Duan Kovaevi

Profesionalac

(Tuna komedija, po Luki)

Lica:
JA - Teodor Teja Kraj
LUKA LABAN - profesionalac
MARTA - sekretarica
I jedan, sasvim normalan, LUDAK.

Zovem se Teodor Kraj. Moja majka me je zvala Teja. I prijatelji su me tako

zvali... dok sam ih imao. Moje ime vam, verovatno, nita ne govori. Knjievnik
sam... Nadam se da jesam... Imam etrdesetpet godina. Do sada sam objavio dve
knjige. Knjigu pesama i knjigu pripovedaka. Depresivno malo! A izgledam kao
da sam napisao dvadeset romana. Velianstveno loe. Gde su moje nenapisane
knjige? Pria koja sledi je neverovatna, ali istinita. I odgovor je na to neprijatno
pitanje. Ovaj rukopis ispisujem u jednom dahu, pravo u mainu onako kako se
sve odigralo. Susret sa tim ovekom promenio je ceo moj bivi ivot. Da li je
mogue da vam neko promeni bivi ivot? Mogue je! Kako je to mogue?
Lepo, ako imate sree i pameti kao ja. Sedeo sam u svojoj kancelariji i
prelistavao prispele rukopise. Zbirke pesama, zbirke pripovedaka, zbirke
romana, zbirke putopisa, zbirke seanja... Veina tih krabotina nuena je i
drugim izdavakim kuama. Znao sam sve sadraje napamet, jer su mi ih pijani
pisci prepriavali po kafanama. Od dana kad sam postao glavni i odgovorni
urednik nisam uspeo da veeram, a da uz veeru ne pojedem" i jedno svee,
genijalno delo... A telefon je uporno zvonio. Nisam dizao slualicu, jer sam znao
da mi se javlja neko od skribomana. Mislio sam, bar danas, na dananji dan, ne
moram da se nerviram. Meutim, telefon je zvonio bez prestanka. I zvonio bi
ceo dan, da nisam digao slualicu.
JA: Halo? Da... Da...
Bio sam, naravno, u pravu. Javljao mi se pisac koga sam duboko prezirao i ijeg
imena sam se gadio. O njegovim knjigama sam mislio, govorio i pisao sve
najgore... Ali sad, na ovom radnom mestu, Ja nisam bio privatno Ja, Ja sam sad
ovde Neko koga je Neko imenovao ispred Nekoga da o Neemu brine i vodi
rauna. I pored neopisivog gaenja, pokuao sam da razgovaram smireno.
Meutim...
JA: Da... Jeste, ja sam... Pa, molim vas, kako to moete ponovo da me pitate?
Vaa knjiga je odbijena pre nego to sam ja doao na ovo mesto. Ja sam ovde,
kao to vam je poznato, nepuna dva meseca, a knjiga vam je odbijena, kao to
vam je takoe poznato, pre pet meseci... ta ste rekli? Zato upotrebljavam re
odbijena"? Ta re vas vrea... Pa, dobro, knjiga vam nije u izdavakom planu i
programu za narednu godinu. Da li vam se tako vie svia? Ja sam bezobrazan?
Ja sam bezobrazan? A ta mislite, kako sam mogao da proitam knjigu koja vam
je vraena pre pet meseci? Nije vam vraena? A kome ste je predali? Pa,
izvolite, traite je od njega... On vam je rekao da je kod mene? Lae. Recite mu
da lae...
I dok sam sluao histerian, predinfarktni glas, spremajui se da odgovorim
istom merom i tresnem slualicu tako da mu pukne bubna opna krmeeg uveta,
iz susedne kancelarije se zaula preglasna pesma. Bivi urednik, smenjen zbog
katastrofalnog poslovanja opominjao je mene i celu kuu da je iv i da e nam
se kad tad osvetiti. Priao sam zidu i tresnuo pesnicom. Pesma se malo stiala,
ali je ludak iz slualice i dalje vritao. Da nesrea bude vea, potrudila se moja
sekretarica Marta. Ula je u kancelariju i poverljivo mi se obratila osvrui se
prema vratima, kao da je neko progoni.
MARTA: Trai vas neki ovek.
Klimnuo sam glavom i rukom dao znak da saeka, a onda sam, progutavi
psovku, zavrio telefonsku svau.
JA: Molim vas, obratite se onome kome ste rukopis predali, ko je rukopis
proitao i ko ga je odbio!
Namerno sam naglasio re odbio" i tresnuo slualicu. Marta me je posmatrala
saaljivim, lepim i brinim pogledom. Bilo mi je ao to je mene njoj ao.
Saekala je da se malo smirim i obriem oznojeno elo.
MARTA: Vi znate koliki vam je pritisak?
JA: Znam, Marta... ali kako da razgovaram sa ovekom koji je... bezobrazan,
drzak, prost, primitivan! I, i, kako ovom idiotu, to nas terorie preglasnom
pesmom, da objasnim...
MARTA: Smirite se, molim vas.
Prila mi je, spustila mi ruku na rame, pogledala me i osmehnula se.
MARTA: Obeali ste mi da se danas neete nervirati... Bar danas.
JA: Da... Kako vam je erka?
MARTA: Pa, tako...
JA: Bie dobro, videete... Idemo li na ruak? Zakaite nam sto u nekom
dobrom restoranu. Gde vi elite.
MARTA: Ne znam... Nije mi do ruka.
JA: Obeali ste mi.
MARTA: Da... ta da kaem ovome?
JA: Kome?
M ARTA: Pa, rekla sam vam, trai vas neki ovek.
JA: Koji ovek?
MARTA: Ne znam ko je. Nisam ga do sada viala. Malo udno izgleda. ini mi
se da nije pisac.
JA: Jeste pisac. Sigurno je pisac, Marta. Svi danas piu i niko vie ne lii na
pisca. to manje lii na pisca to je vie knjiga napisao...
MARTA: Nemojte se nerviriti.
JA: Da... Molim vas, recite mu da nisam tu.
MARTA: Ve sam mu rekla, ali mi je on rekao da zna da niste tu, ali da ga ipak
primite.
Uinilo mi se da je nisam dobro uo.
JA: ta vam je rekao?
M ARTA: Da ga primite bez obzira to niste tu... Kae, ne dolazi zbog sebe.
JA: A zbog koga dolazi?
MARTA: Ne znam... Nosi neku tanu i povei crni kofer.
JA: Tanu i povei crni kofer?
MARTA: Da.
JA: Do sada su rukopise donosili u fasciklama.
MARTA: Izgleda kao neko ko je malopre doputovao vozom... Moda je neki
va roak. (Pogledao sam je i istog trenutka se iznervirao, jer oigledno nije
znala ta je rekla)
JA: Neki moj roak?
MARTA: Da...
JA: Malo udno izgleda, nosi tanu i povei crni kofer? To bi, po vama, mogao
biti neki moj roak?
MARTA: Niste me razumeli...
JA: Razumeo sam vas, Marta, razumeo sam vas. Vi samo govorite ono to svi
misle. ovek moe u ovom gradu da poivi stotinu godina i uvek e se nai
neko ko e mu pomenuti zaviaj. Sve to valja ovde si stekao, sve to ne valja
doneo si...
MARTA: Izvinite, nisam to htela da kaem.
JA: Ljudi reima skrivaju misli. Ne znam ko je to rekao, ali sam ja to na svojoj
koi osetio! Zato bi neki ludak bio moj roak?
MARTA: Pa, on me je pitao: Da li je tu Teja? A vi ste mi rekli da vas je tako
majka zvala.
JA: Pitao vas je, da li je tu Teja?
MARTA: Da.
JA: Neko mu je rekao da me je tako zvala majka... Neka ue, a vi me, molim
vas, pozovite na neki hitan sastanak... I, nemojte se ljutiti. Onaj ludak me
iznervirao.
Poljubio sam joj ruku, ona se osmehiula, okrenula kao balerina i elegantnim
korakom izila. Podigao sam ruke da protegnem kimu i duu... A onda je u
kancelariju uao stariji ovek, relativno dobro drei, u poduem braon mantilu,
paljivo oeljan i izbrijan, nosei u jednoj ruci tanu, a u drugoj povei crni
kofer. Zastao je, pogledao me i prijateljski se osmehnuo.
OVEK: Dobar dan.
JA: Dobar dan.
Posmatrao me je kao da smo prijatelji iz detinjstva ili bliski roaci koji se nisu
dugo videli. Marta je bila u pravu. Stvarno je liio na roaka koji je malopre
doputovao vozom. Stajao sam, trudei se da se setim ko je... Imam bar dve
hiljade roaka. Veinu nisam video dvadeset i vie godina i svi neto belee,
piu, zapisuju.
JA: Izvolite?
ovek me je gledao utei a onda je slegao ramenima kao da mu je ao to ga
ovako saekujem. Pokuao sam da uzvratim osmehom, meutim, bilo je kasno.
On se stuio i sasvim tiho upitao.
OVEK: Ti ne zna ko sam ja?
JA: Ne...
Osmeh mu je spao na kancelarijski zeleni tapison. I bi mi ga ao, ne znam zato.
OVEK: Ne zna?
JA: Ne znam... Stvarno mi je ao, ali...
OVEK: Mogu li da spustim kofer?
JA: Naravno, zato pitate. Hoete li da sednete?
OVEK: Ne.
