NOSIOCI, OSNOVE I VEZIVA U IZRADI IKONA

Izrada ikona je odvajkada spadala u deo tradicije naih naroda. Istiui se posebnim
prefinjenim likovnim i esteskim vrednostima zbirka ikona sa naeg tla se, kao to je poznato, uz
svetogorsku i rusku zbirku svrstava u sam vrh ikonopisne umetnosti. Tu se posebno moe istai zbirka
iz makedonskih manastira, koja predstavlja koja predstavlja pravi biser istorije vizantijskog tafelajnog
slikarstva. Od velikog je znaaja i deanska zbirka ikona, koja je od neprocenjive vrednosti za
celokupno naslee srpskog ikonopisa. Ni u jednom srpskom manastiru, ako izuzmemo Hilandar, nije
sauvan toliki broj ikona u tako irokom vremenskom razdoblju, od srednjeg pa sve do sedamnaestog
veka. Naalost, moe da se primeti da je u ovo savremeno doba ova vrsta umetnosti skoro potpuno
iezla, poto se veoma mali broj slikara kod nas bavi ovom problematikom. To je dobar razlog da se
ovde pozabavimo tehnolokim aspektom srednjevekovnog tafelajnog slikarstva.

Ikone su oduvek slikane na tvrdim podlogama, odnosno na drvenim nosiocima. Drvena ploa
je najvie odgovarala ikonopiscima iz vie razloga. Drvo je materijal do koga su oni mogli da dou,
meutim, to nije bio i presudan razlog to su ga koristili. Veoma vaan faktor je bila i sama funkcija
ovih slika. Naime, kalueri su ih esto prenosili, ljudi su ih celivali, dodirivali, a najee su stajale na
ikonostasima i dverima u klimatski loim uslovima, pa su samim tim i morale da budu napravljene od
nekog vreg i trajnijeg materijala. Stari ikonopisci su veoma dobro poznavali drvo i sve njegove
dobre i loe osobine, pa su obradi daske, kao budueg nosioca svojih religioznih slika, poklanjali
veliku panju. Svojim bogatim iskustvom i novim saznanjima oni su nastojali da uklone ili ublae sve
nedostatke koje je drvo, kao materijal imalo.

Drvene ploe spadaju u najstarije materijale, nosioce tafelajnih slika. Da bi se drvo uspeno
koristilo kao pouzdan nosilac slike, potrebno je izvriti mnoge pripreme. Pre svega treba obratiti
panju na izbor vrste drveta, jer svako drvo ne odgovara datoj nameni. Prevashodno za ovu svrhu treba
izbegavati etinarsko drvee jer je puno smole koja moe da izbije na povrinu daske, i na taj nain
oteti bojeni sloj. I pored ove injenice postoje mnoge stare ikone koje su raene na jelovoj ili
amovoj dasci i do dan danas uspeno odolevaju vremenu. Ti komadi drveta na kojima se kasnije
slikalo su ipak briljivo birani od dasaka koje na sebi nisu imale vorova i pukotina iz kojih bi smola
eventualno mogla da izae. Naravno, ni sve vrste listopadnog drvea nisu pogodne za slikarske svrhe i
potrebe. U najpogodnije spadaju: topola, lipa, vrba, orah, hrast, kesten, kruka, javor, jasen, bukva, itd.
Izbor je, razume se, diktiralo i mesto na kome pojedine vrste drveta i rastu. U ve pomenutim
Deanima su mnoge ikone raene na kestenovom drvetu, jer ga u tom kraju ima dosta, i veoma je
kvalitetno kada se osui.

Drvetu mora da se poklanja panja od samog trenutka kada se posee, pa sve do konane
obrade. Veoma je vano da se stablo posee u pravo vreme, a to vreme varira shodno vrsti drveta.
Svako drvo ima svoj period rasta i dozrevanja, pa ga je najpogodnije posei nekoliko godina poto je
prestalo da raste u visinu i poelo da se iri. Takvo drvo je vre, otpornije i tvre. Najbolje ga je sei
u kasnu jesen, jer u drvetu tada ima najmanje sokova. Za neke vrste drveta je potrebno da neko vreme
odlei poseeno, pa tek da se kasnije to deblo pili u daske. Ako je u pitanju orah, bukva ili breza, ne
smeju se drati dugo pod korom jer mogu lako da prozuknu, to jest, da izgube svoju vrstou,
elastinost i postanu krta. Kada se daske ispile treba ih sloiti na neko suvo mesto gde ima promaje.
Izmeu njih se stavljaju tanke letvice koje omoguavaju prolazak vazduha. Za izradu ikona je najbolje
da se daske pile na 4 4,5 cm, tako da posle suenja, kada se drvo skupi za 3 5% u radijalnom
smeru, daska ima jo uvek dovoljnu debljinu za obradu. Najbolje je ako se drvo sui najmanje godinu
dana dok je u deblu i bar godinu dana po centimetru debljine daske. Tako , na primer, ako je debljina
ispiljene daseke 4 cm najpogodnije je da se sui 2 godine.

