnika i rekao svojoj gardi:
Zarobite pobeene.
I dok su njegovi ljudi izvravali nareenje, on se popeo konjem uz
stepenice i uao u crkvu u kojoj su svetlele svee, i zaustavio se na sredini,
ispod glavnog svoda. Sve ene su bile na kolenima i stezale decu na grudi.
Kada su ugledale vezira uasnuto su kriknule, dok je stari svetenik podigao
krst kao da je hteo da impresionira okrutnog predstavnika velikog sultana iz
Vizanta. Bio je to straan trenutak. Bio je dovoljan samo jedan znak pa da
janiari provale kroz vrata i da se bace na ove bednice i da ih pokolju. Veliki
vezir je utao, posmatrajui krst koji je svetenik podigao. ene su jecale a
deca pitala, dok su janiari amorili u dnu hrama, nestrpljivi da ponu sa
pokoljem. Najednom sve ove majke podigoe decu i obratie se veziru,
jecajui:
Potedi nau decu! Ona su neduna!
Glavnokomandujui je oborio sablju koju je ve bio podigao da naredi
masakr, a zatim se okrenuo svojim ratnicima i zagrmeo:
Sve one pripadaju sultanu! Teko onome ko ih dirne.
Bila je to milost.
 U SKLONITU
Videi da je Famagusta izgubljena i da se vie ne moe pruiti bilo kakav
otpor, El-Kadur je poleteo prema sklonitu u kuli Bragola, gde se oseao
sigurniji nego na bilo kom drugom mestu. Turci su ve i na toj strani poinjali
da preskau zidove i divlje napadaju poslednje branioce. Hitar kao antilopa,
Arapin je stigao do uzanog prolaza i uvukao se, odmah zatvarajui ulaz
kamenjem da se spolja ne bi mogla opaziti svetlost buktinje koja je jo gorela.
Odmah je bacio pogled na gospodaricu.
Mlada vojvotkinja bila je zahvaena snanom groznicom. Pokretala je ruke
kao da odbija neprijatelje, verujui moda da ima ma u rukama.
Tamo... evo ih, penju se... ule su se nevezane reenice tigrovi od
Arabije... koliko krvi... evo Mustafe... pucajte na njega... Lisije... no u
Veneciji. . crna gondola... divna no... mesec blista... kupole San Marka... ta
to odjekuje u mome mozgu... Ah! Da, vidim... penju se... Lav od Damaska ih
vodi... ubijaju!
Mlada ena se uspravila na leaju, pruajui ruke, oiju rairenih od uasa,
gledajui oko sebe a nita ne videi, zatim se ponovo sruila na duek i
sklopila oi. Iznenadni mir smenio je ovaj napad groznice. Izgledalo je da je
pala u dubok san.
Niz El-Kadurov obraz tekle su suze.
Ja sam rob rekao je muklo verni pas moje gospodarice koga samo
smrt moe da usrei. Bolje bi bilo da je sablja mojih nekadanjih vernika
probila moje srce... sve udnje, svi nemiri prezrenog roba bili bi sada zavreni.
asovi su prolazili a El-Kadur se nije pokretao. Mlada ena je spavala
dubokim snom. Tako je prolo dosta vremena. Vie se nisu uli ni povici ni
gruvanje topova, samo bi ponekad prasnule arkebuze, praene divljim
urlicima:
Uhvatite kaurina! Uhvatite ih! Uhvatite ih!
Taj kaurin mora da je bio neki jadni stanovnik ili vojnik otkriven u
ruevinama i zatim ustreljen kao besan pas. Laki jauk je prenuo El-Kadura iz
misli. On je ustao i priao mladoj vojvotkinji, koja je ponovo otvorila oi i
pokuavala da se podigne.
Jesi li to ti, moj verni El-Kadure? upitala je ranjenica slabim glasom,
pokuavajui da mu se osmehne.
Ve mnogo asova bdim nad tobom, gospodarice odvratio je Arapin.
Nemoj se dizati, to nije potrebno, jer nam bar za sada ne preti nikakva
opasnost. Kako se osea?
Dosta sam slaba odvratila je vojvotkinja uzdahnuvi i ko zna kada u
moi da se prihvatim maa.
U ovom trenutku on ne bi bio ni od kakve koristi.
Onda znai da je sve gotovo? upitala je mlada ena, dok joj se dubok
bol ogledao na licu.
Sve.
A stanovnici?
Moda su pobijeni kao oni u Nikoziji. Mustafa ne oprata onima koji su
mu se mesecima junaki odupirali. To nije ratnik, to je tigar, gospoo.
A ta li se dogodilo sa kapetanima?
To ti ne bih znao rei.
Da li su i oni pobijeni?
Arapin je oborio glavu i nije odgovorio.
Reci mi, El-Kadure bila je uporna vojvotkinja. Da li se Mustafa osvetio
i na Baljoneu, Bragadinu, Tiepolu, Spiloti i drugima?
Sumnjam da ih je potedeo.
Da li bi mogao da se nekako o lome obavesti? Ti moe, zbog boje tvoje
koe i odela, bez opasnosti da se kree.
Ne bih se usudio da izaem po danu da te ne izloim sigurnoj smrti. Neko
bi mogao da vidi kako uklanjam kamenje sa prolaza i da posumnja da je tu
skriveno kakvo blago, te da me natera da ga uvedem. Saekajmo vee. Sa
Turcima ovek nikad nije dovoljno oprezan.
A moj porunik? Jesi li video da je poginuo?
Kada sam napustio tvravu San Marko jo je bio iv, ak sam mu rekao
da si na sigurnom, u ovom sklonitu.
Kako li emo zavriti, El-Kadure? upitala je vojvotkinja posle nekoliko
minuta utanja. Veruje li da emo uspeti da neopaeno napustimo
Famagustu i krenemo u potragu za Lisijeom?
Arapin je zadrhtao a zatim je rekao muklo:
Pusti gospodina vikonta, gospodarice, i mislimo kako da se spasemo.
Samo sam te pitala da li emo uspeti.
Moda, uz pomo jednog oveka, jer on jedini, meu tolikim hiljadama
Turaka, ima veliko i plemenito srce.
Ko to moe da bude? upitala je vojvotkinja gledajui ga.
Lav od Damaska.
Mula-el-Kadel?
Da, gospodarice.
ovek koga sam pobedila?
Ali kome si poklonila ivot, a mogla si da ga ubije i da ti niko ne
prigovori, pa ni Turci. On je moda jedini ovek koji e u veziru da potakne
njegovu hriansku krv.
Tako se ti nada da e da te primi?
U to ne sumnjam. U sluaju da to bude potrebno, pribei u ratnoj varki.
Kakvoj?
Dozvoli da ti sad to ne kaem, gospodarice.
Ako te ubije kao izdajnika?
Jadni rob e da zavri sa svojim patnjama rekao je El-Kadur a zatim je
dodao: Odmori se, gospoo, ima vremena do veeri.
Vojvotkinja je posluala savet, ali je prolo dosta vremena dok je uspela da
sklopi oi. El-Kadur se najednom trgao, zadravajui dah. Uinilo mu se da
uje lak um napolju.
Da nije neki Turin otkrio nae sklonite? upitao se zadrhtavi.
Izvukao je zatim pitolj i paljivo priao otvoru. Odmah je uo kotrljanje
kamenja a zatim lak um kao da se zemlja odronjava.
ovek se i dal je peo i za kratko vreme je stigao pred otvor i poeo paljivo
da uklanja kamenje. Kada se pojavila njegova glava, El-Kadur je brzo uperio
pitolj, govorei:
Ko si? Govori ili pucam!
Stani, El-Kadure, to sam ja, Perpinjano.
 EL KADUR
Trenutak kasnije u sklonite je uao porunik Kapetana Oluje. Nesrenik je
bio u jadnom stanju. Glava mu je bila uvijena zavojem umrljanim krvlju i
prainom, koulja je visila u dronjcima, izme rasparane, a od maa je ostao
samo patrljak umrljan krvlju. Za ovih petnaestak asova njegovo lice je tako
oslabilo kao da je gladovao osam dana.
Vi, gospodine! povikao je Arapin. U kakvom vas to stanju vidim!
A kapetan? upitao je porunik brino.
Mirno spava. Ne budimo ga, gospodine, jer mu je odmor potreban.
Pogledajte ga.
U trenutku kada se porunik pribliio vojvotkinji ova je, uznemirena
umom, otvorila oi.
Vi, Perpinjano! povikala je radosno. Kako ste uspeli da se ivi izvuete
iz turskih ruku?
Pravim udom, Kapetane Olujo odvratio je Venecijanac. Da su me
otkrili, svakako me vie ne biste videli, jer su mnogi begunci, koji su otkriveni
u ruevinama i podrumima kua, pobijeni. Gnusni Mustafa nije nikome
podario milost.
Nikome! povikala je vojvotkinja uasnuto. ak ni kapetanima?
Ni njima odvratio,je porunik. Bedni vezir je svojom rukom odsekao
desno uvo herojskom Baljoneu, kao i jednu ruku, a zatim je naredio da ga u
prisustvu janiara ivog oderu.
Vojvotkinja je kriknula od uasa:
Bednici! Bednici!
Zatim je naredio da se pogube Astore Baljone, Martinengo, da se na
komade iseku Tiepolo i Manoli Spiloto i da se njihovo meso baci psima.
A kako ste vi izbegli turskim sabljama?
 Rekao sam vam ve, pravim udom. Kada je sve ve bilo izgubljeno i
kada su se janiari ispeli na utvrenja, koja vie niko nije mogao da brani,
krenuo sam za ono malo preivelih koji su napravili novi front na rotondi San
Marka. I ja sam bezglavo beao, ne znajui gde bih naao sklonite, i ve sam
se smatrao izgubljenim kada sam u ruevinama jedne kue zauo ljudski glas.
Ovamo, mladiu! vikali su mi.
Ko su bili ti velikoduni ljudi? upitala je vojvotkinja.
Da li je taj podrum daleko?
Oko tri stotine koraka.
Ti ljudi mogu mnogo da nam pomognu, gospodine Perpinjano.
To i ja mislim, vojvotkinjo odvratio je Venecijanac, po prvi put
tituliui plemkinju.
Mlada ena je utala nekoliko trenutaka kao da duboko razmilja, a zatim se
okrenula prema Arapinu i naglo ga upitala:
Jesi li jo uvek odluan?
Da, gospodarice odvratio je sin pustinje. Samo nas taj ovek moe
spasiti.
Idi, El-Kadure rekla je vojvotkinja. Naa poslednja nada je u rukama
Lava od Damaska.
Arapin je ugasio fitilj pitolja, proverio da li se jatagan lako izvlai iz
konih korica ukraenih srebrom, podigao nagorelu kapuljau i uvio se u
iroki ogrta, govorei:
Na slubi, gospodarice.
Poslednje rei zamrle su mu na usnama. Vojvotkinja od Ebolija je sela na
leaj i pruila desnu ruku Arapinu. Divlji sin pustinje je priao, kleknuo na
jedno koleno i spustio dug poljubac na belu ruku, koji je mladu enu oprio
kao vrelo gvoe.
Idi, dobri moj El-Kadure rekla je uzdahnuvi.
Arapin je ustao, dok su mu oi plamtele.
 Ili e te Lav od Damaska spasti, ili u ga ubiti rekao je odluno.
Zatim je brzo uklonio kamenje i provukao se kroz otvor.
Ulice Famaguste potonule su u lamu jer su Turci sad ve bili potpuno
uvereni da ne moe da bude nikakvog iznenaenja, poto su pobili ne samo
posadu nego i stanovnike sposobne da nose oruje. Arapin je video gomile
leeva, koje su opori izgladnelih pasa divlje kidali da utole glad koju su trpeli
za vreme dugih meseci opsade. Poto je tri ili etiri puta odbio napade ovih
ivotinja koje su izgleda pobesnele, El-Kadur je ubrzo stigao na prostrani trg
pred crkvom svetog Marka, koja je bila skromnija i manja kopija one uvene u
Veneciji. Tu je, oko vatri, bivakovalo jedno stotinak janiara, puei i
brbljajui, dok su strae bile na svim uglovima trga i pred onim kuama koje
su udom izbegle paklenu topovsku paljbu Turaka. Jedan Albanac, koji je
sedeo na crkvenom stepenitu, opazio je Arapina i uperio u njega svoju
musketu:
Ko si i kuda e?
Dobro vidi da sam Arapin a ne hrianin odvratio je El-Kadur. Ja
sam vojnik Husein-pae.
ta radi ovde?
Nosim hitno nareenje Lavu od Damaska. Moe li da mi kae gde se
smestio?
Ko te alje?
Moj paa.
Ne znam da li je Mula-el-Kadel jo budan.
Tek je devet.
Jo je boleljiv, pa ipak, hodi. Smestio se u jednu od ovih kua.
Straar je ugasio fitilj svoje arkebuze, zabacio je na rame i uputio se prema
jednoj kui iji su zidovi bili na mnogo mesta probijeni. Pred njom su straarila
dva dinovska, crna roba i dva ogromna arapska psa.
Probudite vaeg gospodara ako je ve legao rekao je Albanac crncima.
 Ovde je glasnik Husein-pae koji treba sa njim da govori.
Gospodar je jo budan odvratio je jedan od robova; poto je
sumnjiavo pogledao Arapina.
Idi onda i obavesti ga rekao je Albanac. Husein-paa se ne ali, a sem
toga, prijatelj je velikog vezira.
Rob je uao u kuu, dok je drugi sa dva psa stao na vrata. Malo zatim se
vratio i rekao Arapinu:
Poi za mnom, gospodar te eka.
El-Kadur je stegnuo jatagan pod ogrtaem i odluno uao, spreman na sve,
ak i da ubije sina monog pae od Damaska. Turin ga je ekao u jednoj
maloj sobi u prizemlju. Jo je bio malo bled od rane koja nije bila potpuno
zarasla, ali lep, sa svojim crnim i dubokim oima koje su bile dostojne da
obasjaju lik jedne od hurija muhamedanskog raja. Bez obzira to je jo bio
invalid, imao je na sebi sjajnu elinu pancir koulju a oko struka svilenu
plavu earpu o kojoj je visila sablja sa zlatnim balakom.
Ko si ti? upitao je Arapina poto je robu dao znak da se povue.
Moje ime ti nita ne bi reklo odvratio je Arapin. Zovem se El-Kadur.
ini mi se da sam te ve video.
Mogue je.
alje te Husein-paa?
Ne, lagao sam.
Mula-el-Kadel je ustuknuo dva koraka, stavljajui brzo ruku na balak
svoje sablje. El-Kadur ga je umirio jednim potezom i brzo rekao:
Nemoj misliti da sam doao da nasrnem na tvoj ivot.
Zato si onda lagao?
Jer me inae ne bi primio.
Zbog ega si se posluio imenom Husein-pae? Ko te je poslao?
ena kojoj duguje ivot odvratio je El-Kadur.
 ena! povikao je Turin zapanjeno.
tavie, to je hrianska plemkinja koja pripada najviem italijanskom
plemstvu.
I kojoj ja dugujem ivot!
Da, Mula-el-Kadele.
Ti si lud. Ja nikad nisam upoznao ni jednu italijansku plemkinju, kao to
mi nikad ni jedna ena nije spasla ivot. Lav od Damaska moe da se spase bez
iije pomoi.
Vara se, Mula-el-Kadele rekao je Arapin mirnim glasom. Da nije bilo
velikodunosti te ene, ne bi prisustvovao osvajanju Famaguste. Tvoja rana jo
nije zarasla.
Ali o kome ti to govori? Zar o onom mladom kapetanu koji me je oborio
sa konja?
Da, o Kapetanu Oluji.
Objasni bolje.
To je bila italijanska plemkinja, koja ti je potedela ivot a mogla je da te
ubije jer je na to imala prava.
ta govori! povikao je Turin, crvenei i bledei.
Taj kapetan koji se borio kao kakav bog rata bio je ena! Ne! To je
nemogue! On ne bi mogao da pobedi i obori Lava od Damaska.
To je bila vojvotkinja od Ebolija, poznata meu hrianima kao Kapetan
Oluja rekao je El-Kadur.
Iznenaenje Mule-el-Kadela bilo je takvo da je nekoliko trenutaka bio
nesposoban da govori.
ena! povikao je najzad bolno. Lav od Damaska je obeaen i nita
drugo mi ne ostaje nego da polomim svoju sablju.
Ne, junak kao to si ti ne sme da slomi najuveniju otricu turske vojske
rekao je Arapin. ena koja te je pobedila erka je najuvenijeg maevaoca
koga je Napulj imao.
 On me nije pobedio odvratio je Turin skoro kroz jecaj. Mene je
oborila jedna ena! ast Lava je zauvek izgubljena!
Ona koja te je ranila plemkinja je.
I koja me svakako prezire.
Ne, jer tvoja protivnica sada moli za velikodunost Lava od Damaska.
Mladi Turin je sevnuo pogledom.
Potreban sam mojoj neprijateljici? Znai, Kapetan Oluja nije mrtav?
iv je, iako ga je komad kamena ranio.
Gde je? Hou da ga vidim! povikao je Mula-el-Kadel.
Da je ubije? Moja gospodarica je hrianka.
Ko si ti?
Njen verni rob.
Vojvotkinja te je poslala k meni?
Da.
Da me pita da li hou da joj pomognem da pobegne iz Famaguste?
I moda jo neto.
Zar nee biti u opasnosti za vreme tvoje odsutnosti?
Ne verujem. Njeno skrovite je sigurno, a sem toga, nije sama.
Ko pazi na nju?
Njen porunik.
Mula-el-Kadel je uzeo sa jedne stolice ogrta od tamne vune i dva pitolja
sa stola, i rekao Arapinu:
Vodi me tvojoj gospodarici.
Mula-el-Kadel je pljesnuo akama i as kasnije su ula dva crna roba. On je
sa njima izmenio nekoliko rei na jeziku koji je El-Kaduru bio nepoznat, a
zatim se obratio Arapinu:
 Poi sa mnom, ovi ljudi e doi za nama.
Zatim su izali iz kue, neometano preli preko trga, jer se strae nisu
usudile da ih zaustave, i lagano se uputili prema kuli, kao vojnici koji su poli
u obilazak.
Kada se naao u sklonitu, koje je bilo osvetljeno buktinjom, Turin je
zbacio ogrta i, poto je sa Perpinjanom izmenio utiv pozdrav, brzo priao
leaju na kome je bila vojvotkinja od Ebolija, jo budna.
ena koja me je pobedila povikao je uzbueno. Prepoznajem vas,
gospoo.
Zatim se spustio na jedno koleno, kao kakav evropski plemi gledajui
vojvotkinju svojim, crnim oima.
Gospoo rekao je sa potovanjem. Pred vama nije neprijatelj, ve
prijatelj koji je imao prilike da se divi vaoj izvanrednoj hrabrosti i koji nije
gnevan to ga je pobedila jedna mlada ena. Zapovedajte: Lav od Damaska je
spreman da vas spase i da plati svoj dug.
 VELIKODUNOST LAVA OD
DAMASKA
Videi Turina kako ulazi i prilazi njenom leaju, vojvotkinja od Ebolija se
malo pridigla, uz Perpinjanovu pomo, i pozdravila ga divnim osmehom.
Vi! povikala je.
Preko ela mladog Lava od Damaska prela je senka a uzdah mu je zamro
na usnama.
Pobeen od maa jedne ene rekao je sa izvesnom gorinom.
Ne, Mula-el-Kadele, ve od maa Kapetana Oluje, koji je poznat kao
najbolja otrica Famaguste. Lav od Damaska nije nita izgubio od svoje
vrednosti, uostalom, dao je dokaza obarajui Medveda iz poljskih uma ija je
snaga miica ulivala strah.
Turinovo elo se razvedrilo, ak mu se i osmeh ukazao na usnama. Na
jedan njegov znak dva roba su prila leaju i otvorila korpe, vadei iz njih
nekoliko pranjavih boca, hladno meso, biskvite i posudu punu jo tople kafe.
To je sve to za sada mogu da vam ponudim rekao je Mula-el-Kadel.
ak ni Mustafa nema vie na svome stolu jer ni mi nemamo obilje namirnica.
Nisam se ni toliko nadala odvratila je vojvotkinja smeei se i
zahvaljujem vam na tako divnoj brizi. Moji prijatelji mora da su gladniji od
mene.
Zatim je ispila jednu olju kafe koju joj je ponudio Mula-el-Kadel i pojela
jedan biskvit, dok su se porunik i Arapin bacili na meso jer nisu jeli vie od
dva dana.
Gospoo rekao je Mula ustajui. ta mogu da uinim za vas?
Da nas izvedete iz Famaguste odvratila je vojvotkinja.
elite da se vratite u Italiju?
Ne.
 Mula-el-Kadel je ponovo bio iznenaen.
Zar hoete da ostanete na Kipru? upitao je sa udnim naglaskom u
kome je bilo aljenja.
Dok ne naem oveka koga volim i koji je va zarobljenik.
Senka je ponovo prela Turinovim elom.
Ko je to? upitao je.
Vikont Lisije rekla je vojvotkinja.
Lisije! promrmljao je Mula-el-Kadel, prelazei akom preko lica kao da
pokuava da dozove neko davno seanje. To je jedan od malobrojnih
plemia zarobljenih u Nikoziji, koje je Mustafa potedeo, zar ne?
Da, jeste li ga upoznali? upitala je mlada ena uzbueno.
ini mi se odvratio je Mula-el-Kadel. ekajte malo, da, on je bio
zvezda i dua Nikozije... veliki junak, uveni kapetan.
Htela bih da doznam gde su ga odveli i gde ga dre zarobljenog.
To nee biti teko jer e to neko svakako znati.
Ti plemii nisu odvedeni u Konstantinopolj, zar ne?
Ne verujem odvratio je Lav od Damaska. ini mi se da sam uo kako
se govori da Mustafa ima neke naroite planove sa tim kapetanima. Hteli biste
da ga oslobodite pre nego to napustite Kipar?
Upravo sam i dola ovamo da ga iupam iz ruku vaih sunarodnika.
Verovao sam da ste vi, gospoa i ena, uzeli oruje jer mrzite nas
muslimane.
Prevarili ste se, Mula-el-Kadele.
Turin se poklonio, galantno poljubio vojvotkinji ruku i poao prema
izlazu, govorei:
Kunem se na Kuran da u odrali obeanje koje sam vam dao, gospoo.
Do sutra uvee.
 Hvala, Mula-el-Kadele odvratila je mlada ena uzbueno. Kada se
budem vratila u moju zemlju, rei u da sam meu muslimanima nala
plemenite ljude.
To e biti ast za tursku vojsku odvratio je pain sin. Zbogom,
gospoo, ili bolje, dovienja.
El-Kadur je uklonio kamenje da Turin i robovi mogu da izau a zatim ga
je vratio na mesto.
Turci spavaju, gospodarice rekao je El-Kadur. Ti bednici su umorni od
ubijanja.
Daj mi tvoj jatagan i pitolj, El-Kadure rekao je porunik. Moj ma
vie ne slui niemu.
Arapin je dao oruje i ogrnuo ga svojim irokim ogrtaem kako bi izgledao
kao pustinjski sin.
Zbogom, gospoo rekao je porunik. Ako se vie ne vratim samo
recite da su me Turci ubili.
Skliznuo je zatim niz ruevine i naao se u podnoju kule. No je bila
tamna i samo se uo lave pasa. Porunik je upravo ulazio u jednu malu bonu
ulicu kada je video jednog oveka koji je na sebi imao ivopisno odelo
janiarskih kapetana. On mu je odluno prepreio put.
Eh! Eh! uo se jedan ironian glas. Kuda to ide El-Kadur? Mnogo je
tamno, ali moje oi vide i u mraku.
Ove rei nisu bile izgovorene na turskom jeziku, ve na loem
venecijanskom sa izrazito stranakim naglaskom.
Ko si ti? upitao je porunik, odskoivi unazad i irei ogrta kako bi
bio spreman da potrgne jatagan.
Zar El-Kadur ubija i prijatelje? upitao je janiarski kapetan i dalje
podsmeljivo. Ti si, dakle, jo uvek divljak.
Vara se odvratio je porunik. Ja nisam El-Kadur ve Egipanin.
Jeste li rtvovali svoju veru da spasete kou, gospodine Perpinjano? Tako
je bolje, moi emo da nastavimo nau partiju kockica.
Poruniku se oteo povik:
Kapetan Lasinski!
Ne, Lasinski je mrtav odvratio je Poljak, jer je to zaista bio on. Sada se
zovem Jusul Hamada.
Lasinski ili Hamada, vi ste otpadnik rekao je porunik sa dubokim
prezirom.
Kletva se otela Poljaku, koji je odmah zatim nastavio svojim sladunjavim a
ujedno i podsmeljivim tonom:
Nikome nije milo da izgubi ivot, dragi moj porunie, i da nisam
prihvatio da postanem musliman glava mi se vie ne bi nalazila na ramenima.
Ali ta vi ovde radite u obliju El-Kadurovom? Na asnu re, pre nego
to sam vas uo zamenio sam vas sa arapinom Kapetana Oluje.
ta radim ovde? rekao je Venecijanac, ne znajui ta da odgovori.
Nita, etam ruevinama Famaguste.
alite li se?
Ponavljam vam da nita ne znam ni o El-Kaduru, ni o Kapetanu Oluji.
Kapetanici Oluji ispravio je Lasinski.
ta kaete?
La, la! Zar verujete da nisam opazio da je to devojka, a ne mukarac?
Hiljadu mu vukova! Kakvu je miicu imala ta ena i kako je bila hrabra!
Muhamedove mi krvi! Hteo bih i ja da ukrstim ma sa njom! Ko li je bio njen
uitelj?
Verujem, kapetane, da ste u velikoj zabludi.
Neka bude, kad vi ne elite da verujete u ono to sam vam rekao. Da li
mogu da vam budem od kakve koristi?
Niko mi nee smetati u mojoj etnji.
 Pazite, jer su Turci jo u velikom broju ulogoreni oko Famaguste i ako
vas uhvate mogli bi da vas nabiju na kolac.
uvau ih se, kapetane odvratio je Venecijanac.
U sluaju, to je vrlo mogue da vam se dogodi kakva nesrea, ne
zaboravite da se zovem Jusuf Hamada.
Neu zaboraviti to ime.
Dobra srea, porunie.
On je pruio desnu ruku, ali se Venecijanac pretvarao da ne vidi i,
navukavi kapuljau, udaljio se obazirui se i drei poluisukan jatagan. Poljak
se takoe udaljio, brundajui i psujui. Ne gubei ga iz vida porunik je, kada
je stigao do ugla jedne stare kule, zastao i sakrio se u jednom ulazu.
Hou da vidim da li me prati promrmljao je. Takvom oveku ne treba
verovati.
Nije prolo ni dva minuta a on je video kako se pojavljuje kapetan. Iako je
jo brundao, ipak je iao na vrhovima prstiju kako ga Venecijanac, za koga je
verovao da je nastavio put, ne bi uo. Proao je pored ulaza ne zaustavljajui
se i nestao ubrzo u jednoj maloj tamnoj ulici.
Ipak me trai, lopua rekao je porunik.
Zatim se vratio natrag i zavukao se meu kuerke koji su bili u ruevinama,
pipajui nekoliko minuta u mraku.
Treba da su ovde rekao je najzad, preskaui jedan porueni zid.
Zatim je uklonio kamenje i dopro do male reetke i nekoliko puta pozvao:
Papa Stake! Papa Stake!
U prvom trenutku niko nije odgovorio a zatim se iz dubine podruma zauo
promukli, skoro grobni glas:
Jeste li to vi, porunie? Ve je bilo vreme da doete. Verovao sam da su
vas pogubili i nabili na kolac.
Podigni reetku, stare. Da li je Simon jo iv?
 Napola, porunie. Ovde se umire od gladi i straha.
Izaite odmah, uskoro ete imati sigurno skrovite i nahraniete se.
Evo rei od kojih krv ponovo ivlje tee promrmljao je promukli glas.
Upaliu dvadeset sveca u San Marku i etiri u crkvi San Nikoleto. Hajde,
Simone, protegni noge, deae moj, ako hoe neto da pregrize.
Reetka je bila podignuta i dva oveka su se izvukla s mukom iz otvora.
Poite za mnom, papa Stake rekao je porunik. Nema opasnosti.
Noge su mi slabe, gospodine porunie, a ini mi se da ni Simonove nisu
mnogo hitrije.
Pored ovog posta rekao je njegov drug.
Lo mornar rekao je starac, upinjui se da se osmehne.
Hajde, poite pre nego to nas neka patrola ne otkrije naredio je
Perpinjano.
Kada se radi o Turcima bolje je pobei, porunie. Uopte ne bih bio
voljan da okusim slasti koca.
Onda trk, papa Stake.
Zatim su se, skoro trei, uputili prema kuli koja se nejasno videla u tami.
Brzo su se popeli na ruevine i Perpinjano je, poto je razmaknuo kamenje,
uveo dvojicu mornara.
To smo mi, El-Kadure rekao je.
Arapin je uzeo baklju da bi osmotrio novopridole. Papa Stake,
Dalmatinac, bio je lep starac od svojih ezdeset godina. Lice mu je bilo tamno i
izborano, sa dugom belom bradom i sivim i ivahnim oima. I pored godina,
mora da je bio veoma snaan, to su dokazivali njegov vrat kao u bika i grudi