Spustio je povei i oigledno potei kofer, a onda me pogledao u oi. Tog
trenutka sam shvatio da mi nije ni prijatelj iz mladosti, niti neki zaboravljeni
roak.
OVEK: Bio sam ubeen da me poznaje bar dve poslednje godine... Bar
toliko... Meutim, vidim...
JA: Da vi niste...
OVEK: Prijatelj iz vojske?
I on se nasmejao, ali sa prisnog Ti pree na Vi.
OVEK: Seate li se te vae prie: Prijatelj iz vojske?
JA: Moje prie? Prijatelj iz vojske?
OVEK: Da. O onom oveku koji vam je priao na ulici, zagrlio vas, poljubio i
upitao: Via li nae? A ti si stajao, isto kao sad, i pitao se u sebi: Koje nae?
ovek se snudio, kao ja sad, i rekao: Pa, nae iz vojske. A tebi je laknulo,
obradovao si se, imao si bar neki podatak. Da bi oraspoloio nesrenika, rekao si
sigurno i velikoduno: Nae iz vojske? Viam, naravno da viam! Kako ih ne bi
viao! ovek ti je poverovao, zagrlio te, potapao po ramenu - bilo mu je drago
to se nisi odrodio, i upitao te: A koga najee via? Pa... i tu si, kao sad, stao i
pokuao da se seti bar jednog imena. I setio si se desetara Marka Kostia. I
rekao si sa velikim okakanjem: Viam desetara Marka Kostia. A ovek te je
samo pogledao, oborio oi i proaputao: Ja sam desetar Marko Kosti.
I ponovo se nasmejao. Nasmejao sam se i ja, mada mi do smeha nije bilo.
JA: Zgodna pria, ali, na alost, nije moja.
OVEK: Jeste, vaa je. Zato me, moli vas, nemote pitati da li smo prijatelji iz
vojske... Nismo.
JA: Izvinite, kako se vi zovete?
OVEK: Ja sam Luka Laban... Luka Laban... Moje ime vam, naravno, nita ne
govori?
Nikad uo. ovek me je posmatrao hladno i mirno. Poeo sam da gubim ivce,
to meni ne pada teko.
JA: Drue Luka, da vi niste sluajno malo pogreili? U ovoj zgradi ima jo
nekoliko ljudi sa imenom Teodor...
LUKA: Znam. Ali samo je jedan Teodor Teja Kraj... Neu vas dugo zadravati.
Znam da idete na ruak sa Martom...
JA: Kako znate?
LUKA: Danas vam je 45. roendan?
JA: Jeste.
Gledao sam ga zgranut. A on je priao stolu, spustio konu tanu i, jednu za
drugom, izvadio etiri ukoriene knjige sa upadljivim naslovima koje obino
ispisuju ulini knjigovesci. Korice su bile u etiri boje: crne, plave, zelene i bele.
Naslagao ih je jednu na drugu, a onda na sve njih poloio aku, kao ovek koji
pokazuje vrednu robu ili tvrdi pazar... Laknulo mi je. Svata sam bio pomislio.
Re je, ipak, o najobinijem skribomanu, koji je svoj dolazak samo
mistifikovao. Opustio sam se, osmehnuo se i vratio do stolice. Oslonio sam se i
upitao rutinski, kao lekar kome je sluaj savreno jasan.
JA: Drue Luka, te knjige su rukopisi, spremni za tampanje?
LUKA: Da.
JA: Rukopise ste ukoriili kod nekog knjigovesca?
LUKA: Ne, to je moj sin Milo ukoriio, a ja sam tehnikim ablonom ispisao
naslove. Nisam smeo da dam nekom knjigovescu.
JA: Deava se da izgube ili unite rukopise?
LUKA: Da, ali ne samo zbog toga...
JA: Hoe, uo sam, i da prijave policiji ako je neto onako... nezgodno,
problematino.
LUKA: Hoe, hoe.
Bivao sam sve sigurniji i oputenijn. Klasian sluaj skribomana paranoika.
JA: Umesto da policija radi za narod, narod radi za policiju... Smem li da
pogledam?
LUKA: Naravno... Zato sam i doneo.
Uzeo sam rukopis povezan u plave korice i proitao naslov.
JA: Besede o... O emu su besede?
LUKA: O svemu.
JA: Aha... Sve etiri knjige su Besede o...
LUKA: Ne. Zelena knjiga je zbirka pria: Prie iz izgubljenog zaviaja. Trea je
zbirka gradskih pria, pa joj je takav i naslov: Male gradske prie. Neto, kao
one ehovljeve prie - anegdote...
Pogledao sam ga. Obrazlagao je knjige smireno i razlono, to nije osobina
ovakvih pisaca". Uzeo je etvrtu knjigu i umesto objanjenja proitao naslov.
JJHKA: Susreti i razgovori.
JA: Lepo, drue Luka...
LUKA: A u tani je i jedna drama. Pozorina.
JA: Pozorina drama?
LUKA: Da. Jedna kamerna drama. Radni naslov joj je: Tuna komedija.
JA: Tuna komedija?
LUKA: Da. Moda naslov nije najbolji, ali je sigurno najistinitiji. A koliko sam
razumeo Aristotela, pisac u svome zanatu ne sme praviti greke u odnosu na
istinu.
JA: itali ste Aristotela?
On i Aristotel? Gledao sam ga kao privienje. On je, ovakav, itao Aristotela.
Ponovio sam pitanje jer je preutao odgovor.
JA: itali ste Aristotela?
LUKA: Malo itao, a vie sluao.
JA: Vie ste sluali?
LUKA: Da... to jeste jeste.
JA: Vie ste sluali Aristotela?
Luka me je pogledao i tiho rekao.
LUKA: Molim vas, nemojte da me vreate.
JA: Izvinjavam se, ali...
LUKA: Vie sam sluao o Aristotelu. U Besedama postoji i beseda o Aristotelu.
JA: Nemojte se ljutiti, drue Luka, ali moram neto da vas pitam. Vi niste pisac
po profesiji?
LUKA: Ne.
JA: Ne ivite od pisanja?
LUKA: Ne.
JA: Sve ste ovo uspeli da uradite i neki va redovan posao?
LUKA: Da.
JA: Dve knjige pria, knjigu Beseda, knjigu Susreta i razgovora, pozorinu
dramu...
LUKA: I kod kue imam jo nekoliko stotina stranica koje bi trebalo redigovati i
sloiti u knjige.
JA: Svaka vam ast, drue Luka. Ja sam do pre dva meseca bio samo knjievnik,
i znateli ta sam do sada napisao? Dve knjige. Samo dve knjige. A vi, uz va
svakodnevni posao, donosite sabrana dela.
LUKA: Radio sam puno. Trudio sam se da budem profesionalac.
JA: Vidi se, drue Luka. Vidi se... I u koferu su rukopisi?
LUKA: Ne. U koferu su razne stvari.
JA: Razne stvari? Kakve stvari?
LUKA: Kiobrani, rukavice, upaljai, naoale, kape...
JA: Kape?
LUKA: Da.
JA: Ima dosta kapa?
LUKA: Da, tako... desetak... Mislim, jedanaest.
JA: Volite kape?
LUKA: Ne. Nikad nisam nosio kape... Te kape sam prikupio.
JA: Skupljali ste kape?
LUKA: Da. I kape, i mnoge druge stvari.
Gde je ta Marta da me pozove na sastanak? Poeo sam da se ljutim na sebe.
ovek nije nita kriv, ovek je takav kakav jeste, ali ta moja strast da eprkam
po ljudima izvan prostora i vremena graniila se boleu. Pogledao sam na sat,
pljesnuo rukama kao neko ko privodi posao kraju i izgovorio reenicu s kojom
sam obino zavravao sve razgovore. Da sam u ivotu obraao panju na
pametne ljude, koliko na polusvest i ludake, i sam bih neto pametnije uradio!
JA: Drue Luka, drago mi je da smo se upoznali. Ja u sve ovo lepo proitati, a
vi svratite za desetak dana. Negde, krajem meseca...
LUKA: Izvinite, neu moi.
JA: Zato neete moi? Niste iz Beograda?
LUKA: Jesam, ali idem na operaciju.
JA: Idete na operaciju?
LUKA: Da.
JA: Neto ozbiljno?
LUKA: Nije ako preivim.
JA: Pa... ta da radim sa ovim vaim knjigama?
LUKA: Sa mojim knjigama? Nisu to moje knjige.
JA: Nisu vae?
LUKA: Ne.
JA: A, ije su?
LUKA: Vae.
JA: ije?
LUKA: Vae. Tvoje.
JA: Moje?
LUKA: Da.
JA: Moje?
LUKA: Da, to su tvoje knjige.
JA: Kako moje, drue Luka? ta to priate?
Od muke sam se nasmejao.
LUKA: Nemojte se smejati, molim vas...
JA: Kako da se ne smejem? Taman sam pomislio da ste ozbiljan ovek, a vi
meni predajete moje knjige. ije su ovo knjige?
LUKA: Vae... Ja sam Luka Laban, policajac u penziji.
JA: Policajac?
LUKA: Da... Vi ste mnoge godine bili moj slubeni sluaj. Bio sam zaduen za
va ivot i rad. Ovo su vae Besede, vae prie i vai Susreti i razgovori. Sve je
ovo vae.
JA: Moje?