Za slikarske svrhe se mogu koristiti daske koje su rezane na dva naina: tangencijalni kod
koga je rez paralelan sa osovinom rasta stabla, i radijalni, pri kome se deblo ree ili cepa, radijalnim
pravcem kroz osovinu rasta stabla. Tangencijalni rez se koristi u industrijskoj obradi drveta, pa se
daske, rezane na ovaj nain, uglavnom i mogu nai na stovaritima. Radijalni nain rezanja se
primenjuje samo za odreene svrhe, jer je piljenje komplikovanije i dosta drveta na ovaj nain
otpadne. Kod dasaka dobijenih ovim rezom godovi uvek lee vertikalno na irinu daske, tako da se
kasnije uopte ne krive. Kod tangencijalnog reza samo daska koju nazivamo sranica ima godove
rasporeene kao kod onih rezanih radijalnim rezom, dok su ostale daske, takozvane bonice, podlone
krivljenju.

Bonice se uvek uvijaju na suprotnoj strani od pravca godova. To krivljenje bonice nastaje zato to je
ona strana daske koja je okrenuta prema srcu drveta tvra od strane koja je okrenuta prema kori drveta.
Strana okrenuta prema srcu drveta se naziva desna strana, i ona je uvek konveksna u odnosu na levu
stranu, koja je konkavna.

Da bi postigli to veu stabilnost dasaka, kalueri ikonopisci manastira Deani, su svoje daske
prokuvavali u vodi par sati i zatim ih suili navazduhu bar godinu dana. Iz drveta su se prokuvavanjem
izluivali razni topivi sastojci i na taj nain se smanjivalo kasnije delovanje vlage.

Poto se danas drvo uglavnom nabavlja na stovaritima, gde dolaze daske seene
tangencijalnim rezom, one se mogu paljivim odabiranjem i spajanjem tako pripremiti da se krivljenje
svede na najmanju i podnoljivu meru. Uvek je bolje jednu dasku za ikonu napraviti spajanjem 2 3
ue daice od upotrebe daske koja ve ima eljenu irinu. Postoji nekoliko naina za spajanje vie
uih daica u jednu iru dasku. Daice se meusobno mogu lepiti tutkalom, jaim rastvorom kazeina
i u novije vreme nekim od sintetikih lepkova.

Da bi se ojaala lepljena mesta mogu se koristiti drveni tiplovi, nut (ljeb), parii drveta, tzv.
leptir, a povrine koje se lepe mogu biti mainom testerasto nazubljene, tako da poveaju povrinu
lepljenja.

Posebno treba voditi rauna o kombinovanju dasaka pre spajanja. Ako treba da se spoje dve ili tri
daske koje su iseene od sranice, dakle od daske gde godovi padaju vertikalno na njenu irinu onda je
svejedno kako e biti lepljenje. Ako su u pitanju delovi koji su rezani od boice, to jest, dasaka kod
kojih godovi padaju pod manjim ili veim uglom u odnosu na irinu daske, onda komade koje spajamo
moramo tako rasporediti da godovi na spojevima izgledaju simetrino okrenuti jedan prema drugom.

Stari ikonopisci su, da bi spreili krivljenje dasaka, na naliju ploa pravili specijalne ljebove
u koje su ukucavali odgovarajue letvice u obliku klina. Te klinove su pravili od tvreg drveta i nisu ih
fiksirali lepkom ili ekserima, jer bi na taj nain spreili dasku da slobodno radi i eventualno doe do
pucanja drvenog nosioca. Ti klinovi se u stolarskoj, a u ovom sluaju i slikarskoj terminologiji
nazivaju kuaci. U praksi postoji nekoliko vrsta ljebova. Kod nekih starih ikona ljebovi idu od jedne
ivice do druge, to znai da je daska celom svojom irinom porezana (A), dok postoje daske gde ljeb
prestaje na par centimetara od ivice ploe. Poto su se obino za jednu plou koristila dva kuaka onda
su oni postavljani tako da je jedan uljebljen sa jednog npr. levog, a drugi sa desnog brida ploe.
Kuaci sa svoje donje strane imaju urezan ep u obliku lastinog repa, i dubina tog ljeba ne sme da
bude vea od 1/3 debljine ikone, i na jednom kraju je suen za par milimetara, to je prilagoeno
odgovarajuem uljebljenju u koji ulazi (sl. 11).