atlete. Drugi je bio mladi od moda dvadeset godina, visok i veoma mrav,
crnih oiju i jedva vidljivih bria.
Poto je odgovorio na Arapinova pitanja, starac je, ugledavi vojvotkinju,
skinuo beretu i rekao:
To je Kapetan Oluja. Evo jednog junaka koji je dobro uinio to se
spasao od turskih sabalja.
utite, papa Stake, i navalite na jelo rekao je porunik, gurajui dvojicu
izgladnelih prema korpama koje su doneli robovi Mule-el-Kadela.
Stari morski vuk je nainio smean poklon pred vojvotkinjom, skidajui u
isto vreme beretu, a zatim se prikljuio mladom mornaru, mrmljajui:
Nareenje je da se jede i spava i ja sluam pobednika, bolje reeno,
junaku pobednicu prve muslimanske sablje.
Perpinjano je saekao da stari zadrema a zatim je priao vojvotkinji i rekao:
Gospoo, uhode nas.
Janiari? upitala je vojvotkinja brino.
Kapetan Lasinski.
Vojvotkinja je zadrhtala.
Kako? povikala je. Znam da je taj ovek iv, ali nisam mislila da u
ga tako brzo ponovo sresti.
Postao je musliman da spase ivot.
Ko vam je to rekao?
On sam.
On!
Malo pre sam ga sreo nedaleko odavde. On krui po ovom kraju i video
je Mulu-el-Kadela sa El-Kadurom.
Da li taj ovek trai nae sklonite da bi nas predao Mustafi.
Od tog avanturiste koji se odrekao svoje vere moemo sve da oekujemo.
Da sam imao ma a ne jatagan, ili da mi je fitilj pitolja bio zapaljen, kunem
vam se da ne bih oklevao da ga napadnem. Tajno me je pratio...
Dovde? upitala je vojvotkinja.
Ne, uspeo sam da ga prevarim i on ne zna za nae sklonite.
Zato me taj ovek, koji se hrabro borio za lava svetog Marka, tako mrzi?
 Moda zato to vas kao enu vie cene i to ste pobedili Lava od
Damaska.
Da, on je video da sam ena rekla je vojvotkinja.
U to nema sumnje, gospoo.
U tom trenutku se iz tamnog ugla ulo mrmljanje papa Stakea:
Sto mu gromova! Zar nije mogue spavati u Famagusti? Ovi turski psi
uvek prave avolsku buku svojim jataganima.
 POLJSKI MEDVED
Sutradan uvee, posle deset asova, Mula-el-Kadel je, kao to je sveano
obeao, uao u sklonite, praen ne vie crnim robovima, ve etvoricom do
zuba naoruanih ljudi, u tekim pancir kouljama, od kojih je svaki nosio
ogromnu koaru. El-Kadur, koji je ve ekao kod ulaza, spremno je otvorio
prolaz malom odredu.
Evo me, gospoo rekao je Lav od Damaska prilazei vojvotkinjinom
leaju. Odrau zakletvu i moda vie od toga. Donosim vam turska odela,
oruje, vesti, a tu su i est konja, odabranih meu najboljima iz albanskog
puka.
Nisam sumnjala, Mula-el-Kadele, da ste poten i velikoduan odvratila
je mlada ena pruajui mu ruku. Srce jedne ene teko se vara.
Papa Stake, koji je ba praznio jednu bocu kiparskog vina, pomislio je da
nije loe da i on neto doda:
Nikad ne bih poverovao da meu Turcima ima plemenitih ljudi.
Mula-el-Kadele rekla je vojvotkinja, koja nije poklonila panju
starevom brbljanju niste li opazili da Vas neko prati?
Zato me to pitate, gospoo? upitao je Turin i na njegovom licu se
najednom ukazati nemir.
Niste li nikoga sreli na svome putu?
Lav od Damaska je razmiljao jedan as a zatim je odvratio:
Ali da... jednog janjiarskog kapetana, koji mi je izgledao pijan.
To je bio on! Povikao je Perpinjano.
Ko? upitao je Turin, gledajui ga paljivo.
Medved iz poljskih uma rekla je vojvotkinja.
Kapetan koga sam oborio udarcem sablje i koji se odrekao svoje vere?
Da rekao je Venecijanac.
 Zar bi se taj ovek usudio da me uhodi? upitao je Lav od Damaska,
mrtei elo.
Moda pokuava da nas izda i preda Mustafi pre nego to napustimo
Famagustu dodao je porunik.
Turin se prezrivo osmehnuo.
Mula-el-Kadel vie vredi od jednog bednog otpadnika rekao je. Neka
pokua da mi stane na put ako sme.
Zatim se, menjajui ton, obratio vojvotkinji:
Hteli ste da doznate gde su moji sunarodnici otpremili vikonta Lisijea zar
ne?
Da rekla je vojvotkinja naglo ustajui, dok joj se lice zarumenelo.
Znam gde se nalazi.
Da li je van Kipra?
Ne, nalazi se u dvorcu Husif, gde e ostati do zakljuenja mira, ukoliko
Venecijanska Republika bude htela da ga potpie.
Gde se to nalazi?
U zalivu Suda.
Da li ga uvaju?
Moda, ali vam to ne bih znao rei.
Kako bi se moglo stii tamo?
Morem, gospoo.
Da li bismo mogli da naemo neku malu galiju?
I na to sam mislio, gospoo rekao je Mula-el-Kadel. Znam kome vas
poveravam.
Poimo bez oklevanja, gospodarice rekao je El-Kadur, naginjui se nad
vojvotkinju. Taj prokleti Poljak me plai.
Pomozi mi odvratila je plemkinja.
 Arapin je malo oklevao a zatim je uzeo neno u svoje snane ruke i podigao
tako lako kao da se radilo o detetu.
Odrau se u sedlu rekla je vojvotkinja Muli-el-Kadelu uz divan osmeh.
Zar nisam Kapetan Oluja?
Turin nije odgovorio, ve je gledao pravo u oi sa nekom vrstom
oboavanja.
Gde su konji? upitala je vojvotkinja.
U podnoju kule, gospoo, uva ih jedan rob. Obucite turska odela koja
sam vam doneo, jer bi vas ovako obuene lako prepoznali.
Zatim je otvorio jednu od etiri velike koare koje su doneli robovi i
izvadio jedno bogato albansko odelo, sa zlatnim dugmetima, kratku kabanicu
dvostrukih rukava i dugih gajtana, kratku i iroku belu suknju.
Za vas, gospoo rekao je. Kapetan Oluja ce postati divni albanski
kapetan koji e zavrteti glavu svim enama u Mustafinom haremu.
Hvala, Mula-el-Kadele odvratila je vojvotkinja.
Robovi su takoe izvadili iz koara i druga odela, egipatska i arapska, za
dvojicu mornara i Perpinjana, kao i bogate pitolje sa sedefnim intarzijama,
handare i jatagane koji su bili otri kao brijai.
Boga mu! povikao je nepopravivi morski vuk, koji je izabrao odelo
egipatskog memeluka. Biu zaista divna figura i u trenu u se pretvoriti u
beduinskog eika. teta to nemam pleme kome bih zapovedao i jedno hiljadu
kamila...
Kako hoe, mornaru, hajde, pourimo. U pono se menjaju strae na
ulazu u tvravu Erico i ne bih voleo da moram da se objanjavam sa njihovim
komandantima. Jeste li spremni, gospoo?
Da odvratila je vojvotkinja.
Ne gubimo vreme!
etiri roba koja su donela odela ila su na elu a dva mornara na zaelju.
Perpinjano i Lav od Damaska jahali su pored vojvotkinje, spremni da je
pridre, iako za to izgleda nije bilo potrebe. Za tren oka su proli juni deo
grada i stigli do utvrenja Erico koje je uvao odred janiara.
Jedan kapetan je poao pred njih i povikao:
Stoj ili pucamo!
Kada su uli ovaj glas, vojvotkinja i Perpinjano su zadrhtali, dok je El-
Kadur munjevitim pokretom izvukao jatagan.
Lasinski! povikali su u jedan glas.
Mula-el-Kadel je dao znak vojvotkinji i njenim drugovima da stanu a zatim
je obo svoga konja i doleteo do Poljaka, koji je stajao na pokretnom mostu sa
isukanom sabljom. Tri koraka iza njega, nepokretni kao kipovi, stajali su
janiari sa upaljenim fitiljima svojih arkebuza.
Ko si ti da se usuuje da mi preprei put? upitao je Mula potrui
sablju.
Komandant utvrenja, bar za ovu no odvratio je Poljak uobiajeno
potsmeljivo.
Zatim se okrenuo janiarima, koji su stajali bez pokreta, i zagrmeo:
Zbijte se i pripremite se za paljbu.
Bes je blesnuo u oima Mule-el-Kadela.
Zar biste pucali na Lava od Damaska? povikao je, pretei janiarima
pesnicom.
Zatim se okrenuo svojim pratiocima i zapovedio:
Izvucite sablje i u napad. Ja za sve odgovaram.
Poto je ponovo obo konja, naleteo je tako snano na Poljaka da je ovaj
pao pre no to je uspeo da se povue.
Nevaljale! urlao je kapetan, koji se otkotrljao do jendeka. Pucajte,
janiari.
Na njih! povikao je Mula-el-Kadel.
Deset konjanika je poletelo na most sa podignutim sabljama, ali nisu uspeli
da ih upotrebe jer su janiari, umesto da pucaju, bezglavo pobegli, bacajui
oruje i viui:
Dug ivot Lavu od Damaska!
Odred je poleteo kao uragan i sruio se u polje, dok je papa Stake, koji se
vrsto drao za konjsku grivu, mrmljao oigledno zadovoljan:
Ovaj Turin je izgleda zaista dobar momak. Nisam verovao da e se takav
jedan nai meu ovim bitangama.
Na elu grupe Mula-el-Kadel je pokazivao put. U daljini su se videle turske
logorske vatre, rasute po ogromnom prostoru, a uo se i po neki zvuk trube.
Oko jedan as ujutro odred je stigao do jednog bednog sela koje se
sastojalo od nekoliko tuceta krovinjara i malog zaliva u kome su se razbijali
talasi Sredozemnog mora. Na vrhu jednog malog rta uzdizao se maleni
svetionik u kome je svetlela velika lampa.
Dva crnca, koji su izgleda ekali konjanike, izvukli su se ispod jedne
nadstrenice i rekli:
Stoj!
Ja sam, gospodar odmah je odvratio Mula-el-Kadel, zaustavljajui
konja u mestu. Da li je brod spreman?
Da, gospodaru odvratio je jedan.
Ko je na njemu?
Dvanaest grkih otpadnika.
Da li znaju da su oni koji se ukrcavaju hriani?
To sam sm i ja rekao.
I jesu li se sloili?
Sa zadovoljstvom, gospodaru, i spremni su da im slue.
Vodite nas.
Dva crnca su provela konjanike kroz pusto selo i poveli ih prema svetiljki
iza koje se ljuljukao jedan brod od jedno stotinu tona, dug i vitak, sa dva
jarbola i ogromnim jedrima. I pola izvuena na pesak, ekala je jedna alupa u
kojoj su bila estorica veslaa.
Gospodar! rekao je jedan od crnaca mornarima, pokazujui na Mulu-el-
Kadela, koji je ve skoio na zemlju i pomagao vojvotkinji da sie s konja.
Ova estorica su ljubazno pozdravila, duboko se klanjajui i skidajui
fesove.
Vodite nas na brod rekao je Mula-el-Kadel. Ja sam ga iznajmio.
 NA PALUBI GALIJE
Brod kuji je velikoduni Turin stavio na raspolaganje vojvotkinji od
Ebolija bila je lepa mala trgovaka galija, od onih kakve su u to vreme koristili
grki moreplovci. Kao sto smo rekli, nije imala vie od sto tona nosivosti i
imala je prilino naoruanje za tako mali brod, to jest, est topova rasporeenih
po palubi.
Tek to je stupio na palubu i bacio pogled na jarbole i grku posadu, papa
Stake je odmah pokazao da je zadovoljan.
Divan jedrenjak, mornari sa arhipelaga, u koje jo nije prodrla svetlost te
lopue Muhameda, naoruanje izvrsno. Moemo da se narugamo ak i galijama
onog lakrdijaa Ali-pae. Kako ti se ini, Simone?
Dobar jedrenjak odvratio je mladi mornar.
Mula-el-Kadel je priao posadi koja se okupila ispred glavnog jarbola.
Ko ovde zapoveda?
Ja, gospodine odgovorio je jedan mornar duge i crne brade, energinog
izgleda. Gospodar je meni poverio upravu.
Prepustie komandu ovom oveku odvratio je Turin, pokazujui na
papa Stakea i dobie pedeset cekina kao nagradu.
Stojim vam na raspolaganju, gospodine. Gospodar mi je naredio da
sluam onoga ko se zove Lav od Damaska.
To sam ja.
Grk se duboko poklonio.
Ove osobe su hriani nastavio je Turin. Morae da ih slua kao
da govore i nareuju kroz moja usta. Ja odgovaram za sve to moe da se
dogodi, jer se radi o ekspediciji koja e moda da bude opasna.
U redu je, gospodine.
Sem toga, opominjem te da e odgovarati svojom glavom za vernost i da
u, ako pokua da na bilo koji nain nakodi ovim osobama, znati da te
naem i kaznim.
I ja sam nekad bio hrianin.
Ba zbog toga sam te i izabrao jer ja, kao Turin, ne verujem vaem
preobraanju, ali zato nemam ni nameru da vam to prebacujem. Ti se zove?
Nikola Stradioto.
Upamtiu to rekao je Mula-el-Kadel.
Sto mu gromova! promrmljao je papa Stake, koji je prisustvovao ovom
razgovoru. Da sam Mustafa, odmah bih ovog Turina imenovao za admirala
muslimanske flote. Zapoveda kao kapetan a govori kao da iz knjige ita. Pravo
je udo za jednog Turina. On nije tikvan:
Mula-el-Kadel se okrenuo vojvotkinji, uzeo je za ruku i poveo je prema
pramcu, govorei uz tuan osmeh:
Moja misija je zavrena, gospoo, a va odlazak je pred nama. Ja ostajem
neprijatelj hriana, a vi Turaka...
Ne recite to, Mula-el-Kadele rekla je mlada ena, prekidajui ga jer
ako vi niste zaboravili da sam vam spasla ivot, ja nikad neu zaboraviti vau
velikodunost.
Svaki drugi ovek na mome mestu isto bi uinio.
Ne, Mustafa ne bi zaboravio da je na prvom mestu musliman.
Vezir je tigar, dok sam ja Lav od Damaska odvratio je Turin ponosno.
Zatim je, naglo menjajui ton, nastavio: Ne znam, gospoo, kako e se
zavriti vaa avantura, niti kako ete kao ena, bez obzira na snagu i gordost,
da oslobodite Lisijea. Plaim se da idete u susret velikim opasnostima, sada
kada je celo ostrvo u rukama mojih sunarodnika koji e budno da paze na
svakog stranca. Ostavljam vam mog roba Ben-Taela, oveka vernog i nita
manje hrabrog od El-Kadura. Ako se jednoga dana naete u opasnosti,
poaljite mi ga i uiniu sve to budem mogao da vas spasem, kunem vam se
na Kuran, gospoo.
Malo pre ste mi rekli, Mula, da ostajete i dalje neprijatelj hriana.
 Ne ispitujte moju misao, gospoo odvratio je mladi ovek, dok mu je
rumen najednom oblila elo. Kapetan Oluja nee tako brzo da izae iz mog
srca.
Ili vojvotkinja od Ebolija? upitala je mlada ena sa izvesnom sumnjom.
Pain sin se nije usudio da odgovori. Stajao je nekoliko trenutaka kao da je
utonuo u duboke i uznemirujue misli a zatim je rekao, naglo pruajui
vojvotkinji ruku:
Zbogom, gospoo, ali ne zauvek. Nadam se da u vas jednoga dana sresti
pre nego to napustite ostrvo i vratite se u svoju domovinu.
Zatim je oborio glavu, stegnuo malu ruku, spustio na nju moda malo dug
poljubac, i proaputao:
Alah tako hoe.
Posle toga je, ne okreui se, brzo siao niz stepenice od kanapa i uskoio u
amac koji ga je ekao uz bok broda. Vojvotkinja se nije ni pokrenula, ali je
bila zamiljena. Kada se najzad okrenula, amac je ve stigao do obale. Pola je
zatim prema krmi gde su papa Stake i Nikola Stradioto ekali njeno nareenje,
kada je pred sobom ugledala Arapina koji je gledao sa beskrajnom tugom.
Mornari su razvili ogromna jedra a zatim su se bacili na ekrk, pokreui
paoce svom snagom da iz dubine izvuku lenger. Ovo je bilo uinjeno za
nekoliko minuta. Brod, ija su jedra poela da se napinju, nainio je lagano
krug oko sebe samog a zatim se lako nagnuo na bok i zaplovio prema izlazu iz
zaliva, promiui pored visokih stena. Upravo je prolazio pored visokih stena.
Upravo je prolazio pored svetiljke, smetene na jednoj visokoj litici koja se
strmo sputala u more, kada je vojvotkinja, podigavi pogled, opazila na ivici
jednog oveka na konju. Svetiljka lampe je obasjavala njegov elini oklop,
tako da je metal bleskao.
Mula-el-Kadel promrmljala je, zadrhtavi.
Poto je zakljuio da ga je mlada ena opazila, Lav od Damaska joj je
mahnuo desnom rukom u znak pozdrava.
Brod je u tome trenutku skretao iza poslednjih stena i Lav od Damaska se
vie nije video. Oslonjena o ogradu, vojvotkinja je, udno odsutna, gledala u
pravcu svetiljke, ija se svetlost jasno videla u gustoj tami.
Gospodine rekao je Nikola Stradioto, prilazei sa potovanjem
vojvotkinji da li samo od vas treba da primam nareenja?
Da odvratila je plemkinja.
Hoete li da zamku priemo nou?
Kada emo tamo stii?
Vetar je povoljan i kroz deset asova baciemo kotvu u zalivu Husif.
Da li znate da se tamo nalaze hrianski zatvorenici?
Tako se pria.
I da se meu njima nalazi jedan francuski plemi?
Moda, gospodine.
Recite mi gospoo, jer sam ja ena.
Grk nije bio iznenaen. Oigledno su ga o tome obavestili papa Stake ili
robovi Mule-el-Kadela koji su iznajmili brod.
Kako elite, gospoo rekao je.
Poznajete li taj zamak?
Da, jer sam u njemu bio tri nedelje kao zatvorenik.
Ko je komandant u Husifu?
Ali-paina sinovica.
Turskog admirala! povikala je vojvotkinja.
Da, gospoo.
Kakva je to ena?
Veoma lepa i veoma energina, i pria se da je veoma surova sa
hrianskim zatvorenicima. Ona me je est dana morila glau zbog jednog
loeg odgovora i podvrgla me takvom batinanju da jo nosim tragove iako je
prolo est meseci.
 U Grkovom glasu je bilo toliko bola da se vojvotkinja veoma uzbudila.
Mahinalno mu je pruila ruku i rekla:
Stegnite ovu koju vam prua Kapetan Oluja.
Kapetan Oluja! povikao je Grk. Vi ste junak koji je oborio Lava od
Damaska! Vi... jedna ena!
Da, to sam ja odvratila je vojvotkinja.
Grk je epao ruku, ljubei je.
Gospoo, moete da raspolaete mojim ivotom! povikao je.
Koji u se truditi da potedim, Nikola rekla je vojvotkinja. Ve je
mnogo hriana poginulo u ovom nesrenom ratu, rtvujui se za druge.
U tom trenutku je priao papa Stake, ljuljajui se na svojim masivnim
nogama.
Neki radoznalac eta morem rekao je.
.ta hoete da kaete, papa Stake? upitala je vojvotkinja.
Maloas sam otkrio dve svetle take na horizontu odvratio je notromo.
Ve smo u vodama Husifa rekao je Grk. Da to ne krstari neki pain
brod ispred zaliva?
Zatim je skoio na ogradu i pogledao prema severu.
Da rekao je to je brod koji jedri ispred sidrita. Da nije neko
obavestio painu neaku o naim namerama?
Ja u, sa El-Kadurom, da naredim da se pripremi oruje rekla je
vojvotkinja. Bolje je biti spreman.
Brod je, kojim je spretno upravljao Nikola, nastavio put prema sidritu,
nainjenom u obliku polukrunog poluostrva, koje je duboko zadiralo u more.
Na horizontu su se nejasno ocrtavale planine.
Papa Stake je stalno posmatrao fenjere koji su sad bili nepokretni kao da se
brod usidrio pored obale.
ta biste predloili? upitala je vojvotkinja.
 Da se iznenada, pomou naa dva amca, iskrcamo na taj brod i da ga
osvojimo odvratio je Grk odluno.
Hoemo li imati dovoljno snage?
Ovde emo ostaviti samo dvojicu ljudi, gospoo. Bie dovoljni da paze
na brod. Pretvarajmo se da smo posluali nareenje i da odlazimo na puinu.
Brod je nainio zaokret, dok su mornari na as otkrili fenjere, i uputio se
prema severu kako bi Turci poverovali da ne eli da se izlae njihovim
topovima. Skoro u istom trenutku, dva amca su bila sputena u vodu. Svi su
bili spremni. Imali su arkebuze, pitolje i hladno oruje.
Vi ete, papa Stake, zapovedati prvim amcem, sa mnom, Perpinjanom,
El-Kadurom i estoricom ljudi rekla je vojvotkinja. A vi, Nikola, drugim, sa
etvoricom mornara. Pribliimo se iznenada i ne pucajmo dok ne budemo
ispod samog broda.
Zatim su sili u amce, i tiho veslajui, krenuli prema sidritu, odluni da
zauzmu neprijateljski brod.
 NAPAD NA JEDRENJAK
Posle topovskog pucnja posada jedrenjaka vie nije davala znake ivota.
Uvereni da je pucanj opomene dovoljan da izmeni pravac plovidbe male galije,
ljudi na strai su se verovatno opruili po palubi i nastavili da pue i da se
odmaraju.
Udaljeni jedan od drugog nekoliko gomena, amci su tiho prilazili. Stojei
na krmi, papa Stake je paljivo ispitivao tamu.
Zatim je napustio krmu, pogledao iza sebe i tiho zazvidao. Drugi zviduk
se odmah zauo kao odgovor.
Saekajmo ga rekao je notromo. Nikola je razumeo da nam je
potreban.
Grkov amac, koji se lagano pribliavao da posada jedrenjaka ne bi ula
um vesala, ubrzo je priao amcu papa Stakea.
Zato ste stali? upitao je Nikola.
Sto hiljada mu ajkula, Turci su pogasili fenjere odvratio je notromo a
ja nemam maje oi.
To sam i ja opazio i mislim da je to srea za nas rekao je Grk. Lako
emo ih iznenaditi. Vidite li jedrenjak?
Da, nejasno.
Onda, znai, idemo pravo na brod.
Hteo bih da znam gde ete se iskrcati.
Ispod krme.
A mi emo na pramcu, samo da ga vidimo. Izgleda da je mrak saveznik
tih pasa.
Malo vie otvorite oi, papa Stake.
Sto mu muka! Razjapio sam ih kao vrata. Ako moete, nabavite mi par
naoara veliine kupole Svete Sofije.
 Hajde, kreete li?
Spremni smo odvratio je notromo.
Zbogom, gospodo, i spremite oruje zakljuio je Nikola.
Njegov amac je zaokrenuo i skoro odmah nestao u tami.
Evo Grka kome tee dobra krv u ilama promrmljao je papa Stake.
Ako jednoga dana postanem admiral imenovau ga za kapetana galije. Napred,
momci!
Veoma paljivo amac je nastavio svoj put prema tamnoj masi, koja kao da
je dremuckala usred malog sidrita. Zaista je izgledalo da su Turci, posle
pucnja opomene, ponovo zaspali, jer se nije uo bilo kakav glas sa palube
jedrenjaka. Samo je krma, pokretana talasanjem vode, kripala s vremena na
vreme.
Vojvotkinja, El-Kadur i Perpinjano izvukli su jatagane i sablje. Bili su na
tridesetak koraka od malog broda i izgledalo je da niko od straara jo nije
opazio prisustvo amaca. Papa Stake je sada brzo poterao amac i on je pristao
uz zadnji bok jedrenjaka. Uzverati se na ogradu, preskoiti je i nai se na palubi
bio je posao jednog trena.
Jedan ovek, oslonjen na ekrk, videi iznenadnu pojavu nepoznatog,
poleteo je napred, urlajui:
Na oruje!
elina notromova pesnica spustila se na njegovu lobanju. Turin je pao
kao pokoen, ali su njegov povik na uzbunu ve uli. Sa mosta je poleteo
komandant sa sabljom u ruci.
Psino! povikao je hladno notromo, uperivi brzo pitolj, iji je fitilj
ve bio upaljen. Opominjem te da u te ubiti kao zeca ako se bude opirao.
Dole oruje!
Komandant jedrenjaka, mladi Turin koji izgleda nije imao vie od
dvadeset pet godina, bio je toliko iznenaen ovim iznenadnim napadom i
ovom pretnjom da je nekoliko trenutaka ostao nem. Koristei taj trenutak
oklevanja, Kapetan Oluja, Perpinjano, El-Kadur, Grci, ostavili su vesla, i
naoruani arkebuzama, poleteli na palubu i uperili oruje u posadu, koja je u
tom asu izlazila, viui i psujui:
Kapetan Oluja se odmah bacio na zapovednika, sa podignutom sabljom,
spreman da mu zada smrtni udarac.
Zar niste uli ta je rekao ovaj ovek? povikao je.
Ko ste vi? upitao je najzad Turin.
Umesto da odgovori vojvotkinja se obratila Perpinjanu:
Postrojte se prema posadi, i ako ne baci oruje, pucajte.
Zatim je ironino pozdravila zapovednika i rekla mu:
Ja sam hrianski kapetan i pozivam vas da se predate ako hoete da
spasete ivot i ivote svoje posade.
Hriani! povikao je Turin, pokuavajui uzmicanjem da se oslobodi
papa Stakeovog pitolja.
Notromo, koji nije skidao pogled sa Turina, dokopao ga je brzo za bluzu
i rekao:
Ne, prijatelju, ni Muhamed ne bi izmakao staroj morskoj ajkuli kakva
sam ja. Ako pokua da pobegne, poslau te jednim metkom meu hurije
tvoga raja, ako si sposoban da ih nae.
Zar verujete da se jedan Turin predaje hrianima! urlao je
zapovednik. Odlazite ili u dati da vas iibaju kao pse!
A ko? upitala je vojvotkinja.
Ali-paa.
On je daleko.
Ve sutra bi mogao da bude ovde.
Dosta, brbljive! povikao je papa Stake. Mi nismo doli da
diskutujemo sa tobom, tvrda glavo. Imamo mi druga posla. Predaje li se ili
ne?
Iznenadnim pokretom Turin se otrgnuo i pokuao da izvue sablju, ali je
pao u ake El-Kaduru, koji ga je tako stegnuo da je zaurlao od bola.
Bravo, Arapine! rekao je papa Stake, smejui se.
Ovamo, mornari! vikao je Turin. Ubijte ove hriane! Prorok to eli!
Deset Turaka koji su sainjavali posadu upravo se spremalo da se baci na
Perpinjana i njegove ljude kada su iza svojih lea zauli glas:
Polako, prijatelji! Tu smo i mi, spremni da vas pobijemo. Mi nismo
muslimani.
Videi da je izmeu dve vatre, turska posada je bacila oruje, shvatajui da
bi svaka borba bila pogubna.
Svi su uskoro bili vezani i odvueni u kabinu na pramcu, zajedno sa svojim
komandantom. Na otvor ulaza bila su postavljena dva mornara s arkebuzama i
sabljama.
Gospoo rekao je Nikola, prilazei vojvotkinji. Pristanite je slobodno i
moemo neometano da se iskrcamo. Ako hoete, u zoru emo biti pred
tvravom Husif.
Boga mu rekao je papa Stake nisam verovao da e na prvi poduhvat
tako lako da uspe a da ne opalimo ni metka. Drugi e biti tei.
Moda ne toliko koliko mislite odvratila je vojvotkinja.
Predstaviemo se kao glasnici Mula-el-Kadela, koji imaju zadatak za painu
neaku. Zar ne izgledamo kao Turci?
Ali vi ne govorite njihov jezik, gospoo.
Pretvarau se da sam Arapin. Zar ih je malo u Mustafinoj vojsci? El-
Kadur me je nauio arapskom.
Evo izvanredne ideje koja se nikad ne bi rodila u mom mozgu rekao je
papa Stake. Divan ste Arapin, gospoo. Nikad takvog nisam video, ni tako
lepog!... Eh! Ne znam ta da kaem, ali da nisam tako star, kunem vam se, ko
zna ta bi mi sve palo na pamet.
El-Kadur ga je divlje pogledao, to nije ni malo uzbudilo starog mornara,
dok se vojvotkinja smekala na ovaj izliv morskog vuka.
 Ukrcajmo se u amce rekao je Nikola.
A ovaj brod? upitala je vojvotkinja.
Odvee ga nai ljudi do galije, gospoo. Bie dosta jedno jedro da stigne