LUKA: Da.
JA: Sve je ovo moje? A, kako je sve to moje?
LUKA: Lepo. Ja sam samo snimao i sa traka prepisivao.
Stajao sam pridravajui se za naslon stolice. Gledao sam as oveka u mantilu,
as moje" knjige na stolu. A on me je posmatrao mirno, skoro prijateljski.
LUKA: Osamnaest godina se mi poznajemo. Odnosno, osamnaest godina ja
poznajem vas. esnaest godina slubeno, i jo dve godine privatno, zbog sina.
JA: Zbog sina?
LUKA: Da, zbog mog Miloa. Kad su me najurili u penziju, pre dve godine, on
me je zamolio da i dalje brinem o vama.
J A: Da i dalje brinete o meni?
LUKA: Da.
JA: Da me i dalje pratite?
LUKA: Da... I da prikupljam sve to radite.
JA: I va sin je policajac?
LUKA: Moj Milo je profesor knjievnosti. Tanije, bio je profesor
knjievnosti, dok ga nisu izbacili s posla... Zbog vas.
JA: Zbog mene?
LUKA: Da, zbog vas.
U kancelariju je ula Marta. Sumnjiavo je posmatrala nepoznatog oveka.
Obratila mi se po dogovoru.
MARTA: Izvinjavam se, zovu vas na hitan sastanak izdavakog saveta.
JA: Recite im, molim vas, da u malo zakasniti...
MARTA: Nije vam dobro?
JA: Budite ljubazni, naruite nam dve kafe.
MARTA: Vama nije dobro? ta vam je?
JA: Dobro mi je...
MARTA: Nije. Strano ste bledi...
Iz susedne kancelarije, kao talas, naleteo je udar horskog pevanja.
JA: Molim vas, Marta, otiite do tog idiota i recite mu da se malo stia, jer ako
mu ja tamo odem...
MARTA: On je neverovatan prostak. Rekla sam mu, a on mi kae da su se
okupili da proslave va roendan. Doneli su hranu i pie iz hotela.
JA: Slave moj roendan?
MARTA: Tamo je celo drutvo koje ste rasporedili na rad u tampariju.
Posvaala sam se... Izvreali su me...
Nemono je slegla ramenima i izala... Luka je stajao kraj prozora posmatrajui
hotel preko puta ulice.
LUKA: Ta ena vas potuje... i voli. Vi znate ta je bilo sa njenim muem?
JA: Znam.
LUKA: Umro je od leukemije?
JA: Da.
LUKA: Nije.
JA: Nije?
LUKA: Nije.
JA: Pa, ona mi je rekla... A od ega je umro?
LUKA: Od sebe.
JA: Od sebe?
LUKA: Da. Obesio se u bolnici... Razboleo se od sebe, i sam sebe izleio.
JA: Nisam znao.
LUKA: Od tog vremena erka joj je ozbiljno bolesna... Nesrena ena.
Okrenuo se i nekako me udno, opominjue pogledao.
JA: Nisam znao.
LUKA: Zato sam vam i rekao... Mogu li da sednem? Boli me kima.
JA: Izvolite, izvolite...
Ponudio sam mu mesto na konom trosedu, ali on odbi pravdajui se uz osmeh.
LUKA: Ne smem na mekano. Dok sam smeo nisam imao gde, a sad kad imam
ne smem. Mogu li na vau stolicu?
JA: Da, naravno.
I on obie sto, zadie mantil i sede na moju stolicu, a ja se vratih ispred stola. U
trenu se naoh na mestu koje sam zasluivao.
JA: Drue Luka, zato je va sin izbaen s posla, zbog mene?
LUKA: Nije zbog vas.
JA: Malopre ste rekli... ...
LUKA: Zbog vaih knjiga. Tanije, zbog dve vae knjige koje je uneo u kolski
program.
JA: A koje su to moje problematine" knjige?
LUKA: Ove...
I on uze rukopise ukoriene u plave i bele korice.
LUKA: Beseda o... i Susreti i razgovori.
JA: Zbog njih je izbaen s posla?
LUKA: Da.
JA: Besede o... O emu su te Besede, drue Luka? O emu su moje knjige,
molim vas?
LUKA: Pa, evo ovako... Pogledajte...
Obiao sam sto i nadneo se nad ukoroenim rukopisom. On je paljivo okretao
listove i objanjavao mi kao to profesor objanjava problematinom ueniku.
LUKA: Sve naslove je dao moj Milo. Ja se u knjievnost ne razumem, mnogo
toga mi nije jasno, ali ima pria koje mi se sviaju, ima reenica koje pamtim,
ima po neka istina koja mi je bliska. Dakle, Besede o... su zbirka vaih govora
na raznim mestima u raznim prilikama i o raznoraznim stvarima. Uglavnom, sve
te Besede su o komunistima i komunizmu... Izvinjavam se to ja malo
pojednostavljeno govorim, moj Milo to ume kao to vi priate i piete, on je
profesor, a ja sam policajac.
JA: Samo vi priajte kako vam je najzgodnije.
LUKA: Moe li, kako mi je najistinitije? Prvi va govor je bio i prvi moj susret
sa vama. Pre osamnaest godina, na Filosofskom fakultetu, u dvoritu ispod lipe,
odrali ste govor o slobodi. Ja sam bio meu studentima. Po zadatku. Tada smo
poeli da vas pratimo kao mladog i izuzetno opasnog oveka. Govor sam kriom
snimio, u kancelariji prekucao, dva primerka dostavio, a jedan poneo kui. Hteo
sam na miru da ga proitam, da vas malo bolje upoznam, jer mi je reeno da ete
due vreme biti moj sluaj. Kod kue sam paljivo proitao i konstatovao da bi
vas trebalo ubiti. Jednostavno, prvi put kad se napijete, pregaziti kolima kao psa.
Kao poslednje ulino pseto.
JA: Pregaziti kao pseto?
LUKA: To sam sutradan i predloio efu, ali je on rekao: Nemoj, Luka, da
prljamo ulice.
Posmatrao sam ga kao udovite, a on je i dalje mirno sedeo.
JA: Hteli ste da me pregazite? Da me ubijete?
LUKA: Da.
JA: alite se, drue Luka?
LUKA: Ne. Da mi je rekao: Gazi! - ode ti. Ne bi bio prvi ni poslednji... Toliko
je bilo nesrenih sluajeva.
JA: A zato, ovee?
LUKA: Kako zato? Pa ja sam tih godina bio komunista do poslednje kapi
krvi, a ti si govor o Slobodi poeo reima: Prirodi je bilo potrebno milion
godina da od majmuna stvori oveka, a komunizmu samo pola veka da oveka
vrati meu ivotinje..."
JA: To sam rekao?
LUKA: To si vikao. Evo, izvoli, sve je tu od rei do rei... Taj govor sam
sauvao kod kue, u mojoj fascikli, ne znajui da istog dana uz policijski
otvaram i literarni dosije.
JA: Literarni dosije?
LUKA: To je definicija moga Miloa. On je vae govore prekrstio u Besede, jer
je smatrao da naslovi moraju biti literarni, a ne policijski.
JA: A bili su policijski?
LUKA: Moj naslov je bio, za celu knjigu: Istupanja na javnim mestima.
Telefon je ponovo zazvonio. Nisam dizao slualicu. Luka je izvadio poveu
maramicu i obrisao oznojeno lice. Gledao sam ga, nadajui se, da je sve ovo
neka runa ala.
JA: Skinite mantil.
LUKA: Ne, hvala.
JA: Vrue vam je.
LUKA: Bez obzira. Nigde i nikada nita ne skidam.... Navika iz slube.
JA: Zato?
LUKA: Pa, ako moram brzo da krenem za ovekom, dok ja uzmem i obuem
mantil, ovek ode...
I opet sam bio prisiljen da podignem slualicu, jer bi telefon zvonio do ponoi.
Ali, ovog puta, vie nisam imao ivaca.
JA: Halo? Sluaj ti idiote jedan! Nemoj vie da mi se javlja! Nikad vie! Kome
ti preti? Ba bi voleo da vidim! Ma, nosi se! Prostaino jedna!
I tresnuo sam slualicu. Luka je plaljivo prelistavao knjigu Beseda, kao da je
moja galama neto sasvim normalno i obino. Nastavio je izlaganje!
LUKA: Knjiga se sastoji od 14 poglavlja, odnosno 14 beseda. Sve ukupno 165
stranica. Besede su poreane po godinama kad su izgovorene...
Morao sam da ga prekinem.
JA: Drue Luka, molim vas, ako je ovo neka ala, ako je ovo neko smislio da bi
me pravio ludim, ja vam se kunem...
LUKA: U oev grob?
Stvarno sam hteo da se zakunem u oev grob, da u ga izbaciti kroz prozor.
LUKA: Zar vam ne liim na policajca?
JA: Liite, ali ne govorite kao ovek koji je ceo vek proveo u policiji.
LUKA: Ja sam u ivotu, zahvaljujui tebi, mnogo nauio, a ti si, zavaljujui
sebi, skoro sve izgubio. Donosim ti samo deo onoga to se od tebe moglo spasti.
Poeo sam da se preznojavam. Osetio sam kako mi se koulja lepi na leima.
Izvadio sam maramicu i obrisao elo. I Luka je obrisao lice.
JA: Izvinite, skinuu sako.