Kad se nae srednjevekovne ikone gledaju sa prednje strane, onda, kod najveeg broja ploa,
moe da se primeti izdubljen sredinji deo, koji se nekad sastoji ak iz nekoliko nivoa (sl. 1 i 2).
Razlog to su daske za oslikavanje pripremane na ovaj nain uglavnom je estetske prirode. Tako su, u
stvari, stari ikonopisci pridavali znaaj svetiteljim ili biblijskim scenama i postizali utisak dubine. Ove
malobrojne ikone koje su stavljene u ramove raene su na ravnom ploama (sl. 3).
Ivica izmeu ovih nivoa je uvek bila malo ukoena i pod odreenim uglom. Na mnogim ikonama se
moe videti jednostavniji ili komplikovaniji i bogatiji duborezni deo u vidu pletenice, latica cvea ili
jednostavnih lukova. Ma kako da je bogat, duborez nikad nije bio sam sebi cilj ve mu je bila svrha da
istakne ono to je naslikano (sl.4, 5, 6).
 Da bi drvena ploa prihvatila impregnaciju i preparaturu prednju stranu ploe treba ohrapaviti
nekim otrim predmetom, tako da se napravi gua unakrsna rafura. Ukoliko se to ne uradi moe da
doe do odvajanja preparature od glatke podloge, kao na slici 7.

Ne smeju se praviti jaki zarezi jer se to kasnije moe ocrtavati ispod preparature.

Impregnacija se moe izvesti sa 7 % otopinom konog tutkala ili ako je to dostupno sa 4 %

zeijim tutkalom, koje se pokazalo kao veoma zahvalno za ovaj posao. Tutkalom koje bi trebalo da
bude toplo daska se premae sa lica, nalija i po bridovima. Kada se prvi sloj impregnacije osui
proces se ponovi jo jednom.
 esto se na oteenjima ikona moe videti preko daske nalepljeno retko laneno platno, koje
slui kao armatura koja u sluaju pucanja daske titi osnovu. Umesto platna moe uspeno da se
koristi gaza. Korienje gaze je u nekim sluajevima mnogo zgodnije od platna, pogotovo za one
ploe na kojima postoji duborez. Gaza se potopi u toplo zeije tutkalo i onda se prstima razvue po
dasci. Naroito treba paziti da gaza dobro legne na celu povrinu daske i da niti idu paralelno sa
ivicom daske. Kod ravnih ploa je to jednostavno obaviti, ali kod onih na kojima ima ak i malo
reljefa, potrebno je posluiti se nekim blago zailjenim paretom drveta da bi gaza prilegla u sva
udubljenja. Poto gaza uvek mora da se odsee neto ire nego to je format daske, preostali deo se
presavije i nalepi na poleinu i ostavi da se dobro osui. Suenje nikako ne sme da se ubrzava nekim
vetakim izvorom toplote jer se moe desiti da se gaza odlepi. Ploa je tako pripremljena za
prepariranje. Postoji vise naina za prepariranje dasaka za ikone. Jedan od najstarijih je prepariranje
tutkalno krednom preparaturom u odgovarajui rastvor konog tutkala (onog istog koje smo koristili
za impregnaciju) sipa se kreda ili umrtvljeni gips u odnosu 3:1 i dobro promea. Na dasku se nanese 5
6 tanjih ukrtenih nanosa preparature, pri emu sledei sloj treba naneti tek kad se prethodni prosui.
Ako se desi da se u toku rada jedan od slojeva presui potrebno ga je pre nanoenja sledeeg sloja
poprskati vodom, jer se u protivnom slojevi ne bi dovoljno meusobno vezali i moglo bi da doe do
ljuspanja preparature. Ova osnova jako upija, pa bi se to moglo smanjiti dodatkom male koliine
lanenog ulja u preparaturu.

Jo bolja, vra i finija preparatura se moe napraviti od bolonjske krede, cinkvajsa tutkala i
ulja. Iako se kod nas zove bolonjska kreda ovaj veoma fini i izvanredno mekan materijal je u stvari
jedna vrsta viestruko preraenog sirovog gipsa. Preparatura se pravi na sledei nain: pomeaju se u
jednom sudu 2 dela bolonjske krede i 1 deo cinkvajsa, pa se u to doda 1 deo 4 % otopine toplog
zeijeg tutkala. Napravie se polugusta masa, u koju malo po malo treba sipati laneno ulje u koliini
od 1/8 dela uz stalno meanje. Kad se ulje emulgovalo postepeno treba dodati jo 2 dela tutkala da se
preparatura potpuno razredi. Dasku treba premazivati sa 12 15 unakrsnih slojeva, nekad i vie.
Sledei sloj se nanosi najfinijom blok etkom, tek kad se prethodni sloj zasui, tj. kada je povrina
prethodnog sloja postala mat. Preparatura stalno mora da se mea i podgreva jer zeije tutkalo vrlo
brzo elira, pogotovo ako je malo hladnije u prostoriji u kojoj se radi. ak i kad izgleda da ima
dovoljno slojeva preparature na dasci, mora da se rauna na to da ona usahne i da moe doi do
ocrtavanja gaze ispod nje. Kad je prepariranje zavreno daska se ostavi par dana na sobnoj temperaturi
da se dobro osui i posle toga moe da se dalje prerauje.