tamo te e tako nai drugovi, uetvoro, bolje da paze na Turke. Hajdemo, papa
Stake, i vi, gospoo.
Ko e nas voditi u dvorac? upitao je notromo.
Ja odvratio je Nikola. Uostalom, zora nije daleko.
Zatim je izdao nareenja onima koji su uvali zarobljenike a potom su se
svi ukrcali u amce.
Na obalu povikao je Nikola. Sad vie nemamo ega da se plaimo, a
ako doe Ali-paa, stii e kasno.
Dva amca su se odbila od broda i uputila prema obali, o koju su se snano
razbijali talasi jer je duvao zapadni vetar. Papa Stakeov amac je savladao i
poslednju prepreku i nasukao se na peskovitu obalu. Ovo je uznemirilo
morske ptice koje su uzletele, beei desno i levo i nestajui u tami.
Odred je krenuo preko peskovitih dina i siao u tamnu dolinu, na elu sa
Grkom, koji kao da je imao maje oi.
Kakav avo od oveka mrmljao je papa Stake, gurajui laktom Simona,
koji je iao pored njega. Ovi su Grci zaista divni kada treba da se svete
Turcima.
Da, dobar narod odvratio je lakonski mladi mornar, koji nije bio
mnogo govorljiv.
Vojvotkinja i Perpinjano su razgovarali tiho sa Nikolom, pripremajui plan
u tanine kako bi izbegli opasnost da poine neku nerazumnost koja bi ih stala
glave.
Za sve vas sam Hamid, sin guvernera Medine, jer dobro znam arapski
zakljuila je vojvotkinja i intimni prijatelj Mule-el-Kadela. Ben-Tael e imati
zadatak da dokae da sam ja stvarno musliman i hrabri kapetan.
Zar neete kompromitovati Lava od Damaska? upitao je Nikola.
 Rekao mi je da se u svakoj prilici posluim njegovim imenom i ja u to
koristiti odvratila je vojvotkinja. Pustite da samo ja govorim sa Ali-
painom sinovicom.
Da, gospoo rekli su Nikola i Perpinjano.
Obavestite i nae ljude. Moramo da se klonimo i najmanje nerazboritosti.
Paina neaka je lepa rekao je Grk i uiva glas surove ene, nita
manje od svog strica.
Pokuau da pripitomim tu mladu tigricu rekla je vojvotkinja, koja je
izgleda sledila neku nestvarnu misao. Veoma verujem u uspeh naeg plana,
bez obzira to moe da izgleda izuzetno smeo.
 ZAMAK HUSIF
Zamak Husif je bio jedan od onih vrstih utvrenja koje su podigli
Venecijanci za raun kraljice Katarine Kornaro, u cilju da se zatiti zapadna
obala Kipra od neprekidnih pljaki egipatskih i turskih gusara, koji su
gospodarili celim zapadnim Mediteranom. Bio je podignut na jednom bregu
koji se uzdizao nad morem, i to ba na mestu gde se litica strmo sputala, i
imao je snane kule sa mnogim topovima. Ovaj bedem je pruao dug i uporan
otpor Mustafinim Turcima i ko zna dokle bi se odrao da nije doao Ali-paa
sa svojih sto galija. Napadnuta snano sa mora, i tuena i danju i nou sa vie
od osam stotina topova, tvrava je najzad morala da popusti pred naletom
pedeset hiljada mornara, pa je posada zavrila na vrhovima maeva surovih
ratnika polumeseca. Obnovljena zatim, tvrava je bila poverena painoj neaki,
mladoj eni, i veoma lepoj, kako se govorilo, smeloj i hrabroj i iznad svega
neumoljivoj neprijateljici hriana.
Krenuli su uzanom stazom uklesanom u steni pored samog mora, stazom
koju bi mali broj i loe naoruanih ljudi mogao da brani protiv itave vojske.
Ispod se otvarao ambis gde su tupo rikali talasi Sredozemnog mora.
Nikola se odluno izloio opasnosti, poto je prethodno zamolio
vojvotkinju da se dri zida stene i da ne gleda mnogo u ambis kako je ne bi
uhvatila vrtoglavica. Poto su tako napredovali deset minuta i nisu sreli bilo
kakvu strau, jer su Turci bili isuvie sigurni i nisu se plaili napada skoro
istrebljenih hriana, grupa se nala pred jednom prostranom platformom na
kojoj se uzdizalo masivno utvrenje. Jedan Turin, koji je straario na jednoj
od kula, povikao je kada je opazio ovu naoruanu grupu:
Na oruje!
Grupa janiara, predvoena jednim marinskim kapetanom, brzo je dola do
mosta koji se nalazio nad dubokim jarkom, iskopanim oko zamka.
Mi smo prijatelji rekao je Nikola, koji je dobro govorio i turski i
arapski, i dao znak janiarima da spuste arkebuze.
Odakle dolazite? upitao je kapetan, ne vraajui sablju u korice.
 Iz Famaguste.
ta elite?
Imamo zadatak da pratimo kapetana Hamida, sina pae od Medine.
Gde je?
Evo me rekla je vojvotkinja na arapskom.
Turin je pogledao paljivo, ne krijui izvesno uenje, a zatim je
pozdravio sabljom i rekao:
Neka Prorok podari hiljadu godina sree tebi i tvome ocu. Harada, Ali-
paina sinovica, bie srena da te ugosti. Poi za mnom, gospodine.
Da li mogu da dou i moji ljudi?
Jesu li svi Turci?
Da.
I oni e biti Haradini gosti. Za to u seja pobrinuti.
Zatim je dao znak janiarima da propuste pridole i poveo odred u dvorite
utvrenja, koje je bilo okrueno lukovima koji nisu bili oteeni, bez obzira to
su i ovde u dobrom broju morale da padaju turske granate, to su pokazivale
duboke i jo neispunjene rupe na tlu. Turin je poseo vojvotkinju na bogat
tepih koji je zauzimao ceo jedan ugao dugog hodnika sa stubovima a pratnji
dao znak da se smesti u senci jedne velike palme, iji su listovi pravili debelu
senku. Odmah su dotrala etiri crna roba i donela svilene jastuke i srebrne
posude, i oljice pune kafe koja se puila, kao i sladoled i slatkie. Poznavajui
istonjake navike, vojvotkinja je ispila jednu oljicu kafe, probala jedan mali
kola a zatim je, postoje obavila ovu formalnost, sela na jastuk i obratila se
Turinu, koji je stajao u stavu iekivanja:
Gde je paina sinovica? Da li jo spava?
Harada je navikla da ustaje pre svojih ratnika odvratio je Turin. Kada
se oglasi zora, uvek je na nogama.
Zato ne naredi da je pozovu kad zna ko sam?
Nije ovde u ovom trenutku odvratio je kapetan, koji je osim turskog
govorio arapski. Otila je pre jednog asa da nadgleda hriane, koje je
zaposlila da love pijavice. Mnogi oboleli imaju potrebe za njima a izgleda da
hrianska krv veoma prija tim ivotinjicama.
ta kae? upitala je vojvotkinja, bledei. Harada upotrebljava
hrianske zatvorenike za lov na pijavice?
U ovom kraju vie nema stanovnika. Zar bi trebalo da alje svoje vojnike
da im, malo po malo, sisaju krv? odvratio je Turin. Ko bi tada branio
utvrenje u sluaju da Venecijanci poalju flotu u ove vode? Bolje je da umru
hriani, koji su nam, uostalom, velika smetnja i za koje se moda nee dobiti
veliki otkup.
Vi ete ih na taj nain lagano unititi! povikala je vojvotkinja, koja je
ulagala velike napore da ne pokae svoje zgraanje.
Svakako da e da skonaju odvratio je Turin nemarno. Harada im
ba ne d da se mnogo odmaraju, a da se obnovi krv koju isisaju pijavice treba
dosta vremena.
Za mene je to neviena surovost koja ne slui mnogo na ast jednoj eni,
bez obzira to se radi o krvnom neprijatelju.
ta e, gospodine, paina sinovica tako misli, i poto ona ovde
zapoveda, nikome nije doputeno da stavlja primedbe, pa ni meni.
Koliko zatvorenika imate?
Jedno dvadesetak.
Jesu li doli iz Nikozije?
Da, pripadali su njenoj posadi i mislim da su svi plemii.
Poznaje li ih po imenu?
Neke da.
Da li je meu njima jedan kapetan koji se zove Lisije? upitala je
vojvotkinja sa strepnjom.
Lisije! promrmljao je Turin. Da, francuski plemi u slubi
Venecijanske Republike... Doista, i on je u lovu na pijavice.
 Vojvotkinja se ugrizla za usnu da bi zadrala krik koji je hteo da provali iz
grudi. Obrisala je nervozno hladni znoj koji joj je izbio po elu a zatim je, posle
kraeg utanja, rekla:
Zbog toga oveka sam doao.
Hoe li da te odvedem do mrtvih movara? Tamo e videti Haradu i
zatvorenika.
Da li je to daleko?
Jedva pola asa na konju. Imamo dobre arapske trkae koje u tebi i
tvojim ljudima staviti na raspolaganje.
Prihvatam rekla je vojvotkinja.
Idem da izaberem najbolje i da naredim da se osedlaju rekao je Turin,
ustajui. Za nekoliko minuta emo napustiti utvrenje, gospodine.
Tek to se Turin udaljio da izda potrebna nareenja a Nikola i Perpinjano
su prili vojvotkinji, koja je klonula.
Znam ta treba da inim odvratila je vojvotkinja, kojoj se izgleda
povratila njena udesna energija. Boriu se sa painom neakom i videemo
da li e pobediti Turkinja ili Italijanka. titi nas Lav od Damaska, ne
zaboravimo to, i taj vrsni ovek nee zaboraviti svoja obeanja.
Snano rzanje i topot kopita po kamenom dvoritu prekinuli su razgovor.
To je dolazio turski kapetan u pratnji brojnih robova koji su vodili grupu
divnih konja malih glava, dugih griva i vitkih nogu.
Stojim ti na raspolaganju, gospodine rekao je Turin, obraajui se
vojvotkinji. U podne, u vreme molitve, ve emo moi da se vratimo na
ruak. Poslao sam glasnika Haradi da je obavestim o tvojoj poseti i bie
primljen sa poastima koje odgovaraju tvome poloaju. Bie srena da primi
poruku Lava od Damaska.
Poznaje li ga?
udan osmeh zatitrao je na Turinovim usnama.
Da li ga poznaje? rekao je zatim tie. Mislim da kada pomisli na njega
Harada ne spava i postaje zla.
Da li ga moda voli?
Tako se pria.
A on?
Izgleda da uopte ne misli na painu sinovicu.
Ah! rekla je vojvotkinja.
Na konja, gospodine. Zatei emo hriane na radu i bie divan prizor
videti te bednike kako se praakaju u barutini dok ih pijavice ujedaju. Harada
je imala zaista sjajnu ideju, koja meni svakako ne bi pala na pamet.
Trenutak kasnije konjanici su napustili tvravu i krenuli u unutranjost
ostrva.
 HRIANI U LOVU NA PIJAVICE
Posle pola asa besnog galopa odred se skoro najednom naao u jednoj
dolini u kojoj su se videle velike barutine, prekrivene trskom i ukastim
liem, to je bio znak da se u tom blatu krije groznica. Na obali jedne od njih
kretalo se nekoliko polugolih ljudi, naoruanih dugim tapovima, kojima je bio
cilj, kako je izgledalo, da promeaju blato i uklone trsku.
Evo prvih lovaca na pijavice, gospodine rekao je Turin, usporavajui
svoga konja.
Jesu li to zatvorenici iz Nikozije? upitala je vojvotkinja, napreui se da
ne pokae svoje veliko uzbuenje.
Ne, to su robovi iz Epira odvratio je kapetan. Zar ne vidi da ih
uvaju samo etiri janiara? .,. Hodi da vidi kako rade ti ljudi, pa e tako
stei sliku o nainu na koji rade hriani iz Nikozije, i kako se prema njima
ponaa paina neaka. To nije prijatan posao, uveravam te, i to se mene tie,
vie bih voleo da umrem, makar i na kocu, ili ak sa svilenim uetom oko
vrata.
Prizor koji su pruali ovi nesrenici bio je tako straan da je ak i papa
Stake zadrhtao, on koji je mnogo stranih stvari video u svome mornarskom
ivotu. Svi su bili uasno slabi, toliko mravi da su im se videla rebra. Na
njihovim nogama je ostalo jo malo koe i miia i one su bile izbrazdane
ujedima pijavica. Oi su im bile zamuene kao u samrtnika, a neprekidni
drhtaji su potresali te jadnike kao da ih je stalno prodirala groznica.
Vojnici su se naoruali vornovatim batinama i pretei ih podigli, viui na
robove koji su kao zaarani gledali konjanike:
U vodu, nevaljalci! Dovoljno ste se odmarali, i ako ne budete dobro
radili, veeras neete dobiti rakije.
Jadnici su pognuli glave i sili meu trsku, oklevajui malo, i poeli da
meaju blatnjavo dno tapovima.
Lov na pijavice se vri na primitivan nain koji je ostao jo od starih Grka i
Persijanaca, koji su jo uvek najbolji lovci, jer u svojim zemljama imaju mnoge
movare sa bezbroj tih surovih, a tako korisnih ivotinjica. Ljudske noge uvek
slue kao mamac pa se i danas taj sistem nije izmenio.
Vojvotkinja se izdigla u sedlu i goruim pogledom posmatrala kapetana.
Naredi da se ovi jadnici povuku! povikala je drhtavim glasom. Ja sam sin
pae od Medine i vie vredim i od tebe i od tvoje gospodarice! Jesi li razumeo!
Pobeujem Lava od Damaska, a pobediti tebe bilo bi za mene deja igraka.
Izvri to ti kaem.
Kada je uo ovaj odluan i zapovedniki ton, kapetan je pohitao da povie
janiarima:
Pustite da se lovci vrate u njihove kolibe. Danas je dan odmora da bi se
proslavila poseta Hamida, sina pae od Medine.
Naviknuti da sluaju velike linosti carstva, janiari su bacili svoje batine i
pustili lovce.
Vodi me painoj sinovici rekla je zatim vojvotkinja. elim odmah da
je vidim.
Hiljadu mu demona! zabrundao je papa Stake. Ova gospoa je pravi
junak.
Konjanici su zatim nastavili svoj put, prolazei kroz velike bare, pokrivene
trskom, koje jo nisu bile iskoriene, sudei po podrhtavanju blatnjave vode.
Mora da su se u njima nalazile legije pijavica u oekivanju nekog mravog
konja ili nogu lovaca.
Nije prolo ni deset minuta a kapetan je pokazao vojvotkinji jedan divan i
veliki ator od crvene svile koji se uzdizao na obali ogromne bare i na ijem su
se vrhu leprala tri konjska repa, iznad kojih se nalazio srebrni polumesec.
ta je to? upitala je mlada ena.
ator Ali-paine sinovice odvratio je kapetan.
Zar ona voli da boravi ovde?
Ponekad, kako bi nadgledala radove hriana i uivala u njihovim
mukama.
 I ta ena gaji nadu da je zavoli Lav od Damaska, najvelikoduniji i
najljubazniji ovek u turskoj vojsci rekla je vojvotkinja sa prezirom.
Bar se tako nada.
Jedan lav nikad se nee oeniti tigricom!
Nikad nisam na to mislio rekao je Turin, koga je izgleda pogodila ova
primedba. Ako to kae ti, koji si prijatelj Mule-el-Kadela, bojim se da e
Harada malo da prieka. Zaista, na to nikad nisam mislio. Tu smo! Spremi se
za susret sa painom sinovicom.
Prili su bari i zaustavili se pred raskonim atorom, oko koga su bile
bedne kolibe koje je uvalo tridesetak ratnika naoruanih do zuba.
Hodi, gospodine rekao je kapetan. Harada ili srkue kafu ili pui
svoj ibuk, jer ne vodi rauna o Selimovim propisima. Ona se ne plai da e
joj odsei nos.
Uvedi me rekla je vojvotkinja odluno, skaui na zemlju.
Kapetan je dao znak etvorici Arapa koji su sa golim sabljama straarili
pred atorom i ovi su se uklonili. On je uao u paviljon i rekao:
Gospoo, ovde je glasnik Mule-el-Kadela.
Napred odvratio je jedan malo metalni i tvrd glas. Neka budu
ugoeni prijatelji junakog i nepobedivog Lava od Damaska!
 ALI PAINA SINOVICA
Bez obzira to joj je srce drhtalo, vojvotkinja je odluno ula u raskoni
ator, dok je kapetan uklanjao jedan kraj atorskog krila, duboko se klanjajui.
Na sredini je sedela mlada i veoma lepa ena, sa jednom, rukom na naslonu
divana koji je bletao od zlatnog veza. Bila je visoka, vitka, veoma crnih oiju,
koje su ivo igrale pod divnim obrvama, malih usta, duge kose, crne kao
gavranovo pero i lako preplanule koe. U njenom izgledu je bilo neeg tvrdog i
odlunog, ba prema slavi koju je uivala, slavi surove i neranjive ene,
naviknute da zapoveda.
Kao velike turske dame toga vremena, nosila je divne iroke alvare od
zlatom izvezene bele svile, postavljene tako da se noge nisu mogle ni nazreti,
zatim jelek od zelene svile sa irokim srebrnim pervazom i dugmetima od
bisera neocenjive vrednosti. Oko struka je imala visok pojas od crvenog
somota, napred vezan, iji su krajevi padali sve do malih cipela sa povijenim
vrhom. Nije imala nakita ni u uima, ni na rukama, samo je za pojasom drala
malu sablju sa zlatnom drkom i inkrustacijama od safira i smaragda, ije su
korice bile u srebru i biseru.
Videi vojvotkinju, koja je bila u ivopisnom arapskom odelu, nije mogla
da zadri povik divljenja koji joj je moda nevoljno izmakao:
Ah! Lepog li kapetana!
Zatim se brzo pribrala i nainila pokret srdbe zbog onoga to je rekla, te se
obratila malo osorno:
ta hoe, efendijo?
Odmah u ti rei, hanumo odvratila je vojvotkinja, duboko se
klanjajui.
Hanuma! povikala je Harada i prasnula u ironian smeh. Taj naziv
sauvaj, moj lepi kapetane, za ene koje doekuju starost u pozlaenim i
namirisanim haremima, a ne za Ali-painu sinovicu.
Ja sam Arapin, a ne Turin odvratila je vojvotkinja.
 Ah! Ti si Arapin! povikala je Turkinja. Jesu li svi mladii tako lepi u
tvojoj zemlji, efendijo? Verovala sam da su Arapi sve drugo, samo ne tako
dopadljivi. One koje sam videla na palubi strievih galija nisu opte liili na
tebe. Ko si ti dakle?
Sin pae od Medine odvratila je vojvotkinja, ne zbunjujui se, jer je
dobro razumela Haradu, koja je govorila arapski.
Ah! ree paina sinovica. Da li je jo uvek tvoj otac u Arabiji?
Da ga nisi sluajno upoznala, gospoo?
Ne, iako sam mnoge godine svoga detinjstva provela na obali Crvenog
mora. Sada plovim samo Sredozemnim. Ko te alje, efendijo?
Mula-el-Kadel.
Jedva primetan drhtaj preao je licem sinovice velikog admirala.
ta hoe od mene? upitala je, lako nabirajui elo.
Poslao me je da te zamolim da mu ustupi jednog od hriana koji su
zarobljeni u Nikoziji.
Hrianina! povikala je Harada zaueno. Koje taj?
Vikont Gaston Lisije odvratila je vojvotkinja, dok joj je glas lako
zadrhtao.
Taj Francuz, koji slui Venecijanskoj Republici?
Da, gospoo.
Zbog ega se Lav od Damaska interesuje za tog kaurskog psa?
To ne znam.
ta radi Mula-el-Kadel na bojitu Famaguste?
Odmara se i lei od zadobijene rane odvratila je vojvotkinja.
Harada je skoila na noge kao ranjena lavica, streljajui mladu enu
plamenim pogledom.
Ranjen! povikala je. Ko ga je ranio?
 Jedan hrianski kapetan.
Kad?
Ima ve dosta dana.
U napadu?
Ne, u dvoboju.
On! Nepobedivi Lav od Damaska, prva i najstranija otrica turske
vojske! To je nemogue!
Istinu ti govorim, gospoo.
Kae, jedan hrianin?
Jedan mladi kapetan.
Da li je taj mladi bio bog rata?
Snaan svakako, gospoo.
Ah! Kako bih volela da ga vidim! povikala je Harada, dok joj je lice
gorelo.
Bio je to jedan hrianski pas, gospoo.
Hrianski ili turski, mora da je veliki junak, polubog.
U tom trenutku su dva roba donela na zlatnom posluavniku dve srebrne
posude pune jogurta.
Za sada primi ovo, efendijo rekla je paina sinovica dok ne izdam
nareenje da spreme mog konja. Ti si moj gost i posebno u postupati sa
tobom. Dopada mi se tvoje drutvo i ostae nekoliko dana sa mnom.
A Mula-el-Kadel?
Neka eka odvratila je Harada nemarno.
Rekao sam ti da je moda Mustafa dao nareenje da se vikont odvede u
Famagustu.
Neka i on saeka. Nisam navikla ni od koga da primam nareenja, pa ak
ni od sultana. Kipar nije Konstantinopolj, a Mediteran nije Bosfor. Bedni
robovi, pripremite mi konja.
Jo jedno pitanje, gospoo rekla je vojvotkinja.
Samo govori, efendijo.
Da li bih mogao da vidim vikonta?
Nije ovde odvratila je Harada. Jutros sam ga poslala da malo dalje
pretrai jednu movaru za koju su mi rekli da je puna pijavica.
I njega e upotrebiti za lov? upitala je vojvotkinja, jedva zadravajui
pokret uasa.
Ne, samo e da upravlja radovima. Mustafa i Mula-el-Kadel nee ga
dobiti oteenog. Taj plemi me je zainteresovao vie od ostalih, bez obzira to
je hrianski pas. Sem toga, on moda moe da plati dobar otkup; za bogat svet
i sinovica velikog admirala ima izvesnog obzira. Pouri, lepi moj kapetane. U
tvravi je mnogo bolje nego u ovim kunim barama.
Vojvotkinja je ispila kupu sa jogurtom, gledajui kriom i malo
podsmeljivo painu sinovicu, a zatim je rekla:
Ja sam spreman, gospoo, da krenem kad ti zaeli. ene ne treba pustiti
da ekaju, kau zapadnjaki plemii.
Izgleda da je Harada svoju misao zaustavila na ovoj reenici jer je upitala:
Jesi li putovao po hrianskim zemljama?
Da, gospoo, moj otac je eleo da upoznam paniju, Francusku i lepu
Italiju.
Sa kojim ciljem?
Da se usavrim u vladanju orujem.
Znai da bi ti bio sposoban da se tue i maem ako ti se ukae prilika.
Svakako, jer vie vredi od turskih sabalja, bar po mom,miljenju
odvratila je vojvotkinja.
Pazi! Metjub je veliki majstor i njega ne plae ni italijanski ili francuski
ma, pa ni mrska sablja.
 Ko zna, gospoo.
Isuvie si siguran u svoju ruku, efendijo. Ipak, veoma si mlad.
Zar je to vano? odvratila je vojvotkinja. Znaajni su vetina i sigurna
ruka, a ne mladost.
Videu te veeras protiv Metjuba, efendijo.
Nee me zastraiti.
On je prva i najstranija otrica flote.
To si mi ve rekla odvratila je vojvotkinja, osmehnuvi se neodreeno.
Odmeriemo snage, gospoo, ako e to da ti priini zadovoljstvo.
Poznajem najbolje borce u muslimanskoj vojsci. Kafire!
Gospoo odvratio je jedan od robova.
ta je sa mojim konjem?
Ve je spreman.
Kapetane, obed nas eka u tvravi Husif.
Stojim ti na raspolaganju odvratila je vojvotkinja, klanjajui se stranoj
Turkinji. A vikont Lisije?
On e stii sutra odgovorila je Harada. Mnogo mi je stalo do pijavica
iz mojih movara. To je veliko blago koje treba iskoristiti, to Kiprani do sada
nisu shvatili. udna stvar. Reklo bi se da te ivotinjice vie vole hriansku krv
od muslimanske. Da li je ukusnija?
Moda odvratila je vojvotkinja, mrko pogledavi painu sinovicu.
Polazimo, lepi moj kapetane.
Zatim su izali iz atora. Jedan crni rob je drao za uzde potpuno belog
arapskog konja koji je na glavi imao pero ukraeno malim dijamantima.
Bez iije pomoi popela se paina sinovica u sedlo hitro i lako, a zatim je
popustila uzde i povikala:
Za mnom! Jai pored mene, lepi kapetane! Nateraemo tvoju pratnju da
juri za nama!
 HARADINE HIROVITOSTI
Odred je krenuo u besnom trku, jer je Harada poterala svoga konja, lako
ga udarajui akom i podstiui ga divljim povicima. Izgledalo je da ovu udnu
enu opija besna trka i da se moda u tome asu sea bitaka na palubama galija
svoga strica i besnog fijuka mediteranskih vetrova.
Zaarena lika i gorua pogleda, rasute duge kose, ona je neumorno gonila
svog konja, diui punim pluima i viui:
Poteraj svog konjia, lepi moj kapetane! Jedan Arapin ne sme da
zaostane!
Iako je savreno jahala, moda bolje no mukarac, vojvotkinja je ulagala
velike napore da dri korak sa painom sinovicom. Pratnja je, meutim, malo
po malo zaostajala, i pored toga to su ljudi vikali i mamuzali bez milosti jadne
ivotinje. Samo su turski kapetan i Perpinjano uspevali da dre korak sa dvema
enama. Ta paklena trka je potrajala dvadeset minuta i zavrila se pred
zamkom.
Poto je munjevitim trzajem zaustavila svoga konja, vojvotkinja je skoila
na zemlju da bi Haradi pomogla da sie, ali je ova zaustavila zapovjednikim
pokretom i rekla:
Paina sinovica silazi sa konja i skae na brod bez iije pomoi.
Kada se Harada lakim skokom nala na zemlji, obratila se vojvotkinji,
izazovno se smeei:
Moj si gost u tvravi i svaka tvoja elja bie za mene nareenje, lepi moj
kapetane.
Veoma ste ljubazni, gospoo, i trudiu se da ne zloupotrebim vae
gostoprimstvo.
Harada je predala konje konjuarima koji su u trku izali iz dvorca a zatim
je prisno uzela vojvotkinju za ruku i, preavi dvorite, popela se sa njom u
jednu veliku salu pred ijim su vratima straarila dva Arapina u dugini belim
ogrtaima, sa golim sabljama u rukama.
 Da li je obed spreman? upitala je Harada, ne gledajui ih.
Da, gospoo odvratili su straari, klanjajui se do zemlje.
Harada je uzela sa stola mali srebrni eki i udarila njime o zlatno zvono.
Odmah se razmakla jedna zavesa koja je skrivala vrata i ula su etiri roba,
nosei mnoge srebrne posude pune ukusnih jela.
Ovo e da ti otvori apetit rekla je Harada vojvotkinji a uvene ribe e
stii kasnije.
Plemkinja je probala neke od ovih jela, hvalei njihov ukus, a zatim su
druga dva roba donela zlatnu posudu sa jedno dvanaestak riba zlataste krljuti,
a sve su one, to je bilo dosta udno, imale veliku crnu mrlju na desnoj strani.
Posle riba su dola druga jela, ko ja su sluena na zlatnim ili srebrnim
posluavnicima, a potom ukusno voe iz Egipta i Tripolija, mirisni kolai, i na
kraju, kafa, koju je vojvotkinja sa velikim zadovoljstvom popila, jer je u to
vreme taj napitak bio dosta redak i pili su ga samo turski plemii.
Harada nije prestajala da brblja, esto izazivajui smeh, da bi se najzad
uputila prema jednom bogatom srebrnom koveiu i iz njega izvadila dva bola
smotuljka, pruajui jedan vojvotkinji.
ta je to? upitala je ova, posmatrajui radoznalo.
To se pui, jer je ispod ove tanke hartije duvan. Zar nikad ovo nisi video
u svojoj zemlji, efendijo?
Ne, gospoo.
Zar u Arabiji ne pue?
Da, neki koriste lulu, ali u potaji, da se ne bi izloili opasnosti da im
odseku usne ili nos. Zna da je Selim zabranio upotrebu duvana i da je izdao
stroga nareenja protiv onih koji pue.
Harada je prasnula u smeh.