LUKA: I ja u morati da skinem mantil.
I dok sam ja skidao sako, a Luka mantil, ula je Marta nosei tacnu s kafama.
Zastala je na sred kancelarije posmatrajui nas kako se svlaimo. Verovatno smo
joj izgledali kao ljudi koji se spremaju za obraun. Uplaeno mi je prila i tiho
upitala.
MARTA: ta hoe ovaj?
JA: Nita, Marta. Sve je u redu...
MARTA: Zato se skidate?
JA: Posle u vam rei.
MARTA: Strano ste bledi.
JA: Dobro mi je...
MARTA: Ako je potrebno, pozvau policiju.
JA: Ne, ne, ne...
Spustila je tacnu na sto.
MARTA: Izvinite, ako kafa nije najbolja. Ja sam je skuvala. Kuvaricu su
malopre uhapsili.
JA: Kuvaricu Anelku?
MARTA: Da.
JA: Zato su je uhapsili?
MARTA: Prolila vrelu vodu efu plasmana u oi. Naisto ga oslepela.
JA: Malom Milanu? Pa, to naopako?
MARTA: Ostala je u drugom stanju, a on... znate ve. On joj je rekao: Neu da
vidim to dete, a ona mu je rekla: Nee moi i da oe, i ourila mu oi... Kafa je
moda malo slaa.
Marta me je pogledala, i kao da je rekla: Ja sam tu, ako neto zatreba. Izala je i
zatvorila vrata. Bacio sam sako na trosed. Luka je obesio mantil na iviluk,
pokraj prozora.
LUKA: Postavili ste mi jedno vrlo zanimljivo pitanje...
JA: Oprostite, drue Luka, koje pitanje?
LUKA: Zato ne govorim kao obian policajac? Znate li vi, Tejo, kakve sam ja
sve muke imao dok sam savladao osnovne pojmove iz tog vaeg literarnog
sveta. Neete mi verovati, bio sam ubeen da su Aristotel, Platon, Hegel, Nie,
Kafka... i ostali, sve sami agenti stranih obavetajnih sila, da se viate s njima i
da radite za njih.
JA: to nije daleko od istine. I viam se i radim za njih.
LUKA: To sad i ja znam, ali zamislite oveka sa srednjom milicijskom kolom,
kao to je bio i va otac, koji se sudari" sa stranim, nepoznatim imenima. Jo,
naavola, u naim policijskim kartotekama slubenika ambasada, pronalazio
sam slina imena... Meu njima je bilo i Hakslija i Tolkina i Grasa. Kada ste, pre
mnogo godina, citirali Sen Don Persa, ja sam bio ubeen da je re francuskom
kulturnom ataeu. Sve se slagalo, izuzev to atae nije pisao pesme, pa sam ja
dodao: i pesnik... ta moete, od stranih imena znao sam samo za Marksa i
Lenjina.
JA: Ono, sa mojim ubistvom, je li to bila ala? Niste mislili ozbiljno?
LUKA: Najozbiljnije. Sam Bog vas je sauvao. Kada ste prvi put, u Klubu
knjievnika, na sav glas vreali Tita, ja sam iziao iz Kluba seo u kola, reen da
vas pregazim. ekao sam vas do jutra i zaspao za volanom... Nekoliko puta sam
bio reen da vas ubijem... i kao to vidite, to nisam uinio, ali sam vam zato
nekoliko puta spasio ivot, to jesam uinio, kao to opet vidite. Da jesam prvo,
ne bi vas bilo, i da nisam drugo ne bi vas bilo.
JA: Ba vam hvala, drue Luka. Sad ste me obradovali i potresli.
LUKA: Bez cinizma, molim vas.
JA: Zahvaljujui vama, ja sam danas doiveo 45-ti roendan. Mogu li u to ime
da vas ponudim jednim piem?
LUKA: Ako mislite da sam zasluio.
Priao sam polici sa knjigama i iz zastakljenog dela izvadio flau rakije i dve
aice. On me je paljivo posmatrao dok sam nalivao rakiju.
LUKA: Malo vam drhti ruka.
JA: Da... malo... Izvolite.
LUKA: iveli! I srean vam roendan, Tejo.
JA: iveli, drue Luka.
Ispio je aicu u jednom trzaju malo se namrtio i huknuo kao ovek koji gasi
sveu
LUKA: Ivanova?
JA: Ne razumem?
LUKA: Ivanova rakija? Rakija tvog ujaka Ivana iz Sombora?
JA: Da...
LUKA: Nikad nisam pio bolju kajsijevau.
JA: A gde ste je ranije pili?
LUKA: U vozu. Kad smo se vraali iz Somborskog pozorita. Sedeli smo
zajedno u kupeu. Vi, ja i jo nekoliko vaih prijatelja, pisaca. Tad ste drali
govor o Havelu, koji je moj Milo kasnije uvrstio u knjigu Beseda.
Uzeo je knjigu Beseda, prelistao je, pronaao besedu o Havelu i proitao jedan
deo.
LUKA: Vaclav Havel, igra sebe u drami koja traje. Usput kad je na slobodi,
prepie po koju stranicu. Glavno lice tragedije bez pauza. Njegove drame
poinju kad on hoe, a zavravaju se kad sud odredi. Svoju ulogu igra po
Stanislavskom. Kad nosi dakove u pivari, nosi prave dakove i njegova lea su
njegova lea, a ne lea oveka koji igra da nosi teret pivarskog tegljaa. Sve je
njegovo izuzev njegovog ivota. Distance, toliko potrebne i moderne nema.
Distanca se zbiva kasnije, dok gledamo njegove pozorine komade. Tad poinje
umetnost, a prestaje ivot. Glumci" oko njega su vrhunski profesionalci. I
najmanje uloge, pravih osuenika, besprekorno su podeljene. Reija nije
najbolja, ali je sigurno najvra. Posle njegovih uloga ne sputaju se pliane
zavese, ve metalne reetke. eki pisac svetskog porekla. Blago dramskoj
literaturi i teko Vaclavu Havelu!
JA: Uvek je bio osuivan U Ime Naroda, a kad se Narod prvi put stvarno pitao,
izabrao ga je za predsednika.
LUKA: Iz tamnice na presto?
Zatvorio je knjigu i mirno me pogledao.
LUKA: Ti misli da je to dobro?
JA: Naravno da je dobro.
LUKA: Mogu li da popijem jo jednu?
JA: Izvolite... Sedeli ste sa nama u kupeu?
LUKA: Da. U uniformi elezniara. Popili smo pet litara ove rakije. Vi ste me
nagovarali da otmemo voz, da jednom neto pree u ruke pisaca. Rekli ste mi:
Tako je i Lenjin poeo.
JA: To je bilo... onda...
LUKA: Da.
JA: Kad sam...
LUKA: Da.
JA: Ma, nije mogue?
LUKA: Mogue je.
JA: Ba ste tad bili?
LUKA: Da.
JA: Pa, molim vas, kako se to desilo?
LUKA: Vrlo jednostavno. Bili ste mrtvi pijani. I ja sam bio pijan, ali ne kao vi.
JA: Videli ste kad sam...
LUKA: Ne. Da sam video, to se ne bi desilo.
JA: A, ko me je naao? Ko me je spasao?
LUKA: Ja.
JA: Vi?
LUKA: Ja.
JA: Ma, nemojte me... Kako ste me pronali, kad niste nita videli?
LUKA: Rekla mi jedna ena.
JA: Rekla vam jedna ena?
LUKA: Da.
JA: ta vam je rekla?
LUKA: Ispade vam prijatelj iz voza.
JA: Ispade vam prijatelj iz voza?
LUKA: Da.
JA: To vam je rekla?
LUKA: Da... I onda sam video otvorena vrata vagona, pokraj klozeta. Toj eni
ste dali pare, mislei da je klozetarka.
JA: I, ona mrtva ladna. ovek ispao iz voza...
LUKA: I ja sam se izderao na nju: ovek ispao iz voza, a vi tu stojite i
gledate!" Zato niste zvali konduktera?! A ona samo prosikta: Nije ispao ovek,
ispala je pijandura! Da oe i moj da ispadne, crko dabogda!" Povukao sam runu
konicu, zaustavio voz, siao i potrao niz prugu. Padala je kia i promicao
sneg... Naao sam vas sklupanog pokraj ina. Umirali ste u ledenoj, crvenoj
bari.
Pokrio sam lice akama. Nisam vie mogao da sluam.
LUKA: Kad sam vas podigao, samo ste proaputali: Odnesite me do moje
majke." A majka vam je bila mrtva dve godine. Nosio sam vas u naruju, vi ste
krvarili iz uiju, nosa i usta, i samo ste ponavljali: Nosite me do moje majke,
nosite me do moje majke..."
Sav sam se preznojio. Luka je zastao sa priom, izvadio maramicu i obrisao lice.
JA: Neete se ljutiti, skinuo bih prsluk i kravatu.
LUKA: I ja u sako.
I dok je skidao sako, primetio sam da ima pitolj za pojasom. Pogledao sam ga
unezvereno, ljutito. Pitolj u mojoj kancelariji? Obesio je sako, pogledao me i
shvatio o emu se radi. Izvadio je pitolj, osmehnuo se i stavio ga u dep
mantila.
LUKA: Izvinite... Navika iz slube... Neko vee javi mi se jedan moj prijatelj,
isto penzionisani policajac, i kae mi: Ajde Luka da proetamo. Da izvedemo
pitolje u etnju.