Najpre se odsee gaza sa spoljnih ivica daske i posle toga se pristupa poliranju osnove. To se
moe raditi na dva naina jedan je da se preparatura pokvasi toplom vodom, pa se mekom
flanelskom krpicom, krunim pokretima, malo raskvaana preparatura uglaa i donjom ivicom dlana
ispolira. Kad se daska potpuno osui moe se popraviti najfinijim vodenim mirgl papirom. Drugi
nain obrade je ako se osnova premirgla sa nekolika vrsta najsitnijeg mirgl papira, tako da postane
glatka kao staklo. Na ovome treba insistirati, pogotovo ako se pojedine povrine pozlauju, jer se i
najmanja ogrebotina ili neravnina uvek ocrtava ispod pozlate. Ovim su daska i osnova pripremljene za
slikanje. Na mnogim naim ikonama se vidi crte koji je ugraviran na osnovi (sl.8 ). To je odlian
sistem koji omoguava ikonopiscu da nikad ne izgubi crte u toku slikanja. Graviranje se vri iglom
koja ne sme da bude suvie otra i ne sme se jako pritiskati, jer kasnije u toku slikanja, pogotovo ako
se koristi kazeinsko vezivo, moe slika na tim mestima da popuca. Mnogi ikonopisci su pre
pozlaivanja oreole ili neke druge delove na odei ili pozadini reljefno oblikovali. Taj efekat se postie
preparaturom. Tanka etkica se zamoi u preparaturu i sa njom se izvodi odreeni ornament . To se
ponovi nekoliko puta dok se ne dobije eljena visina reljefa (sl.9 ).
Da bi ikonu pozlatili potrebno je te delove premazati rastvorom tutukala i crvenog bolusa, koji u sebi
ima izvesnu masnou. Danas se bolus moe nai u prodaji u grumenu, koji se ortim noiem
nastrue, a francuska firma LEFRANC BURGEOIS ga prodaje u zatvorenim kutijama, u vidu
poluitke smese kojoj se pri korienju treba dodati malo tutkalnog veziva. Ako se koristi bolus u
grumenu onda ga treba usitniti ili noiem ili grubljim mirgl papirom i ostaviti da stoji u vodi, u
dobro zatvorenoj teglici. Bolus e se usled svoje teine nataloiti na dno suda. Pre upotrebe se voda
odlije, a jedna kaiica bolusa pomea sa dve kaiice tutkala. Mekom etkom se pree cela povrina
koja treba da bude pozlaena, ali se pri tome pazi da se ne premau i mesta na koja se nee nanositi
pozlata, jer to kasnije pravi smetnje prilikom slikanja. Ako boja crvenog bolusa nije dovoljno izraena
moe se jo jednom sve ponoviti, ali ovog puta u suprotnom pravcu. Kad se bolus osuio moe da se
pristupi pozlaivanju.

Pozlata se vri parcijalno, odreenim redom. Najpre se olovkom obelei veliina zlatnog
listia na podlozi, i taj deo se premae alkoholom ili obinom rakijom. Najfinijom etkom se rakija
razvue po ploi, ali se pritom pazi da ne doe do skidanja bolusa jer je tutkalo sada raskvaeno. Kad
povrina pone da matira, sputa se zlatni listi, i blago istufuje komadom vate, a zatim se postupak
ponavlja dok zlato ne nanesemo na celu povrinu. Ako na dasci postoji bilo kakav reljef koji treba da
bude pozlaen, onda se koristi ono zlato koje se nalazi slobodno izmeu dva tanka lista papira. Nanosi
se tako to se specijalnom mekom i irokom etkom, namenjenom samo za te svrhe, uhvati kraj
zlatnog listia i nanese na podlogu. etka se blago protrlja kroz kosu da bi se naelektrisala. Kad se
nanosi zlato u sobi ne sme da bude promaje, jer se listi askom zguva i teko ga je ispraviti. ak u
tom trenutku treba i dah zaustaviti. Mnogo je lake raditi ako se nabavi zlato koje je nalepljeno na
listie papira. Ono se lako moe rezati i ukrajati, a ne postoji ni opasnost od guvanja. Kad se nanese
na vlanu podlogu papir se lako odvoji od njega. Da bi zlato bilo u svom pravom svetlu treba ga posle
nanoenja ispolirati. Poliranje se vri istim redom kako se zlato i nanosilo. Poliranje se vri
specijalnom alatkom koja se pravi od ahata, poludragog kamena velike glatkoe i tvrdoe. Da bi se to
uspeno uradilo potrebno je vriti male probe, da bi se tano utvrdilo kad je najpogodnije da ovaj
proces pone. Ako je rano, onda ahat na jedan nain skida zlato i pravi na njemu oteenja. Ako se
vezivo presuilo, onda zlato skida na drugi nain. Sva oteenja se ipak mogu popraviti ponovnim
premazivanjem tog mesta alkoholom i ponovnim nanoenjem zlata.