Zar veruje da se plaim Selima? On je u Konstantinopolju, a ja sam
ovde. Neka poalje svoje sudije da mi sude pa e videti kako u ih primili. Na
vrhovima mojih kula su pobodeni koevi i to je dovoljno da svakog zaplai.
Slobodno pui, moj lepi kapetane. Prijae ti da se malo omami ovim slatkim i
mirisnim dimom.
Harada je zapalila cigaretu, jednu od prvih koje su tada poele da se
proizvode, uvukla dim i zatim ga lagano ispustila kroz svoje koralno crvene
usne i nastavila:
Selim! Nemarni sultan koji izbegava svaki napor i koga nose u nosiljci
kroz vrtove njegovog saraja, jer on nema drugu snagu nego da neprestano
nareuje da se ubijaju lepotice iz njegovog harema. On svakako ne lii na
Muhameda II ni na Sulejmana. Da nema dva velika kapetana, kakvi su Mustafa
i moj stric Ali, Kipar bi jo bio u venecijanskim rukama, a moda bi galije
Republike ponovo zapretile Konstantinopolju.
Pa ipak, uo sam da se pria, gospoo, da se tebi dopadaju pokolji.
Zaboravila sam na jednu veoma zanimljivu stvar.
Koju?
Ti si prijatelj Lava od Damaska.
Rekla sam ti to.
A da li bi tome mogao da doda da te taj strani ratnik ne plai, efendijo?
ini mi se odvratila je vojvotkinja oprezno, ne uspevajui da shvati na
ta ova udna osoba cilja.
Vidi, efendijo, ponekad, posle jela, osetim kako me obuzima ta krvava
dosada koja je tako esto zahvatala sultanat. Ja sam Turkinja, pa stoga imam
vie prava od te sultane.
Ne razumem te, gospoo rekla je vojvotkinja.
elela bih, efendijo, da te vidim kako odmerava snagu sa kapetanom
Metjubom, koji se hvalie da je najbolji maevalac u eskadri moga strica.
Ako to eli, gospoo odvratila je vojvotkinja, lako nabirajui elo.
Zatim je promrmljala za sebe:
Ova ena malo skupo naplauje svoje obede. Da li uvek eli po nekog
mrtvaca da joj otvori apetit?
 Harada je ustala, prila jednoj zbirci oruja i rekla:
Gledaj, efendijo, ovde ima sve vrste oruja koje jedan ratnik kakav si ti
moe da poeli: sablje, jatagani, persijski handari, maevi iz Francuske i Italije
i noevi. Moj kapetan se koristi svim ovim orujem, pa stoga moe da bira
ono koje ti odgovara.
Da bih bolje pokazao maevalaku vetinu, najpodesniji je ma sa pravim
seivom rekla je vojvotkinja.
Metjub vlada sabljom kao maem rekla je Harada skoro nehajno.
Najednom, kao da je ovu enu obuzelo kajanje. Prila je vojvotkinji i rekla,
gledajui je pravo u oi:
Reci mi iskreno, lepi moj kapetane, da li si ba siguran u sebe? Bilo bi mi
ao da vidim kako pada i umire pred mojim nogama, tako lep i tako mlad.
Hamid Eleonora ne plai se nikog gordo je odvratila vojvotkinja.
Pozovi svog kapetana.
Harada je lupila srebrnim ekiem o bronzani gong i obratila se robu koji
je dotrao:
Recite kapetanu Metjubu da ga ekam jer elim da vidim kako e
proigrati svoj ivot.
 DVOBOJ DVA KAPETANA
Onaj isti kapetan koji je vojvotkinju i njenu pratnju vodio u movaru uao
je posle nekoliko trenutaka u salu i drsko upitao:
Zvala si me, gospoo?
Da, potreban si mi odvratila je Harada, palei novu cigaretu i meko se
opruajui po jednom od divana. Dosaujem se.
I pored drutva ovog mladog ratnika? upitao je Turin malo ironino.
ta mogu da uinim da te razonodim, gospoo? Hoe li da opremim amac i
da napravimo izlet po moru?
Ne.
Hoe li da biem nateram tvoje robinje da igraju?
U tome vie ne uivam.
Onda reci, gospoo.
Hou da me uveri da si jo uvek najbolji maevalac muslimanske
vojske.
U tom sluaju bi trebalo da mi dovede Lava od Damaska, za koga se
pria da je najstraniji maevalac u vojsci. Hoe li da poaljem da ga pozovu,
gospoo?
Mnogo je daleko, i sem toga, ne bi doao na moj poziv.
Proroka mu! Zar hoe da se odmeravam sa zidovima, gospodarice? Ako
to moe da te razonodi neka bude: polomiu jedno dvadeset najboljih maeva.
Ovde je neko ko e ti zadati posla, Metjube odvratila je Harada.
Ko? upitao je Turin, gledajui zaueno oko sebe.
Harada je pokazala na vojvotkinju, koja je stajala pored stola kao da je se
sve to ne tie. Turin je nainio besan pokret.
Zar mi suprotstavlja ovog deka? rekao je prezrivo.
 Ja, deak! povikala je ironino vojvotkinja. Izgleda, kapetane, da si
zaboravio da sam sin pae od Medine.
Moda si u pravu, efendijo rekao je Turin. Ipak mi se ini da bi
gospodarica mogla da nae malo snanijeg protivnika koji bi sa mnom
odmerio snagu.
Ti me jo nisi osetio, kapetane.
Turin se okrenuo Haradi koja je puila, gledajui as jednog as drugog
sa ivim interesom.
eli li njegovu smrt? upitao je. Pazi, gospodarice, mogla bi da ima
neprilike sa Mustafom, jer se radi o sinu mone linosti.
Nisam od tebe traila savet, Metjube rekla je sinovica velikog admirala.
Radi ono to ti zapovedam i nita drugo.
Ubiu efendiju u prvom napadu.
Toliko ti ne traim odvratila je Harada. Na tebe je red, mladi moj
kapetane: biraj ma koji ti odgovara.
Dok je vojvotkinja prilazila jednoj od zbirki oruja koje su ukraavale salu,
Harada je dala Turinu znak da joj prie.
ta eli, gospoo? upitao je kapetan, koji je bio malo besan.
Pazi: samo jednu kap krvi! Ako mi ga ubije nee sutra videti zalazak
sunca.
Metjub je povio glavu, s mukom zadravajui pokret gneva, a zatim je
uklonio sto kako bi imao to vee bojno polje. Vojvotkinja je za to vreme
izabrala tri duga italijanska maa, pravih otrica i isprobavala ih. Uopte nije
izgledala zabrinuta, ve je mrmljala kroz osmeh: Moda e ovo doneti
slobodu Lisijeu. Jedan dobar udarac i igra e biti zavrena. Nemogue je da ovi
Turci poznaju tajni udarac napolitanske kole, to me je tako dobro nauio moj
otac. Ako se zatiti, zakaiu ga od dole navie.
Kada se vojvotkinja vratila na sredinu sale, Turin je ve bio naoruan
istim takvim maem, bez obzira to bi vie voleo da ima sablju u ruci.
 udi me, efendijo, da ti kao Arapin zna da se slui tim orujem koje
koriste samo hriani.
Onda u ti rei, kapetane, da je moj uitelj bio preobraeni hrianin
odvratila je vojvotkinja. Ovim se orujem bolje nego krivim sabljama
dokazuje maevalaka vetina. Uostalom, jedan vrstan kapetan morao bi da zna
da se slui i kaurskim orujem.
Ti govori bolje od Proroka, efendijo rekla je Harada, palei treu
cigaretu. Da sam Selim, imenovala bih te za velikog uitelja maevanja u
araju.
Vojvotkinja je na to odgovorila lakim osmehom.
Jesi li spreman, Metjube? upitala je paina sinovica.
Da odvratio je Turin, koji je okuavao elastinost svoga maa. Evo
seiva ednoj krvi dodao je. Kad eli da ponemo, efendijo?
I ma sina pae od Medine jadikuje da je dosta vremena bez posla i da se
osuio rekla je vojvotkinja poto je zauzela mesto na sredini sale.
Da li bi eleo neku kap moje krvi? upitao je Turin sa neto manje
ironije.
Moda.
Nadam se da mu se ta elja nee ostvariti, bar ne ovoga puta, i da e da
zara tamo na zidu. Jesi li spreman, efendijo?
Umesto da odgovori, vojvotkinja je zauzela stav, ne pokrivajui se uopte.
Eh! Eh! rekao je Turin. Reklo bi se, efendijo, da mnogo veruje u
svoju vetinu. Iako sam majstor u oruju, ja nikad ne bih zauzeo takav stav
prema protivniku iju snagu ne poznajem. Ne, efendijo, mnogo se otkriva.
Ne brini se za mene odvratila je vojvotkinja. Nemam naviku da
ispitujem ko se nalazi preda mnom.
Evo ti onda, efendijo povikao je Turin ozlojeeno i munjevito
nasrnuo.
Ne ustuknuvi, vojvotkinja je istom brzinom odbila udarac a zatim je
ispruila ma iji je vrh pocepao svilenu bluzu protivnikovu u visini srca, ne
ranivi ga.
Metjub je uzviknuo u udu:
Proroka mu! Zar je ovaj deak tako izvanredan?
Ne manje iznenaena zbog udesne tanosti ovoga udarca, Harada je naglo
ustala i bacila cigaretu.
Metjube rekla je izgleda da se naao neko ko e te zbaciti s konja.
Maloas si govorio da je tvoj protivnik deak.
Turin je zareao.
Uskoro u ga ubiti rekao je kroz zube. Ako se...
Pretei Haradin pogled presekao mu je re.
Ne zaboravi rekla je zatim. Napred, lepi moj kapetane! Vredi koliko i
uveni Lav od Damaska.
Vojvotkinja je ponovo zauzela stav i ostala nekoliko trenutaka nepokretna a
zatim je sa takvom estinom nasrnula na protivnika da je ovaj odskoio
unazad.
Bravo, efendijo! vikala je Harada, koja je plamenim pogledom
posmatrala vojvotkinju.
Metjub nije bio ovek koji je doputao da ga tako lako obore i krenuo je u
napad sa estinom divlje zveri. Dva ili tri minuta protivnici su izmenjivali
udarce, spretno se titei, jer je i Turin bio vrstan maevalac, a zatim je
vojvotkinja odskoila unazad.
Ah! Najzad si se umorio, efendijo povikao je Turin, pripremajui se da
nasrne.
Harada je prebledela i podigla ruku da zaustavi Turina kada je, na svoje
veliko uenje, videla kako se vojvotkinja brzo povija ka zemlji i istura levu
nogu. Metjub je u tom trenutku napadao, divlje urlajui. Vojvotkinjina otrica
je blesnula ispod protivnikovih grudi a ona se skoro bacila na tlo, odupirui se
levom rukom o pod.
 Evo ti udarca! povikala je plemkinja. Odbij ga!
Metjub je kriknuo od bola. Vrh maa mu se zario u grudi, ali ne duboko,
jer je vojvotkinja na vreme zaustavila udarac.
Pogoen si, Metjube! vikala je Harada, pljeskajui akama. Evo kako
se bori lepi kapetan!
Turin je ispruio ma da brzo uzvrati, ali se vojvotkinja ve podigla.
Snanim udarcem izbila mu je ma iz ruke, ostavljajui ga golorukog.
Moli za milost! povikala je, upirui mu vrh maa u grlo.
Ne! Ubij me! krkljao je Turin
Dovri ga, efendijo rekla je Harada. ivot ovoga oveka pripada tebi.
Vojvotkinja je koraknula unazad a zatim bacila ma na zemlju i rekla: Ne.
Hamid Eleonora nije navikao da dotue pobeene.
Moja rana nije teka, efendijo rekao je Turin i mogao bih ponovo da
se borim, ako doputa.
To ja ne elim rekla je Harada. Dosta je ovoliko.
Zatim je promrmljala, dugo gledajui vojvotkinju:
Lep, snaan i velikoduan, ovaj mladi vredi vie od Lava od Damaska.
Harada je prila protivnicima, koji su stajali jedan prema drugom i rekla,
pokazavi Metjubu vrata:
Idi i lei se.
Naredi da me ubiju, gospoo.
Jo uvek si junak rekla je Harada malo blaim glasom. Svejedno ti
e ostati najstraniji ma flote i ljudi kao to si ti veoma su dragoceni za nas.
Turin je oborio glavu i izaao, drei ruku na grudima da zaustavi krv koja
je poela da natapa njegovu bluzu od zelene svile. Kada je stigao do vrata,
besno je podigao teku brokatsku zavesu i rekao vojvotkinji, koja ga je pratila
pogledom:
Nadam se, efendijo, da e mi dopustiti revan kada ozdravim.
 Kad god bude eleo odvratio je hladno kapetan Oluja.
Efendijo rekla je Harada kada je Turin izaao. Ko te je nauio da se
tako dobro slui maem?
Rekao sam ti: jedan hrianski preobraenik koji je bio u slubi moga oca
odvratila je vojvotkinja.
ta si mislio o mojoj udnoj ideji da odmeri snagu sa mojim kapetanom?
Pih, nita! Jednostavni hir turske ene odvratila je vojvotkinja.
Hir zle ene rekla je Harada jer je to moglo da te stane ivota,
efendijo. Oprata li mi?
etiri udarca maem? Nije vredno truda, gospoo.
Harada je stajala nekoliko trenutaka kao da je utonula u duboke misli a
zatim je rekla: Moja dosada je prola, sad je red da se zabavim. Siimo u
dvorite.
Napustile su zatim dvorite i popele se stepenicama na prostrane terase koje
su se nalazile iza pukarnica, a potom je Turkinja ula u jednu od kula i
pozvala vojvotkinju.
Odavde emo rekla je da uivamo u divnoj panorami a moi emo na
miru i da razgovaramo.
Uzverale su se uz jedne veoma uzane stepenice koji ma je mogao samo
jedan ovek da proe i nale se, posle tog zamornog penjanja, na najvioj
terasi, okruenoj pukarnicama, iza kojih su bila postavljena dva topa sa lavom
Svetog Marka na zadnjem delu.
Gledaj, efendijo rekla je Harada. Odavde se gospodari i zemljom i
morem. Sa sultanovih haremskih kula ne vidi se tako daleko.
 KRVAVE PRIE
Harada se naslonila na ogradu i dugo utala, oiju uprtih u beskrajnu
povrinu mora. Ni vojvotkinja nije govorila, pokuavajui da odgonetne ta je
muilo tu udnu enu. Najednom se Harada prekinula i naglo okrenula ka
vojvotkinji. Oi su joj gorele a elo je bilo namrteno.
Da li bi se plaio, Hamide, da odmeri svoju snagu sa Lavom od
Damaska? upitala je sa takvim izrazom kao da e da plane gnevom.
ta hoe da kae, Harado? upitala je vojvotkinja zaueno.
Odgovori mi na pitanje, Hamide rekla je Turkinja.
Da li bi bio sposoban da se u dvoboju meri sa Lavom od Damaska?
Nadam se.
Da li je on tvoj intimni prijatelj?
Da, Harado.
Zar je to vano rekla je Turkinja kroz zube. Ponekad se lome i
najvra prijateljstva i to ne bi bilo prvi put da drugovi, ni zbog ega, ili zbog
rivalstva u ljubavi, ostanu ogoreni neprijatelji.
Ne razumem te, Harado rekla je vojvotkinja, zauena iznenadnim
zanosom koji je obuzeo Turkinju.
Razumee me bolje veeras, posle veere, lepi moj kapetane.
Osloboenje tog hrianina moja je stvar i ako Mustafa veruje da e moi da
mi otima zarobljenike moga strica, imae sa mnom posla. Neka doe ako sme i
neka me napadne. Zar paa ne vredi vie od velikog vezira a flota vie od
vojske? Neka pokua.
Harada se uspravila blistavih oiju punih besa.
Neka pokua ponovila je jetko.
Zatim je naglo izmenila ton i nastavila veselo sa osmehom:
Hodi, lepi moj kapetane. Ovaj emo razgovor nastaviti posle veere.
 Kada je veera bila zavrena, Harada je zapalila cigaretu i najednom se
uozbiljila. Izgledalo je kao da joj neka velika briga uznemiruje duu. Ona je
ustala i nervozno etala salom, zaustavljajui se s vremena na vreme ispred
zbirki oruja.
Harada je prila vojvotkinji, stavila joj ruke na ramena i rekla divlje:
Ko je pobedio Metjuba, prvi ma paine flote, moe da pobedi i prvu
sablju turske vojske.
Jo ne uspevam da te shvatim, Harado.
Hoe li hrianina, efendijo?
Da, jer su me poslali ovamo da ga oslobodim i odvedeni Mustafi.
Dau ti ga, ali postoje dva uslova.
Kakva? upitala je vojvotkinja.
Prvo da izazove na dvoboj Lava od Damaska i da ga ubije.
Uzvik iznenaenja izleteo je vojvotkinji.
Da ubijem Mulu-el-Kadela! povikala je.
Da, ja to elim. On je odbio i prezreo moju ljubav.
Zna da je moj prijatelj, ve sam ti to rekao, Harado.
Turkinja je slegnula ramenima i rekla uz prezriv osmeh:
Zar se plai, efendijo?
Hamid Eleonora ne boji se ni jednog maa ili sablje muslimanske. Videla
si me na delu.
Onda e ga ubiti rekla je Turkinja.
Kakav razlog da pronaem da prekinem nae staro prijateljstvo i da se
borim sa njim?
Kakav? Jednom oveku nije teko da nae razloge, a jo manje ratniku
rekla je Harada.
Dugujem zahvalnost Muli-el-Kadelu.
 Koje vrste? Spremna sam da platim tu zahvalnost.
To se ne bi moglo uiniti nikakvim blagom.
Zahvalnost rekla je Harada uz podrugljiv osmeh.
To je prazna re koja za moga oca nije postojala. Ili osloboenje
hrianina i smrt Lava od Damaska, ili nita. Biraj, efendijo, Harada je
neumoljiva.
Rekla si mi da postoji jo jedan uslov.
Da se vrati poto preda hrianina.
Stalo ti je do toga, Harado?
Da, dajem ti jedan minut da mi odgovori.
Vojvotkinja je utala.
Poto je ispraznila jo jednu au vina, Turkinja se ponovo opruila po
divanu, netremice gledajui mladog kapetana.
Zar okleva? upitala je najednom.
Ne odvratila je odluno vojvotkinja.
Hoe li ga ubiti?
Pokuau, sem ako Lav od Damaska ne ubije mene.
Izgledalo je kao da je strah obuzeo Turkinju.
Ali ja ne elim da ti umre! povikala je. Zar bi i ti hteo da prigui
drhtaje moga srca? Jeste li vi mukarci svi divlji lavovi?
Da nije postojala opasnost da se oda, i da pred sobom nije imala enu
sposobnu da se divlje osveti, vojvotkinja ne bi uspela da zadri smeh.
Meutim, bilo je veoma opasno aliti se sa painom sinovicom i ona se
dobro uvala da ne pokae svoje raspoloenje.
Prihvatam tvoje uslove rekla je vojvotkinja posle kraeg razmiljanja.
Hoe li se vratiti? upitala je Harada silovito.
Da.
 Poto ubije Lava od Damaska, zar ne?
Ubiu ga, ako to eli.
Da, elim to! Nema nieg lepeg, niti turska ena ita vie ceni od osvete.
Jedva primetan osmeh bio je vojvotkinjin odgovor. Harada je ponovo
ustala.
Sutra e rekla je hrianski vikont da bude ovde. Malopre sam
poslala glasnika u movare da mi pod dobrom straom dopreme zarobljenika.
Hvala ti, Harado rekla je Eleonora, priguujui uzdah.
Idi i odmori se, efendijo. Kasno je, a ja ba nisam bila mnogo obazriva.
Mora da si umoran posle toliko uzbuenja. Idi, lepi moj kapetane, Harada e
ove noi da misli na tebe.
Uzela je zatim srebrni eki i udarila u gong. Odmah su ula dva roba.
Odvedite efendiju u sobu koju sam za njega odredila rekla je Turkinja.
Do vienja, Hamide.
Vojvotkinja je galantno poljubila ruku koju je Turkinja pruila i pola za
robovima koji su nosili buktinje.
 VIKONT LISIJE
Siavi niz stepenice, dva roba su stala ispred jedne sobe u prizemlju i
pozvale vojvotkinju da ue. U trenutku kada je zakoraila, zaula je iza sebe
poziv poznatog glasa:
Efendijo!
Vojvotkinja se brzo okrenula, dok su robovi dokopali jatagane koje su
nosili o pojasevima od plave svile. Njima je bilo nareeno da paze na sigurnost
gosta.
Ah! To si ti, El-Kadure?
Opazivi kako bleskaju jatagani, vojvotkinja se zapovedniki obratila
robovima:
Stanite! Taj ovek je moj verni sluga i on je navikao da spava pred
mojim vratima. Odlazite, nemam ega da se plaim.
Gospodarica nam je naredila da te uvamo, efendijo rekao je plaljivo
jedan od robova.
Nije potrebno odvratila je vojvotkinja. Ja odgovaram za vas. Ostavite
me samog.
Dva roba su se poklonila do zemlje i otila.
ta eli, El-Kadure? upitala je Eleonora kada su se koraci robova
izgubili u daljini.
Dolazim da primim tvoja nareenja, gospodarice odvratio je Arapin.
Nikola Stradioto je nestrpljiv jer ne zna ta treba da radi.
Za sada nita odvratila je vojvotkinja. Ipak bi mogao da poalje
nekog na brod i obavesti mornare da budu spremni da sutra isplovimo.
Kuda? upitao je Arapin.
U Italiji.
Znai, napustiemo Kipar?
 Sutra e vikont Lisije biti slobodan te e moj zadatak da bude zavren.
Gospodar e biti slobodan?
Da, El-Kadure.
Arapin se zgrio i oborio glavu kao da ga je iznenada pogodio metak.
Gospodar slobodan! mrmljao je. Slobodan!
Straan gr mu je izobliio lice.
Sve je gotovo rekao je zatim za sebe. El-Kadur nee prisustvovati
srei svoje gospodarice.
Zatim je brzo izvukao jatagan i njegovu otricu upravio u svoje grudi.
Eleonora je opazila ovaj pokret.
ta to radi, El-Kadure? upitala ga je otro.
Gledao sam, gospodarice, da li je ovo oruje dovoljno otro da ubije
jednog Turina odvratio je Arapin.
Kog Turina?
Pre nego to napustim Kipar, hteo bih da ponesem kou jednog
nevernika odvratio je Arapin uz pitav smeh. Njegovom koom u da
postavim moj ratni tit.
Ne govori istinu, El-Kadure rekla je vojvotkinja.
U tvojim oime vidim zloslutni plamen.
Hou da ubijem jednog oveka, gospodarice. Mo da e posle toga
Mustafa da ubije mene, ali to nije vano. Unitiete samo jednog roba.
U El-Kadurovim reima bilo je toliko gorine da je vojvotkinja zadrhtala.
To o emu sanja je ludost rekla je.
Moda.
Reci mi ime oveka koga hoe da ubije?
Ne mogu, gospoo.
elim to da znam!
 Mula-el-Kadel.
Zar velikodunog muslimana koji me je spasao? Zar se tako, vi, Arapi,
oduujete onima koji vas spasavaju sigurne smrti? Jeste li hijene ili akali?
Lavovi svakako niste!
El-Kadur je oborio glavu i nije odgovarao.
Govori rekla je vojvotkinja.
Arapin je snano zabacio svoj beli ogrta a zatim je odvratio gorko:
Jednoga dana tvoj otac mi je obeao slobodu. On je umro a ja sam kao
verni pas ostao u tvojoj kui. Trebalo je da bdim nad erkom. Nikakva
opasnost, pa ak ni smrt, nisu me zadrali da poem sa tobom na ovo prokleto
ostrvo. Ja sam svoj zadatak izvrio a ti i gospodin vikont, slobodni i sreni,
razviete jedra i krenuti u vau lepu zemlju. Ja vam vie neu biti potreban.
Dopusti, gospoo, da jadni Arapin poe za svojom tunom sudbinom. Prorok
me nije stvorio da budem srean. Imam samo jednu elju: da potraim smrt,
ma koliko ona bila surova. Dopusti da ubijem toga oveka, gospodarice. To je
ovek koji je bacio oko na tebe i tajno te voli, a ti ne treba da zaboravi da si
hrianka. Bar e ivot jadnog roba neemu da poslui: da uniti gospodarevog
suparnika.
Vojvotkinja je brzo prila Arapinu, koji se skupio u uglu sobe kao zver u
zasedi.
Ti, dakle, misli? upitala je.
El-Kadur vidi i ne vara se odvratio je Arapin. Harada me ne brine.
Ta ena je luda kao to su lude sve turske ene. Mene uznemiruje Lav od
Damaska...
Zato, El-Kadure?
Zato to je rob proniknuo u srce gospodarice.
ta! Hrianka koja voli hrianina nikad nee moi da voli Turina,
neprijatelja nae rase.
Arapin je rairio ruke a zatim odvratio:
 Ljudska sudbina je u alahovim rukama. Pokuaj da se tome odupre ako
moe.
Prevario si se, El-Kadure.
Ne, gospodarice, oi muslimana dirnule su te u srce.
Jo ga nisu pogodile. Kako moe da tvrdi da moje srce sasvim ne
pripada vikontu? Zar nisi napustila Italiju, obukla muko odelo i dola u
Famagustu da se bori sa surovim i nemilosrdnim neprijateljem? Reci mi, El-
Kadure. Volim gospodina Lisijea i neu ga zaboraviti zbog oiju Lava od
Damaska.
Pa ipak rekao je Arapin, mirei na tvome putu vidim oveka koji
nije vikont.
To je tvoja mata.
Ne, gospodarice: on nosi turban oko kacige a njegova sablja je povijena.
To je ludost rekla je vojvotkinja dosta uznemireno.
Arapin se ne vara, gospodarice, videe. Turin e da pobedi hrianina.
Poludeo si, El-Kadure. Eleonora ne izdaje svoju prvu ljubav.
Vidim tamu oko tebe, gospodarice.
Dosta, El-Kadure.
Neka bude, gospodarice.
Veoma uzbuena, vojvotkinja je pola u sobu. Nepokretan kao bronzana
statua, Arapin je prouavao lice mlade ene, koje se menjalo u svom izrazu.
Gde su gospodin Perpinjano i Nikola? upitala je vojvotkinja najednom i
stala.
Smestili su se u jednu dvorinu sobu, zajedno sa mornarima i robom
Mule-el-Kadela.
Treba da ih obavesti da emo sutra da isplovimo. Jesu li doznali neto o
Haradinoj odluci?
Ne, gospodarice.
 Bilo bi dobro poslati nekog na brod da nai ljudi udvostrue panju. Ako
bi neko od Turaka pobegao, niko od nas iv ne bi izaao iz Haradinih ruku.
Sad sam ve dobro upoznala surovost te ene. Ah!
ta ti je, gospodarice? upitao je Arapin.
A drugi brod?
I ja sam ba na to pomislio. Ako nas paina sinovica bude pratila do
zaliva, kako da joj objasnimo tajanstveni nestanak turske posade?
Svi moemo glupo da nastradamo rekla je Eleonora, pobledevi.
Potpuno sam uverena da e nas Harada pratiti, i to moda sa jakim odredom.
Ima li straa u dvoritu?
Ne, gospodarice.
Idi i pozovi Nikolu. Neko treba noas da ode do zaliva. Turski brod mora
da nestane ako hoemo da se spasemo.
El-Kadur je odkrinuo tiho vrata i pogledao u dvorite.
Izgleda da su se svi povukli rekao je zatim. Ne vidim nikog.
Uostalom, ega treba da se plai ova tvrava sada kad Lav Svetog Marka vie
ne rie?
Dovedi mi Nikolu.
Arapin je nestao pod lukovima. Nekoliko minuta kasnije, Grk je stajao pred
vojvotkinjom.
Da li ve znate o emu se radi, Nikola? upitala ga je Eleonora.
Da, va rob mi je rekao.
ta o tome mislite?
Da turski brod treba neizostavno da nestane odvratio je Grk. Odvui
emo ga na puinu i potopiemo ga. Tako e paina sinovica i njeni kapetani
da poveruju da je brod digao kotvu i poao u krstarenje du obale.
Ko e da ode i obavesti vae ljude?
Imam spretnog mornara, hrabrog i okretnog odvratio je Nikola. Njega
u poslati u zaliv.
A kako e izai iz tvrave? Janiari svakako uvaju pokretni most.
On nee tuda, gospoo. Postoje mnogi topovi i Olao e da krene jednim
od rovova u koje su oni smeteni. To je moja briga i ja za njega odgovaram.
Izdaete nareenje da potope brod?
Drugo nam ne ostaje; sem toga, taj mali jedrenjak ne bi nam bio od neke
koristi. Spavajte mirno, gospoo, i ne brinite. Kroz pet minuta moj e mornar
biti izvan tvrave. Laku no.
Kada je Grk izaao, vojvotkinja je zatvorila i zabravila vrata a zatim se
bacila na krevet i proaputala:
Sutra u ga najzad ponovo videti. Boe, zatiti nas.
Olao se izvukao iz tvrave ne skrenuvi na sebe panju straara na kulama.
Te noi nita nije poremetilo san posade zamka.