Marta je ula i uplaeno zastala. Posmatrala je as mene, as Luku. I dok sam
skidao prsluk i razvezivao kravatu, upitala me je tiho, uznemireno.
MDEHD: ta hoe ovaj? Zato se skidate?
JA: Nita, nita, posle u vam objasniti.
MAJA: Pozvau miliciju.
JA: Ne, ne, molim vas... ta ste hteli, Marta?
Upitao sam je glasno, jer je bilo nepristojno da pred ovekom apuem. Luka je
gledao kroz prozor, kao da posmatra neto dole, na ulici.
MARTA: Onaj ludak je na portirnici. Hoe da razgovara sa vama. Kae, strano
ste ga izvreali, mora da vas vidi. Preti, psuje... Vi znate da je on prvi
konkurisao na ovo vae mesto. Neko mu je bio obeao... neko lui od njega.
JA: Znam, znam... Recite mu, molim vas, neka doe sutra. Sad ne mogu da ga
primim.
MARTA: Sutra je subota.
JA: Onda, u ponedeljak.
MARTA: U ponedeljak je praznik.
JA: Dobro, Marta, neka doe u utorak.
MARTA: U utorak ste u Frankfurtu, na sajmu knjiga. Do petka.
JA: Pa, neka doe u petak.
MARTA: Rekla sam mu. Nee da eka do petka.
JA: Onda, neka se nosi u... Recite portiru da ga ne puta gore. Jednostavno,
nisam tu! ubre ono pokvareno...
Marta je klimnula glavom, jo jednom nas pogledala i osvrui se napustila
kancelariju. Luka je podvrnuo rukave koulje, vratio se do stola i uzeo plastinu
au s kafom. Ja sam prsluk i kravatu bacio na trosed. Maramicom sam obrisao
zamagljena stakla naoala.
LUKA: Taj ovek je neverovatno zao ovek.
JA: Koji ovek?
LUKA: Taj, dole, na portirnici.
JA: Poznajete ga?
LUKA: Naravno. Hteo je, pre etiri godine, da vas ubije u Titogradu.
JA: Udario me sifonom. Imao sam devet kopi.
J1UKA: To manje-vie, posle je bilo opasno.
JA: Kad posle?
LUKA: Kad su vam uili glavu i pustili vas iz bolnice.
JA: Pa, koliko se seam, posle se nita nije desilo.
LUKA: Slabo se seate, jer ste bili u komi. Vratili ste se u restoran i dok ste
naruivali veeru zamolili ste kelnera da skine Titovu sliku sa zida. Kelner vas
je gledao, uinilo mu se da vas nije dobro uo, pa je pitao: - ta da skinem? Da
skine onu sliku dok veeram. Neu da mi presedne veera. - Koju sliku da
skinem? Druga Tita? Kelner je onda pozvao ostalo osoblje. Dogovorili su se da
te izvedu u dvorite i pretuku na smrt. Prila su ti etvorica, i jedan je upitao: -
Oprostite, ta ste hteli da skinemo? - Onu sliku? - Nee moi, gospodine, slika je
naslikana na zidu. - Dobro, rekao si, ako ne moete da skinete sliku sa zida,
moete li da skinete ime sa grada?
JA: To sam rekao?
LUKA: Da.
JA: I onda su me tukli?
LUKA: Da.
JA: Mnogo?
LUKA: Da Ubili bi te da nisam pokazao slubenu legitimaciju i rekao da vas
hapsim, jer sam i ja uo kako ste vreali predsednika.
JA: Boe mili, toga se ne seam.
LUKA: Ponovo sam vas odvezao u bolnicu, gde su vas zadrali zbog potresa
mozga i preloma vilice... Te noi ste izgubili oev sat.
JA: To me je posle vie bolelo nego svi prelomi. Ne mogu sebi da oprostim...
Luka je priao crnom koferu, poloio ga na bok i paljivo otvorio. Ugledao sam
gomilu raznoraznih stvari. Kofer je bio pun udnovatih predmeta izvadio je oev
depni sat. Nisam mogao da verujem da ga ponovo vidim. Stajao sam povijen
nad koferom posmatrajui srebrni lanara. Luka se osmehivao. A onda je
pritisnuo dugme na mehanizmu za izvijanje: poklopac se trznuo i otvorio kao
koljka. I zaula se jednostavna, prijatna melodija od tri tona: din-don-dan, din-
don-dan...
JA: Oev sat...
Proitao mi je posvetu urezanu na unutranjoj strani poklopca.
LUKA: Mom sinu Teji, Otac."
Pruio mi je sat, drei ga za lani. Uzeo sam dragu, izgubljenu uspomenu i
pokuao da proitam posvetu.
JA: Mom sinu... Teji... On me nikad nije tako zvao.
Okrenuo sam glavu prema zidu. Plaio sam se da ne vidi ako sluajno obriem
oi.
LUKA: Otac je posvetu urezao perorezom u bolnici. Poslednje noi...
JA: Kad smo se posle 20 godina pomirili.
LUKA: U vaoj knjizi Male gradske prie" je i pria Oev sat". Ispriali ste je
u Klubu knjievnika... Kad ste uli u bolesniku sobu, videli starca kako urezuje
posvetu. Vratili ste se u hodnik i saekali. Porezao je prst, a perorez sakrio ispod
jastuka...
JA: Smena, kriva slova...
A onda su mi ivci popustili. Pokrio sam akama lice i bez glasa zaplakao. Luka
je nalio aicu rakije, priao mi, ponudio me i tiho rekao.
LUKA: Ajde, ajde... Tu je sat, a tu je i pria. Sve je tu...
Skinuo sam naoari, dlanom obrisao oi, okrenuo se i pogledao ga.
JA: Hvala vam...
I dok je nalivao svoju aicu, priao je brzo, urno, kao da se stidi ili kao da e
mu seanje pobei.
LUKA: Znate, i ja sam, mom Milou, prole godine kad je poletao za Australiju
poklonio depni sat. Dok je predavao prtljag, perorezom sam, kao va otac,
urezao: Mom sinu Milou, Otac." Kad je proao carinsku zonu, otvorio je sat,
proitao posvetu, pogledao me, mahnuo rukom, okrenuo se i brzo otiao. Nije se
vie osvrtao... I dok sam naputao aerodromsku zgradu, razmiljao sam kako mi
oevi uvek kaemo na vreme sve to ne treba: ono to treba kaemo kasno... Ili
nikada.
I ponovo je napravio isti pokret rukom. Stegao je akom potiljak, kao da ga boli
glava... ili seanje. Stajao je kao ukopan i zurio u pod.
JA: Zato je otiao?
LUKA: Pa, bio je bez posla, a nije vie mogao da gleda komuniste... Meutim,
na kraju je ispalo da je otiao najvie zato da bi meni bilo teko... Briga
komuniste to mog sina nema.
JA: iveli, drue Luka.
LUKA: iveli, Tejo.
Ispili smo pie posle nazdravljanja... Pogledao sam gomilu udnovatih stvari u
koferu.
JA: ta je ovo?
LUKA: Tvoje stvari.
JA: Moje?
LUKA: Tvoje, brate. Osamnaest godina sam iza tebe skupljao po hotelima,
restoranima, kafanama, krmama, po autobusima, vozovima... irom Jugoslavije
i Evrope. Sa svakog tvog puta donosio sam ili kiobran, ili kapu, ili rukavice...
JA: Sve je ovo moje?
Sa uasom sam posmatrao prepun kofer i poeo da prebiram. Majko moja ega
sve tu nije bilo.
LUKA: 14 kiobrana, 6 pari rukavica, 2 mantila, 15 upaljaa, 11 kapa...
Izvadio sam belu, skupocenu ubaru. Gledao sam Luku sa upitnim osmehom.
On je samo potvrdno klimnuo glavom.
JA: Okudavina ubara? ubara mog prijatelja, pesnika?
LUKA: Da.
JA: Ma, nije mogue?
LUKA: Jeste,
JA: O, Boe Gospode... Prekrstio sam se gledajui dragu uspomenu.
LUKA: A u vaoj knjizi Male gradske prie" je i pria Okudavina ubara".
JA: Moja pria? O ubari"?
LUKA: Da. Ispriali ste je u restoranu hotela Metropol". Pozvali ste me za sto
da popijem pie...
JA: Ja sam vas pozvao za sto?
LUKA: Da. Prodavao sam novine, a vi ste me upitali da li bi neto popio. I onda
ste ispriali kako ste izgubili ubaru, kako ste dali oglas u novinama, kako ste
ponudili velike pare potenom nalazau, i kako vam se javilo desetak ljudi...
JA: Kupio sam etiri ubare?
Jo jednom sam prislonio ubaru na grudi, a onda sam je stavio na glavu... Iz
obilja stvari i predmeta izvadio samo vei crni dvogled. Zagledao sam ga sa svih
strana, pokuavajui da se setim kad mi je pripadao.
LUKA: Seate li se?
JA: Ne.
LUKA: Dvogled kapetana Markovia.
JA: Kapetana Markovia?
LUKA: Da. Menjali ste se jedne noi u bifeu Ateljea 212. Vi ste kapetanu dali
konu jaknu, a on vama taj dvogled.
JA: Izvinite, zato sam dao jaknu za dvogled?