Postoji jo jedan nain pozlate, kada se kao vezivo koristi neko ugueno ulje ili mikstion, ali
se ovako nalepljeni listii ne mogu polirati.

Pozlaivanje ikona se uvek vri pre zapoetog ikonopisanja, jer zlato skoro uvek predstavlja
pozadinu preko koje je kasnije naslikan ili svetitelj ili neka vana scena iz njegovog ivota. Izuzetak
ini jedino pozlata na draperijama u vidu tankih linija ili strelica koje predstavljaju, npr. nabore na
Hristovoj odei. Ta pozlata se stavlja tek na kraju, kad je ikonopisanje zavreno. Kod ovog
pozlaivanja je kao vezivo sluio isceeni sok belog luka, koji se zagrevanjem zgusne i etkicom se
izvlae linije po draperijama. Zbog brzog suenja soka pre stavljanja listova zlata, nekoliko puta se
dune na ta mesta iz usta topla para da se soku povrati lepljivost i onda se prko toga stavlja zlatni listi
koji se zameni na eljenom mestu, a ostatak se mekom etkom odstrani.

Nai stari majstori su svoje slike izraivali temperom. Kao vezivo su koristili jaje i kazein. Jo
u srednjem veku bili su svesni injenice da je sadraj kokoijeg jajeta odlino vezivno sredstvo. Moe
da se koristi celo jaje ili samo umance. Dugo korienje ovog veziva potvruje nam njegov kvalitet.
Mnogi slikari ovo vezivo i dalje stavljaju na prvo mesto kad je tempera u pitanju.

Pravljenje ovog veziva je vrlo jednostavno. Da bi se ono dobilo potrebno je promukati jaje i
vezivo je ve pripremljeno. Iskustvo pokazuje da bez obzira to se ponekad upotrebljava celo jaje, ni u
kom sluaju ne sme da se koristi samo belance. Ono pravi krt premaz koji moe lako da ispuca i da se
oljuspa. Za razliku od belanceta, umance ima znatno bolja svojstva. umance u svom sastavu ima
sastojak albumin, odnosno jajano ulje, koje ima osobinu da se stvrdne na viim temperaturama (to se
najbolje vidi kad kuvamo jaje). Isti efekat stvrdnjavanja se postie kad se ono nanese u tankom nanosu
i izloi svetlu dana. Nanos jajanog umanceta postaje nerastvorljiv, tvrd i postojan, ali to ne znai da
su slike uraene ovom vrstom tempere potpuno otporne na vodu, jer one vodom ipak mogu da se
omekaju ili otete. Vezivo od umanceta se pravi na taj nain to se najpre umance odvoji od
belanceta. To se radi tako to se svee jaje najpre razbije o neku otru ivicu, tako da se ljuska razdvoji
na dva dela i u jednoj polovini ljuske treba da ostane umance sa gustim delom belanceta, a u drugoj
polovini samo teni i tanki deo belanceta. Belance se zatim baci ili iskoristi za neto drugo, a prazna i
isprana ljuska se koristi za pretakanje umanceta iz jedne u drugu ljusku da bi se oslobodila preostala
koliina belanceta. Ovo prebacivanje umanca sa ostatkom gustog belanceta radi se nekoliko puta, a
zatim se umance stavlja u dlan jedne ruke i lagano prebacuje na dlan druge ruke i na taj nain se
uspeva u odvajanju preostale koliine belanceta. Posle ovoga, kesicu u kojoj se nalazi umance treba
probuiti i iz nje istisnuti sadraj u neki ist sud ili au, a zatim mu se moe dodati mala koliina
vinskog sireta. Kada se pripremi vezivo mora se najpre izribati pigment sa destilovanom vodom. To
se obavlja obino na staklenoj ili mermernoj ploi dok se ne dobije gusta pasta. Toj pasti dodaje se ista
koliina pripremljenog umanceta i sve se to se jo jednom dobro izmea i izriba. Ako se stavi malo
umanceta boja e posle suenja posvetleti i pigment e se usled slabe vezanosti za podlogu otirati, a
ako se pigmentu doda previe veziva ona e se teko nanositi i imae mastan izgled. Neke boje, kao
npr. cinkova bela, ne zahtevaju prethodno ribanje se vodom ve se direktno vezuju sa umancetom.
Nekim pigmentima je potrebna vea koliina veziva, a nekima manja, to se moe utvrditi probama.
Kad se pigment pomea sa umancetom, pogotovo ako se pripremi vea koliina boje, ne sme da se
dri na otvorenoj paleti jer bi se boja brzo stvrdnula, ve u zatvorenim u posudama. uta boja
umanceta ne utie na promenu tona, a izlaganje dnevnom svetlu izbeljuje boju. Neki put se u vezivo
od umanceta moe dodati i izvesna koliina vode da bi ga razredila.