Kada je u prvo svitanje vojvotkinja izala iz sobe, ekala su je dva roba,

dok su njeni ljudi srkutali kafu u dvoritu i ivo razgovarali.
Gospodarica te eka, efendijo rekao je jedan rob vojvotkinji.
Da li je stigao hrianin? upitala je Eleonora drhtavim glasom.
Ne znam, efendijo, ali je neko svakako morao noas da ue u tvravu, jer
sam uo zveket lanaca pokretnog mosta.
Saekaj me trenutak. Treba da izdam neka nareenja mojim ljudima.
Videi vojvotkinju kako prilazi, Nikola i Perpinjano brzo su joj poli u
susret.
Da li je otiao va mornar? upitala je vojvotkinja poluglasno.
Turski brod je sad ve na dnu mora odvratio je Nikola. Svojim oima
sam video kako je Olao proao kroz lopovski anac i skoio dole u rov. Nisam
uo da je bilo ko dao znak za uzbunu.
A vikont? upitao je Perpinjano.
 Izgleda da je ve ovde odvratila je vojvotkinja.
Znai, za koji as ete ga videti.
Svakako.
Zar niste pomislili na opasnost kojoj se izlaete, gospoo?
Kakva je to opasnost, Perpinjano?
On moe odmah da vas prepozna a jedan njegov povik moe da vas izda.
Vojvotkinja je pobledela kao krpa. Venecijaneva primedba je dotukla.
Postojala je mogunost da se Francuz, posle toliko meseci, ne uzdri. Samo
jedan povik, pokret ili trzaj, i ta bi se tada dogodilo?
Strah me je rekla je vojvotkinja. Ako bismo mogli da ga obavestimo i
opomenemo.
To prepustite meni, gospoo rekao je Grk. Pripadam vaoj pratnji i
tako mogu da vidim zatvorenika. Ovde su veoma paljivi prema nama i
ponaaju se kao prema dragim gostima. Mogu to da iskoristim. Idite painoj
sinovici a ostalo prepustite meni. Poznajem muslimane.
Obavestiete ga, Nikola?
Opomenuu ga, gospoo.
Raunam na vas. To je vea opasnost nego prisustvo turskog broda.
Znam, gospoo. Ovde ima mnogo posade da bismo mogli da zametnemo
boj. Doznao sam da ima etiri stotine, koje mornara, koje janiara.
Pripremite se za polazak.
Kada budete naredili, vojvotkinjo rekao je Perpinjano biemo
spremni za svaki poduhvat. Je li tako, Nikola?
Tako je odvratio je Grk.
Eleonora im je mahnula u znak pozdrava i krenula za robovima koji su je
ekali na stepenicama. Na prvom spratu su uli u salu u kojoj je ve bila. Lepa
nego ikad, u haljini od roza svile i plavim alvarama, ekala je Harada za
stolom na kome se puila kafa. Kosa joj je bila ukraena divnim biserima a u
uima je imala naunice od dijamanata i safira velikih kao lenik. Glavu joj je
krasio crveni turban sa muranskom ipkom.
Hrianin je noas stigao rekla je im je ugledala vojvotkinju. eka
nas pred zamkom.
Doao je iz movare? upitala je Eleonora, glumei ravnodunost.
Da.
Da li je moda bolestan?
Zakueni vazduh te ustajale vode nikome ne prija odvratila je Harada.
Pij, lepi moj kapetane, i ne vodi brigu o tom neverniku. Ako je tano da e ga
Mustafa poslati na Jadran, blaga klima Venecije brzo e mu povratiti zdravlje.
Hoe li odmah da poe?
Da, Harado, ako nema nita protiv.
 POLJAKOVA IZDAJA
Na trgu, sa druge strane pokretnog mosta, ekale su dve grupe konjanika:
Perpinjano, El-Kadur, papa Stake i njihovi ljudi u jednoj, a dva tuceta do zuba
naoruanih janiara u drugoj. Izmeu ove dve grupe nalazio se jedan ovek na
crnom konju, visoka rasta, bleda i mrava lica, dugih brkova i crnih oiju. Na
sebi je imao tamnu i grubu odoru sa irokim hlaama a na glavi fes ija je
kianka bila izbledela. Njegov blistavi pogled odmah se zaustavio na
vojvotkinji i on je do krvi zario zube u usne da se ne bi odao. Eleonora ga je
odmah opazila, pa je prvo prebledela a zatim joj je krv obojila obraze.
Evo hrianina rekla je Harada. Da li si ga nekad videla?
Ne odvratila je vojvotkinja, napreui se da ostane mirna.
Rekli su mi da ima malu groznicu. Uostalom, vazduh u movarama nije
ba zdrav rekla je Harada nehajno. Malo morskog vazduha dobro e mu
initi, pa e u Famagustu stii u dosta dobrom stanju. Pobrini se za njega,
efendijo, da ne stvori lo utisak te da se posle ne pria kako sam surova sa
hrianskim zatvorenicima.
Obeavam ti odvratila je Eleonora. Zatim su se obe ene brzo popele na
konje koji su im bili privedeni.
Pazite na hrianina! povikala je Harada janiarima. Glavom mi
odgovarate za njega.
Osam Turaka je opkolilo vikonta i dva odreda su krenula u galopu, na elu
sa Haradom i vojvotkinjom. Eleonorina pratnja je bila na zaelju, ostavljajui
jedno pedeset metara razmaka izmeu sebe i janiara. Na njihovom elu bili su
Perpinjano i Nikola.
Da li e se sve odista dobro zavrili? rekao je Venecijanac Grku.
Prosto mi se ini nemogue da imamo toliku sreu.
Ako se Velzevuv ne poigra sa nama, nadam se da e igra uspeti
odvratio je Grk. Turski brod treba da je sad ve na dnu mora.
Da nestanak ovog broda ne izazove sumnju paine sinovice?
 Ne verujem. Mi ne moemo da odgovaramo za kretanje Turaka. Kroz
nekoliko asova biemo na puini i neka nas onda uhvati paina sinovica. ini
mi se da u ovim vodama nema brodova, a paina eskadra treba da je u zalivu
Nikozije. ta kaete na gospodina Lisijea?
Divio sam se njegovoj hladnokrvnosti. Plaio sam se samo da
vojvotkinja, videi ga, ne povie od radosti, to je i prirodno. Mora da je to za
njega bilo veliko iznenaenje. Da li ste ga obavestili?
El-Kadur je jedva uspeo da ga opomene.
Paina sinovica je dobro iskoristila vikonta. Kladio bih se da je i on sa
ostalima lovio pijavice.
Harada je uvek bila nemilosrdna, to dobro znam, jer sam tri meseca bio
u njenim rukama odvratio je Nikola. Ona se malo razlikuje od tigrova i, da
nije povela janiare, ne bih je pustio da se vrati u tvravu, ve bih joj opalio
metak u grudi da osvetim sve one jadnike koji su iskusili njenu bezdunost.
Ne pravite gluposti, Nikola rekao je Perpinjano. Janiari su jai od
nas i mogli bismo sve da izgubimo.
Znam, i zato se uzdravam, bez obzira to me zahvata besna elja da se
bacim na ove pse i raskomadam ih jataganom. Patio sam i kao hrianin i kao
preobraenik.
Odredi su nastavljali da galopiraju prema zalivu. Ni Harada, ni Eleonora
nisu govorile. Izgledalo je da su obe obuzete mislima. Samo je vojvotkinja s
vremena na vreme bacala pogled na vikonta da ga ohrabri i da ga zamoli da se
ne oda. Francuz je odgovarao osmehom.
Oko sedam asova ujutru dve ete su silazile sa poslednje visije i galopirale
prema obali.
Eno moga broda rekla je vojvotkinja, pokazujui Turkinji galiju.
Gle! povikala je Harada. Kako to da nema moga broda? Morao si da
ga vidi, Hamide, kada si stigao ovamo?
Da, bio je ovde odvratila je vojvotkinja. Mali jedrenjak sa nekoliko
desetina ljudi, zar ne?
 Bio je usidren u luci.
Da, njegovi ljudi su hteli da nas spree da se iskrcamo.
Glupaci! Ne znaju da razlikuju prijatelja od neprijatelja.
Dobro je biti nepoverljiv, Harado.
Onda e se brzo vratiti rekla je Harada. Ukrcajte prvo hrianina i
dobro ga veite, jo bolje: zatvorite ga u jednu kabinu i postavite strau pred
vratima.
Za njega ja odgovaram, gospoo rekao je Nikola.
Vikont se drao mirno i hladno i samo bi ponekad pogledao Eleonoru. On
je uao u amac u pratnji papa Stakea, Simona i etvorice Grka. Hamide
rekla je Harada i prila vojvotkinji, koja je pogledom pratila amac doao je
as rastanka. Ne zaboravi, efendijo, da te ekam sa nestrpljenjem i da raunam
na tvoju miicu da me osveti. Ako bude hteo, isposlovau da bude guverner
tvrave Husif i da uz pomo moga strica bude obasut mnogim poastima.
Jednoga dana bie najmoniji paa muslimanskog carstva. Jesi li me razumeo,
lepi moj kapetane? Harada e ekati tvoj povratak i stalno e misliti na tebe.
Veoma si dobra, gospoo odvratila je vojvotkinja.
Ne gospoo, rekla sam ti da me zove Harada.
Tako je, na as sam zaboravio.
Zbogom, Hamide rekla je Turkinja i snano stegla vojvotkinjinu ruku.
Moje oi e te pratiti na moru.
A moje srce e da bije za tebe, Harado odvratila je Eleonora sa finom
ironijom. Kada ubijem Lava od Damaska, vratiu se.
Harada je saekala da se galija udalji a zatim se popela na svoga konja i
krenula put tvrave. Kada je stigla do strmine, obola je besno konja i naterala
ga u trk. Pola asa kasnije stigla je pred zamak. Njena pratnja je bila daleko iza
nje. Upravo je u galopu prelazila preko pokretnog mosta kada je ugledala na
putu koji vodi u movare jednog janiarskog kapetana, iji je konj bio sav u
peni. Harada je stala, dok su straari pod kulom poleteli ka svojim
arkebuzama.
 Stoj! Gospoo! povikao je konjanik, zaustavljajui svoga konja u
punom trku. Jeste li vi sinovica velikog admirala Ali-pae?
Ko si ti? upitala je Harada, mrtei se i gledajui ga s visine.
Janiarski kapetan, kao to vidite odvratio je konjanik i dolazim
pravo iz Famaguste. Do avola! Sedam asova jaem mog dobrog Kesera i
mora da je iscrpen.
Ja sam sinovica velikog admirala odvratila je Harada.
Kakve li sree! Plaio sam se da niste u tvravi. Jesu li hriani jo tu?
Eh, kapetane, ini mi se da me ti ispituje rekla je Harada malo
uvreeno. Ja nisam neki Mustafin oficir.
Oprostite, gospoo, ali ja urim odvratio je konjanik. Svi smo mi
takvi.
Ko to: mi?
Nekad sam bio hrianin, a sada sam Turin i verni Prorokov sledbenik.
Ah! Preobraenik rekla je Harada sa izvesnim prezirom.
ovek se moe kajati to je verovao u krst odvratio je konjanik
hrapavim glasom. No bilo kako, danas sam Turin i doao sam da vam
uinim dragocenu uslugu.
Kakvu?
Pitao sam vas da li su hriani jo ovde.
Koji hriani?
Oni koji su doli da oslobode nekog vikonta Lisijea.
Hriani! povikala je Harada i prebledela.
Slutio sam da e se izdavati za Turke.
Ko si ti?
Kada sam bio hrianin, zvao sam se kapetan Lasinski odvratio je
Poljak. Sada nosim tursko ime za koje niste nikad uli. Toliko je
muslimanskih kapetana da je nemogue upamtiti sve. Jesu li jo ovde?
Odgovorite mi, gospoo.
Zar sam prevarena? povikala je Harada, zahvaena uasnim gnevom.
Hamid...
Ah da! Hamid! To ime je uzeo Kapetan Oluja.
Kapetan Oluja!
Gospoo rekao je Poljak kada je video da pristiu janiari iz njene
pratnje. ini mi se da ovo nije mesto za poverljive razgovore.
U pravu si rekla je Harada, bledei. Poi za mnom.
Kada su se nali u dvoritu, sili su sa konja i uli u jedan mali orijentalni
salon u prizemlju.
Govori rekla je Harada besno, posto je snano zalupila vrata. Rekao
si da je Hamid hrianin?
To je uveni Kapetan Oluja koji je pred Famagustom, u divnom dvoboju,
pobedio Lava od Damaska.
Hamid je pobedio Lava! povikala je Harada.
I ranio ga, gospoo odvratio je Poljak. Mogao je da ga ubije, ali mu je
poklonio ivot.
Znai, mladi hrianin nije Mulin prijatelj. Lagao je.
Naprotiv, gospoo. Turin i hrianin nisu vie neprijatelji, tavie, mogu
da vam kaem da je prvi spasao ovog drugog u asu kada je Mustafa uao u
Famagustu i naredio opti pokolj branilaca.
Hamid je hrianin aputala je Harada zamiljeno.
Najednom je slegnula ramenima i rekla:
Turin ili hrianin, malo je vano. On je lep, gord i ponosan i Prorok tu
nema nikakve veze.
Lep ili lepa, gospoo rekao je Poljak i nasmejao se cinino.
Admiralova sinovica je gledala Poljaka skoro prestraeno.
 ta hoe da kae, kapetane? upitala je drhtavim glasom.
Pitam vas, gospoo, da li je lep ili lepa, gord ili gorda, velikoduan ili
velikoduna odvratio je Poljak sarkastino. Mogli biste da se prevarite u
pogledu linosti Kapetana Oluje.
Zar ti kae?... vikala je Harada, dok joj je krv navirala u lice. Ti
kae? ponovila je i epala kapetana za ruku, besno ga tresui.
Da lepi Hamid ili lepi Kapetan Oluja nije niko drugi nego Eleonora,
vojvotkinja od Ebolija.
ena!
Da, ena.
Harada je urliknula kao ranjena zver i prinela ruku srcu. Stajala je
nekoliko trenutaka bez pokreta, iskolaenih oiju i veoma bleda, a zatim je
prasnula stranim gnevom.
Izigrana! Prevarena! Ismejana!
Zatim je otvorila vrata i povikala:
Metjube!
Musliman je spremno dotrao. Videi Haradu sa izoblienim licem i oima
koje su plamtele, dok joj je pena izbila na usta, poverovao je da je Poljak
uvredio, te ga je desnom rukom epao za vrat dok je levom potrgnuo jatagan.
Ne njega rekla je Harada. Gde je tvoj brod?
U pristanitu Doz.
Poi odmah na mom najboljem konju i naredi da razviju jedra i krenu u
poteru za Hamidovom galijom. To su hriani... i prevarili su sve... tri, idi i
dovedi mi Hamida ivog, Metjube, ivog ga hou.
U redu, gospoo odvratio je Turin. Pre nego to sunce zae, moja
Namaz e zarobiti galiju i ja u osvetiti onaj udarac maa.
 IVELA KAPETANICA
Dok su turski kapetan i Poljak besno jahali prema obali da uhvate begunce,
galija je, gonjena vetrom, brzo plovila prema jugu. elela je, pre nego sto
konano napusti ostrvo, da ode do zaliva Suda. Vojvotkinja je odluila da
poslednji put vidi Lava od Damaska, kome je dugovala ivot i vikontovo
osloboenje. Sem toga, morala je da mu vrati brod i da potrai drugi, bez
obzira to su Grci izrazili elju da je prate u Italiju.
Tek to je galija izala na otvoreno more, vojvotkinja je urno sila u
kabinu gde je ekao vikont. U malom salonu odjeknula su u istom asu dva
glasa: Eleonora!
Gastone!
Vikont je obuhvatio akama lepo vojvotkinjino lice i posmatrao ga
plamenim pogledom. Njegove oi su gorele od groznice koja je muila ovo
jadno telo, iz koga su pijavice isisale skoro svu krv.
Znao sam, Eleonoro, da ste stigli na Kipar rekao je vikont. Nada da
u vas jednoga dana ponovo videti dala mi je snage da izdrim sve strahote.
Vi ste to znali, Gastone? povikala je vojvotkinja.
Da, podvizi Kapetana Oluje bili su poznati i u Husifu, i ak u movarama.
Ali, kako?
O Kapetanu Oluji priao mi je jedan hrianin koga su Turci zarobili
prilikom jednog napada i koji je ovde doao da lovi pijavice. Iz njegovog
opisa, a naroito po prisutnosti El-Kadura, odmah sam pretpostavio da ste vi
taj kapetan kome se svi u Famagusti dive. Toga dana sam, verujte mi Eleonoro,
skoro poludeo od radosti. Vi u Famagusti! Nikad jedna vest nije tako koristila
mojoj dui kao tada kada sam bio obeshrabren zbog mnogih patnji i ponienja.
Zar to nije san videti vas najzad slobodnog pored mene, posle toliko
straha i muka, vikonte?
Da, i ja sam ponosan to vama i vaoj smelosti dugujem svoju slobodu.
 Uinila sam to bi i svaka druga ena, moj Gastone.
Ne rekao je vikont ivo. Samo jedna vojvotkinja od Ebolija moe da
bude tako hrabra. Ni jedna druga se ne bi usudila da doe ovamo, u ovo leglo
tigrova i lavova, moja Eleonoro. Zar mislite da ja ne znam da ste pohodili ak i
najboljeg maevaoca turske vojske?
Kako je mogue da to znate, Gastone?
Vojnik koji me je obavestio da ste tu priao mi je o vaem dvoboju.
To je malenkost rekla je vojvotkinja, smeei se.
I od te malenkosti koju ste vi pobedili drhtali su hrianski kapetani
odvratio je vikont.
Koji nisu imali sreu da ih maevanju naui najbolji borac Napulja
rekla je vojvotkinja u ali. Za tu pobedu dugujem mome ocu.
I vaoj hrabrosti, Eleonoro.
Ne govorimo vie o tome, Gastone. Uskoro u vas upoznati sa mojim
protivnikom.
Sa Lavom od Damaska? upitao je Lisije zaueno.
Idemo k njemu jer je ovo njegov brod. Svoj spas dugujem Lavu od
Damaska. Bez njegove pomoi iva ne bih izala iz Famaguste.
Zar nas nee izdati? upitao je vikont, koji je izgledao zabrinut.
Ne, isuvie je velikoduan, a sem toga, ja mu dugujem svoj spas a on
meni svoj ivot.
To znam, da ste ga potedeli a mogli ste da ga ubijete. Pa ipak, ne bih
verovao tom Turinu.
Ne strahujte, Gastone, to je musliman koji se razlikuje od ostalih.
Zatim emo odmah da krenemo za Italiju, zar ne, Eleonoro?
Zatim je uzeo za ruku i poveo na palubu. Brod je ve bio daleko od luke i
lako je klizio po plavoj vodi Mediterana.
Kako ide, papa Stake? upitala je vojvotkinja starog mornara, koji je
priao sa beretom u ruci.
Odlino, gospoo. Ovaj brod ide bolje od galije. Da li je vikont
zadovoljan naim prepadom?
Daj mi ruku, mornaru odvratio je Lisije.
To je velika ast, gospodine vikonte rekao je papa Stake zbunjeno.
Stegni je bez straha, to su dve potene ruke.
Tako je, gospodine rekao je morski vuk, steui vikontovu desnicu.
Jedan glas ih je prekinuo:
Dobar dan, gospodaru.
Ah! Evo mranjaka promrmljao je papa Stake, ugledavi Arapina iza
vikonta. Uh, kakav grobni izgled ima ovaj divljak.
El-Kadur je tiho priao vikontu. Njegovo lice nije bilo mnogo veselo.
To si ti, moj dobri El-Kadure! povikao je vikont.
Koliko sam srean to te vidim.
I ja to vidim tebe, gospodine vikonte odvratio je Arapin, trudei se da
svom licu da veseo izraz. Bio sam vie nego siguran da emo uspeti da te
spasemo iz ropstva. Eto, sad si srean, gospodine.
Da, beskrajno srean odvratio je vikont. Nadam se da me muslimani
vie nikada nee odvojiti od ene koju volim.
Gr je izobliio Arapinovo lice, ali to je trajalo samo sekund. Poto ga je
paljivo posmatrala, vojvotkinja je to opazila.
Gospodine rekao je Arapin tebi sada nisu potrebne moje usluge. Moj
zadatak je zavren i hteo bih da te zamolim za milost koju mi je gospodarica
odbila.
Kakva je to milost? upitao je vikont malo iznenaeno.
Da me ne vodi u Italiju.
Zato eli da ode od nas, El-Kadure, kada si tolike godine proveo
uvajui moju verenicu? upitao je vikont. Napulj je bolji od Arabije a
palata vojvoda od Ebolija vie vredi od atora. Reci.
Arapin je sklopio oi. Vojvotkinja je razumela da srce divljeg pustinjskog
sina prodire tajni plamen.
eli li to, El-Kadure? upitala ga je, gledajui ga pravo u oi.
Da, gospodarice odvratio je Arapin muklo.
I nee aliti za svojom gospodaricom? Ti, koji si bio njen drug iz
detinjstva.
Bog je veliki.
Kada napustimo Kipar bie slobodan, verni moj El-Kadure.
Hvala, gospodarice odvratio je Arapin.
Vie nije rekao ni rei, ve se uvio u svoj ogrta i otiao na pramac. Za to
vreme su papa Stake i Nikola prili vojvotkinji i vikontu.
Zaboravio sam da vam neto kaem, gospoo. Mornari koji su potopili
turski brod nali su na njemu dva sanduka koja su izgleda bila namenjena
gospodarici Husifa.
Jesi li naredio da ih otvore?
Da, i naao sam divnu ensku odeu. Da naredim da se odnesu u kabinu?
Vi sada nemate vie potrebe za mukim odelom, jer je tu gospodin vikont da
vas zatiti. Muka je dunost da svojim grudima zatitite ene.
Smena mi je i pomisao da se pretvorim u muslimansku damu odvratila
je vojvotkinja. Kapetan Oluja i Hamid nemaju vie razloga da postoje.
Gaston je saekao da Eleonora ode a zatim je uhvatio pod ruku starog
mornara i upitao ga sa izvesnom zebnjom:
Recite mi, strahujete li od ega?
Ne, gospodine vikonte. Tursko gonjenje mi, bar za sada, ne izgleda
mnogo verovatno, jer smo potopili njihov brod. Ali njegov nestanak moe da
izazove Haradinu sumnju. Ta ena je veoma lukava.
 Mogla bi da pomisli da je pretrpeo brodolom.
Hm, na ovako mirnom moru!
Jeste li sigurni da niste videli neke druge brodove blizu Husifa?
To ne bih mogao da tvrdim, jer smo veoma malo bili u njegovoj blizini.
Ko zna da li se u nekom od kanala ne krije drugi jedrenjak.
Jesmo li dobro naoruani?
etiri topa su na palubi a arkebuza, maeva i sekira imamo u velikom
broju, kao i municije. Neki jedrenjak ne bi trebalo da nas plai.
I ja ne verujem da ima drugih brodova rekao je vikont.
Sem ako neki ne doe sa puine. U tom sluaju morali bismo da se
iskrcamo, i to bez oklevanja. Ah, evo gospoe! Svih mu lavova Republike!
Evo Turkinje koja bi zavrtela mozak svim muslimanskim paama, pa i samom
sultanu!
Vojvotkinja se pojavila na palubi lepa nego ikad. Osim Lisijea i
Perpinjana, niko je od ovih ljudi nije video u enskoj odei. Ona je od
Haradinih haljina izabrala jednu veoma raskonu, koja je po stilu bila vie
gruzijska nego muslimanska i koja je jo vie isticala njenu lepotu, njene crne
oi i duge, kao gavranovo pero crne kose.
Lisije je posmatrao zadivljeno, dok se papa Stake ponaao kao da je
najednom poludeo, urlajui na sav glas i bacajui kapu uvis:
ivela naa kapetanica!
ivela kapetanica! zaulo se sa svih strana.
Tek to su se povici primirili, kad je sa krme odjeknula snana kletva. Svi
su se okrenuli na tu stranu. Nikola Stradioto, izobliena lika, gledao je prema
severu i stezao pesnice.
Hej, Nikola, jesi li poludeo? ta ti je sad naspelo te nam kvari
raspoloenje?
Boga mu! urlao je Grk. Tri jedra se vide u pravcu Husifa! Ako to nije
venecijanska galija, onda je turska, prokleta bila! Priuvajmo se tog grabljivog
sokola.
 NAPAD NA GALIJU
Ovo je u trenu izmenilo raspoloenje posade.
Kao da me je neko polio hladnom vodom! povikao je papa Stake,
kripei zubima. To je prava bomba.
Vikont je prebledeo i pogledao vojvotkinju, koja se smrknula a strah joj
se ogledao u oima.
Tri jedra! povikao je, obraajui se Nikoli. Da se niste prevarili?
Ne, gospodine vikonte odvratio je Grk. Imam dobre oi pa mogu da
razlikujem galiju od obinog jedrenjaka. U ovom trenutku je obiao oko rta
Husifa i zakleo bih se da juri na nas.
Zar ne misli da je venecijanska? upitala je vojvotkinja.
Uh! rekao je notromo maui glavom. ta bi mogla da trai mletaka
galija sada kada je Kipar u turskim rukama?
Onda je turska. Hoemo li da prie i da nas potopi?
Ne ostaje nam nita drugo nego da se iskrcamo na obalu rekao je
Nikola. Na nesreu, vetar je prestao.
A obala je daleko rekao je papa Stake. Da preemo petnaest milja
koji nas dele od obale trebalo bi nam bar osam asova po ovako mirnom
moru.
Odluite rekao je Lisije. Otkud ovom brodu vetar?
Plovi na otvorenom, izvan planinskih lanaca. Po tamnoj boji vode izgleda
da vetar tamo nije prestao.
Krenimo i mi prema zapadu.
Udaljiemo se od obale.
Imamo topove i arkebuze, a i dosta nas je.
Spremni smo da umremo pre nego da ponovo budemo robovi rekao je
Nikola. Raunajte na moje ljude, gospodine.
ta vi kaete, Eleonoro? upitao je vikont. Kapetan Oluja moe da d
dragocen savet.
Na otvoreno more, papa Stake odvratila je vojvotkinja. Mi jo ne
znamo da li je to prijateljski ili neprijateljski brod, i ako vidimo da je
muslimanski, vratiemo se na obalu. Zar ne, papa Stake?
U tom trenutku su zauli glas koji im se obraao:
Gospoo, zar ste zaboravili da sam od moga gospodara dobio nareenje
da vas uvam?
Vojvotkinja se naglo okrenula; Pred njom je stajao Ben-Tael, rob Lava od
Damaska.
ta hoe? upitala je vojvotkinja.
Moj gospodar mi je rekao da ga odmah obavestim ako se naete u
opasnosti, a izgleda mi da vam ona ba sada preti.
Misli li i ti da je ovaj brod muslimanski?
Maloas sam se popeo na glavni jarbol i siguran sam da je to Prorokova
zastava. I kobilica broda je veoma visoka, tako da ne lii na galiju Republike.
I ta misli da ini?
Da vas zamolim za doputenje da poem na obalu i odem do moga
gospodara pre nego to me zarobe zajedno sa vama.
Mi smo sedam ili osam milja daleko od obale.
Rob se nasmejao.
Ben-Tael je pliva kome nema ravna rekao je zatim i ne plai se
ajkula.
Ali nije izvesno da e nas ta galija stii rekla je vojvotkinja. Pogledaj,
na brod odlino plovi u ovom asu.
To je istina, gospoo, pa ipak je bolje biti predostroan.
Vojvotkinja je pogledala upitno, vikonta.
 Da li moemo da raunamo na zatitu Lava od Damaska? upitao je
Gaston.
Potpuno mu verujem odvratila je Eleonora. Pokazao se veoma
zahvalnim to sam mu potedela ivot.
Onda idi, ako hoe obratio se Lisije robu. A mi emo, ako budemo
videli da ne moemo da pobegnemo galiji, da se iskrcamo na obalu gde e nas
nai.
Potrai nas u pravcu Sude dodala je vojvotkinja.
To je nae tajno sidrite, ti to zna.
Da, gospoo, ekau vas tamo odvratio je rob.
Zatim je zategnuo pojas, uvrstio jatagan, zbacio ogrta i preko ograde
skoio u vodu.
Neprijateljska galija je brzo napredovala pa su posle deset minuta odjeknuli
prvi pucnji, koji su pozivali begunce da stanu i da istaknu svoju zastavu.
Prvi muslimanski plotun nije otiao u prazno. Bilo je oboreno bono jedro,
koje je u padu teko ranilo jednog Grka. Posle ove prve vatrene poruke, iz
boka galije izronila su crna grotla mnogih topova. Muslimanski brod je bio
veliki, sa visokim mostom na pramcu i bar est puta tei od malog jedrenjaka.
Na njemu je bio veliki broj ratnika, u oklopima i pod lemovima, naoruanih
sabljama i kopljima, koji su ekali povoljan trenu tak za borbu prsa u prsa.
Vikont je poleteo prema topovima i povikao: ima li ranjenih?
Ne odvratio je Perpinjano. Palite, momci!
Njegove poslednje rei su bile zagluene rikom etiri topa. Lisije, El-Kadur
i svi oni koji su se nalazili na palubi, postavili su se sa pukama iza barikade,
koja je na brzinu bila podignuta, te su otvorili vatru na neprijateljski brod. Za
to vreme su se papa Stake i Nikola naprezali da poteraju brod do obale, ali su
brzo uvideli da bi svaki manevar bio uzaludan jer je vetar sve vie slabio.
Galija je meutim stalno prilazila, u nameri da se spoji sa jedrenjakom i da
bojite prenese na palubu, jer je imala bar sedam puta brojniju posadu. Uskoro
je i drugo bono jedro bilo oboreno sa svim svojim priborom, krstovima i