LUKA: Zoran vam je rekao da se menjate, jer im se zarati, vi ete sa
dvogledom dobiti in majora. Rekao je da u ratu prvo ginu ljudi bez dvogleda...
Te noi je nastala i pria: Kako najhumanije ubiti dedu.
JA: Kako najhumanije ubiti dedu?
LUKA: Priali ste kako razni narodi reavaju problem nezasitih predaka, koji
samo jedu, a nita ne rade. U Istonoj Srbiji ukuani ispeku pogau, stave je
starcu na glavu i udare kamenom po pogai. Za razliku od Eskima koji svoje
onemoale pretke odvedu na pecanje, iseku im rupu u ledu i daju im pecaljku.
Vrate se sledee godine da vide ta su upecali. A u planinskim predelima
Japana, sa prvim snegom, najstariji unuk uprti dedu na lea i odnese ga na vrh
planine. Tamo ga ostavi da u sedeem poloaju saeka prolee. Onda je
Radmilovi rekao da je postupak sa starcima u njegovom zaviaju najhumaniji.
Kod nas, veli, uhvate deku za ruku, odvedu ga do autoputa, a na autoput puste
kokoku. Onda deki kau: Uhvati, deko, kokoku!"
JA: Zapisali ste i tu priu?
LUKA: Da. Tu je, u zelenoj knjizi, u Priama iz izgubljenog zaviaja! I naslov
joj je: Uhvati deko kokoku!"
JA: Drue Luka, vi ste esto sedeli s nama u Ateljeu.
LUKA: Da. Godinama.
JA: Pa, kako je mogue da vas se ne seam?
Nalio je sebi pie. Ispio je pola aice, pogledao me i osmehnuo se.
LUKA: E, moj, Tejo. Ti i tvoji prijatelji uvek ste bili ili u velikom piu ili u
velikom narcizmu. A obino i u jednom i u drugom. Samo mi je jednom Zoran
rekao: ta mi se tu pretvara da si potar, kad si policajac? I napao me je da
sam policajac, mada sam bio u potarskoj uniformi. Vi ste me branili, a on je
pokazao na psa, koji je nastupao u predstavi Psee srce i rekao: Da je potar, ovo
bi ga kue odmah ujelo, kao to je red da se potar izujeda. Meutim, on je
policajac, pa ga se i pas boji. Nije dabe imao onoliki nos.
JA: Bio udo od oveka.
LUKA: Inae, ta no je bila presudna za nastavak vaih knjiga. Posle predstave,
u bife je siao i moj Milo. Sedeli smo do zore. Vi ste bili u punom sastavu.
Reprezentacija bifea 212. Priali ste priu za priom. Naravno, Mihiz najvie. I
najlepe. ta je Mihiz knjiga ostavio u tom bifeu... Kad smo se vraali kui, moj
Milo kae meni: ale, zato vi u policiji ne formirate Odeljenje za spas srpske
literature? Greota je, veli, da tolike prie, pripovetke, pesme, anegdote, aforizmi
i celi romani zauvek nestanu u piu i dimu. Zna li ale, kolika bi to biblioteka
bila?" I, tako, korak po korak... re po re... dogovorimo se da on tvoj policijski
dosije pretvori u knjige. U stvari, to je bio njegov uslov da i dalje ostanemo
prijatelji... Sutradan sam u policiji fotokopirao tvoju dokumentaciju, i sve dao
sinu na uvid.
Obesio sam dvogled oko vrata, i onako kleei sklopio ruke. Njegova pria mi je
ponovo liila na neiju zaumnu, opasnu igru. A pretpostavljao sam i na ij.
JA: Drue Luka, ovako vas molim, zakunite mi se u vaeg Miloa, da je sve ovo
istina to mi priate. Ovako vas molim, drue Luka... ako se tako zovete?
Pogledao me je uvreeno. Iz susedne kancelarije, gde su proslavljali" moj
roendan, ponovo se zaula neka pijana pesma.
JA: ujete li ih?
LUKA: ujem.
JA: Slave moj roendan, putaju pesme iz mog zaviaja, da me podsete odakle
sam i gde bih morao da se vratim. Moda su vas oni nagovorili da doete...
LUKA: Misli da te obmanjujem? Da te laem?
JA: Ne znam, ali vas molim...
LUKA: Zna li ta bi na ovo rekao onaj tvoj prijatelj inenjer Joca? Rekao bi:
Ja nisam komunista, ja ne smem da laem."
Priao je koferu kleknuo i iz gomile stvari izvadio sveanj koverata, povezanih
crvenom pantljikom. Pruio ih je utei.
JA: ta je ovo?
LUKA: Pisma tvoje majke.
JA: Pisma moje majke?
Razvezao sam manicu paitljike i poeo da razgledam pisma.
LUKA: Majka ti je pisala, a ti si se selio i pisma su se vraala. Primalac
nepoznat.
JA: esto sam se selio.
LUKA: Od kako te ja poznajem, dvadeset i est puta.
Otvorio sam prvo pismo i, ugledao lep, itak rukopis moje majke. I dok sam
itao ukoene redove, uo sam njen tihi glas:
Dragi moj sine, Tejo, Obeao si da e doi u septembru, za oev roendan, a
evo, i sneg je pao, i januar je proao, a tebe nema. I pisma mi se vraaju, pa mi
se ini kao da ih piem sama sebi. Ja ne znam, sine, da li si ti jo uvek ljut na
oca. Da li jo uvek veruje da je on, sa svojom generacijom, stvorio ovaj
nesreni sistem, ili je, kao to ja mislim, taj nesreni sistem stvorio njih jo
nesrenije. On e umreti ubeen da se borio za pravu stvar, ali sa pogrenim
ljudima. Da li je to mogue? Mogue je, sine. Ja sam uila decu etrdeset godina
za bolja i lepa vremena, a doekala su ovo zlo. Nisam kriva, veruj mi. Otac je
preko noi ostario. ini mi se, neki put, da nai ljudi jedva ekaju da ostare, ne
bi li godinama i izgledom stekli potovanje koje im je za ivota bilo uskraeno.
Pominje te samo u treem licu, a voli te vie od svih lica koja ga okruuju.
Naravno, umree, a to ti rei nee. Uoi Nove godine umrla je tetka Julka. to ti
jednom ree, ponovila sam se u jo jednu tugu. Na sahrani je bio i onaj njen
nesreni posinak Sreten. Raspitivala sam se da li te via i kako si. Rekao mi je
da si sad dobro, da ti je krenulo, i da nema dana da neto ne pojede. Doneli su
mi lekove koje si mi poslao. Da ti pravo kaem, Tejo sine, ja nikakve lekove
odavno ne pijem. Razbolela sam se onog jutra kad si otiao, a za tu bolest
medicina jo nema leka. Lekove sam ti iskala, mislei da e mi ih ti doneti.
aljem ti sva ova pisma, i rukavice, po Luki, oevom prijatelju iz srednje
milicijske kole. Dragi sine, ja u poslednje vreme slabije vidim, pa ako mi bude
pisao, pismo sam donesi da mi ga proita. Voli te tvoja majka.
Luka me prekorno gledao, jo uvek ljut to sam posumnjao da je on - on. Iz
kofera je izvadio crne rukavice, ispletene od najfinije vunice. Pruio mi ih je
utei. Uzeo sam rukavice, pogledao ih, polako navukao i... akama sakrio lice.
Savio sam glavu na kolena, skupio se i osetio dodir njegove ruke na ramenu.
LUKA: Tejo... sine... Ajde, budi pametan...
Pogledao sam ga i nadlanicom obrisao oi... Iz susedne kancelarije odjekivala je
sve glasnija pesma. Moji neprijatelji derali su se kao stoka, uivajui u
novokomponovanoj pesmi, koju su, inae, trezni duboko prezirali. Ljubav prema
piu doi e nam glave. Luka je iz kofera izvadio pliano kue, crnobele boje, i
nadvikujui pesmu uspeo da mi kae.
LUKA: Kupio si ga sinu za roendan!
JA: Mome Vanji?!
LUKA: Da!
JA: A gde sam izgubio?!
LUKA: U Klubu knjievnika! Pre deset godina!
JA: Via li Vanju?!
LUKA: Da! Ouh ga dovodi da trenira koarku u na sportski centar! Velik
momak! Vii je od tebe za glavu.
Uzeo sam kue, a Luka je iz kofera poeo da vadi raznorazne predmete
objanjavajui kad su mi pripadali, emu su bili namenjeni i gde sam ih
pogubio... Meutim, ja ga vie nisam uo. Pesma i galama pokrivale su njegove
rei. Samo sam po pokretima usana i ruku razaznavao o emu se radi. Prvo je
izvadio crvenkastu lulu, onda par enskih, veernjih sandala, pa nekoliko
knjiga... Malo sam se iznenadio kad mi je pokazao pumpu za bicikl. Gledao sam
ga zbunjeno. Meutim, sve mi je bilo jasno kad je iz kofera izvadio uramljenu
sliku moga sina, dok je bio sasvim mali. Uzeo sam sliku, prineo je grudima i
ponovo se skupio... A onda se kroz pesmu zauo Martin glas. Neto je histerino
vikala. U kancelariju je upao ludak, koji me je proganjao da sam mu unitio
rukopis knjige. Marta ga je vukla za sako, a on se otimao i srljao prema meni.