U toku slikanja treba koristiti dosta vode i etkice treba ee prati vodom, jer se jaje relativno
brzo sui, pa na taj nain etkica uvek moe da se odri u stanju pogodnom za slikanje. Ako se
uspostavi pravilan odnos veziva i pigmenta, onda moe da se doda ak i vea koliina vode da bi se to
razredilo. Ako u boji ima isuvie umanceta ona e se brzo suiti i oteavati slikanje. Iskustvo
pokazuje da pri izboru jaja teba biti veoma paljiv i imati u vidu da se ne koriste ona koja su starija ili
ona koja su oteena. Kod njih postoji opasnost da su napadnuta mikrooragnizmima koji mogu lako da
se razloe i oslabe mu vezivnu mo. Da bismo otprilike utvrdili sveinu jaja moe da se izvede sledei
eksperiment. Jaje se stavlja u slanu vodu i ako ono sa dna pone da se penje na povrinu, onda vie
nije svee i ne treba ga koristiti. U dananje vreme, kad se kokoke hrane mnogim vetakim
sastojcima, postoji opasnost da ak i svee jaje nema dobru vezivnu mo. Da bi se to izbeglo jajanoj
temperi se, kao sredstvo za pojaavanje vezivne snage, moe dodati mala koliina boraks kazeinskog
rastvora.

S obzirom da se jaje lako kvari, pogotovo u letnjim mesecima, jajanu temperu treba odmah
upotrebiti da se na krae vreme sauva od kvarenja, a proces raspadanja se moe usporiti ako se doda
20% rastvor timola u alkoholu. Kao konzervans moe da poslui i mala koliina vinskog sireta. Ipak,
najbolje je da se pravi onoliko boje koliko moe da se upotrebi u odreenom roku. Za jajanu temperu
veoma je vano kojim se redosledom slika, odnosno mora do tanina da se razradi sistem
podslikavanja i nadslikavanja. Meanje tonova kod ove tempere je neto jednostavnije nego kod
kazeinske zbog toga to je boja due vreme u razmazivom stanju. Ova tehnika je naroito pogodna za
izradu veoma finih i minucioznih detalja koji se naroito mogu videti na mnogim ruskim ikonama.
 Ova tehnika esto nije pogodna za rad poetnika jer oni, zbog neiskustva ne stave dovoljnu
koliii vode, pa samim tim imaju problema sa slikanjem. Ikonu raenu ovom tehnikom ne moramo
lakirati jer ona kad se osui dobija lep podsjaj koji moe da se inezivira glaanjem nekom pamunom
krpom. Drugo vezivo koje se moe koristi pri slikanju je kazeinsko.

Kazeinska tempera

Kazein je organski lepak koji se upotrebljavao za slikarske i neke druge svrhe veoma davno.
Slikari srednjeg veka su u njemu videli nezamenljiv materijal. U to vreme su ga koristili i stolari jer je
bio lepljiviji od tutkala i imao je jednu veoma vanu osobinu, da se posle stvrdnjavanja i suenja ne
moe vodom rastvoriti niti otopiti.

Dobija se od gruevine mleka koje u naem narodu ima nazov urda ili postan sit (vapski sir).
Postoji nekoliko naina za dobijanje kazeina. Prema jednom starom receptu kravlji sir se ispira
nekoliko puta u toploj vodi sve do onog trenutka dok se sva surutka ne odstrani tj. dok voda ne postane
sasvim ista. Ovako isceen sir se zatim drao u hladnoj vodi sve dok se ne stvrdne. Paretom glatkog
drveta se zatim takav sir ribao i na kraju meao sa vodom i kreom dok se ne dobije lepak koji je
prilino uguen.