manevarskom uadi.
Uspevi da se oslobodi konopaca, vikont je povikao:
Svi na most! Prelaze na na brod!
U tom trenutku, pogodio ga je posred grudi metak arkebuze i oborio na
zemlju.
Oh, Eleonoro! jedva je mogao da klikne.
Videi ga da pada, El-Kadur i Nikola su poleteli prema njemu, dok je papa
Stake urlao sav izvan sebe:
Ranili su vikonta!
Ovaj krik je dopro i do topova. Bledi i prestraeni, poleteli su Perpinjano
i vojvotkinja niz stepenice, dok su ostali, shvatajui da je uzaludno i dalje se
odupirali., prestali da pucaju. Vojvotkinja se bacila preko vikontovog tela.
Gastone moj! povikala je, dok su joj suze tekle.
Lisije, koga su El-Kadur i Grk pridravali, osmehnuo se:
Jedna obina rana rekao je. Ne boj se, Eleonoro. Metak... ovde...
usred grudi...
Nije mogao da nastavi. Potresao ga je grevit drhtaj i on je pobledeo a zatim
se opustio u El-Kadurovim i Nikolinim rukama. Eleonora je zajaukala a zatim
se pokrenula prema galiji, koja se upravo spajala sa njihovim brodom, i
zapretila pesnicom.
Gadovi! povikala je. Ubili ste mi ga!
Zatim je uzela ma koji je vikont ispustio i poletela na most, viui kao
ranjena zver:
Ovamo, moji junaci. Pobijmo ove bednike i umrimo svi.
El-Kadur je prepustio Lisijea Nikoli i poleteo za svojom gospodaricom.
Gospoo rekao je ta to radi? Gospodin vikont je samo ranjen. Zato
eli smrt kada on moe da ozdravi?
Pusti me da umrem!
 Ne, moja je dunost da te uvam, gospodarice. Tvoj otac mi je poverio
tebe. Gledaj, Turci su prestali sa pucnjavom i Metjub nam daje znak da se
predamo.
Metjub! povikala je vojvotkinja besno. Haradin kapetan. Izgubljeni
smo.
Zatim je obuzela iznenadna slabost te je ispustila ma i klonula na jednu
gomilu uadi. Na brod su za to vreme poeli da skau Turci, dok su njihovi
mornari postavljali zatitnike, ne bi li ublaili udare broda o brod.
Metjub je na sebi imao blistav oklop i kacigu sa podignutim vizirom. On je
prvi skoio na brod, u pratnji dvanaest ratnika naoruanih pitoljima duge cevi
i irokim sabljama.
Srean sam to te ponovo vidim, gospoo rekao je podsmeljivo i
poao prema vojvotkinji. Ti si divna ena i vie mi se dopada u ovim
haljinama. Ovako si kerka pae od Medine, a ne sin. teta zbog Harade.
Kada je ula ove sarkastine rei, vojvotkinja je skoila kao lavica i
dokopala ma koji je malopre bacila.
Bednie! povikala je. Jednom sam te ranila pred painom sinovicom
a sada u te ubiti. Dri se dobro pred jednom enom, ti, koji se hvalie da si
najstraniji ma muslimanske vojske. Pokuaj i ogledaj se sa mnom ako sme!
Turin je brzo nainio dva koraka unazad i istrgnuo pitolj iz ruku jednog
od svojih ljudi.
Strah te je i pokuava da me ubije metkom! povikala je vojvotkinja u
zanosu. Ja te napadam maem. Pokai svoje vitetvo. Turine! Ja sam ena, a
ti si mukarac!
Meu mornarima koji su stajali oko kapetana zaulo se muklo mrmljanje,
to svakako nije bila podrka Haradinom oficiru. Vojvotkinjina lepota i
smelost delovali su i na divlje Prorokove potomke. Jedan oficir je epao
Metjuba za ruku i rekao mu, spreavajui ga da puca:
Ova hrianka pripada Haradi i ne sme da je ubije.
Kapetan je bez otpora dopustio da mu ovaj oduzme oruje.
 U Husifu emo da raistimo nae raune, gospoo rekao je, dok mu je
rumen obojila obraze. Sad nije as da se borimo.
Ko je pobedio Lava od Damaska i tebe? rekla je vojvotkinja.
ena! povikali su Turci u udu.
Da, ja sam obojicu oborila! povikala je Eleonora.
Zatim je bacila ma i dodala prezrivo:
Sada radi sa mnom ta hoe.
Turin se kolebao izmeu dubokog divljenja koje je izazivala ova ena i
mrnje zbog svog bednog stava pred elom posadom.
Moja si zarobljenica rekao je najzad. Moram da te odvedem u zamak
Husif.
Onda me vei odvratila je vojvotkinja ironino.
Takvo nareenje nisam dobio. Na mojoj galiji ima kabina.
ta smera da uini sa mojim drugovima?
Na to e misliti Harada.
A pomalo i ja rekao je u tome trenutku ovek koji nosio odelo
janiarskih kapetana.
 POLJAKOV USLOV
Kada je uo ovaj glas, Perpinjano, koji se borio sa osmoricom Turaka,
snano je prokrio sebi put i bacio se prema pridolici.
Otpadnie! povikao mu je u lice. Evo ti!
Munjevito je ispruio ruku i oamario kapetana, kome se otela psovka.
Ah! povikao je. Zar si me prepoznao? Veoma sam zadovoljan, ali e
mi platiti ovaj amar, prijatelju, pa vie ni cekini ni kockice nee moi da srede
nae raune.
Lasinski! povikala je vojvotkinja prezrivo i koraknula unazad kao da se
plai da je taj ovek ne dodirne.
Da, Medved iz poljskih uma odvratio je kapetan uz odvratan osmeh.
Hrianin je odbacio krst i postao Muhamedov vernik.
Podli odmetnie! povikala je Eleonora. Sve si nas obeastio.
Ali sam u zamenu stekao naklonost divnih hurija, stanovnica
Muhamedovog raja odvratio je Poljak, kliberei se.
Zavrimo sa ovim rekao je Metjub, koji je poeo da gubi strpljenje.
Odvucite ovu enu u kabinu, odnesite ranjenika u bolnicu a ostale bacite na
dno broda. Ovo nije as da se brblja i gubi vreme.
Na ovaj nain Turci uzvraaju velikodunim ljudima rekao je papa
Stake. Lepo sam rekao da bi bilo bolje da zarobljenike bacimo ajkulama.
ta hoe da kae, stare? upitao je Metjub. O kojim to
zarobljenicima govori?
O onima koji se nalaze na dnu naeg broda i koje smo naalost potedeli.
Da li je to posada nestalog broda?
Da.
U tom sluaju, da ti pokaem da smo i mi velikoduni, neu dati da vas
okuju rekao je Turin. A zatim se obratio svojim ljudima: Pourite, jer
poinje vetar.
Dopusti da moji ljudi odnesu ranjenika rekla je vojvotkinja.
Neka bude odvratio je Turin. Vi ostali se uklonite.
Vikont Lisije je stavljen na jednu dasku koju su ponela etiri Grka. Jadni
ovek, koji je ve dosta krvi izgubio u movarama, vie nije dolazio k svesti.
Bled kao mrtvac, nije davao znake ivota. Vojvotkinja mu je prila, ali u
njenim oima nije bilo suza. elela je da pokae neprijatelju da je dostojna
imena koje je nosila u Famagusti. Bio ovek ili ena, Kapetan Oluja nije smeo
da pokae slabost ni u ovako stranoj nevolji. Ona je neno obuhvatila
ranjenikovu glavu i poljubila ga u elo.
Idite, moj junae proaputala je, kao da je ovaj mogao da je uje.
Eleonora e vas osvetiti.
Zatim je dala znak Grcima koji su drali dasku. Turski redovi su se
razmaknuli. Zatim su svi bili prebaeni na galiju.
Metjub i Poljak su pohitali za njima, dok je deo njihovih ljudi oslobaao
posadu nestalog broda.
Nosite ga u ambulantu rekao je Metjub ljudima koji su nosili ranjenika.
A ti, gospoo, poi sa mnom.
Vojvotkinja ga je pogledala zaueno, jer nije verovala da u tom
muslimanu moe da se nae makar i trag velikodunosti.
Da, divim ti se, gospoo ponovio je Turin, koji je opazio
vojvotkinjino iznenaenje. Ja sam, pre svega, vojnik i bez obzira da li je moj
protivnik mukarac, ili ena, Turin ili hrianin, cenim junake, moda vie od
Harade, i ponosan sam to sam se borio sa onim koje pobedio Lava od
Damaska.
Onda e mi dozvoliti da vidim vikonta?
Da, veeras.
Hoe li da naredi da ga lee?
Kao da mi je brat, ali pod jednim uslovom.
 Kojim?
Da me naui onom stranom tajnom udarcu koji me je oborio. Proroka
mu! Da si hteo da me potpuno pobedi ja sada ne bih bio ovde. Da sam bio na
tvome mestu, ne bih bio toliko velikoduan, naroito pred enom kakva je
Harada.
Zatim je otvorio vrata i uveo vojvotkinju u luksuzno opremljenu kabinu u
istonjakom stilu. Potom je brzo izaao i zatvorio vrata, obraajui se dvojici
mornara koji su sa sabljama i pitoljima silazili niz stepenice.
Neka niko ne ulazi rekao je. Samo jednom oveku nije zabranjen
ulaz, a to je janiarski kapetan.
Kada se popeo na palubu, mornari su ve povezali brodove i oni su lagano
plovili prema obali. Odmah mu je priao Poljak, koji je u tom asu izaao iz
ambulante.
Ranjenikovo stanje se pogorava rekao je Poljak.
Vaenje metka nije mogue jer je povredio vitalne organe.
Moda plua? upitao je musliman, mrtei se.
Proao je kroz levo pluno krilo.
Onda e umreti?
Da, ali... rekao je Poljak, maui glavom. Udar maa bio bi manje
opasan.
To me uznemiruje rekao je Turin posle krae pauze. Obeao sam
Haradi da u ih sve dovesti ive.
Ja sam potkazao tu enu i ona treba da pripadne meni rekao je Poljak.
Ne znam da li e Harada to tako da shvati, kapetane.
Teko njoj ako hoe da je ubije! povikao je Lasinski pretoim glasom.
Eh rekao je Turin, gledajui ga pakosno. Toliko li je slalo do ivota
te hrianke?
Nisam duan da ti objanjavam, kapetane.
 Nije ni potrebno.
Gde je ta ena?
U treoj kabini na lovom boku broda.
Treba da je vidim.
Nemam nareenja da te u tome spreim odvratio je Metjub. Samo te
opominjem da je ne sme ni tai, niti da bude nepristojan.
Neka te avo nosi psino turska promrmljao je za sebe Poljak dok se
udaljavao. Neka ste svi prokleti, zajedno sa Muhamedom.
Zle volje je siao u utrobu broda, dao znak straarima da se udalje a zatim
je, poto je imao klju, otvorio vrata i uao u kabinu, govorei:
Dopustite, gospoo.
Vojvotkinja se pokrenula i ustala, gordo se uspravljajui pred poljskim
medvedom, plamtea pogleda i zaarena lika.
Ne, niste rob rekla je drhtavim glasom vi ste otpadnik. Jedan bedni
rob ne bi napustio svoju veru kao vi, kapetane Lasinski.
Muhamed vredi koliko i Isus Hristos, bar za kapetana kao to sam ja
odvratio je Poljak. Najzad, vi ne moete da proniknete u moje misli, niti da
znate koju veru nosim u srcu. Sem toga, ivot vredi vie od religije.
Zato ste doli, gospodine Lasinski?
Umesto da odgovori, Poljak, je otvorio vrata i bacio pogled u hodnik, da se
uveri da neko ne prislukuje. Zatim je veoma paljivo zatvorio vrata i priao
vojvotkinji, koja ga je uznemireno posmatrala.
Znate li gde vas Metjub vodi? upitao je.
U tvravu Husif odvratila je Eleonora.
Jo bolje, Haradi, painoj sinovici.
Pa?
Kakav li e prijem da vam priredi ta ena koja uiva glas neumoljive i
surove osobe?
 Svakako, ne mnogo ljubazan.
Mogu da vam kaem da je izvan sebe i da vam nee oprostiti to ste se
tako poigrali sa njom.
Vojvotkinja ga je otro pogledala.
Vi ste je znai videli? rekla je prigueno.
Jesam.
I rekli ste joj da sam ena, a ne mukarac, zar ne, gospodine pustolove?
Za takvu optubu nemate dokaza.
Dokaz je u vaim oima.
Oi esto varaju; boga mu. Nemojte me naterati da pobesnim i dopustite
da zavrim. Nisam doao kao neprijatelj, ve kao prijatelj spreman da vas
spase.
Vi!
Jo neto vredim, gospoo. Bez obzira to sam otpadnik, muslimani me
vie uvaavaju nego hriani. To vam dokazuje uniforma koju nosim.
I doli ste da me spasete?
I vas i ostale.
I vikonta?
Poljak je malo oklevao a zatim rekao:
Da, ako vi to elite i ako ozdravi.
Boe! povikala je vojvotkinja bledei. Da li je njegova rana smrtna?
Smrtna ne, ali veoma teka i ne znam da li e se izvui. Ovi prokleti Turci
upotrebljavaju metke koji lome kosti.
Vojvotkinja je pala na divan, prekrila lice rukama i zaplakala.
Kako biste mogli da nas spasete?
Potrebno je pre svega da spreim galiju da doe do luke Husifa. Ako
biste pali u Haradine ruke sve bi bilo gotovo, a ja ne elim da vas ta ena
ubije.
Zar je to vama vano?
Vie nego to mislite, gospoo odvratio je Poljak, gledajui je u oi.
ta onda hoete? upitala je vojvotkinja.
ta? rekao je Poljak, oklevajui. Vau ruku.
Moju...
Ruku.
Vojvotkinja je bila toliko iznenaena da nekoliko trenutaka nije bila u
stanju da govori.
alite se, kapetane rekla je najzad, ulaui ogroman napor da sputa
svoju srdbu. A vikont Lisije.
Pustite njega.
Vi me znai volite?
Tako mi svega! I voleo sam vas i mrzeo u isto vreme: voleo zbog vae
lepote, smelosti i ljupkosti, a mrzeo zbog maa koji je bolji od maa poljskog
medveda. Ako prihvatite, galija e veeras biti u plamenu i nikad nee stii u
Husif.
Vojvotkinja je utala, ali su joj oi plamtele.
Prihvatate li pogodbu? upitao je kapetan.
Da odvratila je vojvotkinja. Vikont je sad ve gotov. Ali pazite,
morate sve spasti. Zakunite se.
I na krst i na polumesec rekao je Poljak. Dajte mi vau ruku.
Vojvotkinja mu je pruila ruku.
Veeras e galija biti u plamenu rekao je Poljak. Zbogom, moja slatka
verenice, neete se potuiti na mene.
Zatim je otvorio vrata j tiho izaao. Vojvotkinja je sedela nepokretna,
zamiljena, dok su joj oi blistale stranim sjajem.
 Prokleti otpadnie povikala je najzad. Kao to sam se poigrala sa
Haradom, poigrau se i sa tobom.
 GALIJA U PLAMENU
Dok se u kabini odigravala ova scena, papa Stake je, zatvoren u brodskoj
ostavi, davao sebi oduke aljui do avola i mesec, i sunce, i pakao, i
Muhameda sa svim njegovim oboavaocima. Brbljivi morski vuk pratao je
kao bomba.
Uhvaeni! vikao je, as se udarajui u glavu a as upajui bradu. Zar
nas je bog napustio? To je isuvie! Vreme je da prestane turska srea, ili u i ja
da postanem prokleti otpadnik. ta na to kaete, gospodine Perpinjano?
Objasnite nam, papa Stake, ta biste vi to hteli?
Da poaljem do avola ovu galiju pre nego to stigne u zaliv Husifa
odvratio je morski vuk.
I ja bih to hteo, ali ne znam na koji nain.
Treba ga potraiti.
Imate li kakvu ideju?
Imao bih je, ali mi na nesreu nedostaju sredstva.
Koja?
Neka sekira, no, ukratko, neto to moe da poslui da spreim ovaj
brod da pristane.
Da spreite da pristane?
Da ga probuim i da ga na taj nain potopim.
Nemamo ak ni no, papa Stake.
Na alost, gospodine Perpinjano.
Imao bih moda bolju ideju rekao je u tom trenutku Nikola, koji do
tada nije otvarao usta.
Na svetio sa njom rekao je papa Stake. Tvoji sunarodnici uivaju glas
najlukavijih istonjaka.
 Turci su mi oduzeli oruje, ali su mi ostavili trud i kresivo.
To bi bilo dobro da zapalim lulu, samo da imam malo duvana rekao je
stari notromo.
A bilo bi dobro i da se zapali brod odvratio je Grk ozbiljno.
Papa Stake je skoio.
Govorim ja da su Grci lukaviji od svih! povikao je, udarajui se snano
po glavi. Moj mozak vredi koliko i zeji!
Zar biste zapalili galiju, Nikola? upitao je Perpinjano.
Da, gospodine, to bi bilo jedino sredstvo da je onesposobimo.
I ne znajui, Grk je doao na istu ideju na koju i Poljak. Najzad, to je bila
jedina mogunost da se neto uspe pored dobro naoruane posade.
Hajde da ispitamo vrata i da vidimo moemo li ih izvaliti rekao je papa
Stake.
Sva trojica su pola da ispitaju situaciju pri svetlosti koja je dopirala kroz
jedan mali otvor. Samo to je papa Stake stavio ruku na vrata, da okua
njihovu vrstinu, a ona su se otvorila.
Nisu bila zatvorena! povikao je zaueno.
Zato to sam ja podigao zasun odvratio je jedan glas.
Sva trojica su istovremeno povikala:
Preobraenik!
Da, preobraenik rekao je Poljak, sa svojom uobiajenom ironijom
koji dolazi od strane vojvotkinje da vas spase.
Poljak je siao niz stepenice i naao se pred ljudima koji su pre bili spremni
da ga rastrgnu nego da poveruju u njegove rei.
Dolazite da nas... spasete? upitao je papa Stake.
Vi! Hajde, zar hoete da se alite, gospodine? Opominjem vas da bi takva
ala mogla skupo da vas staje.
 Poljak je slegnuo ramenima a zatim se obratio poruniku:
Namislio sam da zapalim brod i vojvotkinja se sloila sa mnom.
Gle! povikao je papa Stake. Ovo je zaista neverovatno. Kako mogu
da se sloe mozak otpadnika i mozak Grka hrianina?
Poljak se pretvarao da to nije uo pa je nastavio:
Znam da imate kresivo i trud. Je li tako?
Da odvratio je Nikola.
Pokuavali ste da doete do magacina.
Tako je rekao je Perpinjano.
Potpuno se slaem sa vaim planom. Noas u da siem i da skinem
zasun sa ovih vrata.
Polako, gospodine rekao je uvek nepoverljivi notromo. Ko nam
garantuje da poteno govorite? Da nam sluajno ne postavljate zamku kako bi
nas Turci pobili? I to bi moglo da se desi.
Ne bih dolazio ovamo da je tako odvratio je Poljak. A sem toga, ne bi
bilo teko staviti otrov u vau hranu i poslati vas na drugi svet. Dajem vam
svoju asnu re.
Hm! rekao je notromo i zamirio. Ta ast mi mnogo smrdi.
Poljak se i ovoga puta pretvarao da ne uje uvredu.
Dakle? upitao je, gledajui Perpinjana.
Poto dajete re da nas neete izdati, mi smo spremni na sve, samo da
spasemo vojvotkinju i gospodina Lisijea.
Jesmo li se sloili?
Da, kapetane.
Poljak se okrenuo i lagano popeo stepenicama poto je prethodno zabravio
vrata za sobom.
Gospodine porunie rekao je papa Stake. Verujete li ovome oveku?
 ini mi se da je ovoga puta poten odvratio je Perpinjano. Ko zna,
moda se pokajao.
Crna je to dua, veoma crna rekao je stari mornar, maui glavom.
Videemo. Najzad, umreti od turskih sablji, ili od ajkula jedno je te isto.
Pola asa kasnije, dva brodska momka, u pratnji etvorice naoruanih
mornara, donela su zatvorenicima korpe sa maslinama, crnim hlebom i
usoljenim mesom. Zarobljenici su sve to primili bez rei.
Kada su Turci otili i hrana bila pojedena, porunik je predloio svojim
ljudima da malo odspavaju, jer kasnije za to nee biti mogunosti. Svi su se
smestili na gomilu starih jedara i zaspali, i pored briga koje su ih morile. Papa
Stake se prvi probudio posle nekoliko asova. U prostoriji je bilo veoma
tamno, jer ni od kuda nije dopirala svetlost.
Boga mu! povikao je stari morski vuk. Spavali smo kao puhai. Hej,
na noge, spavalice!
Ostali su se podigli, zevajui.
Zar je ve no? rekao je porunik.
Sunce treba da je zalo ve odavno odvratio je papa Stake. Hajde, ne
gubimo vreme i pogledajmo da li moemo da ispeemo nekoliko desetina ovih
nevernika.
Jeste li spremni? upitao je porunik.
Jesmo odvratili su ostali uglas.
Onda poimo!
Puzei nasumce, pronali su stepenice i popeli se. Papa Stake je iao prvi i
kada je doao do vrata, snano ih je gurnuo. Vrata su se otvorila bez otpora.
Gle! promrmljao je. Taj pas se zaista pokajao. avo je izgubio duu.
Krenuo je prvi i paljivo ispitivao put pred sobom. Sve je bilo pusto i nije
se videla svetlost nijedne lampe.
Pipajui po drvenom boku broda, stari mornar je veoma paljivo
napredovao. Za njim je iao Perpinjano, drei ga za bluzu, a potom ostali, koji
su se drali za ruke da se ne izgube u tami. Papa Stake kao da je imao maje
oi, jer je uspevao da izbegne sve prepreke na svome putu. Kada su najzad
stigli do vrata magacina nali su ih otvorena.
Otpadnik je odrao obeanje promrmljao je stari mornar, Ovoga puta
poljski medved umire.
Zatim se obratio svojim drugovima:
Ostanite ovde i dajte mi trud i kresivo.
Evo ih, dri odvratio je Nikola.
Da li je trud suv?
Odmah e planuti.
Odlino, za pola minuta e sve biti gotovo. Da se niko nije ni pokrenuo,
ni progovorio.
Papa Stake je puzei krenuo u magacin, koji je bio pun sanduka, uadi i
savijenih jedara. Kada je doao do odreenog mesta, zapalio je trud.
Ovde je sve puno katrana. Kako e to biti lepa vatrica! Na njoj e se
ispei ak i polumesec.
Notromo se nalazio pored bureta punog smole. On je zapalio gomilu
kanapa i bacio ga delom na jedra a delom na smolu. Kada je ugledao kako se
podie oblak dima a zatim blista plamen, pohitao je nazad i rekao svojim
drugovima:
Brzo! Kroz pola asa cela galija e biti u plamenu.
 POAR! POAR!
Samo to je sunce zalo Metjub je, kao to je obeao, siao u vojvotkinjinu
kabinu da je odvede u ambulantu. Mlada ena ga je ekala veoma brina.
Izgledalo je kao da je njena izvanredna energija bila iscrpena posle tolikih
stranih uzbuenja. Kada je Turin uao, ustala je sa dosta napora, potamnela u
licu.
Dakle? upitala je sa strahom.
Husif jo nije na vidiku odvratio je Metjub neraspoloeno. Vetra jo
uvek nema i galija mili kao kornjaa. U zaliv emo stii tek sutra ujutru, ili jo
kasnije.
Ne zanima me Husif rekla je vojvotkinja ve vikontovo zdravlje.
Lekar jo nita ne moe da kae, gospoo. Zrno je u telu i ne moe se
izvaditi.
Onda e umreti! povikala je Eleonora uasnuta.
Hodi, gospoo, no je pala.
Zatim je prebacio preko vojvotkinjinih ramena jedan ogrta od bele vune a
njegovu kapuljau joj namaknuo do ela.
Idemo rekao je.
Popeli su se zatim na palubu, na kojoj je straarilo nekoliko ljudi. Na moru
je vladao mir kakav je u stanju da nedeljama zarobi brodove koji se nau u
tropskim oblastima. Vojvotkinja je odmah opazila jednog oveka oslonjenog o
jarbol i dala mu znak rukom. Bio je to Poljak. Poto su preli preko palube,
sili su u ambulantu. U njoj je bilo dvadesetak kreveta, koji su visili o uetima
da bolesnici ne bi mnogo osetili ljuljanje broda za vreme nemirnog mora. Nad
jednim krevetom bio je nagnut stari Turin duge bele brade.
On je tamo rekao je Metjub, obraajui se vojvotkinji. ekam te na
palubi, gospoo.
Vojvotkinja je prila krevetu pored koga je gorela lampa. Stari Turin je
uo zapovednikove rei te se urno povukao ustranu. Vikont je izgleda spavao.
Bio je veoma bled a elo mu je bilo vlano od znoja, dok su mu se plavi
kolutovi videli oko oiju. Dah mu je bio pitav a iz grudi je dopiralo hroptanje,
kao da je krv pokuavala da probije kroz zavoje.
Da li umire? upitala je vojvotkinja, gledajui lekara koji je paljivo
posmatrao.
Ne, gospoo odvratio je starac. Ne bojte se, bar za sada.
Hoe li da ozdravi?
To je u alahovim rukama.
Ti bi kao lekar to morao da zna.
Muhamed je veliki bilo je sve to je rekao lekar.
Gastone! proaputala je vojvotkinja blago. Gastone moj!
Vikont je uzeo vojvotkinju za ruku i grozniavo je stegao.
Ne proaputao je ne... vi to ne elite...
Naas je sklopio oi a zatim ih ponovo otvorio, gledajui svoju verenicu.
ta elite, Gastone? upitala je vojvotkinja.
Da me volite uzdahnuo je vikont. Smrt... me ipak uzima... Vidim vas
tako... kao one noi... u Veneciji...
Ne govorite rekao je lekar. Ja svojom glavom odgovaram za tvoje
ozdravljenje.
U tom trenutku su odjeknuli povici straara na palubi:
Vatra! Vatra!
Turski lekar je poleteo prema vratima viui na sav glas:
U pomo! Galija gori!
Na vrhu stepenita pojavio se Poljak.
Ne bojte se, gospoo rekao je vojvotkinji. Kada opasnost bude blizu,
doi u da spasem vas i gospodina Lisijea. Ne idite nikud i imajte puno
poverenje u mene. Idem da oslobodim vae ljude.
Poto je to rekao, popeo se brzo na palubu, gde je vladala velika zbrka.
Cela posada je izletela napolje da bi pomogla gaenju vatre, koja je bila veoma
snana, sudei po oblacima dima koji su probijali iz unutranjosti broda. Poljak
je priao Metjubu, koji je izdavao nareenja.
Gde je izbio poar? upitao ga je.
Kako izgleda, u magacinu odvratio je Turin sav izvan sebe.
Ko li je mogao da podmetne poar tamo?
Ko?... Ko?... Svakako oni hrianski psi.
Gubi glavu, kapetane. Oni su zatvoreni u ostavi na pramcu, a vatra je
izbila na krmi. Naredi da oslobode te ljude i stavimo ih na pumpe. U ovakvim
trenucima treba mnogo ruku.
U pravu si, kapetane odvratio je Metjub. Idi i oslobodi ih i neka
pregnu na posao.
Poljak je to i eleo jer se plaio da Turci ne opaze da je smaknuta reza sa
vrata. Dok se posada borila sa vatrom, Poljak je siao u utrobu broda.
Vojvotkinjini ljudi su bili na vrhu stepenica i paljivo sluali ta se dogaa na
palubi.
Penjite se! povikao je Poljak.
ta je sa vatrom? upitao je Perpinjano.
iri se velikom brzinom odvratio je Poljak.
A moja gospodarica? upitao je El-Kadur brino.
Ne brini, nije u opasnosti.
Hou da je vidim rekao je Arapin.
Idi ako eli i uvaj je. Nalazi se u ambulanti. Vi ostali pourite i pazite da
se ne odate.
Mali odred je izleteo na palubu, koju je zahvatao gust dim.
Na pumpe, hriani! povikao je Metjub kada ih je ugledao.
 Osim mene rekao je Nikola i priao Poljaku.
Zato?
Zar ste zaboravili na na mali brod, gospodine?
ta hoe da uini, Nikola? upitao je Perpinjano.
Da zapalim i taj broj i da spreim Turke da preu na njega, jer bi nas u
tom sluaju odveli u Husif.
Ti si momak i po rekao je Poljak.
Ne brinite za mene, nai emo se na obali. Pet milja plivanja nisu
problem za mene. Nestau u pogodnom trenutku.
Hriani, na pumpe! ponovo je zaurlao Metjub. Hoete li da naredim da
vas iibaju?
Vojvotkinjini ljudi su pohitali da posluaju, dok je Nikola, koristei optu
zbrku, poao da izvri svoj plan.
Vatra je ve dobila zastraujue razmere. Utroba broda je bila sva u
plamenu a vatreni jezici su ve lizali palubu i palili sve na njoj. Turci su
izbezumljeno jurili tamo amo, ne sluajui ni Metjuba, ni oficire, ve su
prizivali alaha i Proroka, umesto da se prihvate gaenja vatre. Pod vodstvom
papa Stakea, Grci su poleteli prema pumpama, da ne izazovu sumnju, ali kada
su poeli da pokreu poluge opazili su da ne izbacuju vodu.
Kapetane rekao je papa Stake, zaustavljajui Metjuba, koji je pored
njega prolazio vae pumpe su neupotrebljive.
ta kae, psino hrianska? urlao je Turin.
Da, iako nisam pas, vae pumpe ne crpu vodu i to vam kae stari
notromo venecijanske flote.
Bez obzira to je vest da su pumpe neupotrebljive zbunila i Metjuba, posada
ipak nije izgubila nadu da e spasti brod. Odmah je bio nainjen lanac od ljudi
da bi vedrice sa vodom to bre stizale do mesta najeeg poara. Da bi bolje