Uz to to je oduvek bio lud, sad je bio i pijan. Za trenutak je zastao, iznenaen
to me zatie na podu, sa ubarom na glavi, dvogledom oko vrata, u beloj koulji
i crnim rukavicama. I Marta me je netremice gledala, i dalje pokuavajui da ga
zadri. Luka je uzeo flau nalio sebi pie. I mirno otiao do prozora, kao da se
nita ne deava. Ludak je ponovo nasrnuo na mene, sa ispruenim rukama,
pokuavajui, valjda, da me udavi. Urlao je kao zver.
LUDAK: Ubiu te! Gde je moja knjiga? im su te postavili ovde, unitio si mi
knjigu! Ubiu te!
Zgrabio sam pumpu spreman da ga udarim posred ela. Marta je stala ispred
mene, pokazujui mu rukom da napusti kancelariju.
MARTA: Napolje! Iziite napolje!
LUDAK: Ti e da me tera napolje?! Bolje bi ti bilo da gleda ono dete!
MARTA: Dosta! Sram vas bilo!
LUDAK: Malo ti je bio jedan ludak?! Gubi se!
I muzika se smirila, ali on nije. Priao je stolu i poeo da prevre rukopise.
LUDAK: Gde je knjiga?! Gde je moja knjiga?! Naredili su ti da mi uniti
knjigu. Ubiu te...
Marta je pokuala da spase rukopise, ali je on odgurnuo, zgrabio moje knjige" i
poeo da ih razbacuje po podu. Jedna je pala Luki pred noge. Stari policajac se
okrenuo i mirno rekao.
LUKA: Nemoj to da radi.
LUDAK: A, ta ti hoe?!
LUKA: Pokupi ove knjige.
LUDAK: Ma, ko tebe ta pita? ta se ti mea? ta ti hoe...
Krenuo je prema Luki, napravio korak-dva, zastao, skamenio se i promucao.
LUDAK: Drue Luka.
LUKA: Podigni knjige, stavi ih na sto i izlazi napolje!
Bez pogovora, kao to mu je reeno, brzo je pokupio knjige, stavio ih na sto i
snishodljivo pokuao da se pravda.
LUDAK: Izvinite, mislio sam...
LUKA: Izlazi!
LUDAK: Samo da vam objasnim, drue Luka. Ja sam predao rukopis...
LUKA: Napolje! Vuci se napolje! Znam ja tvoje rukopise!
Ludak je klimnuo glavom, pogledao me i napustio kancelariju... Marta me je
posmatrala, kao da me prvi put vidi. Osmehnuo sam joj se.
JA: Marta, molim vas, otkaite nam ruak, pa zakaite veeru. Budite ljubazni,
molim vas.
MARTA: Da otkaem ruak i zakaem veeru?
JA: Da, molim vas.
Izila je gledajui me kako kleim pokraj kofera, okruen gomilom udnovatih
stvari. Imao sam oseaj da je uplaena, ali nisam mogao da joj objasnim o emu
se radi. Luka je skinuo sako sa iviluka, obukao ga i vratio se do prozora.
Otvorio je prozor. Iz daljine je dopirala potmula grmljavina. Smrailo se. Preko
puta ulice, na hotelu, zasvetlela je neonska reklama. Vetar je pomerao zavesu,
donosei miris kie i nevremena.
LUKA: Poela je kia... Malo sam popio, a morao bih da taksiram.
JA: Da taksirate?
LUKA: Da. Ne bi bilo loe, pre bolnice, da zaradim koji dinar. Nikad se ne
zna... Parkirao sam taksi ispred hotelskog ulaza. Bojim se, odnee ga ovi moji.
JA: Izvinite, vi ste sad taksista? Vozite taksi?
LUKA: Da. A zato te to toliko udi?
JA: Pa, dugo ste radili, i sad ste bolesni.
LUKA: Misli, red bi bio da se vozim taksijm, a ne da taksiram? Sea li se ta
je tvoj ujak esto govorio? Iz upotrebe izbaciti sve pozdrave u kojima se
pominje dan. Koristiti, i u po bela dana, samo pozdrave za no. Ovo zadrati dok
nam ne svane".
Priao je stolu, nalio sebi pie, podigao aicu, pogledao me i sa osmehom
rekao.
LUKA: A mogao bi ti jednom da vodi rauna malo o meni kad se ja napijem.
iveo, Tejo!
JA: iveli.
LUKA: Nema danas od posla nita. Kad su me najurili, nudili su mi mesto
nonog uvara u jednoj robnoj kui. Meutim, dosta mi je i mraka i lopova. I
neu da se bakem sa sitnim lopuama kad ovi sa vlasti pokrae sve najvrednije.
JA: A od kad ste taksista?
Zastao je, pogledao me i utei, polako, dolio aicu. Pomislio sam da me nije
uo, pa sam ponovio pitanje.
JA: Od kad ste taksista?
LUKA: Od kadu na vlast doli ovi tvoji.
JA: Od kad su na vlasti doli ovi moji"?
Mislio sam da se ali, ali on je bio savreno ozbiljan.
LUKA: Da, dobro si me uo.
JA: Koji to moji", drue Luka?
LUKA: Pa, ovi, ovi to su sad na vlasti, ovi novi. Ovi pametni i bezgreni. Gde
li se samo od greha sauvae, da mi je znati? Da nisu stranci, moda?
JA: A, kakve ja veze imam sa njima?
LUKA: Ne znam. Stvarno ne znam. Nisam vie u slubi, pa nisam najbolje
obaveten.
JA: Odakle vam, onda, pravo da me svojatate sa njima?
LUKA: Odakle mi pravo? Ti mene pita, odakle mi pravo?
JA: Da, drue Luka. Pitam vas, ko vam daje to pravo?
LUKA: Niko meni nita ne daje, Tejo. Meni svi samo otimaju i uzimaju. Uzeli
su mi posao, ast, dostojanstvo, zdravlje i sina. Sve su mi uzeli to sam za
trideset godina psee slube stekao. Sve su mi preko noi uzeli.
Ustao sam, reen da ovu stvar isteram do kraja. Ako je eleo da me uvredi,
uvredio me je na najgori nain. To sam mu i rekao, suzdravajui napad besa.
JA: Ako ste eleli da me uvredite, uvredili ste me na najgori nain. Govorite isto
kao oni idioti tamo.
Pokazao sam rukom prema zidu susedne kancelarije iz koje se orila pijana
pesma.
JA: Zato mislite da su vas moji" oterali?
LUKA: Zato, Tejo, to si ti bio dvadeset godina neprijatelj ove zemlje, a onda,
opet preko noi jer kod nas se sve deava preko noi" - ispadoh ja neprijatelj,
a tebe postavie ovde. Ja taksista, ti direktor. Ja na ulicu, ti u kabinetu.
JA: Drue Luka, ni jednog od tih ljudi sa vlasti ne poznajem. Nemam nikakve
veze sa njima, ovee!
LUKA: Moda ti nema nikakve veze sa njima, ali oni imaju sa tobom. Ti misli
da si ovde doao bez njihovog znanja. Ti misli da si ovde postavljen zato to
zasluuje da bude ovde? Je l' to misli?
JA: Da, ba to, drue Luka! Mislim da mi je mesto da radim ovde. Sigurno pre
onih bravara, losera, livaca i ostalih boljevikih intelektualaca, koji su posle
dva razreda metalskog zanata postajali doktori nauka. Ovde se stvaraju knjige, a
ne ekseri, potkovice i metalni eljevi!
LUKA: Naravno, slaem se. Samo me zanima, Tejo, kako sad odjednom veruje
da u komunizmu neko moe da doe na mesto koje zasluuje i koje mu po
kvalitetima pripada, kad si do jue tvrdio da ceo sistem apsolutikog
boljevizma funkcionie iskljuivo na podanikoj, pasjoj vernosti, a ne na
znanju i pameti. Kako misli da si ti odjednom izuzetak, kad dobro zna da
izuzetaka nema! Nema, Tejo, sine moj!
JA: Znam ja to, ali...
LUKA: Nema ali, prijatelju! Nema ali! Posle trideset godina rada za njih, ja
ti tvrdim, kod njih nema ali". Ima samo ili - ili. Ili si njihov, bez obzira to ti
misli da nisi, ili stvarno nisi, pa te nigde nema, jednostavno ne postoji. Ti si
ovde doveden...
JA: Mogu li da vas zamolim, da te vae lepe policijske izraze doveden" i
odveden" ne izgovarate u ovoj sobi. Ovo nije policijska kancelarija. I, ako vas
ba zanima, mene su ljudi molili da doem, da razjurim ovaj olo i da pokuam
da spasem kuu koja je pred likvidacijom. Naravno, to je nemogue, ali u ja
ipak pokuati, jer je u ovoj izdavakoj kui zaposleno dve stotine ljudi...
LUKA: Sto pedeset i est.
JA: Sto pedeset i est?
LUKA: Sto pedeset i est.
JA: Rekli su mi dvesta.
LUKA: Sto pedeset i est.