Kazeinski lepak se moe dobiti i ako se izribaju etiri dela posnog sira i jedan deo gaenog
krea. Posle izvesnog vremena stvorie se teni lepak koji treba procediti kroz gusto sito i razrediti
vodom. Da se ne bi stvorila kazeinska prevlaka nerastvorljiva u vodi potrebno je ovu masu meati
dvadesetak minuta.

Poznat je jo jedan nain za dobijanje kazeinskog lepka, a sastoji se u tome to se postan sir
stavi u muslinsku vreicu i zatim gnjei u toploj vodi sve dok se ne dobije gusta masa, koja se zatim
osui na nekom toplom mestu. Osueni sir se pomea sa odgovarajuom koliinom hladne vode u
staklenoj posudi. Ta masa se promea drvenim tapiem (ne sme se koristit metalni) dok voda ne
prome sir, a zatim se u ovu masu dodaje amonijak u koliini od 5 %.

Danas se kazein uglavnom proizvodi industrijskim putem, ukasto je bele boje, ima
karakteristian miris na mleko i ako due stoji moe malo da potamni. Ne rastvara se u vodi, ve samo
nabubri, a rastvara se samo u alkalijama. Najee se za rastvaranje kazeina koristi amonijak ili
boraks. Da bi se rastvorio industrijski kazein potrebno je ugrejati dvanaest delova vode u koju se sipa
jedan deo kazeina. Kada kazein nabubri dodaje se kap po kap amonijaka uz stalno meanje. Amonijak
se dodaje zapreminski oko 5 % od ukupne koliine.

Kazein mora da bude sve i treba ga nabavljati u manjim koliinama jer stajanjem postaje tee
rastvorljiv u amonijaku i boraksu. to je kazein sitnije mleven i sveiji to e do bubrenja lake doi i
lake i bre e se otopiti. Za potapanje kazeina je najbolje da se koristi destilovana ili prokuvana voda.
U vodu moe da se kao konzervans stavi i odreena koliina nekog zatitnog sredstva, kao to je borna
kiselina. Ovo je naroito potrebno uraditi leti jer su tada vie temperature koje pospeuju kvarenje
kazeina, to se najpre oseti po veoma neprijatnom mirisu, a zbog razlaganja gubi vezivnu snagu. Ako
se napravi dobro vezivo, ni prejako ni preslabo, tempera napravljena na ovaj nain stvara vrlo vrst
premaz koji je otporan ak i na vlaenje. Kazeinska tempera se brzo sui i ima mat sjaj kome nije
potrebno lakiranje. Ako se kazeinska tempera ipak lakira intevizirae se boje, pa e izgledati kao ulje.

Kazein je vrlo osetljiva materija, pa sa mnogo panje i iskustva treba pristupiti pravljenju
veziva. Mnogo je opasnije po slikani sloj ako je vezivo prejako jer moe doi do pucanja i ljuspanja
boje. Ako je vezivo slabo boja e se delimino otirati, ali taj mali nedostatak se lako moe popraviti na
taj nain to e se gotova slika isfiksirati tim istim kazeinom. U cilju izbegavanja loih posledica
vezanih za jainu veziva mogu se napraviti probe na paretu papira i na taj nain proveriti vezivna
mo kazeina. Kazein treba drati samo u dobro zatvorenim konzervama na suvom i hladnom mestu.
to se pigmenata tie, u ovoj tehnici se mogu koristiti sve boje. I kod ove tehnike, kao i kod jajane
tempere vrlo je vano podslikavanje. Osnovnim tonom se prekrije cela povrina lica, npr., pa se dok je
boja jo mokra nanosi drugi sloj boje (obino je to oker) pazei da se ne prekrije cela podslikana
povrina. Poto se kazeinska tempera veoma brzo sui, a treba da se postigne postepen prelaz izmeu
tonova, taj deo mora da se radi dok je boja neosuena ili ako se boja osuila, onda taj deo treba
pokvasiti vodom i spojiti tonove. Na taj nain se postie volumen. Ako se radi bez kvaenja onda e
postojati jaka i otra granica izmeu tonova. Srednjovekovni ikonopisci su na taj nain slikali draperije
na ikonama i gradaciju pravili samo valerskim razlikama.

Sam tehniki i izvoaki postupak kod slikanja je vrlo jednostavan jer se etkica zamoi u
kazeinsko vezivo, a zatim direktno u pigment. Meanje boja se radi na glatkoj i po mogustvu beloj
podlozi palete za temperu. Ako se ikona ili neka druga slika raena ovom tehnikom dobro osui i ako
se dri u odgovarajuim uslovima nee se promeniti vremenom.