zavarali Turke i otklonili svaku sumnju, papa Stake i njegovi ljudi su sipali
vodu i hrabro odolevali kovitlacima varnica i dima. Meutim, svaki napor je
bio uzaludan. Plamen se stalno irio i pretio da zahvati itavu krmu broda.
Shvativi da je dalja borba uzaludna, Metjub je naredio da se napusti brod i
da se pree na drugi. U tom asu, na mostu se zauo krik uasa:
Zahvatila ga je vatra! Zahvatila ga je vatra!
ta? upitao je Metjub, jurei kroz dim.
Mali brod je zahvatila vatra!
Evo kraja rekao je musliman besno. Tako je alah hteo, tako je bilo
zapisano.
Turinov fatalizam je u asu stiao bes. Pa ipak, nije ,eleo da prizna da je
pobeen.
Vode, mornari! Vode! Ne smemo da izgubimo galiju koju mi je poverila
admiralova sinovica povikao je svom snagom. Jo sve nije izgubljeno.
Za taj poar bilo je potrebno neto vie od ovih posuda sa vodom, jer je
vatra ve nailazila sa svih strana. Nju ni pumpe ne bi savladale, da ih je bilo i
dva puta vie. Cela krma galije liila je na ogromnu buktinju a oblaci dima
obavijali su ljude i irili se u nedogled.
Gotovo je sa brodom rekao je papa Stake, bacajui vedricu. Ako
odmah ne krenemo, svi emo se ispei kao kotleti.
U tom trenutku je dotrao Metjub sa jednim delom posade.
Da li naputamo brod? upitao ga je Poljak, zaustavljajui ga.
Galija je izgubljena odvratio je Turin oajno.
To svi vide.
Na obalu emo stii amcima.
Hoemo li svi stati?
Nadam se. Idite i spasite gospou.
To je moja briga odvratio je Poljak.
Zatiru je poleteo prema ambulanti, dok su se Turci tiskali oko ograde da bi
zauzeli mesta u amcima. El-Kadur je upravo podizao vikonta kada se pojavio
Poljak.
Pobrini se za svoju gospodaricu rekao mu je Lasinski a vikont je
moja briga. Lekaru, pomozi mi.
Naputamo li galiju? upitala je vojvotkinja.
Da, gospoo odvratio je otpadnik. Paluba propada a jarboli se vie ne
dre.
A Perpinjano, papa Stake?...
Ne znam gde su. Tamo gore je uasna zbrka. Pourimo, gospoo, ili
neemo nai mesto u amcima.
Zatim je u jedan pokriva uvio vikonta, koji se ponovo onesvestio, uzeo ga
u svoje snane ruke i poao za vojvotkinjom, koju je El-Kadur skoro na silu
vukao. Stari lekar je iao ispred njih da za ranjenika obezbedi mesto u jednom
od amaca.
 UBISTVO VIKONTA LISIJEA
Na palubi galije vladao je neopisiv mete. Tek to je Metjub izdao
nareenje da se napusti brod i da se spasava, mornari su se bacili na ogradu da
bi zauzeli mesta u amcima. Poto svi nisu mogli u isto vreme da se ukrcaju,
razvila se borba pesnicama, pa i noevima. Uzalud su Metjub i njegovi oficiri
pokuavali da urede ukrcavanja u amce, niko ih nije sluao. Na palubi broda
nije vie bilo discipline.
Poto je slutio da e se to dogoditi, papa Stake je pokuao, uz pomo svojih
ljudi, da prokri put.
Ovaj amac ostavite za gospodu, nevaljalci! urlao je. Niko ne sme da
ue u njega! Ovamo, gospodine Perpinjano! Porazbijajte njuke ovim
bitangama!
Jedna grupa Turaka bacila se na Grke i Venecijanca ne bi li zauzeli amac.
Svi su divlje urlali:
Gubite se odavde, kauri! Bacimo ih u vodu!
Jedan Turin se bacio na notroma, ali mu je papa Stake zadao tako straan
udarac u trbuh da se ovaj sruio na tlo polumrtav. Perpinjano je, naavi jednu
sekiru, vitlao njome i vikao pretei:
Natrag, ili u vam polomiti glave.
Ni Simon i ostali Grci nisu sedeli skrtenih ruku. Borili su se sa Turcima,
zadovoljni to mogu da koriste ovu zbrku da se osvete za pretrpljena
ponienja. Metjub je pokuavao da spase vojvotkinju i vitlao je maem iznad
glave svojih ljudi.
Gubite se, bednici! grmeo je. Moram da odvedeni Haradi ovu enu i
hriane i odrau obeanje. Odlazite, ili e moj ma da se napije muslimanske
krvi!
U tom trenutku, na palubi se pojavila vojvotkinja u pratnji El-Kadura,
Poljaka i lekara.
 Mesta! urlao je Arapin. Prvo gospoa!
Dok su Grci i Perpinjano, uz Metjubovu pomo, odbijali Turke da bi
napravili mesta vojvotkinji, jedan odred mornara se bacio meu hriane i
razdvojio ih. Tako je i Poljak, koji jo nije stigao do ograde, bio odvojen od
begunaca i odbaen prema pramcu.
Evo pogodnog trenutka promrmljao je. Muhamed i avo mi pomau:
Poto vie nije video ni vojvotkinju, ni njene ljude, on se obratio starom
lekaru:
Spaavaj se, a o ranjeniku u ja da vodim brigu. Samo brzo, jer nee
nai mesto u amcu.
Uveren da ga niko ne vidi, proao je kroz zadimljene palube, opkoraio
ogradu i, drei vrsto vikonta u rukama, skoi odluno u more. Neto kasnije,
na povrini se pojavio samo on.
Sada neka ga pecaju promrmljao je bednik: Najzad bio je skoro
mrtav, te ga ni ovaj blesavi lekar ne bi mogao spasti.
Iako je na sebi imao dosta teak oklop i ma o bedrima, Poljak je snano
plivao du broda. Pokuavao je da se dokopa amaca koji su se na drugoj
strani pripremali da krenu.
Ovamo, mornari! vikao je. Ne dopustite da pogine jedan janiarski
kapetan.
Ve smo pretovareni odvratio je jedan glas.
Stanite, nevaljalci, ili u vam odsei ui. Jo imam ma pri sebi!
Ima jo jedno mesto rekao je drugi glas. Priite, kapetane.
Poljak je bio dobar pliva i sa nekoliko zamaha je stigao do amca u koji su
ga uvukli mornari.
Pravac: obala rekao je odmah. Dobiete pedeset pijastera nagrade.
Zatim se smestio na krmi i poeo da upravlja amac prema ostrvu, koje je
bilo daleko jedno est milja. Dok su prolazili pored zadnjeg dela galije, Poljak
je opazio vojvotkinju kako se, uz El-Kadurovu pomo, sputa u drugi amac.
 Neka se ostali ispeku proaputao je. Meni je dovoljno da se ona
spase. Veslajte, jer ako nas ostali stignu, potopie nas. Zar ne vidite koliko ih je
u vodi?
Svi amci su bili toliko puni da je postajala opasnost da se potope. Poljak je
odmah opazio da su u jednom bili vojvotkinja i hriani a u drugom Metjub.
Bio bih zadovoljniji da je ovog prokletog Turina progutao plamen
promrmljao je, mrtei se. Taj ovek moe da pokvari moje poslove Pih!
Dobar udarac noem meu plea i ovek se oslobaa nepoeljnih. Najzad, ko
zna dodao je moda bih mogao da dobijem dragocenog saveznika u njemu,
pa ak...
Odjeknula je snana eksplozija. Magacin sa municijom na malom brodu
odleteo je u vazduh. Nekoliko trenutaka sve je prekrio gust dim.
Uskoro e i galija za njim promrmljao je Poljak. Hajde, ivo, mornari,
zaveslajte svom snagom. Kroz pola asa biemo na obali.
Posadi amca ovo ohrabrenje nije ni trebalo. Plae vi se da ih ne stignu
njihovi drugovi koji su plivali, oni su veslali oajniki.
Oko tri asa ujutru Poljakov amac je dodirnuo obalu, i to na mestu gde su
se visoke litice strmo sputale u more.
amac sa vojvotkinjom nasukao se na dvadeset koraka. Pustolov je
spremno potrao sa oaloenim izrazom lica. Eleonora je prva iskoila i
odmah shvatila da se radi o nesrei.
A vikont? upitala je.
Kako! povikao je Poljak, pretvarajui se da je zapanjen. Zar ga nisu
spustili u va amac?
Ko?
Dva Turina i lekar, kojima sam poverio vikonta u asu kada je jedno pet
bitangi navalilo na mene da mi ga istrgnu iz ruku i bace u more.
Boe! povikala je vojvotkinja, prinosei ruku srcu.
Zar nije bio sa vama?
 Da, gospoo, ali sam morao da se branim da bih spreio te bednike da ga
ubiju. Zar ne vidite u kakvom sam bednom stanju, jer sam morao da se sa
broda bacim u more.
Onda je mrtav! zajaukala je nesrena ena, padajui u Perpinjanove
ruke.
Saekajmo druge amce rekao je Poljak. Moda je u Metjubovom.
Vojvotkinja ga vie nije ula. Strana vest kao da je na mestu ubila, jer vie
nije davala znake ivota.
Gospoa umire! povikao je Perpinjano prestraeno.
Samo se onesvestila rekao je papa Stake. Kako i ne bi, posle ovakve
vesti.
Odnesite je u amac porunie. Pomozite joj, El-Kadure.
Arapin je podigao vojvotkinju i potrao prema amcu. Papa Stake je ostao
sa Poljakom, gledajui ga pogledom koji nije obeavao nita dobro.
ujte, kapetane rekao je kroz zube gde ste ostavili vikonta?
Izgleda da me ispituje kao da si sudija inkvizicije rekao je.
Papa Stake je slegnuo ramenima a zatim je rekao promuklim glasom,
gledajui Poljaka pravo u oi:
Notromo ili sudija, elim da znam kako je nestao gospodin Lisije, i to
ete mi morati rei.
Poljak je ve hteo da ga poalje do avola a zatim je, razmislivi malo,
doao do zakljuka da nema rauna da se svaa sa ovim ovekom i izaziva
njegovu sumnju. Metjub je stigao u tom asu i upitao:
Jeste li se svi spasli, vi hriani?
Da, svi osim jednog, onoga do koga nam je najvie stalo odvratio je
papa Stake besno.
Ko nedostaje? upitao je Turin sa strahom. Moda gospoa?
Gospodin Lisije odvratio je Poljak.
 Metjub je nabrao elo i dugo gledao otpadnika.
Kako! Zar ga niste vi drali u rukama? upitao je.
Da, ali su mi ga vai ljudi oteli a mene bacili u more. Moda su i njega.
Kletva se otela sa Turinovih usana.
Da li ste poznavali te mornare, kapetane? upitao je. Pokaite mi ih i
narediu da ih odmah kazne.
Ne bih mogao da se setim, a i ne elim da rizikujem da poaljem u smrt
nevine ljude. U tom trenutku, u asu zbrke koja je vladala, nisam ba bio
mnogo priseban. Sem toga, nisam imao vremena da paljivo posmatram, jer su
me podigli i bacili u more.
Obeao sam Haradi da u sve da dovedem ive, a sem toga, vojvotkinji
sam dao re da u spasti gospodina Lisijea. Sad postoji opasnost da ne nauim
taj uveni udarac maem.
ta ete da uinite sada, kapetane? upitao je Poljak.
Da se ovde ulogorim i poaljem ljude u Husif. Stari mornar, koji je
prisustvovao ovome razgovoru, samo je slegnuo ramenima i udaljio se,
mrmljajui:
Da, ekaj, blesavi Turine, da nas odvede painoj sinovici. Neemo biti
toliko glupi da ne kidnemo i krenemo do Lava od Damaska. On e se
pobrinuti da nas izvue iz neprilike.
 MULAELKADEL NAPADA
Ben-Tael, verni rob Mule-el-Kadela, nije gubio vreme. On je u trenutku
kada je galija napadala hrianski brod, skoio u vodu i, poto je bio vet
pliva, brzo je preplivao nekoliko milja do obale. Skriven iza stena, on je
posmatrao estoku borbu i zarobljavanje malog jedrenjaka. Tada je bio siguran
da e Turci da odvedu hriane Haradi i da jedino njegov gospodar moe da
ih spase. Kada su brodovi razvili jedra, rob je u trku poleteo prema Famagusti.
Put koji je trebalo da pree bio je dug, ali je Ben-Tael bio siguran da e
brzo stii u Famagustu. Trao je cele noi, a oko etiri asa ujutru se odmorio
u jednoj naputenoj farmi koja je nekim udom ostala posle prolaska
Mustafinih hordi. Zatim je ponovo krenuo, ulaui ogromne napore da savlada
i ostali deo puta. U smiraj drugoga dana, ugledao je kule Famaguste. Toliko je
bio iscrpljen da nije mogao da se dri na nogama. Oko osam asova, kada se
vrata grada otvaraju za seljake koji su snadbevali Mustafinu vojsku, Ben-Tael
je uao u nesreni grad, sav prekriven prainom i blatom. Poto je znao gde se
nalazi njegov gospodar, on je u trku poleteo tamo. Pred kuom je stajao odred
janiara.
Da li je tu moj gospodar? upitao je, snano odgurujui vojnike koji su
mu prepreili put. Prolaz za njegovog vernog slugu koga nestrpljivo eka.
Kada su uli ove rei, vojnici se nisu usudili da ga zaustave.
Ti! povikao je Mula-el-Kadel, koji je u tom asu jeo sa jednim paom,
svojim prijateljem. Donosi li mi loe vesti, Ben-Taele?
Da, gospodine odvratio je rob. Hriane je zarobila jedna galija pod
komandom Haradinog kapetana.
Harada! povikao je Lav od Damaska gnevno. Zar moram uvek da
sreem na svome putu tu tigricu u suknji? Govori, objasni!
U nekoliko reci rob je ispriao ta se sve dogodilo, ne isputajui ni jednu
pojedinost.
Harada ne izdaje sebe rekao je Lav od Damaska poto je sasluao roba.
 Uvek udna i uvek surova. Gde misli da su odvedeni hriani?
Svakako u tvravi Husif, moj gospodaru odvratio je Ben-Tael.
Da li ih je Metjub odveo?
Da, gospodaru.
Idemo tamo! odvratio je Mula-el-Kadel. Ta ena je sposobna da se
odmah osveti i mi moramo da stignemo pre dolaska zarobljenika. Moi emo
za osam asova galopa da stignemo pod zidine tvrave.
Rob, koji mora da je imao udesnu snagu, istrao je da izvri nareenje.
Pola asa kasnije, stajao je sa odredom konjanika pred Mulinim prebivalitem.
Evo nas, gospodaru rekao je kada se Mula-el-Kadel pojavio na vrhu
stepenica. Spremni smo da poemo sa tobom i u sam pakao ako to eli.
Lav od Damaska je paljivo osmotrio konjanike a zatim je zadovoljan
skoio u sedlo.
Napred, moji junaci! povikao je.
Oko dva asa ujutru, odred se zaustavio jedno pola asa da se odmori a
zatim je nastavio kroz gudure koje su vodile ka tvravi. Kada je poelo da
svie, Ben-Tael je pokazao svome gospodaru visoke kule Husifa.
Kroz pola asa biemo tamo, gospodaru rekao mu je rob. Usporimo
malo, jer je put koji vodi gore veoma teak.
Samo to su stigli do zaravni na kojoj se uzdizala tvrava, a straari na
kulama dali su znak za uzbunu. Odmah se uz veliku buku spustio pokretni
most i izletela je grupa janiara i mornara, Mula-el-Kadel je poao prema njima
sa svojim ljudima i dao im znak da stanu.
Ja sam Lav od Damaska! povikao je, podiui desnu ruku. Idite i
obavestite painu sinovicu o mome dolasku.
Samo to je siao sa konja i ispio olju kafe, Mula-el-Kadel je ugledao
majordoma zamka, koji mu je trao u susret govorei:
Moja gospodarica te eka, gospodine. Hoe li da poe sa mnom?
Sam?
 Da, eli da te vidi samog odvratio je majordom.
Mula se obratio Ben-Taelu i tiho mu rekao:
Neka moji ljudi ne ostavljaju oruje. Budite spremni na sve.
Rob je klimnuo glavom u znak odobravanja.
Hajdemo, vodi me rekao je Mula mojordomu.
Paina sinovica je sedela za stolom sva uvijena u belu svilu.
Ti, Mula-el-Kadel! rekla je lagano, ne pokreui se. Nisam verovala
da e se ikad vratiti u ovaj dvorac.
ta te dovodi ovamo?
Da se obavestim o jednoj hrianskoj eni koja je pre nekoliko dana bila
tvoj gost a koju si zatim progonila.
Haradine oi su blesnule, dok joj se lice zaarilo.
Ah, to je ona ena koja je bila ovde u kapetanskoj odei? upitala je
surova Turkinja uz podrugljiv osmeh.
Da, ona rekao je Mula-el-Kadel mirno. Gde je?
Ko zna?
Zar nije ovde?
Da je stigla, ne znam da li bi je naao ivu, Lave od Damaska.
Jo uvek si surova, Harado?
Jo uvek.
Ti zna gde je ona. Doznao sam da je Metjubova galija napala hrianski
brod.
Harada se prenula.
Uhvatio je! povikala je, lica izmenjena od besa. Ko e mi je sada oteti iz
ruku?
Doao sam da mi je preda, zajedno sa hrianima koji je prate.
 I ti, musliman... povikala je Harada.
Da, ja ih titim odvratio je Mula-el-Kadel hladno.
Voli je! povikala je Harada izvan sebe. To itam u tvojim oima, a
sem toga, zar to ne dokazuje tvoj interes i elja da je spase i pored opasnosti
koja ti preti. Ta prokleta hrianka ti je ranila srce. Odreci ako moe.
Vara se, Harado odvratio je Mula ne mnogo ubedljivo. Ta hrabra
ena mi je spasla ivot i bilo bi neasno da je ne zatitim.
Naravno, kada je voli ponovila je paina sinovica jetko.
Mladi ovek je izaao malo bled, ali podignute glave i odluan.
uvaj se sultanovog svilenog gajtana! povikala je za njim paina
sinovica.
Naredi neka mi ga poalju rekao je Mula, ne okreui se.
Na samom pragu Harada ga je zaustavila svojim povikom:
Ah! Zaboravila sam jednu stvar.
ta jo hoe od mene? upitao je. Lav od Damaska.
Da ti dam poklon koji e ti svakako biti drag.
O emu se radi?
Hou da ti dam ma kojim je lepi Hamid, ili Kapetan Oluja, izbacio iz
stroja najstraniju otricu muslimanske vojske. uvaj ga sa onim koji je tebe
oborio, pa e tako imati spomen na enu koju voli.
Govorei ovo, Harada je prila zidu i pritisnula jednu pozlaenu metalnu
ruu. Odmah zatim, Lav od Damaska je izgubio tlo pod nogama. Propao je
kroz pokretni deo poda u neku vrstu bunara.
Sada si u mojoj vlasti, hrabri ratnie rekla je Harada divlje, dok je tajni
mehanizam vratio deo poda na svoje mesto. Kako su domiljati ti
Venecijanci! Izgubila sam Hamida a dobila Lava od Damaska, koji isto toliko
vredi.
Zatim se spustila na pod i paljivo oslunula. Kroz drvenu pregradu ule su
se kletve i pretnje.
A sada, ostale rekla je Harada, listajui.
Zatim se uputila prema galeriji u prostranom dvoritu gde se nalazila
pratnja Lava od Damaska.
Tridesetorica rekla je poto ih je izbrojala. Moji janiari su brojniji, ali
ko moe da se pouzda u te ljude. Da su Metjubovi mornari ovde, sve bi ilo
lake i veeras bi sve te glave krasile kule moje tvrave. Pokuau da dobijem
u vremenu, jer Metjub ne moe da bude daleko.
 HARADINA IZDAJA
Harada se zatim vratila u salu i pozvala majordoma, koji je ekao njena
nareenja.
Da li je podrum siguran? upitala ga je.
Da, gospodarice odvratio je majordom. Postoji samo jedan izlaz koji
je zatvoren vratima okovanim gvoem. Njih ne bi mogao ni top da probije.
Pozovi mi komandanta janiara i naredi da se pratnji Mule-el-Kadela
donesu kafa, sladoled i slatkii. Sem toga, zamoli ih da odloe oruje i odmore
se dok njihov gospodar ne zavri doruak sa mnom.
Da li e posluati?
Zar sumnja?
Video sam Lava od Damaska kako apue neto komandantu odreda.
Idi i ne misli na stvari koje su moja briga. Janiarskog kapetana ekam u
sali.
Bez obzira to nije bio mnogo ubeen u uspeh, majordom je siao i naredio
robovima da donesu posluenje Mulinim pratiocima. Zatim je priao Ben-
Taelu, koji je pokazao znake nemira to ne vidi svoga gospodara.
Nama nije nita potrebno. Zahvalie se tvojoj gospoi na ljubaznoj
panji.
Zar odbijate?
Da odgovorili su hladno ljudi iz Muline pratnje.
Moja gospodarica bi mogla da se u vredi.
Umirie je Lav od Damaska rekao je Ben-Tael. Mi sluamo njegova
nareenja, i sve dok nam on ne dopusti, neemo, nita okusiti.
Isuvie je zauzet da bismo ga uznemiravali zbog takve sitnice.
ekaemo.
 Poto je bio uveren da nee uspeti da pokoleba crnca, majordom je poao
neraspoloen, plaei se besa svoje neumoljive gospodarice. I zaista, naao je u
sali za ruavanje kako krui oko stola kao tigrica u kavezu. U jednom uglu
stajao je sav pokisao janiarski kapetan.
Jesi li bar ti uspeo? upitala je paina sinovica, obraajui se besno
jadnom majordomu.
Ti ljudi ne samo da su odbili tvoje jelo, nego nee ni da siu sa konja.
Sumnjaju li moda neto? upitala je Harada.
Neega se svakako plae, gospoo. Svi su izgledali veoma uznemireni i
zaueni to je njihov gospodar pristao da jede sa tobom.
A ti, kapetane, zar ne odgovara za vernost svojih janiara? upitala je
Harada zapovednika svoje garde.
Radi se o Lavu od Damaska, gospoo, i sumnjam da e moji ljudi da
napadnu njegovu pratnju. On je isuvie omiljen u vojsci i uveren sam da bi se
vojnici pobunili i protiv velikog vezira Mustafe ako bi izdao takvo nareenje..
Pa dobro, unitiu i jedne i druge! povikala je Harada u zanosu. Zatim
se obratila majordomu: Pozovi i sakupi sve robove i Arape iz moje pratnje i
naredi da zauzmu gornje terase. A ti, kapetane, idi i razoruaj svoje ljude, poto
se na njihovu vernost ne moe raunati.
Harada je prila zidu, uzela jedan ma i pozvala dva straara iz hodnika i
naredila im da sa zapaljenim fitiljima svojih arkebuza pou za njom.
Pratnja Mule-el-Kadela nije se pokrenula s mesta, dok su se na drugom
kraju dvorita nalazili janiari koji su posluivali kod pokretnog mosta. Oni su
neto ivo razgovarali sa svojim kapetanom. Na gornjim terasama zauzelo je
mesta jedno tridesetak slugu, naoruanih dugim arkebuzama.
Siguran u svoje ljude, Ben-Tael je bez straha gledao Haradu koja mu je
prilazila namrtena, sa rukom na sablji.
Jesi li ti zapovednik odreda? upitala je prezrivo crnca.
Da, gospoo.
 Ali ja te do sada nisam videla. Ti si bio meu Hamidovim ljudima, zar
ne?
Ne poriem.
I usuuje se da se pojavi preda mnom, crna psino! povikala je
Harada besno.
Ja sluam nareenja moga gospodara, gospoo odvratio je Ben-Tael
hladno.
Ti si dakle Mulin rob?
Da, gospoo odvratio je rob povienim glasom, tako da su mogli da
uju i janiari. Uhvatili ste Lava od Damaska i moda ste ga ubili.
Pretei amor se zauo meu ljudima.
Dovedite ovamo Lava, gospoo! povikao je rob.
Ah! Ti meni nareuje? rekla je Harada, crvena od besa. Ovamo,
janiari! Razoruajte ove ljude, i odvedite ih u podrum, Muli-el-Kadelu.
Na njeno beskrajno uenje, ljudi se nisu ni pokrenuli, iako je njihov
kapetan nekoliko puta povikao:
Napred! Posluajte!
Kukavice! vikala je Harada. Sve u vas nabiti na kolac!
Zatim je podigla ruku i dala znak robovima koji su bili na terasama:
Pucajte! Pobijte ove izdajnike!
Trideset ljudi iz Muline pratnje munjevito su podigli arkebuze i opalili
prema terasama, dok je Ben-Tael mecima iz pitolja oborio dva Arapina koji su
pratili Haradu. Robovi na terasama su poeli panino da bee a Ben-Tael je to
iskoristio, skoio sa konja i bacio se na Haradu. Snano je epao za ruku i
uperio u nju vrh svoga jatagana.
Gospoo rekao je, dok su njegovi ljudi brzo punili arkebuze nita
vam neu uiniti ako naredite da se odmah dovede Mula-el-Kadel. Ako
odbijete, kunem vam se na Kuran da u vas ubiti bez obzira na posledice.
 Harada je bila nema i nepokretna. Ovaj prepad kao da je unitio njenu
ogromnu energiju.
Lava od Damaska ili smrt, gospoo ponovio je Ben-Tael pretei.
Harada je pokuala krajnjim naporom da se oslobodi tog stiska, ali nije
uspela.
Neete mi pobei, gospoo rekao je Ben-Tael. Otpor vam je uzaludan i
opominjem vas da smo mi ljudi koji emo ii do kraja.
Poputam pred silom rekla, je kroz zube, streljajui Ben-Taela
pogledom punim mrnje. Upamti samo da e se jednoga dana paina sinovica
strano osvetiti i da nee umreti zadovoljna dok ne odere tu tvoju crnu kou.
Toga dana radite sa mnom ta hoete, gospoo odvratio je rob. Sada
pak, ako hoete da spasete svoju kou, morate odmah da naredite da dovedu
moga gospodara. Dajem vam pet minuta vremena.
Harada se okrenula majordomu, koji je stajao udaljen nekoliko koraka,
vie mrtav no iv od straha.
Dovedi Lava od Damaska rekla mu je.
Prolo je nekoliko minuta. Najednom su se iz kule pojavila etvorica iz
Muline pratnje i povikala:
Pozdravite Lava od Damaska!
Mula-el-Kadel je izaao miran i nasmejan. Zastao je na as, pogledao svoje
ljude, a zatim Haradu, i lagano preao preko dvorita i popeo se na svoga
konja.
Polazimo rekao je samo.
Zatim je obo konja i poleteo u dolinu.
Treba da spreimo da Metjubova galija stigne u Husif, ili e vojvotkinja
biti izgubljena rekao je svom vernom robu.
Kako emo to da uspemo, gospodine? Nemamo brodova.
U Sudi ima nekoliko malih galija i sve su one pod upravom kapetana
Kiteta, oveka koji mi duguje zahvalnost. On e odmah da mi stavi svoje
brodove na raspolaganje pa emo videti da li e Metjub moi da se odupre
kada ga napadne jedno est jedrenjaka sa posadom koja je hrabra koliko i nai
ljudi.
Zar su napustili dolinu i krenuli prema zapadu. Galopirali su tako nekoliko
asova, gonei jadne ivotinje koje su ve s mukom kasale, kada se iza jedne
peane dine ukazao polunag ovek koji je povikao gromkim glasom:
Stoj, Ben-Taele! Pozdrav Lavu od Damaska!
Svi su se zaustavili, izvlaei sablje, jer su se plaili da iza dina nema
skrivenih ljudi. Najednom se robu Mule-el-Kadela oteo povik:
Nikola Stradioto!
Ko je ovaj? upitao je Lav od Damaska.
Grk koji je upravljao galijom i koji nas je doveo u Husif.
Kako to da si ti ovde? upitao je Mula.
Prvo jedno pitanje, gospodine. Kuda idete? Moda traite vojvotkinju?
Da, ovoga asa dolazim iz tvrave Husif, jer verujem da je vode ovamo.
Ako ne pourite, nee je spasti iz kandi pustolovnog Poljaka. Oni
upravo bee, dok ih gone Metjubovi mornari.
ta to pria?
Galiju smo zapalili papa Stake i ja i ona je potonula, pa nema opasnosti
da hriani budu odvedeni u Husif.
A gde je vojvotkinja? upitao je Mula veoma uzbuen.
Nedaleko odavde.
Da li je vikont sa njom?
Ne, Poljak ga je udavio. Video sam kako taj bednik skae sa njim u more
a na povrini se pojavljuje sam. Upravo sam naputao brod, pa sam tako bio
svedok ubistva tog nesrenog plemia.
Penji se na konja iza mene i vodi nas. No, reci mi prvo zato si ovde?
 Poao sam prema tvravi u nadi da vas naem, jer sam mislio da vas je
Ben-Tael doveo.
Pucanje arkebuze je odjeknulo u daljini.
Penji se! vikao je Mula-el-Kadel, izvlaei sablju.
Zatim se okrenuo svojim ljudima i naredio:
Pri napadu ne tedite Haradine vojnike. Lav od Damaska vas vodi.
 POLJAKOVA SMRT
Poto je na brzinu podigao logor, Metjub je stalno poseivao vojvotkinju i
velikoduno nudio svoje usluge, dajui hrianima i deo svojih namirnica,
imajui stalno na umu da vojvotkinja treba da ga naui onom uvenom udarcu
maa.
Poljak je takoe doao pod ator, ali su ga papa Stakeovi pogledi i
Perpinjanovo prezrivo dranje naterali da se povue. Na njihovim licima
ogledala se sumnja da je on vikontov ubica, pa avanturista, bar za sada, nije
eleo da se izloi ponovnom ispitivanju.
Ipak e pasti u medvedove kande, bez obzira to bdite nad njom rekao
je za sebe ovaj nevaljalac, izlazei iz atora. Uskoro emo da svedemo
raune, oerupani petlovi.