JA: Dobro, sto pedeset i est radnika sa isto toliko porodica, koje je gomila
pokvarenjaka i lopova dovela na ivicu gladi. Ovde je mogao da doe samo lud
ovek, jer nikome nema pomoi dok se ne promeni ceo sistem. Ja znam bolje od
vas, jer sam to na svojoj koi osetio, to mogu rei i knjige u odnosu na vojsku i
policiju. I ako me je neko stvarno ovde doveo", kao to vi tvrdite, ako je neko
pristao da doem ovde, ako je neko nekoga pitao, pa neko nekome rekao da kae
nekome da je sve u redu, onda je to taj neko uinio samo zato da mi dozvoli da
sam sebi polomim kimu, da na velika zvona propadnem i sa sobom, u propast,
definitivno povuem i ovu kuu! Ja sve to vrlo dobro znam, drue Luka, ali me
malo udi da vi ne znate zato su vas oterali, zato su vas...
LUKA: Najurili, kao to seljaci najure isluenog psa, koji vie ne tri, ne laje,
ne ujeda. Dozvolie da te malo citiram, to bi rekli vi intelektualci.
JA: Izvinite, ja to vama nisam rekao. To to vi mislite da sam ja pomislio, to je
va policijski problem.
LUKA: Rekao si mi.
JA: Kad sam vam rekao?
LUKA: Onog dana kad je moj sin to meni rekao, ponavljajui tvoje rei koje si
ti govorio sopstvenom ocu.
JA: Nije istina, drue Luka! To nije istina!
LUKA: Govori tie, da te ujem.
JA: Kad sam se poslednji put posvaao sa ocem, rekao sam mu da je njegova
generacija sluila gorima od sebe, da su se borili protiv nepravde za nepravdu,
protiv zla za vee zlo, protiv izmiljenih neprijatelja za stvarne, postojee
neprijatelje!
LUKA: Znam, znam, sve ja to znam.
JA: Sve sam mu to rekao, ali seoskog psa" nisam pominjao!
LUKA: Ispriao si, kako seljaci odvedu isluenog psa u umu i tamo ga iz
milosra ubiju, daleko od kue koju je uvao i daleko od ukuana i dece koja su
prohodala drei se za psee krzno. Uvee, na njegovom lancu dovedu novog
psa koji e im sluiti do one iste ume...
U kancelariju je ula Marta. Htela je neto da mi kae, ali ja sam sklopio ruke,
molei je da me potedi jo malo. Izala je gledajui u pod. Luka je priao
iviluku, skinuo mantil i nehajno ga prebacio preko ramena.
LUKA: U vaoj knjizi Prie iz izgubljenog zaviaja" je i pria Psea smena".
Bio sam je zaboravio, ali me je moj Milo podsetio uoi ispita. Hteo je da narui
taksi do aerodroma, a ja sam rekao: Pa, ja sam taksista, sine". On je rekao: Ti
si taksista drugima, a meni si otac." I dok je oblaio cipele, ja sam ga pitao: ta
to bi, Miloe?" A on me je onda podsetio na priu Psea smena"... I naruio
taksi...
Gledao je kroz prozor, vrsto stisnutih vilica i vea nabranih u jednu. A onda je
rukom obrisao oi i pokazao na knjige i dalje gledajui u neonsku reklamu
hotela preko puta ulice.
LUKA: Tu su ti knjige, tu ti je drama...
JA: Drama? Kakva drama, drue Luka?
LUKA: Pa, tvoja drama.
JA: Moja drama?
Od muke sam se nasmejao. Poeo sam da prelistavam moje knjige" traei
moju" nenapisanu dramu.
JA: Drue Luka, ja sam pisao pesme, prie, pripovetke, eseje, ali drame nisam
nikada, verujte mi. Nikada.
LUKA: Jesi, Teja.
JA: A kad, kad sam pisao?
LUKA: Sad.
Priao je stolu, uzeo tanu i iz tane izvadio policijski magnetofon. Kolutovi su
se vrteli, premotavajui traku koja je i dalje snimala. Dao mi je magnetofon
gledajui me kao pravi profesionalac.
LUKA: Ukljuio sam ga pre nego to sam uao kod tebe. I dalje snima. Kad
odem, treba samo da premota traku, uvue papir u mainu i sve lepo prekuca.
JA: Drue Luka...
LUKA: Morae jednom da bude profesionalac. Kao to sam ja bio. Moj Milo
nije ovde, pa e sve sam prekucati i uneti one... one... kako se zovu oni opisi
izmeu razgovora?
JA: Didaskalije.
LUKA: Jeste, didaskalije! Vidi, bio sam i ostao profesionalac. I da nisam
najuren iz slube, ovu traku bi u policiji sluali kao radio-dramu. Ovako, uz te...
JA: Didaskalije.
LUKA: Uz te didaskalije mogla bi da se igra u pozoritu. Ti, ja, Marta i onaj
Ludak. Divno drutvo i divne sudbine.
JA: Drue Luka...
LUKA: Izvini, hteo bih jo neto da ti kaem. Iz slube su me najurili zato to
sam postao blizak idejama problematinih ljudi, jer sam fotokopirao i iznosio
strogo poverljive spise, i jer sam, druei se sa vama umetnicima, postao
pijanac. I sin u emigraciji tampa sumnjive knjige. Meutim, ono to mi je
veoma vano pred odlazak u bolnicu nikome nita ne dugujem. Razduio sam
ivot, Tejo. I lanac sam vratio, da niko ne mora u umu...
JA: Opet vi o psu?
LUKA: Ne, ne hteo sam neto drugo da ti kaem. Nisam uinio vie zla nego to
sam morao. Ako se ne vratim, ako mi se neto desi, zamolio bih te da javi mom
Milou... da mu kae. Ne bih voleo da ovi moji imaju njegovu adresu... Bie
mu drago da te uje... Reci mu, da smo se rastali kao ljudi... Eto...
Dao mi je ceduljicu sa adresom i brojem telefona, pogledao me, vrsto zagrlio i
bez pozdrava, kao da bei, napustio kancelariju.
JA: Luka!
Poao sam za njim.
JA: Luka!
Nije se osvrtao. Stajao sam na sred sobe, meu gomilom razbacanih uspomena,
drei u naruju magnetofon. Gledao sam ga kako odlazi dugim hodnikom...
Marta je ula kao sopstvena senka: povezana maramom, u mantilu, sa
kiobranom u rukama. Posmatrala me je, htela je neto da kae, ali je samo
oborila pogled, prila stolu i spustila sveanj kljueva. Gledao sam kljueve,
slutei da neto nije u redu.
JA: Idete?
MARTA: Da... Idem.
JA: Pa, vidimo se veeras?
MARTA: Ne...
JA: Ne?
MARTA: ao mi je...
JA: Zato mi ostavljate kljueve?
MARTA: Neu vie dolaziti.
JA: Neete vie dolaziti?
MARTA: Ne.
JA: Neete vie dolaziti na posao?
MARTA: Ne.
JA: Zato? ta se desilo? ta je bilo, Marta?
Gledala me je utei. Oi su joj bile mutne i uplaene. A onda su potekle suze
kao iz tuih oiju. Stajao sam ukopan, drei magnetofon koji je snimao, sa
belom, ubarom na glavi, u beloj koulji, crnim rukavicama i dvogledom na
grudima. Sebe nisam video, ali sam, oseao kako izgledam. Hteo sam da joj
ispriam ta mi se desilo, da ovo to vidi nije ono ega se ona boji. Ja nisam lud.
JA: Marta, ja znam da se vi bojite... uo sam za vaeg mua...
MARTA: Molim vas...
JA: Ali, verujte mi, ovo je samo... Ja nisam...
MARTA: Ne mogu vie. Ne mogu!
Pokrila je lice akama i napustila kancelariju. Pokuao sam da je zadrim.
JA: Marta!
Otrala je dugim, tamnim hodnikom. Nije mi dozvolila da joj objasnim o emu
se radi. Iz susedne kancelarije dopirala je tiha, pijana, umorna pesma. Pritisnuo
sam dugme na magnetofonu, zaustavio traku, a onda pustio da se premota.
Napolju se grmljevina smirila, ali je i dalje lila teka, jesenja kia. Reklama
hotela je svetlela kao usred noi. Vratio sam se do stola, uvukao papir u mainu,
seo na stolicu i ponovo pritisnuo dugme magnetofona. Poeo sam brzo, u
jednom dahu, da prekucavam dramu koja je tek bila snimljena.
MOJ GLAS: Dobar dan... Izvolite?
LUKIN GLAS: Ti zna ko sam ja?
MOJ GLAS: Ne...
LUKIN GLAS: Ne zna?
MOJ GLAS: Ne znam... Stvarno mi je ao, ali...
LUKIN GLAS: Mogu li da spustim kofer?
MOJ GLAS: Naravno, zato pitate. Hoete li da sednete?
LUKIN GLAS: Ne. Bio sam ubeen da me poznaje" bar poslednje dve
godine... Bar toliko... Meutim, vidim...
MOJ GLAS: Da vi niste...
LUKIN GLAS: Prijatelj iz vojske? Seate li se te vae prie: Prijatelj iz vojske?
MOJ GLAS: Moje prie? Prijatelj iz vojske?
LUKIN GLAS: Da. O onom oveku koji vam je priao na ulici, zagrlio vas,
izljubio i upitao: Via li nae? A ti si stajao, isto kao sad, i pitao se u sebi: Koje
nae? ovek se snudio, kao ja sad, i rekao: Pa, nae iz vojske...
NAPOMENA: Kad ceo dijalog prekucam i upiem didaskalije, bie KRAJ.