Sva ova saznanja su pomogla pri izradi kopije ikone nerukotvorenog ubrusa Hrista Spasitelja
iz Deana (sl. 10).
Poto je format relativno mali ikona je raena na dasci pravljenoj od jednog komada drveta.
Impregnirana je i preparirana na nain kako je ve opisano. Nimb je zlatan sa utisnutim kruiima koji
podraavaju okov. Inkarnat je slikan u gami zelenih tonova sa oker osvetljenjima na istaknutim
delovima. Raena je kombinacijom kazeinske i jajane tempere. Podslikavanje je raeno kazeinskom,
dok su svi minuciozni detalji raeni jajanom temperom. To je uraeno iz tog razloga to jajano
vezivo omoguuje veoma sitne, tanke i fine poteze jer skuplja vrh etke, za razliku od kazeina koji u
sebi ima veliki procenat vode koja iri vrh tanke etkice i ne moe se lako postii izvlaenje tankih
linija. Drugi razlog to je kopija ikone zavrena jajanom temperom je taj to se boja nije menjala
posle suenja kao kod kazeinske, a to veoma olakava posao kod kopiranja. Na kraju je ikona
prelakirana lakom od voska i terpentina i ispolirana mekom krpom.
 Temperare meati

- sve do 15 v. obuhvata sva sredstva kojima je mean pigment i dobijana boja

- najstarija tehnika jer je odreenim vodenim medijumima slikano od davnina

- u 16 v. tempera je izgubila na znaaju zbog pojave i razvoja ulja

------

DRVO spada u najstarije podloge

prednosti i mane

Kvalitet zavisi od vie faktora: zimska sea, umerena klima

VRSTE: topola, lipa, hrast, orah, kesten, kedar, kruka, bor, jela

REZOVI: tangencijalni (industrijski) i radijalni, koji je najbolji

SUENJE: umerena toplota i vlanost

KUACI

- panel, iverica i perploa

IMPREGNACIJA DASKE: kono tutkalo, kazein i elatin

PREPARACIJA DASKE: Ranije je korien umrtvljeni gips 0,5 kg gipsa se sipa u 5 litara vode uz
neprekidno meanje oko pola sata i sa pauzama od 10 minuta, nastaviti sa meanjem do 2 sata. Gips
zatim ostaviti da odstoji mesec dana, a zatim se voda prospe i gips osui

- severnjaki nain: kreda i tutkalo

- vizantijski nain: cinkvajs, bolonjska kreda, ulje i tutkalo

ETKA ZA IMPREGNACIJU: flah

VEZIVA U TEMPERI: jaje %, kazein %, guma i emulzije

JAJANA EMULZIJA: umance ili celo jaje. umance je sastavljeno od jajanog ulja, vode i
materija koje imaju svojstva emulgatora

- konzervans: vinsko sire

- nain slikanja i proba veziva:

Vezivo od celog jajeta slabije vezuje, bre sui, tee se razmazuje i ima slabiju elastinost

BELANCE: albumin i voda. Korien za iluminacije, lepljenje zlata i pravljenje retu boja. Belance se
prvo ulupa u penu, a zatim ostavi da ponovo pree u teno stanje. Radi se lazurno.
 TEMPERA NA DRVETU

Ikone su se oduvek slikale na tvrdim podlogama, odnoso na drvenim nosiocima.

Razlozi:

- stari ikonopisci su pozbavali i dobre i loe osobine drveta

- izbor drveta

- sea drveta: najpogodnija je nekoliko godina po prestanku rasta u visinu i poetka rasta u
irinu. Zimska sea drvo tada ima najmanje sokova.

Suenje na promaji i nekom suvom mestu.

Najbolje je daske piliti na 44,5 cm. Drvo se skuplja 35%. Sue se jednu godinu po jednom
centimetru.

tangencijalni i radijalni rez

sranica i bonica

desna i leva strana

Da bi se daska stabilizovala moe se prokuvati u vodi par sati i suiti na vazduhu bar godinu
dana. Iz drveta se na taj nain odstranjuju razni topivi sastojci i smanjuje kasnije delovanje vlage.

spajanje dasaka rasporeivanje godova i naini spajanja

kuaci

udubljenje i razni reljefi i ornamenti

ohrapljivanje ploa

impregnacija

platno ili gaza

preparature

poliranje daske

graviranje

pozlaivanje

slikanje

vezivo jaje i kazein

celo jaje ili samo umance

umance ima u svom sastavu ALBUMIN ili jajano ulje koje ima osobinu da se stvrdne na viim
temperaturama ili svetlosti.
 Pravljenje veziva od umanceta. Dodatak vinskog sireta. Jaina veziva provera. Nekim
pigmentima je potrebna vea a nekima manja koliina veziva.

izbor jaja sveina jaja i provera