San je okrepio i malo umirio vojvotkinju, a to je bilo ono to su eljno

ekali El-Kadur, Perpinjano i papa Stake.
Sada je trenutak za odluku rekao je stari mornar.
Ako jo jednu no izgubimo, pretvoriemo se u krila od vetrenjae na
gvozdenim koevima kule Husifa. Doznao sam da je danas stigao u logor jedan
od glasnika koje je Metjub poslao u sela na obali i doneo vest da e sutra stii
brod koji e nas pokupiti.
Odluimo rekao je Perpinjano. Kada e da se bei?
to kasnije, porunie, da bi vojvotkinja imala vremena da se povrati od
zadobijenog udarca. I najzad, oko tri ujutru san je dublji nego u pono.
Trebalo bi nabaviti oruje, jer e nas svakako goniti primetio je
porunik.
Muslimani su sa sobom poneli neto pitolja, musketa i sablji rekao je
El-Kadur. Sve je to u amcima i nee mi biti teko da odem i uzmem kada
svi zaspe.
 Dragocen si ovek, tamnoputi odvratio je papa Stake. Ako jednom
bude sa mnom krenuo na more, imenovau te za notroma.
Arapin je tuno zatresao glavom.
El-Kadur nee iv napustiti Kipar rekao je zatim.
Kakve mrane misli odvratio je papa Stake. Meni takve nikad nisu
padale na pamet. Hajdemo pod ator i spavajmo jednim okom. Treba da se
uvamo Poljaka.
Na njega u ja da pazim, a vi se samo odmorite rekao je El-Kadur.
Ceo logor je utonuo u san i tamu i nije se uo ni najmanji um. Vojvotkinja
je ve ustala i drala ma koji joj je doneo El-Kadur. Izgleda da se snaga
povratila kapetanu Oluji.
Gospoo rekao je papa Stake da li ste sposobni za put?
Da odvratila je vojvotkinja. Ja sam ponovo ena koja se borila u
Famagusti. Moram da vas spasem.
Svi su bili pod orujem i spremni pre da umru nego da se vrate u Husif i
zavre u stranim mukama. Idui na vrhovima prstiju, napustili su ator i
krenuli prema bregovima koji su odvajali obalu od unutranjosti ostrva. El-
Kadur, koji je toga jutra ispitao okolinu, uspeo je da pronae jedan mali prolaz
koji nije bilo lako opaziti. Vojvotkinja je ila na elu odreda i izgleda da je u
tom odsudnom asu zaboravila ak i nesretnog Lisijea.
U trenutku kada su stigli do uzanog prolaza koji je otkrio El-Kadur, zauli
su povike u turskom logoru:
Na oruje! Hriani bee!
Poljak! zareao je papa Stake. Medved razbojniki! Trkom! Za koji
as emo imati Turke na vratu.
Svi su poleteli trkom, dok su se za njima uli besni povici i brze komande.
Brzo su proli kroz prolaz i nali se u ravnici koja je vodila ka unutranjosti
ostrva.
Tamo dole vidim kuu! povikao je El-Kadur u asu kada je poela da
svie zora. Pokuajmo da doemo do nje.
Poto su pretrali pola milje, doli su do male zgrade iji je krov bio
pokriven slamom.
Kua je bila dosta prostrana, sa jakim zidovima, i izgleda da su je njeni
vlasnici davno napustili, a moda su ih pobile Mustafine horde.
Treba odmah da organizujemo odbranu rekao je Perpinjano poto je
obiao etiri sobe koliko je kua imala. U svakoj od njih bila su po dva mala
prozora.
Vi ete, gospoo, da budete u gornjim sobama sa papa Stakeom,
Simonom i El-Kadurom i uzeete etiri muskete. Ja ostajem ovde sa Grcima.
Pucajte samo nasigurno i tedite municiju.
I potrudimo se da saspemo bar jednu uncu olova u Poljakovu lobanju
dodao je papa Stake.
Hitro! rekao je porunik. Muslimani dolaze.
Odred se podelio i vojvotkinja je sa tri druga zauzela gornje sobe.
Smrt kaurima! Pokoljimo ih! Zapalimo njihovo sklonite da izgore ivi!
Borba je potrajala nekoliko asova bez nekog uspeha za bilo koju stranu i
bez gubitaka kod opsednutih, koje su titili masivni zidovi. Postoje; sasvim
povratila hladnokrvnost, vojvotkinja je uspela da obori nekoliko
neprijateljskih vojnika, jer je bila vrstan strelac. Ipak to nije moglo dugo da
traje. Turci nisu eleli da ih lagano ubijaju kao zeeve pa su oko deset asova
doneli odluku da sa svih strana navale na kuu i da stupe u borbu prsa u prsa.
Oni su se sakupili na jednom mestu a zatim su se rasuli na sve strane i poleteli,
urlajui:
Smrt kaurima!
Prijatelji! povikala je vojvotkinja. Evo odsudnog trenutka. Kada
stignu: maeve i sablje u ake!
Koristimo i arkebuze kao batine dodao je papa Stake. Hou da
napravim pekmez od Turaka.
 Turci su za tren oka pretrali razdaljinu koja ih je delila od opsednutih, bez
obzira na pucnjavu od koje su mnogi pali. Poto kua nije imala vrata, Turci su
navalili unutra. Posle kratke borbe Perpinjano i njegovi ljudi poeli su da se
povlae prema stepenitu koje je vodilo na sprat. Vojvotkinja je sa svojim
drugovima poletela da im pomogne, kada se sruio deo krova i tri oveka su
upala u susednu sobu. Eleonora se okrenula i povikala besno:
Vi, Lasinski!
Dolazim da uzmem svoj plen, gospoo rekao je Poljak podrugljivo.
Samo me mrtvu moete dobili!
Iza Lasinskog su se pojavili Metjub i jedan od njegovih oficira.
Pobrini se za enu, kapetane! povikao je Metjub.
Mi emo da svrimo sa ovima. Bie dovoljno samo nekoliko udaraca.
Turin se varao. Pred sobom je imao dobrog maevaoca El-Kadura i
dvojicu mornara, koji su dohvatili muskete za cevi tako da su im sluili kao
batine. Vojvotkinja se bacila na Poljaka i tako ga estoko napala maem da je
ovaj bio prisiljen da se oajniki brani. Ve u prvom napadu videlo ,se da
Turcima i Poljaku nee biti lako. Poljski medved je pruao oajniki otpor, jer
je sad ve izgubio nadu da e vojvotkinju da dobije ivu i da e je nainiti
svojom enom. Bio je to uzaludan napor. Vojvotkinja ga je najzad priterala uza
zid i jednim stranim udarcem probila mu grudi, tako da joj se ma slomio.
Umri, otpadnie! povikala je ena.
Poljak je rairio ruke i zakrkljao, gledajui svoju protivnicu stranim
pogledom:
Zavrena je...
I stropotao se, ne dovrivi. U tom trenutku pao je i Metjub, razbijene
glave. To ga je dovrio papa Stake, posle El-Kadura, koji je Turinu zadao
nekoliko udaraca sabljom. Vojvotkinja im je pritrala u pomo.
Gotovo je, gospoo rekao je papa Stake, bacajui arkebuzu i uzimajui
Metjubovu sablju. Otili su u raj i sada njihove due askaju sa hurijama.
 Poimo u pomo Perpinjanu naredila je vojvotkinja.
Samo to su krenuli prema stepenicama, a El-Kadur se tigrovskim skokom
bacio pred Eleonoru viui:
uvaj se, gospodarice!
U istom trenutku odjeknuo je pucanj i Arapin se sruio, kriknuvi. To je
pucao Poljak. Taj bednik jo nije izdahnuo, i poto je pored sebe ugledao
zapaljenu musketu, poslednjom snagom je pokuao da ubije vojvotkinju. Dok
su se papa Stake i Simon bacili na izdajnika i dovrili ga udarcima sablji,
vojvotkinja se nagnula nad Arapinom koji je izdisao.
Jadni moj El-Kadure! povikala je, jecajui i uzimajui njegovu glavu u
svoje ruke.
Umirem... gospodarice... srce... srce... odvraao je rob prigueno.
Zbogom, gospodarice... budi srena...
Ali ne, nee umreti!
Arapin se tuno osmehnuo i pogledao vojvotkinju mutnim oima.
Zbogom, gospodarice ponovio je. Srean sam to sam te spasao...
moje muke su zavrene... Daj da umrem srean... jedan poljubac... tvome
vernome... robu...
Dok su papa Stake i Simon plakali, vojvotkinja se nagnula nad umiruim i
spustila svoje usne na njegovo elo.
El-Kadur je zadrhtao, sklopio oi i izdahnuo.
 ZAKLJUAK
Samo to je umro jadni i verni rob, pred kuu su stigli Mula-el-Kadel,
Nikola i trideset konjanika. Iznenaeni Turci nadali su se u bekstvo,
ostavljajui mrtve i ranjene. Bez ijedne rei opomene, Mule-el-Kadel je navalio
na njih sa svojim ljudima, koji su ih sekli sabljama i kosili arkebuzama. Na
vratima se ukazao Perpinjano, koji je sa svojim ljudima i sam poao u napad.
Lav od Damaska! povikao je Venecijanac zaueno. Gle, i Nikola.
Gde je vojvotkinja? upitao je Turin, skaui na zemlju.
Gore u sobi.
Turin se brzo popeo uz stepenice i uleteo u sobu u kojoj je vojvotkinja
jecala pored El-Kadurovog tela.
iva! iva! vikao je Lav od Damaska, dok mu se lice zarumenelo.
Vi, Mula! povikala je Eleonora i ustala.
Stigao sam u pravi as da vas spasem i osvetim, gospoo. Gde je
Lasinski, ubica gospodina Lisijea?
Ovog asa sam ga ubila... ali zar je on... ubica, Mula? mucala je
vojvotkinja.
Da, gospoo rekao je Nikola, prilazei ja sam ga video kako ga baca
u vodu.
Vojvotkinja je nekoliko trenutaka posmatrala Poljakov le a zatim je slabo
kriknula i pala u ruke Lava od Damaska.
etvrt asa kasnije, svi su napustili kuu, u ijem su vrtu sahranili
nesrenog Arapina. Mula-el-Kadel je drao na rukama Eleonoru, koja se jo
nije povratila.
No je pala kada je odred stigao u zaliv Suda. Vojvotkinju su odmah
smestili u jednu udobnu kuu na obali mora, poto je bila u stranom bunilu.
Dve nedelje se ova hrabra ena borila sa smru i najzad je njen snani
organizam pobedio. Za sve to vreme Lav od Damaska nije naputao kuu.
Niko nije smeo da smeta bolesnici, pa su hriani i turski konjanici dan i no
pazili na puteve koji su vodili ka moru.
Onog dana kada je vojvotkinja potpuno ozdravila, stigao je konjanik na
ijem se koplju vila bela marama i zatraio da govori sa Mula-el-Kadelom.
Kada su ga uveli u kuu, on je Lavu od Damaska predao mali koveg i rekao
samo:
Ovo je od Selima, naeg sultana.
Zatim se u galopu vratio natrag.
ta vam je to, Mula? upitala je vojvotkinja, koja je prisustvovala sceni.
Gledajte odvratio je Turin uzdrhtalim glasom.
Zatim je otvorio kovei i pokazao finu uzicu od crne svile koja se u
njemu nalazila. Eleonora je kriknula uasnuto. Bila je to uzica koju je sultan
poklanjao onima koji su pali u nemilost, a to je znailo nemo nareenje da se
ovaj ubije.
ta e sada, Mula? upitala je vojvotkinja u strahu.
ivot je pored tebe isuvie vedar da bih posluao odvratio je mladi Lav
od Damaska. Odbaciu Muhameda i veru mojih predaka i prihvatiu tvoju.
Vodi me u Italiju, Eleonoro, jer zna koliko te volim.
Pod okriljem noi te veeri je jedan brod tiho napustio luku Suda i krenuo
prema Italiji. Na njegovoj palubi su bili vojvotkinja, Mula-el-Kadel, Perpinjano
i Grci.
 Izdava
NIRO Deje novine
Gornji Milanovac

Za izdavaa
Miroslav Petrovi
generalni direktor

Recenzenti
Prof. Milica Popovi
Dr Momilo Savi

Urednik
Radmilo Lale Mandi

Lektor
Nadeda Kosti

Ilustracija naslovne strane

Milan Mileti

Grafika oprema
Ljubomir Vorkapi

Fotoslog, korektura i automatski prelom

Eurokat 200 DEJE NOVINE Gornji Milanovac
 O piscu

Emilio Salgari /1863 1911/ rodio se u Veroni. Jo kao deak oseao

je veliku ljubav prema moru i u sedamnaestoj godini upisao se na
Institut za pomorstvo koji je napustio 1881. a da nije dobio diplomu
kapetana. Jednom prilikom rekao je svom sinu: eleo bih da se moji
posmrtni ostaci zatvore u hermetiki sanduk od stakla i spuste na dno
mora.
Sa pisanjem je poeo kao hroniar u jednom veronskom listu a u
slobodnom vremenu pisao je futuristike romane. Ve 1883. objavio je
u listu Arena svoja prva dva romana Tigar iz Malezije i Miljenica
Mabdia. Zatim slede mnogobrojna dela, bar 85 romana za 28 godina
rada.
Salgari je iveo i kretao se samo u svetu svoje mate, postao je vrlo
zanimljiva pojava u italijanskoj knjievnosti uopte, te je i danas jedan
od najpopularnijih dejih i omladinskih pisaca.